161

Др ДЕЈАН МИКАВИЦА UDC 342.4(497.11)”18”94(497.11)”1804/1813”

УСТАВНО ПИТАЊЕ У КАРАЂОРЂЕВОЈ СРБИЈИ (1804–1813)

Сажетак: Уставно-правним актима који су настали у периоду Првог српског устанка, Србија је стекла одговарајуће претпоставке да обезбеди положај ауто-номне Кнежевине и у крајњој линији независне државе после дугогодишњег ратовања против Османске царевине. Документима уставног карактера из 1805, 1807, 1808. и 1811. године организована је и учвршћивана државна власт и њена подела између кључних представника нововековне српске државе. Неслагања између српских старешина манифестовала су се у свим димензијама ратовања за национално ослобођење српског народа и у документима којима је, често под одлучујућим утицајима великих сила, осведочавала карактер и суштину српске устаничке државе. Цивилна и војна доминација вожда Карађорђа над Саветом и српским војводама одржала се, без обзира на сва искушења, током целокупног устаничког војевања. Велике силе, пре свих других Русија, имале су веома значајну улогу у решавању уставног питања у Карађорђевој Србији.

Кључне речи: Србија, Први српски устанак, уставно питање.

Почеци нововековне уставности у Србији настају у време када је стварана модерна српска држава, дакле у суровом и херојском војевању и националној револуцији која је израсла из српског устанка против дахија 1804.1 Реч је о уставно--правним актима који су, уз међународне уговоре из 1812, 1826. и 1829. године и Портине јавно-правне акте, хатишерифе из 1829, 1830. и 1833. и Берат из 1830. го-дине, омогућили Србији да стекне положај аутономне Кнежевине 1830.2 С тим да

1 Осврћући се на прву годину српског војевања, Вук Караџић је писао како су Срби „истина ову буну почели само из очајанија. О срећнијему напретку нико није могао ни сањати, а камоли на јави мислити, него да се освете субашама и даијама и, ако би било могуће, да ји проћерају, пак да остану опет раја под владањем доброга царева везира, као што је било и под аџи-Мустајпашом; али сад, острвивши се тако срећно на турску крв и намамивши на пљачку, а познавши сладост слободе, и прости не народ изгубио вољу, а камоли поглавице, опет тако постати раја турска“ (В. Караџић, Српска историја нашега времена, Београд 2004, 93).

2 Д. Микавица, В. Гавриловић, Г. Васин, Знаменита документа за историју српског народа 1538–1918, Нови Сад 2007, 206–215.

162

ваља нагласити да је Србија у Првом српском устанку стекла стварну независност односно пуну државност, а после Другог устанка међународно признање, али као полувазална Кнежевина (полудржавност).3 Када се говори о уставно-правним ак-тима, односно уставном уређењу Србије у време Првог устанка, мисли се ређе на документе уставног карактера из 1805, а чешће на бројне уставне акте после 1807, нарочито на оне из 1808. и 1811. године. Њима су претходиле одлуке које су се односиле на успостављање судова и на устаничке скупштине на којима је одређен смер, карактер и циљ устаничке борбе. Ове народне, односно војводске устаничке скупштине поникле су из саме ситуације, без икаквих писаних правила и на њима су решавана важна политичка питања. Много више него Савет, војводска скуп-штина је била центар политичког живота, ту су се водиле борбе и пресуђивали страначки спорови.4 „Све је то ишло без реда и на јуриш. Војводе су долазиле на скупштине с оружаном пратњом“.5

Организовање судске власти започело је Карађорђевом одлуком из 1804. го-дине да, после протеривања Кучук Алије из Јагодине у Београд, сазове прву на-родну скупштину у Остружници,6 крај Београда, и да се на њој изврши избор судија од људи које ће нахијске старешине повести са собом. По сведочењу пи-сара Јанићија Ђурића и по тврђењу Лазара Арсенијевића Баталаке, старешине су повеле људе „који су овде за судије изабрани и по разним нахијама сад именовани и постављени“. Већ у првом делу рада Скупштине, одржаној од 23. априла/6. маја до 2/15. маја 1804,7 изабран је један број судија мада прота Матеја Ненадовић све-дочи донекле другачије.8 Остружничка скупштина није поставила судије за цео

3 Р. Љушић, Србија 19. века, књ. 2, 270; Д. Пантелић, Српска држава првог устанка, 34.4 О томе види поближе: М. Ристић, Народне скупштине у Првом српском устанку, Бео-

град 1955; Љ. Кандић, Скупштине у систему власти државе Првог устанка, Београд 1963.5 С. Јовановић, Карађорђе и његове војводе, Из историје и књижевности 1, Београд 1991,

29.6 Односно велику скупштину нахијских и устаничких старешина. Овде су били

Станоје Главаш, Младен Миловановић, Ђуша Вулићевић, Јанко Катић, Васа Чарапић, Сима Марковић, Танаско Рајић, прота Матеја Ненадовић, Милоје Петровић, Милан Обреновић и многи други. Ова скупштина је представљала „неку врсту незваничног ратног савета српских устаника“ (В. Стојанчевић, Милош Обреновић и његово доба, Београд 1966, 26).

7 Скупштина је одржана у два дела. У њеном раду учествовало је 27 старешина из Бео-градске, Крагујевачке, Ваљевске, Рудничке и Смедеревске нахије и то Карађорђе, Станоје Главаш, Младен Миловановић, Ђуша Вулићевић, Јанко Катић, Сима Марковић, Павле Поповић, Ђорђе Миловановић Гузоња, Танаско Рајић, прота Матеја Ненадовић, Милан Обреновић, пожаревачки прота Јосиф, јагодински прота Милоје Вукашиновић, игуман Ра-ванице Сава, игуман Каленића Јосиф и други.

8 У Протиним мемоарима тврди се да је избор судија почео касније, у Ваљевској нахији, на нахијској скупштини, а на предлог кнежинских кнезова. Овако изабраним судијама дата су упутства за суђење у виду „пунктова“, који су касније у историјско-правној литератури названи „Законик Проте Матеје Ненадовића“. Прота је навео да се у писању „закона“ ди-ректно ослањао на старо средњовековно црквено право односно на Крмчију Светог Саве и, преко њега, на Јустинијанов законик и „Мојсеову строгост над Јеврејима“. Пунктација је било наводно 15–20, односиле су се на казне у случајевима убиства човека („да се на коло

163

Београдски пашалук и због тога су они бирани на локалној скупштини Ваљевске нахије, а можда је слично било и у другим нахијама. Пре избора судија, устани-ци су саставили захтеве које су поднели дахијским представницима у Земуну. У тачки 5 они су тражили да у свакој нахији буде „судница (кадилук)“ у којој би се праведно судило и само прави кривци били кажњавани. Кадије су морале да буду поштене и да не чине народу неправде. Неуспех преговора, до којег је дошло због одбијања Турака да прихвате српске захтеве9 учинио је овакву организацију суда излишном, а после повратка из Земуна приступило се избору судија чиме је дата „основа државном уређењу у ослобођеној земљи“.10

На Остружничкој народној скупштини утврђено је укупно 9 тачака („пункто-ва“) чију су основу чинили захтеви за укидањем читлука, истеривањем дахија из пашалука, обновом кнежинске, унутрашње самоуправе враћањем повластица из 1793–1794. и 1796, слободом личности, трговине и вероисповести и право избора врховног кнеза који би с везиром претресао важна питања која се тичу односа Турака и Срба као и амнестија за кривице почињене у 1804. години.11 Последњег дана рада Остружничке скупштине, осим одлуке да се изаберу нахијске судије, од-лучено је да се крене у опсаду Београда и да се од Русије тражи заштита. Иако није желео да аутократски карактер своје власти доводи у питање, Карађорђе је већ на овој скупштини показао да крупнија питања устанка жели, макар формално, да решава у споразуму са главним устаничким старешинама.12

Уочи одржавања друге скупштине у Пећанима изнад Остружнице, у априлу после ускршњих празника 1805-е, ојачала су неслагања између српских старешина о томе шта треба изложити као устанички циљ, а на самој скупштини формирале су се две струје („партије“).13 На овој скупштини „сигурно се чула идеја о Саве-

метне“), отимања девојке силом („шибу да трчи“ и „да се штаповима каштигује“), крађе имовине („да плати удвоје“ и „да се каштигује штаповима“), избегавања војске („да трчи шибу“), лажног сведочења (да се „штаповима каштигује“ и „да се за свагда за лажом про-глаша“), напуштање стражарског места („да се стреља“)... Овај законик сматра се првим нормативним актом устаничке Србије. Није научно доказано да су се његове одредбе односиле на целу тада ослобођену територију Србије.

9 Босанског везира Бећир-пашу упутила је Порта у јуну 1804. да извиди српско-турски спор, уклони дахије и заведе редовну турску управу и његови преговори са Карађорђем, започети следећег месеца, завршени су неуспешно најпре због одбијања дахија да напусте Београд, а после убиства дахија од стране Миленка Стојковића због српских захтева за страном гаранцијом. Српска опсада Београда у којем је загосподарио заповедник крџалија Алија Гушанац, уместо дахија и београдског паше, наставила се.

10 М. Вукићевић, Карађорђе II, Београд 1912, 93; В. Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе, 32; Р. Љушић, Србија 19. века, 210.

11 Д. Перовић, Из историје Првог српског устанка, Београд 1979, 45–47; В. Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе, 30.

12 Д. Јанковић, Српска држава првог устанка, 85.13 Прву су сачињавали претежно стари кметови и кнезови и ова, умерена, струја је

највећим делом била спремна да се задовољи старим повластицама, док је радикална, састављена углавном од нових војних старешина, стремила пуној аутономији и српској

164

ту, али опозиција није била кадра да присили вожда на оснивање ове установе. Страни извештачи су запазили да се до тада искристалисала државна управа оли-чена у вожду и нахијским старешинама“.14 Одлука о оснивању Савета донета је у јулу, у војном логору у Ужичкој нахији, пре напада на Карановац и Ужице. Иако нема јасних доказа о томе да је већ у првој години Устанка, посебно после уби-ства Теодосија Марићевића, дошло до озбиљнијих суревњивости и отпора пре-ма Карађорђевом апсолутизму, ипак је важно истаћи да је питање ограничења вождове власти избило врло рано.15 У позадини и основи покретања ове про-блематике налазио се став већине српских старешина да би морали бити више уважени у вршењу власти у устаничкој Србији, односно да би требало задржати смисао старих кнежинских аутономија у којима би они остали апсолутни локал-ни господари. Веза између устаничких старешина у том случају би се сводила на јединство једино у случају опасности по земљу. Посебан проблем представљале су велике војводе као самозване вође устанка.16 Узрок сукоба између Карађорђа и

држави. Ова подвојеност је дошла до изражаја у двема различитим устаничким молба-ма упућеним Порти са српске скупштине, прве од краја априла, а друге од почетка маја 1805. Порта је одбила све српске захтеве. Нишком мухафизу Хафис-паши наређено је да се припреми за поход на Београд, а устаници су у лето 1805. напали и заузели Карановац, Трстеник и Ужице. У првом походу султанове војске, који је уследио под предводништвом Хафис-паше, дошло је до прве српске победе над султановом војском на Иванковцу. Оно што су тражили радикалније опредељене старешине на скупштини 1805-е, Србија је доби-ла тек хатишерифом 1830. године. О томе види поближе: Д. Јанковић, Српска држава првог устанка, 93–94; В. Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе, 34; Европа и српска револуција, 243–247.

14 Р. Љушић, Вожд Карађорђе, 108; Владе Србије, 20.15 Вук Караџић, Правитељствујушчи совјет сербски за времена Кара-Ђорђијева или

отимање ондашњијех великаша око власти, Беч 1860; Исти, Српска историја нашега вре-мена, 134–181; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, 121–123. Описујући Карађорђа из времена уби-ства Теодосија Марићевића, Вук Караџић је писао: „Иначе је био доброћудан; али кад би се наљутио није се могао обуздати. Није имао времена да каже момцима да убију некога. Убио је кнеза Теодосија иако му је овај помогао да дође до достојанства. Кад би се тако не-што завршило, Карађорђе је плакао и говорио: Бог убио онога ко је почео свађу! Ипак није био осветољубив. Кад би једном нешто опростио, никад се више није сећао претрпљених увреда“ (В. Караџић, Српска историја нашег времена, 107). Сасвим другачије о Карађорђу, првенствено као плаховитом, напраситом и ка убиству склоном човеку, писали су и све-дочили Сима Милутиновић, П. Јокић, Ј. Продановић (Уставни развитак и уставне бор-бе у Србији, 14–15). У новијој историографији Карађорђе је оцењен као храбар, одлучан, строг, прек, плаховит и правдољубив. При том није искључена могућност, изказана и у једном народном предању, да је лично погубио око 100 људи (Р. Љушић, Вожд Карађорђе, 519). Карађорђева склоност да убија оцењивана је као преувеличана и уз напомену да је то „више слика доба у којем је живео“ иза које неретко стоји намера да се релативизује одго-ворност за вождову смрт као „енциклопедијски пример злочина првог реда“ (М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, 156).

16 Јаков Ненадовић се потписивао као заповедник Ваљевске, Шабачке, Ужичке и Со-коске нахије, Миленко Стојковић и Петар Теодоровић Добрњац господарили су у источној Србији и на целом простору између Мораве, Дунава, Тимока и Ниша, а Милан Обреновић

165

његових војвода своди се историографски, с једне стране, на личне особине и оси-оност представника српске ратничке аристократије према Карађорђу, а са друге стране напомиње се да су војводе сматрале да су свој положај стекле по султано-вом овлашћењу и да је према томе њихов сукоб са Карађорђем институционалне природе.17

Питање успостављања једног органа који би уз вожда вршио власт преваг-нуло је над старешинским „федеративним“ концептом и то је довело 15/27. ав-густа 1805. до оснивања Правитељствујушчег совјета Сербског18, без правог уставног основа, под извесним руским утицајем, на скупштини која је сазвана без Карађорђевог знања и захваљујући конкретном доприносу пречанина Боже Грујовића.19 Правитељствујушчи совјет („Синод“) је српским изасланицима у Пе-је власт из Рудничке нахије настојао проширити на још четири нахије. Ове старешине, чија се власт ширила на више нахија, сматране су за „велике војводе“. Ипак „у вријеме Црнога Ђорђија сваки је војвода био старешина у својој кнежини, а Ђорђије је био старешина у свој Србији“ (В. Караџић, Први српски устанак, Београд 1954, 103).

17 М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, 159.18 Кад је реч о датуму настанка и карактеру овог централног државног органа, тре-

ба истаћи да у оба случаја није до краја постигнута сагласност у историографији. Постоје различити подаци о оснивању Савета (Совјета). Прота Матеја и Вук Караџић тврдили су да је основан на Велику Госпојину, 27. августа 1805. У историографији постоји извесна неусаглашеност и о томе да ли је Савет основан као орган који ће ограничити амбиције српских старешина или као орган који ће ограничити Карађорђеву власт. О томе су пи-сали С. Новаковић, С. Јовановић, М. Војводић, Д. Перовић, Д. Јанковић, Р. Љушић, Љ. Кркљуш и други. С. Јовановић је посебно проучавао писање Вука Караџића који је ис-тицао: да је устанак имао „неколико центара“ и да су Карађорђеви противници били пре свега властољубиви, Леополда Ранкеа који је у јачању централне власти и сламању власти војвода видео Карађорђев исправан монархијски резон, Бењамина Калаја који је борбу Карађорђа и великих војвода објашњавао психолошким (партикуларистичким) особинама српског народа, Лазара Арсенијевића Баталаку који је у свему правдао Карађорђа, Стојана Новаковића који је борбу Карађорђа и војвода видео не као просто отимање око власти већ као процес утврђивања врховне власти у Србији. (С. Јовановић, Карађорђе и његове војводе, Из историје и књижевности, књ. 1, Београд 1991, 17–37).

19 Често се у историјско-правној литератури као трећи концепт унутрашњег уређења сматра Карађорђев, по којем је он требало да буде врховни војни и цивилни господар. Ј. Продановић је сматрао да су постојала „тројака схватања о уређењу нове државе“ и то цен-тралистичко (Карађорђе), децентралистичко или федеративно (Ј. Ненадовић, М. Стојковић, П. Добрњац) и централистичко уз ограничење Карађорђеве власти (Б. Грујовић, М. Ненадовић). Скупштину у Боговађи сазвали су прота Матеја Ненадовић (који је претход-но добио сагласност и митрополита Стратимировића на Грујовићев нацрт), војвода Јаков Ненадовић, Милан Обреновић и Сима Марковић, али је Карађорђе преместио одржавање скупштине у Борак, где је ипак одобрио оснивање Синода и одредио да он заседа у манасти-ру Вољавчи. У стварању и реализовању идеје о српској централној власти посебно значајну улогу имао је српски правник из Аустрије Божа Грујовић. Њему се, у Баталакином, Ранкео-вом, Новаковићевом и Љушићевом историописању, приписује кључна улога иницијатора у оснивању Совјета. Истиче се да је долазак Божидара Грујовића у Србију био „пресудан у организовању врховне земаљске власти“, односно „целокупне државне организације“, и ово се доказује првенствено неизговореном беседом и актима које је у то време написао (За памјат и Слово) и који се односе на две институције, Правитељствујушчи совјет и по-

166

трограду20 допуштен још у јесен 180421, као орган опште државне власти, али је наишао на одобравање устаничких војвода тек после успешних бојева на Каранов-

главара земље. Иако припремљени у Бранковини, а неупотребљени, како је планирано, за Боговађу 1805-е, они су послужили као основ свим потоњим уставним законима 1805, 1808. и 1811. године. На Грујовића је у то време известан утицај извршио, судећи по његовој пре-писци, Доситеј Обрадовић истичући важност узимања у обзир организације војске, народне касе, суда и школа, у стварању устаничког „правленија“. О томе види поближе: В. Караџић, Српска историја нашега времена, 134–181; С. Новаковић, Васкрс државе српске, Београд 2002, 124–125; Исти, Уставно питање и закони Карађорђева времена, Београд 1907, 7–20; Ј. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, 10–12; М. Ристић, Устанички законописац Теодор Филиповић, Београд 1953; Д. Јанковић, Нав. дело, 104–108; Д. Перовић, Из историје Првог српског устанка, 60–61; Р. Љушић, Србија 19. века, књ. 1, 212; Исти, Вожд Карађорђе, 107, 111; Исти, Историја српске државности, књ. 2, Нови Сад 2001, 60–61; Владе Србије, Београд 2005, 18–25; Европа и српска револуција, 274; Владе Србије 1805–1996, Бео-град 1996, 9–11; М. Ђорђевић, Беседништво код Срба, Ниш 2007, 112–114.

20 У Русију су 1. септембра 1804. године упућени прота Матеја Ненадовић, Јован Протић из Пожаревца и Петар Новаковић Чардаклија, познати капетан фрајкора. Као секретар, депутацију је пратио професор Харковског универзитета и доктор права Божа Грујовић (Тодор Филиповић). Пуномоћје члановима депутације издато је у логору на Врачару са потписом духовних и световних вођа са Карађорђем на челу („комендант от Сербии“). Упућивању ове депутације претходило је аустријско одбијање да изађе у сус-рет српским молбама упућиваним још у марту, априлу, мају и августу, да Србе прими у „отеческаја недра“, да се „Србија потчини под Аустрију“ и да се непосредно ангажује у српско-турским преговорима са Бећир-пашом. У аудијенцији код команданта аустријске Војне границе, барона Ђорђа Генеина/Џенеина, били су Карађорђе, Сима Марковић и Јанко Катић. Молбе Карађорђа и српских старешина упућене Аустрији настављене су и следеће године и имале су извесних ефеката. У Русији су српски депутати саставили молбу у којој се тражила помоћ у оружју и новцу, али и долазак руског конзула у Србију и „Сербское правленије“ као врховну установу ослобођене Србије. Види о томе поближе: С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, Београд 1907, 7–8; А. Ивић, Списи Беч-ких архива о Првом српском устанку, књ. 1, Београд 1935, 34–35, 68–69, 100, 103–104, 154, 271–274, 282–283, 293–294; Исто, књ. 2, 131–135, 146–150, 159–160, 258–259; Первое серб-ское востание 1804–1813 и Росија, Москва 1980, књ.1, 32–36, 44–48, 60–62; С. Новаковић, Васкрс државе српске, Аранђеловац–Београд 2002, 43–44; В. Ћоровић, Карађорђе и Први српски устанак, Београд 2003, 44–46; С. Гавриловић, Личности и догађаји из доба Првог српског устанка, Нови Сад 1996, 354; Европа и српска револуција 1804–1813, Нови Сад 2004, 231–248; В. Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе, 30–31.

21 У молби устаничке депутације, предатој А. Чарторијском, руском министру спољних послова, осим тражења оружја и муниције исказана је и „једногласна жеља свих Срба да се у Србији, по угледу на Јонску Републику Седам острва, установи самостална српска управа под именом Сербскоје правленије или под другим сличним именом, која би била под за-штитом Русије, а Србија остала и даље земља која плаћа данак султану“, али молба није у потпуности прихваћена од руске стране. Депутација се вратила из Русије у јануару 1805. године у уверењу да је руској страни блиско мишљење да Србима треба један колективни орган власти и да треба послати депутацију у Цариград како би султану изложили своје жеље. С. Новаковић сматра да је српској депутацији у Петрограду „нарочито саветова-но (подвукао Д. М.) да је неопходно да ослобођена земља има свој Правитељствујушиј Совјет тј. државну општу и заједничку власт, која би ако затреба имала бити и над влашћу војводском“ (Васкрс државе српске, 124). Сличног мишљења је и Р. Љушић који је писао да

167

цу, Ужицу и Иванковцу 180522, када се снажније наметнула потреба заједништва23 у отпору према султану.24 Делатност је отпочео у манастиру Вољавчи25, продужио од октобра у манастиру Боговађи26, од краја новембра 1805. преместио се у Сме-дерево27 а у лето 1807. у Београд28. Испрва је Савет/Совјет вршио и послове владе и послове суда и послове законодавства.29 У Боговађи су „уређени магистрати у свакој нахији“ и „припремани други правни акти“.30 Савет је вршио власт у свему што се не би дотицало интереса српских војвода, посебно ако се то односило на велике војводе (господаре) као што су били Јаков Ненадовић, Јанко Катић, Ми-лан Обреновић. У Смедереву је Савет издао кратке уредбе које су се односиле на суђење, а у Београду је донео одлуку о формирању суда у сваком округу.31

Покушај устаничких старешина, посебно проте Матеје Ненадовића, Боже Грујовића и митрополита Леонтија, да скупштина у Смедереву, средином децем-

су Руси инсистирали да устаници уреде државу – „Сербское правленије“ (Историја српске државности, 70).

22 У јуну, јулу и августу 1805. године.23 Д. Перовић, Из историје Првог српског устанка, 59.24 Савет се први пут помиње у писму групе старешина, које су 20. јула 1805. године упу-

тили депутатима у Цариград. Карађорђе, Јаков Ненадовић, Јанко Катић, Милан Обреновић и Сима Марковић су само депутате на крају писма обавестили о постојању овог политич-ког тела.

25 Тамо је остао кратко, до једне посете Карађорђеве почетком октобра, углавном пре-суђујући за мања кривична дела. У конаку, од једне собе, саветници су направили судницу и да израђују нацрте о уређењу врховне управе, суда и осталих институција.

26 Овде им је игуман, за одржавање седница уступио своју собу. Кад им је пристигао канцеларијски материјал, предано су наставили свој посао а то значи „по чистој сво јој совести судити“ и састављати правне прописе о организацији државне власти и органи-зацији правосуђа. Прота Матеја био је толико задовољан да је записао: „Сад нам се чини да није лепше ни у цара“!

27 Овде је Савет био смештен у пристојној кући, док су совјетници имали квартир у посебним кућама.

28 Углавном се у литератури помињу три зграде у којима је заседао: Делијски конак, двор дахије Аганлије и Текија. Као једино сигурно место сматра се зграда дервишког реда за верске обреде у Текији.

29 Савет су чинили, од 15. августа 1805. до 10. јануара 1811. године, следећи члано-ви: Веса Велимировић, Која Ивановић, Стојан Павловић, Павле Поповић, Јован Протић, Крста Ђорђевић, Ђурица Здравковић, Милија Здравковић, Вукоман из Сабанте, Војислав Станојловић, Аврам Лукић, Младен Миловановић, Василије Петроман. Секретар Савета био је Божа Грујовић, до 1807, затим Стеван Живковић до 1808, па Иван Југовић до 1811. и затим Филип Грујевић. Председник Савета је био прота Матеја Ненадовић до почетка 1807, а затим Милован Миловановић. Карађорђе је био верховни комендант од 14. фебруара 1804, верховни сербски предводитељ од 13. децембра 1808, верховни вожд од 10. јануара 1811. до 21. септембра 1813. године.

30 Р. Љушић, Србија 19. века, 216.31 Чинили су их по тројица судија које је бирао народ, али углавном по вољи војвода.

Изнад пресуде окружног суда био је једино суд Савета.

168

бра 1805, потврди и призна, кроз расправу која је отворена, Савет за највећу власт у земљи, Карађорђе је углавном онемогућио32, али већ је постало јасно да је устав-но питање практично отворено и да се у њему, постепено и неминовно, ствара простор за различите политичке интересе великих сила.33 Карађорђево првен-ство у власти, у односу на истакнуте српске старешине, исказало се децембарској скупштини у Смедереву као очигледно и тада је одлучено, између осталог,34 да он буде врховни председник Савета, а прота Матеја Ненадовић председник Саве-та, да се сви војни послови потчине „неограниченој власти Карађорђевој“ и да се сасвим укине дотадашњи повлашћен положај локалних Турака. На тај начин се учвршћивање вождове власти одвијало упоредо са стварањем Србије као само-сталне државноправне јединице.

Улога и позиција Савета, који су формално чинили председник и 12 старе-шина (кметова) из 12 нахија, дефинисана је на заједничкој седници Скупштине и Савета 19. новембра / 7. децембра, уредбом35 којом нису сасвим јасно правно--формално разграничене дужности и обавезе врховног председника Савета и Порте „који његово место занимајет“. Савету је припало право да у Србији засну-је све установе, управља народном благајном, сакупља порез, држи скеле и бе-глук, набавља оружје и муницију, потврђује старешине које је изабрао народ36

32 Карађорђе, који је отворио Скупштину, није презао да оштро иступи против опо-зиције његовој власти. Када је проценио да му противници поткопавају власт, напустио је седницу, позвао своје момке и опколио кућу у којој су заседали Совјет и Скупштина и под оружаном претњом увредљиво наредио: „Напоље курве, по души вас јебем! Лако је у врућој соби уређивати и заповедати; него да вас видим сјутра у пољу, кад Турци ударе“. Само се Катић усудио да га смирује. Ј. Продановић је оспоравао веродостојност оваквих детаља, позивајући се на Вука Караџића (Уставни развитак и уставне борбе у Србији, 12). С. Новаковић је сматрао да су српске старешине „из личних интереса“ и „завидљиве частољубивости врло јаке у нашега народа уопште“ хтели ограничити Карађорђеву власт“, али да је Карађорђе у томе био „не мање осетљив“ и као „неспорно најачи никада није дао да му се помене каквогод ограничење власти“ (Васкрс државе српске, 125).

33 На крају 1805. и почетком 1806. устаници су се суочили са чињеницом да је ојачао Наполеонов положај према Аустрији и Русији које је победио у бици код Аустерлица, да је Француска Пожунским миром добила Далмацију и постала територијални сусед Турака на граници према Босни и Црној Гори и да је због свега тога Русија приморана да устаницима предлаже слање нове депутације на Порту.

34 Поред закључка о максималном повећању бораца у устанку – на 100. 000, издржавању војника од стране општина, пооштравању дисциплине у сваком логору, одбијању плаћања данка Порти, појачању опсаде Београда, учвршћењу смедеревске тврђаве, продору у дубину турске територије ради заузимања погодних стратешких позиција итд. Укупно је донето 12 кључних одлука које су проистекле из потребе да се одбрани стечена слобода, озбиљно угрожена покретима турске војске према Србији. Уз војне мере одлучено је да се предузму и напори којима би се ојачао међународни карактер устанка и то слањем молби султану, аустријском и руском цару. У молби султану наглашавано је како је устанак подигнут због насиља локалних представника турске власти и истицана је спремност да се постигне помирење на основу предлога који су донети на скупштини у Пећанима 1805. године.

35 После расправе вођене истог дана.36 Војводе, кнезове и буљубаше.

169

и да уједно представља највишу судску власт. Уредбу о свему томе Карађорђе је потписао и на тај начин се Совјет/Савет коначно конституисао. Актима уставног карактера, донетим на Смедеревској скупштини, покушавао се увести правни по-редак у земљи и она се можда могу због тога сматрати првим уставом устаничке Србије. Њима је дефинисана, поред врховне власти Карађорђа и власти Савета, и организација судства. Световно судство било је четворостепено (сеоски суд, кне-жевски суд, нахијски суд, Велики суд народни) и док су се прва три суда налазила у свакој административној јединици (селу, кнежини, нахији), четврти суд је био Савет сам. Прописани су састави судова и начин њиховог рада. И свештенички судови су овде прописани и имали су исте степене.37 Само је Врховни народни суд могао доносити смртне пресуде и упућивати кривце на извршење казне. Глоба, харање и батинање топузом и секиром забрањује се. Кривци се могу кажњавати батином и апсом.38 Све ове одлуке имале су тим већи значај јер су доношене у врло неизвесном времену, док су стизале вести о упућивању турских јединица на Србију и ужурбано се спремала одбрана у последњој српској средњовековној пре-стоници. Смедеревској скупштини присуствовале су најзначајније и најугледније српске старешине, а на видном месту у просторијама Савета налазила се слика цара Душана.

У току 1806. године, захваљујући првенствено Карађорђевим великим вој-ним успесима, одржало се његово цивилно и војно господарење Саветом.39

37 Суд намеснички у свакој кнежини, суд протојерејски у протопопијату, суд архијерејски у свакој епархији и Велики народни суд који је Врховни мирски и свештенички суд.

38 Р. Љушић, Србија 19. века, 216–222; Исти, Вожд Карађорђе, 112–114.39 Карађорђев положај је објективно ојачао када су његови такмаци у средишњој

Србији у то време (1805/1806) изгинули у борби против Турака и то: Јанко Катић, старешина Београдске нахије, Ђушо Вулићевић, старешина Смедеревске нахије, Васа Чарапић, старешина Грочанске нахије. Јакову Ненадовићу који је попустио пред навалом Бошњака на западној граници у помоћ је притекао управо Карађорђе. С друге стране, у току 1806-е, српски устаници су забележили низ великих победа. Миленко Стојковић је већ првих дана јануара упао у Крајину и Кључ и заузео утврђени Пореч на Дунаву, а Петар Добрњац и група других старешина ушли су долином Мораве у Лесковачки пашалук и освојили све до Крушевца и Алексинца. У једном продору освојено је Прокупље и Куршумлија, Радич Петровић је продро до Новог Пазара, а Милан Обреновић до Нове Вароши и Вишеграда. Пазван-Оглу је потучен код Сокобање и одбијени су напади из Лесковца и Ниша. Новопазарски паша је попалио Студеницу, а код Уба и села Чучуге 15. априла потучена је босанска војска под Осман-Џором и заузети Јадар и Рађевина. И док су руски и аустријски цареви интервенисали тада у циљу споразумног решења, француски цар Наполеон I Бонапарта упутио је писмо султану (20. јуна) у којем га саветује да уништи „српске бунтовнике које Русија држи и соколи“ и већ у јулу су сераскер румелијске војске и босански везир са великим војним снагама кренули на Србе. Порта је српским устаницима објавила „џихад“, свети рат. Турци су у почетку имали успеха и привремено су покорили Мачву, али у великој бици на Мишару 1. августа устаници предвођени Карађорђем и војводама Луком Лазаревићем, Миланом и Милошем Обреновићем, Јаковом Ненадовићем, Цинцар Јанком Поповићем, Стојаном Чупићем, Петром Молером и протом Николом Смиљанићем победили су двоструко бројнију војску босанског везира. На Делиграду су крајем августа побеђене трупе румелијског валије Ибрахим-паше, а Београд је ослобођен

170

„Када су устаници почетком 1806. прешли границе Пашалука, изгледи на успех оних војвода који су желели ограничавање Карађорђеве власти сведени су на минимум“.40 Једино у преписци са иностранством Карађорђе је узимао Савет у обзир допуштајући да се он појављује као равноправан фактор са њим.41 Јануарска скупштина у Остружници 1806-е водила је рачуна једино о представљању оправ-даности српске борбе пред великим силама, а на Смедеревској скупштини, крајем октобра 1806-е, утврђени текст споразума између Ичка и Порте42 проширен је новим условима које је Порта углавном примила и тако отворила пут ка конач-ном споразуму о високом степену српске аутономије. Српско заузимање вароши Београда крајем 1806.43 утицало је на Порту да убрза постизање споразума и сул-тан Селим III („песник и реформатор“44) средином јануара коначно је потписао ферман о давању привилегија Србима.45 Избијањем руско-турског рата и руским предлозима упућеним Србима, догађаји су кренули у другом правцу. У писму--манифесту који је Карађорђу и српском народу, без директног царског овлашћења, упутио 11/23. јануара 1807. руски генерал и заповедник руске војске на Дњестру Иван Ивановић Михељсон, ласкано је храбрости српског народа, мудрости и

крајем новембра. После битке на Мишару, Јаков се посебно преплашио од Карађорђа који му је веома замерао што су се те године Мачва и један део Поцерине предали Турцима и када му је Карађорђе у лице рекао: „Ниси никада ни ваљао, зелену тикву перви мраз убије“! Као резултат славних српских победа уследио је покушај мирења са Турцима, тзв. Ичков мир од 3. августа 1806-е који се састојао од осам тачака уместо првобитне четири како је било замишљено почетним српским предлогом. Срби су Ичковим миром обећавали верност Порти и задржавали вазални положај под одређеним условима. Карађорђе је требало да буде признат за „главу нације“ са титулом баш-кнеза. Одредба о међународним гаранцијама српске аутономије није прихваћена. Улазак Русије у рат против Турске умногоме је утицао на српске устанике да одустану од постизања мира.

40 Д. Јанковић, Српска држава првог устанка, 117, 151.41 А. Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књ. 3, 7, 16–19, 109–110,

456–458.42 Д. Микавица, В. Гавриловић, Г. Васин, Знаменита документа за историју српског

народа 1538–1918, 158–160.43 Јуришом око 12.000 устаника у шест колона, 30. новембра / 12. децембра 1806. Иначе,

Карађорђе се налазио још у мају 1804. у околини Београда с јаком устаничком војском. У мају 1806-е почели су први сукоби, а средином новембра 1806-е под Београдом је било око 25.000 српских војника и око 40 топова. Укупан број топова на турској страни био је 300, а турска војска састојала се од присталица дахија и тзв. крџалија Алије Гушанца. У ноћном окршају за Београд погинуо је на Стамбол-капији један од најистакнутијих српских старешина Васа Чарапић. После заузимања Београдске тврђаве, пале су и тврђаве Шапца и Ужица. О томе види поближе: Историја Београда, Београд 1995, 152–156; В. Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе, 42; Р. Перовић, О Првом српском устанку. Необјављена грађа, Београд 1954, 107–113.

44 Збачен са престола у мају 1807. од стране одметничких јаничара и убијен у јулу 1807. по наређењу новог султана Мустафе IV, који је убрзо и сам збачен и на престо доведен његов брат Махмуд II.

45 Европа и српска револуција, 255.

171

постојаности српског вожда, устаницима обећава слободна и потпуно независна српска држава, призива стара слава и благостање у духу уверења да је српски на-род достојан да буде народом за којег је срамота да плаћа данак Турцима.46

После мартовског покоља Турака са представником царске власти Сулејман--пашом на челу, приликом њиховог напуштања Београда47 окончано је двовлашће у Београдском пашалуку и одржана је скупштина у ослобођеном граду у рано пролеће 1807. године. Том приликом су коначно одбачене одредбе Ичковог мира о аутономији48 и Срби су, опредељујући се за независност, отворено иступили као руски савезници у рату против Турака. Председник Савета Сима Марковић саоп-штио је Портином изасланику 31. марта 1807. отворено: „Србија сматра себе пот-пуно независном, и не само што не плаћа данак, него никада неће подићи оружје против својих истоверника“.49 Ово опредељење доказивало се и у борби у којој је свима постало јасно да су устаници предвођени Карађорђем дефинитивно крену-ли путем обнове државе у уверењу да до тога могу доћи само борбом и ослонцем на Русију.50 То су разумели и Срби у Хабзбуршкој монархији. У Срему је избила Тицанова буна у којој се говорило о обнови српског царства, у Банату се проши-рила прича о бакрорезу са ликовима руског цара и вожда на коњима испод чијих

46 М. Вукићевић, Карађорђе, књ. 2, 477–478; Д. Јанковић, Српска држава првог устанка, 124; Европа и српска револуција, 261–262.

47 А. Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књ. 4, 240–247, 249–253, 271–272, 278–280.

48 Српски услови које је Ичко поднео Порти били су следећи: да Срби плаћају данак одсеком, да се уведе турско-српско двовлашће, да уместо везира у Србију дође мухасил (финансијски чиновник) коме ће српски кнезови предавати порезе за Порту, да се из Србије прогнају „зли Турци“, да границе чувају Срби на, до тада, ослобођеној територији.

49 Р. Љушић, Књига о Начертанију, Београд 2004, 55.50 Српски устаници су почетком 1807. године прешли преко Тимока и Старе планине,

ослободили простране територије Загорја, освојили Кулу и Видбол, допрли до Видина и близу Лом Паланке. На Дунаву су опколили Кладово и опколили Велико острво. У пролеће 1807. године, српски устаници су развили велику војну активност у долини Мораве, Старом Влаху и Босни. Улазе у Прокупље, Куршумлију, покушавају заузети Лесковац, опкољавају Ниш, туку се са Турцима у Грделичкој клисури и на домаку Пољанице. Запоседају планину Ригозну и пресецају пут који је водио од Косова у Босну. Турска војска је сузбила ширење устанка у Босни уз помоћ француских војника и артиљераца. У јуну је вођена битка на Малајници и Штубику и трајала је неколико дана, а у њој су се нарочито истакли Карађорђе, који је прискочио у помоћ у критичном тренутку Миленку Стојковићу, и две хиљаде Руса које је довео руски генерал Исајев из Мале Влашке. Тиме су ослобођени од турских гарнизона цела Крајина и Кључ, осим Кладова. У накнадној борби код Брегова, Турци су поново потучени, а у бојевима код Видина истакао се посебно Хајдук Вељко Петровић. Српским успесима није одговарало ратовање у Европи где је Наполеон у јуну 1807. потукао Русе код Фридланда и на основу Тилзитског мира из јула 1807. и руско-турског примирја у Слобозији из августа 1807, утицао да се склопи српско-турско примирје које је трајало до пролећа 1809. године.

172

копита је била немачка круна,51 а аустријске власти су спекулисале52 о наводним Карађорђевим прокламацијама банатским хришћанима и аустријским Србима уочи једнодневне Крушчичке буне и после ње.53

Обећања слична Михељсоновим у погледу државноправног статуса давао је Србима у јуну исте године и пуковник руске армије маркиз Филип Осипович Пау-лучи уз нагласак на руској заштити и покровитељству.54 У устаничком логору крај Неготина, после разговора са Карађорђем, састављен је документ од 13 тачака, тзв. Паулучијева конвенција, чија се основна, војна и политичка садржина састоји у молби српског народа руском цару – чије се покровитељство и овај пут тражи – да му пошаље способног губернатора који ће му у његово име устројити устав (у име руског цара народу дати конституцију),55 осигурати да у Србији више не буде спахија, да чиновници у Србији буду постављани у име руског цара, да у српским градовима буду смештени гарнизони руске војске с Русима као командантима, да Срби и Руси заједнички војно делују у циљу српског сједињења са Црногорци-ма и спречавања француских акција, да код руског губернатора у Београду буде каса са значајном сумом новца, да се у Србију пошаљу руски официри ради обуке српске војске.56 Карађорђева спремност да прихвати овакву конвенцију којом је умањивана његова лична власт и слабљена идеја о слободној и независној српској држави условљена је потребом да се домогне руске материјалне и војне помоћи, а његово неповерење према Паулучију није умањено потписивањем конвенције

51 О томе види поближе: Тицанова буна, Вогањ 2007, 190; Р. Љушић, Књига о Начертанију, 57; А. Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књ. 4, 378–382, 383–401, 405–416, 429–433, 438–463, 469–472, 499–501, 519–521, 617–618, 628–630 и даље; Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, књ. 3, Нови Сад 1990, 48–50; С. Гавриловић, Србија и Војводина у време Првог српског устанка, Нови Сад 1974, 80–82; В. Ћоровић, Историја Срба.

52 Од јуна 1808. године.53 А. Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књ. 5, 704, 706, 744–745, 801;

Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, књ. 3, 51; С. Гавриловић, Србија и Војводина у време Првог српског устанка, Нови Сад 1974, 80–82; В. Ћоровић, Историја Срба, књ. 3, 73.

54 Он је донео са собом у Србију писмо министра иностраних дела Андреја Јаковљевића Будберга у којем је овај министар молио врховног вожда да има поверење у оно што му овај маркиз буде говорио. О Паулучијевој улози извештаван је подробно и Франц I (А. Ивић, Нав. дело, књ. 4, 851–862, 1036–1037, 1084). Настанак Паулучијеве конвенције доводи се у склад са „руским ратним планом о успостављању заштитне линије од Црног до Јадранског мора, пре свега ради одбране од Француза“. Исто се односи и на Родофиникинов план. (Р. Љушић, Историја српске државности, 61).

55 С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 23; Ј. Продановић, Нав. дело, 13.

56 Паулучи је тврдио да је идеја о састављању ове конвенције, која се иначе састојала од 13 тачака, Карађорђева, али у историографији овај став није потврђен и више се сматра да је њу иницирао и осмислио управо руски представник, уз асистенцију русофила Миленка Стојковића, Јеремије Гагића и Легатовића, секратара генерала Исаијева. С. Новаковић сматра да су Паулучијевом конвенцијом „први пут у јасним тачкама, постављене основе руске политике у Србији“ (Уставно питање и закони Карађорђева времена, 23).

173

само са његове стране.57 Руски интерес за потписивање конвенције нестао је са постизањем руско-француског мировног споразума у Тилзиту, три дана раније.

Уставно питање посебно је актуелизовано у августу 1807, неколико дана после доласка руског дипломатског представника Константина Родофиникина у Бео-град58 који је наставио Паулучијевим путем и убрзо закључио да Срби Карађорђа признају за врховног војног команданта, али да у другим питањима не постоји велика сагласност и да је Савет постао „једна пуста сенка, коју чине четири непис-мена који раде то што им се нареди“. Шест дана после доласка у Србију,59 обело-данио је, очигледно од раније припремљени, уставни акт познат као „Основаније правитељства сербскаго“,60 с Карађорђевим потписом. Њиме је дефинисана уста-нова Управног српског сената/Правитељствујушчег сената српског и однос ове установе и српског вожда (кнеза) решен је тако што кнез добија титулу Светљејши кнез и председава Сенатом са три гласа, али осим титуле и права на помиловање у кривичним пресудама нема других надлежности и није ни доживотан ни насле-дан. Он је заправо био само „репрезентативна фигура“.61 У изради овог уставног акта који се састојао од 12 тачака и којим се у суштини ишло на ограничење вла-сти вожда и војвода, учествовао је посебан одбор, формиран на основу Родофи-никовог предлога.62 Сенат, који је по овом пројекту требало да буде врховни орган власти у Србији, чиниле би три категорије сенатора – нахијске војводе са титулом светли вожди, чланови бившег Савета са титулом превасходни сенатори и пред-

57 Са српске стране Конвенцију су потписали Карађорђе, Миленко Стојковић и Јеремија Гагић. Гагић је потписао и Карађорђа. Уз потпис се ударао и печат и с обзиром да су српске старешине углавном биле неписмене, печат је више вредео од потписа. Када је Гагић затражио печат од Карађорђа, он је измислио изговор одговарајући да га нема – јер га је наводно изгубио.

58 Родофиникина су у Србију позвали српски устаници. Делегација у којој су били П. Новаковић Чардаклија, А. Лукић и Ј. Гагић упућена је још на скупштини у Београду (фебруар/март 1807) у Главну команду руске молдавске армије и имала је задатак да од Михељсона тражи долазак једног руског представника у Србију. У јуну је Карађорђе пожуривао српске депутате да овај посао заврше. Родофиникин је тврдио да су устаници тражили личност која ће им помоћи да формирају владу, а Михељсон је ово потврђивао додајући како су депутати прижељкивали јачање Савета који би имао већу власт од српских војвода. У том смислу је Родофиникин добио одговарајућа упутства од Михељсона. Родофиникин је првих неколико месеци искористио и да убеђује Србе да прихвате примирје између Русије и Турске закључено у Слобозији, иако су Турци упорно одбијали да Срби њиме буду обухваћени.

59 Осмог августа 1807. године.60 У историографији познат као Родофиникинов „Пројект устава“ или „Родофиники-

нов устав“ или „први српски устав“. Види о томе поближе: С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 20–39; Исти, Васкрс државе српске, 126–129.

61 С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 29.62 Чинила су га три Руса и петорица Срба, и то Родофиникин са својим сарадницима

Пизанијем и влашким бољаром Растијем и Карађорђе са Младеном Миловановићем, два члана и секретаром Савета.

174

ставници нахија са звањем саветника Сената.63 Сенату се даје право да објављује рат и закључује мир, да бира главне војводе, да располаже дохоцима. Оваква решења оцењују се као повољна превасходно за интересе српских старешина и за руски уплив у Србији. На челу сваке нахије предвиђен је по један губернатор (управитељ) који би бринуо о приходима нахије и који би сваке године са два чла-на Савета „држао суд над људима своје нахије“. На одлуку тог суда незадовољна парнична страна имала би право жалбе Сенату. Смртна казна није смела бити донета док кнез не донесе одлуку о евентуалном помиловању.

Карађорђе је дакле и овај пут, пред опасношћу да му буде ускраћена руска помоћ, прихватио тешка срца овакво „противувождовско“ уставно уређење, али сам руски цар Александар није дао на овај уставни нацрт своју потврду. С обзи-ром да потврду није дала ни Скуштина – све је остало само пројекат.64 То ипак није спречило Родофиникина да више одредби свог уставног предлога практично спроведе у живот, пре свега подижући значај Савета. Ојачао је његов кадровски састав, окупљао је чланове Савета, из сваке нахије по једног тако да их буде укуп-но 17, и тако је почетком 1808. већ могао јавити главнокомандујућем генералу Прозоровском како је Карађорђе дао потребну, већу власт Савету и тиме „обу-здао свирепости војних заповедника“.65 По наредби Савета, у свакој нахији крајем 1807. изабран је суд од по три судије и једног писара којима је одређена плата. Они који би били незадовољни одлуком оваквог нахијског суда могли су се жали-ти Савету. Савет је одредио и тарифу по којој су свештеници могли наплаћивати своје услуге, одређивао је продају турских кућа у корист државе, давао је у закуп скеле и ђумруке, набављао је џебану и остале војничке потребе за целу земљу. Савет је, под Карађорђевим председништвом, донео одлуке, од почетка новем-бра до 20. децембра 1807, о подели Србије на 12 округа, Београду као седишту Савета, постављању градских главара у већим варошима и кнезова по селима, о подстицању мера ка побољшању образовања, о регрутовању свих који су способ-ни за оружје и о подвргавању земље руској заштити.

Коленкур, француски посланик у Петрограду, разматрао је у ово време (1807) српско питање са новим министром спољних послова Русије грофом Румјанцовим и за Србију је предвиђао да постане независна под владом једног аустријског прин-ца који би се оженио једном од великих руских војвоткиња. У другом пројекту узимала се у обзир могућност да се Турска распадне и Турци протерају у Азију, а тада Србија буде препуштена Аустрији, заједно са Македонијом и Солуном. У

63 С. Новаковић, Уставно питање, 31; Владе Србије, 22; Д. Јанковић, Нав. дело, 131–134; Љ. Кркљуш, Правна историја српског народа, Нови Сад 2002, 186–189; Европа и српска револуција, 275. Саветници Сената би после трећег избора постајали доживотни, као што су и прве две категорије. У наведеној историографској литератури не постоји пуна сагласност у тумачењу да ли је по Родофиникиновом уставном пројекту Савет требало бити заиста врховни орган власти или је ову власт требало да дели са Карађорђем.

64 М. Владисављевић, Развој уставности у Србији, 9.65 Д. Јанковић, Нав. дело, 135; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, 197–198.

175

септембру 1807. године, руски цар је упућивао руског амбасадора у Паризу да за Србију предлаже статус независне кнежевине.66

У току 1808. године стизале су одређене иницајативе са руске стране, а међу њима је и писмо Прозоровског Карађорђу у којем га саветује да искористи примирје из Слобозије и створи поредак у земљи у којем ће бити обезбеђено слободно досељавање хришћана у Србију, слобода трговине, безбедност живота и имања, објективност суђења, праведне плате за чланове Савета и друге старе-шине у јавној служби. Све ово представљало је уосталом део неопходних поли-тичких и економских претпоставки за изградњу цивилизоване, правне српске државе. Примирје, које је трајало од 12. августа 1807. до краја марта 1809. године, искоришћено је и на плану привредног живота67 и на плану државног и војног уређења. Посебна брига је почела да се води о државном буџету, на скупштина-ма које би требало да буду одржаване једном годишње полагали би се рачуни о коришћењу прикупљених средстава и решавале жалбе народа. Организована је дипломатска, судска и црквена делатност. Предузете су и одговарајуће мере на просветном и културном пољу68 и тек са одредбама руско-француског споразума из Ерфурта69 које су се односиле на целокупност турског царства, постало је по-ново јасно да без сагласности великих сила неће бити могуће наставити и осигу-рати започети друштвени прогрес. При том су руски представници, Родофини-кин и Прозоровски, у својим ставовима70 остали наклоњени идеји о Србији као вазалној кнежевини са унутрашњом аутономијом, под руским протекторатом и у „старим границама“71. У погледу организације врховне власти у Србији, одговарао им је монархистички облик владавине у Србији, али нису били сагласни у томе

66 В. Стојанчевић, Нав. дело, 48.67 Оживело је ратарство, занатство, трговина, рударство.68 У Београду су отворене две школе, једна са једним и друга са два разреда, у главним

варошима сваке нахије је основана по једна школа са два разреда, купљена је кућа за отварање штампарије, отпочела је (1808) са радом Велика школа у Београду.

69 Од 30. септембра 1808. године.70 Новембар 1808. године.71 Реком Дрином на западу, на југу до Скопља, на истоку реком Тимок, по Родофиникину.

Прозоровски је у овом погледу био резервисанији. „Нове“ границе Србије односно границе Србије у време Првог устанка биле су од Дрине до Тимока и Старе планине, од Саве и Дунава ка југу обухватајући слив Велике Мораве до планинског венца који чине планине Златибор, Голија, Јавор, преко Рашке на Копаоник и Јастребац, па на речицу Топоницу код Ниша и преко планине Грамаде на извор Трговишког Тимока. Србија је на крају устанка имала 37.740 км2 и састојала се од 12 нахија Београдског пашалука (Београдске, Шабачке, Ваљевске, Сокоске, Ужичке, Пожешке, Рудничке, Крагујевачке, Смедеревске, Пожаревачке, Ћупријске и Јагодинске), пет нахија Видинског пашалука (Кључке, Крајинске, Црноречке, Гургусовачке и Бањске) и три нахије Лесковачког пашалука (Параћинске, Ражањске и Крушевачке) и делова Новопазарског пашалука. Нахије су се састојале од једне или више кнежина. У устаничкој Србији било је око 3000 села, а од тога 2000 само у Београдском пашалуку.

176

да кнежевско достојанство у Србији буде наследно.72 Уређење Савета би гаран-товале велике силе, пре свих Русија и Француска, а уз српског кнеза стајао би и руски кнез или агент који би ограничавао Карађорђево самовлашће. Данак Србије Турској није искључиван, а порез српској држави, који би заменио сва некадашња феудална давања Турцима, одредили би њени органи власти, кнез и Сенат. У но-вембру 1808. године, Родофиникин је истицао како су сукоби између Карађорђа и српских старешина достигли врхунац и да једино захваљујући њему у Србији није дошло до грађанског рата.73 Руски цар се начелно слагао са мишљењем својих потчињених, али је био држао да у раду српских државних органа учествују несрп-ски представници, макар они били и Руси. Карађорђеви изасланици,74 послани у Јаши, где су се од краја 1808-е водили руско-турски преговори, пренели су Прозо-ровском, у јануару следеће 1809. године, став српских устаника – тражили су своју сопствену самосталну државу у њеним тадашњим границама. Савез са Русијом је предвиђен петим, тајним чланом српских захтевања. Тајни уговор са Русијом, по замисли устаника, имао би за крајњи циљ уједињење Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Међутим, руска позиција према српским устаницима није сезала даље од онога што је било у изгледу ранијим, Ичковим миром. Максимум руске спремности видео се у последњој, четвртој тачки руских захтева ућућених турској страни у којој се Србији намењује независност под покровитељством Русије и Порте.75 Неуспех у руско-турским преговорима донео је обнову рата.76 У њега су Срби ушли са великим одушевљењем.77

Непосредно уочи отпочињања преговора у Јашију, иницијативу у решавању уставног питања у Србији преузео је Карађорђе78 и после најаве о томе на својој

72 Родофиникин је био против тога.73 Д. Јанковић, Нав. дело, 144, 152. Иначе је антагонизам између Родофиникина и

Карађорђа био обостран. Родофиникин је већ у првом извештају из Београда 1807. представио вожда као храброг и прослављеног ратника, али и као суровог и на новац грабљивог човека и као пијаницу који неће дуго поживети јер сваког дана осим вина попије и по две боце ракије!?

74 Иван Југовић, Павле Поповић и Јанићије Ђурић.75 В. Стојанчевић, Нав. дело, 48.76 После 22. марта 1809. године.77 Очекујући прелазак руске војске преко Дунава, Карађорђе је 1809. године одредио

четири правца напредовања и то према Видину (Миленко Стојковић), према Нишу у циљу даљег продирања ка Пироту и Врању (Милоје Петровић), према Босни и Крајини (Јаков Ненадовић) и преко Старог Влаха ка херцеговачко-брдским племенима и вези са Црном Гором (Карађорђе) и на сва четири правца бележени су испрва успеси: Српска дринска војска заузела је Вишеград, Сребреницу, Јању и Бијељину и стигла близу Тузле, Тимочка војска је оперисала у околини Видина, Карађорђе је освојио цео Стари Влах и долину Лима од Прибоја до Бијелог Поља и подигао на устанак Васојевиће и остала брдска племена према Црној Гори, а претходно је потукао пећког Нуман-пашу на Суводолу. Карађорђеве завршне акције у Старој Србији и планове да се састане са Црногорцима Петра I омео је српски пораз на Каменици пред Нишом и он се морао вратити у Шумадију.

78 На њега се Прозоровском још од пролећа тужио Савет, у договору са Родофиником. Оптуживали су Карађорђа да је својом свирепошћу и крвожедношћу посејао свуда страх и

177

крсној слави у Тополи79, 14. децембра 1808, донет је у Савету уставни акт који је одговарао његовим амбицијама.80 Њиме се утврђује врховна и јединствена земаљска управна власт, предвиђа се превласт Карађорђева над Саветом, док Скупштина уопште није спомињана. Овај акт је кратак, састоји се из два дела и односи се на обавезе Карађорђа и дужности Савета. Потписали су га Карађорђе и Правитељствујушчи совјет. У првом делу се изричито каже: „Совјет народни, сви команданти, војводе, кнезови и сав народ признајемо господара Карађорђа Петро-вича и његово законо потомство за первог и верховног сербског предводитеља, којему се сви објашчавамо вјерни и његовој заповести покорни бити; а он, Госпо-дар Георгије Петрович, објашчава се за сав народ отеческу бригу носити и Совјет Народни за верховни земље суд препознавати“. Други део овог акта започиње одредбом по којој ће „господар Ђорђе Петрович све заповјести“ издавати „преко Совјета Народња и у договору са Совјетом Народним“. Затим следи утврђивање обавеза нахијских команданата да све наредбе и заповести које добију од Совјета спроводе и да од својих потчињених захтевају исто; за непокорне се каже да ће бити сматрани непријатељима целога народа и да ће „као такови од целог наро-да као издајник отечества каштиговани бити“. Уставним актом је дакле уређена централна власт са очигледном Карађорђевом превлашћу над Совјетом и уместо постојеће децентрализације уведен је строго централизован систем власти. Овај акт се у правној литератури оцењује више као мртво слово на папиру, истиче се да га није потврдила Скупштина „јер није ни изнет пред њу“ и наглашава се питање његове применљивости услед отпора једног дела старешина и чланова Совјета. У српској историографији је закључено да је овим уставним законом81 вожд до-био врховну власт, осигурану још и наследством, и да обавеза сарадње са Саве-том, чије су судске надлежности наглашене, није ослабила Карађорђев положај и његову надређеност другим земаљским установама. „Установа вожда коначно

ужас, да је потпуно неспособан за управљање земљом, да је окружен рђавим људима, да је убио оца и брата, да му је у Тополи кулучило 3000 људи, да га треба уклонити из земље.

79 О Св. Клименту, 25. новембра 1808, договорено је да се 30. новембра, о Св. Андреји, држи главна скупштина у Београду и да се на њој Карађорђе једним актом прогласи за „врховног предводитеља и господара над Србијом“ и да се то право призна његовом мушком потомству, да Карађорђе ради у договору са Саветом, да Савет призна за врховни народни суд, да неке старешине због заслуга прогласи за главне нахијске старешине.

80 М. Јовичић, Лексикон српске уставности, 159–160; Поговор М. Војводића у књизи Васкрс државе српске; С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 41–53; Исти, Васкрс државе српске, 128–129; Д. Микавица, В. Гавриловић, Г. Васин, Знаменита документа за историју српског народа 1538–1918, 201–202.

81 С. Новаковић га је оценио као „први акат модерне централистичке монархичне уредбе“ у Србији и као „први писани и формални акт самосталног организовања Србије“. „Тим актом се тек, први пут у Србији укида она кнежинска аутономија, која се под врховном турском влашћу у њој увела још после аустријског рата 1793 и која се потом 1804 васпоставила, само без врховне турске власти...“ (Уставно питање и закони Карађорђева времена, 52).

178

је и правно стајала изнад Савета, док се Скупштина иако је донела овај акт, и не помиње“.82

Посебан историјски значај уставног акта из 1808. године јесте у чињеници да је њим устаничка Србија покушала решити уставно питање без утицаја са стра-не. Упоређујући Родофининкинову Основу и Карађорђев уставни акт може се закључити да је у првом случају предложено уређење ближе олигархијској репу-блици, а у другом апсолутној, концентрисаној монархији.83 Ратовање у 1809. го-дини показало је, осим устаничке храбрости и славних победа, кобне последице сукобљавања између српских старешина.84 У тешкој ситуацији, препуној неизвесно-сти и сукоб љавања, после скоро двогодишњег непрекидног трвења са Карађорђем, Родофиникин је напустио Србију у августу 1809. и отишао у Панчево са Петром Добрњцем и митрополитом Леонтијем.85 Због тога је Карађорђе био приморан да тражи, „неком врстом рафиниране политике“86 али безуспешно, покровитељство

82 Владе Србије, 23.83 С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 52.84 Тежак пораз устаника уследио је 19. маја 1809. године на Каменици, код Ниша, као

последица турске премоћи али једним делом и као резултат неслагања Милоја Петровића и Петра Добрњца око команде над српском војском. Својевољност је показао и Хајдук Вељко који се одвојио од главнине и са својим коњаницима ушао преко Понишавља у Загорје, заузевши успут Белу Паланку и подграђе тврђаве Белоградчика у Бугарској. На Каменици, у одлучујућем боју око шанца на Чегру, погинуо је ресавски војвода Стеван Синђелић са око 3000 Ресаваца, запаливши магацин барута. Уследио је турски продор ка Делиграду, који је опкољен, и ка Сокобањи. После њеног заузимања, Турци су контролисали целу територију између Мораве и Тимока, сем у Поречу где је одолевао Миленко Стојковић. То је створило простор за турски продор ка Београду. Карађорђе је, одустајући од продора ка Црној Гори, успео да организује фронт на Морави, сузбио је упад Алије Гушанца код Јагодине, у септембру је код манастира Манасије поразио турску војску и тако је тек у октобру заустављено турско продирање. Од великог значаја за овакав расплет је и руски прелазак Дунава и отпочињање њихове борбе против Турака у северној Бугарској. О овоме види поближе: А. Ивић, Из доба Карађорђа и сина му Александра, Београд 1926, 1–11.

85 Родофиникин је морао утећи из Београда „да га Карађорђе не убије“ (С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 31).

86 Сматрајући 1812-е да је становништво у Србији различито расположено према великим силама и да је у пределу између Тимока и Мораве окренуто према Русији, између Мораве и Колубаре да пристаје уз Аустрију, а између Колубаре и Дрине да је једино за самосталност Србије, Гедеон Ернст Маретић је, после мишљења о другим српским старешинама Младену Миловановићу, Луки Лазаревићу, Стојану Чупићу и другим, дао оцену вожда Карађорђа следећим речима: „У суштини овај вођ није наклоњен ни једној страни. Само га околности руководе да се периодично држи једне или друге. Не може му се порећи нека врста рафиниране политике, доследно, никада му није веровати. Једно одликовање његовог сина, кога он страсно воли, било би од користи; на оца оно не би ништа дејствовало. Од Руса примљена одликовања дају доказ, јер их слабо цени“ (Р. Мулић, Нав. дело, 151–154).

179

и помоћ Француске87, Аустрије88 и поново Русије89. Крајем године (1809) Милен-ко Стојковић се сасвим одвојио од Карађорђа и одрекао му послушност једнако као и Савету.90 Петар Добрњац и Хајдук Вељко Петровић такође су били на путу да се одметну. Редовна скупштина, одржана почетком 1810. године, неслагања између српских старешина само је додатно заоштрила. Јаков Ненадовић је са око 600 наоружаних људи организовао демонстрацију против Савета и Карађорђевих пријатеља, Младена Миловановића и Милоја Петровића, и тиме веома угрозио во-ждов ауторитет. Изгледало је као да су се српске старешине раздвојиле на про-руску и антируску странку. Попуштајући пред притиском опозиције, Карађорђе је пристао да уместо Милована Миловановића за председника Савета дође Јаков Ненадовић. Руска мартовска прокламација Србима у којој је Србима обећавана „независност и блаженство“ и од 12. марта 1810-е заједничко српско-руско ратовање против Турака, одвукли су пажњу устаника на другу страну све до краја ове године, када је антагонизам обновљен новом жестином и са старим актерима.91

87 Писао је, са Саветом, Наполеону и представљао Србе као достојне француског покровитељства и нудио им да поседну Шабац и друге градове у Србији. Карађорђев опуномоћеник за разговоре са Француском био је Раде Вучинић. Он је и у мају 1810-е отишао у Париз и остао тамо све до 1813. године покушавајући да придобије Наполеона за признање независне Србије којом ће владати Карађорђе и његови наследници, а под француским протекторатом. Наполеон је у Асперну, 21. маја 1809, овако мислио о Карађорђу: „Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа и који је, окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног Османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ туђег јарма. То је Црни Ђорђе – њему припада слава највећег војковође“. О томе види поближе: П. Поповић, Француско-српски односи за време првог устанка, Београд 1933; Г. Јакшић, Европа и васкрс Србије, Београд 1927; В. Стојанчевић, Нав. дело, 50–51; Р. Мулић, Историја српске револуције, сведочанства великих савременика, Београд 2004, 73.

88 Преко Ј. Сибшена, заповедника Славонско-сремске војне границе, и преко Ф. Першеа, земунског војног команданта, Карађорђе је одмах после Каменичког пораза нудио Бечу да аустријска војска запоседне српске градове на Сави и Дунаву.

89 У мисију руском цару је, крајем 1809. године, упућена српска депутација са архимандритом Спиридоном Филиповићем на челу.

90 Тек је интервенцијом новог главног команданта руске војске у Влашкој кнеза П. И. Багратиона овај сукоб превазиђен.

91 Српско ратовање против Турака у току 1810. године обележило је савезништво са руском војском које је имало вишеструке импликације. После привремене експедиције генерала Исаијева око Кладова и у Крајини у марту 1810-е, генерал Каменски, главни командант руске војске који је заменио Богратиона, послао је у Србију у јуну генерала Цуката са 4500 војника и они су се спојили са српским трупама 17. јула на Великом острву. Долазак Руса подстакао је владику Петра I да поручи Карађорђу да жели да се сједини са Србијом. У заједничким руско-српским операцијама ослобођени су Брза Паланка 6. јула, Сокобања 2. септембра у јуришу Хајдук Вељка и генерала Орурка, Кладово је пало 14. септембра, а пет дана касније Прахово и Неготин и ослобођена читава Тимочка Крајина. У септембарској бици код Варварина потучена је турска војска коју су предводили Хуршид--паша и Исамил-паша Серезлија. Затим је заузет Гургусовац и 6. октобра Брегово на Тимоку.

180

Врховну власт је Карађорђе ипак успевао да одржи, једним делом захваљујући и узајамном неповерењу у редовима Карађорђевих противника и због старешинске суревњивости према Јакову Ненадовићу.

Да би сачувао власт, вожд је одлучио да реорганизује Савет, скрши моћ главних војвода, подели велика војводства и велике војводе одвоји од народа доводећи их у Београд за попечитеље (министре) под Карађорђевом непосредном контролом. Законик који се назива Карађорђевим, донет је можда баш у ово време, после 1810-е,92 иако се не зна прецизно ко га је донео. Вероватно у току устанка и није проглашен ни примењиван, али се ипак сматра значајнијим од Протиног. Овај за-кон представља мешавину кривичних (цивилних и војних) и државно-правних и приватно-правних прописа. Њиме је за кривично дело против државног уређења, за увреду власти и владе предвиђена драконска казна93, за увреде или клевете свештеника и старешина такође94, за војне преступе предвиђена је, осим батина, и смртна казна95, а регулисане су и казне за друга кривична дела, убиства и крађе. Од грађанско-правних прописа, Карађорђев закон у сачуваним члановима садржи и пропис о разводу брака96, а посебну групу сачињавају прописи о старешинама и њиховом односу према народу.97 Старешински кулук се изричито забрањује, као и истраживање и убијање вештица. На тај начин се покушавао подићи углед Србије

На другој страни, у бици на Тичару 17. и 18. октобра 1810-е, српска војска (око 10.000) предвођена Карађорђем, Симом Марковићем, Стојаном Чупићем, Луком Лазаревићем, Лазаром Мутапом, Цинцар Јанком Марковићем, Станојем Главашем однела је победу над босанском војском која је бројала око 40.000 људи. У октобарском боју на Лозници вођеном углавном „голим сабљама“ освојени су сви шанчеви и Турци протерани преко Дрине. У овој бици учествовао је одред руске војске предвођен капетанима Никичем и Јерингом. Турска офанизива била је сломљена. На крају ове године српске страже, смештене у око 70 утврђених шанчева и шарампова, стајале су на Дрини и Тимоку, на Тари, Златибору, Јавору, Голији, изнад Новог Пазара, на јужним падинама Копаоника и Јастрепца, код нишке Топонице, на Грамади правцем на извориште Тимока, затим Старом планином од ћипровачког Балкана до изнад Великог извора. Ова граница није била мирна ни следеће 1811. године, посебно према Видину и Нишу. У јануару 1811-е, на молбу српске депутације коју су сачињавали Миленко Стојковић, Милан Обреновић и Доситеј Обрадовић, руска команда је упутила један пук војске у Београд, а друго одељење у Шабац. О ратовању Срба и Турака 1810. и 1811. види: А. Ивић, Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра, 13–37.

92 Или 1807. године.93 „Пребити обе ноге на два места и обе руке потом се жив ставља на точак и оставља

на њему док кост не иструне...“94 Предвиђене су батине.95 Стављање на точак уз претходно телесно сакаћење.96 Развод брака „без узрока и велика суда и владике“ се забрањује.97 Народ нема право да бира и смењује војне старешине и команданте, али има право да

бира извесне грађанске старешине и то судије, сеоског кмета и сеоског кнеза. Текст „Кара-ђорђевог криминалног закона“ види: С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађор ђевог времена, 117–120; Д. Микавица, В. Гавриловић, Г. Васин, Знаменита документа за историју српског народа 1538–1918, 202–206.

181

у иностранству и створити претпоставке за развој демократског и цивилизованог друштва.

Аустријски утицај на унутрашње уређење и статус Србије нарочито је дошао до изражаја у лето 1810. године када је, вероватно у контексту Наполеонових на-пора да одвоји Србе од Руса, уследио Митернихов налог Симбшену98 да се састане са Карађорђем и понуди му аустријско посредовање у српско-турском спору и гаранцију Аустрије да ће Турска испуњавати услове евентуално постигнутог мира. Истовремено је постављен за аустријског конзула у Београду потпуковник Јаков Паулић и њему су дате одговарајуће инструкције које су ишле у правцу реализације смишљеног плана по којем би српској страни понуђени уставни нацрт био основа предстојећих преговора. По њему би Србија имала статус сличан статусу Влашке и Молдавије, унутрашња управа би била комбинована из турске и аустријске грани-чарске управе, Србија би била подељена на 12 нахија, 24 кадилука и 144 општине или кнежине. Нахије би одговарале граничарским региментама, кадилуци грани-чарским батаљонима, а кнежине или општине граничарским компанијама. Четири нахије би сачињавале једну генералну команду, од којих би прва имала седиште у Београду, друга у Нишу а трећа у Ужицу. На челу Србије стајао би војвода, гене-ралном командом би управљао саветник у рангу генерала, нахијама би управљали начелници у рангу граничарског обрштара (пуковника), на челу кнежина или оп-штина стајали би оберкнезови у рангу аустријског граничарског капетана, у сва-ком селу био би кнез коме би било придодано неколико старешина (одборника). Владар Србије (војвода) имао би почасну стражу од 24 пешака и 12 коњаника, постојала би милиција да чува границу и милиција у унутрашњости, установи-ло би се неколико врста пореза. Посебно је овим уставним нацртом разрађено поглавље о правосуђу. О Јеврејима се говори као о највећим штеточинама којима треба забранити становање у Србији, а у Србији би било две епископије, 189 про-та и пароха и толико ђакона или капелана. Регулисан је и однос епископа према световној власти, царина за поједине врсте робе, приход Србије од пореза, плата за војводу и државне чиновнике, као земаљска вера је наведена православна. Овај нацрт носи датум 7. новембар 1810. и због политичких догађаја, првенствено због српско-руских победа, постао је беспредметан. Карађорђе није ни отишао на са-станак са бароном Симбшеном, већ је на њега послао само свог секретара Стевана Јевтића упутивши га да на „политически“ начин одбије аустријске предлоге.99

На скупштини која је заказана за 1. јануар у Београду, а почела 3/4. јануара 1811. године, решавана су најпре материјално-финансијска питања100, а Карађорђе је у своја два говора од 8. јануара („престоне беседе“)101, одао захвалност Русији и

98 30. августа 1810. године.99 А. Ивић, Аустријски нацрт за унутрашње уређење Србије 1810. године, Правосуђе,

бр. 1–2, Београд 1938, 82–85; С. Гавриловић, Грађа бечких архива о Првом српском устанку, 646–648, 661–663; Р. Мулић, Нав. дело, 129–132.

100 О порезима и приходима највише.101 С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 78.

182

оштро критиковао старешине што не слушају наредбе Савета и што су несложне.102 Оценио је њихову власт у нахијама као деспотску.103 Скупштина је, на састанку 10. јануара, навела чланове Савета да се, одговарајући на вождову беседу, обавежу на верност вожду, отаџбини и вождовом законитом потомству речима: „Никогда о постављењу другог верховног вожда докле се он и његово потомство налази, нећемо ни мислити, ни говорити, нити пак трпети да који спомене. И ако би се који усудио тако што предузети и споменути, хоћемо га за обшчега нашега вра-га и народња непријатеља сматрати, држати, судити и наказати“. За сва остала битна питања Савет се обавезао на заједничко решавање са вождом и у складу са његовим одобрењем. Карађорђево одобрење виђено је као неопходно и при-ликом свих именовања за поглавара, војводу и кнеза, а врховном вожду се задр-жава право помиловања. После Савета, и остале старешине на Скупштини дале су уверење да „саборно и једногласно“ полажу заклетву верности, послушности и покорности Карађорђу и његовим законитим потомцима, у срећи и несрећи. У следећем акту донетом на истој скупштини, којим се Карађорђе поново обраћао Савету и Скупштини, врховни вожд се свечано заклињао Богом, Јеванђељем и свим свецима, да ће се за свој народ и за његову одбрану очински бринути, да ће радити за славу српског народа и ослобођење отаџбине и да ће за ове циљеве бити спреман да жртвује и своје имање и свој живот. Обавезао се и да ће радити на јачању вечитог савеза са Русијом као покровитељем Србије и да ће власт вршити у споразуму са Саветом. Трећим актом, донетим на истој скупштини, 11. јануара, извршена је реорганизација Савета као једног од врховних органа власти. За чла-нове Савета именовани су петорица старешина са називом „тајни дејствителни саветник“ и са функцијом попечитеља и то су били: Младен Миловановић као попечитељ (министар) војних дела, Миленко Стојковић као попечитељ ино-страних дела, Доситеј Обрадовић као попечитељ просвете, Јаков Ненадовић као попечитељ унутрашњих дела, Сима Марковић као попечитељ хазне (финансија). Петар Тодоровић (Добрњац) је одређен за великог вилајетског судију и тиме је

102 Ово је трећа устаничка скупштина која је одржана у Београду, осим оне из 1807. и 1810. Скупштине су држане у Орашцу, Остружници (1804), Пећанима, Борку, Смедере-ву (1805), Остружници, Смедереву (1806), Паланци (1809), Тополи, Враћевшници (1810) и Крагујевцу (1813).

103 И Милош Обреновић, који је назван војводом још у почетку Првог устанка, у ово време се, нарочито после смрти брата, господар Милана, у Букурешту 16. децембра 1810, ангажовао на ограничењу Карађорђеве власти, заједно са Јаковом Ненадовићем, Миленком Стојковићем, Петром Добрњцем и Луком Лазеревићем. Хајдук Вељка Петровића је Кара-ђор ђе удаљио са скупштине због наводног напада Турака на Бању где га је претходно поставио за војводу. Миленко Стојковић је остао у Букурешту, а Петар Добрњац у Кладову ишчекујући руску војску и руског представника Недобу, који би заједно са њима утицао на рад Скупштине. У таквој ситуацији Лука Лазаревић и Вујица Вулићевић нису могли много: „Али шта су њих тројица могли чинити против онолике множине пређашњих војвода и новијех војводица. Нису смели ни проговорити“. (С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 77).

183

завршена изградња судства. У судској организацији нису, уз Велики вилајетски суд, предвиђени кнежински судови.104

За председника Савета одређен је Карађорђе, а у случају његовог одсуства онај члан Савета којег врховни вожд одреди. Чланови Савета остају и даље војни ко-манданти са обавезом да у случају потребе изађу на границу и преузму главну команду на свом подручју.105 Карађорђе се обавезао да ће донети кривични закон. На уставне изјаве потписе су ставили Карађорђе и српске старешине 10. јануара и на основу тога је следећег дана вожд указом поставио Савет и попечитељство.106 По форми овај уставни акт је сличан оном из 1808. године, али је за државноправ-ни развој Србије значајнији јер је њиме коначно решено питање врховне власти у Србији. Уставним актом из 1811. године Карађорђе је задобио потпуну и конач-ну превласт над Саветом и над свим српским старешинама. „Све се меће у руке, концентрише у рукама врховнога вође. Он је у вршењу власти независан и нема да прима упуства и налоге ниоткуда споља. Влада или Правитељствујушчи Совјет само је одбор који врши његове наредбе. Моћ његова пење се до најнеограниченије самодржавне власти. Савет је и влада и врховни суд и законодавна власт. А Са-вет је морао бити под његовом руком“.107 Уместо дотадашњег Савета образована су два органа, и то влада коју су чинили пет министара и Врховни суд који је састављен од оних чланова Савета који нису постали попечитељи. С обзиром да Петар Добрњац и Миленко Стојковић, који су се у Београду појавили са руском војском тек 10. фебруара108, нису прихватили понуђене положаје, Карађорђе их је оптужио Савету и они су из њега отпуштени и на основу пресуде Савета про-терани из земље.

Велике силе, посебно Француска и Аустрија, нису са одобравањем прихватиле одлуке Београдске скупштине, а нарочито незадовољство односило се на одлуке о једном шефу државе, оданост Русији и прихватање руских гарнизона у градове Србије с почетка 1811. године.109 Руско-турско ратовање окончано је исте годи-не у октобру, а преговори у миру, започети у Ђурђеву, завршени су у Букурешту 16/28. маја следеће 1812. године.110 За Србију је у њима тражена, са руске стране,

104 Р. Љушић, Историја српске државности, 66.105 Д. Јанковић, Нав. дело, 171.106 С. Новаковић, Васкрс државе српске, 135–138.107 С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 85.108 Предводио је пуковник Александар Феодоровић Бала. На почасном ручку код Мла-

дена Миловановића он је, после исценираног покушаја затварања Миленка Стојковића, са-знао од њега да Русија у Србији не жели да иступа против признате власти. Тиме је одагнао све наде опозиционо оријентисаних српских старешина у помоћ Руса против Карађорђа.

109 Ово незадовољство је хтео да избегне и руски цар. У том циљу је уверавао аустријског цара да је улазак руских трупа у српске градове само привремена војна мера, да ће трупе повући чим склопи мир са Турском и чак је Србију нудио Аустрији уколико би се она обавезала на неутралност у случају избијања француско-руског рата.

110 У пределу између Тимока, Куле и Видина било је (1811) више сукоба са видинским Мула-пашом, Турци су поражени код села Брегово, поражени су на нишком фронту, Срби су долазили све до Сићева. Од већих битака у току 1811. године вредно је издвојити ону

184

једино унутрашња аутономија која је подразумевала амнестију за Србе, њихову управу унутрашњим пословима, повластице које уживају турски поданици у Ар-хипелашким острвима, поштовање султанових суверених права односно врховну турску власт.111 За осму тачку мировног споразума између Русије и Турске, која се односила на Србе, устаници су сазнали са двоипомесечним закашњењем и она је изазвала њихово велико незадовољство и огорчење.112 Карађорђев покушај да исправи оно што је договорено видео се у његовој молби упућеној адмиралу Чи-чагову, новом команданту руске Дунавске армије, у упућивању у Букурешт Јакова Игњатовића, обраћању цару Александру, обраћању грофу Орурку и Николају Салтикову, руском посланику у Цариграду. Сви ови покушаји остали су без ре-зултата.

На скупштини у Тополи, одржаној 17. јула 1812-е, устаничке старешине, војводе, капетани и буљубаше одбили су да своје ослобођене градове предају Тур-цима и да плаћају одређени данак, али су под руским притиском, на скупштини сазваној у манастиру Враћевшници 15/27. августа, показали извесну спремност на попуштање и разговоре.113 Уздање у предстојећу активност Русије, после На-полеоновог повлачења из Москве, утицало је на српске устанике да према Турци-ма обнове непријатељско држање. Српски изасланици, изабрани на скупштини у Крагујевцу јануара 1813. године, изложили су турској страни предлоге који су се сводили на очување српских граница, потврђење Карађорђа за врховног српског старешину (српског бега), самосталну српску унутрашњу управу, годишњи данак Турцима, прихватање турског паше у Београду, војну помоћ у ратовању и чување царских градова. Непомирљивост турске владе и непопустљивост великог вези-ра Куршид Ахмед-паше била је толика да нису прихватали ни минималне српске захтеве који нису ишли даље од тога да се народу остави ситно оружје и да се

на Грамади када је удружена српско-руска војска победила нишког Хуршид-пашу. Хајдук Вељко се налазио на челу устаника код Видина и за храброст коју је показао у овим борбама одликован је златном медаљом од Александра I. Нестабилно стање одржало се све до почетка 1812. године, када су почели руско-турски преговори.

111 Постоји у историографској литератури мишљење да је руски цар тражио 31. децемб-ра 1811, преко својих пуномоћника, независност за Србију, али да су Турци ове захтеве одлучно одбили. (Д. Јанковић, Нав. дело, 178).

112 Она је предвиђала поред наведеног и обавезу Срба да поруше тврђаве које су изградили због ратовања, преузимање старијих тврђава од стране Порте, улазак турских гарнизона у њих и умерен данак Турцима. Види о томе ближе: С. Новаковић, Васкрс државе српске, 161–164, 174–184; Р. Љушић, Историја српске државности, 79–80.

113 На овој скупштини „заклео се и потписао се сав народ пред Ивелићем и Карађорђем да прима осми члан Букурешког уговора. Одмах после тога повукла је Русија своје чете из Србије“ (А. Ивић, Нав. дело, 40). С. Новаковић је истакао да је Букурешки уговор био од непроцењивог значаја за Србију у наредном периоду: „Међународни Букурешки уговор био је средство којим су заиста спасени сви плодови Првог устанка од првог до последњег, осим јединих градова у Србији. Тај уговор је помогао кнезу Милошу да 1815 више но ишта друго: он је после спасао Србију и најмање село ослобођено Првим устанком“ (С. Новаковић, Васкрс државе српске, 190).

185

у Србију не враћају Турци са породицама. Српске устанике хтели су покорити силом и то им је успело упркос мобилизацији свег српског становништва од 15 до 70 година, помоћу три војске које су кренуле из Видина, Ниша и Босне. Вожд Карађорђе, који је у јулу издао чувену прокламацију којом је српски народ по-звао у одсудну битку и организовао српску одбрану, 21. септембра 1813. године је напустио са породицом Србију и прешао у Аустрију.114 Србију су напустили и чланови Савета и виђенији устанички команданти. Као један од главних узрока брзог и неславног слома устанка сматра се и уставни акт из 1811-е јер су њиме, у циљу јачања централне власти, створене претпоставке да рат воде „мале војводе“ уместо прослављених српских старешина.

У целини узевши, на уставно питање у Србији у Карађорђево време значајан утицај извршиле су велике силе, пре свега Русија у контексту њеног савезништва са устаницима и заштитништва у међународним односима. Овај утицај неуспеш-но су покушавале да искористе истакнуте устаничке старешине како би ограни-чиле Карађорђеву власт. За разлику од Шумадије, велике војводе у западној и источној Србији тешко су прихватале да Карађорђе има сву политичку и војну власт у својим рукама. Они су хтели да свака нахија задржи свог нахијског старе-шину, а над нахијским старешинама да буде један савет који би чинили нахијски изабраници. Оваква Србија личила би на савез нахија, са колегијалном владом. Карађорђе је после много напора успео да сломи отпор својих великих војвода, а пред крај устанка укинуо је велика војводства и разбио их на мање војне јединице са недовољно јаким старешинама. Уместо да буде само велики војвода („врховни вожд“) поред других великих војвода, био је једини велики војвода међу мношт-вом ситних војних старешина који су га слушали као свога господара. Савет/Правитељствујушчи совјет115, од којег су старешине покушавале створити скуп

114 Турци су прешли у напад средином јула 1813. године. Неготинским сектором је командовао Хајдук Вељко Петровић са 3000 бораца, делиградским Станоје Главаш и Вујица Вулићевић са око 12.000 бораца, на дринском је било око 10.000 бораца. Турци су заузели Неготин тек после погибије Хајдук Вељка, а потом су заузели Брзу Паланку, Кладово, Текију, Пореч. Срби су се упорно бранили и на Делиграду, а жестоке борбе вођене су и на Дрини, посебно на Лешници и Засавици. Крајем септембра су прота Матеја Ненадовић, кнез Сима Марковић, војвода Стојан Чупић и војвода Милош Обреновић намеравали да пруже отпор Турцима код Шапца, али је план пропао јер је пробијен фронт на Морави који је код Смедерева чувао војвода Вуле Илић. Карађорђево разбољевање од тифуса додатно је утицало на расположење устаника. Вожда су из Јагодине пренели у Тополу у време када су прве турске чете прелазиле преко Дрине. У Београду се задржао свега један дан. Без борбе остављена је београдска тврђава и смедеревски град. И после пада Београда (5. октобра 1813), наставио се српски отпор по унутрашњости земље, дуже од месец дана. Карађорђеве молбе, упућене руском и аустријском цару августа 1813-е, нису помогле. Продор трију турских армија значио је нову пљачку, злочине и зулуме, поробљавање и потпуну обесправљеност народа. У Аустрију је избегло више од 120.000 људи, а они који су остали изложени су џихаду. Села су опустела, жене су одвођене у хареме турских заповедника, мушкарци су набијани на колац и давани у робље и на присилни рад.

115 У почетку се, каже Вук Караџић, највише звао Синод или Скупштина. По Уставном акту из 1808-е био је Совјет народни, а од 1811-е Правитељствујушчи совјет народни.

186

нахијских изасланика који ће ограничити власт Карађорђа, постао је на крају Карађорђева канцеларија, а његови чланови, постављени од Карађорђа, уместо да буду изабрани од нахија, били су само попечитељи односно министри врховног вожда. Само формално посматрано, политичка власт је у Првом устанку била у рукама Савета, а Карађорђе наизглед само његов председник, јер „да се није деси-ла катастрофа од 1813. Карађорђе би се јамачно издвојио из Савета и узео титулу кнеза“.116

Устаничким уставним актима из 1805-е, а посебно из 1808. и 1811. године, уређена је централна власт у Србији с превлашћу Карађорђевом над Саветом, без помена, у овим актима, Скупштине и са основном идејом да се уведе строго цен-трализован систем власти.117 Актом из 1811-е, знатно детаљније него 1808. годи-не, регулисан је статус „врховног господара“. Донет је на скупштини старешина у Београду где је било присутно 66 старешина из редова Савета, војвода и кнезова и сви су потписали акт. Све чиновнике имао је, по овом акту, именовати Савет, а Карађорђе би их само потврђивао. Уставни акт из 1811-е, са формалног гледишта, био је нека врста устава-уговора јер је усвојен на старешинској скупштини и са потписима Карађорђа и свих учесника скупштине. Ни овај акт није добио саглас-ност Народне скупштине, сагласност какву је добио тек први српски устав донет на Сретење 1835. године.

116 С. Јовановић, Уставно питање, 13–14.117 Види о томе поближе: М. Јовичић, Лексикон српске уставности, Београд 1999,

316–317.

187

DEJAN MIKAVICA Ph. D

CONSTITUTIONAL ISSUE IN SERBIA AT THE TIME OF KARAĐORĐE FROM 1804 TO 1813

Summary

Serbia gained certain confi dence to secure its position of the autonomous Principality and eventually become an independent country aft er lengthy wars against the Turkish empire by means of the constitutional law formal documents that emerged in the period of the fi rst Serbian uprising. Th e state legislative power and its power sharing among the key representatives of Serbian state of modern times was organized and consolidated by means of documents in conformity with the constitution that date back from 1805, 1807, 1808 and 1811. Serbian Heads disagreement resulted in all forms of waging wars for Serbian people national liberation and in the documents which, under the Great Powers decisive infl uence, testifi ed upon the character and essence of the rebellious Serbian state, as well. Civil as well as military domination of a tribune Karađorđe over the Council and Serbian voivodes maintained itself regardless of all the temptations in the course of entire rebellious war waging. Th e Great Powers, Russia fi rst of all, had a rather signifi cant role in a constitutional issue addressing in Serbia at the time of Karađorđe.