Број 53 - sllist.basllist.ba/glasnik/2019/broj053.pdf · drvenih elemenata, krova, vanjskih...

Godina XXIII

Utorak, 6. kolovoza/augusta 2019. godine

Broj/Број

53

Година XXIII

Уторак, 6. августа 2019. годинe

ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik ISSN 1512-7486 - bosanski jezik

POVJERENSTVO ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA

BOSNE I HERCEGOVINE

529 Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika, na temelju

članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, članka 39. stavak (1) i članka 40. stavak (1) a) Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 26. lipnja 2019. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENAMA I DOPUNAMA ODLUKE O

PROGLAŠENJU MJESTA I OSTATAKA POVIJESNOG SPOMENIKA - STARA DRVENA DŽAMIJA U

MILJEVIĆIMA, OPĆINA OLOVO, NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. (1) U Odluci o proglašenju mjesta i ostataka povijesnog

spomenika - Stara drvena džamija u Miljevićima, općina Olovo, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 75/07 i 48/13) u točki I. stavak 1. riječi: "Mjesto i ostatci povijesnog spomenika" zamjenjuju se riječju "Građevina".

(2) U stavku 2. riječi: "mjesto na kojem se nalazila" zamjenjuje se riječju "rekonstruirana".

(3) Stavak 3. mijenja se i glasi: "Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao

k.č. 709, z.k. uložak broj 165, k.o. Gurdići (stari premjer), što odgovara k.č. 558, k.o. Gurdići, posjedovni list broj 78/02 (novi premjer), općina Olovo, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.".

(4) U stavku 4. iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a sukladno", a iza broja "6/04" dodaje se broj "51/07".

(5) Iza stavka 4. dodaje se novi stavak 5. koji glasi: "Sukladno Pravilniku o kriterijima vrednovanja dobara,

podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od velikog značaja za Bosnu i Hercegovinu".".

Članak 2. (1) U točki II. stavak 1. riječi: "Vlada Federacije Bosne i

Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vlada Federacije)" zamjenjuju se riječima: "Federacija Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Federacija)".

(2) Stavak 2. se briše. (3) U dosadašnjem stavku 3. koji postaje stavak 2. brišu se

riječi: "i osigurati financijska sredstva".

Članak 3. Točka III. mijenja se i glasi: "U svrhu zaštite nacionalnog spomenika na prostoru

definiranom u točki I. stavak 3. ove odluke, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

a) dopušteni su istraživački i konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi na tekućem održavanju, uključujući i one koji imaju za cilj prezentaciju spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva mjerodavnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: mjerodavno ministarstvo) i stručni nadzor mjerodavne službe zaštite nasljeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: mjerodavna služba zaštite);

b) u haremu džamije nije dopušteno izmiještanje starih nišana kao i nova sahranjivanja na udaljenosti manjoj od 1,5 m od starih nišana;

c) izvršiti dokumentiranje nišana uz izradu geodetskog snimka;

d) izvršiti dokumentiranje epigrafske građe nišana;

Broj 53 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, 6. 8. 2019.

e) vlasnik ili drugi korisnik nacionalnog spomenika dužan se skrbiti o spomeniku pozornošću dobrog domaćina;

f) nije dopušteno izvođenje radova koji bi mogli utjecati na izmjenu područja i promjenu krajolika;

g) uraditi i provesti Plan tekućeg održavanja nacionalnog spomenika, koji treba sadržavati održavanje svih drvenih elemenata, krova, vanjskih otvora-vrata i prozora, elektroinstalacija, unutrašnjosti objekta u funkcionalnom stanju, održavanje harema i dr.;

h) prilikom budućih radova restauracije koristiti tradicionalne tehnologije obrade drvenih arhitektonskih elemenata;

i) obvezna je provedba mjera održavanja čistoće i komunalnog reda;

j) izuzev informacijske ploče iz točke II. stavak 2. ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dopušteno postavljanje nikakvih drugih elemenata (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i slično) bez suglasnosti mjerodavne službe zaštite nasljeđa na sadržaj teksta, dizajn i poziciju.".

Članak 4. Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku BiH"

dostaviti mjerodavnom općinskom sudu radi upisa odgovarajuće zabilježbe u zemljišne knjige.

Članak 5. Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (www.kons.gov.ba).

Članak 6. Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne.

Članak 7. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu:

prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 03-2.5-43/19-16 26. lipnja 2019. godine

Sarajevo Predsjedatelj Povjerenstva Prof. dr. Amir Pašić, v. r.

Комисија за очување националних споменика, на основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, члана 39. став (1) и члана 40. став (1) а) Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/16), на сједници одржаној 26. јуна 2019. године, донијела је

ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ОДЛУКЕ О ПРОГЛАШЕЊУ МЈЕСТА И ОСТАТАКА

ИСТОРИЈСКОГ СПОМЕНИКА - СТАРА ДРВЕНА ЏАМИЈА У МИЉЕВИЋИМА, ОПШТИНА ОЛОВО,

НАЦИОНАЛНИМ СПОМЕНИКОМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. (1) У Одлуци о проглашењу мјеста и остатака историјског

споменика - Стара дрвена џамија у Миљевићима, општина Олово, националним спомеником Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 75/07 и

48/13) у тачки I став 1. ријечи: "Мјесто и остаци историјског споменика" замјењују се ријечју "Грађевина".

(2) У ставу 2. ријечи: "мјесто на којем се налазила" замјењује се ријечју "реконструисана".

(3) Став 3. мијења се и гласи: "Национални споменик се налази на простору

означеном као к.ч. 709, з.к. уложак број 165, к.о. Гурдићи (стари премјер), што одговара к.ч. 558, к.о. Гурдићи, посједовни лист број 78/02 (нови премјер), општина Олово, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.".

(4) У ставу 4. иза ријечи "утврђене" додају се ријечи: "овом одлуком, а у складу са", а иза броја "6/04" додаје се број "51/07".

(5) Иза става 4. додаје се нови став 5. који гласи: "У складу са Правилником о критеријумима вредновања

добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18), добро је сврстано у категорију "национални споменик од великог значаја за Босну и Херцеговину".".

Члан 2. (1) У тачки II став 1. ријечи: "Влада Федерације Босне и

Херцеговине (у даљњем тексту: Влада Федерације)" замјењују се ријечима: "Федерација Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Федерација)".

(2) Став 2. се брише. (3) У досадашњем ставу 3. који постаје став 2. бришу се

ријечи: "и обезбиједити финансијска средства".

Члан 3. Тачка III мијења се и гласи: "У сврху заштите националног споменика на простору

дефинисаном у тачки I став 3. ове одлуке, утврђују се сљедеће мјере заштите:

а) дозвољени су истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови, радови на текућем одржавању, укључујући и оне који имају за циљ презентацију споменика, уз одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење (у даљњем тексту: надлежно министарство) и стручни надзор надлежне службе заштите наслијеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: надлежна служба заштите);

б) у харему џамије није дозвољено измијештање старих нишана као и нова сахрањивања на удаљености мањој од 1,5 м од старих нишана;

ц) извршити документовање нишана уз израду геодетског снимка;

д) извршити документовање епиграфске грађе нишана;

е) власник или други корисник националног споменика дужан је да се брине о споменику пажњом доброг домаћина;

ф) није дозвољено извођење радова који би могли да утичу на измјену подручја и промјену крајолика;

г) урадити и спровести План текућег одржавања националног споменика, који треба да садржава одржавање свих дрвених елемената, крова, спољних отвора-врата и прозора, електро-инсталација, унутрашњости објекта у функционалном стању, одржавање харема и др.;

Utorak, 6. 8. 2019. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 53 - Stranica 3

х) приликом будућих радова рестаурације користити традиционалне технологије обраде дрвених архитектонских елемената;

и) обавезно је спровођење мјера одржавања чистоће и комуналног реда;

ј) изузев информационе табле из тачке II став 2. ове одлуке, на националном споменику није дозвољено постављање никаквих других елемената (друге информационе табле, јарболи за заставе, рекламни панои, клима уређаји и слично) без сагласности надлежне службе заштите насљеђа на садржај текста, дизајн и позицију.".

Члан 4. Ова одлука ће се након објаве у "Службеном гласнику

БиХ" доставити надлежном општинском суду ради уписа одговарајуће забиљежбе у земљишне књиге.

Члан 5. Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом

документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб страници Комисије (www.kons.gov.ba).

Члан 6. Према члану V став 4. Анекса 8. Општег оквирног

споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

Члан 7. Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу:

проф. др Амир Пашић, Горан Милојевић и Радоје Видовић.

Број 03-2.5-43/19-16 26. јуна 2019. године

Сарајево Предсједавајући Комисије Проф. др Амир Пашић, с. р.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi

člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, člana 39. stav (1) i člana 40. stav (1) a) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 26. juna 2019. godine, donijela je


PROGLAŠENJU MJESTA I OSTATAKA HISTORIJSKOG SPOMENIKA - STARA DRVENA DŽAMIJA U

MILJEVIĆIMA, OPĆINA OLOVO, NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. (1) U Odluci o proglašenju mjesta i ostataka historijskog

spomenika - Stara drvena džamija u Miljevićima, općina Olovo, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 75/07 i 48/13) u tački I stav 1. riječi: "Mjesto i ostaci historijskog spomenika" zamjenjuju se riječju "Građevina".

(2) U stavu 2. riječi: "mjesto na kojem se nalazila" zamjenjuje se riječju "rekonstruirana".

(3) Stav 3. mijenja se i glasi: "Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao

k.č. 709, z.k. uložak broj 165, k.o. Gurdići (stari premjer), što odgovara k.č. 558, k.o. Gurdići, posjedovni list broj 78/02 (novi premjer), općina Olovo, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.".

(4) U stavu 4. iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a u skladu sa", a iza broja "6/04" dodaje se broj "51/07".

(5) Iza stava 4. dodaje se novi stav 5. koji glasi: "U skladu sa Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara,


Član 2. (1) U tački II stav 1. riječi: "Vlada Federacije Bosne i


(2) Stav 2. se briše. (3) U dosadašnjem stavu 3. koji postaje stav 2. brišu se riječi: "i

osigurati finansijska sredstva".

Član 3. Tačka III mijenja se i glasi: "U svrhu zaštite nacionalnog spomenika na prostoru

definiranom u tački I stav 3. ove odluke, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

a) dozvoljeni su istraživački i konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi na tekućem održavanju, uključujući i one koji imaju za cilj prezentaciju spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

b) u haremu džamije nije dozvoljeno izmiještanje starih nišana kao i nova sahranjivanja na udaljenosti manjoj od 1,5 m od starih nišana;

c) izvršiti dokumentiranje nišana uz izradu geodetskog snimka;

d) izvršiti dokumentiranje epigrafske građe nišana; e) vlasnik ili drugi korisnik nacionalnog spomenika

dužan se brinuti o spomeniku pažnjom dobrog domaćina;

f) nije dozvoljeno izvođenje radova koji bi mogli utjecati na izmjenu područja i promjenu krajolika;

g) uraditi i provesti Plan tekućeg održavanja nacionalnog spomenika, koji treba sadržavati održavanje svih drvenih elemenata, krova, vanjskih otvora-vrata i prozora, elektroinstalacija, unutrašnjosti objekta u funkcionalnom stanju, održavanje harema i dr.;

h) prilikom budućih radova restauracije koristiti tradicionalne tehnologije obrade drvenih arhitektonskih elemenata;

i) obavezno je provođenje mjera održavanja čistoće i komunalnog reda;

j) izuzev informacijske ploče iz tačke II stav 2. ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dozvoljeno postavljanje nikakvih drugih elemenata (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i slično) bez saglasnosti nadležne službe zaštite naslijeđa na sadržaj teksta, dizajn i poziciju.".

Član 4. Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku BiH"

dostaviti nadležnom općinskom sudu radi upisa odgovarajuće zabilježbe u zemljišne knjige.


Član 5. Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (www.kons.gov.ba).

Član 6. Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma

za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.

Član 7. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu: prof.

dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 03-2.5-43/19-16 26. juna 2019. godine

Sarajevo Predsjedavajući Komisije Prof. dr. Amir Pašić, s. r.




PROGLAŠENJU MJESTA I OSTATAKA GRADITELJSKE CJELINE - SAVSKA (ATIK) DŽAMIJA U BRČKOM

NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. (1) U Odluci o proglašenju mjesta i ostataka graditeljske cjeline

- Savska (Atik) džamija u Brčkom nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 44/04, 48/13 i 69/13) u točki I. stavak 1. riječi: "Mjesto i ostatci graditeljske cjeline" zamjenjuju se riječju "Građevina".

(2) U stavku 3. brišu se riječi: "i rehabilitacije", iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a sukladno", a iza broja "2/02" dodaje se broj "19/07".

(3) Iza stavka 3. dodaje se novi članak 4. koji glasi: "Sukladno Pravilniku o kriterijima vrednovanja dobara,

podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od značaja za Bosnu i Hercegovinu"."

Članak 2. (1) U točki II. stavak 1. mijenja se i glasi: "Brčko Distrikt će uložiti sve dodatne napore da poduzme

odgovarajuće pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika."

(2) Stavak 2. se briše. (3) U stavku 3. koji postaje stavak 2. brišu se riječi: "i osigurati

financijska sredstva".

Članak 3. Točka III. mijenja se i glasi:

"(1) U svrhu zaštite nacionalnog spomenika na prostoru definiranom u točki I. stavak 2. ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: a) dopušteni su istraživački i konzervatorsko-

restauratorski radovi, radovi na tekućem održavanju, uključujući i one koji imaju za cilj prezentaciju spomenika, uz odobrenje odjel mjerodavnog za prostorno planiranje Vlade Brčko Distrikta;

b) izraditi i provoditi plan tekućeg održavanja objekta koji treba sadržavati održavanje svih arhitektonskih elemenata i fasada, krova, opšava i oluka, vanjskih otvora-vrata i prozora, instalacija, unutrašnjosti objekta u funkcionalnom stanju, okućnice i dr.;

c) vlasnik ili drugi korisnik nacionalnog spomenika dužan se skrbiti o spomeniku pozornošću dobrog domaćina;

d) obvezna je provedba mjera održavanja čistoće i komunalnog reda;

e) izuzev informacijske ploče iz točke II. stavak 2. ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dopušteno postavljanje nikakvih drugih elemenata (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i slično) bez suglasnosti mjerodavne službe zaštite nasljeđa na sadržaj teksta, dizajn i poziciju.

(2) Na susjednim parcelama označenim kao k.č. 941, 942, 943/2, 945 i 946 (novi premjer) nije dopuštena izgradnja novih objekata koji bi dimenzijama, izgledom ili na neki drugi način mogli ugroziti nacionalni spomenik.".

Članak 4. U točki V. brišu se riječi: "i rehabilitaciju".




dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web stranici Povjerenstva (www.kons.gov.ba).







SarajevoPredsjedatelj Povjerenstva Prof. dr. Amir Pašić, v. r.



ГРАДИТЕЉСКЕ ЦЈЕЛИНЕ - САВСКА (АТИК) ЏАМИЈА У БРЧКОМ НАЦИОНАЛНИМ

СПОМЕНИКОМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. (1) У Одлуци о проглашењу мјеста и остатака градитељске

цјелине – Савска (Атик) џамија у Брчком националним спомеником Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 44/04, 48/13 и 69/13) у тачки I став 1. ријечи:


"Мјесто и остаци градитељске цјелине" замјењују се ријечју "Грађевина".

(2) У ставу 3. бришу се ријечи: "и рехабилитације", иза ријечи "утврђене" додају се ријечи: "овом одлуком, а у складу са", а иза броја "2/02" додаје се број "19/07".

(3) Иза става 3. додаје се нови члан 4. који гласи: "У складу са Правилником о критеријумима вредновања

добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18), добро је сврстано у категорију "национални споменик од значаја за Босну и Херцеговину"."

Члан 2. (1) У тачки II став 1. мијења се и гласи: "Брчко Дистрикт ће уложити све додатне напоре да

предузме одговарајуће правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика."

(2) Став 2. се брише. (3) У ставу 3. који постаје став 2. бришу се ријечи: "и

обезбиједити финансијска средства".

Члан 3. Тачка III мијења се и гласи:

"(1) У сврху заштите националног споменика на простору дефинисаном у тачки I став 2. ове одлуке утврђују се сљедеће мјере заштите: а) дозвољени су истраживачки и конзерваторско-

рестаураторски радови, радови на текућем одржавању, укључујући и оне који имају за циљ презентацију споменика, уз одобрење одјељења надлежног за просторно планирање Владе Брчко Дистрикта;

б) израдити и спроводити план текућег одржавања објекта који треба да садржава одржавање свих архитектонских елемената и фасада, крова, опшава и олука, спољних отвора-врата и прозора, инсталација, унутрашњости објекта у функционалном стању, окућнице и др.;

ц) власник или други корисник националног споменика дужан је да се брине о споменику пажњом доброг домаћина;

д) обавезно је спровођење мјера одржавања чистоће и комуналног реда;

е) изузев информационе табле из тачке II став 2. ове одлуке, на националном споменику није дозвољено постављање никаквих других елемената (друге информационе табле, јарболи за заставе, рекламни панои, клима уређаји и слично) без сагласности надлежне службе заштите насљеђа на садржај текста, дизајн и позицију.

(2) На сусједним парцелама означеним као к.ч. 941, 942, 943/2, 945 и 946 (нови премјер) није дозвољена изградња нових објеката који би димензијама, изгледом или на неки други начин могли да угрозе национални споменик.".

Члан 4. У тачки V бришу се ријечи: "и рехабилитацију".




документацијом које је доступно на увид заинтересованим

лицима у просторијама и на web страници Комисије (www.kons.gov.ba).






Број 03-2.5-43/19-19 26. јуна 2019. године

СарајевоПредсједавајући Комисије Проф. др Амир Пашић, с. р.




PROGLAŠENJU MJESTA I OSTATAKA GRADITELJSKE CJELINE - SAVSKA (ATIK) DŽAMIJA U BRČKOM

NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. (1) U Odluci o proglašenju mjesta i ostataka graditeljske cjeline

- Savska (Atik) džamija u Brčkom nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 44/04, 48/13 i 69/13) u tački I stav 1. riječi: "Mjesto i ostaci graditeljske cjeline" zamjenjuju se riječju "Građevina".

(2) U stavu 3. brišu se riječi: "i rehabilitacije", iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a u skladu sa", a iza broja "2/02" dodaje se broj "19/07".

(3) Iza stava 3. dodaje se novi član 4. koji glasi: "U skladu sa Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara,

podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od značaja za Bosnu i Hercegovinu"."

Član 2. (1) U tački II stav 1. mijenja se i glasi: "Brčko Distrikt će uložiti sve dodatne napore da poduzme

odgovarajuće pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika."

(2) Stav 2. se briše. (3) U stavu 3. koji postaje stav 2. brišu se riječi: "i osigurati

finansijska sredstva".

Član 3. Tačka III mijenja se i glasi:

"(1) U svrhu zaštite nacionalnog spomenika na prostoru definiranom u tački I stav 2. ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: a) dozvoljeni su istraživački i konzervatorsko-

restauratorski radovi, radovi na tekućem održavanju, uključujući i one koji imaju za cilj prezentaciju spomenika, uz odobrenje odjeljenja nadležnog za prostorno planiranje Vlade Brčko Distrikta;


b) izraditi i provoditi plan tekućeg održavanja objekta koji treba sadržavati održavanje svih arhitektonskih elemenata i fasada, krova, opšava i oluka, vanjskih otvora-vrata i prozora, instalacija, unutrašnjosti objekta u funkcionalnom stanju, okućnice i dr.;

c) vlasnik ili drugi korisnik nacionalnog spomenika dužan se brinuti o spomeniku pažnjom dobrog domaćina;

d) obavezno je provođenje mjera održavanja čistoće i komunalnog reda;

e) izuzev informacijske ploče iz tačke II stav 2. ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dozvoljeno postavljanje nikakvih drugih elemenata (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i slično) bez saglasnosti nadležne službe zaštite naslijeđa na sadržaj teksta, dizajn i poziciju.

(2) Na susjednim parcelama označenim kao k.č. 941, 942, 943/2, 945 i 946 (novi premjer) nije dozvoljena izgradnja novih objekata koji bi dimenzijama, izgledom ili na neki drugi način mogli ugroziti nacionalni spomenik.".

Član 4. U tački V brišu se riječi: "i rehabilitaciju".




dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web stranici Komisije (www.kons.gov.ba).






Broj 03-2.5-43/19-19 26. juna 2019. godine





PROGLAŠENJU POVIJESNE GRAĐEVINE - VIJEĆNICA U BRČKOM NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I

HERCEGOVINE

Članak 1. (1) U Odluci o proglašenju povijesne građevine - Vijećnica u

Brčkom nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 44/04 i 48/13) u točki I. stavak 1. riječi: "Povijesna građevina" zamjenjuju se riječju "Građevina".

(2) U stavku 3. iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a sukladno", a iza broja "2/02" dodaje se broj "19/07".

(3) Iza stavka 3. dodaje se novi članak 4. koji glasi: "Sukladno Pravilniku o kriterijima vrednovanja dobara,

podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od izuzetnog značaja za Bosnu i Hercegovinu"."

Članak 2. (1) U točki II. stavak 1. mijenja se i glasi: "Brčko distrikt će uložiti sve dodatne napore da poduzme

odgovarajuće pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika."



Članak 3. Točka III. mijenja se i glasi: "U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika na prostoru

definiranom u točki I. stavak 2. ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere zaštite

a) dopušteni su radovi konzervacije, sanacije i restauracije objekta, radovi tekućeg održavanja, te radovi koji imaju za cilj prezentaciju nacionalnog spomenika, uz odobrenje odjela mjerodavnog za prostorno planiranje Vlade Brčko distrikta i stručno nadziranje službe zaštite nasljeđa;

b) izraditi i provoditi plan tekućeg održavanja objekta koji treba sadržavati održavanje: svih arhitektonskih elemenata i fasada, krova, opšava i oluka, vanjskih otvora - vrata i prozora, sustava grijanja, sanitarija i vodovodnih instalacija, elektroinstalacija, unutrašnjosti objekta u funkcionalnom stanju, okućnice i dr;

c) plan održavanja objekta treba izraditi osposobljena institucija ili profesionalna osoba u suradnji sa projektantima Vijećnice;

d) vlasnik ili drugi korisnik nacionalnog spomenika dužan se skrbiti o spomeniku pozornošću dobrog domaćina;

e) izuzev informacijske ploče iz točke II. stavak 2. ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dopušteno postavljanje drugih elemenata (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i slično) bez suglasnosti mjerodavne službe zaštite nasljeđa na sadržaj teksta, dizajn i poziciju;

f) na susjednim parcelama označenim kao k.č. br. 269/1, 269/2, 272/1, i 271 (novi premjer), nije dopuštena izgradnja novih objekata koji bi dimenzijama, izgledom ili na neki drugi način mogli ugroziti nacionalni spomenik.".




dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web stranici Povjerenstva (www.kons.gov.ba).










ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ОДЛУКЕ О

ПРОГЛАШЕЊУ ИСТОРИЈСКЕ ГРАЂЕВИНЕ - ВИЈЕЋНИЦА У БРЧКОМ НАЦИОНАЛНИМ СПОМЕНИКОМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. (1) У Одлуци о проглашењу историјске грађевине -

Вијећница у Брчком националним спомеником Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 44/04 и 48/13) у тачки I став 1. ријечи: "Историјска грађевина" замјењују се ријечју "Грађевина".

(2) У ставу 3. иза ријечи "утврђене" додају се ријечи: "овом одлуком, а у складу са", а иза броја "2/02" додаје се број "19/07".

(3) Иза става 3. додаје се нови члан 4. који гласи: "У складу са Правилником о критеријумима вредновања

добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18), добро је сврстано у категорију "национални споменик од изузетног значаја за Босну и Херцеговину"."

Члан 2. (1) У тачки II став 1. мијења се и гласи: "Брчко дистрикт ће уложити све додатне напоре да

предузме одговарајуће правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика."


обезбиједити финансијска средства".

Члан 3. Тачка III мијења се и гласи: "У циљу трајне заштите националног споменика на

простору дефинисаном у тачки I став 2. ове одлуке утврђују се сљедеће мјере заштите

а) дозвољени су радови конзервације, санације и рестаурације објекта, радови текућег одржавања, те радови који имају за циљ презентацију националног споменика, уз одобрење одјељења надлежног за просторно планирање Владе Брчко дистрикта и стручно надзирање службе заштите насљеђа;

б) израдити и спроводити план текућег одржавања објекта који треба да садржава одржавање: свих архитектонских елемената и фасада, крова, опшава и олука, спољних отвора - врата и прозора, система гријања, санитарија и водоводних инсталација,

електро-инсталација, унутрашњости објекта у функционалном стању, окућнице и др;

ц) план одржавања објекта треба да изради оспособљена институција или професионална особа у сарадњи са пројектантима Вијећнице;

д) власник или други корисник националног споменика дужан је да се брине o споменику пажњом доброг домаћина;

е) изузев информационе табле из тачке II став 2. ове одлуке, на националном споменику није дозвољено постављање других елемената (друге информационе табле, јарболи за заставе, рекламни панои, клима уређаји и слично) без сагласности надлежне службе заштите насљеђа на садржај текста, дизајн и позицију;

ф) на сусједним парцелама означеним као к.ч. бр. 269/1, 269/2, 272/1, и 271 (нови премјер), није дозвољена изградња нових објеката који би димензијама, изгледом или на неки други начин могли да угрозе национални споменик.".










Број 03-2.5-43/19-20 26. јуна 2019. године

СарајевоПредсједавајући Комисије Проф. др Амир Пашић, с. р.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, člana 39. stav (1) i člana 40. stav (1) a) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 26. juna 2019. godine, donijela je


PROGLAŠENJU HISTORIJSKE GRAĐEVINE - VIJEĆNICA U BRČKOM NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. (1) U Odluci o proglašenju historijske građevine - Vijećnica u

Brčkom nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 44/04 i 48/13) u tački I stav 1. riječi: "Historijska građevina" zamjenjuju se riječju "Građevina".

(2) U stavu 3. iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a u skladu sa", a iza broja "2/02" dodaje se broj "19/07".


(3) Iza stava 3. dodaje se novi član 4. koji glasi: "U skladu sa Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara,

podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od izuzetnog značaja za Bosnu i Hercegovinu"."

Član 2. (1) U tački II stav 1. mijenja se i glasi: "Brčko distrikt će uložiti sve dodatne napore da poduzme

odgovarajuće pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika."



Član 3. Tačka III mijenja se i glasi: "U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika na prostoru

definiranom u tački I stav 2. ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere zaštite

a) dozvoljeni su radovi konzervacije, sanacije i restauracije objekta, radovi tekućeg održavanja, te radovi koji imaju za cilj prezentaciju nacionalnog spomenika, uz odobrenje odjeljenja nadležnog za prostorno planiranje Vlade Brčko distrikta i stručno nadziranje službe zaštite naslijeđa;

b) izraditi i provoditi plan tekućeg održavanja objekta koji treba sadržavati održavanje: svih arhitektonskih elemenata i fasada, krova, opšava i oluka, vanjskih otvora - vrata i prozora, sistema grijanja, sanitarija i vodovodnih instalacija, elektroinstalacija, unutrašnjosti objekta u funkcionalnom stanju, okućnice i dr;

c) plan održavanja objekta treba izraditi osposobljena institucija ili profesionalna osoba u saradnji sa projektantima Vijećnice;

d) vlasnik ili drugi korisnik nacionalnog spomenika dužan se brinuti o spomeniku pažnjom dobrog domaćina;

e) izuzev informacijske ploče iz tačke II stav 2. ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dozvoljeno postavljanje drugih elemenata (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i slično) bez saglasnosti nadležne službe zaštite naslijeđa na sadržaj teksta, dizajn i poziciju;

f) na susjednim parcelama označenim kao k.č. br. 269/1, 269/2, 272/1, i 271 (novi premjer), nije dozvoljenaa izgradnja novih objekata koji bi dimenzijama, izgledom ili na neki drugi način mogli ugroziti nacionalni spomenik.".




dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web stranici Komisije (www.kons.gov.ba).




objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 03-2.5-43/19-20 26. juna 2019. godine

SarajevoPredsjedavajući Komisije Prof. dr. Amir Pašić, s. r.


članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 36. stavak (1) Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 17. travnja 2019. godine, donijelo je

ODLUKU O PROGLAŠENJU GRADITELJSKE CJELINE -

ŠTROSMAJEROVA ULICA U SARAJEVU NACIONALNIM SPOMENIKOM

BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. (Predmet zaštite i prostorni obuhvat)

(1) Graditeljska cjelina - Štrosmajerova ulica u Sarajevu proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

(2) Nacionalni spomenik čine objekti izgrađeni tijekom austrougarskog razdoblja na prostoru Štrosmajerove ulice i Trga fra Grge Martića.

(3) Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. broj 1973/1 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 16 i dio 85, mahala XL k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 24 i 76; k.č. broj 1973/2 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj 110 i 101, mahala XL k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 6 i 37; k.č. broj 1973/3 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 85, mahala XL k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 866; k.č. broj 1973/4 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 85, mahala XL k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 866; k.č. broj 1973/5 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 16, mahala XL k.o. Sarajevo(stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 866; k.č. broj 1973/6 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 16, mahala XL k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 866; k.č. broj 2024/1 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 21, mahala XXXVI i k.č. broj dio 70, mahala XXXVIII k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 19 i 47; k.č. broj 2024/2 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 21, mahala XXXVI i k.č. broj dio 70, mahala XXXVIII k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 19 i 47; k.č. broj 2024/3 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 21, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 19; k.č. broj 2025/1 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 87, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 53; k.č. broj 2025/2 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 87, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 886; k.č. broj 2025/3 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 87, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 886; k.č. broj 2027/1 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 73, mahala XXXVIII k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 106; k.č. broj 2027/2 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 73, i k.č. 123 mahala XXXVIII k.o. Sarajevo


(stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 106; k.č. broj 2027/3 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 73, mahala XXXVIII k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 108; k.č. broj 2128 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 2, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 92; k.č. broj 2133 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 2, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 92; k.č. broj 2134 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 2, mahala XXXVI k.o. Sarajevo i k.č. broj dio 4 mahala XXXVIII k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 92 i 65; k.č. broj 1068 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj 27, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 21 (Katedrala); k.č. broj 1069 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 2, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 92; k.č. broj 1414 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 2, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 92; k.č. broj 1417 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 2, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 92; k.č. broj 1224 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj 88, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 104; k.č. broj 1225 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj 98, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 24; k.č. broj 1229 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 20, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 101; k.č. broj 1415 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 2, mahala XXXVI i k.č. broj dio 4, mahala XXXVIII, k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 92 i 65; k.č. broj 1243 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 83, mahala XXXVIII, k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 49; dio k.č. broj 1244/1 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj 76, mahala XXXVIII, k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 117; k.č. broj 1070 i 1075/2 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 105, mahala XLI, k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 2, općina Stari Grad Sarajevo, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

(4) Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene ovom odlukom, a sukladno Zakonu o provedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljenog prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).

(5) Sukladno Pravilniku o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od izuzetnog značaja za Bosnu i Hercegovinu".

Članak 2. (Mjerodavnost za osiguranje mjera zaštite)

(1) Federacija Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Federacija) dužna je osigurati pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

(2) Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će tehničke uvjete za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podatcima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

Članak 3. (Mjere zaštite nacionalnog spomenika)

(1) Na objekat Katedrale, koji se nalazi na k.č. broj 1068, k.o. Sarajevo I. (novi premjer), što odgovara k.č. broj 27, mahala XXXVI. k.o. Sarajevo (stari premjer) i objekat Mitropolije, koji se nalazi na k.č. broj 2027/1, k.o. Sarajevo XI. (novi premjer), što odgovara dijelu k.č. broj 73, mahala XXXVIII. k.o. Sarajevo (stari premjer) i k.č. broj 2027/3, k.o. Sarajevo XI. (novi premjer), što odgovara dijelu k.č. broj 73, mahala XXXVIII., k.o. Sarajevo (stari premjer), primjenjuju se mjere zaštite utvrđene pojedinačnim odlukama, kako slijedi: a) Odluka o proglašenju povijesne građevine - Katedrala

(Katedralna crkva Srca Isusova) u Sarajevu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 2/06 i 48/13);

b) Odluka o proglašenju povijesne građevine - Pravoslavna Mitropolija u Sarajevu zajedno sa pokretnim nasljeđem ("Službeni glasnik BiH", br. 42/07 i 48/13).

(2) U svrhu trajne zaštite nacionalnog spomenika utvrđuju se sljedeće opće mjere zaštite, koje se odnose na cijeli prostor definiran u članku 1. stavak (3) ove odluke: a) Izraditi sljedeće strateške i prostorno-planske

dokumente: 1) Program upravljanja, rabljenja i održavanja

nacionalnog spomenika. Program je potrebno uraditi u suradnji sa svim zainteresiranim stranama, a time treba definirati realne potrebe i viziju održivog razvitka i upravljanja prostorom nacionalnog spomenika;

2) Procjenu utjecaja na nacionalni spomenik (Heritage Impact Assesement - HIA te Environmental Impact Assessment - EIA) za svaku Programom upravljanja ili nekim ranijim planom ili dokumentom planiranu intervenciju na nacionalnom spomeniku;

3) Planove održavanja i preventivnih, hitnih, interventnih i trajnih mjera zaštite za prostor i objekte unutar nacionalnog spomenika;

4) Plan implementacije (način vršenja monitoringa planiranih aktivnosti);

5) Elaborat i projekat vizualnog identiteta nacionalnog spomenika kojim će se, između ostalog, definirati: materijalizacija, izgled i mjesto postavljanja urbanog mobilijara, vizualna kominikacije (reklamna tijela, natpisi, putokazi, informacijski panoi, i dr.), materijalizacija hodnih površina koju je potrebno predvidjeti kao jedinstveno rješenje u materijalizaciji i koloritu, rasvjeta, hortikulturna rješenja, dopuštena mjesta i ograničenja spram izlaganja robe u izlozima kao i definirati odredbe za ostalo što utječe na vizualni identitet.

b) Svi dokumenti iz točke a) al. 1) do 5) ovoga stavka, prije konačnog usvajanja mjerodavnih institucija, trebaju biti dostavljeni Povjerenstvu radi davanja stava o njihovoj usuglašenosti sa odredbama odluka Komisije.

c) U planiranju i projektiranju bilo kakvih intervencija u prostoru i na objektima nacionalnog spomenika neophodno je ispoštovati sljedeće mjere: 1) u prizemljima objekata trebaju biti namjene

primjerene središnjoj gradskoj zoni, isključujući intervencije koje ugrožavaju autentičnost i integritet objekata, odnosno cjeline;


2) navedeni uvjeti primjenjuju se i pri promjeni namjene katnih dijelova objekata;

3) najmanje 50% objekata trebaju sačuvati stambenu namjenu;

4) dopušteni su istraživački i konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi rekonstrukcije, radovi na sanaciji i prezentaciji spomenika i radovi tekućeg održavanja objekata uz odobrenje mjerodavnog ministarstva i stručni nadzor mjerodavne službe zaštite;

5) prilikom konzervatorsko-restauratorskih radova te radova na rekonstrukciji vremenom uklonjenih objekata neophodno je sačuvati njihov izvorni izgled, što podrazumijeva horizontalne i vertikalne gabarite, veličinu, oblikovanje i raspored otvora, oblik, nagib i materijalizaciju krovova, materijalizaciju, kolorit, dekoraciju i plastiku na fasadama te ostale elemente koji čine izgled objekta;

6) dopuštena je adaptacija unutarnjih prostora u cilju njihove prilagodbe suvremenim potrebama (instalacije grijanja i drugi radovi vezani za enterijer) pod uvjetom da se sačuvaju stilske karakteristike objekata cjeline, uz odobrenje mjerodavnog ministarstva i stručno nadziranje mjerodavne službe zaštite;

7) cjelina se može koristiti u stambene, poslovne, obrazovne i kulturne svrhe, odnosno na način koji neće ugroziti integritet objekata i njihovo značenje u strukturi grada;

8) svi radovi i istraživanja moraju biti izvedeni na osnovi dokumentacije na koju je prije izdavanja potrebnih dozvola federalnog ministarstva mjerodavnog za prostorno uređenje (u daljem tekstu: mjerodavno ministarstvo) pribavljeno mišljenje mjerodavne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: mjerodavna služba zaštite).

d) Nijedan građevinski, građevinsko-zanatski i zanatski zahvat kao i bilo koja druga intervencija u prostoru utvrđena mjerama zaštite iz ove odluke ne može biti izvedena bez odobrenja mjerodavnog ministarstva i stručnog nadzora mjerodavne službe zaštite;

e) Radovi tekućeg održavanja predstavljaju obvezu vlasnika ili drugog korisnika koji se trebaju skrbiti o dobru pozornošću dobrog domaćina.

(3) Utvrđuju se posebne mjere zaštite za sljedeće objekte na prostoru nacionalnog spomenika: a) Objekat Racher-Babić na kutu Trg fra Grge Martića i

Ulice Mula Mustafe Bašeskije broj 16, koji se nalazi na k.č. broj 1070 i 1075/2, k.o. Sarajevo I. (novi premjer), što odgovara dijelu k.č. broj 105, mahala XLI., k.o. Sarajevo (stari premjer), treba biti rekonstruiran (povijesna rekonstrukcija) na izvornoj lokaciji u izvornim gabaritima, poštujući izvornu dispoziciju objekta i uz vraćanje izvornog izgleda. Prilikom radova rekonstrukcije dopuštena je uporaba suvremenih materijala uzevši u obzir očuvanje kompozicionog integriteta cjeline, kao i mogućnost prilagođavanja namjene i enterijera suvremenim potrebama;

b) Moguće je redizajniranje fasade objekta izvedenog početkom druge polovine XX vijeka na kutu ulica Štrosmajerova i Zelenih beretki, koji se nalazi na k.č. 1244/1, k.o. Sarajevo I. (novi premjer), što odgovara k.č. 76 i 78, k.o. Sarajevo XXXVIII. (stari premjer), uz

zadržavanje istih gabarita, uvažavajući visoke stilske, povijesne i ambijentalne vrijednosti područja.

Članak 4. (Stavljanje izvan snage provedbenih spisa)

Stavljaju se izvan snage svi provedbeni i razvojni prostorno-planski spisi u dijelu u kojemu su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.

Članak 5. (Suzdržavanje od poduzimanja radnji)

Svatko, a posebice mjerodavna tijela Federacije Bosne i Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

Članak 6. (Dostavljanje odluke mjerodavnom sudu)

Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku BiH" dostaviti mjerodavnom općinskom sudu, radi upisa zabilježbe o proglašenju u zemljišne knjige.

Članak 7. (Sastavni dio odluke)

Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

Članak 8. (Konačnost odluke)

Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne.

Članak 9. (Stupanje na snagu)

Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 07.3-2.3-42/19-6 17. travnja 2019. godine

SarajevoPredsjedatelj Povjerenstva Prof. dr. Amir Pašić, v. r.

Комисија за очување националних споменика, на основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 36. став (1) Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 17. априла 2019. године, донијела је

ОДЛУКУ О ПРОГЛАШЕЊУ ГРАДИТЕЉСКЕ ЦЈЕЛИНЕ -

ШТРОСМАЈЕРОВА УЛИЦА У САРАЈЕВУ НАЦИОНАЛНИМ СПОМЕНИКОМ

БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. (Предмет заштите и просторни обухват)

(1) Градитељска цјелина - Штросмајерова улица у Сарајеву проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

(2) Национални споменик чине објекти изграђени током аустроугарског периода на простору Штросмајерове улице и Трга фра Грге Мартића.

(3) Национални споменик налази се на простору који обухвата к.ч. број 1973/1 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 16 и дио 85, махала XL к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 24 и 76; к.ч. број 1973/2 к.о. Сарајево XI (нови


премјер), што одговара к.ч. број 110 и 101, махала XL к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 6 и 37; к.ч. број 1973/3 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 85, махала XL к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 866; к.ч. број 1973/4 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 85, махала XL к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 866; к.ч. број 1973/5 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 16, махала XL к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 866; к.ч. број 1973/6 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 16, махала XL к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 866; к.ч. број 2024/1 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 21, махала XXXVI и к.ч. број дио 70, махала XXXVIII к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 19 и 47; к.ч. број 2024/2 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 21, махала XXXVI и к.ч. број дио 70, махала XXXVIII к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 19 и 47; к.ч. број 2024/3 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 21, махала XXXVI к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 19; к.ч. број 2025/1 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 87, махала XXXVI к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 53; к.ч. број 2025/2 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 87, махала XXXVI к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 886; к.ч. број 2025/3 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 87, махала XXXVI к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 886; к.ч. број 2027/1 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 73, махала XXXVIII к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 106; к.ч. број 2027/2 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 73, и к.ч. 123 махала XXXVIII к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 106; к.ч. број 2027/3 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 73, махала XXXVIII к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 108; к.ч. број 2128 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 2, махала XXXVI к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 92; к.ч. број 2133 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 2, махала XXXVI к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 92; к.ч. број 2134 к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 2, махала XXXVI к.о. Сарајево и к.ч. број дио 4 махала XXXVIII к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 92 и 65; к.ч. број 1068 к.о. Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. број 27, махала XXXVI к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 21 (Катедрала); к.ч. број 1069 к.о. Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 2, махала XXXVI к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 92; к.ч. број 1414 к.о. Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 2, махала XXXVI к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 92; к.ч. број 1417 к.о. Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 2, махала XXXVI к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 92; к.ч. број 1224 к.о. Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. број 88, махала XXXVI к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 104; к.ч. број 1225 к.о. Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. број 98, махала XXXVI к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у

з.к. уложак број 24; к.ч. број 1229 к.о. Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 20, махала XXXVI к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 101; к.ч. број 1415 к.о. Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 2, махала XXXXVI к.ч. број дио 4, махала XXXVIII, к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 92 и 65; к.ч. број 1243 к.о. Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 83, махала XXXVIII, к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 49; дио к.ч. број 1244/1 к.о. Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. број 76, махала XXXVIII, к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 117; к.ч. број 1070 и 1075/2 к.о. Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. број дио 105, махала XLI, к.о. Сарајево (стари премјер), уписана у з.к. уложак број 2, општина Стари Град Сарајево, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

(4) На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене овом одлуком, а у складу са Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене према Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).

(5) У складу са Правилником о критеријумима вредновања добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18), добро је сврстано у категорију "национални споменик од изузетног значаја за Босну и Херцеговину".

Члан 2. (Надлежност за обезбјеђење мјера заштите)

(1) Федерација Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Федерација) дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.

(2) Комисија за очување националних споменика (у даљем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове за израду и постављање информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

Члан 3. (Мјере заштите националног споменика)

(1) На објекат Катедрале, који се налази на к.ч. број 1068, к.о. Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. број 27, махала XXXVI к.о. Сарајево (стари премјер) и објекат Митрополије, који се налази на к.ч. број 2027/1, к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара дијелу к.ч. број 73, махала XXXVIII к.о. Сарајево (стари премјер) и к.ч. број 2027/3, к.о. Сарајево XI (нови премјер), што одговара дијелу к.ч. број 73, махала XXXVIII, к.о. Сарајево (стари премјер), примјењују се мјере заштите утврђене појединачним одлукама, како слиједи: а) Одлука о проглашењу историјске грађевине -

Катедрала (Катедрална црква Срца Исусова) у Сарајеву националним спомеником Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 2/06 и 48/13);

б) Одлука о проглашењу историјске грађевине - Православна Митрополија у Сарајеву заједно са покретним насљеђем ("Службени гласник БиХ", бр. 42/07 и 48/13).

(2) У сврху трајне заштите националног споменика утврђују се сљедеће опште мјере заштите, које се


односе на цијели простор дефинисан у члану 1. став (3) ове одлуке: а) Израдити сљедеће стратешке и просторно-планске

документе: 1) Програм управљања, коришћења и

одржавања националног споменика. Програм је потребно да се уради у сарадњи са свим заинтересованим странама, а тиме требају да дефинишу реалне потребе и визија одрживог развоја и управљања простором националног споменика;

2) Процјену утицаја на национални споменик (Heritage Impact Assesement - HIA te Environmental Impact Assessment - EIA) за сваку Програмом управљања или неким ранијим планом или документом планирану интервенцију на националном споменику;

3) Планове одржавања и превентивних, хитних, интервентних и трајних мјера заштите за простор и објекте унутар националног споменика;

4) План имплементације (начин вршења мони-торинга планираних активности);

5) Елаборат и пројекат визуелног идентитета националног споменика којим ће се, између осталог, дефинисати: материјализација, из-глед и мјесто постављања урбаног мобили-јара, визуелна коминикације (рекламна тије-ла, натписи, путокази, информацијски панои, и др), материјализација ходних површина коју је потребно предвидјети као јединствено рјешење у материјализацији и колориту, расвјета, хортикултурна рјешења, дозвољена мјеста и ограничења спрам излагања робе у излозима као и дефинисати одредбе за остало што утиче на визуелни идентитет.

б) Сви документи из тачке а) ал. 1) до 5) овог става, прије коначног усвајања надлежних институција, требају да буду достављени Комисији ради давања става о њиховој усаглашености са одредбама одлука Комисије.

ц) У планирању и пројектовању било каквих интервенција у простору и на објектима националног споменика неопходно је испоштовати сљедеће мјере: 1) у приземљима објеката требају да буду

намјене примјерене централној градској зони, искључујући интервенције које угрожавају аутентичност и интегритет објеката односно цјелине;

2) наведени услови примјењују се и при промјени намјене спратних дијелова објеката;

3) најмање 50% објеката требају да сачувају стамбену намјену;

4) дозвољени су истраживачки и конзерватор-ско-рестаураторски радови, радови рекон-струкције, радови на санацији и презентацији споменика и радови текућег одржавања објеката уз одобрење надлежног министар-ства и стручни надзор надлежне службе заштите;

5) приликом конзерваторско-рестаураторских радова те радова на реконструкцији временом уклоњених објеката неопходно је да се сачува њихов изворни изглед, што подразумијева хоризонталне и вертикалне габарите, величи-

ну, обликовање и распоред отвора, облик, нагиб и материјализацију кровова, материја-лизацију, колорит, декорацију и пластику на фасадама те остале елементе који чине изглед објекта;

6) дозвољена је адаптација унутрашњих простора у циљу њиховог прилагођавања савременим потребама (инсталације гријања и други радови објеката цјелине, уз одобрење надлежног министарства и стручно надзирање надлежне службе заштите;

7) цјелина се може да користи у стамбене, пословне, образовне и културне сврхе, односно на начин који неће угрозити интегритет објеката и њихово значење у структури града;

8) сви радови и истраживања морају да буду изведени на основу документације на коју је прије издавања потребних дозвола федерал-ног министарства надлежног за просторно уређење (у даљем тексту: надлежно мини-старство) прибављено мишљење надлежне службе заштите насљеђа на нивоу Федера-ције Босне и Херцеговине (у даљем тексту: надлежна служба заштите).

д) Ниједан грађевински, грађевинско-занатски и занатски захват као и било која друга интервенција у простору утврђена мјерама заштите из ове одлуке не може да буде изведена без одобрења надлежног министарства и стручног надзора надлежне службе заштите;

е) Радови текућег одржавања представљају обавезу власника или другог корисника који се требају да брину о добру пажњом доброг домаћина.

(3) Утврђују се посебне мјере заштите за сљедеће објекте на простору националног споменика: а) Објекат Рацхер-Бабић на углу Трг фра Грге

Мартића и Улице Мула Мустафе Башескије број 16, који се налази на к.ч. број 1070 и 1075/2, к.о. Сарајево I (нови премјер), што одговара дијелу к.ч. број 105, махала XLI, к.о. Сарајево (стари премјер), треба да буде реконструисан (историјска реконструкција) на изворној локацији у изворним габаритима, поштујући изворну диспозицију објекта и уз враћање изворног изгледа. Приликом радова реконструкције дозвољена је употреба савремених материјала узевши у обзир очување композиционог интегритета цјелине, као и могућност прилагођавања намјене и ентеријера савременим потребама;

б) Могуће је редизајнирање фасаде објекта изведеног почетком друге половине XX вијека на углу улица Штросмајерова и Зелених беретки, који се налази на к.ч. 1244/1, к.о. Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. 76 и 78, к.о. Сарајево XXXVIII (стари премјер), уз задржавање истих габарита, уважа-вајући високе стилске, историјске и амбијенталне вриједности подручја.

Члан 4. (Стављање ван снаге спроведбених аката)

Стављају се ван снаге сви спроведбени и развојни просторно-плански акти у дијелу у којем су у супротности са одредбама ове одлуке.


Члан 5. (Суздржавање од предузимања радњи)

Свако, а посебно надлежни органи Федерације Босне и Херцеговине, кантона, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

Члан 6. (Достављање одлуке надлежном суду)

Ова одлука ће се након објаве у "Службеном гласнику БиХ" доставити надлежном општинском суду, ради уписа забиљежбе о проглашењу у земљишне књиге.

Члан 7. (Саставни дио одлуке)

Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом документацијом, које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на web страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).

Члан 8. (Коначност одлуке)

Према члану V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

Члан 9. (Ступање на снагу)

Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу: проф. др Амир Пашић, Горан Милојевић и Радоје Видовић.

Број 07.3-2.3-42/19-6 17. априла 2019. године



člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 36. stav (1) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 17. aprila 2019. godine, donijela je

ODLUKU O PROGLAŠENJU GRADITELJSKE CJELINE -

ŠTROSMAJEROVA ULICA U SARAJEVU NACIONALNIM SPOMENIKOM

BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. (Predmet zaštite i prostorni obuhvat)

(1) Graditeljska cjelina - Štrosmajerova ulica u Sarajevu proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

(2) Nacionalni spomenik čine objekti izgrađeni tokom austrougarskog perioda na prostoru Štrosmajerove ulice i Trga fra Grge Martića.

(3) Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. broj 1973/1 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 16 i dio 85, mahala XL k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 24 i 76; k.č. broj 1973/2 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj 110 i 101, mahala XL k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 6 i 37; k.č. broj 1973/3 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 85, mahala XL k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 866; k.č. broj 1973/4 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 85, mahala XL k.o. Sarajevo (stari premjer),

upisana u z.k. uložak broj 866; k.č. broj 1973/5 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 16, mahala XL k.o. Sarajevo(stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 866; k.č. broj 1973/6 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 16, mahala XL k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 866; k.č. broj 2024/1 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 21, mahala XXXVI i k.č. broj dio 70, mahala XXXVIII k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 19 i 47; k.č. broj 2024/2 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 21, mahala XXXVI i k.č. broj dio 70, mahala XXXVIII k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 19 i 47; k.č. broj 2024/3 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 21, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 19; k.č. broj 2025/1 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 87, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 53; k.č. broj 2025/2 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 87, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 886; k.č. broj 2025/3 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 87, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 886; k.č. broj 2027/1 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 73, mahala XXXVIII k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 106; k.č. broj 2027/2 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 73, i k.č. 123 mahala XXXVIII k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 106; k.č. broj 2027/3 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 73, mahala XXXVIII k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 108; k.č. broj 2128 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 2, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 92; k.č. broj 2133 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 2, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 92; k.č. broj 2134 k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 2, mahala XXXVI k.o. Sarajevo i k.č. broj dio 4 mahala XXXVIII k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 92 i 65; k.č. broj 1068 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj 27, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 21 (Katedrala); k.č. broj 1069 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 2, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 92; k.č. broj 1414 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 2, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 92; k.č. broj 1417 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 2, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 92; k.č. broj 1224 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj 88, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 104; k.č. broj 1225 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj 98, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 24; k.č. broj 1229 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 20, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 101; k.č. broj 1415 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 2, mahala XXXVI i k.č. broj dio 4, mahala XXXVIII, k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 92 i 65; k.č. broj 1243 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 83, mahala XXXVIII, k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 49; dio k.č. broj 1244/1 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj 76, mahala XXXVIII, k.o. Sarajevo (stari


premjer), upisana u z.k. uložak broj 117; k.č. broj 1070 i 1075/2 k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj dio 105, mahala XLI, k.o. Sarajevo (stari premjer), upisana u z.k. uložak broj 2, općina Stari Grad Sarajevo, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

(4) Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene ovom odlukom, a u skladu sa Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).

(5) U skladu sa Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od izuzetnog značaja za Bosnu i Hercegovinu".

Član 2. (Nadležnost za osiguranje mjera zaštite)

(1) Federacija Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Federacija) dužna je osigurati pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

(2) Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

Član 3. (Mjere zaštite nacionalnog spomenika)

(1) Na objekat Katedrale, koji se nalazi na k.č. broj 1068, k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. broj 27, mahala XXXVI k.o. Sarajevo (stari premjer) i objekat Mitropolije, koji se nalazi na k.č. broj 2027/1, k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara dijelu k.č. broj 73, mahala XXXVIII k.o. Sarajevo (stari premjer) i k.č. broj 2027/3, k.o. Sarajevo XI (novi premjer), što odgovara dijelu k.č. broj 73, mahala XXXVIII, k.o. Sarajevo (stari premjer), primjenjuju se mjere zaštite utvrđene pojedinačnim odlukama, kako slijedi: a) Odluka o proglašenju historijske građevine - Katedrala

(Katedralna crkva Srca Isusova) u Sarajevu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 2/06 i 48/13);

b) Odluka o proglašenju historijske građevine - Pravoslavna Mitropolija u Sarajevu zajedno sa pokretnim naslijeđem ("Službeni glasnik BiH", br. 42/07 i 48/13).

(2) U svrhu trajne zaštite nacionalnog spomenika utvrđuju se sljedeće opće mjere zaštite, koje se odnose na cijeli prostor definiran u članu 1. stav (3) ove odluke: a) Izraditi sljedeće strateške i prostorno-planske

dokumente: 1) Program upravljanja, korištenja i održavanja

nacionalnog spomenika. Program je potrebno uraditi u saradnji sa svim zainteresiranim stranama, a time treba definirati realne potrebe i viziju održivog razvoja i upravljanja prostorom nacionalnog spomenika;

2) Procjenu utjecaja na nacionalni spomenik (Heritage Impact Assesement - HIA te Environmental Impact Assessment - EIA) za svaku Programom upravljanja ili nekim ranijim planom ili dokumentom planiranu intervenciju na nacionalnom spomeniku;

3) Planove održavanja i preventivnih, hitnih, interventnih i trajnih mjera zaštite za prostor i objekte unutar nacionalnog spomenika;

4) Plan implementacije (način vršenja monitoringa planiranih aktivnosti);

5) Elaborat i projekat vizuelnog identiteta nacionalnog spomenika kojim će se, između ostalog, definirati: materijalizacija, izgled i mjesto postavljanja urbanog mobilijara, vizuelna kominikacije (reklamna tijela, natpisi, putokazi, informacijski panoi, i dr), materijalizacija hodnih površina koju je potrebno predvidjeti kao jedinstveno rješenje u materijalizaciji i koloritu, rasvjeta, hortikulturna rješenja, dozvoljena mjesta i ograničenja spram izlaganja robe u izlozima kao i definirati odredbe za ostalo što utječe na vizuelni identitet.

b) Svi dokumenti iz tačke a) al. 1) do 5) ovog stava, prije konačnog usvajanja nadležnih institucija, trebaju biti dostavljeni Komisiji radi davanja stava o njihovoj usaglašenosti sa odredbama odluka Komisije.

c) U planiranju i projektiranju bilo kakvih intervencija u prostoru i na objektima nacionalnog spomenika neophodno je ispoštovati sljedeće mjere: 1) u prizemljima objekata trebaju biti namjene

primjerene centralnoj gradskoj zoni, isključujući intervencije koje ugrožavaju autentičnost i integritet objekata odnosno cjeline;

2) navedeni uvjeti primjenjuju se i pri promjeni namjene spratnih dijelova objekata;

3) najmanje 50% objekata trebaju sačuvati stambenu namjenu;

4) dozvoljeni su istraživački i konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi rekonstrukcije, radovi na sanaciji i prezentaciji spomenika i radovi tekućeg održavanja objekata uz odobrenje nadležnog ministarstva i stručni nadzor nadležne službe zaštite;

5) prilikom konzervatorsko-restauratorskih radova te radova na rekonstrukciji vremenom uklonjenih objekata neophodno je sačuvati njihov izvorni izgled, što podrazumijeva horizontalne i vertikalne gabarite, veličinu, oblikovanje i raspored otvora, oblik, nagib i materijalizaciju krovova, materijalizaciju, kolorit, dekoraciju i plastiku na fasadama te ostale elemente koji čine izgled objekta;

6) dozvoljena je adaptacija unutrašnjih prostora u cilju njihovog prilagođavanja savremenim potrebama (instalacije grijanja i drugi radovi vezani za enterijer) pod uvjetom da se sačuvaju stilske karakteristike objekata cjeline, uz odobrenje nadležnog ministarstva i stručno nadziranje nadležne službe zaštite;

7) cjelina se može koristiti u stambene, poslovne, obrazovne i kulturne svrhe, odnosno na način koji neće ugroziti integritet objekata i njihovo značenje u strukturi grada;

8) svi radovi i istraživanja moraju biti izvedeni na osnovi dokumentacije na koju je prije izdavanja potrebnih dozvola federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljem tekstu: nadležno ministarstvo) pribavljeno mišljenje nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: nadležna služba zaštite).


d) Nijedan građevinski, građevinsko-zanatski i zanatski zahvat kao i bilo koja druga intervencija u prostoru utvrđena mjerama zaštite iz ove odluke ne može biti izvedena bez odobrenja nadležnog ministarstva i stručnog nadzora nadležne službe zaštite;

e) Radovi tekućeg održavanja predstavljaju obavezu vlasnika ili drugog korisnika koji se trebaju brinuti o dobru pažnjom dobrog domaćina.

(3) Utvrđuju se posebne mjere zaštite za sljedeće objekte na prostoru nacionalnog spomenika: a) Objekat Racher-Babić na uglu Trg fra Grge Martića i

Ulice Mula Mustafe Bašeskije broj 16, koji se nalazi na k.č. broj 1070 i 1075/2, k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara dijelu k.č. broj 105, mahala XLI, k.o. Sarajevo (stari premjer), treba biti rekonstruiran (historijska rekonstrukcija) na izvornoj lokaciji u izvornim gabaritima, poštujući izvornu dispoziciju objekta i uz vraćanje izvornog izgleda. Prilikom radova rekonstrukcije dozvoljena je upotreba savremenih materijala uzevši u obzir očuvanje kompozicionog integriteta cjeline, kao i mogućnost prilagođavanja namjene i enterijera savremenim potrebama;

b) Moguće je redizajniranje fasade objekta izvedenog početkom druge polovine XX vijeka na uglu ulica Štrosmajerova i Zelenih beretki, koji se nalazi na k.č. 1244/1, k.o. Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. 76 i 78, k.o. Sarajevo XXXVIII (stari premjer), uz zadržavanje istih gabarita, uvažavajući visoke stilske, historijske i ambijentalne vrijednosti područja.

Član 4. (Stavljanje van snage provedbenih akata)

Stavljaju se van snage svi provedbeni i razvojni prostorno-planski akti u dijelu u kojem su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.

Član 5. (Suzdržavanje od poduzimanja radnji)

Svako, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

Član 6. (Dostavljanje odluke nadležnom sudu)

Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku BiH" dostaviti nadležnom općinskom sudu, radi upisa zabilježbe o proglašenju u zemljišne knjige.

Član 7. (Sastavni dio odluke)

Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).

Član 8. (Konačnost odluke)

Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.

Član 9. (Stupanje na snagu)

Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 07.3-2.3-42/19-6 17. aprila 2019. godine

SarajevoPredsjedavajući Komisije Prof. dr. Amir Pašić, s. r.



ODLUKU O IZMJENAMA I DOPUNAMA ODLUKE O PROGLAŠENJU POVIJESNE GRAĐEVINE -

STAMBENO-POSLOVNI OBJEKAT VAKUFA ČOKADŽI SULEJMANA U SARAJEVU NACIONALNIM

SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. (1) U Odluci o proglašenju povijesne građevine - Stambeno-

poslovni objekat Vakufa Čokadži Sulejmana u Sarajevu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 17/12) u točki I. stavak 1. riječi: "Povijesna građevina" zamjenjuju se riječju "Građevina".

(2) Stavak 2. mijenja se i glasi: "Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru koji obuhvata

k.č. 184/1 i dio k.č. 184/3, k.o. Sarajevo XIII. (novi premjer), što odgovara dijelu k.č. 5 i dijelu k.č. 98, k.o. Sarajevo CXX. i CXIX. (stari premjer), z.k. uložak br. 12, 60 i 2378, općina Stari Grad, Grad Sarajevo, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.".

(3) U stavku 3. iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a sukladno".


podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od značaja za Bosnu i Hercegovinu".".

Članak 2. (1) U točki II. stavak 1. riječi: "Vlada Federacije Bosne i


(2) U stavu 2. brišu se riječi: "i osigurati financijska sredstva".

Članak 3. Točka III. mijenja se i glasi: "U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere zaštite koje se odnose na prostor definiran u točki I. stavak 2. ove odluke:

a) prilikom budućih intervencija obvezno je vratiti izvorni izgled objekta u pogledu obrade arhitektonskih detalja, boje zidova, tretmana fasada, konstrukcije objekta i nagiba krova, te vrste krovnog pokrivača, uz uklanjanje svih elemenata koji izgledom, proporcijom i bojom narušavaju integritet i autentičnost nacionalnog spomenika, zasnovan na originalnom projektu;

b) dopušteni su istraživački i konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi na sanaciji i prezentaciji spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva mjerodavnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: mjerodavno ministarstvo) i stručni nadzor mjerodavne


službe zaštite nasljeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: mjerodavna služba zaštite);

c) prije početka konzervatorsko-restauratorskih radova na objektu izvršiti detaljno snimanje stanja, te istraživačke radove koji će obuhvatiti analizu građevinskog materijala i vrstu i ton boja vanjskih zidova fasade;

d) projekat konzervatorsko-restauratorskih radova mora biti zasnovan na detaljnom snimanju stanja objekta i treba uključiti metodološki pristup koji će biti usmjeren na zaštitu povijesnih vrijednosti objekta;

e) dopuštena je adaptacija prostora u cilju njegovog prilagodbe suvremenim potrebama (instalacije grijanja, radovi vezani za enterijer i drugi radovi u eksterijeru uključujući intervencije u potkrovlju, kojima neće biti narušen integritet objekta) pod uvjetom da se sačuvaju stilske karakteristike objekta, uz odobrenje mjerodavnog ministarstva i stručni nadzor mjerodavne službe zaštite;

f) dopušteno je prilagođavanje otvora u prizemlju i na katovima zahtjevima energetske efikasnosti, ali obvezno je očuvati izvorni izgled (oblik i boju) otvora i fasada, sukladno dokumentaciji o izvornom stanju;

g) potrebno izvršiti uklanjanje svih uređaja i instalacija koji se nalaze na glavnim fasadama objekta (klima-uređaji, reklame, natpisi);

h) objekat se može rabiti u stambene, poslovne, obrazovne i kulturne svrhe, odnosno na način koji neće ugroziti integritet objekta i njegovo značenje u strukturi grada;

i) upravitelj, vlasnici i drugi korisnici nacionalnog spomenika dužni su se skrbiti o spomeniku pozornošću dobrog domaćina;

j) izuzev informacijske ploče iz točke II. stavak 2. ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dopušteno postavljanje drugih elemenata (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i slično) bez suglasnosti mjerodavne službe zaštite naslijeđa na sadržaj teksta, dizajn i poziciju.".










Broj 07.3-2.5-43/19-15 26. lipnja 2019. godine


Комисија за очување националних споменика, на основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир

у Босни и Херцеговини, члана 39. став (1) и члана 40. став (1) а) Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/16), на сједници одржаној 26. јуна 2019. године, донијела је

ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ОДЛУКЕ О

ПРОГЛАШЕЊУ ИСТОРИЈСКЕ ГРАЂЕВИНЕ - СТАМБЕНО-ПОСЛОВНИ ОБЈЕКАТ ВАКУФА

ЧОКАЏИ СУЛЕЈМАНА У САРАЈЕВУ НАЦИОНАЛНИМ СПОМЕНИКОМ БОСНЕ И

ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. (1) У Одлуци о проглашењу историјске грађевине -

Стамбено-пословни објекат Вакуфа Чокаџи Сулејмана у Сарајеву националним спомеником Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 17/12) у тачки I став 1. ријечи: "Историјска грађевина" замјењују се ријечју "Грађевина".

(2) Став 2. мијења се и гласи: "Национални споменик се налази на простору који

обухвата к.ч. 184/1 и дио к.ч. 184/3, к.о. Сарајево XIII (нови премјер), што одговара дијелу к.ч. 5 и дијелу к.ч. 98, к.о. Сарајево CXX и CXIX (стари премјер), з.к. уложак бр. 12, 60 и 2378, општина Стари Град, Град Сарајево, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.".

(3) У ставу 3. иза ријечи "утврђене" додају се ријечи: "овом одлуком, а у складу са".


добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18), добро је сврстано у категорију "национални споменик од значаја за Босну и Херцеговину".".

Члан 2. (1) У тачки II став 1. ријечи: "Влада Федерације Босне и

Херцеговине (у даљем тексту: Влада Федерације)" замјењују се ријечима: "Федерација Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Федерација)".

(2) У ставу 2. бришу се ријечи: "и обезбиједити финансијска средства".

Члан 3. Тачка III мијења се и гласи: "У циљу трајне заштите националног споменика,

утврђују се сљедеће мјере заштите које се односе на простор дефинисан у тачки I став 2. ове одлуке:

а) приликом будућих интервенција обавезно је да се врати изворни изглед објекта у погледу обраде архитектонских детаља, боје зидова, третмана фасада, конструкције објекта и нагиба крова, те врсте кровног покривача, уз уклањање свих елемената који изгледом, пропорцијом и бојом нарушавају интегритет и аутентичност националног споменика, заснован на оригиналном пројекту;

б) дозвољени су истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови, радови на санацији и презентацији споменика, уз одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење (у даљем тексту: надлежно министарство) и стручни надзор надлежне службе заштите насљеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине (у даљем тексту: надлежна служба заштите);


ц) прије почетка конзерваторско-рестаураторских радова на објекту извршити детаљно снимање стања, те истраживачке радове који ће обухватити анализу грађевинског материјала и врсту и тон боја спољних зидова фасаде;

д) пројекат конзерваторско-рестаураторских радова мора да буде заснован на детаљном снимању стања објекта и треба да укључи методолошки приступ који ће бити усмјерен на заштиту историјских вриједности објекта;

е) дозвољена је адаптација простора у циљу његовог прилагођавања савременим потребама (инсталације гријања, радови везани за ентеријер и други радови у екстеријеру укључујући интервенције у поткровљу, којима неће бити нарушен интегритет објекта) под условом да се сачувају стилске карактеристике објекта, уз одобрење надлежног министарства и стручни надзор надлежне службе заштите;

ф) дозвољено је прилагођавање отвора у приземљу и на спратовима захтјевима енергетске ефикасности, али обавезно је очувати изворни изглед (облик и боју) отвора и фасада, у складу са документацијом о изворном стању;

г) потребно извршити уклањање свих уређаја и инсталација који се налазе на главним фасадама објекта (клима уређаји, рекламе, натписи);

х) објекат може да се користи у стамбене, пословне, образовне и културне сврхе, односно на начин који неће угрозити интегритет објекта и његово значење у структури града;

и) управитељ, власници и други корисници националног споменика дужни су да се брину о споменику пажњом доброг домаћина;

ј) изузев информационе табле из тачке II став 2. ове одлуке, на националном споменику није дозвољено постављање других елемената (друге информационе табле, јарболи за заставе, рекламни панои, клима уређаји и слично) без сагласности надлежне службе заштите насљеђа на садржај текста, дизајн и позицију.".










Број 07.3-2.5-43/19-15 26. јуна 2019. године





PROGLAŠENJU HISTORIJSKE GRAĐEVINE - STAMBENO-POSLOVNI OBJEKAT VAKUFA ČOKADŽI

SULEJMANA U SARAJEVU NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. (1) U Odluci o proglašenju historijske građevine - Stambeno-

poslovni objekat Vakufa Čokadži Sulejmana u Sarajevu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 17/12) u tački I stav 1. riječi: "Historijska građevina" zamjenjuju se riječju "Građevina".

(2) Stav 2. mijenja se i glasi: "Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru koji obuhvata

k.č. 184/1 i dio k.č. 184/3, k.o. Sarajevo XIII (novi premjer), što odgovara dijelu k.č. 5 i dijelu k.č. 98, k.o. Sarajevo CXX i CXIX (stari premjer), z.k. uložak br. 12, 60 i 2378, općina Stari Grad, Grad Sarajevo, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.".

(3) U stavu 3. iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a u skladu sa".


podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od značaja za Bosnu i Hercegovinu".".

Član 2. (1) U tački II stav 1. riječi: "Vlada Federacije Bosne i


(2) U stavu 2. brišu se riječi: "i osigurati finansijska sredstva".

Član 3. Tačka III mijenja se i glasi: "U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere zaštite koje se odnose na prostor definiran u tački I stav 2. ove odluke:

a) prilikom budućih intervencija obavezno je vratiti izvorni izgled objekta u pogledu obrade arhitektonskih detalja, boje zidova, tretmana fasada, konstrukcije objekta i nagiba krova, te vrste krovnog pokrivača, uz uklanjanje svih elemenata koji izgledom, proporcijom i bojom narušavaju integritet i autentičnost nacionalnog spomenika, zasnovan na originalnom projektu;

b) dozvoljeni su istraživački i konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi na sanaciji i prezentaciji spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

c) prije početka konzervatorsko-restauratorskih radova na objektu izvršiti detaljno snimanje stanja, te istraživačke radove koji će obuhvatiti analizu građevinskog materijala i vrstu i ton boja vanjskih zidova fasade;


d) projekat konzervatorsko-restauratorskih radova mora biti zasnovan na detaljnom snimanju stanja objekta i treba uključiti metodološki pristup koji će biti usmjeren na zaštitu historijskih vrijednosti objekta;

e) dozvoljena je adaptacija prostora u cilju njegovog prilagođavanja savremenim potrebama (instalacije grijanja, radovi vezani za enterijer i drugi radovi u eksterijeru uključujući intervencije u potkrovlju, kojima neće biti narušen integritet objekta) pod uvjetom da se sačuvaju stilske karakteristike objekta, uz odobrenje nadležnog ministarstva i stručni nadzor nadležne službe zaštite;

f) dozvoljeno je prilagođavanje otvora u prizemlju i na spratovima zahtjevima energetske efikasnosti, ali obavezno je očuvati izvorni izgled (oblik i boju) otvora i fasada, u skladu sa dokumentacijom o izvornom stanju;

g) potrebno izvršiti uklanjanje svih uređaja i instalacija koji se nalaze na glavnim fasadama objekta (klima-uređaji, reklame, natpisi);

h) objekat se može koristiti u stambene, poslovne, obrazovne i kulturne svrhe, odnosno na način koji neće ugroziti integritet objekta i njegovo značenje u strukturi grada;

i) upravitelj, vlasnici i drugi korisnici nacionalnog spomenika dužni su se brinuti o spomeniku pažnjom dobrog domaćina;

j) izuzev informacijske ploče iz tačke II stav 2. ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dozvoljeno postavljanje drugih elemenata (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i slično) bez saglasnosti nadležne službe zaštite naslijeđa na sadržaj teksta, dizajn i poziciju.".










Broj 07.3-2.5-43/19-15 26. juna 2019. godine





PROGLAŠENJU MJESTA I OSTATAKA POVIJESNOG SPOMENIKA - CRKVA SV. GEORGIJA (ĐURĐEVICA) U

GOMILJANIMA NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. (1) U Odluci o proglašenju mjesta i ostatka povijesnog

spomenika - Crkva sv. Georgija (Đurđevica) u Gomiljanima nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 23/03 i 48/13) u točki I. stavak 1. riječi: "Mjesto i ostatci povijesnog spomenika" zamjenjuju se riječima "Građevina".

(2) Stavak 2. mijenja se i glasi: "Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao

k.č. 724, List nepokretnosti broj 29/0, k.o. Gomiljani 2 (novi premjer), što odgovara k.č. 422/10, zk. uložak broj 251, k.o. Gomiljani (stari premjer), Grad Trebinje, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.".

(3) U stavku 3. brišu se riječi: "i rehabilitacije", iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a sukladno", a iza broja "27/02" dodaju se br. "6/04 i 51/07".



Članak 2. (1) U točki II. stavak 1. mijenja se i glasi: "Republika Srpska, kroz svoja mjerodavna tijela, ulaže sve

napore da poduzme odgovarajuće pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere neophodne za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika."



Članak 3. Točka III. mijenja se i glasi: "U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika utvrđuju se

sljedeće mjere: Zona zaštite obuhvata prostor definiran u točki I. stavak 2.

ove odluke, površine 1.145 m2. U toj zoni utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

a) dopušteni su radovi konzervacije, sanacije i restauracije objekta, radovi tekućeg održavanja, te radovi koji imaju za cilj prezentaciju nacionalnog spomenika, uz odobrenje ministarstva mjerodavnog za prostorno uređenje Republike Srpske (u daljnjem tekstu: mjerodavno ministarstvo) i stručni nadzor mjerodavne službe zaštite naslijeđa na nivou Republike Srpske (u daljnjem tekstu: mjerodavna služba zaštite);

b) izraditi i provoditi plan tekućeg održavanja objekta koji treba sadržavati održavanje svih arhitektonskih elemenata i fasada, krova, vanjskih otvora (vrata i prozora), unutrašnjosti objekta u funkcionalnom stanju, groblja i dr.;

c) dopušteno je sahranjivanje u groblju, uz poštivanje postojećih gabarita nadgrobnika i položaja grobova;

d) vlasnik ili drugi korisnik nacionalnog spomenika dužan se skrbiti o spomeniku pozornošću dobrog domaćina;

e) izuzev informacijske ploče iz točke II. stavak 2. ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dopušteno


postavljanje drugih elemenata (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i slično) bez suglasnosti mjerodavne službe zaštite nasljeđa na sadržaj teksta, dizajn i poziciju.

Zaštitni pojas obuhvata prostor označen kao k.č. 715, 716, 723, 794, 791, 790/1, 790/2, 790/4, 789, 788, 786 i 792, k.o. Gomiljani 2 (novi premjer). U zaštitnom pojasu utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

a) dopušteno je održavanje postojećih i izgradnja novih objekata, uz primjenu tradicionalnih materija i tehnika građenja u najvećoj mogućoj mjeri, a koji gabaritima i namjenom neće ugroziti sakralnost i vizuaelni integritet nacionalnog spomenika;

b) na stambenoj kuli koja se nalazi na k.č. 792 provesti konzervatorsko-restauratorske radove, radove tekućeg održavanja i radove kojima je cilj prezentacija arhitektonskih vrijednosti objekta.".


dostaviti mjerodavnom općinskom sudu, odnosno drugom mjerodavnom tijelu, radi upisa odgovarajuće zabilježbe u zemljišne knjige.



Član 6. Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog





Broj 07.8-2.5-43/19-18 26. lipnja 2019. godine




ИСТОРИЈСКОГ СПОМЕНИКА - ЦРКВА СВ. ГЕОРГИЈА (ЂУРЂЕВИЦА) У ГОМИЉАНИМА НАЦИОНАЛНИМ СПОМЕНИКОМ БОСНЕ И

ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. (1) У Одлуци о проглашењу мјеста и остатка хисторијског

споменика – Црква св. Георгија (Ђурђевица) у Гомиљанима националним спомеником Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 23/03 и 48/13) у тачки I став 1. ријечи: "Мјесто и остаци историјског споменика" замјењују се ријечима "Грађевина".

(2) Став 2. мијења се и гласи:

"Национални споменик се налази на простору означеном као к.ч. 724, Лист непокретности број 29/0, к.о. Гомиљани 2 (нови премјер), што одговара к.ч. 422/10, зк. уложак број 251, к.о. Гомиљани (стари премјер), Град Требиње, Република Српска, Босна и Херцеговина.".

(3) У ставу 3. бришу се ријечи: "и рехабилитације", иза ријечи "утврђене" додају се ријечи: "овом одлуком, а у складу са", а иза броја "27/02" додају се бр. "6/04 и 51/07".


добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18), добро је сврстано у категорију "национални споменик од великог значаја за Босну и Херцеговину".".

Члан 2. (1) У тачки II став 1. мијења се и гласи: "Република Српска, кроз своје надлежне органе, улаже

све напоре да предузме одговарајуће правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере неопходне за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика."


оезбиједити финансијска средства".

Члан 3. Тачка III мијења се и гласи: "У циљу трајне заштите националног споменика

утврђују се сљедеће мјере: Зона заштите обухвата простор дефинисан у тачки I став

2. ове одлуке, површине 1.145 м2. У тој зони утврђују се сљедеће мјере заштите:

а) дозвољени су радови конзервације, санације и рестаурације објекта, радови текућег одржавања, те радови који имају за циљ презентацију националног споменика, уз одобрење министарства надлежног за просторно уређење Републике Српске (у даљем тексту: надлежно министарство) и стручни надзор надлежне службе заштите насљеђа на нивоу Републике Српске (у даљем тексту: надлежна служба заштите);

б) израдити и спроводити план текућег одржавања објекта који треба да садржава одржавање свих архитектонских елемената и фасада, крова, спољних отвора (врата и прозора), унутрашњости објекта у функционалном стању, гробља и др.;

ц) дозвољено је сахрањивање у гробљу, уз поштивање постојећих габарита надгробника и положаја гробова;

д) власник или други корисник националног споменика дужан је да се брине о споменику пажњом доброг домаћина;

е) изузев информационе табле из тачке II став 2. ове одлуке, на националном споменику није дозвољено постављање других елемената (друге информационе табле, јарболи за заставе, рекламни панои, клима уређаји и слично) без сагласности надлежне службе заштите насљеђа на садржај текста, дизајн и позицију.

Заштитни појас обухвата простор означен као к.ч. 715, 716, 723, 794, 791, 790/1, 790/2, 790/4, 789, 788, 786 и 792, к.о. Гомиљани 2 (нови премјер). У заштитном појасу утврђују се сљедеће мјере заштите:


а) дозвољено је одржавање постојећих и изградња нових објеката, уз примјену традиционалних материја и техника грађења у највећој могућој мјери, а који габаритима и намјеном неће угрозити сакралност и визуелни интегритет националног споменика;

б) на стамбеној кули која се налази на к.ч. 792 спровести конзерваторско-рестаураторске радове, радове текућег одржавања и радове којима је циљ презентација архитектонских вриједности објекта.".


БиХ" доставити надлежном општинском суду, односно другом надлежном органу, ради уписа одговарајуће забиљежбе у земљишне књиге.


документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб страници Комисије (www.kons.gov.bа).






Број 07.8-2.5-43/19-18 26. јуна 2019. године


Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, člana 39. stav (1) i člana 40. stav (1) a) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 26. juna 2019. godine, donijela je


PROGLAŠENJU MJESTA I OSTATAKA HISTORIJSKOG SPOMENIKA - CRKVA SV. GEORGIJA (ĐURĐEVICA) U

GOMILJANIMA NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. (1) U Odluci o proglašenju mjesta i ostatka historijskog

spomenika - Crkva sv. Georgija (Đurđevica) u Gomiljanima nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 23/03 i 48/13) u tački I stav 1. riječi: "Mjesto i ostaci historijskog spomenika" zamjenjuju se riječima "Građevina".

(2) Stav 2. mijenja se i glasi: "Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao

k.č. 724, List nepokretnosti broj 29/0, k.o. Gomiljani 2 (novi premjer), što odgovara k.č. 422/10, zk. uložak broj 251, k.o. Gomiljani (stari premjer), Grad Trebinje, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.".

(3) U stavu 3. brišu se riječi: "i rehabilitacije", iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a u skladu sa", a iza broja "27/02" dodaju se br. "6/04 i 51/07".



Član 2. (1) U tački II stav 1. mijenja se i glasi: "Republika Srpska, kroz svoja nadležna tijela, ulaže sve

napore da poduzme odgovarajuće pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere neophodne za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika."



Član 3. Tačka III mijenja se i glasi: "U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika utvrđuju se

sljedeće mjere: Zona zaštite obuhvata prostor definiran u tački I stav 2. ove

odluke, površine 1.145 m2. U toj zoni utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

a) dozvoljeni su radovi konzervacije, sanacije i restauracije objekta, radovi tekućeg održavanja, te radovi koji imaju za cilj prezentaciju nacionalnog spomenika, uz odobrenje ministarstva nadležnog za prostorno uređenje Republike Srpske (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Republike Srpske (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

b) izraditi i provoditi plan tekućeg održavanja objekta koji treba sadržavati održavanje svih arhitektonskih elemenata i fasada, krova, vanjskih otvora (vrata i prozora), unutrašnjosti objekta u funkcionalnom stanju, groblja i dr.;

c) dozvoljeno je sahranjivanje u groblju, uz poštivanje postojećih gabarita nadgrobnika i položaja grobova;

d) vlasnik ili drugi korisnik nacionalnog spomenika dužan se brinuti o spomeniku pažnjom dobrog domaćina;

e) izuzev informacijske ploče iz tačke II stav 2. ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dozvoljeno postavljanje drugih elemenata (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i slično) bez saglasnosti nadležne službe zaštite naslijeđa na sadržaj teksta, dizajn i poziciju.

Zaštitni pojas obuhvata prostor označen kao k.č. 715, 716, 723, 794, 791, 790/1, 790/2, 790/4, 789, 788, 786 i 792, k.o. Gomiljani 2 (novi premjer). U zaštitnom pojasu utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

a) dozvoljeno je održavanje postojećih i izgradnja novih objekata, uz primjenu tradicionalnih materija i tehnika građenja u najvećoj mogućoj mjeri, a koji gabaritima i namjenom neće ugroziti sakralnost i vizuelni integritet nacionalnog spomenika;

b) na stambenoj kuli koja se nalazi na k.č. 792 provesti konzervatorsko-restauratorske radove, radove tekućeg održavanja i radove kojima je cilj prezentacija arhitektonskih vrijednosti objekta.".


dostaviti nadležnom općinskom sudu, odnosno drugom nadležnom tijelu, radi upisa odgovarajuće zabilježbe u zemljišne knjige.









Broj 07.8-2.5-43/19-18 26. juna 2019. godine


VISOKO SUDBENO I TUŽITELJSKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE

535 Temeljem članka 15. stavak (4) i članka 16. Zakona o

Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće Bosne i Hercegovine, na sjednici održanoj 17. srpnja 2019. godine, usvojilo je

PRAVILNIK O IZMJENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O

KARAKTERU I SADRŽAJU JAVNOG NATJEČAJA ZA POPUNU RADNIH MJESTA DRŽAVNIH SLUŽBENIKA U

VISOKOM SUDBENOM I TUŽITELJSKOM VIJEĆU BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. U Pravilniku o karakteru i sadržaju javnog natječaja za

popunu radnih mjesta državnih službenika u Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću BiH ("Službeni glasnik BiH", broj 13/17), u članku 7. iza stavka (1) dodaje se novi stavak (2) koji glasi: "(2) Prijavni obrazac sadrži: jedinstveni matični broj, kontakt

informacije kandidata (telefon, mobitel, faks, e-mail, adresu), naziv natječaja, naziv radnog mjesta iz teksta oglasa, ime, ime roditelja i prezime, djevojačko prezime, spol, naobrazbu kandidata (početak i završetak, zvanje i naziv visokoškolske ustanove, grad i država), ispit profesionalne nadogradnje (postojanje i vrsta ispita), nacionalnost (opciono - dragovoljno), radno iskustvo (početak i završetak, naziv i adresa poslodavca, naziv radnog mjesta, opis radnih zadaća, ukupan period radnog angažmana, broj podređenih, razlozi napuštanja posla), ukupno radno iskustvo nakon stjecanja VSS, odnosno visokog obrazovanja, strani jezici (naziv jezika, govor, čitanje i pisanje), služenje računarom, napomenu za kandidate, izjave (kojim kandidat potvrđuje ispunjavanje zakonskih uvjeta, uvjete oglasa, suglasnost za obradu svih navedenih osobnih podataka, suglasnost o načinu obavještavanja, te izjavu da podaci u obrascu sami za sebe ne predstavljaju dokaz), datum prijave i potpis kandidata." Dosadašnji st. (2), (3), (4), (5) i (6) postaju novi st. (3), (4),

(5), (6) i (7).

Članak 2. U članku 8. stavak (2) mijenja se i glasi:

"(2) Sveučilišnom diplomom, odnosno ovjerenim preslikom sveučilišne diplome dokazuje se i ispunjavanje posebnih uvjeta u pogledu stručne spreme."

U stavku (3) riječi "prethodnog stavka" zamjenjuju se riječima: "st. (1) i (2)".

Članak 3. Iza članka 21. dodaje se novi članak 21a. koji glasi:

"Članak 21a. (Prava i dužnosti članova povjerenstva za izbor tijekom provedbe

stručnoga ispita) (1) Neposredno prije početka rada povjerenstva za izbor, tajnik

povjerenstva zadužen za provedbu javnog natječaja dužan je članove povjerenstva upoznati o djelokrugu rada, pravima, obvezama i odgovornostima povjerenstva za izbor u provedbi stručnoga ispita prema odredbama čl. 24., 25. i 27. Zakona, kao i sa odredbama Odluke i ovog pravilnika, odnosno drugog relevantnog propisa, naglašavajući da moraju biti neovisni i nepristrasni u provedbi javnog natječaja, kako je propisano odredbama članka 24. stavak (1) Zakona.

(2) Tijekom utvrđivanja pitanja za pismeni dio stručnog ispita po pravilu do početka provedbe pismenoga dijela stručnog ispita, kao i za vrijeme utvrđivanja pitanja za usmeni dio stručnog ispita (intervju), članovi povjerenstva ne mogu napuštati prostoriju i koristiti tehnička sredstva komuniciranja, osim iz objektivnih razloga, uz konzultiranje sa tajnikom povjerenstva i uz pismenu konstataciju koja sadrži ime člana povjerenstva koji je napustio prostoriju, razlog napuštanja prostorije, vrijeme odsustvovanja i dr.

(3) Način rada i odlučivanja, uključujući i održavanje sjednica povjerenstva za izbor, detaljno se reguliraju poslovnikom o radu koji povjerenstvo za izbor usvaja temeljem ovlaštenja iz članka 24. stavak (3) Zakona.

(4) Pismeni dio stručnog ispita ne predstavlja sjednicu povjerenstva za izbor, te istom po pravilu ne prisustvuju članovi povjerenstva. Povjerenstvo za izbor može odlučiti da jedan ili više članova povjerenstva prisustvuju polaganju pismenog dijela stručnog ispita, ili njegovom određenom dijelu.

(5) Pismenom dijelu stručnog ispita obavezno prisustvuje tajnik povjerenstva, odnosno druga ovlašćena osoba, koja ga zamjenjuje."

Članak 4. U članku 35. u stavku (3) interpunkcijski znak "zarez" i

riječi: "koji čini sastavni dio ovog pravilnika", brišu se.

Članak 5. U članku 44. iza stavka (3) dodaju se novi st. (4) i (5) koji

glase: "(4) Ukoliko povjerenstvo za izbor na intervjuu provjerava

znanje više od pet kandidata za radno mjesto nerukovodećeg državnog službenika, umjesto Obrasca 1 za svakog kandidata, može koristiti Zbirni obrazac 3 (prilog 4 ovog pravilnika).

(5) Prilozi 1, 2, 3 i 4 ovog pravilnika predstavljaju anekse pravilnika i čine njegov integralni dio."

Članak 6. U članku 49. riječi "("Službeni glasnik BiH", broj 63/16)" i

riječi ("Službeni glasnik BiH", br. 96/07, 43/10 i 103/12) brišu se.

Članak 7. Ovaj pravilnik stupa na snagu osmoga dana od dana objave

u "Službenome glasniku BiH".

Broj 14-02-2-2524/2019 17. srpnja 2019. godine

SarajevoPredsjednik

Milan Tegeltija


На основу члана 15. став (4) и члана 16. Закона о

Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08), Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине, на сједници одржаној 17. јула 2019. године, усвојио је

ПРАВИЛНИК О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ПРАВИЛНИКА О

КАРАКТЕРУ И САДРЖАЈУ ЈАВНОГ КОНКУРСА ЗА ПОПУЊАВАЊЕ РАДНИХ МЈЕСТА ДРЖАВНИХ

СЛУЖБЕНИКА У ВИСОКОМ СУДСКОМ И ТУЖИЛАЧКОМ САВЈЕТУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. У Правилнику о карактеру и садржају јавног конкурса

за попуњавање радних мјеста државних службеника у Високом судском и тужилачком савјету БиХ ("Службени гласник БиХ", број 13/17), у члану 7. иза става (1) додаје се нови став (2) који гласи: "(2) Пријавни образац садржи: јединствени матични број,

контакт информације кандидата (телефон, мобител, факс, е-маil, адресу), назив конкурса, назив радног мјеста из текста огласа, име, име родитеља и презиме, дјевојачко презиме, пол, образовање кандидата (почетак и завршетак, звање и назив високошколске установе, град и држава), испит професионалне надоградње (постојање и врста испита), националност (опционо – добровољно), радно искуство (почетак и завршетак, назив и адреса послодавца, назив радног мјеста, опис радних задатака, укупан период радног ангажмана, број подређених, разлози напуштања посла), укупно радно искуство након стицања ВСС, односно високог образовања, страни језици (назив језика, говор, читање и писање), служење рачунаром, напомену за кандидате, изјаве (којим кандидат потврђује испуњавање законских услова, услова огласа, сагласност за обраду свих наведених личних података, сагласност о начину обавјештавања, те изјаву да подаци у обрасцу сами за себе не представљају доказ), датум пријаве и потпис кандидата." Досадашњи ст. (2), (3), (4), (5) и (6) постају нови ст. (3),

(4), (5), (6) и (7).

Члан 2. У члану 8. став (2) мијења се и гласи:

"(2) Универзитетском дипломом, односно овјереном копијом универзитетске дипломе доказује се и испуњавање посебних услова у погледу стручне спреме." У ставу (3) ријечи "претходног става" замјењују се

ријечима: "ст. (1) и (2)".

Члан 3. Иза члана 21. додаје се нови члан 21а. који гласи:

"Члан 21а. (Права и дужности чланова комисије за избор за вријеме

провођења стручног испита) (1) Непосредно прије почетка рада комисије за избор,

секретар комисије задужен за провођење јавног

конкурса дужан је чланове комисије упознати о дјелокругу рада, правима, обавезама и одговорностима комисије за избор у провођењу стручног испита према одредбама чл. 24., 25. и 27. Закона, као и са одредбама Одлуке и овог правилника, односно другог релевантног прописа, наглашавајући да морају бити независни и непристрани у провођењу јавног конкурса, како је прописано одредбама члана 24. став (1) Закона.

(2) За вријеме утврђивања питања за писмени дио стручног испита по правилу до почетка провођења писменог дијела стручног испита, као и за вријеме утврђивања питања за усмени дио стручног испита (интервју), чланови комисије не могу напуштати просторију и користити техничка средства комуникације, осим из објективних разлога, уз консултацију са секретаром комисије и уз писмену констатацију која садржи име члана комисије који је напустио просторију, разлог напуштања просторије, вријеме одсуствовања и др.

(3) Начин рада и одлучивања, укључујући и одржавање сједница комисије за избор, детаљно се регулишу пословником о раду који комисија за избор усваја на основу овлаштења из члана 24. став (3) Закона.

(4) Писмени дио стручног испита не представља сједницу комисије за избор, те истом по правилу не присуствују чланови комисије. Комисија за избор може одлучити да један или више чланова комисије присуствују полагању писменог дијела стручног испита, или његовом одређеном дијелу.

(5) Писменом дијелу стручног испита обавезно присуствује секретар комисије, односно друга овлаштена особа, која га замјењује."

Члан 4. У члану 35. у ставу (3) интерпункцијски знак "запета" и

ријечи: "који чини саставни дио овог правилника", бришу се.

Члан 5. У члану 44. иза става (3) додају се нови ст. (4) и (5) који

гласе: "(4) Уколико комисија за избор на интервјуу провјерава

знање више од пет кандидата за радно мјесто неруководећег државног службеника, умјесто Обрасца 1 за сваког кандидата, може користити Збирни образац 3 (прилог 4 овог правилника).

(5) Прилози 1, 2, 3 и 4 овог правилника представљају анексе правилника и чине његов интегрални дио."

Члан 6. У члану 49. ријечи "("Службени гласник БиХ", број

63/16)" и ријечи ("Службени гласник БиХ", бр. 96/07, 43/10 и 103/12) бришу се.

Члан 7. Овај правилник ступа на снагу осмог дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Број 14-02-2-2524/2019 17. јула 2019. године

СарајевоПредсједник

Милан Тегелтија


Na osnovu člana 15. stav (4) i člana 16. Zakona o Visokom

sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), Visoko sudsko i tužilačko vijeće Bosne i Hercegovine, na sjednici održanoj 17. jula 2019. godine, usvojilo je

PRAVILNIK O IZMJENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O

KARAKTERU I SADRŽAJU JAVNOG KONKURSA ZA POPUNJAVANJE RADNIH MJESTA DRŽAVNIH

SLUŽBENIKA U VISOKOM SUDSKOM I TUŽILAČKOM VIJEĆU BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. U Pravilniku o karakteru i sadržaju javnog konkursa za

popunjavanje radnih mjesta državnih službenika u Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BiH ("Službeni glasnik BiH", broj 13/17), u članu 7. iza stava (1) dodaje se novi stav (2) koji glasi: "(2) Prijavni obrazac sadrži: jedinstveni matični broj, kontakt

informacije kandidata (telefon, mobitel, faks, e-mail, adresu), naziv konkursa, naziv radnog mjesta iz teksta oglasa, ime, ime roditelja i prezime, djevojačko prezime, pol, obrazovanje kandidata (početak i završetak, zvanje i naziv visokoškolske ustanove, grad i država), ispit profesionalne nadogradnje (postojanje i vrsta ispita), nacionalnost (opciono – dobrovoljno), radno iskustvo (početak i završetak, naziv i adresa poslodavca, naziv radnog mjesta, opis radnih zadataka, ukupan period radnog angažmana, broj podređenih, razlozi napuštanja posla), ukupno radno iskustvo nakon sticanja VSS, odnosno visokog obrazovanja, strani jezici (naziv jezika, govor, čitanje i pisanje), služenje računarom, napomenu za kandidate, izjave (kojim kandidat potvrđuje ispunjavanje zakonskih uslova, uslova oglasa, saglasnost za obradu svih navedenih ličnih podataka, saglasnost o načinu obavještavanja, te izjavu da podaci u obrascu sami za sebe ne predstavljaju dokaz), datum prijave i potpis kandidata." Dosadašnji st. (2), (3), (4), (5) i (6) postaju novi st. (3), (4),

(5), (6) i (7).

Član 2. U članu 8. stav (2) mijenja se i glasi:

"(2) Univerzitetskom diplomom, odnosno ovjerenom kopijom univerzitetske diplome dokazuje se i ispunjavanje posebnih uvjeta u pogledu stručne spreme." U stavu (3) riječi "prethodnog stava" zamjenjuju se riječima:

"st. (1) i (2)".

Član 3. Iza člana 21. dodaje se novi član 21a. koji glasi:

"Član 21a. (Prava i dužnosti članova komisije za izbor za vrijeme provođenja

stručnog ispita) (1) Neposredno prije početka rada komisije za izbor, sekretar

komisije zadužen za provođenje javnog konkursa dužan je

članove komisije upoznati o djelokrugu rada, pravima, obavezama i odgovornostima komisije za izbor u provođenju stručnog ispita prema odredbama čl. 24., 25. i 27. Zakona, kao i sa odredbama Odluke i ovog pravilnika, odnosno drugog relevantnog propisa, naglašavajući da moraju biti nezavisni i nepristrani u provođenju javnog konkursa, kako je propisano odredbama člana 24. stav (1) Zakona.

(2) Za vrijeme utvrđivanja pitanja za pismeni dio stručnog ispita po pravilu do početka provođenja pismenog dijela stručnog ispita, kao i za vrijeme utvrđivanja pitanja za usmeni dio stručnog ispita (intervju), članovi komisije ne mogu napuštati prostoriju i koristiti tehnička sredstva komunikacije, osim iz objektivnih razloga, uz konsultaciju sa sekretarom komisije i uz pismenu konstataciju koja sadrži ime člana komisije koji je napustio prostoriju, razlog napuštanja prostorije, vrijeme odsustvovanja i dr.

(3) Način rada i odlučivanja, uključujući i održavanje sjednica komisije za izbor, detaljno se regulišu poslovnikom o radu koji komisija za izbor usvaja na osnovu ovlaštenja iz člana 24. stav (3) Zakona.

(4) Pismeni dio stručnog ispita ne predstavlja sjednicu komisije za izbor, te istom po pravilu ne prisustvuju članovi komisije. Komisija za izbor može odlučiti da jedan ili više članova komisije prisustvuju polaganju pismenog dijela stručnog ispita, ili njegovom određenom dijelu.

(5) Pismenom dijelu stručnog ispita obavezno prisustvuje sekretar komisije, odnosno druga ovlaštena osoba, koja ga zamjenjuje."

Član 4. U članu 35. u stavu (3) interpunkcijski znak "zarez" i riječi:

"koji čini sastavni dio ovog pravilnika", brišu se.

Član 5. U članu 44. iza stava (3) dodaju se novi st. (4) i (5) koji

glase: "(4) Ukoliko komisija za izbor na intervjuu provjerava znanje

više od pet kandidata za radno mjesto nerukovodećeg državnog službenika, umjesto Obrasca 1 za svakog kandidata, može koristiti Zbirni obrazac 3 (prilog 4 ovog pravilnika).

(5) Prilozi 1, 2, 3 i 4 ovog pravilnika predstavljaju anekse pravilnika i čine njegov integralni dio."

Član 6. U članu 49. riječi "("Službeni glasnik BiH", broj 63/16)" i

riječi ("Službeni glasnik BiH", br. 96/07, 43/10 i 103/12) brišu se.

Član 7. Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 14-02-2-2524/2019 17. jula 2019. godine

SarajevoPredsjednik

Milan Tegeltija


536 Na temelju članka 17. točka 22., u vezi s člankom 3. i

člankom 18. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće Bosne i Hercegovine je, na sjednici održanoj 17.07.2019. godine, donijelo

IZMJENE I DOPUNA KRITERIJA ZA OCJENJIVANJE RADA SUDACA

U BOSNI I HERCEGOVINI

Članak 1. (1) U Kriterijima za ocjenjivanje rada sudaca u Bosni i

Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 93/18) u članku 16. stavak (3) riječi "sucima općinskih i osnovnih sudova, Osnovnog suda Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, okružnih gospodarskih sudova, Kaznenog i Upravnog odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine" zamjenjuju se riječju "sucu".

(2) U članku 16. dosadašnji tekst u stavku (4) se briše. (3) Dodaje se novi stavak (4) koji glasi: "(4) Predsjednik suda može odstupiti od bodovne ljestvice iz

stavka (3) ovog članka na način da se ocjenjivanom sucu dodijeli broj bodova predviđen za jedan bodovni razred više od broja bodova koji bi mu bio dodijeljen za ostvareni procenat riješenih najstarijih predmeta iz plana, ukoliko utvrdi i obrazloži na osnovu neposrednog uvida u spise predmeta iz plana, koji su ostali neriješeni na kraju razdoblja ocjenjivanja, da bi takvo odstupanje bilo opravdano jer je u određenom broju ili u svim neriješenim predmetima iz plana u toku razdoblja ocjenjivanja nastupio, bez uticaja suca, neki od slijedećih opravdanih i objektivnih razloga: nemogućnost da se izvedu svi planirani dokazi, odsustvo suca sa posla u drugom polugodištu u toku razdoblja ocjenjivanja zbog bolovanja do tri mjeseca, duži prekid rada na predmetu uslijed bolovanja učesnika u postupku (stranke, punomoćnici, vještaci, svjedoci itd.) koje vrijeme se nije moglo nadoknaditi postupanjem suca nakon otklanjanja ovog razloga, promjena referata, rad u VSTV BiH i njegovim radnim tijelima i slično."

Članak 2. U članku 20. stavak (2) broj "(4)" zamjenjuje se brojem

"(3)".

Članak 3. Ove izmjene i dopuna Kriterija stupaju na snagu 8 (osam)

dana nakon njihovog objavljivanja u "Službenom glasniku BiH", a primjenjivati će se na ocjenjivanje rezultata rada počev od 1.1.2019. godine.

Broj 06-08-1-541-64/2019 18. srpnja 2019. godine

Sarajevo Predsjednik

Milan Tegeltija

На основу члана 17. тачка 22., у вези с чланом 3. и

чланом 18. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08), Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине је, на сједници одржаној 17.07.2019. године, донио

ИЗМЈЕНЕ И ДОПУНА КРИТЕРИЈА ЗА ОЦЈЕЊИВАЊЕ РАДА СУДИЈА

У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Члан 1. (1) У Критеријима за оцјењивање рада судија у Босни и

Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 93/18) у

члану 16. став (3) ријечи "судијама општинских и основних судова, Основног суда Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине, окружних привредних судова, Кривичног и Управног одјељења Суда Босне и Херцеговине" замјењују се ријечју "судији".

(2) У члану 16. досадашњи текст у ставу (4) се брише. (3) Додаје се нови став (4) који гласи: "(4) Предсједник суда може одступити од бодовне скале из

става (3) овог члана на начин да се оцјењиваном судији додијели број бодова предвиђен за један бодовни разред више од броја бодова који би му био додијељен за остварени проценат ријешених најстаријих предмета из плана, уколико утврди и образложи на основу непосредног увида у списе предмета из плана, који су остали неријешени на крају периода оцјењивања, да би такво одступање било оправдано јер је у одређеном броју или у свим неријешеним предметима из плана у току периода оцјењивања наступио, без утицаја судије, неки од слиједећих оправданих и објективних разлога: немогућност да се изведу сви планирани докази, одсуство судије са посла у другом полугодишту у току периода оцјењивања због боловања до три мјесеца, дужи прекид рада на предмету услијед боловања учесника у поступку (странке, пуномоћници, вјештаци, свједоци итд.) које вријеме се није могло надокнадити поступањем судије након отклањања овог разлога, промјена реферата, рад у ВСТС БиХ и његовим радним тијелима и слично."

Члан 2. У члану 20. став (2) број "(4)" замјењује се бројем "(3)".

Члан 3. Ове измјене и допуна Критерија ступају на снагу 8

(осам) дана након њиховог објављивања у "Службеном гласнику БиХ", а примјењивати ће се на оцјењивање резултата рада почев од 1.1.2019. године.

Број 06-08-1-541-64/2019 18. јула 2019. године



Na osnovu člana 17. tačka 22., u vezi s članom 3. i članom

18. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), Visoko sudsko i tužilačko vijeće Bosne i Hercegovine je, na sjednici održanoj 17.07.2019. godine, donijelo

IZMJENE I DOPUNA KRITERIJA ZA OCJENJIVANJE RADA SUDIJA

U BOSNI I HERCEGOVINI

Član 1. (1) U Kriterijima za ocjenjivanje rada sudija u Bosni i

Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 93/18) u članu 16. stav (3) riječi "sudijama općinskih i osnovnih sudova, Osnovnog suda Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, okružnih privrednih sudova, Krivičnog i Upravnog odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine" zamjenjuju se riječju "sudiji".

(2) U članu 16. dosadašnji tekst u stavu (4) se briše. (3) Dodaje se novi stav (4) koji glasi: "(4) Predsjednik suda može odstupiti od bodovne skale iz stava

(3) ovog člana na način da se ocjenjivanom sudiji dodijeli broj bodova predviđen za jedan bodovni razred više od broja bodova koji bi mu bio dodijeljen za ostvareni procenat riješenih najstarijih predmeta iz plana, ukoliko utvrdi i obrazloži na osnovu neposrednog uvida u spise predmeta iz


plana, koji su ostali neriješeni na kraju perioda ocjenjivanja, da bi takvo odstupanje bilo opravdano jer je u određenom broju ili u svim neriješenim predmetima iz plana u toku perioda ocjenjivanja nastupio, bez uticaja sudije, neki od sljedećih opravdanih i objektivnih razloga: nemogućnost da se izvedu svi planirani dokazi, odsustvo sudije sa posla u drugom polugodištu u toku perioda ocjenjivanja zbog bolovanja do tri mjeseca, duži prekid rada na predmetu uslijed bolovanja učesnika u postupku (stranke, punomoćnici, vještaci, svjedoci itd.) koje vrijeme se nije moglo nadoknaditi postupanjem sudije nakon otklanjanja ovog razloga, promjena referata, rad u VSTV BiH i njegovim radnim tijelima i slično."

Član 2. U članu 20. stav (2) broj "(4)" zamjenjuje se brojem "(3)".

Član 3. Ove izmjene i dopuna Kriterija stupaju na snagu 8 (osam)


Broj 06-08-1-541-64/2019 18. jula 2019. godine


Milan Tegeltija

537 Na temelju članka 17. točka 22., u vezi s člankom 3. i

člankom 18. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće Bosne i Hercegovine je, na sjednici održanoj 17.07.2019. godine, donijelo

IZMJENE I DOPUNE KRITERIJA ZA OCJENJIVANJE RADA PREDSJEDNIKA SUDOVA I PREDSJEDNIKA SUDSKIH ODJELJENJA U

BOSNI I HERCEGOVINI

Članak 1. U Kriterijima za ocjenjivanje rada predsjednika sudova i

predsjednika sudskih odjeljenja u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 93/18) članak 13. mijenja se i glasi:

Na temelju pokazatelja iz statističkih izvješća u CMS-u o procentu riješenosti najstarijih predmeta iz plana suda, predsjedniku suda će se dodijeliti određeni broj bodova, kako slijedi: a) do 50% najstarijih predmeta iz plana suda 0 bodova b) 51 - 55% najstarijih predmeta iz plana suda 5 bodova c) 56 - 60% najstarijih predmeta iz plana suda 10 bodova d) 61 - 70% najstarijih predmeta iz plana suda 15 bodova e) 71 - 80% najstarijih predmeta iz plana suda 20 bodova f) 81 - 90% najstarijih predmeta iz plana suda 25 bodova g) 91 - 100% najstarijih predmeta iz plana suda 30 bodova

Članak 2. (1) U članku 16. stavak (3) riječi "predsjednicima općinskih i

osnovnih sudova, Osnovnog suda Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, okružnih gospodarskih sudova, Kaznenog i Upravnog odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine" zamjenjuju se riječima "predsjednicima sudova".

(2) U članku 16. dosadašnji tekst u stavku (4) se briše. (3) Dodaje se novi stavak (4) koji glasi: "(4) Ocjenjivač može odstupiti od bodovne ljestvice iz stavka (3)

ovog članka na način da se ocjenjivanom predsjedniku suda dodijeli broj bodova predviđen za jedan bodovni razred više od broja bodova koji bi mu bio dodijeljen za ostvareni procenat riješenih najstarijih predmeta iz plana, ukoliko utvrdi i obrazloži na osnovu neposrednog uvida u spise predmeta iz plana, koji su ostali neriješeni na kraju

razdoblja ocjenjivanja, da bi takvo odstupanje bilo opravdano jer je u određenom broju ili u svim neriješenim predmetima iz plana u toku razdoblja ocjenjivanja nastupio, bez uticaja predsjednika suda, neki od slijedećih opravdanih i objektivnih razloga: nemogućnost da se izvedu svi planirani dokazi, odsustvo predsjednika suda sa posla u drugom polugodištu u toku perioda ocjenjivanja zbog bolovanja do tri mjeseca, duži prekid rada na predmetu uslijed bolovanja učesnika u postupku (stranke, punomoćnici, vještaci, svjedoci itd.) koje vrijeme se nije moglo nadoknaditi postupanjem predsjednika suda nakon otklanjanja ovog razloga, promjena referata, rad u VSTV BiH i njegovim radnim tijelima i slično."

(4) U članku 16. dodaje se novi stavak (5) koji glasi: Predsjednik suda, shodnom primjenom članka 16. Kriterija

za ocjenjivanje rada sudaca u BiH, koji nije mogao ostvariti godišnju normu zbog nedovoljnog broja predmeta u radu, bodovat će se na osnovu procenta riješenih predmeta u odnosu na ukupan broj predmeta s kojima je bio zadužen u razdoblju ocjenjivanja, prema sljedećoj ljestvici:

a) do 50% riješenih predmeta 0 bodova b) 51 - 60% riješenih predmeta 2 boda c) 61 - 70% riješenih predmeta 4 boda d) 71 - 80% riješenih predmeta 5 bodova e) 81 - 90% riješenih predmeta 6 bodova f) 91 - 99% riješenih predmeta 8 bodova g) 100% riješenih predmeta 10 bodova

Članak 3. U članku 23. stavak (1) u tablici se mijenjaju brojevi "60" u

"50", "61" u "51" i "100" u "99".

Članak 4. Članak 24. mijenja se i glasi: Na temelju pokazatelja iz statističkih izvješća u CMS-u o

procentu riješenosti najstarijih predmeta iz plana odjeljenja, predsjedniku sudskog odjeljenja će se dodijeliti određeni broj bodova, kako slijedi: a) do 50% najstarijih predmeta u planu odjeljenja 0 bodova b) 51 - 60% najstarijih predmeta u planu odjeljenja 2 boda c) 61 - 70% najstarijih predmeta u planu odjeljenja 4 boda d) 71 - 80% najstarijih predmeta u planu odjeljenja 6 bodova e) 81 - 90% najstarijih predmeta u planu odjeljenja 8 bodova f) 91 - 100% najstarijih predmeta u planu odjeljenja 10 bodova

Članak 5. (1) U članku 29. stavak (3) točka d) broj "90" se zamjenjuje

brojem "91". (2) U članku 29. stavak (4) točka c) broj "21" se zamjenjuje

brojem "22".

Članak 6. Ove izmjene i dopune Kriterija stupaju na snagu 8 (osam)



SarajevoPredsjednik

Milan Tegeltija

На основу члана 17. тачка 22., у вези с чланом 3. и

чланом 18. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08), Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине је, на сједници одржаној 17.07.2019. године, донио


ИЗМЈЕНЕ И ДОПУНЕ КРИТЕРИЈА ЗА ОЦЈЕЊИВАЊЕ РАДА

ПРЕДСЈЕДНИКА СУДОВА И ПРЕДСЈЕДНИКА СУДСКИХ ОДЈЕЉЕЊА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Члан 1. У Критеријима за оцјењивање рада предсједника судова

и предсједника судских одјељења у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 93/18) члан 13. мијења се и гласи:

На основу показатеља из статистичких извјештаја у ЦМС-у о проценту ријешености најстаријих предмета из плана суда, предсједнику суда ће се додијелити одређени број бодова, како слиједи: а) до 50% најстаријих предмета из плана суда 0 бодова б) 51 - 55% најстаријих предмета из плана суда 5 бодова ц) 56 - 60% најстаријих предмета из плана суда 10 бодова д) 61 - 70% најстаријих предмета из плана суда 15 бодова е) 71 - 80% најстаријих предмета из плана суда 20 бодова ф) 81 - 90% најстаријих предмета из плана суда 25 бодова г) 91 - 100% најстаријих предмета из плана суда 30 бодова

Члан 2. (1) У члану 16. став (3) ријечи "предсједницима

општинских и основних судова, Основног суда Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине, окружних привредних судова, Кривичног и Управног одјељења Суда Босне и Херцеговине" замјењују се ријечима "предсједницима судова".

(2) У члану 16. досадашњи текст у ставу (4) се брише. (3) Додаје се нови став (4) који гласи: "(4) Оцјењивач може одступити од бодовне скале из става

(3) овог члана на начин да се оцјењиваном предсједнику суда додијели број бодова предвиђен за један бодовни разред више од броја бодова који би му био додијељен за остварени проценат ријешених најстаријих предмета из плана, уколико утврди и образложи на основу непосредног увида у списе предмета из плана, који су остали неријешени на крају периода оцјењивања, да би такво одступање било оправдано јер је у одређеном броју или у свим неријешеним предметима из плана у току периода оцјењивања наступио, без утицаја предсједника суда, неки од слиједећих оправданих и објективних разлога: немогућност да се изведу сви планирани докази, одсуство предсједника суда са посла у другом полугодишту у току периода оцјењивања због боловања до три мјесеца, дужи прекид рада на предмету услијед боловања учесника у поступку (странке, пуномоћници, вјештаци, свједоци итд.) које вријеме се није могло надокнадити поступањем предсједника суда након отклањања овог разлога, промјена реферата, рад у ВСТС БиХ и његовим радним тијелима и слично."

(4) У члану 16. додаје се нови став (5) који гласи: Предсједник суда, сходном примјеном члана 16.

Критерија за оцјењивање рада судија у БиХ, који није могао остварити годишњу норму због недовољног броја предмета у раду, бодоват ће се на основу процента ријешених предмета у односу на укупан број предмета с којима је био задужен у периоду оцјењивања, према сљедећој скали:

а) до 50% ријешених предмета 0 бодова б) 51 - 60% ријешених предмета 2 бода ц) 61 - 70% ријешених предмета 4 бода д) 71 - 80% ријешених предмета 5 бодова е) 81 - 90% ријешених предмета 6 бодова ф) 91 - 99% ријешених предмета 8 бодова г) 100% ријешених предмета 10 бодова

Члан 3. У члану 23. став (1) у табели се мијењају бројеви "60" у

"50", "61" у "51" и "100" у "99".

Члан 4. Члан 24. мијења се и гласи: На основу показатеља из статистичких извјештаја у

ЦМС-у о проценту ријешености најстаријих предмета из плана одјељења предсједнику судског одјељења ће се додијелити одређени број бодова, како слиједи: а) до 50% најстаријих предмета у плану одјељења 0 бодова б) 51 - 60% најстаријих предмета у плану одјељења 2 бода ц) 61 - 70% најстаријих предмета у плану одјељења 4 бода д) 71 - 80% најстаријих предмета у плану одјељења 6 бодова е) 81 - 90% најстаријих предмета у плану одјељења 8 бодова ф) 91 - 100% најстаријих предмета у плану одјељења 10 бодова

Члан 5. (1) У члану 29. став (3) тачка д) број "90" се замјењује

бројем "91". (2) У члану 29. став (4) тачка ц) број "21" се замјењује

бројем "22".

Члан 6. Ове измјене и допуне Критерија ступају на снагу 8

(осам) дана након њиховог објављивања у "Службеном гласнику БиХ", а примјењивати ће се на оцјењивање резултата рада почев од 1.1.2019. године.

Број 06-08-1-541-65/2019 18. јула 2019. године



Na osnovu člana 17. tačka 22., u vezi s članom 3. i članom

18. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), Visoko sudsko i tužilačko vijeće Bosne i Hercegovine je, na sjednici održanoj 17.07.2019. godine, donijelo

IZMJENE I DOPUNE KRITERIJA ZA OCJENJIVANJE RADA PREDSJEDNIKA SUDOVA I PREDSJEDNIKA SUDSKIH ODJELJENJA U

BOSNI I HERCEGOVINI

Član 1. U Kriterijima za ocjenjivanje rada predsjednika sudova i

predsjednika sudskih odjeljenja u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 93/18) član 13. mijenja se i glasi:

Na osnovu pokazatelja iz statističkih izvještaja u CMS-u o procentu riješenosti najstarijih predmeta iz plana suda, predsjedniku suda će se dodijeliti određeni broj bodova, kako slijedi: a) do 50% najstarijih predmeta iz plana suda 0 bodova b) 51 - 55% najstarijih predmeta iz plana suda 5 bodova c) 56 - 60% najstarijih predmeta iz plana suda 10 bodova d) 61 - 70% najstarijih predmeta iz plana suda 15 bodova e) 71 - 80% najstarijih predmeta iz plana suda 20 bodova f) 81 - 90% najstarijih predmeta iz plana suda 25 bodova g) 91 - 100% najstarijih predmeta iz plana suda 30 bodova

Član 2. (1) U članu 16. stav (3) riječi "predsjednicima općinskih i

osnovnih sudova, Osnovnog suda Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, okružnih privrednih sudova, Krivičnog i Upravnog odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine" zamjenjuju se riječima "predsjednicima sudova".

(2) U članu 16. dosadašnji tekst u stavu (4) se briše. (3) Dodaje se novi stav (4) koji glasi: "(4) Ocjenjivač može odstupiti od bodovne skale iz stava (3) ovog

člana na način da se ocjenjivanom predsjedniku suda


dodijeli broj bodova predviđen za jedan bodovni razred više od broja bodova koji bi mu bio dodijeljen za ostvareni procenat riješenih najstarijih predmeta iz plana, ukoliko utvrdi i obrazloži na osnovu neposrednog uvida u spise predmeta iz plana, koji su ostali neriješeni na kraju perioda ocjenjivanja, da bi takvo odstupanje bilo opravdano jer je u određenom broju ili u svim neriješenim predmetima iz plana u toku perioda ocjenjivanja nastupio, bez uticaja predsjednika suda, neki od slijedećih opravdanih i objektivnih razloga: nemogućnost da se izvedu svi planirani dokazi, odsustvo predsjednika suda sa posla u drugom polugodištu u toku perioda ocjenjivanja zbog bolovanja do tri mjeseca, duži prekid rada na predmetu uslijed bolovanja učesnika u postupku (stranke, punomoćnici, vještaci, svjedoci itd.) koje vrijeme se nije moglo nadoknaditi postupanjem predsjednika suda nakon otklanjanja ovog razloga, promjena referata, rad u VSTV BiH i njegovim radnim tijelima i slično."

(4) U članu 16. dodaje se novi stav (5) koji glasi: "Predsjednik suda, shodnom primjenom člana 16. Kriterija

za ocjenjivanje rada sudija u BiH, koji nije mogao ostvariti godišnju normu zbog nedovoljnog broja predmeta u radu, bodovat će se na osnovu procenta riješenih predmeta u odnosu na ukupan broj predmeta s kojima je bio zadužen u periodu ocjenjivanja, prema sljedećoj skali:

a) do 50% riješenih predmeta 0 bodova b) 51 - 60% riješenih predmeta 2 boda c) 61 - 70% riješenih predmeta 4 boda d) 71 - 80% riješenih predmeta 5 bodova e) 81 - 90% riješenih predmeta 6 bodova f) 91 - 99% riješenih predmeta 8 bodova g) 100% riješenih predmeta 10 bodova

Član 3. U članu 23. stav (1) u tabeli se mijenjaju brojevi "60" u "50",

"61" u "51" i "100" u "99".

Član 4. Član 24. mijenja se i glasi: Na osnovu pokazatelja iz statističkih izvještaja u CMS-u o

procentu riješenosti najstarijih predmeta iz plana odjeljenja predsjedniku sudskog odjeljenja će se dodijeliti određeni broj bodova, kako slijedi: a) do 50% najstarijih predmeta u planu odjeljenja 0 bodova b) 51 - 60% najstarijih predmeta u planu odjeljenja 2 boda c) 61 - 70% najstarijih predmeta u planu odjeljenja 4 boda d) 71 - 80% najstarijih predmeta u planu odjeljenja 6 bodova e) 81 - 90% najstarijih predmeta u planu odjeljenja 8 bodova f) 91 - 100% najstarijih predmeta u planu odjeljenja 10 bodova

Član 5. (1) U članu 29. stav (3) tačka d) broj "90" se zamjenjuje brojem

"91". (2) U članu 29. stav (4) tačka c) broj "21" se zamjenjuje brojem

"22".

Član 6. Ove izmjene i dopune Kriterija stupaju na snagu 8 (osam)


Broj 06-08-1-541-65/2019 18. jula 2019. godine


Milan Tegeltija

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

538 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 1614/17, rješavajući apelaciju HMEZAD-TMT d.o.o. Ljubljana, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Mirsad Ćeman, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 17. srpnja 2019. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija HMEZAD-TMT d.o.o. Ljubljana. Utvrđuje se povreda prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i

Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 Ip 311464 16 Pž 2 od 8. veljače 2017. godine.

Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Sarajevu, koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. HMEZAD-TMT d.o.o. Ljubljana, Republika Slovenija (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupaju Nedim Ademović, odvjetnik iz Sarajeva, i Ciril Ribičič, redoviti profesor Ustavnog prava i bivši sudac Ustavnog suda Slovenije, podnio je 25. travnja 2017. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 Ip 311464 16 Pž 2 od 8. veljače 2017. godine (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) i Rješenja Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 65 0 Ip 311464 12 Ip od 7. ožujka 2016. godine.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Općinskog i Kantonalnog suda, te od Federacije Bosne i Hercegovine, koju zastupa Federalno pravobraniteljstvo Sarajevo (u daljnjem tekstu: izvršenik), zatraženo je 22. listopada 2018. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Općinski sud je dostavio odgovor na apelaciju 16. siječnja 2019. godine, Kantonalni sud 28. siječnja 2019. godine, a izvršenik 22. i 25. siječnja 2019. godine.

III. Činjenično stanje

4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Rješenjem o izvršenju Općinskog suda broj 65 0 Ip 3111464 12 Ip od 28. siječnja 2013. godine dozvoljeno je


izvršenje na apelantov prijedlog, na temelju pravomoćne i izvršne Presude Općinskog suda u Zenici broj 43 0 Ps 024523 11 Ps 2 od 28. lipnja 2012. godine i pravomoćnog rješenja o ispravku (naziva tužitelja) od 2. kolovoza 2012. godine kojim je utvrđeno apelantovo potraživanje i obveza izvršenika na isplatu duga u iznosu od 932.444,50 KM sa zakonskom zateznom kamatom od 8. rujna 1998. godine do isplate i naknade troškova postupka u iznosu od 26.345,67 KM. Troškovi izvršenja su određeni u iznosu od 2.000 KM. Izvršno rješenje o izvršenju dostavljeno je UniCredit Bank d.d. Mostar radi provedbe izvršenja na novčanim sredstvima na transakcijskom računu izvršenika.

6. Rješenjem Općinskog suda broj 65 0 Ip 3111464 12 Ip od 28. studenog 2013. godine djelomično je obustavljeno izvršenje i Rješenje o izvršenju broj 65 0 Ip 311464 12 Ip od 28. siječnja 2013. godine je stavljeno izvan snage u dijelu koji se odnosi na plaćeni iznos novčanog potraživanja od 28.345,66 KM i 932.444,50 KM. U preostalom dijelu rješenje o izvršenju je ostalo na snazi. U obrazloženju rješenja Općinski sud je naveo da iz stanja spisa proizlazi da je, nakon donošenja rješenja o izvršenju i njegove dostave banci na realizaciju, uslijedila isplata novčanog potraživanja prema rješenju o izvršenju u iznosu od 26.345,67 KM na ime troškova izvršnog postupka i isplata iznosa od 932.444,50 KM.

7. Rješenjem Općinskog suda broj 65 0 Ip 311464 12 Ip od 21. listopada 2015. godine, na apelantov prijedlog, obustavljeno je izvršenje Rješenja o izvršenju Općinskog suda broj 65 0 Ip 3111464 12 Ip od 28. siječnja 2013. godine na novčanim sredstvima na transakcijskim računima izvršenika kod banke.

8. Apelant je prijedlozima za izvršenje od 21. prosinca 2014. godine i 21. travnja 2015. godine zahtijevao izvršenje pravomoćne presude na novom predmetu, u smislu članka 8. Zakona o izvršnom postupku (u daljnjem tekstu: ZIP). Predložio je da sud donese rješenje o izvršenju kojim bi se na temelju pravomoćne i izvršne Presude Općinskog suda u Zenici broj 43 0 Ps 024523 11 Ps 2 od 28. lipnja 2012. godine protiv izvršenika radi naplate apelantovog novčanog potraživanja u iznosu od 932.444,50 KM sa preostalom zakonskom zateznom kamatom u iznosu od 926.824,29 KM, dospjelom zaključno sa 20. travnjom 2015. godine, a od 8. rujna 1998. godine, što ukupno iznosi 1.859.268,79, te troškova izvršnog postupka odredilo izvršenje zapljenom, procjenom i prodajom dionica izvršenika, vrijednosnih papira emitenta BH Telecoma d.d. Sarajevo. U prilogu prijedloga apelant je dostavio nalaz vještaka financijske struke od 20. travnja 2015. godine na temelju kojeg je izvršen obračun preostalog iznosa duga sa obračunom kamata za isplatu.

9. Rješenjem Općinskog suda broj 65 0 Ip 311464 12 Ip od 7. ožujka 2016. godine odbačen je prijedlog apelanta kao tražitelja izvršenja za promjenu predmeta i sredstva izvršenja.

10. U obrazloženju rješenja je navedeno da je sud zaključkom od 25. prosinca 2015. godine pozvao apelanta da u roku od osam dana uredi prijedlog za izvršenje na novom predmetu izvršenja (podnesak od 15. prosinca 2015. godine) na način da sam tražitelj izvršenja (apelant) ne vrši obračun potraživanja i kamata po izvršnoj ispravi, te je upozoren da će, u protivnom, sud odbiti prijedlog za promjenu predmeta i sredstva izvršenja. Obzirom na to da se apelant podneskom od 14. siječnja 2016. godine ponovno izjasnio o iznosu i obračunu duga i kamata prema dostavljenom obračunu sudskog vještaka kojeg je apelant sam angažirao, Općinski sud je zaključio da apelant nije dostavio uređene prijedloge za izvršenje po zaključku suda. Općinski sud se pozvao na odredbu članka 39. stavak 2. ZIP-a kojom je propisano da, ukoliko je rješenjem o izvršenju određena obveza i naplate kamata, obračun kamata o trošku tražitelja izvršenja obavlja izvršni sud, osim kada se naplata vrši na novčanim sredstvima na računu kod banke u kojem slučaju obračun kamata vrši banka na teret izvršenika, zaključivši da iz ove zakonske odredbe jasno

proizlazi da tražitelj izvršenja nema ovlasti sam vršiti obračun kamate koji će izvršiti banka, odnosno izvršni sud.

11. Rješenjem Kantonalnog suda broj 65 0 Ip 311464 16 Pž 2 od 8. veljače 2017. godine odbijen je apelantov priziv izjavljen protiv Rješenja Općinskog suda broj 65 0 Ip 311464 12 Ip od 7. ožujka 2016. godine.

12. Kantonalni sud je ocijenio da je Općinski sud pravilno utvrdio da apelant nije dostavio uređene prijedloge za izvršenje, što mu je bilo naloženo zaključkom suda, već da se podneskom od 14. siječnja 2016. godine ponovno izjasnio o iznosu i obračunu duga i kamata prema dostavljenom obračunu sudskog vještaka, kojeg je sam tražitelj izvršenja angažirao, te stoga pravilno odbacio apelantov prijedlog za promjenu predmeta i sredstva izvršenja. Kantonalni sud je, također, ukazao na odredbu članka 39. ZIP-a i istaknuo da dostavom uređenog prijedloga za izvršenje, protivno citiranoj zakonskoj odredbi, apelant kao tražitelj izvršenja mijenja izvršnu ispravu u pogledu obveza koje su sadržane u izvršnoj ispravi, tako što izlazi iz okvira izvršne isprave u pogledu obračuna zakonskih zateznih kamata na glavni dug u iznosu od 932.444,50 KM, koji je isplaćen 29. svibnja 2013. godine. Rješenje o izvršenju mora biti istovjetno sa dužnikovom obvezom sadržanom u izvršnoj ispravi, pa tražitelj izvršenja, bez obzira na dispozitivni karakter njegovih radnji, ne može poduzimati neke radnje (samoinicijativno vršiti obračun kamata) kojima se utječe na sadržaj izvršne isprave, jer sud u izvršnom postupku postupa sukladno načelu formalnog legaliteta, odnosno provodi izvršenje sukladno izvršnoj ispravi onako kako ona glasi.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

13. Apelant smatra da mu je pobijanim odlukama kojim je odbačen njegov prijedlog kao tražitelja izvršenja za promjenu predmeta i sredstva izvršenja povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Ukazuje da su sudovi na arbitraran način tumačili zakon, te na uskraćivanje efektivne sudske zaštite, povredu apelantovog prava na imovinu, što je, u konačnici, dovelo do nemogućnosti apelanta da namiri potraživanje koje mu je dosuđeno pravomoćnom presudom. Prema apelantovom mišljenju, arbitrarnost se ne ogleda samo u činjenici da je izvršni sud donio nezakonite odluke već i u svjesnim opstrukcijama koje je činio izvršenik s ciljem da osujeti apelanta da naplati svoje pravomoćno potraživanje.

14. U svezi sa povredom prava na pravično suđenje, navodi da je na temelju pravomoćne i izvršne presude pokrenuo izvršni postupak 11. prosinca 2012. godine, te da je potraživanje djelomično izvršeno 29. svibnja 2013. godine u iznosu od 932.444,50 KM, a 26. srpnja 2013. godine izvršenik je uplatio iznos od 28.345,67 KM na ime troškova postupka. Obzirom na to da, kako apelant navodi, glavni dug i dio kamata nisu plaćeni, a izgleda za daljnje naplate sa računa izvršenika nije bilo, apelant je promijenio predmet izvršenja, te u preciziranom prijedlogu od 16. travnja 2015. godine tražio da se izvršenje provede na novom sredstvu izvršenja, točnije zapljenom, procjenom i prodajom dionica kao vrijednosnih papira u kojima tuženi sudjeluje u vlasništvu BH Telecoma d.d. Apelant, dalje, navodi da u trenutku izmjene predmeta izvršenja važeći ZIP nije zabranjivao ovakav predmet izvršenja, ali koliko je nelegitimno postupanje javne vlasti u konkretnom slučaju pokazuje i činjenica da je izvršenik, po žurnoj proceduri, izvršio izmjene i dopune ZIP-a, uvodeći normu o eksplicitnoj zabrani izvršenja na imovini javnih poduzeća, što je bila posljedica pregovora između apelanta i predstavnika izvršenika o mogućnosti rješenja ovog spora i


saznanja da apelant, u slučaju da se spor ne riješi drugačije, želi naplatiti pljenidbom i prodajom dionica BH Telecoma d.d. Sarajevo, zbog čega je postupak i pokrenut.

15. Apelant, dalje, navodi da je nalog suda da uredi prijedlog na način da označi neizmireni iznos novčanog potraživanja, i to na ime zakonskih zateznih kamata na plaćeni iznos glavnog duga od 932.444,50 KM od dana presuđenja, 8. rujna 1998. godine pa do dana isplate glavnog duga, 29. svibnja 2013. godine, bez obračuna kamata od tražitelja izvršenja, bio ne samo nelogičan već i nezakonit. Smatra da je nalog protivan članku 313. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) i da je njegov cilj bio natjerati apelanta da neizravno prizna da je glavni dug plaćen. Nelogičnost navoda, prema apelantovom mišljenju, ogleda se u tome što je sud tražio od apelanta da dostavi iznos novčanog potraživanja na ime zakonskih zateznih kamata na plaćeni iznos glavnog duga, a u posljednjem stavku je tražio da ne dostavlja obračun kamata. Apelant smatra da je ovim zahtjevom sud tražio bilo kakav razlog da odbaci prijedlog za izvršenje na dionicama BH Telecoma d.d. kako ne bi donosio odluku o tome, jer je pritisak izvršenika bio strahovit. Apelant navodi da je u svom dopisu sudu ukazao na nezakonitost i ponovno dostavio točan iznos duga koji se morao platiti apelantu, te da je, kako bi pomogao sudu, dostavio obračun kamata od sudskog vještaka iz kojeg se jasno vidi kako je došao do traženog iznosa s tim da je takav apelantov zahtjev sud mogao prihvatiti ili ne prihvatiti, a ne staviti na teret apelantu to što je dostavio obračun kamata. Apelant je, dalje, ukazao na odredbu članka 313. ZOO, te zaključio da iz navedene zakonske odredbe jasno proizlazi na koji način se tumači uplata dijela duga. Naime, nakon dospjelosti glavnog duga teku kamate, tako da je uplaćeni iznos izvršenika od 932.444,50 KM, a kasnije od 28.345,67 KM odbijen od troškova postupka, a koje su u trenutku uplate navedenih iznosa, po odbitku troškova postupka, veće od same glavnice, tako da glavnica nije ni dirnuta uplaćenim novcem, što izvršenik nije htio priznati. Sukladno navedenom, apelant smatra da su sudovi arbitrarno primijenili odredbu članka 313. ZOO kako bi spriječili apelanta da se u cijelosti naplati od izvršenika. Konačno, apelant ukazuje da je člankom 3. Zakona o izmjenama i dopunama ZIP-a, koje su stupile na snagu 16. lipnja 2016. godine, kojim je ZIP dopunjen na način da je dodan članak 187a. kojim je propisano da se ne može odrediti izvršenje na dionici, ostalim registriranim vrijednosnim papirima, osnivačkom ili drugom ulogu u pravnoj osobi koji su u vlasništvu Federacije Bosne i Hercegovine (izvršenika), te zaključuje da izvršenik pokušava sve da osujeti izvršni postupak, prvo pokušavajući dokazati da se radi o slučaju "ratne štete", potom, negirajući članak 313. ZOO da bi na koncu izvršenik poduzeo zakonodavne mjere s ciljem osujećivanja naplate i instrumentalizacije sudova koji su svojim arbitrarnim podnescima onemogućili pristup sudu. Stoga, apelant smatra da su mu sudovi onemogućili pristup sudskom izvršnom postupku, što je povreda prava na pristup sudu u smislu članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

16. U odnosu na pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, apelant smatra da, obzirom na navedeno miješanje u pravo na imovinu u predmetnom slučaju, ne može izdržati test zakonitosti. Imajući u vidu navedeno, apelant je predložio da Ustavni sud usvoji apelaciju, te utvrdi povredu navedenih prava.

b) Odgovor na apelaciju

17. Općinski i Kantonalni sud su se u odgovoru na apelaciju pozvali na obrazloženja svojih odluka, te zaključili da je apelacija neutemeljena.

18. Izvršenik je u odgovoru na apelaciju istaknuo da je apelacija neutemeljena, te ukazao da se u konkretnom slučaju radi o posebnom režimu izmirenja, budući da se odnosi na ratna

potraživanja koja su, sukladno članku 6. Zakona o utvrđivanju potraživanja nastalih za vrijeme ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti, proglašena javnim dugom FBiH i na njih se ne obračunavaju kamate od dana nastanka do dana realizacije.

V. Relevantni propisi

19. Zakon o ovršnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09, 35/12 i 46/16) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 36. Prijedlog za ovrhu

(1) Prijedlog za ovrhu mora sadržavati zahtjev za ovrhu u kojem će biti naznačena ovršna ili vjerodostojna isprava na temelju koje se traži ovrha, tražitelj ovrhe i ovršenik, tražbina čije se ostvarenje traži, sredstvo kojim ovrhu treba provesti, predmet ovrhe ako je poznat, kao i druge podatke koji su potrebni za provedbu ovrhe.

Članak 39. st. 1. i 2. Rješenje o ovrsi

(1) U rješenju o ovrsi moraju biti naznačeni ovršna, odnosno vjerodostojna isprava na temelju koje se ovrha određuje, tražitelj ovrhe i ovršenik, tražbina koja se ostvaruje, sredstvo i predmet ovrhe, te drugi podaci potrebni za provedbu ovrhe.

2) Ukoliko je rješenjem o ovrsi određena obveza i naplata kamata, obračun kamate o trošku tražitelja ovrhe obavit će ovršni sud, osim kad se naplata obavlja nad sredstvima na računima u bankama. U ovome drugom slučaju obračun kamate izvršit će banka na teret ovršenika.

Članak 64. Dovršenje ovrhe

Postupak ovrhe smatra se okončanim pravomoćnošću odluke o odbacivanju ili odbijanju ovršnog prijedloga, sprovedbom ovršne radnje kojom se ovrha dovršava ili obustavom ovrhe.

20. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 53/03, 73/05, 19/06, 98/15) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 336. st. 1. i 3. (1) Ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je

potrebito da bi se po njemu moglo postupiti, sud će podnositelju vratiti podnesak radi ispravke ili dopune, uz navode što treba ispraviti ili dopuniti i odredit će rok za ispravku ili dopunu podneska, koji ne može biti duži od osam dana.

(3) Smatrat će se da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke odnosno dopune, odbacit će se.

21. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni list RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94 i "Službene novine FBiH" broj 29/03) koji u relevantnom dijelu glasi:

Uračunavanje kamata i troškova Član 313.

Ako dužnik pored glavnice duguje i kamate i troškove, uračunavanje se vrši tako što se prvo otplaćuju troškovi, zatim kamate i najzad glavnica.

VI. Dopustivost

22. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

23. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese


u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku koji je koristio.

24. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 Ip 311464 16 Pž 2 od 8. veljače 2017. godine protiv kojeg nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, pobijano rješenje apelant je primio 6. ožujka 2017. godine, a apelacija je podnesena 25. travnja 2017. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18 st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

25. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

26. Iz navoda apelacije proizlazi da apelant smatra da mu je pobijanim odlukama kojim je odbačen njegov prijedlog kao tražitelja izvršenja za promjenu predmeta i sredstva izvršenja povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

Pravo na pravično suđenje

27. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

28. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza ili utemeljenosti bilo kakve kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom. […]

29. Prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda, izvršenje odluke koju donese bilo koji sud mora biti promatrano kao integralni dio suđenja u smislu članka II/3.(е) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije (vidi odluke Ustavnog suda, Odluka broj AP 288/03 od 17. prosinca 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 8/05, Odluka broj AP 464/04 od 17. veljače 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 40/05). U konkretnom slučaju se radi o pravu koje je utvrđeno u parničnom postupku čije je izvršenje apelant zatražio u izvršnom postupku, pa apelant uživa sve garancije prava na pravično suđenje iz članka II/3.(е) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

30. Iz navoda apelacije proizlazi da apelant povredu prava na pravično suđenje suštinski obrazlaže proizvoljnom primjenom odredaba ZIP-a, konkretno članka 39. navedenog zakona, u postupku izvršenja pravomoćne sudske presude. U svezi s tim, apelant ističe da su redoviti sudovi u okolnostima konkretnog slučaja, u izvršnom postupku, proizvoljno protumačili relevantne odredbe o obračunu kamata u izvršnom postupku, zanemarivši članak 313. ZOO, te da su odbacili apelantov prijedlog za promjenu predmeta i sredstva izvršenja.

31. Imajući u vidu apelacijske navode o kršenju prava na pravično suđenje koji se odnose na proizvoljnu primjenu prava, Ustavni sud podsjeća da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005.

godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadaća redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, obzirom na pitanja koja se postavljaju, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni prava.

32. Ustavni sud prije analize obrazloženja odluka pobijanih u ovoj apelaciji napominje da je cilj izvršnog postupka žurno i efikasno prinudno namirenje potraživanja tražitelja izvršenja i da je, stoga, postojanje izvršne isprave nužna pretpostavka za određivanje izvršenja u postupku u kojem se postupa prema jasno utvrđenim načelima, među kojima su, između ostalih, najvažniji: načelo dispozicije, načelo formalnog legaliteta i načelo zaštite interesa stranaka u postupku (tražitelja izvršenja i izvršenika). S tog aspekta Ustavni sud podsjeća da načelo formalnog legaliteta zauzima središnje mjesto i podrazumijeva nemogućnost da se u izvršnom postupku izvršna isprava donesena u parničnom ili nekom drugom postupku preispituje, mijenja ili prilagođava.

33. Vraćajući se na predmetni izvršni postupak, Ustavni sud zapaža da je u predmetnom izvršnom postupku rješenjem o izvršenju od 28. siječnja 2013. godine dozvoljeno izvršenje na apelantov prijedlog, na temelju pravomoćne i izvršne presude Općinskog suda u Zenici od 28. lipnja 2012. godine kojom je utvrđeno apelantovo potraživanje i obveza izvršenika na isplatu duga u iznosu od 932.444,50 KM sa zakonskom zateznom kamatom od 8. rujna 1998. godine do isplate i naknade troškova postupka u iznosu od 26.345,67 KM. Nakon donošenja rješenja o izvršenju uslijedilo je djelomično ispunjenje predmetnog novčanog potraživanja apelantu od izvršenika isplatom iznosa od 932.444,50 KM i troškova parničnog postupka u iznosu od 26.345,67 KM (apelantov podnesak od 19. srpnja 2013. godine).

34. Dalje, Ustavni sud zapaža da je apelant povukao prijedlog za izvršenje na novčanim sredstvima na bankovnim računima izvršenika i zahtijevao izvršenje pravomoćne presude na novom predmetu, u smislu članka 8. ZIP-a, zapljenom, procjenom i prodajom dionica izvršenika, vrijednosnih papira emitenta BH Telecoma d.d. Sarajevo, radi naplate neizmirenog iznosa novčanog potraživanja u iznosu od 932.444,50 KM sa preostalom zakonskom zateznom kamatom u iznosu od 926.824, 29 KM od 8. rujna 1998. godine, zaključno sa 20. travnjom 2015. godine, što ukupno iznosi 1.859.268,79 KM.

35. Ustavni sud primjećuje da su Općinski i Kantonalni sud odbacili apelantov prijedlog za promjenu predmeta i sredstva izvršenja, zaključivši da apelant nije dostavio uređen prijedlog za izvršenje po zaključku suda pozivajući se na odredbu članka 39. stavak 2. ZIP-a kojom je propisano da, "ukoliko je rješenjem o izvršenju određena obveza i naplate kamata, obračun kamata o trošku tražitelja izvršenja obavlja izvršni sud (...)", zaključivši da iz ove zakonske odredbe jasno proizlazi da tražitelj izvršenja nema ovlasti sam vršiti obračun kamate, te da dostavom uređenog prijedloga za izvršenje, protivno citiranoj zakonskoj odredbi, apelant mijenja izvršnu ispravu u pogledu obveza koje su sadržane u izvršnoj ispravi, tako što izlazi iz okvira izvršne isprave u pogledu obračuna zakonskih zateznih kamata na glavni dug u iznosu od 932.444,50 KM, koji je isplaćen 29. svibnja 2013. godine. Kantonalni sud je posebice ukazao da rješenje o izvršenju mora biti istovjetno sa dužnikovom obvezom sadržanom u izvršnoj ispravi, pa tražitelj izvršenja (apelant), bez obzira na dispozitivni karakter njegovih radnji, ne može poduzimati neke


radnje (samoinicijativno vršiti obračun kamata) kojima se utječe na sadržaj izvršne isprave, jer sud u izvršnom postupku postupa sukladno načelu formalnog legaliteta, odnosno provodi izvršenje sukladno izvršnoj ispravi onako kako ona glasi.

36. U svezi s tim, Ustavni sud smatra da se u okolnostima konkretnog slučaja kao suštinsko postavlja pitanje predstavlja li apelantovo navođenje točnog iznosa koji potražuje na ime zakonske zatezne kamate koja mu je izvršnom presudom dosuđena "od 8. rujna 1998. godine do isplate" razlogom zbog čega je njegov prijedlog trebalo odbaciti kao neuredan, te jesu li sudovi prilikom donošenja pobijanih odluka (rješenja) postupili u smislu svih relevantnih odredaba ZIP-a i ZPP koji se supsidijarno primjenjuje. U tom kontekstu Ustavni sud ponovno podsjeća na temeljna načela izvršnog postupka, i to načelo dispozicije, načelo formalnog legaliteta i načelo zaštite interesa stranaka u izvršnom postupku (apelanta kao tražitelja izvršenja i izvršenika), te, s tim u svezi, podsjeća da je cilj izvršnog postupka žurno i efikasno namirenje potraživanja tražitelja izvršenja (apelanta) uz postojanje nužne pretpostavke za pokretanje postupka izvršenja, dakle, izvršne isprave koja u okolnostima konkretnog slučaja nije bila dovedena u pitanje. Ako se to ima u vidu, kao i da u bitnom aspektu načelo formalnog legaliteta podrazumijeva nemogućnost da se u izvršnom postupku izvršna isprava (donesena u parničnom ili nekom drugom postupku) preispituje, mijenja ili prilagođava u suštinskom smislu, ostaje otvoreno pitanje može li apelantov obračun kamata, odnosno navođenje iznosa na ime zakonskih zateznih kamata koje su mu dosuđene izvršnom ispravom predstavljati razlogom koji bi apsolutno spriječio izvršenje pravomoćne i izvršne presude. Ovo pitanje, svakako, treba sagledati kroz sadržaj i cilj ostalih načela izvršnog postupka, prije svega načela dispozicije i načela zaštite interesa stranaka u postupku, u konkretnoj situaciji apelantovog interesa kao tražitelja izvršenja. U tom kontekstu Ustavni sud podsjeća da relevantna odredba članka 36. ZIP-a propisuje temeljne elemente koje mora imati prijedlog za izvršenje, između ostalog izvršni naslov, oznake strana u postupku, predmet i sredstvo izvršenja, ali i druge podatke koji su potrebni za provedbu izvršenja.

37. U tom smislu, imajući u vidu relevantne odredbe ZIP-a i ZPP, kao i načela izvršnog postupka, Ustavni sud smatra da suštinsko pitanje koje se tiče obračuna kamata od apelanta u okolnostima konkretnog slučaja nije sagledano u svjetlu svih relevantnih načela izvršnog postupka o kojima je ranije bilo riječi, niti načela žurnosti i učinkovitosti, te svih odredaba prvenstveno ZIP-a, a i relevantnih odredaba ZPP. Naime, Općinski i Kantonalni sud su odbacili apelantov prijedlog za promjenu sredstva izvršenja ocijenivši da apelant nije dostavio uređen prijedlog, dakle, nije ispunio formalne uvjete za daljnje postupanje o meritumu njegovog zahtjeva za promjenu sredstva izvršenja, jer se apelant ponovno izjasnio o iznosu i obračunu duga i kamata prema dostavljenom obračunu sudskog vještaka, kojeg je apelant sam angažirao, iako mu je ukazano da sam tražitelj izvršenja (apelant) ne vrši obračun potraživanja i kamata po izvršnoj ispravi, te da je bio upozoren da će, u protivnom, sud odbiti prijedlog za promjenu predmeta i sredstva izvršenja.

38. Imajući u vidu sadržaj i smisao temeljnih načela izvršnog postupka, odredaba ZIP-a i odredaba ZPP koji se u izvršnom postupku supsidijarno primjenjuju, pa stoga i odredbe čl. 36. i 39. ZIP-a, člana 336. ZPP, Ustavni sud smatra da su arbitrarno stajalište i obrazloženje Kantonalnog i Općinskog suda iz kojih proizlazi da apelantov obračun duga i kamata koje su mu dosuđene prema izvršnoj ispravi, prema dostavljenom obračunu sudskog vještaka, kojeg je apelant sam angažirao, čini njegov prijedlog neurednim u smislu članka 336. ZPP. Naime, iz odredbe članka 36. stavak 1. ZIP-a proizlazi da su bitni elementi prijedloga za izvršenje: izvršni ili vjerodostojni dokument na temelju kojeg se traži izvršenje, tražitelj izvršenja i izvršenik, potraživanje čije se

ostvarenje traži, sredstvo kojim izvršenje treba provesti, predmet izvršenja ako je poznat, kao i drugi podaci koji su potrebni za provedbu izvršenja. Dalje, odredbom članka 39. stavak 2. ZIP-a je propisano da, "ukoliko je rješenjem o izvršenju određena obveza i naplata kamata, obračun kamate o trošku tražitelja izvršenja obavit će izvršni sud (...)", a odredbom članka 336. ZPP da će sud, "ukoliko je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, podnositelju vratiti podnesak radi ispravka ili dopune (…)". Imajući u vidu da je apelantov prijedlog sadržavao sve elemente koji su propisani člankom 36. ZIP-a, činjenica da je apelant u svom prijedlogu naveo i iznos koji potražuje na ime kamata koje su mu dosuđene izvršnim naslovom, uz obračun kamata koji je sačinio sudski vještak, ne čini apelantov prijedlog takvim da sud nije mogao po njemu postupati. Upravo u postupku odlučivanja o apelantovom prijedlogu za promjenu sredstva izvršenja, kako je to i sam apelant ukazao, sud bi primjenom odredbe članka 39. ZIP-a, svakako, sam obračunao kamate neovisno o apelantovom obračunu, ukoliko bi rješenjem o izvršenju bila određena obveza i naplate kamata.

39. Stoga, Ustavni sud smatra da dana obrazloženja zašto u predmetnom izvršnom postupku okončanom pobijanim rješenjima nisu ispunjeni uvjeti za rješavanje konkretne pravne stvari ne zadovoljavaju zahtjev prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i da je na taj način apelantu uskraćen pristup sudu, jer mu je onemogućeno da se o njegovom prijedlogu u izvršnom postupku meritorno odluči. Na temelju izloženog, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o kršenju prava na pristup sudu iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije neutemeljeni.

40. Konačno, Ustavni sud ističe da se neće upuštati u ostale apelantove navode koji se odnose na primjenu članka 313. ZOO, članka 187a. ZIP-a i članka 6. Zakona o utvrđivanju potraživanja nastalih za vrijeme ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti što je proglašeno javnim dugom FBiH. Ovo zbog toga što je pobijanim rješenjima odbačen apelantov prijedlog za promjenu sredstva izvršenja, jer apelant nije dostavio uređene prijedloge za izvršenje, što mu je bilo naloženo zaključkom suda, pa se Općinski i Kantonalni sud nisu ni bavili navedenim propisima prilikom donošenja pobijanih odluka.

Pravo na imovinu

41. Imajući u vidu utvrđenje u svezi sa člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije, Ustavni sud smatra da nema potrebe ispitivati je li u ovom predmetu došlo i do povrede prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

42. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada su sudovi u pobijanim odlukama svoj pravni zaključak o nemogućnosti izvršenja (postojanju razloga koji sprečavaju izvršenje) utemeljili na proizvoljnoj primjeni relevantnih odredaba ZIP-a i ZPP, zanemarujući kontekst i cilj načela izvršnog postupka.

43. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

44. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.

Predsjednik

Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Zlatko M. Knežević, v. r.


Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 1614/17, рјешавајући апелацију HMEZAD-TMT д.о.о. Љубљана, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Златко М. Кнежевић, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Мирсад Ћеман, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 17. јула 2019. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација HMEZAD-TMT д.о.о. Љубљана. Утврђује се повреда права из члана II/3е) Устава Босне и

Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Рјешење Кантоналног суда у Сарајеву број 65 0 Ип 311464 16 Пж 2 од 8. фебруара 2017. године.

Предмет се враћа Кантоналном суду у Сарајеву, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Кантоналном суду у Сарајеву да, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. HMEZAD-TMT д.о.о. Љубљана, Република Словенија (у даљњем тексту: апелант), којег заступају Недим Адемовић, адвокат из Сарајева, и Цирил Рибичич, редовни професор уставног права и бивши судија Уставног суда Словеније, поднио је 25. априла 2017. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Кантоналног суда у Сарајеву број 65 0 Ип 311464 16 Пж 2 од 8. фебруара 2017. године (у даљњем тексту: Кантонални суд) и Рјешења Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) број 65 0 Ип 311464 12 Ип од 7. марта 2016. године.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Општинског и Кантоналног суда, те од Федерације Босне и Херцеговине, коју заступа Федерално правобранилаштво Сарајево (у даљњем тексту: извршеник), затражено је 22. октобра 2018. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Општински суд је доставио одговор на апелацију 16. јануара 2019. године, Кантонални суд 28. јануара 2019. године, а извршеник 22. и 25. јануара 2019. године.

III. Чињенично стање

4. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

5. Рјешењем о извршењу Општинског суда број 65 0 Ип 3111464 12 Ип од 28. јануара 2013. године дозвољено је извршење на апелантов приједлог, на основу правоснажне и извршне Пресуде Општинског суда у Зеници број 43 0 Пс 024523 11 Пс 2 од 28. јуна 2012. године и правоснажног рјешења о исправци (назива тужиоца) од 2. августа 2012. године којим је утврђено апелантово потраживање и обавеза извршеника на исплату дуга у износу од 932.444,50 КМ са законском затезном каматом од 8. септембра 1998. године до исплате и накнаде трошкова поступка у износу од 26.345,67 КМ. Трошкови извршења су одређени у износу од 2.000 КМ. Извршно рјешење о извршењу достављено је UniCredit Bank д.д. Мостар ради спровођења извршења на новчаним средствима на трансакцијском рачуну извршеника.

6. Рјешењем Општинског суда број 65 0 Ип 3111464 12 Ип од 28. новембра 2013. године дјелимично је обустављено извршење и Рјешење о извршењу број 65 0 Ип 311464 12 Ип од 28. јануара 2013. године је стављено ван снаге у дијелу који се односи на плаћени износ новчаног потраживања од 28.345,66 КМ и 932.444,50 КМ. У преосталом дијелу рјешење о извршењу је остало на снази. У образложењу рјешења Општински суд је навео да из стања списа произилази да је, након доношења рјешења о извршењу и његовог достављања банци на реализацију, услиједила исплата новчаног потраживања према рјешењу о извршењу у износу од 26.345,67 КМ на име трошкова извршног поступка и исплата износа од 932.444,50 КМ.

7. Рјешењем Општинског суда број 65 0 Ип 311464 12 Ип од 21. октобра 2015. године, на апелантов приједлог, обустављено је извршење Рјешења о извршењу Општинског суда број 65 0 Ип 3111464 12 Ип од 28. јануара 2013. године на новчаним средствима на трансакцијским рачунима извршеника код банке.

8. Апелант је приједлозима за извршење од 21. децембра 2014. године и 21. априла 2015. године захтијевао извршење правоснажне пресуде на новом предмету, у смислу члана 8 Закона о извршном поступку (у даљњем тексту: ЗИП). Предложио је да суд донесе рјешење о извршењу којим би се на основу правоснажне и извршне Пресуде Општинског суда у Зеници број 43 0 Пс 024523 11 Пс 2 од 28. јуна 2012. године против извршеника ради наплате апелантовог новчаног потраживања у износу од 932.444,50 КМ са преосталом законском затезном каматом у износу од 926.824,29 КМ, доспјелом закључно са 20. априлом 2015. године, а од 8. септембра 1998. године, што укупно износи 1.859.268,79, те трошкова извршног поступка одредило извршење запљеном, процјеном и продајом дионица извршеника, вриједносних папира емитента BH Telecoma д.д. Сарајево. У прилогу приједлога апелант је доставио налаз вјештака финансијске струке од 20. априла 2015. године на основу ког је извршен обрачун преосталог износа дуга са обрачуном камата за исплату.

9. Рјешењем Општинског суда број 65 0 Ип 311464 12 Ип од 7. марта 2016. године одбачен је приједлог апеланта као тражиоца извршења за промјену предмета и средства извршења.

10. У образложењу рјешења је наведено да је суд закључком од 25. децембра 2015. године позвао апеланта да у року од осам дана уреди приједлог за извршење на новом предмету извршења (поднесак од 15. децембра 2015. године) на начин да сам тражилац извршења (апелант) не врши обрачун потраживања и камата по извршној исправи, те је упозорен да ће, у противном, суд одбити приједлог за промјену предмета и средства извршења. С обзиром на то да се апелант поднеском од 14. јануара 2016. године поново изјаснио о износу и обрачуну дуга и камата према


достављеном обрачуну судског вјештака којег је апелант сам ангажовао, Општински суд је закључио да апелант није доставио уређене приједлоге за извршење по закључку суда. Општински суд се позвао на одредбу члана 39 став 2 ЗИП-а којом је прописано да, уколико је рјешењем о извршењу одређена обавеза и наплате камата, обрачун камата о трошку тражиоца извршења обавља извршни суд, осим када се наплата врши на новчаним средствима на рачуну код банке у ком случају обрачун камата врши банка на терет извршеника, закључивши да из ове законске одредбе јасно произилази да тражилац извршења нема овлашћења да сам врши обрачун камате који ће извршити банка, односно извршни суд.

11. Рјешењем Кантоналног суда број 65 0 Ип 311464 16 Пж 2 од 8. фебруара 2017. године одбијена је апелантова жалба изјављена против Рјешења Општинског суда број 65 0 Ип 311464 12 Ип од 7. марта 2016. године.

12. Кантонални суд је оцијенио да је Општински суд правилно утврдио да апелант није доставио уређене приједлоге за извршење, што му је било наложено закључком суда, већ да се поднеском од 14. јануара 2016. године поново изјаснио о износу и обрачуну дуга и камата према достављеном обрачуну судског вјештака, ког је сам тражилац извршења ангажовао, те стога правилно одбацио апелантов приједлог за промјену предмета и средства извршења. Кантонални суд је, такође, указао на одредбу члана 39 ЗИП-а и истакао да достављањем уређеног приједлога за извршење, супротно цитираној законској одредби, апелант као тражилац извршења мијења извршну исправу у погледу обавеза које су садржане у извршној исправи, тако што излази из оквира извршне исправе у погледу обрачуна законских затезних камата на главни дуг у износу од 932.444,50 КМ, који је исплаћен 29. маја 2013. године. Рјешење о извршењу мора да буде истовјетно са дужниковом обавезом садржаном у извршној исправи, па тражилац извршења, без обзира на диспозитивни карактер његових радњи, не може да предузима неке радње (да самоиницијативно врши обрачун камата) којима се утиче на садржину извршне исправе, јер суд у извршном поступку поступа у складу са начелом формалног легалитета, односно спроводи извршење у складу са извршном исправом онако како она гласи.

IV. Апелација a) Наводи из апелације

13. Апелант сматра да му је оспореним одлукама којим је одбачен његов приједлог као тражиоца извршења за промјену предмета и средства извршења повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Указује да су судови на арбитраран начин тумачили закон, те на ускраћивање ефективне судске заштите, повреду апелантовог права на имовину, што је, у коначници, довело до немогућности апеланта да намири потраживање које му је досуђено правоснажном пресудом. Према апелантовом мишљењу, арбитрарност се не огледа само у чињеници да је извршни суд донио незаконите одлуке већ и у свјесним опструкцијама које је чинио извршеник с циљем да осујети апеланта да наплати своје правоснажно потраживање.

14. У вези са повредом права на правично суђење, наводи да је на основу правоснажне и извршне пресуде покренуо извршни поступак 11. децембра 2012. године, те да је потраживање дјелимично извршено 29. маја 2013. године у износу од 932.444,50 КМ, а 26. јула 2013. године извршеник

је уплатио износ од 28.345,67 КМ на име трошкова поступка. С обзиром на то да, како апелант наводи, главни дуг и дио камата нису плаћени, а изгледа за даљње наплате са рачуна извршеника није било, апелант је промијенио предмет извршења, те у прецизираном приједлогу од 16. априла 2015. године тражио да се извршење спроведе на новом средству извршења, тачније запљеном, процјеном и продајом дионица као вриједносних папира у којима тужени има учешће у својини BH Telecoma д.д. Апелант, даље, наводи да у тренутку измјене предмета извршења важећи ЗИП није забрањивао овакав предмет извршења, али колико је нелегитимно поступање јавне власти у конкретном случају показује и чињеница да је извршеник, по хитној процедури, извршио измјене и допуне ЗИП-а, уводећи норму о експлицитној забрани извршења на имовини јавних предузећа, што је била посљедица преговора између апеланта и представника извршеника о могућности рјешења овог спора и сазнања да апелант, у случају да се спор не ријеши другачије, жели да наплати пљенидбом и продајом дионица BH Telecoma д.д. Сарајево, због чега је поступак и покренут.

15. Апелант, даље, наводи да је налог суда да уреди приједлог на начин да означи неизмирени износ новчаног потраживања, и то на име законских затезних камата на плаћени износ главног дуга од 932.444,50 КМ од дана пресуђења, 8. септембра 1998. године па до дана исплате главног дуга, 29. маја 2013. године, без обрачуна камата од тражиоца извршења, био не само нелогичан већ и незаконит. Сматра да је налог супротан члану 313 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО) и да је његов циљ био да натјера апеланта да индиректно призна да је главни дуг плаћен. Нелогичност навода, према апелантовом мишљењу, огледа се у томе што је суд тражио од апеланта да достави износ новчаног потраживања на име законских затезних камата на плаћени износ главног дуга, а у посљедњем ставу је тражио да не доставља обрачун камата. Апелант сматра да је овим захтјевом суд тражио било какав разлог да одбаци приједлог за извршење на дионицама BH Telecoma д.д. како не би доносио одлуку о томе, јер је притисак извршеника био страховит. Апелант наводи да је у свом допису суду указао на незаконитост и поново доставио тачан износ дуга који се морао платити апеланту, те да је, како би помогао суду, доставио обрачун камата од судског вјештака из којег се јасно види како је дошао до траженог износа с тим да је такав апелантов захтјев суд могао да прихвати или да не прихвати, а не да стави на терет апеланту то што је доставио обрачун камата. Апелант је, даље, указао на одредбу члана 313 ЗОО, те закључио да из наведене законске одредбе јасно произилази на који начин се тумачи уплата дијела дуга. Наиме, након доспјелости главног дуга теку камате, тако да је уплаћени износ извршеника од 932.444,50 КМ, а касније од 28.345,67 КМ одбијен од трошкова поступка, а које су у тренутку уплате наведених износа, по одбитку трошкова поступка, веће од саме главнице, тако да главница није ни дирнута уплаћеним новцем, што извршеник није хтио да призна. Сходно наведеном, апелант сматра да су судови арбитрарно примијенили одредбу члана 313 ЗОО како би спријечили апеланта да се у цијелости наплати од извршеника. Коначно, апелант указује да је чланом 3 Закона о измјенама и допунама ЗИП-а, које су ступиле на снагу 16. јуна 2016. године, којим је ЗИП допуњен на начин да је додан члан 187а. којим је прописано да не може да се одреди извршење на дионици, осталим регистрованим вриједносним папирима, оснивачком или другом улогу у правном лицу који су у својини Федерације Босне и Херцеговине (извршеника), те закључује да извршеник покушава све да осујети извршни поступак,


прво покушавајући да докаже да се ради о случају "ратне штете", затим, негирајући члан 313 ЗОО да би на крају извршеник предузео законодавне мјере с циљем осујећивања наплате и инструментализације судова који су својим арбитрарним поднесцима онемогућили приступ суду. Стога, апелант сматра да су му судови онемогућили приступ судском извршном поступку, што је повреда права на приступ суду у смислу члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

16. У односу на право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, апелант сматра да, с обзиром на наведено мијешање у право на имовину у предметном случају, не може да издржи тест законитости. Имајући у виду наведено, апелант је предложио да Уставни суд усвоји апелацију, те утврди повреду наведених права.

б) Одговор на апелацију

17. Општински и Кантонални суд су се у одговору на апелацију позвали на образложења својих одлука, те закључили да је апелација неоснована.

18. Извршеник је у одговору на апелацију истакао да је апелација неоснована, те указао да се у конкретном случају ради о посебном режиму измирења, будући да се односи на ратна потраживања која су, у складу са чланом 6 Закона о утврђивању потраживања насталих за вријеме ратног стања и непосредне ратне опасности, проглашена јавним дугом ФБиХ и на њих се не обрачунавају камате од дана настанка до дана реализације.

V. Релевантни прописи

19. Закон о извршном поступку ("Службене новине ФБиХ" бр. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09, 35/12 и 46/16) у релевантном дијелу гласи:

Члан 36. Приједлог за извршење

(1) Приједлог за извршење мора садржавати захтјев за извршење у којем ће бити назначен извршни или вјеродостојни документ на основу којег се тражи извршење, тражилац извршења и извршеник, потраживање чије се остварење тражи, средство којим извршење треба провести, предмет извршења ако је познат, као и друге податке који су потребни за провођење извршења.

Члан 39. ст. 1. и 2. Рјешење о извршењу

(1) У рјешењу о извршењу морају бити назначени извршни, односно вјеродостојни документ на основу којег се извршење одређује, тражилац извршења и извршеник, потраживање које се остварује, средство и предмет извршења, те други подаци потребни за провођење извршења.

2) Уколико је рјешењем о извршењу одређена обавеза и наплата камата, обрачун камате о трошку тражиоца извршења обавиће извршни суд осим кад се наплата врши на средствима на рачунима банака. У овом другом случају обрачун камате извршиће банка на терет извршеника.

Члан 64. Довршење извршења

Поступак извршења сматра се завршеним правоснажношћу одлуке о одбацивању или одбијању извршног приједлога, провођењем извршне радње којом се извршење довршава или обуставом извршења.

20. Закон о парничном поступку ("Службене новине ФБиХ" бр. 53/03, 73/05, 19/06, 98/15) у релевантном дијелу гласи:

Члан 336. ст. 1. и 3. (1) Ако је поднесак неразумљив или не садржи све што

је потребно да би се по њему могло поступити, суд ће подносиоцу вратити поднесак ради исправке или допуне, уз наводе шта треба исправити или допунити и одредиће рок за исправку или допуну поднеска, који не може бити дужи од осам дана.

(3) Сматраће се да је поднесак повучен ако не буде враћен суду у одређеном року, а ако буде враћен без исправке односно допуне, одбациће се.

21. Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, те "Службени лист РБиХ" бр. 2/92, 13/93 и 13/94 и "Службене новине ФБиХ" број 29/03) који у релевантном дијелу гласи:

Урачунавање камата и трошкова Члан 313.

Ако дужник поред главнице дугује и камате и трошкове, урачунавање се врши тако што се прво отплаћују трошкови, затим камате и најзад главница.

VI. Допустивост

22. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

23. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

24. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Кантоналног суда у Сарајеву број 65 0 Ип 311464 16 Пж 2 од 8. фебруара 2017. године против којег нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорено рјешење апелант је примио 6. марта 2017. године, а апелација је поднесена 25. априла 2017. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

25. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

26. Из навода апелације произилази да апелант сматра да му је оспореним одлукама којим је одбачен његов приједлог као тражиоца извршења за промјену предмета и средства извршења повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на правично суђење

27. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:


е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

28. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом. […]

29. Према устаљеној пракси Уставног суда, извршење одлуке коју донесе било који суд мора да буде посматрано као интегрални дио суђења у смислу члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције (види одлуке Уставног суда, Одлука број АП 288/03 од 17. децембра 2004. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 8/05, Одлука број АП 464/04 од 17. фебруара 2005. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 40/05). У конкретном случају се ради о праву које је утврђено у парничном поступку чије је извршење апелант затражио у извршном поступку, па апелант ужива све гаранције права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

30. Из навода апелације произилази да апелант повреду права на правично суђење суштински образлаже произвољном примјеном одредаба ЗИП-а, конкретно члана 39 наведеног закона, у поступку извршења правоснажне судске пресуде. У вези с тим, апелант истиче да су редовни судови у околностима конкретног случаја, у извршном поступку, произвољно протумачили релевантне одредбе о обрачуну камата у извршном поступку, занемаривши члан 313 ЗОО, те да су одбацили апелантов приједлог за промјену предмета и средства извршења.

31. Имајући у виду апелационе наводе о кршењу права на правично суђење који се односе на произвољну примјену права, Уставни суд подсјећа да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, уопштено, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Имајући у виду наведено, Уставни суд ће у конкретном случају, с обзиром на питања која се постављају, испитати да ли су оспорене одлуке засноване на произвољној примјени права.

32. Уставни суд прије анализе образложења одлука оспорених у овој апелацији напомиње да је циљ извршног поступка хитно и ефикасно принудно намирење потраживања тражиоца извршења и да је, стога, постојање извршне исправе нужна претпоставка за одређивање извршења у поступку у којем се поступа према јасно утврђеним начелима, међу којима су, између осталих, најважнији: начело диспозиције, начело формалног легалитета и начело заштите интереса странака у поступку (тражиоца извршења и извршеника). С тог аспекта Уставни суд подсјећа да начело формалног легалитета заузима средишње мјесто и подразумијева

немогућност да се у извршном поступку извршна исправа донесена у парничном или неком другом поступку преиспитује, мијења или прилагођава.

33. Враћајући се на предметни извршни поступак, Уставни суд запажа да је у предметном извршном поступку рјешењем о извршењу од 28. јануара 2013. године дозвољено извршење на апелантов приједлог, на основу правоснажне и извршне пресуде Општинског суда у Зеници од 28. јуна 2012. године којом је утврђено апелантово потраживање и обавеза извршеника на исплату дуга у износу од 932.444,50 КМ са законском затезном каматом од 8. септембра 1998. године до исплате и накнаде трошкова поступка у износу од 26.345,67 КМ. Након доношења рјешења о извршењу услиједило је дјелимично испуњење предметног новчаног потраживања апеланту од извршеника исплатом износа од 932.444,50 КМ и трошкова парничног поступка у износу од 26.345,67 КМ (апелантов поднесак од 19. јула 2013. године).

34. Даље, Уставни суд запажа да је апелант повукао приједлог за извршење на новчаним средствима на банковним рачунима извршеника и захтијевао извршење правоснажне пресуде на новом предмету, у смислу члана 8 ЗИП-а, запљеном, процјеном и продајом дионица извршеника, вриједносних папира емитента BH Telecoma д.д. Сарајево, ради наплате неизмиреног износа новчаног потраживања у износу од 932.444,50 КМ са преосталом законском затезном каматом у износу од 926.824,29 КМ од 8. септембра 1998. године, закључно са 20. априлом 2015. године, што укупно износи 1.859.268,79 КМ.

35. Уставни суд примјећује да су Општински и Кантонални суд одбацили апелантов приједлог за промјену предмета и средства извршења, закључивши да апелант није доставио уређен приједлог за извршење по закључку суда позивајући се на одредбу члана 39 став 2 ЗИП-а којом је прописано да, "уколико је рјешењем о извршењу одређена обавеза и наплате камата, обрачун камата о трошку тражиоца извршења обавља извршни суд (...)", закључивши да из ове законске одредбе јасно произилази да тражилац извршења нема овлашћења да сам врши обрачун камате, те да достављањем уређеног приједлога за извршење, супротно цитираној законској одредби, апелант мијења извршну исправу у погледу обавеза које су садржане у извршној исправи, тако што излази из оквира извршне исправе у погледу обрачуна законских затезних камата на главни дуг у износу од 932.444,50 КМ, који је исплаћен 29. маја 2013. године. Кантонални суд је посебно указао да рјешење о извршењу мора да буде истовјетно са дужниковом обавезом садржаном у извршној исправи, па тражилац извршења (апелант), без обзира на диспозитивни карактер његових радњи, не може да предузима неке радње (да самоиницијативно врши обрачун камата) којима се утиче на садржину извршне исправе, јер суд у извршном поступку поступа у складу са начелом формалног легалитета, односно спроводи извршење у складу са извршном исправом онако како она гласи.

36. У вези с тим, Уставни суд сматра да се у околностима конкретног случаја као суштинско поставља питање да ли апелантово навођење тачног износа који потражује на име законске затезне камате која му је извршном пресудом досуђена "од 8. септембра 1998. године до исплате" представља разлог због чега је његов приједлог требало одбацити као неуредан, те да ли су судови приликом доношења оспорених одлука (рјешења) поступили у смислу свих релевантних одредаба ЗИП-а и ЗПП који се супсидијарно примјењује. У том контексту Уставни суд поново подсјећа на основна начела извршног поступка, и то начело диспозиције, начело формалног легалитета и начело


заштите интереса странака у извршном поступку (апеланта као тражиоца извршења и извршеника), те, с тим у вези, подсјећа да је циљ извршног поступка хитно и ефикасно намирење потраживања тражиоца извршења (апеланта) уз постојање нужне претпоставке за покретање поступка извршења, дакле, извршне исправе која у околностима конкретног случаја није била доведена у питање. Ако се то има у виду, као и да у битном аспекту начело формалног легалитета подразумијева немогућност да се у извршном поступку извршна исправа (донесена у парничном или неком другом поступку) преиспитује, мијења или прилагођава у суштинском смислу, остаје отворено питање да ли апелантов обрачун камата, односно навођење износа на име законских затезних камата које су му досуђене извршном исправом може да представља разлог који би апсолутно спријечио извршење правоснажне и извршне пресуде. Ово питање, свакако, треба сагледати кроз садржину и циљ осталих начела извршног поступка, прије свега начела диспозиције и начела заштите интереса странака у поступку, у конкретној ситуацији апелантовог интереса као тражиоца извршења. У том контексту Уставни суд подсјећа да релевантна одредба члана 36 ЗИП-а прописује основне елементе које мора да има приједлог за извршење, између осталог извршни наслов, ознаке страна у поступку, предмет и средство извршења, али и друге податке који су потребни за спровођење извршења.

37. У том смислу, имајући у виду релевантне одредбе ЗИП-а и ЗПП, као и начела извршног поступка, Уставни суд сматра да суштинско питање које се тиче обрачуна камата од апеланта у околностима конкретног случаја није сагледано у свјетлу свих релевантних принципа извршног поступка о којима је раније било ријечи, нити начела хитности и дјелотворности, те свих одредаба првенствено ЗИП-а, а и релевантних одредаба ЗПП. Наиме, Општински и Кантонални суд су одбацили апелантов приједлог за промјену средства извршења оцијенивши да апелант није доставио уређен приједлог, дакле, није испунио формалне услове за даљње поступање о меритуму његовог захтјева за промјену средства извршења, јер се апелант поново изјаснио о износу и обрачуну дуга и камата према достављеном обрачуну судског вјештака, којег је апелант сам ангажовао, иако му је указано да сам тражилац извршења (апелант) не врши обрачун потраживања и камата по извршној исправи, те да је био упозорен да ће, у противном, суд одбити приједлог за промјену предмета и средства извршења.

38. Имајући у виду садржину и смисао основних начела извршног поступка, одредаба ЗИП-а и одредаба ЗПП који се у извршном поступку супсидијарно примјењују, па стога и одредбе чл. 36 и 39 ЗИП-а, члана 336 ЗПП, Уставни суд сматра да су арбитрарно становиште и образложење Кантоналног и Општинског суда из којих произилази да апелантов обрачун дуга и камата које су му досуђене према извршној исправи, према достављеном обрачуну судског вјештака, којег је апелант сам ангажовао, чини његов приједлог неуредним у смислу члана 336 ЗПП. Наиме, из одредбе члана 36 став 1 ЗИП-а произилази да су битни елементи приједлога за извршење: извршни или вјеродостојни докуменат на основу којег се тражи извршење, тражилац извршења и извршеник, потраживање чије се остварење тражи, средство којим извршење треба спровести, предмет извршења ако је познат, као и други подаци који су потребни за спровођење извршења. Даље, одредбом члана 39 став 2 ЗИП-а је прописано да, "уколико је рјешењем о извршењу одређена обавеза и наплата камата, обрачун камате о трошку тражиоца извршења обавиће извршни суд (...)", а одредбом члана 336 ЗПП да ће суд, "уколико је поднесак неразумљив или не садржи све што је потребно да би се по

њему могло поступити, подносиоцу вратити поднесак ради исправке или допуне (…)". Имајући у виду да је апелантов приједлог садржавао све елементе који су прописани чланом 36 ЗИП-а, чињеница да је апелант у свом приједлогу навео и износ који потражује на име камата које су му досуђене извршним насловом, уз обрачун камата који је сачинио судски вјештак, не чини апелантов приједлог таквим да суд није могао по њему поступати. Управо у поступку одлучивања о апелантовом приједлогу за промјену средства извршења, како је то и сам апелант указао, суд би примјеном одредбе члана 39 ЗИП-а, свакако, сам обрачунао камате независно од апелантовог обрачуна, уколико би рјешењем о извршењу била одређена обавеза и наплате камата.

39. Стога, Уставни суд сматра да дата образложења зашто у предметном извршном поступку окончаном оспореним рјешењима нису испуњени услови за рјешавање конкретне правне ствари не задовољавају захтјев права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и да је на тај начин апеланту ускраћен приступ суду, јер му је онемогућено да се о његовом приједлогу у извршном поступку мериторно одлучи. На основу изложеног, Уставни суд сматра да су апелантови наводи о кршењу права на приступ суду из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције неосновани.

40. Коначно, Уставни суд истиче да се неће упуштати у остале апелантове наводе који се односе на примјену члана 313 ЗОО, члана 187а. ЗИП-а и члана 6 Закона о утврђивању потраживања насталих за вријеме ратног стања и непосредне ратне опасности што је проглашено јавним дугом ФБиХ. Ово због тога што је оспореним рјешењима одбачен апелантов приједлог за промјену средства извршења, јер апелант није доставио уређене приједлоге за извршење, што му је било наложено закључком суда, па се Општински и Кантонални суд нису ни бавили наведеним прописима приликом доношења оспорених одлука.

Право на имовину

41. Имајући у виду утврђење у вези са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције, Уставни суд сматра да нема потребе испитивати да ли је у овом предмету дошло и до повреде права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

VIII. Закључак

42. Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1.Европске конвенције када су судови у оспореним одлукама свој правни закључак о немогућности извршења (постојању разлога који спречавају извршење) засновали на произвољној примјени релевантних одредаба ЗИП-а и ЗПП, занемарујући контекст и циљ начела извршног поступка.

43. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

44. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине

Златко М. Кнежевић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 1614/17, rješavajući apelaciju HMEZAD-TMT d.o.o. Ljubljana, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i


Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Mirsad Ćeman, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 17. jula 2019. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija HMEZAD-TMT d.o.o. Ljubljana. Utvrđuje se povreda prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i

Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 Ip 311464 16 Pž 2 od 8. februara 2017. godine.

Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Sarajevu, koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. HMEZAD-TMT d.o.o. Ljubljana, Republika Slovenija (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupaju Nedim Ademović, advokat iz Sarajeva, i Ciril Ribičič, redovni profesor Ustavnog prava i bivši sudija Ustavnog suda Slovenije, podnio je 25. aprila 2017. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 Ip 311464 16 Pž 2 od 8. februara 2017. godine (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) i Rješenja Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 65 0 Ip 311464 12 Ip od 7. marta 2016. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Općinskog i Kantonalnog suda, te od Federacije Bosne i Hercegovine, koju zastupa Federalno pravobranilaštvo Sarajevo (u daljnjem tekstu: izvršenik), zatraženo je 22. oktobra 2018. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Općinski sud je dostavio odgovor na apelaciju 16. januara 2019. godine, Kantonalni sud 28. januara 2019. godine, a izvršenik 22. i 25. januara 2019. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Rješenjem o izvršenju Općinskog suda broj 65 0 Ip 3111464 12 Ip od 28. januara 2013. godine dozvoljeno je izvršenje na apelantov prijedlog, na osnovu pravosnažne i izvršne Presude Općinskog suda u Zenici broj 43 0 Ps 024523 11 Ps 2 od 28. juna 2012. godine i pravosnažnog rješenja o ispravci (naziva tužioca) od 2. augusta 2012. godine kojim je utvrđeno apelantovo potraživanje i obaveza izvršenika na isplatu duga u iznosu od 932.444,50 KM sa zakonskom zateznom kamatom od 8. septembra 1998. godine do isplate i naknade troškova postupka u

iznosu od 26.345,67 KM. Troškovi izvršenja su određeni u iznosu od 2.000 KM. Izvršno rješenje o izvršenju dostavljeno je UniCredit Bank d.d. Mostar radi provođenja izvršenja na novčanim sredstvima na transakcijskom računu izvršenika.

6. Rješenjem Općinskog suda broj 65 0 Ip 3111464 12 Ip od 28. novembra 2013. godine djelimično je obustavljeno izvršenje i Rješenje o izvršenju broj 65 0 Ip 311464 12 Ip od 28. januara 2013. godine je stavljeno van snage u dijelu koji se odnosi na plaćeni iznos novčanog potraživanja od 28.345,66 KM i 932.444,50 KM. U preostalom dijelu rješenje o izvršenju je ostalo na snazi. U obrazloženju rješenja Općinski sud je naveo da iz stanja spisa proizlazi da je, nakon donošenja rješenja o izvršenju i njegovog dostavljanja banci na realizaciju, uslijedila isplata novčanog potraživanja prema rješenju o izvršenju u iznosu od 26.345,67 KM na ime troškova izvršnog postupka i isplata iznosa od 932.444,50 KM.

7. Rješenjem Općinskog suda broj 65 0 Ip 311464 12 Ip od 21. oktobra 2015. godine, na apelantov prijedlog, obustavljeno je izvršenje Rješenja o izvršenju Općinskog suda broj 65 0 Ip 3111464 12 Ip od 28. januara 2013. godine na novčanim sredstvima na transakcijskim računima izvršenika kod banke.

8. Apelant je prijedlozima za izvršenje od 21. decembra 2014. godine i 21. aprila 2015. godine zahtijevao izvršenje pravosnažne presude na novom predmetu, u smislu člana 8. Zakona o izvršnom postupku (u daljnjem tekstu: ZIP). Predložio je da sud donese rješenje o izvršenju kojim bi se na osnovu pravosnažne i izvršne Presude Općinskog suda u Zenici broj 43 0 Ps 024523 11 Ps 2 od 28. juna 2012. godine protiv izvršenika radi naplate apelantovog novčanog potraživanja u iznosu od 932.444,50 KM sa preostalom zakonskom zateznom kamatom u iznosu od 926.824,29 KM, dospjelom zaključno sa 20. aprilom 2015. godine, a od 8. septembra 1998. godine, što ukupno iznosi 1.859.268,79, te troškova izvršnog postupka odredilo izvršenje zapljenom, procjenom i prodajom dionica izvršenika, vrijednosnih papira emitenta BH Telecoma d.d. Sarajevo. U prilogu prijedloga apelant je dostavio nalaz vještaka finansijske struke od 20. aprila 2015. godine na osnovu kog je izvršen obračun preostalog iznosa duga sa obračunom kamata za isplatu.

9. Rješenjem Općinskog suda broj 65 0 Ip 311464 12 Ip od 7. marta 2016. godine odbačen je prijedlog apelanta kao tražioca izvršenja za promjenu predmeta i sredstva izvršenja.

10. U obrazloženju rješenja je navedeno da je sud zaključkom od 25. decembra 2015. godine pozvao apelanta da u roku od osam dana uredi prijedlog za izvršenje na novom predmetu izvršenja (podnesak od 15. decembra 2015. godine) na način da sam tražilac izvršenja (apelant) ne vrši obračun potraživanja i kamata po izvršnoj ispravi, te je upozoren da će, u protivnom, sud odbiti prijedlog za promjenu predmeta i sredstva izvršenja. S obzirom na to da se apelant podneskom od 14. januara 2016. godine ponovo izjasnio o iznosu i obračunu duga i kamata prema dostavljenom obračunu sudskog vještaka kojeg je apelant sam angažirao, Općinski sud je zaključio da apelant nije dostavio uređene prijedloge za izvršenje po zaključku suda. Općinski sud se pozvao na odredbu člana 39. stav 2. ZIP-a kojom je propisano da, ukoliko je rješenjem o izvršenju određena obaveza i naplate kamata, obračun kamata o trošku tražioca izvršenja obavlja izvršni sud, osim kada se naplata vrši na novčanim sredstvima na računu kod banke u kom slučaju obračun kamata vrši banka na teret izvršenika, zaključivši da iz ove zakonske odredbe jasno proizlazi da tražilac izvršenja nema ovlaštenja da sam vrši obračun kamate koji će izvršiti banka, odnosno izvršni sud.

11. Rješenjem Kantonalnog suda broj 65 0 Ip 311464 16 Pž 2 od 8. februara 2017. godine odbijena je apelantova žalba izjavljena protiv Rješenja Općinskog suda broj 65 0 Ip 311464 12 Ip od 7. marta 2016. godine.


12. Kantonalni sud je ocijenio da je Općinski sud pravilno utvrdio da apelant nije dostavio uređene prijedloge za izvršenje, što mu je bilo naloženo zaključkom suda, već da se podneskom od 14. januara 2016. godine ponovo izjasnio o iznosu i obračunu duga i kamata prema dostavljenom obračunu sudskog vještaka, kog je sam tražilac izvršenja angažirao, te stoga pravilno odbacio apelantov prijedlog za promjenu predmeta i sredstva izvršenja. Kantonalni sud je, također, ukazao na odredbu člana 39. ZIP-a i istakao da dostavljanjem uređenog prijedloga za izvršenje, suprotno citiranoj zakonskoj odredbi, apelant kao tražilac izvršenja mijenja izvršnu ispravu u pogledu obaveza koje su sadržane u izvršnoj ispravi, tako što izlazi iz okvira izvršne isprave u pogledu obračuna zakonskih zateznih kamata na glavni dug u iznosu od 932.444,50 KM, koji je isplaćen 29. maja 2013. godine. Rješenje o izvršenju mora biti istovjetno sa dužnikovom obavezom sadržanom u izvršnoj ispravi, pa tražilac izvršenja, bez obzira na dispozitivni karakter njegovih radnji, ne može preduzimati neke radnje (samoinicijativno vršiti obračun kamata) kojima se utječe na sadržaj izvršne isprave, jer sud u izvršnom postupku postupa u skladu sa načelom formalnog legaliteta, odnosno provodi izvršenje u skladu sa izvršnom ispravom onako kako ona glasi.


13. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama kojim je odbačen njegov prijedlog kao tražioca izvršenja za promjenu predmeta i sredstva izvršenja povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Ukazuje da su sudovi na arbitraran način tumačili zakon, te na uskraćivanje efektivne sudske zaštite, povredu apelantovog prava na imovinu, što je, u konačnici, dovelo do nemogućnosti apelanta da namiri potraživanje koje mu je dosuđeno pravosnažnom presudom. Prema apelantovom mišljenju, arbitrarnost se ne ogleda samo u činjenici da je izvršni sud donio nezakonite odluke već i u svjesnim opstrukcijama koje je činio izvršenik s ciljem da osujeti apelanta da naplati svoje pravosnažno potraživanje.

14. U vezi sa povredom prava na pravično suđenje, navodi da je na osnovu pravosnažne i izvršne presude pokrenuo izvršni postupak 11. decembra 2012. godine, te da je potraživanje djelimično izvršeno 29. maja 2013. godine u iznosu od 932.444,50 KM, a 26. jula 2013. godine izvršenik je uplatio iznos od 28.345,67 KM na ime troškova postupka. S obzirom na to da, kako apelant navodi, glavni dug i dio kamata nisu plaćeni, a izgleda za daljnje naplate sa računa izvršenika nije bilo, apelant je promijenio predmet izvršenja, te u preciziranom prijedlogu od 16. aprila 2015. godine tražio da se izvršenje provede na novom sredstvu izvršenja, tačnije zapljenom, procjenom i prodajom dionica kao vrijednosnih papira u kojima tuženi ima učešće u vlasništvu BH Telecoma d.d. Apelant, dalje, navodi da u trenutku izmjene predmeta izvršenja važeći ZIP nije zabranjivao ovakav predmet izvršenja, ali koliko je nelegitimno postupanje javne vlasti u konkretnom slučaju pokazuje i činjenica da je izvršenik, po hitnoj proceduri, izvršio izmjene i dopune ZIP-a, uvodeći normu o eksplicitnoj zabrani izvršenja na imovini javnih preduzeća, što je bila posljedica pregovora između apelanta i predstavnika izvršenika o mogućnosti rješenja ovog spora i saznanja da apelant, u slučaju da se spor ne riješi drugačije, želi naplatiti pljenidbom i prodajom dionica BH Telecoma d.d. Sarajevo, zbog čega je postupak i pokrenut.

15. Apelant, dalje, navodi da je nalog suda da uredi prijedlog na način da označi neizmireni iznos novčanog potraživanja, i to na

ime zakonskih zateznih kamata na plaćeni iznos glavnog duga od 932.444,50 KM od dana presuđenja, 8. septembra 1998. godine pa do dana isplate glavnog duga, 29. maja 2013. godine, bez obračuna kamata od tražioca izvršenja, bio ne samo nelogičan već i nezakonit. Smatra da je nalog protivan članu 313. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) i da je njegov cilj bio da natjera apelanta da indirektno prizna da je glavni dug plaćen. Nelogičnost navoda, prema apelantovom mišljenju, ogleda se u tome što je sud tražio od apelanta da dostavi iznos novčanog potraživanja na ime zakonskih zateznih kamata na plaćeni iznos glavnog duga, a u posljednjem stavu je tražio da ne dostavlja obračun kamata. Apelant smatra da je ovim zahtjevom sud tražio bilo kakav razlog da odbaci prijedlog za izvršenje na dionicama BH Telecoma d.d. kako ne bi donosio odluku o tome, jer je pritisak izvršenika bio strahovit. Apelant navodi da je u svom dopisu sudu ukazao na nezakonitost i ponovo dostavio tačan iznos duga koji se morao platiti apelantu, te da je, kako bi pomogao sudu, dostavio obračun kamata od sudskog vještaka iz kojeg se jasno vidi kako je došao do traženog iznosa s tim da je takav apelantov zahtjev sud mogao prihvatiti ili ne prihvatiti, a ne staviti na teret apelantu to što je dostavio obračun kamata. Apelant je, dalje, ukazao na odredbu člana 313. ZOO, te zaključio da iz navedene zakonske odredbe jasno proizlazi na koji način se tumači uplata dijela duga. Naime, nakon dospjelosti glavnog duga teku kamate, tako da je uplaćeni iznos izvršenika od 932.444,50 KM, a kasnije od 28.345,67 KM odbijen od troškova postupka, a koje su u trenutku uplate navedenih iznosa, po odbitku troškova postupka, veće od same glavnice, tako da glavnica nije ni dirnuta uplaćenim novcem, što izvršenik nije htio da prizna. Shodno navedenom, apelant smatra da su sudovi arbitrarno primijenili odredbu člana 313. ZOO kako bi spriječili apelanta da se u cijelosti naplati od izvršenika. Konačno, apelant ukazuje da je članom 3. Zakona o izmjenama i dopunama ZIP-a, koje su stupile na snagu 16. juna 2016. godine, kojim je ZIP dopunjen na način da je dodan član 187a. kojim je propisano da se ne može odrediti izvršenje na dionici, ostalim registriranim vrijednosnim papirima, osnivačkom ili drugom ulogu u pravnom licu koji su u vlasništvu Federacije Bosne i Hercegovine (izvršenika), te zaključuje da izvršenik pokušava sve da osujeti izvršni postupak, prvo pokušavajući da dokaže da se radi o slučaju "ratne štete", zatim, negirajući član 313. ZOO da bi na kraju izvršenik preduzeo zakonodavne mjere s ciljem osujećivanja naplate i instrumentalizacije sudova koji su svojim arbitrarnim podnescima onemogućili pristup sudu. Stoga, apelant smatra da su mu sudovi onemogućili pristup sudskom izvršnom postupku, što je povreda prava na pristup sudu u smislu člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

16. U odnosu na pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, apelant smatra da, s obzirom na navedeno miješanje u pravo na imovinu u predmetnom slučaju, ne može izdržati test zakonitosti. Imajući u vidu navedeno, apelant je predložio da Ustavni sud usvoji apelaciju, te utvrdi povredu navedenih prava.


17. Općinski i Kantonalni sud su se u odgovoru na apelaciju pozvali na obrazloženja svojih odluka, te zaključili da je apelacija neosnovana.

18. Izvršenik je u odgovoru na apelaciju istakao da je apelacija neosnovana, te ukazao da se u konkretnom slučaju radi o posebnom režimu izmirenja, budući da se odnosi na ratna potraživanja koja su, u skladu sa članom 6. Zakona o utvrđivanju potraživanja nastalih za vrijeme ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti, proglašena javnim dugom FBiH i na njih se ne obračunavaju kamate od dana nastanka do dana realizacije.



19. Zakon o izvršnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09, 35/12 i 46/16) u relevantnom dijelu glasi:

Član 36. Prijedlog za izvršenje

(1) Prijedlog za izvršenje mora sadržavati zahtjev za izvršenje u kojem će biti naznačena izvršna ili vjerodostojna isprava na osnovu koje se traži izvršenje, tražilac izvršenja i izvršenik, potraživanje čije se ostvarenje traži, sredstvo kojim izvršenje treba provesti, predmet izvršenja ako je poznat, kao i druge podatke koji su potrebni za provođenje izvršenja.

Član 39. st. 1. i 2. Rješenje o izvršenju

(1) U rješenju o izvršenju moraju biti naznačeni izvršna, odnosno vjerodostojna isprava na osnovu koje se izvršenje određuje, tražilac izvršenja i izvršenik, potraživanje koje se ostvaruje, sredstvo i predmet izvršenja, te drugi podaci potrebni za provođenje izvršenja.

2) Ukoliko je rješenjem o izvršenju određena obaveza i naplata kamata, obračun kamate o trošku tražioca izvršenja će obaviti izvršni sud osim kad se naplata vrši na sredstvima na računima kod banaka. U ovom drugom slučaju obračun kamate će izvršiti banka na teret izvršenika.

Član 64. Dovršenje izvršenja

Postupak izvršenja smatra se završenim pravosnažnošću odluke o odbacivanju ili odbijanju izvršnog prijedloga, provođenjem izvršne radnje kojom se izvršenje dovršava ili obustavom izvršenja.

20. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 53/03, 73/05, 19/06, 98/15) u relevantnom dijelu glasi:

Član 336. st. 1. i 3. (1) Ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je

potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će podnositelju vratiti podnesak radi ispravke ili dopune, uz navode šta treba ispraviti ili dopuniti i odredit će rok za ispravku ili dopunu podneska, koji ne može biti duži od osam dana.

(3) Smatrat će se da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke odnosno dopune, odbacit će se.

21. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni list RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94 i "Službene novine FBiH" broj 29/03) koji u relevantnom dijelu glasi:

Uračunavanje kamata i troškova Član 313.

Ako dužnik pored glavnice duguje i kamate i troškove, uračunavanje se vrši tako što se prvo otplaćuju troškovi, zatim kamate i najzad glavnica.

VI. Dopustivost

22. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

23. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

24. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 Ip 311464 16 Pž 2 od 8. februara 2017. godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje apelant je primio 6. marta 2017. godine, a apelacija je podnesena 25. aprila 2017. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

25. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

26. Iz navoda apelacije proizlazi da apelant smatra da mu je osporenim odlukama kojim je odbačen njegov prijedlog kao tražioca izvršenja za promjenu predmeta i sredstva izvršenja povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.


27. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

28. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom. […]

29. Prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda, izvršenje odluke koju donese bilo koji sud mora biti posmatrano kao integralni dio suđenja u smislu člana II/3.е) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije (vidi odluke Ustavnog suda, Odluka broj AP 288/03 od 17. decembra 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 8/05, Odluka broj AP 464/04 od 17. februara 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 40/05). U konkretnom slučaju se radi o pravu koje je utvrđeno u parničnom postupku čije je izvršenje apelant zatražio u izvršnom postupku, pa apelant uživa sve garancije prava na pravično suđenje iz člana II/3.е) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

30. Iz navoda apelacije proizlazi da apelant povredu prava na pravično suđenje suštinski obrazlaže proizvoljnom primjenom odredaba ZIP-a, konkretno člana 39. navedenog zakona, u postupku izvršenja pravosnažne sudske presude. U vezi s tim, apelant ističe da su redovni sudovi u okolnostima konkretnog slučaja, u izvršnom postupku, proizvoljno protumačili relevantne odredbe o obračunu kamata u izvršnom postupku, zanemarivši član 313. ZOO, te da su odbacili apelantov prijedlog za promjenu predmeta i sredstva izvršenja.

31. Imajući u vidu apelacione navode o kršenju prava na pravično suđenje koji se odnose na proizvoljnu primjenu prava, Ustavni sud podsjeća da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije


nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja se postavljaju, ispitati da li su osporene odluke zasnovane na proizvoljnoj primjeni prava.

32. Ustavni sud prije analize obrazloženja odluka osporenih u ovoj apelaciji napominje da je cilj izvršnog postupka hitno i efikasno prinudno namirenje potraživanja tražioca izvršenja i da je, stoga, postojanje izvršne isprave nužna pretpostavka za određivanje izvršenja u postupku u kojem se postupa prema jasno utvrđenim načelima, među kojima su, između ostalih, najvažniji: načelo dispozicije, načelo formalnog legaliteta i načelo zaštite interesa stranaka u postupku (tražioca izvršenja i izvršenika). S tog aspekta Ustavni sud podsjeća da načelo formalnog legaliteta zauzima središnje mjesto i podrazumijeva nemogućnost da se u izvršnom postupku izvršna isprava donesena u parničnom ili nekom drugom postupku preispituje, mijenja ili prilagođava.

33. Vraćajući se na predmetni izvršni postupak, Ustavni sud zapaža da je u predmetnom izvršnom postupku rješenjem o izvršenju od 28. januara 2013. godine dozvoljeno izvršenje na apelantov prijedlog, na osnovu pravosnažne i izvršne presude Općinskog suda u Zenici od 28. juna 2012. godine kojom je utvrđeno apelantovo potraživanje i obaveza izvršenika na isplatu duga u iznosu od 932.444,50 KM sa zakonskom zateznom kamatom od 8. septembra 1998. godine do isplate i naknade troškova postupka u iznosu od 26.345,67 KM. Nakon donošenja rješenja o izvršenju uslijedilo je djelimično ispunjenje predmetnog novčanog potraživanja apelantu od izvršenika isplatom iznosa od 932.444,50 KM i troškova parničnog postupka u iznosu od 26.345,67 KM (apelantov podnesak od 19. jula 2013. godine).

34. Dalje, Ustavni sud zapaža da je apelant povukao prijedlog za izvršenje na novčanim sredstvima na bankovnim računima izvršenika i zahtijevao izvršenje pravosnažne presude na novom predmetu, u smislu člana 8. ZIP-a, zapljenom, procjenom i prodajom dionica izvršenika, vrijednosnih papira emitenta BH Telecoma d.d. Sarajevo, radi naplate neizmirenog iznosa novčanog potraživanja u iznosu od 932.444,50 KM sa preostalom zakonskom zateznom kamatom u iznosu od 926.824, 29 KM od 8. septembra 1998. godine, zaključno sa 20. aprilom 2015. godine, što ukupno iznosi 1.859.268,79 KM.

35. Ustavni sud primjećuje da su Općinski i Kantonalni sud odbacili apelantov prijedlog za promjenu predmeta i sredstva izvršenja, zaključivši da apelant nije dostavio uređen prijedlog za izvršenje po zaključku suda pozivajući se na odredbu člana 39. stav 2. ZIP-a kojom je propisano da, "ukoliko je rješenjem o izvršenju određena obaveza i naplate kamata, obračun kamata o trošku tražioca izvršenja obavlja izvršni sud (...)", zaključivši da iz ove zakonske odredbe jasno proizlazi da tražilac izvršenja nema ovlaštenja da sam vrši obračun kamate, te da dostavljanjem uređenog prijedloga za izvršenje, suprotno citiranoj zakonskoj odredbi, apelant mijenja izvršnu ispravu u pogledu obaveza koje su sadržane u izvršnoj ispravi, tako što izlazi iz okvira izvršne isprave u pogledu obračuna zakonskih zateznih kamata na glavni dug u iznosu od 932.444,50 KM, koji je isplaćen 29. maja 2013. godine. Kantonalni sud je posebno ukazao da rješenje o izvršenju mora biti istovjetno sa dužnikovom obavezom sadržanom u izvršnoj ispravi, pa tražilac izvršenja (apelant), bez obzira na dispozitivni karakter njegovih radnji, ne može preduzimati neke radnje (samoinicijativno vršiti obračun kamata) kojima se utječe

na sadržaj izvršne isprave, jer sud u izvršnom postupku postupa u skladu sa načelom formalnog legaliteta, odnosno provodi izvršenje u skladu sa izvršnom ispravom onako kako ona glasi.

36. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da se u okolnostima konkretnog slučaja kao suštinsko postavlja pitanje da li apelantovo navođenje tačnog iznosa koji potražuje na ime zakonske zatezne kamate koja mu je izvršnom presudom dosuđena "od 8. septembra 1998. godine do isplate" predstavlja razlog zbog čega je njegov prijedlog trebalo odbaciti kao neuredan, te da li su sudovi prilikom donošenja osporenih odluka (rješenja) postupili u smislu svih relevantnih odredaba ZIP-a i ZPP koji se supsidijarno primjenjuje. U tom kontekstu Ustavni sud ponovno podsjeća na osnovna načela izvršnog postupka, i to načelo dispozicije, načelo formalnog legaliteta i načelo zaštite interesa stranaka u izvršnom postupku (apelanta kao tražioca izvršenja i izvršenika), te, s tim u vezi, podsjeća da je cilj izvršnog postupka hitno i efikasno namirenje potraživanja tražioca izvršenja (apelanta) uz postojanje nužne pretpostavke za pokretanje postupka izvršenja, dakle, izvršne isprave koja u okolnostima konkretnog slučaja nije bila dovedena u pitanje. Ako se to ima u vidu, kao i da u bitnom aspektu načelo formalnog legaliteta podrazumijeva nemogućnost da se u izvršnom postupku izvršna isprava (donesena u parničnom ili nekom drugom postupku) preispituje, mijenja ili prilagođava u suštinskom smislu, ostaje otvoreno pitanje da li apelantov obračun kamata, odnosno navođenje iznosa na ime zakonskih zateznih kamata koje su mu dosuđene izvršnom ispravom može predstavljati razlog koji bi apsolutno spriječio izvršenje pravosnažne i izvršne presude. Ovo pitanje, svakako, treba sagledati kroz sadržaj i cilj ostalih načela izvršnog postupka, prije svega načela dispozicije i načela zaštite interesa stranaka u postupku, u konkretnoj situaciji apelantovog interesa kao tražioca izvršenja. U tom kontekstu Ustavni sud podsjeća da relevantna odredba člana 36. ZIP-a propisuje osnovne elemente koje mora imati prijedlog za izvršenje, između ostalog izvršni naslov, oznake strana u postupku, predmet i sredstvo izvršenja, ali i druge podatke koji su potrebni za provođenje izvršenja.

37. U tom smislu, imajući u vidu relevantne odredbe ZIP-a i ZPP, kao i načela izvršnog postupka, Ustavni sud smatra da suštinsko pitanje koje se tiče obračuna kamata od apelanta u okolnostima konkretnog slučaja nije sagledano u svjetlu svih relevantnih principa izvršnog postupka o kojima je ranije bilo riječi, niti načela hitnosti i djelotvornosti, te svih odredaba prvenstveno ZIP-a, a i relevantnih odredaba ZPP. Naime, Općinski i Kantonalni sud su odbacili apelantov prijedlog za promjenu sredstva izvršenja ocijenivši da apelant nije dostavio uređen prijedlog, dakle, nije ispunio formalne uvjete za daljnje postupanje o meritumu njegovog zahtjeva za promjenu sredstva izvršenja, jer se apelant ponovo izjasnio o iznosu i obračunu duga i kamata prema dostavljenom obračunu sudskog vještaka, kojeg je apelant sam angažirao, iako mu je ukazano da sam tražilac izvršenja (apelant) ne vrši obračun potraživanja i kamata po izvršnoj ispravi, te da je bio upozoren da će, u protivnom, sud odbiti prijedlog za promjenu predmeta i sredstva izvršenja.

38. Imajući u vidu sadržaj i smisao osnovnih načela izvršnog postupka, odredaba ZIP-a i odredaba ZPP koji se u izvršnom postupku supsidijarno primjenjuju, pa stoga i odredbe čl. 36. i 39. ZIP-a, člana 336. ZPP, Ustavni sud smatra da su arbitrarni stav i obrazloženje Kantonalnog i Općinskog suda iz kojih proizlazi da apelantov obračun duga i kamata koje su mu dosuđene prema izvršnoj ispravi, prema dostavljenom obračunu sudskog vještaka, kojeg je apelant sam angažirao, čini njegov prijedlog neurednim u smislu člana 336. ZPP. Naime, iz odredbe člana 36. stav 1. ZIP-a proizlazi da su bitni elementi prijedloga za izvršenje: izvršni ili vjerodostojni dokument na osnovu kojeg se traži izvršenje, tražilac izvršenja i izvršenik, potraživanje čije se ostvarenje traži, sredstvo kojim izvršenje treba provesti, predmet izvršenja ako je poznat,


kao i drugi podaci koji su potrebni za provođenje izvršenja. Dalje, odredbom člana 39. stav 2. ZIP-a je propisano da, "ukoliko je rješenjem o izvršenju određena obaveza i naplata kamata, obračun kamate o trošku tražioca izvršenja obavit će izvršni sud (...)", a odredbom člana 336. ZPP da će sud, "ukoliko je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, podnosiocu vratiti podnesak radi ispravke ili dopune (…)". Imajući u vidu da je apelantov prijedlog sadržavao sve elemente koji su propisani članom 36. ZIP-a, činjenica da je apelant u svom prijedlogu naveo i iznos koji potražuje na ime kamata koje su mu dosuđene izvršnim naslovom, uz obračun kamata koji je sačinio sudski vještak, ne čini apelantov prijedlog takvim da sud nije mogao po njemu postupati. Upravo u postupku odlučivanja o apelantovom prijedlogu za promjenu sredstva izvršenja, kako je to i sam apelant ukazao, sud bi primjenom odredbe člana 39. ZIP-a, svakako, sam obračunao kamate nezavisno od apelantovog obračuna, ukoliko bi rješenjem o izvršenju bila određena obaveza i naplate kamata.

39. Stoga, Ustavni sud smatra da data obrazloženja zašto u predmetnom izvršnom postupku okončanom osporenim rješenjima nisu ispunjeni uvjeti za rješavanje konkretne pravne stvari ne zadovoljavaju zahtjev prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i da je na taj način apelantu uskraćen pristup sudu, jer mu je onemogućeno da se o njegovom prijedlogu u izvršnom postupku meritorno odluči. Na osnovu izloženog, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o kršenju prava na pristup sudu iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije neosnovani.

40. Konačno, Ustavni sud ističe da se neće upuštati u ostale apelantove navode koji se odnose na primjenu člana 313. ZOO, člana 187a. ZIP-a i člana 6. Zakona o utvrđivanju potraživanja nastalih za vrijeme ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti što je proglašeno javnim dugom FBiH. Ovo zbog toga što je osporenim rješenjima odbačen apelantov prijedlog za promjenu sredstva izvršenja, jer apelant nije dostavio uređene prijedloge za izvršenje, što mu je bilo naloženo zaključkom suda, pa se Općinski i Kantonalni sud nisu ni bavili navedenim propisima prilikom donošenja osporenih odluka.

Pravo na imovinu

41. Imajući u vidu utvrđenje u vezi sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud smatra da nema potrebe ispitivati da li je u ovom predmetu došlo i do povrede prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

42. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada su sudovi u osporenim odlukama svoj pravni zaključak o nemogućnosti izvršenja (postojanju razloga koji sprečavaju izvršenje) zasnovali na proizvoljnoj primjeni relevantnih odredaba ZIP-a i ZPP, zanemarujući kontekst i cilj načela izvršnog postupka.

43. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

44. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Zlatko M. Knežević, s. r.

539 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 3877/17, rješavajući apelaciju Maje Knežević i Smilje Knežević, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Mirsad Ćeman, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 17. srpnja 2019. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Maje Knežević i

Smilje Knežević podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 71 0 P 141459 15 Rev od 30. svibnja 2017. godine i Presude Okružnog suda u Banjoj Luci broj 71 0 P 141459 14 Gž od 2. rujna 2015. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Maja Knežević i Smilja Knežević (u daljnjem tekstu: prvoapelantica i drugoapelantica), obje iz Banje Luke, koje zastupa Dalibor Mrša, odvjetnik iz Banje Luke, podnijele su 14. rujna 2017. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 71 0 P 141459 15 Rev od 30. svibnja 2017. godine i Presude Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 71 0 P 141459 14 Gž od 2. rujna 2015. godine. Apelantice su podnescima od 6. listopada 2017. godine, 29. siječnja, 22. ožujka i 25. srpnja 2018. godine, te 9. travnja 2019. godine dopunjavale apelaciju, odnosno obavještavale Ustavni sud o relevantnoj praksi sudova u Bosni i Hercegovini i regiji o istom pitanju koje postavljaju i u svojoj apelaciji.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog, Okružnog i Osnovnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud), te od "Hypo Alpe Adria bank" a.d. Banja Luka (sada "Addiko bank" a.d. Banja Luka; u daljnjem tekstu: tužena) zatraženo je da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sudovi i tužena su dostavili odgovore 4. i 10. lipnja 2019. godine.

4. Ustavni sud je dopisom od 31. svibnja 2019. godine zatražio da apelantice dostave dopunsku dokumentaciju. Apelantice su 5. lipnja 2019. godine postupile po traženju Ustavnog suda.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelantica i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Prvoapelantica kao korisnica kredita i drugoapelantica kao solidarna dužnica zaključile su 18. srpnja 2007. godine sa tuženom ugovor o namjenskom stambenom kreditu (u daljnjem tekstu: sporni ugovor) uz valutnu klauzulu u švicarskim francima (u daljnjem tekstu: CHF). Vrijednost kredita je iznosila 113.500,00 CHF, što je na dan odobrenja kredita, 11. rujna 2007. godine, po srednjem kursu Centralne banke iznosilo 135.547,83 KM. Spornim ugovorom je u članku 3. točka 4. ugovorena promjenljivost kamatne stope na način da se ona vezuje za Libor


("fiksiran za 31. 12. za cijeli dvanaestomjesečni period, zaokružen na sljedeću veću četvrtinu koja je u trenutku zaključenja spornog ugovora iznosila 6,75% godišnje"), što je promjenljivi dio kamatne stope, plus godišnju maržu od 4,25% kao fiksni dio kamatne stope. Prvoapelantica je ispunjavala svoju ugovornu obvezu i otplaćivala tuženoj mjesečne rate po srednjem kursu CHF preračunatom u KM na dan uplate kredita.

7. Apelantice su 18. travnja 2012. godine podnijele tužbu Osnovnom sudu protiv tužene radi "utvrđenja ništavosti spornog ugovora i sticanja bez osnova". Naime, apelantice su u tužbi navele da se tužena nije pridržavala spornog ugovora tako što je kamatnu stopu mijenjala prema svojoj internoj odluci, a ne u skladu s izmjenom referentne kamatne stope, odnosno Libora, kako je bilo ugovoreno. Osim toga, apelantice su navele da tužena o takvoj promjeni kamatne stope nikada sa njima nije zaključila aneks ugovora, niti napravila novi otplatni plan, iako je ugovor strogo formalan pravni posao. Apelantice su tražile da sud proglasi ništavim odredbe članka 4. stavak 1. alineja 5. i st. 7., 8. i 9., kao i članka 12. spornog ugovora, da sud obveže tuženu da "omogući otplatu preostalog dijela kredita uz uslove i na način koji je definisan momentom zaključenja ugovora – konverzijom kredita u KM po istom kursu koji je primjenjivan pri isplati kredita, bez mogućnosti tužene da mijenja ugovorenu kamatnu stopu", a prvoapelantica i da joj tužena isplati naknadu na ime stjecanja bez osnove, kako je to konačno precizirala.

8. Presudom Osnovnog suda broj 71 0 P 141459 12 P od 13. siječnja 2014. godine djelomično je usvojen tužbeni zahtjev pa je utvrđeno da su ništave odredbe članka 12. spornog ugovora, da se obvezuje tužena da omogući otplatu ostatka kredita kako je traženo i bez mogućnosti da tužena "proizvoljno i jednostrano mijenja ugovorenu kamatnu stopu", te da plan otplate kredita uskladi s kamatnom stopom usklađenom s godišnjim Liborom. Također, slijedom toga, obvezana je tužena prvoapelantici isplatiti iznos od 5.309,57 KM na ime glavnog duga – razlike između prvoapelantičinih uplata i "anuiteta kredita neusklađenih s tržišnom vrijednošću Libora", te iznos od 3.273,25 KM na ime obračunate i dospjele zatezne kamate za više obračunat i naplaćen kredit po osnovi neusklađene vrijednosti Libora, kako je precizno navedeno u stavku 1. izreke prvostupanjske presude. Također, tužena je obvezana prvoapelantici isplatiti i iznos od 15.029,40 KM na ime ukupno obračunatog i naplaćenog kredita po osnovi kursne razlike u razdoblju od 1. prosinca 2007. godine do 1. studenog 2013. godine i iznos od 6.292,37 kao iznos obračunate i dospjele zatezne kamate za više obračunat i naplaćen kredit po osnovi kursne razlike za isto razdoblje. Također, tužena je obvezana na ukupan iznos koji treba isplatiti prvoapelantici platiti zateznu kamatu, te apelanticama nadoknaditi troškove postupka, kako je to navedeno u izreci prvostupanjske presude. Preostali dio tužbenog zahtjeva apelantica je odbijen (utvrđenje ništavosti članka 4. stavak 1. alineja 5. i st. 7., 8. i 9. spornog ugovora).

9. U bitnom, prvostupanjski sud je utvrdio da su apelantice i tužena člankom 12. spornog ugovora ugovorile promjenljivost kamatne stope, i to tako da su apelantice svojim potpisom na ugovoru potvrdile da su suglasne i da prihvaćaju primjenu odluke o kamatnim stopama, kao i sve njezine kasnije izmjene "u skladu sa kretanjima i dinamikom promjene Libora na tržištu kapitala", ali i sa "izmjenama i dopunama odluke o kamatnim stopama banke, a koje se smatraju sastavnim dijelom ugovora, bez posebnog zaključivanja aneksa ovog ugovora". Također, sud je utvrdio da se u istom članku tužena "obavezala da će o visini kamatne stope i o promijenjenom iznosu rate izvijestiti [prvoapelanticu] pismenim putem, bez odgode, te da se kredit plaća u KM, uz valutnu klauzulu vezanu za CHF", a da prvoapelantica kao korisnica kredita "potpisom ovog ugovora daje izričit pristanak na promjenu kamatne stope pod uslovima definisanim u članu 3. ovog ugovora". S druge strane,

prvostupanjski sud je utvrdio da je člankom 3. spornog ugovora, između ostalog, ugovoreno da kamatnu stopu čini redovna kamatna stopa na kredit u iznosu od 113.500 CHF, da se ugovara promjenljiva kamatna stopa vezana za godišnji Libor plus 4,25% kamatne marže godišnje, kako je to već navedeno u točki 4. odluke.

10. Prvostupanjski sud je dalje u obrazloženju detaljno interpretirao relevantne odredbe Zakona o obligacijskim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), i to odredbe čl. 10–18., 21, 99–101. i 142. i 143. ZOO-a. Naveo je da je točno da su apelantice odredbom članka 12. stavak 1. spornog ugovora prihvatile sve naknadne izmjene kamatne stope kako je u tom članku navedeno, ali i da su, prema odredbi stavka 5. istog članka, "potpisom predmetnog ugovora o kreditu dale izričiti pristanak na promjenu kamatne stope pod uslovima definisanim u članu 3. ovog ugovora." Nakon što je ukazao na odredbu članka 142. ZOO-a kojim se regulira primjena općih uvjeta koje odredi jedan ugovarač i koji "dopunjuju posebne uslove utvrđene među ugovaračima u istom ugovoru", sud je naveo da je člankom 3. spornog ugovora "regulisan način obračuna redovne kamatne stope što isključuje primjenu odredbe člana 12. stav 1. istog ugovora jer su stranke ugovorile posebne uslove vezane za plasman ovih kreditnih sredstava". Slijedom toga, kako je zaključio prvostupanjski sud, ne mogu se primjenjivati odluke tužene o promjeni kamatne stope ako su strane točno i detaljno ugovorile za ovaj konkretan slučaj način obračuna redovne promjenljive kamatne stope, ovisno o godišnjem Liboru, plus kamatna marža od 4,25%, "što predstavlja bitan elemenat ugovora o kreditu." Sud je dalje naveo da kada se ima u vidu odredba stavka 5. članka 12. spornog ugovora, odnosno izričit pristanak apelantica na promjenu kamatne stope pod uvjetima definiranim u članku 3. tog ugovora, onda se mora zaključiti da su apelantice financijskim vještačenjem dokazale "da je tužena zaračunavala [apelanticama] veću kamatu iznad prvobitno ugovorene redovne kamate". Stoga, prema stajalištu prvostupanjskog suda, tužena nije postupila u skladu sa svojom ugovornom obvezom koja se odnosi "na obračun i naplatu anuiteta".

11. Prvostupanjski sud je zaključio da je odredba članka 12. u svezi sa člankom 3. spornog ugovora pravno ništava zato što apelantice "u vrijeme zaključenja ugovora nisu imale saznanja o odlukama tužene o visini kamatne stope, niti je tužena kasnije u skladu sa promjenama ove sa [apelanticama] zaključivala posebne anekse ugovora [...] kod nesporne činjenice da je tužena predmetnim odlukama mijenjala visinu ugovorene kamatne stope na drugačiji način nego što je to bilo ugovoreno članom 3. predmetnog ugovora." Osim toga, sud je zaključio da je iz dokaza koji su provedeni u postupku evidentno da je ugovor sačinila i predložila tužena zato što je "sačinjen po njenom obrascu, sa njenim memorandumom", da je tužena "regulisala sve bitne elemente ugovora koji se odnose na iznos kredita, namjenu, rok i način vraćanja itd., kao i da se pozvala na svoje odluke." Sud je također naveo da se odredba članka 12. spornog ugovora može smatrati nejasnom u smislu čl. 99–101. ZOO-a jer postoji kolizija sa člankom 3. istog ugovora, što dalje znači da svi bitni elementi ugovora nisu bili jasno i precizno određeni u vrijeme njegovog zaključenja. Stoga, kako je sud naveo, pravnu važnost ne mogu imati odredbe kojima se jedna od ugovornih strana obvezuje "da unaprijed, a priori, 'bjanko', prihvata sve kasnije izmjene i dopune ugovora, koje će ponuditi druga ugovorna strana." Budući da se radi o kamati kao bitnom elementu ugovora, promjenu bitnih elemenata ugovorne strane uvijek reguliraju aneksom ugovora, za šta je potrebna suglasna volja ugovornih strana. Kako je tužena jednostrano i samostalno mijenjala kamatnu stopu kao bitan element ugovora, bez zaključivanja aneksa ugovora, sud je zaključio da je na taj način kršila temeljna načela obligacijskog prava.


12. Sud je također naveo da tužena nije pobijala da je mijenjala kamatnu stopu, i to tako što je mijenjala godišnju maržu koja, pored Libora, predstavlja drugi, fiksni element kamatne stope i koja je u vrijeme zaključenja spornog ugovora iznosila 4,25%. Osim toga, i vještak je utvrdio da tužena nije mijenjala kamatnu stopu u skladu s kretanjem Libora uvećanog za 4,25% kamatne marže, već je u cijelom utuženom razdoblju u kojem je Libor padao uvećavala Libor za kamatnu maržu koju je sama određivala. To znači, kako zaključuje sud, da je tužena jednostrano mijenjala fiksni dio kamatne stope, iako je člankom 3. spornog ugovora kamatna marža ugovorena "kao stalna i nepromjenljiva kategorija". Osim toga, vještačenjem je također utvrđeno da tužena nije utvrđivala promjenu kamatne stope sa danom promjene Libora, već sa zakašnjenjem od po nekoliko mjeseci.

13. Osim toga, prvostupanjski sud je naveo i da tužena nije mogla ugovorom propisati da se druga ugovorna strana odriče prava isticanja prigovora promijenjenih okolnosti tijekom trajanja spornog ugovora. Sud je naveo da je to suprotno odredbi članka 143. ZOO-a, kao i odredbama kojima se propisuju uvjeti, način i posljedice ponašanja ugovornih strana kada za vrijeme trajanja ugovora dođe do značajno promijenjenih okolnosti koje u tolikoj mjeri utječu na materijalne prilike ugovorne strane da ona ugovor ne bi ni zaključila da su takve okolnosti postojale u vrijeme zaključenja ugovora ili bi ga zaključila s bitno drugačijim sadržajem. Budući da je utvrdio ništavost odredbe članka 12. spornog ugovora, sud je naveo da slijedom toga apelantice stječu pravo da od tužene traže da im omogući otplatu preostalog dijela kredita na način "koji bi bio na snazi da tužena nije u ugovor unijela ovakvu odredbu", te pravo da traže novčanu korist koju je tužena ostvarila primjenom te odredbe na temelju članka 210. ZOO-a. Stoga je obvezao tuženu da prvoapelantici vrati iznos od 5.309,57 KM koji je nepropisnim obračunom kamate neutemeljeno pribavila za sebe kao novčanu korist.

14. U odnosu na dio tužbenog zahtjeva koji se odnosi da traženje apelantica da sud obveže tuženu da im isplati određene novčane iznose koji su nastali na temelju kursnih razlika između kursa CHF preračunatog u KM na dan plasmana kredita i njegovog kursa na dan uplata pojedinačnih rata u utuženom razdoblju, sud je naveo da je prvo bilo potrebno riješiti pitanje je li prvoapelantica imala obvezu rate uplaćivati po kursu CHF preračunatom u KM koji je važio u vrijeme kada joj je tužena isplatila kredit ili po kursu važećem u vrijeme uplate pojedinačnih rata. U svezi s tim, sud je ponovno ukazao na odredbu članka 3. spornog ugovora kojim su stranke ugovorile ovakav način otplate kredita. Prvostupanjski sud se pozvao na odredbe članka 394. ZOO-a (načelo monetarnog nominalizma) i članka 395 (valuta obveze). Imajući to u vidu, prvostupanjski sud je zaključio da je tužena ugovaranjem u članku 3. spornog ugovora plaćanja rata kredita po srednjem kursu CHF preračunatom u KM na dan uplate svake pojedinačne rate prekršila navedene odredbe, odnosno da je prvoapelantica bila obvezna tuženoj otplaćivati rate po srednjem kursu CHF preračunatom u KM na dan kada su joj sredstva stavljena na raspolaganje.

15. Sud je također naveo da tužena "kao finansijska organizacija ima pravnu mogućnost iz člana 1065. ZOO-a da od korisnika kredita, za novac koji im je stavila na raspolaganje naplati ugovorenu kamatu, a i zakonsku zateznu kamatu ukoliko ovaj bude kasnio sa otplatama". Stoga je sud zaključio da je nezakonito pribavljanje novčane koristi i po drugoj osnovi, kursnoj razlici, kako je to tužena stavila u ugovor, zato što je na taj način tužena sebi pribavila dvostruku korist: po osnovi ugovorene promjenljive kamate i po osnovi kursnih razlika "koje su neminovno nastale usljed promjene tržišne vrijednosti strane valute u odnosu na domaću" tijekom trajanja kreditne obveze. Kako je sud dalje naveo, ZOO ne pruža zaštitu takvom ponašanju

"budući da je očigledno da se njime krše osnovni postulati ugovornih odnosa, a to su načelo ravnopravnosti strana, savjesnosti i poštenja i načelo jednakih davanja." Sud je vještačenjem utvrdio da su tijekom utuženog razdoblja nastale kursne razlike, odnosno da je vrijednost CHF rasla u odnosu na KM, te da je po toj osnovi prvoapelantica više uplatila 15.029,40 KM, na koji iznos ima i pravo na zateznu kamatu, za koju je vještak za utuženo razdoblje utvrdio da iznosi 6.297,37 KM.

16. Sud je konačno zaključio da se tužena "nije ponašala sa pažnjom dobrog stručnjaka, na šta je bila obavezna, budući da ona obavlja finansijsku djelatnost iz koje je zaključen predmetni ugovor, čime je tužena zloupotrijebila svoj monopolski položaj u odnosu na [apelantice] (nepravilnim obračunavanjem kamatne stope, te nepravilnim određivanjem da se iznos svake dospjele rate naplaćuje po srednjem kursu CHF preračunatog u KM na dan uplate rata, umjesto na dan plasmana kredita)".

17. Ostali dio tužbenog zahtjeva koji se odnosio na zahtjev da se utvrde ništavim odredbe članka 4. stavak 1. alineja 5., te st. 7., 8. i 9. spornog ugovora sud je odbio zato što je utvrdio da je tužena imala zakonsko uporište da radi osiguranja svog potraživanja po spornom ugovoru ugovori zasnivanje hipoteke na nekretninama i dostavljanje mjenice, što je regulirano navedenim odredbama.

18. Okružni sud je pobijanom presudom broj 71 0 P 141459 14 Gž od 2. rujna 2015. godine djelomično uvažio žalbu tužene i preinačio prvostupanjsku presudu u dijelu u kojem je utvrđeno da je ništava odredba članka 12. spornog ugovora i tužena obvezana prvoapelantici omogućiti otplatu preostalog dijela kredita konverzijom u KM po istom kursu koji je primjenjivan pri isplati kredita, bez mogućnosti tužene da proizvoljno i jednostrano mijenja ugovorenu kamatnu stopu, te da joj isplati određene iznose na ime neutemeljeno stečene koristi s kamatama, kako je to precizno navedeno u izreci drugostupanjske odluke. U ostalom dijelu, koji se odnosio na usklađivanje plana otplate kredita s kamatnom stopom usklađenom s godišnjim Liborom i na isplatu razlike za više naplaćenu kamatu u utuženom razdoblju, žalba tužene je odbijena i prvostupanjska presuda potvrđena.

19. Okružni sud je, između ostalog, obrazložio da je prvostupanjski sud pogrešno primijenio materijalno pravo kada je utvrdio da je odredba članka 12. spornog ugovora ništava i kada je po toj osnovi obvezao tuženu na isplatu iznosa glavnog duga, obračunatih i dospjelih kamata i zatezne kamate na iznos glavnog duga, kako je to već navedeno. Okružni sud se također pozvao na odredbe čl. 10. i 11. ZOO-a pa je zaključio da je nesporno da su parnične stranke u konkretnom slučaju zaključile sporni ugovor "kojim su se saglasili o bitnim elementima". Dalje, sud je naveo da je prvostupanjski sud pravilno zaključio da je sporni ugovor tipski ugovor i da ga je pripremila tužena. Međutim, Okružni sud je obrazložio da je prvostupanjski sud pogrešno zaključio da ta činjenica ukazuje na monopolistički položaj tužene i kršenje načela ravnopravnosti. U svezi s tim, Okružni sud je naveo da tipskim ugovorima "određeni privredni subjekti plasiraju robu na tržištu pod identičnim uslovima", te da je "ustaljeno pravilo u tržišnoj privredi" da takve ugovore sastavlja samo jedna strana. Dalje, Okružni sud je naveo da je, prema članku 72. stavak 1. ZOO-a, ugovor zaključen kada ga potpišu sve osobe koje se njime obvezuju, što "podrazumijeva da druga ugovorna strana, prije potpisivanja, u smislu ostvarivanja načela ravnopravnosti i autonomije volje, kao i ostalih načela obligacionog prava, mora biti upoznata sa odredbama i uslovima iz ugovora i mora saglasnošću volje pristati na ponuđene uslove." Također, Okružni sud je naveo da je "opštepoznato da su ugovori o kreditu uz valutnu klauzulu, gdje glavnica kredita zavisi od kursa neke strane valute (švicarski franak, euro i sl.) uobičajeni u pravnom prometu i da nije sporno da se ova klauzula često koristi, te da je kao takva razumljiva i prosječnom potrošaču." Okružni sud je zaključio da


su apelantice i tužena zaključile ugovor slobodno izraženom voljom, sa dopuštenom osnovom i da suprotno nisu ni dokazivale, te da je po tom ugovoru prvoapelantica imala obvezu mjesečne rate izražene u CHF uplaćivati u KM prema srednjem kursu na dan uplate svake pojedinačne rate, kako je i ugovoreno.

20. Vrhovni sud je pobijanom presudom broj 71 0 P 141459 15 Rev od 30. svibnja 2017. godine odbio reviziju apelantica zato što je zaključio da je drugostupanjska odluka u pobijanom dijelu pravilna. Vrhovni sud je u obrazloženju naveo da su se stranke spornim ugovorom u čl. 2. i 3. suglasile o bitnim elementima ugovora. Sud je naglasio da apelantice nisu ni tražile da se utvrdi ništavost čl. 2. i 3. "koji sadrže valutnu klauzulu i promjenljivu kamatnu stopu", te da zbog toga pravna valjanost članka 12. spornog ugovora ne predstavlja prethodno pitanje za odluku o njihovom zahtjevu da im tužena isplati novčane iznose koji su nastali po osnovi kursnih razlika. Naime, članak 12. spornog ugovora, kako je to naveo Vrhovni sud, ne definira bitne elemente ugovora, "već je klauzula kojom su stranke odredile način primjene članka 2. i 3. ugovora". U odnosu na ugovorenu valutnu klauzulu, Vrhovni sud je istaknuo da je ona pravno dopušteno sredstvo ugovaranja koje "podrazumijeva mogućnost određenih odstupanja od kursa, odnosno vrijednosti valute obračuna u odnosu na kurs drugih valuta ili tržišnu cijenu predmeta namjenskog kredita. Zbog višegodišnjeg trajanja ugovora o kreditu ni banka, ni korisnik kredita nisu u prilici da u vrijeme zaključenja ugovora sagledaju buduća tržišna kretanja kursa valute obračuna, pa podjednako snose posljedice aleatornosti takvog ugovora." Također, Vrhovni sud je naveo da apelantice nisu u postupku ni isticale da im odredbe ugovora nisu bile jasne, niti da ugovor nisu prihvatile slobodnom voljom. Osim toga, kako je dalje naveo Vrhovni sud, "sve i kada bi se prihvatilo da je u pogledu svoje pregovaračke pozicije i razine obaviještenosti korisnik kredita u slabijem položaju u odnosu na banku, [prvoapelantici] koja ne spori da je ugovor pročitala, a pri tome je diplomirani ekonomista, u vrijeme zaključenja ugovora bile su poznate pravne posljedice ugovaranja tzv. valutne klauzule u švajcarskim francima i ekonomske posljedice zaključenja ugovora (da će rata kredita zavisiti od kretanja ove valute)."

21. Vrhovni sud je također naveo da za rješenje konkretne pravne stvari nije bitan izvor sredstava iz kojih je plasiran kredit s valutnom klauzulom, te da su neutemeljeni revizijski prigovori da je tužena trebala dokazati je li se kreditno zadužila u stranoj valuti kod druge financijske organizacije i je li ta sredstva konvertirala radi davanja kredita, niti su apelantice predlagale izvođenje dokaza u tom pravcu. U odnosu na prigovor o tome da je zbog enormnog rasta CHF valutna klauzula dovela do narušavanja ekvivalentnosti davanja na štetu apelantica, Vrhovni sud se pozvao na načelo jednake vrijednosti prestacija iz članka 15. ZOO-a pa je naveo da se to načelo ne odnosi na sve ugovore, "već na dvostrano obavezne ugovore u kojima nije isključeno po prirodi ugovornih odnosa, ili po volji ugovornih strana". Također je naveo da je odstupanje od načela ekvivalentnosti "dozvoljeno u onim dvostranim ugovorima kod kojih po prirodi ugovornog odnosa vrijednost prestacije jedne strane ne mora biti srazmjerna vrijednosti prestacije druge strane (npr. ugovori o osiguranju, ugovori na sreću – tzv. aleatorni ugovori), kao i onda kada slobodno izraženom voljom ugovornih strana bude prihvaćena niža vrijednost prestacije jedne strane (član 139. stav 5. ZOO)." Vrhovni sud je dalje obrazložio da ZOO predviđa instrumente za uspostavu poremećene ugovorne ravnoteže, ovisno o tome je li do narušavanja načela ekvivalentnosti došlo u vrijeme zaključenja ugovora ili nakon toga. Tako se, kako je dalje obrazložio Vrhovni sud, narušavanje ekvivalentnosti u vrijeme zaključenja ugovora otklanja zahtjevom za poništenje ugovora zbog prekomjernog oštećenja iz članka 139. ZOO-a, odnosno zahtjevom za raskid ili izmjenu ugovora iz članka 133. stavak 4. ZOO-a ako su okolnosti

koje otežavaju ispunjenje obveze jedne strane nastale nakon toga. Međutim, kako je zaključio Vrhovni sud, apelantice nisu postavile takve zahtjeve.

22. Vrhovni sud je obrazložio i da se sporni ugovor ne može smatrati zelenaškim ugovorom koji je zabranjen odredbom članka 141. ZOO-a zato što se iz provedenih dokaza nikako ne može izvući zaključak da je ugovor zaključen s namjerom tužene da iskoristi stanje nužde, nedovoljno iskustvo, lakomislenost ili ovisnost apelantica, niti da su one sporni ugovor zaključile nalazeći se u takvoj situaciji koja je, u biti, za njih predstavljala neku nužnost.

23. U odnosu na obračun kamata po spornom ugovoru, Vrhovni sud je u obrazloženju ponovio ono što su u odnosu na to pitanje utvrdili i prvostupanjski i drugostupanjski sud.


24. Apelantice smatraju da im je pobijanim odlukama Vrhovnog i Okružnog suda prekršeno pravo na pravično saslušanje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i pravo na nediskriminaciju iz članka 14. Europske konvencije. U svezi s tim, apelantice navode da su tužbeni zahtjev temeljile "pozivajući se ponajviše na odredbe Zakona o zaštiti potrošača BiH", kao i na druge zakone (ZOO, Zakon o deviznom poslovanju RS, Zakon o bankama RS). Apelantice navode da su se naročito pozivale na odredbe čl. 3., 93. i 95. Zakona o zaštiti potrošača, koje su detaljno navele (stranica 4. apelacije), ali da "niti jedan sud na bilo kojoj instanci, posebno Okružni sud [...] i Vrhovni sud [...] nisu obratili pažnju, niti su razmotrili, pa čak ni spomenuli pravnu argumentaciju i kvalifikacije koje su apelantice isticale tokom cjelokupnog postupka, kao da Zakon o zaštiti potrošača BiH i drugi zakoni i propisi koji regulišu rad banaka nikako ne postoje, niti važe u pravnom sistemu BiH i RS."

25. Također, apelantice navode da tužena nije niti u jednoj fazi postupka dokazala da se radi plasiranja spornog kredita zadužila na stranom ili domaćem tržištu novca u CHF, zbog čega bi morala vraćati iznos u toj valuti i "isplaćivati pasivne kamatne stope". Navode i da ove njihove tvrdnje Vrhovni sud "kratko spominje i, bez bilo kakvog obrazloženja, odbija kao irelevantne [...] iako bi se moglo raditi o prividnom (simulovanom) pravnom poslu koji, prema članu 62. ZOORS nema učinka među ugovornim stranama." U odnosu na potrebu uzimanja u razmatranje odredaba Zakona o zaštiti potrošača, apelantice se pozivaju na mišljenje Europskog suda pravde u Luksemburgu (u daljnjem tekstu: ESP) i navode da je u sličnom predmetu taj sud utvrdio da su "prema Direktivi 93/13/EEZ [...] nepoštene odredbe u ugovorima sklopljenima između poslovnog subjekta (banaka) i potrošača sa valutnim klauzulama". U svezi s tim, apelantice detaljno navode stajališta tog suda na str. 5–6. apelacije. Dalje, apelantice navode da proizvoljna primjena prava predstavlja kršenje članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te da je ignoriranje njihovih argumenata i primjene Zakona o zaštiti potrošača i drugih propisa dovelo do nejednakosti u postupanju i povrede zabrane diskriminacije iz članka 14. Europske konvencije.

26. Također, apelantice navode da su sudovi "ignorisali" prvoapelantičinu izjavu da joj "nakon što uplati ratu kredita od mjesečne plate ostaje 25,00 KM za egzistenciju", što, prema njihovom mišljenju, pokazuje da Vrhovni i Okružni sud "nisu adekvatno odgovorili na pitanje na koji je način u predmetnom ugovoru uspostavljena ravnoteža uzajamnih prava i obaveza" ugovornih strana. Dalje, apelantice se pozivaju i na praksu


Ustavnog suda u odnosu na to da svako miješanje u pravo na imovinu mora biti propisano zakonom, imati legitiman cilj i mora biti proporcionalno, odnosno mora se uspostaviti pravična ravnoteža između prava osobe na imovinu i javnog (općeg) interesa uz obrazlaganje standarda i pozivanje na praksu Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud). Apelantice smatraju da Vrhovni i Okružni sud nisu dali odgovor na pitanje "na koji način je u konkretnom slučaju ispoštovan princip jednake vrijednosti uzajamnih davanja, zatim načelo savjesnosti i poštenja i uopšte osnovna načela Zakona o obligacionim odnosima iz kojih je i proistekla valutna klauzula čiji je cilj da zaštiti povjerioca, ali ne i da uništi dužnika u ispunjenju njegove obaveze."

27. Apelantice nisu posebno obrazlagale navodno kršenje prava na imovinu i na nediskriminaciju.

28. U dopunama apelacije apelantice su obavještavale Ustavni sud o praksi sudova u regiji (Srbija, Hrvatska, Slovenija), koja slijedi praksu ESP povodom istog pitanja koje se postavlja i u konkretnom slučaju. Apelantice predlažu da Ustavni sud utvrdi kršenje navedenih prava, ukine pobijane presude Vrhovnog i Okružnog suda i predmet "vrati Okružnom sudu na ponovno razmatranje ili da sam meritorno riješi ovu pravnu stvar tako što će potvrditi prvostepenu presudu i dosuditi apelanticama pravičnu naknadu zbog povrede prava na pristup sudu."


29. U odgovorima na apelaciju Vrhovni i Okružni sud su naveli da u cijelosti ostaju pri stajalištima i zaključcima iznesenim u pobijanim presudama. Osnovni sud je naveo da smatra da se "navodima apelanta ne dovodi u pitanje zakonitost odluka drugostepenog i revizionog suda, pa samim tim, da nisu povređena prava" na koja su se apelantice pozvale.

30. Tužena u svom odgovoru pobija apelacijske navode. Naročito ističe da su netočni apelacijski navodi da sudovi "nisu obratili pažnju niti su razmotrili pa čak ni spomenuli pravnu argumentaciju i kvalifikacije koje su apelantice isticale tokom postupka". Naprotiv, tužena smatra da su sudovi jasno obrazložili svoje odluke i "pozvali se na odgovarajuće propise, a Vrhovni sud [RS] u svojoj je odluci [...] čak i naveo koje pravne mogućnosti su stajale [apelanticama] na raspolaganju", ali da apelantice nisu koristile pravne instrumente koje propisuje ZOO za ovakve situacije. Tužena smatra i da se praksa međunarodnog suda ne može primijeniti na konkretnu situaciju "jer ne znamo šta je predmet spora u tim pravnim stvarima, a apelant se poziva samo na one stavove iz tih odluka koji mu navodno idu u korist."


31. U Zakonu o obligacionim odnosima Republike Srpske ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni glasnik RS" br. 17/93 i 3/96; za potrebe ove odluke koristi se tekst propisa kako je objavljen u službenim glasilima jer nije objavljen na svim službenim jezicima i pismima) relevantne odredbe glase:

Autonomija volje Član 10.

Strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji.

Ravnopravnost strana Član 11.

Strane u obligacionom odnosu su ravnopravne.

Načelo savjesnosti i poštenja Član 12.

U zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savjesnosti i poštenja.

Zabrana zloupotrebe prava Član 13.

(1) Zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato.

Zabrana stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja Član 14.

U zasnivanju obligacionih odnosa strane ne mogu ustanovljavati prava i obaveze kojima se za bilo koga stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu.

Načelo jednake vrijednosti davanja Član 15.

(1) U zasnivanju dvostranih ugovora "strane" polaze od načela jednake vrijednosti uzajamnih davanja.

(2) Zakonom se određuje u kojim slučajevima narušavanja toga načela povlači pravne posljedice.

Zabrana prouzrokovanja štete Član 16.

Svako je dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta.

Dužnosti ispunjenja obaveza Član 17.

(1) Strane u obligacionom odnosu dužne su da izvrše svoju obavezu i odgovorni su za njeno ispunjenje.

(2) Obaveza se može ugasiti samo saglasnošću volja učesnika u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona.

Ponašanje u izvršavanju obaveza i ostvarivanju prava Član 18.

(1) Učesnik u obligacionom odnosu dužan je da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahtijeva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika, odnosno pažnja dobrog domaćina).

(2) Učesnik u obligacionom odnosu dužan je da u izvršavanju obaveze iz svoje profesionalne djelatnosti postupa s povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka).

Sastavljanje isprave Član 72.

(1) Kad je za zaključenje ugovora potrebno sastaviti ispravu, ugovor je zaključen kad ispravu potpišu sva lica koja se njim obavezuju.

(2) Ugovarač koji ne zna pisati staviće na ispravu rukoznak ovjeren od dva svjedoka ili od suda, odnosno drugog organa. [...]

Primjena odredbi i tumačenje spornih odredbi Član 99.

(1) Odredbe ugovora primjenjuju se onako kako glase. (2) Pri tumačenju spornih odredbi ne treba se držati

doslovnog značenja upotrijebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku namjeru ugovarača i odredbu tako razumjeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom.

Nejasne odredbe u posebnim slučajevima Član 100.

U slučaju kad je ugovor zaključen prema unaprijed odštampanom sadržaju, ili kad je ugovor bio na drugi način pripremljen i predložen od jedne ugovorne strane, nejasne odredbe tumačiće se u korist druge strane.

Dopunsko pravilo Član 101.

Nejasne odredbe u ugovoru bez naknade treba tumačiti u smislu koji je manje težak za dužnika, a u teretnom ugovoru u smislu kojim se ostvaruje pravičan odnos uzajamnih davanja.


Obaveznost Član 142.

(1) Opšti uslovi određeni od strane jednog ugovarača, bilo da su sadržani u formalnom formularnom ugovoru, bilo da se na njih ugovor poziva, dopunjuju posebne pogodbe utvrđene među ugovaračima u istom ugovoru, i po pravilu obavezuju kao i ove.

(2) Opšti uslovi ugovora moraju se objaviti na uobičajeni način.

(3) Opšti uslovi obavezuju ugovornu stranu ako su joj bili poznati ili morali biti poznati u času zaključenja ugovora.

(4) U slučaju neslaganja opštih uslova i posebnih pogodbi važe ove posljednje.

Ništavost nekih odredbi opštih uslova Član 143.

(1) Ništave su odredbe opštih uslova koje su protivne samom cilju zaključenog ugovora ili dobrim poslovnim običajima, čak i ako su opšti uslovi koji ih sadrže odobreni od nadležnog organa.

(2) Sud može odbiti primjenu pojedinih odredbi opštih uslova koje lišavaju drugu stranu prava da stavi prigovore, ili onih na osnovu kojih ona gubi prava iz ugovora ili gubi rokove, ili koje su inače nepravične ili pretjerano stroge prema njoj.

Načelo monetarnog nominalizma Član 394.

Kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan isplatiti onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje što drugo.

Valuta obaveze Član 395.

Ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtijevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.

Pojam Član 1065.

Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vrijeme, za neku namjenu ili bez utvrđene namjene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vrijeme i na način kako je utvrđeno ugovorom.

32. U Zakonu o zaštiti potrošača u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH" br. 25/06 i 88/15) relevantne odredbe glase:

Članak 1. (1) Zakon o zaštiti potrošača u Bosni i Hercegovini [...]

uređuje odnose između potrošača, proizvođača i trgovaca na teritoriju Bosne i Hercegovine.

(2) Na odnose i slučajeve iz područja zaštite potrošača koji nisu propisani ovim Zakonom primjenjivat će se [...] odgovarajuće odredbe zakona kojima se uređuju obligacijski odnosi u Bosni i Hercegovini. U slučaju dvojbe ili sukoba odredaba, primjenjivat će se odredba koja potrošačima pruža veći stupanj zaštite.

(3) Potrošač je svaka fizička osoba koja kupuje, stječe ili rabi proizvode ili usluge za svoje osobne potrebe i za potrebe svoga kućanstva.

(4) Proizvođač je svaka fizička ili pravna osoba koja posluje u Bosni i Hercegovini, bez obzira na vrstu ili oblik vlasništva, javna ili privatna, koja u cijelosti ili djelomično proizvodi proizvod ili pruža uslugu.

[...] (10) Usluga je svaka djelatnost čija je namjena da bude

ponuđena potrošačima.

Članak 2. Potrošač se ne može odreći niti biti uskraćen za prava koja

su mu dana ovim Zakonom.

Članak 3. Temeljna potrošačka prava su: [...] d) pravo na informiranost; [...] g) pravo na naknadu štete i kompenzaciju; [...]

Članak 93. (1) Ugovorne odredbe obvezuju potrošača samo ako je prije

zaključenja ugovora bio upoznat sa njegovim sadržajem, odnosno ako su mu ugovorni uvjeti bili poznati u vrijeme zaključenja ugovora.

(2) Ugovorne odredbe trebaju biti razumljive i u svezi s drugim odredbama u istom ili u drugom ugovoru između istih strana, uzimajući u obzir prirodu proizvoda ili usluge i svih drugih sudionika u svezi sa zaključenjem ugovora.

(3) U slučaju dvojbe u svezi sa značenjem pojedinih odredaba u ugovoru, važit će značenje koje je povoljnije za potrošača.

(4) Smatra se da je potrošač bio upoznat s ugovornim odredbama ako ga je trgovac upozorio i ako su mu one bile dostupne.

Članak 94. (1) Trgovac ne smije zahtijevati ugovorne odredbe koje su

nepoštene ili koje bi prouzročile štetu potrošaču. (2) Ugovorne odredbe iz stavka (1) ovoga članka su ništave.

Članak 95. Ugovorne odredbe koje potrošač nije osobno ugovarao

smatrat će se nepoštenima: a) ako tvore znatnu nejednakost između prava i obveza

ugovornih strana na štetu potrošača; b) ako bi ispunjenje ugovornih obveza znatno odstupilo od

opravdanog očekivanja potrošača; c) ako su u suprotnosti s načelom poštenja, savjesti i dobrim

poslovnim običajima.

Članak 96. U općim uvjetima formularnih ugovora naročito nije

pravovaljana odredba: [...] d) kojom ugovorna strana predviđa izmijenu ili odstupanje

od obećane činidbe, uzimajući u obzir isključivo svoj interes;[...]

VI. Dopustivost

33. U skladu sa člankom VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

34. U skladu sa člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako je podnesena u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

35. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 71 0 P 141459 15 Rev od 30. svibnja 2017. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu apelantice su primile 23. kolovoza, a apelacija je podnesena 14. rujna 2017. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda


jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena.

36. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

37. Apelantice smatraju da im je pobijanim odlukama Vrhovnog i Okružnog suda prekršeno pravo na pravično saslušanje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i pravo na nediskriminaciju iz članka 14. Europske konvencije.


38. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:


39. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom.

40. Apelantice, između ostalog, smatraju da se u pobijanim odlukama Okružni i Vrhovni sud nisu nikako bavili njihovom argumentacijom koju su isticale tijekom cijelog postupka, a koja se ticala relevantnih odredaba Zakona o zaštiti potrošača u BiH, te da nisu jasno obrazložili zbog čega smatraju da je ugovaranjem valutne klauzule kao u spornom ugovoru postignuta ravnoteža uzajamnih davanja, naročito kada nakon isplate rate apelantici ne ostaje ni minimum sredstava za život.

41. U svezi s tim, Ustavni sud je, slijedeći praksu Europskog suda, u svojoj praksi dosljedno isticao da pravo na obrazloženu odluku predstavlja neodvojiv dio prava na pravično suđenje, te da članak 6. stavak 1. Europske konvencije obvezuje sudove da obrazlože svoje odluke zato što nedostatak dovoljnih i relevantnih razloga u sudskoj odluci može ukazivati, između ostalog, na arbitrarno sudsko odlučivanje. Međutim, to ne znači i obvezu sudova da detaljno odgovore na svaki argument koji stranke iznesu u postupku, odnosno u žalbama ili drugim odgovarajućim podnescima. Koliko će biti široka obveza suda da u obrazloženju odluke navede razloge kojima se vodio pri njezinom donošenju ovisi o okolnosti i prirodi svakog pojedinog slučaja (mjerilo dovoljnosti). S druge strane, razlozi navedeni u obrazloženju odluke u pravilu će se smatrati relevantnim ako jasno upućuju na to da sudovi nisu proveli procjenu na proizvoljan način, da nisu učinili neku drugu očitu pogrešku u prosuđivanju, pogrešno ocijenili postojanje nekog važnog čimbenika ili propustili razmotriti sve relevantne čimbenike, odnosno propustili uzeti u obzir sve činjenične i pravne elemente koji su objektivno relevantni za donošenje odluke, da nisu odbili provesti dokaze koji bi mogli dovesti do drugačije odluke itd. Dakle, razlozi navedeni u obrazloženju odluke moraju obuhvatiti sve važne aspekte konkretnog slučaja koji su mogli utjecati na konačnu odluku (mjerilo relevantnosti; vidi, između ostalih, Europski sud, Ruiz Torija protiv Španjolske, presuda od 9. prosinca 1994. godine, serija A, broj 303-A, točka 29., Kuznetsov i dr. protiv Rusije, presuda od 11. siječnja 2007. godine, aplikacija broj 184/02, točka 83. s daljnjim referencama, Ajdarić protiv Hrvatske, presuda od 13. prosinca 2011. godine, aplikacija broj 20883/09, točka 34. i Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 2478/06

od 17. rujna 2008. godine, stavak 22. s daljnjim referencama, objavljena na www.ustavnisud.ba).

42. U svezi sa ovim navodima, Ustavni sud najprije ističe da je u Odluci broj AP 5328/15 (odluka o dopustivosti i meritumu od 13. ožujka 2018. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 21/18, dostupna i na www.ustavnisud.ba) razmatrao isto pitanje i odbio apelaciju. U toj odluci Ustavni sud je imao u vidu Direktivu Vijeća Europske zajednice broj 93/13 od 5. travnja 1993. godine ("Službeni list EZ" broj 95/29, u daljnjem tekstu: Direktiva), kao i odluke ESP u predmetima broj C-26/13 od 30. travnja 2014. godine i C-186/16 od 20. rujna 2017. godine. Ustavni sud je u toj odluci ukazao na to da je vladavina prava temeljno načelo na čijem ostvarenju rade svi nacionalni sudovi, pa tako i pravosuđe u BiH, te da iako Bosna i Hercegovina nije članica Europske unije i nema izravnu obvezu provoditi odluke ESP kao što to imaju države članice, ona može tumačiti domaće zakonodavstvo "u duhu pravnog koncepta kakav podržava Europska unija" (idem, AP 5328/15, točka 35.). Dalje, Ustavni sud je ukazao da je ESP u navedenim presudama naglasio važnost informiranog i upućenog obavještavanja potrošača prije sklapanja ugovora o ugovornim uvjetima i njihovim posljedicama zato što je takvo obavještavanje od bitne važnosti za potrošača. Nakon što je detaljno razmotrio stajališta ESP u odlukama br. C-26/13 i C-186/16 (idem, točke 36–37.), Ustavni sud je zaključio da su sudovi dali dovoljne i relevantne razloge za svoje odlučenje. U svezi s tim je u obrazloženju ponovno naglasio da je temeljni zadatak redovnih sudova, "kako sa aspekta primjene procesnog i materijalnog prava tako i sa aspekta zaključaka iz citiranog predmeta broj C-186/16 bio da provjeri da li je tužena kao davalac usluge apelantici kao primaocu usluge saopćila sve relevantne informacije u pogledu njenih finansijskih obaveza, i to u vrijeme zaključenja ugovora."

43. Uzevši u obzir sve okolnosti tog predmeta, Ustavni sud je, između ostalog, istaknuo da "razlozi i zaključak redovnih sudova u vezi s postojanjem bitnih elemenata ugovora u vrijeme njegovog zaključenja koji su apelantici predočeni na jasan i razumljiv način, u pisanoj formi, predstavljaju osnovnu razliku u odnosu na predmet koji je razmatrao i analizirao '[ESP] u vezi sa sličnim okolnostima, te da su stavovi i zaključci redovnih sudova u pogledu postojanja bitnih elemenata ugovora, kao i određenosti (odredivosti) predmeta ugovora potpuno jasni i razumljivi'. Stoga, kako smatra Ustavni sud, nema proizvoljnosti u pogledu primjene materijalnog prava odbijanjem apelanticinog tužbenog zahtjeva kojim je, u suštini, zahtijevala izmjenu ugovornih odredaba, koje su u vrijeme zaključenja bile jasne i razumljive zbog toga što su se nakon zaključenja ugovora, odnosno u vrijeme njegovog izvršenja promijenile okolnosti zbog kojih apelantica smatra da je predmet izvršenja od početka bio nedopušten. Ovo tim prije što je apelantica, iako je navela da tužbu podnosi radi utvrđenja ništavosti, zapravo, tužbenim zahtjevom tražila da sud obaveže tuženu da izmijeni ugovor, što je u koliziji s obzirom na posljedice ništavosti na način kako su one regulirane odredbama ZOO-a (čl. 104. i 105)". Stoga je Ustavni sud zaključio da "imajući u vidu navedeno, kao i to da se konkretni predmet u ključnim aspektima (jasnoće, razumljivosti, bitnih elemenata u vrijeme zaključenja spornog ugovora) u bitnome razlikuje od predmeta koji je razmatrao [ESP], te da su upravo u vezi s tim ključnim aspektima u obrazloženjima presuda navedeni jasni i argumentirani razlozi," nema kršenja prava na pravično suđenje (idem, točke 38–39.).

44. Ustavni sud u vrijeme donošenja navedene odluke nije razmatrao praksu sudova u regiji na koju se apelantice pozivaju u ovoj odluci. Budući da se ta praksa temelji na stavovima ESP koji su detaljno izneseni, Ustavni sud smatra da nema potrebe posebno ulaziti u to kako su sudovi u drugim državama u regiji primijenili stavove ESP u okolnostima slučajeva koje su oni razmatrali.


45. U konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da nema razloga donijeti drugačiju odluku u odnosu na isto pitanje koje apelantice postavljaju u ovoj apelaciji, u skoro istim okolnostima, pa se poziva na obrazloženje iz svoje ranije odluke. Osim toga, Ustavni sud ukazuje da su apelantice tužbom tražile utvrđenje ništavosti ugovornih odredbi o valutnoj klauzuli, a istodobno su tražile i izmjenu spornog ugovora. Pri tome, točno je da su se apelantice u tužbi i u postupku pozvale, između ostalog, i na odredbe Zakona o zaštiti potrošača. Međutim, taj zakon propisuje prava potrošača, ali ne predviđa instrumente zaštite, već se u odnosu na to moraju primijeniti odgovarajuće odredbe ZOO-a, na šta i sam Zakon o zaštiti potrošača ukazuje (članak 1. stavak 2.). Stoga, Ustavni sud ne može prihvatiti tvrdnje da Okružni i Vrhovni sud u pobijanim odlukama nisu dali relevantna obrazloženja koja se tiču zaštite apelantica u spornom ugovornom odnosu, iako se sudovi nisu eksplicitno pozvali na Zakon o zaštiti potrošača i neke druge zakone koje su navele u tužbi jer su suštinska pitanja razmotrena primjenom odgovarajućih odredaba ZOO-a o zaštiti ugovornih strana. Tako je sud njihov tužbeni zahtjev kojim su tražile utvrđivanje ništavosti pojedinih odredaba razmotrio prema ZOO-u koji propisuje razloge i posljedice ništavosti. U svezi s tim, sudovi su, između ostalog, istaknuli da apelantice niti u tužbi niti u postupku nisu tvrdile da im odredbe spornog ugovora nisu bile jasne ili da prvoapelantičina izjava za zaključenje spornog ugovora nije bila dana slobodno i ozbiljno, te da na te okolnosti nisu ni predlagale izvođenje dokaza. Osim toga, nema ništa što bi ukazalo na to da apelanticama ugovorne odredbe o valutnoj klauzuli nisu bile jasne u vrijeme zaključenja ugovora, niti su apelantice tijekom postupka u tužbi, pa niti u apelaciji to tvrdile. O tom pitanju i Okružni i Vrhovni sud su dali relevantna i dovoljna obrazloženja koja se ne mogu smatrati proizvoljnim ni u procesnom ni u materijalnom smislu (vidi točke 20–22. ove odluke).

46. Dalje, i Okružni i Vrhovni sud su, postupajući u okvirima konačno postavljenog tužbenog zahtjeva (da se utvrdi djelomična ništavost spornog ugovora – st. 2., 3. i 4. članka 12. i izmjenu ugovora u dijelu valutne klauzule i ugovorene kamatne stope), detaljno razmotrili relevantne odredbe ZOO-a u okolnostima konkretnog slučaja. Vrhovni sud je ukazao da su se apelantice pozvale na narušavanje ekvivalentnosti davanja na njihovu štetu zbog enormnog rasta CHF. Međutim, Vrhovni sud je istaknuo da je načelo ekonomske ravnoteže zaštićeno u obligacijskom pravu različitim pravnim sredstvima, odnosno da postoje različiti instrumenti za otklanjanje poremećene ravnoteže uzajamnih davanja do koje dođe u vrijeme ili tijekom trajanja ugovora, ali je obrazložio da apelantice nisu koristile te instrumente, odnosno da nisu postavile ni zahtjev za poništenje ugovora zbog prekomjernog oštećenja, ni zahtjev za raskid ili izmjenu ugovora (vidi točku 21. ove odluke). Osim toga, Vrhovni sud je čak ispitao i mogućnost da apelantice zbog nerazmjere činidbi traže izmjenu zelenaškog ugovora, ali je zaključio da se iz izvedenih dokaza ne može zaključiti da bi se moglo raditi o takvom ugovoru (vidi točku 22. ove odluke). Ustavni sud smatra da je ovakvo obrazloženje detaljno, jasno i utemeljeno na relevantnim propisima, te da je, kao i u predmetu AP 5328/15, zahtjev za izmjenu ugovora u koliziji sa zahtjevom za djelomično utvrđenje ništavosti ugovornih odredaba o valutnoj klauzuli s obzirom na posljedice ništavosti. Također, na drugačije odlučenje ne mogu utjecati ni navodi apelantica o tome da sudovi nisu ispitali je li se tužena kreditno zadužila u stranoj valuti kod druge financijske organizacije i je li ta sredstva konvertirala radi davanja kredita budući da Ustavni sud smatra da to ni na koji način nije relevantno u konkretnom slučaju, niti presude ESP na koje su se apelantice pozvale ukazuju na potrebu da se dokazuje iz kojeg izvora sredstava je plasiran kredit koji im je odobren.

47. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud smatra da su Vrhovni i Okružni sud u pobijanim odlukama dali dovoljne i jasne razloge za svoja utvrđenja i zaključke, te da takva obrazloženja zadovoljavaju i mjerilo dovoljnosti i mjerilo relevantnosti (vidi točku 40. ove odluke). Stoga, Ustavni sud smatra da nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Ostala prava

48. U odnosu na pravo na imovinu i na nediskriminaciju, apelantice nisu iznijele posebne navode. Ustavni sud opaža da su apelantice navode koje su iznijele u odnosu na kršenje prava na pravično suđenje kvalificirale istodobno i kao kršenje prava na imovinu, a Ustavni sud je već zaključio da su ti navodi neutemeljeni. Osim toga, apelantice navode o diskriminaciji nisu učinile vjerojatnim jer niti su navele osnovu po kojoj su navodno diskriminirane i pravo u odnosu na koje smatraju da postoji diskriminacija, niti su navele usporednu skupinu, a ni radnje kojima bi bile diskriminirane u odnosu na tu usporednu skupinu po nekoj zabranjenoj osnovi. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da su i navodi o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i članka 14. Europske konvencije neutemeljeni.

VIII. Zaključak

49. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u situaciji kada su sudovi dali dovoljne, jasne i relevantne razloge o svojim zaključcima da u konkretnom slučaju nije dokazano da odredbe o valutnoj klauzuli u spornom ugovoru, u vrijeme njegovog zaključenja, apelanticama nisu bile dovoljno jasne i razumljive ili da ugovor nisu zaključile svojom slobodnom voljom, te da bi stoga sporni ugovor o kreditu u CHF bio ništav. Osim toga, apelantice nisu tužbenim zahtjevom tražile primjenu drugih instrumenata zaštite u slučaju narušene ravnoteže uzajamnih davanja ugovornih strana koje predviđa ZOO, o čemu su sudovi, također, dali jasna i detaljna obrazloženja.

50. Ustavni sud smatra da su neutemeljeni i navodi o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i članka 14. Europske konvencije budući da su apelantice navode o kršenju prava na imovinu utemeljile na istim navodima kao i u odnosu na pravo na pravično suđenje, za koje je Ustavni sud utvrdio da su neutemeljeni, dok u odnosu na diskriminaciju nisu iznijele ništa što bi diskriminaciju učinilo vjerojatnom.

51. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.



Zlatko M. Knežević, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 3877/17, рјешавајући апелацију Маје Кнежевић и Смиље Кнежевић, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Златко М. Кнежевић, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Мирсад Ћеман, потпредсједник Валерија Галић, судија


Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 17. јула 2019. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Маје Кнежевић и

Смиље Кнежевић поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 71 0 П 141459 15 Рев од 30. маја 2017. године и Пресуде Окружног суда у Бањој Луци број 71 0 П 141459 14 Гж од 2. септембра 2015. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Маја Кнежевић и Смиља Кнежевић (у даљњем тексту: првоапеланткиња и другоапеланткиња), обје из Бање Луке, које заступа Далибор Мрша, адвокат из Бање Луке, поднијеле су 14. септембра 2017. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 71 0 П 141459 15 Рев од 30. маја 2017. године и Пресуде Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број 71 0 П 141459 14 Гж од 2. септембра 2015. године. Апеланткиње су поднесцима од 6. октобра 2017. године, 29. јануара, 22. марта и 25. јула 2018. године, те 9. априла 2019. године допуњавале апелацију, односно обавјештавале Уставни суд о релевантној пракси судова у Босни и Херцеговини и региону о истом питању које постављају и у својој апелацији.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Врховног, Окружног и Основног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Основни суд), те од "Hypo Alpe Adria bank" а.д. Бања Лука (сада "Addiko bank" а.д. Бања Лука; у даљњем тексту: тужена) затражено је да доставе одговоре на апелацију.

3. Судови и тужена су доставили одговоре 4. и 10. јуна 2019. године.

4. Уставни суд је дописом од 31. маја 2019. године затражио да апеланткиње доставе допунску документацију. Апеланткиње су 5. јуна 2019. године поступиле по тражењу Уставног суда.

III. Чињенично стање

5. Чињенице предмета које произлазе из навода апеланткиња и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

6. Првоапеланткиња као корисница кредита и другоапеланткиња као солидарна дужница закључиле су 18. јула 2007. године са туженом уговор о намјенском стамбеном кредиту (у даљњем тексту: спорни уговор) уз валутну клаузулу у швајцарским францима (у даљњем тексту: CHF). Вриједност кредита је износила 113.500,00 CHF, што је на дан одобрења кредита, 11. септембра 2007. године, по средњем курсу Централне банке износило 135.547,83 КМ. Спорним уговором је у члану 3 тачка 4 уговорена промјенљивост каматне стопе на начин да се она везује за Либор ("фиксиран за 31. 12. за цијели дванаестомјесечни период, заокружен на сљедећу већу четвртину која је у тренутку закључења спорног уговора износила 6,75% годишње"), што је промјенљиви дио каматне стопе, плус годишњу маржу од 4,25% као фиксни дио каматне стопе. Првоапеланткиња је испуњавала своју уговорну обавезу и отплаћивала туженој

мјесечне рате по средњем курсу CHF прерачунатом у КМ на дан уплате кредита.

7. Апеланткиње су 18. априла 2012. године поднијеле тужбу Основном суду против тужене ради "утврђења ништавости спорног уговора и стицања без основа". Наиме, апеланткиње су у тужби навеле да се тужена није придржавала спорног уговора тако што је каматну стопу мијењала према својој интерној одлуци, а не у складу с измјеном референтне каматне стопе, односно Либора, како је било уговорено. Осим тога, апеланткиње су навеле да тужена о таквој промјени каматне стопе никада са њима није закључила анекс уговора, нити направила нови отплатни план, иако је уговор строго формалан правни посао. Апеланткиње су тражиле да суд прогласи ништавим одредбе члана 4 став 1 алинеја 5 и ст. 7, 8 и 9, као и члана 12 спорног уговора, да суд обавеже тужену да "омогући отплату преосталог дијела кредита уз услове и на начин који је дефинисан моментом закључења уговора – конверзијом кредита у КМ по истом курсу који је примјењиван при исплати кредита, без могућности тужене да мијења уговорену каматну стопу", а првоапеланткиња и да јој тужена исплати накнаду на име стицања без основа, како је то коначно прецизирала.

8. Пресудом Основног суда број 71 0 П 141459 12 П од 13. јануара 2014. године дјелимично је усвојен тужбени захтјев па је утврђено да су ништаве одредбе члана 12 спорног уговора, да се обавезује тужена да омогући отплату остатка кредита како је тражено и без могућности да тужена "произвољно и једнострано мијења уговорену каматну стопу", те да план отплате кредита усклади с каматном стопом усклађеном с годишњим Либором. Такође, слиједом тога, обавезана је тужена да првоапеланткињи исплати износ од 5.309,57 КМ на име главног дуга – разлике између првоапеланткињиних уплата и "ануитета кредита неусклађених с тржишном вриједношћу Либора", те износ од 3.273,25 КМ на име обрачунате и доспјеле затезне камате за више обрачунат и наплаћен кредит по основу неусклађене вриједности Либора, како је прецизно наведено у ставу 1 изреке првостепене пресуде. Такође, тужена је обавезана да првоапеланткињи исплати и износ од 15.029,40 КМ на име укупно обрачунатог и наплаћеног кредита по основу курсне разлике у периоду од 1. децембра 2007. године до 1. новембра 2013. године и износ од 6.292,37 као износ обрачунате и доспјеле затезне камате за више обрачунат и наплаћен кредит по основу курсне разлике за исти период. Такође, тужена је обавезана да на укупан износ који треба да исплати првоапеланткињи плати затезну камату, те да апеланткињама надокнади трошкове поступка, како је то наведено у изреци првостепене пресуде. Преостали дио тужбеног захтјева апеланткиња је одбијен (утврђење ништавости члана 4 став 1 алинеја 5 и ст. 7, 8 и 9 спорног уговора).

9. У битном, првостепени суд је утврдио да су апеланткиње и тужена чланом 12 спорног уговора уговориле промјенљивост каматне стопе, и то тако да су апеланткиње својим потписом на уговору потврдиле да су сагласне и да прихватају примјену одлуке о каматним стопама, као и све њене касније измјене "у складу са кретањима и динамиком промјене Либора на тржишту капитала", али и са "измјенама и допунама одлуке о каматним стопама банке, а које се сматрају саставним дијелом уговора, без посебног закључивања анекса овог уговора". Такође, суд је утврдио да се у истом члану тужена "обавезала да ће о висини каматне стопе и о промијењеном износу рате извијестити [првоапеланткињу] писменим путем, без одгоде, те да се кредит плаћа у КМ, уз валутну клаузулу везану за CHF", а да првоапеланткиња као корисница кредита "потписом овог


уговора даје изричит пристанак на промјену каматне стопе под условима дефинисаним у члану 3 овог уговора". С друге стране, првостепени суд је утврдио да је чланом 3 спорног уговора, између осталог, уговорено да каматну стопу чини редовна каматна стопа на кредит у износу од 113.500 CHF, да се уговара промјенљива каматна стопа везана за годишњи Либор плус 4,25% каматне марже годишње, како је то већ наведено у тачки 4 одлуке.

10. Првостепени суд је даље у образложењу детаљно интерпретирао релевантне одредбе Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО), и то одредбе чл. 10–18, 21, 99–101 и 142 и 143 ЗОО-а. Навео је да је тачно да су апеланткиње одредбом члана 12 став 1 спорног уговора прихватиле све накнадне измјене каматне стопе како је у том члану наведено, али и да су, према одредби става 5 истог члана, "потписом предметног уговора о кредиту дале изричити пристанак на промјену каматне стопе под условима дефинисаним у члану 3 овог уговора." Након што је указао на одредбу члана 142 ЗОО-а којим се регулише примјена општих услова које одреди један уговарач и који "допуњују посебне услове утврђене међу уговарачима у истом уговору", суд је навео да је чланом 3 спорног уговора "регулисан начин обрачуна редовне каматне стопе што искључује примјену одредбе члана 12 став 1 истог уговора јер су странке уговориле посебне услове везане за пласман ових кредитних средстава". Слиједом тога, како је закључио првостепени суд, не могу се примјењивати одлуке тужене о промјени каматне стопе ако су стране тачно и детаљно уговориле за овај конкретан случај начин обрачуна редовне промјенљиве каматне стопе, зависно од годишњег Либора, плус каматна маржа од 4,25%, "што представља битан елеменат уговора о кредиту." Суд је даље навео да када се има у виду одредба става 5 члана 12 спорног уговора, односно изричит пристанак апеланткиња на промјену каматне стопе под условима дефинисаним у члану 3 тог уговора, онда мора да се закључи да су апеланткиње финансијским вјештачењем доказале "да је тужена зарачунавала [апеланткињама] већу камату изнад првобитно уговорене редовне камате". Стога, према ставу првостепеног суда, тужена није поступила у складу са својом уговорном обавезом која се односи "на обрачун и наплату ануитета".

11. Првостепени суд је закључио да је одредба члана 12 у вези са чланом 3 спорног уговора правно ништава зато што апеланткиње "у вријеме закључења уговора нису имале сазнања о одлукама тужене о висини каматне стопе, нити је тужена касније у складу са промјенама ове са [апеланткињама] закључивала посебне анексе уговора [...] код неспорне чињенице да је тужена предметним одлукама мијењала висину уговорене каматне стопе на другачији начин него што је то било уговорено чланом 3 предметног уговора." Осим тога, суд је закључио да је из доказа који су проведени у поступку евидентно да је уговор сачинила и предложила тужена зато што је "сачињен по њеном обрасцу, са њеним меморандумом", да је тужена "регулисала све битне елементе уговора који се односе на износ кредита, намјену, рок и начин враћања итд., као и да се позвала на своје одлуке." Суд је такође навео да се одредба члана 12 спорног уговора може сматрати нејасном у смислу чл. 99–101 ЗОО-а јер постоји колизија са чланом 3 истог уговора, што даље значи да сви битни елементи уговора нису били јасно и прецизно одређени у вријеме његовог закључења. Стога, како је суд навео, правну важност не могу да имају одредбе којима се једна од уговорних страна обавезује "да унапријед, a priori, 'бјанко', прихвата све касније измјене и допуне уговора, које ће понудити друга уговорна страна." Будући да се ради о камати као битном елементу уговора, промјену битних елемената

уговорне стране увијек регулишу анексом уговора, за шта је потребна сагласна воља уговорних страна. Како је тужена једнострано и самостално мијењала каматну стопу као битан елемент уговора, без закључивања анекса уговора, суд је закључио да је на тај начин кршила основне принципе облигационог права.

12. Суд је такође навео да тужена није оспорила да је мијењала каматну стопу, и то тако што је мијењала годишњу маржу која, поред Либора, представља други, фиксни елемент каматне стопе и која је у вријеме закључења спорног уговора износила 4,25%. Осим тога, и вјештак је утврдио да тужена није мијењала каматну стопу у складу с кретањем Либора увећаног за 4,25% каматне марже, већ је у цијелом утуженом периоду у којем је Либор падао увећавала Либор за каматну маржу коју је сама одређивала. То значи, како закључује суд, да је тужена једнострано мијењала фиксни дио каматне стопе, иако је чланом 3 спорног уговора каматна маржа уговорена "као стална и непромјенљива категорија". Осим тога, вјештачењем је такође утврђено да тужена није утврђивала промјену каматне стопе са даном промјене Либора, већ са закашњењем од по неколико мјесеци.

13. Осим тога, првостепени суд је навео и да тужена није могла да уговором пропише да се друга уговорна страна одриче права истицања приговора промијењених околности у току трајања спорног уговора. Суд је навео да је то супротно одредби члана 143 ЗОО-а, као и одредбама којима се прописују услови, начин и посљедице понашања уговорних страна када за вријеме трајања уговора дође до значајно промијењених околности које у толикој мјери утичу на материјалне прилике уговорне стране да она уговор не би ни закључила да су такве околности постојале у вријеме закључења уговора или би га закључила с битно другачијим садржајем. Будући да је утврдио ништавост одредбе члана 12 спорног уговора, суд је навео да слиједом тога апеланткиње стичу право да од тужене траже да им омогући отплату преосталог дијела кредита на начин "који би био на снази да тужена није у уговор унијела овакву одредбу", те право да траже новчану корист коју је тужена остварила примјеном те одредбе на основу члана 210 ЗОО-а. Стога је обавезао тужену да првоапеланткињи врати износ од 5.309,57 КМ који је непрописним обрачуном камате неосновано прибавила за себе као новчану корист.

14. У односу на дио тужбеног захтјева који се односи да тражење апеланткиња да суд обавеже тужену да им исплати одређене новчане износе који су настали на основу курсних разлика између курса CHF прерачунатог у КМ на дан пласмана кредита и његовог курса на дан уплата појединачних рата у утуженом периоду, суд је навео да је прво било потребно ријешити питање да ли је првоапеланткиња имала обавезу да рате уплаћује по курсу CHF прерачунатом у КМ који је важио у вријеме када јој је тужена исплатила кредит или по курсу важећем у вријеме уплате појединачних рата. У вези с тим, суд је поново указао на одредбу члана 3 спорног уговора којим су странке уговориле овакав начин отплате кредита. Првостепени суд се позвао на одредбе члана 394 ЗОО-а (принцип монетарног номинализма) и члана 395 (валута обавезе). Имајући то у виду, првостепени суд је закључио да је тужена уговарањем у члану 3 спорног уговора плаћања рата кредита по средњем курсу CHF прерачунатом у КМ на дан уплате сваке појединачне рате прекршила наведене одредбе, односно да је првоапеланткиња била обавезна да туженој отплаћује рате по средњем курсу CHF прерачунатом у КМ на дан када су јој средства стављена на располагање.

15. Суд је такође навео да тужена "као финансијска организација има правну могућност из члана 1065 ЗОО-а да


од корисника кредита, за новац који им је ставила на располагање наплати уговорену камату, а и законску затезну камату уколико овај буде каснио са отплатама". Стога је суд закључио да је незаконито прибављање новчане користи и по другом основу, курсној разлици, како је то тужена ставила у уговор, зато што је на тај начин тужена себи прибавила двоструку корист: по основу уговорене промјенљиве камате и по основу курсних разлика "које су неминовно настале усљед промјене тржишне вриједности стране валуте у односу на домаћу" током трајања кредитне обавезе. Како је суд даље навео, ЗОО не пружа заштиту таквом понашању "будући да је очигледно да се њиме крше основни постулати уговорних односа, а то су начело равноправности страна, савјесности и поштења и начело једнаких давања." Суд је вјештачењем утврдио да су током утуженог периода настале курсне разлике, односно да је вриједност CHF расла у односу на КМ, те да је по том основу првоапеланткиња више уплатила 15.029,40 КМ, на који износ има и право на затезну камату, за коју је вјештак за утужени период утврдио да износи 6.297,37 КМ.

16. Суд је коначно закључио да се тужена "није понашала са пажњом доброг стручњака, на шта је била обавезна, будући да она обавља финансијску дјелатност из које је закључен предметни уговор, чиме је тужена злоупотријебила свој монополски положај у односу на [апеланткиње] (неправилним обрачунавањем каматне стопе, те неправилним одређивањем да се износ сваке доспјеле рате наплаћује по средњем курсу CHF прерачунатог у КМ на дан уплате рата, умјесто на дан пласмана кредита)".

17. Остали дио тужбеног захтјева који се односио на захтјев да се утврде ништавим одредбе члана 4 став 1 алинеја 5, те ст. 7, 8 и 9 спорног уговора суд је одбио зато што је утврдио да је тужена имала законско упориште да ради обезбјеђења свог потраживања по спорном уговору уговори заснивање хипотеке на непокретностима и достављање мјенице, што је регулисано наведеним одредбама.

18. Окружни суд је оспореном пресудом број 71 0 П 141459 14 Гж од 2. септембра 2015. године дјелимично уважио жалбу тужене и преиначио првостепену пресуду у дијелу у којем је утврђено да је ништава одредба члана 12 спорног уговора и тужена обавезана да првоапеланткињи омогући отплату преосталог дијела кредита конверзијом у КМ по истом курсу који је примјењиван при исплати кредита, без могућности тужене да произвољно и једнострано мијења уговорену каматну стопу, те да јој исплати одређене износе на име неосновано стечене користи с каматама, како је то прецизно наведено у изреци другостепене одлуке. У осталом дијелу, који се односио на усклађивање плана отплате кредита с каматном стопом усклађеном с годишњим Либором и на исплату разлике за више наплаћену камату у утуженом периоду, жалба тужене је одбијена и првостепена пресуда потврђена.

19. Окружни суд је, између осталог, образложио да је првостепени суд погрешно примијенио материјално право када је утврдио да је одредба члана 12 спорног уговора ништава и када је по том основу обавезао тужену на исплату износа главног дуга, обрачунатих и доспјелих камата и затезне камате на износ главног дуга, како је то већ наведено. Окружни суд се такође позвао на одредбе чл. 10 и 11 ЗОО-а па је закључио да је неспорно да су парничне странке у конкретном случају закључиле спорни уговор "којим су се сагласили о битним елементима". Даље, суд је навео да је првостепени суд правилно закључио да је спорни уговор типски уговор и да га је припремила тужена. Међутим, Окружни суд је образложио да је првостепени суд погрешно закључио да та чињеница указује на монополистички положај

тужене и кршење принципа равноправности. У вези с тим, Окружни суд је навео да типским уговорима "одређени привредни субјекти пласирају робу на тржишту под идентичним условима", те да је "устаљено правило у тржишној привреди" да такве уговоре саставља само једна страна. Даље, Окружни суд је навео да је, према члану 72 став 1 ЗОО-а, уговор закључен када га потпишу сва лица која се њиме обавезују, што "подразумијева да друга уговорна страна, прије потписивања, у смислу остваривања начела равноправности и аутономије воље, као и осталих начела облигационог права, мора бити упозната са одредбама и условима из уговора и мора сагласношћу воље пристати на понуђене услове." Такође, Окружни суд је навео да је "општепознато да су уговори о кредиту уз валутну клаузулу, гдје главница кредита зависи од курса неке стране валуте (швицарски франак, еуро и сл.) уобичајени у правном промету и да није спорно да се ова клаузула често користи, те да је као таква разумљива и просјечном потрошачу." Окружни суд је закључио да су апеланткиње и тужена закључиле уговор слободно израженом вољом, са допуштеним основом и да супротно нису ни доказивале, те да је по том уговору првоапеланткиња имала обавезу да мјесечне рате изражене у CHF уплаћује у КМ према средњем курсу на дан уплате сваке појединачне рате, како је и уговорено.

20. Врховни суд је оспореном пресудом број 71 0 П 141459 15 Рев од 30. маја 2017. године одбио ревизију апеланткиња зато што је закључио да је другостепена одлука у оспораваном дијелу правилна. Врховни суд је у образложењу навео да су се странке спорним уговором у чл. 2 и 3 сагласиле о битним елементима уговора. Суд је нагласио да апеланткиње нису ни тражиле да се утврди ништавост чл. 2 и 3 "који садрже валутну клаузулу и промјенљиву каматну стопу", те да због тога правна ваљаност члана 12 спорног уговора не представља претходно питање за одлуку о њиховом захтјеву да им тужена исплати новчане износе који су настали по основу курсних разлика. Наиме, члан 12 спорног уговора, како је то навео Врховни суд, не дефинише битне елементе уговора, "већ је клаузула којом су странке одредиле начин примјене члана 2 и 3 уговора". У односу на уговорену валутну клаузулу, Врховни суд је истакао да је она правно допуштено средство уговарања које "подразумијева могућност одређених одступања од курса, односно вриједности валуте обрачуна у односу на курс других валута или тржишну цијену предмета намјенског кредита. Због вишегодишњег трајања уговора о кредиту ни банка, ни корисник кредита нису у прилици да у вријеме закључења уговора сагледају будућа тржишна кретања курса валуте обрачуна, па подједнако сносе посљедице алеаторности таквог уговора." Такође, Врховни суд је навео да апеланткиње нису у поступку ни истицале да им одредбе уговора нису биле јасне, нити да уговор нису прихватиле слободном вољом. Осим тога, како је даље навео Врховни суд, "све и када би се прихватило да је у погледу своје преговарачке позиције и разине обавијештености корисник кредита у слабијем положају у односу на банку, [првоапеланткињи] која не спори да је уговор прочитала, а при томе је дипломирани економиста, у вријеме закључења уговора биле су познате правне посљедице уговарања тзв. валутне клаузуле у швајцарским францима и економске посљедице закључења уговора (да ће рата кредита зависити од кретања ове валуте)."

21. Врховни суд је такође навео да за рјешење конкретне правне ствари није битан извор средстава из којих је пласиран кредит с валутном клаузулом, те да су неосновани ревизиони приговори да је тужена требала да докаже да ли се кредитно


задужила у страној валути код друге финансијске организације и да ли је та средства конвертовала ради давања кредита, нити су апеланткиње предлагале извођење доказа у том правцу. У односу на приговор о томе да је због енормног раста CHF валутна клаузула довела до нарушавања еквивалентности давања на штету апеланткиња, Врховни суд се позвао на принцип једнаке вриједности престација из члана 15 ЗОО-а па је навео да се тај принцип не односи на све уговоре, "већ на двострано обавезне уговоре у којима није искључено по природи уговорних односа, или по вољи уговорних страна". Такође је навео да је одступање од принципа еквивалентности "дозвољено у оним двостраним уговорима код којих по природи уговорног односа вриједност престације једне стране не мора бити сразмјерна вриједности престације друге стране (нпр. уговори о осигурању, уговори на срећу – тзв. алеаторни уговори), као и онда када слободно израженом вољом уговорних страна буде прихваћена нижа вриједност престације једне стране (члан 139 став 5 ЗОО)." Врховни суд је даље образложио да ЗОО предвиђа инструменте за успостављање поремећене уговорне равнотеже, зависно од тога да ли је до нарушавања принципа еквивалентности дошло у вријеме закључења уговора или након тога. Тако се, како је даље образложио Врховни суд, нарушавање еквивалентности у вријеме закључења уговора отклања захтјевом за поништење уговора због прекомјерног оштећења из члана 139 ЗОО-а, односно захтјевом за раскид или измјену уговора из члана 133 став 4 ЗОО-а ако су околности које отежавају испуњење обавезе једне стране настале након тога. Међутим, како је закључио Врховни суд, апеланткиње нису поставиле такве захтјеве.

22. Врховни суд је образложио и да спорни уговор не може да се сматра зеленашким уговором који је забрањен одредбом члана 141 ЗОО-а зато што из проведених доказа никако не може да се извуче закључак да је уговор закључен с намјером тужене да искористи стање нужде, недовољно искуство, лакомисленост или зависност апеланткиња, нити да су оне спорни уговор закључиле налазећи се у таквој ситуацији која је, у суштини, за њих представљала неку нужност.

23. У односу на обрачун камата по спорном уговору, Врховни суд је у образложењу поновио оно што су у односу на то питање утврдили и првостепени и другостепени суд.

IV. Апелација a) Наводи из апелације

24. Апеланткиње сматрају да им је оспореним одлукама Врховног и Окружног суда прекршено право на правично саслушање из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и право на недискриминацију из члана 14 Европске конвенције. У вези с тим, апеланткиње наводе да су тужбени захтјев заснивале "позивајући се понајвише на одредбе Закона о заштити потрошача БиХ", као и на друге законе (ЗОО, Закон о девизном пословању РС, Закон о банкама РС). Апеланткиње наводе да су се нарочито позивале на одредбе чл. 3, 93 и 95 Закона о заштити потрошача, које су детаљно навеле (страница 4 апелације), али да "нити један суд на било којој инстанци, посебно Окружни суд [...] и Врховни суд [...] нису обратили пажњу, нити су размотрили, па чак ни споменули правну аргументацију и квалификације које су апеланткиње истицале током цјелокупног поступка, као да Закон о заштити потрошача БиХ и други закони и прописи

који регулишу рад банака никако не постоје, нити важе у правном систему БиХ и РС."

25. Такође, апеланткиње наводе да тужена није нити у једној фази поступка доказала да се ради пласирања спорног кредита задужила на страном или домаћем тржишту новца у CHF, због чега би морала враћати износ у тој валути и "исплаћивати пасивне каматне стопе". Наводе и да ове њихове тврдње Врховни суд "кратко спомиње и, без било каквог образложења, одбија као ирелевантне [...] иако би се могло радити о привидном (симулованом) правном послу који, према члану 62 ЗООРС нема учинка међу уговорним странама." У односу на потребу узимања у разматрање одредаба Закона о заштити потрошача, апеланткиње се позивају на мишљење Европског суда правде у Луксембургу (у даљњем тексту: ЕСП) и наводе да је у сличном предмету тај суд утврдио да су "према Директиви 93/13/ЕЕЗ [...] непоштене одредбе у уговорима склопљенима између пословног субјекта (банака) и потрошача са валутним клаузулама". У вези с тим, апеланткиње детаљно наводе ставове тог суда на стр. 5–6 апелације. Даље, апеланткиње наводе да произвољна примјена права представља кршење члана 6 став 1 Европске конвенције, те да је игнорисање њихових аргумената и примјене Закона о заштити потрошача и других прописа довело до неједнакости у поступању и повреде забране дискриминације из члана 14 Европске конвенције.

26. Такође, апеланткиње наводе да су судови "игнорисали" првоапеланткињину изјаву да јој "након што уплати рату кредита од мјесечне плате остаје 25,00 КМ за егзистенцију", што, према њиховом мишљењу, показује да Врховни и Окружни суд "нису адекватно одговорили на питање на који је начин у предметном уговору успостављена равнотежа узајамних права и обавеза" уговорних страна. Даље, апеланткиње се позивају и на праксу Уставног суда у односу на то да свако мијешање у право на имовину мора да буде прописано законом, има легитиман циљ и мора да буде пропорционално, односно мора да се успостави правична равнотежа између права лица на имовину и јавног (општег) интереса уз образлагање стандарда и позивање на праксу Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд). Апеланткиње сматрају да Врховни и Окружни суд нису дали одговор на питање "на који начин је у конкретном случају испоштован принцип једнаке вриједности узајамних давања, затим начело савјесности и поштења и уопште основна начела Закона о облигационим односима из којих је и проистекла валутна клаузула чији је циљ да заштити повјериоца, али не и да уништи дужника у испуњењу његове обавезе."

27. Апеланткиње нису посебно образлагале наводно кршење права на имовину и на недискриминацију.

28. У допунама апелације апеланткиње су обавјештавале Уставни суд о пракси судова у региону (Србија, Хрватска, Словенија), која слиједи праксу ЕСП поводом истог питања које се поставља и у конкретном случају. Апеланткиње предлажу да Уставни суд утврди кршење наведених права, укине оспорене пресуде Врховног и Окружног суда и предмет "врати Окружном суду на поновно разматрање или да сам мериторно ријеши ову правну ствар тако што ће потврдити првостепену пресуду и досудити апеланткињама правичну накнаду због повреде права на приступ суду."

б) Одговор на апелацију

29. У одговорима на апелацију Врховни и Окружни суд су навели да у цијелости остају при ставовима и закључцима изнесеним у оспореним пресудама. Основни суд је навео да сматра да се "наводима апеланта не доводи у питање


законитост одлука другостепеног и ревизионог суда, па самим тим, да нису повређена права" на која су се апеланткиње позвале.

30. Тужена у свом одговору оспорава апелационе наводе. Нарочито истиче да су нетачни апелациони наводи да судови "нису обратили пажњу нити су размотрили па чак ни споменули правну аргументацију и квалификације које су апеланткиње истицале током поступка". Напротив, тужена сматра да су судови јасно образложили своје одлуке и "позвали се на одговарајуће прописе, а Врховни суд [РС] у својој је одлуци [...] чак и навео које правне могућности су стајале [апеланткињама] на располагању", али да апеланткиње нису користиле правне инструменте које прописује ЗОО за овакве ситуације. Тужена сматра и да пракса међународног суда не може да се примијени на конкретну ситуацију "јер не знамо шта је предмет спора у тим правним стварима, а апелант се позива само на оне ставове из тих одлука који му наводно иду у корист."

V. Релевантни прописи

31. У Закону о облигационим односима Републике Српске ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, те "Службени гласник РС" бр. 17/93 и 3/96; за потребе ове одлуке користи се текст прописа како је објављен у службеним гласилима јер није објављен на свим службеним језицима и писмима) релевантне одредбе гласе:

Аутономија воље Члан 10.

Стране у облигационим односима су слободне, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој вољи.

Равноправност страна Члан 11.

Стране у облигационом односу су равноправне.

Начело савјесности и поштења Члан 12.

У заснивању облигационих односа и остваривању права и обавеза из тих односа стране су дужне да се придржавају начела савјесности и поштења.

Забрана злоупотребе права Члан 13.

(1) Забрањено је вршење права из облигационих односа противно циљу због кога је оно законом установљено или признато.

Забрана стварања и искоришћавања монополског положаја Члан 14.

У заснивању облигационих односа стране не могу установљавати права и обавезе којима се за било кога ствара или искоришћава монополски положај на тржишту.

Начело једнаке вриједности давања Члан 15.

(1) У заснивању двостраних уговора "стране" полазе од начела једнаке вриједности узајамних давања.

(2) Законом се одређује у којим случајевима нарушавања тога начела повлачи правне посљедице.

Забрана проузроковања штете Члан 16.

Свако је дужан да се уздржи од поступка којим се може другом проузроковати штета.

Дужности испуњења обавеза Члан 17.

(1) Стране у облигационом односу дужне су да изврше своју обавезу и одговорни су за њено испуњење.

(2) Обавеза се може угасити само сагласношћу воља учесника у облигационом односу или на основу закона.

Понашање у извршавању обавеза и остваривању права Члан 18.

(1) Учесник у облигационом односу дужан је да у извршавању своје обавезе поступа са пажњом која се у правном промету захтијева у одговарајућој врсти облигационих односа (пажња доброг привредника, односно пажња доброг домаћина).

(2) Учесник у облигационом односу дужан је да у извршавању обавезе из своје професионалне дјелатности поступа с повећаном пажњом, према правилима струке и обичајима (пажња доброг стручњака).

Састављање исправе Члан 72.

(1) Кад је за закључење уговора потребно саставити исправу, уговор је закључен кад исправу потпишу сва лица која се њим обавезују.

(2) Уговарач који не зна писати ставиће на исправу рукознак овјерен од два свједока или од суда, односно другог органа. [...]

Примјена одредби и тумачење спорних одредби Члан 99.

(1) Одредбе уговора примјењују се онако како гласе. (2) При тумачењу спорних одредби не треба се држати

дословног значења употријебљених израза, већ треба истраживати заједничку намјеру уговарача и одредбу тако разумјети како то одговара начелима облигационог права утврђеним овим законом.

Нејасне одредбе у посебним случајевима Члан 100.

У случају кад је уговор закључен према унапријед одштампаном садржају, или кад је уговор био на други начин припремљен и предложен од једне уговорне стране, нејасне одредбе тумачиће се у корист друге стране.

Допунско правило Члан 101.

Нејасне одредбе у уговору без накнаде треба тумачити у смислу који је мање тежак за дужника, а у теретном уговору у смислу којим се остварује правичан однос узајамних давања.

Обавезност Члан 142.

(1) Општи услови одређени од стране једног уговарача, било да су садржани у формалном формуларном уговору, било да се на њих уговор позива, допуњују посебне погодбе утврђене међу уговарачима у истом уговору, и по правилу обавезују као и ове.

(2) Општи услови уговора морају се објавити на уобичајени начин.

(3) Општи услови обавезују уговорну страну ако су јој били познати или морали бити познати у часу закључења уговора.

(4) У случају неслагања општих услова и посебних погодби важе ове посљедње.

Ништавост неких одредби општих услова Члан 143.

(1) Ништаве су одредбе општих услова које су противне самом циљу закљученог уговора или добрим пословним обичајима, чак и ако су општи услови који их садрже одобрени од надлежног органа.

(2) Суд може одбити примјену појединих одредби општих услова које лишавају другу страну права да стави приговоре, или оних на основу којих она губи права из уговора


или губи рокове, или које су иначе неправичне или претјерано строге према њој.

Начело монетарног номинализма Члан 394.

Кад обавеза има за предмет своту новца, дужник је дужан исплатити онај број новчаних јединица на који обавеза гласи, изузев кад закон одређује што друго.

Валута обавезе Члан 395.

Ако новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути или злату, њено испуњење се може захтијевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе.

Појам Члан 1065.

Уговором о кредиту банка се обавезује да кориснику кредита стави на располагање одређени износ новчаних средстава, на одређено или неодређено вријеме, за неку намјену или без утврђене намјене, а корисник се обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у вријеме и на начин како је утврђено уговором.

32. У Закону о заштити потрошача у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ" бр. 25/06 и 88/15) релевантне одредбе гласе:

Члан 1. (1) Закон о заштити потрошача у Босни и Херцеговини

[...] уређује односе између потрошача, произвођача и трговаца на територији Босне и Херцеговине.

(2) На односе и случајеве из области заштите потрошача који нису регулисани овим Законом примјењиваће се [...] одговарајуће одредбе закона којима се уређују облигациони односи у Босни и Херцеговини. У случају недоумице или сукоба одредаба, примјењиваће се одредба која пружа већи степен заштите потрошачима.

(3) Потрошач је свако физичко лице које купује, стиче или користи производе или услуге за своје личне потребе и за потребе свог домаћинства.

(4) Произвођач је свако физичко или правно лице које послује у Босни и Херцеговини, без обзира на врсту или облик власништва, јавно или приватно, који у цјелини или дјелимично производи производ или пружа услугу.

[...] (10) Услуга је свака дјелатност чија је намјена да буде

понуђена потрошачима.

Члан 2. Потрошач се не може одрећи нити бити ускраћен за

права која су му дата овим Законом.

Члан 3. Основна права потрошача су: [...] д) право на информисаност; [...] г) право на накнаду штете и компензацију; [...]

Члан 93. (1) Уговорне одредбе обавезују потрошача само ако је

прије закључења уговора био упознат са његовим садржајем, односно ако су му уговорни услови били познати у вријеме закључења уговора.

(2) Уговорне одредбе треба да буду разумљиве и у вези с другим одредбама у истом или другом уговору између истих страна узимајући у обзир природу производа или услуге и свих других учесника у вези са закључењем уговора.

(3) У случају недоумице у вези са значењем појединих одредаба у уговору, важиће значење које је повољније за потрошача.

(4) Сматра се да је потрошач био упознат са уговорним одредбама ако га је трговац упозорио и ако су му оне биле доступне.

Члан 94. (1) Трговац не смије захтијевати уговорне одредбе које

су неправедне или које би проузроковале штету потрошачу. (2) Уговорне одредбе из става (1) овог члана ништавне

су.

Члан 95. Уговорне одредбе које потрошач није лично уговарао

сматраће се неправедним ако: а) стварају значајну неједнакост између права и обавеза

уговорних страна на штету потрошача; б) би испуњење уговорних обавеза значајно одступило

од оправданог очекивања потрошача; ц) су у супротности с принципом поштења, савјести и

добрим пословним обичајима.

Члан 96. У општим условима формуларних уговора нарочито

није пуноважна одредба: [...] д) којом уговорна страна предвиђа да обећано чињење

може измијенити или од њега одступити искључиво узимајући у обзир свој интерес;[...]

VI. Допустивост

33. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

34. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако је поднесена у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

35. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 71 0 П 141459 15 Рев од 30. маја 2017. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланткиње су примиле 23. августа, а апелација је поднесена 14. септембра 2017. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

36. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

37. Апеланткиње сматрају да им је оспореним одлукама Врховног и Окружног суда прекршено право на правично саслушање из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и право на недискриминацију из члана 14 Европске конвенције.


Право на правично суђење

38. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

39. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом.

40. Апеланткиње, између осталог, сматрају да се у оспореним одлукама Окружни и Врховни суд нису никако бавили њиховом аргументацијом коју су истицале током цијелог поступка, а која се тицала релевантних одредаба Закона о заштити потрошача у БиХ, те да нису јасно образложили због чега сматрају да је уговарањем валутне клаузуле као у спорном уговору постигнута равнотежа узајамних давања, нарочито када након исплате рате апеланткињи не остаје ни минимум средстава за живот.

41. У вези с тим, Уставни суд је, слиједећи праксу Европског суда, у својој пракси досљедно истицао да право на образложену одлуку представља неодвојив дио права на правично суђење, те да члан 6 став 1 Европске конвенције обавезује судове да образложе своје одлуке зато што недостатак довољних и релевантних разлога у судској одлуци може да указује, између осталог, на арбитрарно судско одлучивање. Међутим, то не значи и обавезу судова да детаљно одговоре на сваки аргумент који странке изнесу у поступку, односно у жалбама или другим одговарајућим поднесцима. Колико ће бити широка обавеза суда да у образложењу одлуке наведе разлоге којима се водио при њеном доношењу зависи од околности и природе сваког појединог случаја (мјерило довољности). С друге стране, разлози наведени у образложењу одлуке у правилу ће се сматрати релевантним ако јасно упућују на то да судови нису спровели процјену на произвољан начин, да нису учинили неку другу очигледну погрешку у просуђивању, погрешно оцијенили постојање неког важног фактора или пропустили да размотре све релевантне факторе, односно пропустили да узму у обзир све чињеничне и правне елементе који су објективно релевантни за доношење одлуке, да нису одбили да проведу доказе који би могли да доведу до другачије одлуке итд. Дакле, разлози наведени у образложењу одлуке морају да обухвате све важне аспекте конкретног случаја који су могли да утичу на коначну одлуку (мјерило релевантности; види, између осталих, Европски суд, Ruiz Torija против Шпаније, пресуда од 9. децембра 1994. године, серија А, број 303-А, тачка 29, Kuznetsov и др. против Русије, пресуда од 11. јануара 2007. године, апликација број 184/02, тачка 83. с даљњим референцама, Ајдарић против Хрватске, пресуда од 13. децембра 2011. године, апликација број 20883/09, тачка 34 и Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 2478/06 од 17. септембра 2008. године, став 22 с даљњим референцама, објављена на www.ustavnisud.ba).

42. У вези са овим наводима, Уставни суд најприје истиче да је у Одлуци број АП 5328/15 (одлука о допустивости и меритуму од 13. марта 2018. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 21/18, доступна и на www.ustavnisud.ba) разматрао исто питање и одбио апелацију. У тој одлуци Уставни суд је имао у виду Директиву Вијећа Европске заједнице број 93/13 од 5. априла

1993. године ("Службени лист ЕЗ" број 95/29, у даљњем тексту: Директива), као и одлуке ЕСП у предметима број Ц-26/13 од 30. априла 2014. године и Ц-186/16 од 20. септембра 2017. године. Уставни суд је у тој одлуци указао на то да је владавина права основни принцип на чијем остварењу раде сви национални судови, па тако и правосуђе у БиХ, те да иако Босна и Херцеговина није чланица Европске уније и нема директну обавезу да спроводи одлуке ЕСП као што то имају државе чланице, она може да тумачи домаће законодавство "у духу правног концепта какав подржава Европска унија" (idem, АП 5328/15, тачка 35). Даље, Уставни суд је указао да је ЕСП у наведеним пресудама нагласио важност информисаног и упућеног обавјештавања потрошача прије склапања уговора о уговорним условима и њиховим посљедицама зато што је такво обавјештавање од битне важности за потрошача. Након што је детаљно размотрио ставове ЕСП у одлукама бр. Ц-26/13 и Ц-186/16 (idem, тачке 36–37), Уставни суд је закључио да су судови дали довољне и релевантне разлоге за своје одлучење. У вези с тим је у образложењу поново нагласио да је основни задатак редовних судова, "како са аспекта примјене процесног и материјалног права тако и са аспекта закључака из цитираног предмета број Ц-186/16 био да провјери да ли је тужена као давалац услуге апеланткињи као примаоцу услуге саопћила све релевантне информације у погледу њених финансијских обавеза, и то у вријеме закључења уговора."

43. Узевши у обзир све околности тог предмета, Уставни суд је, између осталог, истакао да "разлози и закључак редовних судова у вези с постојањем битних елемената уговора у вријеме његовог закључења који су апеланткињи предочени на јасан и разумљив начин, у писаној форми, представљају основну разлику у односу на предмет који је разматрао и анализирао '[ЕСП] у вези са сличним околностима, те да су ставови и закључци редовних судова у погледу постојања битних елемената уговора, као и одређености (одредивости) предмета уговора потпуно јасни и разумљиви'. Стога, како сматра Уставни суд, нема произвољности у погледу примјене материјалног права одбијањем апеланткињиног тужбеног захтјева којим је, у суштини, захтијевала измјену уговорних одредаба, које су у вријеме закључења биле јасне и разумљиве због тога што су се након закључења уговора, односно у вријеме његовог извршења промијениле околности због којих апеланткиња сматра да је предмет извршења од почетка био недопуштен. Ово тим прије што је апеланткиња, иако је навела да тужбу подноси ради утврђења ништавости, заправо, тужбеним захтјевом тражила да суд обавеже тужену да измијени уговор, што је у колизији с обзиром на посљедице ништавости на начин како су оне регулиране одредбама ЗОО-а (чл. 104 и 105)". Стога је Уставни суд закључио да "имајући у виду наведено, као и то да се конкретни предмет у кључним аспектима (јасноће, разумљивости, битних елемената у вријеме закључења спорног уговора) у битноме разликује од предмета који је разматрао [ЕСП], те да су управо у вези с тим кључним аспектима у образложењима пресуда наведени јасни и аргументирани разлози," нема кршења права на правично суђење (idem, тачке 38–39).

44. Уставни суд у вријеме доношења наведене одлуке није разматрао праксу судова у региону на коју се апеланткиње позивају у овој одлуци. Будући да се та пракса заснива на ставовима ЕСП који су детаљно изнесени, Уставни суд сматра да нема потребе посебно улазити у то како су судови у другим државама у региону примијенили ставове ЕСП у околностима случајева које су они разматрали.

45. У конкретном случају, Уставни суд сматра да нема разлога да донесе другачију одлуку у односу на исто питање


које апеланткиње постављају у овој апелацији, у скоро истим околностима, па се позива на образложење из своје раније одлуке. Осим тога, Уставни суд указује да су апеланткиње тужбом тражиле утврђење ништавости уговорних одредби о валутној клаузули, а истовремено су тражиле и измјену спорног уговора. При томе, тачно је да су се апеланткиње у тужби и у поступку позвале, између осталог, и на одредбе Закона о заштити потрошача. Међутим, тај закон прописује права потрошача, али не предвиђа инструменте заштите, већ у односу на то морају да се примијене одговарајуће одредбе ЗОО-а, на шта и сам Закон о заштити потрошача указује (члан 1 став 2). Стога, Уставни суд не може да прихвати тврдње да Окружни и Врховни суд у оспореним одлукама нису дали релевантна образложења која се тичу заштите апеланткиња у спорном уговорном односу, иако се судови нису експлицитно позвали на Закон о заштити потрошача и неке друге законе које су навеле у тужби јер су суштинска питања размотрена примјеном одговарајућих одредаба ЗОО-а о заштити уговорних страна. Тако је суд њихов тужбени захтјев којим су тражиле утврђивање ништавости појединих одредаба размотрио према ЗОО-у који прописује разлоге и посљедице ништавости. У вези с тим, судови су, између осталог, истакли да апеланткиње нити у тужби нити у поступку нису тврдиле да им одредбе спорног уговора нису биле јасне или да првоапеланткињина изјава за закључење спорног уговора није била дата слободно и озбиљно, те да на те околности нису ни предлагале извођење доказа. Осим тога, нема ништа што би указало на то да апеланткињама уговорне одредбе о валутној клаузули нису биле јасне у вријеме закључења уговора, нити су апеланткиње током поступка у тужби, па нити у апелацији то тврдиле. О том питању и Окружни и Врховни суд су дали релевантна и довољна образложења која не могу да се сматрају произвољним ни у процесном ни у материјалном смислу (види тачке 20–22 ове одлуке).

46. Даље, и Окружни и Врховни суд су, поступајући у оквирима коначно постављеног тужбеног захтјева (да се утврди дјелимична ништавост спорног уговора – ст. 2, 3 и 4 члана 12 и измјену уговора у дијелу валутне клаузуле и уговорене каматне стопе), детаљно размотрили релевантне одредбе ЗОО-а у околностима конкретног случаја. Врховни суд је указао да су се апеланткиње позвале на нарушавање еквивалентности давања на њихову штету због енормног раста CHF. Међутим, Врховни суд је истакао да је принцип економске равнотеже заштићен у облигационом праву различитим правним средствима, односно да постоје различити инструменти за отклањање поремећене равнотеже узајамних давања до које дође у вријеме или током трајања уговора, али је образложио да апеланткиње нису користиле те инструменте, односно да нису поставиле ни захтјев за поништење уговора због прекомјерног оштећења, ни захтјев за раскид или измјену уговора (види тачку 21 ове одлуке). Осим тога, Врховни суд је чак испитао и могућност да апеланткиње због несразмјере чинидби траже измјену зеленашког уговора, али је закључио да из изведених доказа не може да се закључи да би се могло радити о таквом уговору (види тачку 22 ове одлуке). Уставни суд сматра да је овакво образложење детаљно, јасно и засновано на релевантним прописима, те да је, као и у предмету АП 5328/15, захтјев за измјену уговора у колизији са захтјевом за дјелимично утврђење ништавости уговорних одредаба о валутној клаузули с обзиром на посљедице ништавости. Такође, на другачије одлучење не могу да утичу ни наводи апеланткиња о томе да судови нису испитали да ли се тужена кредитно задужила у страној валути код друге финансијске организације и да ли је та средства конвертовала ради давања

кредита будући да Уставни суд сматра да то ни на који начин није релевантно у конкретном случају, нити пресуде ЕСП на које су се апеланткиње позвале указују на потребу да се доказује из којег извора средстава је пласиран кредит који им је одобрен.

47. С обзиром на све наведено, Уставни суд сматра да су Врховни и Окружни суд у оспореним одлукама дали довољне и јасне разлоге за своја утврђења и закључке, те да таква образложења задовољавају и мјерило довољности и мјерило релевантности (види тачку 40 ове одлуке). Стога, Уставни суд сматра да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Остала права

48. У односу на право на имовину и на недискриминацију, апеланткиње нису изнијеле посебне наводе. Уставни суд запажа да су апеланткиње наводе које су изнијеле у односу на кршење права на правично суђење квалификовале истовремено и као кршење права на имовину, а Уставни суд је већ закључио да су ти наводи неосновани. Осим тога, апеланткиње наводе о дискриминацији нису учиниле вјероватним јер нити су навеле основ по којем су наводно дискриминисане и право у односу на које сматрају да постоји дискриминација, нити су навеле упоредну групу, а ни радње којима би биле дискриминисане у односу на ту упоредну групу по неком забрањеном основу. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да су и наводи о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана 14 Европске конвенције неосновани.

VIII. Закључак

49. Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када су судови дали довољне, јасне и релевантне разлоге о својим закључцима да у конкретном случају није доказано да одредбе о валутној клаузули у спорном уговору, у вријеме његовог закључења, апеланткињама нису биле довољно јасне и разумљиве или да уговор нису закључиле својом слободном вољом, те да би стога спорни уговор о кредиту у CHF био ништав. Осим тога, апеланткиње нису тужбеним захтјевом тражиле примјену других инструмената заштите у случају нарушене равнотеже узајамних давања уговорних страна које предвиђа ЗОО, о чему су судови, такође, дали јасна и детаљна образложења.

50. Уставни суд сматра да су неосновани и наводи о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана 14 Европске конвенције будући да су апеланткиње наводе о кршењу права на имовину засновале на истим наводима као и у односу на право на правично суђење, за које је Уставни суд утврдио да су неосновани, док у односу на дискриминацију нису изнијеле ништа што би дискриминацију учинило вјероватном.

51. На основу члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.




Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 3877/17, rješavajući apelaciju Maje Knežević i


Smilje Knežević, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Mirsad Ćeman, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 17. jula 2019. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Maje Knežević i Smilje

Knežević podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 71 0 P 141459 15 Rev od 30. maja 2017. godine i Presude Okružnog suda u Banjoj Luci broj 71 0 P 141459 14 Gž od 2. septembra 2015. godine.



1. Maja Knežević i Smilja Knežević (u daljnjem tekstu: prvoapelantica i drugoapelantica), obje iz Banje Luke, koje zastupa Dalibor Mrša, advokat iz Banje Luke, podnijele su 14. septembra 2017. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 71 0 P 141459 15 Rev od 30. maja 2017. godine i Presude Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 71 0 P 141459 14 Gž od 2. septembra 2015. godine. Apelantice su podnescima od 6. oktobra 2017. godine, 29. januara, 22. marta i 25. jula 2018. godine, te 9. aprila 2019. godine dopunjavale apelaciju, odnosno obavještavale Ustavni sud o relevantnoj praksi sudova u Bosni i Hercegovini i regiji o istom pitanju koje postavljaju i u svojoj apelaciji.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog, Okružnog i Osnovnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud), te od "Hypo Alpe Adria bank" a.d. Banja Luka (sada "Addiko bank" a.d. Banja Luka; u daljnjem tekstu: tužena) zatraženo je da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sudovi i tužena su dostavili odgovore 4. i 10. juna 2019. godine.

4. Ustavni sud je dopisom od 31. maja 2019. godine zatražio da apelantice dostave dopunsku dokumentaciju. Apelantice su 5. juna 2019. godine postupile po traženju Ustavnog suda.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelantica i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Prvoapelantica kao korisnica kredita i drugoapelantica kao solidarna dužnica zaključile su 18. jula 2007. godine sa tuženom ugovor o namjenskom stambenom kreditu (u daljnjem tekstu: sporni ugovor) uz valutnu klauzulu u švicarskim francima (u daljnjem tekstu: CHF). Vrijednost kredita je iznosila 113.500,00 CHF, što je na dan odobrenja kredita, 11. septembra 2007. godine, po srednjem kursu Centralne banke iznosilo 135.547,83 KM. Spornim ugovorom je u članu 3. tačka 4. ugovorena promjenljivost kamatne stope na način da se ona vezuje za Libor ("fiksiran za 31. 12. za cijeli dvanaestomjesečni period, zaokružen na sljedeću veću četvrtinu koja je u trenutku zaključenja spornog ugovora iznosila 6,75% godišnje"), što je promjenljivi dio kamatne stope, plus godišnju maržu od 4,25% kao fiksni dio

kamatne stope. Prvoapelantica je ispunjavala svoju ugovornu obavezu i otplaćivala tuženoj mjesečne rate po srednjem kursu CHF preračunatom u KM na dan uplate kredita.

7. Apelantice su 18. aprila 2012. godine podnijele tužbu Osnovnom sudu protiv tužene radi "utvrđenja ništavosti spornog ugovora i sticanja bez osnova". Naime, apelantice su u tužbi navele da se tužena nije pridržavala spornog ugovora tako što je kamatnu stopu mijenjala prema svojoj internoj odluci, a ne u skladu s izmjenom referentne kamatne stope, odnosno Libora, kako je bilo ugovoreno. Osim toga, apelantice su navele da tužena o takvoj promjeni kamatne stope nikada sa njima nije zaključila aneks ugovora, niti napravila novi otplatni plan, iako je ugovor strogo formalan pravni posao. Apelantice su tražile da sud proglasi ništavim odredbe člana 4. stav 1. alineja 5. i st. 7, 8. i 9, kao i člana 12. spornog ugovora, da sud obaveže tuženu da "omogući otplatu preostalog dijela kredita uz uslove i na način koji je definisan momentom zaključenja ugovora – konverzijom kredita u KM po istom kursu koji je primjenjivan pri isplati kredita, bez mogućnosti tužene da mijenja ugovorenu kamatnu stopu", a prvoapelantica i da joj tužena isplati naknadu na ime stjecanja bez osnova, kako je to konačno precizirala.

8. Presudom Osnovnog suda broj 71 0 P 141459 12 P od 13. januara 2014. godine djelimično je usvojen tužbeni zahtjev pa je utvrđeno da su ništave odredbe člana 12. spornog ugovora, da se obavezuje tužena da omogući otplatu ostatka kredita kako je traženo i bez mogućnosti da tužena "proizvoljno i jednostrano mijenja ugovorenu kamatnu stopu", te da plan otplate kredita uskladi s kamatnom stopom usklađenom s godišnjim Liborom. Također, slijedom toga, obavezana je tužena da prvoapelantici isplati iznos od 5.309,57 KM na ime glavnog duga – razlike između prvoapelanticinih uplata i "anuiteta kredita neusklađenih s tržišnom vrijednošću Libora", te iznos od 3.273,25 KM na ime obračunate i dospjele zatezne kamate za više obračunat i naplaćen kredit po osnovu neusklađene vrijednosti Libora, kako je precizno navedeno u stavu 1. izreke prvostepene presude. Također, tužena je obavezana da prvoapelantici isplati i iznos od 15.029,40 KM na ime ukupno obračunatog i naplaćenog kredita po osnovu kursne razlike u periodu od 1. decembra 2007. godine do 1. novembra 2013. godine i iznos od 6.292,37 kao iznos obračunate i dospjele zatezne kamate za više obračunat i naplaćen kredit po osnovu kursne razlike za isti period. Također, tužena je obavezana da na ukupan iznos koji treba isplatiti prvoapelantici plati zateznu kamatu, te da apelanticama nadoknadi troškove postupka, kako je to navedeno u izreci prvostepene presude. Preostali dio tužbenog zahtjeva apelantica je odbijen (utvrđenje ništavosti člana 4. stav 1. alineja 5. i st. 7, 8. i 9. spornog ugovora).

9. U bitnom, prvostepeni sud je utvrdio da su apelantice i tužena članom 12. spornog ugovora ugovorile promjenljivost kamatne stope, i to tako da su apelantice svojim potpisom na ugovoru potvrdile da su saglasne i da prihvataju primjenu odluke o kamatnim stopama, kao i sve njene kasnije izmjene "u skladu sa kretanjima i dinamikom promjene Libora na tržištu kapitala", ali i sa "izmjenama i dopunama odluke o kamatnim stopama banke, a koje se smatraju sastavnim dijelom ugovora, bez posebnog zaključivanja aneksa ovog ugovora". Također, sud je utvrdio da se u istom članu tužena "obavezala da će o visini kamatne stope i o promijenjenom iznosu rate izvijestiti [prvoapelanticu] pismenim putem, bez odgode, te da se kredit plaća u KM, uz valutnu klauzulu vezanu za CHF", a da prvoapelantica kao korisnica kredita "potpisom ovog ugovora daje izričit pristanak na promjenu kamatne stope pod uslovima definisanim u članu 3. ovog ugovora". S druge strane, prvostepeni sud je utvrdio da je članom 3. spornog ugovora, između ostalog, ugovoreno da kamatnu stopu čini redovna kamatna stopa na kredit u iznosu od 113.500 CHF, da se ugovara promjenljiva kamatna stopa vezana za godišnji


Libor plus 4,25% kamatne marže godišnje, kako je to već navedeno u tački 4. odluke.

10. Prvostepeni sud je dalje u obrazloženju detaljno interpretirao relevantne odredbe Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), i to odredbe čl. 10–18, 21, 99–101. i 142. i 143. ZOO-a. Naveo je da je tačno da su apelantice odredbom člana 12. stav 1. spornog ugovora prihvatile sve naknadne izmjene kamatne stope kako je u tom članu navedeno, ali i da su, prema odredbi stava 5. istog člana, "potpisom predmetnog ugovora o kreditu dale izričiti pristanak na promjenu kamatne stope pod uslovima definisanim u članu 3. ovog ugovora." Nakon što je ukazao na odredbu člana 142. ZOO-a kojim se regulira primjena općih uvjeta koje odredi jedan ugovarač i koji "dopunjuju posebne uslove utvrđene među ugovaračima u istom ugovoru", sud je naveo da je članom 3. spornog ugovora "regulisan način obračuna redovne kamatne stope što isključuje primjenu odredbe člana 12. stav 1. istog ugovora jer su stranke ugovorile posebne uslove vezane za plasman ovih kreditnih sredstava". Slijedom toga, kako je zaključio prvostepeni sud, ne mogu se primjenjivati odluke tužene o promjeni kamatne stope ako su strane tačno i detaljno ugovorile za ovaj konkretan slučaj način obračuna redovne promjenljive kamatne stope, zavisno od godišnjeg Libora, plus kamatna marža od 4,25%, "što predstavlja bitan elemenat ugovora o kreditu." Sud je dalje naveo da kada se ima u vidu odredba stava 5. člana 12. spornog ugovora, odnosno izričit pristanak apelantica na promjenu kamatne stope pod uvjetima definiranim u članu 3. tog ugovora, onda se mora zaključiti da su apelantice finansijskim vještačenjem dokazale "da je tužena zaračunavala [apelanticama] veću kamatu iznad prvobitno ugovorene redovne kamate". Stoga, prema stavu prvostepenog suda, tužena nije postupila u skladu sa svojom ugovornom obavezom koja se odnosi "na obračun i naplatu anuiteta".

11. Prvostepeni sud je zaključio da je odredba člana 12. u vezi sa članom 3. spornog ugovora pravno ništava zato što apelantice "u vrijeme zaključenja ugovora nisu imale saznanja o odlukama tužene o visini kamatne stope, niti je tužena kasnije u skladu sa promjenama ove sa [apelanticama] zaključivala posebne anekse ugovora [...] kod nesporne činjenice da je tužena predmetnim odlukama mijenjala visinu ugovorene kamatne stope na drugačiji način nego što je to bilo ugovoreno članom 3. predmetnog ugovora." Osim toga, sud je zaključio da je iz dokaza koji su provedeni u postupku evidentno da je ugovor sačinila i predložila tužena zato što je "sačinjen po njenom obrascu, sa njenim memorandumom", da je tužena "regulisala sve bitne elemente ugovora koji se odnose na iznos kredita, namjenu, rok i način vraćanja itd., kao i da se pozvala na svoje odluke." Sud je također naveo da se odredba člana 12. spornog ugovora može smatrati nejasnom u smislu čl. 99–101. ZOO-a jer postoji kolizija sa članom 3. istog ugovora, što dalje znači da svi bitni elementi ugovora nisu bili jasno i precizno određeni u vrijeme njegovog zaključenja. Stoga, kako je sud naveo, pravnu važnost ne mogu imati odredbe kojima se jedna od ugovornih strana obavezuje "da unaprijed, a priori, 'bjanko', prihvata sve kasnije izmjene i dopune ugovora, koje će ponuditi druga ugovorna strana." Budući da se radi o kamati kao bitnom elementu ugovora, promjenu bitnih elemenata ugovorne strane uvijek reguliraju aneksom ugovora, za šta je potrebna saglasna volja ugovornih strana. Kako je tužena jednostrano i samostalno mijenjala kamatnu stopu kao bitan element ugovora, bez zaključivanja aneksa ugovora, sud je zaključio da je na taj način kršila osnovne principe obligacionog prava.

12. Sud je također naveo da tužena nije osporila da je mijenjala kamatnu stopu, i to tako što je mijenjala godišnju maržu koja, pored Libora, predstavlja drugi, fiksni element kamatne stope i koja je u vrijeme zaključenja spornog ugovora iznosila

4,25%. Osim toga, i vještak je utvrdio da tužena nije mijenjala kamatnu stopu u skladu s kretanjem Libora uvećanog za 4,25% kamatne marže, već je u cijelom utuženom periodu u kojem je Libor padao uvećavala Libor za kamatnu maržu koju je sama određivala. To znači, kako zaključuje sud, da je tužena jednostrano mijenjala fiksni dio kamatne stope, iako je članom 3. spornog ugovora kamatna marža ugovorena "kao stalna i nepromjenljiva kategorija". Osim toga, vještačenjem je također utvrđeno da tužena nije utvrđivala promjenu kamatne stope sa danom promjene Libora, već sa zakašnjenjem od po nekoliko mjeseci.

13. Osim toga, prvostepeni sud je naveo i da tužena nije mogla ugovorom propisati da se druga ugovorna strana odriče prava isticanja prigovora promijenjenih okolnosti u toku trajanja spornog ugovora. Sud je naveo da je to suprotno odredbi člana 143. ZOO-a, kao i odredbama kojima se propisuju uvjeti, način i posljedice ponašanja ugovornih strana kada za vrijeme trajanja ugovora dođe do značajno promijenjenih okolnosti koje u tolikoj mjeri utječu na materijalne prilike ugovorne strane da ona ugovor ne bi ni zaključila da su takve okolnosti postojale u vrijeme zaključenja ugovora ili bi ga zaključila s bitno drugačijim sadržajem. Budući da je utvrdio ništavost odredbe člana 12. spornog ugovora, sud je naveo da slijedom toga apelantice stječu pravo da od tužene traže da im omogući otplatu preostalog dijela kredita na način "koji bi bio na snazi da tužena nije u ugovor unijela ovakvu odredbu", te pravo da traže novčanu korist koju je tužena ostvarila primjenom te odredbe na osnovu člana 210. ZOO-a. Stoga je obavezao tuženu da prvoapelantici vrati iznos od 5.309,57 KM koji je nepropisnim obračunom kamate neosnovano pribavila za sebe kao novčanu korist.

14. U odnosu na dio tužbenog zahtjeva koji se odnosi da traženje apelantica da sud obaveže tuženu da im isplati određene novčane iznose koji su nastali na osnovu kursnih razlika između kursa CHF preračunatog u KM na dan plasmana kredita i njegovog kursa na dan uplata pojedinačnih rata u utuženom periodu, sud je naveo da je prvo bilo potrebno riješiti pitanje da li je prvoapelantica imala obavezu da rate uplaćuje po kursu CHF preračunatom u KM koji je važio u vrijeme kada joj je tužena isplatila kredit ili po kursu važećem u vrijeme uplate pojedinačnih rata. U vezi s tim, sud je ponovo ukazao na odredbu člana 3. spornog ugovora kojim su stranke ugovorile ovakav način otplate kredita. Prvostepeni sud se pozvao na odredbe člana 394. ZOO-a (princip monetarnog nominalizma) i člana 395 (valuta obaveze). Imajući to u vidu, prvostepeni sud je zaključio da je tužena ugovaranjem u članu 3. spornog ugovora plaćanja rata kredita po srednjem kursu CHF preračunatom u KM na dan uplate svake pojedinačne rate prekršila navedene odredbe, odnosno da je prvoapelantica bila obavezna tuženoj otplaćivati rate po srednjem kursu CHF preračunatom u KM na dan kada su joj sredstva stavljena na raspolaganje.

15. Sud je također naveo da tužena "kao finansijska organizacija ima pravnu mogućnost iz člana 1065. ZOO-a da od korisnika kredita, za novac koji im je stavila na raspolaganje naplati ugovorenu kamatu, a i zakonsku zateznu kamatu ukoliko ovaj bude kasnio sa otplatama". Stoga je sud zaključio da je nezakonito pribavljanje novčane koristi i po drugom osnovu, kursnoj razlici, kako je to tužena stavila u ugovor, zato što je na taj način tužena sebi pribavila dvostruku korist: po osnovu ugovorene promjenljive kamate i po osnovu kursnih razlika "koje su neminovno nastale usljed promjene tržišne vrijednosti strane valute u odnosu na domaću" tokom trajanja kreditne obaveze. Kako je sud dalje naveo, ZOO ne pruža zaštitu takvom ponašanju "budući da je očigledno da se njime krše osnovni postulati ugovornih odnosa, a to su načelo ravnopravnosti strana, savjesnosti i poštenja i načelo jednakih davanja." Sud je vještačenjem utvrdio da su tokom utuženog perioda nastale kursne


razlike, odnosno da je vrijednost CHF rasla u odnosu na KM, te da je po tom osnovu prvoapelantica više uplatila 15.029,40 KM, na koji iznos ima i pravo na zateznu kamatu, za koju je vještak za utuženi period utvrdio da iznosi 6.297,37 KM.

16. Sud je konačno zaključio da se tužena "nije ponašala sa pažnjom dobrog stručnjaka, na šta je bila obavezna, budući da ona obavlja finansijsku djelatnost iz koje je zaključen predmetni ugovor, čime je tužena zloupotrijebila svoj monopolski položaj u odnosu na [apelantice] (nepravilnim obračunavanjem kamatne stope, te nepravilnim određivanjem da se iznos svake dospjele rate naplaćuje po srednjem kursu CHF preračunatog u KM na dan uplate rata, umjesto na dan plasmana kredita)".

17. Ostali dio tužbenog zahtjeva koji se odnosio na zahtjev da se utvrde ništavim odredbe člana 4. stav 1. alineja 5, te st. 7, 8. i 9. spornog ugovora sud je odbio zato što je utvrdio da je tužena imala zakonsko uporište da radi osiguranja svog potraživanja po spornom ugovoru ugovori zasnivanje hipoteke na nekretninama i dostavljanje mjenice, što je regulirano navedenim odredbama.

18. Okružni sud je osporenom presudom broj 71 0 P 141459 14 Gž od 2. septembra 2015. godine djelimično uvažio žalbu tužene i preinačio prvostepenu presudu u dijelu u kojem je utvrđeno da je ništava odredba člana 12. spornog ugovora i tužena obavezana da prvoapelantici omogući otplatu preostalog dijela kredita konverzijom u KM po istom kursu koji je primjenjivan pri isplati kredita, bez mogućnosti tužene da proizvoljno i jednostrano mijenja ugovorenu kamatnu stopu, te da joj isplati određene iznose na ime neosnovano stečene koristi s kamatama, kako je to precizno navedeno u izreci drugostepene odluke. U ostalom dijelu, koji se odnosio na usklađivanje plana otplate kredita s kamatnom stopom usklađenom s godišnjim Liborom i na isplatu razlike za više naplaćenu kamatu u utuženom periodu, žalba tužene je odbijena i prvostepena presuda potvrđena.

19. Okružni sud je, između ostalog, obrazložio da je prvostepeni sud pogrešno primijenio materijalno pravo kada je utvrdio da je odredba člana 12. spornog ugovora ništava i kada je po tom osnovu obavezao tuženu na isplatu iznosa glavnog duga, obračunatih i dospjelih kamata i zatezne kamate na iznos glavnog duga, kako je to već navedeno. Okružni sud se također pozvao na odredbe čl. 10. i 11. ZOO-a pa je zaključio da je nesporno da su parnične stranke u konkretnom slučaju zaključile sporni ugovor "kojim su se saglasili o bitnim elementima". Dalje, sud je naveo da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je sporni ugovor tipski ugovor i da ga je pripremila tužena. Međutim, Okružni sud je obrazložio da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da ta činjenica ukazuje na monopolistički položaj tužene i kršenje principa ravnopravnosti. U vezi s tim, Okružni sud je naveo da tipskim ugovorima "određeni privredni subjekti plasiraju robu na tržištu pod identičnim uslovima", te da je "ustaljeno pravilo u tržišnoj privredi" da takve ugovore sastavlja samo jedna strana. Dalje, Okružni sud je naveo da je, prema članu 72. stav 1. ZOO-a, ugovor zaključen kada ga potpišu sva lica koja se njime obavezuju, što "podrazumijeva da druga ugovorna strana, prije potpisivanja, u smislu ostvarivanja načela ravnopravnosti i autonomije volje, kao i ostalih načela obligacionog prava, mora biti upoznata sa odredbama i uslovima iz ugovora i mora saglasnošću volje pristati na ponuđene uslove." Također, Okružni sud je naveo da je "opštepoznato da su ugovori o kreditu uz valutnu klauzulu, gdje glavnica kredita zavisi od kursa neke strane valute (švicarski franak, euro i sl.) uobičajeni u pravnom prometu i da nije sporno da se ova klauzula često koristi, te da je kao takva razumljiva i prosječnom potrošaču." Okružni sud je zaključio da su apelantice i tužena zaključile ugovor slobodno izraženom voljom, sa dopuštenim osnovom i da suprotno nisu ni dokazivale, te da je po tom ugovoru prvoapelantica imala obavezu da mjesečne rate izražene u CHF uplaćuje u KM prema srednjem kursu na dan uplate svake pojedinačne rate, kako je i ugovoreno.

20. Vrhovni sud je osporenom presudom broj 71 0 P 141459 15 Rev od 30. maja 2017. godine odbio reviziju apelantica zato što je zaključio da je drugostepena odluka u osporavanom dijelu pravilna. Vrhovni sud je u obrazloženju naveo da su se stranke spornim ugovorom u čl. 2. i 3. saglasile o bitnim elementima ugovora. Sud je naglasio da apelantice nisu ni tražile da se utvrdi ništavost čl. 2. i 3. "koji sadrže valutnu klauzulu i promjenljivu kamatnu stopu", te da zbog toga pravna valjanost člana 12. spornog ugovora ne predstavlja prethodno pitanje za odluku o njihovom zahtjevu da im tužena isplati novčane iznose koji su nastali po osnovu kursnih razlika. Naime, član 12. spornog ugovora, kako je to naveo Vrhovni sud, ne definira bitne elemente ugovora, "već je klauzula kojom su stranke odredile način primjene člana 2. i 3. ugovora". U odnosu na ugovorenu valutnu klauzulu, Vrhovni sud je istakao da je ona pravno dopušteno sredstvo ugovaranja koje "podrazumijeva mogućnost određenih odstupanja od kursa, odnosno vrijednosti valute obračuna u odnosu na kurs drugih valuta ili tržišnu cijenu predmeta namjenskog kredita. Zbog višegodišnjeg trajanja ugovora o kreditu ni banka, ni korisnik kredita nisu u prilici da u vrijeme zaključenja ugovora sagledaju buduća tržišna kretanja kursa valute obračuna, pa podjednako snose posljedice aleatornosti takvog ugovora." Također, Vrhovni sud je naveo da apelantice nisu u postupku ni isticale da im odredbe ugovora nisu bile jasne, niti da ugovor nisu prihvatile slobodnom voljom. Osim toga, kako je dalje naveo Vrhovni sud, "sve i kada bi se prihvatilo da je u pogledu svoje pregovaračke pozicije i razine obaviještenosti korisnik kredita u slabijem položaju u odnosu na banku, [prvoapelantici] koja ne spori da je ugovor pročitala, a pri tome je diplomirani ekonomista, u vrijeme zaključenja ugovora bile su poznate pravne posljedice ugovaranja tzv. valutne klauzule u švajcarskim francima i ekonomske posljedice zaključenja ugovora (da će rata kredita zavisiti od kretanja ove valute)."

21. Vrhovni sud je također naveo da za rješenje konkretne pravne stvari nije bitan izvor sredstava iz kojih je plasiran kredit s valutnom klauzulom, te da su neosnovani revizioni prigovori da je tužena trebala dokazati da li se kreditno zadužila u stranoj valuti kod druge finansijske organizacije i da li je ta sredstva konvertirala radi davanja kredita, niti su apelantice predlagale izvođenje dokaza u tom pravcu. U odnosu na prigovor o tome da je zbog enormnog rasta CHF valutna klauzula dovela do narušavanja ekvivalentnosti davanja na štetu apelantica, Vrhovni sud se pozvao na princip jednake vrijednosti prestacija iz člana 15. ZOO-a pa je naveo da se taj princip ne odnosi na sve ugovore, "već na dvostrano obavezne ugovore u kojima nije isključeno po prirodi ugovornih odnosa, ili po volji ugovornih strana". Također je naveo da je odstupanje od principa ekvivalentnosti "dozvoljeno u onim dvostranim ugovorima kod kojih po prirodi ugovornog odnosa vrijednost prestacije jedne strane ne mora biti srazmjerna vrijednosti prestacije druge strane (npr. ugovori o osiguranju, ugovori na sreću – tzv. aleatorni ugovori), kao i onda kada slobodno izraženom voljom ugovornih strana bude prihvaćena niža vrijednost prestacije jedne strane (član 139. stav 5. ZOO)." Vrhovni sud je dalje obrazložio da ZOO predviđa instrumente za uspostavljanje poremećene ugovorne ravnoteže, zavisno od toga da li je do narušavanja principa ekvivalentnosti došlo u vrijeme zaključenja ugovora ili nakon toga. Tako se, kako je dalje obrazložio Vrhovni sud, narušavanje ekvivalentnosti u vrijeme zaključenja ugovora otklanja zahtjevom za poništenje ugovora zbog prekomjernog oštećenja iz člana 139. ZOO-a, odnosno zahtjevom za raskid ili izmjenu ugovora iz člana 133. stav 4. ZOO-a ako su okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane nastale nakon toga. Međutim, kako je zaključio Vrhovni sud, apelantice nisu postavile takve zahtjeve.

22. Vrhovni sud je obrazložio i da se sporni ugovor ne može smatrati zelenaškim ugovorom koji je zabranjen odredbom člana


141. ZOO-a zato što se iz provedenih dokaza nikako ne može izvući zaključak da je ugovor zaključen s namjerom tužene da iskoristi stanje nužde, nedovoljno iskustvo, lakomislenost ili zavisnost apelantica, niti da su one sporni ugovor zaključile nalazeći se u takvoj situaciji koja je, u suštini, za njih predstavljala neku nužnost.

23. U odnosu na obračun kamata po spornom ugovoru, Vrhovni sud je u obrazloženju ponovio ono što su u odnosu na to pitanje utvrdili i prvostepeni i drugostepeni sud.


24. Apelantice smatraju da im je osporenim odlukama Vrhovnog i Okružnog suda prekršeno pravo na pravično saslušanje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i pravo na nediskriminaciju iz člana 14. Evropske konvencije. U vezi s tim, apelantice navode da su tužbeni zahtjev zasnivale "pozivajući se ponajviše na odredbe Zakona o zaštiti potrošača BiH", kao i na druge zakone (ZOO, Zakon o deviznom poslovanju RS, Zakon o bankama RS). Apelantice navode da su se naročito pozivale na odredbe čl. 3, 93. i 95. Zakona o zaštiti potrošača, koje su detaljno navele (stranica 4. apelacije), ali da "niti jedan sud na bilo kojoj instanci, posebno Okružni sud [...] i Vrhovni sud [...] nisu obratili pažnju, niti su razmotrili, pa čak ni spomenuli pravnu argumentaciju i kvalifikacije koje su apelantice isticale tokom cjelokupnog postupka, kao da Zakon o zaštiti potrošača BiH i drugi zakoni i propisi koji regulišu rad banaka nikako ne postoje, niti važe u pravnom sistemu BiH i RS."

25. Također, apelantice navode da tužena nije niti u jednoj fazi postupka dokazala da se radi plasiranja spornog kredita zadužila na stranom ili domaćem tržištu novca u CHF, zbog čega bi morala vraćati iznos u toj valuti i "isplaćivati pasivne kamatne stope". Navode i da ove njihove tvrdnje Vrhovni sud "kratko spominje i, bez bilo kakvog obrazloženja, odbija kao irelevantne [...] iako bi se moglo raditi o prividnom (simulovanom) pravnom poslu koji, prema članu 62. ZOORS nema učinka među ugovornim stranama." U odnosu na potrebu uzimanja u razmatranje odredaba Zakona o zaštiti potrošača, apelantice se pozivaju na mišljenje Evropskog suda pravde u Luksemburgu (u daljnjem tekstu: ESP) i navode da je u sličnom predmetu taj sud utvrdio da su "prema Direktivi 93/13/EEZ [...] nepoštene odredbe u ugovorima sklopljenima između poslovnog subjekta (banaka) i potrošača sa valutnim klauzulama". U vezi s tim, apelantice detaljno navode stavove tog suda na str. 5–6. apelacije. Dalje, apelantice navode da proizvoljna primjena prava predstavlja kršenje člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te da je ignoriranje njihovih argumenata i primjene Zakona o zaštiti potrošača i drugih propisa dovelo do nejednakosti u postupanju i povrede zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije.

26. Također, apelantice navode da su sudovi "ignorisali" prvoapelanticinu izjavu da joj "nakon što uplati ratu kredita od mjesečne plate ostaje 25,00 KM za egzistenciju", što, prema njihovom mišljenju, pokazuje da Vrhovni i Okružni sud "nisu adekvatno odgovorili na pitanje na koji je način u predmetnom ugovoru uspostavljena ravnoteža uzajamnih prava i obaveza" ugovornih strana. Dalje, apelantice se pozivaju i na praksu Ustavnog suda u odnosu na to da svako miješanje u pravo na imovinu mora biti propisano zakonom, imati legitiman cilj i mora biti proporcionalno, odnosno mora se uspostaviti pravična ravnoteža između prava lica na imovinu i javnog (općeg) interesa uz obrazlaganje standarda i pozivanje na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud). Apelantice

smatraju da Vrhovni i Okružni sud nisu dali odgovor na pitanje "na koji način je u konkretnom slučaju ispoštovan princip jednake vrijednosti uzajamnih davanja, zatim načelo savjesnosti i poštenja i uopšte osnovna načela Zakona o obligacionim odnosima iz kojih je i proistekla valutna klauzula čiji je cilj da zaštiti povjerioca, ali ne i da uništi dužnika u ispunjenju njegove obaveze."

27. Apelantice nisu posebno obrazlagale navodno kršenje prava na imovinu i na nediskriminaciju.

28. U dopunama apelacije apelantice su obavještavale Ustavni sud o praksi sudova u regiji (Srbija, Hrvatska, Slovenija), koja slijedi praksu ESP povodom istog pitanja koje se postavlja i u konkretnom slučaju. Apelantice predlažu da Ustavni sud utvrdi kršenje navedenih prava, ukine osporene presude Vrhovnog i Okružnog suda i predmet "vrati Okružnom sudu na ponovno razmatranje ili da sam meritorno riješi ovu pravnu stvar tako što će potvrditi prvostepenu presudu i dosuditi apelanticama pravičnu naknadu zbog povrede prava na pristup sudu."


29. U odgovorima na apelaciju Vrhovni i Okružni sud su naveli da u cijelosti ostaju pri stavovima i zaključcima iznesenim u osporenim presudama. Osnovni sud je naveo da smatra da se "navodima apelanta ne dovodi u pitanje zakonitost odluka drugostepenog i revizionog suda, pa samim tim, da nisu povređena prava" na koja su se apelantice pozvale.

30. Tužena u svom odgovoru osporava apelacione navode. Naročito ističe da su netačni apelacioni navodi da sudovi "nisu obratili pažnju niti su razmotrili pa čak ni spomenuli pravnu argumentaciju i kvalifikacije koje su apelantice isticale tokom postupka". Naprotiv, tužena smatra da su sudovi jasno obrazložili svoje odluke i "pozvali se na odgovarajuće propise, a Vrhovni sud [RS] u svojoj je odluci [...] čak i naveo koje pravne mogućnosti su stajale [apelanticama] na raspolaganju", ali da apelantice nisu koristile pravne instrumente koje propisuje ZOO za ovakve situacije. Tužena smatra i da se praksa međunarodnog suda ne može primijeniti na konkretnu situaciju "jer ne znamo šta je predmet spora u tim pravnim stvarima, a apelant se poziva samo na one stavove iz tih odluka koji mu navodno idu u korist."


31. U Zakonu o obligacionim odnosima Republike Srpske ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni glasnik RS" br. 17/93 i 3/96; za potrebe ove odluke koristi se tekst propisa kako je objavljen u službenim glasilima jer nije objavljen na svim službenim jezicima i pismima) relevantne odredbe glase:

Autonomija volje Član 10.

Strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji.

Ravnopravnost strana Član 11.

Strane u obligacionom odnosu su ravnopravne.

Načelo savjesnosti i poštenja Član 12.

U zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savjesnosti i poštenja.

Zabrana zloupotrebe prava Član 13.

(1) Zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato.


Zabrana stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja Član 14.

U zasnivanju obligacionih odnosa strane ne mogu ustanovljavati prava i obaveze kojima se za bilo koga stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu.

Načelo jednake vrijednosti davanja Član 15.

(1) U zasnivanju dvostranih ugovora "strane" polaze od načela jednake vrijednosti uzajamnih davanja.

(2) Zakonom se određuje u kojim slučajevima narušavanja toga načela povlači pravne posljedice.

Zabrana prouzrokovanja štete Član 16.

Svako je dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta.

Dužnosti ispunjenja obaveza Član 17.

(1) Strane u obligacionom odnosu dužne su da izvrše svoju obavezu i odgovorni su za njeno ispunjenje.

(2) Obaveza se može ugasiti samo saglasnošću volja učesnika u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona.

Ponašanje u izvršavanju obaveza i ostvarivanju prava Član 18.

(1) Učesnik u obligacionom odnosu dužan je da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahtijeva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika, odnosno pažnja dobrog domaćina).

(2) Učesnik u obligacionom odnosu dužan je da u izvršavanju obaveze iz svoje profesionalne djelatnosti postupa s povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka).

Sastavljanje isprave Član 72.

(1) Kad je za zaključenje ugovora potrebno sastaviti ispravu, ugovor je zaključen kad ispravu potpišu sva lica koja se njim obavezuju.

(2) Ugovarač koji ne zna pisati staviće na ispravu rukoznak ovjeren od dva svjedoka ili od suda, odnosno drugog organa. [...]

Primjena odredbi i tumačenje spornih odredbi Član 99.

(1) Odredbe ugovora primjenjuju se onako kako glase. (2) Pri tumačenju spornih odredbi ne treba se držati

doslovnog značenja upotrijebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku namjeru ugovarača i odredbu tako razumjeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom.

Nejasne odredbe u posebnim slučajevima Član 100.

U slučaju kad je ugovor zaključen prema unaprijed odštampanom sadržaju, ili kad je ugovor bio na drugi način pripremljen i predložen od jedne ugovorne strane, nejasne odredbe tumačiće se u korist druge strane.

Dopunsko pravilo Član 101.

Nejasne odredbe u ugovoru bez naknade treba tumačiti u smislu koji je manje težak za dužnika, a u teretnom ugovoru u smislu kojim se ostvaruje pravičan odnos uzajamnih davanja.

Obaveznost Član 142.

(1) Opšti uslovi određeni od strane jednog ugovarača, bilo da su sadržani u formalnom formularnom ugovoru, bilo da se na njih ugovor poziva, dopunjuju posebne pogodbe utvrđene među ugovaračima u istom ugovoru, i po pravilu obavezuju kao i ove.

(2) Opšti uslovi ugovora moraju se objaviti na uobičajeni način.

(3) Opšti uslovi obavezuju ugovornu stranu ako su joj bili poznati ili morali biti poznati u času zaključenja ugovora.

(4) U slučaju neslaganja opštih uslova i posebnih pogodbi važe ove posljednje.

Ništavost nekih odredbi opštih uslova Član 143.

(1) Ništave su odredbe opštih uslova koje su protivne samom cilju zaključenog ugovora ili dobrim poslovnim običajima, čak i ako su opšti uslovi koji ih sadrže odobreni od nadležnog organa.

(2) Sud može odbiti primjenu pojedinih odredbi opštih uslova koje lišavaju drugu stranu prava da stavi prigovore, ili onih na osnovu kojih ona gubi prava iz ugovora ili gubi rokove, ili koje su inače nepravične ili pretjerano stroge prema njoj.

Načelo monetarnog nominalizma Član 394.

Kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan isplatiti onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje što drugo.

Valuta obaveze Član 395.

Ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtijevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.

Pojam Član 1065.

Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vrijeme, za neku namjenu ili bez utvrđene namjene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vrijeme i na način kako je utvrđeno ugovorom.

32. U Zakonu o zaštiti potrošača u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH" br. 25/06 i 88/15) relevantne odredbe glase:

Član 1. (1) Zakon o zaštiti potrošača u Bosni i Hercegovini [...]

uređuje odnose između potrošača, proizvođača i trgovaca na teritoriji Bosne i Hercegovine.

(2) Na odnose i slučajeve iz oblasti zaštite potrošača koji nisu regulirani ovim Zakonom primjenjivat će se [...] odgovarajuće odredbe zakona kojima se uređuju obligacioni odnosi u Bosni i Hercegovini. U slučaju nedoumice ili sukoba odredbi, primjenjivat će se odredba koja pruža veći stepen zaštite potrošačima.

(3) Potrošač je svako fizičko lice koje kupuje, stiče ili koristi proizvode ili usluge za svoje lične potrebe i za potrebe svog domaćinstva.

(4) Proizvođač je svako fizičko ili pravno lice koje posluje u Bosni i Hercegovini, bez obzira na vrstu ili oblik vlasništva, javno ili privatno, koje u cijelosti ili djelimično proizvodi proizvod ili pruža uslugu.

[...] (10) Usluga je svaka djelatnost namijenjena da bude

ponuđena potrošačima.

Član 2. Potrošač se ne može odreći niti biti uskraćen za prava koja

su mu data ovim Zakonom.

Član 3. Osnovna prava potrošača su: [...] d) pravo na informiranost; [...]


g) pravo na naknadu štete i kompenzaciju; [...]

Član 93. (1) Ugovorne odredbe obavezuju potrošača samo ako je

prije zaključenja ugovora bio upoznat sa sadržajem ugovora, odnosno ako su mu ugovorni uvjeti trebali biti poznati u vrijeme zaključenja ugovora.

(2) Ugovorne odredbe treba da budu razumljive i u vezi s drugim odredbama u istom ili drugom ugovoru između istih strana uzimajući u obzir prirodu proizvoda ili usluge i svih drugih učesnika u vezi sa zaključenjem ugovora.

(3) U slučaju nedoumice u vezi sa značenjem pojedinih odredbi u ugovoru, važit će značenje koje je povoljnije za potrošača.

(4) Smatra se da je potrošač bio upoznat o ugovornim odredbama ako ga je trgovac upozorio i ako su mu one bile dostupne.

Član 94. (1) Trgovac ne smije zahtijevati ugovorne odredbe koje su

nepravedne ili koje bi prouzrokovale štetu potrošaču. (2) Ugovorne odredbe iz stava (1) ovog člana ništavne su.

Član 95. Ugovorne odredbe koje potrošač nije lično ugovarao

smatrat će se nepravednim ako: a) stvaraju značajnu nejednakost između prava i obaveza

ugovornih strana na štetu potrošača; b) bi ispunjenje ugovornih obaveza značajno odstupilo od

opravdanog očekivanja potrošača; c) su u suprotnosti s principom poštenja, savjesti i dobrim

poslovnim običajima.

Član 96. U općim uvjetima formularnih ugovora naročito nije

punovažna odredba: [...] d) kojom ugovorna strana predviđa da obećanu činidbu

može izmijeniti ili od nje odstupiti isključivo uzimajući u obzir svoj interes;[...]

VI. Dopustivost

33. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

34. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako je podnesena u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

35. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 71 0 P 141459 15 Rev od 30. maja 2017. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelantice su primile 23. augusta, a apelacija je podnesena 14. septembra 2017. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

36. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

37. Apelantice smatraju da im je osporenim odlukama Vrhovnog i Okružnog suda prekršeno pravo na pravično saslušanje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i pravo na nediskriminaciju iz člana 14. Evropske konvencije.


38. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i osnovne slobode iz ovog člana stav 2, što uključuje:


39. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom.

40. Apelantice, između ostalog, smatraju da se u osporenim odlukama Okružni i Vrhovni sud nisu nikako bavili njihovom argumentacijom koju su isticale tokom cijelog postupka, a koja se ticala relevantnih odredaba Zakona o zaštiti potrošača u BiH, te da nisu jasno obrazložili zbog čega smatraju da je ugovaranjem valutne klauzule kao u spornom ugovoru postignuta ravnoteža uzajamnih davanja, naročito kada nakon isplate rate apelantici ne ostaje ni minimum sredstava za život.

41. U vezi s tim, Ustavni sud je, slijedeći praksu Evropskog suda, u svojoj praksi dosljedno isticao da pravo na obrazloženu odluku predstavlja neodvojiv dio prava na pravično suđenje, te da član 6. stav 1. Evropske konvencije obavezuje sudove da obrazlože svoje odluke zato što nedostatak dovoljnih i relevantnih razloga u sudskoj odluci može ukazivati, između ostalog, na arbitrarno sudsko odlučivanje. Međutim, to ne znači i obavezu sudova da detaljno odgovore na svaki argument koji stranke iznesu u postupku, odnosno u žalbama ili drugim odgovarajućim podnescima. Koliko će biti široka obaveza suda da u obrazloženju odluke navede razloge kojima se vodio pri njenom donošenju zavisi od okolnosti i prirode svakog pojedinog slučaja (mjerilo dovoljnosti). S druge strane, razlozi navedeni u obrazloženju odluke u pravilu će se smatrati relevantnim ako jasno upućuju na to da sudovi nisu proveli procjenu na proizvoljan način, da nisu učinili neku drugu očiglednu pogrešku u prosuđivanju, pogrešno ocijenili postojanje nekog važnog faktora ili propustili razmotriti sve relevantne faktore, odnosno propustili uzeti u obzir sve činjenične i pravne elemente koji su objektivno relevantni za donošenje odluke, da nisu odbili provesti dokaze koji bi mogli dovesti do drugačije odluke itd. Dakle, razlozi navedeni u obrazloženju odluke moraju obuhvatiti sve važne aspekte konkretnog slučaja koji su mogli utjecati na konačnu odluku (mjerilo relevantnosti; vidi, između ostalih, Evropski sud, Ruiz Torija protiv Španije, presuda od 9. decembra 1994. godine, serija A, broj 303-A, tačka 29, Kuznetsov i dr. protiv Rusije, presuda od 11. januara 2007. godine, aplikacija broj 184/02, tačka 83. s daljnjim referencama, Ajdarić protiv Hrvatske, presuda od 13. decembra 2011. godine, aplikacija broj 20883/09, tačka 34. i Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 2478/06 od 17. septembra 2008. godine, stav 22. s daljnjim referencama, objavljena na www.ustavnisud.ba).

42. U vezi sa ovim navodima, Ustavni sud najprije ističe da je u Odluci broj AP 5328/15 (odluka o dopustivosti i meritumu od 13. marta 2018. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 21/18, dostupna i na www.ustavnisud.ba) razmatrao isto


pitanje i odbio apelaciju. U toj odluci Ustavni sud je imao u vidu Direktivu Vijeća Evropske zajednice broj 93/13 od 5. aprila 1993. godine ("Službeni list EZ" broj 95/29, u daljnjem tekstu: Direktiva), kao i odluke ESP u predmetima broj C-26/13 od 30. aprila 2014. godine i C-186/16 od 20. septembra 2017. godine. Ustavni sud je u toj odluci ukazao na to da je vladavina prava osnovni princip na čijem ostvarenju rade svi nacionalni sudovi, pa tako i pravosuđe u BiH, te da iako Bosna i Hercegovina nije članica Evropske unije i nema direktnu obavezu da provodi odluke ESP kao što to imaju države članice, ona može tumačiti domaće zakonodavstvo "u duhu pravnog koncepta kakav podržava Evropska unija" (idem, AP 5328/15, tačka 35). Dalje, Ustavni sud je ukazao da je ESP u navedenim presudama naglasio važnost informiranog i upućenog obavještavanja potrošača prije sklapanja ugovora o ugovornim uvjetima i njihovim posljedicama zato što je takvo obavještavanje od bitne važnosti za potrošača. Nakon što je detaljno razmotrio stavove ESP u odlukama br. C-26/13 i C-186/16 (idem, tačke 36–37), Ustavni sud je zaključio da su sudovi dali dovoljne i relevantne razloge za svoje odlučenje. U vezi s tim je u obrazloženju ponovo naglasio da je osnovni zadatak redovnih sudova, "kako sa aspekta primjene procesnog i materijalnog prava tako i sa aspekta zaključaka iz citiranog predmeta broj C-186/16 bio da provjeri da li je tužena kao davalac usluge apelantici kao primaocu usluge saopćila sve relevantne informacije u pogledu njenih finansijskih obaveza, i to u vrijeme zaključenja ugovora."

43. Uzevši u obzir sve okolnosti tog predmeta, Ustavni sud je, između ostalog, istakao da "razlozi i zaključak redovnih sudova u vezi s postojanjem bitnih elemenata ugovora u vrijeme njegovog zaključenja koji su apelantici predočeni na jasan i razumljiv način, u pisanoj formi, predstavljaju osnovnu razliku u odnosu na predmet koji je razmatrao i analizirao '[ESP] u vezi sa sličnim okolnostima, te da su stavovi i zaključci redovnih sudova u pogledu postojanja bitnih elemenata ugovora, kao i određenosti (odredivosti) predmeta ugovora potpuno jasni i razumljivi'. Stoga, kako smatra Ustavni sud, nema proizvoljnosti u pogledu primjene materijalnog prava odbijanjem apelanticinog tužbenog zahtjeva kojim je, u suštini, zahtijevala izmjenu ugovornih odredaba, koje su u vrijeme zaključenja bile jasne i razumljive zbog toga što su se nakon zaključenja ugovora, odnosno u vrijeme njegovog izvršenja promijenile okolnosti zbog kojih apelantica smatra da je predmet izvršenja od početka bio nedopušten. Ovo tim prije što je apelantica, iako je navela da tužbu podnosi radi utvrđenja ništavosti, zapravo, tužbenim zahtjevom tražila da sud obaveže tuženu da izmijeni ugovor, što je u koliziji s obzirom na posljedice ništavosti na način kako su one regulirane odredbama ZOO-a (čl. 104. i 105)". Stoga je Ustavni sud zaključio da "imajući u vidu navedeno, kao i to da se konkretni predmet u ključnim aspektima (jasnoće, razumljivosti, bitnih elemenata u vrijeme zaključenja spornog ugovora) u bitnome razlikuje od predmeta koji je razmatrao [ESP], te da su upravo u vezi s tim ključnim aspektima u obrazloženjima presuda navedeni jasni i argumentirani razlozi," nema kršenja prava na pravično suđenje (idem, tačke 38–39).

44. Ustavni sud u vrijeme donošenja navedene odluke nije razmatrao praksu sudova u regiji na koju se apelantice pozivaju u ovoj odluci. Budući da se ta praksa zasniva na stavovima ESP koji su detaljno izneseni, Ustavni sud smatra da nema potrebe posebno ulaziti u to kako su sudovi u drugim državama u regiji primijenili stavove ESP u okolnostima slučajeva koje su oni razmatrali.

45. U konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da nema razloga donijeti drugačiju odluku u odnosu na isto pitanje koje apelantice postavljaju u ovoj apelaciji, u skoro istim okolnostima, pa se poziva na obrazloženje iz svoje ranije odluke. Osim toga, Ustavni sud ukazuje da su apelantice tužbom tražile utvrđenje ništavosti ugovornih odredbi o valutnoj klauzuli, a istovremeno su tražile i izmjenu spornog ugovora. Pri tome, tačno je da su se apelantice u tužbi i u postupku pozvale, između ostalog, i na

odredbe Zakona o zaštiti potrošača. Međutim, taj zakon propisuje prava potrošača, ali ne predviđa instrumente zaštite, već se u odnosu na to moraju primijeniti odgovarajuće odredbe ZOO-a, na šta i sam Zakon o zaštiti potrošača ukazuje (član 1. stav 2). Stoga, Ustavni sud ne može prihvatiti tvrdnje da Okružni i Vrhovni sud u osporenim odlukama nisu dali relevantna obrazloženja koja se tiču zaštite apelantica u spornom ugovornom odnosu, iako se sudovi nisu eksplicitno pozvali na Zakon o zaštiti potrošača i neke druge zakone koje su navele u tužbi jer su suštinska pitanja razmotrena primjenom odgovarajućih odredaba ZOO-a o zaštiti ugovornih strana. Tako je sud njihov tužbeni zahtjev kojim su tražile utvrđivanje ništavosti pojedinih odredaba razmotrio prema ZOO-u koji propisuje razloge i posljedice ništavosti. U vezi s tim, sudovi su, između ostalog, istakli da apelantice niti u tužbi niti u postupku nisu tvrdile da im odredbe spornog ugovora nisu bile jasne ili da prvoapelanticina izjava za zaključenje spornog ugovora nije bila data slobodno i ozbiljno, te da na te okolnosti nisu ni predlagale izvođenje dokaza. Osim toga, nema ništa što bi ukazalo na to da apelanticama ugovorne odredbe o valutnoj klauzuli nisu bile jasne u vrijeme zaključenja ugovora, niti su apelantice tokom postupka u tužbi, pa niti u apelaciji to tvrdile. O tom pitanju i Okružni i Vrhovni sud su dali relevantna i dovoljna obrazloženja koja se ne mogu smatrati proizvoljnim ni u procesnom ni u materijalnom smislu (vidi tačke 20–22. ove odluke).

46. Dalje, i Okružni i Vrhovni sud su, postupajući u okvirima konačno postavljenog tužbenog zahtjeva (da se utvrdi djelimična ništavost spornog ugovora – st. 2, 3. i 4. člana 12. i izmjenu ugovora u dijelu valutne klauzule i ugovorene kamatne stope), detaljno razmotrili relevantne odredbe ZOO-a u okolnostima konkretnog slučaja. Vrhovni sud je ukazao da su se apelantice pozvale na narušavanje ekvivalentnosti davanja na njihovu štetu zbog enormnog rasta CHF. Međutim, Vrhovni sud je istakao da je princip ekonomske ravnoteže zaštićen u obligacionom pravu različitim pravnim sredstvima, odnosno da postoje različiti instrumenti za otklanjanje poremećene ravnoteže uzajamnih davanja do koje dođe u vrijeme ili tokom trajanja ugovora, ali je obrazložio da apelantice nisu koristile te instrumente, odnosno da nisu postavile ni zahtjev za poništenje ugovora zbog prekomjernog oštećenja, ni zahtjev za raskid ili izmjenu ugovora (vidi tačku 21. ove odluke). Osim toga, Vrhovni sud je čak ispitao i mogućnost da apelantice zbog nesrazmjere činidbi traže izmjenu zelenaškog ugovora, ali je zaključio da se iz izvedenih dokaza ne može zaključiti da bi se moglo raditi o takvom ugovoru (vidi tačku 22. ove odluke). Ustavni sud smatra da je ovakvo obrazloženje detaljno, jasno i zasnovano na relevantnim propisima, te da je, kao i u predmetu AP 5328/15, zahtjev za izmjenu ugovora u koliziji sa zahtjevom za djelimično utvrđenje ništavosti ugovornih odredaba o valutnoj klauzuli s obzirom na posljedice ništavosti. Također, na drugačije odlučenje ne mogu utjecati ni navodi apelantica o tome da sudovi nisu ispitali da li se tužena kreditno zadužila u stranoj valuti kod druge finansijske organizacije i da li je ta sredstva konvertirala radi davanja kredita budući da Ustavni sud smatra da to ni na koji način nije relevantno u konkretnom slučaju, niti presude ESP na koje su se apelantice pozvale ukazuju na potrebu da se dokazuje iz kojeg izvora sredstava je plasiran kredit koji im je odobren.

47. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud smatra da su Vrhovni i Okružni sud u osporenim odlukama dali dovoljne i jasne razloge za svoja utvrđenja i zaključke, te da takva obrazloženja zadovoljavaju i mjerilo dovoljnosti i mjerilo relevantnosti (vidi tačku 40. ove odluke). Stoga, Ustavni sud smatra da nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.


Ostala prava

48. U odnosu na pravo na imovinu i na nediskriminaciju, apelantice nisu iznijele posebne navode. Ustavni sud zapaža da su apelantice navode koje su iznijele u odnosu na kršenje prava na pravično suđenje kvalificirale istovremeno i kao kršenje prava na imovinu, a Ustavni sud je već zaključio da su ti navodi neosnovani. Osim toga, apelantice navode o diskriminaciji nisu učinile vjerovatnim jer niti su navele osnov po kojem su navodno diskriminirane i pravo u odnosu na koje smatraju da postoji diskriminacija, niti su navele uporednu grupu, a ni radnje kojima bi bile diskriminirane u odnosu na tu uporednu grupu po nekom zabranjenom osnovu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da su i navodi o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i člana 14. Evropske konvencije neosnovani.

VIII. Zaključak

49. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u situaciji kada su sudovi dali dovoljne, jasne i relevantne razloge o svojim zaključcima da u konkretnom slučaju nije dokazano da odredbe o valutnoj klauzuli u spornom ugovoru, u vrijeme njegovog zaključenja, apelanticama nisu bile dovoljno jasne i razumljive ili da ugovor nisu zaključile svojom slobodnom voljom, te da bi stoga sporni ugovor o kreditu u CHF bio ništav. Osim toga, apelantice nisu tužbenim zahtjevom tražile primjenu drugih instrumenata zaštite u slučaju narušene ravnoteže uzajamnih davanja ugovornih strana koje predviđa ZOO, o čemu su sudovi, također, dali jasna i detaljna obrazloženja.

50. Ustavni sud smatra da su neosnovani i navodi o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i člana 14. Evropske konvencije budući da su apelantice navode o kršenju prava na imovinu zasnovale na istim navodima kao i u odnosu na pravo na pravično suđenje, za koje je Ustavni sud utvrdio da su neosnovani, dok u odnosu na diskriminaciju nisu iznijele ništa što bi diskriminaciju učinilo vjerovatnom.

51. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.




540 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu:

predsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednici Mato Tadić, Mirsad Ćeman i Margarita Caca-Nikolovska i suci Tudor Pantiru, Valerija Galić, Miodrag Simović, Seada Palavrić i Giovanni Grasso, na sjednici održanoj 5. srpnja 2019. godine, u predmetu broj U 4/18, rješavajući zahtjev Borjane Krišto, predsjedateljice Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, na temelju članka VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka d) i članka 63. stavak (1) točka d) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), donio je

ODLUKU O OBUSTAVI POSTUPKA Obustavlja se postupak pokrenut zahtjevom Borjane Krišto,

predsjedateljice Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, za ocjenu ustavnosti odredbe članka IV.A.2.8. stavak 3. Ustava Federacije Bosne i Hercegovine kako je izmijenjena Amandmanom XXXIV ("Službene novine

Federacije Bosne i Hercegovine" br. 1/94, 13/97, 16/02, 22/02, 52/02, 18/03, 63/03, 9/04, 20/04, 33/04, 71/05, 72/05, 32/07 i 88/08) zato što je podnositeljica zahtjeva odustala od zahtjeva.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE

1. Borjana Krišto, predsjedateljica Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: podnositeljica zahtjeva), podnijela je 10. siječnja 2018. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu ustavnosti odredbe članka IV.A.2.8. stavak 3. Ustava Federacije Bosne i Hercegovine kako je izmijenjena Amandmanom XXXIV ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 1/94, 13/97, 16/02, 22/02, 52/02, 18/03, 63/03, 9/04, 20/04, 33/04, 71/05, 72/05, 32/07 i 88/08).

2. Podnositeljica zahtjeva je podneskom od 24. svibnja 2019. godine obavijestila Ustavni sud da odustaje od zahtjeva.

3. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud je pošao od odredaba članka VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 63. stavak (1) točka d) Pravila Ustavnog suda.

4. Članak VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: (a) Ustavni sud ima isključivu nadležnost odlučivanja o svim

sporovima koji proisteknu iz ovog Ustava između entiteta, ili između Bosne i Hercegovine i jednog ili oba entiteta, ili između institucija Bosne i Hercegovine, uključujući, ali ne ograničavajući se na to:

- Je li odluka nekog entiteta da uspostavi posebne paralelne odnose sa susjednom državom sukladna ovom Ustavu, uključujući i odredbe koje se tiču suvereniteta i teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine.

- Je li neka odredba ustava ili zakona jednog entiteta sukladna ovom Ustavu.

Spor može pokrenuti član Predsjedništva, predsjedavajući Vijeća ministara, predsjedavajući ili dopredsjedavajući jednog od domova Parlamentarne skupštine; jedna četvrtina članova/delegata jednog od domova Parlamentarne skupštine, ili jedna četvrtina jednog od domova zakonodavnog tijela jednog entiteta.

5. Članak 63. stavak (1) točka d) Pravila Ustavnog suda glasi:

(1) Ustavni sud će donijeti odluku kojom obustavlja postupak o zahtjevu/apelaciji kada je u tijeku postupka:

(...) d) podnositelj zahtjeva/apelacije odustao od

zahtjeva/apelacije; (...) 6. Imajući u vidu odredbu članka 63. stavak (1) točka d)

Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će Ustavni sud donijeti odluku kojom obustavlja postupak ako je podnositelj zahtjeva odustao od zahtjeva, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

7. U skladu sa člankom VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.



Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву:

предсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједници Мато Тадић, Мирсад Ћеман и Маргарита Цаца Николовска и судије Tudor Pantiru, Валерија Галић, Миодраг Симовић, Сеада Палаврић и Giovanni Grasso, на сједници одржаној 5. јула


2019. године, у предмету број У 4/18, рјешавајући захтјев Борјане Кришто, предсједавајуће Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, на основу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка д) и члана 63 став (1) тачка д) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), донио је

ОДЛУКУ О ОБУСТАВИ ПОСТУПКА Обуставља се поступак покренут захтјевом Борјане

Кришто, предсједавајуће Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, за оцјену уставности одредбе члана IV.А.2.8. став 3 Устава Федерације Босне и Херцеговине како је измијењена Амандманом XXXIV ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 1/94, 13/97, 16/02, 22/02, 52/02, 18/03, 63/03, 9/04, 20/04, 33/04, 71/05, 72/05, 32/07 и 88/08) зато што је подноситељка захтјева одустала од захтјева.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

1. Борјана Кришто, предсједавајућа Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: подноситељка захтјева), поднијела је 10. јануара 2018. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) захтјев за оцјену уставности одредбе члана IV.А.2.8. став 3 Устава Федерације Босне и Херцеговине како је измијењена Амандманом XXXIV ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 1/94, 13/97, 16/02, 22/02, 52/02, 18/03, 63/03, 9/04, 20/04, 33/04, 71/05, 72/05, 32/07 и 88/08).

2. Подноситељка захтјева је поднеском од 24. маја 2019. године обавијестила Уставни суд да одустаје од захтјева.

3. При испитивању допустивости захтјева Уставни суд је пошао од одредаба члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине и члана 63 став (1) тачка д) Правила Уставног суда.

4. Члан VI/3а) Устава Босне и Херцеговине гласи: а) Уставни суд има искључиву надлежност да одлучује

у споровима који по овом Уставу настају између ентитета, или између Босне и Херцеговине и једног или оба ентитета, или између институција Босне и Херцеговине, укључујући, али се не ограничавајући само на то:

- Да ли је одлука неког ентитета да успостави специјални паралелни однос са неком од сусједних држава сагласна овом Уставу, укључујући и одредбе које се односе на суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине.

- Да ли је неки члан устава или закона ентитета у сагласности са овим Уставом.

Спорове могу покретати само чланови Предсједништва, предсједавајући Министарског савјета, предсједавајући или замјеник предсједавајућег било којег вијећа Парламентарне скупштине, једна четвртина чланова било којег вијећа Парламентарне скупштине или једна четвртина било ког законодавног вијећа неког ентитета.

5. Члан 63 став (1) тачка д) Правила Уставног суда гласи:

(1) Уставни суд ће донијети одлуку ком обуставља поступак о захтјеву/апелацији када је у току поступка:

(...) д) подносилац захтјева/апелације одустао од

захтјева/апелације;

(...) 6. Имајући у виду одредбу члана 63 став (1) тачка д)

Правила Уставног суда, према којој ће Уставни суд донијети одлуку којом обуставља поступак уколико је подносилац захтјева одустао од захтјева, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

7. У складу са чланом VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.



Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu:

predsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednici Mato Tadić, Mirsad Ćeman i Margarita Caca-Nikolovska i sudije Tudor Pantiru, Valerija Galić, Miodrag Simović, Seada Palavrić i Giovanni Grasso, na sjednici održanoj 5. jula 2019. godine, u predmetu broj U 4/18, rješavajući zahtjev Borjane Krišto, predsjedavajuće Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, na osnovu člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka d) i člana 63. stav (1) tačka d) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), donio je

ODLUKU O OBUSTAVI POSTUPKA Obustavlja se postupak pokrenut zahtjevom Borjane Krišto,

predsjedavajuće Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, za ocjenu ustavnosti odredbe člana IV.A.2.8. stav 3. Ustava Federacije Bosne i Hercegovine kako je izmijenjena Amandmanom XXXIV ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 1/94, 13/97, 16/02, 22/02, 52/02, 18/03, 63/03, 9/04, 20/04, 33/04, 71/05, 72/05, 32/07 i 88/08) zato što je podnositeljica zahtjeva odustala od zahtjeva.


OBRAZLOŽENJE

1. Borjana Krišto, predsjedavajuća Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: podnositeljica zahtjeva), podnijela je 10. januara 2018. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu ustavnosti odredbe člana IV.A.2.8. stav 3. Ustava Federacije Bosne i Hercegovine kako je izmijenjena Amandmanom XXXIV ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 1/94, 13/97, 16/02, 22/02, 52/02, 18/03, 63/03, 9/04, 20/04, 33/04, 71/05, 72/05, 32/07 i 88/08).

2. Podnositeljica zahtjeva je podneskom od 24. maja 2019. godine obavijestila Ustavni sud da odustaje od zahtjeva.

3. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud je pošao od odredaba člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 63. stav (1) tačka d) Pravila Ustavnog suda.

4. Član VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: a) Ustavni sud je jedini nadležan da odlučuje o bilo kojem

sporu koji se javlja po ovom Ustavu između dva entiteta, ili između Bosne i Hercegovine i jednog ili oba entiteta, te između institucija Bosne i Hercegovine, uključujući ali ne ograničavajući se na to:

- Da li je odluka entiteta da uspostavi poseban paralelan odnos sa susjednom državom u skladu sa ovim Ustavom, uključujući i odredbe koje se odnose na suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine.

- Da li je bilo koja odredba ustava ili zakona jednog entiteta u skladu sa ovim Ustavom.


Sporove može pokrenuti član Predsjedništva, predsjedavajući Vijeća ministara, predsjedavajući, ili njegov zamjenik, bilo kojeg doma Parlamentarne skupštine; jedna četvrtina članova/delegata bilo kojeg doma Parlamentarne skupštine, ili jedna četvrtina članova bilo kojeg doma zakonodavnog organa jednog entiteta.

5. Član 63. stav (1) tačka d) Pravila Ustavnog suda glasi: (1) Ustavni sud će donijeti odluku kojom obustavlja

postupak o zahtjevu/apelaciji kada je u toku postupka: (...) d) podnositelj zahtjeva/apelacije odustao od

zahtjeva/apelacije; (...) 6. Imajući u vidu odredbu člana 63. stav (1) tačka d) Pravila

Ustavnog suda, prema kojoj će Ustavni sud donijeti odluku kojom obustavlja postupak ukoliko je podnosilac zahtjeva odustao od zahtjeva, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

7. U skladu sa članom VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.



541 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj U 22/18, rješavajući zahtjev Općinskog suda u Tuzli (sutkinja Fahira Alić), na temelju članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 61. st. (2), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Mirsad Ćeman, dopredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, dopredsjednica Tudor Pantiru, sudac Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja Giovanni Grasso, sudac na sjednici održanoj 5. srpnja 2019. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI MERITUMU Odlučujući o zahtjevu Općinskog suda u Tuzli (sutkinja

Fahira Alić) za ocjenu kompatibilnosti članka 52. Zakona o visokom obrazovanju Tuzlanskog kantona ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 7/16) i članka 6. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju Tuzlanskog kantona ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 10/16),

utvrđuje se da članak 52. Zakona o visokom obrazovanju Tuzlanskog kantona ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 7/16) nije u skladu sa člankom 18. Okvirnog zakona o visokom obrazovanju u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 59/07 i 59/09) i da članak 6. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju Tuzlanskog kantona ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 10/16) nije u skladu sa čl. 1. i 2. Okvirnog zakona o visokom obrazovanju u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 59/07 i 59/09).

Nalaže se Skupštini Tuzlanskog kantona da, u skladu sa člankom 61. stavak (4) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, najkasnije u roku od šest mjeseci od objave ove odluke u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" usuglasi članak 52. Zakona o visokom obrazovanju Tuzlanskog kantona ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 7/16) sa člankom 18. Okvirnog zakona o visokom obrazovanju u Bosni i Hercegovini

("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 59/07 i 59/09) i članak 6. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju Tuzlanskog kantona ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 10/16) sa čl. 1. i 2. Okvirnog zakona o visokom obrazovanju u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 59/07 i 59/09).

Nalaže se Skupštini Tuzlanskog kantona da, u skladu sa člankom 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku iz prethodnog stavka obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o mjerama poduzetim s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Općinski sud u Tuzli (sutkinja Fahira Alić) (u daljnjem tekstu: podnositelj zahtjeva) podnio je 22. listopada 2018. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu usuglašenosti Zakona o visokom obrazovanju Tuzlanskog kantona ("Službene novine TK" br. 7/16 i 10/16, u daljnjem tekstu: ZVOTK) sa "Ustavom Bosne i Hercegovine i Okvirnim zakonom o visokom obrazovanju u BiH".


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Skupštine Tuzlanskog kantona (u daljnjem tekstu: Skupština TK) zatraženo je 18. siječnja 2019. godine da dostavi odgovor na zahtjev.

3. Skupština TK je odgovor dostavila 14. veljače 2019. godine.

III. Zahtjev a) Navodi iz zahtjeva

4. Podnositelj zahtjeva je istaknuo da tužiteljica, povodom čije tužbe je pokrenut postupak pred Općinskim sudom u Tuzli, tvrdi da je ZVOTK u suprotnosti sa člankom II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, čl. 1. i 2. Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), člankom 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i člankom 7. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.

5. Podnositelj zahtjeva je dalje naveo da je tužiteljica kao sporne označila članak 6. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK ("Službene novine TK" broj 10/16) koji se odnosi na mandat privremenih organa Sveučilišta u Tuzli i članak 52. ZVOTK ("Službene novine TK" broj 7/16) koji se odnosi na izbor, imenovanje i odgovornost rektora javnog sveučilišta i ravnatelja visoke škole kao javne visokoškolske ustanove.

6. Dalje je istaknuto da je tužiteljica navela da je osporenim člankom 6. uspostavljen mandat privremenih organa Sveučilišta, to jeste uspostavljen je novi mehanizam organa upravljanja koji nije poznat u bilo kojem od deset kantonalnih zakona o visokom obrazovanju, niti u Okvirnom zakonu o visokom obrazovanju u BiH (u daljnjem tekstu: Okvirni zakon). Kao rezultat donošenja navedenog članka je činjenica da je došlo do promjene u strukturi rukovodećeg kadra Sveučilišta u Tuzli. Tako je smijenjeno 10 od 13 dekana fakulteta, kao i članovi Senata, a koji su dobili mandate za obavljanje funkcija na način i u postupku propisanom Statutom Sveučilišta, Zakonom o Sveučilištu u Tuzli, kao i ZVOTK. U svezi s izborom rektora, istaknuto je da je u osporenom članku 52. ZVOTK prekršena odredba članka 18. Okvirnog zakona (koji se odnosi na izbor i imenovanje rektora sveučilišta, odnosno ravnatelja javne visoke škole), te narušena autonomija javnog sveučilišta jer se u proceduru imenovanja uključuje Upravni odbor


kao de facto glavna karika u cijeloj proceduri izbora rektora, pa i prorektora, iako je člankom 18. Okvirnog zakona propisano da rektora javnog sveučilišta bira senat na temelju javnog natječaja, bez dodatnih uvjetovanja bilo koje institucije ili organa. Tužiteljica je istaknula da su odredbe čl. 16., 18. i 22. Okvirnog zakona naročito grubo narušene osporenim člankom 6. jer prema toj odredbi ni rektor, niti prorektori, dekani, ni prodekani, pa čak ni članovi senata nisu predstavnici koje je izabrala akademska zajednica koju predstavljaju, već su to osobe koje su u lancu imenovanja imenovali "privremeni organi upravljanja". Na taj način uvedena je, kako je istaknuto u zahtjevu, stroga kontrola od strane Vlade TK svih izbora i imenovanja rukovodećeg kadra na Sveučilištu (rektor, prorektori, dekani, prodekani) jer nove propisane procedure izbora i imenovanja uključuju obveznu suglasnost Upravnog odbora bez koje ne može biti imenovan nitko od rukovodećeg kadra, bez obzira na to što ga je u regularnoj proceduri prethodno izabrao odgovarajući organ Sveučilišta (Senat) ili Fakulteta (Znanstveno-nastavno vijeće). U slučaju da kandidat za dekana kojeg je izabralo znanstveno-nastavno vijeće (ZNV) ne dobije suglasnost, u ponovljenoj proceduri njega imenuje rektor sa liste prijavljenih kandidata. Ista analogija je i kod izbora rektora kojeg, u slučaju da ne dobije suglasnost, imenuje Vlada. Sve navedeno, kako tvrdi tužiteljica, izravno implicira na diskriminaciju pojedinaca u procesu biranja, i to po političkoj ili nekoj drugoj osnovi. Istaknuto je da je "primjena spornih odredaba Zakona u praksi dovela do toga da su svi ugledni profesori, članovi senata, kao i dekani fakulteta izloženi proizvoljnom i nezakonitom napadu na čast i ugled s obzirom na to da su 'preko noći' smijenjeni u nezakonitoj i neustavnoj proceduri ostavljajući prema javnosti utisak da se radi o nesposobnim i nečasnim obnašateljima funkcija". Pored toga, njihovo pravo na rad, kao i njihova čast i ugled koji uživaju u akademskoj i društvenoj zajednici došli su pod izravan udar vladajućih političkih struktura. Zbog navedenog, kako je dalje istaknuto, jasno je da su osporenim odredbama "dovedeni u neravnopravan položaj i diskriminirani u odnosu na obnašatelje ovih funkcija na svim ostalim javnim univerzitetima u Bosni i Hercegovini". Tužiteljica je također navela da ni Okvirni zakon, niti ijedan od kantonalnih zakona o visokom obrazovanju ne dozvoljavaju miješanje u autonoman izbor rukovodećih i upravnih organa i ne poznaju mehanizme privremenih organa upravljanja koji su uvedeni spornim izmjenama i dopunama Zakona. Pored toga, navedeno je da je dovedena u pitanje autonomija akademskih sloboda glede rješavanja akademskih pitanja (znanstveno-nastavna i znanstvenoistraživačka djelatnost, izbori u znanstveno-nastavna i suradnička zvanja, publikacije i sl.), pa su svi članovi akademske zajednice u Tuzlanskom kantonu diskriminirani u odnosu na članove akademske zajednice u BiH. Nadalje je navedeno da osporeni članak 6. nije ni na koji način inkorporiran u postojeći zakon, odnosno nije rečeno umjesto kojeg postojećeg članka ZVOTK je predviđeno mijenjanje odnosno noveliranje Zakona.

7. Sumirajući navode tužiteljice, podnositelj zahtjeva je istaknuo da se suština navoda o neustavnosti svodi na tvrdnju da ZVOTK nije u skladu s odredbama Okvirnog zakona kojim je u članku 63. stavak 1. propisano da će se zakoni RS i kantonalni zakoni iz oblasti visokog obrazovanja uskladiti s Okvirnim zakonom. Podnositelj zahtjeva je zaključio da je tužiteljica osporila članak 6. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK – mandat privremenih organa Sveučilišta i članak 52. ZVOTK koji nije u skladu sa člankom 18. Okvirnog zakona (koji se odnosi na izbor i imenovanje rektora sveučilišta, odnosno ravnatelja javne visoke škole, te nadležnost i sastav senata). Također je naveo da su Zakonom o izmjenama i dopunama ZVOTK prekršeni članak 16. Okvirnog zakona (koji se odnosi na nadležnost i sastav senata visokoškolske ustanove), kao i članak 22. Okvirnog zakona (koji

se odnosi na autonomiju sveučilišta), ali i članak 11. (koji se odnosi na akademske slobode).

8. Kako odluka podnositelja zahtjeva u konkretnoj pravnoj stvari ovisi o primjeni zakona čija se ocjena ustavnosti traži, predloženo je da Ustavni sud BiH provede postupak ocjene usuglašenosti sa Ustavom i zakonima BiH, te nakon provedenog postupka utvrdi jesu li ZVOTK i njegove izmjene i dopune u suglasnosti sa Ustavom BiH i Okvirnim zakonom o visokom obrazovanju BiH.

b) Činjenice predmeta povodom kojeg je podnesen zahtjev

9. Tužiteljica je podnositelju zahtjeva (Općinskom sudu u Tuzli) 24. srpnja 2017. godine podnijela tužbu radi utvrđivanja ništavosti odluke o prestanku mandata dekana Tehnološkog fakulteta Sveučilišta u Tuzli, zatražila isplatu razlike plaća i naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti. U činjeničnom opisu tužbe i tijekom postupka tužiteljica je navela da je izabrana za dekana Tehnološkog fakulteta Sveučilišta u Tuzli na razdoblje od četiri godine, počev od 8. srpnja 2014. godine sa istekom mandata 6. srpnja 2018. godine. Odlukom v. d. rektora od 14. rujna 2016. godine utvrđeno je da tužiteljici 14. rujna 2016. godine prestaje mandat na dužnosti dekana fakulteta u smislu odredbe članka 6. stavak 4. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK jer je vršitelj dužnosti rektora Sveučilišta u Tuzli imenovao izvanrednog profesora za vršitelja dužnosti dekana Tehnološkog fakulteta u Tuzli, počev od 15. rujna 2016. godine.

10. Tužiteljica je zatražila da podnositelj zahtjeva podnese zahtjev za ocjenu usuglašenosti ZVOTK i Zakona o izmjenama i dopunama navedenog Zakona ili da taj sud sam utvrdi da spomenuti zakoni nisu kompatibilni sa Ustavom Bosne i Hercegovine i zakonima Bosne i Hercegovine.

c) Odgovor na zahtjev

11. Skupština TK je u odgovoru na zahtjev istaknula da iz činjeničnog supstrata predmetnog zahtjeva proizlazi da su spornim označene i obrazložene odredbe članka 52. ZVOTK koje se odnose na izbor, imenovanje i odgovornost rektora javnih visokoškolskih ustanova i odredbe članka 6. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK koje se odnose na mandat i imenovanje privremenih organa Sveučilišta u Tuzli. Nadalje je istaknuto da su paušalni navodi da je primjena odredbi ZVOTK u praksi dovela do toga da su "svi" ugledni profesori, članovi Senata, kao i dekani fakulteta izloženi proizvoljnom i nezakonitom napadu na čast i ugled i da im je ugroženo pravo na rad, odnosno da je izvršena diskriminacija pojedinaca u procesu biranja, i to po političkoj ili nekoj drugoj osnovi. Prema mišljenju Skupštine TK, oni nisu dovedeni u nejednakopravan i diskriminirajući položaj s obzirom na to da im odredbama Zakona nije onemogućeno sudjelovanje u postupcima izbora u bilo koje od tijela Sveučilišta u Tuzli. Također je navedeno da obnašanje funkcije ne predstavlja i pravo na rad koje se garantira međunarodnim dokumentima, a koje u ovom slučaju nije ni ugroženo s obzirom na to da su sve ove osobe uposlenici Sveučilišta koji imaju radni odnos na Sveučilištu. Skupština TK smatra da odredbe ZVOTK nisu diskriminatorne u smislu navedenog po bilo kojoj osnovi budući da je svima koji ispunjavaju uvjete omogućeno sudjelovanje u izborima u znanstvena zvanja i oni su u mogućnosti napredovati. Okvirnim zakonom su samo načelno uređena pitanja koja se tiču organizacije visokog obrazovanja u BiH, odgovornost nadležnih vlasti u ovoj oblasti, ustanovljavanje tijela za provedbu zakona i međunarodnih obveza BiH, te način osiguravanja kvalitete u oblasti visokog obrazovanja, što znači da ova materija nije regulirana Okvirnim zakonom, već je ostavljeno entitetima, kantonima i Distriktu Brčko da ju reguliraju.

12. Uvođenjem novih zakonskih rješenja koja nisu propisana niti jednim drugim propisom ne može se govoriti o protuzakonitosti ili protuustavnosti zbog same činjenice da je riječ


o novom institutu. Uvođenjem "privremenih organa Sveučilišta" osporenim člankom 6. nisu prekršene odredbe Okvirnog zakona jer ih on nije ni regulirao, ali to ne predstavlja prepreku da se to pitanje regulira u kantonalnom propisu. Tako je članak 63. stavak (2) Okvirnog zakona ostavio mogućnost da se sva pitanja koja njim nisu regulirana reguliraju zakonima na razini Republike Srpske i kantona. To je i urađeno na području Tuzlanskog kantona kako bi se ovakvim rješenjem pokušala sanirati situacija koja je dovela do ekonomsko-financijskih problema i dugogodišnjeg negativnog poslovanja Sveučilišta, što bi u krajnjem moglo dovesti i do postavljanja pitanja daljnje egzistencije Sveučilišta u Tuzli.

13. Navodi da je donošenjem novog ZVOTK narušena autonomija Sveučilišta u Tuzli nisu točni jer je ovim Zakonom u odnosu na raniji Zakon o visokom obrazovanju samo pojačan nadzor nad radom Sveučilišta, te su pooštreni kriteriji za izbor u njegove regularne organe, a sve s ciljem poboljšanja ekonomsko-financijskog stanja i daljnjeg napretka Sveučilišta u Tuzli.

14. Također je istaknuto da je Tuzlanski kanton, vršeći svoju ustavnu nadležnost koja mu je dana Ustavom Federacije BiH, prema kojem je oblast obrazovanja u isključivoj nadležnosti kantona, a što se odnosi na utvrđivanje politike i donošenje zakona i drugih propisa iz ove oblasti, donio svoj ZVOTK. U odredbama tog Zakona ispoštovana su sva opća načela i ciljevi uspostavljeni u Okvirnom zakonu jer oni predstavljaju temelj visokog obrazovanja, a s obzirom na to da je visoko obrazovanje u kantonalnoj nadležnosti zakonodavac je samo izvršio nadogradnju pojedinih temeljnih rješenja uspostavljenih Okvirnim zakonom s obzirom na specifičnost Tuzlanskog kantona.

15. Što se tiče navoda "da sporni članak 6. Zakona o izmjenama i dopunama" nije na bilo koji način inkorporiran u postojeći Zakon, odnosno nije rečeno umjesto kojeg postojećeg članka ZVOTK je predviđeno mijenjanje odnosno noveliranje Zakona, potrebno je istaknuti da se radi o prijelaznoj odredbi tog Zakona kojom se reguliraju prijelazna rješenja i definiraju pitanja statusa osoba koje se nalaze na određenoj funkciji u trenutku stupanja na snagu tog Zakona. Glede navoda da su sporne izmjene nejasne i neprecizne, smatra da se one ne mogu rješavati u okviru zahtjeva za ocjenu usuglašenosti s Ustavom Bosne i Hercegovine i Okvirnim zakonom. Predloženo je da Ustavni sud odbije zahtjev kao neutemeljen i utvrdi da je ZVOTK u suglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine i Okvirnim zakonom.

IV. Relevantni propisi

16. Okvirni zakon o visokom obrazovanju u BiH ("Službeni glasnik BiH" br. 59/07 i 59/09) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 1. (Cilj Zakona)

Zakonom o visokom obrazovanju u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: Zakon) utvrđuje se ustroj visokog obrazovanja u Bosni i Hercegovini, odgovornost nadležnih vlasti u ovome području, ustanovljavaju tijela za provedbu zakona i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine, te utvrđuje način osiguranja kvalitete u području visokog obrazovanja.

Članak 2. U svrhu reforme visokog obrazovanja, ovaj Zakon

ustanovljava temeljna načela i standarde za stjecanje visokog obrazovanja u Bosni i Hercegovini, sukladno relevantnim odredbama Europske konvencije o zaštiti ljudskih prava i temeljnih sloboda (ETS No. 5, 1950) i njezinih protokola, Preporuci Komiteta ministara Vijeća Europe o priznavanju i ocjeni kvalitete privatnih visokoškolskih ustanova [R(97)1], Preporuci o pristupu visokom obrazovanju [R(98)3] i Preporuci o istraživačkoj zadaći sveučilišta [R(2000)8] te drugim relevantnim načelima međunarodno priznatih pravnih instrumenata, čija je

država ugovornica i Bosna i Hercegovina, te sukladno Konvenciji Vijeća Europe/UNESCO-a o priznavanju kvalifikacija u visokom obrazovanju u europskoj regiji (ETS No. 165, 1997).

Bosna i Hercegovina prihvaća europske strateške ciljeve u području visokog obrazovanja, izražene u Deklaraciji europskih ministara visokog obrazovanja iz Bologne (1999), kao i kasniji razvoj ove koncepcije.

Visoko obrazovanje je djelatnost od posebnog interesa za Bosnu i Hercegovinu.

Članak 4. stavak 2. Visoko obrazovanje temelji se na: - akademskim slobodama, akademskoj samoupravi i

autonomiji sveučilišta; [...]

Članak 11. Ne može se uskratiti ili ograničiti sloboda visokoškolskim

ustanovama da: - inoviraju načine za stjecanje visokog obrazovanja unutar

svojih licencija i - nude studijske programe za stjecanje vještina potrebnih ili

korisnih za ostvarivanje ciljeva visokog obrazovanja.

Članak 13. Tijela sveučilišta su: - upravni odbor, - senat, - rektor. [...]

Članak 14. Odgovornost za poslovanje licencirane javne visokoškolske

ustanove nosi upravni odbor sveučilišta ili visoke škole (u daljnjem tekstu: upravni odbor).

Upravni odbor obavlja poslove utvrđene zakonom i statutom sveučilišta, a osobito:

- daje mišljenje o statutu visokoškolske ustanove te donosi opći akt o unutarnjem ustroju i sistematizaciji radnih mjesta i druge opće akte, sukladno zakonu i statutu visokoškolske ustanove;

- donosi odluku o osnivanju drugih pravnih osoba, sukladno zakonu i statutu visokoškolske ustanove;

- utvrđuje planove financiranja i razvoja; - na prijedlog senata visokoškolske ustanove, donosi

godišnji program rada visokoškolske ustanove; - donosi financijski plan i usvaja godišnji obračun; - usmjerava, nadzire i ocjenjuje rad rektora ili ravnatelja u

domeni financijskog poslovanja; - rješava pitanja odnosa s osnivačem; - odlučuje o korištenju sredstava preko iznosa utvrđenog

statutom visokoškolske ustanove; - odlučuje o prigovoru zaposlenika na odluke tijela

visokoškolske ustanove koja su u prvom stupnju odlučivala o pravima, obvezama i odgovornostima zaposlenika iz radnog odnosa;

- najmanje jedanput godišnje, osnivaču podnosi izvješće o poslovanju visokoškolske ustanove;

- obavlja i druge poslove sukladno zakonu, aktu o osnivanju i statutu visokoškolske ustanove.

Članak 15. Upravni odbor ima između sedam i jedanaest članova, od

kojih najmanje jednu trećinu imenuje osnivač, a ostale imenuje senat te visokoškolske ustanove sukladno statutu.

[...]


Članak 16. Odgovornost za akademska pitanja u visokoškolskoj

ustanovi ima senat, kao najviše akademsko tijelo koje čine predstavnici akademskog osoblja i studenata.

Senat visokoškolske ustanove odlučuje o svim akademskim pitanjima, a posebice:

[…] -bira rektora i prorektora sveučilišta, odnosno ravnatelja

visoke škole. […] Broj članova, sastav i način rada senata utvrđuju se

statutom visokoškolske ustanove

Članak 17. Sveučilištem upravlja rektor, a visokom školom ravnatelj,

sukladno zakonu i statutu visokoškolske ustanove. Rektor sveučilišta, odnosno ravnatelj visoke škole, za svoj

rad u domeni akademskih pitanja odgovara senatu, a u domeni poslovanja upravnom odboru.

[…]

Članak 18. Rektora javnog sveučilišta bira senat, na temelju javnog

natječaja. Za rektora može biti izabran nastavnik u

znanstvenonastavnom zvanju redovitog profesora koji ispunjava uvjete za to zvanje na sveučilištu na kojem se prijavljuje.

[…]

Članak 22. Visokoškolske ustanove, sukladno odredbama ovoga

Zakona, imaju pravo: - izabrati svoja upravna i vodeća tijela i odrediti im mandat; - urediti svoje strukture i aktivnosti vlastitim pravilima,

sukladno ovome Zakonu, drugim važećim zakonima i svojim statutima;

- izabrati nastavno i drugo osoblje; - primati studente i odrediti metode nastave i provjere

znanja studenata; - samostalno razvijati i primjenjivati nastavne planove i

programe i istraživačke projekte; - unutar raspoloživih financijskih sredstava, izabrati

predmete koji će se predavati; - na sveučilištima dodjeljivati zvanja profesorima i drugom

osoblju; - odrediti za službeni jezik, ili službene jezike, jedan ili više

jezika konstitutivnih naroda Bosne i Hercegovine.

Članak 63. Zakoni Republike Srpske i kantonalni zakoni u području

visokog obrazovanja uskladit će se s odredbama ovoga Zakona u razdoblju od šest mjeseci nakon njegovog stupanja na snagu.

Sva pitanja iz područja visokog obrazovanja koja nisu regulirana ovim Zakonom regulirat će se zakonima na razini Republike Srpske i kantona.

17. Zakon o visokom obrazovanju ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 7/16) u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. (Predmet zakona)

Ovim zakonom uređuju se sistem, uslovi i način obavljanja djelatnosti visokog obrazovanja, finansiranje, kao i druga pitanja od značaja za obavljanje ove djelatnosti na području Tuzlanskog kantona (u daljem tekstu: Kanton).

Član 3. Visoko obrazovanje je djelatnost od posebnog društvenog

interesa za Kanton, Bosnu i Hercegovinu i dio je evropskog obrazovnog, naučnog, odnosno umjetničkog prostora.

Član 6. stav 1. Djelatnost visokog obrazovanja se zasniva na: a) akademskim slobodama, akademskoj samoupravi i

autonomiji visokoškolske ustanove; […]

Član 17. stav 3. (3) Javnu visokoškolsku ustanovu može osnovati Skupština

Kantona, samostalno ili sa drugim osnivačem, na prijedlog Vlade Kantona.

Član 47. st. 1, 2. i 3. (1) Upravni odbor visokoškolske ustanove ima između

sedam i 11 članova, od kojih najmanje jednu trećinu članova upravnog odbora visokoškolske ustanove imenuje osnivač, a ostale imenuje senat u skladu sa osnivačkim aktom i statutom, u javnoj i transparentnoj proceduri javnog konkursa, a čine ga predstavnici iz reda akademskog osoblja i osnivača.

(2) Upravni odbor javne visokoškolske ustanove ima devet članova i to pet iz reda osnivača koje imenuje Vlada Kantona i četiri koje imenuje senat od kojih je jedan član iz reda studenata minimalno sa druge godine prvog ciklusa studija kojeg predlaže studentski predstavnički organ nakon provedene javne procedure.

(3) Predsjednik upravnog odbora javne visokoškolske ustanove imenuje se iz reda osnivača.

Član 50. (Nadležnost upravnog odbora)

Upravni odbor obavlja poslove utvrđene zakonom, aktom o osnivanju i statutom visokoškolske ustanove, a naročito:

a) daje prethodnu saglasnost za imenovanje i razrješenje rektora javnog univerziteta;

b) daje mišljenje o statutu visokoškolske ustanove i donosi opšte akte u skladu sa zakonom i statutom visokoškolske ustanove;

c) donosi odluku o osnivanju drugih pravnih lica i organizacionih jedinica u skladu sa zakonom i statutom;

d) utvrđuje planove finansiranja i razvoja; […]

Član 52. (Izbor, imenovanje i odgovornost rektora javnog univerziteta i

direktora visoke škole kao javne visokoškolske ustanove) (1) Rektora javnog univerziteta/direktora javne visoke škole

bira i imenuje senat tajnim glasanjem većinom glasova od ukupnog broja prisutnih članova.

(2) Nakon pribavljene prethodne saglasnosti upravnog odbora, senat je dužan u roku sedam dana imenovati rektora/direktora.

(3) Ukoliko u roku 10 dana od prijema zahtjeva upravni odbor ne da saglasnost za imenovanje izabranog kandidata iz stava (1) ovog člana, senat poništava konkurs i istovremeno raspisuje novi konkurs za izbor i imenovanje rektora/direktora.

(4) Ukoliko i nakon ponovljene konkursne procedure ne bude imenovan rektor/direktor u skladu sa stavovima (1), (2) i (3) ovog člana, upravni odbor će u roku 15 dana imenovati rektora/direktora javne visokoškolske ustanove sa liste kandidata utvrđene u ponovljenom konkursu.

(5) Mandat rektora javnog univerziteta i direktora javne visoke škole traje četiri godine i isto lice može biti ponovo izabrano još jedan mandat.

(6) Postupak izbora i imenovanja rektora javnog univerziteta i direktora javne visoke škole vrši se na osnovu javnog konkursa i mora obezbijediti poštovanje principa zakonitosti, kvaliteta, otvorenosti i transparentnosti.

(7) Izbor i imenovanje rektora javnog univerziteta i direktora javne visoke škole vrši se na osnovu javnog konkursa koji se objavljuje u najmanje jednom dnevnom listu i na veb stranici visokoškolske ustanove najkasnije šest mjeseci prije isteka mandata rektora odnosno direktora.


(8) Najkasnije sedam dana od donošenje odluke o imenovanju rektora/direktora, predsjedavajući senatom ili drugi ovlašćeni član senata je obavezan potpisati rješenje o imenovanju i isto proslijediti pravnoj službi koja će blagovremeno posredstvom generalnog sekretara javne visokoškolske ustanove dostaviti informaciju o imenovanju prijavljenim kandidatima na konkurs.

(9) Prorektore imenuje i razrješava senat na prijedlog rektora.

(10) Rektor za pozicije prorektora može predložiti više od jednog kandidata.

(11) Ukoliko senat ne imenuje prorektore, rektor je obavezan u roku 30 dana ponovo predložiti imenovanje istih ili drugih kandidata.

(12) Ukoliko i nakon ponovljenog predlaganja kandidata za prorektora senat ne imenuje prorektore, iste imenuje rektor uz saglasnost upravnog odbora.

(13) Mandat prorektora, osim u izuzetnim okolnostima što se bliže uređuje statutom visokoškolske ustanove, prati mandat rektora.

(14) Prorektori mogu prisustvovati sjednicama senata, bez prava odlučivanja.

(15) Nastavnici koji u toku mandata stiču uslove za penziju ne mogu biti izabrani za rektora javnog univerziteta i direktora javne visoke škole.

(16) Rektor javnog univerziteta, odnosno direktor javne visoke škole za svoj rad u domenu akademskih pitanja odgovaraju senatu, a u pogledu ostalih pitanja upravnom odboru.

(17) Rektor, odnosno direktor jednom godišnje podnose senatu i upravnom odboru izvještaj o svom radu.

Član 59. st. 1. 2. i 3. (1) Senat visokoškolske ustanove je najviši akademski organ. (2) Senat javne visokoškolske ustanove čine predstavnici

akademskog osoblja, studenata i tržišta rada. (3) Senat javnog univerziteta broji 33 člana, s tim da iz

akademskog osoblja ne može biti više od 27 članova. (4) Pet članova senata javne visokoškolske ustanove su

redovni studenti i to tri studenta minimalno sa druge godine prvog ciklusa studija i po jedan sa drugog i trećeg ciklusa, koje bira studentski predstavnički organ.

(5) Senat uspostavlja organe po naučnim grupacijama, što se bliže utvrđuje statutom.

(6) Za člana senata javne visokoškolske ustanove može biti izabran nastavnik u zvanju docenta, redovnog i vanrednog profesora koji je član naučno-nastavnog ili umjetničko-nastavnog vijeća i to po dva predstavnika fakulteta/akademije koje tajnim glasanjem bira naučno-nastavno/umjetničko-nastavno vijeće.

(7) Mandat članova senata javne visokoškolske ustanove traje četiri godine i teče od dana konstituisanja senata.

(8) Rektor visokoškolske ustanove je po funkciji predsjedavajući senata.

[…]

Član 60. tač. f) i g) (1) Senat javne visokoškolske ustanove odlučuje o svim

akademskim pitanjima, posebno: f) bira, imenuje i razrješava rektora, imenuje vršioca

dužnosti rektora i prorektore univerziteta, odnosno direktora visoke škole, u skladu sa ovim zakonom;

g) bira akademsko osoblje na prijedlog naučno-nastavnog/umjetničko-nastavnog vijeća, organizacione jedinice;

Član 154. (Mandat organa Univerziteta u Tuzli zatečenih na dužnosti)

(1) Vlada Kantona i Senat imenovaće predsjednika i članove privremenog upravnog odbora Univerziteta u roku 15 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, čiji će mandat trajati do

imenovanja novog upravnog odbora po odredbama ovog zakona, a najduže 90 dana. Predsjednik i članovi upravnog odbora Univerziteta zatečeni na dužnosti na dan stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju sa radom do imenovanja privremenog upravnog odbora.

(2) Članovi Senata zatečeni na dužnosti na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju vršiti svoju dužnost do konstituisanja novog Senata izabranog u skladu sa ovim zakonom, a najduže 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

(3) Vlada Kantona i Senat Univerziteta će u roku 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona raspisati javni konkurs za imenovanje članova upravnog odbora.

(4) Vršilac dužnosti rektora Univerziteta ostaje na dužnosti do imenovanja novog vršioca dužnost rektora.

[…] 18. Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o visokom

obrazovanju ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 10/16) u relevantnom dijelu glasi:

Član 6. (Mandat privremenih organa Univerziteta u Tuzli)

(1) Predsjednik i članovi privremenog upravnog odbora Univerziteta zatečeni na dužnosti na dan stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju sa radom do imenovanja upravnog odbora u skladu sa odredbama zakona.

(2) Članovi senata Univerziteta zatečeni na dužnosti na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju vršiti svoju dužnost do konstituisanja privremenog senata Univerziteta.

(3) Novog vršioca dužnosti rektora Univerziteta će u roku od tri dana od dana stupanja na snagu ovog zakona imenovati privremeni upravni odbor Univerziteta.

(4) Prorektori, dekani i prodekani zatečeni na dužnosti na dan stupanja na snagu ovoga zakona, obavljat će svoju dužnost do imenovanja vršilaca dužnosti prorektora, vršilaca dužnosti dekana i vršilaca dužnosti prodekana.

(5) Novi vršilac dužnosti rektora Univerziteta će u roku od tri dana od dana njegovog imenovanja imenovati vršioce dužnosti dekana i vršioce dužnosti prodekana.

(6) U roku od 10 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, privremeni upravni odbor Univerziteta, na prijedlog Privredne komore, i predstavnički organ studenata će imenovati, odnosno izabrati lica koja će obavljati dužnost članova privremenog senata Univerziteta, a vršioci dužnosti dekana će u roku od tri dana od dana njihovog imenovanja imenovati lica koja će obavljati dužnost člana privremenog senata Univerziteta.

(7) Privremeni senat Univerziteta će u roku od 15 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona održati konstituirajuću sjednicu. Privremeni senat Univerziteta može se konstituisati, raditi i odlučivati ukoliko je imenovano, izabrano, odnosno sjednici prisustvuje više od polovine ukupnog broja članova senata Univerziteta.

(8) Privremeni senat Univerziteta će u roku od tri dana od dana njegovog konstituisanja raspisati konkurs za izbor rektora Univerziteta u skladu sa zakonom.

(9) Privremeni senat Univerziteta će, na prijedlog vršioca dužnosti rektora Univerziteta, imenovati vršioce dužnosti prorektora.

(10) Privremeni upravni odbor Univerziteta je obavezan u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona uskladiti Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mjesta Univerziteta sa odredbama ovog zakona i u roku od 10 dana od dana donošenja istog pravilnika raspisati javni konkurs za imenovanje direktora za ekonomske poslove Univerziteta.

(11) Lice zatečeno na dužnosti direktora studentskog centra Univerziteta na dan stupanja na snagu ovog zakona ostaje na dužnosti do imenovanja vršioca dužnosti direktora studentskog centra Univerziteta. U roku od tri dana od dana imenovanja


vršioca dužnosti rektora Univerziteta, privremeni upravni odbor Univerziteta će, na prijedlog vršioca dužnosti rektora Univerziteta, imenovati vršioca dužnosti direktora studentskog centra Univerziteta.

(12) Generalni sekretar Univerziteta zatečen na dužnosti generalnog sekretara na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavlja obavljati tu dužnost do imenovanja vršioca dužnosti generalnog sekretara ili generalnog sekretara Univerziteta u skladu sa zakonom. Privremeni upravni odbor Univerziteta će, na prijedlog vršioca dužnosti rektora Univerziteta, imenovati vršioca dužnosti generalnog sekretara Univerziteta iz reda zaposlenih na Univerzitetu koji ispunjavaju potrebne uslove.

(13) Ukoliko lice zatečeno na dužnosti generalnog sekretara na dan stupanja na snagu ovog zakona ne bude imenovano za vršioca dužnosti generalnog sekretara Univerziteta bit će raspoređeno na radno mjesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi.

(14) U roku od šest mjeseci od dana stupanja na snagu ovog zakona svi organi Univerziteta i lica obuhvaćena ovim članom bit će izabrani, odnosno imenovani u skladu sa zakonom.


Ovaj zakon stupa na snagu danom objavljivanja u "Službenim novinama Tuzlanskog kantona".

V. Dopustivost

19. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud je pošao od odredbe članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine.

20. Članak VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: c) Ustavni sud će imati nadležnost za pitanja koja mu

podnese bilo koji sud u Bosni i Hercegovini, a koja se tiču toga je li neki zakon o čijoj valjanosti ovisi njegova odluka sukladno ovom Ustavu, s Europskom konvencijom za ljudska prava i temeljne slobode i njezinim protokolima, ili sa zakonima Bosne i Hercegovine; ili koja se tiču postojanja ili djelokruga nekog općeg pravila međunarodnog javnog prava koje je bitno za odluku suda.

21. Zahtjev za ocjenu kompatibilnosti podnio je Općinski sud (sutkinja Fahira Alić), što znači da je zahtjev podnijela ovlaštena osoba iz članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 5/10 od 26. studenog 2010. godine, toč. 7.-14., objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 37/11). Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 19. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da je ovaj zahtjev dopustiv zato što ga je podnio ovlašteni subjekt, te da ne postoji nijedan formalni razlog iz članka 19. stavak (1) Pravila Ustavnog suda zbog kojeg zahtjev ne bi bio dopustiv.

VI. Meritum

22. Podnositelj zahtjeva je zatražio od Ustavnog suda da odluči o kompatibilnosti čl. 52. i 6. ZVOTK u smislu članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine. Iz zahtjeva proizlazi da osporene odredbe treba ispitati u odnosu na eventualno postojanje diskriminacije prema članku II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, čl. 1. i 2. Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju, članku 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i članku 7. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, te usuglašenosti s Okvirnim zakonom.

23. Ustavni sud napominje da ocjenu ustavnosti odnosno kompatibilnosti zakona razmatra u općem smislu (erga omens), a ne u odnosu na konkretan predmet (inter partes) koji je povod za podnošenje zahtjeva (vidi odluku Ustavnog suda u predmetu U 15/11 od 30. ožujka 2012. godine, točka 63.). Dakle, Ustavni sud neće ulaziti u konkretan predmet koji se nalazi na rješavanju pred Općinskim sudom u Tuzli, niti će se baviti načinom na koji redovni sudovi, te drugi nadležni organi primjenjuju osporenu

zakonsku odredbu. Ustavni sud će izvršiti ocjenu kompatibilnosti osporenih odredbi na apstraktan način u odnosu na navode iz zahtjeva.

24. U odnosu na ukazivanje na povredu prava na opću zabranu diskriminacije iz čl. 1. i 2. Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju, nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine u svezi sa člankom 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i člankom 7. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Ustavni sud zapaža da je u zahtjevu navedeno da niti jedan drugi kantonalni zakon o visokom obrazovanju u preostalim kantonima ne sadrži odredbe kao što su osporene, zbog čega su članovi akademske zajednice u Tuzlanskom kantonu diskriminirani u odnosu na ostale članove akademske zajednice u BiH. Ustavni sud smatra da eventualne razlike u kantonalnim zakonima, same po sebi, ne mogu pokrenuti pitanje diskriminacije u situaciji kada u zahtjevu nema nikakvih drugih argumenata, niti se može zaključiti da su odredbe osporenog zakona očigledno diskriminirajuće. Stoga se Ustavni sud neće dalje baviti navodnim kršenjem zabrane diskriminacije.

25. U odnosu na navode da je predmetni kantonalni zakon u suprotnosti s odredbama Okvirnog zakona koji je u članku 63. stavak 1. propisao da će se kantonalni zakoni iz oblasti visokog obrazovanja uskladiti s tim zakonom, Ustavni sud će, u skladu sa svojom nadležnošću propisanom člankom VI/3.(c) Ustava BiH, ispitati jesu li osporene odredbe u suprotnosti s relevantnim odredbama Okvirnog zakona.

26. U svezi s tim, Ustavni sud ističe da je u skladu sa člankom IV/4.(a) Ustava BiH Parlamentarna skupština BiH usvojila Okvirni zakon kojim se, između ostalog, utvrđuju organizacija visokog obrazovanja u Bosni i Hercegovini, odgovornost nadležnih vlasti u ovoj oblasti, ustanovljavaju tijela za provedbu zakona i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine, te način osiguravanja kvalitete u oblasti visokog obrazovanja (članak 1. Okvirnog zakona). Nadalje, Okvirni zakon ustanovljava opća načela i ciljeve u oblasti obrazovanja, uz obvezu da navedeno bude dio entitetskih odnosno kantonalnih zakonodavstava (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 26/13 od 26. ožujka 2015. godine, točka 46.). Okvirni zakon, naime služi kao temeljni normativni instrument kojim država regulira određenu oblast na općenit, načelan, okviran i principijelan način, dok se federalnim jedinicama prepušta tu istu oblast regulirati preciznije, ali obvezno u skladu s državnim zakonom. Poštujući načela ustavnosti i zakonitosti pravnih akata, te supremaciju akata državnih organa vlasti spram entitetskih i kantonalnih, te imajući u vidu i načelo vladavine zakona, neupitno je da Okvirni zakon predstavlja obvezujuću pravnu osnovu prilikom donošenja zakona o visokom obrazovanju na razini entiteta, odnosno kantona. Stoga "zakoni Republike Srpske i kantonalni zakoni iz oblasti visokog obrazovanja" trebaju biti usklađeni s Okvirnim zakonom, dok će "sva pitanja iz oblasti visokog obrazovanja koja nisu regulirana Okvirnim zakonom biti regulirana zakonima na razini Republike Srpske i kantona" (članak 63. Okvirnog zakona).

27. Nadalje, Ustavni sud zapaža da je člankom 3. ZVOTK definirano da je visoko obrazovanje djelatnost od posebnog društvenog interesa za Kanton, Bosnu i Hercegovinu i dio je europskog obrazovnog, znanstvenog, odnosno umjetničkog prostora. Djelatnost visokog obrazovanja obavljaju visokoškolske ustanove. Visokoškolska ustanova, prema članku 2. stavak 1. točka ff) ZVOTK, predstavlja ustanovu koja se bavi djelatnošću visokog obrazovanja u skladu sa zakonom. Za razliku od Okvirnog zakona koji kategorijalno ne razlikuje javne i privatne ustanove, člankom 16. stavak 2. ZVOTK na području Tuzlanskog kantona predviđeno je da visokoškolske ustanove mogu biti javne i privatne. Pri tome je člankom 17. stavak 3. ZVOTK normirano


da "javnu ustanovu može osnovati Skupština Kantona, samostalno ili sa drugim osnivačem, na prijedlog Vlade Kantona".

28. Djelatnost visokog obrazovanja (djelovanje javnih i privatnih visokoškolskih ustanova) temelji se, između ostalog, na akademskim slobodama, akademskoj samoupravi i autonomiji sveučilišta (članak 6. stavak 1. ZVOTK i članak 4. stavak 2. Okvirnog zakona).

29. Načelo akademske autonomije normirano je i u ZVOTK. Naime, odredbama ovog akta određeno je da autonomija visokoškolskih ustanova, između ostalog, podrazumijeva pravo akademske zajednice da izabere svoje upravne i rukovodne organe i da samostalno uređuje svoj rad i unutarnju organizaciju (članak 8. ZVOTK). Pod organima visokoškolske ustanove na temelju članka 13. Okvirnog zakona i članka 45. stavak 1. ZVOTK podrazumijevaju se upravni odbor kao upravljačka struktura, senat kao najviše akademsko tijelo i rektor kao rukovodno tijelo.

30. Ustavni sud ističe da podnositelj zahtjeva smatra da je članak 52. ZVOTK kojim je propisan izbor i imenovanje rektora javne visokoškolske ustanove suprotan članku 18. Okvirnog zakona. Okvirni zakon u članku 18. propisuje da rektora javnog sveučilišta bira senat na temelju javnog natječaja. Ustavni sud zapaža da navedena zakonska odredba jasno i precizno definira nadležno tijelo visokoškolske ustanove za izbor rektora. Nadalje, Ustavni sud zapaža da pri tome Okvirni zakon ne predviđa sudjelovanje drugih tijela visokoškolske ustanove (konkretno upravnog odbora), niti sudjelovanje eksternih autoriteta u tom procesu. Prema tome, pitanje izbora, odnosno imenovanja rektora prema navedenoj odredbi Okvirnog zakona, prema ocjeni Ustavnog suda, ne izaziva nikakve dileme. Nadalje, Ustavni sud zapaža da je člankom 52. stavak 1. ZVOTK propisano da rektora javnog sveučilišta bira i imenuje senat. Međutim, stavkom 2. članka 52. u izbor i imenovanje rektora uključen je upravni odbor sveučilišta davanjem prethodne suglasnosti na predloženi izbor od strane senata. U svezi s navedenim, Ustavni sud zapaža da je upravni odbor najviši upravljački organ koji nosi odgovornost za poslovanje javne visokoškolske ustanove. Kompetencije ovog tijela definirane su Okvirnim zakonom, kao i predmetnim kantonalnim zakonom. Prema članku 14. Okvirnog zakona upravni odbor je naročito ovlašten na: davanje mišljenja o statutu visokoškolske ustanove i donošenje općeg akta o unutarnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mjesta, utvrđivanje planova financiranja i razvoja, donošenje godišnjeg programa rada visokoškolske ustanove (na prijedlog senata), donošenje financijskog plana i usvajanje godišnjeg obračuna, usmjeravanje, kontroliranje i ocjenjivanje rada rektora u domeni financijskog poslovanja, rješavanja pitanja odnosa sa osnivačem, podnošenje godišnjeg izvješća osnivaču o poslovanju visokoškolske ustanove itd.

31. Okvirnim zakonom (članak 15.) određeno je da upravni odbor može imati od sedam do 11 članova koji se biraju po provedenoj natječajnoj proceduri na razdoblje od četiri godine. Članove upravnog odbora imenuje senat u skladu sa statutom, uz uvjet da najmanje jednu trećinu članova imenuje osnivač visokoškolske ustanove. Takva zakonska formulacija ostavila je dovoljno prostora u konkretnom slučaju kantonalnim vlastima da pitanja imenovanja, sastava i strukture upravnog odbora urede u skladu s vlastitom politikom uređivanja upravljačkih ovlasti u visokom obrazovanju. Glede javnih visokoškolskih ustanova sastav i struktura upravnog odbora nameću se kao ključni instrumenti za stvarno/faktičko implementiranje načela institucionalne autonomije visokoškolskih ustanova pošto su njihovi osnivači ujedno i predstavnici javne vlasti (u konkretnom slučaju u kantonu). U tom smislu, smatra Ustavni sud, jasno je da omjer broja članova iz reda osnivača u odnosu na predstavnike akademske zajednice znači veću mogućnost političkog utjecaja i manji stupanj stvarne institucionalne autonomije i obrnuto – kada

predstavnici akademske zajednice imaju veći broj članova u odnosu na predstavnike osnivača u upravnom odboru javne visokoškolske ustanove smanjuje se mogućnost političkog utjecaja. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je člankom 47. stavak 2. ZVOTK propisano da upravni odbor javne visokoškolske ustanove (koju osniva Skupština Kantona samostalno ili s drugim osnivačem) ima devet članova, i to pet iz reda osnivača koje imenuje Vlada Kantona i četiri koje imenuje senat, od kojih je jedan član iz reda studenata. Iz navedenog proizlazi da je navedenim člankom omjer broja članova iz reda osnivača u odnosu na predstavnike akademske zajednice propisan u korist predstavnika osnivača. Ustavni sud dalje zapaža da je ZVOTK, osim što je propisao gotovo identične kompetencije upravnog odbora kao i članak 14. Okvirnog zakona, nadležnost upravnog odbora proširio na davanje prethodne suglasnosti za imenovanje rektora, kako je propisano člankom 52. stavak 2. ZVOTK. Ustavni sud zapaža da iz navedene odredbe proizlazi da je prethodna suglasnost upravnog odbora isključivi uvjet da senat izabranog kandidata na temelju javnog natječaja imenuje za rektora sveučilišta. Nadalje, člankom 52. stavak 3. ZVOTK predviđeno je ponavljanje natječajne procedure u slučaju da upravni odbor ne da suglasnost za izabranog kandidata. Konačno, člankom 52. stavak 4. ZVOTK propisano je da će upravni odbor sam imenovati rektora sa liste kandidata utvrđene u ponovljenom natječaju, nakon što rektor nije bio imenovan u prethodnoj ponovljenoj natječajnoj proceduri iz članka 52. stavak 3. Iz navedenih odredbi kojim je propisano davanje suglasnosti i u konačnici i samo imenovanje rektora od strane upravnog odbora, prema ocjeni Ustavnog suda, način na koji je propisan uvjet prethodne suglasnosti koju daje upravni odbor doseže snagu veta. Također, propisivanje da upravni odbor i sam imenuje rektora suprotno je utvrđenom standardu iz članka 18. Okvirnog zakona da rektora sveučilišta bira senat kao najviše akademsko tijelo. Pri tome, Ustavni sud ima u vidu da je navedena odredba Okvirnog zakona načelna i općenita, odnosno da kao takva dozvoljava reguliranje određenog oblika suglasnosti upravljačke strukture javne visokoškolske ustanove koja brine o važnim pitanjima poslovanja. Međutim, način na koji je člankom 52. ZVOTK propisana suglasnost na izbor, odnosno i samo imenovanje rektora od strane upravnog odbora, suprotan je samoj suštini članka 18. Okvirnog zakona koji je, osiguravajući načelo institucionalne autonomije sveučilišta, značaj izbora rektora kao najviše sveučilišne funkcije, prije svega, vezao za samu akademsku zajednicu.

32. Ustavni sud zaključuje da je članak 52. ZVOTK glede izbora i imenovanja rektora javne visokoškolske ustanove suprotan članku 18. Okvirnog zakona.

33. U odnosu na članak 6. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK Ustavni sud zapaža da je tim člankom ustanovljen mandat privremenih organa Sveučilišta, i to svih upravnih i rukovodnih organa (upravnog odbora, senata, vršitelja dužnosti rektora, prorektora, dekana i prodekana). Podnositelj zahtjeva smatra da su navedenom odredbom prekršene odredbe Okvirnog zakona, i to članak 16. (koji se odnosi na nadležnost i sastav senata), članak 18. (koji se odnosi na izbor rektora), članak 22. (koji se odnosi na autonomiju sveučilišta), te članak 11. (koji se odnosi na akademske slobode) jer prema osporenoj odredbi ni rektor, niti prorektori, dekani, niti prodekani, pa čak ni članovi senata nisu predstavnici koje je izabrala akademska zajednica koju predstavljaju, već su to osobe koje su imenovali "privremeni organi upravljanja". Ustavni sud zapaža da, iako je podnositelj zahtjeva naveo kršenje odredbi čl. 16., 11., 18. i 22. Okvirnog zakona, iz suštine zahtjeva proizlazi da se on odnosi na pitanja autonomije sveučilišta, načela i ciljeva organizacije i funkcioniranja sveučilišta, a koji su propisani čl. 1. i 2. Okvirnog


zakona. Stoga će Ustavni sud osporenu odredbu članka 6. cijeniti u odnosu na čl. 1. i 2. Okvirnog zakona.

34. Nadalje, Ustavni sud zapaža da je Skupština TK kao donositelj zakona u odgovoru na navode zahtjeva istaknula da uvođenjem "privremenih organa Sveučilišta" osporenim člankom 6. nisu prekršene odredbe Okvirnog zakona jer ih on nije ni regulirao, ali da to ne predstavlja prepreku da se to pitanje regulira u kantonalnom propisu, pozivajući se pri tome na članak 63. stavak 2. Okvirnog zakona (koji je ostavio mogućnost da se sva pitanja koja njim nisu regulirana reguliraju zakonima na razini Republike Srpske i kantona). Prema mišljenju donositelja zakona, navedenim zakonskim rješenjem pokušala se sanirati situacija koja je dovela do ekonomsko-financijskih problema i dugogodišnjeg negativnog poslovanja Sveučilišta, što bi u krajnjem moglo dovesti i do postavljanja pitanja daljnje egzistencije Sveučilišta u Tuzli.

35. U svezi s navedenim, Ustavni sud zapaža da je osporenim člankom 6. uspostavljen mandat privremenih organa Sveučilišta kojim je zapravo cijela upravljačka struktura Sveučilišta TK stavljena u status "vršitelja dužnosti" odnosno privremenih organa. Pri tome je navedenim člankom određeno da će privremeni upravni odbor imenovati novog vršitelja dužnosti rektora (članak 6. stavak 3. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK), a u skladu s navedenim normiran je i izbor novog privremenog senata (članak 6. stavak 6.). Nadalje, Ustavni sud zapaža da su navedenom odredbom propisane dužnosti navedenih organa i rokovi za njihovo obavljanje kako bi se omogućile i provele procedure izbora i imenovanja navedenih organa i osoba u skladu sa zakonom. Ustavni sud zapaža da iako su iscrpljeni i provedeni nalozi iz navedenog članka on je i dalje na pravnoj snazi. Ustavni sud, također, zapaža da je navedeni članak proizveo pravne posljedice u odnosu na članove Sveučilišta – rukovodne organe glede kojih su pokrenuti konkretni parnični postupci i u kojima će odlučivati podnositelj zahtjeva.

36. U odnosu na navode donositelja zakona da je člankom 63. stavak 2. Okvirnog zakona, kojim je propisano da će "sva pitanja iz oblasti visokog obrazovanja koja nisu regulirana Okvirnim zakonom biti regulirana zakonima na razini Republike Srpske i kantona", ostavljena mogućnost kantonalnom zakonodavcu da regulira određena pitanja, pa da je u tom smislu i reguliran mandat privremenih organa sveučilišta, Ustavni sud zapaža da su Okvirnim zakonom detaljno regulirani rukovodni i upravni organi javne visokoškolske ustanove, njihovi mandati, nadležnosti i odgovornosti. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zapaža da "mandat privremenih organa sveučilišta" nije ustanovljen kao institut Okvirnim zakonom. Međutim, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju ne radi o pitanjima iz članka 63. stavak 2. Okvirnog zakona i da je ostavljena mogućnost kantonalnom zakonodavcu da ih regulira neovisno o Okvirnom zakonu. Ustavni sud zapaža da Okvirni zakon ne prepoznaje mandate privremenih organa, niti je ustanovio njihove privremene nadležnosti. Ustavni sud smatra da privremeni karakter najviših upravnih i rukovodnih organa dovodi u pitanje neovisnost tih organa. Također, navodi da je donošenje osporene odredbe bilo uvjetovano ekonomsko-financijskim problemima i dugogodišnjim negativnim poslovanjem Sveučilišta, prema ocjeni Ustavnog suda, ne ukazuju na dovoljno jak javni interes zbog kojeg bi kantonalni zakonodavac svim organima upravljanja i rukovođenja odredio privremeni karakter do ponovnog izbora budući da je Okvirni zakon precizno propisao organe koji su odgovorni za poslovanje sveučilišta (imajući prije svega u vidu upravni odbor i rektora). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je osporenim člankom zakonodavac izašao izvan okvira koji je postavio Okvirni zakon glede izbora i nadležnosti upravnih i rukovodnih organa sveučilišta, pa i u situaciji kada im je odredio privremeni mandat.

37. Ustavni sud zaključuje da je osporena odredba članka 6. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK, koja utvrđuje institut koji ne korespondira s odredbama Okvirnog zakona, suprotna čl. 1. i 2. Okvirnog zakona kojima je određeno da se tim Zakonom utvrđuju organizacija visokog obrazovanja, odgovornost nadležnih vlasti, kao i ostvarenje ciljeva visokog obrazovanja kao djelatnosti od posebnog interesa za BiH.

VII. Zaključak

38. Ustavni sud zaključuje da osporeni članak 52. ZVOTK, kojim je propisano uvjetovanje imenovanja rektora sveučilišta od strane senata prethodnim davanjem suglasnosti senatu od strane upravnog odbora, odnosno propisana mogućnost, u određenim slučajevima, za imenovanje rektora od strane upravnog odbora, nije u skladu sa člankom 18. Okvirnog zakona kojim je utvrđeno da rektora sveučilišta bira senat kao najviše akademsko tijelo.

39. Također, članak 6. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK, kojim je propisan institut mandata privremenih organa svih rukovodnih i upravnih organa, nije u skladu sa čl. 1. i 2. Okvirnog zakona koji ovakvu mogućnost ne predviđa.

40. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 61. st. (2), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.




Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у

предмету број У 22/18, рјешавајући захтјев Општинског суда у Тузли (судија Фахира Алић), на основу члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 61 ст. (2), (3) и (4) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу

Златко М. Кнежевић, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Мирсад Ћеман, потпредсједник Маргарита Цаца Николовска, потпредсједница Tudor Pantiru, судија Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија Giovanni Grasso, судија на сједници одржаној 5. јула 2019. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ МЕРИТУМУ Одлучујући о захтјеву Општинског суда у Тузли

(судија Фахира Алић) за оцјену компатибилности члана 52 Закона о високом образовању Тузланског кантона ("Службене новине Тузланског кантона" број 7/16) и члана 6 Закона о измјенама и допунама Закона о високом образовању Тузланског кантона ("Службене новине Тузланског кантона" број 10/16),

утврђује се да члан 52 Закона о високом образовању Тузланског кантона ("Службене новине Тузланског кантона" број 7/16) није у складу са чланом 18 Оквирног закона о високом образовању у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 59/07 и 59/09) и да члан 6 Закона о измјенама и допунама Закона о високом образовању Тузланског кантона ("Службене новине Тузланског кантона" број 10/16) није у складу са чл. 1 и 2 Оквирног закона о високом образовању у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 59/07 и 59/09).


Налаже се Скупштини Тузланског кантона да, у складу са чланом 61 став (4) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, најкасније у року од шест мјесеци од објављивања ове одлуке у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" усагласи члан 52 Закона о високом образовању Тузланског кантона ("Службене новине Тузланског кантона" број 7/16) са чланом 18 Оквирног закона о високом образовању у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 59/07 и 59/09) и члан 6 Закона о измјенама и допунама Закона о високом образовању Тузланског кантона ("Службене новине Тузланског кантона" број 10/16) са чл. 1 и 2 Оквирног закона о високом образовању у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 59/07 и 59/09).

Налаже се Скупштини Тузланског кантона да, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року из претходног става обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама предузетим с циљем извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Општински суд у Тузли (судија Фахира Алић) (у даљњем тексту: подносилац захтјева) поднио је 22. октобра 2018. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) захтјев за оцјену усаглашености Закона о високом образовању Тузланског кантона ("Службене новине ТК" бр. 7/16 и 10/16, у даљњем тексту: ЗВОТК) са "Уставом Босне и Херцеговине и Оквирним законом о високом образовању у БиХ".


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Скупштине Тузланског кантона (у даљњем тексту: Скупштина ТК) затражено је 18. јануара 2019. године да достави одговор на захтјев.

3. Скупштина ТК је одговор доставила 14. фебруара 2019. године.

III. Захтјев а) Наводи из захтјева

4. Подносилац захтјева је истакао да тужитељица, поводом чије тужбе је покренут поступак пред Општинским судом у Тузли, тврди да је ЗВОТК у супротности са чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине, чл. 1 и 2 Протокола број 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), чланом 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима и чланом 7 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима.

5. Подносилац захтјева је даље навео да је тужитељица као спорне означила члан 6 Закона о измјенама и допунама ЗВОТК ("Службене новине ТК" број 10/16) који се односи на мандат привремених органа Универзитета у Тузли и члан 52 ЗВОТК ("Службене новине ТК" број 7/16) који се односи на избор, именовање и одговорност ректора јавног универзитета и директора високе школе као јавне високошколске установе.

6. Даље је истакнуто да је тужитељица навела да је оспореним чланом 6 успостављен мандат привремених органа Универзитета, то јесте успостављен је нови механизам органа управљања који није познат у било којем од десет кантоналних закона о високом образовању, нити у Оквирном

закону о високом образовању у БиХ (у даљњем тексту: Оквирни закон). Као резултат доношења наведеног члана је чињеница да је дошло до промјене у структури руководећег кадра Универзитета у Тузли. Тако је смијењено 10 од 13 декана факултета, као и чланови Сената, а који су добили мандате за обављање функција на начин и у поступку прописаном Статутом Универзитета, Законом о Универзитету у Тузли, као и ЗВОТК. У вези с избором ректора, истакнуто је да је у оспореном члану 52 ЗВОТК прекршена одредба члана 18 Оквирног закона (који се односи на избор и именовање ректора универзитета, односно директора јавне високе школе), те нарушена аутономија јавног универзитета јер се у процедуру именовања укључује Управни одбор као de facto главна карика у цијелој процедури избора ректора, па и проректора, иако је чланом 18 Оквирног закона прописано да ректора јавног универзитета бира сенат на основу јавног конкурса, без додатних условљавања било које институције или органа. Тужитељица је истакла да су одредбе чл. 16, 18 и 22 Оквирног закона нарочито грубо нарушене оспореним чланом 6 јер према тој одредби ни ректор, нити проректори, декани, ни продекани, па чак ни чланови сената нису представници изабрани од академске заједнице коју представљају, већ су то лица која су у ланцу именовања именовали "привремени органи управљања". На тај начин уведена је, како је истакнуто у захтјеву, строга контрола од стране Владе ТК свих избора и именовања руководећег кадра на Универзитету (ректор, проректори, декани, продекани) јер нове прописане процедуре избора и именовања укључују обавезну сагласност управног одбора без које не може бити именован нико од руководећег кадра, без обзира на то што га је у регуларној процедури претходно изабрао одговарајући орган Универзитета (Сенат) или Факултета (Научно-наставно вијеће). У случају да кандидат за декана којег је изабрало научно-наставно вијеће (ННВ) не добије сагласност, у поновљеној процедури њега именује ректор са листе пријављених кандидата. Иста аналогија је и код избора ректора којег, у случају да не добије сагласност, именује Влада. Све наведено, како тврди тужитељица, директно имплицира на дискриминацију појединаца у процесу бирања, и то по политичком или неком другом основу. Истакнуто је да је "примјена спорних одредаба Закона у пракси довела до тога да су сви угледни професори, чланови сената, као и декани факултета изложени произвољном и незаконитом нападу на част и углед с обзиром на то да су 'преко ноћи' смијењени у незаконитој и неуставној процедури остављајући према јавности утисак да се ради о неспособним и нечасним обнашатељима функција". Поред тога, њихово право на рад, као и њихова част и углед који уживају у академској и друштвеној заједници дошли су под директан удар владајућих политичких структура. Због наведеног, како је даље истакнуто, јасно је да су оспореним одредбама "доведени у неравноправан положај и дискриминирани у односу на обнашатеље ових функција на свим осталим јавним универзитетима у Босни и Херцеговини". Тужитељица је такође навела да ни Оквирни закон, нити иједан од кантоналних закона о високом образовању не дозвољавају мијешање у аутономан избор руководећих и управних органа и не познају механизме привремених органа управљања који су уведени спорним измјенама и допунама Закона. Поред тога, наведено је да је доведена у питање аутономија академских слобода у погледу рјешавања академских питања (научно-наставна и научноистраживачка дјелатност, избори у научно-наставна и сарадничка звања, публикације и сл.), па су сви чланови академске заједнице у Тузланском кантону дискриминисани у односу на чланове


академске заједнице у БиХ. Надаље је наведено да оспорени члан 6 није ни на који начин инкорпориран у постојећи закон, односно није речено умјесто којег постојећег члана ЗВОТК је предвиђено мијењање односно новелирање Закона.

7. Сумирајући наводе тужитељице, подносилац захтјева је истакао да се суштина навода о неуставности своди на тврдњу да ЗВОТК није у складу с одредбама Оквирног закона којим је у члану 63 став 1 прописано да ће се закони РС и кантонални закони из области високог образовања ускладити с Оквирним законом. Подносилац захтјева је закључио да је тужитељица оспорила члан 6 Закона о измјенама и допунама ЗВОТК – мандат привремених органа Универзитета и члан 52 ЗВОТК који није у складу са чланом 18 Оквирног закона (који се односи на избор и именовање ректора универзитета, односно директора јавне високе школе, те надлежност и састав сената). Такође је навео да су Законом о измјенама и допунама ЗВОТК прекршени члан 16 Оквирног закона (који се односи на надлежност и састав сената високошколске установе), као и члан 22 Оквирног закона (који се односи на аутономију универзитета), али и члан 11 (који се односи на академске слободе).

8. Како одлука подносиоца захтјева у конкретној правној ствари зависи од примјене закона чије се оцјењивање уставности тражи, предложено је да Уставни суд БиХ спроведе поступак оцјене усаглашености са Уставом и законима БиХ, те након спроведеног поступка утврди да ли су ЗВОТК и његове измјене и допуне у сагласности са Уставом БиХ и Оквирним законом о високом образовању БиХ.

б) Чињенице предмета поводом којег је поднесен захтјев

9. Тужитељица је подносиоцу захтјева (Општинском суду у Тузли) 24. јула 2017. године поднијела тужбу ради утврђивања ништавости одлуке о престанку мандата декана Технолошког факултета Универзитета у Тузли, затражила исплату разлике плата и накнаде нематеријалне штете због повреде угледа и части. У чињеничном опису тужбе и током поступка тужитељица је навела да је изабрана за декана Технолошког факултета Универзитета у Тузли на период од четири године, почев од 8. јула 2014. године са истеком мандата 6. јула 2018. године. Одлуком в. д. ректора од 14. септембра 2016. године утврђено је да тужитељици 14. септембра 2016. године престаје мандат на дужности декана факултета у смислу одредбе члана 6 став 4 Закона о измјенама и допунама ЗВОТК јер је вршилац дужности ректора Универзитета у Тузли именовао ванредног професора за вршиоца дужности декана Технолошког факултета у Тузли, почев од 15. септембра 2016. године.

10. Тужитељица је затражила да подносилац захтјева поднесе захтјев за оцјену усаглашености ЗВОТК и Закона о измјенама и допунама наведеног закона или да тај суд сам утврди да споменути закони нису компатибилни са Уставом Босне и Херцеговине и законима Босне и Херцеговине.

ц) Одговор на захтјев

11. Скупштина ТК је у одговору на захтјев истакла да из чињеничног супстрата предметног захтјева произлази да су спорним означене и образложене одредбе члана 52 ЗВОТК које се односе на избор, именовање и одговорност ректора јавних високошколских установа и одредбе члана 6 Закона о измјенама и допунама ЗВОТК које се односе на мандат и именовање привремених органа Универзитета у Тузли. Надаље је истакнуто да су паушални наводи да је примјена одредби ЗВОТК у пракси довела до тога да су "сви" угледни професори, чланови Сената, као и декани факултета изложени произвољном и незаконитом нападу на част и углед и да им је угрожено право на рад, односно да је извршена

дискриминација појединаца у процесу бирања, и то по политичком или неком другом основу. Према мишљењу Скупштине ТК, они нису доведени у неравноправан и дискриминишући положај с обзиром на то да им одредбама Закона није онемогућено учешће у поступцима избора у било које од тијела Универзитета у Тузли. Такође је наведено да обављање функције не представља и право на рад које се гарантује међународним документима, а које у овом случају није ни угрожено с обзиром на то да су сва ова лица запосленици Универзитета који имају радни однос на Универзитету. Скупштина ТК сматра да одредбе ЗВОТК нису дискриминаторне у смислу наведеног по било којем основу будући да је свима који испуњавају услове омогућено учешће у изборима у научна звања и они су у могућности да напредују. Оквирним законом су само начелно уређена питања која се тичу организације високог образовања у БиХ, одговорност надлежних власти у овој области, установљавање тијела за спровођење закона и међународних обавеза БиХ, те начин обезбјеђивања квалитета у области високог образовања, што значи да ова материја није регулисана Оквирним законом, већ је остављено ентитетима, кантонима и Дистрикту Брчко да је регулишу.

12. Увођењем нових законских рјешења која нису прописана нити једним другим прописом не може се говорити о противзаконитости или противуставности због саме чињенице да је ријеч о новом институту. Увођењем "привремених органа Универзитета" оспореним чланом 6 нису прекршене одредбе Оквирног закона јер их он није ни регулисао, али то не представља препреку да се то питање регулише у кантоналном пропису. Тако је члан 63 став (2) Оквирног закона оставио могућност да се сва питања која њим нису регулисана регулишу законима на нивоу Републике Српске и кантона. То је и урађено на подручју Тузланског кантона како би се оваквим рјешењем покушала санирати ситуација која је довела до економско-финансијских проблема и дугогодишњег негативног пословања Универзитета, што би у крајњем могло довести и до постављања питања даље егзистенције Универзитета у Тузли.

13. Наводи да је доношењем новог ЗВОТК нарушена аутономија Универзитета у Тузли нису тачни јер је овим законом у односу на ранији Закон о високом образовању само појачан надзор над радом Универзитета, те су пооштрени критеријуми за избор у његове регуларне органе, а све с циљем побољшања економско-финансијског стања и даљег напретка Универзитета у Тузли.

14. Такође је истакнуто да је Тузлански кантон, вршећи своју уставну надлежност која му је дата Уставом Федерације БиХ, према којем је област образовања у искључивој надлежности кантона, а што се односи на утврђивање политике и доношење закона и других прописа из ове области, донио свој ЗВОТК. У одредбама тог закона испоштована су сви општи принципи и циљеви успостављени у Оквирном закону јер они представљају основ високог образовања, а с обзиром на то да је високо образовање у кантоналној надлежности законодавац је само извршио надоградњу појединих основних рјешења успостављених Оквирним законом с обзиром на специфичност Тузланског кантона.

15. Што се тиче навода "да спорни члан 6 Закона о измјенама и допунама" није на било који начин инкорпориран у постојећи закон, односно није речено умјесто којег постојећег члана ЗВОТК је предвиђено мијењање односно новелирање Закона, потребно је истаћи да се ради о прелазној одредби тог закона којом се регулишу прелазна рјешења и дефинишу питања статуса лица која се налазе на одређеној функцији у тренутку ступања на снагу тог закона.


У погледу навода да су спорне измјене нејасне и непрецизне, сматра да се оне не могу рјешавати у оквиру захтјева за оцјену усаглашености с Уставом Босне и Херцеговине и Оквирним законом. Предложено је да Уставни суд одбије захтјев као неоснован и утврди да је ЗВОТК у сагласности са Уставом Босне и Херцеговине и Оквирним законом.

IV. Релевантни прописи

16. Оквирни закон о високом образовању у БиХ ("Службени гласник БиХ" бр. 59/07 и 59/09) у релевантном дијелу гласи:

Члан 1. (Циљ Закона)

Законом о високом образовању у Босни и Херцеговини (у даљњем тексту: Закон) утврђује се организација високог образовања у Босни и Херцеговини, одговорност надлежних власти у овој области, установљавају органи за спровођење закона и међународних обавеза Босне и Херцеговине, те начин обезбјеђивања квалитета у области високог образовања.

Члан 2. У сврху реформе високог образовања, овај Закон

установљава основне принципе и стандарде за стицање високог образовања у Босни и Херцеговини, у складу са релевантним одредбама Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода (ETS No. 5, 1950) и њених протокола, Препоруком Комитета министара Савјета Европе о признавању и оцјени квалитета приватних високошколских установа [R(97)1], Препоруком о приступу високом образовању [R(98)3] и Препоруком о истраживачком задатку универзитета [R(2000)8] и другим релевантним принципима међународнопризнатих правних инструмената чија је држава уговорница и Босна и Херцеговина, те у складу са Конвенцијом Савјета Европе/УНЕСЦО-а о признавању квалификација у високом образовању у европском региону (ETS No. 165, 1997).

Босна и Херцеговина прихвата европске стратешке циљеве у области високог образовања, изражене у Декларацији европских министара високог образовања из Болоње (1999), као и каснији развој овог концепта.

Високо образовање је дјелатност од посебног интереса за Босну и Херцеговину.

Члан 4. став 2. Високо образовање заснива се на: - академским слободама, академској самоуправи и

аутономији универзитета; [...]

Члан 11. Не може се ускратити или ограничити слобода

високошколским установама да: - иновирају начине стицања високог образовања у

оквиру својих лиценци и - нуде студијске програме за стицање вјештина

потребних или корисних за остваривање циљева високог образовања.

Члан 13. Тијела универзитета су: - управни одбор, - сенат, - ректор. [...]

Члан 14. Одговорност за пословање лиценциране јавне

високошколске установе носи управни одбор универзитета или високе школе (у даљњем тексту: управни одбор).

Управни одбор обавља послове утврђене законом и статутом универзитета, а нарочито:

- даје мишљење о статуту високошколске установе, те доноси општи акт о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста и друге опште акте у складу са законом и статутом високошколске установе;

- доноси одлуку о оснивању других правних лица, у складу са законом и статутом високошколске установе;

- утврђује планове финансирања и развоја; - на приједлог сената високошколске установе, доноси

годишњи програм рада високошколске установе; - доноси финансијски план и усваја годишњи обрачун; - усмјерава, контролише и оцјењује рад ректора или

директора у домену финансијског пословања; - рјешава питања односа са оснивачем; - одлучује о коришћењу средстава преко износа

утврђеног статутом високошколске установе; - одлучује о приговору запосленика на одлуке тијела

високошколске установе која су у првом степену одлучивала о правима, обавезама и одговорностима запосленика из радног односа;

- подноси оснивачу најмање једном годишње извјештај о пословању високошколске установе;

- обавља и друге послове у складу са законом, актом о оснивању и статутом високошколске установе.

Члан 15. Управни одбор има између седам и једанаест чланова,

од којих најмање једну трећину именује оснивач, а остале именује сенат те високошколске установе у складу са статутом.

[...]

Члан 16. Одговорност за академска питања у високошколској

установи има сенат, као највише академско тијело које чине представници академског особља и студенти.

Сенат високошколске установе одлучује о свим академским питањима, а посебно:

[…] -бира ректора и проректора универзитета, односно

директора високе школе; […] Број чланова, састав и начин рада сената утврђују се

статутом високошколске установе.

Члан 17. Универзитетом руководи ректор, а високом школом

директор, у складу са законом и статутом високошколске установе.

Ректор универзитета, односно директор високе школе, за свој рад у домену академских питања одговара сенату, а у домену пословања управном одбору.

[…]

Члан 18. Ректора јавног универзитета бира сенат на основу

јавног конкурса. За ректора може да буде изабран наставник у

научнонаставном звању редовног професора који испуњава услове за то звање на универзитету на којем се пријављује.

[…]

Члан 22. Високошколске установе, у складу са одредбама овог

Закона, имају право да: - изаберу своје управна и руководећа тијела и да им

одреде мандат;


- уреде своје структуре и активности сопственим правилима у складу са овим Законом, другим важећим законима и својим статутима;

- изаберу наставно и друго особље; - примају студенте и одреде методе наставе и провјере

знања студената; - самостално развијају и примјењују наставне планове и

програме и истраживачке пројекте; - у оквиру расположивих финансијских средстава

изаберу предмете који ће се предавати; - на универзитетима, додјељују звања професорима и

другом особљу; - одреде као службени језик, или службене језике, један

или више језика конститутивних народа Босне и Херцеговине.

Члан 63. Закони Републике Српске и кантонални закони из

области високог образовања ускладиће се са одредбама овог Закона у периоду од шест мјесеци након његовог ступања на снагу.

Сва питања из области високог образовања која нису регулисана овим Законом регулисаће се законима на нивоу Републике Српске и кантона.

17. Закон о високом образовању ("Службене новине Тузланског кантона" број 7/16) у релевантном дијелу гласи:

Члан 1. (Предмет закона)

Овим законом уређују се систем, услови и начин обављања дјелатности високог образовања, финансирање, као и друга питања од значаја за обављање ове дјелатности на подручју Тузланског кантона (у даљем тексту: Кантон).

Члан 3. Високо образовање је дјелатност од посебног

друштвеног интереса за Кантон, Босну и Херцеговину и дио је европског образовног, научног, односно умјетничког простора.

Члан 6. став 1. Дјелатност високог образовања се заснива на: а) академским слободама, академској самоуправи и

аутономији високошколске установе; […]

Члан 17. став 3. (3) Јавну високошколску установу може основати

Скупштина Кантона, самостално или са другим оснивачем, на приједлог Владе Кантона.

Члан 47. ст. 1, 2. и 3. (1) Управни одбор високошколске установе има између

седам и 11 чланова, од којих најмање једну трећину чланова управног одбора високошколске установе именује оснивач, а остале именује сенат у складу са оснивачким актом и статутом, у јавној и транспарентној процедури јавног конкурса, а чине га представници из реда академског особља и оснивача.

(2) Управни одбор јавне високошколске установе има девет чланова и то пет из реда оснивача које именује Влада Кантона и четири које именује сенат од којих је један члан из реда студената минимално са друге године првог циклуса студија којег предлаже студентски представнички орган након проведене јавне процедуре.

(3) Предсједник управног одбора јавне високошколске установе именује се из реда оснивача.

Члан 50. (Надлежност управног одбора)

Управни одбор обавља послове утврђене законом, актом о оснивању и статутом високошколске установе, а нарочито:

а) даје претходну сагласност за именовање и разрјешење ректора јавног универзитета;

б) даје мишљење о статуту високошколске установе и доноси опште акте у складу са законом и статутом високошколске установе;

ц) доноси одлуку о оснивању других правних лица и организационих јединица у складу са законом и статутом;

д) утврђује планове финансирања и развоја; […]

Члан 52. (Избор, именовање и одговорност ректора јавног универзитета и директора високе школе као јавне

високошколске установе) (1) Ректора јавног универзитета/директора јавне

високе школе бира и именује сенат тајним гласањем већином гласова од укупног броја присутних чланова.

(2) Након прибављене претходне сагласности управног одбора, сенат је дужан у року седам дана именовати ректора/директора.

(3) Уколико у року 10 дана од пријема захтјева управни одбор не да сагласност за именовање изабраног кандидата из става (1) овог члана, сенат поништава конкурс и истовремено расписује нови конкурс за избор и именовање ректора/директора.

(4) Уколико и након поновљене конкурсне процедуре не буде именован ректор/директор у складу са ставовима (1), (2) и (3) овог члана, управни одбор ће у року 15 дана именовати ректора/директора јавне високошколске установе са листе кандидата утврђене у поновљеном конкурсу.

(5) Мандат ректора јавног универзитета и директора јавне високе школе траје четири године и исто лице може бити поново изабрано још један мандат.

(6) Поступак избора и именовања ректора јавног универзитета и директора јавне високе школе врши се на основу јавног конкурса и мора обезбиједити поштовање принципа законитости, квалитета, отворености и транспарентности.

(7) Избор и именовање ректора јавног универзитета и директора јавне високе школе врши се на основу јавног конкурса који се објављује у најмање једном дневном листу и на веб страници високошколске установе најкасније шест мјесеци прије истека мандата ректора односно директора.

(8) Најкасније седам дана од доношење одлуке о именовању ректора/директора, предсједавајући сенатом или други овлашћени члан сената је обавезан потписати рјешење о именовању и исто прослиједити правној служби која ће благовремено посредством генералног секретара јавне високошколске установе доставити информацију о именовању пријављеним кандидатима на конкурс.

(9) Проректоре именује и разрјешава сенат на приједлог ректора.

(10) Ректор за позиције проректора може предложити више од једног кандидата.

(11) Уколико сенат не именује проректоре, ректор је обавезан у року 30 дана поново предложити именовање истих или других кандидата.

(12) Уколико и након поновљеног предлагања кандидата за проректора сенат не именује проректоре, исте именује ректор уз сагласност управног одбора.


(13) Мандат проректора, осим у изузетним околностима што се ближе уређује статутом високошколске установе, прати мандат ректора.

(14) Проректори могу присуствовати сједницама сената, без права одлучивања.

(15) Наставници који у току мандата стичу услове за пензију не могу бити изабрани за ректора јавног универзитета и директора јавне високе школе.

(16) Ректор јавног универзитета, односно директор јавне високе школе за свој рад у домену академских питања одговарају сенату, а у погледу осталих питања управном одбору.

(17) Ректор, односно директор једном годишње подносе сенату и управном одбору извјештај о свом раду.

Члан 59. ст. 1. 2. и 3. (1) Сенат високошколске установе је највиши

академски орган. (2) Сенат јавне високошколске установе чине

представници академског особља, студената и тржишта рада.

(3) Сенат јавног универзитета броји 33 члана, с тим да из академског особља не може бити више од 27 чланова.

(4) Пет чланова сената јавне високошколске установе су редовни студенти и то три студента минимално са друге године првог циклуса студија и по један са другог и трећег циклуса, које бира студентски представнички орган.

(5) Сенат успоставља органе по научним групацијама, што се ближе утврђује статутом.

(6) За члана сената јавне високошколске установе може бити изабран наставник у звању доцента, редовног и ванредног професора који је члан научно-наставног или умјетничко-наставног вијећа и то по два представника факултета/академије које тајним гласањем бира научно-наставно/умјетничко-наставно вијеће.

(7) Мандат чланова сената јавне високошколске установе траје четири године и тече од дана конституисања сената.

(8) Ректор високошколске установе је по функцији предсједавајући сената.

[…]

Члан 60. тач. ф) и г) (1) Сенат јавне високошколске установе одлучује о свим

академским питањима, посебно: ф) бира, именује и разрјешава ректора, именује

вршиоца дужности ректора и проректоре универзитета, односно директора високе школе, у складу са овим законом;

г) бира академско особље на приједлог научно-наставног/умјетничко-наставног вијећа, организационе јединице;

Члан 154. (Мандат органа Универзитета у Тузли затечених на

дужности) (1) Влада Кантона и Сенат именоваће предсједника и

чланове привременог управног одбора Универзитета у року 15 дана од дана ступања на снагу овог закона, чији ће мандат трајати до именовања новог управног одбора по одредбама овог закона, а најдуже 90 дана. Предсједник и чланови управног одбора Универзитета затечени на дужности на дан ступања на снагу овог закона, настављају са радом до именовања привременог управног одбора.

(2) Чланови Сената затечени на дужности на дан ступања на снагу овог закона настављају вршити своју дужност до конституисања новог Сената изабраног у складу са овим законом, а најдуже 90 дана од дана ступања на снагу овог закона.

(3) Влада Кантона и Сенат Универзитета ће у року 30 дана од дана ступања на снагу овог закона расписати јавни конкурс за именовање чланова управног одбора.

(4) Вршилац дужности ректора Универзитета остаје на дужности до именовања новог вршиоца дужност ректора.

[…] 18. Закон о измјенама и допунама Закона о високом

образовању ("Службене новине Тузланског кантона" број 10/16) у релевантном дијелу гласи:

Члан 6. (Мандат привремених органа Универзитета у Тузли) (1) Предсједник и чланови привременог управног одбора

Универзитета затечени на дужности на дан ступања на снагу овог закона, настављају са радом до именовања управног одбора у складу са одредбама закона.

(2) Чланови сената Универзитета затечени на дужности на дан ступања на снагу овог закона настављају вршити своју дужност до конституисања привременог сената Универзитета.

(3) Новог вршиоца дужности ректора Универзитета ће у року од три дана од дана ступања на снагу овог закона именовати привремени управни одбор Универзитета.

(4) Проректори, декани и продекани затечени на дужности на дан ступања на снагу овога закона, обављат ће своју дужност до именовања вршилаца дужности проректора, вршилаца дужности декана и вршилаца дужности продекана.

(5) Нови вршилац дужности ректора Универзитета ће у року од три дана од дана његовог именовања именовати вршиоце дужности декана и вршиоце дужности продекана.

(6) У року од 10 дана од дана ступања на снагу овог закона, привремени управни одбор Универзитета, на приједлог Привредне коморе, и представнички орган студената ће именовати, односно изабрати лица која ће обављати дужност чланова привременог сената Универзитета, а вршиоци дужности декана ће у року од три дана од дана њиховог именовања именовати лица која ће обављати дужност члана привременог сената Универзитета.

(7) Привремени сенат Универзитета ће у року од 15 дана од дана ступања на снагу овог закона одржати конституирајућу сједницу. Привремени сенат Универзитета може се конституисати, радити и одлучивати уколико је именовано, изабрано, односно сједници присуствује више од половине укупног броја чланова сената Универзитета.

(8) Привремени сенат Универзитета ће у року од три дана од дана његовог конституисања расписати конкурс за избор ректора Универзитета у складу са законом.

(9) Привремени сенат Универзитета ће, на приједлог вршиоца дужности ректора Универзитета, именовати вршиоце дужности проректора.

(10) Привремени управни одбор Универзитета је обавезан у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона ускладити Правилник о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста Универзитета са одредбама овог закона и у року од 10 дана од дана доношења истог правилника расписати јавни конкурс за именовање директора за економске послове Универзитета.

(11) Лице затечено на дужности директора студентског центра Универзитета на дан ступања на снагу овог закона остаје на дужности до именовања вршиоца дужности директора студентског центра Универзитета. У року од три дана од дана именовања вршиоца дужности ректора Универзитета, привремени управни одбор Универзитета ће, на приједлог вршиоца дужности ректора


Универзитета, именовати вршиоца дужности директора студентског центра Универзитета.

(12) Генерални секретар Универзитета затечен на дужности генералног секретара на дан ступања на снагу овог закона наставља обављати ту дужност до именовања вршиоца дужности генералног секретара или генералног секретара Универзитета у складу са законом. Привремени управни одбор Универзитета ће, на приједлог вршиоца дужности ректора Универзитета, именовати вршиоца дужности генералног секретара Универзитета из реда запослених на Универзитету који испуњавају потребне услове.

(13) Уколико лице затечено на дужности генералног секретара на дан ступања на снагу овог закона не буде именовано за вршиоца дужности генералног секретара Универзитета бит ће распоређено на радно мјесто које одговара његовој стручној спреми.

(14) У року од шест мјесеци од дана ступања на снагу овог закона сви органи Универзитета и лица обухваћена овим чланом бит ће изабрани, односно именовани у складу са законом.

Члан 7. (Ступање на снагу)

Овај закон ступа на снагу даном објављивања у "Службеним новинама Тузланског кантона".

V. Допустивост

19. При испитивању допустивости захтјева Уставни суд је пошао од одредбе члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине.

20. Члан VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине гласи: ц) Уставни суд има надлежност у питањима која му

упути било који суд у Босни и Херцеговини, а односи се на то да ли је закон на чијој ваљаности почива његова одлука, сагласан са овим Уставом, Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама и њеним протоколима, или са законима Босне и Херцеговине; или у погледу постојања или дјелокруга неког општег правила међународног јавног права које је од значаја за одлуку тог суда.

21. Захтјев за оцјену компатибилности поднио је Општински суд (судија Фахира Алић), што значи да је захтјев поднијело овлашћено лице из члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 5/10 од 26. новембра 2010. године, тач. 7-14, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 37/11). Имајући у виду одредбе члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине и члана 19 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд сматра да је овај захтјев допустив зато што га је поднио овлашћени субјекат, те да не постоји ниједан формални разлог из члана 19 став (1) Правила Уставног суда због којег захтјев не би био допустив.

VI. Меритум

22. Подносилац захтјева је затражио од Уставног суда да одлучи о компатибилности чл. 52 и 6 ЗВОТК у смислу члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине. Из захтјева произлази да оспорене одредбе треба испитати у односу на евентуално постојање дискриминације према члану II/4 Устава Босне и Херцеговине, чл. 1 и 2 Протокола број 12 уз Европску конвенцију, члану 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима и члану 7 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, те усаглашености с Оквирним законом.

23. Уставни суд напомиње да оцјену уставности односно компатибилности закона разматра у општем смислу

(erga omens), а не у односу на конкретан предмет (inter partes) који је повод за подношење захтјева (види одлуку Уставног суда у предмету У 15/11 од 30. марта 2012. године, тачка 63). Дакле, Уставни суд неће улазити у конкретан предмет који се налази на рјешавању пред Општинским судом у Тузли, нити ће се бавити начином на који редовни судови, те други надлежни органи примјењују оспорену законску одредбу. Уставни суд ће извршити оцјену компатибилности оспорених одредби на апстрактан начин у односу на наводе из захтјева.

24. У односу на указивање на повреду права на општу забрану дискриминације из чл. 1 и 2 Протокола број 12 уз Европску конвенцију, недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима и чланом 7 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, Уставни суд запажа да је у захтјеву наведено да нити један други кантонални закон о високом образовању у преосталим кантонима не садржи одредбе као што су оспорене, због чега су чланови академске заједнице у Тузланском кантону дискриминисани у односу на остале чланове академске заједнице у БиХ. Уставни суд сматра да евентуалне разлике у кантоналним законима, саме по себи, не могу покренути питање дискриминације у ситуацији када у захтјеву нема никаквих других аргумената, нити се може закључити да су одредбе оспореног закона очигледно дискриминишуће. Стога се Уставни суд неће даље бавити наводним кршењем забране дискриминације.

25. У односу на наводе да је предметни кантонални закон у супротности с одредбама Оквирног закона који је у члану 63 став 1 прописао да ће се кантонални закони из области високог образовања ускладити с тим законом, Уставни суд ће, у складу са својом надлежношћу прописаном чланом VI/3ц) Устава БиХ, испитати да ли су оспорене одредбе у супротности с релевантним одредбама Оквирног закона.

26. У вези с тим, Уставни суд истиче да је у складу са чланом IV/4а) Устава БиХ Парламентарна скупштина БиХ усвојила Оквирни закон којим се, између осталог, утврђују организација високог образовања у Босни и Херцеговини, одговорност надлежних власти у овој области, установљавају тијела за спровођење закона и међународних обавеза Босне и Херцеговине, те начин обезбјеђивања квалитета у области високог образовања (члан 1 Оквирног закона). Надаље, Оквирни закон установљава опште принципе и циљеве у области образовања, уз обавезу да наведено буде дио ентитетских односно кантоналних законодавстава (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 26/13 од 26. марта 2015. године, тачка 46). Оквирни закон, наиме служи као основни нормативни инструмент којим држава регулише одређену област на генералан, начелан, оквиран и принципијелан начин, док се федералним јединицама препушта да ту исту област регулишу прецизније, али обавезно у складу с државним законом. Поштујући принципе уставности и законитости правних аката, те супремацију аката државних органа власти спрам ентитетских и кантоналних, те имајући у виду и принцип владавине закона, неупитно је да Оквирни закон представља обавезујући правни основ приликом доношења закона о високом образовању на нивоу ентитета, односно кантона. Стога "закони Републике Српске и кантонални закони из области високог образовања" треба да буду усклађени с Оквирним законом, док ће "сва питања из области високог образовања која нису регулисана Оквирним законом бити регулисана законима на нивоу Републике Српске и кантона" (члан 63 Оквирног закона).


27. Надаље, Уставни суд запажа да је чланом 3 ЗВОТК дефинисано да је високо образовање дјелатност од посебног друштвеног интереса за Кантон, Босну и Херцеговину и дио је европског образовног, научног, односно умјетничког простора. Дјелатност високог образовања обављају високошколске установе. Високошколска установа, према члану 2 став 1 тачка фф) ЗВОТК, представља установу која се бави дјелатношћу високог образовања у складу са законом. За разлику од Оквирног закона који категоријално не разликује јавне и приватне установе, чланом 16 став 2 ЗВОТК на подручју Тузланског кантона предвиђено је да високошколске установе могу бити јавне и приватне. При томе је чланом 17 став 3 ЗВОТК нормирано да "јавну установу може основати Скупштина Кантона, самостално или са другим оснивачем, на приједлог Владе Кантона".

28. Дјелатност високог образовања (дјеловање јавних и приватних високошколских установа) заснива се, између осталог, на академским слободама, академској самоуправи и аутономији универзитета (члан 6 став 1 ЗВОТК и члан 4 став 2 Оквирног закона).

29. Принцип академске аутономије нормиран је и у ЗВОТК. Наиме, одредбама овог акта одређено је да аутономија високошколских установа, између осталог, подразумијева право академске заједнице да изабере своје управне и руководне органе и да самостално уређује свој рад и унутрашњу организацију (члан 8 ЗВОТК). Под органима високошколске установе на основу члана 13 Оквирног закона и члана 45 став 1 ЗВОТК подразумијевају се управни одбор као управљачка структура, сенат као највише академско тијело и ректор као руководно тијело.

30. Уставни суд истиче да подносилац захтјева сматра да је члан 52 ЗВОТК којим је прописан избор и именовање ректора јавне високошколске установе супротан члану 18 Оквирног закона. Оквирни закон у члану 18 прописује да ректора јавног универзитета бира сенат на основу јавног конкурса. Уставни суд запажа да наведена законска одредба јасно и прецизно дефинише надлежно тијело високошколске установе за избор ректора. Надаље, Уставни суд запажа да при томе Оквирни закон не предвиђа учешће других тијела високошколске установе (конкретно управног одбора), нити учешће екстерних ауторитета у том процесу. Према томе, питање избора, односно именовања ректора према наведеној одредби Оквирног закона, према оцјени Уставног суда, не изазива никакве дилеме. Надаље, Уставни суд запажа да је чланом 52 став 1 ЗВОТК прописано да ректора јавног универзитета бира и именује сенат. Међутим, ставом 2 члана 52 у избор и именовање ректора укључен је управни одбор универзитета давањем претходне сагласности на предложени избор од стране сената. У вези с наведеним, Уставни суд запажа да је управни одбор највиши управљачки орган који носи одговорност за пословање јавне високошколске установе. Компетенције овог тијела дефинисане су Оквирним законом, као и предметним кантоналним законом. Према члану 14 Оквирног закона управни одбор је нарочито овлашћен на: давање мишљења о статуту високошколске установе и доношење општег акта о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста, утврђивање планова финансирања и развоја, доношење годишњег програма рада високошколске установе (на приједлог сената), доношење финансијског плана и усвајање годишњег обрачуна, усмјеравање, контролисање и оцјењивање рада ректора у домену финансијског пословања, рјешавања питања односа са оснивачем, подношење годишњег извјештаја оснивачу о пословању високошколске установе итд.

31. Оквирним законом (члан 15) одређено је да управни одбор може да има од седам до 11 чланова који се бирају по спроведеној конкурсној процедури на период од четири године. Чланове управног одбора именује сенат у складу са статутом, уз услов да најмање једну трећину чланова именује оснивач високошколске установе. Таква законска формулација оставила је довољно простора у конкретном случају кантоналним властима да питања именовања, састава и структуре управног одбора уреде у складу са сопственом политиком уређивања управљачких овлашћења у високом образовању. У погледу јавних високошколских установа састав и структура управног одбора намећу се као кључни инструменти за стварно/фактичко имплементирање принципа институционалне аутономије високошколских установа пошто су њихови оснивачи уједно и представници јавне власти (у конкретном случају у кантону). У том смислу, сматра Уставни суд, јасно је да омјер броја чланова из реда оснивача у односу на представнике академске заједнице значи већу могућност политичког утицаја и мањи степен стварне институционалне аутономије и обрнуто – када представници академске заједнице имају већи број чланова у односу на представнике оснивача у управном одбору јавне високошколске установе смањује се могућност политичког утицаја. У конкретном случају Уставни суд запажа да је чланом 47 став 2 ЗВОТК прописано да управни одбор јавне високошколске установе (коју оснива Скупштина Кантона самостално или с другим оснивачем) има девет чланова, и то пет из реда оснивача које именује Влада Кантона и четири које именује сенат, од којих је један члан из реда студената. Из наведеног произлази да је наведеним чланом омјер броја чланова из реда оснивача у односу на представнике академске заједнице прописан у корист представника оснивача. Уставни суд даље запажа да је ЗВОТК, осим што је прописао готово идентичне компетенције управног одбора као и члан 14 Оквирног закона, надлежност управног одбора проширио на давање претходне сагласности за именовање ректора, како је прописано чланом 52 став 2 ЗВОТК. Уставни суд запажа да из наведене одредбе произлази да је претходна сагласност управног одбора искључиви услов да сенат изабраног кандидата на основу јавног конкурса именује за ректора универзитета. Надаље, чланом 52 став 3 ЗВОТК предвиђено је понављање конкурсне процедуре у случају да управни одбор не да сагласност за изабраног кандидата. Коначно, чланом 52 став 4 ЗВОТК прописано је да ће управни одбор сам именовати ректора са листе кандидата утврђене у поновљеном конкурсу, након што ректор није био именован у претходној поновљеној конкурсној процедури из члана 52 став 3. Из наведених одредби којим је прописано давање сагласности и у коначници и само именовање ректора од стране управног одбора, према оцјени Уставног суда, начин на који је прописан услов претходне сагласности коју даје управни одбор досеже снагу вета. Такође, прописивање да управни одбор и сам именује ректора супротно је утврђеном стандарду из члана 18 Оквирног закона да ректора универзитета бира сенат као највише академско тијело. При томе, Уставни суд има у виду да је наведена одредба Оквирног закона начелна и генерална, односно да као таква дозвољава регулисање одређеног облика сагласности управљачке структуре јавне високошколске установе која брине о важним питањима пословања. Међутим, начин на који је чланом 52 ЗВОТК прописана сагласност на избор, односно и само именовање ректора од стране управног одбора, супротан је самој суштини члана 18 Оквирног закона који је, осигуравајући принцип институционалне аутономије универзитета, значај избора ректора као највише


универзитетске функције, прије свега, везао за саму академску заједницу.

32. Уставни суд закључује да је члан 52 ЗВОТК у погледу избора и именовања ректора јавне високошколске установе супротан члану 18 Оквирног закона.

33. У односу на члан 6 Закона о измјенама и допунама ЗВОТК Уставни суд запажа да је тим чланом установљен мандат привремених органа Универзитета, и то свих управних и руководних органа (управног одбора, сената, вршиоца дужности ректора, проректора, декана и продекана). Подносилац захтјева сматра да су наведеном одредбом прекршене одредбе Оквирног закона, и то члан 16 (који се односи на надлежност и састав сената), члан 18 (који се односи на избор ректора), члан 22 (који се односи на аутономију универзитета), те члан 11 (који се односи на академске слободе) јер према оспореној одредби ни ректор, нити проректори, декани, нити продекани, па чак ни чланови сената нису представници које је изабрала академска заједница коју представљају, већ су то лица која су именовали "привремени органи управљања". Уставни суд запажа да, иако је подносилац захтјева навео кршење одредби чл. 16, 11, 18 и 22 Оквирног закона, из суштине захтјева произлази да се он односи на питања аутономије универзитета, принципа и циљева организације и функционисања универзитета, а који су прописани чл. 1 и 2 Оквирног закона. Стога ће Уставни суд оспорену одредбу члана 6 цијенити у односу на чл. 1 и 2 Оквирног закона.

34. Надаље, Уставни суд запажа да је Скупштина ТК као доносилац закона у одговору на наводе захтјева истакла да увођењем "привремених органа Универзитета" оспореним чланом 6 нису прекршене одредбе Оквирног закона јер их он није ни регулисао, али да то не представља препреку да се то питање регулише у кантоналном пропису, позивајући се при томе на члан 63 став 2 Оквирног закона (који је оставио могућност да се сва питања која њим нису регулисана регулишу законима на нивоу Републике Српске и кантона). Према мишљењу доносиоца закона, наведеним законским рјешењем покушала се санирати ситуација која је довела до економско-финансијских проблема и дугогодишњег негативног пословања Универзитета, што би у крајњем могло довести и до постављања питања даље егзистенције Универзитета у Тузли.

35. У вези с наведеним, Уставни суд запажа да је оспореним чланом 6 успостављен мандат привремених органа Универзитета којим је заправо цијела управљачка структура Универзитета ТК стављена у статус "вршиоца дужности" односно привремених органа. При томе је наведеним чланом одређено да ће привремени управни одбор именовати новог вршиоца дужности ректора (члан 6 став 3 Закона о измјенама и допунама ЗВОТК), а у складу с наведеним нормиран је и избор новог привременог сената (члан 6 став 6). Надаље, Уставни суд запажа да су наведеном одредбом прописане дужности наведених органа и рокови за њихово обављање како би се омогућиле и спровеле процедуре избора и именовања наведених органа и лица у складу са законом. Уставни суд запажа да, иако су исцрпљени и спроведени налози из наведеног члана, он је и даље на правној снази. Уставни суд, такође, запажа да је наведени члан произвео правне посљедице у односу на чланове Универзитета – руководне органе у погледу којих су покренути конкретни парнични поступци и у којима ће одлучивати подносилац захтјева.

36. У односу на наводе доносиоца закона да је чланом 63 став 2 Оквирног закона, којим је прописано да ће "сва питања из области високог образовања која нису регулисана Оквирним законом бити регулисана законима на нивоу

Републике Српске и кантона", остављена могућност кантоналном законодавцу да регулише одређена питања, па да је у том смислу и регулисан мандат привремених органа универзитета, Уставни суд запажа да су Оквирним законом детаљно регулисани руководни и управни органи јавне високошколске установе, њихови мандати, надлежности и одговорности. Имајући у виду наведено, Уставни суд запажа да "мандат привремених органа универзитета" није установљен као институт Оквирним законом. Међутим, Уставни суд сматра да се у конкретном случају не ради о питањима из члана 63 став 2 Оквирног закона и да је остављена могућност кантоналном законодавцу да их регулише независно од Оквирног закона. Уставни суд запажа да Оквирни закон не препознаје мандате привремених органа, нити је установио њихове привремене надлежности. Уставни суд сматра да привремени карактер највиших управних и руководних органа доводи у питање независност тих органа. Такође, наводи да је доношење оспорене одредбе било условљено економско-финансијским проблемима и дугогодишњим негативним пословањем Универзитета, према оцјени Уставног суда, не указују на довољно јак јавни интерес због којег би кантонални законодавац свим органима управљања и руковођења одредио привремени карактер до поновног избора будући да је Оквирни закон прецизно прописао органе који су одговорни за пословање универзитета (имајући прије свега у виду управни одбор и ректора). Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је оспореним чланом законодавац изашао ван оквира који је поставио Оквирни закон у погледу избора и надлежности управних и руководних органа универзитета, па и у ситуацији када им је одредио привремени мандат.

37. Уставни суд закључује да је оспорена одредба члана 6 Закона о измјенама и допунама ЗВОТК, која утврђује институт који не кореспондира с одредбама Оквирног закона, супротна чл. 1 и 2 Оквирног закона којима је одређено да се тим законом утврђују организација високог образовања, одговорност надлежних власти, као и остварење циљева високог образовања као дјелатности од посебног интереса за БиХ.

VII. Закључак

38. Уставни суд закључује да оспорени члан 52 ЗВОТК, којим је прописано условљавање именовања ректора универзитета од стране сената претходним давањем сагласности сенату од стране управног одбора, односно прописана могућност, у одређеним случајевима, за именовање ректора од стране управног одбора, није у складу са чланом 18 Оквирног закона којим је утврђено да ректора универзитета бира сенат као највише академско тијело.

39. Такође, члан 6 Закона о измјенама и допунама ЗВОТК, којим је прописан институт мандата привремених органа свих руководних и управних органа, није у складу са чл. 1 и 2 Оквирног закона који овакву могућност не предвиђа.

40. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 61 ст. (2), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.




Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj U 22/18, rješavajući zahtjev Općinskog suda u Tuzli (sutkinja Fahira Alić), na osnovu člana VI/3.c) Ustava


Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 61. st. (2), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Mirsad Ćeman, potpredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, potpredsjednica Tudor Pantiru, sudija Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja Giovanni Grasso, sudija na sjednici održanoj 5. jula 2019. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI MERITUMU Odlučujući o zahtjevu Općinskog suda u Tuzli (sutkinja

Fahira Alić) za ocjenu kompatibilnosti člana 52. Zakona o visokom obrazovanju Tuzlanskog kantona ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 7/16) i člana 6. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju Tuzlanskog kantona ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 10/16),

utvrđuje se da član 52. Zakona o visokom obrazovanju Tuzlanskog kantona ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 7/16) nije u skladu sa članom 18. Okvirnog zakona o visokom obrazovanju u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 59/07 i 59/09) i da član 6. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju Tuzlanskog kantona ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 10/16) nije u skladu sa čl. 1. i 2. Okvirnog zakona o visokom obrazovanju u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 59/07 i 59/09).

Nalaže se Skupštini Tuzlanskog kantona da, u skladu sa članom 61. stav (4) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, najkasnije u roku od šest mjeseci od objavljivanja ove odluke u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" usaglasi član 52. Zakona o visokom obrazovanju Tuzlanskog kantona ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 7/16) sa članom 18. Okvirnog zakona o visokom obrazovanju u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 59/07 i 59/09) i član 6. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju Tuzlanskog kantona ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 10/16) sa čl. 1. i 2. Okvirnog zakona o visokom obrazovanju u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 59/07 i 59/09).

Nalaže se Skupštini Tuzlanskog kantona da, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku iz prethodnog stava obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o mjerama preduzetim s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Općinski sud u Tuzli (sutkinja Fahira Alić) (u daljnjem tekstu: podnosilac zahtjeva) podnio je 22. oktobra 2018. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu usaglašenosti Zakona o visokom obrazovanju Tuzlanskog kantona ("Službene novine TK" br. 7/16 i 10/16, u daljnjem tekstu: ZVOTK) sa "Ustavom Bosne i Hercegovine i Okvirnim zakonom o visokom obrazovanju u BiH".


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Skupštine Tuzlanskog kantona (u daljnjem tekstu: Skupština TK) zatraženo je 18. januara 2019. godine da dostavi odgovor na zahtjev.

3. Skupština TK je odgovor dostavila 14. februara 2019. godine.


4. Podnosilac zahtjeva je istakao da tužiteljica, povodom čije tužbe je pokrenut postupak pred Općinskim sudom u Tuzli, tvrdi da je ZVOTK u suprotnosti sa članom II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, čl. 1. i 2. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), članom 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i članom 7. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.

5. Podnosilac zahtjeva je dalje naveo da je tužiteljica kao sporne označila član 6. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK ("Službene novine TK" broj 10/16) koji se odnosi na mandat privremenih organa Univerziteta u Tuzli i član 52. ZVOTK ("Službene novine TK" broj 7/16) koji se odnosi na izbor, imenovanje i odgovornost rektora javnog univerziteta i direktora visoke škole kao javne visokoškolske ustanove.

6. Dalje je istaknuto da je tužiteljica navela da je osporenim članom 6. uspostavljen mandat privremenih organa Univerziteta, to jeste uspostavljen je novi mehanizam organa upravljanja koji nije poznat u bilo kojem od deset kantonalnih zakona o visokom obrazovanju, niti u Okvirnom zakonu o visokom obrazovanju u BiH (u daljnjem tekstu: Okvirni zakon). Kao rezultat donošenja navedenog člana je činjenica da je došlo do promjene u strukturi rukovodećeg kadra Univerziteta u Tuzli. Tako je smijenjeno 10 od 13 dekana fakulteta, kao i članovi Senata, a koji su dobili mandate za obavljanje funkcija na način i u postupku propisanom Statutom Univerziteta, Zakonom o Univerzitetu u Tuzli, kao i ZVOTK. U vezi s izborom rektora, istaknuto je da je u osporenom članu 52. ZVOTK prekršena odredba člana 18. Okvirnog zakona (koji se odnosi na izbor i imenovanje rektora univerziteta, odnosno direktora javne visoke škole), te narušena autonomija javnog univerziteta jer se u proceduru imenovanja uključuje Upravni odbor kao de facto glavna karika u cijeloj proceduri izbora rektora, pa i prorektora, iako je članom 18. Okvirnog zakona propisano da rektora javnog univerziteta bira senat na osnovu javnog konkursa, bez dodatnih uvjetovanja bilo koje institucije ili organa. Tužiteljica je istakla da su odredbe čl. 16, 18. i 22. Okvirnog zakona naročito grubo narušene osporenim članom 6. jer prema toj odredbi ni rektor, niti prorektori, dekani, ni prodekani, pa čak ni članovi senata nisu predstavnici koje je izabrala akademska zajednica koju predstavljaju, već su to lica koja su u lancu imenovanja imenovali "privremeni organi upravljanja". Na taj način uvedena je, kako je istaknuto u zahtjevu, stroga kontrola od strane Vlade TK svih izbora i imenovanja rukovodećeg kadra na Univerzitetu (rektor, prorektori, dekani, prodekani) jer nove propisane procedure izbora i imenovanja uključuju obaveznu saglasnost Upravnog odbora bez koje ne može biti imenovan niko od rukovodećeg kadra, bez obzira na to što ga je u regularnoj proceduri prethodno izabrao odgovarajući organ Univerziteta (Senat) ili Fakulteta (Naučno-nastavno vijeće). U slučaju da kandidat za dekana kojeg je izabralo naučno-nastavno vijeće (NNV) ne dobije saglasnost, u ponovljenoj proceduri njega imenuje rektor sa liste prijavljenih kandidata. Ista analogija je i kod izbora rektora kojeg, u slučaju da ne dobije saglasnost, imenuje Vlada. Sve navedeno, kako tvrdi tužiteljica, direktno implicira na diskriminaciju pojedinaca u procesu biranja, i to po političkom ili nekom drugom osnovu. Istaknuto je da je "primjena spornih odredaba Zakona u praksi dovela do toga da su svi ugledni


profesori, članovi senata, kao i dekani fakulteta izloženi proizvoljnom i nezakonitom napadu na čast i ugled s obzirom na to da su 'preko noći' smijenjeni u nezakonitoj i neustavnoj proceduri ostavljajući prema javnosti utisak da se radi o nesposobnim i nečasnim obnašateljima funkcija". Pored toga, njihovo pravo na rad, kao i njihova čast i ugled koji uživaju u akademskoj i društvenoj zajednici došli su pod direktan udar vladajućih političkih struktura. Zbog navedenog, kako je dalje istaknuto, jasno je da su osporenim odredbama "dovedeni u neravnopravan položaj i diskriminirani u odnosu na obnašatelje ovih funkcija na svim ostalim javnim univerzitetima u Bosni i Hercegovini". Tužiteljica je također navela da ni Okvirni zakon, niti ijedan od kantonalnih zakona o visokom obrazovanju ne dozvoljavaju miješanje u autonoman izbor rukovodećih i upravnih organa i ne poznaju mehanizme privremenih organa upravljanja koji su uvedeni spornim izmjenama i dopunama Zakona. Pored toga, navedeno je da je dovedena u pitanje autonomija akademskih sloboda u pogledu rješavanja akademskih pitanja (naučno-nastavna i naučnoistraživačka djelatnost, izbori u naučno-nastavna i saradnička zvanja, publikacije i sl.), pa su svi članovi akademske zajednice u Tuzlanskom kantonu diskriminirani u odnosu na članove akademske zajednice u BiH. Nadalje je navedeno da osporeni član 6. nije ni na koji način inkorporiran u postojeći zakon, odnosno nije rečeno umjesto kojeg postojećeg člana ZVOTK je predviđeno mijenjanje odnosno noveliranje Zakona.

7. Sumirajući navode tužiteljice, podnosilac zahtjeva je istakao da se suština navoda o neustavnosti svodi na tvrdnju da ZVOTK nije u skladu s odredbama Okvirnog zakona kojim je u članu 63. stav 1. propisano da će se zakoni RS i kantonalni zakoni iz oblasti visokog obrazovanja uskladiti s Okvirnim zakonom. Podnosilac zahtjeva je zaključio da je tužiteljica osporila član 6. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK – mandat privremenih organa Univerziteta i član 52. ZVOTK koji nije u skladu sa članom 18. Okvirnog zakona (koji se odnosi na izbor i imenovanje rektora univerziteta, odnosno direktora javne visoke škole, te nadležnost i sastav senata). Također je naveo da su Zakonom o izmjenama i dopunama ZVOTK prekršeni član 16. Okvirnog zakona (koji se odnosi na nadležnost i sastav senata visokoškolske ustanove), kao i član 22. Okvirnog zakona (koji se odnosi na autonomiju univerziteta), ali i član 11. (koji se odnosi na akademske slobode).

8. Kako odluka podnosioca zahtjeva u konkretnoj pravnoj stvari zavisi od primjene zakona čije se ocjenjivanje ustavnosti traži, predloženo je da Ustavni sud BiH provede postupak ocjene usaglašenosti sa Ustavom i zakonima BiH, te nakon provedenog postupka utvrdi da li su ZVOTK i njegove izmjene i dopune u saglasnosti sa Ustavom BiH i Okvirnim zakonom o visokom obrazovanju BiH.


9. Tužiteljica je podnosiocu zahtjeva (Općinskom sudu u Tuzli) 24. jula 2017. godine podnijela tužbu radi utvrđivanja ništavosti odluke o prestanku mandata dekana Tehnološkog fakulteta Univerziteta u Tuzli, zatražila isplatu razlike plaća i naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti. U činjeničnom opisu tužbe i tokom postupka tužiteljica je navela da je izabrana za dekana Tehnološkog fakulteta Univerziteta u Tuzli na period od četiri godine, počev od 8. jula 2014. godine sa istekom mandata 6. jula 2018. godine. Odlukom v. d. rektora od 14. septembra 2016. godine utvrđeno je da tužiteljici 14. septembra 2016. godine prestaje mandat na dužnosti dekana fakulteta u smislu odredbe člana 6. stav 4. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK jer je vršilac dužnosti rektora Univerziteta u Tuzli imenovao vanrednog profesora za vršioca dužnosti dekana

Tehnološkog fakulteta u Tuzli, počev od 15. septembra 2016. godine.

10. Tužiteljica je zatražila da podnosilac zahtjeva podnese zahtjev za ocjenu usaglašenosti ZVOTK i Zakona o izmjenama i dopunama navedenog zakona ili da taj sud sam utvrdi da spomenuti zakoni nisu kompatibilni sa Ustavom Bosne i Hercegovine i zakonima Bosne i Hercegovine.


11. Skupština TK je u odgovoru na zahtjev istakla da iz činjeničnog supstrata predmetnog zahtjeva proizlazi da su spornim označene i obrazložene odredbe člana 52. ZVOTK koje se odnose na izbor, imenovanje i odgovornost rektora javnih visokoškolskih ustanova i odredbe člana 6. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK koje se odnose na mandat i imenovanje privremenih organa Univerziteta u Tuzli. Nadalje je istaknuto da su paušalni navodi da je primjena odredbi ZVOTK u praksi dovela do toga da su "svi" ugledni profesori, članovi Senata, kao i dekani fakulteta izloženi proizvoljnom i nezakonitom napadu na čast i ugled i da im je ugroženo pravo na rad, odnosno da je izvršena diskriminacija pojedinaca u procesu biranja, i to po političkom ili nekom drugom osnovu. Prema mišljenju Skupštine TK, oni nisu dovedeni u neravnopravan i diskriminirajući položaj s obzirom na to da im odredbama Zakona nije onemogućeno učešće u postupcima izbora u bilo koje od tijela Univerziteta u Tuzli. Također je navedeno da obavljanje funkcije ne predstavlja i pravo na rad koje se garantira međunarodnim dokumentima, a koje u ovom slučaju nije ni ugroženo s obzirom na to da su sva ova lica zaposlenici Univerziteta koji imaju radni odnos na Univerzitetu. Skupština TK smatra da odredbe ZVOTK nisu diskriminatorne u smislu navedenog po bilo kojem osnovu budući da je svima koji ispunjavaju uvjete omogućeno učešće u izborima u naučna zvanja i oni su u mogućnosti da napreduju. Okvirnim zakonom su samo načelno uređena pitanja koja se tiču organizacije visokog obrazovanja u BiH, odgovornost nadležnih vlasti u ovoj oblasti, ustanovljavanje tijela za provođenje zakona i međunarodnih obaveza BiH, te način osiguravanja kvaliteta u oblasti visokog obrazovanja, što znači da ova materija nije regulirana Okvirnim zakonom, već je ostavljeno entitetima, kantonima i Distriktu Brčko da je reguliraju.

12. Uvođenjem novih zakonskih rješenja koja nisu propisana niti jednim drugim propisom ne može se govoriti o protivzakonitosti ili protivustavnosti zbog same činjenice da je riječ o novom institutu. Uvođenjem "privremenih organa Univerziteta" osporenim članom 6. nisu prekršene odredbe Okvirnog zakona jer ih on nije ni regulirao, ali to ne predstavlja prepreku da se to pitanje regulira u kantonalnom propisu. Tako je član 63. stav (2) Okvirnog zakona ostavio mogućnost da se sva pitanja koja njim nisu regulirana reguliraju zakonima na nivou Republike Srpske i kantona. To je i urađeno na području Tuzlanskog kantona kako bi se ovakvim rješenjem pokušala sanirati situacija koja je dovela do ekonomsko-finansijskih problema i dugogodišnjeg negativnog poslovanja Univerziteta, što bi u krajnjem moglo dovesti i do postavljanja pitanja daljnje egzistencije Univerziteta u Tuzli.

13. Navodi da je donošenjem novog ZVOTK narušena autonomija Univerziteta u Tuzli nisu tačni jer je ovim zakonom u odnosu na raniji Zakon o visokom obrazovanju samo pojačan nadzor nad radom Univerziteta, te su pooštreni kriteriji za izbor u njegove regularne organe, a sve s ciljem poboljšanja ekonomsko-finansijskog stanja i daljnjeg napretka Univerziteta u Tuzli.

14. Također je istaknuto da je Tuzlanski kanton, vršeći svoju ustavnu nadležnost koja mu je data Ustavom Federacije BiH, prema kojem je oblast obrazovanja u isključivoj nadležnosti kantona, a što se odnosi na utvrđivanje politike i donošenje zakona i drugih propisa iz ove oblasti, donio svoj ZVOTK. U odredbama


tog zakona ispoštovana su sva opća načela i ciljevi uspostavljeni u Okvirnom zakonu jer oni predstavljaju osnov visokog obrazovanja, a s obzirom na to da je visoko obrazovanje u kantonalnoj nadležnosti zakonodavac je samo izvršio nadogradnju pojedinih osnovnih rješenja uspostavljenih Okvirnim zakonom s obzirom na specifičnost Tuzlanskog kantona.

15. Što se tiče navoda "da sporni član 6. Zakona o izmjenama i dopunama" nije na bilo koji način inkorporiran u postojeći zakon, odnosno nije rečeno umjesto kojeg postojećeg člana ZVOTK je predviđeno mijenjanje odnosno noveliranje Zakona, potrebno je istaći da se radi o prelaznoj odredbi tog zakona kojom se reguliraju prelazna rješenja i definiraju pitanja statusa lica koja se nalaze na određenoj funkciji u trenutku stupanja na snagu tog zakona. U pogledu navoda da su sporne izmjene nejasne i neprecizne, smatra da se one ne mogu rješavati u okviru zahtjeva za ocjenu usaglašenosti s Ustavom Bosne i Hercegovine i Okvirnim zakonom. Predloženo je da Ustavni sud odbije zahtjev kao neosnovan i utvrdi da je ZVOTK u saglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine i Okvirnim zakonom.


16. Okvirni zakon o visokom obrazovanju u BiH ("Službeni glasnik BiH" br. 59/07 i 59/09) u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. Cilj Zakona

Zakonom o visokom obrazovanju u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: Zakon) utvrđuje se: organizacija visokog obrazovanja u Bosni i Hercegovini, odgovornost nadležnih vlasti u ovoj oblasti, ustanovljavaju tijela za provođenje zakona i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine, te način osiguravanja kvaliteta u oblasti visokog obrazovanja.

Član 2. S ciljem reforme visokog obrazovanja, ovaj Zakon

ustanovljava osnovne principe i standarde za sticanje visokog obrazovanja u Bosni i Hercegovini, u skladu s relevantnim odredbama Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (ETS No. 5, 1950.) i njenih protokola, Preporukom Komiteta ministara Vijeća Evrope o priznavanju i ocjeni kvaliteta privatnih visokoškolskih ustanova [R(97)1], Preporukom o pristupu visokom obrazovanju [R(98)3] i Preporukom o istraživačkom zadatku univerziteta [R(2000)8] i drugim relevantnim principima međunarodnopriznatih pravnih instrumenata čija je država ugovornica i Bosna i Hercegovina, te u skladu s Konvencijom Vijeća Evrope/UNESCO-a o priznavanju kvalifikacija u visokom obrazovanju u evropskoj regiji (ETS No. 165, 1997.).

Bosna i Hercegovina prihvata evropske strateške ciljeve u oblasti visokog obrazovanja izražene u Deklaraciji evropskih ministara visokog obrazovanja iz Bolonje (1999.), kao i kasniji razvoj ovog koncepta.

Visoko obrazovanje je djelatnost od posebnog interesa za Bosnu i Hercegovinu.

Član 4. stav 2. Visoko obrazovanje zasniva se na: - akademskim slobodama, akademskoj samoupravi i

autonomiji univerziteta; [...]

Član 11. Ne može se uskratiti ili ograničiti sloboda visokoškolskim

ustanovama da: - inoviraju načine za sticanje visokog obrazovanja u okviru

svojih licenci i - nude studijske programe za sticanje vještina potrebnih ili

korisnih za ostvarivanje ciljeva visokog obrazovanja.

Član 13. Tijela univerziteta su - upravni odbor, - senat, - rektor. [...]

Član 14. Odgovornost za poslovanje licencirane javne visokoškolske

ustanove nosi upravni odbor univerziteta ili visoke škole (u daljnjem tekstu: upravni odbor).

Upravni odbor obavlja poslove utvrđene zakonom i statutom univerziteta, a naročito:

- daje mišljenje o statutu visokoškolske ustanove, te donosi opći akt o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mjesta i druge opće akte u skladu sa zakonom i statutom visokoškolske ustanove;

- donosi odluku o osnivanju drugih pravnih lica, u skladu sa zakonom i statutom visokoškolske ustanove;

- utvrđuje planove finansiranja i razvoja; - donosi godišnji program rada visokoškolske ustanove, na

prijedlog senata visokoškolske ustanove; - donosi finansijski plan i usvaja godišnji obračun; - usmjerava, kontrolira i ocjenjuje rad rektora ili direktora u

domenu finansijskog poslovanja; - rješava pitanja odnosa sa osnivačem; - odlučuje o korištenju sredstava preko iznosa utvrđenog

statutom visokoškolske ustanove; - odlučuje o prigovoru zaposlenika na odluke tijela

visokoškolske ustanove koji su u prvom stepenu odlučivali o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenika iz radnog odnosa;

- podnosi osnivaču najmanje jedanput godišnje izvještaj o poslovanju visokoškolske ustanove;

- obavlja i druge poslove u skladu sa zakonom, aktom o osnivanju i statutom visokoškolske ustanove.

Član 15. Upravni odbor ima između sedam i jedanaest članova od

kojih najmanje jednu trećinu imenuje osnivač, a ostale imenuje senat te visokoškolske ustanove u skladu sa statutom.

[...]

Član 16. Odgovornost za akademska pitanja u visokoškolskoj

ustanovi ima senat kao najviše akademsko tijelo koje čine predstavnici akademskog osoblja i studenata.

Senat visokoškolske ustanove odlučuje o svim akademskim pitanjima, a posebno:

[…] - bira rektora i prorektora univerziteta, odnosno direktora

visoke škole; […] Broj članova, sastav i način rada senata utvrđuju se

statutom visokoškolske ustanove.

Član 17. Univerzitetom rukovodi rektor, a visokom školom direktor, u

skladu sa zakonom i statutom visokoškolske ustanove. Rektor univerziteta, odnosno direktor visoke škole, za svoj

rad u domenu akademskih pitanja odgovara senatu, a u domenu poslovanja upravnom odboru.

[…]

Član 18. Rektora javnog univerziteta bira senat na osnovu javnog

konkursa.


Za rektora može biti izabran nastavnik u naučnonastavnom zvanju redovnog profesora koji ispunjava uvjete za to zvanje na univerzitetu na kojem se prijavljuje.

[…]

Član 22. Visokoškolske ustanove, u skladu s odredbama ovog Zakona,

imaju pravo: - izabrati svoja upravna i rukovodna tijela i odrediti im

mandat; - urediti svoje strukture i aktivnosti vlastitim pravilima u

skladu s ovim Zakonom, drugim važećim zakonima i svojim statutima;

- izabrati nastavno i drugo osoblje; - primati studente i odrediti metode nastave i provjere

znanja studenata; - samostalno razvijati i primjenjivati nastavne planove i

programe i istraživačke projekte; - u okviru raspoloživih finansijskih sredstava izabrati

predmete koji će se predavati; - na univerzitetima, dodjeljivati zvanja profesorima i

drugom osoblju; - odrediti kao službeni jezik, ili službene jezike, jedan ili više

jezika konstitutivnih naroda Bosne i Hercegovine.

Član 63. Zakoni Republike Srpske i kantonalni zakoni iz oblasti

visokog obrazovanja uskladit će se s odredbama ovog Zakona u periodu od šest mjeseci nakon njegovog stupanja na snagu.

Sva pitanja iz oblasti visokog obrazovanja koja nisu regulirana ovim Zakonom regulirat će se zakonima na nivou Republike Srpske i kantona.

17. Zakon o visokom obrazovanju ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 7/16) u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. (Predmet zakona)

Ovim zakonom uređuju se sistem, uslovi i način obavljanja djelatnosti visokog obrazovanja, finansiranje, kao i druga pitanja od značaja za obavljanje ove djelatnosti na području Tuzlanskog kantona (u daljem tekstu: Kanton).

Član 3. Visoko obrazovanje je djelatnost od posebnog društvenog

interesa za Kanton, Bosnu i Hercegovinu i dio je evropskog obrazovnog, naučnog, odnosno umjetničkog prostora.

Član 6. stav 1. Djelatnost visokog obrazovanja se zasniva na: a) akademskim slobodama, akademskoj samoupravi i

autonomiji visokoškolske ustanove; […]

Član 17. stav 3. (3) Javnu visokoškolsku ustanovu može osnovati Skupština

Kantona, samostalno ili sa drugim osnivačem, na prijedlog Vlade Kantona.

Član 47. st. 1, 2. i 3. (1) Upravni odbor visokoškolske ustanove ima između

sedam i 11 članova, od kojih najmanje jednu trećinu članova upravnog odbora visokoškolske ustanove imenuje osnivač, a ostale imenuje senat u skladu sa osnivačkim aktom i statutom, u javnoj i transparentnoj proceduri javnog konkursa, a čine ga predstavnici iz reda akademskog osoblja i osnivača.

(2) Upravni odbor javne visokoškolske ustanove ima devet članova i to pet iz reda osnivača koje imenuje Vlada Kantona i četiri koje imenuje senat od kojih je jedan član iz reda studenata minimalno sa druge godine prvog ciklusa studija kojeg predlaže studentski predstavnički organ nakon provedene javne procedure.

(3) Predsjednik upravnog odbora javne visokoškolske ustanove imenuje se iz reda osnivača.

Član 50. (Nadležnost upravnog odbora)

Upravni odbor obavlja poslove utvrđene zakonom, aktom o osnivanju i statutom visokoškolske ustanove, a naročito:

a) daje prethodnu saglasnost za imenovanje i razrješenje rektora javnog univerziteta;

b) daje mišljenje o statutu visokoškolske ustanove i donosi opšte akte u skladu sa zakonom i statutom visokoškolske ustanove;

c) donosi odluku o osnivanju drugih pravnih lica i organizacionih jedinica u skladu sa zakonom i statutom;

d) utvrđuje planove finansiranja i razvoja; […]

Član 52. (Izbor, imenovanje i odgovornost rektora javnog univerziteta i

direktora visoke škole kao javne visokoškolske ustanove) (1) Rektora javnog univerziteta/direktora javne visoke škole

bira i imenuje senat tajnim glasanjem većinom glasova od ukupnog broja prisutnih članova.

(2) Nakon pribavljene prethodne saglasnosti upravnog odbora, senat je dužan u roku sedam dana imenovati rektora/direktora.

(3) Ukoliko u roku 10 dana od prijema zahtjeva upravni odbor ne da saglasnost za imenovanje izabranog kandidata iz stava (1) ovog člana, senat poništava konkurs i istovremeno raspisuje novi konkurs za izbor i imenovanje rektora/direktora.

(4) Ukoliko i nakon ponovljene konkursne procedure ne bude imenovan rektor/direktor u skladu sa stavovima (1), (2) i (3) ovog člana, upravni odbor će u roku 15 dana imenovati rektora/direktora javne visokoškolske ustanove sa liste kandidata utvrđene u ponovljenom konkursu.

(5) Mandat rektora javnog univerziteta i direktora javne visoke škole traje četiri godine i isto lice može biti ponovo izabrano još jedan mandat.

(6) Postupak izbora i imenovanja rektora javnog univerziteta i direktora javne visoke škole vrši se na osnovu javnog konkursa i mora obezbijediti poštovanje principa zakonitosti, kvaliteta, otvorenosti i transparentnosti.

(7) Izbor i imenovanje rektora javnog univerziteta i direktora javne visoke škole vrši se na osnovu javnog konkursa koji se objavljuje u najmanje jednom dnevnom listu i na veb stranici visokoškolske ustanove najkasnije šest mjeseci prije isteka mandata rektora odnosno direktora.

(8) Najkasnije sedam dana od donošenje odluke o imenovanju rektora/direktora, predsjedavajući senatom ili drugi ovlašćeni član senata je obavezan potpisati rješenje o imenovanju i isto proslijediti pravnoj službi koja će blagovremeno posredstvom generalnog sekretara javne visokoškolske ustanove dostaviti informaciju o imenovanju prijavljenim kandidatima na konkurs.

(9) Prorektore imenuje i razrješava senat na prijedlog rektora.

(10) Rektor za pozicije prorektora može predložiti više od jednog kandidata.

(11) Ukoliko senat ne imenuje prorektore, rektor je obavezan u roku 30 dana ponovo predložiti imenovanje istih ili drugih kandidata.

(12) Ukoliko i nakon ponovljenog predlaganja kandidata za prorektora senat ne imenuje prorektore, iste imenuje rektor uz saglasnost upravnog odbora.

(13) Mandat prorektora, osim u izuzetnim okolnostima što se bliže uređuje statutom visokoškolske ustanove, prati mandat rektora.


(14) Prorektori mogu prisustvovati sjednicama senata, bez prava odlučivanja.

(15) Nastavnici koji u toku mandata stiču uslove za penziju ne mogu biti izabrani za rektora javnog univerziteta i direktora javne visoke škole.

(16) Rektor javnog univerziteta, odnosno direktor javne visoke škole za svoj rad u domenu akademskih pitanja odgovaraju senatu, a u pogledu ostalih pitanja upravnom odboru.

(17) Rektor, odnosno direktor jednom godišnje podnose senatu i upravnom odboru izvještaj o svom radu.

Član 59. st. 1. 2. i 3. (1) Senat visokoškolske ustanove je najviši akademski organ. (2) Senat javne visokoškolske ustanove čine predstavnici

akademskog osoblja, studenata i tržišta rada. (3) Senat javnog univerziteta broji 33 člana, s tim da iz

akademskog osoblja ne može biti više od 27 članova. (4) Pet članova senata javne visokoškolske ustanove su

redovni studenti i to tri studenta minimalno sa druge godine prvog ciklusa studija i po jedan sa drugog i trećeg ciklusa, koje bira studentski predstavnički organ.

(5) Senat uspostavlja organe po naučnim grupacijama, što se bliže utvrđuje statutom.

(6) Za člana senata javne visokoškolske ustanove može biti izabran nastavnik u zvanju docenta, redovnog i vanrednog profesora koji je član naučno-nastavnog ili umjetničko-nastavnog vijeća i to po dva predstavnika fakulteta/akademije koje tajnim glasanjem bira naučno-nastavno/umjetničko-nastavno vijeće.

(7) Mandat članova senata javne visokoškolske ustanove traje četiri godine i teče od dana konstituisanja senata.

(8) Rektor visokoškolske ustanove je po funkciji predsjedavajući senata.

[…]

Član 60. tač. f) i g) (1) Senat javne visokoškolske ustanove odlučuje o svim

akademskim pitanjima, posebno: f) bira, imenuje i razrješava rektora, imenuje vršioca

dužnosti rektora i prorektore univerziteta, odnosno direktora visoke škole, u skladu sa ovim zakonom;

g) bira akademsko osoblje na prijedlog naučno-nastavnog/umjetničko-nastavnog vijeća, organizacione jedinice;

Član 154. (Mandat organa Univerziteta u Tuzli zatečenih na dužnosti)

(1) Vlada Kantona i Senat imenovaće predsjednika i članove privremenog upravnog odbora Univerziteta u roku 15 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, čiji će mandat trajati do imenovanja novog upravnog odbora po odredbama ovog zakona, a najduže 90 dana. Predsjednik i članovi upravnog odbora Univerziteta zatečeni na dužnosti na dan stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju sa radom do imenovanja privremenog upravnog odbora.

(2) Članovi Senata zatečeni na dužnosti na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju vršiti svoju dužnost do konstituisanja novog Senata izabranog u skladu sa ovim zakonom, a najduže 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

(3) Vlada Kantona i Senat Univerziteta će u roku 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona raspisati javni konkurs za imenovanje članova upravnog odbora.

(4) Vršilac dužnosti rektora Univerziteta ostaje na dužnosti do imenovanja novog vršioca dužnost rektora.

[…] 18. Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o visokom

obrazovanju ("Službene novine Tuzlanskog kantona" broj 10/16) u relevantnom dijelu glasi:

Član 6. (Mandat privremenih organa Univerziteta u Tuzli)

(1) Predsjednik i članovi privremenog upravnog odbora Univerziteta zatečeni na dužnosti na dan stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju sa radom do imenovanja upravnog odbora u skladu sa odredbama zakona.

(2) Članovi senata Univerziteta zatečeni na dužnosti na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju vršiti svoju dužnost do konstituisanja privremenog senata Univerziteta.

(3) Novog vršioca dužnosti rektora Univerziteta će u roku od tri dana od dana stupanja na snagu ovog zakona imenovati privremeni upravni odbor Univerziteta.

(4) Prorektori, dekani i prodekani zatečeni na dužnosti na dan stupanja na snagu ovoga zakona, obavljat će svoju dužnost do imenovanja vršilaca dužnosti prorektora, vršilaca dužnosti dekana i vršilaca dužnosti prodekana.

(5) Novi vršilac dužnosti rektora Univerziteta će u roku od tri dana od dana njegovog imenovanja imenovati vršioce dužnosti dekana i vršioce dužnosti prodekana.

(6) U roku od 10 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, privremeni upravni odbor Univerziteta, na prijedlog Privredne komore, i predstavnički organ studenata će imenovati, odnosno izabrati lica koja će obavljati dužnost članova privremenog senata Univerziteta, a vršioci dužnosti dekana će u roku od tri dana od dana njihovog imenovanja imenovati lica koja će obavljati dužnost člana privremenog senata Univerziteta.

(7) Privremeni senat Univerziteta će u roku od 15 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona održati konstituirajuću sjednicu. Privremeni senat Univerziteta može se konstituisati, raditi i odlučivati ukoliko je imenovano, izabrano, odnosno sjednici prisustvuje više od polovine ukupnog broja članova senata Univerziteta.

(8) Privremeni senat Univerziteta će u roku od tri dana od dana njegovog konstituisanja raspisati konkurs za izbor rektora Univerziteta u skladu sa zakonom.

(9) Privremeni senat Univerziteta će, na prijedlog vršioca dužnosti rektora Univerziteta, imenovati vršioce dužnosti prorektora.

(10) Privremeni upravni odbor Univerziteta je obavezan u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona uskladiti Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mjesta Univerziteta sa odredbama ovog zakona i u roku od 10 dana od dana donošenja istog pravilnika raspisati javni konkurs za imenovanje direktora za ekonomske poslove Univerziteta.

(11) Lice zatečeno na dužnosti direktora studentskog centra Univerziteta na dan stupanja na snagu ovog zakona ostaje na dužnosti do imenovanja vršioca dužnosti direktora studentskog centra Univerziteta. U roku od tri dana od dana imenovanja vršioca dužnosti rektora Univerziteta, privremeni upravni odbor Univerziteta će, na prijedlog vršioca dužnosti rektora Univerziteta, imenovati vršioca dužnosti direktora studentskog centra Univerziteta.

(12) Generalni sekretar Univerziteta zatečen na dužnosti generalnog sekretara na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavlja obavljati tu dužnost do imenovanja vršioca dužnosti generalnog sekretara ili generalnog sekretara Univerziteta u skladu sa zakonom. Privremeni upravni odbor Univerziteta će, na prijedlog vršioca dužnosti rektora Univerziteta, imenovati vršioca dužnosti generalnog sekretara Univerziteta iz reda zaposlenih na Univerzitetu koji ispunjavaju potrebne uslove.

(13) Ukoliko lice zatečeno na dužnosti generalnog sekretara na dan stupanja na snagu ovog zakona ne bude imenovano za vršioca dužnosti generalnog sekretara Univerziteta bit će raspoređeno na radno mjesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi.


(14) U roku od šest mjeseci od dana stupanja na snagu ovog zakona svi organi Univerziteta i lica obuhvaćena ovim članom bit će izabrani, odnosno imenovani u skladu sa zakonom.


Ovaj zakon stupa na snagu danom objavljivanja u "Službenim novinama Tuzlanskog kantona".

V. Dopustivost

19. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud je pošao od odredbe člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine.

20. Član VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: c) Ustavni sud je nadležan u pitanjima koja mu je proslijedio

bilo koji sud u Bosni i Hercegovini u pogledu toga da li je zakon, o čijem važenju njegova odluka ovisi, kompatibilan sa ovim Ustavom, sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i njenim protokolima, ili sa zakonima Bosne i Hercegovine; ili u pogledu postojanja ili domašaja nekog opšteg pravila međunarodnog javnog prava koje je bitno za odluku suda.

21. Zahtjev za ocjenu kompatibilnosti podnio je Općinski sud (sutkinja Fahira Alić), što znači da je zahtjev podnijelo ovlašteno lice iz člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 5/10 od 26. novembra 2010. godine, tač. 7-14, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 37/11). Imajući u vidu odredbe člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 19. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da je ovaj zahtjev dopustiv zato što ga je podnio ovlašteni subjekt, te da ne postoji nijedan formalni razlog iz člana 19. stav (1) Pravila Ustavnog suda zbog kojeg zahtjev ne bi bio dopustiv.

VI. Meritum

22. Podnosilac zahtjeva je zatražio od Ustavnog suda da odluči o kompatibilnosti čl. 52. i 6. ZVOTK u smislu člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine. Iz zahtjeva proizlazi da osporene odredbe treba ispitati u odnosu na eventualno postojanje diskriminacije prema članu II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, čl. 1. i 2. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju, članu 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i članu 7. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, te usaglašenosti s Okvirnim zakonom.

23. Ustavni sud napominje da ocjenu ustavnosti odnosno kompatibilnosti zakona razmatra u općem smislu (erga omens), a ne u odnosu na konkretan predmet (inter partes) koji je povod za podnošenje zahtjeva (vidi odluku Ustavnog suda u predmetu U 15/11 od 30. marta 2012. godine, tačka 63). Dakle, Ustavni sud neće ulaziti u konkretan predmet koji se nalazi na rješavanju pred Općinskim sudom u Tuzli, niti će se baviti načinom na koji redovni sudovi, te drugi nadležni organi primjenjuju osporenu zakonsku odredbu. Ustavni sud će izvršiti ocjenu kompatibilnosti osporenih odredbi na apstraktan način u odnosu na navode iz zahtjeva.

24. U odnosu na ukazivanje na povredu prava na opću zabranu diskriminacije iz čl. 1. i 2. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju, nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine u vezi sa članom 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i članom 7. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Ustavni sud zapaža da je u zahtjevu navedeno da niti jedan drugi kantonalni zakon o visokom obrazovanju u preostalim kantonima ne sadrži odredbe kao što su osporene, zbog čega su članovi akademske zajednice u Tuzlanskom kantonu diskriminirani u odnosu na ostale članove akademske zajednice u BiH. Ustavni sud smatra da eventualne razlike u kantonalnim zakonima, same po sebi, ne mogu pokrenuti pitanje diskriminacije u situaciji kada u zahtjevu nema nikakvih drugih argumenata, niti se može zaključiti da su

odredbe osporenog zakona očigledno diskriminirajuće. Stoga se Ustavni sud neće dalje baviti navodnim kršenjem zabrane diskriminacije.

25. U odnosu na navode da je predmetni kantonalni zakon u suprotnosti s odredbama Okvirnog zakona koji je u članu 63. stav 1. propisao da će se kantonalni zakoni iz oblasti visokog obrazovanja uskladiti s tim zakonom, Ustavni sud će, u skladu sa svojom nadležnošću propisanom članom VI/3.c) Ustava BiH, ispitati da li su osporene odredbe u suprotnosti s relevantnim odredbama Okvirnog zakona.

26. U vezi s tim, Ustavni sud ističe da je u skladu sa članom IV/4.a) Ustava BiH Parlamentarna skupština BiH usvojila Okvirni zakon kojim se, između ostalog, utvrđuju organizacija visokog obrazovanja u Bosni i Hercegovini, odgovornost nadležnih vlasti u ovoj oblasti, ustanovljavaju tijela za provođenje zakona i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine, te način osiguravanja kvaliteta u oblasti visokog obrazovanja (član 1. Okvirnog zakona). Nadalje, Okvirni zakon ustanovljava opća načela i ciljeve u oblasti obrazovanja, uz obavezu da navedeno bude dio entitetskih odnosno kantonalnih zakonodavstava (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 26/13 od 26. marta 2015. godine, tačka 46). Okvirni zakon, naime služi kao osnovni normativni instrument kojim država regulira određenu oblast na općenit, načelan, okviran i principijelan način, dok se federalnim jedinicama prepušta da tu istu oblast reguliraju preciznije, ali obavezno u skladu s državnim zakonom. Poštujući načela ustavnosti i zakonitosti pravnih akata, te supremaciju akata državnih organa vlasti spram entitetskih i kantonalnih, te imajući u vidu i načelo vladavine zakona, neupitno je da Okvirni zakon predstavlja obavezujući pravni osnov prilikom donošenja zakona o visokom obrazovanju na nivou entiteta, odnosno kantona. Stoga "zakoni Republike Srpske i kantonalni zakoni iz oblasti visokog obrazovanja" trebaju biti usklađeni s Okvirnim zakonom, dok će "sva pitanja iz oblasti visokog obrazovanja koja nisu regulirana Okvirnim zakonom biti regulirana zakonima na nivou Republike Srpske i kantona" (član 63. Okvirnog zakona).

27. Nadalje, Ustavni sud zapaža da je članom 3. ZVOTK definirano da je visoko obrazovanje djelatnost od posebnog društvenog interesa za Kanton, Bosnu i Hercegovinu i dio je evropskog obrazovnog, naučnog, odnosno umjetničkog prostora. Djelatnost visokog obrazovanja obavljaju visokoškolske ustanove. Visokoškolska ustanova, prema članu 2. stav 1. tačka ff) ZVOTK, predstavlja ustanovu koja se bavi djelatnošću visokog obrazovanja u skladu sa zakonom. Za razliku od Okvirnog zakona koji kategorijalno ne razlikuje javne i privatne ustanove, članom 16. stav 2. ZVOTK na području Tuzlanskog kantona predviđeno je da visokoškolske ustanove mogu biti javne i privatne. Pri tome je članom 17. stav 3. ZVOTK normirano da "javnu ustanovu može osnovati Skupština Kantona, samostalno ili sa drugim osnivačem, na prijedlog Vlade Kantona".

28. Djelatnost visokog obrazovanja (djelovanje javnih i privatnih visokoškolskih ustanova) zasniva se, između ostalog, na akademskim slobodama, akademskoj samoupravi i autonomiji univerziteta (član 6. stav 1. ZVOTK i član 4. stav 2. Okvirnog zakona).

29. Načelo akademske autonomije normirano je i u ZVOTK. Naime, odredbama ovog akta određeno je da autonomija visokoškolskih ustanova, između ostalog, podrazumijeva pravo akademske zajednice da izabere svoje upravne i rukovodne organe i da samostalno uređuje svoj rad i unutrašnju organizaciju (član 8. ZVOTK). Pod organima visokoškolske ustanove na osnovu člana 13. Okvirnog zakona i člana 45. stav 1. ZVOTK podrazumijevaju se upravni odbor kao upravljačka struktura, senat kao najviše akademsko tijelo i rektor kao rukovodno tijelo.

30. Ustavni sud ističe da podnosilac zahtjeva smatra da je član 52. ZVOTK kojim je propisan izbor i imenovanje rektora


javne visokoškolske ustanove suprotan članu 18. Okvirnog zakona. Okvirni zakon u članu 18. propisuje da rektora javnog univerziteta bira senat na osnovu javnog konkursa. Ustavni sud zapaža da navedena zakonska odredba jasno i precizno definira nadležno tijelo visokoškolske ustanove za izbor rektora. Nadalje, Ustavni sud zapaža da pri tome Okvirni zakon ne predviđa učešće drugih tijela visokoškolske ustanove (konkretno upravnog odbora), niti učešće eksternih autoriteta u tom procesu. Prema tome, pitanje izbora, odnosno imenovanja rektora prema navedenoj odredbi Okvirnog zakona, prema ocjeni Ustavnog suda, ne izaziva nikakve dileme. Nadalje, Ustavni sud zapaža da je članom 52. stav 1. ZVOTK propisano da rektora javnog univerziteta bira i imenuje senat. Međutim, stavom 2. člana 52. u izbor i imenovanje rektora uključen je upravni odbor univerziteta davanjem prethodne saglasnosti na predloženi izbor od strane senata. U vezi s navedenim, Ustavni sud zapaža da je upravni odbor najviši upravljački organ koji nosi odgovornost za poslovanje javne visokoškolske ustanove. Kompetencije ovog tijela definirane su Okvirnim zakonom, kao i predmetnim kantonalnim zakonom. Prema članu 14. Okvirnog zakona upravni odbor je naročito ovlašten na: davanje mišljenja o statutu visokoškolske ustanove i donošenje općeg akta o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mjesta, utvrđivanje planova finansiranja i razvoja, donošenje godišnjeg programa rada visokoškolske ustanove (na prijedlog senata), donošenje finansijskog plana i usvajanje godišnjeg obračuna, usmjeravanje, kontroliranje i ocjenjivanje rada rektora u domenu finansijskog poslovanja, rješavanja pitanja odnosa sa osnivačem, podnošenje godišnjeg izvještaja osnivaču o poslovanju visokoškolske ustanove itd.

31. Okvirnim zakonom (član 15) određeno je da upravni odbor može imati od sedam do 11 članova koji se biraju po provedenoj konkursnoj proceduri na period od četiri godine. Članove upravnog odbora imenuje senat u skladu sa statutom, uz uvjet da najmanje jednu trećinu članova imenuje osnivač visokoškolske ustanove. Takva zakonska formulacija ostavila je dovoljno prostora u konkretnom slučaju kantonalnim vlastima da pitanja imenovanja, sastava i strukture upravnog odbora urede u skladu s vlastitom politikom uređivanja upravljačkih ovlaštenja u visokom obrazovanju. U pogledu javnih visokoškolskih ustanova sastav i struktura upravnog odbora nameću se kao ključni instrumenti za stvarno/faktičko implementiranje načela institucionalne autonomije visokoškolskih ustanova pošto su njihovi osnivači ujedno i predstavnici javne vlasti (u konkretnom slučaju u kantonu). U tom smislu, smatra Ustavni sud, jasno je da omjer broja članova iz reda osnivača u odnosu na predstavnike akademske zajednice znači veću mogućnost političkog utjecaja i manji stepen stvarne institucionalne autonomije i obrnuto – kada predstavnici akademske zajednice imaju veći broj članova u odnosu na predstavnike osnivača u upravnom odboru javne visokoškolske ustanove smanjuje se mogućnost političkog utjecaja. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je članom 47. stav 2. ZVOTK propisano da upravni odbor javne visokoškolske ustanove (koju osniva Skupština Kantona samostalno ili s drugim osnivačem) ima devet članova, i to pet iz reda osnivača koje imenuje Vlada Kantona i četiri koje imenuje senat, od kojih je jedan član iz reda studenata. Iz navedenog proizlazi da je navedenim članom omjer broja članova iz reda osnivača u odnosu na predstavnike akademske zajednice propisan u korist predstavnika osnivača. Ustavni sud dalje zapaža da je ZVOTK, osim što je propisao gotovo identične kompetencije upravnog odbora kao i član 14. Okvirnog zakona, nadležnost upravnog odbora proširio na davanje prethodne saglasnosti za imenovanje rektora, kako je propisano članom 52. stav 2. ZVOTK. Ustavni sud zapaža da iz navedene odredbe proizlazi da je prethodna saglasnost upravnog odbora isključivi uvjet da senat

izabranog kandidata na osnovu javnog konkursa imenuje za rektora univerziteta. Nadalje, članom 52. stav 3. ZVOTK predviđeno je ponavljanje konkursne procedure u slučaju da upravni odbor ne da saglasnost za izabranog kandidata. Konačno, članom 52. stav 4. ZVOTK propisano je da će upravni odbor sam imenovati rektora sa liste kandidata utvrđene u ponovljenom konkursu, nakon što rektor nije bio imenovan u prethodnoj ponovljenoj konkursnoj proceduri iz člana 52. stav 3. Iz navedenih odredbi kojim je propisano davanje saglasnosti i u konačnici i samo imenovanje rektora od strane upravnog odbora, prema ocjeni Ustavnog suda, način na koji je propisan uvjet prethodne saglasnosti koju daje upravni odbor doseže snagu veta. Također, propisivanje da upravni odbor i sam imenuje rektora suprotno je utvrđenom standardu iz člana 18. Okvirnog zakona da rektora univerziteta bira senat kao najviše akademsko tijelo. Pri tome, Ustavni sud ima u vidu da je navedena odredba Okvirnog zakona načelna i općenita, odnosno da kao takva dozvoljava reguliranje određenog oblika saglasnosti upravljačke strukture javne visokoškolske ustanove koja brine o važnim pitanjima poslovanja. Međutim, način na koji je članom 52. ZVOTK propisana saglasnost na izbor, odnosno i samo imenovanje rektora od strane upravnog odbora, suprotan je samoj suštini člana 18. Okvirnog zakona koji je, osiguravajući načelo institucionalne autonomije univerziteta. značaj izbora rektora kao najviše univerzitetske funkcije, prije svega, vezao za samu akademsku zajednicu.

32. Ustavni sud zaključuje da je član 52. ZVOTK u pogledu izbora i imenovanja rektora javne visokoškolske ustanove suprotan članu 18. Okvirnog zakona.

33. U odnosu na član 6. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK Ustavni sud zapaža da je tim članom ustanovljen mandat privremenih organa Univerziteta, i to svih upravnih i rukovodnih organa (upravnog odbora, senata, vršioca dužnosti rektora, prorektora, dekana i prodekana). Podnosilac zahtjeva smatra da su navedenom odredbom prekršene odredbe Okvirnog zakona, i to član 16. (koji se odnosi na nadležnost i sastav senata), član 18. (koji se odnosi na izbor rektora), član 22. (koji se odnosi na autonomiju univerziteta), te član 11. (koji se odnosi na akademske slobode) jer prema osporenoj odredbi ni rektor, niti prorektori, dekani, niti prodekani, pa čak ni članovi senata nisu predstavnici koje je izabrala akademska zajednica koju predstavljaju, već su to lica koja su imenovali "privremeni organi upravljanja". Ustavni sud zapaža da, iako je podnosilac zahtjeva naveo kršenje odredbi čl. 16, 11, 18. i 22. Okvirnog zakona, iz suštine zahtjeva proizlazi da se on odnosi na pitanja autonomije univerziteta, načela i ciljeva organizacije i funkcioniranja univerziteta, a koji su propisani čl. 1. i 2. Okvirnog zakona. Stoga će Ustavni sud osporenu odredbu člana 6. cijeniti u odnosu na čl. 1. i 2. Okvirnog zakona.

34. Nadalje, Ustavni sud zapaža da je Skupština TK kao donosilac zakona u odgovoru na navode zahtjeva istakla da uvođenjem "privremenih organa Univerziteta" osporenim članom 6. nisu prekršene odredbe Okvirnog zakona jer ih on nije ni regulirao, ali da to ne predstavlja prepreku da se to pitanje regulira u kantonalnom propisu, pozivajući se pri tome na član 63. stav 2. Okvirnog zakona (koji je ostavio mogućnost da se sva pitanja koja njim nisu regulirana reguliraju zakonima na nivou Republike Srpske i kantona). Prema mišljenju donosioca zakona, navedenim zakonskim rješenjem pokušala se sanirati situacija koja je dovela do ekonomsko-finansijskih problema i dugogodišnjeg negativnog poslovanja Univerziteta, što bi u krajnjem moglo dovesti i do postavljanja pitanja daljnje egzistencije Univerziteta u Tuzli.

35. U vezi s navedenim, Ustavni sud zapaža da je osporenim članom 6. uspostavljen mandat privremenih organa Univerziteta kojim je zapravo cijela upravljačka struktura Univerziteta TK stavljena u status "vršioca dužnosti" odnosno privremenih organa. Pri tome je navedenim članom određeno da će privremeni upravni odbor imenovati novog vršioca dužnosti rektora (član 6. stav 3.


Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK), a u skladu s navedenim normiran je i izbor novog privremenog senata (član 6. stav 6). Nadalje, Ustavni sud zapaža da su navedenom odredbom propisane dužnosti navedenih organa i rokovi za njihovo obavljanje kako bi se omogućile i provele procedure izbora i imenovanja navedenih organa i lica u skladu sa zakonom. Ustavni sud zapaža da iako su iscrpljeni i provedeni nalozi iz navedenog člana on je i dalje na pravnoj snazi. Ustavni sud, također, zapaža da je navedeni član proizveo pravne posljedice u odnosu na članove Univerziteta –rukovodne organe u pogledu kojih su pokrenuti konkretni parnični postupci i u kojima će odlučivati podnosilac zahtjeva.

36. U odnosu na navode donosioca zakona da je članom 63. stav 2. Okvirnog zakona, kojim je propisano da će "sva pitanja iz oblasti visokog obrazovanja koja nisu regulirana Okvirnim zakonom biti regulirana zakonima na nivou Republike Srpske i kantona", ostavljena mogućnost kantonalnom zakonodavcu da regulira određena pitanja, pa da je u tom smislu i reguliran mandat privremenih organa univerziteta, Ustavni sud zapaža da su Okvirnim zakonom detaljno regulirani rukovodni i upravni organi javne visokoškolske ustanove, njihovi mandati, nadležnosti i odgovornosti. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zapaža da "mandat privremenih organa univerziteta" nije ustanovljen kao institut Okvirnim zakonom. Međutim, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju ne radi o pitanjima iz člana 63. stav 2. Okvirnog zakona i da je ostavljena mogućnost kantonalnom zakonodavcu da ih regulira nezavisno od Okvirnog zakona. Ustavni sud zapaža da Okvirni zakon ne prepoznaje mandate privremenih organa, niti je ustanovio njihove privremene nadležnosti. Ustavni sud smatra da privremeni karakter najviših upravnih i rukovodnih organa dovodi u pitanje nezavisnost tih organa. Također, navodi da je donošenje osporene odredbe bilo uvjetovano ekonomsko-finansijskim problemima i dugogodišnjim negativnim poslovanjem Univerziteta, prema ocjeni Ustavnog suda, ne ukazuju na dovoljno jak javni interes zbog kojeg bi kantonalni zakonodavac svim organima upravljanja i rukovođenja odredio privremeni karakter do ponovnog izbora budući da je Okvirni zakon precizno propisao organe koji su odgovorni za poslovanje univerziteta (imajući prije svega u vidu upravni odbor i rektora). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je osporenim članom zakonodavac izašao van okvira koji je postavio Okvirni zakon u pogledu izbora i nadležnosti upravnih i rukovodnih organa univerziteta, pa i u situaciji kada im je odredio privremeni mandat.

37. Ustavni sud zaključuje da je osporena odredba člana 6. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK, koja utvrđuje institut koji ne korespondira s odredbama Okvirnog zakona, suprotna čl. 1. i 2. Okvirnog zakona kojima je određeno da se tim zakonom utvrđuju organizacija visokog obrazovanja, odgovornost nadležnih vlasti, kao i ostvarenje ciljeva visokog obrazovanja kao djelatnosti od posebnog interesa za BiH.

VII. Zaključak

38. Ustavni sud zaključuje da osporeni član 52. ZVOTK, kojim je propisano uvjetovanje imenovanja rektora univerziteta od strane senata prethodnim davanjem saglasnosti senatu od strane upravnog odbora, odnosno propisana mogućnost, u određenim slučajevima, za imenovanje rektora od strane upravnog odbora, nije u skladu sa članom 18. Okvirnog zakona kojim je utvrđeno da rektora univerziteta bira senat kao najviše akademsko tijelo.

39. Također, član 6. Zakona o izmjenama i dopunama ZVOTK, kojim je propisan institut mandata privremenih organa svih rukovodnih i upravnih organa, nije u skladu sa čl. 1. i 2. Okvirnog zakona koji ovakvu mogućnost ne predviđa.

40. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 61. st. (2), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





predmetu broj U 23/18, rješavajući zahtjev Okružnog suda u Banjoj Luci (sudac Milan Blagojević), na temelju članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) alineja b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Mirsad Ćeman, dopredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, dopredsjednica Tudor Pantiru, sudac Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja Giovanni Grasso, sudac na sjednici održanoj 5. srpnja 2019. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se zahtjev Okružnog suda u Banjoj Luci (sudac

Milan Blagojević) za ocjenu kompatibilnosti članka 433. stavak 1. Zakona o parničnom postupku Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 – odluka Ustavnog suda Republike Srpske, 45/09 – odluka Ustavnog suda Republike Srpske, 49/09 i 61/13) sa člankom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 13. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u svezi sa pravom na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Utvrđuje se da je članak 433. stavak 1. Zakona o parničnom postupku Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 – odluka Ustavnog suda Republike Srpske, 45/09 – odluka Ustavnog suda Republike Srpske, 49/09 i 61/13) u skladu sa člankom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 13. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u svezi sa pravom na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.



1. Okružni sud u Banjoj Luci (sudac Milan Blagojević, u daljnjem tekstu: podnositelj zahtjeva) podnio je 18. prosinca 2018. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu kompatibilnosti članka 433. stavak 1. Zakona o parničnom postupku Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 – odluka Ustavnog suda Republike Srpske, 45/09 – odluka Ustavnog suda Republike Srpske, 49/09 i 61/13, u daljnjem tekstu: ZPP) sa člankom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 13.


Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Podnositelj zahtjeva je istog dana dostavio dopunu zahtjeva.


2. Na temelju članka 23. stavak (2) Pravila Ustavnog suda, od Narodne skupštine Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Narodna skupština) zatraženo je 24. siječnja 2019. godine da dostavi odgovor na zahtjev.

3. Narodna skupština je dostavila odgovor 28. veljače 2019. godine.


4. Podnositelj zahtjeva je naveo da je odredbom članka 433. stavak 1. ZPP zakonodavac nametnuo dvije zabrane: jedna se odnosi na stranke u postupku (da u sporu male vrijednosti žalbom pobija presudu zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja), a druga na žalbeni sud (da po toj osnovi ispituje presudu). Iako zabrana nije izričito navedena, ona proizlazi iz riječi "samo zbog" koje isključuju pravo na pobijanje presude zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. Podnositelj zahtjeva navodi da je ta zabrana u suprotnosti sa člankom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 13. Europske konvencije. Podnositelj zahtjeva ističe da su člankom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine sva prava iz Europske konvencije "izdignuta na ustavnu razinu", pa tako i pravo na djelotvoran pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije, čiji je sadržaj citiran na engleskom jeziku i domaćem jeziku. Jedan od akcenata iz navedenih odredbi je u "efektivnosti", odnosno "djelotvornosti" domaćeg pravnog lijeka. Kako podnositelj zahtjeva navodi, akcenat je također na tome da pravo na takav "djelotvoran" pravni lijek ima "svatko", što, prema mišljenju podnositelja zahtjeva, znači da taj pravni lijek mora imati svatko bez obzira na to radi li se o sporu do 5.000 KM ili preko 5.000 KM jer u citiranoj odredbi nijednom riječju pravo na djelotvoran pravni lijek nije ograničeno (tako što je propisano da djelotvoran pravni lijek mogu izjaviti samo oni subjekti koji se spore o zahtjevima koji prelaze 5.000 KM, a da oni koji se spore do 5.000 KM nemaju pravo na takav lijek). Nadalje, podnositelj zahtjeva navodi da iz citirane konvencijske odredbe proizlazi "i da se pravo na djelotvoran pravni lijek mora uvijek dovoditi u svezu sa tim ističe li se pravnim lijekom povreda nekog od prava ili sloboda utvrđenih u [Europskoj konvenciji]", ukazujući na predmet Europskog suda Klass protiv Njemačke. Primjenjujući navedeno stajalište Europskog suda na konkretan predmet, kako je naveo podnositelj zahtjeva, vidi se da tuženi negira da je uradio ono što mu tužitelj stavlja na teret, a također navodi da će, ukoliko pravomoćno bude obvezan tužitelju platiti potraživani novčani iznos, biti povrijeđeno njegovo pravo na imovinu. Podnositelj zahtjeva navodi da je pobijanom odredbom tuženom zabranjeno da pobija prvostupanjsku presudu u pogledu odlučujućih činjenica, kao i sudu da u tom pogledu ispituje zakonitost i pravilnost prvostupanjske presude. Stoga će takvom zakonskom odredbom (zabranom) doći ne samo do povrede prava tuženog na djelotvoran pravni lijek već, u konačnici, i do povrede prava na imovinu. Iz svega navedenog, prema mišljenju podnositelja zahtjeva, proizlazi da pobijana odredba nije u skladu (ili bolje reći suprotna je) sa člankom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 13. Europske konvencije.

5. U dopuni zahtjeva podnositelj je ukazao da se pravo na djelotvoran pravni lijek ne može negirati pozivanjem na načelo efikasnosti sudskog postupka, što je i obrazložio. Prema mišljenju podnositelja zahtjeva, bilo kakvo pozivanje na efikasnost sudskog postupka "kao 'razlog' za neprimjenjivanje konvencijskog prava na djelotvoran pravni lijek u parničnim sporovima male vrijednosti bilo bi neproporcionalan teret koji se ni pravno ni moralno ne

može opravdati, već bi izravno vodilo i u povredu konvencijskog prava na imovinu".


6. Podnositelj zahtjeva ukazuje da je u predmetu povodom kojeg je podnesen zahtjev ZP "Elektrokrajina" a.d. Banja Luka (u daljnjem tekstu: tužitelj) tužio Z. I. (u daljnjem tekstu: tuženi) da mu na ime neovlaštene potrošnje električne energije isplati iznos od 1.921,85 KM sa zakonskom zateznom kamatom. Dokazi koje je tužitelj izveo pred prvostupanjskim sudom kako bi dokazao da je tuženi neovlašteno trošio električnu energiju su: kopija tužiteljevog zapisnika navedenog broja i datuma, kopija tužiteljevog naloga za obustavu električne energije navedenog broja i datuma, te kopije obračuna o neovlašteno preuzetoj energiji sa navedenim iznosom. Podnositelj zahtjeva navodi da kada se pozorno analizira sadržaj zapisnika o izvršenoj kontroli mjernog mjesta pouzdano proizlazi da su tužiteljevi djelatnici na mjernom mjestu tuženog samo konstatirali sljedeće: "Po nalogu za obustavu el. energije [...] i utvrdili da je mj. mjesto neuredno (neispravno) tako što su dva mostića raspojena n-n L1/L2 povučena unazad tako da se utrošena energija ne mjeri (ne registruje) preko sata". U nalogu za obustavu električne energije doslovno je navedeno: "Neovlaštena raspojena povučena unazad (mostića)". Podnositelj zahtjeva ukazuje i da iz stanja navedenih materijalnih dokaza nije utvrđeno da je do raspajanja došlo ljudskim djelovanjem, dok je tuženi sve vrijeme postupka navodio da ne troši neovlašteno električnu energiju i da je tužiteljev djelatnik svakog mjeseca očitavao stanje potrošnje, a nije naveo da postoji kvar, odnosno jasno se vidi da je kvar na brojilu. Podnositelj zahtjeva navodi da se radi pouzdanog i pravilnog odgovora na pitanje kako je došlo do raspajanja, a i radi pravilnog i potpunog utvrđivanja ove pravno relevantne činjenice treba provesti određeno vještačenje koje će obaviti vještak elektrostruke, a taj dokaz treba izvesti tužitelj. Kod ovakvog stanja stvari bio bi neutemeljen, neracionalan i pravno pretjeran teret na tuženom da on predlaže i izvodi dokaz vještačenjem radi dokazivanja toga je li u pitanju tehnički kvar ili ljudsko djelovanje. Prema mišljenju podnositelja zahtjeva, zbog navedenih razloga žalbeni sud, koji odlučuje po žalbi protiv prvostupanjske presude kojom je tuženi obvezan platiti tužitelju utvrđeni novčani iznos po osnovi neovlaštene potrošnje električne energije, onemogućen je da donese pravilnu odluku jer je činjenično stanje ostalo nepravilno utvrđeno, pa se (zasad) po žalbi prvostupanjska presuda ne može ni potvrditi, a ni preinačiti. Pri tome, podnositelj zahtjeva navodi da bi kod navedenog stanja stvari potvrđivanjem prvostupanjske presude moglo doći do povrede prava tuženog na imovinu. Isto tako, ako bi došlo do preinake presude i odbijanja tužbenog zahtjeva, moglo bi doći do povrede tužiteljevog prava na imovinu (iako mu pripada pravo na traženi iznos od tuženog, a što se može utvrditi samo provođenjem odgovarajućeg vještačenja).


7. Narodna skupština je u odgovoru na zahtjev navela da je u pogledu spornog članka, a povodom zahtjeva (istog) podnositelja zahtjeva, Ustavni sud već donio odluku u predmetu broj U 1/18 od 15. veljače 2018. godine, te je predloženo da se zahtjev proglasi nedopustivim u skladu sa člankom 19.(d) Pravila Ustavnog suda. Ipak, ukoliko se zahtjev meritorno rješava, Narodna skupština je navela da je o povredi članka 13. u svezi sa člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju Ustavni sud odlučio u Odluci broj U 1/18 (točke 36., 37., 38., 39., 40. i 44). Također, nema povrede ni članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, te se i u tom dijelu upućuje na Odluku broj U 1/18. Narodna skupština navodi primjer odluke Europskog suda i stajališta iz odluke Powel i Rayner protiv Ujedinjenog Kraljevstva, kao i činjenicu da se na članak 13. može pozvati "svatko tko tvrdi da su njegova prava garantirana Konvencijom povrijeđena", a ne postupajući sudac. Narodna


skupština nalazi "neprimjerenim interpretiranje" teksta Konvencije na engleskom jeziku i njezino tumačenje, te upućuje na Rješenje Ustavnog suda Republike Srpske broj U-65/17 od 23. svibnja 2018. godine kojim je ocijenjeno da je navedena zakonska odredba u skladu sa Ustavom Republike Srpske i Europskom konvencijom.


8. U Ustavu Bosne i Hercegovine relevantne odredbe glase:

Članak II. Ljudska prava i temeljne slobode

2. Međunarodni standardi U Bosni i Hercegovini izravno se primjenjuju prava i

slobode garantirani Europskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda kao i njezinim protokolima. Ovi akti imaju prioritet nad svim drugim zakonima.

9. Zakon o parničnom postupku Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 – odluka US, 45/09 – odluka US, 49/09, 61/13; za potrebe ove odluke koristi se tekst propisa kako je objavljen u službenim glasilima jer nije objavljen na svim službenim jezicima i pismima) u relevantnom dijelu glasi:

Član 433. Presuda ili rješenje kojim se završava spor male vrijednosti

može se pobijati samo zbog povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primjene materijalnog prava.

V. Dopustivost




12. Zahtjev za ocjenu ustavnosti podnio je Okružni sud u Banjoj Luci (sudac Milan Blagojević), što znači da je zahtjev podnijela ovlaštena osoba iz članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 5/10 od 26. studenog 2010. godine, točke 7˗14., objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 37/11). Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 19. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da je ovaj zahtjev dopustiv zato što ga je podnio ovlašteni subjekt, te da ne postoji nijedan formalni razlog iz članka 19. stavak (1) Pravila Ustavnog suda zbog kojeg zahtjev ne bi bio dopustiv.

VI. Meritum

13. U konkretnom slučaju podnositelj zahtjeva smatra da odredba članka 433. stavak 1. ZPP nije u skladu sa člankom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 13. Europske konvencije. Imajući u vidu navode iz zahtjeva, Ustavni sud zaključuje da je podnositelj zahtjeva članak 13. Europske konvencije doveo u svezu s pravom na imovinu, te će u tom smislu Ustavni sud i ispitati navode iz zahtjeva.

14. Ustavni sud najprije primjećuje da je o pobijanoj odredbi – članku 433. stavak 1. ZPP, odnosno o njezinoj kompatibilnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine i Europskom konvencijom već odlučivao u predmetu U 1/18 od 15. veljače 2018. godine. U tom predmetu Ustavni sud je donio odluku da se odbija zahtjev Okružnog suda u Banjoj Luci (sudac Milan Blagojević) za ocjenu kompatibilnosti, između ostalih članaka, i članka 433. stavak 1. ZPP sa člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije, te je utvrdio da je članak 433.

stavak 1. ZPP u skladu sa člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije. U obrazloženju odluke Ustavni sud je naveo da je podnositelj zahtjeva u odnosu na odredbu članka 433. stavak 1. ZPP problematizirao opseg, odnosno granice prava na žalbu, smatrajući da se zbog nemogućnosti podnošenja žalbe zbog pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja krši pravo parničnih stranaka na pravično suđenje u segmentu prava na pristup sudu. U svezi s navedenim, Ustavni sud je ukazao da članak 6. Europske konvencije ne zahtijeva da postoje sudovi više instance i pravo na žalbu. Međutim, ukoliko je država utemeljila žalbene sudove i propisala žalbu, u tom slučaju navedeno podrazumijeva da strane u postupku pred tim sudovima imaju temeljne procesne garancije koje pruža članak 6. stavak 1. Europske konvencije (neovisan i nepristran sud, "jednakost oružja", suđenje u razumnom roku itd.). Navedeno nikako ne znači da se garancije prava na pravično suđenje odnose na opseg, odnosno granice u kojima se može izjaviti žalba. To ulazi u diskrecijsko pravo svake države i nepropisivanje prava na žalbu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja nikako ne znači da se time krši pravo na pristup sudu, kao i bilo koja druga temeljna garancija prava na pravično suđenje. Ustavni sud je zaključio da ograničenje iz odredbe članka 433. stavak 1. ZPP ni u kojem slučaju ne djeluje nerazumno ili pretjerano jer je, u biti, u skladu s efikasnošću parničnog postupka, kao i s pravnom prirodom spora i to ne utječe na samu bit ostvarivanja prava na pristup sudu, niti je pretjerano za parnične stranke. Dalje, u odnosu na žalbu u sporovima male vrijednosti, Ustavni sud je ukazao da je zakonodavac propisao šta spada u sporove male vrijednosti (članak 429. ZPP), te ukazao na aktivnu ulogu parničnih stranaka pred prvostupanjskim sudom pred kojim stranke uživaju sve garancije prava na pravično suđenje u punom opsegu. Shodno navedenom, Ustavni sud je smatrao da spornom odredbom zakonodavac ni u kojem slučaju parničnim strankama nije uskratio temeljne procesne garancije iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije kojih se moraju pridržavati i žalbeni sudovi, te da ograničenje uspostavljeno spornom odredbom ima svoje razumno opravdanje koje nije suprotno pravu na pristup sudu na način kako je to pobijao podnositelj zahtjeva.

15. Također, u obrazloženju Odluke broj U 1/18 Ustavni sud je utvrdio da su neutemeljeni apelantovi navodi o diskriminaciji iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije (koji su dovedeni u svezu s pravom na pravično suđenje, iako eksplicitno nije navedeno), odnosno da je odredba članka 433. ZPP kompatibilna s pravom na nediskriminaciju jer podnositelj zahtjeva nije ponudio nikakve argumente iz kojih bi se jasno dalo zaključiti da su spornim odredbama (između ostalih i odredbom članka 433. ZPP) stranke na bilo koji način diskriminirane u postupku. Ustavni sud je zaključio i da pobijana odredba članka 433. stavak 1. ZPP ne pokreće pitanje u svezi sa člankom II/3.(h) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 10. Europske konvencije.

16. U konkretnom predmetu podnositelj zahtjeva je, dakle, pobio istu odredbu (kao u predmetu U 1/18), s tim što sada samo navodi da je odredba članka 433. stavak 1. ZPP suprotna članku II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članku 13. Europske konvencije u svezi s pravom na imovinu.

17. Ustavni sud najprije naglašava da članak 31. Pravila Ustavnog suda utvrđuje opseg odlučivanja Ustavnog suda. U pravilu, Ustavni sud odlučuje samo o navodima (razlozima, argumentima, činjenicama itd.) i o povredama koje su iznesene u zahtjevu/apelaciji. Ipak, Ustavni sud napominje da je, prema citiranom članku Pravila Ustavnog suda, "vezan" za navode iz zahtjeva i apelacije u pogledu njihovog sadržaja, odnosno u pogledu činjeničnog supstrata zahtjeva/apelacije. Tako se može desiti da i pored jasnog navoda apelanta, odnosno podnositelja


zahtjeva o povredi određenog prava Ustavni sud na temelju predočenog činjeničnog supstrata istaknuto pravo za koje apelant ili podnositelj zahtjeva smatra da mu je povrijeđeno "podvede" pod neko drugo pravo koje nije navedeno u zahtjevu/apelaciji, a po pravilu iura novit curia (sud zna pravo). Ustavni sud napominje da se to pravilo primjenjuje u svakom predmetu, što znači da Ustavni sud kada dobije predmet na odlučivanje ispita činjenični dio u odnosu na sva prava koja bi potencijalno mogla biti pokrenuta iznijetim činjeničnim navodima, čak i kada nisu eksplicitno navedena, odnosno bez obzira na to pod koja ih je prava apelant ili podnositelj zahtjeva podveo (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 16/11 od 13. srpnja 2012. godine). Dakle, Ustavni sud povodom svakog zahtjeva i apelacije razmotri sve mogućnosti koje proizlaze iz činjeničnog supstrata za koji je striktno vezan, te razmotri navedeni zahtjev odnosno apelaciju sa svih mogućih aspekata koji bi mogli proizlaziti, iako to posebno ne obrazlaže u svojim odlukama, isključivo radi svrsishodnosti. Ustavni sud napominje da nema ex officio pravo da pokreće postupak, ali činjenični supstrat zahtjeva ili apelacije može podvesti pod bilo koje pravo.

18. Kada se navedeno dovede u kontekst konkretnog predmeta, Ustavni sud primjećuje da apelant pobija identičnu odredbu kao u predmetu broj U 1/18 i navode iz konkretnog zahtjeva svodi na iste navode kao i u prethodnom zahtjevu (nemogućnost izjavljivanja žalbe protiv prvostupanjske presude u sporovima male vrijednosti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja) samo (u konkretnom predmetu) u odnosu na pravo iz članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i pravo na efikasan pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije u svezi s pravom na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

19. Ustavni sud podsjeća da odredba članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine garantira da se prava i slobode predviđene u Europskoj konvenciji i njezinim protokolima izravno primjenjuju u Bosni i Hercegovini i imaju prioritet nad ostalim zakonima. To, između ostalog, znači da zakoni koji su u primjeni u Bosni i Hercegovini moraju sadržavati minimum garancija propisanih u Europskoj konvenciji, odnosno zakoni moraju biti u skladu s Europskom konvencijom. Nadalje, Ustavni sud podsjeća da pravo iz članka 13. Europske konvencije – pravo na djelotvoran pravni lijek – nije samostalno, već akcesorno pravo i na njega se može pozvati svako čija su prava i slobode priznate Europskom konvencijom narušena. Ustavni sud primjećuje da je podnositelj zahtjeva navod o kršenju članka 13. Europske konvencije doveo u svezu s pravom na imovinu. Ustavni sud podsjeća da pravo iz članka 13. Europske konvencije – pravo na djelotvoran pravni lijek – predstavlja jedno od procesnih prava, zbog čega je uvršten u materijalne odredbe Europske konvencije. Ustavni sud napominje da je u presudi Europskog suda Sürmeli protiv Njemačke (vidi Presudu broj 75529/01, st. 97˗101., ECHR 2006-VII.) Europski sud utvrdio predmet, značenje i doseg članka 13. Europske konvencije, te je navedeno da članak 13. Europske konvencije garantira dostupnost na nacionalnoj razini pravnog lijeka za izvršenje materijalnog sadržaja (supstancije) konvencijskih prava i sloboda u bilo kojem obliku u kojem se dogodi da bude osiguran u domaćem pravnom poretku. Dakle, učinak članka 13. je da zahtijeva odredbu o pravnom lijeku koja se bavi supstancijom "prigovora o kojem se može raspravljati" na temelju Europske konvencije i da odobri odgovarajuće obeštećenje. Djelotvornost pravnog lijeka u smislu članka 13. Europske konvencije ne ovisi o izvjesnosti povoljnog ishoda za podnositelja zahtjeva. Isto tako, čak i ako jedan pravni lijek sam po sebi ne zadovoljava u cijelosti zahtjeve iz članka 13., skup za to propisanih pravnih lijekova to bi mogao činiti. Stoga je potrebno u svakom predmetu odrediti je li pravni lijek koji je dostupan stranci u domaćem pravu "djelotvoran" bilo u smislu sprečavanja

navodne povrede ili njezinog trajanja, bilo u smislu propisivanja primjerenog obeštećenja za bilo koju povredu koja je već nastala. Također, Ustavni sud ukazuje na praksu Europskog suda (vidi presudu Ganci protiv Italije, aplikacija broj 41576/98) u kojoj je navedeno da su zahtjevi iz članka 13. Europske konvencije manji nego oni iz članka 6. Europske konvencije, te da "sud ponavlja da, kada je riječ o pitanju pristupa sudu, zahtjevi iz članka 13. apsorbirani su onima iz članka 6.".

20. Ustavni sud podsjeća da je u Odluci broj U 1/18 utvrdio sljedeće: "Kao što je već navedeno, prema praksi Europskog suda države nisu obvezne u svojim pravnim sustavima osigurati pravo na žalbu. Međutim, ukoliko je država utemeljila žalbene sudove i propisala žalbu u tom slučaju navedeno podrazumijeva da strane u postupku pred tim sudovima imaju temeljne procesne garancije koje pruža članak 6. stavak 1. Europske konvencije (neovisan i nepristran sud, 'jednakost oružja', suđenje u razumnom roku itd.). Međutim, navedeno nikako ne znači da se garancije prava na pravično suđenje odnose na opseg odnosno granice u kojima se može izjaviti žalba. Navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, ulazi u diskrecijsko pravo svake države i nepropisivanje prava na žalbu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja nikako ne znači da se time krši pravo na pristup sudu, kao i bilo koja druga temeljna garancija prava na pravično suđenje. Prema tome, država ima slobodno polje procjene da u skladu s vlastitim potrebama i zahtjevima određenog pravnog sustava odredi opseg odnosno granicu žalbe ukoliko je utemeljila žalbene sudove."

21. Kada se navedeno (diskrecijsko pravo svake države da uredi svoj pravosudni sustav i odredi opseg i granice žalbe) dovede u svezu s navodima iz konkretnog zahtjeva – da je odredba članka 433. stavak 1. ZPP suprotna članku 13. Europske konvencije u svezi s pravom na imovinu, Ustavni sud ne može doći do zaključka kakav pokušava nametnuti podnositelj zahtjeva. Činjenica je da je pravo na žalbu u sporovima male vrijednosti ograničeno na način da stranke ne mogu pobijati, niti sud može ispitivati prvostupanjsku presudu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, to ne vodi zaključku da odredba članka 433. ZPP nije kompatibilna sa člankom 13. Europske konvencije u svezi sa pravom na imovinu. Odredbom članka 433. stavak 1. ZPP ni na koji način se ne rješava pitanje imovine stranaka koje sudjeluju u postupku. Naime, svaki spor kojim se potražuje određeni novčani iznos ima za posljedicu povećanje imovine na jednoj strani, odnosno gubitak imovine na drugoj, ovisno o ishodu postupka. Pri tome, činjenica da stranke nemaju pravo izjaviti žalbu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ili da drugostupanjski sud ne može ispitati prvostupanjsku presudu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ne dovodi u pitanje, niti utječe na pravo na imovinu. Naime, kako je Ustavni sud naveo u Odluci broj U 1/18, "parnične stranke u sporovima male vrijednosti imaju obvezu pred prvostupanjskim sudom u potpunosti raspraviti činjenično stanje na način da predlože sve dokaze kojima dokazuju utemeljenost svojih navoda, kao i da svoje navode suprotstave navodima suprotne strane."

22. Dakle, to što je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno, kako to smatra podnositelj zahtjeva, povodom predmeta koji je bio osnova za pokretanje zahtjeva, te se ne može ispitati uslijed ograničenja nametnutih odredbom članka 433. stavak 1. ZPP, posljedica je propusta jedne od stranaka tijekom prvostupanjskog postupka ili prvostupanjskog suda, ali sama odredba članka 433. ZPP nije takva da na bilo koji način dovodi u pitanje pravo na djelotvoran pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije u svezi s pravom na imovinu. Shodno navedenom, Ustavni sud nalazi da izražena volja i diskrecijsko pravo zakonodavca iz odredbe članka 433. stavak 1. ZPP da nakon provedenog prvostupanjskog postupka, i to bez ograničenja procesnih garancija, parničnim strankama pred prvostupanjskim


sudom postavi granice i opseg (pred drugostupanjskim sudom) ispitivanja žalbe, ni u kojem slučaju ne uskraćuje parničnim strankama pravo na djelotvoran pravni lijek u svezi s pravom na imovinu. Stoga, podržavajući stajališta iznesena u Odluci broj U 1/18, Ustavni sud nalazi da navodi iz konkretnog zahtjeva nisu mogli dovesti u sumnju ta stajališta, već naprotiv, ranije zauzeta stanovišta iznijeta u Odluci broj U 1/18 mogu se primijeniti i u konkretnom predmetu, i to kao polazna osnova za zaključak da pravo države da regulira sustav i ograniči pravo na žalbu nije u suprotnosti (ni) s pravom iz članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 13. Europske konvencije u svezi s pravom na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

23. Na temelju navedenog, Ustavni sud zaključuje da je pobijana odredba članka 433. stavak 1. ZPP u skladu s odredbom članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 13. Europske konvencije u svezi s pravom na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VII. Zaključak

24. Ustavni sud zaključuje da je odredba članka 433. stavak 1. ZPP kompatibilna sa člankom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 13. Europske konvencije u svezi s pravom na imovinu budući da sporna odredba jasno regulira parnični postupak po žalbi u sporovima male vrijednosti, te je u okviru diskrecijskog prava danog državi da uredi sustav država odredila opseg i granice ispitivanja žalbe, a sama činjenica da stranka koja je nezadovoljna donijetom odlukom prvostupanjskog suda odluku više ne može pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ni na koji način ne dovodi u pitanje garancije iz članka 13. Europske konvencije u svezi s pravom na imovinu.


26. U skladu sa člankom VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.




предмету број У 23/18, рјешавајући захтјев Окружног суда у Бањој Луци (судија Милан Благојевић), на основу члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) алинеја б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Златко М. Кнежевић, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Мирсад Ћеман, потпредсједник Маргарита Цаца Николовска, потпредсједница Tudor Pantiru, судија Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија Giovanni Grasso, судија на сједници одржаној 5. јула 2019. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се захтјев Окружног суда у Бањој Луци

(судија Милан Благојевић) за оцјену компатибилности члана 433 став 1 Закона о парничном поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 – одлука Уставног суда Републике Српске, 45/09 – одлука Уставног суда Републике Српске, 49/09 и 61/13) са чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине и

чланом 13 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у вези са правом на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Утврђује се да је члан 433 став 1 Закона о парничном поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 – одлука Уставног суда Републике Српске, 45/09 – одлука Уставног суда Републике Српске, 49/09 и 61/13) у складу са чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 13 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у вези са правом на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Окружни суд у Бањој Луци (судија Милан Благојевић, у даљњем тексту: подносилац захтјева) поднио је 18. децембра 2018. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) захтјев за оцјену компатибилности члана 433 став 1 Закона о парничном поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 – одлука Уставног суда Републике Српске, 45/09 – одлука Уставног суда Републике Српске, 49/09 и 61/13, у даљњем тексту: ЗПП) са чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 13 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Подносилац захтјева је истог дана доставио допуну захтјева.


2. На основу члана 23 став (2) Правила Уставног суда, од Народне скупштине Републике Српске (у даљњем тексту: Народна скупштина) затражено је 24. јануара 2019. године да достави одговор на захтјев.

3. Народна скупштина је доставила одговор 28. фебруара 2019. године.

III. Захтјев a) Наводи из захтјева

4. Подносилац захтјева је навео да је одредбом члана 433 став 1 ЗПП законодавац наметнуо двије забране: једна се односи на странке у поступку (да у спору мале вриједности жалбом оспорава пресуду због погрешно утврђеног чињеничног стања), а друга на жалбени суд (да по том основу испитује пресуду). Иако забрана није изричито наведена, она произлази из ријечи "само због" које искључују право на оспоравање пресуде због погрешно утврђеног чињеничног стања. Подносилац захтјева наводи да је та забрана у супротности са чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 13 Европске конвенције. Подносилац захтјева истиче да су чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине сва права из Европске конвенције "издигнута на уставни ниво", па тако и право на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције, чији је садржај цитиран на енглеском језику и домаћем језику. Један од акцената из наведених одредби је у "ефективности", односно "дјелотворности" домаћег правног лијека. Како подносилац захтјева наводи, акценат је такође на томе да право на такав "дјелотворан" правни лијек има "свако", што, према мишљењу подносиоца захтјева, значи да


тај правни лијек мора имати свако без обзира на то да ли се ради о спору до 5.000 КМ или преко 5.000 КМ јер у цитираној одредби ниједном ријечју право на дјелотворан правни лијек није ограничено (тако што је прописано да дјелотворан правни лијек могу да изјаве само они субјекти који се споре о захтјевима који прелазе 5.000 КМ, а да они који се споре до 5.000 КМ немају право на такав лијек). Надаље, подносилац захтјева наводи да из цитиране конвенцијске одредбе произлази "и да се право на дјелотворан правни лијек мора увијек доводити у везу са тим да ли се правним лијеком истиче повреда неког од права или слобода утврђених у [Европској конвенцији]", указујући на предмет Европског суда Klass против Њемачке. Примјењујући наведено становиште Европског суда на конкретан предмет, како је навео подносилац захтјева, види се да тужени негира да је урадио оно што му тужилац ставља на терет, а такође наводи да ће, уколико правоснажно буде обавезан да тужиоцу плати потраживани новчани износ, бити повријеђено његово право на имовину. Подносилац захтјева наводи да је оспореном одредбом туженом забрањено да оспорава првостепену пресуду у погледу одлучујућих чињеница, као и суду да у том погледу испитује законитост и правилност првостепене пресуде. Стога ће таквом законском одредбом (забраном) доћи не само до повреде права туженог на дјелотворан правни лијек већ, у коначници, и до повреде права на имовину. Из свега наведеног, према мишљењу подносиоца захтјева, произлази да оспорена одредба није у складу (или боље рећи супротна је) са чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 13 Европске конвенције.

5. У допуни захтјева подносилац је указао да се право на дјелотворан правни лијек не може негирати позивањем на принцип ефикасности судског поступка, што је и образложио. Према мишљењу подносиоца захтјева, било какво позивање на ефикасност судског поступка "као 'разлог' за непримјењивање конвенцијског права на дјелотворан правни лијек у парничним споровима мале вриједности било би непропорционалан терет који се ни правно ни морално не може оправдати, већ би директно водило и у повреду конвенцијског права на имовину".


6. Подносилац захтјева указује да је у предмету поводом којег је поднесен захтјев ЗП "Електрокрајина" а.д. Бања Лука (у даљњем тексту: тужилац) тужио З. И. (у даљњем тексту: тужени) да му на име неовлашћене потрошње електричне енергије исплати износ од 1.921,85 КМ са законском затезном каматом. Докази које је тужилац извео пред првостепеним судом како би доказао да је тужени неовлашћено трошио електричну енергију су: копија тужиочевог записника наведеног броја и датума, копија тужиочевог налога за обуставу електричне енергије наведеног броја и датума, те копије обрачуна о неовлашћено преузетој енергији са наведеним износом. Подносилац захтјева наводи да када се пажљиво анализира садржај записника о извршеној контроли мјерног мјеста поуздано произлази да су тужиочеви радници на мјерном мјесту туженог само констатовали сљедеће: "По налогу за обуставу ел. енергије [...] и утврдили да је мј. мјесто неуредно (неисправно) тако што су два мостића распојена н-н Л1/Л2 повучена уназад тако да се утрошена енергија не мјери (не региструје) преко сата". У налогу за обуставу електричне енергије дословно је наведено: "Неовлаштена распојена повучена уназад (мостића)". Подносилац захтјева указује и да из стања наведених материјалних доказа није утврђено да је до распајања дошло људским дјеловањем, док је тужени све вријеме поступка наводио да не троши неовлашћено електричну енергију и да је тужиочев радник сваког мјесеца

очитавао стање потрошње, а није навео да постоји квар, односно јасно се види да је квар на бројилу. Подносилац захтјева наводи да се ради поузданог и правилног одговора на питање како је дошло до распајања, а и ради правилног и потпуног утврђивања ове правно релевантне чињенице треба спровести одређено вјештачење које ће обавити вјештак електроструке, а тај доказ треба да изведе тужилац. Код оваквог стања ствари био би неоснован, нерационалан и правно претјеран терет на туженом да он предлаже и изводи доказ вјештачењем ради доказивања тога да ли је у питању технички квар или људско дјеловање. Према мишљењу подносиоца захтјева, због наведених разлога жалбени суд, који одлучује по жалби против првостепене пресуде којом је тужени обавезан да плати тужиоцу утврђени новчани износ по основу неовлашћене потрошње електричне енергије, онемогућен је да донесе правилну одлуку јер је чињенично стање остало неправилно утврђено, па се (засад) по жалби првостепена пресуда не може ни потврдити, а ни преиначити. При томе, подносилац захтјева наводи да би код наведеног стања ствари потврђивањем првостепене пресуде могло доћи до повреде права туженог на имовину. Исто тако, ако би дошло до преинаке пресуде и одбијања тужбеног захтјева, могло би доћи до повреде тужиочевог права на имовину (иако му припада право на тражени износ од туженог, а што се може утврдити само спровођењем одговарајућег вјештачења).


7. Народна скупштина је у одговору на захтјев навела да је у погледу спорног члана, а поводом захтјева (истог) подносиоца захтјева, Уставни суд већ донио одлуку у предмету број У 1/18 од 15. фебруара 2018. године, те је предложено да се захтјев прогласи недопустивим у складу са чланом 19д) Правила Уставног суда. Ипак, уколико се захтјев мериторно рјешава, Народна скупштина је навела да је о повреди члана 13 у вези са чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију Уставни суд одлучио у Одлуци број У 1/18 (тачке 36, 37, 38, 39, 40 и 44). Такође, нема повреде ни члана II/2 Устава Босне и Херцеговине, те се и у том дијелу упућује на Одлуку број У 1/18. Народна скупштина наводи примјер одлуке Европског суда и становишта из одлуке Powel и Rayner против Уједињеног Краљевства, као и чињеницу да се на члан 13 може позвати "свако ко тврди да су његова права гарантована Конвенцијом повријеђена", а не поступајући судија. Народна скупштина налази "непримјереним интерпретирање" текста Конвенције на енглеском језику и њено тумачење, те упућује на Рјешење Уставног суда Републике Српске број У-65/17 од 23. маја 2018. године којим је оцијењено да је наведена законска одредба у складу са Уставом Републике Српске и Европском конвенцијом.


8. У Уставу Босне и Херцеговине релевантне одредбе гласе:

Члан II Људска права и основне слободе

2. Међународни стандарди Права и слободе предвиђене Европском конвенцијом за

заштиту људских права и основних слобода и њеним протоколима директно се примјењују у Босни и Херцеговини. Ови акти имају приоритет над свим осталим законима.

9. Закон о парничном поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 – одлука УС, 45/09 – одлука УС, 49/09, 61/13; за потребе ове одлуке користи се текст прописа како је


објављен у службеним гласилима јер није објављен на свим службеним језицима и писмима) у релевантном дијелу гласи:

Члан 433. Пресуда или рјешење којим се завршава спор мале

вриједности може се побијати само због повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примјене материјалног права.





12. Захтјев за оцјену уставности поднио је Окружни суд у Бањој Луци (судија Милан Благојевић), што значи да је захтјев поднијело овлашћено лице из члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 5/10 од 26. новембра 2010. године, тачке 7˗14, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 37/11). Имајући у виду одредбе члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине и члана 19 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд сматра да је овај захтјев допустив зато што га је поднио овлашћени субјекат, те да не постоји ниједан формални разлог из члана 19 став (1) Правила Уставног суда због којег захтјев не би био допустив.

VI. Меритум

13. У конкретном случају подносилац захтјева сматра да одредба члана 433 став 1 ЗПП није у складу са чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 13 Европске конвенције. Имајући у виду наводе из захтјева, Уставни суд закључује да је подносилац захтјева члан 13 Европске конвенције довео у везу с правом на имовину, те ће у том смислу Уставни суд и испитати наводе из захтјева.

14. Уставни суд најприје примјећује да је о оспореној одредби – члану 433 став 1 ЗПП, односно о њеној компатибилности са Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом већ одлучивао у предмету У 1/18 од 15. фебруара 2018. године. У том предмету Уставни суд је донио одлуку да се одбија захтјев Окружног суда у Бањој Луци (судија Милан Благојевић) за оцјену компатибилности, између осталих чланова, и члана 433 став 1 ЗПП са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције, те је утврдио да је члан 433 став 1 ЗПП у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције. У образложењу одлуке Уставни суд је навео да је подносилац захтјева у односу на одредбу члана 433 став 1 ЗПП проблематизовао обим, односно границе права на жалбу, сматрајући да се због немогућности подношења жалбе због погрешног и непотпуно утврђеног чињеничног стања крши право парничних странака на правично суђење у сегменту права на приступ суду. У вези с наведеним, Уставни суд је указао да члан 6 Европске конвенције не захтијева да постоје судови више инстанце и право на жалбу. Међутим, уколико је држава основала жалбене судове и прописала жалбу, у том случају наведено подразумијева да стране у поступку пред тим судовима имају

основне процесне гаранције које пружа члан 6 став 1 Европске конвенције (независан и непристрасан суд, "једнакост оружја", суђење у разумном року итд.). Наведено никако не значи да се гаранције права на правично суђење односе на обим, односно границе у којима може да се изјави жалба. То улази у дискреционо право сваке државе и непрописивање права на жалбу због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања никако не значи да се тиме крши право на приступ суду, као и било која друга основна гаранција права на правично суђење. Уставни суд је закључио да ограничење из одредбе члана 433 став 1 ЗПП ни у којем случају не дјелује неразумно или претјерано јер је, у суштини, у складу с ефикасношћу парничног поступка, као и с правном природом спора и то не утиче на саму суштину остваривања права на приступ суду, нити је претјерано за парничне странке. Даље, у односу на жалбу у споровима мале вриједности, Уставни суд је указао да је законодавац прописао шта спада у спорове мале вриједности (члан 429 ЗПП), те указао на активну улогу парничних странака пред првостепеним судом пред којим странке уживају све гаранције права на правично суђење у пуном обиму. Сходно наведеном, Уставни суд је сматрао да спорном одредбом законодавац ни у којем случају парничним странкама није ускратио основне процесне гаранције из члана 6 став 1 Европске конвенције којих се морају придржавати и жалбени судови, те да ограничење успостављено спорном одредбом има своје разумно оправдање које није супротно праву на приступ суду на начин како је то оспоравао подносилац захтјева.

15. Такође, у образложењу Одлуке број У 1/18 Уставни суд је утврдио да су неосновани апелантови наводи о дискриминацији из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције (који су доведени у везу с правом на правично суђење, иако експлицитно није наведено), односно да је одредба члана 433 ЗПП компатибилна с правом на недискриминацију јер подносилац захтјева није понудио никакве аргументе из којих би се јасно дало закључити да су спорним одредбама (између осталих и одредбом члана 433 ЗПП) странке на било који начин дискриминисане у поступку. Уставни суд је закључио и да оспорена одредба члана 433 став 1 ЗПП не покреће питање у вези са чланом II/3х) Устава Босне и Херцеговине и чланом 10 Европске конвенције.

16. У конкретном предмету подносилац захтјева је, дакле, оспорио исту одредбу (као у предмету У 1/18), с тим што сада само наводи да је одредба члана 433 став 1 ЗПП супротна члану II/2 Устава Босне и Херцеговине и члану 13 Европске конвенције у вези с правом на имовину.

17. Уставни суд најприје наглашава да члан 31 Правила Уставног суда утврђује обим одлучивања Уставног суда. У правилу, Уставни суд одлучује само о наводима (разлозима, аргументима, чињеницама итд.) и о повредама које су изнесене у захтјеву/апелацији. Ипак, Уставни суд напомиње да је, према цитираном члану Правила Уставног суда, "везан" за наводе из захтјева и апелације у погледу њиховог садржаја, односно у погледу чињеничног супстрата захтјева/апелације. Тако може да се деси да и поред јасног навода апеланта, односно подносиоца захтјева о повреди одређеног права Уставни суд на основу предоченог чињеничног супстрата истакнуто право за које апелант или подносилац захтјева сматра да му је повријеђено "подведе" под неко друго право које није наведено у захтјеву/апелацији, а по правилу iura novit curia (суд зна право). Уставни суд напомиње да се то правило примјењује у сваком предмету, што значи да Уставни суд када добије предмет на одлучивање испита чињенични дио у односу на сва права која би потенцијално


могла да буду покренута изнијетим чињеничним наводима, чак и када нису експлицитно наведена, односно без обзира на то под која их је права апелант или подносилац захтјева подвео (види Уставни суд, Одлука број У 16/11 од 13. јула 2012. године). Дакле, Уставни суд поводом сваког захтјева и апелације размотри све могућности које произлазе из чињеничног супстрата за који је стриктно везан, те размотри наведени захтјев односно апелацију са свих могућих аспеката који би могли произлазити, иако то посебно не образлаже у својим одлукама, искључиво ради сврсисходности. Уставни суд напомиње да нема ex officio право да покреће поступак, али чињенични супстрат захтјева или апелације може подвести под било које право.

18. Када се наведено доведе у контекст конкретног предмета, Уставни суд примјећује да апелант оспорава идентичну одредбу као у предмету број У 1/18 и наводе из конкретног захтјева своди на исте наводе као и у претходном захтјеву (немогућност изјављивања жалбе против првостепене пресуде у споровима мале вриједности због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања) само (у конкретном предмету) у односу на право из члана II/2 Устава Босне и Херцеговине и право на ефикасан правни лијек из члана 13 Европске конвенције у вези с правом на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

19. Уставни суд подсјећа да одредба члана II/2 Устава Босне и Херцеговине гарантује да се права и слободе предвиђене у Европској конвенцији и њеним протоколима директно примјењују у Босни и Херцеговини и имају приоритет над осталим законима. То, између осталог, значи да закони који су у примјени у Босни и Херцеговини морају да садржавају минимум гаранција прописаних у Европској конвенцији, односно закони морају да буду у складу с Европском конвенцијом. Надаље, Уставни суд подсјећа да право из члана 13 Европске конвенције – право на дјелотворан правни лијек – није самостално, већ акцесорно право и на њега може да се позове свако чија су права и слободе признате Европском конвенцијом нарушена. Уставни суд примјећује да је подносилац захтјева навод о кршењу члана 13 Европске конвенције довео у везу с правом на имовину. Уставни суд подсјећа да право из члана 13 Европске конвенције – право на дјелотворан правни лијек – представља једно од процесних права, због чега је уврштен у материјалне одредбе Европске конвенције. Уставни суд напомиње да је у пресуди Европског суда Sürmeli против Њемачке (види Пресуду број 75529/01, ст. 97˗101, ECHR 2006-VII) Европски суд утврдио предмет, значење и досег члана 13 Европске конвенције, те је наведено да члан 13 Европске конвенције гарантује доступност на националном нивоу правног лијека за извршење материјалног садржаја (супстанције) конвенцијских права и слобода у било којем облику у којем се догоди да буде обезбијеђен у домаћем правном поретку. Дакле, учинак члана 13 је да захтијева одредбу о правном лијеку која се бави супстанцијом "приговора о којем се може расправљати" на основу Европске конвенције и да одобри одговарајуће обештећење. Дјелотворност правног лијека у смислу члана 13 Европске конвенције не зависи од извјесности повољног исхода за подносиоца захтјева. Исто тако, чак и ако један правни лијек сам по себи не задовољава у цијелости захтјеве из члана 13, скуп за то прописаних правних лијекова то би могао да чини. Стога је потребно у сваком предмету одредити да ли је правни лијек који је доступан странци у домаћем праву "дјелотворан" било у смислу спречавања наводне повреде или њеног трајања, било у смислу прописивања примјереног обештећења за било коју повреду која је већ настала. Такође, Уставни суд указује на

праксу Европског суда (види пресуду Ganci против Италије, апликација број 41576/98) у којој је наведено да су захтјеви из члана 13 Европске конвенције мањи него они из члана 6 Европске конвенције, те да "суд понавља да, када је ријеч о питању приступа суду, захтјеви из члана 13 апсорбирани су онима из члана 6".

20. Уставни суд подсјећа да је у Одлуци број У 1/18 утврдио сљедеће: "Као што је већ наведено, према пракси Европског суда државе нису обавезне да у својим правним системима обезбиједе право на жалбу. Међутим, уколико је држава основала жалбене судове и прописала жалбу у том случају наведено подразумијева да стране у поступку пред тим судовима имају основне процесне гаранције које пружа члан 6 став 1 Европске конвенције (независан и непристрасан суд, 'једнакост оружја', суђење у разумном року итд.). Међутим, наведено никако не значи да се гаранције права на правично суђење односе на обим односно границе у којима може да се изјави жалба. Наведено, према мишљењу Уставног суда, улази у дискреционо право сваке државе и непрописивање права на жалбу због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања никако не значи да се тиме крши право на приступ суду, као и било која друга основна гаранција права на правично суђење. Према томе, држава има слободно поље процјене да у складу са сопственим потребама и захтјевима одређеног правног система одреди обим односно границу жалбе уколико је основала жалбене судове."

21. Када се наведено (дискреционо право сваке државе да уреди свој правосудни систем и одреди обим и границе жалбе) доведе у везу с наводима из конкретног захтјева – да је одредба члана 433 став 1 ЗПП супротна члану 13 Европске конвенције у вези с правом на имовину, Уставни суд не може да дође до закључка какав покушава да наметне подносилац захтјева. Чињеница је да је право на жалбу у споровима мале вриједности ограничено на начин да странке не могу да оспоравају, нити суд може да испитује првостепену пресуду због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања. Међутим, то не води закључку да одредба члана 433 ЗПП није компатибилна са чланом 13 Европске конвенције у вези са правом на имовину. Одредбом члана 433 став 1 ЗПП ни на који начин се не рјешава питање имовине странака које учествују у поступку. Наиме, сваки спор којим се потражује одређени новчани износ има за посљедицу повећање имовине на једној страни, односно губитак имовине на другој, зависно од исхода поступка. При томе, чињеница да странке немају право да изјаве жалбу због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања или да другостепени суд не може да испита првостепену пресуду због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања не доводи у питање, нити утиче на право на имовину. Наиме, како је Уставни суд навео у Одлуци број У 1/18, "парничне странке у споровима мале вриједности имају обавезу да пред првостепеним судом у потпуности расправе чињенично стање на начин да предложе све доказе којима доказују основаност својих навода, као и да своје наводе супротставе наводима супротне стране."

22. Дакле, то што је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено, како то сматра подносилац захтјева, поводом предмета који је био основ за покретање захтјева, те не може да се испита услијед ограничења наметнутих одредбом члана 433 став 1 ЗПП, посљедица је пропуста једне од странака у току првостепеног поступка или првостепеног суда, али сама одредба члана 433 ЗПП није таква да на било који начин доводи у питање право на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције у вези с правом на имовину. Сходно наведеном, Уставни суд налази да изражена воља и дискреционо право законодавца из одредбе члана 433


став 1 ЗПП да након спроведеног првостепеног поступка, и то без ограничења процесних гаранција, парничним странкама пред првостепеним судом постави границе и обим (пред другостепеним судом) испитивања жалбе, ни у којем случају не ускраћује парничним странкама право на дјелотворан правни лијек у вези с правом на имовину. Стога, подржавајући становишта изнесена у Одлуци број У 1/18, Уставни суд налази да наводи из конкретног захтјева нису могли да доведу у сумњу та становишта, већ напротив, раније заузета становишта изнијета у Одлуци број У 1/18 могу да се примијене и у конкретном предмету, и то као полазни основ за закључак да право државе да регулише систем и ограничи право на жалбу није у супротности (ни) с правом из члана II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 13 Европске конвенције у вези с правом на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

23. На основу наведеног, Уставни суд закључује да је оспорена одредба члана 433 став 1 ЗПП у складу с одредбом члана II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 13 Европске конвенције у вези с правом на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


24. Уставни суд закључује да је одредба члана 433 став 1 ЗПП компатибилна са чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 13 Европске конвенције у вези с правом на имовину будући да спорна одредба јасно регулише парнични поступак по жалби у споровима мале вриједности, те је у оквиру дискреционог права датог држави да уреди систем држава одредила обим и границе испитивања жалбе, а сама чињеница да странка која је незадовољна донијетом одлуком првостепеног суда одлуку више не може да оспорава због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања ни на који начин не доводи у питање гаранције из члана 13 Европске конвенције у вези с правом на имовину.


26. У складу са чланом VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.




predmetu broj U 23/18, rješavajući zahtjev Okružnog suda u Banjoj Luci (sudija Milan Blagojević), na osnovu člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) alineja b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se zahtjev Okružnog suda u Banjoj Luci (sudija

Milan Blagojević) za ocjenu kompatibilnosti člana 433. stav 1.

Zakona o parničnom postupku Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 – odluka Ustavnog suda Republike Srpske, 45/09 – odluka Ustavnog suda Republike Srpske, 49/09 i 61/13) sa članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa pravom na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Utvrđuje se da je član 433. stav 1. Zakona o parničnom postupku Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 – odluka Ustavnog suda Republike Srpske, 45/09 – odluka Ustavnog suda Republike Srpske, 49/09 i 61/13) u skladu sa članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa pravom na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.



1. Okružni sud u Banjoj Luci (sudija Milan Blagojević, u daljnjem tekstu: podnosilac zahtjeva) podnio je 18. decembra 2018. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu kompatibilnosti člana 433. stav 1. Zakona o parničnom postupku Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 – odluka Ustavnog suda Republike Srpske, 45/09 – odluka Ustavnog suda Republike Srpske, 49/09 i 61/13, u daljnjem tekstu: ZPP) sa članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Podnosilac zahtjeva je istog dana dostavio dopunu zahtjeva.


2. Na osnovu člana 23. stav (2) Pravila Ustavnog suda, od Narodne skupštine Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Narodna skupština) zatraženo je 24. januara 2019. godine da dostavi odgovor na zahtjev.

3. Narodna skupština je dostavila odgovor 28. februara 2019. godine.


4. Podnosilac zahtjeva je naveo da je odredbom člana 433. stav 1. ZPP zakonodavac nametnuo dvije zabrane: jedna se odnosi na stranke u postupku (da u sporu male vrijednosti žalbom osporava presudu zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja), a druga na žalbeni sud (da po tom osnovu ispituje presudu). Iako zabrana nije izričito navedena, ona proizlazi iz riječi "samo zbog" koje isključuju pravo na osporavanje presude zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. Podnosilac zahtjeva navodi da je ta zabrana u suprotnosti sa članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 13. Evropske konvencije. Podnosilac zahtjeva ističe da su članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine sva prava iz Evropske konvencije "izdignuta na ustavni nivo", pa tako i pravo na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije, čiji je sadržaj citiran na engleskom jeziku i domaćem jeziku. Jedan od akcenata iz navedenih odredbi je u "efektivnosti", odnosno "djelotvornosti" domaćeg pravnog lijeka. Kako podnosilac zahtjeva navodi, akcenat je također na tome da pravo na takav "djelotvoran" pravni lijek ima "svako", što, prema mišljenju podnosioca zahtjeva, znači da taj pravni lijek mora imati svako


bez obzira na to da li se radi o sporu do 5.000 KM ili preko 5.000 KM jer u citiranoj odredbi nijednom riječju pravo na djelotvoran pravni lijek nije ograničeno (tako što je propisano da djelotvoran pravni lijek mogu izjaviti samo oni subjekti koji se spore o zahtjevima koji prelaze 5.000 KM, a da oni koji se spore do 5.000 KM nemaju pravo na takav lijek). Nadalje, podnosilac zahtjeva navodi da iz citirane konvencijske odredbe proizlazi "i da se pravo na djelotvoran pravni lijek mora uvijek dovoditi u vezu sa tim da li se pravnim lijekom ističe povreda nekog od prava ili sloboda utvrđenih u [Evropskoj konvenciji]", ukazujući na predmet Evropskog suda Klass protiv Njemačke. Primjenjujući navedeno stanovište Evropskog suda na konkretan predmet, kako je naveo podnosilac zahtjeva, vidi se da tuženi negira da je uradio ono što mu tužilac stavlja na teret, a također navodi da će, ukoliko pravosnažno bude obavezan da tužiocu plati potraživani novčani iznos, biti povrijeđeno njegovo pravo na imovinu. Podnosilac zahtjeva navodi da je osporenom odredbom tuženom zabranjeno da osporava prvostepenu presudu u pogledu odlučujućih činjenica, kao i sudu da u tom pogledu ispituje zakonitost i pravilnost prvostepene presude. Stoga će takvom zakonskom odredbom (zabranom) doći ne samo do povrede prava tuženog na djelotvoran pravni lijek već, u konačnici, i do povrede prava na imovinu. Iz svega navedenog, prema mišljenju podnosioca zahtjeva, proizlazi da osporena odredba nije u skladu (ili bolje reći suprotna je) sa članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 13. Evropske konvencije.

5. U dopuni zahtjeva podnosilac je ukazao da se pravo na djelotvoran pravni lijek ne može negirati pozivanjem na princip efikasnosti sudskog postupka, što je i obrazložio. Prema mišljenju podnosioca zahtjeva, bilo kakvo pozivanje na efikasnost sudskog postupka "kao 'razlog' za neprimjenjivanje konvencijskog prava na djelotvoran pravni lijek u parničnim sporovima male vrijednosti bilo bi neproporcionalan teret koji se ni pravno ni moralno ne može opravdati, već bi direktno vodilo i u povredu konvencijskog prava na imovinu".


6. Podnosilac zahtjeva ukazuje da je u predmetu povodom kojeg je podnesen zahtjev ZP "Elektrokrajina" a.d. Banja Luka (u daljnjem tekstu: tužilac) tužio Z. I. (u daljnjem tekstu: tuženi) da mu na ime neovlaštene potrošnje električne energije isplati iznos od 1.921,85 KM sa zakonskom zateznom kamatom. Dokazi koje je tužilac izveo pred prvostepenim sudom kako bi dokazao da je tuženi neovlašteno trošio električnu energiju su: kopija tužiočevog zapisnika navedenog broja i datuma, kopija tužiočevog naloga za obustavu električne energije navedenog broja i datuma, te kopije obračuna o neovlašteno preuzetoj energiji sa navedenim iznosom. Podnosilac zahtjeva navodi da kada se pažljivo analizira sadržaj zapisnika o izvršenoj kontroli mjernog mjesta pouzdano proizlazi da su tužiočevi radnici na mjernom mjestu tuženog samo konstatirali sljedeće: "Po nalogu za obustavu el. energije [...] i utvrdili da je mj. mjesto neuredno (neispravno) tako što su dva mostića raspojena n-n L1/L2 povučena unazad tako da se utrošena energija ne mjeri (ne registruje) preko sata". U nalogu za obustavu električne energije doslovno je navedeno: "Neovlaštena raspojena povučena unazad (mostića)". Podnosilac zahtjeva ukazuje i da iz stanja navedenih materijalnih dokaza nije utvrđeno da je do raspajanja došlo ljudskim djelovanjem, dok je tuženi sve vrijeme postupka navodio da ne troši neovlašteno električnu energiju i da je tužiočev radnik svakog mjeseca očitavao stanje potrošnje, a nije naveo da postoji kvar, odnosno jasno se vidi da je kvar na brojilu. Podnosilac zahtjeva navodi da se radi pouzdanog i pravilnog odgovora na pitanje kako je došlo do raspajanja, a i radi pravilnog i potpunog utvrđivanja ove pravno relevantne činjenice treba provesti određeno vještačenje koje će obaviti vještak elektrostruke, a taj dokaz treba da izvede tužilac. Kod ovakvog

stanja stvari bio bi neosnovan, neracionalan i pravno pretjeran teret na tuženom da on predlaže i izvodi dokaz vještačenjem radi dokazivanja toga da li je u pitanju tehnički kvar ili ljudsko djelovanje. Prema mišljenju podnosioca zahtjeva, zbog navedenih razloga žalbeni sud, koji odlučuje po žalbi protiv prvostepene presude kojom je tuženi obavezan da plati tužiocu utvrđeni novčani iznos po osnovu neovlaštene potrošnje električne energije, onemogućen je da donese pravilnu odluku jer je činjenično stanje ostalo nepravilno utvrđeno, pa se (zasad) po žalbi prvostepena presuda ne može ni potvrditi, a ni preinačiti. Pri tome, podnosilac zahtjeva navodi da bi kod navedenog stanja stvari potvrđivanjem prvostepene presude moglo doći do povrede prava tuženog na imovinu. Isto tako, ako bi došlo do preinake presude i odbijanja tužbenog zahtjeva, moglo bi doći do povrede tužiočevog prava na imovinu (iako mu pripada pravo na traženi iznos od tuženog, a što se može utvrditi samo provođenjem odgovarajućeg vještačenja).


7. Narodna skupština je u odgovoru na zahtjev navela da je u pogledu spornog člana, a povodom zahtjeva (istog) podnosioca zahtjeva, Ustavni sud već donio odluku u predmetu broj U 1/18 od 15. februara 2018. godine, te je predloženo da se zahtjev proglasi nedopustivim u skladu sa članom 19.d) Pravila Ustavnog suda. Ipak, ukoliko se zahtjev meritorno rješava, Narodna skupština je navela da je o povredi člana 13. u vezi sa članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju Ustavni sud odlučio u Odluci broj U 1/18 (tačke 36, 37, 38, 39, 40. i 44). Također, nema povrede ni člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, te se i u tom dijelu upućuje na Odluku broj U 1/18. Narodna skupština navodi primjer odluke Evropskog suda i stanovišta iz odluke Powel i Rayner protiv Ujedinjenog Kraljevstva, kao i činjenicu da se na član 13. može pozvati "svako ko tvrdi da su njegova prava garantirana Konvencijom povrijeđena", a ne postupajući sudija. Narodna skupština nalazi "neprimjerenim interpretiranje" teksta Konvencije na engleskom jeziku i njeno tumačenje, te upućuje na Rješenje Ustavnog suda Republike Srpske broj U-65/17 od 23. maja 2018. godine kojim je ocijenjeno da je navedena zakonska odredba u skladu sa Ustavom Republike Srpske i Evropskom konvencijom.


8. U Ustavu Bosne i Hercegovine relevantne odredbe glase:

Član II Ljudska prava i osnovne slobode

2. Međunarodni standardi Prava i slobode predviđeni u Evropskoj konvenciji za zaštitu

ljudskih prava i osnovnih sloboda i u njenim protokolima se direktno primjenjuju u Bosni i Hercegovini. Ovi akti imaju prioritet nad svim ostalim zakonima.

9. Zakon o parničnom postupku Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 – odluka US, 45/09 – odluka US, 49/09, 61/13; za potrebe ove odluke koristi se tekst propisa kako je objavljen u službenim glasilima jer nije objavljen na svim službenim jezicima i pismima) u relevantnom dijelu glasi:

Član 433. Presuda ili rješenje kojim se završava spor male vrijednosti

može se pobijati samo zbog povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primjene materijalnog prava.

V. Dopustivost



bilo koji sud u Bosni i Hercegovini u pogledu toga da li je zakon, o čijem važenju njegova odluka ovisi, kompatibilan sa ovim Ustavom, sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i


osnovnim slobodama i njenim protokolima, ili sa zakonima Bosne i Hercegovine; ili u pogledu postojanja ili domašaja nekog opšteg pravila međunarodnog javnog prava koje je bitno za odluku suda.

12. Zahtjev za ocjenu ustavnosti podnio je Okružni sud u Banjoj Luci (sudija Milan Blagojević), što znači da je zahtjev podnijelo ovlašteno lice iz člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 5/10 od 26. novembra 2010. godine, tačke 7˗14, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 37/11). Imajući u vidu odredbe člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 19. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da je ovaj zahtjev dopustiv zato što ga je podnio ovlašteni subjekt, te da ne postoji nijedan formalni razlog iz člana 19. stav (1) Pravila Ustavnog suda zbog kojeg zahtjev ne bi bio dopustiv.

VI. Meritum

13. U konkretnom slučaju podnosilac zahtjeva smatra da odredba člana 433. stav 1. ZPP nije u skladu sa članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 13. Evropske konvencije. Imajući u vidu navode iz zahtjeva, Ustavni sud zaključuje da je podnosilac zahtjeva član 13. Evropske konvencije doveo u vezu s pravom na imovinu, te će u tom smislu Ustavni sud i ispitati navode iz zahtjeva.

14. Ustavni sud najprije primjećuje da je o osporenoj odredbi – članu 433. stav 1. ZPP, odnosno o njenoj kompatibilnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine i Evropskom konvencijom već odlučivao u predmetu U 1/18 od 15. februara 2018. godine. U tom predmetu Ustavni sud je donio odluku da se odbija zahtjev Okružnog suda u Banjoj Luci (sudija Milan Blagojević) za ocjenu kompatibilnosti, između ostalih članova, i člana 433. stav 1. ZPP sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije, te je utvrdio da je član 433. stav 1. ZPP u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije. U obrazloženju odluke Ustavni sud je naveo da je podnosilac zahtjeva u odnosu na odredbu člana 433. stav 1. ZPP problematizirao obim, odnosno granice prava na žalbu, smatrajući da se zbog nemogućnosti podnošenja žalbe zbog pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja krši pravo parničnih stranaka na pravično suđenje u segmentu prava na pristup sudu. U vezi s navedenim, Ustavni sud je ukazao da član 6. Evropske konvencije ne zahtijeva da postoje sudovi više instance i pravo na žalbu. Međutim, ukoliko je država osnovala žalbene sudove i propisala žalbu, u tom slučaju navedeno podrazumijeva da strane u postupku pred tim sudovima imaju osnovne procesne garancije koje pruža član 6. stav 1. Evropske konvencije (nezavisan i nepristrasan sud, "jednakost oružja", suđenje u razumnom roku itd.). Navedeno nikako ne znači da se garancije prava na pravično suđenje odnose na obim, odnosno granice u kojima se može izjaviti žalba. To ulazi u diskreciono pravo svake države i nepropisivanje prava na žalbu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja nikako ne znači da se time krši pravo na pristup sudu, kao i bilo koja druga osnovna garancija prava na pravično suđenje. Ustavni sud je zaključio da ograničenje iz odredbe člana 433. stav 1. ZPP ni u kojem slučaju ne djeluje nerazumno ili pretjerano jer je, u suštini, u skladu s efikasnošću parničnog postupka, kao i s pravnom prirodom spora i to ne utječe na samu suštinu ostvarivanja prava na pristup sudu, niti je pretjerano za parnične stranke. Dalje, u odnosu na žalbu u sporovima male vrijednosti, Ustavni sud je ukazao da je zakonodavac propisao šta spada u sporove male vrijednosti (član 429. ZPP), te ukazao na aktivnu ulogu parničnih stranaka pred prvostepenim sudom pred kojim stranke uživaju sve garancije prava na pravično suđenje u punom obimu. Shodno navedenom, Ustavni sud je smatrao da spornom odredbom zakonodavac ni u kojem slučaju parničnim strankama nije uskratio osnovne

procesne garancije iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije kojih se moraju pridržavati i žalbeni sudovi, te da ograničenje uspostavljeno spornom odredbom ima svoje razumno opravdanje koje nije suprotno pravu na pristup sudu na način kako je to osporavao podnosilac zahtjeva.

15. Također, u obrazloženju Odluke broj U 1/18 Ustavni sud je utvrdio da su neosnovani apelantovi navodi o diskriminaciji iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije (koji su dovedeni u vezu s pravom na pravično suđenje, iako eksplicitno nije navedeno), odnosno da je odredba člana 433. ZPP kompatibilna s pravom na nediskriminaciju jer podnosilac zahtjeva nije ponudio nikakve argumente iz kojih bi se jasno dalo zaključiti da su spornim odredbama (između ostalih i odredbom člana 433. ZPP) stranke na bilo koji način diskriminirane u postupku. Ustavni sud je zaključio i da osporena odredba člana 433. stav 1. ZPP ne pokreće pitanje u vezi sa članom II/3.h) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 10. Evropske konvencije.

16. U konkretnom predmetu podnosilac zahtjeva je, dakle, osporio istu odredbu (kao u predmetu U 1/18), s tim što sada samo navodi da je odredba člana 433. stav 1. ZPP suprotna članu II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članu 13. Evropske konvencije u vezi s pravom na imovinu.

17. Ustavni sud najprije naglašava da član 31. Pravila Ustavnog suda utvrđuje obim odlučivanja Ustavnog suda. U pravilu, Ustavni sud odlučuje samo o navodima (razlozima, argumentima, činjenicama itd.) i o povredama koje su iznesene u zahtjevu/apelaciji. Ipak, Ustavni sud napominje da je, prema citiranom članu Pravila Ustavnog suda, "vezan" za navode iz zahtjeva i apelacije u pogledu njihovog sadržaja, odnosno u pogledu činjeničnog supstrata zahtjeva/apelacije. Tako se može desiti da i pored jasnog navoda apelanta, odnosno podnosioca zahtjeva o povredi određenog prava Ustavni sud na osnovu predočenog činjeničnog supstrata istaknuto pravo za koje apelant ili podnosilac zahtjeva smatra da mu je povrijeđeno "podvede" pod neko drugo pravo koje nije navedeno u zahtjevu/apelaciji, a po pravilu iura novit curia (sud zna pravo). Ustavni sud napominje da se to pravilo primjenjuje u svakom predmetu, što znači da Ustavni sud kada dobije predmet na odlučivanje ispita činjenični dio u odnosu na sva prava koja bi potencijalno mogla biti pokrenuta iznijetim činjeničnim navodima, čak i kada nisu eksplicitno navedena, odnosno bez obzira na to pod koja ih je prava apelant ili podnosilac zahtjeva podveo (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 16/11 od 13. jula 2012. godine). Dakle, Ustavni sud povodom svakog zahtjeva i apelacije razmotri sve mogućnosti koje proizlaze iz činjeničnog supstrata za koji je striktno vezan, te razmotri navedeni zahtjev odnosno apelaciju sa svih mogućih aspekata koji bi mogli proizlaziti, iako to posebno ne obrazlaže u svojim odlukama, isključivo radi svrsishodnosti. Ustavni sud napominje da nema ex officio pravo da pokreće postupak, ali činjenični supstrat zahtjeva ili apelacije može podvesti pod bilo koje pravo.

18. Kada se navedeno dovede u kontekst konkretnog predmeta, Ustavni sud primjećuje da apelant osporava identičnu odredbu kao u predmetu broj U 1/18 i navode iz konkretnog zahtjeva svodi na iste navode kao i u prethodnom zahtjevu (nemogućnost izjavljivanja žalbe protiv prvostepene presude u sporovima male vrijednosti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja) samo (u konkretnom predmetu) u odnosu na pravo iz člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i pravo na efikasan pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije u vezi s pravom na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

19. Ustavni sud podsjeća da odredba člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine garantira da se prava i slobode predviđene u Evropskoj konvenciji i njenim protokolima direktno primjenjuju u


Bosni i Hercegovini i imaju prioritet nad ostalim zakonima. To, između ostalog, znači da zakoni koji su u primjeni u Bosni i Hercegovini moraju sadržavati minimum garancija propisanih u Evropskoj konvenciji, odnosno zakoni moraju biti u skladu s Evropskom konvencijom. Nadalje, Ustavni sud podsjeća da pravo iz člana 13. Evropske konvencije – pravo na djelotvoran pravni lijek – nije samostalno, već akcesorno pravo i na njega se može pozvati svako čija su prava i slobode priznate Evropskom konvencijom narušena. Ustavni sud primjećuje da je podnosilac zahtjeva navod o kršenju člana 13. Evropske konvencije doveo u vezu s pravom na imovinu. Ustavni sud podsjeća da pravo iz člana 13. Evropske konvencije – pravo na djelotvoran pravni lijek – predstavlja jedno od procesnih prava, zbog čega je uvršten u materijalne odredbe Evropske konvencije. Ustavni sud napominje da je u presudi Evropskog suda Sürmeli protiv Njemačke (vidi Presudu broj 75529/01, st. 97˗101, ECHR 2006-VII) Evropski sud utvrdio predmet, značenje i doseg člana 13. Evropske konvencije, te je navedeno da član 13. Evropske konvencije garantira dostupnost na nacionalnom nivou pravnog lijeka za izvršenje materijalnog sadržaja (supstancije) konvencijskih prava i sloboda u bilo kojem obliku u kojem se dogodi da bude osiguran u domaćem pravnom poretku. Dakle, učinak člana 13. je da zahtijeva odredbu o pravnom lijeku koja se bavi supstancijom "prigovora o kojem se može raspravljati" na osnovu Evropske konvencije i da odobri odgovarajuće obeštećenje. Djelotvornost pravnog lijeka u smislu člana 13. Evropske konvencije ne zavisi od izvjesnosti povoljnog ishoda za podnosioca zahtjeva. Isto tako, čak i ako jedan pravni lijek sam po sebi ne zadovoljava u cijelosti zahtjeve iz člana 13, skup za to propisanih pravnih lijekova to bi mogao činiti. Stoga je potrebno u svakom predmetu odrediti da li je pravni lijek koji je dostupan stranci u domaćem pravu "djelotvoran" bilo u smislu sprečavanja navodne povrede ili njenog trajanja, bilo u smislu propisivanja primjerenog obeštećenja za bilo koju povredu koja je već nastala. Također, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda (vidi presudu Ganci protiv Italije, aplikacija broj 41576/98) u kojoj je navedeno da su zahtjevi iz člana 13. Evropske konvencije manji nego oni iz člana 6. Evropske konvencije, te da "sud ponavlja da, kada je riječ o pitanju pristupa sudu, zahtjevi iz člana 13. apsorbirani su onima iz člana 6.".

20. Ustavni sud podsjeća da je u Odluci broj U 1/18 utvrdio sljedeće: "Kao što je već navedeno, prema praksi Evropskog suda države nisu obavezne u svojim pravnim sistemima osigurati pravo na žalbu. Međutim, ukoliko je država osnovala žalbene sudove i propisala žalbu u tom slučaju navedeno podrazumijeva da strane u postupku pred tim sudovima imaju osnovne procesne garancije koje pruža član 6. stav 1. Evropske konvencije (nezavisan i nepristrasan sud, 'jednakost oružja', suđenje u razumnom roku itd.). Međutim, navedeno nikako ne znači da se garancije prava na pravično suđenje odnose na obim odnosno granice u kojima se može izjaviti žalba. Navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, ulazi u diskreciono pravo svake države i nepropisivanje prava na žalbu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja nikako ne znači da se time krši pravo na pristup sudu, kao i bilo koja druga osnovna garancija prava na pravično suđenje. Prema tome, država ima slobodno polje procjene da u skladu s vlastitim potrebama i zahtjevima određenog pravnog sistema odredi obim odnosno granicu žalbe ukoliko je osnovala žalbene sudove."

21. Kada se navedeno (diskreciono pravo svake države da uredi svoj pravosudni sistem i odredi obim i granice žalbe) dovede u vezu s navodima iz konkretnog zahtjeva – da je odredba člana 433. stav 1. ZPP suprotna članu 13. Evropske konvencije u vezi s pravom na imovinu, Ustavni sud ne može doći do zaključka kakav pokušava da nametne podnosilac zahtjeva. Činjenica je da je pravo na žalbu u sporovima male vrijednosti ograničeno na način da stranke ne mogu osporavati, niti sud može ispitivati

prvostepenu presudu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, to ne vodi zaključku da odredba člana 433. ZPP nije kompatibilna sa članom 13. Evropske konvencije u vezi sa pravom na imovinu. Odredbom člana 433. stav 1. ZPP ni na koji način se ne rješava pitanje imovine stranaka koje učestvuju u postupku. Naime, svaki spor kojim se potražuje određeni novčani iznos ima za posljedicu povećanje imovine na jednoj strani, odnosno gubitak imovine na drugoj, zavisno od ishoda postupka. Pri tome, činjenica da stranke nemaju pravo izjaviti žalbu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ili da drugostepeni sud ne može ispitati prvostepenu presudu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ne dovodi u pitanje, niti utječe na pravo na imovinu. Naime, kako je Ustavni sud naveo u Odluci broj U 1/18, "parnične stranke u sporovima male vrijednosti imaju obavezu da pred prvostepenim sudom u potpunosti rasprave činjenično stanje na način da predlože sve dokaze kojima dokazuju osnovanost svojih navoda, kao i da svoje navode suprotstave navodima suprotne strane."

22. Dakle, to što je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno, kako to smatra podnosilac zahtjeva, povodom predmeta koji je bio osnov za pokretanje zahtjeva, te se ne može ispitati uslijed ograničenja nametnutih odredbom člana 433. stav 1. ZPP, posljedica je propusta jedne od stranaka u toku prvostepenog postupka ili prvostepenog suda, ali sama odredba člana 433. ZPP nije takva da na bilo koji način dovodi u pitanje pravo na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije u vezi s pravom na imovinu. Shodno navedenom, Ustavni sud nalazi da izražena volja i diskreciono pravo zakonodavca iz odredbe člana 433. stav 1. ZPP da nakon provedenog prvostepenog postupka, i to bez ograničenja procesnih garancija, parničnim strankama pred prvostepenim sudom postavi granice i obim (pred drugostepenim sudom) ispitivanja žalbe, ni u kojem slučaju ne uskraćuje parničnim strankama pravo na djelotvoran pravni lijek u vezi s pravom na imovinu. Stoga, podržavajući stanovišta iznesena u Odluci broj U 1/18, Ustavni sud nalazi da navodi iz konkretnog zahtjeva nisu mogli dovesti u sumnju ta stanovišta, već naprotiv, ranije zauzeta stanovišta iznijeta u Odluci broj U 1/18 mogu se primijeniti i u konkretnom predmetu, i to kao polazni osnov za zaključak da pravo države da regulira sistem i ograniči pravo na žalbu nije u suprotnosti (ni) s pravom iz člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 13. Evropske konvencije u vezi s pravom na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

23. Na osnovu navedenog, Ustavni sud zaključuje da je osporena odredba člana 433. stav 1. ZPP u skladu s odredbom člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 13. Evropske konvencije u vezi s pravom na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VII. Zaključak

24. Ustavni sud zaključuje da je odredba člana 433. stav 1. ZPP kompatibilna sa članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 13. Evropske konvencije u vezi s pravom na imovinu budući da sporna odredba jasno regulira parnični postupak po žalbi u sporovima male vrijednosti, te je u okviru diskrecionog prava datog državi da uredi sistem država odredila obim i granice ispitivanja žalbe, a sama činjenica da stranka koja je nezadovoljna donijetom odlukom prvostepenog suda odluku više ne može osporavati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ni na koji način ne dovodi u pitanje garancije iz člana 13. Evropske konvencije u vezi s pravom na imovinu.



26. U skladu sa članom VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.




predmetu broj U 4/19, rješavajući zahtjev Suda Bosne i Hercegovine (sutkinja Jadranka Brenjo), na temelju članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) alineja b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Mirsad Ćeman, dopredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, dopredsjednica Tudor Pantiru, sudac Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja Giovanni Grasso, sudac na sjednici održanoj 5. srpnja 2019. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI MERITUMU Odbija se zahtjev Suda Bosne i Hercegovine (sutkinja

Jadranka Brenjo) za ocjenu kompatibilnosti članka 17. točka (22) u svezi sa člankom 18. točka (a) Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) sa člankom I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

Utvrđuje se da je članak 17. točka (22) u svezi sa člankom 18. točka (a) Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) sukladan članku I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.



1. Sud Bosne i Hercegovine (sutkinja Jadranka Brenjo, u daljnjem tekstu: podnositelj zahtjeva) podnio je 25. ožujka 2019. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu kompatibilnosti članka 17. točka (22) u svezi sa člankom 18. točka (a) Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) sa člankom I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Zastupničkog doma i Doma naroda, te od Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vijeće) zatraženo je 7. i 8. svibnja 2019. godine da dostave odgovore na zahtjev.

3. Parlamentarna skupština, Zastupnički dom, obavijestila je Ustavni sud da je zahtjev dostavljen Ustavnopravnom povjerenstvu Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine u svrhu davanja mišljenja, ali da ono još uvijek nije imenovano. Vijeće je dostavilo odgovor u ostavljenome roku.


4. Podnositelj zahtjeva smatra da odredbe članka 17. točka (22) u svezi sa člankom 18. točka (a) Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću (u daljnjem tekstu: prijeporne odredbe) nisu kompatibilne sa odredbama članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu Zakon o sudbenom i tužiteljskom vijeću bit će skraćen kao Zakon o VSTV).

5. U svezi sa navedenim, podnositelj zahtjeva je istaknuo da je pred Sudom Bosne i Hercegovine pokrenut upravni spor protiv Vijeća, kao tuženoga, u svrhu poništenja akata koje je donijelo Vijeće (Kriterija za ocjenjivanje rada predsjednika sudova i predsjednika sudbenih odjela u Bosni i Hercegovini i Kriterija za ocjenjivanje rada sudaca u Bosni i Hercegovini, u daljnjem tekstu: kriteriji). Podnositelj zahtjeva smatra da je potrebno zastati sa upravnim sporom, jer iz "petita i supstrata tužbe proizlazi potreba ocjene ustavnosti". Dakle, kako je podnositelj zahtjeva naveo, "[i]ako se tužbom traži ocjena ustavnosti pobijanih podzakonskih akata, […] najprije je neophodno ispitati ustavnost odredbe članka 17. točka (22) u svezi sa člankom 18. točka (a) Zakona o VSTV u dijelu koji se odnosi na predsjednika suda, predsjednike odjela i suce Suda BiH". Podnositelj zahtjeva navodi da su navedeni kriteriji (kako je navedeno u njihovim preambulama) koje je donijelo Vijeće usvojeni isključivo na temelju odredbe članka 17. točka (22) u svezi sa člankom 18. točka (a) Zakona o VSTV, "pa se pitanje njihove pravne sudbine otvara donošenjem odluke Ustavnog suda BiH u odnosu na predmetni zahtjev". Podnositelj zahtjeva navodi da "ovu nadležnost [Vijeće] može ostvariti, kad je u pitanju Sud BiH, samo u onoj domeni i obimu koji je propisan Zakonom o Sudu BiH, a mogućnost ocjenjivanja od bilo kojeg tijela nije propisana tim zakonom iz čega proizlaze nejasnoće i pravna nesigurnost i prekoračenje ustavnih ovlasti od [Vijeća]". Podnositelj zahtjeva, dalje, upućuje na odredbu članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, te, između ostaloga, navodi da se vladavina prava ne smije poistovjećivati samo sa zakonitošću postupanja tijela državne vlasti nego te ovlasti u postupanju moraju biti u okviru ustavnih određenja, te svako postupanje protivno ovom krši načelo vladavine prava iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. Kako je podnositelj zahtjeva dalje istaknuo, vladavina prava je više od samog zahtjeva za postupanje sukladno zakonu i ona uključuje i zahtjeve koji se tiču sadržaja zakona. Vladavina prava nije samo vladavina zakona već vladavina po pravu koja uz zahtjev za ustavnost i zakonitost, kao najvažnijim načelom svakog uređenog pravnog poretka sadrži i pravni okvir postupanja, ali samo u okviru svojih ustavnih i zakonskih nadležnosti. Podnositelj zahtjeva je ukazao i na praksu Europskog suda za ljudska prava (presude Silver i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Malone protiv Ujedinjenog Kraljevstva) u smislu uspostavljenih mjerila koja moraju biti ispunjena "da bi se riječ zakon u sintagmi propisan zakonom smatrala zakonom".

6. Kako je istaknuo podnositelj zahtjeva, da bi se utvrdilo jesu li odredbe članka 17. točka (22) Zakona o VSTV u svezi sa člankom 18. točka (a) Zakona o VSTV u suglasnosti sa odredbom članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, potrebno je ispitati međusobni odnos Zakona o VSTV i Zakona o Sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Zakon o Sudu BiH) i kompatibilnost prijepornih odredaba sa Zakonom o Sudu BiH. S tim u svezi, podnositelj zahtjeva navodi da je Zakon o Sudu BiH "organski", temeljni zakon koji, prema europskim standardima, pripada "primarnom zakonodavstvu", kojim je uređena situs materiae za predsjednika suda, predsjednike odjela i suce Suda BiH, a koji nije propisao institut ocjenjivanja sudaca. Podnositelj zahtjeva navodi da je tužbom dan detaljan opis u prilog nepostojanju zakonske osnove za primjenu nadležnosti za utvrđivanje kriterija za ocjenjivanje rada sudaca od Vijeća u odnosu na Sud BiH, što, prema ocjeni podnositelja zahtjeva,


otvara pitanje ustavnosti obzirom na to da Zakon o Sudu BiH ne propisuje ocjenjivanje.

7. Dalje, podnositelj zahtjeva se pozvao na Mišljenje broj 17 (2014) Savjetodavnog vijeća europskih sudaca o vrednovanju sudačkog rada, kvaliteti sudbenog sustava i poštivanju sudbene neovisnosti, pri tome akcentirajući dio preporuke pod točkom 4. (poticanje na neformalne evaluacijske postupke koji pomažu usavršavanju sudaca) i pod točkom 5. u kojoj se ističu "[o]snova i glavni elementi za formalno vrednovanje (gdje postoji) trebali bi biti postavljeni jasno i iscrpno u primarnom zakonodavstvu. Detalji se mogu regulirati podzakonskim propisima koji bi, također, trebali biti objavljeni".

8. Podnositelj zahtjeva ukazuje da, protivno od Suda BiH, entitetski sudovi i Zakon o sudovima Brčko distrikta BiH propisuju ocjenjivanje. Stoga, kako je naveo podnositelj zahtjeva, Vijeće ostvaruje svoje nadležnosti i u odnosu na Sud BiH sukladno Zakonu o VSTV za pitanja koja su uređena tim zakonom, primjerice imenovanje sudaca, a "ostvario bi svoju nadležnost i u pogledu ocjenjivanja da je to Zakonom o Sudu BiH, kao primarnim zakonodavstvom, propisano". Pošto ocjenjivanje predsjednika Suda BiH, predsjednika odjela i sudaca tog suda nije propisano Zakonom o Sudu BiH, Vijeće je, kako podnositelj zahtjeva navodi, prekoračilo svoje ovlasti u odnosu na donesene kriterije, kršeći na taj način i načelo vladavine prava iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

9. Polazeći od navedenog, podnositelj zahtjeva smatra da Vijeće nije imalo ovlast proširiti svoje nadležnosti u odnosu na Sud BiH, kada takva mogućnost nije propisana Zakonom o Sudu BiH, iz čega proizlaze nesigurnost i prekoračenje ustavnih ovlasti.

10. Slijedeći navedeno, podnositelj zahtjeva smatra da je potrebno ispitati ustavnost, odnosno kompatibilnost Zakona o VSTV u odnosu na Zakon o Sudu BiH i ustavnost odredaba članka 17. točka (22) u svezi sa člankom 18. točka (a) Zakona o VSTV u odnosu na članak I/2. Ustava Bosne i Hercegovine u dijelu koji se odnosi na ocjenjivanje predsjednika Suda BiH, predsjednika odjela i sudaca Suda BiH.

b) Činjenice predmeta glede kojeg je podnesen zahtjev

11. Podnositelj zahtjeva ukazuje da su predsjednik Suda BiH, predsjednica Kaznenog odjela Suda BiH i sudac Suda BiH, u svojstvu tužitelja, u upravnom sporu pred Sudom BiH podnijeli tužbu protiv Vijeća, kao tuženog, u svrhu poništenja akata Vijeća, i to Kriterija za ocjenjivanje rada predsjednika sudova i predsjednika sudbenih odjela u Bosni i Hercegovini i Kriterija za ocjenjivanje rada sudaca u Bosni i Hercegovini zbog toga što pobijani akti u dijelu koji se odnosi na predsjednika Suda BiH, predsjednike odjela i suce Suda BiH nisu sukladni Zakonu o VSTV, Zakonu o Sudu BiH i Ustavu Bosne i Hercegovine. Tužitelji su predložili da Sud BiH donese presudu kojom usvaja tužbeni zahtjev tužitelja i pobijane akte - kriterije - u odnosu na predsjednika Suda BiH, predsjednike odjela Suda BiH i suce Suda BiH, te sve pravne i faktičke radnje učinjene na temelju njih i njihove pravne posljedice poništi kao nezakonite i neustavne.

12. U biti, odlučne činjenice u tužbi mogle bi se sumirati na sljedeći način: Prije donošenja pobijanih akata tuženi je pokušao, bez validne zakonske osnove, uvesti ocjenjivanje rada tužitelja, a povodom prethodnog pokušaja da se uvede ocjenjivanje donesena je pravomoćna sudbena presuda (Odluka Suda BiH broj U 439/08), "pravni prednici pobijanih akata" (raniji doneseni kriteriji) isključuju primjenu u odnosu na tužitelje, jer ne postoji validna zakonska osnova, Zakon o Sudu BiH, kao primarno zakonodavstvo, ne konstituira institut ocjenjivanja tužitelja, kao i druge razloge koje su istaknuli u tužbi.


13. Vijeće je u odgovoru na zahtjev navelo da podnositelj zahtjeva izlazi iz okvira tužbe i pokušava uspostaviti nadležnost

Ustavnog suda na temelju članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine tako što putem zahtjeva za ocjenu kompatibilnosti članka 17. točka (22) u svezi sa člankom 18. točka (a) Zakon o VSTV pokušava "zaobilaznim putem i na mala vrata izdjejstvovati stajalište suda o ustavnosti i zakonitosti predmetnih kriterija". Vijeće je navelo da je Zakonom o VSTV izravno propisano da Vijeće ima nadležnost utvrđivati kriterije za ocjenjivanje rada sudaca Suda BiH. Glede navoda da odredba članka 17. točka (22) Zakona o VSTV nije sukladna Zakonu o Sudu BiH, takav navod bi bio pravilan kada bi Zakon o Sudu BiH sadržavao odredbu koja eksplicitno zabranjuje ocjenjivanje sudaca Suda BiH. Zbog propusta da se regulira ocjenjivanje sudaca Suda BiH, nastala je pravna praznina koja treba biti popunjena primjenom pravnog pravila o analogiji. Dalje Vijeće navodi što je ratio legis donošenja normi o ocjenjivanju sudaca (omogućavanje uspostave odgovarajućeg karijernog sustava koji će na harmoničan način omogućiti napredovanje), te dalje ukazuje na ciljeve ocjenjivanja uspostavljene donesenim kriterijima. Kako Vijeće u odgovoru navodi, navedeni ratio postoji i kada je u pitanju slučaj ocjenjivanja sudaca Suda BiH, koji nije izričito normiran u odredbama Zakona o Sudu BiH. Materija ocjenjivanja rada sudaca je specifikum reguliran Zakonom o VSTV, a zakonom o sudovima koji sadrže odredbe o ocjenjivanju samo specificirana funkcionalna ingerencija predsjednika suda za ocjenjivanje, te se bliže normira razdoblje ocjenjivanja. Kako Vijeće navodi, ne postoji niti jedan razlog da suci Suda BiH budu izuzeti iz mehanizma ocjenjivanja. Zbog propusta zakonodavca u eksplicitnom normiranju ovog pitanja, potpuno je legitimno, primjenom metode analogije, zaključiti da se i suci Suda BiH trebaju ocjenjivati, čime se dovode u jednakopravan i neprivilegiran položaj u odnosu na ostale suce. Vijeće je, također, navelo da se ocjenjivanje rada sudaca provodi u svrhu postizanja identičnih ciljeva za cijeli sudbeni sustav, pa i za Sud BiH.

14. Vijeće je, također, ukazalo na međunarodne standarde u oblasti ocjenjivanja sudaca, narav važećih kvalitativnih elemenata u kriterijima koje je Vijeće usvojilo za 2018. godinu, na autonomno značenje "zakona" u konvencijskom smislu, te problematiziralo pitanje nadležnosti Suda BiH da postupa u navedenom upravnom sporu, kao i pitanje neovisnosti, odnosno nepristranosti Suda BiH u konkretnom predmetu.


15. Zakon o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08)

Članak 1. Utemeljivanje

(1) Ovim se zakonom utemeljuje Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće i regulira: njegov rad, ustrojstvo, djelokrug, ovlasti i uvjeti i mandat za obnašanje sudačke i tužiteljske dužnosti, imenovanje sudaca i tužitelja, stegovna odgovornost sudaca i tužitelja, privremeno udaljenje sudaca i tužitelja od obnašanja dužnosti, nespojivost dužnosti sudaca i tužitelja s drugim dužnostima, prestanak mandata sudaca i tužitelja i druga pitanja u svezi s radom Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća (u daljem tekstu: Vijeće).

(2) Vijeće je samostalno tijelo Bosne i Hercegovine i ima svojstvo pravne osobe.

(3) Na Vijeće se ne primjenjuju odredbe Zakona o ministarstvima i drugim organima uprave Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 5/03 i 42/03) i Zakona o upravi Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02).


Članak 3. Neovisno i samostalno tijelo

(1) Vijeće kao neovisno i samostalno tijelo ima zadatak osigurati neovisno, nepristrano i profesionalno pravosuđe, kako je propisano u članku 17. ovog zakona.

(2) Vijeće ima pečat, koji sadrži njegov naziv, te naziv i grb Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o pečatu institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 12/98 i 14/03).

Članak 17. Ovlasti

Vijeće ima sljedeće ovlasti: (1) imenuje suce, uključujući predsjednike sudova, suce

porotnike i dodatne suce u sve sudove na državnoj, entitetskoj, kantonalnoj, okružnoj, osnovnoj i općinskoj razini u Bosni i Hercegovini, uključujući Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine, sa izuzetkom ustavnih sudova entitetâ Bosne i Hercegovine;

(2) imenuje glavne tužitelje, zamjenike glavnog tužitelja i tužitelje u sva tužiteljstva na državnoj, entitetskoj, kantonalnoj i okružnoj razini u Bosni i Hercegovini, uključujući i Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine;

(3) daje prijedloge mjerodavnim tijelima u svezi s njihovim predlaganjem i izborom sudaca Ustavnog suda Republike Srpske i imenovanjem sudaca u Ustavni sud Federacije Bosne i Hercegovine. Prilikom izvršavanja svojih ovlasti iz ovog stavka Vijeće, prije davanja prijedloga, traži pismeno mišljenje odgovarajućeg ustavnog suda;

(4) prima pritužbe protiv sudaca i tužitelja, vodi stegovne postupke, utvrđuje stegovnu odgovornost i izriče stegovne mjere sucima, sucima porotnicima, dodatnim sucima i tužiteljima;

(5) odlučuje o prizivima u stegovnim postupcima; (6) odlučuje o privremenom udaljenju od obnašanja

dužnosti sudaca, sudaca porotnika, dodatnih sudaca i tužitelja; (7) nadzire stručno usavršavanje sudaca i tužitelja i

savjetuje entitetska središta za edukaciju sudaca i tužitelja i Pravosudno povjerenstvo Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine u svezi sa usvajanjem programa stručnog usavršavanja sudaca i tužitelja;

(8) određuje minimalan opseg stručnog usavršavanja koji svaki sudac i tužitelj mora ostvariti u tijeku godine;

(9) određuje početnu obuku za osobe koje su izabrane za suce ili tužitelje i nadzire ostvarivanje takve obuke;

(10) odobrava godišnje izvješće upravnih odbora entitetskih središta za edukaciju sudaca i tužitelja i Pravosudnog povjerenstva Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine u dijelu koji se odnosi na početnu obuku i stručno usavršavanje sudaca i tužitelja;

(11) odlučuje o pitanjima nespojivosti drugih dužnosti koje suci i tužitelji obavljaju s dužnostima sudaca i tužitelja;

(12) odlučuje o privremenom upućivanju sudaca i tužitelja u drugi sud ili tužiteljstvo;

(13) odlučuje o odsutnostima sudaca i tužitelja; (14) sudjeluje, prema vlastitoj ocjeni, u procesu izrade

godišnjih proračuna za sudove i tužiteljstva; (15) daje prijedloge, prema vlastitoj ocjeni, u svezi s

godišnjim proračunom predloženim od strane državnih tijela i/ili vlada za sudove i tužiteljstva;

(16) daje i iznosi, prema vlastitoj ocjeni, prijedloge za izmjenu proračuna predloženih od strane državnih tijela i/ili vlada i/ili Pravosudnog povjerenstva Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine nadležnim zakonodavnim tijelima;

(17) prikuplja i analizira izvješća, kao i potrebite informacije o proračunu i prihodima za sudove i tužiteljstva kako bi se osigurali statistički podaci za učinkovit rad sudova i tužiteljstava;

(18) zalaže se za adekvatno i kontinuirano financiranje sudova i tužiteljstava u Bosni i Hercegovini;

(19) sudjeluje u izradi nacrta i odobrava Pravilnike o poslovanju za sudove i tužiteljstva u Bosni i Hercegovini;

(20) nadgleda i savjetuje sudove i tužiteljstva o odgovarajućim i efikasnim tehnikama i postupcima u svezi s proračunom, upravljanjem i rukovođenjem i inicira edukaciju u tom pogledu;

(21) pokreće, nadgleda i koordinira projekte koji se odnose na poboljšanje pitanja vezanih za upravljanje sudovima i tužiteljstvima, uključujući traženje financijskih sredstava iz domaćih i međunarodnih izvora;

(22) utvrđuje kriterije za ocjenjivanje rada sudaca i tužitelja;

(23) utvrđuje kriterije za rad sudova i tužiteljstava i pokreće istrage koje se odnose na postupanje u području uprave ili financija;

(24) vodi, koordinira i nadgleda korištenje informacijske tehnologije u sudovima i tužiteljstvima da bi se u tom pogledu postigla i održala jednoobraznost u sudovima i tužiteljstvima u cijeloj zemlji. Sudovi i tužiteljstva mogu uvoditi automatizirane sustave praćenja i registracije predmeta ili slične sustave uključujući sustave potpore i pohranjivanja podataka, samo uz prethodno odobrenje Vijeća;

(25) utvrđuje broj sudaca, tužitelja i zamjenikâ glavnog tužitelja za sudove i tužiteljstva iz njegovog djelokruga, nakon konzultacija s predsjednikom suda ili glavnim tužiteljem, tijelom mjerodavnim za proračun, i mjerodavnim ministarstvom pravde;

(26) prikuplja informacije i vodi dokumentaciju o profesionalnom statusu sudaca i tužitelja, uključujući nadnevak njihovog imenovanja i prestanka dužnosti, statističke podatke koji se odnose na njihove radne rezultate, te ostale informacije koje Vijeće smatra bitnim za rad predsjednika sudova, glavnih tužitelja i zamjenika glavnih tužitelja, sudaca i tužitelja;

(27) daje mišljenje o pritužbama koje podnese sudac ili tužitelj koji smatra da su njegova prava utvrđena ovim ili drugim zakonom, ili njegova neovisnost ugroženi;

(28) daje mišljenje o nacrtima zakona, propisa i o važnim pitanjima koja mogu utjecati na pravosuđe, pokreće postupak usvajanja zakona i drugih propisa i daje smjernice sudovima i tužiteljstvima iz djelokruga Vijeća;

(29) objavljuje etičke kodekse sudaca i tužitelja; (30) obnaša druge ovlasti utvrđene ovim ili nekim drugim

zakonom.

Članak 18. Sudovi i tužiteljstva

Vijeće ima ovlasti navedene u članku 17. ovog zakona u odnosu na pravosuđe u Bosni i Hercegovini što obuhvata sljedeće sudove i tužiteljstva:

(a) Sud Bosne i Hercegovine; (b) Tužiteljstvo Bosne i Hercegovine; (c) Ustavni sud Republike Srpske i Ustavni sud Federacije

Bosne i Hercegovine, isključivo sukladno odredbama članka 17.(3) ovog zakona;

(d) Vrhovni sud Republike Srpske i Vrhovni sud Federacije Bosne i Hercegovine;

(e) Okružne i osnovne sudove u Republici Srpskoj; (f) Kantonalne i općinske sudove u Federaciji Bosne i

Hercegovine; (g) Republičko tužiteljstvo Republike Srpske i Federalno

tužiteljstvo Federacije Bosne i Hercegovine; (h) Okružna tužiteljstva u Republici Srpskoj i županijska

tužiteljstva u Federaciji Bosne i Hercegovine; (i) Apelacijski sud Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine,

Osnovni sud Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine i Tužiteljstvo Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.


Članak 23. Sud Bosne i Hercegovine

(1) Suci Suda Bosne i Hercegovine moraju imati najmanje osam (8) godina iskustva u radu kao suci, tužitelji, odvjetnici ili drugo relevantno pravno iskustvo, nakon položenog pravosudnog ispita, i imenuju se doživotno, s tim što im mandat može prestati u slučaju da podnesu ostavku, navrše starosnu dob propisanu za obvezatan odlazak u mirovinu ili budu smijenjeni s dužnosti iz razloga utvrđenih zakonom.

(2) Predsjednik Suda Bosne i Hercegovine jedan je od sudaca imenovanih u Sud Bosne i Hercegovine, koji ima dokazane rukovodne i organizacijske sposobnosti bitne za rad toga suda. Predsjednik se imenuje na mandat od šest (6) godina i može biti ponovno imenovan.

(3) Izuzetak su suci Suda Bosne i Hercegovine koji se zateknu na dužnosti na dan stupanja na snagu ovog zakona, a prije imenovanja za suce ovog suda imali su najmanje petnaest (15) godina iskustva u radu kao docenti ili profesori pravnih fakulteta u Bosni i Hercegovini, koji mogu nastaviti da obnašaju dužnost suca Suda Bosne i Hercegovine, bez obzira na to imaju li položen pravosudni ispit.

16. Zakon o Sudu Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik BiH" br. 29/00, 16/02, 24/02, 3/03, 37/03, 42/03, 4/04, 9/04, 35/04,61/04, 32/07, 49/09 - prečišćeni tekst, 74/09 - ispravka i 97/09)

Članak 1. (Osnivanje)

(1) Radi osiguranja učinkovitog ostvarivanja nadležnosti države Bosne i Hercegovine i poštovanja ljudskih prava i vladavine zakona na njezinom teritoriju, osniva se Sud Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Sud).

(2) Sjedište Suda je u Sarajevu.

Članak 2. (Sastav Suda)

Sud čine predsjednik i određeni broj ostalih sudaca, kako je to propisano ovim Zakonom.

Članak 5. (Proračun Suda)

(1) Sud ima svoj proračun, koji je sastavni dio proračuna Bosne i Hercegovine. Prije početka svake proračunske godine, predsjednik Suda podnosi Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine prijedlog proračuna. Predsjednik Suda ima pravo biti nazočan sjednicama Parlamentarne skupštine BiH i odgovarajućih odbora Parlamentarne skupštine BiH i zastupati prijedlog Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća kad god se vodi rasprava i odlučuje o pitanjima proračuna koja se odnose na Sud.

(2) Predsjednik Suda zadužen je, uz pomoć glavnog tajnika, za pripremu i izvršavanje proračuna Suda.

(3) Proračun Suda sadrži posebne stavke kojima se preciziraju proračunske potrebe za rad Odjela I. za ratne zločine i Odjela II. za organizirani kriminal, kriminal u gospodarstvu i korupciju Kaznenog i Apelacijskog odjeljenja (u daljnjem tekstu: Odjel I. i Odjel II. Kaznenog i Apelacijskog odjeljenja).

(4) Na kraju svake proračunske godine predsjednik Suda obavještava Parlamentarnu skupštinu Bosne i Hercegovine o izvršavanju proračuna Suda.

Članak 11. (Odgovornosti predsjednika Suda)

(1) Predsjednik Suda odgovoran je za: a) predstavljanje Suda u odnosima s državnim tijelima i

organizacijama; b) imenovanje sudaca u različita odjeljenja i vijeća, osim

ako ovim Zakonom nije drugačije propisano;

c) određivanje zamjene za suca u slučaju izuzeća suca kako se dogovori na općoj sjednici Suda;

d) određivanje datuma sjednica, vođenje predmeta i raspoređivanje predmeta članovima Suda i, po potrebi, određivanje nadležnog odjeljenja;

e) sazivanje i rukovođenje radom opće sjednice Suda; f) izvršenje proračuna Suda; g) rukovođenje osobljem Suda; h) pokretanje stegovnog postupka protiv glavnog tajnika. (2) Predsjednik na općoj sjednici Suda predlaže plan rada

koji se priprema na početku svake kalendarske godine i kojim se unaprijed utvrđuje način rasporeda predmeta sukladno objektivnim kriterijima.

17. Zakon o sudovima u Federaciji Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH" br. 38/05, 22/06, 63/10 i 72/10 - ispravka, 7/13 i 52/14)

Članak 41. Ocjenjivanje rezultata rada sudaca

Rezultati rada sudaca ocjenjuju se najmanje jednom godišnje, sukladno kriterijima koje utvrdi Visoko sudačko i tužiteljsko vijeće.

Ocjenjivanje rezultata rada sudaca vrši predsjednik suda. Rezultate rada predsjednika suda ocjenjuje predsjednik izravno višeg suda.

18. Zakon o sudovima Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 37/12, 14/14 - OUS, 44/15 i 100/17)

Članak 67. (1) Rezultati rada sudaca ocjenjuju se najmanje jednom u tri

godine, sukladno kriterijumima koje ustvrdi Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće.

(2) Novoizabrane suce ocjenjuju se jednom godišnje za prve tri godine mandata, a po isteku tog roka, u periodu iz stavka 1. ovog članka.

(3) Ocjenjivanje rezultata rada sudaca vrši predsjednik suda, a rezultate rada predsjednika suda ocjenjuje predsjednik izravno višeg suda, a predsjednika Vrhovnog suda Republike Srpske ocjenjuje Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće.

19. Zakon o sudovima Brčko distrikta Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Brčko distrikta BiH" br. 19/07, 20/07 - ispravka, 39/09 i 31/11)

Za potrebe ove odluke koristi se neslužbeni prečišćeni tekst relevantnih odredaba Zakona o sudovima Brčko distrikta Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Brčko distrikta BiH" br. 19/07, 20/07 - ispravka, 39/09 i 31/11), sačinjen u Ustavnom sudu BiH, koji glasi:

Član 38. (Primjena drugih propisa)

(1) Odredbama Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine propisani su uslovi i mandat za vršenje sudijske funkcije, imenovanje sudija, disciplinska odgovornost sudija, privremeno udaljenje sudija od vršenja dužnosti, nespojivost dužnosti sudija s drugim dužnostima, prestanak mandata sudija, imunitet u vršenju funkcije i utvrđivanje kriterija za ocjenjivanje rada sudija i predsjednika sudova.

(2) Odgovarajući propisi koji se primjenjuju u Brčko distriktu BiH, a koji se odnose na radnopravni status članova Vlade sukladno se primjenjuju i na sudije, ako ovim zakonom, Zakonom o visokom sudskom i tužilačkom vijeću BiH i Zakonom o plaćama i drugim naknadama sudija i tužilaca Brčko distrikta BiH nije drugačije propisano.


V. Dopustivost




22. Zahtjev za ocjenu ustavnosti podnio je Sud BiH (sutkinja Jadranka Brenjo), što znači da je zahtjev podnijela ovlaštena osoba iz članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 5/10 od 26. studenog 2010. godine, toč. 7-14, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 37/11). Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 19. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da je ovaj zahtjev dopustiv, zato što ga je podnio ovlašteni subjekt, te da ne postoji nijedan formalni razlog iz članka 19. stavak (1) Pravila Ustavnog suda zbog kojeg zahtjev ne bi bio dopustiv.

VI. Meritum

23. Podnositelj zahtjeva je zatražio od Ustavnog suda da odluči o kompatibilnosti prijepornih odredaba sa člankom I/2. Ustava Bosne i Hercegovine (i sa Zakonom o Sudu BiH).

24. Prijeporne odredbe čl. 17. točka (22) i 18. točka (a) Zakona o VSTV glase:

Članak 17. Ovlasti

Vijeće ima sljedeće ovlasti: (22) utvrđuje kriterije za ocjenjivanje rada sudaca i

tužitelja;

Članak 18. Sudovi i tužiteljstva

Vijeće ima ovlasti navedene u članku 17. ovoga zakona u odnosu na pravosuđe u Bosni i Hercegovini što obuhvata sljedeće sudove i tužiteljstva:

(a) Sud Bosne i Hercegovine; 25. U Ustavu Bosne i Hercegovine članak I/2. glasi:

2. Demokratska načela Bosna i Hercegovina je demokratska država, koja

funkcionira sukladno zakonu i temeljem slobodnih i demokratskih izbora.

26. Podnositelj zahtjeva smatra da su prijeporne zakonske odredbe članka 17. točka (22) u svezi sa člankom 18. točka (a) Zakona o VSTV protivne odredbi članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

27. Ustavni sud podsjeća da je u svojoj dosadašnjoj praksi članak I/2. Ustava Bosne i Hercegovine tumačio na način da sadrži načelo vladavine prava (vidi, između ostalih, Ustavni sud, odluke o dopustivosti i meritumu br. U 21/16 od 1. lipnja 2017. godine, točka 19, i U 6/06 od 29. ožujka 2008. godine, točka 22). Kao što je Ustavni sud naglasio u navedenoj praksi, načelo vladavine prava nije ograničeno samo na formalno poštivanje ustavnosti i zakonitosti već zahtijeva da svi pravni akti (zakoni, propisi i sl.) imaju određen sadržaj, odnosno kvalitetu primjerenu demokratskom sustavu, tako da služe zaštiti ljudskih prava i sloboda, u odnosima građana i tijela javne vlasti u okviru demokratskog političkog sustava. S tim u svezi, Ustavni sud je naglasio da standard kvalitete zakona traži da zakonska odredba bude dostupna osobama na koje se primjenjuje (transparentnost) i da za njih bude predvidljiva, to jeste dostatno jasna i precizna da one mogu stvarno i konkretno znati svoja prava i obveze do

stupnja koji je razuman u danim okolnostima, kako bi se prema njima mogle ponašati (vidi, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 15/18 od 29. studenog 2018. godine, točka 26). Osim toga, zakonska odredba treba biti sukladna javnom interesu i njome se pojedincu ne može nametati pretjeran teret, odnosno zakonska odredba mora biti proporcionalna u odnosu na sve relevantne strane.

28. Prema mišljenju Ustavnog suda, navodi podnositelja zahtjeva ukazuju da prijeporne zakonske odredbe nisu sukladne članku I/2. Ustava Bosne i Hercegovine zbog dva razloga. Prvo, prijeporne zakonske odredbe nisu dostatno jasne i precizne da bi zadovoljile standard kvalitete zakona koji zahtijeva članak I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. Drugo, postoji neusklađenost između dvaju zakona - Zakona o VSTV i Zakona o Sudu BiH, tako što Zakon o Sudu BiH isključuje nadležnost Zakona o VSTV u odnosu na odredbe kojima je propisano vrednovanje rada predsjednika Suda BiH, predsjednika odjela, kao i svih ostalih sudaca Suda BiH, što ima kao posljedicu da prijeporne zakonske odredbe nisu sukladne načelu vladavine prava iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

29. Ustavni sud će, prvo, ispitati imaju li prijeporne zakonske odredbe potrebnu kvalitetu da bi zadovoljile standard vladavine prava iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

30. Ustavni sud naglašava da je standard "kvalitete zakona" razvijen kroz praksu Europskog suda za ljudska prava, koju je Ustavni sud u potpunosti prihvatio u svojim odlukama. Međutim, odluke Europskog suda za ljudska prava tiču se uvijek sporova koji se odnose na prava i obveze iz Europske konvencije (građanska prava i obveze, utvrđivanje kaznene optužbe itd.). U konkretnom slučaju prijeporne zakonske odredbe se ne tiču prava i obveza koji su zaštićeni Europskom konvencijom. Ovdje se ima u vidu prvenstveno prijeporna odredba članka 17. točka (22) Zakona o VSTV, koju podnositelj zahtjeva problematizira zbog toga što smatra da nije dostatno jasna i precizna, zato što eksplicitno ne propisuje da se kriteriji za ocjenjivanje sudija odnose (i) na predsjednika Suda BiH, predsjednike odjela, kao i na sve ostale suce Suda BiH. Prema standardnoj praksi Ustavnog suda, ocjena rada suca nije građansko pravo koje je zaštićeno Europskom konvencijom, te se, stoga, ni prijeporna zakonska odredba ne odnosi na prava i obveze koji su zaštićeni Europskom konvencijom. Ipak, prema mišljenju Ustavnog suda, svaka zakonska odredba, bez obzira na to tiče li se prava koja su zaštićena Europskom konvencijom, mora u određenom opsegu ispunjavati standarde kvalitete zakona koje je razradio Europski sud za ljudska prava. Međutim, ukoliko se zakonska odredba, kao što je slučaj sa prijepornom odredbom, ne tiče prava i obveza koji su zaštićeni Europskom konvencijom, onda, prema mišljenju Ustavnog suda, ispitivanje tih odredaba ne mora dosljedno slijediti smisao, jačinu i opseg koji se standardu "kvalitete zakona" daju u presudama Europskog suda. Sukladno navedenom, Ustavni sud će u nastavku ispitati osporenu zakonsku odredbu članka 17. točka (22) Zakona o VSTV.

31. Prijeporna zakonska odredba, u relevantnom dijelu, propisuje da Vijeće ima nadležnost utvrđivati kriterije za ocjenjivanje rada sudaca. Podnositelj zahtjeva smatra da prijeporna odredba ne ispunjava standard kvalitete zakona, jer je nejasna i neprecizna. Za razliku od podnositelja zahtjeva, Ustavni sud smatra da je prijeporna zakonska odredba dostatno jasna i precizna. Sasvim jasno je napisano da Vijeće ima nadležnosti da "utvrđuje kriterije za ocjenjivanje rada sudaca (i tužitelja)". U navedenoj zakonskoj odredbi Ustavni sud ne vidi ništa nejasno ili neprecizno što bi moglo dovesti u pitanje standard kvalitete zakona do te mjere da se može reći da nije sukladan vladavini prava iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. Činjenica jeste da prijeporna zakonska odredba ne propisuje da se kriteriji za ocjenjivanje rada odnose i na suce Suda BiH, uključujući


predsjednika i predsjednike odjela tog suda. Međutim, to nije razlogom da se navedena odredba proglasi neustavnom zbog njezine nejasnoće i nepreciznosti. Treba li navedena zakonska odredba eksplicitno da uključuje (i) predsjednika Suda BiH, predsjednike odjela, suce Suda BiH (što kao prijeporno potencira podnositelj zahtjeva), nije takvo pitanje koje utječe na standard kvalitete zakona sa aspekta njegove jasnoće i preciznosti. Do zaključka tko sve treba biti uključen u kriterije za ocjenjivanje rada sudaca se dolazi tumačenjem i primjenom kriterija iz članka 17. točka (22) Zakona o VSTV (misli se na Kriterije za ocjenjivanje predsjednika sudova i sudbenih odjela u Bosni i Hercegovini i Kriterije za ocjenjivanje sudaca u Bosni i Hercegovini), te, naravno, tumačenjem i primjenom cjelokupnog Zakona o VSTV, što je pitanje na koje treba odgovoriti redoviti sud u konkretnom predmetu. U prijepornoj zakonskoj odredbi samo piše da Vijeće utvrđuje kriterije za ocjenjivanje rada sudaca, a u tome, kao što je već rečeno, nema ništa što bi bilo nejasno ili neprecizno, posebice ne do te mjere da se dovede u pitanje ustavnost odredbe u smislu članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

32. Sljedeće što Ustavni sud treba ispitati jeste jesu li prijeporne zakonske odredbe u suprotnosti sa člankom I/2. Ustava Bosne i Hercegovine zbog toga što postoji navodna neusklađenost između dvaju zakona - Zakona o VSTV i Zakona o Sudu BiH. Iz navoda podnositelja zahtjeva proizlazi da Zakon o Sudu BiH ne propisuje ocjenjivanje sudaca, pa ni Zakon o VSTV ne može propisati vrednovanje rada predsjednika Suda BiH, kao i svih ostalih sudaca Suda BiH zbog toga što to nije propisano u Zakonu o Sudu BiH.

33. Kao argumente za svoje tvrdnje, podnositelj zahtjeva je naveo da se Zakon o Sudu BiH ubraja u tzv. primarno zakonodavstvo, odnosno organski zakon koji nije propisao institut ocjenjivanja sudaca, a prijepornim zakonskim odredbama, prvenstveno odredbom članka 18. točka (a) Zakona o VSTV, propisano je da Vijeće ima nadležnosti iz članka 17. Zakona o VSTV u odnosu na pravosuđe Bosne i Hercegovine, što obuhvaća i Sud BiH.

34. Ustavni sud primjećuje da je Zakonom o VSTV utemeljeno Vijeće (određeno kao sui generis tijelo) koje je samostalno tijelo na koje se ne primjenjuju odredbe Zakona o ministarstvima i drugim tijelima uprave Bosne i Hercegovine i Zakon o upravi Bosne i Hercegovine. Prema Zakonu o VSTV (članak 3), temeljni zadatak Vijeća jeste osigurati neovisno, nepristrano i profesionalno pravosuđe u Bosni i Hercegovini. Zakonom o VSTV (članak 1), osim osnutkaVijeća, reguliraju se i njegov rad, ustrojstvo, nadležnosti, ovlasti i uvjeti i mandat za obnašanje sudačke i tužiteljske funkcije, imenovanje sudaca i tužitelja, stegovna odgovornost sudaca i tužitelja, privremeno udaljenje sudaca i tužitelja od obnašanja dužnosti, nespojivost dužnosti sudaca i tužitelja sa drugim funkcijama, prestanak mandata sudaca i tužitelja i druga pitanja u svezi sa radom Vijeća. Na navedeni način, kako je utvrđeno u članku 1, koncipiran je i sam zakon, pa nakon općih odredaba Poglavlje II. Zakona o VSTV regulira članove i ustrojstvo Vijeća, Poglavlje III, propisuje nadležnost i ovlasti Vijeća, Poglavlje IV. regulira uvjete i mandat za obnašanje dužnosti (sudac - od temeljnih uvjeta koje osoba mora zadovoljiti da bi bila imenovana dalje su razrađeni uvjeti za sve sudove u čl. 21 - 29), Poglavlje V. razrađuje imenovanje (postupak imenovanja), Poglavlje VI. uređuje stegovnu odgovornost sudaca (i tužitelja), Poglavlje VII. regulira pitanja privremenog udaljenja suca (i tužtelja) od onašanja dužnosti, Poglavlje VIII. razrađuje pitanje nespojivosti dužnosti suca (i tužitelja) sa drugim dužnostima i imunitet, Poglavlje IX. regulira prestanak vršenja dužnosti i Poglavlje X. sadrži završne odredbe.

35. U članku 17. Zakona o VSTV propisane su nadležnosti Vijeća, koje, kako je taksativno navedeno u 30 točaka, između

ostalog, obuhvaćaju imenovanje sudaca, uključujući predsjednike sudova u sve sudove na svim razinama (državni, entitetski itd.) u Bosni i Hercegovini sa iznimkom ustavnih sudova entiteta (točka (1)), prima pritužbe protiv sudaca i tužitelja, vodi stegovne postupke, utvrđuje stegovnu odgovornost, izriče stegovne mjere sucima, sucima porotnicima, dodatnim sucima i tužiteljima (točka (4)), odlučuje o privremenom udaljenju od obnašanja dužnosti suca, sudaca porotnika, dodatnih sudaca i tužitelja (točka (6)), nadzire stručno usavršavanje sudaca i tužitelja (točka (7)), sudjeluje, prema vlastitoj procjeni, u procesu izrade godišnjih proračuna za sudove i tužiteljstva (točka (14)), utvrđuje kriterije za rad sudova i tužiteljstava i pokreće istrage koje se odnose na postupanje u oblasti uprave ili financiranja (točka (23)), vrši druge ovlasti utvrđene ovim ili nekim drugim zakonom (točka (30)). Dakle, u članku 17. su propisane nadležnosti Vijeća, koje čak nisu "konačne", kako to proizlazi iz točke 30. navedenog članka. Također, u članku 18. "Sudovi i tužiteljstva" je navedeno da nadležnosti navedene u članku 17. Vijeće ima u odnosu na pravosuđe u Bosni i Hercegovini, te su u toč. (a) do (i) navedeni sudovi i tužiteljstva.

36. Ustavni sud, dalje, primjećuje da, prema Zakonu o Sudu BiH (koji se donosi prema istoj proceduri kao i Zakon o VSTV, pa se ne bi moglo reći da ima jaču snagu od drugih zakona), Sud BiH predstavlja dio pravosudnog sustava Bosne i Hercegovine, kako je navedeno u članku 1. Zakona o Sudu BiH, "da bi se osiguralo efikasno ostvarivanje nadležnosti države Bosne i Hercegovine i poštivanje ljudskih prava i vladavine zakona na njezinom teritoriju, osniva se Sud Bosne i Hercegovine". Dalje, Zakonom o Sudu BiH su određeni sastav ovog suda (predsjednik i određeni broj ostalih sudaca), proračun Suda BiH (Sud BiH ima svoj proračun, koji je sastavni dio proračuna Bosne i Hercegovine, na početku svake proračunske godine predsjednik Suda BiH podnosi Vijeću (VSTV) prijedlog proračuna, a na koncu svake proračunske godine predsjednik Suda obavještava Parlamentarnu skupštinu Bosne i Hercegovine o izvršavanju proračuna Suda BiH). Također, Zakonom o Sudu BiH je utvrđena kaznena, upravna i apelacijska nadležnost Suda BiH, kao i ustrojstvo Suda BiH u Kaznenom, Upravnom i Apelacijskom odjelu. U članku 11. Zakona o Sudu BiH su navedene odgovornosti predsjednika Suda BiH, u članku 12. odredbe o općoj sjednici ovog suda, te je u daljnjim člancima Zakona razrađeno ustrojstvo odjela, Ured registrara, tajnik i drugo.

37. Iz odredaba Zakona o VSTV proizlazi da je Vijeće formirano kao regulatorno tijelo za cjelokupno pravosuđe u Bosni i Hercegovini sa širokim nadležnostima. Kao što je navedeno, Zakon o VSTV je utvrdio nadležnosti Vijeća koje se odnose na suce (imenovanje, vođenje stegovnih postupaka i odlučivanje u njima, odlučivanje o privremenom udaljenju od obnašanja dužnosti, nadziranje usavršavanja sudaca, početna obuka za tek imenovane suce, objava etičkih kodeksa sudaca itd.), ali i sudove (prijedlog proračuna za sudove, zalaganje za financiranje sudova, utvrđivanje kriterija za rad sudova i tužiteljstava i pokretanje istraga koje se odnose na postupanje u oblasti uprave i financija itd.). Dakle, zadatak Vijeća u smislu regulatorne funkcije jeste osigurati neovisno, nepristrano i profesionalno pravosuđe. Nasuprot tomu, Zakon o Sudu BiH sadrži isključivo organizacijske odredbe koje se odnose na Sud BiH, odnosno opće odredbe, nadležnosti Suda BiH, ustrojstvo Suda BiH itd. Prikaz navedenih zakona iz prethodnih točaka jasno upućuje na to da se jedan zakon bavi pravosuđem u cjelini, i to sucima i sudovima, a drugi zakon konkretnim sudom, njegovim ustrojem i nadležnostima, organizacijom odjela i drugim pitanjima značajnim za rad Suda BiH. Iz navedenih odredaba jasno proizlazi da ova dva zakona reguliraju različitu materiju, te se ne može govoriti o tome da postoje odredbe koje reguliraju istu stvar, što bi moglo dovesti do konflikta između zakona. Osim toga, ne može se


govoriti o konfliktu kada jedan zakon za određeno tijelo utemeljen zakonom (konkretno Vijeće) propisuje eksplicitnu obvezu da utvrdi kriterije za ocjenjivanje rada sudaca, uključujući suce Suda BiH, a drugi zakon, tj. Zakon o Sudu BiH, ne propisuje drugačije. Činjenica je da ocjenjivanje nije propisano Zakonom o Sudu BiH, ali ocjenjivanje nije ni eksplicitno isključeno na bilo koji način, ili zabranjeno Zakonom o Sudu BiH.

38. Imajući u vidu da podnositelj zahtjeva problematizira pitanje ocjenjivanja predsjednika i sudaca Suda BiH, odnosno "proširenje nadležnosti" Vijeća, kako je to u zahtjevu navedeno, jer ono nije propisano Zakonom o Sudu BiH, Ustavni sud zapaža da Vijeće svoje nadležnosti za utvrđivanje kriterija za rad sudaca, što uključuje i suce Suda BiH, ne proširuje, već temelji na odredbama Zakona o VSTV. Očigledno je da je zakonodavac u okviru nadležnosti dodijeljenih Vijeću predvidio mogućnost da Vijeće utvrdi kriterije za ocjenjivanje rada sudaca, ne isključujući suce Suda BiH.

39. Imajući u vidu relevantne odredbe Zakona o VSTV, kojima su regulirani nadležnost i ustrojstvo Vijeća i ostalo što je tim zakonom regulirano, kao i relevantne odredbe Zakona o Sudu BiH u svezi sa ustrojstvom i nadležnostima Suda BiH, Ustavni sud ne može prihvatiti argumentaciju podnositelja zahtjeva da su ova dva zakona neusklađena, što bi dovelo u pitanje ustavnost članka 18. točka (a) Zakona o VSTV u odnosu na članak I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

40. Ustavni sud ne može prihvatiti ni argument podnositelja zahtjeva prema kojem prijeporne odredbe nisu sukladne Ustavu Bosne i Hercegovine, jer je u entitetskim zakonima o sudovima, kao i Zakonu o sudovima Brčko distrikta BiH relevantnim zakonskim odredbama eksplicitno propisano ocjenjivanje (primjerice predsjednika suda). Međutim, činjenica da je pitanje ocjenjivanja detaljnije propisano drugim zakonima (kao što je to, primjerice, slučaj sa Zakonom o sudovima Republike Srpske u kojem je jasno navedeno, u stavku (3) članka 67, tko i koga i kako ocjenjuje, a u stavku (1) ukazano je na kriterije koje utvrdi Vijeće), ne može automatski voditi neustavnosti odredbe članka 17. točka (22) u svezi sa člankom 18. točka (a) Zakona o VSTV samo zbog toga što Zakon o Sudu BiH eksplicitno ne propisuje ocjenjivanje sudaca tog suda.

41. Osim navedenog, Ustavni sud, ispitujući pitanje navodne neusklađenosti između dvaju zakona - Zakona o VSTV i Zakona o Sudu BiH, primjećuje da je Zakon o Sudu BiH donesen 2000. godine, te da je u svom prvom temeljnom tekstu ovaj zakon sadržavao i odredbe o uvjetima za obnašanje funkcije, izbor suca, trajanje funkcije, izbor predsjednika Suda BiH i druga pitanja u svezi sa sucima Suda BiH. U vrijeme donošenja Zakona o Sudu BiH nije postojao Zakon o VSTV. Međutim, već donošenjem Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine (koji je nametnut odlukom Visokog predstavnika, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 15/02, 26/02, 35/02, 42/03, 10/04 i 32/07- ranije važeći Zakon iz 2002. godine), koji je prestao važiti donošenjem važećeg Zakona o VSTV iz 2004. godine, jasno je vidljiva intencija zakonodavca da razdvoji materiju koju reguliraju ova dva zakona. S tim u svezi, ukazuje se na namjeru zakonodavca da Zakon o Sudu BiH slijedi i prati formiranje jednog novog tijela utemeljenog Zakonom o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine. Tako se, kao posljedica donošenja Zakona iz 2002. godine, iz Zakona o Sudu BiH brišu određeni članci koji su se upravo odnosili na suce, njihovo imenovanje i ostalo (članak 73. Zakona iz 2002. godine). U Zakonu o izmjenama i dopunama Zakona o Sudu BiH ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 24/02, 3/03, 37/03, 42/03, 4/04, 9/04), u Preambuli navedenog zakona, uočljivo je pozivanje na članak 73. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine, a to je članak kojim su izbrisane relevantne odredbe Zakona o Sudu BiH koje su se

odnosile na suce, njihovo imenovanje i ostalo. Iako je donošenjem sada važećeg Zakona o VSTV iz 2004. godine prestao važiti raniji Zakon o VSTV iz 2002. godine, te je u kasnijim izmjenama i dopunama Zakona o Sudu BiH prestalo da se poziva na članak 73. ranije važećeg Zakona o VSTV iz 2002. godine, sve navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, predstavlja povijesni prikaz nastajanja i promjena Zakona o Sudu BiH, kao i Zakona o VSTV, te ukazuje na jasnu namjeru zakonodavca da se odredbe ovih zakona jasno razgraniče, odnosno da se jasno podijeli materija koju navedeni zakoni reguliraju.

42. Ipak, ovdje se ponovno naglašava da zadatak Ustavnog suda nije da procijeni mogu li se u konkretnom slučaju na konkretne osobe primijeniti kriteriji koje je donijelo Vijeće. To je predmetom konkretnog sudskog postupka i redoviti sud mora dati odgovor zbog istih razloga kako je to navedeno u prethodnim točkama ove odluke. Zadatak Ustavnog suda je ispitati ustavnost relevantnih odredaba - članka 17. točka (22) u svezi sa člankom 18. točka (a) Zakona o VSTV i tu, kao što je rečeno, Ustavni sud ne vidi ništa prijeporno što dovodi, ili bi čak moglo dovesti u pitanje usklađenost navedenih odredaba Zakona o VSTV sa odredbom članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

43. Na temelju svega navedenog, Ustavni sud smatra da su pobijane odredbe sukladne članku I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

VII. Zaključak

44. Ustavni sud zaključuje da u odredbi članka 17. točka (22) u svezi sa člankom 18. točka (a) Zakona o VSTV ne postoji nekompatibilnost sa odredbom članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, jer u navedenim zakonskim odredbama (članak 17. točka (22) Zakona o VSTV) Ustavni sud ne vidi ništa nejasno ili neprecizno što bi moglo dovesti u pitanje standard kvalitete zakona do te mjere da se može reći da nije sukladno vladavini prava iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, te iz istih odredaba (misli se na članak 18. točka (a) Zakona o VSTV) ne proizlazi neusklađenost sa Zakonom o Sudu BiH do te mjere da ona utječe na povredu demokratskih načela iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.


46. U smislu članka 43. Pravila Ustavnog suda, predsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Mirsad Ćeman i suci Valerija Galić i Miodrag Simović su dali izjave o neslaganju sa odlukom većine.





предмету број У 4/19, рјешавајући захтјев Суда Босне и Херцеговине (судија Јадранка Брењо), на основу члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) алинеја б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине - пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Златко М. Кнежевић, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Мирсад Ћеман, потпредсједник Маргарита Цаца-Николовска, потпредсједница Tudor Pantiru, судија Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија


Giovanni Grasso, судија на сједници одржаној 5. јула 2019. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ МЕРИТУМУ Одбија се захтјев Суда Босне и Херцеговине (судија

Јадранка Брењо) за оцјену компатибилности члана 17 тачка (22) у вези са чланом 18 тачка (а) Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08) са чланом I/2 Устава Босне и Херцеговине.

Утврђује се да је члан 17 тачка (22) у вези са чланом 18 тачка (а) Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08) у складу са чланом I/2 Устава Босне и Херцеговине.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".


1. Суд Босне и Херцеговине (судија Јадранка Брењо, у даљњем тексту: подносилац захтјева) поднио је 25. марта 2019. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) захтјев за оцјену компатибилности члана 17 тачка (22) у вези са чланом 18 тачка (а) Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08) са чланом I/2 Устава Босне и Херцеговине.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, Представничког дома и Дома народа, те од Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Савјет) затражено је 7. и 8. маја 2019. године да доставе одговоре на захтјев.

3. Парламентарна скупштина, Представнички дом, обавијестила је Уставни суд да је захтјев достављен Уставноправној комисији Представничког дома Парламентарне скупштине ради давања мишљења, али да она још увијек није именована. Савјет је доставио одговор у остављеном року.

III. Захтјев a) Наводи из захтјева

4. Подносилац захтјева сматра да одредбе члана 17 тачка (22) у вези са чланом 18 тачка (а) Закона о Високом судском и тужилачком савјету (у даљњем тексту: спорне одредбе) нису компатибилне са одредбама члана I/2 Устава Босне и Херцеговине (у даљњем тексту Закон о Судском и тужилачком савјету биће скраћен као Закон о ВСТС).

5. У вези са наведеним, подносилац захтјева је истакао да је пред Судом Босне и Херцеговине покренут управни спор против Савјета, као туженог, ради поништења аката које је донио Савјет (Критеријума за оцјењивање рада предсједника судова и предсједника судских одјељења у Босни и Херцеговини и Критеријума за оцјењивање рада судија у Босни и Херцеговини, у даљњем тексту: критеријуми). Подносилац захтјева сматра да је потребно застати са управним спором, јер из "петита и супстрата тужбе произилази потреба оцјене уставности". Дакле, како је подносилац захтјева навео, "[и]ако се тужбом тражи оцјена уставности побијаних подзаконских аката, […] најприје је неопходно испитати уставност одредбе члана 17 тачка (22) у вези са чланом 18 тачка (а) Закона о ВСТС у дијелу који се

односи на предсједника суда, предсједнике одјељења и судије Суда БиХ". Подносилац захтјева наводи да су наведени критеријуми (како је наведено у њиховим преамбулама) које је донио Савјет усвојени искључиво на основу одредбе члана 17 тачка (22) у вези са чланом 18 тачка (а) Закона о ВСТС, "па се питање њихове правне судбине отвара доношењем одлуке Уставног суда БиХ у односу на предметни захтјев". Подносилац захтјева наводи да "ову надлежност [Савјет] може да оствари, кад је у питању Суд БиХ, само у оном домену и обиму који је прописан Законом о Суду БиХ, а могућност оцјењивања од било којег органа није прописана тим законом из чега произилазе нејасноће и правна несигурност и прекорачење уставних овлашћења од [Савјета]". Подносилац захтјева, даље, упућује на одредбу члана I/2 Устава Босне и Херцеговине, те, између осталог, наводи да владавина права не смије да се поистовјећује само са законитошћу поступања органа државне власти него та овлашћења у поступању морају да буду у оквиру уставних одређења, те свако поступање супротно овом крши принцип владавине права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине. Како је подносилац захтјева даље истакао, владавина права је више од самог захтјева за поступање у складу са законом и она укључује и захтјеве који се тичу садржине закона. Владавина права није само владавина закона већ владавина по праву која уз захтјев за уставност и законитост, као најважнијим принципом сваког уређеног правног поретка садржи и правни оквир поступања, али само у оквиру својих уставних и законских надлежности. Подносилац захтјева је указао и на праксу Европског суда за људска права (пресуде Silver и други против Уједињеног Краљевства, Malone против Уједињеног Краљевства) у смислу успостављених мјерила која морају да буду испуњена "да би се ријеч закон у синтагми прописан законом сматрала законом".

6. Како је истакао подносилац захтјева, да би се утврдило да ли су одредбе члана 17 тачка (22) Закона о ВСТС у вези са чланом 18 тачка (а) Закона о ВСТС у сагласности са одредбом члана I/2 Устава Босне и Херцеговине, потребно је испитати међусобни однос Закона о ВСТС и Закона о Суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Закон о Суду БиХ) и компатибилност спорних одредаба са Законом о Суду БиХ. С тим у вези, подносилац захтјева наводи да је Закон о Суду БиХ "органски", основни закон који, према европским стандардима, припада "примарном законодавству", којим је уређена situs materiae за предсједника суда, предсједнике одјељења и судије Суда БиХ, а који није прописао институт оцјењивања судија. Подносилац захтјева наводи да је тужбом дат детаљан опис у прилог непостојању законског основа за примјену надлежности за утврђивање критеријума за оцјењивање рада судија од Савјета у односу на Суд БиХ, што, према оцјени подносиоца захтјева, отвара питање уставности с обзиром на то да Закон о Суду БиХ не прописује оцјењивање.

7. Даље, подносилац захтјева се позвао на Мишљење број 17 (2014) Савјетодавног вијећа европских судија о вредновању судијског рада, квалитету судског система и поштивању судске независности, при томе акцентујући дио препоруке под тачком 4 (подстицање на неформалне евалуацијске поступке који помажу усавршавању судија) и под тачком 5 у којој се истичу "[о]снов и главни елементи за формално вредновање (гдје постоји) требали би да буду постављени јасно и исцрпно у примарном законодавству. Детаљи могу да се регулишу подзаконским прописима који би, такође, требали да буду објављени".

8. Подносилац захтјева указује да, супротно од Суда БиХ, ентитетски судови и Закон о судовима Брчко дистрикта БиХ прописују оцјењивање. Стога, како је навео подносилац


захтјева, Савјет остварује своје надлежности и у односу на Суд БиХ у складу са Законом о ВСТС за питања која су уређена тим законом, на примјер именовање судија, а "остварио би своју надлежност и у погледу оцјењивања да је то Законом о Суду БиХ, као примарним законодавством, прописано". Пошто оцјењивање предсједника Суда БиХ, предсједника одјељења и судија тог суда није прописано Законом о Суду БиХ, Савјет је, како подносилац захтјева наводи, прекорачило своја овлашћења у односу на донесене критеријуме, кршећи на тај начин и принцип владавине права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине.

9. Полазећи од наведеног, подносилац захтјева сматра да Савјет није имао овлашћење да прошири своје надлежности у односу на Суд БиХ, када таква могућност није прописана Законом о Суду БиХ, из чега произилазе несигурност и прекорачење уставних овлашћења.

10. Слиједећи наведено, подносилац захтјева сматра да је потребно испитати уставност, односно компатибилност Закона о ВСТС у односу на Закон о Суду БиХ и уставност одредаба члана 17 тачка (22) у вези са чланом 18 тачка (а) Закона о ВСТС у односу на члан I/2 Устава Босне и Херцеговине у дијелу који се односи на оцјењивање предсједника Суда БиХ, предсједника одјељења и судија Суда БиХ.


11. Подносилац захтјева указује да су предсједник Суда БиХ, предсједница Кривичног одјељења Суда БиХ и судија Суда БиХ, у својству тужилаца, у управном спору пред Судом БиХ поднијели тужбу против Савјета, као туженог, ради поништења аката Савјета, и то Критеријума за оцјењивање рада предсједника судова и предсједника судских одјељења у Босни и Херцеговини и Критеријума за оцјењивање рада судија у Босни и Херцеговини због тога што оспорени акти у дијелу који се односи на предсједника Суда БиХ, предсједнике одјељења и судије Суда БиХ нису у складу са Законом о ВСТС, Законом о Суду БиХ и Уставом Босне и Херцеговине. Тужиоци су предложили да Суд БиХ донесе пресуду којом усваја тужбени захтјев тужилаца и побијане акте - критеријуме - у односу на предсједника Суда БиХ, предсједнике одјељења Суда БиХ и судије Суда БиХ, те све правне и фактичке радње учињене на основу њих и њихове правне посљедице поништи као незаконите и неуставне.

12. У суштини, одлучне чињенице у тужби могле би да се сумирају на сљедећи начин: Прије доношења оспорених аката тужени је покушао, без валидног законског основа, увести оцјењивање рада тужилаца, а поводом претходног покушаја да се уведе оцјењивање донесена је правоснажна судска пресуда (Одлука Суда БиХ број У 439/08), "правни предници побијаних аката" (ранији донесени критеријуми) искључују примјену у односу на тужиоце, јер не постоји валидан законски основ, Закон о Суду БиХ, као примарно законодавство, не конституише институт оцјењивања тужилаца, као и друге разлоге које су истакли у тужби.


13. Савјет је у одговору на захтјев навео да подносилац захтјева излази из оквира тужбе и покушава да успостави надлежност Уставног суда на основу члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине тако што путем захтјева за оцјену компатибилности члана 17 тачка (22) у вези са чланом 18 тачка (а) Закон о ВСТС покушава "заобилазним путем и на мала врата да издјејствује став суда о уставности и законитости предметних критеријума". Савјет је навео да је Законом о ВСТС директно прописано да Савјет има надлежност да утврђује критеријуме за оцјењивање рада

судија Суда БиХ. У погледу навода да одредба члана 17 тачка (22) Закона о ВСТС није у складу са Законом о Суду БиХ, такав навод би био правилан када би Закон о Суду БиХ садржавао одредбу која експлицитно забрањује оцјењивање судија Суда БиХ. Због пропуста да се регулише оцјењивање судија Суда БиХ, настала је правна празнина која треба да буде попуњена примјеном правног правила о аналогији. Даље Савјет наводи шта је ratio legis доношења норми о оцјењивању судија (омогућавање успостављања одговарајућег каријерног система који ће на хармоничан начин омогућити напредовање), те даље указује на циљеве оцјењивања успостављене донесеним критеријимима. Како Савјет у одговору наводи, наведени ratio постоји и када је у питању случај оцјењивања судија Суда БиХ, који није изричито нормиран у одредбама Закона о Суду БиХ. Материја оцјењивања рада судија је спецификум регулисан Законом о ВСТС, а законом о судовима који садрже одредбе о оцјењивању само спецификована функционална ингеренција предсједника суда за оцјењивање, те се ближе нормира период оцјењивања. Како Савјет наводи, не постоји нити један разлог да судије Суда БиХ буду изузете из механизма оцјењивања. Због пропуста законодавца у експлицитном нормирању овог питања, потпуно је легитимно, примјеном метода аналогије, закључити да и судије Суда БиХ треба да се оцјењују, чиме се доводе у равноправан и непривилегован положај у односу на остале судије. Савјет је, такође, навео да се оцјењивање рада судија спроводи ради постизања идентичних циљева за цијели судски систем, па и за Суд БиХ.

14. Савјет је, такође, указао на међународне стандарде у области оцјењивања судија, природу важећих квалитативних елемената у критеријумима које је Савјет усвојио за 2018. годину, на аутономно значење "закона" у конвенцијском смислу, те проблематизовао питање надлежности Суда БиХ да поступа у наведеном управном спору, као и питање независности, односно непристрасности Суда БиХ у конкретном предмету.


15. Закон о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08)

Члан 1. Оснивање

(1) Овим законом оснива се Високи судски и тужилачки савјет и регулише: његов рад, организација, надлежности, овлашћења и услови и мандат за вршење судијске и тужилачке функције, именовање судија и тужилаца, дисциплинска одговорност судија и тужилаца, привремено удаљење судија и тужилаца од вршења дужности, неспојивост дужности судија и тужилаца с другим дужностима, престанак мандата судија и тужилаца и друга питања у вези с радом Високог судског и тужилачког савјета (у даљем тексту: Савјет).

(2) Савјет је самосталан орган Босне и Херцеговине и има својство правног лица.

(3) На Савјет се не примјењују одредбе Закона о министарствима и другим органима управе Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 5/03 и 42/03) и Закона о управи Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 32/02).

Члан 3. Независни и самостални орган

(1) Савјет као независни и самостални орган има задатак да обезбиједи независно, непристрасно и


професионално правосуђе, како је прописано у члану 17. овог закона.

(2) Савјет има печат, који садржи његов назив, те назив и грб Босне и Херцеговине у складу са Законом о печату институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 12/98 и 14/03).

Члан 17. Надлежност

Савјет има сљедеће надлежности: (1) именује судије, укључујући предсједнике судова,

судије поротнике и додатне судије у све судове на државном, ентитетском, кантоналном, окружном, основном и општинском нивоу у Босни и Херцеговини, укључујући Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине, са изузетком уставних судова ентитетâ Босне и Херцеговине;

(2) именује главне тужиоце, замјенике главног тужиоца и тужиоце у сва тужилаштва на државном, ентитетском, кантоналном и окружном нивоу у Босни и Херцеговини, укључујући и Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине;

(3) даје приједлоге надлежним органима у вези с њиховим предлагањем и избором судија Уставног суда Републике Српске и именовањем судија у Уставни суд Федерације Босне и Херцеговине. Приликом извршавања својих надлежности из овог става Савјет, прије давања приједлога, тражи писмено мишљење одговарајућег уставног суда;

(4) прима притужбе против судија и тужилаца, води дисциплинске поступке, утврђује дисциплинску одговорност и изриче дисциплинске мјере судијама, судијама поротницима, додатним судијама и тужиоцима;

(5) одлучује о жалбама у дисциплинским поступцима; (6) одлучује о привременом удаљењу од вршења

дужности судија, судија поротника, додатних судија и тужилаца;

(7) надзире стручно усавршавање судија и тужилаца и савјетује ентитетске центре за едукацију судија и тужилаца и Правосудну комисију Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине у вези са усвајањем програма стручног усавршавања судија и тужилаца;

(8) одређује минималан обим стручног усавршавања који сваки судија и тужилац мора остварити у току године;

(9) одређује почетну обуку за лица која су изабрана за судије или тужиоце и надзире остваривање такве обуке;

(10) одобрава годишњи извјештај управних одбора ентитетских центара за едукацију судија и тужилаца и Правосудне комисије Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине у дијелу који се односи на почетну обуку и стручно усавршавање судија и тужилаца;

(11) одлучује о питањима неспојивости других дужности које судије и тужиоци обављају с дужностима судија и тужилаца;

(12) одлучује о привременом упућивању судија и тужилаца у други суд или тужилаштво;

(13) одлучује о одсуствима судија и тужилаца; (14) учествује, према властитој оцјени, у процесу

израде годишњих буџета за судове и тужилаштва; (15) даје приједлоге, према властитој оцјени, у вези с

годишњим буџетом предложеним од стране државних органа и/или влада за судове и тужилаштва;

(16) даје и износи, према властитој оцјени, приједлоге за измјену буџета предложених од стране државних органа и/или влада и/или Правосудне комисије Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине надлежним законодавним органима;

(17) прикупља и анализира извјештаје, као и потребне информације о буџету и приходима за судове и тужилаштва

како би се обезбиједили статистички подаци за ефикасан рад судова и тужилаштава;

(18) залаже се за адекватно и континуирано финансирање судова и тужилаштава у Босни и Херцеговини;

(19) учествује у изради нацрта и одобрава Правилнике о пословању за судове и тужилаштва у Босни и Херцеговини;

(20) надгледа и савјетује судове и тужилаштва о одговарајућим и ефикасним техникама и поступцима у вези с буџетом, управљањем и руковођењем и иницира едукацију у том погледу;

(21) покреће, надгледа и координира пројекте који се односе на побољшање питања везаних за управљање судовима и тужилаштвима, укључујући тражење финансијских средстава из домаћих и међународних извора;

(22) утврђује критеријуме за оцјењивање рада судија и тужилаца;

(23) утврђује критеријуме за рад судова и тужилаштава и покреће истраге које се односе на поступање у области управе или финансија;

(24) води, координира и надгледа кориштење информационе технологије у судовима и тужилаштвима да би се у том погледу постигла и одржала униформност у судовима и тужилаштвима у цијелој земљи. Судови и тужилаштва могу уводити аутоматизоване системе праћења и регистрације предмета или сличне системе укључујући системе подршке и похрањивања података, само уз претходно одобрење Савјета;

(25) утврђује број судија, тужилаца и замјеникâ главног тужиоца за судове и тужилаштва из његове надлежности, након консултација с предсједником суда или главним тужиоцем, органом надлежним за буџет, и надлежним министарством правде;

(26) прикупља информације и води документацију о професионалном статусу судија и тужилаца, укључујући датум њиховог именовања и престанка дужности, статистичке податке који се односе на њихове радне резултате, те остале информације које Савјет сматра битним за рад предсједника судова, главних тужилаца и замјеника главних тужилаца, судија и тужилаца;

(27) даје мишљење о притужбама које поднесе судија или тужилац који сматра да су његова права утврђена овим или другим законом, или његова независност угрожени;

(28) даје мишљење о нацртима закона, прописа и о важним питањима која могу утицати на правосуђе, покреће поступак усвајања закона и других прописа и даје смјернице судовима и тужилаштвима из надлежности Савјета;

(29) објављује етичке кодексе судија и тужилаца; (30) врши друга овлаштења утврђена овим или неким

другим законом.

Члан 18. Судови и тужилаштва

Савјет има надлежности наведене у члану 17. овог закона у односу на правосуђе у Босни и Херцеговини што обухвата сљедеће судове и тужилаштва:

(а) Суд Босне и Херцеговине; (б) Тужилаштво Босне и Херцеговине; (ц) Уставни суд Републике Српске и Уставни суд

Федерације Босне и Херцеговине, искључиво у складу с одредбама члана 17.(3) овог закона;

(д) Врховни суд Републике Српске и Врховни суд Федерације Босне и Херцеговине;

(е) Окружне и основне судове у Републици Српској; (ф) Кантоналне и општинске судове у Федерацији

Босне и Херцеговине; (г) Републичко тужилаштво Републике Српске и

Федерално тужилаштво Федерације Босне и Херцеговине;


(х) Окружна тужилаштва у Републици Српској и кантонална тужилаштва у Федерацији Босне и Херцеговине;

(и) Апелациони суд Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине, Основни суд Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине и Тужилаштво Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине.

Члан 23. Суд Босне и Херцеговине

(1) Судије Суда Босне и Херцеговине морају имати најмање осам (8) година искуства у раду као судије, тужиоци, адвокати или друго релевантно правно искуство, након положеног правосудног испита, и именују се доживотно, с тим што им мандат може престати у случају да поднесу оставку, наврше старосну доб прописану за обавезан одлазак у пензију или буду смијењени с дужности из разлога утврђених законом.

(2) Предсједник Суда Босне и Херцеговине један је од судија именованих у Суд Босне и Херцеговине, који има доказане руководне и организационе способности битне за рад тог суда. Предсједник се именује на мандат од шест (6) година и може бити поновно именован.

(3) Изузетак су судије Суда Босне и Херцеговине који се затекну на дужности на дан ступања на снагу овог закона, а прије именовања за судије овог суда имали су најмање петнаест (15) година искуства у раду као доценти или професори правних факултета у Босни и Херцеговини, који могу наставити да обављају дужност судије Суда Босне и Херцеговине, без обзира на то имају ли положен правосудни испит.

16. Закон о Суду Босне и Херцеговине - пречишћени текст ("Службени гласник БиХ" бр. 29/00, 16/02, 24/02, 3/03, 37/03, 42/03, 4/04, 9/04, 35/04,61/04, 32/07, 49/09-пречишћени текст, 74/09 - исправка и 97/09)

Члан 1. (Оснивање)

(1) Да би се обезбиједило ефикасно остваривање надлежности државе Босне и Херцеговине и поштовање људских права и владавине закона на њеној територији, оснива се Суд Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Суд).

(2) Сједиште Суда је у Сарајеву.

Члан 2. (Састав Суда)

Суд чине предсједник и одређени број осталих судија, како је то прописано овим законом.

Члан 5. (Буџет Суда)

(1) Суд има свој буџет, који је саставни дио буџета Босне и Херцеговине. Прије почетка сваке буџетске године, предсједник Суда Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине подноси приједлог буџета. Предсједник Суда има право да присуствује и заступа приједлог Високог судског и тужилачког савјета на сједницама Парламентарне скупштине БиХ и одговарајућих комисија Парламентарне скупштине БиХ кад год се води расправа и одлучује о питањима буџета која се односе на Суд.

(2) Предсједник Суда задужен је, уз помоћ генералног секретара, за припрему и извршавање буџета Суда.

(3) Буџет Суда садржи посебне ставке којима се прецизирају буџетске потребе за рад Одјела I за ратне злочине и Одјела II за организовани криминал, привредни криминал и корупцију Кривичног и Апелационог одјељења (у даљњем тексту: Одјел I и Одјел II Кривичног и Апелационог одјељења).

(4) На крају сваке буџетске године, предсједник Суда обавјештава Парламентарну скупштину Босне и Херцеговине о извршавању буџета Суда.

Члан 11. (Одговорности предсједника Суда)

(1) Предсједник Суда одговоран је за: а) представљање Суда у односима с државним

органима и организацијама; б) именовање судија у различита одјељења и вијећа,

осим ако је другачије прописано овим законом; ц) одређивање замјене за судију у случају изузећа судије

како се договори на општој сједници Суда; д) одређивање датума сједница, вођење предмета и

распоређивање предмета члановима Суда и, по потреби, одређивање надлежног одјељења;

е) сазивање и руковођење радом опште сједнице Суда; ф) извршење буџета Суда; г) руковођење особљем Суда; х) покретање дисциплинског поступка против

генералног секретара. (2) Предсједник на општој сједници Суда предлаже

план рада који се припрема на почетку сваке календарске године и којим се унапријед утврђује начин распореда предмета у складу с објективним критеријумима.

17. Закон о судовима у Федерацији Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 38/05, 22/06, 63/10 и 72/10 - исправка, 7/13 и 52/14)

Члан 41. Оцјењивање резултата рада судија

Резултати рада судија се оцјењују најмање једном годишње, у складу са критеријимима које утврди Високо судско и тужилачко вијеће.

Оцјењивање резултата рада судија врши предсједник суда. Резултате рада предсједника суда оцјењује предсједник непосредно вишег суда.

18. Закон о судовима Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 37/12, 14/14 - ОУС, 44/15 и 100/17)

Члан 67. (1) Резултати рада судија оцјењују се најмање једном у

три године, у складу са критеријумима које утврди Високи судски и тужилачки савјет.

(2) Новоизабране судије оцјењују се једном годишње за прве три године мандата, а по истеку тог рока, у периоду из става 1. овог члана.

(3) Оцјењивање резултата рада судија врши предсједник суда, а резултате рада предсједника суда оцјењује предсједник непосредно вишег суда, а предсједника Врховног суда Републике Српске оцјењује Високи судски и тужилачки савјет.

19. Закон о судовима Брчко дистрикта Босне и Херцеговине ("Службени гласник Брчко дистрикта БиХ" бр. 19/07, 20/07 - исправка, 39/09 и 31/11)

За потребе ове одлуке користи се неслужбени пречишћени текст релевантних одредаба Закона о судовима Брчко дистрикта Босне и Херцеговине ("Службени гласник Брчко дистрикта БиХ" бр. 19/07, 20/07- исправка, 39/09 и 31/11), сачињен у Уставном суду БиХ, који гласи:

Члан 38. (Примјена других прописа)

(1) Одредбама Закона о Високом судском и тужилачком вијећу Босне и Херцеговине прописани су услови и мандат за вршење судијске функције, именовање судија, дисциплинска одговорност судија, привремено удаљење


судија од вршења дужности, неспојивост дужности судија с другим дужностима, престанак мандата судија, имунитет у вршењу функције и утврђивање критерија за оцјењивање рада судија и предсједника судова.

(2) Одговарајући прописи који се примјењују у Брчко дистрикту БиХ, а који се односе на радноправни статус чланова Владе сукладно се примјењују и на судије, ако овим законом, Законом о високом судском и тужилачком вијећу БиХ и Законом о плаћама и другим накнадама судија и тужилаца Брчко дистрикта БиХ није другачије прописано.





22. Захтјев за оцјену уставности поднио је Суд БиХ (судија Јадранка Брењо), што значи да је захтјев поднијело овлашћено лице из члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 5/10 од 26. новембра 2010. године, тач. 7-14, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 37/11). Имајући у виду одредбе члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине и члана 19 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд сматра да је овај захтјев допустив, зато што га је поднио овлашћени субјекат, те да не постоји ниједан формални разлог из члана 19 став (1) Правила Уставног суда због којег захтјев не би био допустив.

VI. Меритум

23. Подносилац захтјева је затражио од Уставног суда да одлучи о компатибилности спорних одредаба са чланом I/2 Устава Босне и Херцеговине (и са Законом о Суду БиХ).

24. Спорне одредбе чл. 17 тачка (22) и 18 тачка (а) Закона о ВСТС гласе:

Члан 17. Надлежност

Савјет има сљедеће надлежности: (22) утврђује критеријуме за оцјењивање рада судија и

тужилаца;

Члан 18. Судови и тужилаштва

Савјет има надлежности наведене у члану 17. овог закона у односу на правосуђе у Босни и Херцеговини што обухвата сљедеће судове и тужилаштва:

(а) Суд Босне и Херцеговине; 25. У Уставу Босне и Херцеговине члан I/2 гласи:

2. Демократска начела Босна и Херцеговина је демократска држава, која

функционише на принципу владавине права и на основу слободних и демократских избора.

26. Подносилац захтјева сматра да су спорне законске одредбе члана 17 тачка (22) у вези са чланом 18 тачка (а) Закона о ВСТС супротне одредби члана I/2 Устава Босне и Херцеговине.

27. Уставни суд подсјећа да је у својој досадашњој пракси члан I/2 Устава Босне и Херцеговине тумачио на

начин да садржи принцип владавине права (види, између осталих, Уставни суд, одлуке о допустивости и меритуму бр. У 21/16 од 1. јуна 2017. године, тачка 19, и У 6/06 од 29. марта 2008. године, тачка 22). Као што је Уставни суд нагласио у наведеној пракси, принцип владавине права није ограничен само на формално поштивање уставности и законитости већ захтијева да сви правни акти (закони, прописи и сл.) имају одређену садржину, односно квалитет примјерен демократском систему, тако да служе заштити људских права и слобода, у односима грађана и органа јавне власти у оквиру демократског политичког система. С тим у вези, Уставни суд је нагласио да стандард квалитета закона тражи да законска одредба буде доступна лицима на која се примјењује (транспарентност) и да за њих буде предвидљива, то јесте довољно јасна и прецизна да они могу стварно и конкретно да знају своја права и обавезе до степена који је разуман у датим околностима, како би према њима могли да се понашају (види, Одлука о допустивости и меритуму број У 15/18 од 29. новембра 2018. године, тачка 26). Осим тога, законска одредба треба да буде у складу са јавним интересом и њоме појединцу не може да се намеће претјеран терет, односно законска одредба мора да буде пропорционална у односу на све релевантне стране.

28. Према мишљењу Уставног суда, наводи подносиоца захтјева указују да спорне законске одредбе нису у складу са чланом I/2 Устава Босне и Херцеговине због два разлога. Прво, спорне законске одредбе нису довољно јасне и прецизне да би задовољиле стандард квалитета закона који захтијева члан I/2 Устава Босне и Херцеговине. Друго, постоји неусклађеност између двају закона - Закона о ВСТС и Закона о Суду БиХ, тако што Закон о Суду БиХ искључује надлежност Закона о ВСТС у односу на одредбе којима је прописано вредновање рада предсједника Суда БиХ, предсједника одјељења, као и свих осталих судија Суда БиХ, што има као посљедицу да спорне законске одредбе нису у складу са принципом владавине права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине.

29. Уставни суд ће, прво, испитати да ли спорне законске одредбе имају потребан квалитет да би задовољиле стандард владавине права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине.

30. Уставни суд наглашава да је стандард "квалитета закона" развијен кроз праксу Европског суда за људска права, коју је Уставни суд у потпуности прихватио у својим одлукама. Међутим, одлуке Европског суда за људска права тичу се увијек спорова који се односе на права и обавезе из Европске конвенције (грађанска права и обавезе, утврђивање кривичне оптужбе итд.). У конкретном случају спорне законске одредбе се не тичу права и обавеза који су заштићени Европском конвенцијом. Овдје се има у виду првенствено спорна одредба члана 17 тачка (22) Закона о ВСТС, коју подносилац захтјева проблематизује због тога што сматра да није довољно јасна и прецизна, зато што експлицитно не прописује да се критеријуми за оцјењивање судија односе (и) на предсједника Суда БиХ, предсједнике одјељења, као и на све остале судије Суда БиХ. Према стандардној пракси Уставног суда, оцјена рада судије није грађанско право које је заштићено Европском конвенцијом, те се, стога, ни спорна законска одредба не односи на права и обавезе који су заштићени Европском конвенцијом. Ипак, према мишљењу Уставног суда, свака законска одредба, без обзира на то да ли се тиче права која су заштићена Европском конвенцијом, мора у одређеном обиму да испуњава стандарде квалитета закона које је разрадио Европски суд за људска права. Међутим, уколико се законска одредба, као што је случај са спорном одредбом, не тиче права и обавеза који су


заштићени Европском конвенцијом, онда, према мишљењу Уставног суда, испитивање тих одредаба не мора досљедно да слиједи смисао, јачину и обим који се стандарду "квалитета закона" дају у пресудама Европског суда. У складу са наведеним, Уставни суд ће у наставку испитати оспорену законску одредбу члана 17 тачка (22) Закона о ВСТС.

31. Спорна законска одредба, у релевантном дијелу, прописује да Савјет има надлежност да утврђује критеријуме за оцјењивање рада судија. Подносилац захтјева сматра да спорна одредба не испуњава стандард квалитета закона, јер је нејасна и непрецизна. За разлику од подносиоца захтјева, Уставни суд сматра да је спорна законска одредба довољно јасна и прецизна. Сасвим јасно је написано да Савјет има надлежности да "утврђује критеријуме за оцјењивање рада судија (и тужилаца)". У наведеној законској одредби Уставни суд не види ништа нејасно или непрецизно што би могло да доведе у питање стандард квалитета закона до те мјере да се може рећи да није у складу са владавином права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине. Чињеница јесте да спорна законска одредба не прописује да се критеријуми за оцјењивање рада односе и на судије Суда БиХ, укључујући предсједника и предсједнике одјељења тог суда. Међутим, то није разлог да се наведена одредба прогласи неуставном због њене нејасноће и непрецизности. Да ли наведена законска одредба треба експлицитно да укључује (и) предсједника Суда БиХ, предсједнике одјељења, судије Суда БиХ (што као спорно потенцира подносилац захтјева), није такво питање које утиче на стандард квалитета закона са аспекта његове јасноће и прецизности. До закључка ко све треба да буде укључен у критеријуме за оцјењивање рада судија се долази тумачењем и примјеном критеријума из члана 17 тачка (22) Закона о ВСТС (мисли се на Критеријуме за оцјењивање предсједника судова и судских одјељења у Босни и Херцеговини и Критеријуме за оцјењивање судија у Босни и Херцеговини), те, наравно, тумачењем и примјеном цјелокупног Закона о ВСТС, што је питање на које треба да одговори редовни суд у конкретном предмету. У спорној законској одредби само пише да Савјет утврђује критеријуме за оцјењивање рада судија, а у томе, као што је већ речено, нема ништа што би било нејасно или непрецизно, посебно не до те мјере да се доведе у питање уставност одредбе у смислу члана I/2 Устава Босне и Херцеговине.

32. Сљедеће што Уставни суд треба да испита јесте да ли су спорне законске одредбе у супротности са чланом I/2 Устава Босне и Херцеговине због тога што постоји наводна неусклађеност између двају закона - Закона о ВСТС и Закона о Суду БиХ. Из навода подносиоца захтјева произилази да Закон о Суду БиХ не прописује оцјењивање судија, па ни Закон о ВСТС не може да пропише вредновање рада предсједника Суда БиХ, као и свих осталих судија Суда БиХ због тога што то није прописано у Закону о Суду БиХ.

33. Као аргументе за своје тврдње, подносилац захтјева је навео да се Закон о Суду БиХ убраја у тзв. примарно законодавство, односно органски закон који није прописао институт оцјењивања судија, а спорним законским одредбама, првенствено одредбом члана 18 тачка (а) Закона о ВСТС, прописано је да Савјет има надлежности из члана 17 Закона о ВСТС у односу на правосуђе Босне и Херцеговине, што обухвата и Суд БиХ.

34. Уставни суд примјећује да је Законом о ВСТС основан Савјет (одређено као sui generis орган) који је самостални орган на који се не примјењују одредбе Закона о министарствима и другим органима управе Босне и Херцеговине и Закон о управи Босне и Херцеговине. Према Закону о ВСТС (члан 3), основни задатак Савјета јесте да

обезбиједи независно, непристрасно и професионално правосуђе у Босни и Херцеговини. Законом о ВСТС (члан 1), осим оснивања Савјета, регулишу се и његов рад, организација, надлежности, овлашћења и услови и мандат за вршење судијске и тужилачке функције, именовање судија и тужилаца, дисциплинска одговорност судија и тужилаца, привремено удаљење судија и тужилаца од вршења дужности, неспојивост дужности судија и тужилаца са другим функцијама, престанак мандата судија и тужилаца и друга питања у вези са радом Савјета. На наведени начин, како је утврђено у члану 1, конципиран је и сам закон, па након општих одредаба Глава II Закона о ВСТС регулише чланове и организацију Савјета, Глава III прописује надлежност и овлашћења Савјета, Глава IV регулише услове и мандат за вршење дужности (судија - од основних услова које лице мора да задовољи да би било именовано даље су разрађени услови за све судове у чл. 21 - 29), Глава V разрађује именовање (поступак именовања), Глава VI уређује дисциплинску одговорност судија (и тужилаца), Глава VII регулише питања привременог удаљења судија (и тужилаца) од вршења дужности, Глава VIII разрађује питање неспојивости дужности судије (и тужиоца) са другим дужностима и имунитет, Глава IX регулише престанак вршења дужности и Глава X садржи завршне одредбе.

35. У члану 17 Закона о ВСТС прописане су надлежности Савјета, које, како је таксативно наведено у 30 тачака, између осталог, обухватају именовање судија, укључујући предсједнике судова у све судове на свим нивоима (државни, ентитетски итд.) у Босни и Херцеговини са изузетком уставних судова ентитета (тачка (1)), прима притужбе против судија и тужилаца, води дисциплинске поступке, утврђује дисциплинску одговорност, изриче дисциплинске мјере судијама, судијама поротницима, додатним судијама и тужиоцима (тачка (4)), одлучује о привременом удаљењу од вршења дужности судија, судија поротника, додатних судија и тужилаца (тачка (6)), надзире стручно усавршавање судија и тужилаца (тачка (7)), учествује, према сопственој процјени, у процесу израде годишњих буџета за судове и тужилаштва (тачка (14)), утврђује критеријуме за рад судова и тужилаштава и покреће истраге које се односе на поступање у области управе или финансирања (тачка (23)), врши друга овлашћења утврђена овим или неким другим законом (тачка (30)). Дакле, у члану 17 су прописане надлежности Савјета, које чак нису "коначне", како то произилази из тачке 30 наведеног члана. Такође, у члану 18 "Судови и тужилаштва" је наведено да надлежности наведене у члану 17 Савјет има у односу на правосуђе у Босни и Херцеговини, те су у тач. (а) до (и) наведени судови и тужилаштва.

36. Уставни суд, даље, примјећује да, према Закону о Суду БиХ (који се доноси према истој процедури као и Закон о ВСТС, па се не би могло рећи да има јачу снагу од других закона), Суд БиХ представља дио правосудног система Босне и Херцеговине, како је наведено у члану 1 Закона о Суду БиХ, "да би се обезбиједило ефикасно остваривање надлежности државе Босне и Херцеговине и поштивање људских права и владавине закона на њеној територији, оснива се Суд Босне и Херцеговине". Даље, Законом о Суду БиХ су одређени састав овог суда (предсједник и одређени број осталих судија), буџет Суда БиХ (Суд БиХ има свој буџет, који је саставни дио буџета Босне и Херцеговине, на почетку сваке буџетске године предсједник Суда БиХ подноси Савјету (ВСТС) приједлог буџета, а на крају сваке буџетске године предсједник Суда обавјештава Парламентарну скупштину Босне и Херцеговине о извршавању буџета Суда БиХ). Такође, Законом о Суду БиХ


је утврђена кривична, управна и апелациона надлежност Суда БиХ, као и организација Суда БиХ у Кривичном, Управном и Апелационом одјељењу. У члану 11 Закона о Суду БиХ су наведене одговорности предсједника Суда БиХ, у члану 12 одредбе о општој сједници овог суда, те је у даљњим члановима Закона разрађена организација одјељења, Канцеларија регистрара, секретар и друго.

37. Из одредаба Закона о ВСТС произилази да је Савјет формиран као регулаторни орган за цјелокупно правосуђе у Босни и Херцеговини са широким надлежностима. Као што је наведено, Закон о ВСТС је утврдио надлежности Савјета које се односе на судије (именовање, вођење дисциплинских поступака и одлучивање у њима, одлучивање о привременом удаљењу од вршења дужности, надзирање усавршавања судија, почетно обучавање за тек именоване судије, објављивање етичких кодекса судија итд.), али и судове (приједлог буџета за судове, залагање за финансирање судова, утврђивање критеријума за рад судова и тужилаштава и покретање истрага које се односе на поступање у области управе и финансија итд.). Дакле, задатак Савјета у смислу регулаторне функције јесте да обезбиједи независно, непристрасно и професионално правосуђе. Насупрот томе, Закон о Суду БиХ садржи искључиво организационе одредбе које се односе на Суд БиХ, односно опште одредбе, надлежности Суда БиХ, организацију Суда БиХ итд. Приказ наведених закона из претходних тачака јасно упућује на то да се један закон бави правосуђем у цјелини, и то судијама и судовима, а други закон конкретним судом, његовом организацијом и надлежностима, организацијом одјељења и другим питањима значајним за рад Суда БиХ. Из наведених одредаба јасно произилази да ова два закона регулишу различиту материју, те не може да се говори о томе да постоје одредбе које регулишу исту ствар, што би могло да доведе до конфликта између закона. Осим тога, не може да се говори о конфликту када један закон за одређени орган основан законом (конкретно Савјет) прописује експлицитну обавезу да утврди критеријуме за оцјењивање рада судија, укључујући судије Суда БиХ, а други закон, тј. Закон о Суду БиХ, не прописује другачије. Чињеница је да оцјењивање није прописано Законом о Суду БиХ, али оцјењивање није ни експлицитно искључено на било који начин, или забрањено Законом о Суду БиХ.

38. Имајући у виду да подносилац захтјева проблематизује питање оцјењивања предсједника и судија Суда БиХ, односно "проширење надлежности" Савјета, како је то у захтјеву наведено, јер оно није прописано Законом о Суду БиХ, Уставни суд запажа да Савјет своје надлежности за утврђивање критеријума за рад судија, што укључује и судије Суда БиХ, не проширује, већ базира на одредбама Закона о ВСТС. Очигледно је да је законодавац у оквиру надлежности додијељених Савјету предвидио могућност да Савјет утврди критеријуме за оцјењивање рада судија, не искључујући судије Суда БиХ.

39. Имајући у виду релевантне одредбе Закона о ВСТС, којима су регулисане надлежност и организација Савјета и остало што је тим законом регулисано, као и релевантне одредбе Закона о Суду БиХ у вези са организацијом и надлежностима Суда БиХ, Уставни суд не може да прихвати аргументацију подносиоца захтјева да су ова два закона неусклађена, што би довело у питање уставност члана 18 тачка (а) Закона о ВСТС у односу на члан I/2 Устава Босне и Херцеговине.

40. Уставни суд не може да прихвати ни аргуменат подносиоца захтјева према којем спорне одредбе нису у складу са Уставом Босне и Херцеговине, јер је у ентитетским законима о судовима, као и Закону о судовима Брчко

дистрикта БиХ релевантним законским одредбама експлицитно прописано оцјењивање (на примјер предсједника суда). Међутим, чињеница да је питање оцјењивања детаљније прописано другим законима (као што је то, на примјер, случај са Законом о судовима Републике Српске у којем је јасно наведено, у ставу (3) члана 67, ко и кога и како оцјењује, а у ставу (1) указано је на критеријуме које утврди Савјет), не може аутоматски да води неуставности одредбе члана 17 тачка (22) у вези са чланом 18 тачка (а) Закона о ВСТС само због тога што Закон о Суду БиХ експлицитно не прописује оцјењивање судија тог суда.

41. Осим наведеног, Уставни суд, испитујући питање наводне неусклађености између двају закона - Закона о ВСТС и Закона о Суду БиХ, примјећује да је Закон о Суду БиХ донесен 2000. године, те да је у свом првом основном тексту овај закон садржавао и одредбе о условима за обављање функције, избор судије, трајање функције, избор предсједника Суда БиХ и друга питања у вези са судијама Суда БиХ. У вријеме доношења Закона о Суду БиХ није постојао Закон о ВСТС. Међутим, већ доношењем Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине (који је наметнут одлуком Високог представника, "Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 15/02, 26/02, 35/02, 42/03, 10/04 и 32/07- раније важећи Закон из 2002. године), који је престао да важи доношењем важећег Закона о ВСТС из 2004. године, јасно је видљива интенција законодавца да раздвоји материју коју регулишу ова два закона. С тим у вези, указује се на намјеру законодавца да Закон о Суду БиХ слиједи и прати формирање једног новог органа основаног Законом о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине. Тако се, као посљедица доношења Закона из 2002. године, из Закона о Суду БиХ бришу одређени чланови који су се управо односили на судије, њихово именовање и остало (члан 73 Закона из 2002. године). У Закону о измјенама и допунама Закона о Суду БиХ ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 24/02, 3/03, 37/03, 42/03, 4/04, 9/04), у Преамбули наведеног закона, уочљиво је позивање на члан 73 Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине, а то је члан којим су избрисане релевантне одредбе Закона о Суду БиХ које су се односиле на судије, њихово именовање и остало. Иако је доношењем сада важећег Закона о ВСТС из 2004. године престао да важи ранији Закон о ВСТС из 2002. године, те је у каснијим измјенама и допунама Закона о Суду БиХ престало да се позива на члан 73 раније важећег Закона о ВСТС из 2002. године, све наведено, према мишљењу Уставног суда, представља историјски приказ настајања и промјена Закона о Суду БиХ, као и Закона о ВСТС, те указује на јасну намјеру законодавца да се одредбе ових закона јасно разграниче, односно да се јасно подијели материја коју наведени закони регулишу.

42. Ипак, овдје се поново наглашава да задатак Уставног суда није да процијени да ли у конкретном случају на конкретна лица могу да се примијене критеријуми које је донио Савјет. То је предмет конкретног судског поступка и редовни суд мора дати одговор због истих разлога како је то наведено у претходним тачкама ове одлуке. Задатак Уставног суда је да испита уставност релевантних одредаба - члана 17 тачка (22) у вези са чланом 18 тачка (а) Закона о ВСТС и ту, као што је речено, Уставни суд не види ништа спорно што доводи, или би чак могло да доведе у питање усклађеност наведених одредаба Закона о ВСТС са одредбом члана I/2 Устава Босне и Херцеговине.

43. На основу свега наведеног, Уставни суд сматра да су оспорене одредбе у складу са чланом I/2 Устава Босне и Херцеговине.



44. Уставни суд закључује да у одредби члана 17 тачка (22) у вези са чланом 18 тачка (а) Закона о ВСТС не постоји некомпатибилност са одредбом члана I/2 Устава Босне и Херцеговине, јер у наведеним законским одредбама (члан 17 тачка (22) Закона о ВСТС) Уставни суд не види ништа нејасно или непрецизно што би могло да доведе у питање стандард квалитета закона до те мјере да се може рећи да није у складу са владавином права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине, те из истих одредаба (мисли се на члан 18 тачка (а) Закона о ВСТС) не произилази неусклађеност са Законом о Суду БиХ до те мјере да она утиче на повреду демократских начела из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине.


46. У смислу члана 43 Правила Уставног суда, предсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Мирсад Ћеман и судије Валерија Галић и Миодраг Симовић су дали изјаве о неслагању са одлуком већине.





predmetu broj U 4/19, rješavajući zahtjev Suda Bosne i Hercegovine (sutkinja Jadranka Brenjo), na osnovu člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) alineja b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI MERITUMU Odbija se zahtjev Suda Bosne i Hercegovine (sutkinja

Jadranka Brenjo) za ocjenu kompatibilnosti člana 17. tačka (22) u vezi sa članom 18. tačka (a) Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) sa članom I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

Utvrđuje se da je član 17. tačka (22) u vezi sa članom 18. tačka (a) Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) u skladu sa članom I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.



1. Sud Bosne i Hercegovine (sutkinja Jadranka Brenjo, u daljnjem tekstu: podnosilac zahtjeva) podnio je 25. marta 2019. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:

Ustavni sud) zahtjev za ocjenu kompatibilnosti člana 17. tačka (22) u vezi sa članom 18. tačka (a) Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) sa članom I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Predstavničkog doma i Doma naroda, te od Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vijeće) zatraženo je 7. i 8. maja 2019. godine da dostave odgovore na zahtjev.

3. Parlamentarna skupština, Predstavnički dom, obavijestila je Ustavni sud da je zahtjev dostavljen Ustavnopravnoj komisiji Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine radi davanja mišljenja, ali da ona još uvijek nije imenovana. Vijeće je dostavilo odgovor u ostavljenome roku.


4. Podnosilac zahtjeva smatra da odredbe člana 17. tačka (22) u vezi sa članom 18. tačka (a) Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću (u daljnjem tekstu: sporne odredbe) nisu kompatibilne sa odredbama člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu Zakon o Sudskom i tužilačkom vijeću bit će skraćen kao Zakon o VSTV).

5. U vezi sa navedenim, podnosilac zahtjeva je istakao da je pred Sudom Bosne i Hercegovine pokrenut upravni spor protiv Vijeća, kao tuženog, radi poništenja akata koje je donijelo Vijeće (Kriterija za ocjenjivanje rada predsjednika sudova i predsjednika sudskih odjeljenja u Bosni i Hercegovini i Kriterija za ocjenjivanje rada sudija u Bosni i Hercegovini, u daljnjem tekstu: kriteriji). Podnosilac zahtjeva smatra da je potrebno zastati sa upravnim sporom, jer iz "petita i supstrata tužbe proizlazi potreba ocjene ustavnosti". Dakle, kako je podnosilac zahtjeva naveo, "[i]ako se tužbom traži ocjena ustavnosti pobijanih podzakonskih akata, […] najprije je neophodno ispitati ustavnost odredbe člana 17. tačka (22) u vezi sa članom 18. tačka (a) Zakona o VSTV u dijelu koji se odnosi na predsjednika suda, predsjednike odjeljenja i sudije Suda BiH". Podnosilac zahtjeva navodi da su navedeni kriteriji (kako je navedeno u njihovim preambulama) koje je donijelo Vijeće usvojeni isključivo na osnovu odredbe člana 17. tačka (22) u vezi sa članom 18. tačka (a) Zakona o VSTV, "pa se pitanje njihove pravne sudbine otvara donošenjem odluke Ustavnog suda BiH u odnosu na predmetni zahtjev". Podnosilac zahtjeva navodi da "ovu nadležnost [Vijeće] može ostvariti, kad je u pitanju Sud BiH, samo u onom domenu i obimu koji je propisan Zakonom o Sudu BiH, a mogućnost ocjenjivanja od bilo kojeg organa nije propisana tim zakonom iz čega proizlaze nejasnoće i pravna nesigurnost i prekoračenje ustavnih ovlaštenja od [Vijeća]". Podnosilac zahtjeva, dalje, upućuje na odredbu člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, te, između ostalog, navodi da se vladavina prava ne smije poistovjećivati samo sa zakonitošću postupanja organa državne vlasti nego ta ovlaštenja u postupanju moraju da budu u okviru ustavnih određenja, te svako postupanje suprotno ovom krši princip vladavine prava iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. Kako je podnosilac zahtjeva dalje istakao, vladavina prava je više od samog zahtjeva za postupanje u skladu sa zakonom i ona uključuje i zahtjeve koji se tiču sadržaja zakona. Vladavina prava nije samo vladavina zakona već vladavina po pravu koja uz zahtjev za ustavnost i zakonitost, kao najvažnijim načelom svakog uređenog pravnog poretka sadrži i pravni okvir postupanja, ali samo u okviru svojih ustavnih i zakonskih nadležnosti. Podnosilac zahtjeva je ukazao i na praksu Evropskog suda za ljudska prava (presude Silver i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Malone protiv Ujedinjenog Kraljevstva) u smislu


uspostavljenih mjerila koja moraju da budu ispunjena "da bi se riječ zakon u sintagmi propisan zakonom smatrala zakonom".

6. Kako je istakao podnosilac zahtjeva, da bi se utvrdilo da li su odredbe člana 17. tačka (22) Zakona o VSTV u vezi sa članom 18. tačka (a) Zakona o VSTV u saglasnosti sa odredbom člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, potrebno je ispitati međusobni odnos Zakona o VSTV i Zakona o Sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Zakon o Sudu BiH) i kompatibilnost spornih odredaba sa Zakonom o Sudu BiH. S tim u vezi, podnosilac zahtjeva navodi da je Zakon o Sudu BiH "organski", osnovni zakon koji, prema evropskim standardima, pripada "primarnom zakonodavstvu", kojim je uređena situs materiae za predsjednika suda, predsjednike odjeljenja i sudije Suda BiH, a koji nije propisao institut ocjenjivanja sudija. Podnosilac zahtjeva navodi da je tužbom dat detaljan opis u prilog nepostojanju zakonskog osnova za primjenu nadležnosti za utvrđivanje kriterija za ocjenjivanje rada sudija od Vijeća u odnosu na Sud BiH, što, prema ocjeni podnosioca zahtjeva, otvara pitanje ustavnosti s obzirom na to da Zakon o Sudu BiH ne propisuje ocjenjivanje.

7. Dalje, podnosilac zahtjeva se pozvao na Mišljenje broj 17 (2014) Savjetodavnog vijeća evropskih sudija o vrednovanju sudijskog rada, kvalitetu sudskog sistema i poštivanju sudske nezavisnosti, pri tome akcentirajući dio preporuke pod tačkom 4. (poticanje na neformalne evaluacijske postupke koji pomažu usavršavanju sudija) i pod tačkom 5. u kojoj se ističu "[o]snova i glavni elementi za formalno vrednovanje (gdje postoji) trebali bi biti postavljeni jasno i iscrpno u primarnom zakonodavstvu. Detalji se mogu regulirati podzakonskim propisima koji bi, također, trebali biti objavljeni".

8. Podnosilac zahtjeva ukazuje da, suprotno od Suda BiH, entitetski sudovi i Zakon o sudovima Brčko distrikta BiH propisuju ocjenjivanje. Stoga, kako je naveo podnosilac zahtjeva, Vijeće ostvaruje svoje nadležnosti i u odnosu na Sud BiH u skladu sa Zakonom o VSTV za pitanja koja su uređena tim zakonom, naprimjer imenovanje sudija, a "ostvario bi svoju nadležnost i u pogledu ocjenjivanja da je to Zakonom o Sudu BiH, kao primarnim zakonodavstvom, propisano". Pošto ocjenjivanje predsjednika Suda BiH, predsjednika odjeljenja i sudija tog suda nije propisano Zakonom o Sudu BiH, Vijeće je, kako podnosilac zahtjeva navodi, prekoračilo svoja ovlaštenja u odnosu na donesene kriterije, kršeći na taj način i načelo vladavine prava iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

9. Polazeći od navedenog, podnosilac zahtjeva smatra da Vijeće nije imalo ovlaštenje da proširi svoje nadležnosti u odnosu na Sud BiH, kada takva mogućnost nije propisana Zakonom o Sudu BiH, iz čega proizlaze nesigurnost i prekoračenje ustavnih ovlaštenja.

10. Slijedeći navedeno, podnosilac zahtjeva smatra da je potrebno ispitati ustavnost, odnosno kompatibilnost Zakona o VSTV u odnosu na Zakon o Sudu BiH i ustavnost odredaba člana 17. tačka (22) u vezi sa članom 18. tačka (a) Zakona o VSTV u odnosu na član I/2. Ustava Bosne i Hercegovine u dijelu koji se odnosi na ocjenjivanje predsjednika Suda BiH, predsjednika odjeljenja i sudija Suda BiH.


11. Podnosilac zahtjeva ukazuje da su predsjednik Suda BiH, predsjednica Krivičnog odjeljenja Suda BiH i sudija Suda BiH, u svojstvu tužilaca, u upravnom sporu pred Sudom BiH podnijeli tužbu protiv Vijeća, kao tuženog, radi poništenja akata Vijeća, i to Kriterija za ocjenjivanje rada predsjednika sudova i predsjednika sudskih odjeljenja u Bosni i Hercegovini i Kriterija za ocjenjivanje rada sudija u Bosni i Hercegovini zbog toga što pobijani akti u dijelu koji se odnosi na predsjednika Suda BiH, predsjednike odjeljenja i sudije Suda BiH nisu u skladu sa Zakonom o VSTV, Zakonom o Sudu BiH i Ustavom Bosne i

Hercegovine. Tužioci su predložili da Sud BiH donese presudu kojom usvaja tužbeni zahtjev tužilaca i pobijane akte - kriterije - u odnosu na predsjednika Suda BiH, predsjednike odjeljenja Suda BiH i sudije Suda BiH, te sve pravne i faktičke radnje učinjene na osnovu njih i njihove pravne posljedice poništi kao nezakonite i neustavne.

12. U suštini, odlučne činjenice u tužbi mogle bi se sumirati na sljedeći način: Prije donošenja pobijanih akata tuženi je pokušao, bez validnog zakonskog osnova, uvesti ocjenjivanje rada tužilaca, a povodom prethodnog pokušaja da se uvede ocjenjivanje donesena je pravosnažna sudska presuda (Odluka Suda BiH broj U 439/08), "pravni prednici pobijanih akata" (raniji doneseni kriteriji) isključuju primjenu u odnosu na tužioce, jer ne postoji validan zakonski osnov, Zakon o Sudu BiH, kao primarno zakonodavstvo, ne konstituira institut ocjenjivanja tužilaca, kao i druge razloge koje su istakli u tužbi.


13. Vijeće je u odgovoru na zahtjev navelo da podnosilac zahtjeva izlazi iz okvira tužbe i pokušava da uspostavi nadležnost Ustavnog suda na osnovu člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine tako što putem zahtjeva za ocjenu kompatibilnosti člana 17. tačka (22) u vezi sa članom 18. tačka (a) Zakon o VSTV pokušava "zaobilaznim putem i na mala vrata izdjejstvovati stav suda o ustavnosti i zakonitosti predmetnih kriterija". Vijeće je navelo da je Zakonom o VSTV direktno propisano da Vijeće ima nadležnost da utvrđuje kriterije za ocjenjivanje rada sudija Suda BiH. U pogledu navoda da odredba člana 17. tačka (22) Zakona o VSTV nije u skladu sa Zakonom o Sudu BiH, takav navod bi bio pravilan kada bi Zakon o Sudu BiH sadržavao odredbu koja eksplicitno zabranjuje ocjenjivanje sudija Suda BiH. Zbog propusta da se regulira ocjenjivanje sudija Suda BiH, nastala je pravna praznina koja treba biti popunjena primjenom pravnog pravila o analogiji. Dalje Vijeće navodi šta je ratio legis donošenja normi o ocjenjivanju sudija (omogućavanje uspostavljanja odgovarajućeg karijernog sistema koji će na harmoničan način omogućiti napredovanje), te dalje ukazuje na ciljeve ocjenjivanja uspostavljene donesenim kriterijima. Kako Vijeće u odgovoru navodi, navedeni ratio postoji i kada je u pitanju slučaj ocjenjivanja sudija Suda BiH, koji nije izričito normiran u odredbama Zakona o Sudu BiH. Materija ocjenjivanja rada sudija je specifikum reguliran Zakonom o VSTV, a zakonom o sudovima koji sadrže odredbe o ocjenjivanju samo specificirana funkcionalna ingerencija predsjednika suda za ocjenjivanje, te se bliže normira period ocjenjivanja. Kako Vijeće navodi, ne postoji niti jedan razlog da sudije Suda BiH budu izuzete iz mehanizma ocjenjivanja. Zbog propusta zakonodavca u eksplicitnom normiranju ovog pitanja, potpuno je legitimno, primjenom metoda analogije, zaključiti da i sudije Suda BiH treba da se ocjenjuju, čime se dovode u ravnopravan i neprivilegiran položaj u odnosu na ostale sudije. Vijeće je, također, navelo da se ocjenjivanje rada sudija provodi radi postizanja identičnih ciljeva za cijeli sudski sistem, pa i za Sud BiH.

14. Vijeće je, također, ukazalo na međunarodne standarde u oblasti ocjenjivanja sudija, prirodu važećih kvalitativnih elemenata u kriterijima koje je Vijeće usvojilo za 2018. godinu, na autonomno značenje "zakona" u konvencijskom smislu, te problematiziralo pitanje nadležnosti Suda BiH da postupa u navedenom upravnom sporu, kao i pitanje nezavisnosti, odnosno nepristrasnosti Suda BiH u konkretnom predmetu.


15. Zakon o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08)


Član 1. Osnivanje

(1) Ovim zakonom osniva se Visoko sudsko i tužilačko vijeće i regulira: njegov rad, organizacija, nadležnosti, ovlaštenja i uslovi i mandat za vršenje sudijske i tužilačke funkcije, imenovanje sudija i tužilaca, disciplinska odgovornost sudija i tužilaca, privremeno udaljenje sudija i tužilaca od vršenja dužnosti, nespojivost dužnosti sudija i tužilaca s drugim dužnostima, prestanak mandata sudija i tužilaca i druga pitanja u vezi s radom Visokog sudskog i tužilačkog vijeća (u daljem tekstu: Vijeće).

(2) Vijeće je samostalan organ Bosne i Hercegovine i ima svojstvo pravne osobe.

(3) Na Vijeće se ne primjenjuju odredbe Zakona o ministarstvima i drugim organima uprave Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 5/03 i 42/03) i Zakona o upravi Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02).

Član 3. Nezavisni i samostalni organ

(1) Vijeće kao nezavisni i samostalni organ ima zadatak da osigura nezavisno, nepristrasno i profesionalno pravosuđe, kako je propisano u članu 17. ovog zakona.

(2) Vijeće ima pečat, koji sadrži njegov naziv, te naziv i grb Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o pečatu institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 12/98 i 14/03).

Član 17. Nadležnost

Vijeće ima sljedeće nadležnosti: (1) imenuje sudije, uključujući predsjednike sudova, sudije

porotnike i dodatne sudije u sve sudove na državnom, entitetskom, kantonalnom, okružnom, osnovnom i općinskom nivou u Bosni i Hercegovini, uključujući Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine, sa izuzetkom ustavnih sudova entitetâ Bosne i Hercegovine;

(2) imenuje glavne tužioce, zamjenike glavnog tužioca i tužioce u sva tužilaštva na državnom, entitetskom, kantonalnom i okružnom nivou u Bosni i Hercegovini, uključujući i Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine;

(3) daje prijedloge nadležnim organima u vezi s njihovim predlaganjem i izborom sudija Ustavnog suda Republike Srpske i imenovanjem sudija u Ustavni sud Federacije Bosne i Hercegovine. Prilikom izvršavanja svojih nadležnosti iz ovog stava Vijeće, prije davanja prijedloga, traži pismeno mišljenje odgovarajućeg ustavnog suda;

(4) prima pritužbe protiv sudija i tužilaca, vodi disciplinske postupke, utvrđuje disciplinsku odgovornost i izriče disciplinske mjere sudijama, sudijama porotnicima, dodatnim sudijama i tužiocima;

(5) odlučuje o žalbama u disciplinskim postupcima; (6) odlučuje o privremenom udaljenju od vršenja dužnosti

sudija, sudija porotnika, dodatnih sudija i tužilaca; (7) nadzire stručno usavršavanje sudija i tužilaca i savjetuje

entitetske centre za edukaciju sudija i tužilaca i Pravosudnu komisiju Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine u vezi sa usvajanjem programa stručnog usavršavanja sudija i tužilaca;

(8) određuje minimalan obim stručnog usavršavanja koji svaki sudija i tužilac mora ostvariti u toku godine;

(9) određuje početnu obuku za osobe koje su izabrane za sudije ili tužioce i nadzire ostvarivanje takve obuke;

(10) odobrava godišnji izvještaj upravnih odbora entitetskih centara za edukaciju sudija i tužilaca i Pravosudne komisije Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine u dijelu koji se odnosi na početnu obuku i stručno usavršavanje sudija i tužilaca;

(11) odlučuje o pitanjima nespojivosti drugih dužnosti koje sudije i tužioci obavljaju s dužnostima sudija i tužilaca;

(12) odlučuje o privremenom upućivanju sudija i tužilaca u drugi sud ili tužilaštvo;

(13) odlučuje o odsustvima sudija i tužilaca; (14) učestvuje, prema vlastitoj ocjeni, u procesu izrade

godišnjih budžeta za sudove i tužilaštva; (15) daje prijedloge, prema vlastitoj ocjeni, u vezi s

godišnjim budžetom predloženim od strane državnih tijela i/ili vlada za sudove i tužilaštva;

(16) daje i iznosi, prema vlastitoj ocjeni, prijedloge za izmjenu budžeta predloženih od strane državnih organa i/ili vlada i/ili Pravosudne komisije Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine nadležnim zakonodavnim organima;

(17) prikuplja i analizira izvještaje, kao i potrebne informacije o budžetu i prihodima za sudove i tužilaštva kako bi se osigurali statistički podaci za efikasan rad sudova i tužilaštava;

(18) zalaže se za adekvatno i kontinuirano finansiranje sudova i tužilaštava u Bosni i Hercegovini;

(19) učestvuje u izradi nacrta i odobrava Pravilnike o poslovanju za sudove i tužilaštva u Bosni i Hercegovini;

(20) nadgleda i savjetuje sudove i tužilaštva o odgovarajućim i efikasnim tehnikama i postupcima u vezi s budžetom, upravljanjem i rukovođenjem i inicira edukaciju u tom pogledu;

(21) pokreće, nadgleda i koordinira projekte koji se odnose na poboljšanje pitanja vezanih za upravljanje sudovima i tužilaštvima, uključujući traženje finansijskih sredstava iz domaćih i međunarodnih izvora;

(22) utvrđuje kriterije za ocjenjivanje rada sudija i tužilaca; (23) utvrđuje kriterije za rad sudova i tužilaštava i pokreće

istrage koje se odnose na postupanje u oblasti uprave ili finansija; (24) vodi, koordinira i nadgleda korištenje informacione

tehnologije u sudovima i tužilaštvima da bi se u tom pogledu postigla i održala uniformnost u sudovima i tužilaštvima u cijeloj zemlji. Sudovi i tužilaštva mogu uvoditi automatizirane sisteme praćenja i registracije predmeta ili slične sisteme uključujući sisteme podrške i pohranjivanja podataka, samo uz prethodno odobrenje Vijeća;

(25) utvrđuje broj sudija, tužilaca i zamjenikâ glavnog tužioca za sudove i tužilaštva iz njegove nadležnosti, nakon konsultacija s predsjednikom suda ili glavnim tužiocem, tijelom nadležnim za budžet, i nadležnim ministarstvom pravde;

(26) prikuplja informacije i vodi dokumentaciju o profesionalnom statusu sudija i tužilaca, uključujući datum njihovog imenovanja i prestanka dužnosti, statističke podatke koji se odnose na njihove radne rezultate, te ostale informacije koje Vijeće smatra bitnim za rad predsjednika sudova, glavnih tužilaca i zamjenika glavnih tužilaca, sudija i tužilaca;

(27) daje mišljenje o pritužbama koje podnese sudija ili tužilac koji smatra da su njegova prava utvrđena ovim ili drugim zakonom, ili njegova nezavisnost ugroženi;

(28) daje mišljenje o nacrtima zakona, propisa i o važnim pitanjima koja mogu uticati na pravosuđe, pokreće postupak usvajanja zakona i drugih propisa i daje smjernice sudovima i tužilaštvima iz nadležnosti Vijeća;

(29) objavljuje etičke kodekse sudija i tužilaca; (30) vrši druga ovlaštenja utvrđena ovim ili nekim drugim

zakonom.

Član 18. Sudovi i tužilaštva

Vijeće ima nadležnosti navedene u članu 17. ovog zakona u odnosu na pravosuđe u Bosni i Hercegovini što obuhvata sljedeće sudove i tužilaštva:

(a) Sud Bosne i Hercegovine; (b) Tužilaštvo Bosne i Hercegovine; (c) Ustavni sud Republike Srpske i Ustavni sud Federacije

Bosne i Hercegovine, isključivo u skladu s odredbama člana 17.(3) ovog zakona;


(d) Vrhovni sud Republike Srpske i Vrhovni sud Federacije Bosne i Hercegovine;

(e) Okružne i osnovne sudove u Republici Srpskoj; (f) Kantonalne i općinske sudove u Federaciji Bosne i

Hercegovine; (g) Republičko tužilaštvo Republike Srpske i Federalno

tužilaštvo Federacije Bosne i Hercegovine; (h) Okružna tužilaštva u Republici Srpskoj i kantonalna

tužilaštva u Federaciji Bosne i Hercegovine; (i) Apelacioni sud Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine,

Osnovni sud Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine i Tužilaštvo Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.

Član 23. Sud Bosne i Hercegovine

(1) Sudije Suda Bosne i Hercegovine moraju imati najmanje osam (8) godina iskustva u radu kao sudije, tužioci, advokati ili drugo relevantno pravno iskustvo, nakon položenog pravosudnog ispita, i imenuju se doživotno, s tim što im mandat može prestati u slučaju da podnesu ostavku, navrše starosnu dob propisanu za obavezan odlazak u penziju ili budu smijenjeni s dužnosti iz razloga utvrđenih zakonom.

(2) Predsjednik Suda Bosne i Hercegovine jedan je od sudija imenovanih u Sud Bosne i Hercegovine, koji ima dokazane rukovodne i organizacione sposobnosti bitne za rad tog suda. Predsjednik se imenuje na mandat od šest (6) godina i može biti ponovno imenovan.

(3) Izuzetak su sudije Suda Bosne i Hercegovine koji se zateknu na dužnosti na dan stupanja na snagu ovog zakona, a prije imenovanja za sudije ovog suda imali su najmanje petnaest (15) godina iskustva u radu kao docenti ili profesori pravnih fakulteta u Bosni i Hercegovini, koji mogu nastaviti da obavljaju dužnost sudije Suda Bosne i Hercegovine, bez obzira na to imaju li položen pravosudni ispit.

16. Zakon o Sudu Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik BiH" br. 29/00, 16/02, 24/02, 3/03, 37/03, 42/03, 4/04, 9/04, 35/04,61/04, 32/07, 49/09-prečišćeni tekst, 74/09 - ispravka i 97/09)

Član 1. (Osnivanje)

(1) Da bi se osiguralo efikasno ostvarivanje nadležnosti države Bosne i Hercegovine i poštivanje ljudskih prava i vladavine zakona na njenoj teritoriji, osniva se Sud Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Sud).

(2) Sjedište Suda je u Sarajevu.

Član 2. (Sastav Suda)

Sud čine predsjednik i određeni broj ostalih sudija, kako je to propisano ovim zakonom.

Član 5. (Budžet Suda)

(1) Sud ima svoj budžet, koji je sastavni dio budžeta Bosne i Hercegovine. Prije početka svake budžetske godine, predsjednik Suda Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine podnosi prijedlog budžeta. Predsjednik Suda ima pravo prisustvovati i zastupati prijedlog Visokog sudskog i tužilačkog vijeća na sjednicama Parlamentarne skupštine BiH i odgovarajućih komisija Parlamentarne skupštine BiH kad god se vodi rasprava i odlučuje o pitanjima budžeta koja se odnose na Sud.

(2) Predsjednik Suda zadužen je, uz pomoć generalnog sekretara, za pripremu i izvršavanje budžeta Suda.

(3) Budžet Suda sadrži posebne stavke kojima se preciziraju budžetske potrebe za rad Odjela I. za ratne zločine i Odjela II. za organizirani kriminal, privredni kriminal i korupciju Krivičnog i

Apelacionog odjeljenja (u daljnjem tekstu: Odjel I. i Odjel II. Krivičnog i Apelacionog odjeljenja).

(4) Na kraju svake budžetske godine, predsjednik Suda obavještava Parlamentarnu skupštinu Bosne i Hercegovine o izvršavanju budžeta Suda.

Član 11. (Odgovornosti predsjednika Suda)

(1) Predsjednik Suda odgovoran je za: a) predstavljanje Suda u odnosima s državnim tijelima i

organizacijama; b) imenovanje sudija u različita odjeljenja i vijeća, osim ako

je drugačije propisano ovim zakonom; c) određivanje zamjene za sudiju u slučaju izuzeća sudije

kako se dogovori na općoj sjednici Suda; d) određivanje datuma sjednica, vođenje predmeta i

raspoređivanje predmeta članovima Suda i, po potrebi, određivanje nadležnog odjeljenja;

e) sazivanje i rukovođenje radom opće sjednice Suda; f) izvršenje budžeta Suda; g) rukovođenje osobljem Suda; h) pokretanje disciplinskog postupka protiv generalnog

sekretara. (2) Predsjednik na općoj sjednici Suda predlaže plan rada

koji se priprema na početku svake kalendarske godine i kojim se unaprijed utvrđuje način rasporeda predmeta u skladu s objektivnim kriterijima.

17. Zakon o sudovima u Federaciji Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH" br. 38/05, 22/06, 63/10 i 72/10 - ispravka, 7/13 i 52/14)

Član 41. Ocjenjivanje rezultata rada sudija

Rezultati rada sudija ocjenjuju se najmanje jednom godišnje u skladu sa kriterijima koje utvrdi Visoko sudsko i tužilačko vijeće.

Ocjenjivanje rezultata rada sudija vrši predsjednik suda. Rezultate rada predsjednika suda ocjenjuje predsjednik neposredno višeg suda.

18. Zakon o sudovima Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 37/12, 14/14 - OUS, 44/15 i 100/17)

Član 67. (1) Rezultati rada sudija ocjenjuju se najmanje jednom u tri

godine, u skladu sa kriterijumima koje utvrdi Visoki sudski i tužilački savjet.

(2) Novoizabrane sudije ocjenjuju se jednom godišnje za prve tri godine mandata, a po isteku tog roka, u periodu iz stava 1. ovog člana.

(3) Ocjenjivanje rezultata rada sudija vrši predsjednik suda, a rezultate rada predsjednika suda ocjenjuje predsjednik neposredno višeg suda, a predsjednika Vrhovnog suda Republike Srpske ocjenjuje Visoki sudski i tužilački savjet.

19. Zakon o sudovima Brčko distrikta Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Brčko distrikta BiH" br. 19/07, 20/07 - ispravka, 39/09 i 31/11)

Za potrebe ove odluke koristi se neslužbeni prečišćeni tekst relevantnih odredaba Zakona o sudovima Brčko distrikta Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Brčko distrikta BiH" br. 19/07, 20/07- ispravka, 39/09 i 31/11), sačinjen u Ustavnom sudu BiH, koji glasi:

Član 38. (Primjena drugih propisa)

(1) Odredbama Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine propisani su uslovi i mandat za vršenje sudijske funkcije, imenovanje sudija, disciplinska odgovornost sudija, privremeno udaljenje sudija od vršenja dužnosti, nespojivost dužnosti sudija s drugim dužnostima,


prestanak mandata sudija, imunitet u vršenju funkcije i utvrđivanje kriterija za ocjenjivanje rada sudija i predsjednika sudova.

(2) Odgovarajući propisi koji se primjenjuju u Brčko distriktu BiH, a koji se odnose na radnopravni status članova Vlade sukladno se primjenjuju i na sudije, ako ovim zakonom, Zakonom o visokom sudskom i tužilačkom vijeću BiH i Zakonom o plaćama i drugim naknadama sudija i tužilaca Brčko distrikta BiH nije drugačije propisano.

V. Dopustivost



bilo koji sud u Bosni i Hercegovini u pogledu toga da li je zakon, o čijem važenju njegova odluka ovisi, kompatibilan sa ovim Ustavom, sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i njenim protokolima, ili sa zakonima Bosne i Hercegovine; ili u pogledu postojanja ili domašaja nekog opšteg pravila međunarodnog javnog prava koje je bitno za odluku suda.

22. Zahtjev za ocjenu ustavnosti podnio je Sud BiH (sutkinja Jadranka Brenjo), što znači da je zahtjev podnijelo ovlašteno lice iz člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 5/10 od 26. novembra 2010. godine, tač. 7-14, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 37/11). Imajući u vidu odredbe člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 19. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da je ovaj zahtjev dopustiv, zato što ga je podnio ovlašteni subjekt, te da ne postoji nijedan formalni razlog iz člana 19. stav (1) Pravila Ustavnog suda zbog kojeg zahtjev ne bi bio dopustiv.

VI. Meritum

23. Podnosilac zahtjeva je zatražio od Ustavnog suda da odluči o kompatibilnosti spornih odredaba sa članom I/2. Ustava Bosne i Hercegovine (i sa Zakonom o Sudu BiH).

24. Sporne odredbe čl. 17. tačka (22) i 18. tačka (a) Zakona o VSTV glase:

Član 17. Nadležnost

Vijeće ima sljedeće nadležnosti: (22) utvrđuje kriterije za ocjenjivanje rada sudija i tužilaca;

Član 18. Sudovi i tužilaštva

Vijeće ima nadležnosti navedene u članu 17. ovog zakona u odnosu na pravosuđe u Bosni i Hercegovini što obuhvata sljedeće sudove i tužilaštva:

(a) Sud Bosne i Hercegovine; 25. U Ustavu Bosne i Hercegovine član I/2. glasi:

2. Demokratska načela Bosna i Hercegovina je demokratska država koja

funkcioniše u skladu sa zakonom i na osnovu slobodnih i demokratskih izbora.

26. Podnosilac zahtjeva smatra da su sporne zakonske odredbe člana 17. tačka (22) u vezi sa članom 18. tačka (a) Zakona o VSTV suprotne odredbi člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

27. Ustavni sud podsjeća da je u svojoj dosadašnjoj praksi član I/2. Ustava Bosne i Hercegovine tumačio na način da sadrži princip vladavine prava (vidi, između ostalih, Ustavni sud, odluke o dopustivosti i meritumu br. U 21/16 od 1. juna 2017. godine, tačka 19, i U 6/06 od 29. marta 2008. godine, tačka 22). Kao što je Ustavni sud naglasio u navedenoj praksi, princip vladavine prava nije ograničen samo na formalno poštivanje ustavnosti i zakonitosti već zahtijeva da svi pravni akti (zakoni, propisi i sl.) imaju određen sadržaj, odnosno kvalitet primjeren demokratskom

sistemu, tako da služe zaštiti ljudskih prava i sloboda, u odnosima građana i organa javne vlasti u okviru demokratskog političkog sistema. S tim u vezi, Ustavni sud je naglasio da standard kvaliteta zakona traži da zakonska odredba bude dostupna licima na koja se primjenjuje (transparentnost) i da za njih bude predvidljiva, to jeste dovoljno jasna i precizna da oni mogu stvarno i konkretno znati svoja prava i obaveze do stepena koji je razuman u datim okolnostima, kako bi se prema njima mogli ponašati (vidi, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 15/18 od 29. novembra 2018. godine, tačka 26). Osim toga, zakonska odredba treba da bude u skladu sa javnim interesom i njome se pojedincu ne može nametati pretjeran teret, odnosno zakonska odredba mora da bude proporcionalna u odnosu na sve relevantne strane.

28. Prema mišljenju Ustavnog suda, navodi podnosioca zahtjeva ukazuju da sporne zakonske odredbe nisu u skladu sa članom I/2. Ustava Bosne i Hercegovine zbog dva razloga. Prvo, sporne zakonske odredbe nisu dovoljno jasne i precizne da bi zadovoljile standard kvaliteta zakona koji zahtijeva član I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. Drugo, postoji neusklađenost između dvaju zakona - Zakona o VSTV i Zakona o Sudu BiH, tako što Zakon o Sudu BiH isključuje nadležnost Zakona o VSTV u odnosu na odredbe kojima je propisano vrednovanje rada predsjednika Suda BiH, predsjednika odjeljenja, kao i svih ostalih sudija Suda BiH, što ima kao posljedicu da sporne zakonske odredbe nisu u skladu sa principom vladavine prava iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

29. Ustavni sud će, prvo, ispitati da li sporne zakonske odredbe imaju potreban kvalitet da bi zadovoljile standard vladavine prava iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

30. Ustavni sud naglašava da je standard "kvaliteta zakona" razvijen kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je Ustavni sud u potpunosti prihvatio u svojim odlukama. Međutim, odluke Evropskog suda za ljudska prava tiču se uvijek sporova koji se odnose na prava i obaveze iz Evropske konvencije (građanska prava i obaveze, utvrđivanje krivične optužbe itd.). U konkretnom slučaju sporne zakonske odredbe se ne tiču prava i obaveza koji su zaštićeni Evropskom konvencijom. Ovdje se ima u vidu prvenstveno sporna odredba člana 17. tačka (22) Zakona o VSTV, koju podnosilac zahtjeva problematizira zbog toga što smatra da nije dovoljno jasna i precizna, zato što eksplicitno ne propisuje da se kriteriji za ocjenjivanje sudija odnose (i) na predsjednika Suda BiH, predsjednike odjeljenja, kao i na sve ostale sudije Suda BiH. Prema standardnoj praksi Ustavnog suda, ocjena rada sudije nije građansko pravo koje je zaštićeno Evropskom konvencijom, te se, stoga, ni sporna zakonska odredba ne odnosi na prava i obaveze koji su zaštićeni Evropskom konvencijom. Ipak, prema mišljenju Ustavnog suda, svaka zakonska odredba, bez obzira na to da li se tiče prava koja su zaštićena Evropskom konvencijom, mora u određenom obimu ispunjavati standarde kvaliteta zakona koje je razradio Evropski sud za ljudska prava. Međutim, ukoliko se zakonska odredba, kao što je slučaj sa spornom odredbom, ne tiče prava i obaveza koji su zaštićeni Evropskom konvencijom, onda, prema mišljenju Ustavnog suda, ispitivanje tih odredaba ne mora dosljedno slijediti smisao, jačinu i obim koji se standardu "kvaliteta zakona" daju u presudama Evropskog suda. U skladu sa navedenim, Ustavni sud će u nastavku ispitati osporenu zakonsku odredbu člana 17. tačka (22) Zakona o VSTV.

31. Sporna zakonska odredba, u relevantnom dijelu, propisuje da Vijeće ima nadležnost da utvrđuje kriterije za ocjenjivanje rada sudija. Podnosilac zahtjeva smatra da sporna odredba ne ispunjava standard kvaliteta zakona, jer je nejasna i neprecizna. Za razliku od podnosioca zahtjeva, Ustavni sud smatra da je sporna zakonska odredba dovoljno jasna i precizna. Sasvim jasno je napisano da Vijeće ima nadležnosti da "utvrđuje kriterije za ocjenjivanje rada sudija (i tužilaca)". U navedenoj zakonskoj


odredbi Ustavni sud ne vidi ništa nejasno ili neprecizno što bi moglo da dovede u pitanje standard kvaliteta zakona do te mjere da se može reći da nije u skladu sa vladavinom prava iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. Činjenica jeste da sporna zakonska odredba ne propisuje da se kriteriji za ocjenjivanje rada odnose i na sudije Suda BiH, uključujući predsjednika i predsjednike odjeljenja tog suda. Međutim, to nije razlog da se navedena odredba proglasi neustavnom zbog njene nejasnoće i nepreciznosti. Da li navedena zakonska odredba treba eksplicitno da uključuje (i) predsjednika Suda BiH, predsjednike odjeljenja, sudije Suda BiH (što kao sporno potencira podnosilac zahtjeva), nije takvo pitanje koje utječe na standard kvaliteta zakona sa aspekta njegove jasnoće i preciznosti. Do zaključka ko sve treba da bude uključen u kriterije za ocjenjivanje rada sudija se dolazi tumačenjem i primjenom kriterija iz člana 17. tačka (22) Zakona o VSTV (misli se na Kriterije za ocjenjivanje predsjednika sudova i sudskih odjeljenja u Bosni i Hercegovini i Kriterije za ocjenjivanje sudija u Bosni i Hercegovini), te, naravno, tumačenjem i primjenom cjelokupnog Zakona o VSTV, što je pitanje na koje treba da odgovori redovni sud u konkretnom predmetu. U spornoj zakonskoj odredbi samo piše da Vijeće utvrđuje kriterije za ocjenjivanje rada sudija, a u tome, kao što je već rečeno, nema ništa što bi bilo nejasno ili neprecizno, posebno ne do te mjere da se dovede u pitanje ustavnost odredbe u smislu člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

32. Sljedeće što Ustavni sud treba da ispita jeste da li su sporne zakonske odredbe u suprotnosti sa članom I/2. Ustava Bosne i Hercegovine zbog toga što postoji navodna neusklađenost između dvaju zakona - Zakona o VSTV i Zakona o Sudu BiH. Iz navoda podnosioca zahtjeva proizlazi da Zakon o Sudu BiH ne propisuje ocjenjivanje sudija, pa ni Zakon o VSTV ne može da propiše vrednovanje rada predsjednika Suda BiH, kao i svih ostalih sudija Suda BiH zbog toga što to nije propisano u Zakonu o Sudu BiH.

33. Kao argumente za svoje tvrdnje, podnosilac zahtjeva je naveo da se Zakon o Sudu BiH ubraja u tzv. primarno zakonodavstvo, odnosno organski zakon koji nije propisao institut ocjenjivanja sudija, a spornim zakonskim odredbama, prvenstveno odredbom člana 18. tačka (a) Zakona o VSTV, propisano je da Vijeće ima nadležnosti iz člana 17. Zakona o VSTV u odnosu na pravosuđe Bosne i Hercegovine, što obuhvata i Sud BiH.

34. Ustavni sud primjećuje da je Zakonom o VSTV osnovano Vijeće (određeno kao sui generis organ) koje je samostalni organ na koji se ne primjenjuju odredbe Zakona o ministarstvima i drugim organima uprave Bosne i Hercegovine i Zakon o upravi Bosne i Hercegovine. Prema Zakonu o VSTV (član 3), osnovni zadatak Vijeća jeste da osigura nezavisno, nepristrasno i profesionalno pravosuđe u Bosni i Hercegovini. Zakonom o VSTV (član 1), osim osnivanja Vijeća, reguliraju se i njegov rad, organizacija, nadležnosti, ovlaštenja i uvjeti i mandat za vršenje sudijske i tužilačke funkcije, imenovanje sudija i tužilaca, disciplinska odgovornost sudija i tužilaca, privremeno udaljenje sudija i tužilaca od vršenja dužnosti, nespojivost dužnosti sudija i tužilaca sa drugim funkcijama, prestanak mandata sudija i tužilaca i druga pitanja u vezi sa radom Vijeća. Na navedeni način, kako je utvrđeno u članu 1, koncipiran je i sam zakon, pa nakon općih odredaba Poglavlje II Zakona o VSTV regulira članove i organizaciju Vijeća, Poglavlje III propisuje nadležnost i ovlaštenja Vijeća, Poglavlje IV regulira uvjete i mandat za vršenje dužnosti (sudija - od osnovnih uvjeta koje lice mora zadovoljiti da bi bilo imenovano dalje su razrađeni uvjeti za sve sudove u čl. 21 - 29), Poglavlje V razrađuje imenovanje (postupak imenovanja), Poglavlje VI uređuje disciplinsku odgovornost sudija (i tužilaca), Poglavlje VII regulira pitanja privremenog udaljenja sudija (i tužilaca) od vršenja dužnosti, Poglavlje VIII razrađuje pitanje nespojivosti dužnosti sudije (i

tužioca) sa drugim dužnostima i imunitet, Poglavlje IX regulira prestanak vršenja dužnosti i Poglavlje X sadrži završne odredbe.

35. U članu 17. Zakona o VSTV propisane su nadležnosti Vijeća, koje, kako je taksativno navedeno u 30 tačaka, između ostalog, obuhvataju imenovanje sudija, uključujući predsjednike sudova u sve sudove na svim nivoima (državni, entitetski itd.) u Bosni i Hercegovini sa izuzetkom ustavnih sudova entiteta (tačka (1)), prima pritužbe protiv sudija i tužilaca, vodi disciplinske postupke, utvrđuje disciplinsku odgovornost, izriče disciplinske mjere sudijama, sudijama porotnicima, dodatnim sudijama i tužiocima (tačka (4)), odlučuje o privremenom udaljenju od vršenja dužnosti sudija, sudija porotnika, dodatnih sudija i tužilaca (tačka (6)), nadzire stručno usavršavanje sudija i tužilaca (tačka (7)), učestvuje, prema vlastitoj procjeni, u procesu izrade godišnjih budžeta za sudove i tužilaštva (tačka (14)), utvrđuje kriterije za rad sudova i tužilaštava i pokreće istrage koje se odnose na postupanje u oblasti uprave ili finansiranja (tačka (23)), vrši druga ovlaštenja utvrđena ovim ili nekim drugim zakonom (tačka (30)). Dakle, u članu 17. su propisane nadležnosti Vijeća, koje čak nisu "konačne", kako to proizlazi iz tačke 30. navedenog člana. Također, u članu 18. "Sudovi i tužilaštva" je navedeno da nadležnosti navedene u članu 17. Vijeće ima u odnosu na pravosuđe u Bosni i Hercegovini, te su u tač. (a) do (i) navedeni sudovi i tužilaštva.

36. Ustavni sud, dalje, primjećuje da, prema Zakonu o Sudu BiH (koji se donosi prema istoj proceduri kao i Zakon o VSTV, pa se ne bi moglo reći da ima jaču snagu od drugih zakona), Sud BiH predstavlja dio pravosudnog sistema Bosne i Hercegovine, kako je navedeno u članu 1. Zakona o Sudu BiH, "da bi se osiguralo efikasno ostvarivanje nadležnosti države Bosne i Hercegovine i poštivanje ljudskih prava i vladavine zakona na njenoj teritoriji, osniva se Sud Bosne i Hercegovine". Dalje, Zakonom o Sudu BiH su određeni sastav ovog suda (predsjednik i određeni broj ostalih sudija), budžet Suda BiH (Sud BiH ima svoj budžet, koji je sastavni dio budžeta Bosne i Hercegovine, na početku svake budžetske godine predsjednik Suda BiH podnosi Vijeću (VSTV) prijedlog budžeta, a na kraju svake budžetske godine predsjednik Suda obavještava Parlamentarnu skupštinu Bosne i Hercegovine o izvršavanju budžeta Suda BiH). Također, Zakonom o Sudu BiH je utvrđena krivična, upravna i apelaciona nadležnost Suda BiH, kao i organizacija Suda BiH u Krivičnom, Upravnom i Apelacionom odjeljenju. U članu 11. Zakona o Sudu BiH su navedene odgovornosti predsjednika Suda BiH, u članu 12. odredbe o općoj sjednici ovog suda, te je u daljnjim članovima Zakona razrađena organizacija odjeljenja, Ured registrara, sekretar i drugo.

37. Iz odredaba Zakona o VSTV proizlazi da je Vijeće formirano kao regulatorni organ za cjelokupno pravosuđe u Bosni i Hercegovini sa širokim nadležnostima. Kao što je navedeno, Zakon o VSTV je utvrdio nadležnosti Vijeća koje se odnose na sudije (imenovanje, vođenje disciplinskih postupaka i odlučivanje u njima, odlučivanje o privremenom udaljenju od vršenja dužnosti, nadziranje usavršavanja sudija, početno obučavanje za tek imenovane sudije, objavljivanje etičkih kodeksa sudija itd.), ali i sudove (prijedlog budžeta za sudove, zalaganje za finansiranje sudova, utvrđivanje kriterija za rad sudova i tužilaštava i pokretanje istraga koje se odnose na postupanje u oblasti uprave i finansija itd.). Dakle, zadatak Vijeća u smislu regulatorne funkcije jeste da osigura nezavisno, nepristrasno i profesionalno pravosuđe. Nasuprot tome, Zakon o Sudu BiH sadrži isključivo organizacione odredbe koje se odnose na Sud BiH, odnosno opće odredbe, nadležnosti Suda BiH, organizaciju Suda BiH itd. Prikaz navedenih zakona iz prethodnih tačaka jasno upućuje na to da se jedan zakon bavi pravosuđem u cjelini, i to sudijama i sudovima, a drugi zakon konkretnim sudom, njegovom organizacijom i nadležnostima, organizacijom odjeljenja i drugim pitanjima značajnim za rad Suda BiH. Iz navedenih odredaba jasno proizlazi


da ova dva zakona reguliraju različitu materiju, te se ne može govoriti o tome da postoje odredbe koje reguliraju istu stvar, što bi moglo dovesti do konflikta između zakona. Osim toga, ne može se govoriti o konfliktu kada jedan zakon za određeni organ osnovan zakonom (konkretno Vijeće) propisuje eksplicitnu obavezu da utvrdi kriterije za ocjenjivanje rada sudija, uključujući sudije Suda BiH, a drugi zakon, tj. Zakon o Sudu BiH, ne propisuje drugačije. Činjenica je da ocjenjivanje nije propisano Zakonom o Sudu BiH, ali ocjenjivanje nije ni eksplicitno isključeno na bilo koji način, ili zabranjeno Zakonom o Sudu BiH.

38. Imajući u vidu da podnosilac zahtjeva problematizira pitanje ocjenjivanja predsjednika i sudija Suda BiH, odnosno "proširenje nadležnosti" Vijeća, kako je to u zahtjevu navedeno, jer ono nije propisano Zakonom o Sudu BiH, Ustavni sud zapaža da Vijeće svoje nadležnosti za utvrđivanje kriterija za rad sudija, što uključuje i sudije Suda BiH, ne proširuje, već bazira na odredbama Zakona o VSTV. Očigledno je da je zakonodavac u okviru nadležnosti dodijeljenih Vijeću predvidio mogućnost da Vijeće utvrdi kriterije za ocjenjivanje rada sudija, ne isključujući sudije Suda BiH.

39. Imajući u vidu relevantne odredbe Zakona o VSTV, kojima su regulirane nadležnost i organizacija Vijeća i ostalo što je tim zakonom regulirano, kao i relevantne odredbe Zakona o Sudu BiH u vezi sa organizacijom i nadležnostima Suda BiH, Ustavni sud ne može da prihvati argumentaciju podnosioca zahtjeva da su ova dva zakona neusklađena, što bi dovelo u pitanje ustavnost člana 18. tačka (a) Zakona o VSTV u odnosu na član I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

40. Ustavni sud ne može prihvatiti ni argument podnosioca zahtjeva prema kojem sporne odredbe nisu u skladu sa Ustavom Bosne i Hercegovine, jer je u entitetskim zakonima o sudovima, kao i Zakonu o sudovima Brčko distrikta BiH relevantnim zakonskim odredbama eksplicitno propisano ocjenjivanje (naprimjer predsjednika suda). Međutim, činjenica da je pitanje ocjenjivanja detaljnije propisano drugim zakonima (kao što je to, naprimjer, slučaj sa Zakonom o sudovima Republike Srpske u kojem je jasno navedeno, u stavu (3) člana 67, ko i koga i kako ocjenjuje, a u stavu (1) ukazano je na kriterije koje utvrdi Vijeće), ne može automatski voditi neustavnosti odredbe člana 17. tačka (22) u vezi sa članom 18. tačka (a) Zakona o VSTV samo zbog toga što Zakon o Sudu BiH eksplicitno ne propisuje ocjenjivanje sudija tog suda.

41. Osim navedenog, Ustavni sud, ispitujući pitanje navodne neusklađenosti između dvaju zakona - Zakona o VSTV i Zakona o Sudu BiH, primjećuje da je Zakon o Sudu BiH donesen 2000. godine, te da je u svom prvom osnovnom tekstu ovaj zakon sadržavao i odredbe o uvjetima za obavljanje funkcije, izbor sudije, trajanje funkcije, izbor predsjednika Suda BiH i druga pitanja u vezi sa sudijama Suda BiH. U vrijeme donošenja Zakona o Sudu BiH nije postojao Zakon o VSTV. Međutim, već donošenjem Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine (koji je nametnut odlukom Visokog predstavnika, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 15/02, 26/02, 35/02, 42/03, 10/04 i 32/07- ranije važeći Zakon iz 2002. godine), koji je prestao važiti donošenjem važećeg Zakona o VSTV iz 2004. godine, jasno je vidljiva intencija zakonodavca da razdvoji materiju koju reguliraju ova dva zakona. S tim u vezi, ukazuje se na namjeru zakonodavca da Zakon o Sudu BiH slijedi i prati formiranje jednog novog organa osnovanog Zakonom o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine. Tako se, kao posljedica donošenja Zakona iz 2002. godine, iz Zakona o Sudu BiH brišu određeni članovi koji su se upravo odnosili na sudije, njihovo imenovanje i ostalo (član 73. Zakona iz 2002. godine). U Zakonu o izmjenama i dopunama Zakona o Sudu BiH ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 24/02, 3/03, 37/03, 42/03, 4/04, 9/04), u Preambuli navedenog zakona, uočljivo je

pozivanje na član 73. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine, a to je član kojim su izbrisane relevantne odredbe Zakona o Sudu BiH koje su se odnosile na sudije, njihovo imenovanje i ostalo. Iako je donošenjem sada važećeg Zakona o VSTV iz 2004. godine prestao da važi raniji Zakon o VSTV iz 2002. godine, te je u kasnijim izmjenama i dopunama Zakona o Sudu BiH prestalo da se poziva na član 73. ranije važećeg Zakona o VSTV iz 2002. godine, sve navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, predstavlja historijski prikaz nastajanja i promjena Zakona o Sudu BiH, kao i Zakona o VSTV, te ukazuje na jasnu namjeru zakonodavca da se odredbe ovih zakona jasno razgraniče, odnosno da se jasno podijeli materija koju navedeni zakoni reguliraju.

42. Ipak, ovdje se ponovo naglašava da zadatak Ustavnog suda nije da procijeni da li se u konkretnom slučaju na konkretna lica mogu primijeniti kriteriji koje je donijelo Vijeće. To je predmet konkretnog sudskog postupka i redovni sud mora dati odgovor zbog istih razloga kako je to navedeno u prethodnim tačkama ove odluke. Zadatak Ustavnog suda je da ispita ustavnost relevantnih odredaba - člana 17. tačka (22) u vezi sa članom 18. tačka (a) Zakona o VSTV i tu, kao što je rečeno, Ustavni sud ne vidi ništa sporno što dovodi, ili bi čak moglo dovesti u pitanje usklađenost navedenih odredaba Zakona o VSTV sa odredbom člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

43. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud smatra da su osporene odredbe u skladu sa članom I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.

VII. Zaključak

44. Ustavni sud zaključuje da u odredbi člana 17. tačka (22) u vezi sa članom 18. tačka (a) Zakona o VSTV ne postoji nekompatibilnost sa odredbom člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, jer u navedenim zakonskim odredbama (član 17. tačka (22) Zakona o VSTV) Ustavni sud ne vidi ništa nejasno ili neprecizno što bi moglo dovesti u pitanje standard kvaliteta zakona do te mjere da se može reći da nije u skladu sa vladavinom prava iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, te iz istih odredaba (misli se na član 18. tačka (a) Zakona o VSTV) ne proizlazi neusklađenost sa Zakonom o Sudu BiH do te mjere da ona utječe na povredu demokratskih načela iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine.


46. U smislu člana 43. Pravila Ustavnog suda, predsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Mirsad Ćeman i sudije Valerija Galić i Miodrag Simović su dali izjave o neslaganju sa odlukom većine.




ISPRAVCI

544 Nakon izvršenog sravnjivanja sa usvojenim tekstom odluke,

utvrđeno je da se potkrala greška u Odluci Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju mjesta i ostataka povijesnog spomenika - Avdića džamija u Plani, općina Bileća, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine, broj 03-2.5-38/18-6 od 31. srpnja 2018. godine, objavljenoj u "Službenom glasniku BiH", broj 41/19 na bosanskom, srpskom i hrvatskom jeziku, te se daje sljedeći


ISPRAVAK ODLUKE POVJERENSTVA ZA OČUVANJE

NACIONALNIH SPOMENIKA O IZMJENAMA I DOPUNAMA ODLUKE O PROGLAŠENJU MJESTA I OSTATAKA POVIJESNOG SPOMENIKA - AVDIĆA

DŽAMIJA U PLANI, OPĆINA BILEĆA, NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

U Odluci Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju mjesta i ostataka povijesnog spomenika - Avdića džamija u Plani, općina Bileća, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 41/19), vrši se ispravak broja i datuma Odluke, tako da se broj "03-2.5-38/18-6" zamjenjuje brojem "07.5-2.5-43/19-5" a datum: "31. srpnja 2018. godine" zamjenjuje se datumom: "16. svibnja 2019. godine".

Broj 04.1-2.5-43/19-21 24. srpnja 2019. godine

Sarajevo Predsjedatelj Povjerenstva

Goran Milojević

Након извршеног сравњивања са усвојеним текстом

одлуке, утврђено је да се поткрала грешка у Одлуци Комисије за очување националних споменика о измјенама и допунама Одлуке о проглашењу мјеста и остатака историјског споменика - Авдића џамија у Плани, општина Билећа, националним спомеником Босне и Херцеговине, број 03-2.5-38/18-6 од 31. јула 2018. године, објављеној у "Службеном гласнику БиХ", број 41/19 на босанском, српском и хрватском језику, те се даје сљедећа

ИСПРАВКА ОДЛУКЕ КОМИСИЈЕ ЗА ОЧУВАЊЕ НАЦИОНАЛНИХ

СПОМЕНИКА О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ОДЛУКЕ О ПРОГЛАШЕЊУ МЈЕСТА И ОСТАТАКА ХИСТОРИЈСКОГ СПОМЕНИКА - АВДИЋА ЏАМИЈА У ПЛАНИ, ОПШТИНА БИЛЕЋА, НАЦИОНАЛНИМ

СПОМЕНИКОМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

У Одлуци Комисије за очување националних споменика о измјенама и допунама Одлуке о проглашењу мјеста и остатака историјског споменика - Авдића џамија у Плани, општина Билећа, националним спомеником Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 41/19) врши се исправка броја и датума Одлуке, тако да се број "03-2.5-38/18-6" замјењује бројем "07.5-2.5-43/19-5" а датум: "31. јула 2018. године" замјењује се датумом: "16. маја 2019. године".

Број 04.1-2.5-43/19-21 24. јула 2019. године

Сарајево Предсједавајући Комисије

Горан Милојевић

Nakon izvršenog sravnjivanja sa usvojenim tekstom odluke,

utvrđeno je da se potkrala greška u Odluci Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju mjesta i ostataka historijskog spomenika - Avdića džamija u Plani, općina Bileća, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine, broj 03-2.5-38/18-6 od 31. jula 2018. godine, objavljenoj u "Službenom glasniku BiH", broj 41/19 na bosanskom, srpskom i hrvatskom jeziku, te se daje sljedeća

ISPRAVKA ODLUKE KOMISIJE ZA OČUVANJE NACIONALNIH

SPOMENIKA O IZMJENAMA I DOPUNAMA ODLUKE O PROGLAŠENJU MJESTA I OSTATAKA HISTORIJSKOG

SPOMENIKA - AVDIĆA DŽAMIJA U PLANI, OPĆINA BILEĆA, NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I

HERCEGOVINE

U Odluci Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju mjesta i ostataka historijskog spomenika - Avdića džamija u Plani, općina Bileća, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 41/19) vrši se ispravka broja i datuma Odluke, tako da se broj "03-2.5-38/18-6" zamjenjuje brojem "07.5-2.5-43/19-5" a datum: "31. jula 2018. godine" zamjenjuje se datumom: "16. maja 2019. godine".

Broj 04.1-2.5-43/19-21 24. jula 2019. godine

SarajevoPredsjedavajući Komisije

Goran Milojević

545 Nakon izvršenog sravnjivanja sa objavljenim tekstom,

utvrđeno je da se u Kriterijima za ocjenjivanje rada tužitelja u Bosni i Hercegovini, objavljenom u "Službenom glasniku BiH", broj 93/18, na bosanskom, hrvatskom i srpskom jeziku, potkrala očita greška, na način da je u Kriterijima navedena suvišna odredba u članku 18. stavak (6), jer je isto pitanje riješeno u članku 18. stavak (4) Kriterija, te se na prijedlog Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine, sukladno članku 55. Jedinstvenih pravila za izradu pravnih propisa u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 11/05, 58/14 i 60/14), daje sljedeća

ISPRAVKA KRITERIJA ZA OCJENJIVANJE RADA TUŽITELJA U

BOSNI I HERCEGOVINI

U Kriterijima za ocjenjivanje rada tužitelja u Bosni i Hercegovini briše se u članku 18. stavak (6).


SarajevoPredsjednik

Milan Tegeltija

Након извршеног сравњивања са објављеним текстом,

утврђено је да се у Критеријима за оцјењивање рада тужилаца у Босни и Херцеговини, објављеном у "Службеном гласнику БиХ", број 93/18, на босанском, хрватском и српском језику, поткрала очита грешка, на начин да је у Критеријима наведена сувишна одредба у члану 18. став (6), јер је исто питање ријешено у члану 18. став (4) Критерија, те се на приједлог Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине, сходно члану 55. Јединствених правила за израду правних прописа у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 11/05, 58/14 и 60/14), даје сљедећа

ИСПРАВКА КРИТЕРИЈА ЗА ОЦЈЕЊИВАЊЕ РАДА ТУЖИЛАЦА У

БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

У Критеријима за оцјењивање рада тужилаца у Босни и Херцеговини брише се у члану 18. став (6).

Број 06-09-1-1335-20/2019 18. јула 2019. године




Nakon izvršenog sravnjivanja sa objavljenim tekstom,

utvrđeno je da se u Kriterijima za ocjenjivanje rada tužilaca u Bosni i Hercegovini, objavljenom u "Službenom glasniku BiH", broj 93/18, na bosanskom, hrvatskom i srpskom jeziku, potkrala očita greška, na način da je u Kriterijima navedena suvišna odredba u članu 18. stav (6), jer je isto pitanje riješeno u članu 18. stav (4) Kriterija, te se na prijedlog Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine, shodno članu 55. Jedinstvenih pravila za izradu pravnih propisa u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 11/05, 58/14 i 60/14), daje sljedeća

ISPRAVKA KRITERIJA ZA OCJENJIVANJE RADA TUŽILACA U

BOSNI I HERCEGOVINI

U Kriterijima za ocjenjivanje rada tužilaca u Bosni i Hercegovini briše se u članu 18. stav (6).

Broj 06-09-1-1335-20/2019 18. jula 2019. godine


Milan Tegeltija


utvrđeno je da su se u Kriterijima za ocjenjivanje rada glavnih tužitelja, zamjenika glavnih tužitelja i šefova odjela/odsjeka u tužiteljstvima u Bosni i Hercegovini, objavljenim u "Službenom glasniku BiH", broj 93/18, na bosanskom, hrvatskom i srpskom jeziku, potkrale očite tehničke greške u odredbama članka 15., članka 20. i članka 25. Kriterija, te se na prijedlog Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine, sukladno članku 55. Jedinstvenih pravila za izradu pravnih propisa u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 11/05, 58/14 i 60/14), daje sljedeća

ISPRAVKA KRITERIJA ZA OCJENJIVANJE RADA GLAVNIH

TUŽITELJA, ZAMJENIKA GLAVNIH TUŽITELJA I ŠEFOVA ODJELA/ODSJEKA U TUŽITELJSTVIMA U

BOSNI I HERCEGOVINI

Članak 1. U Kriterijima za ocjenjivanje rada glavnih tužitelja,

zamjenika glavnih tužitelja i šefova odjela/odsjeka u tužiteljstvima u Bosni i Hercegovini u članku 15. stavak (2) briše se tekst "i d)".

Članak 2. Članak 20. stavak (4) i stavak (5) Kriterija se ispravljaju i

glase: "(4) U tužiteljstvima koja nemaju obavezu da izrađuju plan

rješavanja starih predmeta, glavnom tužitelju dodijelit će se 4 boda, odnosno zamjeniku glavnog tužitelja i šefu odjela/odsjeka dodijelit će se 5 bodova, za ovaj element ocjene pod uvjetom da su predmeti po osnovu kojih je ostvarena orijentacijska norma rješavani po starosti inicijalnog akta. Glavnom tužitelju, zamjeniku glavnog tužitelja i šefu odjela/odsjeka mogu se dodijeliti bodovi za ovaj element ocjene rada izuzetno u slučaju kada je do odstupanja u rješavanju predmeta po inicijalnom aktu došlo iz opravdanih razloga, koje razloge je dužan ocjenjivač obrazložiti i dokumentovati.

(5) U tužiteljstvima koja imaju obavezu da izrade plan rješavanja starih predmeta, glavnom tužitelju koji nije obuhvaćen ovim planom dodijelit će se 4 boda, odnosno zamjeniku glavnog tužitelja i šefu odjela/odsjeka dodijelit će se 5 bodova, za ovaj element ocjene, pod uvjetom da su u rad uzimani predmeti po starosti inicijalnog akta. Glavnom tužitelju, zamjeniku glavnog tužitelja i šefu odjela/odsjeka

mogu se dodijeliti bodovi za ovaj element ocjene rada izuzetno u slučaju kada je do odstupanja u rješavanju predmeta po starosti inicijalnog akta došlo iz opravdanih razloga, koje razloge je dužan ocjenjivač obrazložiti i dokumentovati."

Članak 3. (1) Članak 25. stavak (2) točka e) Kriterija se ispravlja i glasi:

"e) 81 - 90% ostvarene kolektivne norme 11 bodova". (2) Stavak (4) točka f) se ispravlja i glasi:

"f) 91 - 99% riješenih predmeta 13 bodova".


SarajevoPredsjednik

Milan Tegeltija


утврђено је да су се у Критеријима за оцјењивање рада главних тужилаца, замјеника главних тужилаца и шефова одјела/одсјека у тужилаштвима у Босни и Херцеговини, објављеним у "Службеном гласнику БиХ", број 93/18, на босанском, хрватском и српском језику, поткрале очите техничке грешке у одредбама члана 15., члана 20. и члана 25. Критерија, те се на приједлог Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине, сходно члану 55. Јединствених правила за израду правних прописа у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 11/05, 58/14 и 60/14), даје сљедећа

ИСПРАВКА КРИТЕРИЈА ЗА ОЦЈЕЊИВАЊЕ РАДА ГЛАВНИХ

ТУЖИЛАЦА, ЗАМЈЕНИКА ГЛАВНИХ ТУЖИЛАЦА И ШЕФОВА ОДЈЕЛА/ОДСЈЕКА У ТУЖИЛАШТВИМА У

БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Члан 1. У Критеријима за оцјењивање рада главних тужилаца,

замјеника главних тужилаца и шефова одјела/одсјека у тужилаштвима у Босни и Херцеговини у члану 15. став (2) брише се текст "и д)".

Члан 2. Члан 20. став (4) и став (5) Критерија се исправљају и

гласе: "(4) У тужилаштвима која немају обавезу да израђују план

рјешавања старих предмета, главном тужиоцу додијелит ће се 4 бода, односно замјенику главног тужиоца и шефу одјела/одсјека додијелит ће се 5 бодова, за овај елемент оцјене под условом да су предмети по основу којих је остварена оријентациона норма рјешавани по старости иницијалног акта. Главном тужиоцу, замјенику главног тужиоца и шефу одјела/одсјека могу се додијелити бодови за овај елемент оцјене рада изузетно у случају када је до одступања у рјешавању предмета по иницијалном акту дошло из оправданих разлога, које разлоге је дужан оцјењивач образложити и документовати.

(5) У тужилаштвима која имају обавезу да израде план рјешавања старих предмета, главном тужиоцу који није обухваћен овим планом додијелит ће се 4 бода, односно замјенику главног тужиоца и шефу одјела/одсјека додијелит ће се 5 бодова, за овај елемент оцјене, под условом да су у рад узимани предмети по старости иницијалног акта. Главном тужиоцу, замјенику главног тужиоца и шефу одјела/одсјека могу се додијелити бодови за овај елемент оцјене рада изузетно у случају када је до одступања у рјешавању предмета по старости иницијалног акта дошло из оправданих разлога, које


разлоге је дужан оцјењивач образложити и документовати."

Члан 3. (1) Члан 25. став (2) тачка е) Критерија се исправља и гласи:

"е) 81 - 90% остварене колективне норме 11 бодова". (2) Став (4) тачка ф) се исправља и гласи:

"ф) 91 - 99% ријешених предмета 13 бодова".

Број 06-09-1-1335-21/2019 18. јула 2019. године

Сарајево Предсједник



utvrđeno je da su se u Kriterijima za ocjenjivanje rada glavnih tužilaca, zamjenika glavnih tužilaca i šefova odjela/odsjeka u tužilaštvima u Bosni i Hercegovini, objavljenim u "Službenom glasniku BiH", broj 93/18, na bosanskom, hrvatskom i srpskom jeziku, potkrale očite tehničke greške u odredbama člana 15., člana 20. i člana 25. Kriterija, te se na prijedlog Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine, shodno članu 55. Jedinstvenih pravila za izradu pravnih propisa u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 11/05, 58/14 i 60/14), daje sljedeća

ISPRAVKA KRITERIJA ZA OCJENJIVANJE RADA GLAVNIH TUŽILACA, ZAMJENIKA GLAVNIH TUŽILACA I ŠEFOVA ODJELA/ODSJEKA U TUŽILAŠTVIMA U

BOSNI I HERCEGOVINI

Član 1. U Kriterijima za ocjenjivanje rada glavnih tužilaca,

zamjenika glavnih tužilaca i šefova odjela/odsjeka u tužilaštvima u Bosni i Hercegovini u članu 15. stav (2) briše se tekst "i d)".

Član 2. Član 20. stav (4) i stav (5) Kriterija se ispravljaju i glase:

"(4) U tužilaštvima koja nemaju obavezu da izrađuju plan rješavanja starih predmeta, glavnom tužiocu dodijelit će se 4 boda, odnosno zamjeniku glavnog tužioca i šefu odjela/odsjeka dodijelit će se 5 bodova, za ovaj element ocjene pod uslovom da su predmeti po osnovu kojih je ostvarena orijentacijska norma rješavani po starosti inicijalnog akta. Glavnom tužiocu, zamjeniku glavnog tužioca i šefu odjela/odsjeka mogu se dodijeliti bodovi za ovaj element ocjene rada izuzetno u slučaju kada je do odstupanja u rješavanju predmeta po inicijalnom aktu došlo iz opravdanih razloga, koje razloge je dužan ocjenjivač obrazložiti i dokumentovati.

(5) U tužilaštvima koja imaju obavezu da izrade plan rješavanja starih predmeta, glavnom tužiocu koji nije obuhvaćen ovim planom dodijelit će se 4 boda, odnosno zamjeniku glavnog tužioca i šefu odjela/odsjeka dodijelit će se 5 bodova, za ovaj element ocjene, pod uslovom da su u rad uzimani predmeti po starosti inicijalnog akta. Glavnom tužiocu, zamjeniku glavnog tužioca i šefu odjela/odsjeka mogu se dodijeliti bodovi za ovaj element ocjene rada izuzetno u slučaju kada je do odstupanja u rješavanju predmeta po starosti inicijalnog akta došlo iz opravdanih razloga, koje razloge je dužan ocjenjivač obrazložiti i dokumentovati."

Član 3. (1) Član 25. stav (2) tačka e) Kriterija se ispravlja i glasi:

"e) 81 - 90% ostvarene kolektivne norme 11 bodova". (2) Stav (4) tačka f) se ispravlja i glasi:

"f) 91 - 99% riješenih predmeta 13 bodova".

Broj 06-09-1-1335-21/2019 18. jula 2019. godine

SarajevoPredsjednik

Milan Tegeltija


utvrđeno je da se u Kriterijima za ocjenjivanje rada glavnog tužitelja Tužiteljstva Bosne i Hercegovine, Federalnog tužiteljstva Federacije Bosne i Hercegovine, Republičkog javnog tužiteljstva Republike Srpske i Tužiteljstva Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, objavljenim u "Službenom glasniku BiH", broj 93/18, na bosanskom, hrvatskom i srpskom jeziku, potkrala tehnička greška, na način da su u odredbama članka 14. i članka 20. Kriterija navedene pogrešne brojčane vrijednosti, te se na prijedlog Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine, sukladno članku 55. Jedinstvenih pravila za izradu pravnih propisa u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 11/05, 58/14 i 60/14), daje sljedeća

ISPRAVKA KRITERIJA ZA OCJENJIVANJE RADA GLAVNOG

TUŽITELJA TUŽITELJSTVA BOSNE I HERCEGOVINE, FEDERALNOG TUŽITELJSTVA FEDERACIJE BOSNE I

HERCEGOVINE, REPUBLIČKOG JAVNOG TUŽITELJSTVA REPUBLIKE SRPSKE I TUŽITELJSTVA

BRČKO DISTRIKTA BOSNE I HERCEGOVINE

U Kriterijima za ocjenjivanje rada glavnog tužitelja Tužiteljstva Bosne i Hercegovine, Federalnog tužiteljstva Federacije Bosne i Hercegovine, Republičkog javnog tužiteljstva Republike Srpske i Tužiteljstva Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine ispravljaju se slijedeće odredbe:

Članak 14. stavak (2) točka d) ispravlja se i glasi: d) 71 - 80% ostvarene kolektivne norme 8 bodova. Članak 20. stavak (3) točka d) ispravlja se i glasi: d) 71 - 80% realizacije plana 6 bodova.


SarajevoPredsjednik

Milan Tegeltija


утврђено је да се у Критеријима за оцјењивање рада главног тужиоца Тужилаштва Босне и Херцеговине, Федералног Тужилаштва Федерације Босне и Херцеговине, Републичког јавног тужилаштва Републике Српске и Тужилаштва Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине, објављеним у "Службеном гласнику БиХ", број 93/18, на босанском, хрватском и српском језику, поткрала техничка грешка, на начин да су у одредбама члана 14. и члана 20. Критерија наведене погрешне бројчане вриједности, те се на приједлог Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине, сходно члану 55. Јединствених правила за израду правних прописа у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 11/05, 58/14 и 60/14), даје сљедећа


ИСПРАВКА КРИТЕРИЈА ЗА ОЦЈЕЊИВАЊЕ РАДА ГЛАВНОГ

ТУЖИОЦА ТУЖИЛАШТВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, ФЕДЕРАЛНОГ ТУЖИЛАШТВА

ФЕДЕРАЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ТУЖИЛАШТВА

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И ТУЖИЛАШТВА БРЧКО ДИСТРИКТА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

У Критеријима за оцјењивање рада главног тужиоца Тужилаштва Босне и Херцеговине, Федералног тужилаштва Федерације Босне и Херцеговине, Републичког јавног тужилаштва Републике Српске и Тужилаштва Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине исправљају се слиједеће одредбе:

Члан 14. став (2) тачка д) исправља се и гласи: д) 71 - 80% остварене колективне норме 8 бодова. Члан 20. став (3) тачка д) исправља се и гласи: д) 71 - 80% реализације плана 6 бодова.

Број 06-09-1-1335-22/2019 18. јула 2019. године

Сарајево Предсједник



utvrđeno je da se u Kriterijima za ocjenjivanje rada glavnog tužioca Tužilaštva Bosne i Hercegovine, Federalnog Tužilaštva Federacije Bosne i Hercegovine, Republičkog javnog tužilaštva Republike Srpske i Tužilaštva Brčko Distrikta Bosne i

Hercegovine, objavljenim u "Službenom glasniku BiH", broj 93/18, na bosanskom, hrvatskom i srpskom jeziku, potkrala tehnička greška, na način da su u odredbama člana 14. i člana 20. Kriterija navedene pogrešne brojčane vrijednosti, te se na prijedlog Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine, shodno članu 55. Jedinstvenih pravila za izradu pravnih propisa u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 11/05, 58/14 i 60/14), daje sljedeća

ISPRAVKA KRITERIJA ZA OCJENJIVANJE RADA GLAVNOG TUŽIOCA TUŽILAŠTVA BOSNE I HERCEGOVINE,

FEDERALNOG TUŽILAŠTVA FEDERACIJE BOSNE I HERCEGOVINE, REPUBLIČKOG JAVNOG

TUŽILAŠTVA REPUBLIKE SRPSKE I TUŽILAŠTVA BRČKO DISTRIKTA BOSNE I HERCEGOVINE

U Kriterijima za ocjenjivanje rada glavnog tužioca Tužilaštva Bosne i Hercegovine, Federalnog tužilaštva Federacije Bosne i Hercegovine, Republičkog javnog tužilaštva Republike Srpske i Tužilaštva Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine ispravljaju se slijedeće odredbe:

Član 14. stav (2) tačka d) ispravlja se i glasi: d) 71 - 80% ostvarene kolektivne norme 8 bodova. Član 20. stav (3) tačka d) ispravlja se i glasi: d) 71 - 80% realizacije plana 6 bodova.

Broj 06-09-1-1335-22/2019 18. jula 2019. godine

SarajevoPredsjednik

Milan Tegeltija


K A Z A L O

POVJERENSTVO ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA BOSNE I HERCEGOVINE

529 Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju mjesta i ostataka povijesnog spomenika - Stara drvena džamija u Miljevićima, općina Olovo, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 1

Одлукa о измјенама и допунама Одлуке о проглашењу мјеста и остатака историјског споменика - Стара дрвена џамија у Миљевићима, општина Олово, националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 2

Odlukа o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju mjesta i ostataka historijskog spomenika - Stara drvena džamija u Miljevićima, općina Olovo, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 3

530 Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju mjesta i ostataka graditeljske cjeline - Savska (Atik) džamija u Brčkom nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 4

Одлукa о измјенама и допунама Одлуке о проглашењу мјеста и остатака градитељске цјелине - Савска (Атик) џамија у Брчком националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 4

Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju mjesta i ostataka graditeljske cjeline - Savska (Atik) džamija u Brčkom nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 5

531 Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju povijesne građevine - Vijećnica u Brčkom nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 6

Одлука о измјенама и допунама Одлуке о проглашењу историјске грађевине - Вијећница у Брчком националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 7

Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju historijske građevine - Vijećnica u Brčkom nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 7

532 Odluka o proglašenju graditeljske cjeline -Štrosmajerova ulica u Sarajevu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 8

Одлука о проглашењу градитељске цјелине -Штросмајерова улица у Сарајеву националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 10

Odluka o proglašenju graditeljske cjeline -Štrosmajerova ulica u Sarajevu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 13

533 Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju povijesne građevine - Stambeno-poslovni objekat Vakufa Čokadži Sulejmana u Sarajevu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 15

Одлука о измјенама и допунама Одлуке о проглашењу историјске грађевине - Стамбено-пословни објекат Вакуфа Чокаџи Сулејмана у Сарајеву националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 16Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju historijske građevine - Stambeno-poslovni objekat Vakufa Čokadži Sulejmana u Sarajevu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 17

534 Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju mjesta i ostataka povijesnog spomenika - Crkva sv. Georgija (Đurđevica) u Gomiljanima nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 18Одлука о измјенама и допунама Одлуке о проглашењу мјеста и остатака историјског споменика - Црква св. Георгија (Ђурђевица) у Гомиљанима националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 19Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju mjesta i ostataka historijskog spomenika - Crkva sv. Georgija (Đurđevica) u Gomiljanima nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 20

VISOKO SUDBENO I TUŽITELJSKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE

535 Pravilnik o izmjenama i dopunama Pravilnika o karakteru i sadržaju javnog natječaja za popunu radnih mjesta državnih službenika u Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 21Правилник о измјенама и допунама Правилника о карактеру и садржају јавног конкурса за попуњавање радних мјеста државних службеника у Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине (српски језик) 23Pravilnik o izmjenama i dopunama Pravilnika o karakteru i sadržaju javnog konkursa za popunjavanje radnih mjesta državnih službenika u Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 25

536 Izmjene i dopuna Kriterija za ocjenjivanje rada sudaca u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 27Измјене и допуна Критерија за оцјењивање рада судија у Босни и Херцеговини (српски језик) 27Izmjene i dopuna Kriterija za ocjenjivanje rada sudija u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 27

537 Izmjene i dopune Kriterija za ocjenjivanje rada predsjednika sudova i predsjednika sudskih odjeljenja u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 28Измјене и допуне Критерија за оцјењивање рада предсједника судова и предсједника судских одјељења у Босни и Херцеговини (српски језик) 28Izmjene i dopune Kriterija za ocjenjivanje rada predsjednika sudova i predsjednika sudskih odjeljenja u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 29


USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

538 Odluka broj AP 1614/17 (hrvatski jezik) 30 Одлука број АП 1617/17 (српски језик) 35 Odluka broj AP 1614/17 (bosanski jezik) 39539 Odluka broj AP 3877/17 (hrvatski jezik) 44 Одлука број АП 3877/17 (српски језик) 51 Odluka broj AP 3877/17 (bosanski jezik) 59540 Odluka broj U 4/18 (hrvatski jezik) 67 Одлука број У 4/18 (српски језик) 67 Odluka broj U 4/18 (bosanski jezik) 68541 Odluka broj U 22/18 (hrvatski jezik) 69 Одлука број У 22/18 (српски језик) 76 Odluka broj U 22/18 (bosanski jezik) 84542 Odluka broj U 23/18 (hrvatski jezik) 92 Одлука број У 23/18 (српски јзик) 96 Odluka broj U 23/18 (bosanski jezik) 100543 Odluka broj U 4/19 (hrvatski jezik) 104 Одлука број У 4/19 (српски језик) 110 Odluka broj U 4/19 (bosanski jezik) 118

ISPRAVCI

544 Ispravak Odluke Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju mjesta i ostataka povijesnog spomenika - Avdića džamija u Plani, općina Bileća, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 124

Исправка Одлуке Комисије за очување националних споменика о измјенама и допунама Одлуке о проглашењу мјеста и остатака хисторијског споменика - Авдића џамија у Плани, општина Билећа, националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 125

Ispravka Odluke Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju mjesta i ostataka historijskog spomenika - Avdića džamija u Plani, općina Bileća, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 125

545 Ispravka Kriterija za ocjenjivanje rada tužitelja u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 125Исправка Критерија за оцјењивање рада тужилаца у Босни и Херцеговини (српски језик) 125Ispravka Kriterija za ocjenjivanje rada tužilaca u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 126

546 Ispravka kriterija za ocjenjivanje rada glavnih tužitelja, zamjenika glavnih tužitelja i šefova odjela/odsjeka u tužiteljstvima u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 126Исправка критерија за оцјењивање рада главних тужилаца, замјеника главних тужилаца и шефова одјела/одсјека у тужилаштвима у Босни и Херцеговини (српски језик) 126Ispravka kriterija za ocjenjivanje rada glavnih tužilaca, zamjenika glavnih tužilaca i šefova odjela/odsjeka u tužilaštvima u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 127

547 Ispravka Kriterija za ocjenjivanje rada glavnog tužitelja Tužiteljstva Bosne i Hercegovine, Federalnog tužiteljstva Federacije Bosne i Hercegovine, Republičkog javnog tužiteljstva Republike Srpske i Tužiteljstva Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 127Исправка Критерија за оцјењивање рада главног тужиоца Тужилаштва Босне и Херцеговине, Федералног тужилаштва Федерације Босне и Херцеговине, Републичког јавног тужилаштва Републике Српске и Тужилаштва Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине (српски језик) 127Ispravka Kriterija za ocjenjivanje rada glavnog tužioca Tužilaštva Bosne i Hercegovine, Federalnog tužilaštva Federacije Bosne i Hercegovine, Republičkog javnog tužilaštva Republike Srpske i Tužilaštva Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 128


Nakladnik: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za nakladnika: tajnik Doma naroda Parlamentarneskupštine Bosne i Hercegovine Gordana Živković - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Ravnatelj: Dragan Prusina -Telefoni: Centrala: 722-030 - Ravnatelj: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050 faks: 722-074 - Služba za pravne i opće poslove:722-051 - Računovodstvo: 722-044, 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDITBANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Tisak: "Unioninvestplastika" d.d. Sarajevo - Za tiskaru: Jasmin Muminović -Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. -PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obvezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za II polugodište 2019. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http: //www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 240,00 KM

Број 53 - sllist.basllist.ba/glasnik/2019/broj053.pdf · drvenih elemenata, krova, vanjskih...

Documents