Ерих ВулфенПСИХОЛОГИЈА ХОХШТАПЛЕРА

Приредио:Томислав Гаврић

Издавач:Знамење, ПанчевоЗа Издавача:Милош ЋосовићКорице:Душан ЛудвигИлустрације:Драгослав КањевацТехничка обрада и прелом:Светлик Јанко

Штампа:Просвета, Нови СадТираж:3.000

Ерих Вулфен

ПСИХОЛОГИЈА ХОХШТАПЛЕРА

Превео и приредиоТомислав Гаврић

ЗНАМЕЊЕ 1999

БЕЛЕШКА ПРИРЕЂИВАЧАУ теорији, између социологије и криминалне антропологије постоји оштра разлика у томе што социологија стоји на становишту да је злочин последица средине у којој је настао, то јест да има социјално порекло; криминална антропологија тврди да злочинац показује биопсихичке абнормалности - атавистичке или патолошке природе - и да се без тих абнормалности не може разумети њихово антисоцијално деловање. Ни једно ни друго не одговара истини.Најпре зато што се социјално становиште мора кориговати неким додатним елементима, пошто друштвени односи стварају предуслове за људску дегенерацију: лудило, алкохолизам, проституцију итд. Исто тако, доказано је да злочин није искључиво биолошки феномен, већ резултат заједничког дејства три фактора: телесно - друштвеног устројства личности, природне средине и социјалне средине.Из тога логично следи да не постоји само један тип злочинца, већ скала злочинаца какву је отприлике поставио Енрико Фери: злочинац лудак, рођени злочинац, злочинац из навике, злочинац из стицаја, и злочинац из страсти - при чему значајну улогу играју и три поменута фактора.Антрополог који констатује наслеђене или стечене биолошке аномалије не може тиме негирати посредно социјално порекло великог броја аномалија.Ерих Вулфен, немачки криминалиста и државни тужилац са богатом праксом у овој студији анализира један веома комплексан тип злочинца хохштаплера који садржи биолошке, дакле наслеђене факторе и факторе социјалне средине, у стручној литератури колико нам је познато ретко обрађиваног.Вулфенова анализа се не задржава само на криминалистичком и антрополошком аспекту овог феномена, веп задире и шире, у област социологије и политике, пошто он стоји на становишту да је деловање ове врсте злочинца дубоко уткано у средину у којој се он родио и вршио преваре. У том смислу, ова студија осликава и портрете друштава у којима хохштаплери делују.

Вулфенова скала ових отмених превараната неодољиво склоних преварама, варалица отменог држања, почиње са ситним преварантима мушког и женског пола, преко хохштаплера светског реномеа, до политичара и државника. Ова студија је занимљива и значајна по томе што анализира тип у хохштаплера у уметности, при чему он веома убедљиво доказује постојање везе између уметности и хохштаплера.

Т.Г.

УводИстраживањем осећајног и представног живота злочинца у криминалној психологији све више се долази до научног уверења да је оборена тврдња торинског научника Чезара Ламброза да типове злочинца карактеришу атавистичке, телесне и душевне мане. Напротив, ми савремени криминалисти тврдимо да се карактери злочинаца формирају једино у њиховој околини, према утицају амбијента, друштва и прилика; уопште не постоје злочиначке тежње које би сама природа усадила у душу човекову. Ако се код човека одређене душевне склоности испоље злочиначки у смислу кривичног закона, ради се о инстинктима, нагонима и својствима, који би у другим бољим околностима своје решење нашли у једном животнијем, позитивном социјалном дејству. Психологија која се бави истраживањем човековог осећајног и представног живота прецизно утврђује онај моменат у коме ови инстинкти, нагони, постепено или нагло, прелазе из природног социјалног деловања у несоцијално деловање. Ови прелази указују на најзанимљивије подручје криминалне психологије. Ни код једног другог типа злочина овај криминално - психолошки феномен се не може јасније представити као код преваре, т.ј. психологије хохштаплера. Стога овом феномену посвећујемо наша разматрања.Биологија и антропологија нас уче да су у човеку усађени извесни инстинкти, који су му потребни да би се трајно одржавао. Ови инстинкти су се у човеку развили до одређених нагона. Такви првобитни нагони су нагон за храном и полни нагон - они служе одржавању људског рода. Постоји и нагон за самоодржањем који се испољава у човековој борби са анорганском природом и животињама, и служи му очувању од уништења.Подврста нагона за самоодржањем је у првом реду нагон за уништењем, који помаже човеку у борби против животиња, непријатеља и других препрека, а потом и нагон стицања који се испољава у жељи за поседовањем. У периоду човековог примитивног развоја овај нагон се изражавао у човекој потреби

за животним средствима и природним производима. Ови нагони се на најбољи начин могу уочити и код детета, као симболи развитка целокупног човечанства. Мало дете све граби, све би хтело да има, све уноси у уста - реч "имати" наслућује се већ из првог дечјег тепања. Ко је посматрао са колико страсти дете граби сликовницу да би је поцепало, тај схвата у коликој мери је у човеку усађен нагон уништења. Касније, ако се овај човеков нагон за стицањем из било којих разлога усмери на криви пут, то јест развије у прекомерност и обиље, он ће се испољити у шкртости, лакомости, или склоности ка крађи, док ће под сличним околностима, нагон за уништењем развити у насиље, телесне повреде, чак и убиства. Овде имамо два примера како се неопходни првобитни инстинкти код човека могу преобразити у криминално понашање.Сем тога, постоји још једна веома важна подврста нагона за самоодржањем: нагон за претварањем. Природа је морала да човека снабде овим инстинктом на његовом животном путу. Већ у периоду примитивног развоја, у борби за живот, човек је морао да се у недостатку снаге испомаже опрезом, лукавством и подмуклошћу, он је морао да се прикрада дивљој животињи и непријатељу.Природа овим нагоном није обдарила само човека већ и животиње; позната су лукавства мачке, куне, лисице и патке. Веверица и куна се вешто скривају иза стабљика како би избегле погледу ловца. Приликом једног лова у Бечу неколико медведа је у једном језеру било натерано на патке. Чим су медведи ушли у воду, патке су сместа зарониле. Кад је после дугог напрезања једном медведу на крају пошло за руком да ухвати једну патку, она поче да се претвара да је мртва. Када ју је медвед спустио на обалу, она је брзо скочила у воду. Очигледан доказ претварања су инсекти који када их додирнете сасвим увуку и згрче све своје удове и претварају се да су мртви, све дотле док не прође опасност. Коњ, на пример, често симулира хромост, да би га јахач поштедео од јахања. Шимпанза симулира кашаљ, јер не жели да га у том тренутку воде на неку представу. Да би побудио сажаљење и добио какав залогај хране, медвед у золошком врту цвили како би човека навео да овај поверује да има зубобољу. Дакле, видимо да у животињсом царству нагон за претварањем

већ прелази у свесни нагон за претварањем, па тако можемо закључити да већ у животињском мозгу леже почеци психологије хохштаплера.Психологија детета нам такође доказује да постоји известан урођени нагон за претварањем. У најранијем дечјем добу појављује се такозвана привидна лаж, што је у ствари нешто између ненамерне неистине и праве лажи. Живахна и фантазијом обдарена деца често ће причати дуге приче најбесмисленијег садржаја, и то тако као да и сама верују у своју измишљотину, или барем без икаквог стида пред сведоцима. Код деце то често настаје често сасвим механички: говорни орган одједном осети потребу за таласањем и на тај начин произведени глас помоћу дечје фантазије тражи одређен садржај. У почетку су то само привидне лажи, које се касније развијају у нагон за подражавањем. Овакву праксу деца не испољавају само причом него и делом.Даљим развојем овакви лажни искази се учвршћују и у самој лажи уколико то служи њиховом интересу. Када се дојенче засити и мајка или дојиља га пресвуче у суве пелене, оно и даље настави да плаче и дере се само зато што још увек тежи за неком променом; дешава се често да дете заварава да има потребу да га извуку из креветића. Једно двогодишње дете је кажњено да стоји у ћошку, а оно је онда тражило ношу, иако га је иначе било веома тешко натерати да седи на ноши. Оно је значи било спремно и на такву неугодност само да због стида не би морало да казну издржи у ћошку. Једна четворогодишња девојчица жалила се на бол у стомаку само зато да не би јела пиринач којег није волела. Један двогодишњи дечак је увек радио управо оно што су му иначе забрањивали, чим би остао сам у соби, то јест чим би му се причинило да неко спава. Када би га затекли, поцрвенео би и истог тренутка ставио одређени предмет који није смео да дира на своје место и рекао: "хвала лепо!", као да су му тај предмет пре тога дали. Једном приликом исти тај дечак се у суседној соби играо чашом. Отац у једном тренутку повиче: "Сместа донеси ту чашу овамо!". Дечак, не оклевајући, донесе једну дрвену играчку и рече: "ево". То су још сасвим безазлена дечја заваравања услед сопствене одбране. Једна четири и по године стара девојчица непажњом је разбила једну чашу и комадиће

стакла бацила у пећ. Нешто касније је извадила стакло из пећи и запитала служавке: "Која од вас је то учинила?" Штавише, касније је чак тврдила да је видела која је од служавки разбила чашу. Тек после дугог испитивања признала је лаж. Код изразито патолошке деце лаж се запажа веома рано, и то у веома рђавом облику и веома често.Лоше васпитана деца често ће само да се бране неистином него што ће сасвим без разлога и повода да измишљају. Велики број лажи сугерише се деци питањем: "Ко је то урадио?" Русо је већ рекао да су дечје лажи дела њихових васпитача. Према томе, и будућег хохштаплера васпитавају родитељи. Неке од неистина којима васпитачи приступају деци једноставно се увреже. Када дете купају, кажу му како му сапуница не би ушла у очи: "Затвори очи, јер ће ти се у њих уплести гадан паук!". Кад их фотографишу, да би била мирна каже им се: "Пази, сад ће испод ове црне завесе да излети врабац!". Тако се у свест овакве деце, полако и неприметно увуче неповерење према старијима. Дете расте, развија се, али све то време живи у атмосфери лажи (дедамраз, бабарога итд.), који никада не долазе, а и када дођу, то је онда у лику неке преобучене тетке, што дете тек касније дозна. Дете временом увиђа да га варају и постаје једнако неосетљиво и према лажи и према истини.Потом долазе конвенционалне лажи; са непожељним особама се пред децом разговара љубазно. Родитељи који су код куће наређују послузи да слаже посетиоца. На железници се дају лажни подаци о старости деце како би се уштедело на возној карти. Стога не треба да нас чуди да и сами код деце развијамо онај њихов урођени нагон за претварањем. Ту се рађају први почеци будућег варалице, чији су први знаци хвалисање и претеривање. Дете иде улицом и нападне га пас. Оно се препадне, застане, пођу му сузе на очи и устукне у страху од пса. Када се касније нађе са својим друговима причаће им како га је напао огромни пас, највећи у месту, али га је он ударио батином и пас је подвио реп побегавши. Оваквом причом дечак ће свој страх претворити у одважност. Дечак је био незадовољан самим собом због чега је и настао тај психолошки процес преиначења којега на исти начин срећемо и код хохштаплера. Има деце која се у толикој мери науче на хвалисање у друштву

својих другова да им касније постаје сасвим природно да код куће говоре једно, а пред друговима друго: они воде двоструки живот. Други опет лажу због помањкања интелигенције и пажње; лењи неће да вежбају своје памћење, већ једноставно нешто придодају или одузимају фактичкој, истини. Велики број деце лаже без икакве сврхе: из глупости. Касније, ако и увиде своје погрешке, задржаће се код неистине - из пркоса. Код овакве деце је изражено непријатељство и пркос према васпитачима, учитељима и осталој околини - узрок је многих лажи: да би сачувало наклоност васпитача и љубав родитеља оно постаје ласкавац. Дечаци, а нарочито девојчице, обесиће се о врат оца или мајке, улагивати се и тепати, настојећи да се покажу корисним. Таква деца постају мали комедијаши.Не само психологија деце, већ и човекова фантазија у великој мери указује на душевно стање хохштаплера. Један је дечак у својој машти измислио причу како у једном делу града зечеви и пси ходају по крову и како рибе имају на ногама чизме. Један десетогодишњак је причао друговима, па чак и своме учитељу, да је видео бицикл са четрдесет возача. На свако питање је увек имао спреман одговор, ни у једној појединости се није збунио. И после годину дана је тај дечак, иначе поштено и честито дете, причао исту ту измишљотину са управо истим појединостима као и први пут. Тиме је показао, у неку руку, да и сам верује у своју причу, јер је иначе не би запамтио. Овај случај је такође психолошка чињеница коју ћемо срести и код зрелог хохштаплера.Омиљено причање дечјих бајки које није баш толико васпитно и безазлено, такође ће уљуљкати дете у свет фантазије, које ће оно онда искористити и у реалним догађајима. Читање таквих прича за децу објашњава им да увек постоји свет илузије, један свет који није стварност, што их онда уводи у царство неистине и лажи. И зачудиће нас када нам посве мала деца кажу да садржај приче није истинит.Седмогодишњи Гете је својим друговима у игри причао бајку о "Новом Амадису", и то на захтев својих друтова, тако да је он сам доживео све те чудновате ствари. Он о моралном значењу тог причања у својој другој књизи "Истина и песништво" пише следеће: Да ја нисам постепено и према својој природи научио

да ове измишљене појаве прерађујем у уметничке представе, ови би почеци лагања и на мене оставили неугодне последице". Али он и додаје: "Уосталом, ја нисам био склон лажима и скривањима, нити сам био лакоуман". У овом примеру налазимо тек наслућен песнички хохштаплерски додатак о којем ћемо још говорити.Постоји оваква врста случајева који већ воде у област криминалног. Једна петнаестогодишња девојчица је 1901. године убедила је једнога старца у Хирсбергу да га љуби млада и богата девојка из угледне породице и да жели да се уда за њега. Та млада преваранткиња му је готово свакодневно доносила љубавна писма која је сама писала и измамила од њега новац којим ће тобоже купити поклоне за његову "вереницу". Када је преварени старац почео да сумња у девојчицу, и престао да буде дарежљив, добио је од "веренице" последње љубавно писмо у коме је писало: "Ви сте један стари јарац". У овој младој девојчици је тињао тип женидбене посреднице са којим ћемо се касније поближе упознати.Још је драстичнији следећи случај: Јуна 1915. године једна жена је у Берлинвилмерсдорфу усмртила своје двоје деце и себе. Непосредно потом, удовац и отац покојне деце добио је писмо, чији се аутор представљао као детектив, запретивши страшним открићима о животу те несрећне породице који су натерали жену и мајку на тај грозни чин, ако му удовац не остави на једном гробу одређену суму новца. У исто време, директор поште у Вилмерсдорфу је доживео трамвајску незгоду. После неколико дана добије писмо у којем му једна »прогоњена девојка«, коју је киднаповала нека разбојничка дружина, пише да јој живот виси о концу. Каже да нема ни говора о трамвајској незгоди како то новине пишу, већ напротив, да је и сам возач трамваја члан те разбојничке дружине и да је намерава убити. Она га моли да му на гробу број 102 (суседни од напред наведеног) остави четири стотине марака да би је пустили и да би се вратила својим родитељима. У знак захвалности, пише, помоћи ће да киднапери буду ухваћени.Ко је, у ствари, била та хохштаплерка и изнуђивачица? Тринаестогодишња кћерка једне разведене раднице, интелигентна девојчица, најбоља ученица у разреду, која је

волела да чита детективске романе. Судски лекар је записао у своме извештају: Она нити је душевно нестабилна нити душевно болесна. Она тек воли да пусти на вољу својој машти. Она није ни безобзирна нити дрска, ни префригана, већ је напротив, сталожена и скромна. Она је тип дегенеративног фантасте«.Овде ћемо упознати читав низ нових чињеница у вези са психологијом хохштаплера. Сем превари, они су склони и осталим сродним деликтима: изнуђивању, фалсификовању, крађи. Изнуђивач обмањује, и своја обмањивања заодева изнуђивачким претњама. Фалсификовање је писана обмана, док се крадљивац пре свега служи прикривањем. Неке хохштаплере срећемо истовремено и као као хотелске и као јувелирске лопове. Исто тако, показује се како се хохштаплерске способности испољавају у вештини готово књижевног комуницирања. У случају мале женидбене посреднице уочили смо стилистичка вежбања; у другом, исто тако, једну стилистичку вежбу из детективског романа. Коначно, исказује се и као фантаста с патолошком примесом.Психологија нормалног човека такође одаје душевну природу хохштаплера. Потребно је само да се присетимо хвалисања и лагања, на пример, ловаца, студената, туриста, путник итд. Уосталом, сваки човек и на самоме себи може да опази таква понашања.Потребно је да само једанпут у друштву пријатеља преувелича неки свој доживљај, те ће следећег пута све више и више правој истини додавати дозу претеривања. После великог броја понављања на крају и сам заборави у којој мери је ту ствар заиста доживео, а колико је она искићена накнадним додавањима. Често се то догађа сасвим нехотично; нешто се случајно дода, онда човек неће да се исправи и тако прича остане. Или пак, човек неку чињеницу пропрати вицем; виц побуди ефекат и тако се касније виц прича као истина. Код нужних лажи, кад хоћемо да сами себе оправдамо, па кажемо само пола истине, неко време смо тога свесни, па касније заборавимо да смо пола испустили, и већ смо се уживели у лаж. У свим овим и другим сличним примерима ми смо се психолошки приближили душевном стању хохштаплера.

Притом, фантазија у свему томе игра велику улогу. Нема успешног хохштаплера без фантазије.Има занимања или карактера који су нападно склони лажима: поменули смо ловца, спортисту, студента и путника. Официри старога режима који су обично уједно били и ловци такође спадају у ту групу. Трговци се исто тако упуштају у хвалисања због рекламе. Не смемо заборавити ни уметнике свих врста, посебно сценске уметнике, певаче и глумце. Таштина и интриге који су део њиховог заната, често их не напуштају и у приватном животу. Хвалисање им иде од руке, јер напросто и на сцени играју те »улоге«.

Овде се уочава један нови уметнички моменат и хохштаплерски таленат. Глумац воли да покаткад и у животу одигра неку комедију. Штавише, он сматра да је то и потребно како би сачувао свој углед и уметнички реноме. Тако има личности које у правом смислу речи воде »двоструки живот«. Такву појаву смо већ уочили код школске деце. Атмосфера лажи у којој деца живе

и стално причање неистина може да код овакве деце, код којих се карактер још развија и још није формиран, у толикој мери обузме њихово душевно стање да она више никада у животу неће говорити истину: за такве особе кажемо: "кад зине лаже!". Код неке деце овакве појаве су периодичне и престају са старијим годинама, док се неке толико устале да не престају ни у зрелом добу, па и кроз цео живот. У еротској и сексуалној области човековог живота нарочито налазимо многе примере већ поменутог »двоструког живота«. Ожењени мушкарац има љубавницу с којом путује, речју, с којом има неку духовну везу. Кад се врати кући својој супрузи увек је приморан, као да се враћа из неког другог света, да се пренесе у своју брачну стварност како се не би одао. У свакој Дон Жуан личности скрива се један маскирани хохштаплер. Банкротирани трговац такође води двоструки живот. Један пред својим пословним пријатељима, породицом, јавношћу; жени купује свилене хаљине, сину јахаћег коња, кћерки прави богату свадбу; другим животом живи у својој унутрашњости.Из свега овога можемо закључити да свакодневни живот садржи толико различитих појава на основу којих се психолошки формирају различити хохштаплери; хохштаплера радује његова таштина исто као што ловца или туристу забавља његово хвалисање. Таштина постаје унутрашња потреба, што га радује и та радост га побуђује на нове преваре. Хохштаплерски таленат се све више развија и постаје снажна моћ воље. Природа ни овде не прави скокове.Коначно, ово варање код хохштаплера иде толико далеко, да то више није само обична потреба већ, ако се нагони и инстинкти слободно развијају, постаје управо патолошка. Један пример из моје праксе државног тужиоца потврдиће ову констатацију.Један женидбени варалица, свршени апотекар, из врсте патолошких варалица, редовно се представљао као лекар. Када би искористио неку девојку напросто би нестао. Потом би јој под именом свога брата кога је због веће уверљивости потписивао као војног лекара, а највише због тога да би заметнуо траг, јавио да је умро. Сматрао је да ће се на тај начин најбоље одбранити од наваљивања заљубљене девојке. Једно такво писмо гласило је од речи до речи овако: "Поштована

госпођице! Најпосле сам присиљен да вам јавим најжалоснију од свих вести. Дана 22 септембра ове године у осам сати увече, након кратке, али тешке болести преминуо је наш непрежаљени брат др. мед. (следи име) у тридесет другој години живота. За живота је стекао трајну успомену (по четврти пут су га стрпали у затвор) и пола света лије сузе над његовим свежим гробом. Јер он бејаше пријатељ сиромашних, настојао је на све могуће начине да ублажи њихову беду (иако је углавном варао припросте девојке). Сахрана је обављена 25 септембра, уз пратњу војне музике друге регименте (иако је због издржане затворске казне избачен из војске).Дуга поворка од осамдесет пет кола и великог броја пешака испратила је драгог нам покојника до гробља, где је господин пастор одржао дирљив надгробни говор. Покојник је на самрти уздахнуо: "О, моја добра Марто (тако се, наиме, звала остављена вереница) да ми те је још једном притиснути на груди. Драго дете, у духу се опраштам од тебе". Тада се још једанпут тргнуо, пружио ми ћутке руку и његове очи се склопише у нади да ћете се срести с оне стране гроба. Верујте, драга госпођице, наша су срца била дубоко потресена док смо гледали како наш драги непрежаљени брат леже у хладни гроб. А био је љубимац свих оних који су га познавали. Бићу тако слободан да вас на пропутовању посетим (никада није дошао), да вам предам надгробну врпцу његових пријатеља, која је толико лепа да је нисмо ставили у гроб. Све у свему било је сто пет венаца и седамдесет осам, што већих, што мањих врпци".У овом писму мога хохштаплера, нисам променио ни једну реч, ни једну бројку, исправио сам тек по неку правописну грешку. Као тадашњи државни тужилац добро сам познавао тога човека, и знам да се осећао срећним док је писао ово писмо; јако му се допадало да буде онако часно сахрањен. Он је засигурно бар неколико сати са сузом у оку веровао, штавише, са задовољством уверио самога себе да је љубимац свих оних који су га познавали.Он је доиста желео да све то буде тако. Често чујемо да хохштаплер и сам верује у своје лажи, и доиста их сматра истинитим. Ту уочавамо једну дубоку црту његовог веровања: унутрашњу чежњу. У часу када започиње своје преваре,

хохштаплер живи у једном другом свету који није у складу са грубом стварношћу његовог правог, ништавног живота. Он је фантаста: помоћу фантазије он дочарава сјајну слику тог другог, лепог света. Али он се не задовољава самом представом, већ покушава да ту представу реализује у својој околини, а на рачун свога ближњега. У питању је иста она особина, коју смо упознали код деце. Онај дечак који је побегао пред сеоским псом и после се хвалио својим јунаштвом, те онај други, кога је Божић разочарао нам падају на ум кад говоримо о том моменту; и њих води чежња. Велики број људи су илузионисти; и хохштаплер је илузиониста. Шта би био човек, шта би било човечанство без илузија? Зар се многе илузије којима човечанство у својој унутрашњој чежњи тежи - религиозне, философске, моралне и политичке - нису показале као привидни светови? Зар у том илузионизму нема нешто што није далеко од хохштаплера? И хохштаплер радо бежи у овај, за њега бољи свет, и он непрестано иде у кривична дела. То је једна важна околност.Потребно је такође да се присетимo и психологије прича, о којој смо већ говорили. Данас као и раније има људи који живе двоструким животом. Једним животом стварног света - као кројачице, писари, молери, улични чистачи, а помоћу своје маште и једним другим животом - као краљице, принцезе, министри, војводе, проналазачи, или као високо обдарени уметници којима недостаје само техника. Многи одрасли људи граде сањарски свет прича у који се дижу из свог бедног, свакидашњег живота; усрећени сјајем прича којима су окружени, осећају снагу да наставе свој свакидашњи живот. Тако се и хохштаплер уздиже у свет прича, али иде и корак даље, те настоји да те приче на свој начин реализује.Овоме треба додати и његову бунтовну природу. Хохштаплер који у највећем броју случајева израста из оскудних прилика, устаје и буни се против неправедне расподеле добара у друштву. Али неправду, против које се бори, он не побија часним делима, већ преварама. У таквом стању човек увек следи закон најкраћег пута. Ту се у психологији хохштаплера јасно уочава једна свакако лажна социјалнополитичка црта, коју налазимо и у писму споменутога апотекара, који наглашава да се жртвује за

сиромашне слојеве, иако им је уистину наносио штету. Исто тако, под именом многих необичних социјалних доброчинитеља скрива се маскирани хохштаплер. Добро су познате варалице које су у револуцијама наступали као њени барјактари. Маса живи од илузија и зато она воли илузије и заноси се њима.Код свакога од поменутих протеста показује се такође и жеља да се пронађе један подесан објекат.Људи којима понекад у животу иде лоше, телесно и душевно траже увек такав предмет помоћу којег ће решити неугодну представу; како философ, тако и хохштаплер, помоћу своје реализоване фантазије открива очајну спознају своје беде.Други покретач правога варалице су таштина и жеља за уживањем, да увек игра неку улогу и да удовољава материјалном задовољењу живота. Хохштаплерова таштина се често граничи са радошћу, и његово животно задовољство често се састоји само од уживања у јелу и еротско - сексуалном задовољењу.Коначно, у писму нашег апотекара налазимо већ много пута помињану књижевну лаж. Хохштаплер високим стилом описује догађај; ако жели да буде успешан он мора да буде добар ретор. Кад сам као државни тужилац службено имао посла са хохштаплерима дозвољавао сам им да се распричају; из тог њиховог добродошлог повода, ја сам налазио свој интерес да се разоткрију, стекну поверење у мене и искрено испричају свој живот. Често ми је било довољно да им поставим само неколико питања да бих добио важна признања; у своме причању хохштаплер редовно запада у брљивост. Дакле, иста она појава коју смо запазили у дечјој психологији, она позната, често моторна жеља (сила, потреба) за покретањем говорног органа. Прави хохштаплер је сангвиник и његови моторни живци га терају на игру и узбудљива дешавања. И као што код лопова извесну улогу играју моторни живци мишића руку, тако код хохштаплера улогу играју мишићи органа говора. Овим, у извесној мери, више телесним способностима у криминалној психологији није посвећена права пажња. Ова реторска развијеност хохштаплера открива његову безграничну потребу да пусти на вољу слободни ток приче и заблиста пред једним у научне сврхе пажљивим слушаоцем. Такви људи могу много говорити а да се не уморе. И као што у песми често нешто

спољашње изазива најлепше мисли и најлепше слике песника, тако и покретљивост говорног органа код хохштаплера сија великом доказном снагом; нема тога што он не би покушао да својим лажима учини истинитим.Човек наслућује да у развијености свог опасног природног дара ужива и стога је управо захвалан да га неко слуша и да то није кажњиво. Сећам се једног опасног преваранта који ми је причао о својим лепшим данима из младости који је хтео да ме увери како је, мада није био студент, у свом родном селу, једном када се жупник разболео, по његовој жељи проповедао у сеоској цркви. Када сам ја у то посумњао, он је наваљивао на мене да му допустим да ми понови ту проповед која је неизбрисиво остала у његовом сећању. Саслушао сам већи део те проповеди. Она се састојала из реминисценција на затворске проповеди, али је из ње избијала и јака чежња за једним другим животом.Сваки човечји инстинкт претварања, чији делић свако од нас носи у себи, показује се, као што можемо често видети, и у свакидашњем животу. Многи људи, можда велика већина, имају потребу, а такође и разлога, да се пред светом показују другачијим него што јесу. Један закон привидности управља животом и светом, зашта сигурно постоји извесна потреба. Када би се свако од нас, један другоме искрено поверавао, показао онаквим какав заиста јесте - са својим неприкривеним слабостима, он би због тога трпео штету, остао запостављен, речју, тешко би у животу напредовао. Зато сви ми имамо потребу да се у било којем правцу у професији, приватном животу - претварамо. Не постоји никаква безусловна обавеза за откривањем истине, безусловно право на њу. Трговац није дужан да купцу прикаже све појединости своје робе. Државни тужилац који води процес за онога који му даје налог не сме да саопшти слабости оптужбе. Лекар сме у случају неповољног развоја болести да прикрије истину пред пацијентом. У спољној политици, државник ће често пред представницима других држава скривати истину. Од најстаријих времена у рату иду заједно сила и лукавство. Хомер није без разлога уз Ахила, праслику снаге, ставио лукавог и подмуклог Одисеја. Зато наш свакидашњи живот често изгледа као бал под маскама. У том свету претварања неко има више, а неко опет мање радости и

весеља, а неко више окретности и талента за прикривање од другога.Има људи који више или мање непримећени пролазе кроз живот; многи никада и не скидају маске. Већ смо говорили о оним личностима с двоструким животом, које налазимо у свим друштвеним слојевима. У тај свет привида који га окружује, умеће се и хохштаплер са својим жељама и способностима. Он помоћу закона тог привидног света, којега због своје користи проширује, постиже успехе и вара своје ближње. Привид влада светом и свет управо од давнина хоће да буде преварен: vult decipi mundus. Хохштаплер залуђује свет и кажњава га његовим властитим слабостима.Може се ићи и даље па рећи да хохштаплер не би успео без одређеног интерпретаторског глумачког дара. Ова способност прелази границу нормалне психологије.У глуми долази до изражаја нагон за подражавањем којим је природа обдарила животиње и малу децу. Где би била човекова култура без тог нагона? Целокупно васпитање се заснива на томе да се деца приморавају на подражавање. Човек је, као и мајмун, биће које опонаша. Али он је опонашањем изградио бајковиту светску културу.Има људи који опонашањем развијају дар за представљањем којим успешно прихватају помодне форме, одело и наступ. Ко не познаје позоришне људе, који су у стању да се успешно претворе у комедијаше живота? Из тог свагда живог извора формирају се велики глумци и својим наступима се управо допадају као глумци. Глумци и хохштаплери се одређују према способности аутосугестије помоћу које су у стању да сами себе промовишу као позоришне уметнике, чему као основа служи драмски текст, а хохштаплеру његова властита фантазија. Ту је то заваравање, пријатна мимика, отворено, поштено око, очаравајућа љубазност, угодно звучни глас, веште кретње, читав наступ са својом чврстом, често фасцинирајућом сигурношћу, лепо одело, покаткад костим према стасу и особи: униформа, дипломатски фрак, свештеничка одежда итд; импонује пре свега инострани тон у одевању, говору и наступу, али и индивидуална допадљивост личности која и правим глумцима помаже на путу до успеха. Хохштаплер не ретко располаже овим личним

особинама које могу да делују сугестивно на другу особу. Посебно, смеса неговог укупног бића, стварности и нестварности, чудновати спој нечег симпатичног и несимпатичног, смеса дивљења и поштовања које он изазива даје му карактер нечег демонског, појачаног темпераментом и живахним нагоном његове природе. Знатна сугестивна моћ ове демоничности на појединца, а у неким приликама и на масу, лежи у често једноличном понављању, са надљудском снагом веровања изведеном представом која управо запањује околину. То што му даје необичан изглед, то нешто чудновато, дивно, изненађујуће, сензационално, чак бизарно, управо делује фасцинирајуће и побуђује интерес и одобравање. Credo qui absurdum додуше није принцип логике, али важи као један од основних закона психолошке науке о сугестији.Као са песником, исто тако и са глумцем, хохштаплер има по неким својим особинама нешто заједничко. То је други уметнички моменат којег срећемо у овом излагању: слика и карактер хохштаплера се све више и више помаља из оквира нормалне психологије. Значајне човекове тежње утичу на његову духовну природу и карактеришу цело његово биће. Чак и највише стваралачке снаге му помажу да постигне успех. Криминална психологија само таквим методама истраживања извршава своје истраживачке циљеве. Она не би требало да се издвоји као посебна наука и превише нагласи као нешто посебно, која разоткрива злочинца, јер ово наглашавање често објашњава и особине које су заједничке за злочинца и општу слику о човеку. Она би требало да укаже и изложи велики значај овог феномена код песника Софокла, Шекспира, Гетеа, Шилера, Ибзена, Герхарта Хауптмана и других, јер су код њих злочиначке и чисто људске особине удружене у јасној форми.

Генеза хохштаплераМожемо пратити постепено уздизање хохштаплерског типа од скромних почетака до највишег степена светског интернационалног варалице.Има образованих и имућних људи који мисле да имају право да себи приуште тајно уживање у превари. Један познати камерни певач ми је причао да је путујући на гостовања често кријумчарио забрањене предмете испод свог позоришног костима на којем је блистао велики број његових сјајних ордена и медаља што је редовно збуњивало царинике. То заваравање одаје да код њега постоје урођене хохштаплерске способности. И зато не чуди да се забрањени предмети кријумчаре у деловима машина, избушеном оруђу и катранским бачвама. Жене су, захваљујући својој одећи, у прилици да то боље раде него мушкарци. Посебно шивене хаљине могу бити подлога за преношење сахарина. Један оркестар, који је прешао границу да би приређивао концерте, а састојао се од преобучених кријумчара, пренео је из Данске у Шведску огромну количину гуме у својим бубњевима и лименим инструментима. Исто тако, сваки поштени грађанин сматра да је кријумчарење припремна школа за хохштаплера.Један млади кројач, већ много пута кажњаван, почео је да се бави женидбеним преварама. Једноставно је присвојио грофовску титулу и представљао се потсетницом на којој је била утиснута златна круна и звучно име: Гроф Еразмус Хобенстет Фелен, студент права. Пошто је на тај начин освојио многа женска срца, за кратко време је био верен са великим бројем жена. Одмах примећујемо: кројач који је реализовао причу о грофу. Наравно, његови тобожњи рођаци високог рода нису хтели ни да чују за његове везе са девојком из грађанског сталежа, та они су толико огорчени да су му ускратили и месечна давања. Већина ових девојака доброга срца помогле су свога вереника великим свотама новца. Са модрожуто - црвеном студентском врпцом и капом он је своје веренице, наравно сваку посебно, изводио у једну гостионицу где је био стални гост за једним столом окићеним истим бојама. Ту су девојке чуле да

конобари њиховог вереника зову "господине грофе" и поново су отварале своје новчанике. Да би се још боље окористио гроф - кројач је у неколико гостионица имао овакве сталне столове, док једна од вереница није посумњала; искићени столови су стављени под присмотру и господин гроф је ухваћен. Костим овог младог хохштаплера састојао се из студентске капе и тробојке; потсетница са круном омиљен је реквизит, делује непогрешиво. У овом случају хотелско особље се показује као нехотични помагач једнога хохштаплера.Омиљен и успешан наступ хохштаплера је да се представља као чиновник. Последњих година може се свакога дана читати у новинама о лажним криминалним чиновницима; иако су често нерадо виђени они у Немачкој још увек остављају изванредан утисак. Због тога варалица из народа врло радо игра ову улогу и успешно је »маркира«. Можда он у тој улози проживљава неку врсту испуњења жеља као у краљевству из прича. Нажалост, откако се у неким чиновничким круговима појавило доста варалица, он своју улогу још лакше игра. Као тобожњу легитимацију довољно је да има чланску карту било ког певачког друштва или куглашког клуба; ако се представи лепим гестом, присутни неће ништа приметити и варалица се већ легитимисао.Ја сам као државни тужилац имао следећи случај. Код једног врло угледног трговачког саветника и власника млина близу Дрездена - данас већ покојног - најављен је један млади човек смркнутог лица са акт ташном под пазухом. На његовој потсетници је стајало: др. јур. Шварц, тајни криминалистички комесар полицијске управе у Берлину. Опет потсетница која ствара узбуђење! И акт ташна је врло успешан реквизит једног варалице. Др. Шварц се поверио трговачком саветнику да је на руској граници откривено огромно кријумчарење жита. Главни кријумчар који је ухапшен, тешко оптужује њега, трговачког саветника, као саучесника. При томе је из ташне допола извадио протокол и налог за хапшење.Збуњени и преплашени саветник се заклињао да је невин, тврдећи да је у питању заблуда. Показао је комесару своје пословне књиге као доказ да он већ одавно није са источне границе примао никакве пошиљке. У том тренутку уђе

књиговођа и саопшти да је примио телефонски позив у којем господин министар правде тражи хитан извештај комесара, то јест, трговачког саветника. Ситуација је постала критична. Саветник је понудио 50.000 марака јемства да налог за хапшење не би био одмах извршен, али се истог тренутка испоставило да он у благајни, која је била широм отворена, нема довољно готовог новца. На крају је комесар пристао да се одвезу у банку по новац. Међутим, књиговођа је посумњао, телефонирао је полицији, и варалица је био ухваћен. Показало се да су списи из акт ташне незграпна брљарија написана у једном поштанском уреду. Да је којим случајем саветник захтевао да му се предочи налог за хапшење комедија би била брзо завршена; да они које хохштаплер хоће збунити могу у правом тренутку да задрже присуство духа изостале би многе сензације. Један трговачки саветник показује варалици своју празну благајну - зар то није слика за Fliegende Bitter! Портир једног хотела - и опет хотелски службеници као помагачи - телефонирао је за скромну напојницу у тачно назначен минут да др. Шварц мора сместа да крене код министра правде. Варалица ми је признао да му је намера била да кад подигне новац из банке, искочи са новцем из кочије и побегне. Молио ме је да се по одслужењу казне заузмем за њега и помогнем му да нађе неко добро намештење како би коначно могао да запчне поштен живот. Кад сам га питао какав би посао желео, одговорио ми је страсно да би желео да ради као детектив у некој трговачкој кући. Његов би шеф, уверавао ме је са својим готово стакленим очима, могао мирно да спава јер никада не би био покраден ни од купаца нити од својих намештеника; његове би очи биле посвуда и ниједан лопов му не би умакао. Шта се, дакле, скривало у овом хохштаплеру? У основи његовог духа, особина која га је вукла криминалитету: пошто није могао да постане детектив био је варалица. У хохштаплерству се дакле показало испуњење жеље: он је глумио полицијског чиновника!У градовима где су велики гарнизони, официрска униформа омогућује варалици да стекне највиши ауторитет, штавише да сугестивно делује на масу. Лажни капетан из Кепеника, педесет и седмогодишњи обућар Вилхелм Фогт, остао нам је свима још и данас у живој успомени. Он је пола године пре тога пуштен из

затвора у коме је, кад се све сабере, провео двадесетседам година свога живота. Једног лепог јесењег дана 1906. г. обукао је у Јунгфернхајду близу Берлина униформу пруског капетана. Притом треба нагласити да је ешарпу ставио непрописно и да је на капи имао непрописну кокарду. Уз све то, па и капетан стар педесетседам година. Једноставним позивањем на једну министарску наредбу коју није показао зауставио је једну војничку патролу која је долазила са стрељане Тегл, ставио је под своју команду и железницом одвезао у Кепеник. У Кепенику, где пре тога никада није боравио у своме животу, запосео је градску већницу и наредио полицији да на улици одржава строги ред. Ухапсио је начелника и главног благајника и наредио да му се преда благајна са 4.000 марака. Кад је узео новац нестао је. Занимљиво је да он сам никада није био војник, док је градоначелник кога је он под војничком пратњом послао у Берлин, био резервни официр. Таштина хохштаплера славила је у овом обућару прави тријумф. И док је он углавном све признао, врло упорно је побијао тврдњу да је рђаво носио капетанску униформу; није дозвољавао да на њега падне и трунка кривице због тога што је наопачке ставио кокарду тврдећи да је то искључива грешка мајстора који је правио капу. Господин Фогт се по одслужењу казне запослио у једном варијетеу. У Луксембургу је тужио уредника једног локалног листа јер га је у једном чланку назвао обућарем. Фогт је изјавио да је био обућарски мајстор и да за њега једноставни назив обућар представља увреду. На крају је ипак господину Фогту секира пала у мед: једна имућна дама - познато је да су жене болећиве према хохштаплерима - поклонила му је ренту. Кепеникијада је прави хохштаплерски подвиг у којем је Фогт са великим успехом показао германско - милитаристичку интуитивност и енергичност упркос употребљеним средствима. Фогт ипак није оригиналан. Један обућар се 1838. године у околини Наумбурга представљао као принц Аугуст Пруски; ревидирао је благајне и узимао новац. У праву је Бен Акиба када каже: све је већ једном виђено.

Да ли је обућар Фогт следио неки дубоки инстинкт када се издавао за лажног капетана остаје да се види. Шта је осећао Вилхелм Фогт када је у капетанској униформи заповедао осморици војника и двојици официра 4. гардијског пука у Берлину? На та питања криминална психологија још није дала одговоре. Тој психологији би као доказ можда могла да послужи изјава једног његовог друга са робије: он хоће да, када изађе из затвора, покрене нешто велико, свет ће се томе чудити и војска ће у томе имати учешћа. Без сумње, овде је у питању једна стваралачка воља и стваралачка мисао која се родила у тамници. Могло би се рећи да је творац Кепеникијаде показао известан епски или драмски песнички таленат. Постоје латентне песничке силе које се никада не претворе у стихове или у прозу, пошто им је затворен пут ка проналажењу спољне форме.Ханс Закс није био једини обућар и, поврх тога, хумориста и песник. Зар нам Кепеникијада не изгледа као фини литерарни

цвет свога века који би у засенак могао да га баци и Клајстов Zerbrochenen Krug или Biberpelz Герхарта Хауптмана? Зар његова популарност не подсећа на Тила Ојленспигела? Лажни капетан из Кепеника је намамио свет да се насмеје пруској милитаристичкој и полицијској држави. Међутим, овом песничком делу не недостаје ни трагичности. Прикривени страх обузима све спољне непријатеље Немачке. Кад је немачки војник у мирно доба са толико дисциплине следио једног у официрску кабаницу оденутог робијаша, како би се онда тај исти војник понашао у крвавом боју под вођством својих војсковођа. Трик обућара Фогта као мементо у интернационалној констелацији Европе, можда само нешто што иде заједно са подстицањем светског рата, у сваком случају, једна сасвим нова перспектива у криминалистици. Мада Кепеникијада данас у потпуности припада само причама, она ће без сумње једнога дана наћи свога песника: поново ће се срести песништво и хохштаплерство. Дотични песник ће морати да поседује нешто од народског духа, као Г. Хауптман, како би светској књижевности дочарао овај прекрасни материјал.Један други хохштаплерски тип се не задовољава тиме да своју улогу игра само неколико сати, већ настоји да се трајно успиње степеницама чиновничке каријере. И овде Пруси дају романсијерски, готово гротескни материјал у личности лажног градоначелника Александра из Кеслина. Хајнрих Торман, син једног бравара био је, после преране смрти свога оца, све до 1899. године штићеник једног војног завода у Потсдаму где је спадао у најдаровитије ученике. Марљивим читањем књига стекао је изванредно образовање, опробао се и у песништву. Он је до 1907. радио у разним државним уредима у Пруској. Један државни саветник у Источној Пруској написао је препоруку у којој га представља као савесног и даровитог човека. Потом одлази у детективе. Детективска даровитост и каријера често доводе до хохштаплерства. Торман је 1907. године као чиновник Нидербарнимске штедионице у Берлину противзаконито присвојио одређену суму новца, због чега је осуђен на казну затвора од четиристотине дана која му је преиначена у четири хиљаде марака. Тада нестаје Хајнрих Торман писар и појављује се др. јурис. Хајнрих Торман. Прихвата се бесплатне службе у

општинској управи, због чега није било разлога да се његова диплома проверава. Међутим, он је као доктор права на основу свог одличног рада добио изванредне оцене. И када је требало да буде ухапшен као писар Хајнрих Торман, родом из Остерода, ради извршења раније пресуде, обмануо је државно тужилаштво тиме што је као родни град навео Кенигсберг. И овога пута је нестао да би одмах потом уследила нова метаморфоза. Доктор права Едуард Александер је као општински већник конкурисао на место иомоћног саветника са лажним папирима и сјајним препорукама у општинској управи у Бромбергу где се прочуо као особито вредан чиновник. Тако је у Бромбергу ушао у највише кругове друштва и оженио се кћерком шефа тамошње железничке дирекције. Лажни Александер је провео три године у Бромбергу са персоналијама које је преузео од правог Едуарда Александера, тужиоца у Берлину. Године 1913 ради као заменик начелника у Кеслину где је изабран на конкурсу на који се пријавило седам стотина кандидата. Међутим, овде га сустиже његова судбина, и то не пажњом власти, већ тако што га је препознао отац једне његове бивше љубавнице дошавши ту да наплати зајам. Qui est la femme? Након кратког порицања све је признао. Сиромаштво и велико частољубље су га терали да се успиње високим степеницама чиновничке каријере. Који унутарњи мотив га је у свему томе подстицао? Он је хтео да заузме положај којег је сматрао достојним својих способности, без академских студија и прописаних испита, а на основу своје природне даровитости и марљивости. Овај прави хохштаплерски мотив веома је познат у историји криминала. Дакле, нешто као слутња гесла: вреднима је пут отворен! А и саме власти су му олакшале посао подаривши му препоруке. Он је, између осталог, опсењивао својим потсетницама кoje je давао у свим приликама; приликом хапшења код њега је пронађен читав пакет тих потсетница. Звучно име Александер подсећа на Александра Великог: жеља да се буде велики човек. А правничко знање? Да ли су га баш сви правници стекли на универзитету? Да ли академско студирање и полагање испита заиста имају тако одлучан значај? Зар лажни Александар са својим успесима не опомиње нашу канцеларијску аутократску културу? Зар није

дивно кад чујемо да неко, а ја то већ одавно тврдим, без универзитета и дипломирања може да постане одличан правник?Коначно, ослобађање права из окова досадашњег цеховског реда, предавање права здравом уму лаика, како то већ одавна тражи народно осећање све је то постигнуто не увиђањем правника и слободарским законодавством већ - какве ли ироније - захваљујући хохштаплеру, лажном Александру!Мање успешни у сличним случајевима били су хохштаплери који су хтели да остваре каријеру као лекари, иако је, како каже Мефист, "лако захватити дух медицине". Такав фантаста, син неког ситног чиновника, тврдио је да је плод односа што га је његов отац лекар одржавао са неком грофицом; дакле као основ, мистериозна веза и пород. Био је пустолов који је своју каријеру започео као слагач, затим је био декорациони и црквени сликар, касније постаје учитељ музике и певања у заводу за умоболне, директор музике у неком путујућем циркусу, техничар у уреду за водоградњу, надзорник у руднику, и на крају, морфиниста и лекар. Присвојио је докторску титулу, писао рецепте са најразличитијим натписима, час као специјалиста за женске болести, час за нервне болести, и преписао самоме себи морфијум.

Када је након прекомерног уживања морфијума постао неспособан да као »лекар« зарађује новац, симулирао је морфијумско пијанство, падао би на улици и где год би се затекао како би га примили у болницу где је имао бесплатну храну. Онда би нетрагом нестао избегавши плаћање болничких трошкова; на овакав начин је преварио велики број болница и лечилишта. Увек је говорио да је студирао медицину. Стално се представљао као доктор медицине. Као разлог је наводио: "За мене је уживање да као необразован човек варам научно образоване људе, нарочито лекарске капацитете".Један други лекар се представљао као нећак чувеног минхенског гинеколога, професора, доктора Дедерлејна; син надничара, након завршене основне школе, запослио се као писар у месној болници, а потом у дисконтној банци. Његови сиромашни родитељи нису били у стању да му омогуће да студира медицину. Овај више пута кажњаван хохштаплер по имену Кизеветер, који је као санитетски каплар стекао тек површна знања по војним болницама, тврдио је да је са пропусницом неког пријатеља за колегијум, присуствовао предавањима, пошто му нису дозволили да буде ванредни студент, на универзитету у Вирцбургу. Тврдио је да је студирао на универзитетима у Ерлангену, Хајделбергу и Бону, да је штавише, положио државни испит, али да није имао новца за промоцију; да је био асистент у берлинској Вирсовој болници, лекар у Нибилу и да је положио испит за среског лекара. Све те наводе бранио је на главној расправи у Бечу и оспоравао да је он кажњавани Кизеветер. У Госауу је наступао као професор Дедерлејн, држао спиритистичке сеансе како би доказао непостојање духова, хипнотисао. Кретао се у високом друштву и верио кћерком неког трговца; обављао је лекарску праксу и сматрали су га великим лекаром. Даровит човек, тип фантасте који из незадовољене чежње за научним радом, постаје хохштаплер, а по свој прилици, и због неке сексуалне склоности која га је вукла позиву гинеколога, какав је често случај и са правим лекарима.Овде можемо као тип хохштаплера навести и једног правог научника. Класичан случај је професор математике Либри. По рођењу Италијан, Француз по властитом избору, Енглез из нужде - када се после издржане казне нашао у Енглеској, новој

домовини, Либри је постао истакнути историчар, духовит књижевник, велики научник; професор на Сорбони где је предавао рачун вероватноће, члан Академије, витез Легије Части, већ са двадесет година живота био је професор универзитета у Пизи. Из политичких разлога био је приморан да побегне у Француску, где је већ био познат као одличан научник. У Француској је сем катедре добио и овлашћење да 1841. изврши инспекцију свих библиотека у држави, и био је наименован за председника једне комисије која је требало да сачини један каталог са свим књигама. Снабдевен препорукама министра започео је своје путовање и - крађу књига. Штавише, пошло му је за руком да му скупоцене рукописе шаљу кући где их је, по његовим упутствима, требало подробно прегледати. Имао је најбогатију библиотеку какву пре њега није поседовало ниједно приватно лице. И онда када је одбио једну понуду да је прода за две стотине хиљада франака, побудио је сумњу. Побегао је у Лондон, док га је поротни суд у његовом одсуству осудио на казну од десет година затвора. Уосталом, на исти начин опљачкао је и своју домовину Италију. Фиренца и Пиза су откупиле за суму од пет стотина седамдесет пет хиљада франака рукописе и списе које је он украо. Касније је установљено да је Либри припадао породици са злочиначким склоностима. Његов отац, гроф Либри Бањано био је због фалсификата осуђен на десет година затвора. Либри је био хохштаплер као крадљивац књига. Наравно, већ по своме знању био је библиофил. Хохштаплер је већ по томе што се својим знањем прогурао до положаја који су били повољни за крађу књига, тако да је био малтене у позицији господара француских библиотека. Тврдио је да је чувар непроцењивих научних добара, док је уистину био њихов највећи штеточина.Рафиниран хохштаплер био је и лажни гроф Губата који је 1909. године ухапшен у Паризу. По занимању кувар, хтео је да постане глумац - овде је опет присутан онај уметнички моменат - али је био превише лењ да би учио улоге. Побегао је с неком куварицом у Америку. У Калифорнији је био два пута кажњен због фалсификовања чекова. У Сан Франциску се представљао као гроф Еуген Отокар Харнах. На крају се представљао као аустријски надвојвода и завео неку шпанску грофицу. Показао

јој је своју фотографију у униформи аустријског надвојводе. На фотографији је заиста био аустријски надвојвода са златним руном, али само до главе - ту је варалица вешто исекао слику и налепио своје лице на тело. Грофицу је одушевио стасити муж, поверила му је свој скупоцени накит кога, наравно, више није ни видела, и подмирила његове велике хотелске рачуне у Америци. Када је почела да сумња, нестао је да би се на другим местима појавио као принц Шарл Бурбонски, и поново као надвојвода Албрехт Аустријски. Изјављивао је да је унук бурбонске принцезе и нећак бугарског цара. Где год се појављивао уживао је све почасти. Спадао је у хохштаплерску врсту глумаца чија уметничка даровитост, ако се из било којег разлога омете, скреће у несоцијалну колотечину. Као Аустријанац, син нижег чиновника у Линцу, поседовао је природни глумачки дар, јер као што је познато, аустријски народ је изнедрио велики број глумаца. Најрадије је играо у костиму и са орденима. Био је интернационалан и са талентом за језике. Присилно занимање кувара подсећа на свет бајки у коме се кувари увек помињу; можда отуда и потиче његова склоност ка кнежевским титулама и кнежевском крви.Нећемо се више бавити њиме, већ ћемо прећи на сродног му колегу - Мађара Игњаца Страснофа, једног од најрафиниранијих хохштаплера. После низа мањих затворских казни, 1892. је одслужио и једну подужу. Тек што је изашао из затвора виђен је у Будимпешти у сјајној баварској униформи. На путу између Беча и Будимпеште парадирао је са скупоценим путничким кофером и путничким прибором, пелерином и крзном. На реверу капута је имао модру врпцу пруског крунског ордена; у купеу првог разреда играо је макао са два кнеза. Кнежевима је дао своју визиткарту - поново визиткарта, савршен проналазак - на којој је писало, испод петокраке круне: Лудвиг Бени од Ерденбенга, краљевски већник у Телги. У официрској униформи отпутовао је у Баден, близу Беча, где је његова елегантна појава побудила дивљење и где је, обећавши да ће се њоме оженити, од неке удовице измамио четири хиљаде круна. На краљевским маневрима наступао је као руски војни аташе. У Америци и Енглеској - и он је био интернационалан - неколико година је вршио преваре. Када се вратио у Мађарску, бискупу из Неутре

се представио као министарски саветник Вертеши. И када га је он дочекао као свога нећака кога већ дуго није видео, савршено је одиграо ту улогу и узео на зајам од њега неколико хиљада круна. Бискуп је у његову част приредио вечеру на којој је он био обучен у фрак окићен разним присвојеним орденима. На име мнистарског саветника Вертешија набасао је у адресару тражећи лажно звучно име које му се највише допало.На сличан начин преварио је и бискупа у Штајнамангеру. Рекао је да су му поверени дугови грофа Низесија који му је додељен у министарству и да је сам министар пожелео да бискуп учествује у сређивању грофових дугова. Бискуп је поверовао и дао шест хиљада круна. Све Страснофове преваре су брзо откриване и увек их је окајавао робијом, али је одмах потом, одмах по издржаној казни, почињао по старом.И он спада, по типу, у хохштаплере комедијанте; син сиромашног приватног чиновника коме није пријала школска дисциплина у гимназији; постао је трговачки помоћник. Неко време био је и у позоришту; из гардеробе народног позоришта у Будимпешти крао је глумцима скупоцене предмете. Будући хохштаплер је своју каријеру започео као крадљивац; будимпештанским позориштима је слао препоручена писма на којима је фалсификовао имена чувених глумаца, тако да су му готово сва позоришта сваке вечери стављали на располагање улазнице, које је он продавао по сниженој цени. Све у свему, нагонски хохштаплер по темпераменту кога је подупирала мађарска крв. Иначе, источни и јужни народи, по своме темпераменту, рађају највећи број интернационалних хохштаплера; карактерише их расна покретљивост; хохштаплери су сангвиници. Отуд код њих то нагонско рађање превара упркос њиховом брзом откривању. Немац је за интернационалног хохштаплера сувише трезвен, превише флегматичан. Он нема каваљерства у одећи и појави, одаје га његов говор. Страсноф је поседовао инстинктивну сигурност помоћу које је користио и случајне прилике. Поред тога, мања присебност духа, али зато већа осећајна сигурност са готово медијалном способношћу месечара који у сну хода по најопаснијим местима. Игњац Страсноф је био од те врсте. Хохштаплер не може унапред да предвиди све догађаје и равна се према њима, он је спреман на

многе могућности али и немогућности. Он се, као и песник, предаје утисцима које на њега ствари остављају, помоћу њих се преноси у различита стања. Поред тога, он поседује и неку врсту прорачунљивости. Кад би Страсноф дошао у ситуацију коју је требало да познаје - приликом сусрета са својим стрицем бискупом - он није допустио да га испитују, већ да му причају, а и сам је причао оно што је претходно чуо, тако да је изгледало да је потпуно упућен у прилике.Напустићемо сада ту сјајну интернационалну појаву и накратко ћемо поћи у свет бајки, и пред дрезденским поротним судом упознати већ раније кажњаваног немачког шумара, који се издавао за грофа Виктора Антона Марију Лавукса, који је рођен 1878. у Мађарској и који је покушао да превари грофицу Сафгоц. Као усвојено дете неког фабричког надзорника носио је само његово грађанско име. Он je y бесконачном говору пред судом описао своје доживљаје, цео филм се одвијао у судници на такав начин да се пустоловнији не би могао ни на филму приказати. Као гроф Лавукс оженио се 1918. богатом удовицом неког енглеског генералног конзула. Када је она годину дана касније умрла, наводи он, одрекао се њене имовине, од око деветнаест милиона марака, у корист њене родбине. Шумар је 1914. наступао као принц Хохенбартенштајн, гроф Фирстенек, гроф Фелсек - све сама бајколика и романтична имена. Као сведок је саслушан фабрички надзорник. Најпре је оборио, под заклетвом дату изјаву да је оптужени гроф Лавукс, и доказао да је оптужени заиста његов син. Тако је цела прича пропала; признао је фалсификовање крштенице, покушај преваре грофице Сафгоц. Дакле, како смо раније нагласили; хохштаплер који је хтео да реализује свет бајки. У Немачкој живе бајке о грофовима и принчевима и напуштеној грофовској деци. Овоме би требало додати и двојако држање оца, који је сину потхрањивао ту бајку, отприлике на начин на који Ханеле Герхарта Хауптмана наклапа о ванбрачном рођењу, и у грозници их преноси у сан о грофовском пореклу.Историчар уметности Ханс Јозеф Мозер, који потиче из угледне берлинске породице, већ је као добровољац једне коњичке регименте, био стављен под туторство због своје нестабилности. Он се, на пример, возио у посебним возовима и наредио је да се

свим припадницима његовог ескадрона сашију скупоцене униформе. Оженио се 1902. једном оперском певачицом - од које се убрзо развео - да би се 1903. поново, опет накратко, оженио у Барцелони неком бароницом де Вера. Пошто је говорио пет језика - језички таленат хохштаплера - добро је зарађивао као тумач. Године 1905 упознао је неког шпанског генерала који му је поклонио неколико ордена. Наводно је исте године примио шпанско држављанство, прекрстио се у барона де Мозера и представљао се као папски изасланик. И поред службене изјаве шпанске владе и минхенског генералног викара пред судом у Минхену је тврдио да на то има право. У Паризу је 1911 осуђен због преваре с орденима на четири месеца затвора. Сарађивао је са једним хералдичким и археолошким друштвом у Паризу, у којем је полиција запленила преко сто килограма ордена и медаља. У огромном коферу држао је више од хиљаду три стотине различитих украса од којих је сваки златно руно, ред подвезице, легија части итд - имао своју високу вредност и могао се купити ио високој цени. Оженио се по трећи пут 1916. и на основу фалсификованих исправа стекао баварско држављанство као барон де Мозер. У фантастичној униформи, груди окићених орденима као барон, папски изасланик, шпански властелин, речју, приближавао се својим жртвама, делио им папске ордене које је сам измислио, жену неког трговца именовао је дамом ордена и, штавише, посредством неког принца »Арана« кога је представљао сулуди ветеринар, доделио јој племство; једног трговца кога је олакшао за шездесет пет хиљада марака именовао је за "капитолског секретара реда баптиста". Један други трговац старинама често је био позиван у отмени ресторан где је имао част да плати рачун господина барона и госпође баронице. Наравно, био је проглашен витезом реда баптиста, у каптолској дворани, просторији хотела. Седници су присуствовали два сликара као витези реда баптиста и госпођа бароница као дама ордена (реда); свеће су гореле »а нови витез није требало ни да клекне«. Неколико дана касније добио је диплому која је била и уоквирена. Лекар је Мозера прогласио слабоумним, али урачунљивим. У њему није тешко препознати рођеног фантасту на безусловно патолошкој основи. Хтео је да живи у другом свету, другачијем од оног које му је

рођењем био дат. Он своју фантазију уздиже до бизарног, гротескног, смешног. Појављују се почеци мегаломаније, политички и религијски моменат често присутан код таквих варалица.Уздизање описаног карактера налазимо код Жоржа Манулескуа, познатог хохштаплера, хотелског провалника и крадљивца драгуља, који је написао своје мемоаре под насловом: "Краљ лопова". Син сиромашног румунског капетана, својеврсног чудака, и сам је био одређен за војну службу, али пошто није волео строга правила, потуцао се по Бечу и Паризу, где је због крађе био осуђен на четири године затвора. Главно обележје његовог стила било је, како га је окрактерисао берлински истражни судија, извесна грациозност са којом је изрицао и најсмелије тврдње и вешто прелазио с једне ствари на другу, а да притом не улази у њихову суштину. Уз то био је превише љубазан да би био свадљив; елегантан, скоро женски покрет руком био је значајан за његову како спољашњу тако и унутрашњу природу, увек елегантно обучен, држао се форме каваљера. Овде уочавамо националне одлике његовог рођења: смисао за форму и за развој способна урођена надареност Румуна били су његово наслеђе, али и жеља за уживањем и сјајем. Два месеца након издржане казне у Ници у трајању од десет месеци, Манулеску је новембра 1898. упознао неку грофицу из Дрездена и њену мајку у брзом возу на прузи Луцерн-Милано у којем је као и обично путовао с украденим новцем. Представио се правим именом, али је навео да је румунски властелин, да студира права и да може имати адвокатску праксу. Децембра исте године са том контесом га је венчао у својој палати надбискуп из Ђенове. Тој брзој вези погодовала је и чињеница што је вереница имала двадесет осам година, што је грофовска фамилија изгубила свој посед у Саској, и што је, преко грофице-мајке, у фамилију дошла страна, јужњачка крв. Млади пар се настанио у вили у Сахену на Боденском језеру. Док му је жена била у трудноћи показивао је већ знаке узрујаности и падао у бес због ситница. Изгледа да је већ тада имао халуцинације. Пошто се његов новац - стечен крађама - истрошио а његови наводни приходи из Румуније изостали, одлучио је да септембра 1899. напусти жену и дете и

тек рођену кћерку, да би тобоже прихватио дужност директора једног хотела у Каиру. У ствари, без икаквих средстава упутио се у Луцерн да би у хотелу "Швајцерхоф" украо драгуље. Октобра месеца са издржавања казне у Франкфурту на Мајни жени пише нежна писма у којима уопште не помиње своју кривицу. Жена која ништа није слутила дошла је да га посети у затвору, где је сазнала истину. Фебруара 1900. Манулеску је у Луцерну због крађе осуђен на шест месеци затвора. Одмах потом развео се са грофицом и наставио са крађама у Баден-Бадену, Мајнцу и другим немачким градовима. Новембра 1900. појавио се у Берлину под именом кнеза Жоржа Лаховарија и потсетницом са кнежевском круном. Децембра исте године извршио је две крађе драгуља у хотелу Бристол где је раније боравио. Преко Дрездена, где је плен продао једном познатом дворском драгуљару, отпутовао је на југ и већ је јануара 1901. ухапшен у Ђенови, и крајем маја изручен Берлину. Послат је на посматрање у берлинску болницу за умоболне, пошто је показивао знаке узрујаности, писао чудна писма и истински мислио да је по рођењу кнез.Лекарски налаз је показао да се ради о оптерећеном дегенерику код кога се већ у младости у карактеру спајају велике противречности, са траговима велике раздражљивости, који на махове врши сулуда дела и код кога се, уз извесне душевне способности, показује потпуни недостатак моралних осећања и трајно прелажење преко истине и реалних односа. Он је безвољна играчка своје уобразиље која му мути поглед у односу на реални свет и одређује његово поступање. Манолеску је због неурачунљивости маја 1902.смештен у лудницу у Херцбергу одакле је, савладавши чувара, побегао и преко Дрездена доспео у Инсбрук.У главном граду Саксоније је у Europascher H o f обукао украдено одело, док је - из обести или лудости - затворско одело сакрио под кревет. Пошто је вест о његовом бекству телеграфским путем послата целом свету, није било тешко пратити његов траг. У Инсбруку је купио тиролско одело у коме се фотографисао. Када је, са поново украденим новцем, намеравао да у првој класи брзог воза отпутује у Беч, препознао

га је један хотелски службеник по слици са потернице. Пошто су га у Бечу тражили због преваре упућен је тамо.У Бечу су га лекари прогласили урачунљивим, али је поступак ипак обустављен, пошто бечко државно тужилаштво није хтело да поништи берлинску пресуду. Пошто се није тражило његово изручење Немачкој, отпремљен је за Румунију где је писао своје мемоаре и неко време живео од продаје књиге.Потом је живео у Милану где се оженио неком богатом женом која је знала за његову прошлост. Услед неке туберкулозне болести изгубио је десну руку и штавише морало је да му буде ампутирано десно раме. Умро је у тридесет шестој години живота вољен и оплакиван од своје друге жене Паулине.

Његова чисто хохштаплерска делатност показује, без обзира на његову женидбу са грофицом која није имала богзна какав иметак, мало успеха; као хохштаплер се могао одржати једино као вешт хотелски лопов. Уочљив је и битан његов лоповски нагон: он иде из крађе у крађу. Он прича да као у сну улази у непознати хотел, не обазире се на портира и пикола, пење се на први спрат, куца на врата, ако му неко из собе одговори са "напред", извини се и каже да је погрешио број собе, а када не добије одговор, улази кроз често незакључана врата и брзим покретима покупи све драгоцености.Ово стање слично сну

изгледа сасвим вероватно и граничи се са уметничким способностима. Тако је и Гете причао да је морао да устане и напише песме које није он смислио, већ да их је природа смислила за њега, ако није хтео да их заборави као сан. Манолеску је усавршио механизам крађе, а свакодневно вежбање му је учврстило унутрашњу и спољну сигурност. У берлинском истражном затвору је запао у психозу затвора која је касније нестала. Тако се ругао психијатрима којима је, како каже, играо Хамлета. Касније је у својим мемоарима постао литерарни хохштаплер. Писање за њега постаје чин и док пише он још једанпут врши све те преваре, али и оне које уистину није имао прилике или способности да изврши, али чије би га извршење веома радовало. Својим мемоарима није само фасцинирао немачку читалачку публику, већ и читаоце у Америци и Енглеској. Штампа је његове мемоаре прогласила за исповест генија. Када сам на основу извештаја који су му достављени из неколико европских земаља, које су ми власти ставиле на располагање, са њим ступио у преписку, умишљао је да је велики човек чија се дела испитују. Са својих путовања слао ми је разгледнице са лаконским поздравом: Saluto! Manolesco. Хтео је да свој мозак остави потомству уверен да ће бити од велике користи за криминално - психолошку науку. Кад је Ламброзо одбио његову понуду ("Господине, задржите вашу лобању!") огорчено ми је писао и молио да у својој студији о његовим мемоарима заговарам куповину његове лобање и мозга. Манолеску је без кајања, савести и стида. Радује га кад неки тркачки коњ "Манолеску" победи на тркама, или када се у циркусу приказује тачка са истим именом. Када му је неки новинар рекао да би се на основу његових мемоара могао сачинити добар позоришни комад, сам се носио идејом да га напише и да са њим (некада је хтео да буде глумац) путује светом. Ништа му више не би годило него да злочине које је извршио и које би желео да их је извршио, још једанпут некажњено понови на позорници пред очима зачуђене публике. Питао ме је да ли бих хтео да му будем импресарио. Мислио је да ће, руку под руку са државним тужиоцем, склопити сјајне послове.

На оваквим примерима видимо да успешан хохштаплер поседује у великој мери, дегенеративне склоности, уживање у преварама и пустоловинама, какве често срећемо и код неких хистерика. Ипак, нисмо у стању да такве људе олако окарактеришемо као неуранчунљиве у смислу кривичног закона. Машта је код њих снажније изграђена и има превласт над логичним и критичким мишљењем. Тако надмоћна машта прекрива душевни живот, па долази до трајног уживања у нереалним сликама уобразиље које се своде на сопствено ја, као што дегенерик воли да прејако наглашава комплекс ја. Он своју личност кити свим могућим додацима који је допуњују и обогаћују. Фантастични сањари, несклони било каквом раду, само у мислима зидају своје куле у ваздуху; једни су делимично свесни нестварности својих творевина, док су други према њима мање критични и верују у њихову реализацију, барем тренутно, и теже ка њој. Патолошке варалице губе духовну власт над својом маштом, те су услед своје способности да сами себе увере у њихову стварност, убеђени да варају и себе и друге и због тога спроводе прихваћену улогу са тако зачуђујућом сигурношћу.Способност за глумачку аутосугестију коју срећемо у обичном духовном животу, зачуђујуће је велика. Она хохштаплеру, у лицу и боји гласа управо даје израз који одговара његовом положају: благ, мек, љубазан, хумористичан, миран, жалостан, тврд, очајан. Он може све, као Шекспирови глумаци: глас се прилагођава покрету, покрет гласу. Хохштаплер, као и велики глумац, лије праве сузе, од срца се смеје, све му стоји на располагању у право време. Способан је да одглуми велику тугу која као да потиче из најискренијих осећања. Он заиста живи у ситуацији коју дочарава. У таквим тренуцима он доиста осећа радост, бол, повреде, ствари на које иначе остаје равнодушан.Хохштаплери, као што смо видели, потичу из нижих и средњих слојева: ретко их налазимо у вишим круговима, као што је случај правог грофа Монтегласа који је руководио интернационалном дружином варалица специјализованом за крађу драгуља. Разумљива је побуда за "уздизањем" , израженија у нижим слојевима, у чему се виде и социјалне побуде хохшаплерије. Под хохштаплером подразумевамо врсту лопова који својим финим наступом жели да постигне отменост. Реч потиче из лоповског

језика и налазимо је већ у седамнаестом веку у једноставнијем облику у речи просјак. Притом треба рећи да велики број особа које заиста потичу из нижих слојева има неку аристократску црту која им омогућава да играју улогу, која им у стварности не припада. И закони наслеђа такође играју посебну улогу. Тако срећемо младог човека из народа са цртама лица и држањем племића, или сиромашну, лепу девојку која би могла да представља принцезу.До изражаја долазе и особине често стечене ванбрачним рођењем и склоностима мајке у време трудноће. Тако се тумачи да друштвени таленат, аристократски покрети и склоности таленат за игру, спорт и забаву изгледају као урођени, као да је већ сама природа унапред хтела да хохштаплера снабде великом еластичносћу, оштрим оком за сагледавање слабих страна, домишљатошћу и превејаношћу.Уосталом хохштаплери су мало способни за поштен рад, штавише одликује их неспособност за рад: енергију и вољу користе једино за преваре, похотни су за ужитке и егоистични су. Али њихова тежња ка ужицима иде само у правцу анималног, било да су то ужици желуца, било уживања у сексуалном животу без постојања финијег еротског осећања, естетске потребе; страст им је бестијална, недостаје им било какве моралне храбрости, а одликује их кукавичлук. Код хохштаплерско - уметничких дела, дрскост и мудрост могу управо да запрепасте. У највећем броју случајева нису никакви глумци већ артисти и комедијаши. Таштина и хвалисавост су им безгранични и управо је бесмислена расипност којом се плен, који повлачи за собом године робије, пропије, прокоцка или потроши на проститутке само за једну ноћ. Ниједан се хохштаплер није обогатио, ниједан од њих није на такав начин зарађени новац употребио да би започео поштен посао: има нешто демонско у њиховој судбини и уопште у њиховом бићу; не познају лепоту правог уживања, задовољавају се прекомерностима. Украден и на превару добијен новац, каже један психолог, бежи пред њему непознатим који га не разуме; предмети траже достојног поседника. Човек не може да поседује што му не припада, оно се само ослобађа; постоји нека иманентна праведност у стварима.

Мистичност којом вера и празноверје испуњавају човекова осећања била је одувек за лекаре варалице онај "свети" мрак у којем њихова чаролија може да делује; и свештеничка мантија је морала да послужи као свети покров.Интернационални варалица Адриан Гордер, рођен 1843. у Холандији, већ у основној школи истакао се лажима и преварама. Најпре одређен за трговачког помоћника, са деветнаест година је ступио у самостан; због лошег владања није му било допуштено да полаже завет. Одлучује се да на лакши начин дође до новца. Помоћу фалсификованих папира 1872. године добио је место жупника у једној америчкој општини; раскринкан је после годину дана. После тога је путовао као калуђер, злоупотребљавао гостопримство, зарађивао новац читањем миса, узимао зајмове на обвезнице, које ће тобож откупити његов самостан. Велики део времена је проводио на путу између Рима и свога самостана због послова свога реда, и према потреби, користио се лажним исправама. Некад је био отац Јозеф, понекад отац Станислав или Норберт, брат Аугуст или брат Роберт. Носио је и грађанска имена: де Роан, Крафтон, де Руз, фон Егмонт, виконт Гортер, гроф Ламорел. После четрнаест година проведених по затворима у Француској, Америци и Африци, од 1896 борави у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, свуда варајући свештенике и самостане. Одлично је познавао редовнике из свих редова, имао одређена знања о црквеној музици и литарарном раду калуђера. Показивао је фотографије високих црквених достојанственика, наводно својих пријатеља; на убедљив начин је давао сакраменте и читао мису. Хохштаплер на олтару који посвећује претварање! Познавао је енглески, француски и холандски језик, али латински никако није ишао од руке овом лажном свештенику. Непознавање латинског га је на крају коштало и затвора у Мајнцу где је осуђен на три године робије. Озбиљна, наоко једнолична хохштаплерска појава, а ипак одличан уметник у варању. Без сумње носио је у себи религијски нагон који га је и одржао у започетој свештеничкој каријери. Шта је осећао док је у црквама и капелама читао мису и делио сакраменте, то га није питао ниједан државни тужилац нити судија. Можда би добар психолог од њега сазнао да са оним неистраженим, чему је

служио у капелама и црквама, није у супротности тајна иза које се скривао: тајна је свет!Нешто је веселија наредна прича о опату. Тај бивши монсињер Феран Аугуст Марија Лерој де Каравел де Рокванкур није био прави опат и почасни калуђер у Картаги, бискуп in partibus у Сини, римски гроф, папски викар ,бивши коађутор кардинала Лавизериа. Био је под заштитом грофа од Париса који му је неколико година плаћао издржавање. Пијанство је било узрок његовог пада. Скупоцена му је била успомена на његову црквену прошлост, ковчег са старом одеждом покојног кардинала. Тада започиње псеудоцрквена каријера бискупа од Сине. Прво велико дело кога се подухватио била је обнова базилике у Картаги. Успех је био толики да је неко време могао да сасвим лагодно живи. Онда је потпомогнут од неколицине најутицајнијих клерикалних посланика у Паризу приређивао јавне скупштине на којима је говорио о судбини црнаца и позивао на њихово ослобађање. Понекад му се догађало да је и своју опатску одежду морао да заложи; када је требало да обави какав "службени посао" опет ју је накратко узимао. Његово последње дело била је шампањска агентура. Створио је нову сорту, шампањац кардинала Лавизериа којом је заинтересовао провинцијски клер. Неки лаковерни штампар одштампао му је тираж од педесет хиљада папиних слика које је својим муштеријама нудио као премију. Врхунац трагикомике је постигао у часу када је чувену Терезу Хумберт заинтересовао за цркву у Картаги. Човек који је преварио највећу варалицу столећа засигурно није био обичан лупеж. Редак пример хохштаплера из добре куће и са солидним образовањем - према томе варалица, привремено у костиму - који је наводио јавна и црквена доброчинства које је познавао из своје претходне ка-ријере. На крају се као агент за шампањац са папском рекламом опет одао алкохолу!Има хохштаплера који су постигли историјску славу. Том типу припада чувени пустолов Каљиостро. Право име му је заправо било Јосип Балсамо и рођен је у Палерму 1743. године као син сиромашних родитеља. Најпре је био одређен за калуђера, али је због лошег владања избачен из самостана.

У самостанској апотеци код милосрдне браће у Катађиронеу стекао је извесна медицинска, хемијска и фармацуетска знања. На рачун тога је проводио пустоловни живот као фалсификатор, подводач и лупеж и путовао по Грчкој, Египту и средњој Азији. Када се вратио узео је лажно име грофа Алесандра Каљиостра и на тај начин добио пропусницу за најугледније породице у Риму и Напуљу. Његова лепа жена Лоренца Фелициани му је помагала у преварама. Продавао је тинктуре за подмлађивање, воду за очување лепоте, бавио се прављењем злата, трагао за каменом мудрости, призивао духове зарађујући велике суме новца; козметичка средства у рукама добрих трговаца и варалица увек су одличан извор зараде. Каљиостро се у Шпанији и Енглеској кретао у највишим круговима, кнежевски је трошио а жене су га обожавале. Деловао је за ред слободних зидара, издавао се за Илијиног посланика, тврдио да је плод љубави анђела и земаљске жене и да је послат да вернике путем телесног и душевног препорода доведе до највишег савршенства. Био је сјајно дочекан у Немачкој, Петрограду и Варшави. У Паризу је био уплетен у познату аферу са огрлицом - и по свој прилици невино осуђен - и на крају протеран из Француске. У Риму је 1790. осуђен на смрт због јереси, али је помилован на доживотну тамницу, док је Лоренца послата у самостан.Каљиостро је био омањег раста, широких плећа, ватрених и продорних очију, пријатног гласа, познавао је људе, и имао је живахне покрете. Уколико је био козметичар и алхемичар, припадао је хохштаплерској групи шарлатана, а као призивач духова - комедијашима. Али његове способности сежу и више: као Илијин посланик и проповедник спада у религијске глумце. Жеља за чудесима онога века ишла му је на руку. Сиромаштво и беда учинили су га у младости безобзирним злочинцем, али се временом преобразио у грациозног козметичког и алхемичарског варалицу. Прошао је кроз још један период који се повезује са његовим младалачким васпитањем у самостану. Његова тежња за препородом није потпуна превара, већ произлази из обмане и истине. Нико није у стању да боље осети утеху религије, него што то може у извесним моментима сломљени грешник.Ако има темперамента, лако може да постане религијски препородитељ, реформатор и фанатик. При томе га искушења

његовог прошлог живота увек маме да напусти своју сопствену науку спасења. Из тога произлази морална дволичност његовог душевног стања које се показује као лажно. Увек нејасна обећања религије код таквих људи лако повлаче за собом друга обећања која се не могу испунити. Ко обећава вечно блаженство, о коме и поред најбољих духовних одлика нема праву представу, онај ко га обећава а у њега није сасвим убеђен, може у таквој аутосугестији тврдити и обећавати и друге ствари за које сматра да су могуће, али у које ипак сумња када о њима трезвеније размишља.

Хохштаплерске особине се могу установити и код историјских личности. Ту је Наполеон Бонапарта који је у својој младости рекао да му је живот тежак зато што су људи са којима живи и са којима ће живети другачији од њега. И као француски цар, пошто је био Корзиканац никада се није осећао Французем, увек је био туђинац, човек без домовине и глумац. У свом раду на

конкурсу лионске академије писао је да частољубље са бледим лицем, окорелим потезима, наглим кораком, неправилним покретима и сардоничним смешком није уточиште среће. Његов савременик Мале Дипон назвао га је патуљком са рашчупаном косом кога су скупштински говорници славили као младог јунака, освајача Италије. Он ће морати да окаје своју вашарску дреку, своје лоше понашање, своје крађе, стрељања и бесрамне пасквиле. "Државник мора да зна савршено да лаже", била је његова омиљена сентенца. Он је из Италије, Египта и Русије слао извештаје о славним биткама како би били објављени у париској штампи. Сматрао је да Французи треба да славе и удовоље његовом славољубљу; дати им играчку, то им је довољно јер их забавља; лако их је водити ако се вешто прећути куда тај пут води. Тај Корзиканац је био глумац у најсјајнијем историјском костиму, књижевник и песник, монархиста, републиканац и деспот, војсковођа и законодавац, покровитељ лепих уметности и еротичар; немирни пустолов демонског уплива који је своју пожудну руку пружао према свим земљама и богатствима Европе, вођен гротескним сном да постане цар света. Снабдевен даром духа, али без моралног осећаја праведности, био је рушитељ а не градитељ, заслепљен таштином и самољубљем - лудак своје среће.

Женски хохштаплерДо сада смо углавном говорили о мушком хохштаплеру. Како ствар стоји са дамама? Одмах треба рећи да женски хохштаплер нема ни приближно толико успеха као мушки хохштаплер. Каже се да хохштаплерку брзо раскринка оштро женско око, које је осетљиво за ситнице. Мушки хохштаплер, поготово ако га је природа раскошно обдарила, има код жена доста успеха. Мања склоност жена према криминалитету и пустоловинама уогапте, јер није толико самостална у животу као мушкарац, одвраћа је од хохштаплерске каријере. Највећи хохштаплери старог и средњег века били су мушкарци: Херакле, Одисеј, Каљиостро. Али има неколико случајева у којима се жена показала већим хохштаплером од мушкарца.Док је савременом великом хохштаплеру за његову делатност и успех неопходан костим - униформа, дипломатски фрак, свештеничка одора, неколико ордена и звучних титула - женском хохштаплеру такви реквизити углавном нису потребни. Међутим, женска одећа је сама по себи, поготово у односу на мушкарца, костим који обмањује, заслепљује, заварава. Оно што се укупно узев назива женском тоалетом, уз фризуру и парфем, надомешта костим мушког хохштаплера. ,Дама" је увек костимирана.По схватању свих криминалистичких школа, жена је даровитија у претварању од мушкарца, пошто их је природа тиме морала обдарити како би се при љубавном одабирању допале мушкарцу. Изгледа готово немогуће да се са лепог женског лица прочита карактер. Поред тога, девојачком и женском лицу није потребна заштита браде, којим је природа морала обдарити мушкарца ради претварања. Мушкарац може и мање да измени своје лице, а ипак мора да се у животу више претвара. Брада маскира мушкарца, док је цело женско лице у извесном смислу маска и лакше обмањује. Нова мода бријања брада као да показује колико су и мушкарци узнапредовали да осећају како могу и без браде да варају. Женско лице не поседује оне изражајне црте, оно је једнолично и мање одаје унутрашњост него мушко лице. Ако и има изражајних женских лица онда оно више говори о

великим недостацима у карактеру и за такво лице кажемо да је мушкобањасто.И фантазија која је неопходна великом хохштаплеру у просеку је израженија код жена него код мушкараца. Она је и у језику женскога рода женска обдареност која настаје услед јаке, по себи пасивне женске способности примања утисака, њеног осећајног и представног света. Ако песник у великој мери поседује фантазију, онда је то управо женска компонента његових принципа која садржи ту обдареност. Писање писама у годинама развоја претежно је женски обичај у коме фантазија има великог удела док у тим писмима не започне други живот.Сви криминалисти су сагласни у томе да жена нагиње лажи. Та склоност потиче од њене телесне слабости и потиснутог положаја у друштвеном животу; природа је бићима које није обдарила снагом дала лукавство и лаж. Духовна конституција жене не поседује оно што називамо објективношћу; њене речи су увек осећајно наглашени пријатношћу или непријатношћу, чиме се омогућава скретање у нестварно и измишљено. Жена не поседује апстрактно осећање за стварност и истину као мушкарац.Млада девојка лаже са најневинијим изразом лица. Ми не желимо да верујемо лепом лицу да уста лажу. Ако лажљивица поцрвени, ми то тумачимо као симпатичан знак стидљивости. Ако мушкарац поцрвени, онда нам је то одмах сигнал да вара. Услед своје једноставније душевне конституције која углавном почива на успешном функционисању инстинката, жена мање пати од гриже савести. Искрено покајање је и код мушкараца ретка појава, али још нисам срео жену која се покајала. И поред најочигледнијих доказа - на пример у кривичном процесу - она се тешко и постепено одлучује на признање; она има још увек нешто да примети, вештачки исконструише најглупље оправдање, верује у њега и настоји свим средствима да у њега поверујемо. На крају, и површно глумљење које је потребно хохштаплеру успешно се развија под утицајем женске таштине. Ни на једном подручју продуктивне уметности, жена се се не може са својим успесима такмичит са мушкарцем, сем у уметности певања и глумљења. Дакле, вештина глуме је урођена жени из напред наведених разлога; сва кажњива дела код којих је

помоћно средство глума, тровање, на пример, које се управо може назвати женским монополом. Превара и јесте комедија коју треба одиграти.Посебна особина женске преваре је женидбена превара, али не у смислу у којем смо видели мушкарца, кројача - грофа; жене више воле преварно посредовање при склапању брака.Осамдесетих година прошлог века извесна мадам Де Мортије, под именом неке баронице Деларосет, отворила је у Паризу брачни биро. Сваки клијент који је тражио богату жену морао је унапред да положи провизију. Старије даме у елегантним тоалетама играле су улогу невестине мајке коју је опет представљала нека млада, лепа Енглескиња. Невеста је представљана као млада удовица, разведена жена или богата девојка "са малим моралним дефектом". Кандидат за женидбу је морао невести да поклони скупоцен накит, плати ложу у опери у којој је смео само издалека да гледа невесту са њеном мајком; често није био једини који је платио ложу, било их је понекад и више али ниједан није знао за другога. Или је кандидат за женидбу морао мајку и кћерку да изведе на богату вечеру, штавише, било је и таквих који су пристајали и на путовање у Лондон.Сличан брачни биро постојао је 1922. и у Лајпцигу који је препоручивао отменог младожењу кога је један од власника представљао час као официра, барона или грофа, час као обичног грађанина. Тај биро је као клијенте имао младе и старије девојке и жене које су морале да плате за посредовање, а "младожења" је имао лажне исправе за сваку особу посебно.Тако је нека дама из Лајпцига поверовала да ће постати грофица Ајнстефел. Брак је склопљен пред надлежним чиновником у брачном уреду, а пред правим бележником уговор о власништву. Мадам Де Мортије се није упуштала у права венчања. Наводни гроф Ајнстадел се легитимисао на основу фалсификованих исправа. Пошто је већ био ожењен може бити да је због незнања, сем за превару био осуђен и за двоженство. Господина грофа који се пре тога бавио давањем позајмица пре венчања су фризирали и маникирали у једном од најугледнијих лајпцишких салона. Рекли су му да на самој церемонији венчања што мање говори да га не би издао нагласак. Духовни вођа овог "пројекта"

била је нека жена која је у салону аристократског младожењу представљала женама које су хтеле да се удају. Имала је сачињен списак са одређеним ценама у зависности шта је која од жена тражила: грофа, барона, грађанина итд. Речју, у оба случаја савршена комедија са подељеним улогама.Рекорд на подручју преваре у новије доба носи Марта Купфер у познатој берлинској афери. Госпођа Купфер се уздигла из мрака прошлости, испуњеног немаштином и несташицом новца и доспела у висине варалице са милионским свотама. Шта је она заправо урадила? Она је основала два предузећа која су за рат и отаџбину у том тренутку била најзначајнија: друштво за исхрану и ратне потребе. Посао је започела са четири стотине марака и неколико буради вештачког меда. Госпођа Купфер је имала руке као бајкословни краљ Мида: све што би додирнула претварало се у злато. Новац је притицао у великим износима и није било друштвеног слоја који није био заступљен као партнер госпође Купфер. Она је фалсификовала и својим зајмодавцима показивала један уговор међу чијим потписницима је био велики број угледне господе са звучним именима - екселенција Кисбах, гроф Роден итд.

Фалсификовала је и бележников печат на овом уговору, као и наруџбенице за болнице. Својим зајмодавцима је причала да је генерал 19. армије Лаферт лично дошао у Берлин да би преузео наруџбине и да станује у хотелу Адлон, али када су га тамо

потражили, није га било. Партнери су били потпуно задовољни јер су улози доносили између сто и двеста процената; ништа није требало радити већ само убирати камате и профите. На крају је наравно само на папиру, остварила профит од сто милиона марака и прави банкарски конто од једног милиона марака. Пред судом је причала о својој прошлости, да је написала неколико, делом, извођених драма, док је у истражном затвору изјавила да је била филмска глумица, да се дружила са глумцима и певачима. Овде је очигледно у питању психолошка веза са способношћу да се исценира велика преварна комедија; поседовала је изврстан драмски и глумачки таленат којег је обилато користила. Комедија у којој је наступало сто делимично заинтересованих особа, успешно вођење заједничке игре и вешта инсценација средине; отуд и фантазија која је требало да побуди жељене илузије. Други покретач били су таштина и жеља за уживањем; била је веома гостољубива - код ње се добро јело. У подруму је држала најбољи француски и немачки шампањац, најфиније бело и црно вино, најскупљи коњак и цигарете. Богата је била и гардероба мајке и кћерке Гертруде Купферна, на чије је име гласила фирма; доњи веш, свилене хаљине, шешири, преко хиљаду пари чарапа, велик број обуће за све прилике и годишња доба. Без сумње у свему томе и еротика је играла своју улогу. Госпођа Купфер се у току расправе пред поротним судом смејала публици и уопште понашала као јунакиња једног занимљивог процеса. Несумњиво да је поседовала пословну генијалност какву до тада није имала ниједна жена; своје разгранате послове са великим сумама новца водила је само уз помоћ једне мале бележнице и свога памћења. Кад се боље промисли, сва та обдареност се састојала у варању, јер да је поштено пословала никада не би била у стању да успешно управља тако великим предузећем. Сва њена некад солидна предузећа; трговина безалкохолним пићем, животним потрепштинама, нису цветали и убрзо су пропали. Поротници су одбацили оптужбу којом се она терети за кривично дело преваре изјаснивши се да су оштећени пристали на превару због своје лаковерности и жеље за профитом. Свеједно, госпођа Купфер спада у тип великих хохштаплера. Карактеристично је да је потпуно сама, без мушког помагача, све нити својих превара држала у својим

рукама, док оне на крају нису попуцале. Уосталом, госпођа Купфер је била симбол свога времена, израз и кулиса оног слоја савременика за које је рат представљао уносну трговину из кога није лила бујица крви већ новца. Међутим, госпођа Купфер има иза себе велики број претходница: славну Терезу Хумберт која је са наводним наслеђем од сто милиона марака варала свет; такође комедија са инсценацијом изведеном на прави женски начин. Познат је и лоповлук такозване Dahauerbanke у Минхену чији је оснивач била Адела Спицедер, ружна и за позориште неспособна глумица. Она је у новинама објавила да прима улоге са високим каматама, те јој је новац пристизао у огромним свотама јер се свет, као што то увек бива, хтео да свој новац што боље уложи. Са приспелим новцем плаћала је доспеле камате док на крају цела ствар није пропала.Следећи случај нас опет води у царство бајки. Хенријет Паулине Вилке била је пореклом из Шарлотенбурга; кћерка једног слуге рано је остала без оба родитеља. Једна угледна породица из Берлина код које је њена бака била газдарица прихватила ју је и она добија васпитање које је превазилазило њен сталеж. Ишла је из породице у породицу, али свуда cy ce према њој односили као према поћерки а не као слушкињи. Неко време је била васпитачица у породици једног банкара, док се на крају није преселила код једне, њој од раније познате седамдесетогодишње угледне и неудате даме, госпођице Ниман, кћерке војног саветника, која јој је била и кума. Паулина је Нимановој причала о свом боравку у богатој банкаревој кући, излетима и занимљивим познанствима. Тако је упознала и кнегињу Лујзу Радзивил, кћерку пруског принца Фердинанда која је живела у Паризу. Кнегиња је хтела да се, по њеном причању, заузме за њу и обећала јој је намештење у једној школи која ће бити саграђена о трошку државе. Стога су јој, вели, потребни извесни фондови па ће можда и Ниманова дати за своје кумче неку суму новаца. И доиста, Ниманова је преко Паулине дозначила петстотина талира. Сада је кнегиња добротворка ступила са госпођицом Ниман у преписку. Сва та писма писала је сама Паулина. Кнегиња ју је обавестила да је пруски краљ Фридрих Вилхелм III код ње упознао Паулину и да се диви њеном предузетничком духу, да жели да се школски фонд повећа за додатних

четиристотине талира и пита да ли је госпођица Ниман вољна да ту суму држави исплати. Лаковерна дама је и ту суму дозначила у хартијама од вредности Паулини како би их она предала. Одмах потом државни министар Монсен је послао наводно својеручно потписану потврду. Затим је кнегиња писала да се тренутно налази у неприлици и да јој је потребно седам стотина талира за процес који води са својим братом принцом Аугустом. Добродушна госпођица Ниман је помогла принцези у невољи. Најзад је и сам Фридрих Вилхелм писао старој дами. Његова је намера да новац позајми од неких својих поданика како би избегао иначе неопходно подизање пореза. Његово Величанство се нада да нимало неће заостати за њом. Паулина је то, уосталом, сазнала од самога краља и нешто од тога је већ рекла куми. Ниманова је наравно преко Паулине новац дала, али је краљу било потребно све више новаца. Пошто је Ниманова дала све своје хартије од вредности, укупно дванаест хиљада талира, краљ, то јест Паулина, ју је наговорила да на своју кућу узме зајам, најпре у износу од четири хиљаде талира, и потом додатних три хиљаде. Међутим, обећана отплата није уследила услед разних тешкоћа. Коначно је уследила али на веома необичан начин. Ниманова је од краља преко Паулине примила затворену касу са кључем, уз сугестију да је пе отвара пре него што то краљ одреди. У ту сврху послаће јој судског саветника Балхорна. Паулина се хвалила да је краљ обилато наградио њено поверење и да ће у каси наћи педесет хиљада талира у хартијама од вредности. Старица се отела искушењу и није отворила касу. Варалица је и даље плела своју мрежу.

Трговац покућством Шредер, код кога је Паулина доста куповала и плаћала у готовом, сматрао ју је богатом и питао ју је да ли би могла да му позајми пет хиљада талира уз камату. Она изјави да је њена пријатељица вољна да позајми тај новац али да је он негде депонован у хартијама од вредности на име којих је позајмљено пет стотина талира; ако би дао тај новац добио би хартије од вредности. Када је Шредер дао тај новац Вилкеова је затражила још двапут по пет стотина талира, пошто се преварила у износу. Кад је на крају примио запечаћени пакет који се налазио код Ниманове и отворио га у њему није нашао хартије од вредности већ неколико табака чистог папира.Сав покрадени новац Вилкеова је утрошила на раскошан живот. Возила се берлинским улицама у најелегантнијем екипажу; најпре је изнајмила кола и коње, а касније се возила у сопственој кочији. На крају је становала у вили у Тиргартену коју је најотменије уредила. Имала је ливрејисаног слугу, кочијаша, куварицу, слушкињу и пратиљу. Носила је најскупљу одећу, била уважавана муштерија свих трговина, а зими је готово сваке вечери посећивала позориште. Била је предмет опште пажње, и

људи су се тискали око њених кочија; хвалили су њену доброту и љубазност и причали о њеним путовањима у Брисел, Лондон и Чешке бање. Народ ју је звао - а било је то 1835-1836 - златном принцезом. Није била лепа; на цртама њеног иначе правилног лица није било никаквих посебних дражи. Али имала је нападно белу кожу и плаву косу која је прелазила у црвене нијансе, те су је ваљда и због тога назвали црвеном принцезом. У то време имала је двадесет и једну годину. Ниманову којој је коначно морало упасти у очи њено трошење лагала је да је верена са бразилским грофом Виламором који на њу троши своје богатство. Ниманова јој је поверовала и коначно изгубила сав свој иметак. Њен мотив није била пожуда, користољубље или велика страст; прегледом је утврђено да је невина; жеља за уживањем била је за њу неважна. Она је хтела да игра улогу. Није хтела да ради и, по властитим речима, хтела је да живи на високој нози као дама; била је лептир који се игра на сунцу и слеће са цвета на цвет. Према полицијском извештају већ у детињству је била лажљивица и дрска девојка. Међутим, сведоци су изјављивали да је била тиха, мирна и добродушна девојка. Банкаревој жени код које је претходно радила као гувернанта долазила је и касније. Она сама је изјавила да је тајна вереница неког грофа Чезара Данкелмана, и да је ванбрачна кћерка војводе од Модене, да је просиоци просто салећу. Њен посебно добар пријатељ, каже, је војвода Карл Мекленбург Стрелиц који јој је за рођендан поклонио дворац Мон Бијор. Са њом је, каже, спавао принц Аугуст Пруски. Писма која је писала као кнегиња Радизвил и као краљ Фридрих Вилхелм одишу стилом ондашње литературе. Могло би се рећи да је у Вилкеовој литература изгубила доброг романописца. Њена писма Нимановој почињала су следећим речима: "Нашој драгој, многовољеној Нимановој, Наш срдачан поздрав!". Када је краљ молио новац, писао је: "Нека ме Бог казни ако имам рђаве намере. Не. Ја сам добар и праведан краљ". А у потпису је стајало: "Ваш, Вама наклоњен краљ Фридрих Вилхелм". Њен случај је школски пример најбоље врсте. Вилкеова је рођени фантаста, који хоће да реализује бајку и проживи један роман. Њени почеци су безазлени. Код ње се запажа обест младог уображеног створења коме се лагање допада и које се без неких

посебних разлога бесмислено хвалише; штогод јој се више верује, она све глупље и дрскије лаже. Вешта инсценација и заодевање преваре у форму писма типично су женски.Јединствена у криминалној историји је превара са накитом изведена седамдесетих година овог века у једној од најчувенијих драгуљарница. Једна елегантна дама се представила као супруга неког чувеног лекара у болници за умоболне у Паризу, чија се кћерка верила са неким богатим француским аристократом. О томе се у граду причало и то је драгуљару било познато. Он јој је показао најскупоценије примерке из своје колекције и, коначно, дама је избор хтела да препусти своме супругу. Драгуљарев помоћник се са њом одвезао у лекарев санаторијум. Госпођа однесе скупоцени накит своме мужу у собу, али из ње никако да се врати. После двадесетак минута намештеник смерно закуца на врата собе, уђе и затекне лекара, коме сав нервозан и узрујан исприча разлоге свога доласка. Лекар му смирено одговори да се не осврће на причу о драгуљима. Када намештеник у све већој узрујаности постаде жесток и насртљив, поче да галами, лекар нареди да му навуку лудачку кошуљу и затворе га. Наиме, хохштаплерка је испричала лекару о своме несрећноме сину кога већ месецима спопада идеја да су му покрадени драгуљи. Њен је син, каже, у предсобљу и зато она моли лекара да га задржи на лечењу, с тим да унапред плати његово лечење. Онда замоли лекара да је изведе на друга врата, јер њено мајчинско срце не може да поднесе да га види у таквом стању. Убрзо је са драгуљима побегла у непознатом правцу. Пример варалице који вежбањем постиже праву виртуозност, наравно потпомогнута великим даром за претварање.Посебан тип је еротична хохштаплерка. Она лови мушкарца у своју мрежу и настоји да га очерупа; сексуално је похлепна, своје чари издашно дели, а покаткада глуми искрена осећања; има страст да изиграва велику даму и неспособна је за поштен рад; често је и крадљивица и уцењивач. Париска криминалистичка полиција је јула 1905. године ухапсила једну тринаестогодишњу хохштаплерку и уцењивачицу. Ова врло рано развијена девојка је већ са једанаест година водила распусан живот; у дванаестој је имала удварача који јој је поклонио скупоцени стан. Отада се и представља као

маркиза Грандвил, али у неким случајевима и као лејди Богран. Новац неопходан за тако раскошан живот прибављала је на тај начин што је заводила мушкарце и онда под претњом повреде морала изнуђивала велике своте новаца.Варијације су многобројне. Укусно одевена дама која је својим богатим накитом и букетом цвећа привлачила пажњу на себе спадала је у оне жене пред којима се у посећеним берлинским ресторанима морало застати у телефонској говорници.Велики букет цвећа који је држала у руци био је стални посредник разговора са заинтересованим господином. Представљала се као властелинка, јединица богатог чешког кнеза Кинског и његова наследница. Управо се вратила са путовања по Јужној Америци, па будући да је потрошила свој новац са захвалношћу је узимала оно што су јој њени обожаваоци давали, а с обзиром на будући брак и наслеђе. Тако јој је један господин који је намеравао да се њоме ожени дао шездесет хиљада марака. Приликом хапшења установљено је да је била служавка и фризерка, а да су њени брилијанти лажни. Бивша служавка успешно наступа као кнежевска кћи. Већ смо рекли да има девојака пореклом из нижих слојева које имају аристократске црте лица. Али ако поближе погледамо, установимо да су говор, поглед на свет и образовање који указују на аристократско порекло лажни. Додуше, има и аристократкиња чија целокупна појава не делује нимало "кнежевски". За жену која се браком из нижег слоја уздигла у аристократију каже се да није у стању да сакрије своје порекло, што мушкарцу лакше успева. Жена је мање прилагодљива од мушкарца и зато је мање способна за хохштаплера.Има и других типова женидбених варалица. У судским архивама у Таунтону, у грофовији Сомерсет налази се извештај из 1746. на основу којег је извесна госпођа Мери Хамилтон била оптужена због тога што се, одевена у мушку одећу, венчала са четрнаест различитих жена. Њена последња "супруга" Мери Прајс се није дала преварити и пријавила ју је полицији: осуђена је на јавно бичевање и шест месеци тамнице. Било је и других сличних случајева. У Лондону је једна жена 1777. осуђена, јер се обучена као мушкарац три пута "женила" са различитим мушкарцима.

Еротичном типу хохштаплерке припада и једна дама из моје тужилачке праксе, Маргарита С, иначе кћерка једног познатог професора у Дрездену. Према изјави њеног оца до своје двадесет и четврте године живота она је била поштена девојка и послушна кћерка. Међутим, испоставило се да је била наследно оптерећена. Наиме, њена бака је боловала од хистерије; њена тетка је већ у младим годинама смештена у болницу за умоболне, а и син јој такође био смештен у исту установу. Два неуспела брака су допринели томе да њен нервни систем доживи снажно растројство. Њена хистеричност се састојала у томе што је мени и судском лекару подваљивала еротичне намере. Она је под правим именом у различитим трговинама куповала скупоцене предмете на вересију, иако није имала новца да то плати; путовала је и боравила по хотелима да би се на крају открило да нема новца да плати рачуне. Најпре је била осуђена због преваре, а касније због уцењивања. Судски лекар је изјавио да је дегенерисана и да болује од снажног прецењивања сопствене личности, и да је уверена да оставља неодољив утисак на мушкарце. Њен дух и карактер обележавају недостатак, расипност, изразита незахвалност, помањкање моралних осећања и расуђивања. Увек је наглашавала да је пристојна жена и да није крива што је лепа, стасита и темпераментна. Изјавила је да само због лепоте није примљена у ангажман у дрезденском позоришту, те да јој је управник рекао да је не може примити зато што би својом лепотом засенила своје колегинице. Лекари су је најпре прогласили привремено урачунљивом, да би тек касније утврдили да је њена урачунљивост под великим знаком питања.Са овим првим уверењем она јс наставила са преварама. У најбољим дрезденским радњама је куповала на кредит свилено рубље и капуте од сомота, с тим да се рачун испостави на име државног тужиоца др-а Вулфена. И заиста, неко време сам био засут тим рачунима. Међутим, она ми је слала и мирисава писма у којима ме, без знака уверавања о својој љубави, веома енергично позива да је рехабилитујем и на крају оженим, пошто сам је својим лажним оптужбама компромитовао. Писмо је писала и тадашњем немачком цару како би ме он присилио да се разведем од своје жене и оженим се њоме. Потом је превршила

сваку меру, путовала је немачким градовима, боравила по најугледнијим хотелима, и наравно, нигде није плаћала; чак је у једном минхенском хотелу успела да убеди управника да ће рачун платити државни тужилац Вулфен и то образложила тако што је рекла да је дрВулфен против ње подигао неколико лажних оптужница и да је донета ослобађајућа пресуда. Рекла је да је саксонска државна каса дужна да плати трошкове њеног путовања које је предузела, како каже, ради лечења својих живаца и опоравка од наметнутог јој кривичног поступка и претрпљених мука у истражном затвору. И да ствар буде што чуднија, директори тих хотела су ми послали рачуне са молбом да их подмирим.Тиме долазимо до психолопатских хохштаплерки међу којима хистеричне играју највиднију улогу. Са хистеријом - кратко речено - болешћу разних душевних и телесних појава - обично су повезана претеривања, свесне и несвесне лажи, театралне склоности, дакле сви предуслови за фантастична варања. Двадесеттрогодишња хистерична Селестина Вурм је од своје седме године боловала од чирева и рана и била је прикована за постељу.Када се религиозна породица Корн заинтересовала за њену судбину, Селестина је одлучила да уз помоћ својих родитеља издашно искористи њихову доброту и племенитост. Корновима је испричала да је у сну видела њихову мртву кћерку Урсулу која јој се жалила на своје патње у чистилишту и да моли родитеље да принесу жртву и да јој мираз који јој нису дали за живота, пошаљу на небо. Побожни отац је Селестини дао хиљаду марака како би их она послала Урсули.

Селестина је посредовала између Корнових и неба у преписци која је укупно износила педесет писама за родитеље и тридесет писама од родитеља покојној кћерки. Селестина је писала писма са неба на лепом, у злато извезеном папиру, који јој је у ту сврху куповала лукава мајка. Урсула се захвалила за послату јој фотографију њене сестре Лине и обећала да ће им послати своју слику. Потом је писала да је на небу родила сина и тражила новац и опрему за бебу. Будући да два прекрасна креветића са постељином на небу могу да се купе у бесцење, за само десет марака, моли да јој родитељи тај новац пошаљу посредством Селестине. Анђео Јосип Ферстер Урсулин муж на небу и будући отац другог детета се захваљивао за послати кромпир који му је одлично пријао као и за дечју опрему коју су дека и бака послали. Касније се и сама Мајка Богородица у једном писму захвалила за послатих две и по хиљаде марака: "Опет смо вас заштитили од велике несреће јер би вам страдале две краве да нисмо одмах послали педесет анђела". На крају је Корновима писао и сам Исус Христос, молио за новац а за узврат давао разна обећања, на пример, да ће помоћи Херману Корну да не оде у војску. У другом писму је писао: "О, драги Божји изасланици на земљи. Једанпут сам чуо да сте жалосно рекли болесној Селестини да би сте се обрадовали када би стара бака умрла. Не губите наду, јер ћу ја једном изненада баку повести са

собом". Супрузи Корн, иначе веома ограничени, преварени су на тај начин за осам хиљада марака. Супрузи Вурм су 1898. осуђени због кривичног дела преваре и саучесништва у превари.Карактеристично је да Селестинина хистерична природа налази везу између религиозног и сексуалног, у чему њена фантазија управо ужива. Селестину веома лако можемо упоредити са сиромашним дететом Ханеле Матерн из истоименог комада Герхарда Хауптмана. Ханеле сања у грозници да је верена са учитељем Готвалдом, који јој се јавља у облику Христоса. Ханела је такође хистерична девојка и у том смислу типично је иживљавање фантазија у преписци и театралној игри са великим бројем особа; иживљавање њене религијске и прикривене сексуалне фантазије било је за Селестину у њеној болести главни покретач њених преварних радњи. А о чему је могла и да размишља болесница, него о своме невеселом еротском девојаштву и о очекивању будућих небеских радости. Мада је веровала у вечно блаженство и није се устезала да га испуни немогућностима за превару. Притом није немогућно да je y своме примитивизму замишљала онакво блаженство каквим га је описала у писмима; можда се надала да ће на небу бити верена и да ће постати мајка. Уживање у таквој фантазији јој је олакшавало болест.У ову групу спада и цветни медиј Ана Ротке, хистерична жена неког котлара, која је 1902. у Берлину осуђена на годину и по дана затвора због четрдесет осам превара. Професори и доктори су је поштовали, грофице и кнегиње обожавали. Она је учеснике својих спиритистичких сеанси засипала цвећем, брзим покретом руке у ваздуху би захватила поморанџу. Некој Шпањолки која је пожелела плодове из своје домовине створила је грм еукалиптуса, висине и ширине једног метра. На једној сеанси је савила карике ланца који је наводно потицао из египатских краљевских гробница; био је то уствари ланац који се онда могао купити у Берлину за десет пфенига. Неки сведок је видео да Роткеова цвеће, које показује, носи на концима под доњом сукњом у облику фишека. Када су је на једној спиритистичкој сеанси полицајци раскринкали и ухватили за обе руке она се грчевито бранила готово двадесет минута уз повике: "Не дирајте ме, умрећу!" У њеној подсукњи нашли су сто тридесет пет

цветова и неколико поморанџи. Њен муж и импресарио истовремено је изјавио је да његова жена примила цвеће приликом хапшења у великом страху. Ана Ротке је била уверена да је спиритискиња; имала је моћ да свакога тренутка падне у стање полутранса зато што је била абнормално настројена хистерична жена. У стању транса није наступало дубоко помућење свести, мада је она тврдила да је у трансу имала визије, чак и спевала песме. Управо због хистеричног устројства личности и лаковерности на коју је свуда наилазила ипак није имала чисту и потпуну свест о почињеним преварама. Извесно је да својство медијума може да произведе разна дејства, али он није у стању да то уради у сваком тренутку. Пошто се у таквим ситуацијама од медијума увек захтевају "чуда", онда је он приморан да се служи триковима. Наравно ово је био случај и са Роткеовом, мада не би требало занемарити ни чињеницу да је она на такав начин зарађивала велике своте новаца.

Хохштаплер у уметностиУ неколико наврата смо додирнули тачке које повезују психологију хохштаплера са уметничким деловањем, нарочито у песништву и глуми.Неоспорно је да постоји психолошко сродство између песничке снаге и хохштаплерског устројства личности. Песник је стран људима и свету, али његов дух, његова душа свим силама настоје да схвате и протумаче тај свет. Управо у томе се и огледа главни задатак песника. Природа га је обдарила способностима да се уживи у људе свакојаких врста и да протумачи феномене недоступне науци. Песник се на томе путу сусреће са великом загонетком душе и света, при чему га хиљаде фантастичних могућности и немогућности одвлаче од стварности исто онако као што хохштаплера његове фантазије и илузије одводе на пут преваре. У том узвишеном задатку песника лежи и чињецица да он, карактере људи који му служе као узори и догађаје које хоће да прикаже, мења и формулише према својој идеји. Нешто слично предузима и варалица. Тако, на пример, Гете у спису "Истина и песништво" каже као дечји приповедач басни: "Ако би се посматрала та врева, онда би се у њој нашла она предузимљивост којом песник императивно исказује оно најневероватније и од свакога захтева да за стварно прихвати оно што се њему, песнику, на неки начин причињава истинитим". Исто тако, често се додирују вредно са безвреднним, генијалност се граничи са лудилом; уметност се у својим фантазијама граничи са нестварношћу и преварама. Могло би се чак рећи да онај ко хоће да прикаже своје унутрашње стање, мора на неки начин да следи пут варалице. Ко је сасвим исправан? Гете скоро увек; Шилер ређе. Да ли је Рафаел сасвим исправан с обзиром на своје душевно стање? Уметник не ствара све у узвишеним часовима надахнућа, сустижу га умор и одрицања; само највећи успевају да остану чисти и велики, због тога запостављају дело. Уметници средње и ниже вредности пре свега желе дело и због тога се мењају и фалсификују. Због тога највише трпи исправност. Погледајмо сликаре експресионисте, пре свега оне који су побегли од импресионизма. Да ли су

прави? Зар не фалсификују? Зар не варају? На крају крајева, зар то "варање" не отвара нове путеве уметности? Зар и код најчистије и најдубље уметности не можемо пронаћи делић преваре? Има глумаца који су у стању да нас расплачу, а да притом сами остану потпуно хладни. Штавише, они свим силама настоје да свог партнера помало збуне. Овде видимо да се и највећа уметност додирује са преваром.Фридрих Ниче је рекао да песник живи у "суседству са злочином". И чињенице му дају за право. Уметност се диже из прадубина подсвести где људски пранагони леже оковани свагда приправни за злочин. Вихор страсти, силина снаге кидају те ланце тако да стваралац и злочинац могу упоредо да корачају. Присетимо се фалсификовања слика даровите песникиње Лене Крист која се убила. Како лако уметникова необуздана фантазија може да прескочи оквире закона. Пијетра Аретина су назвали "краљем лопова", јер је био вешт да својим литерарним уцењивањем од великана извуче новац. Песнику је сродан литерарни злочин кривотворења. Познати су случајеви који су искоришћени за материјалну корист, као што је Мекферсонов "Осиан" или песме младога Четертона које је представљао као творевине средњовековних калуђера. А како ствар стоји са великим позајмљивачима? Зар то није био и Шекспир? Зар то није био и композитор Георг Филип Хендл? Његов биограф Крисандер издао је пет свезака композиција позајмица.Један други његов биограф, Макс Сајферт томе придодаје и Кајзерову оперу "Октавија", из које је Хендл преузео читаве странице, а да по обичају није навео извор. Да је Хендл своје претходнике с намером и систематски искоришћавао, показују његове бележнице које нису ништа друго до преписивања туђих композиција; да га не би открили већином се служио непознатим и нештампаним. Тејлор и Нојман тврде да је Хендл боловао од музичке клептоманије и да му је пријало да, и без потребе, туђе композиције потписује својим именом. Па размислимо колико је велики Хендл био далеко од хохштаплера? На крају треба рећи да велика научна и техничка открића кису само производ учености, већ да ту и машта има свог удела. Она садрже идеје, теорије, хипотезе које најпре изгледају фантастичне, да би на крају после многих истраживања добили свој жељени облик.

На томе путу покаткад нам се људски дух може причинити као варалица који напушта свет стварности. Противници Чезара Ламроза су тврдили за њега да је он у својим истраживањима местимично бивао у царству обмана. Процес који прелази из песничког стварања у кажњиву констатацију веома се лепо може уочити код Фридриха Хебела. Наиме, он у својим дневницима прича разне приче које се нису одиграле на онакав начин како то он описује. Тако он на пример, пише како је оптужио пријатеља због браколомства, и да је своје браколомство оправдавао болешћу жене. Хебел пише: "Познаник то никада није рекао, али онај ко га је познавао, тај ће ми признати да се тешко може рећи нешто исцрпније". Друкчије речено, Хебел каже да је према карактеру познаника могућно да се тако изразио, или да је тако тиме оправдао своје браколомство. Тиме што је по свој прилици без зле намере или жеље да лаже, већ само као песник искористио догађај и карактер познаника, Хебел је већ прекорачио у грађанском животу постављену границу клевете.Присетимо се само песме Готфрида Келера "Школски друг", која управо на класичан начин оцртава те упоредне линије:

Куда те је одвела твоја добра идеја,О друже из младости ране?Како смо се далеко разишлина нашем бродићу, на таласима живота.

Када смо били најлошији у разреду, како смо се доброћудно заваравали, измишљајући и сањајући о авантурама, љубави и опасностима!И, управо сада у сјају светиљке видим како покрај мене са збиром промиче погурена и одрпана скитница. Тако су се измениле наше звезде

Тако су се измениле наше судбине. Ти лупеж постао си,а ја песник.

Готфрид Келер у своме делу "Зелени Хајнрих" веома прецизно прави разлику између лажи и поезије. У детињству је на самоме себи посматрао pseudologiu phantasticu. У поменутом роману

седмогодишњи Хајнрих Ли изговара неколико непристојних речи чији му је смисао био непознат. Кад су га питали од кога је чуо те речи он је, за тренутак промисливши одговорио да их је чуо од неколицине својих школских другова са којима се мало дружио. Дечаци су ћутали пред учитељем. Када су Хајнриха упитали где је чуо те речи, он без имало премишљања, и убедљиво одговара: "У Бридерлајнхолцу". Он описује начин на који су га дечаци навели на шетњу, описује и пут. Тај пут се јасно указује пред његовим очима и подстакнут противречностима и лажима неке бајке у коју сада и сам верује, јер није у стању да на другачији начин протумачи стварност те сцене, наводи пут и стазе које воде ка том месту. Мада га он познаје само по причи и једва да је за њега марио, из њега ипак навиру речи. Он приповеда причу у свим њеним појединостима. У школи нико није запазио толику Хајнрихову говорничку способност, као у овој причи. Никоме не пада на памет да запита мајку да ли је он некад кући дошао мокар (причао је да је упао у поток). Међутим, са његовом пустоловином се доводи у везу да је неко од дечака изостао од школе, и то управо у време које Хајнрих наводи. Верује се његовој младости и причи, јер она долази неочекивано као из ведрог неба његовог уобичајеног ћутања. Дечаци су били строго кажњени, а Хајнрих је остао равнодушан према злу кога је починио. "Напротив, он је осећао у себи задовољство што је песничка праведност тако лепо заокружила његову причу, да се догодило нешто изванредно, и све то захваљујући његовим стваралачким речима.Сродство хохштаплера са песником и глумцем нашла је иначе одраза и у светској књижевности. Сетимо се само Хомеровог епа о лукавом Одисеју. Пошто га је једно пророчанство одвраћало од учествовања у рату против Троје, пре одласка се претварао да је луд. Међутим, Паламадес је разоткрио и надмудрио симуланта. Он је био јунак вечне младости, који је ослепео једнооког киклопа Полифема, пред киме је рекао да се зове "Нико", тако да је киклоп заслепљен болом узвикнуо: "Нико ме је ослепео!" Одисеј је као одличан приповедач пустоловина у друштву краљевске кћерке Наусикаје, на гозби феничана пред њеним оцем, као сулуди просјак, и на крају у кругу дрских просаца његове жене Пенелопе. Одисеј је био грчки народни јунак, не

само због тога што је лукавством, помоћу шупљег дрвеног коња освојио Троју. Грци су приредили народно весеље у славу његовог лукавства, својства које иначе краси грчки народни карактер. Народ је волео тог море" пловца и пустолова "великог уметника" у претварању и преоблачењу, и зато га слави и велича у том епу.И немачка поезија слави варање. Сетимо се само епа о Нибелунзима, Вотановог лукавства, невидљиве Зигфридове кабанице. Немачка епска књижевност уопште гаји ту традицију; варалице и лупеже слави и изругује им се. Млинаров син Хансјерг, или гроф Карабас и његов помоћник мачак у чизмама типови су хохштаплера. Када је краљ возећи се са својом кћерком питао коме припадају те дивне ливаде, поља и шуме, сељаци му одговарају:"Грофу Карабасу!", пошто је мачак у чизмама био хитар и потрчао напред и наговорио људе да тако одговоре. Када је требало добити леп дворац који је припадао неком чаробњаку, мачак га наговара да му покаже своје чаролије. Чаробњак се најпре претворио у лава, а потом је ради пробе, требало да се претвори у миша. Када се чаробњак претворио у миша, мачак га је зграбио и појео. Хансјерг је постао власник дворца и оженио се краљевом кћерком.Хохштаплерска природа је и вук који хоће да поједе седам јарића и ту сврху се преображава у стару козу. Купио је креду и појео ју је да би добио фин глас. Исто то би, у некој другој ситуацији, урадио и хохштаплер. Пекар му је намазао ноге тестом, а млинар их посуо брашном; дакле, нека врста костима, а све са циљем да јарићима покаже белу шапу. На крају, Рајнеке Фукс кога слави народни еп и Гетеово књижевно дело, мајсторски је варалица и лопов који има бујну машту и ненадмашну способност варања. Стање патолошког варалице који није у стању да се отргне од бујице лажи и ужива у преварама краси и лукаву лисицу која тријумфује над својим непријатељима.Народно одушевљење чином варања долази до изражаја у чудесним путовањима и пустоловинама барона Минхаузена. У народним причама он је описан као јунак који једним хицем откида главу своме коњу који виси на улару на шиљку торња, јаше на половини коња и лети на топовским ђуладима.

Минхаузенове лажи су постале популарне као тзв. минхаузијаде, али оне су већ биле записане у старим књигама, одакле су само позајмљене. Немачка "поезија лажи" може се пратити све до Минхаузена и она за свој опстанак управо треба да захвали народном одушевљењу према варању.Из новије књижевности поменимо Тартарина Тарасконца Алфонса Додеа. Тартарин никада није напуштао свој родни град Тараскон, али он у својој фантазији живи у причама о лововима и ратовима, које је прочитао у путописима из далеких земаља. Тако једанпут умало да добије службу у једној трговачкој кући у Шангају, где је дошло до напада Татара. Он тако уверљиво приказује тамошњи живот да поверује да је и сам био у Шангају.Тако је стотину пута причао о нападу дивљих племена, и како их је он одбио, а прича је стално завршавала речима: Наоружао сам све своје помоћнике, развио заставу конзулата и борба је започела. Пиф, паф, пуф - тако се непрестано пуцало с прозора на Тартаре. Када је силом прилика требало да крене у лов у Алжир, чита путописе о лову на лавове и пригушеним гласом прича о опасностима које ће га дочекати у Африци. Могућно је да је, услед честог причања својих будућих пустоловина и ловова, на крају и сам поверовао да их је доживео и да прича проживљено. На једном другом месту стоји поруга која се односи на јужне Французе: "Нема лажова на југу - ни у Марсеју, нити у Нимсу, ни у Тулузу нити у Тараскону. Јужњак не лаже. Он се вара. Он је увек у мрежи самообмане. Он не говори увек истину, то је тачно, али он увек верује у оно што каже". Овде се дакле ради о покушају да се фантастична самообмана протумачи географски. Она је "посебна природна појава... тарасконски тип у суштини није ништа друго до француски карактер у потенцираном мерилу".И Хенрик Ибзен на сличан начин приказује свога јунака Пера Гинта, који је израстао из народа. Његова мајка је била душевно растројена жена, а он сам је без васпитања и образовања. Вишак фантазије му не допушта да стварност и околности које га окружују процени исправно, и стога често долази са њима у сукоб. Он оживљава неорганску природу, пастирица са поцепаном сукњом је за њега принцеза, сам се игра принца, а у

њеном оцу види краља; фантастичне представе за њега постају прави доживљај.Из домовине је протеран као момак коме је рад мрзак, који лаже и хвалише се, и хоће да у туђини постане краљ или цар. Међутим, како у ту сврху користи несавесна и неморална средства, претвара се у савршеног егоисту, тежи за немогућим и апсурдним: да Сахару претвори у море. Када на крају доживи потпуни бродолом, потиштен и скрхан враћа се напуштеној вереници која је остарела као и он, и спознала да би и њега једноставни људски односи усрећили. "Пер Гинт", свакако најбоље Ибзеново дело, класична је трагедија хиперфантастичног човека, која показује куда човека одводи вишак фантазије ако није у стању да је као песник и уметник преточи у уметничко дело, већ утиче на његова реална осећања, мишљење и рад. Он је "мученик" своје фантазије или маскирани песник са бескрајном савешћу.У драмској књижевности мајстор претварања је и Шекспиров Ричард III који и сам говори о својим способностима претварања и самодопадно набраја своју вештину. Када принцеза Ана чијег је оца и мужа убио, јадикује над лешом свога младога супруга, Ричард Глостер се бори за њену љубав - и она га не одбија! У испољавању те љубави он се служи свим средствима - од пламене страсти, похлепе, ласкања, бола, кајања, простодушности до шале и бруталности - тако да се услед овог демонског мешања принцеза Ана сасвим збуни и помете у својој одлуци. Класичан, дакако бруталан, хохштаплер и женидбени варалица на путу ка краљевској круни, са особинама такве душевне и телесне изрођености и генијалности, да постаје схватљив кад га игра, као што га је играо Фридрих Митервурцер, који на своју другарицу Алису Полиц оставља изванредан утисак: "По њему се могла разумети Ана - он је био змија која је несретницу хипнотисала као птичицу. Било ми је вруће и хладно, дрхтала сам целим телом, лице ми је било осуто црвеним пегама - била сам као у грозници."Овај песничко - глумачки нагон није код никога толико изражен као код Гетеа, који је волео да се увлачи у разне личности, да говори разним језицима душе. Па зар управо он сам није тај несигурни љубавник у Вајслингену, Клавигу, Вертеру и

Фернанду? Зар није он лакоумни политичар у Егмонту? Зар није Орест, Тасо, Вилхелм Мајстер и Фауст са две душе у грудима? Зар он не обавија свој живот у плашт истине и поезије? Зар не преузима разне спољашње облике да се у себи увек исти потпуно иживи? Зар његови јунаци нису маске његовог духа?Није ли у том смислу Рихард Вагнер сам Риенци, Холандез, Танхојзер, Лоенгрин, Тристан, Ханс Закс, Валтер Столцинг, Вотан, Зигфрид и Парсифал?Зар Фридрих Шилер, увек негде у близини криминалистичког, није у две драмске скице приказао психологију великог варалице? Најпре у лажном Димитрију који верујући у своје кнежевско порекло прима понуђену политичку мисију. Кад на врхунцу своје моћи и среће сазнаје да је преварен у вези свога порекла, одлучује се, како то прилике одређују у вези са његовим карактером, да превару одржи и прихваћену улогу одигра до краја; на то га упућује воља за животом. Оно што је раније била истина, вера, поверење - сада постаје сумња, превара, лаж. Његова воља је толико снажна да прераста у окрутно дело. Зар Шилер овде мотиву варалице није доделио огромну трагику? Још се то јасније може видети у фрагменту Варбек у коме је јунак требало да буде опаснији од узурпатора, који су као краљевски синови наводно умакли гониоцима Ричарда III, оспоравали Хенрику VII право на престо. Требало је да изгледа као да му превара омогућује место на које га је сама природа одредила на основу његових унутрашњих и спољашњих особина. Он није требало да буде обичан варалица, већ рођени владар који своје природно право на власт супротставља легитимности. Варбек је, а да то и не зна, краљевског порекла, његовим жилама тече крв породице Јорк: нејасна слутња о томе снажно дрма његову подсвест. Он је лажни принц, његова јасна свест га осуђује, али га нејасно осећање оправдава у његовим унутрашњим конфликтима. Зар Шилер овде није величао карактер сродан хохштаплеру?Тако у обичном животу као и у поезији налазимо свет лепог приказивања иза кога се заклањају Људи и читави народи. У човеку је усађена склоност ка замишљању. Он у себи носи вечну тежњу да себе замишља другачијим од онога какав заиста јесте у својој маленкости. Стога замишљање као нека врста

непромењивог закона управља животом и светом; вековима већ владају маске, појаве које замишљају. Кнежеви и свештеници, државник, војник и сељак, лекар и научник, трговац и уметник себе замишљају као неке који нису они. Ко је тај ко може да стави руку на срце и закуне се да је увек сасвим исправан? Истина, многи се труде да буду исправни према одећи, околностима или случају које су изабрали према унутарњем нагону, али нико не може променити себе маском: у новоме плашту он се често несвесно бори за хитне потребе; са даром приказивања стоји у вези и неспособност да се трајно одрже на том маскенбалу живота. Хохштаплер би тако радо да се из његовог речника избрише реч "немогуће". Ми му пребацујемо да хоће да замишља, запањује, копа по злату, плива у мору драгуља, вара и представља се као неко други. Зар он ипак није само дете времена "света и историје?" "Какав сам ја такви сте ви сви!" - довикује нам он. "Страст према злату хоће да помути ваша чула, чувајте ваше душе и ваш ум". "Хохштаплер има своју мисију, он вам пред очима држи огледало!".

CIP - Каталогизација y публикацији Народна библиотека Србије, Београд

343.91:159.9ВУЛФЕН, Ерих Психологија хохштаплера / Ерих Вулфен ; превео и приредио Томислав Гаврић ; (илустрације Драгослав Кањевац). Панчево : Знамење, 1999 (Нови Сад : Просвета). - 120 стр. : илустр. 21 цм. - (Библиотека Репринт)

Тираж 3000. - стр 4-5: Белешка приређивача / Томислав Гаврић

а) криминалци - Психолошки аспект ИД-73468428