Квинт Хорације Флак

Хорације се сматра најцитиранијим и најутицајнијим песником светске књижевности. Робовскога је порекла, из Апулије. Као грађанин је био врло ангажован. Био је tribunus militatis – заповедник легије у Брутовој војсци. У песниковом животу два догађаја имала су пресудан значај: борба у Брутовој војсци и Августово помиловање. По занимању је био писар што ће га и навести да почне да се бави књижевним радом.

Корпус Хорацијевих песама:

1. ЕПОДЕ – стваралаштво је започео Еподама, названим према метричком облику јер су писане у двостиху, од којих је други краћи и зове се epoidos. Написао је укупно 17 епода. Сам Хорације их је звао iambi-ма, јер је делимично опонашао јампски метар, али је свакако преузео оштри и сатирични тон хеленског јамбографа Архилоха. Хорације доста повлачи интертекстуалне везе између себе и Архилоха, између осталог, поредећи своју и Архилохову биографију.

2. САТИРЕ – Сатире су следећа збирка коју пише, издате у две књиге. То је збирка од 30 сатира, од којих је 18 у хексаметру. До Хорација сатира није била жанровски чиста, тек код њега постаје поетска. Хорацију је сметао претерано оштар тон сатира његовог претходника, и оснивача овог жанра – Луцилија. У сатири код Хорација преовлађује свакодневни говор. Зато он Сатирама мења назив у Sermones – разговори у којима се кроз смех изриче животна истина.

3. ОДЕ – У Одама Хорације се окреће рефлексији. Оде су написане у четири књиге, под утицајем Алкеја, Сапфе, Анакреонта и других грчких песника. Ове песме су тек касније назване одама. Сам Хорације их називао Carmina, Песме.

4. ПИСМА – EPISTULAE – За Хорацијеву поетику, на коју ће се угледати класицисти који буду писале поетике, најзначајнија је збирка две књиге Писама. Епистула је 23 и оне су писане у хексаметру. Неке обрађују теме из свакодневног живота, као права писма, а неке књижевну и моралну тематику. За књижевну тематику најзначајнија су три писма у другој књизи: Писмо Јулију Флору, Писмо Пизонима и Писмо Августу.

Када је већ стекао велику славу, не само у Риму, него и у целом Римском царству, Хорације је одлучио да баци перо. Само, је ли то било могуће уопште? Је ли песник заиста мислио да је писање у његовим рукама само?! Додуше, понекад се он још, као, на пример, у песми Мелпомени(Carmina, III), обраћао музама као подаритељицама песама, али то је тад била још само формалност, јер је песник мислио да је певање, пре и изнад свега, ствар самог песника и његовог талента. Отуда и долази та његова готово неотрпива песничка самосвест – да је својим песмама подигао споменик виши и од пирамида.

Али, ако су за њега музе ствар прошлости, јесу ли његове песме његове само? Та, Хорације није видео ствари као, рецимо, Лукреције и Вергилије. Они су песничко стварање некако испреплетали и доводили у везу са законима природе и сматрали да се

1

само песништвом, којим такође владају ти исти закони, може и сазнати то што је Лукреције називао rerum natura.Исто се истим сазнаје, рекао би грчки Лукрецијев узор Емпедокле из Акраганта на Сицилији. И доиста, није ли песнички ритам – као што ће, опет, у наше време писати, на пример, Нортроп Фрај – суштински повезан ритмом природе, рецимо сунчаном годином и свим менама што јој припадају? Је ли могуће да Хорације није разумео да у писању његове песме суштински учествују трептаји звезда, меци комета и бујање четинара. Та, становао је, на своме имању Сабинум, у близини једне шуме. Или, можда је размишљао, опет слично Вергилију у IV Георгики – да је довољно живети у складу с природом, па ту песме више и нису потребне.

У сваком случају, пошто је завршио своју трећу књигу Carmina, Песме, озбиљно је одлучио да престане да пише. Али ту га је сам цар Август, са којим се упознао преко Мецената, озбиљно прекорио и затражио да песник напише и четврту књигу Carmina, што је овај и учинио. Али, то није угасило његову жељу за одрицањем. Да поново не би био прекореван писао је нешто шта сам и није сматрао песничким делима, а што је назвао Sermones, Ћаскања и што је познатије као Epistulae, Писма.

Након што је завршио прву књигу од 20 epistula са око 1000 хексаметара, почео је рад на другој, са такође око 1000 хексаметара, у којој је намерио да ћаска о уметности. Тако је прво ћаскаво писмо послао пријатељу Јулију Флору, а друго Писону и његовим синовима. Али и ту се умешао цар Август, који је, изгледа имао веома јасну слику о томе шта је уметност, те који је смисао ових Хорацијевих ћаскања, па је од песника затражио да и њему, цару, пошаље такво једно ћаскаво писмо.

Та три писма: Флору, Писонима и Августу чине другу књигу Хорацијевих Epistula у којој се писма наводе овим редом: Августу, Флору и Писонима.

Занимљиво је да се прати шта је то Хорације о уметности писао Августу на царев наговор, након што је већ написао о томе Флору и Писонима шта је сам желео. Пре свега, има нечега заједљивог у песниковом обраћању цару на самом почетку тог ћаскања: кад већ није могао да му одбије захтев, Хорације ће бар мало прекорити цара тако што „сматра“ да су царски послови далеко озбиљнији и важнији од песничких, а поготово оваквих необавезних, ћаскајућих, па готово да се чуди Августу што се овај уопште упушта у тако неважне ствари као што је уметност. А, у суштини, веома је добро знао како цар види развој уметности у Риму и каква је Хорацијева улога у томе. Али, то само говори да је Хорације и након толико времена и даље окорели републиканац и да цару служи само онолико колико је неопходно да би живео нормално.(Неки, међутим, сматрају да је Хорацио конвертита и да се у потпуности ставио у службу Царству).

У сваком случају, у том обраћању Августу, на почетку овога писма, постоји нека сенка која се може лако ишчитати из песникове „обазривости“ да Цезару не одузима драгоцено време.

У суштини, Хорације, жедан царске песничке славе, као што се, на пример, види из поменуте песме Мелпомени, мерка како да и ту својом песмо надвиси Августа, као што је, као што пева у Мелпомени, надвисио царске пирамиде. Због тога он прво наводи да је Августово дело веће од дела свих ранијих римских владара и да је, утолико, прошлост

2

инфериорна у односу на садашњост. Е, ако је тако у царским стварима, онда треба да је и у песничким стварима исто тако, чиме Хорације води бригу о себи, желећи рећи да је он у песништву оно што је Август у царевању. Због тога и жестоко напада тезу која је тада владала у Риму да је најбоље оно што припада прошлости.

Следи Хорацијево побијање тезе о улози времена у вредновању дела, логичним закључцима у којима се цепидлачило на овај начин: колико власи треба да има ћелав чевек или колико зрна чини хрпу жита и сл. Тако и песник пита је ли довољно да је песник мртав сто година да би био бесмртан, или коју годину мање, или коју годину више. Или ни мање ни више, него баш једино сто.

Мишљење које сада Хорације презентује, не доводи се више у везу са Августом, без обзира какво оно било, већ са народним мишљењем. Јер, не може песник да доцира цару. Зато обазриво почиње да образлаже тезу како понекад народ суди добро, а понекад греши када је реч о песничким делима. Греши ако се толико диви старим песницима да сматра да са њима ништа не може да се упореди, да њима ништа не може да се претпостави.

Па ипак, не сматра Хорације да сва дела која припадају прошлости треба одацити. Он ће у писму Августу, као и у писмима Флору и Писонима, па онда и у неким песмама из Carmina, као што је, на пример, песма Liro, дакле, рећи да је идеал римске лирике грчка лирика. А то је управо и сам цар Август желео и унео у свој програм културне рестаурације за чију реализацију је мислио да је, уз Вергилија, баш Хорације најпогоднији песник. И, то је, несумњиво, веома добро и Хорације знао. Зато оно и ћаска са Цезаром о томе како би било добро да и народ промени укус, када је реч о римској песничкој традицији. Каже: било би лепо када би народ био критичкији па, рецимо, за бар неке ствари у том песништву рекао да су дате одвише старински. Такође, било би лепокада би народ увидео да се у римској књижевности протеклих времена многе ствари износе укочено, а многе ствари да се приказују без енергије.

Колико год то Хорацијево ћаскање са Августом о укусу публике било усмерено ка подизању рецепцијског нивоа, оно је ипак у највећој мери усмерено према афирмацији модернога у песништву и у уметности уопште, дакле онога за што се и сам Август залагао.

Хорације сматра да је величина грчке уметности почивала на томе што је увек, држећи се традиције, с једне стране, била отворена према ономе што је ново, што долази из будућности. Она је тако увек омогућавала да буде место сусретања прошллог, садашњег и будућег и омогућавала да се у сваком види и препозна и оно друго.

Писањем су омађијани и млади људи и озбиљни старци, без обзира јесу ли упућени у писање или нису. Из тога је рођена Хорацијева, али и Катулова и Вергилијева идеја о томе да песник мора да буде учен и школован за писање, poeta doctus. А, поред тога, он мора да је сав посвећен само песништву и оно мора да буде његова највећа и једина брига. Песник мора да брине једино о себи, а да буде равнодушан на сваку претрпљену штету, да живи оскудно и аскетски. И као такав, невојничан, он је потребан Риму.

Али, да се цар не досети, па помисли да су за Хорација сви људи с недостацима и грешкама, осим песника, а међу њима, наравно, пре свих Хорације, он и песницима замера многе ствари. Без потпуне посвећености и завештености песничком послу, певање је

3

узалудно и бесмислено. Тек онда када све остало губи пред њим свој писао, тек онда оно га задобија. Другим речима, одричући се себе у име песме, песник стиче њену потпуну наклоност, а она оправдање. Песник греши и када је дело већ створено, ако оно несмотрено доспе у руке читалаца који нису спремни да га приме. Хорације од читалаца тражи да буду ствараоци, јер као што се песник певајући мења, тако се и читалац, потуно прихватајући његово дело такође и у истој мери мења.

Уз то, Хорације ставља и овакву замерку песницима: неспремност за негативну критику и онда када се она не односи на цело дело, већ, можда, на само један стих. Пошто се осећа родитељем песме, он је спреман да се тврдоглаво бије за сваки њезин део, за сваки њен гест. Али питање је колико је он при том у праву, јер њему не би смело да је стало до одбране себе, већ до одбране песме. А песма се брани тако што ће песник учинити – па и на подстицаје читалаца – да буде савршена. Тако мало је значајно да ли је он и колико је он у праву.

С тим у вези је још једна претња која долази песнику од њега самог. Наиме, као што не прихвата доцирања која му долазе са стране, тако са друге стране, сматра да је све што он чини баш у најбољем реду. Иако му се то не чини тако, он ипак тиме чини терор над читаоцима, присиљавајући их да слушају оно што су већ чули и што више не желе да чују.

У том истом кругу размишљања је и песниково размишљање о наградама за своје дело. Хорације наводи једну чињеницу, а то је да песници сматрају да никада нису довољно награђени и да вредност њихових дела увек превазилазе пажње оних који их награђују. То сигурно долази од оне самосвести да је истинско песничко дело непоновљиво, као што је, на пример, непоновљиво и божје дело и да то што песник ради може још само бог да ради.

На крају свог ћаскања са царем, опет ће Хорације – да се Август не досети тајних песникових мисли о себи и царевини – опет ће, дакле, Хорације претворно рећи како се ипак царева дела не могу мерити са песничким делим, јер су од ових несразмерно већа.

Тако је Хорације, у извесном смислу, објаснио цару Августу своје одрицање од писања које му је и пре овога писма саопштио(што цар није хтео да прихвати) и о чему је цар могао да чита у Хорацијевом писму Јулију Флору. Отуда је писмо Флору можда још у већој мери писмо Августу, јер Флора не погађа престанак Хорацијевог писања у толикој мери као Августа чији је Хорације један од најбитнијих рестаураторских песника. Отуда је, дакле, то што песник пише Флору далеко пажљивије читано у царском кабинету на Палатинуму.

У писму Флору Хорације је наводио да је почео да пише због материјалне беде у коју је запао после Филипа 24. године пре нове ере, када је био поражен у Брутовој војсци, па му је после тога конфисковано имање и додељено царевим ветеранима. Почео је да пише због новца. А онда, пошто му је Меценат доделио имање Сабинум, и пошто је живео безбрижно, одлучио је да престане да пише. Јесу ли то, доиста, ваљани разлози за почетак и за престанак песничког стварања? – Може бити, када би Хорације сматрао да је песничко стварање само средство за остваривање животних циљева. Али, тешко да би се то могло за овог песника рећи.

4

Уопште, Хорације је први песник који је тако темељито образложио у неком делу своје разлоге за одустајање од онога за што је, ипак, једино живео. Само, не треба да се тако олако прелази ни преко „разлога беде“, пошто писање увек долази са руба постојања, било да је реч о овом или оном рубу.

Осећај неимања чини песника блаженим и ослобођеним, незаокупљеним ничим што није сама песма. После, када је Хорацију живот у Сабинуму био потаман, тиме је био задобијен онај смисао који је песник освојио песмом. Хорације је удесио свој живот на онај начин на који је удешавао песме, па сада ове више и нису потребне.

Има још нешто на што песник, када је реч о одрицању, указује Флору, а преко Флора Августу, а то је, каже, старост.

Може ли старост заиста да одузме песму? Та, није ли песма баш ствар искуства и зрелости које долазе са старости?

Хорације је можда помислио да је његовим сликама из младалачких песама исцрпљено оно што је било, оно што јесте и оно што ће бити, у потпуности. Можда Хорације мисли да је певање ствар енергије, а у вези са њом и радости и наде у оно што ће доћи? Кад старост дође, ничега више од тога нема.

Хорације указује на неку врсту отуђења у граду и отуда његова песма постаје сувишна, празна и бесмислена.

Ипак, колико год ти разлози за одустајање од писања били велики, Хорације не износи и онај, вероватно прави, а тај је да га Августов културни програм ограничава, без обзира колико се са њим и сам слагао. Песници и уметници уопште не подносе налоге за стварање, без обзира колико се они подударали с њиховим унутрашњим разлозима. А, поготово, ако они долазе са оне стране на којој Хорације интимно није никада стајао, већ се, напротив, против ње као републиканац жестоко борио. Он, у суштини, у овим својим ћаскањима са Августом, Флором и Писонима обавештава ту тројку да је урадио што је могао на линији њихових културних програма и сад је тренутак да се одложи перо.

У писму Луцију Калпурнију Писону и његовим синовима то се не каже на тај начин, али разуме се да савети које ту песник даје могу да дођу само од онога ко је некад писао а сад још само ћаска на тему како се то ради. Ћаска пред неким ко је, са једне стране, представник војне власти и пред ким се дрхти, а са друге ко се и сам разуме у уметност и књижевност, слично Август са једне и самом песнику са друге стране. Осим тога, ратовање је, као и песништву, за Хорација – као што је некад било и за Хорацијевог узора Архилоха – такође вештина. Коначно, у својим рукама Аполон држи лук и лиру. Пре но што је почео да пише и Хорације је ратовао, на страни Брутове војске, против Августа као tribunus militatis. И био командант једне легије. Строгост командовање не разликује се од строгости писања. Зато се Хорације и дивио Писону о коме постоји ова прича:

Кад су се два војника искрала из логора, а после се само један вратио, Писон је наредио центуриону да му одсеку главу, јер није бринуо и о оном другом војнику. А кад је то требало да се изврши, вратио се онај други војник. Центурион је тад одустао да казни првог војника и похитао да о томе обавести Писона који међутим, нареди да их све тројицу погубе одсецањем главе: првога зато што је већ осуђен на смрт, а казна није извршена,

5

другога зато што је дао повода да се његов друг осуди, а Центуриона зато што није извршио заповест.

Хоратијево одустајање од писања условљено је такође одсуством неке војничке строгости у песнику којом се пишу песме. Као што се војнички живи на живот и смрт, тако се и пева на живот и смрт. Ваљда због тога, песник на крају писма Писонима и наводи тако упечатљив Емпедоклов пример: ако песник одлучи да умре, онда је та његова одлука равна одлуци да живи. А то у случају одрицања од писања значи: ако је песник одлучио да више не пише, онда је та одлука равна одлуци с којом се у младости одлучио на писање.

Свако ко покуша да га спречи чини супротно од онога што је најбоље за песника. Тако је Хорације ћаскајући о уметности изнео разлог својих песничких понашања какве Августу не би могао да изнесе ни у најстрожој форми философског трактата.

6