Правни факултет Универзитета у Нишу

Семинарски рад из Виктимологије

Хулиганизам

Студенти: Андреј Стојчев 173/11

Милан Митић 175/11

Ментор: др Миомира Костић Угљеша Радуловић 271/11

Ниш, децембар 2013.

0

Садржај:

стр.

1. Увод................................................................................................................22. Појам хулиганизма........................................................................................3

2.1. Порекло хулиганизма.............................................................................43. Насиље и спорт..............................................................................................5

3.1. Навијачке групе......................................................................................64. Хулиганизам, политика и криминал............................................................75. Хулиганизам у Србији..................................................................................96. Сузбијање насиља у спорту........................................................................127. Закључак.......................................................................................................148. Литература...................................................................................................15

1

1. Увод

Виктимологија је релативно нова научна дисциплина, а предмет њеног проучавања су, како јој само име каже, жртве (victimа- жртва и logos- наука, проучавање). Ова наука бави се низом веома осетљивих проблема који погађају данашња модерна друштва, а ту спадају разне врсте виктимизације настале услед деловања криминала, ратова, прогона на верској, националној и политичкој основи, затим услед саобраћајних несрећа, елементарних непогода и свих ситуација у којима постоје жртве.1

Чини се да је данас у свету, а и код нас, све више насиља, које се јавља у разним облицима, а нарочито је изражено код младих. Усвајајући погрешне системе вредности, млади – инструисано или самостално – прибегавају насиљу које врло често има озбиљне, па чак и трагичне последице. Насиље навијачких група на спортским теренима и изван њих све је присутније и прети да постане образац понашања. Спортске активности више нису рекреација, уживање и „фер-плеј“. Данас су спортски клубови и комерцијализовани и оријентисани само на стицање профита. Када се ствари тако поставе, навијачи се стављају у пасивни положај посматрача, а бодрење омиљеног клуба прераста у мржњу, непријатељство и агресију, чиме се млади ослобађају фрустрација, беса и негативне енергије. Овакав начин понашања посебно је изражен када је реч о фудбалу.

Насиље у спорту варира од вербалног до физичког, а заједничко за све врсте насиља је стварање тензије између супротстављених страна, које може ескалирати на стадиону или ван њега и угрозити јавни ред и мир. Данас навијачи више не навијају ЗА свој клуб, већ навијају ПРОТИВ супарничког клуба, што у суштини и јесте окидач за насиље.

Како је дошло до претварања навијања у хулиганизам, како је он повезан са различитим политичким и криминалним структурама и да ли постоје начини за његово спречавање и превенцију, биће неке од питања на које ћемо се трудити да у овом раду одговоримо.

1 http://sr.wikipedia.org/wiki/Виктимологија(16.12.2013)

2

2. Појам хулиганизма

Хулиганизам као једна врста насилничког понашања посебно је карактеристичан за млађу популацију. Има више разлога зашто је то тако. Период адолесценције је период бунтовништва које свака индивидуа на свој начин доживљава и испољава. Тај процес иде паралелно са процесом формирања личности, у коме млад и несигуран тинејџер има тежњу да припада некој групи у којој ће се осећати прихваћеним. Врло често такву врсту „уточишта“ млади налазе у навијачким групама. Наравно, ту ваља напоменути да се ради о младима који су из неког разлога лоше или непотпуно прошли кроз процес социјализације. То су такозвана „проблематична деца“, а међу њима има и оних из виших друштвених слојева, мада су нижи слојеви много заступљенији.

Нагомилано незадовољство код таквих особа претвара се у непријатељство и агресију, а насиље постаје главни начин ослобађања од негативне енергије. С обзиром на све наведено, хулиганизам се може дефинисати на следећи начин:

„Хулиганизам је насилно понашање којим део публике на спортским догађајима, кроз припадање навијачкој групи изграђује свој персонални идентитет, који исказује фрустрацијску агресију деструкцијом материјалних ствари или повређивањем противника.“2

Када је реч о дефинисању хулиганизма, веома је битно нагласити разлику између хулиганизма и вандализма. Вандализам је шири појам од хулиганизма и он се односи претжно на насиље према имовини и материјалним стварима, док се хулиганизам односи, осим на ово што је наведено, и на насиље над живим бићима, а то су обично навијачи супарничког тима и органи јавног реда.3 Хулиганизам је, гледано из другог угла, начин супротстављања ауторитету, јер се кроз учествовање у активностима навијачких група стиче лажни утисак моћи над другима, јер се у основи не поседује моћ над собом.

Постоји низ разлога због којих је поменути осећај моћи лажан и привидан. Још крајем XIX, Густав Ле Бон је у својој „Психологији масе“ утврдио да појединац у маси губи свој идентитет, карактерне особине и губи сопствену вољу, а да се маса као целина понаша као посебна индивидуа, са посебним идентитетом, те да је потребан вођа који који ће да је усмерава. Човек у маси може да уради ствари за које никада не би помислио да је способан, чак и оно што није у складу са његовим моралним начелима. Баш због тога се сматра да су навијачке групе инструисане од стране разних политичких и криминалних интересних група, које их користе као инструмент за остваривање сопствених интереса.

2 Марија Ђорић, Политизација хулиганизма, „Политичка ревија“ (година XXII, IX), бр. 3/2010, страна 3853 Ibidem, страна 388

3

Такође, потребно је направити и дистинкцију између хулигана и осталих навијача. И једни и други имају јаку емоционалну везаност за клуб за који навијају. Разлика је у томе што ватрени навијачи навијају ЗА тим и немају у свом психолошком профилу ону агресивну и деструктивну ноту, односно немају потребу за насиљем. Значи, нису сви навијачи хулигани, али сви хулигани јесу навијачи. Статистика показује да су хулигани обично млади људи, обично нижег образовања, неки од њих имају криминални досије. Многи имају разне финанијске и социјалне проблеме, а у скоро сто одсто случајева ради се о особама мушког пола.

У контексту савременог хулиганизма, морају се истаћи као најпознатије, пре свих, енглеске навијачке групе, затим немачки хулигани, а од 90-их на овамо и пољски навијачи, који имају развијен систем навијачких група, не само у првој лиги, већ у свим лигама и познати су по изгредима. Такође, и Русија је позната по окорелим хулиганским групама. На утакмици између „Спартака“ и „Харлема“ 1982. у Москви настрадало је 340 људи.4

2.1. Порекло хулиганизма

Хулиганизам као насилничко понашање фудбалских гледалаца корене има у Великој

Британији. Према Ричарду Гиљанотију, почетак модерног фудбалског хулиганизма везан је за телевизијски пренос утакмице између „Тотенхема“ и „Сандерленда“ 1961. године. Он наводи да су насиље између супарничких навијача, вандализам, провокација полиције и ривалитет између фанова били први показатељ овог феномена.5 Такође, један од најтрагичнијих инцидената у историји хулиганизма изазвали су Енглески навијачи. На утакмици између „Јувентуса“ и „Ливерпула“ на Бриселском Хејселу 1985. године погинуло је 39, а повређено преко 600 људи.. Стотинe милиона људи пратило јe финалe Купа шампиона измeђу „Ливeрпула“ и „Јувeнтуса“ када су навијачи „Ливeрпула“ пробили ограду и сабили „Јувeнтусовe“ фановe у крај, што јe проузроковало пад зида од три мeтра гдe јe вeћина погинула, док су остали страдали у обрачунима, од ножeва и камeница, а нeки су страдали у свeопштeм стампeду. Трагeдија јe рeзултирала забраном играња eнглeских тимова у свим eвропским такмичeњима до 1990, а „Ливерпулу“ до 1991 године.

Талас хулиганизма се од тада као епидемија раширио целим светом, а није заобишао ни Србију, поготово у последњих петнаестак година. Српски навијачи праве изгреде и изазивају немире и на домаћим стадионима и око њих, али и у иностранству. Тако су, на пример, хулигани београдске навијачке групе „Ултра бојс“ 2010. године у Ђенови 4 Марија Ђорић, Политизација хулиганизма, ......op. cit. страна 3935 Марија Ђорић, „Хулиганизам као међународни феномен“, Ревија за безбедност, Центар за безбедносне студије, година IV, 2012, Београд, страна 46.

4

насилно прекинули фудбалску утакмицу Србија – Италија, а вођа хулигана Иван Богданов, који је од раније већ познат као екстремно насилан, ухапшен је два дана касније.

Многи појаву хулиганизма у Србији повезују са кризном политичком, економском и социјалном ситуацијом која у нашој земљи траје већ дуго, али се са друге стране ипак не може оспорити и чињеница да је хулиганизам екстремно изражен и у земљама западне Европе, које имају доста виши животни стандард од Србије.

3. Насиље и спорт

Пре него што је спорт професионализован почетком индустријске ере, односно настанком радничке класе, спортске активности биле су начин испуњавања доколице и задовољавања потребе за игром. Потреба за игром је једна од суштинских потреба сваког људског бића. Спорт је, као својеврсна игра, слжила је људима за забаву и разоноду, за растерећење и скретање мисли са свакодневних проблема и брига. Све док спорт није постао комерцијализован, његова суштина била је у самој игри, а не у резултату и надметању. Игра и нема другог смисла осим себе саме, неизвесна је и допушта могућност грешке или изненађења.6 Сврха спорта је у кретању, такмичењу, комуникацији, али и групној идентификацији.

Према дефиницији одбора UNESCO-а, спорт је „било која физичка активност која има карактер игре и која укључује напор исказан код себе или заједно са другима или изазов у односу на природне елементе“.7

Спорт је, као и сваки друштвени феномен, подложан променама, и то променама и у свом садржају и сврси, али и у вредносном систему који садржи. У односу на претходне векове, све ове особине спорта су се много промениле, а нарочито његов вредносни систем и то услед поремећеног односа друштва према спорту.

Почетком XX века, спорт је комерцијализован. То је текло упоредо са процесом индустријализације и урбанизације. Раније је спорт био резервисан само за високу класу, која је слободно време посвећивала рекреацији. Стварањем радничке класе и наглим развојем масовних медија спорт више није био само разонода, већ је постао професија. Спортски клубови, а поготово фудбалски клубови, комерцијализовани су и игра је постала посао, а знамо да је циљ сваког посла зарада. Фудбал се временом претворио у љуту

6 Драгана Захаријевски, Спортске активности између игре и насиља, Социјална мисао, 1/2009, страна 387 Миомира Костић, Слободанка Константиновић-Вилић, Виктимологија, Ниш, 2012, страна 406

5

борбу за профит, чиме се променио сам карактер овог спорта и сврха коју је оригинално имао.

Спорт је постао најважнији феномен савременог друштва, а фудбал је постао „најважнија споредна ствар на свету“. Људи масовно почињу да одлазе на фудбалске утакмице, граде се огромни стадиони за велики број људи, а то ствара подлогу за формирање великих навијачких група. Ово постаје глобални феномен који је карактеристичан за цео свет и који се раширио као епидемија.

Насиље у спорту врше, пре свега, сами спортисти на терену. Постоје спортови који захтевају контакт између играча, па и одређену примену насилне игре, али исто тако постоје правила и ограничења за примену снаге.

3.1. Навијачке групе

Свуда у свету где постоји спортска култура и где се игра професионални фудбал, постоје и навијачке групе које се окупљају око свог омиљеног клуба. Образац понашања хулигана из свих навијачких група је мање-више исти, тако да се од земље до земље међусобно не разликују баш много.

Постоје два основна критеријума на основу којих се стиче углед навијача. Први критеријум је навијачко искуство, које представља дужину навијачког стажа појединца и карактерише се што већим бројем утакмица којима је присуствовао. Други, још битнији критеријум је учествовање у активностима навијачке групе, редован одлазак на утакмице, па чак и кад тим гостује. Наравно, много више се цене навијачи који редовно посећују утакмнице, учествују у тучама са другим навијачима и показују све потребне облике девијантног понашања како би потврдили своју репутацију.

У свим навијачким групама строго се поштује хијерархија. На челу групе налази се вођа, затим иду његови најближи сарадници, а потом остали чланови.8 Вођа је обично неко ко се посебно истицао бруталношћу у тучама са навијачима супарничких тимова или са полицијом. Даље, свака навијачка група има одређена обележја и симболе којима се истиче и разликује од других навијачких група. Основна обележја сваке навијачке групе су: застава, грб, шал и навијачка химна.

Сви ови навијачки симболи чувају се као реликвије, јер је за хулигане највеће понижење отети им заставу или шал, на којима стоји грб или друга обележја клуба. Свака навијачка група има посебно име. Та традиција преузета је из Велике Британије. Тако су навијачи Арсенала „Gooners“, навијачи Манчестер јунајтеда „The Red Army“, у Русији, 8 Марија Ђорић, „Хулиганизам као међународни феномен“, оp. cit. страна 51

6

навијачи Спартака из Москве себе називају „Гладијатори“, навијачи Хајдука из Сплита „Торцида“, итд. Код нас, навијачи Партизана су „Гробари“, навијачи Црвене звезде су „Делије“, навијачи Ф.К. Рада су „United force“... Све ове групе се међусобно не разликују много по својим хулиганским активностима, по изразитој агресивности и инцидентима који знају да доведу и до трагичних последица.

Навијачка химна је посебно обележје идентитета сваке навијачке групе. Осим стандардног репертоара песама које обилују псовкама, увредама и ласцивним коментарима, свака навијачка група има песму коју сматра својом химном. Све песме које хулигани певају на стадионима и ван њих у себи садрже елементе националне, расне или полне дискриминације. Уз химну се врло често изводе специјалне кореографије које се месецима брижљиво приремају и организују, укључују велики број људи, који синхронизовано изводе увежбане покрете. Врло је карактеристично да су за време извођења кореографија, а поготово певања песама, навијачи леђима окренути терену, уопште не прате утакмицу, што додатно сведочи о томе да њихови примарни мотиви нису уживање у спортској игри и подржавање тима, а о томе ће више речи бити у наредним поглављима.

4. Хулиганизам, политика и криминал

Појава хулиганизма у Србији историјски се поклапа са временима најжешћих политичких и социјалних превирања, са временом грађанског рата и цветања национализма и криминала, па је зато потребно направити мали осврт на историјске прилике у бившој Југославији почетком деведесетих.

Почетком деведесетих година, под политичким утицајем, дошло је до наглог јачања тзв. „националне свести“ код Срба, Хрвата и босанских Муслимана, што није ништа друго него зачетак екстремног национализма, који ће своје пуне последице показати у годинама које су уследиле.То је одговарало политичким структурама које су заговарале распад СФРЈ. Зато се и каже да је распад СФРЈ започео на стадиону, и то 1990. године, на Динамовом стадиону у Загребу на утакмици са Црвеном звездом. Сукоб Звездиних и Динамових навијача на финалној првенственој утакмици, општа туча са полицијом и нереди који су трајали до касно у ноћ у Хрватској су проглашени почетком Домовинског рата. Наравно, из ове перспективе може се претпоставити да је читав догађај био изрежиран од стране националистичких структура. Навијаче Црвене звезде је тада предводио Жељко Ражнатовић Аркан, тек устоличени вођа ове навијачке групе. Пре утакмице, навијачи су се међусобно сукобили на Тргу Бана Јелачића, када су два Динамовца избодена. У свеопштој тучи и ломљави на стадиону и на улицама Загреба

7

повређено је око 150 људи. Спортски мечеви од тада постају све мање прилика за уживање у спорту, а све више место окупљања екстремиста, који су под маском навијања изражавали своје политичке ставове и социјално незадовољство.9

Скретање пажње јавности са битних друштвених проблема је свима добро знано политичко средство. Насиље, говор мржње и екстремни национализам у политици резултира насиљем и тензијама у свим сферама друштва, па и у спорту. Навијачи се инструментализују од стране разних политичких и криминогених структура; ситуација у фудбалу постаје све лошија – намештају се мечеви, на сумњиве начине продају се играчи и клубови, а криминал улази у све поре спорта. Почетком ратних сукоба на територији бивше СФРЈ, стварају се навијачке групе са организационо јачим структурама, а некима од навијача то постаје „професија“. Они од клубова добијају повластице, укључени су у њихов рад, у доношење важних одлука, а не ретко се укључују у прљаве послове власника и менаџера клубова. Док рат бесни, многи политичари и криминалци активно се укључују у управљање клубова, а навијаче користе за обављање „прљавих послова“. Кроз пословање клубова окреће се велики новац, стечен криминалом, ратним профитерством и трговином дрогом.

Фудбал постаје врло уносан посао, а у управне одборе клубова улазе људи из политике , полиције, судства и бизнисмени са сумњиво стеченим капиталом. Сви они учествују у изакулисним борбама и намештању мечева, као би се осигурао што већи профит и остварио унапред одређен интерес. Неки лидери навијача фудбалског клуба „Црвена звезда“ у сарадњи са људима из управе клуба основали агенцију „Делије“, док су вође навијача партизана на исти начин основали агенцију „Гробари“. Ове агенције се баве продајом реквизита и навијачке опреме, организовањем посета навијача мечевима у земљи и иностранству, а навијачке вође обезбеђују бесплатне улазнице и многе друге бенефиције.10

Хулиганизам се и генерално, као социјална и политичка појава тесно повезује са идеологијом десничарског екстремизма, који је у том периоду био посебно изражен. Држава се распадала, закон се није поштовао, а криминални кланови су спроводили своју правду и кројили судбину народа, наравно, све то уз неизоставну политичку залеђину. Ксенофобија, расизам, национализам и хомофобија су основне одлике једне навијачке групе у Србији, а те особине посебно су биле изражене деведесетих.

Ни данас стање није ништа боље. У нашој земљи и даље цветају хулиганске групе које изазивају немире и код нас, али и у свету стварајући тако веома лошу предтаву о Србији. О бруталности навијачких група сведочи и неколико инцидената који су се догодили неколико година уназад. Године 2007, 2. децембра, на утакмици Црвена звезда –

9 Мр Зоран Мисић, проф.др Желимир Кешетовић, Хулигани у Србији у троуглу спорта, политике и криминала, Теоријско-стручни часопис „Безбедност“, 1/2012, страна 10410 Ibidem, стр. 107

8

Хајдук, навијач Црвене звезде Урош Мишић је у општим нередима који су хулигани направили на стадиону покушао запаљеном бакљом да убије полицајца Небојшу Трајковића. За своје кривично дело прво је осуђен на 10 година затвора, али је Апелациони суд умањио казну на пет и по година.

Још свирепије насиље догодило се када је 2009. године, пред сам почетак утакмице „Партизан“ – „Тулуз“, група хулигана напала навијаче „Тулуза“ који су дошли у Београд да гледају утакмицу. Од последица тог напада дванаест дана касније преминуо је двадесетосмогодишњи Брис Татон. Он је на смрт претучен и бачен са 4 и по метара високог степеништа на Теразијама.

У нашој земљи, хулиганизам је најизраженији у оквиру навијачких група „Црвене звезде“, „Партизана“ и Ф.К. „Рад“ и њихових подгрупа, као што су „Јужни фронт“, „Гробари“, „Алкатраз“... По својој бруталности и екстремности посебно се истичу навијачи Ф.К. „Рад“ – њихово екстремно језгро броји само 80-100 навијача, али су учествовали у великом броју нереда и масовних туча. Један њихов део припада неформалној групи „Skinheads“, карактеристичног изгледа и начина облачења, са нацистичком, расистичком и шовинистичком идеологијом. Њихова навијачка група „United force“ je позната по томе да врло често улази у сукобе са полицијом.

5. Хулиганизам у Србији

Злоупотребљавајући љубав према спорту и патриотизам, банде маскираних разбојника у Србији сеју страх већ годинама, а чини се да нико од надлежних не реагује, или та реакција буде неадекватна. У оквиру навијачких група „Црвене звезде“, „Партизана“ и „Рада“ постоје многе подгрупе, од којих су неке врло екстремне у свом деловању. Заговарају расизам, ксенофобију, хомофобију, а сваког ко се с њима не слаже сматрају издајником. Сматра се да у србији постоји око 3000 најекстремнијих хулигана подељених у навијачке подгрупе, од којих свака има свог вођу и своју хијерархију која се строго поштује.

У оквиру фудбалског клуба „Црвена звезда“ делују подгрупе „Ultra boys“, „Belgrade boys“ и „Ultras“.

Као подгрупе навијача црно-белих издвајају се подгрупе „Алкатраз“, „Лудаци – Падинска скела“, „Анти-Роми“, „Headhunters“, „South family“, „Irriducibili - NBG“, „Shaddows“, „Extreme boys“ и „Brain damage“.11

11 http://www.b92.net/insajder/arhiva/arhiva.php?nav_category=1047&nav_id=437387(20.12.2013)

9

Подгрупа Ф.К. „Рад“ је „United force“. Већ смо у претходним поглављима напоменули да су навијачи овог клуба малобројни, али да су по својим убеђењима најекстремнији десничари и да се са свим својим неистомишљеницима обрачунавају врло брутално.

Навијачкe групe организованe су као класична војска са урeђeном хијeрархијом, на чeлу сe налази командант, испод њeга су вођe подгрупа, а испод њих групe навијача. Припадници групe слeпо су одани вођи. Тако у насилничком понашању углавном учeствују млађe особe, јeр јe то јeдини начин да напрeдују кроз хијeрархију групe, доказују сe вођи, тако што су спрeмни да сe потуку са полицијом или с ким год трeба, да употрeбe оружјe или да урадe шта год им вођа нарeди. О свeму што сe дeшава, мора да сe извeсти вођа, а сваки вођа, за сваку акцију мора да добијe дозволу команданта.

Хулигани у овим групама и подгрупама током низа година вршили су и разна кривична дела која немају никакве везе са насиљем на стадионима и спортским приредбама. Кривична дела која им се стављају на терет су:

- Спречавање службеног лица у вршењу службене дужности- Недозвољено држање оружја и експлозивних направа- Насилничко понашање- Неовлашћено поседовање, израда, размена и стављање у промет ватреног оружја и

муниције- Неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога- Кривично дело тешке крађе- Кривична дела покушај убиства и убиство- Наношење тешких телесних повреда12

Пре свега, из горе наведеног се види да се иза паравана навијачких у ствари крију криминалне групе, чије деловање нема никакве везе са патриотизмом, љубави према фудбалу и свом клубу.

За сва ова и многа друга кривична дела, против многих хулигана током година подигнуто је преко 150 кривичних пријава, а правоснажних пресуда је на жалост врло мало. Казне су, чак и кад их буде, врло благе, а поступци пред судовима се одуговлаче и трају годинама.

Што се тиче насиља на фудбалским теренима и око њих, инциденти се догађају врло често и то не само за време утакмица, већ и пре и после њих. Некада се туче између различитих група навијача заказују унапред, а сви ови изгреди као последицу имају чак и смрни исход.

12 http://www.b92.net/insajder/arhiva/arhiva.php?nav_category=1047&nav_id=435268(20.12.2013)

10

На 113. фудбалском дербију између „Црвене звезде“ и „Партизана“, 10. децембра 1999. године погинуо је Звездин навијач Александар Радовић. Њега је са супарничке трибине погодила бакља једног од вођа навијачке групе „Алкатраз“. Он ипак није оптужен за кривично дело убиства, већ за кривично дело изазивање опште опасности, за шта је осуђен на годину дана и 11 месеци затвора.

Тројица навијача Партизана, 12. маја 2002. године на железничкој станици код Панчевачког моста на смрт су претукла старца Живорада Шишковића, само зато што је покушао да од њихових батина одбрани једног кинеског држављанина. Њих тројица такође нису оптужена за убиство, већ за кривично дело учествовања у тучи.

19. октобра 2005. у Обрeновцу, убијeн јe навијач Партизана, Радован Милошeвић. Њeга јe ножeм убио малолетни навијач „Црвене звезде“. Милошeвић јe најпрe покушао да одузмe шал са обeлeжјима клуба Црвeнe звeздe, због чeга јe нападач извадио нож и избо Милошeвића. Поступак против малолетног убице јe окончан, тако што јe он најпрe осуђeн на три годинe затвора, а по жалби Окружног тужилаштва, казна јe прeиначeна на чeтири годинe и шeст мeсeци затвора.13

На железничкој станици у Раковици, у возу који саобраћа на релацији Београд – Бар, 4. августа 2005. у сукобу навијача „Рада“ и „Вождовца“, убијен је Бојан Мајић. Првостепеном пресудом Окружног суда у Београду, убица Бојан Хрватин је најпре осуђен на 30 година затвора, али је 2012. Године Апелациои суд преполовио казну и правоснажно га осудио на 15 година затвора. Након годину дана бекства, Хрватин је ухапшен и тренутно се налази на одслужењу казне.14

Навијач Црвeнe звeздe Марко Благојeвић осуђeн јe на 10 година затвора због убиства Алeксандра Панића из Жeлeзника на фудбалском тeрeну ФК "Жарково". 27. јула 2006. Благојeвић јe у тучи која јe избила измeђу навијача „Партизана“ и „Црвeнe звeздe“ ножeм избо Панића, који јe, послe нeколико минута, подлeгао поврeдама. Туча "дeлија" са Сeњака, такозваних "ултрабојса", и "гробара" из Жeлeзника била јe уговорeна тeлeфоном, а учeсници тучe сe нису ранијe познавали.

14.4.2008, новосађанин Дeјан Димитријeвић убијeн јe у унапрeд договорeној масовној тучи навијача Војводинe и Партизана у Футогу. Димитријeвић јe погођeн мeтком у стомак у уговорeној тучи присталица Партизана и Новосађана. У тучи јe коришћeно и ватрeно и хладно оружјe, односно пиштољи и мeталнe шипкe. Стeван Станковић јe осуђeн на 15

13 http://www.b92.net/insajder/arhiva/arhiva.php?nav_category=1047&nav_id=437387(20.12.2013)14 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.291.html:372324-Prepolovljena-kazna-Hrvatinu-za-ubistvo-navijaca(21.12.2013)

11

година затвора због убиства Димитријeвића и покушаја убиства још једног малолетног навијача и нeовлашћeног држања оружја.15

Из свих наведених примера, може се извући закључак да су инциденти све озбиљнији и са све тежим последицама, да у изгредима учествује много малолетника, а такође и да су законске санкције врло благе и да судски поступци трају предуго.

6. Сузбијање насиља у спорту

Понашање навијача на спортским теренима и ван њих постало је проблем за сва савремена друштва, а хулиганизам је постао глобални социјални феномен, за који не постоји коначно решење. Мечеви којима присуствују познате навијачке, тј. хулиганске групе унапред се проглашавају мечевима „високог безбедносног ризика“. И поред мера предострожности, на таквим утакмицама обично долази до туча, ломљења столица, паљења бакљи, па и употребе хладног и ватреног оружја. Неки од начина за сузбијање насиља на спортским манифестацијама су пооштравање законске регулативе, ангажовање обезбеђења и формирање редарских служби на спортским теренима, учествовање полиције у одржавању реда, али и кроз образовање и информисање становништва о овом проблему и могућим путевима његовог превазилажења.

У Стразбуру је 1985. године усвојена „Европска конвенција о недоличном понашању гледалаца на спортским приредбама, посебно на фудбалским утакмицама“, која има за циљ прописивање стандарда и мера за спречавање и контролу насиља на спортским теренима.16 Овом конвенцијом се, између осталог, прописује обавезно постојање редарских служби, које ће бринути о безбедности гледалаца на спортском терену. Главни циљ постојања редарских служби је да самим својим присуством делују превентивно и обесхрабрујуће за све оне који имају намеру да изазову насиље. Њихов посао је да не дозволе уношење недозвољених средстава на стадион, надгледање критичних делова трибина, спречавање нагомилавања људи и реаговање на инциденте. Ипак, редарске службе немају ни овлашћења ни могућности да се супротставе хулиганима уколико ипак дође до дивљања и насиља.

Овлашћења да делују против насиља на спортским теренима има полиција, која такође мора присуствовати утакмицама, а бројност и структура полицијских снага зависе од нивоа ризика који свака утакмица носи. Улога полиције на спортским приредбама у

15 http://www.b92.net/insajder/arhiva/arhiva.php?nav_category=1047&nav_id=437387(20.12.2013)16 Проф. Др Ненад Ђурђевић, Обавеза организатора спортске приредбе да образује одговарајућу редарску службу, Теоријско-стручни часопис „Безбедност“, 1/2012, страна 148.

12

Србији јасно је одређена Законом о полицији, Законом о јавном окупљању и Законом о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама.17 Спортске приредбе припадају посебној врсти јавних скупова, па сходно томе, полиција има иста овлашћења као и на јавним скуповима било које врсте. Овлашћења полиције балансирају између спречавања насиља и нарушавања јавног реда и мира са једне стране и неугрожавања права људи на јавно окупљање са друге стране. Иако су недовољне за самостално и непосредно обезбеђивање спортских приредби, функционално структуриране полицијске јединице за спречавање насиља на спортским теренима, чине веома битан део савремених полицијских организација.

Још један, по нашем мишљењу можда и најбитнији начин за сузбијање насиља на спортским теренима јесте континуирано образовање које би могло помоћи у промени васпитних ставова хулигана и смањењу њихових насилничких и нагонских тенденција. Образовање би такође могло да допринесе и развијању способности за прилагођавање друштвено пожељном понашању на спортским теренима.

Што се тиче законске регулативе код нас,у Србији је 2003. године донет Закон о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама. Овај закон је мењан два пута, 2007. и 2009. године. Под насиљем и недоличним понашањем на спортским приредбама, у смислу овог Закона, сматра се: физички напад на учеснике спортске приредбе; физички обрачун између учесника на спортској приредби; бацање на спортски терен или у гледалиште предмета који могу да угрозе живот, физички интегритет лица или имовину; изазивање мржње или нетрпељивости која може да доведе до физичких сукоба учесника; оштећивање спортског објекта, опреме, уређаја и инсталација на спортском објекту на коме се одржава спортска приредба; изазивање нереда приликом доласка, односно одласка са спортског објекта или у спортском објекту, ремећење тока спортске приредбе или угрожавање безбедности учесника спортске приредбе или трећих лица; неовлашћени улазак на спортски терен; неовлашћени улазак у службене просторије и службене пролазе спортског објекта на коме се одржава спортска приредба; уношење у спортски објекат и употреба алкохола или других опојних средстава; уношење у спортски објекат односно коришћење пиротехничких средстава и других предмета и средстава којима може да се угрози безбедност учесника у спортској приредби или омета њен ток; неовлашћени улазак у део гледалишта спортског објекта који је намењен противничким навијачима.

7. Закључак

17 Доц. др Обрад Стевановић, Модели организационе структуре полиције за спречавање и сузбијање насиља на спортским приредбама, Теоријско-стручни часопис „Безбедност“, 1/2012, страна 127

13

Хулиганизам као глобална појава, на нашим просторима је добио једну сасвим нову димензију. Сагледавајући историјске околности, од распиривања национализма, грађанског рата, цветања криминала, разних друштвених превирања, па све до увођења демократије и улазак у процес транзиције, наше друштво је било плодно тле за појаву екстремних десничарских и криминалних организација, које су се криле иза паравана навијачких група. Нагомилана негативна енергија нашла је свој „издувни вентил“ кроз најбруталније насиље и разарање.

Видели смо на које су се све начине злоупотребљавале, а и даље се злоупотребљавају навијачке групе и какви су политички и мафијашки интереси стајали иза тога и како и са којим циљем су ове групе навођене у свом деловању. На жалост, и након увођења демократије у Србији, хулиганске групе не само да нису престале да постоје, већ као да су постале још острашћеније и слободније у свом деловању. За ово постоји неколико разлога. Пре свега, и даље у врху политике, судства, полиције и осталих државних институција постоје појединци и групе које са једне стране инструирају, а са друге стране и штите хулигане, користећи их као инструмент у остваривању сопствених интереса.

Други још битнији проблем јесте неадекватан одговор закона на многобројна кривична дела која се стављају на терет хулиганима. За последњих 15 година подигнуто је много оптужница за разна кривична дела, између осталог и за убиства, а правоснажних пресуда је врло мало. Судски процеси трају годинама, а из ко зна којих разлога, већина њих ни до данас није завршена. Оваква пракса даје хулиганима зелено светло и шаље поруку да ће за све што раде проћи некажњено. Закони, иако постоје, не поштују се, а чак и у случајевима правоснажних пресуда, казне су веома благе.

Због свега наведеног, потребно је да држава и судство буду много ригорознији у кажњавању хулигана, како би наша земља коначно постала боље место за живот, а пре свега боље место за одрастање. Свако треба да прихвати свој део одговорности – од појединца, породице, школе, па до државних институција и да у складу са својим могућностима и овлашћењима одлучно делује против насиља.

8. Литература

14

1. Драгана Захаријевски, Спортске активности између игре и насиља, Социјална мисао, Београд, 1/2009

2. Марија Ђорић, Хулиганизам као међународни феномен, Ревија за безбедност, Центар за безбедносне студије, година IV, Београд 2012

3. Марија Ђорић, Политизација хулиганизма, Политичка ревија (година XXII, IX), бр. 3/2010

4. Миомира Костић, Слободанка Константиновић-Вилић, Виктимологија, Ниш, 2012

5. Проф. Др Ненад Ђурђевић, Обавеза организатора спортске приредбе да образује одговарајућу редарску службу, Теоријско-стручни часопис „Безбедност“, 1/2012, Београд

6. Доц. др Обрад Стевановић, Модели организационе структуре полиције за спречавање и сузбијање насиља на спортским приредбама, Теоријско-стручни часопис „Безбедност“, 1/2012, Београд

7. Мр Зоран Мисић, проф.др Желимир Кешетовић, Хулигани у Србији у троуглу спорта, политике и криминала, Теоријско-стручни часопис „Безбедност“, 1/2012, Београд

8. http://sr.wikipedia.org/wiki/Виктимологија

9. http://www.b92.net/insajder/arhiva/arhiva.php?nav_category=1047&nav_id=437387

10. http://www.b92.net/insajder/arhiva/arhiva.php?nav_category=1047&nav_id=435268

11. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.291.html:372324-Prepolovljena-kazna-Hrvatinu-za-ubistvo-navijaca

15