ЖИВОТ И РАД СТЕВАНА СРЕМЦА

ПРВА ГРУПА VII/4: ПЕТАР ЗЕЦ

ДАНИЦА ИВАНОВИЋДАНИЛО МИЛОШЕВИЋ

ВЕЉКО ДИНИЋ

Стеван Сремац је рођен 23. новембра 1855. године, у Сенти, Бачкој. Ту је провео своје рано детињство али се касније након смрти својих родитеља преселио у Београд због школе.

У Београд га је довео његов ујак Јован Ђорђевић.У Београду 1875. године завршава гимназију и посвећује се студијама историје на Великој школи у Београду и Либералној странци.Радио је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду, а учествовао је и као добровољац у ратовима 1876. и 1877. године. Умроје 25. августа 1906. године у Сокобањи.

Опис Стевана Сремца „Бијаше висок, здрав, лијеп човек

`без фелера`... Румен, рано сијед, сијерих очију, бркат, дугуљастих образа, правилног, мало завијеног носа, крупних обрва, високог, бијелог чела. У говору је `врскао`; имао је потежи језик. Крупан глас, ситни кораци, тип старог гарсона, интелектуалног бећара. Само гологлав у оној бујној као грива слободној коси, издаваше се на први поглед артист и интелектуалац.“

(Овим речима га је описао пријатељ из Загреба, Антун Густав Матош)

Знаменитости посвећене Стевану

Сремцу у Нишу

Биста Стевана Сремца испред Народног позоришта у НишуПрва нишка гимназија Стеван СремацНародна библиотека Стеван Сремац у НишуСтеван Сремац, Калча и пас ЧапаСпомен-чесма Стевану Сремцу

Стеван као писац Стеван је кренуо да пише релативно касно, у својој 33. години

живота.1888. године кренуо је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под називом „ Из књига староставних“.Сремац је био познат као „писац са бележницом“. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је такође и епизодичност. Такође, битно је да су његова дела везана за три средине: Београд-Ниш-Војводина.Као приповедач Сремац се у великој мери ослања на ранију традицију српске прозе, нарочито на дела Јакова Игњатовића. Са Игњатовићем га повезују многе заједничке црте: конзервативност и традиционализам, идеализација прошлости, љубав према простом свету чији живот најрадије приказују у својим делима, хумор...

Од страних писаца највише је волео Сервантеса и Гогоља. По познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац

спада у најобразованије српске писце друге половине 19. века. У неким Сремчевим делима сукобљавају се две стране његове

личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац као писац и грађанин.Његова најпознатија дела су: Ивкова Слава (1895), Поп Ћира и поп Спира (1898), Вукадин (1903) и Зона Замфирова (1906).

Ивкова слава „Ивкова слава“ је роман који је написао Стеван Сремац

1895. године. Роман је био екранизован 2005. године. Филм је режирао Здравко Шотра.Радња романа се дешава у Нишу, крајем 19. века након ослобођења и непосредно након успостављања железничке линије Београд - Ниш.То је филм и роман о човеку Ивку који је славио своју крсну славу Ђурђевдан у својој кући неколико дана са познатијим и мање познатим људима широм града.

(Сцена из филма Ивкова слава)

Поп Ћира и поп Спира

„ Поп Ћира и поп спира“ је један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевности.Тематски је везан за војвођанску средину, једну од три средине коју је Сремац приказивао у својим књижевним делима. Сремчев шаљив спев  „Бал у Елемиру“ својеврсна је најава романа о двојици попова. Прва краћа верзија романа објављена је 1894. године у листу „Будућност“ , а друга коначна верзија 1898. године у часопису „Бранково коло“.У основи романа „Поп Ћира и поп Спира“ је анегдота о свађи и тучи двојице попова, коју је писцу испричао његов ујак Јован Ђорђевић.Радња се конкретно догађа у једном банатском селу.

(Сцена из филма Поп Ћира и поп Спира)

Зона Замфирова

„Зона Замфирова“ је приповетка-роман Стевана Сремца која приказује Ниш крајем 19. века. Дело „Зона Замфирова“по писцу је приповетка , али по форми и разгранатој слици живота и људи у њему је роман. Ниш о коме прича Стеван Сремац је стари Ниш, сав од калдрме и увијених сокака. Реч је о Нишу тек ослобођеном од Турака у коме се препознаје патријархални морал старих и схватања неког младог и новог света. Сремчево дело „Зона Замфирова“ је љубавна прича о двоје младих који су се, и поред социјалних разлика које их деле, заволели. Кујунџија Мане заволео је Зону Замфирову, чорбаџијску ћерку. Мане је добар мајстор, али сиромах. Он се заљубио у Зону, али ту љубав крије, јер је Зона Замфирова кћер (из богате и угледне куће).Касније је приповетка-роман постао и филм који је режирао Здравко Шотра.Филм је снимљен 2002. године .

Вукадин Вукадин је роман Стевана Сремца . Првобитно је објављиван

у часопису „Бранково коло“ током 1896. и 1897. године под насловом „Каријера практиканта Вукадина“ као засебна књига. Под дефинитивним насловом „Вукадин“ први пут је одштампана 1903. године.У Вукадину су приказивана три социјална слоја у Србији осамдесетих година19. века.То су били: сељаштво, паланачка чаршија (трговчићи и ситне занатлије) и слој ситне бирократије - разни чиновничићи, писари који током читавог радног века само преписују акта и решења.