СВЕТОТАЈИНСКО СВЕШТЕНСТВО У НОВОМ ЗАВЈЕТУ

ИСУС ХРИСТОС – САВРШЕНИ ПРВОСВЕШТЕНИК

Проф. Христос Вулгарис

По Божијем Домостроју спасења, старозаветно светотајинско свештенство је имало ограничене могућности, ваљаност и трајање, јер је посредник тога Завјета био човек - Мојсеј. Стога, у другом и последњем периоду историје спасења људског рода, Мојсија је заменио један посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус (1. Тим. 2, 5; Јевр. 8, 6; 9, 15; 12, 24), тј. оваплоћени Син и Логос Божији, кроз Кога је Он васпоставио нови и бољи Завјет са васцелим људским родом (Јевр. 7, 22; 8, 6-8; 9, 15; 13, 20; Мт. 26, 28; 2. Кор. 3, 6). То значи да првенство другог Завјета зависи од силе његовог посредника – божанске и човечанске Личности Господа Исуса Христа – у Коме су еџ оффицио сједињена сва божанска сила, власт и све остале службе, потребне за Његово искупитељско дело.

У Новом Завјету се често спомиње да је Исус Христос Своје дело на земљи савршио из потпуне послушности Очевој вољи. Отац пославши Сина свога у обличју тијела грјеховнога и због гријехова, осуди гријех у тијелу (Рим. 8, 3). Новозавјетно учење о овоме се може сажети у две основне тачке. Прво, смисао и циљ оваплоћења вечног Сина, био је да укине демонску силу Својим деловањем на земљи, нарочито кроз Своје страдање и смрт, којима је целоме људском роду донео опроштење грехова. Због тога се у Јеванђељима Исус приказује како одлучно одлази у Јерусалим да би пострадао и умро. Друго, Христова смрт има искупитељски смисао, будући да се Он жртвовао ради спасења васцелог људског рода. То објашњава чињеницу зашто новозавјетни аутори користе изразе сличне жртвеним култовима у Старом Завјету. Сам Исус Христос је Своју смрт описао као откуп за многе. Тако, Својим страдањем, Христос се показао првосвештеником пар еџцелленце, чиме је означио крај старозаветне улоге првосвештеника и жртвоприношења. О томе се детаљно говори у Посланици Јеврејима, где апостол Павле упоређује старозавјетно свештенство и жртвоприношење са Христовим свештенством и Његовом жртвом, наглашавајући да је Христос већи од Својих претходника. На тај начин, Христос је увео нови и бољи савез Бога са

васцелим људским родом, чиме је донео опроштење грехова до краја века (Јевр. 2, 8-18; 4, 14; 10, 18), насупрот левитском свештенству и жртвоприношењу, које никада не могу уништити гријехе (Јевр. 10, 11; 9, 9). Старозаветне жртве су приношене само да сваке године подсјећају на гријехе. Јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе. (Јевр. 10, 3-4). Док крв јараца и јунаца и пепео од јунице, којом кад се кропе нечисти освећује их да буду тјелесно чисти (Јевр. 9, 13), дотле крв Христова очисти савјест вашу од мртвих дјела, да би служили Богу живоме и истинитоме (Јевр. 9, 14).

Посланица Јеврејима осветљава три основна аспекта Христовог свештенства, који се само наговештавају у осталим књигама Новога Завјета. Први аспект се односи на време у које је Христос постављен да служи. О томе су веома битне речи изречене у Посланици Јеврејима 5, 1-6, а о истоме, само у ширем контексту, се говори у истој посланици 4, 14-5, 10. Тако, апостол Павле у Посланици Јеврејима 5, 1-3, говори како је задатак људи, који се постављају за првосвештенике, да приносе дарове и жртве Богу, како за отпуштење грехова свих људи, тако и за своје грехе (Јевр. 8, 3-4). Како би њихова реч била што делотворнија, људи првосвештеници, морају бити призвани од Бога. То значи да они не могу сами од себе постати првосвештеници, већ то мора учинити Сам Бог (Јевр. 5, 4). Другим речима, првосвештеници не могу поседовати првосвештенство, већ само зависити од Бога, Који је једини извор стварног првосвештеничког служења, које Он дарује одабранима. Са друге стране, пошто Бог прима дарове и жртве, које приносе људи првосвештеници, само Он може даровати спасење онима за које се дарови и жртве приносе. О томе најбоље сведочи Ароново свештенство.

Исти принцип се односи и на Христа, Који не даде сам себи славу да буде првосвештеник, него Онај који му рече: Син мој јеси ти, ја те данас родих. Као што и на другом мјесту вели: Ти си Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову (Јевр. 5, 5-6). Они који се баве проучавањем Светога Писма имају доста тешкоћа са аористом глагола, за који верују да значи бити прослављен. Тако, један број тумача заступа мишљење да је Бог именовао Сина првосвештеником по Његовом прослављењу, што је у складу са Јн. 8, 54 (Отац је мој онај који ме прославља). Такође, они сматрају да се Пс. 2, 7 и Пс. 109, 4 односи на Христово прослављење. Такво тумачење је, пак, потпуно страно овоме контексту. Ако је Христос постављен првосвештеником по Свом прослављењу, онда Он није био првосвештеник током Свог земаљског делања, а поготову не током Његовог страдања и смрти, што такође значи да Његов боравак и рад на земљи нису били искупитељски. Ово мишљење је потпуно страно не само садржају Посланице Јеврејима, већ и целом Новом Завјету.

Поред тога, Пс. 2, 7 се понавља и у Јевр. 1, 5 и 2. Цар. 7, 14, и сви ови стихови јасно говоре о вечном рађању Сина од Оца. Овде апостол Павле наглашава божанство Сина насупрот створеној природи ангела, па, следствено, и о Синовој власти над њима. То је случај и у Јевр. 5, 5, као и на

многим другим местима Новог Завјета, док се у Пс. 2, 7 наглашава Христово божанство као Сина Божијега (Јевр. 1, 3). По томе се и Пс. 109, 4 односи на исто, јер истиче како Бог поставља Сина за првосвештеника истовремено са Његовим вечним рађањем од Оца. Занимљиво је овде запазити да је у Пс. 109, 4 намерно изостављен глагол (ти си), како би се нагласила истоветност Христове Личности као Сина Божијег и свештеника по чину Мелхиседекову. Стога је јасно да је Син Божији Исус Христос примио свештенство од Оца истога тренутка Свога безвременог рођења од Њега, што значи да је оно (свештенство. прим. прев.) неодвојиво од Његове божанске природе. Ово објашњава тачно значење аориста глагола у Јевр. 5, 5: Христос није Сам од Себе помишљао да постане првосвештеник, већ је именован првосвештеником у време Свога вечног рађања од Оца. То објашњава и не баш логичну тврдњу у Јевр. 4, 14, где се природа првосвештеника Исуса Сина Божијега, супротставља природи људи првосвештеника. Тако, овај велики првосвештеник Исус Христос може да састрадава са нашим слабостима, јер је Он у свему кушан као и ми, али без гријеха (Јевр. 4, 15; 2, 14; 17; 18). Међутим, то што Христово свештенство потиче од Бога, не подразумева да је Он мање вредан, јер и Отац и Син имају божанску природу. Ова чињеница пре наглашава Очеву предност у поретку божанства, као Онога Који рађа Сина, као и чињеницу да је Он (Отац) извор и узрок свега што постоји, укључијући и служење. Син има све што има и Отац, чак и Његово постојање, јер Му га је Отац дао (Јн. 10, 29,37; 14, 20; 15, 15).

Повезаност Христовог свештенства по чину Мелхиседекову са Његовим божанством, објашњено је у Посланици Јеврејима 7, у којој се каже да је Мелхиседек сличан Христу. То што се у 1. Мој. 14, 17-20 ништа не говори о Мелхиседековом пореклу и смрти, по мишљењу апостола Павла, представља доказ да је он без оца, без матере, без родослова, нити му дани имају почетка нити му живот има свршетка, те стога он остаје свештеник без престанка (Јевр. 7, 3). Другим речима, када се речи у Пс. 109, 4 о свештенству без престанка односе на Месију, то, по мишљењу апостола Павла, указује на безвременост и непрекидност Мелхиседековог свештенства. Због тога је он и сличан Сину Божијем. Мелхиседеково и Христово безвремено и бескрајно постојање обухвата безвременост и бескрајност њиховог свештенства, које је из тога разлога и непролазно (Јевр. 7, 24), за разлику од свештенства левитских свештеника, које се предавало наследницима по смрти: И оних (левитских) свештеника било је много, јер их је смрт спречавала да остају (Јевр. 7, 23).

Други аспект се односи на време када је вечни Син Божији имао првосвештеничку службу. Тако, у Посланици Јеврејима 5, након што се наглашава да је Његово првосвештенство неодовојиво од Његовог божанства (Јевр. 5, 5-6), апостол Павле каже да се Син покорио Очевој вољи у дане земаљскога живота, и након што је савршио Своје првосвештеничко служење Он постаде свима који су му послушни узрок спасења вјечнога (Јевр. 5, 7-9). Следујући томе, Отац је примио Сина по прослављењу, узвикујући Ти си првосвештеник по чину Мелхиседекову (Јевр. 5, 9-10). На овом се месту тумачи срећу са проблемом партиципа глагола (Јевр. 5, 10), тумачећи га да је Син наречен (или помазан) првосвештеником у тренутку Његовог прослављења. То је у потпуности

погрешно, како из већ претходно наведених разлога, тако и због десетог стиха, као закључка целе перикопе 4, 14-5, 10. Тај стих у ствари закључује и сажима 4, 14. Будући Првосвештеник на земљи и спасавајући Своје следбенике, Исус Христос Син Божији прошао је поново небеса приликом Свога прослављења, и био примљен од стране Бога са ускликом Ти си првосвештеник по чину Мелхиседекову. Глагол у себи носи извесну нијансу свечаности. Ова слика је слична призору описаном у Јевр. 1, 3, где Отац прима Сина, Који се враћа након обављене мисије на земљи, и поздравља Га речима као у Пс. 109, 1, након чега бива позван да седне са десне стране Оца, док Му се покоравају непријатељи Његови (уп. 1. Кор. 15, 24-28). Тако Отац, Који Га је назвао Првосвештеником по рођењу, по Његовом повратку, дочекује Га узвиком о Његовом првосвештеничком служењу. Другим речима, Отац дочекује Сина на основу онога шта је Он био на земљи.

Трећи аспект се односи на смисао оваплоћења вечног Сина. Тако у Јевр. 2, 14-18 наилазимо на увод у првосвештеничко служење оваплоћеног Сина. Узимање обличја људског тела (крви и меса Јевр. 2, 14) је било неопходно, јер Син није спасавао ангеле, који су духови, већ Авраамове потомке. Зато је само у људском обличју вечни Син могао да буде милостиви и Богу верни Првосвештеник, Који ће искупити народне грехе. О овоме, само на још експлицитнији начин, говори се у Јевр. 10, 5-18. Управо пре тога, апостол Павле говори о испуњењу Јеремијиног пророштва о доласку Исуса Христа, којим се васпоставља Нови Завјет и његово првенство над Старим. Међутим, пророк Јеремија не говори ништа о начину на који ће се тај Завјет испунити. Из тога разлога, апостол Павле се позива на Пс. 39, 7-9, где се говори како Бог не тражи старозаветне жртве, јер иако се по закону приносе (Јевр. 10, 8), оне никада не могу уништити гријехе (Јевр. 10, 11). Зато је Он одлучио да цели Завет, замени новим и бољим. Из тога разлога се Син и рађа и говори: Ево идем да учиним вољу твоју, Боже (Јевр. 10, 9). Стога Му је Бог и припремио тијело (Јевр. 10, 5), које Он приноси на жртву једном за свагда (Јевр. 10, 10). Другим речима, смисао оваплоћења Сина Божијега био је да жртвује Своје људско тело и тако принесе жртву Богу. Заиста, Христов принос учинио је савршенима заувијек оне који се освећују (Јевр. 10, 14), те гдје је опроштење гријехова, ту нема више приноса за њих (Јевр. 10, 18).

Из овога нам је јасно да је Христово себе-приношење за цели људски род у ствари Његово првосвештеничко служење. Зато у Новом Завјету постоји парадокс, јер је Онај Који жртвује истоветан са жртвом. Као Првосвештеник, Исус Христос је ушао у Светињу са својом крвљу, извршивши вјечно искупљење. Након Његове жртве за свагда до краја века, човек се може спасити тако што подражава Његову жртву. То значи да Христова жртва има непроменљиву вредност у историји докле он поново не дође (1. Кор. 11, 26). Зато је Сам Господ пред Својим ученицима на Тајној вечери установио Свету Тајну Евхаристије. Христос је, у ствари, установио ову Светињу, тако што је Сам принео хлеб и вино, благословио га, након чега се оно претворило у Његово Тело и Крв, и на крају га је дао Својим ученицима за отпуштање грехова, заједно са заповешћу да то свагда чине у Његов спомен (1. Кор. 11, 24). Света Евхаристија има жртвени и

светотајински смисао, што се види на основу употребе израза, као што су: захваливши, благослови, освети, даде, излива, једите, пијте, за отпуштање грехова; на основу претварања хлеба и вина, након благосиљања, у Христово Тело, Које је требло да се жртвује на Крсту, што је Он Сам и учинио рекавши ово је тијело моје и ово је крв моја; и коначно на основу божанског дела пројављеног кроз обоје претходно речено (уп. Јн. 6, 55: Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће). На послетку, то је мишљење и Христових ученика, о чему нам сведоче и коментари апостола Павла, који о овоме исказује веровање васцеле ране Цркве: Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова? (1. Кор. 10, 16); и Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође (1. Кор. 11, 26).

Поистовећујући Евхаристију са Својим страдањем, Христос поново дела као Првосвештеник. Сваки пут када се савршава Света Евхаристија, ми на светотајински (мистички) начин проживљавамо стварно понављање Христовог страдања на Крсту. То се чини Духом Светим, Који у одређеним тренуцима оприсутњује искупитељске историјске догађаје. И увек када се служи Света Евхаристија, тада се, у складу са Христовом заповешћу, истински понавља, како на стварни, тако и на светотајински начин, Његово двоструко дело, тј. Његово себе-приношење и Света Евхаристија. Тако, заједно са служењем Евхаристије кроз историју Цркве, ми проживљавамо и Христово свештенство, које је уско повезано са Његовом жртвом, чиме се оно (Христово свештенство, прим. прев.) продужава кроз историју Новог Завета. У ствари, то је једина и јединствена новозаветна жртва, јер је окончала све остале жртве. Овај се Завет обнавља сваки пут кад се служи Света Евхаристија, јер се тада опет и опет верници причешћују Христовим Телом и Крвљу. Штавише, пошто је Исус Христос установио и Евхаристију и принео Себе на жртву у свој пуноти првосвештеничког служења, следи да су они чланови Цркве, који учествују у Његовом свештенству, обавезни да понављају Његово себеприношење у Цркви. То су најпре били апостоли, који су присуствовали успостављању Свете Евхаристије, и којима је Христос рекао: ово чините у мој спомен (1. Кор. 11, 24), што значи да је свештеничка служба повезана са апостолском. Стога, можемо запазити да исто као што је Христос Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову (Јевр. 7, 21) и има непролазно свештенство (Јевр. 7, 24), новозаветни свештеници не присвајају свештенство по сопственом праву, већ они једноставно само учествују у Христовом свештенству, тако да када служе Свету Евхаристију и поново приносе Христа, то у ствари чини Сам Христос, Који је, кроз свештенике, невидљиво присутан.

превод с енглеског језика:

сестринство Тројеручице

http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Publikacije-Krka8-c.htm 4.01. 2013.