Драгољуб Гагричић

СТАРОВЛАШКА УМОВАЊА

Анегдоте, пословице, изреке

Драгољуб Гагричић

СТАРОВЛАШКА УМОВАЊА

Анегдоте, пословице, изреке

Издавач

Драгољуб Гагричић

Рецензент

мр Слободан Радовић

Припрема за штампу и корице

Милутин Марјановић

Штампа

„Графичар“ Ужице

Тираж

500 примерака

ISBN 978-86-914455-0-8

Штампање књиге помогли:

Скупштина општине Нова Варош иОгранак Вукове задужбине у Новој Варош

НОВА ВАРОШ2011.

Драгољуб Гагричић

СТАРОВЛАШКА УМОВАЊА

aнегдотепословице

изреке

5

Уместо увода

ИЗВОРИМА РЕКА ПОЧИЊЕ

Прегршт записа „Старовлашка умовањa“ мали је део „от-ворене књиге народне ризнице“, сабран међу корице, у поку-шају да се отргне од прашине заборава.

И као што се враћамо народним мелемима, чајевима за-вичаја, зуквама, јабуковом сирћету, мирису чамових згра-да и луча, руменим кожарама, једрим будимкама – ваља се подсетити и старих студенаца мудрости.

Не вели народ чудоради: изворима река почиње, с пото-чића вода придолази. Или: вук, ветар и лопов не ударају на тврдо. Јабука која доцкан сазри – дуго стоји. Ко има говеди, подај му опанке на зајам. Крмача и жена кад једном прова-ле, не вреди заграђивати. Нема кмета без села. Стари ексер скелу држи...

Довијање кириџије пред силницима, прекор сеоске сна-ше да се ништа не веже за труо колац, Кирилово радовање председниковим говедима у својој ливади, косидба Илије солунца „под мртву јесен“, Вилотијево четворење кравама, увек гладни двоноги вуци, младожење на дугме, амбари на самару – и данас горко пеку и опомињу оне који ће да чују.

У народној ризници – бисер до бисера, богатство и снага речи, животно искуство. Речи процеђене и просејане – дука-та вредне. Срочени и избрушени драгуљи на врелима народ-ног живота у врлетима Чемернице, Мучња и Муртенице, у дрлијама Јавора и Златара, на висовима Златибора, Голије и Јадовника, између Лима, Милешевке, Рзава и Моравице.

У народној усменој традицији данашња представа о Ста-ром Влаху доста је бледа и неодређена, мада су географи, на

6

свој начин, омеђили простор, на коме су, истина, у нешто ужем делу – оном коме је река Увац кичма и у околини – са-купљане и бележене искрице народног духа.

„Стари Влах је простран планински предео, тешко приступачан и пролазан, оштре и сурове климе, а све до најновијег времена и предео примитивне економске и зао-стале културе и просвећености. У етничком погледу Ста-ри Влах је обухватао области између Ибра на истоку и Дрине на западу, Лима на југу и Ђетиње на северу, док су му у административно–политичком погледу припадали само крајеви око Сјенице, Нове Вароши, Прибоја, Ивањице и Студенице.“1

Слична су и друга одређења овога простора према који-ма, то је: „Простран крај доњег и средњег Лима, Увца, Рзава, Голијске Моравице и левих притока Ибра, Рашке, Студенице.“2

У говору народа овог краја сачуване су и неке лингвистич-ке црте које се могу чути, посебно код старијих (у примери-ма јекавског јотовања: ђед, ђеца, усиђелица; замени гласа ф, изостављању гласа х, редукција вокала), што и није предмет мојих запажања већ, на првом месту, искрице народног духа које сам слушао и бележио у последње три деценије 20. века.

У ломном Старом Влаху, где називи неких планина до-вољно говоре о суровости предела, народ се непрестано бо-рио са алама и вранама, преживљавао гладне године и рато-ве, трпео зулуме, похаре и бежаније. Тако се на сиротињским огњиштима учила СТАРОВЛАШКА ШКОЛА ЖИВОТА, у којој је свако био печен и варен, податкан и окаљен: да не стане на трулу даску, да не седи на ушима, да не затвара оба ока у сну, да леђима увек нађе ослонац, да чиме не изазове завист... Отуда и лакоћа надмудривања, спремност да се жи-вотном ведрином одржи и одбрани у невољи, нападне кад догори до ноката...

1 Милован Ристић, Стари Влах, Туристичка штампа, Београд, 1961, стр. 7.

2 Јован Марковић, Географске области СФРЈ, Научна књига, Београд, 1972, стр, 438.

7

Зрнца умовања у Старом Влаху сабирана су годинама: још од детињста у памћење се урезивало приповедање зави-чајних казивача. Међу првима су, као аманет, по(р)уке ђеда Тикомира Гагричића, воденичара са Трудовачке реке: др-жи на одстојању кобилу, милицију и жену или: кад од куће одмичеш – притегни опанке и понеси гуњу и комад љеба. У родитељском дому, у Дебељи, најпре стидљиво, ослушкивао сам казивања комшија крај ракијског казана, па стругара дубећим тестеретом, каменорезаца и дрводеља, орача и чо-бана, а онда, под петролејком, приче прела и сјела и све до момачких сабора и моба.

Разгорелу радозналост према народном стваралаштву за-довољавао сам бележећи умовања, онако узгред, табанајући новинарским занатом четири деценије Старим Влахом, уз-дуж и попреко. Исповестима у перо, моји саговорници – от-ресити горштаци, разборите планинке, сточари и ратари, дрвосече и рабаџије, оштроумни старовлашки шерети, „вич-ни свакој рђи“ – китили су наслове репортерских записа, от-варали новинске текстове. Из њихових исповести врцале су мудре досетке, лукаве и проницљиве, примерене сваком тре-нутку живота и времену. Ђердан умотворина се низао одла-зећи на сеобете, родбинска, другарска и кафанска дружења, сретања са дангубама, ракиџијама и ноћобдијама...

У сусретима и свакодневници најчешће сам бележио по-словице и изреке, најкраћу врсту усменог народног ствара-лаштва, којој у духовном наслеђу припада посебно место. Ова зрнца умовања брушена су у старовлашкој школи живо-та, испирана на врелима у недођијама планина или донета у бежанији и сеобама, у завежљају са нејачи, иконом и гусла-ма, нека и у сандуку девојачке спреме.

Као логична и мисаона целина, пословице у виду норме саопштавају одређено животно искуство, које богати и раз-гранава разговор, а највећи квалитет им је незастаревање и непобитност. Од свих врста усмене народне књижевности, изреке су најприсутније у свакодневном говору народа. Вр-цава мисаона игра народне мудрости у изрекама је својеврс-

8

но сведочење о животу, оне сликају и описују, богате мудро-шћу минулих времена, украшавају говор.

О начину живота и бистрини народних врела сведоче и анегдоте, догодовштине, шеретлуци. Нису оне само народ-но комедијање или подсмевање животним неспоразумима и људским слабостима. Из рабоша и бисага старовлашких шерета, лукавих и проницљивих, бију изданци народне муд-рости и хумора.

Са шеретски будном пажњом и ђаволски немирном и до-витљивом мишљу, од бездушне лакрдије до наивне искре-ности, у Старом Влаху дочекују власт и њене чауше. На мети су, занесени влашћу, политиком, државним и „народним“ пословима, што у заносу партијске ревности и острашће-ности гледају „преко себе“, па их реч из народа насамари, бритко посече, ошине или заједљиво опомене.

Шерети „на оку“ држе и „на зуб“ најчешће узимају наро-дне крвопије, бездушне отимаче имовине, чаршијске ћифте и шићарџије, џабољебе, хајкаче и преваћене. Не заобилазе ни мудроване и бадаваџије који соле памет и товаре се на народну грбачу.

Често се замке живота, неспоразуми, тешкоће, кука-вичлук, тврдичлук, љубавни јади, строгост свекра, будност шумара, дрводељачке мане, бекријски изговори, насртљи-вост, неуспеле просидбе – преокрену у врцаве искре, на ша-лу, у „наравоученије“...Ове животне и убедљиве слике про-хујалих времена, нашег менталитета и духа краја остају и као приче о људским судбинама...

Сада жалим што сакупљачком и записивачком раду ни-сам приступао истрајно и систематски, што у трци са жи-вотом и новинарским обавезама нисам, бар за своју душу, ревносније бележио наталожено богатство и оштроумност народног духа кроз векове, које лепотом изворног говора, а нарочито порукама и етичким вредностима – представља дух и традицију Старог Влаха.

Неки бисери су нетрагом нестали, пресушују жице, из-данци и извори народног умовања. Сведоци смо једног оси-

9

ромашеног, крајње поједностављеног језика младих (али и њихових васпитача и предавача), сведеног на минимум изражајних могућности, пуног поштапалица, фраза, улич-ног жаргона, новотарија... Бирократски начин изражавања продро је у готово све поре живота, изобличио и покварио драж и дар језичког наслеђа, многи се „разбацују речима“, а ништа не кажу, плаћа се данак страним утицајима. Тако је оно што би требало да буде јасније, упечатљивије и пам-тљивије – најчешће уопштеније, неодређеније, безличније и компликованије....

Један од узрока незавидног стања свакако је и друштве-на небрига на свим нивоима за језичку културу, не негују се естетске и креативне вредности језика. С друге стране, за запуштеност језика и недовољну писменост одговоран је и поремећен систем вредности. Неки се, из незнања и скороје-вићких манира – стиде прошлости, својих корена, предака, завичаја, говора, традиција, обичаја, песме...

У записима чиним велику неправду што не наводим сва имена казивача и актера, домишљатих и орних за шалу и надмудривање. Неки су ми били непознати, други избледе-ли из сећања, треће из више разлога не помињем...

Одговорност је генерација којe памте оно што је створио народ издржљив у сиромаштву, а поносан на порекло, што је настало на врелу вере, народних обичаја, патријахалног, за-дружног и сеоског живота – да потомству пренесе у наслеђе.

Жеља ми је да ова прегршт записа и друге подстакне да сакупљају и бележе богато усмено народно стваралаштво, да исправљају и додају...То благо, уз бројне активности и рев-носнији однос према наслеђу и традицији, треба да врати на-ду да ће се притврдити и освежити наша посрнула духовна, културна и језичка вертикала.

Драгољуб Гагричић

ИЗ БИСАГА ШЕРЕТА

Мост на Увцу, на Жвалама, 1978. године – потопило га Увачко језеро

13

IЉУТА ТРАВА НА ЉУТУ РАНУ

(Спремност да се животном ведрином одржи, одбрани и нападне у невољи)

ЧУВА КОБИЛУ ОД ЈАРАНА

Старовлашког кириџију, који се преко Пештерске ви-соравни враћао кући, на излазу из Сјенице спопадне група обесних младића.

– А што јашеш ту кобилу, Влаше?– Што ми је драго – одговори им кириџија.– А што ти ждребе иде за њом? – Да чува мајку од такијег јарана!

КИРИЏИЈА – ПАСЈА ПОШАЛИЦА

Ругали се силни и обесни Пештерци једном прљавом и чађавом старовлашком кириџији:

– Е шта ћете, ругате ми се, а имате и рашта: стар и дроњав сељак и јесте пасја пошалица.

ЛАЈЕ ПАШЧЕ, ЕВО КЊАЗА

У Доброселици чекали књаза Милоша Обреновића. Наја-вио књаз посету селу у коме је као дечак био „у најму“, чу-вајући волове на златиборским суватима газде Акса Јечме-нице „за чарапе бјелаче и дукат“. Нема Милоша, извирују се мештани цео дан, а кад коначно изби, огласи се један Шуља-гић:

– Вала књаже, кад год пашче залаје, ми велимо – ево га!

14

НАРЕДБА ДА ПРОМЕНИ КОБИЛУ

Солунац Витомир Шуљагић (1892–1969), из засеока Присоје, на Муртеници, често имао неприлика што је коби-ли дао име Јованка.

– Само ја и Тито имамо Јованку – говорио је, јашући пре-ко Драглице, Доброселице и Златибора.

У Чајетини га приведу у станицу милиције и кажу да је стигла наредба да промени кобилу.

– Нека Тито промени жену, лакше је њему! Колико сеља-ку треба да купи кобилу, а жена ништа не кошта...?

ПЉУВАЊЕ ПО ЗЛАТИБОРУ

На под старог хотела „Златибор“ у Ужицу пљуне Витомир Шуљагић, а конобари и шеф сале да га згроме и здробе што ружи углед отменог објекта.

– Мајку ли ви, сериџоке! – дрекне Витомир. – Мој Зла-тибор сте усрали, а ја не смем ни да пљунем у овом буџаку...

КАБИНА ПОД РЕПОМ

Старина Милан Крунић из Васиљевића, под Јавором, педесетих година прошлог века купио кућу синовима у Ча-чку. На самару кљусета преносио намирнице и ствари делу одсељене фамилије, а млађарија га задиркивала на улазу у Чачак.

– Чича, добре ти лимузине! Баш је лепа...– Изволте у кабину – говорио је и подизао реп кобили.

ДА ЗАЛИЈУ МЕЗЕ

Кроз старовлашку варош пролазе двојица калуђера. Мла-дић из групе што им долази у сусрет повика дружини:

– Ево попова, уватите се међу ноге! Млађи црноризац је хтео да их прекори због ове провока-

ције, па и да се обрачуна, али га старији предухитри. – Момци, ајдемо на пиће!

15

– А зашто нас частите? – запиташе они на оближњој те-раси.

– Да залијете оно мезе што сте малочас држали у рукама.

ПАМЕТ У ЗАДЊИЦИ

Високи државни функционер разгледа манастир, а руке му на задњици.

Гледа игуман, па калуђерима рече:– Ђе му руке, ту му и памет.

ТУЖИТЕ ОВНА

Не питајући никога, сеоски активисти на манастирском имању, подно Голије, засадили 88 садница смрча у спомен на године живота председника Тита. Калуђер задужен за економију рече чобанину да ујутру потера стадо оваца на тај посед. Он у зору размути со у бакрачу, направи метлицу од грања, па за росе „водицом“ покропи засад. Око поднева у порту догураше два џипа инспектора и пратње. Прете, траже калуђера коловођу акције, а он им предложи:

– Тужите овна, он је тамо одвео овце...

СЕМЕ У ЛИВАДИ

Илија Рољевић, солунац из Божетића, неокосан, није сти-зао да сради летину на време. Ливаду је косио кад намине јесен, по слани, у рукавицама. На задиркивање комшија, ратник што је младост оставио у гудурама Албаније и у рово-вима Солунског фронта, правдао се да за кашњење има нај-мање три разлога:

– Не морам да сушим траву, остаје ми семе у ливади, а кад положим говедима – увек им пуне јасле!

КАД ВУК ОДБИЈЕ ЈАГЊЕТИНУ

У годинама кад је Заводу „Златар“ претио катанац, дирек-тор др Миленко Вујовић са сарадницима запути се по Србији.

16

– Немам ти ни динара оној чељади горе за плату – прене-маже се Вујовић пред директором Фонда ПИО у Ужицу.

Директор Фонда позва шефа финансија:– Дај овим људима са Златара паре за једну плату, па ће

то они вратити...– А кад ће вратити? – огласи се шеф, да притврди. – Оћемо, вала, кад вуку зарасте г....., па више не буде јео

јагњад! – узврати Вујовић.– Е, кад је тако, дај им још трипут толико! – насмеја се

директор и затржи налог да потпише.

КУМ БЕЗ ОБРАЗА

Дошао кум код кума и остао три-четири дана. Изјутра, на умивању, пред кућом, кума му водом посу само руке, па се измаче.

– А образ да умијем, кумо? – запита он.– Да имаш образа, куме, ти би иш’о кући!

ВИЧАН СВАКОЈ РЂИ

Сељак потерао товар жита у воденицу, али му се успут прекине колан на самару, па са кобиле спадну самар и вреће. При себи није имао конца, ни канапа да колан прешије, па се досети да из репа кобиле ишчупа неколико длака, те превеза колан, натовари жито и настави према воденици. Гледао то са брега стари чобанин, па довикну:

– Вичан ли си рђи, јуначе! Дабогда те никад и не оставља-ла!

ПРЕДСЕДНИКОВА ГОВЕДА

Пошто напоји говеда на изворима у Ублу, у Дебељи, чо-баница из куће Аничића, из које је био председник одбора и где се после рата доносио нарез, пусти говеда у оближњу ли-ваду и издући се на ледину, одмерајући ногама. Гледа с брда

17

власник ливаде, солунац Кирило Стојић, па ће што гласније може.

– Ај, море, чија су то говеда доље?!– Председникова! – одговори чобаница.– Е нека их, нека...

ШУБАРА ЧЕКА КРАЉА

На нововарошкој пијаци, чекајући муштерије крај врећа брашна и кромпира, разговарају побратими Маринко Уро-шевић и Здравко Обућина, из Буковика.

– Добре ти шубаре, побро, само ђе ти је онај знак горе? – упита га, онако узгред, Здравко.

– У дувару, мацо, чучи, чека боље дане и – повратак краља!

С леђа, на Маринково раме наслони руку милиционер и строго запита:

Повратак са пијаце

18

– Шта то велиш, чича?– Нисам шћео, господару, него ме овај пас за језик пову-

че...

СУЂЕЊЕ КРАЉУ

Десетак година после Другог светског рата у једној ста-ровлашкој кафаници сеоски шерет, уз ракијицу, певуши:

– Краљу Перо, кад ћеш у Србију, кад ће онај у Русију?Доушници јаве милицији, па певача стрпају у апс, а он се

на саслушању бранио:– Па питам кад ће краљ Перо ’вамо да му судимо што је

однео злато...

ИЛИНСКЕ ВРУЋИНЕ

Другом приликом, исти тај који је стално провоцирао власт и био на оку сеоских шпијуна, у полупијаном стању, за кафанским столом певушио исти стих:

– Да л’ ће доћи, да л’ ће доћи...– Ко да дође? – продера се иза леђа милиционер, са ису-

каним пендреком.– Да л’ ће доћи, да л’ ће доћи илинске врућине, да су дужа

м..а од к.....е.

ВАКАТ ПЉАЧКА, РОДО

Срета Џагарију, из Мишевића, на пијаци у Пријепољу за-сретне жена из Косатице, коју годину после Другог светског рата.

– Је си ли ти онај што нас онда с четницима опљачка?– Нисам ја, Бога ми!– А јеси ли ти Срето Џагарија?– Јесам, родо.– Е ти си нас 1942. пљачко!– Нисам ја него вакат, родо, вакат...Што те сад не пљач-

кам!?

19

ДИЗАО ПЛАТЕ ПРОСВЕТАРИМА

Секретар заједнице образовања у Новој Вароши, Симеун Пурић, оперисао брух.Чим се први пут, по изласку из болни-це, појави у кафани „Два јелена“, гости га почеше запитки-вати:

– Од чега ти, побогу, доби брух кад годинама ниси поди-гао ништа теже од чаше и флаше?

– Диз’о плате просветним радницима! – спремно ће Си-мо.

ВУКОВЦИ БЕЗ ДИПЛОМЕ

Крајем јуна 1976. године на свечаности у Дому културе основцима уручиване дипломе „Вук Караџић“. Пошто су предстaвљени одликаши из градске и неколико основних школа, председник општине Василије Бјелановић запита:

– А из Штиткова, зар из Штиткова нема нико?!– Озго су сви вуковци – отело се једном новинару, који је,

због упадице у протокол и асоцијације на родно место чет-ничког команданта Вука Калајитовића, био „на рибању“.

ПОТРОШИО ГОДИНЕ

– Колико имаш година? – питали намерници старину под Чемерницом.

– Немам ни једну... Све сам их потрошио!

ПАМЕТНОМ НЕ ТРЕБА САВЕТНИК

Средином седамдесетих година двадесетог века у делега-цији Републичког секретаријата за образовање, која је у До-му културе разговарала са незадовољним просветним рад-ницима, уз секретара су била и двојица углађених људи, са ташнама. Ни речи нису проговорили, па их, пред ручак у хо-телу „Језеро“, Симеун Пурић, секретар Општинске заједнице образовања, приупита:

– Ко сте и шта радите вас двојица?

20

– Ми смо саветници друга секретара!– А зар саветници нису укинути? – Симо ће и пљесну се

руком по челу. – Па будалу не вреди, а паметна не треба са-ветовати!?

ЛЕК ОД РАКА

Групу путара, подбочену лопатама или наслоњену бра-дом на дршке, монах по повратку из парохије запита:

– Знате ли да је пронађен лек од рака?– Који? – у глас ће они.– Зној од путара!– Јес’, јес’. Још кад се додају калуђерске сузе – дочека га

један из групе украј пута.

ТОШИЋА ПРТИНА

Тошићи из Јасенова пошли на славу у село преко Мур-тенице и Златибора. Најстарији у задрузи дуго пртио кроз дубоки снег, па упита:

– Има ли ко да ме одмени?Пошто се нико не јави, он заповеди:– Прави пртину, свак за себе!

ПОПАРА У ВЕЛИКОМ ТИГАЊУ

У време косидбе разболео се један од четворице браће из подјаворског села. Изјутра га браћа зову да се придигне са постеље, да доручкују, на шта он зајаука:

– Не могу ништа да окусим, ај! Лежати не могу, седати не могу, ај...

Кад они са косама замакоше преко брда, болесник из кре-вата завапи:

– Мајко, тури де ми мало попаре, у онај велики тигањ!

21

IIМУЗУ ЈАРЦА У РЕШЕТО

(Реч из народа насамари, бритко посече, ошине или заједљиво опомене власт и њене чауше)

ЂЕ СУ КРАВЕ ЧЕТВОРИЛЕ

У време изборне агитације средином педесетих година, стигли у село под Мучњем важни другови из Ивањице и сре-за и предлажу „другарицу из АФЖ“ за посланика. Веле да ће она повући и извући крај из заосталости, да ће се горе чути њена реч...

Пошто се нико од присутних на збору не јавља да подржи кандидатуру, председавајући прозва ђеда Вилотија, згуреног у сукненом капуту, крај фуруне, у дну сале.

– А богме, ђе су краве четвориле?! – груну ђед.

НЕ ВЕЗУЈ ЗА ТРУО КОЛАЦ

Снаша из села преко Увца први пут отишла на месну кон-ференцију ССРН. Тамо за други делагатски мандат предла-гали кандидата из града и хвалили га: те сутра ће почети да насипа пут, поправиће школу, довести струју...

– У нашем селу ништа се не веже за труо колац – огласила се она из ћошка учионице.

Због упадице је оштро критиковали, а кад је дошла кући, свекрва је приупита:

– Шта би на коверенцији?– Музу јарца у решето...

22

ПОСЛАНИКУ ЗА НАУК

За народног посланика у моравичком делу Старог Влаха средином тридесетих година прошлог века изабрали канди-дата који је обећао да ће подићи ћуприју. Прошле три годи-не, а он ни камена није привукао, ни ексера ударио...

– Знаш, ако мислиш опет бити посланик, мораш сагради-ти ћуприју пре нових избора – подсетили га сељаци.

И заиста, он запне, заврши радове, а кад истаче кандида-туру, бирачи га дочекаше:

– Нашли смо другог, гради пилану...

НЕ ТРЕБА БОЉИ ПОСЛАНИК

У време Владе Николе Пашића ивањички посланик Ра-дојко Милинковић дискутовао у Скупштини, а то се није сви-дело председнику Стојану Протићу.

– Аман, заман, имадоше ли Моравичани кога паметнијег да изаберу и пошаљу у Београд? – вапио Протић.

– Имали су, свакако. Него, веле: иди ти, Радојко, док је горе Протић – не треба бољи! – дочекао га посланик.

А КО МЕ ТО ЗОВЕ?

Кад би му дојадили послови на имању, активиста и одбор-ник Душан Ђуровић, из Голеша, излазио на крш недалеко од куће и тобоже се одазивао, да га жена чује :

– Оој, ој... Ево ме .... А ко ме то зове...? Па зар на радећем дану...?

Дотрчао би у кућу да промени кошуљу и са капом у руци заждио према Прибоју, правдајући се:

– Зову ме у општину! Због народних послова остах без се-бе ...

ГАЗИО ПОРЕД ВОЛОВА

На збор бирача, у брда изнад Лима, по дубоком снегу, за-путили се предсeдник Општине и секретар Комитета, а де-лагат Душан изашао им у сретање на пола пута. Док они уз

23

брдо иду пртином један за другим, Душан поред њих гази целац до појаса.

– Болан Душане, изађи на пртину, не гази тако без не-воље дубок снег – вели у неко доба секретар.

– Нека, другови, нека. Не смета, научио сам ја ’вако поред волова – одговори Душан.

Комарани, на ободу Увачке клисуре, 1977. године

ПЛИТАК ЛОНАЦ БРЗО КИПИ

Под Чемерницом земљак, који ретко долази у село, обе-ћава мештанима „капом и шаком“ паре за унапређење пољо-привреде... Кад му рекоше да још нису потрошили ни оно што је раније „делио“, он плану:

– Што ме прекидате и не слушате, па овде су све нерадни-ци, сељачка зановетала...

– Полако де, земљаче... Плитак лонац брзо кипи – дочека га комшија.

– Тражиће мене село лучом! – припрети разметљивац.– Оћемо, у неђељу која прва дође, а да није црвено слово

у календару!

24

ОЛОВКА ЋЕ ПОКАЗАТИ

Уочи избора, жена кандидата за одборника, који није имао изгледне шансе у селу, запути се код рођака да тражи подршку. Издели чељадима дарове – кесе бомбона, ратлук, сапун, чарапе, а старешини задруге кошуљу, па, снебивајући се, прозбори:

– Ето, онај мој на листи, па кад би могли да гласате...– Све ти ја, Стојо, могу обећати, али – оловка ће показати!

– рече јој домаћин.

КРПИ РУПУ ДОК ЈЕ МАЛА

Једном председнику општине, који је у изборној кампањи обилазио села под Чемерницом, мештани се пожалили на лош пут и рупчаге од камиона који вуку грађу...

– Нема пара за оправке, пут ће доћи на ред тек у идућем средњорочном плану – правдао се председник у кући где га свратише.

– Велика школа, а плитка памет! Па рупа на џемперу се крпи док је мала?! – одговорила на то баба иза шпорета.

КРМАЧА БЕЗ ПРАСЕТА

Као прилог за градњу школе домаћин из Правошеве, на падинама Златара, уписао прасе.

– Шта би, где је прасе?! Требало би ручком частити мајсторе, а и општинаре, долазе због избора? – подсећа га одборник.

– Нема прасета, одборниче! Ја стар, а ти ретко наилазиш, па нема ко да букари крмачу! – одбруси домаћин.

КАНДИДАТ УПЛАШИО КОБИЛУ

Милош Цупарић, из Нове Вароши, често у град на самару кљусета догонио дрва из Вучије. Једном приликом, код ау-тобуске станице, при изласку на магистралу, зауставише га милиционери:

25

– Сачекај док не прође бициклистичка трка!Убеђивао их Милош да му је кућа на стотинак метара,

да неће ником сметати он и кобила, али они не попуштају. Држалицом секире Милош чаракне кобилу по трбуху, она поскочи и товаром обали једног милиционера, а другог уп-рља задњицом. Скоче они, један потрже палицу, а Милош завапи:

– Па људи, уплашила се од онога! – и показа руком на плакат председничког кандидата, залепљен на оближњем саобраћајном знаку.

КЊИЖИЦА КРЕШЕ ЛИСНИК

Учитеља Симеуна Пурића задужили да у Бистрици и Челицама омасови редове и прикупи чланарину Народног фронта – Социјалистичког савеза радног народа пред скора-шње изборе. Поверенику из Челица, шнајдеру, дао књижице и рок, али му се овај убрзо пожали:

– Само петоро платило чланарину, остали неће... Него, Симо, виђ’де горе, да се одобри кресање лисника, ливада ло-ше родила, покрепаће стока...

– Ко има књижицу ССРН – може да креше лисник! Тако је одлучено у Комитету – брзо ће учитељ.

Кроз три дана дотрча у Комитет шумар, сав ознојен, жа-лећи се да су у забранима окресани храстови без дозволе...

БАТИНА БОЖА ЈАВОРЦА

Почетком јесени 1941. године неколико сељака из Беле Реке и околине напустило одред четничког војводе Божа Ја-ворца, одневши кући пушке, одела, цокуле. Ухвати их он на Преображење, на вашару у Белој Реци, нареди да легну потр-бушке на складу, па се, са тојагом у руци, обрати окупљеном народу:

– Некима од вас је глава у Лондону (краљ и влада), а срце у Москви (комунисти). Али, овде вам је г....., а у мојим рукама је батина. Знајте, не идем ја далеко, до Ивањице и Јавора...

26

СЛОМИ ГА СИЛА

После пада са коња Зекана у Рујиштима, из Штиткова отишао Раде Колашинац, командант потерног батаљона УД-БЕ, чувен по батинању и злостављању народа.

– Даде Бог те му коњ сломи ногу, иначе – поломи народ – говорили мештани подјаворских села.

КРАЉА НА БАНДЕРУ

У току гласања на првим послератним изборима, позна-тим по „ћоравим кутијама“, солунац Витомир Шуљагић, из Драглице, певао:

– Ми нећемо Тита, ми ћемо краља Перу...– Шта то кажеш, чича? – иза леђа га за врат шчепа ми-

лиционер.– Да вешамо на бандеру...

ОРУ ФРОНТ И ПАРТИЈА

Чланови месног народно-ослободилачког одбора сао-пште свештенику Чеду Чакаревићу, из Штиткова:

– Друже попе, од данас не можеш да ореш њиве у Руји-штима!

– А ко ће, браћо и комшије, да их оре?– Ораће фронт и партија!

НЕМАМ ЗЕМЉЕ, ШТО ЋЕ МИ ВОЛОВИ!

У време формирања сељачких радних задруга, домаћина Митра Својића, из Буковика, убеђују да се учлани у колек-тив. Он, колико грло може, позва сина Лазара:

– Поћерај волове на Бумбарину, да их сломимо низ Кли-суру! Дошли неки људи и веле: није наша земља...?

ЗБИЈАЊЕ У ЗАДРУГУ

У Кокином Броду после другог светског рата основана сељачка радна задруга (СРЗ). Имање и стоку није хтео у зад-

27

ругу да упише Бојо Марјановић, из Криводола, у Амзићима. Одолео наговору комшија Друловића, притисцима и песми активиста који су обилазили село:

– Збијајмо се брат до брата, да скинемо јарам с врата...Кад је, недуго, задруга „свучена у раван“, а на збору до-

шло до свађе око поделе преостале имовине, Бојо у сред сале подвикну задругарима:

– Е сад се збијајте, мајци ви га збијем!

Последња воденица у Штиткову

ЗУЛУМ ДОБРА ГОСПОДАРА

Стари шерет Маринко Урошевић, воденичар са врела Вр-шевине, говорио је средином шездесетих година 20. века у кафани у Божетићима, кад се поведе разговор о власти и др-жави:

– Од кад је ова земља настала – није било бољег господа-ра!

28

Пошто би нагнуо чашу шљивовице, вртећи главом, про-зборио би за своје друштво, да га не чују доушници:

– А ни већег зулумћара није било од кад је постала! Ни горе власти!

СТАРА КОЛА, НОВА ФАРБА

Речитог и виђеног Ива Радовића, из Бистрице, бунџију против режима у предратној Југославији, комшије замолиле да по повратку из Београда, где је срео и неке земљаке и ви-соке функционере, каже „како му се чини нова, партизанска власт“? Он им, у поверењу, рече:

– Стара кола, само префарбана...

ЧЕТНИЧКЕ БАТИНЕ И СТАЖ

Иако је рођен десетак година после Другог светског рата, Зоран Пузовић (радио у пословници „Дунава“) у неколико наврата је тражио да му се призна борачки стаж. Писао је СУБНОР-у, Фонду ПИО, а они захтевали да комплетира до-кументацију и на крају га позову на разговор:

– На основу чега тражиш борачки стаж?– Тукли ме четници?– Који четници, ко те био?– Па отац, ђед, стриц...

ОТИШЛИ ЛОПОВИ У ПАНДУРЕ

Милиционери патролџије под Јавором меркали кућу да преспавају до зоре и повратка у станицу. Бабу, што је нами-ривала кокошке, запиташе:

– Има ли у селу лопова?– Било их је неколико, али су сви отишли у пандуре. Сад

је, ’вала Богу, село мирно – одговорила баба.

29

IIIИЗГУБИЛИ РАБОШЕ ОД ПАМЕТИ

(Замке живота и горка искуства преокрећу се у врцаве искре и наравоученија)

СЛАВА БЕЗ КОЛАЧАДомаћин из засеока Ћировићи, у Негбини, отишао код

пријатеља у Вранеша на славу први пут. Види да нема кола-ча, окреће се по кући, па запита:

– А где је колач, свећа, кандило...?– Па ја то не славим, него ручак припремам – кршећи ру-

ке, рече вајни домаћин.– Е ја сам могао ручати и код своје куће! – одбруси гост,

сподби капут и зажди преко брда.

ПЕДАГОГИЈА БОРИВОЈА ЋУСКИЈЕНа славу код Боривоја Ћускије, чувеног свирача и бубња-

ра из лозе Шапоњића у селу Комарани, на ободу Увачке кли-суре, пристигла повећа група гостију. Неки од њих заобишли прекадник и свећу, а Боривоје заповедио укућанима, да га сви чују:

– Онима што су узели жито – дајте све редно! А ови што неће прекадник и да се прекрсте пред свећом, што не поштују моју славу – нека седну украј. Они нека дођу други дан, па да седимо, а ја данас славим...

ДИМОМ ОТЕРАО ГОСТЕУ буковичком засеоку гости иза поноћи распредали о по-

литици и странкама. Креснула и по која варница, падале и

30

тешке речи, па их домаћин стишавао, молио да не замећу кавгу пред свећом и иконом. Кад је видео да их је ђаво узео у своје руке и да ће да укрсте и песнице, притрчао је шпорету и ишчупао сулундар из оџака. Дим покуљао, гости поскакали у помрчину, кијајући.

– Наздравље ви било! – поздрављао их домаћин с прага.

ГОРЊИ КРАЈ ЗА ШУМАРА

Гости на слави задиркивали важног општинског друга што није у горњем крају трпезе, већ у средини, где му је ме-сто одредио домаћин.

– Где ја седим – ту је горњи крај, – бранио се он и испод ока меркао столицу у челу софре.

– И то место ти је много, а она столица, поред кума – чека шумара! – пресече разговор домаћин.

СУДИЈА СТУКА ВОЛОВЕ

У парници око сезонског пута, у дебељском засеоку Звијерци, власник пластова жита, који су презимили у њи-ви, тражио више пролаза преко комшијског имања, а већи-на сведока тврдила да нема где да окрене кола и не може да свуче летину. Судија Мирко Узуновић питао најстаријег међу њима:

– Куда се раније пролазило?– Ишло се, овако фронтално...Судија нареди да се доведу волови и догнају житна кола,

са широким таваном. Пошто нико од сведока није хтео – он поведе волове и окрете кола у њиви.

– Е, кад може судија, који ово никад није радио, може и онај што тужи...

ОВАН НА МОТОРУ

У време присилне меринизације оваца, увођењем расе „мерино“ вештачким осемењавањем, сточари се довијали да

31

сачувају домаћи сој овце руде. Крили су овнове по пећинама, кацама и подрумима, набијајући корпе од прућа на главу да не блеје и ноћу их пуштали у торове. Бранили се и песмом:

– Овце моје, спавајте у тору, доћи ће вам ован на мотору! На једног од певача натреса се и издире командир мили-

ције:– У затвор ћеш ти мене, ’тицо. Буниш сељаке, певаш, из-

врћеш руглу човека који ради на неколико пунктова...– Није истина! Тај што код нас мрче овце не зна ни сони-

це да вози. Јесенас су у село на мотору долазили само друг из Комитета и командир станице – рече приведени и уједе се за језик.

НАУКА ОД СЕКИРЕ

Шумарски техничар распреда сељацима причу о плано-вима управе. Мало-мало, па помиње интегрално газдовање шумама и друге крупне речи. Не могавши више да слуша, један од присутних сасу му у лице:

– Не прави науку од секире!?Кад наста тајац, прикричи му да доле, својим главешина-

ма и горосечама, пренесе да поправе каљугу што су оставили кроз село, вукући грађу и да посеку стабла како би „прогле-дао“ шумски пут...

РАБОШ САВИНЕ КАФАНЕ

Иако неписмен, власник Савине кафане, на старом путу у Бистрици, Сава Главоњић, непогрешиво водио књиговод-ство. У свом рабошу – свесци са кукама, крстићима, цртама и кружићима, на само њему знаном писму – писало је: кад је, ко и колико остао дужан за попијено и поједено. И много година касније потомцима је читао рабош, а они кришом за-писивали и проверавали да ли ће исто рећи догодине.

– Био је писменији од нас, кад ми са толико школа не уме-досмо да сачувао рабош Савине кафане – кају се дан-данас потомци.

32

ПОРАЂА СЕ И БОГОСАВ!

Чељад отишла својим послом, за стоком или су у мајстор-луку, а Богосав жње зоб у страни, под упеклом звездом.

– Што си сам? – упита га комшија.– Догодине се и ја порађам! – процеди кроз зубе, љут што

сна, братова супруга, не чека лета без детета и изостаје са пољских радова.

ПСОВАО ОНОГ ГОРЕ

После пријаве да је „вређао власт и државу“, у милицији саслушавају Миодрага Благојевића – Мија, фотографа:

– Псовао си оног горе!– Ког горе?– Па друга Тита!?– Није Тита, него друга Тика. И јесам рек’о оног горе. Гле-

дано од моје радње: горе је и кућа и канцеларија Тика Љујића, а он је и председник општине – бранио се Мијо, знајући да му овај неће узети за зло, ако опет поднесу пријаву.

ПРОПАДЕ САМОУПРАВЉАЊЕ

На сахрану 104-годишње Јегде Пурић, у Радијевићима, дошли представници „Лимских ХЕ“. Пошто одаше пошту и обиђоше ковчег, под шатром сретоше јој сина Сима и изјави-ше му саучешће.

– Требало је и раније да дођемо, али смо јутрос имали раднички савет. Двије тачке смо одржали, а остале одложи-ли – рече један од њих, правдајући се.

Симо се груну у прса и залелека:– Куку мене, ђе ће због баба Јегде да ви пропадне самоу-

прављање?! Куку...

КОМИТСКА РЕЧ

Комити Проку Радишићу, из Дебеље, што се беше скло-нио преко границе на Чемерници, јатак Шеловић у Пресеци предложио:

33

– Донеси ми коју пчелу и за сваку ћеш добити дукат.Сутрадан осматрајући из шумарка да одaкле Швабе не

упадну у село, Проко на цвету ухвати две пчеле у кесу за труд и чакмак којим је палио дуван. Увече их, крај огњишта, пру-жи домаћину.

– Па ја сам ти тражио вршкаре, кошнице – изненађено ће јатак.

– Рек’о си пчеле и ја сам дао комитску реч да ћу ти донети! – одсече комита.

Шеловић немаде куд, маши се за појас и извади два ду-ката.

Мишевићи, 1976. године

АДВОКАТ ЗА ТРОШКОВЕ

У спору двојице комшија из Трудова, подносилац тужбе Кезовић у судници Општинског суда одузе реч адвокату Га-чевићу:

– Ниси ти овде да причаш, него да набијаш трошкове! Ћути, ја ћу да говорим!

34

НИЈЕ ЗА ФУКАРЕ

Комшију, који је имао примедбе на сваки сеобет, кад за-мери на јелу и послузи, дочекаше:

– Ми смо ово радили за људе, а за фукаре се нисмо спре-мали.

ПАСЈИ РОДОСЛОВ

Нацртао отац породично стабло, па га даје сину да се упозна са прецима и – сачува.

– Не интересује ме то к’о лањски снег! – одби га наслед-ник.

После неколико недеља затекне отац у ходнику куће по-већег пса.

– Шта ће ти џукелчина, води ово напоље! – заповеди он.– Немој, тата. Па знаш ли ти ко му је отац? Види му по-

рекло – показује син неки папир.– А, тако! Интересује те пасји пород, а не родослов ло-

зе...!?

УДАРИ ИМ КОНТРУ

Директора нововарошке „Слоге“, Радоја Обућину, питали како излази на крај са самоуправљачима.

– Па ја предложим контра од онога што би требало да се усвоји. Они ударе у пријеко са директором, инатимо се и глатко прође оно што сам намерио...Завршио сам ја два фа-култета: Машински у Словенији, а Старовлашки у – Букови-ку!?

КАЗНА ИЗ ОБЛАКА

У селу између Јавора и Голије мештани заказали акцију поправке пута у недељу. Свештеник их одвраћа од рада на празник и предлаже да се посла лате у петак. Они упорни, терају по своме, па пут проширују булдожером само преко

35

црквеног имања, а поред својих њива ни за стопу. Пред вече, кад се прота враћао из другог села, дочекаше га питањима:

– Што нам се не придружиш?! Какав је пут, а?– Биће онако како сте радили – прозбори прота, одма-

хујући руком.Пред зору удари поводањ и све однесе у потоке, направи

још веће јаруге...

ВЕЋЕ ДАВАЊЕ – МАЊЕ БРУКАЊЕ

На питање парохијана колико треба да плате за крштење, ломљење колача, свећење водице или други црквени обред, један свештеник Милешевске епархије, тобоже у шали, од-говарао:

– Што више даш – мање се брукаш!

ПАРА ВРТИ КАЗНУ

Судија пред странкама изрече казну Кентићу из Буковика што је комшију називао погрдним именом.

– Опет ћу ја теби рећи Шандала, само док дођем до пара!? - узвратио Кентић на пресуду и ликовање суседа.

СИН СА ЈЕДНОМ МАНОМ

Домаћин из Дражевића довео сина у Комунално преду-зеће, код директора, старог познаника и замоли га:

– Помози ми, бићу ти захвалан довека. Запосли ми сина...Видиш га, гледан је, има га шта, али има само једну ману.

– Коју?– Неће ништа да ради код куће...

УЧИТЕЉУ ЈЕ НАЈТЕЖЕ

Учитељ Перо, који је залутао у чиновнике Комбината „Златар“, једног дана у великој канцеларији рачуноводства гласно се пожали:

– Мени је овде најтеже!

36

Гракну на њега колегиница која је имала неко мало заду-жење, а и друге две што су делиле рефератчић. Кад жалбу по-нови и наредних дана, узјогунише се и остали службеници, а чим дође шеф, Перо откри карте:

– Лако је овим малим да се увуку директору у г....., а како ћу ја оволики?!

ДЕДА БЕЗ МОБИЛНОГ

Старини из Међана објашњавају да мобилним телефо-ном може да се оствари веза са било којим крајем земаљске кугле. Нуде и да му купе телефон, а он гледа како понеко од чељади, кад му зазвони мобилни, замиче иза ћертова или кришом разговара код котара на брегу, па ће за вечером:

– Вала, ђецо, то ћерество је само за курвалука и лоповлу-ка... Ај, Ај...

37

IVОДАЗИВАЈ СЕ, ДОК ТЕ ЗОВУ

(Згоде и незгоде удавача и младожења да, уз до-вијање проводаџија, срећу сретну и стигну)

АМБАР НА САМАРУ

Девојку из куће Чкоњевића, у Штиткову, брат одвраћао да не разговара са момком из Зорића. Кад га поново виде да јој долази код говеди у Бреговима, прекори је:

– Шта ћеш са Зорићима?! Амбар им на самару...– Па, што брале? – невољно ће она, у пола гласа.– Ти си из домаћинске куће, а они имају жита колико купе

и догнају на кљусету.

МЛАДОЖЕЊА НА ДУГМЕ

На просидби девојке у Правошеви, отац младожење из Акмачића хвалио сина и кућу:

– Код нас ти је, ђевојко, све на дугме! Нема шта да се за-мучиш!

И момак исто тврдио, а после прве брачне ноћи, кад виде да је дошла у немаштину, удавача га упита:

– Па ти рече да је све на дугме?– Како није: видиш ли – џемпер, кошуља, капут, све на

дугме!

НЕМА ПРОСАЦАСтарију старовлашку ђевојку питали:– Што се не удајеш?– А одазивај се ти кад те нико не зове?

38

НЕУСПЕЛА ПРОСИДБА

Старовлашанин из села на Јавору просио ђевојку у Радо-ињи, а она га глатко одбила:

– Ниси прилика за мене, не иде ми се из ове питомине горе, у пуштињу и сиротињу, да једем опсеницу!

– Ако нећеш, тебе мање под реп! – рече јој просац, уместо поздрава.

ПРОСИДБА НА РЕЦИ

Тетка удаваче не може да се начуди ружноћи будућег зе-та, кога још показаше у тек пристиглим сватовима.

– Ђе јој очи бише.? Кога ли су уместо њега доводили на просидбу? Шта ли је заћорила у овог грдарета, шта виђе у њему...?

Чуо то младожењин стриц, који се попримицао прији, па ће:

– Виђела га кад се куп’о у Увцу...

КАД ПРОВОДАЏИЈА КУДИ

Драго Поповић Кијура, домаћин, свирач и трговац из Комарана, био на гласу и као проводаџија. Одведе момка у Правошеву, па га постави испод лампе гашњаче. Хвали му имање, пчеле, стоку, а у неко доба даде миг старешини куће да изађу напоље. Кад осташе насамо, рече:

– Ја сам овога мор’о довести! А пријатељ сам и теби. Не дај дјете за ову смлату, таман се никад не удало...

МЛАДА НЕЋЕ ЕУРО-КРЕМ

Дошао сестрић из Чачка на Јавор да ујака позове на про-сидбу девојке. Ујна спремила ручак, али младић не окуша чорбу, ни печено месо, нити хељдопиту.

– Ја би, ако имате, да намажем мало еуро-крема – рече на њихова наваљивања да се лати кашике.

– А мислиш ли ти, сестрићу, спавати са младом?

39

– Па, ваљда ћу...– То мазало ти неће чињети посао!? Знаш ли за ону нашу,

косачку: урда цвет бере, а сланина земљу дере!?

БЕЗ ИГРАНКЕ И ЦУРЕ

По вејавици, кад мало ко помаља носа из куће, новова-рошки средњошколац дошао кући у село с друге стране Зла-тара, због игранке и црнооке која му памет завртела на рас-пусту.

– Откуд ти, шта те ћерало по овом кијамету и студени, по-богу?! Могао си главу изгубити? – зачудише се укућани.

– Ужелео се мајке, па дош’о да је видим – рече, отресајући снег.

После вечере, чељад се спремају за одлазак у сеоску шко-лу, а најстарији брат ће средњошколцу:

– Седи ти овде, ложи ватру и разговарај се са мај-ком...

Чобанице у Трудову 1980. године

40

СУКЊА ПОД ЈАСТУКОМ

Девојка тужила комшију „за напаствовање и узимање части“, а судија, у току доказног поступка, поред осталог, за-пита:

– А где ти je билa сукња за време силовања?– Под јастуком!

ДОКАЗИ НА ПЛАСТУ

Хармоникаш, нововарошки враголан, нашао се на суду због оптужбе имућне чаршијске породице да им је окаљао образ хвалисањем како ноћи проводи са њиховом мезими-цом на пласту сена у Чаиру. У судници је, у своју одбрану, једино рекао:

– Тражим реконструкцију догађаја!– Е, то, то, тражимо и ми! – гракнула мајка девојке.– Ћути, блесо, доста нам је брукања – изустио је њен муж

и једва погодио кваку на вратима суднице.

ЖЕНСКА, БЕЖИ У КУЋЕР

Дан увелико одмакао, упекла звезда, нигде облачка. У кућеру код тора тек устао Кирило Стојић, из Дебеље, момак у поодмаклим годинама. Седи на дасци кућера у пртишту, протеже се, па кад угледа чељаде на варошком путу, завика:

– Женска, бежи у кућер, оће киша!

КРАВА СА ТЕЛЕТОМ

Старији момак из засеока под Муртеницом затражио по-моћ проводаџике.

– Шта су твоји захтеви, какву ђевојку тражиш, бираш ли? – кушала га она.

– Па нешта старо, к’о најстарија крава! – рече он.Пошто га одмери од главе до пете, проводаџика му скре-

са:– За тебе је крава с телетом. И то ако пристане нека удо-

вица?!

41

УДАЛА ЈЕ ВАЛИНКА

Да би колико-толико намирио неке старе рачуне, стриц Раде пред младожењом Десимиром Мрдовићем и укућани-ма прво јутро како је доведена, запита младу Наду:

– Богати, снајка, каку ти валинку имаде кад пође за мога синовца.

Оћута она мало, ко снебива се, па одреза:– Да ви сорту фамилије поправим!Који месеци касније, на Златару, опет Раде задиркује, а

сна ће:– Да сам знала да је на стрица – праг му не би прекора-

чила!

НЕ КУКАЈ, КУКАВИЦЕ

Са трешње испред куће Друловића у селу Дрмановићи, на Златару, цело јутро се оглашава кукавица.Једна од снаша из-лете из куће, па викну:

– Шта ти је те кукаш, ниси се ти удала у Друловиће – него ја?!

НЕКА МЕ ЈОШ КОЈИ ДАН

Девојка из Доњег Трудова побегла у сиромашну кућу Па-лића у Буковику. После неколико дана дошла јој мајка.

– Шта ћеш у овој сиротињи, за шта си ти дошла овде. Ајде да те водим кући?! – строго ће мајка.

Кад стриц показа на ђувегију, што се беше издућио на клупи, па још тојагом му подиже кошуљу од пртишта, уда-вача завапи:

– Нека ме, мајо, још који дан.

КОД НАС ЈЕ РАЂАЛА

Девојка из околине Нове Вароши удала се у Пријепоље, а родитељи љути што је побегла, без питања, нису јој ишли ду-

42

же од годину дана. Коначно, оду са родбином код пријатеља, попи се по која, потече разговор.

– Како је наша одива, је ли се навикла на нови дом, слуша ли? – запита младин стриц.

– Вредна је, добре нарави...Али... – отеже свекар.– Па шта је, пријатељу, је ли за ваше куће?– Ма јесте, како да није. Али...– Па реци, наши смо, да знамо. – Е , никако да остане у другом стању.– Код нас је, богме, и рађала – оте се младином рођаку са

дна софре.

БОЉИ ОТИШЛИ БОЉИМА

Зет, коме је ташта приговарала да јој је ћерка могла наћи бољу прилику, од њега бекрије, ноћобдије и дангубе, одго-ворио:

– Шта ћеш, бољи отишли бољима, а ја једва вама допао !

СЕЛО ТАМА ПОПАНУЛА

Ђевојку из Дебеље преведу просци преко Тисовице у Доње Трудово. Кад одмакоше изнад ћуприје, уз излазак сун-ца, зачула се песма:

– Трудово је сунце огријало, а Дебељу тама попанула...– Обратно, Јованка, обратно...Дебељу је јутрос сунце огри-

јало – огласи се из омара Немања Вуковић, дозивајући стри-ну младожење, која је започињала песму, дајући на знање да су одвели девојку преке нарави.

МЛАЂЕНОВ ДЕБЉИ КРАЈ

Млађен Стојић, солунац из Дебеље, оженио се по други пут. Прве брачне ноћи млада закука, а он је утишава да не чују чељад. Кад то није вредело, подвикну:

– Ћути, док нисам окрен’о дебљи крај!После три недеље, млада увече припита ђувегију:

43

– А, Млађо, шта би од дебљег краја...?– Ћути, лудо једна, ја се оно само шалио...

ЈАГЊЕ ПОЈЕЛА ПАШЧАД

Момци из задруге у Јасенову облетали око згодне чоба-нице, обећавајући јој запослење. Узалуд су удварачи дерали опанке, обијали росу, ломатали се по Муртеници. Да не би остали празних шака – једне недеље затраже јој јагње да ок-рену на ражњу, после лоптања на утрини.

– Узмите оно највеће, рогоњу – изненадила их цура да-режљивошћу.

– А шта ћеш рећи оцу кад види да нема јагњета? – приу-пита један, да утврди гозбу, пре него што одсеку ражањ.

– Па казаћу му – појела пашчад!

ЖАЛОПОЈКА

Постарију удовицу припитали: – Како си, нађеш ли ђе как’а чо’ека?– Прошле године замало, а ове – ређе.На њихову недоумицу, објаснила:– Никако, богме! Млађи неће, а старији не могу...

БЕЗ ДОКАЗА

Божетићког швалера жена увече умало да затекне са љу-бавницом у клекама. Она утекне, а он се спетљао, никако да навуче панталоне.

– Шта си то радио? – подвикну жена.– Вршио нужду! С... сам.– Покажи г....

ЈЕ ЛИ ОТЕКЛА, СНАО?

Изјутра, после прве брачне ноћи, свекар заповеди млади да му донесе воде са чесме. Кад му пружи бокал, запита је:

– Је ли отекла, снао?– Јес’, па не могу да седим на њој.

44

ЖЕНИДБА САМАРАША

У младића, што је дошао из далека и из гудура Јавора на самарима коња износио дрва до шумског пута, загледала се мештанка. Одлазила и код њега у коначиште и брже-боље утаначи удају. На дан свадбе младожење нема, а већ ће мрак. Један од њених старих јарана, што су дошли да испрате мла-ду, пође у гору да га тражи.

– Долази и води ђевојку, или ти узех коње за трошак! – запрети му.

ЦИГАРЕ ОД СЛАМЕ

У селу под Чемерницом натпевавала се младеж на прелу:– Малој мојој нестало цигара, попуши ми сламу из самара.– Мој драги не испушта цигару, колиба му амбар на самару. – Игра драги у колу к’о теле, само гледа у своје ципеле.– Цура игра, ногама се гица, к’о лисица кад је површица.

45

VЖЕНИ ВЕЗАН ЈЕЗИК

(Мелеми за брачне неспоразуме, неверства, дуге језике и клетве)

САЧУВАЈ МЕ ЖЕНСКОГ ШЕРА

Старица из Кучина често је млађарију подучавала да се, пре било које молитве, прекрсте и кажу:

– Сачувај ме, Боже, женског шера!

ЕТО МЕНЕ ТАМО

Раднику „Хидротехнике“, на градилишту хидроцентрала на Увцу, од куће писала жена:

– Побогу , чо’ече, ево има осам неђеља, а ти не долазиш.Ђеца су те пожељела виђети. Питају сваки час кад ћеш доћи и гледају низ пут има ли те. И зато немој да не дођеш идуће неђеље! Ако ли опет не дођеш – ето ти мене тамо!

ГАТАРА ВЕЗАЛА ЈЕЗИК

Оде жена код познатог сеоског гатара и пожали му се:– Муж ме више не воли, бије ме. Учини нешто, обанђијај

га ... – преклињала она.Пошто се распита за породичне прилике, предложи јој

„лек“:– Кад мужа чујеш у дворишту или да улази у кућу – узми

воде у уста и не гутај док не оде својим послом.После три недеље дође она да се захвали и награди гатара

јер се муж променио и подобрио, чак и спава са њом.

46

– Богами, ти знаш чини и записе...– Не знам ја то, него сам ти само језик вез’о!

ИМАЊЕ ЗА РЕЦЕПТ

– Како ти је жена? Шта ’во ни једне не проговара? – пита Дебељац пријатеља при сусрету на једној четресници у Вра-нешима

– Има слике – нема тона! Занемљела, на пречац, друга већ неђеља – као невољно ће познаник.

– Кумим те, само ми кажи како занемље, како јој завеза језик?! За тај рецепт – даћу ти најбољу њиву у имању!

ДА СЕ НЕ НАВАДИ

Стари Љеповичанин удара штапом у камену плочу изнад куће и позива снаху:

– Крмад провалила, ђе си то, затвори их!?Кад она излете из куће и виде да свиње нису у врту, већ

пасу испред свекра, прекори га:– А што их ти не затвориш?– ’Оћеш да се навадиш...

НИЈЕ ПСУ ВЕРОВАТИ

У Калипољу свекар снахи, која му је била по вољи, никад ништа није ружно рекао, нити нажао учинио, а другу грдио и прогањао „к’о ђавола“. Кад га ова друга једном нешто наљу-ти, сподби тојагу, али обе утекоше преко дворишта.

– А што ти бежиш кад си му миљеница?– Није псу веровати!

УМЕ ДА СЕ СВАЂА

– Ђе си ваздан, ђе дангубиш, шта си радио...? – дочекује на вратима жена домаћина из Беле Реке.

– Био сам у Новој Вароши и унајмио адвоката. Долазиће два пута недељно да се, уместо мене, свађа с тобом.

47

ШТА ЗНА ДОКТОР?

Жена стално звоца мужу да много пије и пуши, те по ваз-дан срче кафу. Једном се он врати из града и, као забринут, рече да је био код доктора и појасни налазе:

– Рече ми да ми је здравље озбиљно угрожено, поготову од дувана и ракије, па то морам да умањим, готово да преки-нем...

– Е, видиш, зна доктор – једва жена дочека да оспе паљбу. – И шта ти још каза?

– Забранио ми да прилазим жени!– Не зна тај твој доктор ништа!

ЗНА И НЕ ПИТА

Познати варошки откупљивач стоке враћао се „фићом“ са Китоње. Успут повезе једну мештанку и недуго крену руком међу њене ноге.

– Ене, па ти и не питаш?!– А шта има да питам, кад знам ђе је!

ТО НЕЋЕШ НАЋИ

Белоречанин у кући затурио кључеве од задружне кожа-ре у Јасенову, па мамуран, пред полазак на посао, претура јастук и поњаве у кревету.

– Шта то тражиш? - питала га жена више пута, а он ће:– Тражим к....!– Е, ја кукала, откад то у нашој кући нисам виђе-

ла...?

КОМШИНКА ИЗ ВОДЕНИЦЕ

Око болесничке постеље чувеног домаћина и сеоског кме-та Божа Бобовића, из Буковика, окупила се бројна чељад. Комшинка из суседног засеока дошла да га посети, па кад седе крај кревета, упита:

– Божо, познајеш ли ме...?

48

– ...А како те не би позно, колко смо се пута у воденици ј....– Бунца Божо, нема од њега ништа, припремајте шта не-

мате – рече она и покри га губером по глави.

СУВИ ФРОНТОВАЦ

Шушкало се по селу да девојци по повратку са омладин-ске радне акције – расте стомак. Крила то мајка и утезала је, дичећи се како је са пруге донела ударничку значку. Кад већ постаде очигледно, мајка се, на задиркивање комшинки на чесми, пожали:

– Шта ће она, јатка. Цео дан, по киши, ћера колица, а уве-че однекуд избије сув фронтовац и – готово?!

РАСПОРЕД У КРЕВЕТУ

Познаници запиткивали домаћина из Лимске долине, који је имао две жене, како прави распоред и извршава бра-чне обавезе.

– Првој жени кажем да сам код друге, другој да сам у кући прве, а ја одем на шталу, па се на сену – сит испавам!

ПРИСТАВИ КАЧАМАК

Кад би се суботом увече зачула песма од Кокиног Брода, знало се да то кући долазе градитељи тунела кроз Китоњу и брана на Увцу. Жена једног од њих одмах би успављивала децу и на вериге, изнад огњишта, качила бакрач воде за из-мивање. Једном приликом, видећи да се пуши вода, муж још с врата повика:

– Пристави качамак!

НИЈЕ ВЕЧЕРА ЗА ДЕЦУ

На запиткивање мужа шта има за вечеру, уморна и љута жена у божетичком засеоку Поповићи казала да ће бити – она женска ствар. Дечак отрчао ђеду да се распита шта је то за вечеру, а он му, кад сазнаде ђе је и од кога чуо, појасни:

49

– Жилаво је, није то за ђецу! То ти је за старије људе... А и кончљиво је, к’о боранија...

ИДЕМ ЈА, СНАО!

Стигне снаши вест из рода да јој је умро рођак. Била је то, у ствари, уговорена јавка, да се нађе са старим љубавником у колиби, на планини, па се она, тобоже, ожалости и убра-ди црну мараму, спремајући за одлазак на сахрану. Пошто су муж и девери били заузети косидбом, пође свекрва да је прати на далеком путу. Тамо сна упозна свекрву са очуваним удовцем...

Пошто се ближило четрдесет дана од „смрти рођака“, свекрва ће једно вече:

– Ја морам ићи на ту четресницу, а ти, снао, како ’оћеш!

Прање веша на Вршевини, 1979. године

50

ВЕЋА ШТЕТА НЕГО БРУКА

Старовлаху са Увца запала за око кршна удовица у које је годинама узимао гејачке овце на попашу. Облетао, позивао је да лети дође и види стадо, али никако да јој се приближи. Пошто су доле, крај Моравице, шљиве добро рађале, он ско-ва план и упролеће, кад пође за овце, понесе две мешине да купи ракије.

– Држи ти мешине, а ја ћу точити из бурета – рекао газ-дарици.

Кад напуни мешине, не везује их, већ удовицу ухвати с леђа да уради оно што је одавно наумио. Она се бранила, а руке јој заузете.

– Ако пустиш мешине, биће већа штета него брука – го-ворио јој.

ЗЕЦ И ТРН

Млађа снаша се жали комшинкама да јој муж почесто за-миче у суседни засеок, тобоже обилази њиву која није орана већ 30 година. На сумње да тамо, можда, има неку, бака Ву-косава, коју су звали „црна кутија“ (све види и зна), умирује је:

– Ћути и гледај своја посла! Па ни зец не може под једним грмом. ..Осуши се грм, а зец се огуба...

ПОМАЖЕ КУЧКИ ДА ЛАЈЕ

Један Комаранац, у јеку кошења и плаштења легао испод шњиве, потрбушке, са рукама под челом. Жена осула псовке и грдњу:

– Стоје откоси, устани преврни их, привуци плашће...Не лежи нерадниче, је ли те срамота од народа!?

Муж само подигне главу и зачује се: „Ам“. Жена још жешће сикће, а он опет понови: „Ам“. Синовац све слуша и гледа из прикрајка. па пошто му ништа није јасно, кад стри-на замаче за амбар, упита:

51

– Чико, шта то радиш?– Помажем кучки да лаје!

БИЈЕШ ЛИ ТИ ОВО?

Муж из нововарошког краја са женом купује нового-дишњу јелку на пијаци у Београду. Приђоше продавцу у шајкачи, претпостављајући да је земљак, па муж заподену разговор док она претура гомилу младих четинара и сикће:

– Ова јела кратка, ова ретка, овој криве гране... Ђе их само одсече?! Ова танка...

– Бијеш ли то ово? Ову роспију – у пола гласа запита про-давац из Мочиоца, туткајући му у шаке покилче мученице.

БАБА И ЂЕД

У поодмаклим годинама баба приупита мужа:– Е реци, ђеде, поштено: је си ли ме кад преварио?– Вала само једном, кад си оно била болесна.– А кад сам ја то била болесна да нисам могла лећи на

леђа!

НЕКА ОНА РАСПОЛАЖЕ ВИШКОМ

Из домаћинске куће села у горњем току Увца муж отерао жену због неверства. Родбина и пријатељи чинили све да је врате, да угледна кућа не оде низ брдо, да деца не расту без мајке... Муж не попушта, па стигло и мировно веће. Председ-ник већа га испитује, а муж признаде да му је жена пазила родитеље, била добра домаћица, вредна око стоке, са њим барабар у њиви и на ливади. На крају га припита:

– А је ли ти давала кад си год хтео, мислим на обавезе у кревету?

– Јесте. Ни за то немам замерке.– Е, онда, нека она располаже вишком, а ти жену врати

деци!

52

КО ПРУТОМ ПО ВОДИ

Гиздава и још држећа Златарка тешила у комшилуку пре-вареног мужа или жену:

– Ма заборави, било шта је било. Нема штете! To ти је к’о да удариш прутом по води...

На примедбе да заводи много млађе мушкарце, бранила се:

– Кад би крава чекала врсника – никад не би водила!?У другој прилици, пак, знала је и да подсети:– Девојке, не пуштајте олако мушку ствар међу ноге. Он

нема рамена...

СТАЛНО МИСЛИ НА ЊУ

Фотограф Миодраг Благојевић – Мијо тајно се виђао са витком Варошанком. Затичући га у радњи са одлуталим ми-слима, познаници говорили:

– Само мисли на њу...С годинама и реумом у костима, фото-Мијо почео је из-

бегавати, она почесто навраћала у радњу, па се мајстор оним истим брижницима поверавао:

– Да сам знао – никад оно не би почињао и радио са же-нама. Стално би мислио да је то лепо...

ДЕОБА РУШИ КУЋУ

После жучне расправе, жена саопшти мужу да је више не-могућ заједнички живот, а он предложи да поделе кућу.

– За мене и сина су спрат и поткровље, а тебе, дангубо и зановетало, припада само подрум – расподељује она.

– Пристајем! Само да знате: за који дан рушим мој део ...

СТИГЛЕ КЛЕТВЕ

Коси ливаду Петар Топаловић, из Доњег Трудова, у 82. години живота. Пита га комшинка:

– Можеш ли, Петре?

53

– Не могу...– А што, болан?– Стигле клетве...– А које, Петре?– Дабогда шћео, а не мог’о...– Дабогда шћео, а не мог’о, јер си мог’о, а ниси шћео...

КАМЕН НА ОГЊИШТУ

– Два љута камена брашно не мељу – више пута понови старина испод Чемернице, мирећи комшију са женом, која се вратила у род.

Остављајући их да, насамо, попричају о размирицама и могу ли да свију породично гнездо, с врата колибе рече:

– На врућем огњишту ватра се пре распали.Седам дана касније, кад донеше чарапе, ратлук и флашу

мученице, предочи им савет покојне бабе:– Жену и сир треба добро притиснути да не узљућају!

Купање оваца у Увцу, 1978. година

54

Вијање клека у Смудиногама

55

VIУВЕК ГЛАДНИ ДВОНОГИ ВУЦИ

(Чобанска лакоћа надмудривања и шумарске ујдурме)

ЛОПОВИ ИСПРОСИЛИ ЧОБАНИЦУ

Власнику електричне чобанице лопови су на коцу у Кали-пољу оставили поруку:

– Ја сам се удала, тражи другу!

ЧОБАНИН БЕЗ ОЦА

Док су чељад пластила, Драгомир Јелић, домаћин и ше-рет из Дебеље, чувао говеда у паши поред варошког пута. Намерник га приупита:

– Па зар ти тако стар мораш да чуваш?– Немам оца и немам коме да наредим! – одговорио ста-

рина.

ЈАЛОВИЦА НА РАЖЊУ

Узимао Немања Вуковић, из Смудинога, гејачке овце на испашу. Преко лета закоље јаловицу и поједе са пајташима. Коју недељу касније, на Боровитој главици, сретне шумар Спасоја Друловић домаћина из Латвице, који је пошао да обиђе овце. Позове га у кафану, па му казује у десетерцу:

– Ој, гејаче, да ти причам стање, у стаду ти једна овца мање!Гејак плаћа пиће, па и мезе, само да би сазнао шта је било

и наплатио овцу од Немање.

56

– На броју ти једна овца мање... – подсећа шумар Спасоје и наздравља, а кад до заласка сунца оста непун конопац, ре-че му:

– Па крепала, брате, болештина нека...

ОГЛУВИО, ПА СВЕ – ЧУЈЕ!?

Старац са Чемернице прича комшијама догодовштине из чобанлука и дружења са младежи минулог лета на планини:

– Е, како оглувљех, све знам кад ми је који курјак ударио у овце. И ђе су коју појели...

КУМ ВИДИ ПИТУ

У селима Старог Влаха приповеда се да је кум често дола-зио код кума баш у време ручка. Једном приликом чељад већ села за трпезу крај огњишта, а спазивши кума како долази сокаком, планинка питу сакри под наћвар. Кад се упиташе за здравље и поседаше, кум се пожали:

– Код прогона се осуљах и летео сам низ склад ко одавде до пите!

ДОЧЕКАО ЛОПОВА

Старовлашком угледном домаћину из тора нестале две овце. Заповеди он укућанима да ништа никоме не казују. По-нови се то и следећа два лета.Четврте године, уз казан, пита га комшија:

– Богати, сазнаде ли ко ти покраде оне овце?– Е сад знам: онај што пита!

ЗА ПРИПЛОД ЗАДЊИЦА

Сељак из златарског села пита чобаницу, која је дотерала овце на пијац:

– Пошто ти је та гарица напред?– Што ће ти?– За приплод.– Е, ако ћеш за приплод боља ти је ова моја бјелица – рече

она и пљесну се по задњици.

57

ПЕШКЕ ДО БИЈЕЛОГ ПОЉА

У задрузи Брајевића, у Мушковини, увече разговарали око огњишта, па један од браће рече:

– И што нема ко да оде до Бијелог Поља?Ујутру овце и козе непуштене, блеје у тору. Планинка до-

несе глас да су поњаве у кућеру нетакнуте и да нема чоба-нина, једног од браће. Претраже околину, сутрадан и ближи део Златара. Треће јутро бану он у кућу, са штапом, уморан.

– Их, да сам знао да је оволико далеко Бијело Поље, не би ти га иш’о?!

– Што си ишао, ђедо? – питају га у глас чељад.– Па ви велите да би требало неко да оде...

Полазак на пашу, у Буковику 1980. године

УГАРАК У СЕНУ

По последњој пресуди, у вишегодишњем спору између Крстића и Поповића у Божетићима, ливада припала Кр-стићима. Укосили они три сена и оставили их без котара.

– Што нема оно ко да запали, кад их нису заградили, па чобани морају да бране стоци, – рекла планинка увече, крај огњишта, око кога је била повећа задруга.

58

Пола сата касније планинка дотрча из колибе, говорећи да су Крстића сена у пламену. Чељад излетеше напоље, уску-кала се, куну ко то учини, јер ће на њих пасти сумња и клетва.

– Ја урадих, шта урадих! – бану из мрака Милан, један од браће.

– Шта уради?– Однех угарак!

ВИШЕ ОД СТО ПОСТО

Град убио летину у Дебељи крајем седамдесетих година. Комисија Осигуравајућег завода „Дунав“, из Ужица, изашла да процени штету на парцелама. Стигоше на Јованово брдо.

– Људи, овде штета сто посто – рече представник „Дуна-ва“.

– И више, и више! – додаје Гаврило Аничић, из групе сељака што се беше натурила за комисијом.

НЕ ПИТА СЕ

Укућани нису били вољни да комшији дају волове да узо-ре њиву, па га упуте на члана домаћинства који је бринуо о козама и овцама.

– Питај Петра, сад ће он, код стоке је на торини.– Веле ти се питаш за волове? – сачека комшија Петра.– Ја ти се овде питам једино кад неко дође и пође из куће!

А КО КОБИЛУ ПРЕПИЊЕ?

У засеоку Бјелановићи, у Дебељи, жена опомиње мужа:– Нерадниче, видиш ли други људи премештају тор, по-

прављају ограду, окопавају врт, ору за купус, а ти ништа не радиш!

– А ко ти кобилу препиње по ваздан?!

ОВЦЕ ОТИСЛЕ ДРВЉАНИК

У зимско предвечерје, док се полаже стоци, грабе торине и спрема конак, један члан фамилије Јелићи, у дебељском

59

засеоку Звијерци, позва с брега комшију у потоку да га и ос-тали чују:

– Знаш ли да се нашем комшији отиско дрвљаник?- упита га, ругајући се тако рођаку који није дотерао дрва, а пао је снег.

– Јес, јес и притиско нашем домаћину овце! - из котара у долини дочека га прозвани, прекоревајући га што је прошле јесени продао овце и остао без стада.

Воденичар са Бистрице

ИЗВЕШЧАО МУ ПОВРАЗ

– Извешчао му повраз! Извешчао...– говорио Ристо Ва-силић за шумара који је по Смудиногама правио теревенке, а сплавови грађе замицали низ језеро, као и камиони уз Де-бељу.

Није прошло ни пола године, а шумар добио отказ.

60

ЦРЧЕ ЈУНИЦА!

У сјеничком селу, где је куповао сено и са комшијама те-рао овце да им полаже током зиме, Сава Шеовић загледао се у млађу мештанку. Једном приликом нађу се у штали, али јој се муж раније врати из дрва. Кад га чуше, Сава дограби по-веће теле и преврну у јасле. Забезекнутом мужу жена објас-ни:

– Да не би Саве – црче јуница! Заглавила се у јасле, па позвах Саву да је курталише...

ПЛАЋА ЈЕЛА ИСПОД ЖДРЈЕЛА

На свадби у Негбини музиканти најављивали песме уз поруку: „Плаћа Јела испод Ждрјела“. Извиривали се свадба-ри, погледали и запиткивали „ко је и ђе је та Јела?“.

– Па прошле ноћи одсечена јела испод Ждрјела и замакла пре зоре у Чачак – појасни један од момака весељака.

МЕСО КУРЈАКУ, КОЖА ЧОБАНИНУ

Младић из Дражевића чувао овце на фарми Земљорад-ничке задруге на Тикви, па шефу економије пријавио да је ударио курјак у стадо и однео најбољу овцу.

– Добро, кад поједе толику овцу, како поједе кожу са оно-ликим руном? – пита шеф чобанина.

– Кожа је остала, па сам је нашао и однео кући да ушта-вим, штета је да пропадне... – исприча пастир.

Кад је дошло време за плату, чобанин пита благајника што му је умањена.

– Рекао шеф да ону кожу, кад осушиш – продаш и надок-надиш разлику!

ШУМАР „УВАТИО“ КОЗУ

Судија за прекршаје у Новој Вароши чита пријаву шума-ра са Водене пољане против присутног на саслушању Петра Друловића:

61

– У’ватио сам Петрову козу у младу засаду борове шуме...– Иако је, друже судија, нисам ја љубоморан – упаде су-

дији у реч Петар, гужвајући капу у руци.Сељакова шала на шумарову непрецизност у пријави би

по вољи „судији за зијане“, па ослободи Петра и прикричи му да – чува козу!

ПИШЕ И ТУЖБЕ И ЖАЛБЕ

Земљорадничка задруга из Вароши тужила кооперанте за неизмирене дугове. Пошто нико од руководилаца није хтео да се замера сељацима, нареде да тужбе потпише благајник Миломир – Мито Шуљагић. Бранио се Мито, добричина и акцијаш, председник Месне заједнице Драглица, али – нема друге. За који дан нагрнуше у канцеларију сељаци, а пре свих његови земљаци, из села под Муртеницом.

– Дај да се жалимо? – дочекивао их Мито и написао на-рамак жалби.

КРАЂА У СРЕД БЕЛА ДАНА

Двојица браће, Савковићи из Горачића, сазнају да шумар неће бити на реону, па тога дана одсеку и догнају двоје со-нице дрва из државне шуме. И све певају кроз село. Шумар поднесе пријаву, а пред судијом за прекршаје они се брани-ли:

– Ми смо њему дали паре! Па како би крали у по бела да-на...?! Питајте народ, цело нас је село виђело кад смо вукли дрва!

ЖИЖАК У БАЛВАНИМА

Велизар Пурић, из Радијевића, продаје балване који су годинама стајали на лагеру, украј пута. Хвали грађу купцу.

– Ово ти појео жижак – прекиде га муштерија. – Мени требају трупци за даску и рогове, правим кућу...

– Ено, нема грађе док је буба не преради! Нема, нема, ста-ри су то људи говорили, нисам ја могао да измислим...

62

ШУМАР ЧУВА ШУМОКРАДИЦУШумар из Јасенова тешка срца поднео пријаву против

при јатеља. О бесправној сечи написао шумарском инспекто-ру:

– У забрану је посечено пет стабала смрче. Заведен је шумски ред. Нисам нашао власника да га питам да ли је то он урадио или му је неко украо грађу...

У ВЕЛИКОЈ ШУМИ - ВЕЛИКА МАЧКА

Проко Радишић, из Дебеље, продавао једном Вароша-нину коже уловњене дивљачи, које је овај носио трговцу у Сарајево. Поред лисичјих и зечјих, понуди му и кожу мачка комшије Богосава, тврдећи да је од – дивље мачке.

– Па у Босни сам ја виђао дивље мачке, веће су ... – од-бијао откупљивач понуду.

– Јесте, у Босни су веће шуме, а овде: мале шуме – мања дивља мачка – тврдио пазар Проко и – успео.

ЋУСКИЈА ИЗ САРАЈЕВА

Престављао тор домаћин из фамилије Дулановића у Дра-жевићима, па пошто није имао ћускију, замоли комшију да му позајми.

– А што не купиш, газда!? – привали му комшија.Не рече он ни једне, окрете се и зажди право кући. С врата

заповеди жени да му спреми храну за три дана и рече да ће у Сарајево. Кад се врати с великом ћускијом на рамену, позва комшију с брега:

– Нећу више да се молим горем од себе!

КУРЈАК ТОР ПРЕСКАЧЕ

Док би мештани причали где су курјаци направили пир, коме и кад упали у тор, Манојле Ћировић, из Божетића, твр-дио је:

– Мене курјаци никад нису могли да упадну у тор. Ама баш никад... Залете се и прескоче тор...

А тор му био од четири пресла, за шаку оваца.

63

VIIДОК ЈЕ ЛЕЂА, БИЋЕ САМАРА

(Ђаволски немирном и довитљивом мишљу мајстори навраћају воду на своју воденицу)

ЗАТВОРИ КОЛИБУ, ИЗЛАЗИ ЧАБАР

Илиндански сабор на Чемерници. Радоје Ристовић, из Пресеке, у хладу букве поређао чаброве, столице, косишта, чокаре... Бану жена и, без поздрава, подвикну дрводељцу:

– Радоје, излази ми чабар!– Затвори колибу.– Ама, излази сок из чабра!– Е, па ти си наручила чабар за сир...

МАЈСТОРИ ЗА САМАРЕ И ЖДРЕБАД

– Што дангубиш, што шта не радиш, бадаваџијо, имаш неколико заната? – пита Благоје Јаџић, ковач на Боровитој главици, Рајка Боричића из Штиткова, што се беше одселио у Тријебине, па вратио.

– Ајде да кооперирамо, па да зарадимо – узврати Рајко.– Како?– Ја ћу правити самаре, а ти ждребад!

ЈАРАМ У МОЧИЛУ

Домаћин из подјаворског засеока прекори сина:– Данас сам био у Поповићима и свако се нечим занима:

праве дрвене кашике, вретена, преслице...

64

Сутрадан младић код оваца, на торини у Припорцу, узме да прави јарам. Осече јову и затеше једну надвратницу ду-гачког јарма, за влаку, па окрећући дрво, погреши и другу отеше – контра! Увече се похвали оцу:

– Види, тата, што сам направио јарам?! – Носи то, носи, баци у мочило, да не виде Гурбовићи

(Поповићи)!

ТАТИН РУЧНИ РАД

Купац дрвених кола, у засеоку Тошићи у Божетићима, манише продавцу да је лоше отесао уски таван, да ће се расу-шити точкови... Стално погледа на амбар, где су на брвнима гобеље, трупине и паоци нових точкова „ко сливени“, па за-пита још невичног мајстора:

– А ко је она кола градио?– Оно тата нешта јео г....!

ДОК ЈЕ ЗЕЋА - БИЋЕ ПРЕДУЗЕЋА

На питање Миљка Гагричића, шефа Месне канцелерије у Божетићима, зашто често мења фирме и остаје без посла, Зећо Вуковић као из топа одговори:

– Док је леђа – биће самара, док је Зећа – биће предузећа!

ПОЧЕО САВО ДА КУЋИ

За сина који није отишао на школе, угледни домаћин из засеока недалеко од Пуљака на Увцу, једног дана рече жени:

– Наш Саво почео да кући!– Како?– Купио карте и батеријску лампу!

ЈЕЗИК ОКРАТИО ГРЕДУ

Мајстор за брвнаре, Милан Јеликић, из Божетића, градио кућу Миливоју Стојићу у Дебељи. Отесао греду и узео тестере да је скрати, кад Миливојева жена Добринка рече:

65

– Није туда, Милане!– Јес...– Ма овуда је! – оцрта Добринка.– Ама, женска главо, мјерио сам...– Овуда је!Милан преструга куда Добринка рече, а кад греду донеше

на ћерт, она пропаде у подрум.– Шта уради, Милане? – завапи Добривоје.– Питај Добринку – мирно ће мајстор.

НЕ ТРЕБАЈУ ВРАТА

Две сестре, које се нису подуго виделе, у засеоку у близи-ни Кокиног Брода, запричале се о родбини, кућним посло-вима, ткању и вуни, па заборавиле да притуре дрва у шпорет. Бане муж домаћице, озебао у мајсторлуку на грађевини и за-тече их како држе ноге у рерни шпорета и причају, а ватра се утулила.

– Е сад се гријте и причајте до зоре – рече љутито, а и ше-ретски, скидајући врата са собе...

ИМАМ ЛИ ЈА ТО, РОДО, КАКА ПОСЛА?

Срето Џагарија, самотњак и особењак из Мишевића, го-дине је проводио код домаћина у селу, говорећи:

– Како је то село кад не може да издржава једног човека?У једној кући две јетрве се завадиле. Пале и псовке око

огњишта: помињале оне крмка, па Срета Џагарију... Кад он то чу, отвори врата од собе и повика у кућу:

– Ај, родо, имам ли ја то тамо кака посла?

ТЕПСИЈА БЕЗ ПИТЕ

Целу седмицу задржао се качар код кума, док му је попра-вио све каце, накуцао старе и ударио нове обручеве. Пошто је спаковао алат, поздрављајући се, приупита куму:

– Богати, кумо, имаш ли ти какву тепсију?

66

– Имам, куме, имам три! А што питаш?– Вала, ниједна ти не треба! Све три продај, кад питу не

печеш!

БЕЗ БРИЈАЊА

Тишљер из подјаворског села два месеца мајсторисао по Пештери, па кад дошао кући – молио жену да обрије ону ствар.

– Јес, па да ми се после смије цео комшилук – одби га она.

ИЗМЕРИ КОБИЛИ ВРАТ

Потегао комшија тужбу што му је кобила из суседног засе-ока појела сено преко котара. Дошле комшије, израчунавају штету, ликује оштећени и повећава захтев. На то му власник кобиле показа лакат и подвикну:

– А кад си заграђивао котар – што ниси измерио врат мојој кобили?

ЈЕ ЛИ ПРЕДСЕДНИК ГОВЕЧЕ?

Комисија процењује штету коју су говеда сиротана Ми-линка причинила на сену сеоског газде у сред лета. Не може Милинко да се одбрани од подвале, па подвикну председни-ку комисије:

– Да сам ја или ти, на пример, председниче, говече – би ли заобишли ову росну траву и зелену елду, па јели суву сла-метину!?

ПРЕВАРИО ВОДЕНИЧАРА

Приликом сусрету на сабору, о Госпођиндану у Штитко-ву, помељар из Буковика пред дружином казује како је над-мудрио овдашњег воденичара:

– Док чекам да ми самеље товар жита, будно мотрим на њега, кад оно стаде воденичко камење. Кришом подигао ус-таву, па ме шаље да видим шта се дешава на лакомици. Виђех

67

кроз шупљине на брвнима како две лопарице мог брашна из мучњака сасу у вреће где је узимао ујам. На лакомици одвра-тим воду из јаза, па велим да не знам шта је било. Кад остах сам у воденици – пет лопарица брашна вратим у мучњак.

– Како те није срамота да то причаш кад си већи лопов од мене?! – прекори га воденичар.

ПОМЕЉАРКА НЕ ДА УЈАМ

Удовица испод Шанца слала у воденицу на Трудовачкој реци торбу или џачић жита, а воденичар јој брашно враћао по неком од помељара. Један комшија одбија да, уз свој то-вар, понесе брашно, али га воденичар убеди:

– Не носиш ти, него коњ! И тражи јој нека теби да ујам! Следећег јутра удовица, још с вратница, загалами пред

кућом воденичара.– Ај, Тикомире, шта си ону луду наговорио?

Тесање такте

68

КОЗАРИ ТУЛЕ ПАМПУ

Дошли сватови из Радоиње да воде девојку Тодинку Јелић из Дебеље. По двојица певају „извика“ и редом, низ софру, настављају песму. Кад уђоше Драгомир Јелић и Добросав Аничић и запеваше: „Откуј косе, драгане за росе“ – све зане-ме и затрепери лампа.

– Kо су ови? – огласи се неко од сватова. – Неки наши што чувају козе – појаснише домаћини.– Кад они запевају, горе, на Вучјој равни, ми мислимо

стигли кући, па полетимо, ’оћемо врата да скинемо са багла-ма и изнесемо напоље – додаде младић што је служио врућу ракију.

КОВАЧКО ЛУКАВСТВО

Власник ковачке радње у Новој Вароши, Михаило Стрије-лић, важио је за добра мајстора и штедљива човека, а био познат и по лукавству у избегавању позајмица. Носио је два новчаника: један са парама од мајсторлука, а други празан и показивао га кад му затраже новац у зајам. Нису му се давале ни алатке из радње, па би онога што дође да тражи, најчешће запитао:

– А би ли ти дао мени?– Па што не би, мајсторе.– Е зато и немаш!

НАЈБОЉЕ У РОПСТВУ

– Ђедо, кад си најлепше године проживео у свом веку? – питали потомци Саву Главоњића (1875 –1972), из Бистри-це.

– У ропству, ђецо, сједа глава ми не да лагати. Швабе нас заробе 1915. године и спроведу у Ашак. Из логора нас во-де по селу, да газде бирају заробљенике за рад. Пред једном кућом домаћин се не појављује јер је био заузет око пчеле која се ројила. Кажем да ћу ја то урадити и виђе Шваба да ми

69

баста. Остави ме, даде и посебну кућицу, само сам бринуо о пчелама у уљанику... Он имао три снаје, људи им на фронту... Нека од њих донеси кајмака, а ја извади меда...

ЈАРАМ У КВАРУ

Двојица браће Шуљагића, из Драглице, секли храстову грађу у својој шуми, да се преживи за време кризе, пошто су били запослени далеко од завичаја. Да би извукли трупце из Увца позајме од комшије волове, а од другог затраже јарам.

– Јарам је у квару – дочека их он.– Нисам чуо да јарам може да се поквари, шта ту има: оно

дрво, два тељега и две шпице – покушава један од браће да разувери и одобровољи комшију.

– Рекао сам да је јарам у квару, не може да се употребља-ва...

НИЈЕ НА НОВОМ ОБРАСЦУ

Порески чиновници одрезали порез сељаку и дрводељцу, а он им вратио решење у Нову Варош. Позвали га доле да плати, а он одбио, уз тврдњу:

– Није решење написано на новом обрасцу?– Каквом обрасцу, ти знаш?– Треба да има рупу, на врху решења!– Какву рупу? Што?– Да га набијем на ...

ТУЖБАМА ПОКРИЛИ СУД

Двојица Трудоваца сишла понедељком у Варош, па про-лазећи на коњима поред зграде суда, Кезовић ће:

– Овај суд смо покрили ја и мој брат!– Зар нису могли наћи боље мајсторе? – зачуђено ће ком-

шија Илић.– Ама, парама покрили, судећи се...

70

Полазак на косидбу, Штитково

71

VIIIТРИ ЈЕЗИКА ШЉИВКА ПРОГОВАРА

(Лековита мученица, промишљање за кућом и бекријски изговори...)

РАКИЈА ЛЕЧИ ПАДАВИЦУ

У селу уз доњи ток Увца пластиоци трпали сено по вели-кој врућини. Кад би при врху, најстарији међу њима, који је газио сено – онесвести се и паде одозго у котар. Ускукаше се чељад, а најприсебнији повика:

– Дајте воде из бунара! Трчите на поток!– Донесите ракије из Николина подрума – завапи јадник

што се закопрцао под врљике.

РАКИЈА ВРАЋА ПАМЕТ

На клетве жена „дабогда врат сломио ко ракију изми-слио“, те грдње што се запије дружина или понеко чешће замиче у подрум, Драго Друловић, из Вранеша, имао обичај да каже:

– Ракија је боља од Бога. Она врати памет, а Бог кад је узме – не враћа више!

ПОКОЈНИ НЕ ПИЈУ

Питао доктор пацијента Друловића из Дрмановића: – Има ли ко да не пије у фамилији?– Не пије покојни Јевђо, покојни Милован, покојни Јо-

ван, покојни Вујица...– А међу живима?– Е ту нема нико да не пије!

72

ЕМ ЖУТА, ЕМ ЉУТА

– Ем је жута, ем је љута, ем памет узима, ем ћеиф даје, ем за два сата стигох у Мелаје.

Ово је казао неки човек који се напио вруће ракије, па ду-пло брже стигао до села, а раније му је требало четири сата хода.

СТАРА РАКИЈА

Двојица љубитеља капљице сврате у ивањичку кафану „Моравица“ и запитају келнера:

– Имаш ли старе ракије?– Имам, имам! И то од шљива посађених пре 50 година!

СВЕ У ПЕКМЕЗ

Пет дана пекли ракију у засеоку Лимске долине. Око ка-зана се окупљали комшије и рођаци, па мало шта прекостало за препек. Уморан и мамуран домаћин, кад виде да је ракије само на дну бурета, љутито пред чељадма одбруси:

– Догодине све шљиве у пекмез!

ДОКТОР „ПРЕПИСУЈЕ“ ЧАШИЦУ

Приликом отпуштања из београдске болнице, доктор са-општи Илији Илићу, пацијенту из Трудова:

– Нема више ракије, ни дувана, да се разумемо....– Па зар ни једну чашицу, докторе? – завапи Трудовац.– Ништа ракија, ништа дуван!– Па бар једну чашицу...– Ето, само једну – попусти доктор.– А колико пута на дан?

СНА БЕЗ ЂЕВЕРА

На клади пред кућом Драга Поповића Кијуре, у Комара-нима, Радоје Ристовић, из Пресеке, брадвом тесао дуге. Кад недавно доведена сна Грозда донесе кафу, мајстор сркну, па приговори:

73

– Оде сна без ђевера...Понови то још двапут, па пошто Грозда, занета послом,

не разуме о чему се ради, Радоје позва Драга да донесе по-килче ракије.

АЛКОХОЛ МУ ПРОШЛОСТ

Љубитељ капљице често је, кад други дан лечи мамурлук, говорио:

– Алкохол је моја прошлост!Понадала се жена да се он то заклиње да више неће пити,

па кад не би ништа, прекори га:– Ти си све чешће накресан, а рече да ти је пиће прошлост.– Па и јесте... Прошло ми у ракији 40 година!

ПРОМИШЉА ЗА КУЋОМ

После пијанке до пред зору, Рутошанин се „лечи“ у хладу крушке иза куће.

– Ђе је бекрија, ништа не ради, не мисли о кући, како ћемо ђецу извести на пут? – љутито ће жена, улазећи у двориште.

– Ево ме, промишљам за кућом – огласи се муж из хлада.– Шта се ту излежаваш, иди пусти оне црне овце! – запо-

веди жена.Он оде до тора, пусти три црне овце, а остале осташе да

чекају чобанина.

ИМА И ТРЕЋУ НОГУ

Кад би дошла у неку кућу, бабу Стаку би запитали:– Оћеш ли, бако, једну ракију?– Е, богами, нисам ја дошла на једној, него на двије но-

ге! Пошто би испила и другу чашу, а домаћини се нису ма-

шали за флашу, она би штапом куцкала о камену плочу или под, говорећи:

– Имам ја и трећу ногу. А кад попијем трећу ракију – ноге ме носе, летим к’о вила...

74

МАМУРЛУК НЕ КОСИ

Увече домаћин прекардашио у ракији, па изјутра не може да устане да коси ливаду. Буди га жена, а он ће:

– А је ли спала роса?– Није.– Е па покри ме по глави.Око 11 сати жена га поново зове:– Ајде, спала је роса...– Е ђе ћу сад у ливаду кад је упекла звијезда! Нико не ко-

си...

БЕКРИЈСКИ ИЗГОВОР

У кућу Јањића, под Голим брдом, домаћин стиже, као и често – иза поноћи и припит. Жена поче да га псује:

– Распикућо и дангубо, оћеш кућу да раскућиш, не бри-неш како да ђецу изведемо на пут...

Бекрија ни једне не проговара, а изјутра, пред устајање, скочи из кревета и поче да вади ствари из сандука у коме је супруга донела девојачку спрему. Гледа она, чуди се, па кад стиже до пола другог сандука, упита:

– Шта то тражиш, јадо?– Ону књигу што си ноћас ’нако лепо из ње читала... Мора

да си је из рода донела...

РАКИЈА ОТКРИЛА ГЛУВАЋЕ

Двојица Старовлашана тражила пензију и пред доктором у Ужицу глумили да су од буке у фабрици глуви „к’о топ“. Са-мо који дан касније, игром случаја, сва тројица под шатром, на свадби. Кад конобар поиздаље запита да ли ће попити ра-кију или вињак, „пензионери“ први, готово у глас, рекоше:

– Ракију!– Е немој доље више носа да ми помаљате, кад тако добро

чујете, а мене у ординацији не чујете са десет сантиметара! – дочека их доктор, кога тек тада познадоше.

75

ПРИСЛОНИ МЕ УЗА ЗИД!

Гост у нововарошком ресторану „Зоне“, комшија Жика Пуцар, грди конобара, који га је иза поноћи одвео кући, поз-вонио и утекао у ноћ.

– И немој више да ме прислањаш уз врата, него уза зид! – заповеди Жика и показа модрице што је задобио кад је су-пруга отворила врата, а он се, колико је дуг, пружио по ход-нику.

Без ракије разговора нема

ВЕРЕСИЈА – СТОГОДИШЊАЦИМА

На зиду кафане „Клисура“ Благомира Спасојевића, у Доњој Белој Реци, под Муртеницом, окачен је натпис:

– Вересија се одобрава лицима преко 90 година, уз при-суство оба родитеља.

76

СЛАВА БЕЗ РАКИЈЕ

Мужу и жени, бекријама из села поред Увца, ракија од го-дишњег рода шљива није могла да истегне до крсне славе у пролеће. Једне године жена сакрије балонче ракије, па ће десетак дана пред славу мужу:

– Ја сам обезбедила главно за славу, а ти се снађи за ос-тало...

– Ако мислиш на оно у стени, од тога ти нема ништа! – откри он да је пронашао скровиште.

КРОВ ПРЕМА РАКИЈИ

Мајстор да стопи брвна, скроји кров и отеше шиндру, Вилотије Вуковић, из Дебеље, покривао кућу Анђелку Васи-лићу, под Смудиногама. На крају домаћин имао примедбе на рад, а Вилотије одговорио:

– Једна страна крова ти је да видиш – мој мајсторлук, дру-га – како си ме ранио, трећа – како си ме дуванио, а четврта – кака ти је ракија била!

НЕ ВАЉА ВРАЋАТИ

Свима који би дошли у кућу један Љеповичанин служио ракију – и ђеци и женама. Пошто они не попију, он би накре-тао једну по једну чашицу, говорећи:

– Не ваља да се враћа у флашу...

ИЗДУВАО БАЛОНЕ

Бобан Васојевић, по надимку Винклер, из Доњих Гора-чића, враћао се колима на Тројичиндан са гробља и заветине ујчевине у Рољевићима из Божетића. При изласку на магис-трални пут, зауставе га саобраћајци.

– Јеси ли пио?– Но шта сам! – издера се на њих накомрђен и зловољан

возач.Једва дочекаше да му дају балон да дува, те други и трећи,

а оно ни трунке алкохола.

77

– Па кад си ти пио?– Пре две године!

КИРИЏИЈЕ НА КОНАКУ

Враћајући се са мешинама ракије из села на Морави, ока-сниле кириџије, па закуцају на врата куће у Катићима:

– Не можемо да вас примимо, нема овде људи – одгово-риле жене изнутра.

– Па како ће те имате људи кад нас не примате на конак – узвратио Буковичанин Маринко Урошевић, скидајући товар и самар са коња.

ТЕСНО ЗА САОБРАЋАЈЦА

– Зашто ниси стао саобраћајцу кад те заустављао у Коки-ном Броду? – пита судија за прекршаје возача „југа“.

– Како да га примим кад сам терао шест џакова мекиња и кукуруза...? Само на главу да ми седне...?

БАЛВАН БУНА У СМУДИНОГАМА

У доњем делу Дебеље мештани 1993. године прекопали пут, спречавајући да се из Смудинога превезе преко 2.000 кубика грађе док се не поправи разлокани пут. Најупорнији у „балван буни“, Вуковићи, по надимку Прдавци, нису се уп-лашили претњама милиције да ће их хапсити, нити су при-стајали на обећања власти док не виде „црно на бело“. Међу-тим, кад један превозник проби барикаду, из Нове Вароши се бунџијама хитно упути појачање од – неколико литара ракије.

– Вуковићи ће, кад попију флашу ракије, ударити на НА-ТО – умиривао забринуте земљаке члан позадинског обез-беђења.

– Не брините, не треба нам резервни положај. Знам ја Прдавце: ако им нестане мученице, они оплачу буре, па при-миришу – казао комшија.

78

Врело Трудовачке реке

79

IXГУТАЈ ГОРКО К’О И СЛАТКО

(Ведрe шалe души посластица, али и опорe порукe и приче о судбинама)

НИШТА БЕЗ НАОЧАРА

Пацијент се жалио доктору Миленку Вујовићу да је у ри-болову седео на каменој плочи и нахладио мокраћну бешику. Преглeда га доктор, па кад се увери да је у питању полна бо-лест, на полеђини упута крупним словима написа: „Очном“.

– А што докторе, вид ми је у реду.– Да следећи пут разликујеш ледну плочу од оне женске

ствари.

КОБИЛИЦА ЗА БАНКАРА

Неки Мрвић био штедиша банке која је имала филијалу у Сјеници. Дође у Прибојску банку у Вароши да, као и раније, подигне новац, али на шалтеру кажу да морају да изврше провере. Дојадило му чекање сатима, па подвикне управни-ку:

– Што не купиш кобилицу! Мог’о си досад отићи у Сјени-цу, проверити мој улог у банци и успут нешто опослити.

ПРЕВРНИ ТЕРМОМЕТАР

Домаћин славе у Белој Реци никако да се отароси припите дружине, па приговара:

– Термометар на тераси може да мери само до минус 10, а напољу је још хладније. Како ли ће тек бити у зору...?

80

– Преврни де ту справу, домаћине, па да видимо шта ће да покаже за два сата – не дају се бекрије, којима се није ишло из топле собе у ледену ноћ.

СТАРЕШИНА МОРА НА СЛАВУ

Старешина задруге Мандића из Амзића распоређује че-љад на дневне послове. Кад одреди ко ће од мушких глава у воденицу, ко да полаже овцама, а ко говедима, „заповеди“ и себи:

– Е пошто нема ко други, ја морам да се ломим на ту пусту славу у Рутоше!?

КУЉАЈ, КУЉАЈ...

Сиромах Јован Росић, из Вилова, радник Гумаре, у трош-ној брвнари славио Никољдан. Колеге из друге смене реше да се мало нашале, па у мраку, испред прага отресају снег, тучу чизмама... Простосрдачни Јован их дочекује, љуби се са гостима, а они пролазе кроз кућу, па на друга врата и испод подрума стају у ред придошлица. Кад се јадном Јовану учини да је дошло пола Гумаре, а он у Бистрици купио само балон-че ракије, рашири руке и уз јетку псовку викну:

– Куљај, куљај, ј...

САПИЊИ, БАБО, КОБИЛУ!

У породичној задрузи Јелића, из Дебеље, држали су по се-дам-осам коња, а кобила Брња седлана је једино кад би ста-решина кренуо у сватове, на славу код пријатеља, на пијац у Ивањицу... Једном приликом одрасли мушкарци задруге никако да је ухвате и набију узду. Савију је накако у ограду, а старешина, док је бежала, потегне дрвеним коцем између увета.

– Сапињи, бабо, сапињи! – повикаше синови док је Брња одлагала ногама.

– Ја је сапех ...! Дајте, ђецо, кило ракије да се отрујем!

81

ЈАГЊЕТИНА ПО ОТКОСУ

Моби косача домаћин за ручак изнео – печено јагње. Је-дан од косача не може да једе, па вели:

– Дај да поделимо јагње, па ко не може да једе – нека по-несе ђеци и жени!

– Е, онда ћемо да поделимо и ливаду – рече козбаша, који већ беше смаз’о плећку.

МРСИ НА ПЕТКУ

На моби код попа у Рујиштима, у Штиткову, сели косачи да ручају. Једном од њих кратка кошуља, а кроз прорез на пртишту испала она ствар.

– Данас петак, а пред Петром главуџа – опомињала коса-ча Иванка Џекулић из Трудова.

ДОЈАДИО МУ КАЈМАК

На трпези сиромашног домаћина из фамилије Ракетићи најчешће је био кромпир, пасуљ, трвди сир и расо, а месо се „виђало“ о слави, заветини, Божићу...

Дошао му пријатељ из далека, па домаћица спремила нешто бољи ручак, а и донела тази кајмак са карлице.

– Шта си то, жено, сваки дан навалила са тим кајмаком!? Обубљавићу од њега – рече домаћин.

И оста пошалица: обубљавио к’о Ракетићи од кајмака!

БОЉЕ НО НИШТА

Старовлашки кириџија окаснио по повратку из Чачка, па се на путу испод Мучња сети да су у близине кумовске колибе и сврати на конак. Кума брже-боље спрчка нешто за вечеру и изнесе пред кума, извињавајући се што није знала да ће избити, па да спреми бољу вечеру. Док је гладни намерник залагао, кума се сваки час извињавала, а кад му досади, он рече:

– Ама, кумо, добро је, добро је! Боље но ништа!

82

ШТО ПОЖЕГА НЕМА ЛАДА...

Двојица Рутошана служила војску у Славонској Пожеги десетак година после Другог светског рата. При повратку са занимања, на уласку у град, командир јединице заповеди:

– Вујовићу, на чело! Песма!– Друже капетане, не могу без комшије Бјелића, – одго-

вори војник. – Бјелићу, напред!– Што Пожега нема лада, да ладујем к’о некада – запева-

ше они назатег и уз предвајање, уместо очекиване корачни-це.

ЗУКВЕ ИСПОД ШАРЕНИКЕ

Уочи Госпођиндана и чувеног вашара код цркве, баба Марија би накупила пун џак крупних зукава и просула ис-под јабуке шаренике, украј пута у луци. Уморни сабораши су свраћали да оквасе уста, али кад би пробали опале „јабуке“– заврљачили би их низ луку. И тако јабука шареника оста чи-тава.

КАО ЈЕДАН ЛОШ

Тек узорано парче земље, крај манастира Дубница у Бо-жетићима, игуман Макарије са комшијом припрема за сетву лука. Пошто им назва Бога и честита рад, намерник запита:

– Како сте вас двојица радника?– К’о један лош – игуман ће.

ДАЈТЕ ПАРЕ БАБАНУ

На прослави у „Лимским ХЕ“ физичком раднику Бабану Зорићу, из Кокиног Брода, додељена захвалница, а једном директору новчана награда

– Ево вама ово, а мене дајте паре – предложио му Бабан трампу пред званицама.

83

НЕ МОЖЕ САМ ДА ЗАКОПА СТРВИНУ

Дошли милиционери у кућу сељака на Јавору, пријавље-ног да је у стрвину угинуле краве стављао стрихин и тровао вукове.

– Што ниси закопао стрвину, обавезан си по слову закона да спречиш ширеље заразе! Следи ти и пријава судији због тровања вукова и казна! – оштро ће вођа патроле.

– Па нисам могао сам, неокосан сам... – крши сељак руке пред њима.

– А зар је то тежак посао? – упита онај други.– Ни оца ја нисам могао сам да закопам, но ми помогли

комшије и рођаци – скрушено ће и, тобоже, наивно сељак, правдајући грешку.

Мештани Доњег Трудова пред школом 1979. године

ПИТА У ПОПАРИ

Раденко Брзаковић, из Комарана, отишао код сестре, уда-те у Љујиће у Бистрици. Пошто се распита како су јој у роду, сестра рече брату:

84

– Сад ћу ја да развијем питу за ручак.– Тури ти мене у попару оно што тураш у питу, па се не

секирај! – узврати јој Раденко, који је био поодавно отишао од куће, а и старији човек, без зуба.

ТЕСТО У ВРЕЋИ

У воденици на Врелу, у Штиткову, Сава Шеовић (Чакаре-вић) млео жито старом пријатељу Никодину Поповићу, из Божетића. Засуо Сава жито у кош, па отишао по селу, а вода продрла у мучњак и поквасила брашно. Куд ће, шта ће – об-ложи Сава вреће својим брашном од ујма, па убаци накваше-но брашно. Ето ти убрзо и Никодина помељара, па кад виде завезане вреће, упита:

– Јеси ли ујмио?– Нисам, други ћу пут! Ајде да ти помогнем натоварити –

дочека га воденичар.Код куће, изручујући вреће у наћвар, жене видеше Савину

подвалу, а Никодин се врати натраг.– Па оно је тесто!? – загрме с врата воденице.– А шта би ти хтео: да ти самељем, умесим и још да испе-

чем љеб?!

САТ НА НЕБУ

Игњат Гагричић, из Трудова, трговао доносећи робу из Србије у села Старог Влаха. Негде доле купи сат, носио га на ланцу, али није знао у њега. Засретну га чобани док се са Чемернице, низ Гробнице, спуштао кући изнад Трудовачке реке, па питају:

– Чика Игњате, колико је сати?Он извади сат из џепа сукненог прслука, отвори га, погле-

да на казаљке, па са дланом на челу загледа у небо и довикне им:

– Још мало, па ћерајте стоку кући, време је ручку.Чим би чобани раније догнали стоку, планинке би на

прогону заграјале:– Је л’ то стиг’о Гагрица из Србије?

85

ВУК ИШЧУПАО СТУБЛИНУ

Двојица Аничића окаснила по повратку из Нове Вароши. Добро загрејани, сврате да пију воде на стублини у засеоку Ботићи, у Виловима. Један од њих завуче главу у стублину, али никако да је извади. Ускука се, па предложи рођаку:

– Трчи у Ботиће, тражи секиру или брадву...– Одох ја, а ти пази, страшљивоћа је, има звериња. И да

знаш: лисици је њушка ладна, а вуку – врућа!Затим се измаче за брег, испали једну лулу дувана, па кад

другу ужди – крену, прежајући, те дохвати врућом лулом задњицу компањону.

– Ух, вук! – повика он и ишчупа стублину из извора.

ПОЈДЕМ И ЈА НЕКУ

У Лимској долини неки куповао крушке и на пијаци у Прибоју продавао јефтиније.

– Што то тако радиш? – питао га комшија.– Па појдем и ја неку!

Превоз качица сира, Божетићи 1979. године

86

МЛЕКО ЈЕДЕ ГУКЕ КАЧАМАКА

Учитељица Ковиљка Чакаревић из Штиткова пита ђака из засеока Куртићи:

– Колико је пет мање три?Пошто ћути, а зна да му слабо иде рачун, учитељица по-

кушава да му помогне:– Имаш пет гука качамака, па кад поједеш три, колико је

остало?– Ако има млека, а нема никог код колибе, неће остати

ни мрва!

ОГРАЂИВАЊЕ ГРОБЉА

У Ловчи, засеоку Буковика, покренута иницијатива да се огради гробље.

– А шта ћу га заграђивати, неће мој отац отићи да некоме провали у котар?! – рече старији мештанин.

– А мој оће? Провалиће у колибу, је ли?! – дочека га један од покретача акције.

ЛАКШЕ ОКРЕТАЊЕ КОД ЛИПЕ

Драгличанин Вучко Шуљагић полагао возачки испит. У току вожње средњом нововарошком улицом, председник ко-мисије Милена запита га:

– Пази, Вучко, како би се у овој раскрсници окренуо и вратио назад.

– Не знам, богами, а тешко...– Па кад би морало!– Не би се ја овде ни окрет’о, него доље код липе, има ви-

ше простора...

ПОП НА РЕЦЕПТ

Код познатог ивањичког лекара и шаљивџије дошао на преглед његов познаник свештеник.

– Ког ћеш попа да ти препишем? – пита лекар.

87

– Слушај, не треба мени поп, него лекар! Раније су ме ле-чили покојни Божо Спасовић и Милан Ћурчић. Ево, фала Богу, дође ред и на тебе...

НЕКА ИДЕ ПО РЕДУ

Радивоје Шапоњић, из засеока Шиповик у Радијевићима, умро је у пролеће 2002. године у 110. години живота. Пре неку годину умре му сна Љубица, супруга синовца, а старина је родбини, што је оплакивала њену смрт, говорио:

– Ђецо, само нека иде по реду...

ПОКОЈНИК ОДНЕО РЕШЕЊЕ

Седам дана после сахране, удовица позва двојицу прија-теља да откопају гроб мужа.

– Сањам га сваке ноћи, не могу да заспим... Само, да ми је да му просушим ћилим...

Кад откопаше раку, она затражи да отворе сандук, па из џепа капута покојника кришом извуче коверат и заповеди:

– Затрпавајте, нисам научила оваквог да га гледам!Касније се сазнало да је у новом оделу било решење којим

јој је преписао стан, иако је из првог брака имао деце.

ЈАЈЕ ОД ЖУЈКЕ

Баба Стака, из засеока на Златару, побољевала чешће. Не може да једе, али укућанима заповеди:

– Испеците ми три јаја од жујке!А жујка је једина у кокошару и комшилуку носила јаја са

два жуманцета.

88

Сусрет намерника и рабаџије

89

XИ ТРН СЕ ОШТРИ ДОК ЈЕ МАЛИ

(Старовлашки шерети не брину за подмладак: наследници оштре ум и језик на свакодневници)

ВРАНА НЕ РАЂА СОКОЛАОтац обавештен да му је син искључен из Техничке шко-

ле, па се, у бесу, чуди како то да од 12 предмета има – 13 јединица?

– Па та 13. је из владања – одговара син.– А на кога се тури, несрећниче?– Тата, кад је врана излегла сокола?

ОДАЈЕ ПОШТУ ДЕДОВИМАЂаци из Штиткова дошли на излет на Јавор, па настав-

ник историје пита ученика из Тисовице да каже нешто о Ја-ворском рату, али он ни уста да отвори.

– Што ћутиш, чуо си за Калипољску битку, причају стари? Знаш ли о завичају? – наставник ће.

– Oвде му изгинули ђедови, па им одаје пошту – прекрати мучну атмосферу један обешењак.

ШАРОЊА ПРЕСКАЧЕ ВРЉИКЕ

Школски надзорник дошао у Љепојевиће и на таблу изве-де ђака из засеока Јанковићи, a учитељ Глишо Радибратовић да се поједе жив како одабра слабијег ђака. Даде му задатак да израчуна обим правоугаоника, уз напомену да се ради о котару и запита колико би требало врљика за четири реда ограде.

90

Мучи се малишан да израчуна, али поче сабирати дужину краткиих са дужим странама и то множи са пет.

– А што пет? – зачуђено ће надзорник.– Нема четири врљикe ништа за мог Шароњу, прескаче

он то... Мора пет!

КОЛАЧИ ЗА ЧЕТВОРКУ

Долази дечак из школе и радосно каже мајци:– Данас сам добио четворку!Како није био неки ђак, мајка се обрадова оцени и брже-

боље поче да спрема колаче, а у неко доба упита:– А из чега је четворка, мамино ђаче?– Из владања!

СТРАНЦУ ПОКАЗАТИ ПУТ

У пролеће 1960. године, у четврти разред учитеља Крсто-нија Ђерковића у Дебељи дошао инспектор Глишо Радибра-товић ( учитељ из Љепојевића) и на табли написао тему за писмени задатак: „Шта бих странцу показао кад дође у мој крај“. Писали ђаци и читали како би показали споменик мајору Илићу на Јавору, цркву у Штиткову, те природне ле-поте завичаја, Калипоље, Увац... Инспектор подиже ђака Зо-рића, по годинама најстаријег и стасу највећег у разреду да прочита састав.

– Ја би странцу показао пут куда ће да оде! – одвали он, а учионицом се разлеже смех.

ПОТОПИ СЕ НАРОД

Сеоски активиста из Дражевића често у касне сате стизао кући. Дође једном и мокар, јер се по повраку са славе окли-знуо на уском брвну преко реке, па ујутру дотрчи у општину и завапи:

– Људи, правите ћуприју, потопи ми се народ...!

91

КАЈАЋЕШ СЕ, МАЛА МОЈА

На миг Kомитета, у задружном дому у Јасенову органи-зовано суђење и кажњена група мештана што је у сеоској кафани певала „забрањене песме“. Окривљени у сали, около милиција, а на бини судија Општинског суда и записничар. Признаде Тодор Јаџић да је певао „Ој, војводо, Синђелићу“, „Српска се труба са Косова чује“, „Ко то каже, ко то лаже Ср-бија је мала“.

– И шта си још певао, Јаџићу? – упита га судија Мира.– Кајаћеш се, мала моја!

КРТИЦА У ГРОБУ

На сахрани у засеоку Друловићи, на Златару, једна од одива нариче за стрином, па подуго набраја кога све покој-ница тамо да поздрави.

– Доста бре, прекини! Није она кртица, па да рови од гро-ба до гроба! – викну Ђоле Друловић, покушавајући да скрати кукњаву и смрзавање на вејавици.

НИШТА БЕЗ МИТА

Ужичанин довео мајсторе да прикључе викендицу на се-оски водовод у Сеништима.

– Болан, не може то без мита – упозорили га сељаци.– Даћу, само реците – колико и коме треба!– Не треба мито, него мора да се пита председник Мито

Шуљагић.

КОБИЛА БЕЗ ПОЗИВА

Сељака из Опаљеника саслушава судија за прекршаје.– Што се ниси одазвао позиву ветеринара и довео коња

на преглед.– Друже судија, ја имам кобилу, а у позиву је писало да

водим коња!

92

КОЊИ У ОПШТИНИ

Из војног одсека зову радио-везом секретара једне месне заједнице и грде га што са терена није доставио списак коња војних обвезника, а он се правда да је ревносно испунио за-датак

– Па, коњи су доље, у општини!

ЛИПА БЕЗ ХЛАДА

У кафани на Боровитој главици један што је подавно оти-шао из завичаја обећава помоћ и напредак крају. Слушају мештани разметљивца, па ће бекрија иза суседног стола, ви-ше за себе:

– Од те лампе нама се не види...– Нема лада под твојом липом – огласи се комшија из

ћошка и накрену пиво..

ПУТ ЧИСТЕ ЗА САХРАНУ

У нововарошким селима и граду препричава се ова шала:– Кад је народ у селима најсрећнији у зимске дане?– Кад неко умре, па им очисте пут!

КРОМПИР ТРЕЋЕ РЕПРОДУКЦИЈЕ

– Одличан је кромпир, трећа репродукција!, – хвали до-маћин под Јавором свој производ купцима семенског кром-пира, што обилазе села.

– Па како трећа репродукција? – упиташе они.– Сејао га мој ђед, па отац и ево ја – двадесет година ба-

цам у бразду...

НЕЋЕ МЕЧКА СТРВИНУ

Муж никако да истера жену из кревета, да порани и бере печурке у Златару. Протеже се она, па ће:

– Страшљивоћа је, не смијем...– Од чега?

93

– Има вукова, а причају да се појавила и мечка.– Слободно ти иди, неће мечка стрвину!

ОРЛОВСКА САХРАНА

Умро мештанин Бистрице, познат по томе што никоме није ништа помагао, па ни у најтежим тренуцима, да ком-шијама припомогне око сахране најближих, већ је гледао ђе ће домчати флашу...Како је увече време одмицало, а није би-ло припрема за сахрану, један од комшија рече:

– Људи, хоћемо ли се шта договарати или да га терамо орловима на Растоке!?

ОРЛОВИ КАО ЋУРАНИ

Пред групом туриста, чувар у резервату „Увац“ развезао причу о белоглавим суповима, орловима лешинарима. По-миње и латинске називе, те успехе у заштити и размножа-вању ове ретке птице.

Рабаџијо, волове одмори

94

– Да се орлови једу – ни један не би остао! – добаци на хвалисање један Буковичанин.

Другом приликом, његов комшија, суочен са количином кланичних отпадака и стрвина, које им се довозе на храни-лиште, примети:

– Ови орлови ће од небеских краљева – постати ћурани! Заборавиће да лете...!?

ТЕЖЕ ОД ДЕОБА АТОМА

Са подебелом ковертом судских парница, возач Задруге „Увац“ жали се у кафани „Сан“, пред одлазак на рочиште:

– Американци давно поделили атоме, а суд толике године не може мене и жену са две собе и три кашике...?

ШУМАР КУПУЈЕ САМАР

У кафани, званој Шилерова, на Браношевцу, окупила се повећа група око двојице „самараша“ из околине Бања Луке, власника коња, који износе дрва из дубодолина до камион-ског пута. Шумар Гроле Грбовић запео да купи самар и не пита за цену. Сви се чуде, а он ће:

– Иду избори, може у Варош доћи онај што је јао попа, далеко било, па да не јаше на голе људе...

ДИРЕКТОРСКЕ ГРАБУЉЕ

Враћа се група радника „Лимских ХЕ“ са сабора у Миле-шеви. Свратили у кафану у Бистрици и разговарају шта је ко купио од понуђених рукотворина дрводељаца. Директор показује дрвене грабуље, а Тома Обућина га дочека::

– Директоре, доста сте грабили, немојте више. Требало је да купите виле, па да бацате даље од себе...

НЕМАЈУ ЧЕРЕК ЗА ДИРЕКТОРА

У задружној кафани споре се кандидати око испуњавања услова конкурса за директора. На крају, испаде да су четво-

95

рици подједнаке шансе, јер имају школску спрему и стаж који се тражи огласом. Тисовичанин, који је одскакао и гла-сом и стасом, из рукава потеже задњи адут.

– Ама, немате черек за директора!

НАДНИЦА ЗА СВАЂУ

У Божетићима, мештанину орном за свађу, неокосни су-сед, заузет пољским пословима и чобанлуком, кад више није имао времена за препирку, рекао:

– Платићу комшију, па нека се са тобом свађа цео дан! Иначе, има ми дужан за превоз сена – нека те само пет ми-нута куне...

Сетва у Дебељи, 1970. године

ИЗ НАРОДНЕ РИЗНИЦЕ

99

IПОСЛОВИЦЕ

Ако зима не ошине главом, она ће репом. Ако лаже коза, не лаже рог.3

*Батина има два краја. Баци добро низ воду, срешће те уз воду. Бистри поток носи и много труња.* Бог ником не остаје дужан. Богатство иште слугу, а не господара.* Божићни југ није дуг. [Код Вука: Бољи је Божић кужан не-

го јужан].* Боља је ражана слама, него празне јасле. [Код Вука: Боља

је бобова слама него празне јасле]. Боља шака власти, него врећа памети. Бубањ се најдаље чује јер је шупаљ.

*Ватра и вода су добре слуге, али зли господари. Ведра шала – души посластица.* Весело срце кудељу преде. Види мајку, па узми ћерку. Високо дрво плода нема. Влага једе кућу, а брига човека.* Во се веже за рогове, а човек за језик.* Вода свашта опере, осим погана језика и црна образа. Воћку и пчелу носи из брда у долину.

НАПОМЕНА: * Обележене су пословице које су записане у књизи: Вук Ст. Караџић,

Српске народне пословице, књ. IX, Просвета, Београд, 1964.

100

* Врана врани очи не вади. Време сламу једе (продаје). Вук, ветар и лопов не ударају на тврдо.* Вук длаку мења, а ћуд никако.

*Гвожђе се вруће кује.* Где има дима, има и ватре.* Где мачке нема, ту мишеви коло воде. Гутај горко к’о и слатко.

*Двојица без душе, трећи без главе. Добар коњ сто мана има, а лош само једну – не ваља. Добру косу и добру жену не испуштај из руке.* Договор кућу гради, свађа је разграђује.* Док једном не смркне, другом не може да сване. [Код Вука:

Док не би коме зло, не би другоме добро]. Док је леђа, биће самара. [Код Вука је варијанта: Док је

моје главе, биће господара]. Док је оваца, биће и вуне.

*Ђе је слога, ту је Божји благослов. Ђе у њиви оре крава и ђе се у кући жена пита, ту нема ни

њиве, ни куће. Ђевојку у брду тражи, а краву у долини купуј.

*Жена ће сачувати само ону тајну коју не зна.* Жедан коњ воде не пробира. Женом и косом се не хвали, нити куди.* Жену, пушку и коња никоме не дај у зајам. [Код Вука: Же-

ну, пушку и коња може чоек показати, али у наручје не давати].

Жена и кокош у скитњи се кваре.

За добрим ђогом кобиле ржу.* За добрим коњем прашина се диже. [Код Вука: За добрим

коњем бат се чује].

101

За труо колац ништа се не веже. Задрузи (кући) треба једна глава и сто руку. Занат се очима краде. Здравље, пријатељи и паре чувају се док се имају. Земља је као и жена: није добро ако ниси уз њу. Зид руши влага, а човека туга.* Зло рађење, готово суђење. Змију глади, али се испод ње вади.* Зрно по зрно погача, камен по камен палата.

Старовлашка кућа покривена сламом

И говеда се по реду лижу. И дукат је мали, али је вредан. И трн се оштри док је мали.* Избирач нађе отирач.* Ивер не пада далеко од кладе. Извору се река никад не враћа. Извор са кога пијеш – не мути.

102

Јабука која доцкан сазри дуго стоји. Јарца се чувај спреда, коња отпозади, а жене са сваке стра-

не. Једна врана на два коца не може. Једна гобеља из блата, друга у блато. Једна ракија је довољно, две су много, а три мало. Јесење штене и пролећна млада не ваљају.

Кад би се памет котрљала, свако би за својом потрчао. Кад неко хоће да буде ј...., саме му гаће спадају. Кад пас побесни, најпре уједе газду. Кад пас умукне, вук је на прагу.* Кад се кола сломе, доста коловоза. Кад ти се много умиљавају жене и презадужени, причувај

новчаник.* Каква дупља, такве и пчеле. [Код Вука: Каква је дупља,

онакве и челе излијећу]. Каквим кантаром узимаш, онаквим и враћај. Како да меље воденица кад се коло сломило? Кисели купус и стара љубав што се више подгрејавају -

слађи су. Клека је мајка чечару.* Клин се клином избија.* Ко доцкан седла, доцкан и јаше. [Код Вука: Ко прије седла,

прије и јаше].* Ко жали клинац, изгуби потковицу. Ко има говеди, подај му опанке на зајам.* Ко истину гуди, гудалом га по прстима бију. Ко мудро мучи, лепо говори.* Ко није захвалан на ораху, није ни на товару. [Код Вука:

Коме није у ораху, није ни у товару]. Ко прогута државну иглу, родиће ћускију. Ко се под сукњу утопи, дубље му море не треба.* Ко се рано ожени и рано руча – не каје се. Кобила се уза ждребе хвата.* Кога сврби, тај се и чеше.

103

Коњу гледај у зубе, а човеку у образ. Косу отковати, тор преставити и воденицу посећи – није

дангуба. Код богатог на глас, код сиромаха на част. Коња и вола удри – зобницом. Крмача и жена кад једном провале, не вреди заграћивати. Крпа упија оно у шта се ували.* Крпеж и трпеж пола света држе.

Лако је натоварити, треба понети. Лако је туђим к….. глогиње млатити. Лакше је сачувати шаку бува него жену. Лакше је одржати говор него реч.* Ласно је туђим рукама за врело гвожђе хватати. Лањској киши кабаница не треба.* Лепа реч гвоздена врата отвора.* Лепо блеји, а лоше се музе. [Kод Вука: Лијепо блеји, али

зло доји]. Лош је миш који има само једну рупу.

Љута трава на љуту рану.

Магла никад није пањ извалила. Мањи поток у већи увире. Мимо народа ни узми, ни остави.* Младо се дрво савија.* Мртвом вуку ласно је бројати зубе. [Код Вука: Мртву се

курјаку реп мјери].

*Највећи пријатељ истине је време. Не враћа се реч, река и време. Не дирај кокош крај огњишта и курву у народу.* Не зна да беседи, а не уме да ћути. Не иде коњ на свадбу да се весели, него да носи сватове.* Не изувај се пре брода. Не мути извор са кога воду пијеш.

104

Не лаје куца села ради, но себе ради. Не помињи Бога седећи и без потребе. Не проси ђевојку на сабору, не годи ливаду на роси. Не слави туђу славу. Не треба квоцати, него јаја носити. Нема ђеце без младе жене, ни родне воћке без младих гра-

на.* Нема зиме док север не дуне. Нема кмета без села.* Нема мрса без стрна. [Код Вука: Нема јела без ђела]. Нема покоса без дуга откоса. Нема рибе без мокре г......* Ни у гори зло не говори. Ни у злу се не покуди, ни у добру се не понеси. Није богат онај ко много има, него онај коме мало треба. Није крива зла година, него уска подина. Није крив (или луд) онај што поједе девет колача, него ко

му их да. Није свачије украј пута с...., већ само кириџијско и рабаџиј-

ско. Није срамота не знати, него не питати. Ништа не може да намучи човека као жена лежећи и дрво

дубећи. Ништа нема горе него ко плитко мисли и плитко оре. Нови бунар копај, а у стари не пљуј.

Од мирне савести мекшег јастука нема. Осушену паприку не вреди заливати.

Пас уједа кад тојаге немаш. Пијана глава барјак не носи. Плитак лонац брзо кипи.* Пред зору мрзне. Преча пречу претиче.

Река изворима почиње. Реку ако не можеш прегазити – прескочи је или заобиђи.

105

*С поточића вода придолази. [Код Вука: Свака вода с пото-чића јака].

Само се на добру овцу тура звоно. Само секира дебља од рада. Сапни косу и мотику док оне нису тебе.* Сви поштени – ђеду бритве нема. [Код Вука: Сви поштени,

ма мени нема струке] Свој аршин је увек најдужи. Сељака сунце не буди у поњавама. Семе за будале не треба бацати. Сеци дрво према себи. Сир воду пије, језик жене бије. Сиромаху се не да ситно самљети.* Сиромаштво, кашаљ и љубав не могу се сакрити. Стари ексер скелу држи. Старим путем никад се не залута. Старост се у младости чува. Стиснута рука не може ништа да ухвати. Суво дрво потпаљује, а сирово притискује.

Тешко стаду које овца води.* Тиха вода брег рони. Тражи вила око својих њива.* Туђа рука свраб не чеше. [Код Вука: Туђи нокти свраба не

чешу].

У киши један берићет, у сунцу девет. У малом бурету је љута ракија. У старом душманину нема нова пријатеља. Урда цвет бере, а сланина земљу дере.

Честом госту у кући брзо ће се жена свући.* Чија бусија, тога и мегдан. [Код Вука: чија бусија тога и

јунаштво].* Чије овце, тога и ливада. Чизма главу чува, а шубара је квари.

106

* Чист рачун – дуга љубав. [Код Вука: Чист конат дуга љу-бав].

Човек снује, а Бог одлучује.* Чувај кад имаш, да имаш кад немаш. [Код Вука: Чувај

бијеле новце за црне дане].

Шта се пита метла за вратима. Што је јада, од свога је.* Што један луд замрси, сто мудријех не могу размрсити.* Што не желиш себи, не чини ни другоме. [Код Вука: Што

нијеси рад да ти други људи чине, не чини ни ти никоме, а што желиш да теби други чине, чини и ти свакоме].

Што није срамота, није ни греота.

107

IIИЗРЕКЕ

Ајде за газдом, неђе ћеш ручати.Ако жени забраниш да говори на уста, проговориће на лакат.Ако имаш знање, стећи ћеш и имање.Ако имаш свачији си, ако немаш ничији си.Ако је коњ изгубио кас, није рзај.Ако је крив поп, није молитва.Ако је мука мрети, није копати.Ако је он луд, не буди му друг.Ако му је века, биће и лека.Ако на Сретење греје сунце, зима ће још потрајати.Ако не могу коњу, могу самару.Ако неће ђаво од тебе, бежи ти од ђавола.Ако није јануар у снегу – тешко њиви, воћки и брегу.Ако овде останеш, за боље нећеш знати.Ако сам дужна дати, не морам ноге дизати.Ако се кусом не накуса, ни језиком се не нализа.Ако се мачка у фебруару сунча, у марту ће опет за пећ.Ако смо браћа, кесе нам нису сестре.Ако срећу не сретнеш, онда је не можеш ни стићи.Ако ти је мајка одсекла пупак, није језик. Ако хоћеш кога да познаш – подај му власт.Ако чељад нису бесна, кућа није тесна.Али, девојци срећу квари.

Баби се снило што јој било мило.Батина из раја изашла.Бежи из села у коме су пашчад пуштена, а камење везано.

108

Без алата нема заната.Без ветра нема зиме.Без длаке на језику.Без збора нема договора.Без зора нема севапа.Без меса свадба не бива.Без муке нема науке.Без невоље нема богомоље.Без пара ни у воденицу, ни у Студеницу.Без сира нема ни сурутке.Без сомуна и без гуње никуд (значи да нећеш бити гладан и неће ти бити хладно).Благо оној која се није родила.Ближа је кошуља од капута. Бог даје тежаку, а не лежаку.Бог му зарезао рамена.Бог није мачка (па да одма вата за очи).Богата је тешко даровати, а сита частити.Боже, све ми узми, само памет остави!Божја се не пориче.Бој се само ђурђевскога мраза, илинданског града, божићног сунца и јесење кише – и ничега више.Болест на коњу долази, а на пужу одлази.Боље је кућу запалити него рђу у кућу довести.Боље се са човеком побити, него са рђом љубити.Боље спречити, него лечити.Брат брату најдубље очи вади.Бржи његов самар него мој коњ.Брши језик од памети.Бржи самар од кобиле.Брза кучка ћорава штенад рађа.Будала памти – паметан пише. Будалу не треба тражити – јавиће се сама.

Ватра ватру не жеже.Ватра на ватру не иде.

109

Веже лику за опуту.Вежи коња ђе ти газда каже, па макар га појели курјаци.Већи атер (љубав) од силе.Вечито кука на тућем гробљу.Видела вода свекрвину кошуљу.Вино се пије виљушком.Виљушком се копа гроб.Вода донела, вода однела.Воде и злобе никад неће нестати.Воденица клепеће, али брашна нема.Воденица која меље Божићу колаче – неће Ускрсу погаче (обилно се једе, много троши, неће истећи до пролећа).Воденичар се пробуди кад стане чекетало.Врана врани очи не вади.Време се увек последње смеје.Врећа без дна.Во кад буче за рогове баца.Во се за рогове веже, а човек за реч.Вода све опере сем црна образа.Вода је на извору бистра.Воду вари, воду хлади, вода те вода.Вола мити, а коња удри.Вредан иксан цепа опанке на прстима, а лењ на петама (ко је вредан иде тихо и брзо, а ко је лењ табана и туче петама).Вредан слуга овлада лењим господаром.Време је мајсторско решето.Време се познаје по ветру, отац по ђетету, а домаћин по чељадима.Временом од траве постаје млеко.Вук самотњак брзо сконча.Вуци не једу месо по поруци.

Где велика звона звоне, ту се мала не чују.Где има, ту се и просипа.Где је ко летовао, нека и зимује.Где је много бабица, ту су килава ђеца.

110

Где је много маја, ту је мало јаја.Где ко нико, ту и обико (навико).Где крава риче, а свекрва виче – ту снаја не долази (модер-нији израз за разлоге због који се девојке не удају на село).Где није жене, онде није ни среће.Где је село без паса, лако је ићи без штапа.Где се велики коњи тркају, ту малима трбу пуца.Где се пасла да се пасла, код куће се ждреби.Где се труд улаже, ту и Бог помаже.Глава глави, плаћа господару, а фукара нек једе ребара.Гладан не путује, дужан не тргује.Гуја би се о њега отровала.Го ко врг – нема ни кучета, ни мачета.Го се не свлачи, мртав не прди.Годи се цигански, плаћај домаћински.Гола зима – голо лето.Голе кости ни пашче неће.Горњи камен јауче (у воденици)Госпојина мала – јесен права.Готовом ђетету лако је бити отац.

Да зна коза шта је стид, не би увек дигла реп.Да је потке колико основе, нико не би био без капута (кад би се урадило све што се говори, обећава) Да је риба боља од јагњетине – вук би ускак’о у воду, а не у тор!Да је сир добар не би био испод камена.Да је ткати ко зјати, и врана би кошуљу носила.Да је ткати ко зјати, све би жене ткаље биле.Да му трн провучеш кроз кућу, не би имао зашта да запне.Да није ветра, пауци би небо премрежили.Да није сиротиње, ни сунце не би грејало.Дављеник се за сламку хвата.Дај, Боже, мушкарцима брзе ноге, а женама лаку руку.Дај му власт да би га упознао.Далеко од очију, далеко од срца.

111

Дан и комад, месец и опанци.Дан има очи, а ноћ уши.Дању Вуку, ноћу Ћуку (говорило се за оне који су преко да-на били у четницима Вука Калајитовића, а ноћу шуровали с партизанима Мирка Ћуковића).Дао веру за вечеру.Два без душе, трећи без главе.Два љута камена брашно не мељу.Два пута се само у воденици говори.Двије мајке сисало, а под трећом липсало.Девојка лака образа – трбух до зуба.Девојка испрошена и ливада некошена нису за чекање.Девојка се не гледа како коло води, већ како вршај тресе.Девојка се не гледа каква је на вашару, већ каква је први дан по вашару.Девојку и момка ако нећеш хвалити, немој ни кудити.Добар и луд – браћа.Добар петао се из малена учи кукурикати.Добар комшија је најбоља ограда.Добра ђевојка не удаје се далеко.Добро ради и добру се надај.Добро се добрим враћа.Док зец објасни да није из Босне, одоше м... на врљику.Док је оваца, биће и шишања (вуне).Док једном не смркне, другоме не сване.Док куја репом не мане, шаров не иде за њом.Док се Мара обуче, свадба се провуче.Док срце не заболи, не може око заплакати.Док те зову, одазивај се.Доручак царски, ручак обичан, а вечера просјачка.Дошао ђаво по своје.Дошао мечки на рупу.Дошао му црни петак.Дрво се на дрво наслања, а човек на човека.Држави не дугуј, са жандармима не другуј, а жени тајне не казуј.

112

Државу чувај од душмана, а жену од пријатеља.Држи опанке на свом прагу.Држи на одстојању кобилу, милицију и жену.Држи се бразде, да не забраздиш.Држи се за сирову грану.Држи се нових путева и старих пријатеља.Дува мртвом магарцу под реп.Дуг није врљика да сатруне.Дуга је година ако је дан кратак.Дуга коса, кратка памет.Дугове враћај до (пре) Божића.Дужан и ј.... памте дуго.Дукат је мали, али вредан.Дуни јуже, да се бабе пруже.Душа му на босиљак мирише (при крају живота, примако се оном дану).

Ђаво кад не зна шта да ради – пита жену.Ђаво је доста опанака подерао, али друга није стекао.Ђе је село без паса, лако је ићи без штапа.Ђе пева кокошка, зна се каква је кућа.Ће се пече крушка и креше лисник – нема домаћинлука.Ђеце, пара и путева не може бити много.Ђурђевданске кише свака кап вреди дукат.

Жаба на сувом не крекеће.Жали жива, а не мртва.Жена жали до лека, а мајка до века.Жена ти је ко њива – мора да се преврће.Жена се узда у плач, а лупеж у лаж.Жене се ђаволи (невреме).Женом и косом нити се хвали, нити се куди.Женско дете је туђа срећаЖену и боранију ако не крешеш – одоше код комшије.Жену, милицију и кобилу држи на одстојању.Жену слаушај само кад зове на ручак и у кревет.

113

Жену понекад треба и послушати, боље него се ваздан свађа-ти.Жену увек три буџака у кући зову.Живљи се у земљу копају.Живот на уста улази.Живу не веруј – мртва се не бој.Житка пита од зелена жита.Жути жутују, а црвени путују.

Вршидба на Јавору 1976. године.

За ветром се и дрво повија.За злато рђа не пријања.За магарца није седло, него самар.За младим иди, а старога слушај.За невољу бабу воде, кад ђевојке нема.За разбијеном тестијом не вреди кукати.За све се можеш повратити, али за снагу и смрт – никако.Забада трн у здраву ногу.Завади се с будалом да те нагрди и с паметним да те насетује.Завадио би два ока у глави.Загради, па купус посади.

114

Задња прве (ноге) не стиже.Заиграће мечка и пред твојом кућом.Заједничка кобила мора имати садно.Заклела се земља рају да се све тајне знајуЗалуд је глувом шаптати и ћоравом намигивати.Запиши врелом куком на леду.Засвирај и за појас задени.Здрав, а гладан - горих јада нема.Здрав болесном не верује.Здрав, па богат.Здравица иде за семеном.Здравље је највеће богатство.Здравом је и вода слатка.Зелен Божић носи бео Ускрс.Земља хоће радника, а не господара.Зима је најбољи орач.Зла везиља дуге конце суче.Зла година рода иште, а невоља пријатеља.Зло говече, јуне довека.Зло никад не долази само.Зло орати, теже војевати, а најтеже ићи у хајдуке.Зло семе рађа зао плод.Зло учини, надај се.Знам ко ми коње краде, али не знам ко ми уларе скида.Зрела воћка сама пада.

И Бог чека да душа испадне.И без петла свањава.И вуци сити и козе на броју.И за љубав и за мржњу треба двоје.И зет се воли кад се мора.И зидови имају уши.И зуб боли кад је шупаљ.И на сламку би се сап(л)ео.И над попом има поп.И најбољег госта три дана доста.

115

И нечије ћутање говори.И ово ће се звати лани.И погача и нож у његовим рукама.И ћорава кока зрно нађе.И шума уши има.Иако си кума, покри се.Иди мудро, не погини лудо.Иди полако, стићи ћеш брзо. Избори, као и поплава, избаце по неки пањ и балван.Извуче се к’о прдеж из гаћа.Или имао, па не умео, или немао, па умео – исто ти је.Или кољи или пуштај.Или косио или воду носио.Има још паса, осим шарова.Има шупаљ нос до очију.Испеци, па реци.Испод мире сто ђавола вире.

Један у клин, други у плочу.Једна врана на два коца не може.Једна глава, сто језика.Једна гобеља у блато, друга из блата.Једна ласта не чини пролеће.Једна раја, а два господара.Једна рука је за примање, а друга за давање.Једном бака иде у дрењке.Једном г...... се не може у двоје сватове.Једном зец прође између ногу.Језик вежи, а уши начуљи.Језик млати, а задњица плати.Језик је најбољи пријатељ, а и највећи непријатељ.Језик може горе посећи од сабље.Јесен дугове плаћа.Јорган планина (губер) све помири.Јужни ветар кишу носи у репу, а северац у глави.Јутро је старије (паметније) од вечери.

116

Јутром дан пролази. Јуче рано, данас доцкан.

Кава без ракије је удовица.Кава без ракије је сна без ђевера.Кава насута и жена откривена не могу чекати.Кад ђаво не зна шта да ради, пита жену.Кад девојке нема, бабу воде.Кад засврби пицара, не боји се ни цара.Кад иде јуне, нек иде и уже.Кад је пун бучук, лако је коња намамити.Кад је врана родила сокола?Кад матор пас лаје, изађи пред кућу.Кад много грми, мало кише пада.Кад би крава чекала врсника – никад не би водила.Кад на врби роди грожђе.Кад нема сира, нека нема ни сурутке.Кад од куће одмичеш – притегни опанке и понеси гуњу и ко-мад љеба. Кад отац храни сина – нико не зна, кад син храни оца – зна цело село.Кад пас завија, зло се надвија.Кад се гост протеже, потражи колац.Кад се гусле чују, и црквена звона стану (ућуте).Кад се коси, нек се мрси.Кад се прва зверка појави, време је устајати.Кад се свиња наједе – корито преврне.Кад се секира чује, у својој је шуми.Кад се сна и свекрва утркују – ручак је преслан, а кад не гово-ре – вечера је неслана.Кад се стари пањ упали (каже се за човека који у старијим го-динама ради недоличне ствари, побесни, ухвати га тандрц).Кад се угаси свећа – све су жене једнаке.Кад су краве четвориле.Кад човек остари – памет га остави.Кад си најсилнији, буди најмирнији.

117

Кад ти Бог не дао ништа, да ти шугу да се чешеш.Кад Циганин има масла, и г..... маже. Када је у невољи, орао и буљину назива братом.Каква је дупља, онаке и пчеле излећу.Како сам се надала, добро сам се удала.Карту читај, а сељака питај.Кер који два зеца гони, ни једног не улови.Киселом тесту мало квасца треба.Ко башту коси, ракију проси.Ко вечера ракије, воду доручкује. Ко вола сламом храни, сам рало (кола) вуче.Ко жали клинац (ексер), изгуби потковицу.Ко зло чини, зло и дочека.Ко истину гуди, гудалом га по прстима бију. Ко има младу жену и стару кућу – увек има посла.Ко је батли, њему и певци јаја носе.Ко је јео од старе рибе месо?Ко лети понесе гуњу, а зими ужину – неће се кајати.Колико села, толико обичаја.Ко много даје, ускоро ће искати.Ко много обећава, много и лаже.Ко на звезде лаје - испашће му зуби.Ко нашао ману хлебу и ђевојци – рђа га убила.Ко не рескира – не може ни добити.Ко не сеје, тај и не веје.Ко нема у глави, има у ногама.Ко није чувао и другом давао, тај је и без сламарице спавао.Ко није удовицу служио, воденицу одржавао и бела коња ти-марио – не зна шта су муке.Ко није дрљачу на леђима носио, рђаву ливаду косио и удо-вицу просио – не зна шта је мука.Ко није окусио горко, не зна шта је слатко.Ко од стра (ха) мре (умире), за душу му се прди.Ко пита жабе кад затрпава мочило.Ко прде колац потрже, ко чу једва утече.Ко рано рани, две среће граби.

118

Ко се блата лаћа, у лице му се враћа.Ко се врабаца боји, нек не сије зоб.Ко се дима не надими, тај се ватре не огреја.Ко се крстом крсти, тај Крстовдан пости.Ко се сунца крије, боље да га није.Ко се у коло хвата, у ноге се узда.Ко се хвали, сам се квари.Ко се чува и Бог га чува.Ко тражи веће, изгуби из вреће.Ко трка, тај срка.Ко ће вашару рећи добар дан?Ко хоће да штеди, нек зарана почне.Ко цркви даје – Богу позајмљује.Ко шта ради - све себи ради.Кога је молити, није га љутити.Кога нема без њега се може.Кога сврби, тај се и чеше.Кога су змије пецале, он се и гуштера боји.Код штедише свега има више.Козу у шуми и попа у народ, па неће ни једно бити гладно.Којој овци руно смета, ту нема ни овце, ни руна.Ком обојци, ком опанци.Коме други гаће купује, гологуз иде.Коме је Бог ујак, лако је бити светац.Коме мука, томе и пошалица.Коме народ објеси звоно, више му га не скиде.Комшија, па кошуља.Коња од колана и жену од батина не треба чувати.Копај бунар за време мећудневице (између Велике и Мале Госпојине, кад је највећа суша, кад се гује пењу на дрвеће).Корила кука криво дрво.Корила коза овцу, види ти се п....Крв није вода.Криво седи, право реци (а право беседи)!Крпеж кућу држи.Крчаг иде на воду док се не разбије.

119

Куд год идеш, остављај врата отворена.Куд иде теле, нек иде и уже.Куд ће гуја, него у свој грм.Куда кајмак прође – не рђа.Кус певац, пиле довека.Кусалом га храним, а он ми дршком очи вади.Кућа не лежи на земљи, него на жени.Кућа се прави од крова.Кућни праг је највећа планина.

Водоноше на Златару

Лајава жена, чешће бијена.Лако је плитку воду замутити и будалу наљутити.Лако је се туђим перјем китити.Лако је туђим к... глогиње млатити.Лако је убити гују на леду.Лако је капу купити, али памет – тешко.Лакша је пуна торба од празне.Лакше је сачувати врећу бува, него жену.Лакше је стећи него сачувати.

120

Лакше коњу без самара.Лењ даље иде, скуп више плаћа.Лењоме је сваки дан светац.Лети понеси гуњу, а зими како хоћеш.Лети што у кућу донесеш – зими једеш.Лепу жену од људи и мед од мрава тешко је сачувати.Липсаће нечија кучка.Липши, магарче, док сташе калац.Луд растао, манит остарио.

Љубав за љубав, сир за паре.Љубави и гуслања нема назор.Људи се вежу за језик, а коњи за улар.Људи се не стиде, Бога не боје.Љута куца кућу чува.

Мајка једном руком бије, а другом милује.Мајка рађа – Бог угађа.Мала ђеца – мала брига, велика ђеца – велика брига.Мало му Божје кише.Матор коњ се не учи јахати.Мачку испод репа.Мека образа, трбу(х) до зуба.Меље без ујма, а узме два ујма.Ми о вуку, а вук на врата.Мирише на тамљан (носи душу у носу).Млад делија, а стар просјак.Млати празну сламу, музе муве и хвата промају.Младост лудост, старост глупост.Многа зрна гомилу начине.Много дима, мало пламена.Много је мачку говеђа глава.Можеш како оћеш, али не можеш докле оћеш.Мрка капа, зла прилика.Мртва жалити и кокошкама кости глодати није вајде.Мртва уста не говоре.

121

Мртву кобилу не можеш претоварити.Мудрој глави једно око доста.Муж у селу чорбу проспе, а месо кући донесе.Муж је глава куће, а жена је шија, па главу окреће.Мусти јарца у решето (каже се за узалудан посао).

На врућем огњишту ватра се пре распали.На ђевојачка врата и магарац риче.На језику мед, а на срцу јед.На мрзану кућа остаје.На муци се познају јунаци.На нејака и зец зубе оштри.На празно текне не можеш коња преварити десет пута.На пуну се јабуку каменом баца.На свеца се не убија ни змија.На танком се кола ломе (на танком се кида).На чем (у) воденица промеље, на том (е) и остане.Навика је једна, а одвика триста мука.Навлачи вука на свој тор.Навраћа воду на своју воденицу.Најбоља је риба испод обале.Најбољи су извори у буковој шуми.Најгора пушка најбољег јунака убије.Наједе се, па преврне корито.Напаси, па напој.Напремасе се не чувају овце и пчеле (мораш бити уз стадо).Нашла врећа закрпу.Нашла се вила у чем није била.Нашла млада метлу за вратима.Нашли се шипка и бубањ.Не би дао Богу тамљана (велика тврдица).Ни би доста, ако не оста (ића и пића).Не бој се смрти, но зла живота.Не буди у свакој чорби мирођија.Не вади се камен кули из темеља.Не верују суду и ведру дану.

122

Не гледај преко плота.Не гоји се прасе уочи Божића.Не да се потковати.Не дају добрићи, него многићи.Не дери се за туђим носилима.Не дирај мечку у п....Не заповдај пре него што научиш слушати.Не затварај врата задњицом.Не зна, а повести се не да. Не зна ни шиљак у врећу да забоде.Не знаш кад се прије потурчи, ни кад чалму зави.Не јаше коња ко има, него ко је научио.Не једе крмача г...а што је гладна, него што је научила.Не једе питу онај ко има, него ко је научио.Не једе своју подину, него обира туђу торину.Не једе се месо (од) сваке птице.Не кити се туђим перјем.Не кривите огледало за ружно лице.Не куди коња кога ниси јахао.Не липши магарче до зелене траве.Не могу два мерака заједно.Не може да сване пре зоре.Не може и јаре и паре.Не може се сунце дланом заклонити.Не може шут са рогатим.Не можеш га крстити пре него што се роди.Не ничи тамо где те нису сејали.Не опружај се даље од губера.Не ору се долине без маторе волине.Не окрећи леђа жени и мердевинама.Не пада снег да људи виде да је бео, него да свака звер пока-же свој траг.Не прави се пита од сваког брашна.Не продаје кућу онај што ју је правио.Не ругај се курви ако имаш женско, не смиј се лопову ако имаш мушко.

123

Не сери са прага.Не стављај никад сва јаја у једну корпу.Не суди о човеку док са њиме не поједеш оку соли.Не тражи очи од слепца.Не чека лета без детета.Не чува торбу Бог, него тврд повраз.Не чувај жену од к...а, кобилу од самара и пчелу од сунца.Неваља много ни варенике.Невоља брода не гледа.Невоља кудељу на танко преде.Невоља орла натерала да зимује с кокошкама.Неда се туђа мука.Незваном госту место је за вратима.Нека зима зимом пролази.Неко о свадби, неко о брадви.Нема ватре без дима.Нема власти која неће сласти.Нема главе без мане, ни дрвета без гране.Нема греха у јелу, него у злом делу.Нема зиме док Божић не мине.Нема зиме док север не дуне.Нема јунака без племена јака.Нема куће без домаћице, ни(ти) ватре без цепанице.Нема куће без луде браће.Нема меса без костију, ни весеља без гостију.Нема мећаве без беле неђеље, ни великог снега без великог поста.Нема мирна детета и лепе бабе.Нема орах у џепу (не краде), па се не боји.Нема појма к’о баба о звиждању.Нема пушке без „шеснескиње“, ни жене без четрескиње.Нема родне воћке без младих грана.Нема сласти без власти.Нема ударца без старца.Нема хлеба без мотике.Немој га за колац ако ћеш га на пијац.

124

Немој, па се не бој.Несрећном се не да поранити.Неће гром у коприве.Неће живети пун кантар.Неће мачак сланине.Нећеш попа у року, оћеш попадију у задњицу.Ни гуди, ни гудала вади.Ни извора без воде, ни живота без слободе.Ни на јело немој први ићи.Ни са сргом јој немош пружити (прићи).Ни сву гору посећи, ни без дрва кући доћи.Ни се у злу покуди, ни у добру похвали.Ни тежег времена, ни ситнијег људи.Ни у кола, ни у сонице.Ни у тикви суда, ни у Курти друга.Нигде лепше вуку него у Буковику (тамо одакле је дошао или где има добре шуме и паше за стоку).Није вајде глуву шаптати, ни ћораву намигивати.Није глава да клима, већ да мисли.Није грех у телу, већ у делу.Није злато све што сија.Није кућа само ради кише покривена.Није ми жао на мало, него на неправо.Није ни за лаку страну кантара. Није памет у годинама, него у глави.Није погинуо зајам, него враћање. Није сва памет у једној глави.Није сваки цвет мирисан.Није свачије кроз село певати.Није седло за магарца.Није сено за коза.Није срећна Јаглика да је узме владика (каже се за девојку која прецењује себе, много очекује).Није хладно ако се обучеш (према времену).Нико још кајгану није направио, а да јаја није полупао.Нико није мед цедио, а да прсте није олизао.

125

Нико се не тужи на малу памет.Нико се није научен родио.Нико се није усро што му је нужник далеко, него што није пошао на време.Нису све траве криве што коприве жаре.Нису му све козе на броју.Нит’ је гора издала хајдука, нит’ је хајка уловила вука.Ничија до зоре није горела.Ничу к’о печурке после кише.Ништа горе него кад се рђа рђи задужи.Ништа (нема) горе од топла пића и хладне жене.Новац је паметном слуга, а глупом господар.Ново сито о клину виси.Нужда закон мења.Нужда научи да и воду у решету носиш.

Њива не тражи молитву, него мотику.Њива храни сељака, а међа судију и адвоката.

Обећање, лудом радовање.Обичај закон мења. Образ је најбоље имање. Образа су само два прста, а г..... пуне шаке.Ован му памет позајмио.Ограда је најбољи комшија.Од два зла бирај мање.Од домаћег лопова тешко је кућу сачувати.Од ината нема горег заната.Од јевтина меса чорба по долини.Од невешта плаче гора.Од невична п.... плаче.Од невоље нема школе боље.Од немања (Немањића) тврђег града нема.Од његове лампе мени се (ништа) не види.Од сваке се птице не једе месо.Од старог душманина нема новог пријатеља

126

Од тога брашна нема погаче.Од туђега туга бије.Од чечара нема боље воћке: нит га окопаваш, нит заљеваш.Одувек главу диже празан клас.Омркни, освани, па се не бој глади.Опружи се према губеру.Ортачка кобила липсује за плотом.Ослободи се – осрамоти се.Откад су зет род, џигерица месо и врба дрво?Откако је крмача реп заковрнула.Оштар колац у земљу иде.

Паде снег (први) до Лима, изјалови се зима (каже се у сели-ма Лимске долине).Пале кућу да изгоре миши.Паметан пише, а будала памти.Паметан полако иде, а брзо стигне (дође).Паметније је јутро од вечери.Пара врти где бургија неће.Пара на пару, уш на фукару.Пас лаје, а ветар носи.Пас не лаје од беса, него од страха.Пасјем рамању и женским сузама није веровати.Пери прљав веш у својој кући.Пијану се склони, паметну поклони.Пиша уз ветар.Питаће те старост где ти прође младост.Плети котац као отац.Пљују, па лижу.По ноћи са Богом, по магли са коњом.Повика на вука, а лисице месо једу.Под њином липом лада нема.Под псећом главом мрве не остају. Подерао своје луде опанке.Појео вук магарца.Поклону се у зубе не гледа.Покри кућу, неће ти капати, удри жену, неће ти лајати.

127

Пола хране треба да је с гране. Полако, па ћеш стићи на време.Пољуби, па остави.Поп ђаку, а ђак црквењаку.Поранио пре кревета.Посечен камен (воденица) боље меље.После кише не треба кабаница.После чесме, највећи је севап подићи ћуприју, а највећи грех дирати у њих.

Копање (вађење) кромпира у Муртеници

Потков’о би ђавола на леду.Почињу са тањег краја.Поштен и ј... – браћа.Поштуј старије и тебе ће млађи.Прав се смије, а крив се крије. Прави ждребе у туђој кобили (ради другоме на корист, а за-поставља свој посао).Праве рачун без крчмара.Празан бакрач се не гребе (не покрива).

128

Празна не пуца.Празна тиква плива по површини.Празна чаша молитве не чини.Празне се пушке боје двојица.Превршила дара меру.Пре подне крпи, по подне дере.Пресипају из шупљег у празно.При погачи велике су очи.Пријатељи се лако стичу, а тешко чувају.Пробирач нађе отирач.Проговори да видим ко си.Продаје рог уместо свеће.Прошле задње мимо прве.Прцале се туђе козе, а страдала м... мога јарца.Псуј, а не куни.Птица се по певању (гласу) познаје.Пунгуз коло води.Пусти певца на праг, он ће и на пајанту.

Рана зарасте, а увреда никад.Ракија само у бурету ћути.Ракију пије врућа соба.Рачваст колац неће у земљу.Рђа једе гвожђе, а нерад човека.Рђа на рђу, а пара на пару.Рђава баштина, готова сиромаштина.Рђав миш само једну рупу има.Рђавом к.... и длаке сметају.Речи треба мерити, а не бројати.Риба од главе смрди, а од репа се чисти.

Са женом зло, а без ње још горе.Са истога цвета пчела скупља мед, а паук отров.Са природом се не треба јуначити, него јој се прилагођавати.Са својим пиј и једи, али не тргуј.Са седла на самар.Сам не зна, а учити се не да.

129

Сам човек – готов ђаво.Само ме камење воденичко није млело (трљало).Свађали се врапци о туђој проји.Свака лија свој реп хвали.Свака прича губи цену ако је дуга.Свака птица својим гласом пева.Свака сила за време, а невоље редом.Свако једном мора да исцепа луде опанке.Свако ко има воденицу, мора и јаз (п)оправљати.Свако чудо за три дана, а срамота довека.Свакога госта три дана доста.Свачија сила за време, а невоља иде редом.Свачију слушај, а своју свиђај.Све паметно одавно је речено, само није учињено.Све ће то стати у мању торбу.Све што би гмилих крушака - поједоше медведи.Све што је бистро - долази са планина.Свети Лука – снег до кука.Свету се не може угодити, нити намесити колача.Свој своме најдубље оре.Себичну човеку далеко су пријатељи.Секу уво – крпе дупе.Село гори, а баба се чешља.Сељак мора наранити све: у кући, у штали и у шуми.Сељаку никад доста земље и горе.Сетила се преља кудеље уочи недеље.Сеци виле око своје њиве.Сеци гору, све си гори.Сеци грађу пре Тривундана.Сила Бога не моли, а Бог силу не воли.Сироти стани на скут, али немој на срећу.Сит гладном не верује.Сита госта тешко је угостити.Сјаши Курта, а уђаши Мурта.Скрати језик, а истегни уши.Скочи, па реци – оп.

130

Скупља дара него мера.Слађи је хлеб с тојаге, него с мотике.Сламчица по сламчица – камарица.Слугу ј... да ти буде господар.Слушај свога старијега и тебе ће млађи.Снага на уста улази.Споља гладац, унутра јадац.Способна и у брдо и у нити.Сретну не треба, несрећнику нико не може скућити.Срећу не можеш стићи, ако те не сретне.Стар се коњ не поткива.Старо дрво се не савија.Старо нестало – ново не стигло. Старој ђевојци и младој удовици и судови по кући сметају.Старом вуку младо јагње треба.Старост је највећа болест.Стисни га – пишти, пусти га – њишти.Стрпљен – спашен.Сув мај – гладна година.Суду и ведру небу – не веруј.

Тамна ноћ сведока нема.Тврдо вежи, лакше ћеш дрешити.Теже је сачувати, него стећи.Тера капом ветар.Терали зеца, па истерали вука.Тешка зима – тажак сноп.Тешко ватри на љесковој грани. Тешко глави кад реп заповеда.Тешко другу без друга и славују без луга.Тешко земљи куда војска прође и девојци која сама дође.Тешко кеси често кумујући и магарцу с коњима путујући.Тешко лонцу чекајући из села запршку.Тешко мудроме међу будалама беседити.Тешко пушци у страшљивој руци.Тешко рибу у воду утерати.

131

Тешко ташти од зетове хране и јунаку кога жене бране.Тешко томе ко у зајам иште и ко често мења огњиште.Тиква плива куда је вода носи.Тикву у воду не можеш ( не вреди) гурати.Тиха вода брег рони.Тражећи веће – изгубио из вреће.Тражи пите преко погаче.Треба се држати старог вина и старих пријатеља.Требаће нокти г….. сврабљивој.Тресла се гора, родио се миш.Три пута мери, једном сеци.Туђа земља калауза нема.Туђа рука свраб не чеше.Туђа жена слађа.Туђе нећемо, а своје узећемо.Тукле се јетрве преко свекрве.Турио образ под дупе.

Ћелав се дичи капом, а луд снагом.Ћерку кара, снаји приговара.

У добру се не понеси, у злу не покуди.У једној руци држи сламу, у другој ватру.У кога погача, у тога и нож.У киши један берићет, у сунцу девет.У лажи су кратке ноге.У мајстора кућа без врата.У мраку су све мачке црне, а све жене – исте.У пијанице нема узданице.У планину (шуму) лети понеси капут, а зими сланину.У радише свега беше, у штедише још и више.У својој кући јеж, а у туђој кнез.У сунцу је седам берићета, а у киши само један.У тућој несрећи не може се наћи своја срећа.У туђој руци само к.... расте.У Циганке црн образ, а пуна торба.

132

Увац ће проћи, а песак остатиУвек је стожер ђе се г.... вршу. Увео у ситне нити.Ударио ногом у пун чанак.Ударио тук на лук.Удовици и белом мрсу не можеш се додворити.Уз брдо не пуши дувана и не иди за старим човеком.Уз друм дико, низ друм Перунико.Уз кривог и прав настрада.Уздај се у се и у своје кљусе.Узми жену из далека да се мајци не лелека.Уједа, а нико му на реп није стао.Ука на вука, а лисице месо једу.Уларом по задњици (кад у планину пусте ислуженог коња).Ум за морем, а смрт за вратом.Ум царује – снага кладе ваља.Уместо да кола шкрипе, оно волови ричу.Умиљато јагње две мајке сиса.Умреће и мени мајка, па ћу се и ја пите најести.Умешено и обешено ниђе нема.Устани попе да седне ђак.Устани куме да седне свирачева мајка.Утопљеник се за сламку хвата.Ухваћен коњ врше.Учин – дочекУчињеном послу мане нема.

Фали море, а држ’ се обале.

Хитар срећу прескаче.Хоће веће, па изгуби из вреће.Хоће да ућари на јарету, а зијани на воловима.Хоће хлеба без мотике.Храни пса да те уједе.

Цвеће које се не залива – брзо се осуши.Цигански се годи, а домаћински плаћај.

133

Црв највећи грм обали.Црн образ вода не може да опере.Црква је да се Богу моли, а не да се у њој збори.

Чардак ни на небу, ни на земљи.Чега се паметан стиди, тим се будала поноси. Чему вакат, томе и време.Чим број година пређе број опанака, не треба се бавити по-литиком.Чим је на њему кукавица кукала, нема од тога вајде.Чим Свети Илија, ватра милија.Чим се Цигани свађају - чувај коње.Чисту образу мало воде треба.Чувај се тихе воде и пса који ћути.Човек је богат колико лепо живи.Чувај кад имаш, да имаш кад немаш.Човек се учи док је жив.Чувај се и Бог те чува. Чувај се онога што не скида капу у цркви.Чувај се човека који те не гледа у очи.Чувај се човека коме свака капа пасује.

Џаба ради, а џаба не седи.Џабе је и сирће слатко.

Шта зна свиња шта је диња.Што баби мило, то јој се снило.Што ближе зори, гости све гори.Што год ко чини, све себи.Што да горим руке кад имам машице.Што добијеш на мосту, изгубиш на ћуприји.Што ђаво не зна, то га жена научи.Што је брзо, то је кусо.Што је записано – није заборављено.Што је морање – није питање.Што је сан краћи – то је слађи.

134

Што ми велиш, нек’ ми буде, што ми желиш, нек’ ти буде.Што можеш урадити данас, не остаљај за сутра.Што муз, то у гуз.Што не желиш себи, не чини другоме.Што се грбаво роди, живот не исправи.Што се лист дуже држи, то се зима даље пружи.Што сунце не осуши, то ветар издува.Што треба кући, цркви се не пише.Што трезан мисли, то пијан говори.Што у добру прође у злу се не враћа.

135

IIIПОРЕЂЕЊА

Бежи к’о ђаво од крста.Бежи к’о ђаво од тамљана.Без пута и секире шума је као соко без крила.Без ракије разговора нема.Боља је њена попара, но нечија цицвара.Боља је своја проја, но туђа погача.Боље Божић кужан, него јужан.Боље да те зима упекне, него мартовско сунце угреје.Боље икад, него никад.Боље је да те смрт стигне, него сиромашка суза.Боље је да капље, него да точи.Боље је давати него искати.Боље је доброга служити него рђаву заповедати.Боље је имати комшију пријатеља, него брата у белом свету.Боље је имати оку среће него товар знања.Боље је имати паметна непријатеља него луда пријатеља.Боље је мудро ћутати него лудо говорити.Боље је пиле с јаранима, него сам глодати стару коку.Боље је рећи нећу него – сад ћу.Боље је памећу него снагом.Боље је село запалити, него обичај утулити.Боље је сиротовати, него срамотовати.Боље је у најам, него у зајам.Боље је удовицу него усиђелицу.Боље је умети него имати.Боље је умрети у раду него у хладу.Боље питати него скитати.Боље с миром него с чиром.

136

Боље се на дну њиве годити него на вр’ њиве свађати.Боље у фебруару видети у пољу гладна вука, него ли човека у кошуљи.Бољи је врабац у руци него голуб на грани.Бољи је и црн комад него празна торба.Бољи је уранак него цео данак.Бржи је онај што бежи, него онај што га тера.Брзо, па прзно.Брсти к’о коза (каже се за онога ко брзо говори)

Везани к’о Божић и Бадњи дан.Видео му пут капут.Види у туђем оку трн, а не види у свом брвно.Више вреди жена него имање. Вране му мозак попиле.Вредна к’о воденичко чекетало.Врећа без дна.Вуче к’о во на палицу.Вучу к’о Бјелића зетови дрљачу.

Глава му за два броја већа.Гледа као крава мртво теле.Гледа к’о мачак сланину.Глуп к’о ћускија (ћуран).Го к’о црквени миш.Гора брука но мука.Гост је као риба, трећи дан заудара.

Да буде бољи од оца, колико коњ од магарца.Да је кувет к’о ће(и)ф.Да му је мајка Јања.Да му пут види ноге.Диго главу к’о бански ован.Диго главу к’о јалов бик.Драже му туђе зло, но своје добро.Држи се к’о пијан плота.Добар је, само му пас главу носи.

137

Добар као мелем на рану.Дуга коса, кратка памет.Дуго к’о гладна година.

Завија к’о курјак на кијамету.Задро к’о јуне у обалу.Записати к’о куком по леду.Зарадио к’о пчела на брусу.Зароз’о се к’о стара чарапа.Затурио се к’о г.... у крчевини.Зрно по зрно – погача, камен по камен – палата.

Моба под Чемерницом

Иде к’о вода за мотиком.Иде к’о по јајима.Иде к’о овца на солило.Иде к’о сапета квочка.Извуче се к’о пара из лонца. Изгоре му образ к’о камен у води.Има вајде к’о у јарца млека.Искида се к’о конопац у торби.

138

Исто к’о пашче на подини: лежи, не једе сена, а не да овцама прићи.Истрчава к’о ждребе пред руду.

Једино се узноји кад једе.Једна глава, хиљаду језика.Језик к’о трлица.Јури к’о мува без главе.

Кад је врана родила сокола?Какав газда, такав и слуга.Какав човек, таква и беседа.Каква клада, такав ивер пада.Какво дрво, такав и клин.Какво печење – такво решење.Какво тесто, такви и колачи.Како судите, тако ће вам се и судити.Као да га је поплава избацила.Као да су га деца правила за ручни рад.Као мува без главе.Као на златан крст.Као нокат и месо.Као од брега одваљен.Клима главом к’о коњ за празним јаслима. Ко брзо суди, брзо се и каје.Ко вода за мотиком.Ко високо лети, ниско пада.Ко грлом у јагоде.Ко гром из ведра небаКо другом јаму копа, сам ће у њу пасти.Ко је отаву косио, црно је срце носио.Ко лагано иде – даље ће отићи.Ко Максим по дивизији.Ко много иште, мало добија.Ко није захвалан на ораху, није ни на товару.Ко пита – не скита.Ко прутом по води.

139

Ко са ђаволом тикве сади, о главу му се обијају.Ко са ђецом спава, устаје упишаних гаћа. Ко се боји врабаца, тај пшеницу не сеје.Ко се рано ожени и рано руча – не каје се.Ко слуша свачија уста, његова осташе пуста.Кобили би реп ишчупао.Колико је у марту росе, толико је у мају мразева.Колико села, толико обичаја.Колико узбрдица, толико низбрдица.Коме је века, томе и лека.Коњ отишао, магарац дошао.Коте се као губа ( или пиревина).Кратка вечера – дуг живот.Краткак корак – дуг живот.Крије к’о гуја ноге. Кућа без жене, к’о воденица без воде.

Леже му к’о будали шамар.Лепа к’о прва рука конопље.Лети к’о мува без главе.Лети му рука к’о у слепца очи. Лупа к’о Максим по дивизији.Лупа к’о м... (торба) по самару.

Љут као да је на коприве пишао.

Мала кофа прије прелије, а велика касније.Мари к’о за лањски снег.Меље к’о (празна) воденица.Милује као враг тамљан.Мирише к’о душа девојачка.Млад делија – стар просјак.Млад к’о роса у подне.

Навалио као овце на солило.Навалио к’о крме на сурутку.Напио се к’о чеп ( ко клен, ко клада, ко летва).

140

Натеже се к’о пијан с гаћама.Нашло се (к’о) у ђевојке дете.Не би га надлајало сто паса.Не види даље од носа.Не виде даље од Посраног потока.Не зна више од пркна.Не може шут са рогатим.Неће к’о мува у сурутку.Ни котарица за воду, ни бакрач за сено.Ни од врбе клина, ни од зета сина. Ни по бабу, ни по стручевима.Ни смрди, ни мирише.Ни торно, ни ловно.Нити глође, нити другом даје.Ништа горе него туђу њиву орати и туђе паре бројати.

Обија к’о бјела по трњу. Обилази к’о мачка око попаре.Обилази к’о лисица око гвожђа.Ован блеји кад је жедан, а човек кад је пијан.Од речена до створена ко од листа до корена.Ођени пањ, изгледаће ко бан.Оморика – велика банка.Омрзли се к’о со и љеб.Отегао се к’о пас на поздеру.Отегло се к’о зла година.

Паметан к’о пчела.Платио к’о вук кожом.По јутру се дан познаје.Познаје се к’о ружа међу копривама.Појео се к’о месец.Поскакује к’о сватовски коњ (кад чује трубе).Постидео се к’о старовлашка млада.Посра га к’о теле везу.Потура к’о кукавица јаје.Поцепан к’о дрински вук.Прво уради, па онда саветуј.

141

Превршила дара меру.Провео се к’о бос по трњу.Пропао к’о сврдо у чвору.Прсло к’о Томића кукуруза.Пун је прича к’о жаба длака.Пут без канала је кућа без крова.

Равно к’о тепсија.Растркао се к’о пас из ланца.

Купљење кајмака (планинка)

Са коња – на магарца.Савијен к’о гудало.Саплео се к’о пиле у кучинама.Сигуран к’о врбов клин.Сикће (шишти) ко ненамирена млада. Синуо к’о баљега испод снега.Сити вуци и овце на броју – не може бити.Скупља пита од тепсије.Скупљи самар од коња.Слажу се к’о рогови у врећи.

142

Слажу се к’о хлеб и со.Слатко ко душа девојачка.Слободан ко птица на грани.Смазало га к’о слана паприку.Спанђали се к’о пас и кучка.Стоји му к’о ждребету кашика.Страдао к’ о п.... од кише.

Тачан к’о Филиманов кантар.Тежак к’о воденички камен.Тешко оном ко с ђаволом тикве сади.Трепће к’о сврака на југовини.Туп к’о ћускија.Туп к’о Јаџина секира.Туче к’о слана паприку.

Увија се к’о црв под кором.Ужелео се к’о озебао сунца.Узнио се к’о свитац с г.......Укипио се к’о ћускија.Урезили га к’о Крсман кучку.Уско к’о бјеланска подина.Устурио се к’о рђа на вашару.Утура се к’о рита у г.....,.Ухватио к’о теле пут.

Чачка к’о усиђелица у ону ствар.Чеше се ђе јој нокти не помажу. Чија мајка планинка, тога и скоруп.Чија сила, тога и правда.Човек никад не залута тако далеко као кад мисли да познаје пут.

Џабе је добро семе, кад је рђаво орање.

Што на уму, то на друму.Шукат с рогатим не може.

143

IVРЕЧИ

аманет– завет, порукаамбар – зграда за житоаршин – стара мера за дужинубаглама – ковани део који држи (носи) вратабисаге – торба из два засебна, међусобно повезана дела, која

се носи на самару или преко раменабрадва – секира за тесање дрвене грађебусија – заседабучук – дрвени суд за жито, брашно, сточну собуџак – угао кућевакат – време, обичајврљике – облице за оградувршкара – купасто оплетена кошницагејак – у Старом Влаху шаљив назив за становнике моравич-

ког крајагобеља – део дрвеног точкагубер – вунени покривач гуња – сукнени мушки капутзијан – причињена штета зобница – торба за ношење зобизуква – дивља јабуказулум – насиљејавка – најава, тајни знакјаран - другкириџија – превозник робе на коњимакмет – сеоски старешинакозбаша – предводник косаца

144

колан – део коњске опремелисник – гране одсечене за исхрану стоке преко зимемешина – уштављена козја кожа за ношење ракијемочило – место за кисељење тежине (конопље), поред водемучњак – сандук у који пада брашно испод воденичког ка-

мења наћвар – дрвени сандук за брашно у кућиопсеница – хлеб од зобиподина – развршено сенопоздер – отпадак од прераде конопљепртиште – кошуља и гаће од беза (конопље)рабаџија – превозник грађе запрегомрабош – комад дрвета на коме се зарезима бележе дугови и

потраживања, мера за сукно у ваљалицамарешето – лимени суд за вијање житароспија – зла женарзање – оглашавање коњасамар – опрема за коња на којој носи товар сеобет – народно окупљање, обичај, обележавање, светко-

винасиктање – оглашавање змијестублина – шупаљ део трупца, постављен у изворустукање – вођење воловске запрегетељег – део јарма, волу око врататорина – место за тор или полагање стоцитрлица – дрвена направа за обраду тежинеујам – накнада за млевење житауљаник – ограђено место за пчелињакћерт* – усек на греди брвнаре4

черек – расечено месо крупне стокечауш – гласникчекетало – дрвени део који скакуће по воденичком камену

и тера жито из коша

* У Речнику српскохрватског књижевног језика (MC–MX, 1976) ћерт: урез, усек на грађи брвнаре

145

чакмак – старо кресиво за паљење цигаретечетворење – хватање два пара волова да повуку кола или

балваншандала – врста чорбе (од кромпира)шер – накарадан, злобаншерет – духовит и довитљив човек шиндра – дрвени кровни покривач, такта

147

О „Старовлашком умовању” новинара Драгољуба Гагричића

Већ у првој реченици уводног текста Д. Гагричић, дугого-дишњи новинар Вечерњих новости пише да је рукопис „ма-ли део отворене књиге народне ризнице“, у коју је он, како би рекао Драгиша Витошевић „као дародавац из прикрајка”, сабрао анегдоте и народне умотворине краја, донедавно спутног и забаченог.

У личности Д. Гагричића стекле су се неке особине људи овога, старовлашког, краја: епска ширина и приповeдачки дар, ведар дух и способност да уочи карактеристичне црте у говору и понашању људи које сусреће и са којима разговара. Живи у крају у коме се изразито патријархални и социјални систем који мушке улоге рангира изнад женских, делимич-но, пред најездом савремености мења, те отуда у Гагричиће-вој бележници подједнако егзистирају старовременски све-кар и савремена снаха а интимни живот постане атрактивно поље за збијање шала, будући да има широке могућности за додавање разних хумористичких зачина.

Пошто су у овим крајевима нека традиционална зани-мања нестала у блиској прошлости а нека још увек истраја-вају, то је речничко благо доста добро сачувано те има говор-них израза који нису посведочени у Вуковом речнику.

Књига има два основна дела: Из бисага шерета и Из на-родне ризнице. У првом је савремени дух, чине га шаљиве приче које су изговаране у разним приликама: при раду, у односима мушко – женско, у породици, на светковинама; Гагричић их је узгредно бележио, разврставао по тематици

148

у поглавља којима је наслове дао. На тај начин Из бисага шерета постају нека врста буквара за читање и откривање индивидуалног идентитета села или дела становништва. Са-временом читаоцу неке од ових причица са хумористичком поентом можда неће бити потпуно разумљиве без позна-вања контекста у коме су настале јер, оне су исказ тренутка бритке и довитљиве памети која ће за узалудан посао рећи: Музу јарца у решето, и која ће имати филозофски одговор на свакодневне невоље садржан у лаконској сентенци: Гутај горко к’о и слатко.

У другом делу (Из народне ризнице) сабране су послови-це, изреке, поређења и речи које савремени живот неизос-тавно потискује и које је аутор бележио, такорећи, са усана казивача. Наћи ће се у овом опусу и новије изреке (Добру косу и добру жену не испуштај из руке, Дању Вуку – ноћу Ћуку, Избори као поплава, избаце понеки пањ и балван, Не верују суду и ведру дану). Он нема списак казивача, дарода-ваца из прикрајка, из једноставног разлога – пословички го-вор у изрекама је говорна навика људи који живе у географ-ском подручју занимљивом за етнолошка и дијалекатска истражовања. Давно је Љуба Павловић, један од највећих зналаца ужичког краја, Јовану Цвијићу писао: „Нама Стари Влах не сме остати неиспитан. Зар не испитати ону об-ласт, по којој културу нашег народа називаш, која својим насељима чини етапну станицу целе југозападне Србије и Шумадије.“

Чини ми се да одговоре на ову запитаност дају књиге исто-именог наслова, Стари Влах, Петра Ж. Петровића и Јована Марковића, Кроз Стари Влах проте Јевстатија Караматије-вића а књига Старовлашка умовања сачуваће од заборава искрице народног духа из последњих неколико деценија 20. века.

мр Слободан Радовић

149

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Драгољуб Гагричић рођен је у Дебељи 1949. године. Ос-новну школу завршио у Дебељи и Штиткову, Гимназију у Новој Вароши, а Вишу педагошку школу (група српскохр-ватски језик и књижевност) у Ужицу. У новинарству је од 1973. године – најпре у „Полимљу“ (Пријепоље) и „Златар-ским новостима“ (Нова Варош), од 1975. године хонорарни сарадник „Вечерњих новости“, а од 1995. године стални дo-писник из Старог Влаха и Полимља. Добитник годишње на-граде „Вечерњих новости“ (1996) и ордена Светог Саве Си-нода СПЦ (2007). Иницијатор и учесник акција на заштити баштине, очувању наслеђа и повратку традицији и селу.

151

Садржај

Уместо увода Изворима река почиње ............................................ 5

Из бисага шерета ............................................................... 11 I Љута трава на љуту рану .................................. 13 II Музу јарца у решето ......................................... 21 III Изгубили рабоше од памети ........................... 29 IV Одазивај се, док те зову .................................... 37 V Жени везан језик .............................................. 45 VI Увек гладни двоноги вуци ............................... 55 VII Док је леђа, биће самара .................................. 63 VIII Три језика шљивка проговара ........................ 71 IX Гутај горко к’ о и слатко ................................... 79 X И трн се оштри док је мали ............................. 89

Из народне ризнице ........................................................... 97 I Пословице .......................................................... 99 II Изреке ................................................................ 107 III Поређења .......................................................... 135 IV Речи .................................................................... 143

О „Старовлашком умовању“ новинара Драгољуба Гагричића ........................................ 147

Белешка о аутору ................................................................. 149

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-36821.163.41-84:398

ГАГРИЧИЋ, Драгољуб, 1949- Старовлашка умовања : анегдоте, пословице, изреке / Драгољуб Гагричић. - Нова Варош : Д. Гагричић, 2011 (Ужице : Графичар). - 152 стр. : фотогр. ; 21 cm

Тираж 500. - Речи: стр. 143-145. - Стр. 147-148: О “Старовлашком умовању” новинара Драгољуба Гагричића / Слободан Радовић. - Белешка о аутору: стр. 149.

ISBN 978-86-914455-0-8

COBISS.SR-ID 182636812