ФЕНОМЕН ИСИХАЗМАКрајем 30-их година 14. века у Византији избија верски сукоб, у монаштву и реду званичне цркве, који је из темеља уздрмао Царство. На челу овог сукоба стајали су Григорије Палама, ватрени бранилац православља, а насупрот њега Варлаама из Калабрије, који је, разочаравши се у западну варијанту хришћанства, прешао у православље.После VII Васељенског сабора у Византијском царству постојале су две струје у званичној цркви: ЗИЛОТИ – радикали без компромиса и ПОЛИТИЧАРИ – спремни на преговоре. Сукоб је већ постојао у византијској цркви и у оквиру њега се јавља исихазам, проблем 14. века. Дакле, исихазам представља завршни облик верских сукоба православне цркве у Византијском царству (1334–1351). Он се брзо проширио на православни свет и довео је до обнове монашког живота. Поред старих средишта на Атосу и у Цариграду (манастир Студион), на ширење покрета снажно су утицале и заједнице у Парорији и Калифареву. Веома битна карактеристика овог покрета била је то што су многи од његових предводника непрестано одржавали међусобне везе, било да су пореклом Бугари, Срби, или Грци. До краја 14. века, како су напредовала турска освајања, исихазам се проширио на манастире у Србији, Влашкој и Молдавији, а затим и у Русији.У Византији су монаси били одани Богу, посту, молитвама, лишени овоземаљског задовољства, тј. придржавали су се начела аскезе. Да би се сјединили са Богом људи су одлазили у Кападокијске пустиње и тражили су мир. Монаси који су одлазили и подвргавали оваквом начину живота звали су се ИСИХАСТИ (од грчке речи η ησυχία – мир и тишина; у буквалном преводу на српски језик исихасти = молчалници, ћуталице).Према Ј. Поповићу исихаста је онај који пребива или живи у миру, тј. молитвеном тиховању. Исихастима су називани у Византији од давнина калуђери који су у потпуној повучености и тишини водили строг пустињачки живот. Тек је у 14. веку исихазам добио карактер мистичко-аскетске струје (Г. Осрогорски).Почеци исихазама:• Евагрије Понтски (4. век)• Макарије Велики (4. век)• Василије Велики (Василије из Цезареје, 4. век)• Григорије Ниски (4. век)• Јован Лествичник (друга половина 6–прва половина 7. века)• Максим Исповеник (580–662)• Симеон Нови Богослов (994–1022)• Григорије Синајски (1255–1346)Постоје две врсте извора исихастичке мисли:1. пракса / искуства пустињо-житеља који су одлазили и живели у тишини2. списи – мистично учење Псеудо-Дионисија АреопагитаПрви духовни претеча исихаста био је Симеон Нови Богослов (994–1022). Био је монах манастира Студиона, а касније игуман манастира Св. Маманта.Обнова исихазма у Византији везује се за Григорија Синаита (1255–1346), који је био малоазијски Грк, изванредне учености и беспрекорне оданости монашке аскезе. Обилазио је, 20/30-их година 14. века, чувена средишта православља (Јерусалим, Синајску Гору, Кипар, Крит, Свету Гору...) и проповедао је своје учење. Док је боравио на Криту старац Арсеније га је упутио у тајне умне молитве и након што је дошао на Свету Гору, наставио је да шири ово учење. Напустивши Свету Гору отишао је у Парорију, у Бугарску, где је уживао подршку бугарског цара и где је наставио да шири свој утицај.Ученици Григорија Синаита у Бугарској:• Теодосије Трновски• бугарски патријарх Јефтимије• Кипријан (родом из Трнова, митрополит Кијевски)Ученици Григорија Синаита у Србији:• Ромил Раванички (Видински)• Григорије Горњачки (Григорије Синаит Млађи)• Исаије СерскиУченици Григорија Синаита у Русији:• Сергеј Радоњешки (оснивач утицајног Тројицког манастира)Ученици Григорија Синаита у Грчкој:• Никодим ТисманскиГригорије Синаит је касније канонизован и написано је и житије у коме стоји да се „исихазам шири код Ромеја, Бугара, Срба и Румуна“!УМНА МОЛИТВА у исихастичком учењу заузима посебно место, јер су помоћу ње исихасти досезали свој циљ – визију божанске светлости. Овај циљ се постизао путем одређених аскетских метода. Исихаст је морао да, потпуно повучен, у одређеном ставу, стално понавља тзв. Исусову молитву – Господе Исусе Христе, сине божији, помилуј ме; и да сваки пут док је изговара задржи дах. Исихасту би постепено обузело осећање бескрајног блаженства и он би угледао неку надземаљску светлост, ону исту божанску светлост која се приказала Исусовим апостолима на Таворској Гори. Веровање исихаста у вечиту видљивост таворске светлости наишло је на противљење, а аскетске методе које су они примењивали изазвале су подсмех и негодовање. Први је устао против исихазма Варлаам из Калабрије, Грк из јужне Италије који је дошао у Византију да проучава православље. Он је 1334. године написао расправу „Против Латина“, у којој је покушао да измири Православну и Католичку цркву. У Цариграду се сусрео са најјачим представницима византијске науке, али је у једној јавној научно-филозофској дискусији, у интелектуалном двобоју са ученим Нићифором Григором, чија је аргументација била ближа публици, претрпео пораз. Затим се Варлаама Калабријски устремио на мистицизам светогорских монаха, јер га је сматрао најмрачнијим сујеверјем (јер се у латинском богословљу сматра да је сама помисао да се види бог светогрђе). Варлаама је проповедао:• Бог је несазнајан по суштини• Немогућност непосредне заједнице са Богом• Свака спознаја божанске суштине је јерес• Сазнање је могуће једино преко искуства (посредно)У одбрану исихаста устао је Григорије Палама (1296–1359), најистакнутији богослов тог времена који је својим богословским принципима био израз ригорозног морала. Био је малоазијски Грк, монах манастира Ватопеда, Св. Атанасија, игуман Есфигмена (најближи манастир Хиландару, овде су најрадикалнији монаси; на улазним вратима пише „ПРАВОСЛАВЉЕ ИЛИ СМРТ“). Григорије Палама је написао чувени спис „Тријаде у одбрану Св. Исихаста“ у којима је истакао:• Бог је несазнајан по суштини• Могућност непосредне заједнице са Богом• Разликовање божанске суштине и божанске енергије• Непосредно богопознање преко божанских енергија (благодат)Између Варлааме Калабријског и Григорија Паламе распламсао се оштар спор. Питање аскетске праксе исихаста, које је у почетку било главна мета Варлааме, бачено је у други план, док је цела пажња усресређена на филозофско-теолошке основе исихастичке науке о вечитој божанској светлости. Варлаама Калабријски је негирао вечито постојање, а тиме и могућност виђења таворске светлости, јер, осим самог божанства, ништа, па ни таворска светлост не може

бити вечито. Усвоји ли се постојање вечите светлости, онда та светлост не би била ништа друго но сам Бог, који је једини вечит, али и у том случају она не би могла да се види, пошто је Бог невидљив. Насупрот томе Григорије Палама је подвлачио разлику између трансцендентне божје суштине неприступачне човеку и божјих енергија, које делују у свету и које се откривају људима а које ипак нису створења већ вечите еманације бога. Да нема таквих божијих еманација, између иманентног света и трансцендентног божанства не би постојала никаква веза. На пр. божија мудрост, љубав, милост – су, према Палами, божје енергије, као и она вечита светлост која се показала апостолима и која се може видети увек у мистичкој екстази.Док Варлаама Калабријски потпуно одваја пролазно од вечитог, у Паламином учењу између небеског и земаљског света нема јаза, већ постоји нешто што их везује, што потиче од Бога а саопштава се људима. Дакле, источно богословље желело је да смањи јаз између Бога с једне стране и човека с друге стране.Исихазам који је одлучно одбачен на Западу, прихваћен је, после дугих борби, у Византији. Овде је радикална монашка странка (зилоти) без колебања стала уз исихасте, док је умерена струја византијског свештенства (политичари) заузела негативан став.Византијски цар Андроник III Палеолог (1328–1341) је у цркви Св. Софије 10. јуна 1341. године отворио сабор на коме је Григорије Палама надмашио Варлааму Калабријског. Дакле, на овом сабору Паламина наука била је призната, а осуђено је учење Варлааме. Међутим, победа исихаста није била потпуна. Византијска црква се колебала и избегавала да донесе коначну одлуку, као и да категорички осуди противнике исихаста.Варлаама Калабријски је након пораза на Цариградском сабору отишао у Италију, а против исихаста је борбу наставио византијски калуђер Григорије Акиндин.Јула 1341. године, након државног удара Алексија Апокавка, патријарха Јована XIV Калекаса (1334–1347) и царице-мајке Ане Савојске у коме је свргнут Јован Кантакузин, наступио је преокрет у црквеној политици. У Византији су се против исихаста окренуле световне и духовне власти. У Цариграду су исихасти били гоњени, а сам Григорије Палама (подржава Јована Кантакузина) је ухапшен и бачен у затвор 1343. године по наређењу патријарха Јована XIV Калекаса. Григорије Акиндин је званично побио Паламино учење.Григорије Палама је 1344. године био оптужен за јерес и екскомунициран.У грађанском рату 1341–1347 године, исихасти су стајали на страни Јована Кантакузина, а антиисихасти на страни Алексија Апокавка, патријарха Јована XIV Калекаса и царице Ане Савојске.Јован Кантакузин је однео победу у грађанском рату 1347. године, а она је уједно била и победа исихазма. Под покровитељством регенткиње Ане Савојске одржан је 02. фебруара 1347. године сабор на ком је свргнут цариградски патријарх Јован XIV Калекас, а на његово место је постављен Паламин присталица Исидор, осуђен је Григорије Акиндин, рехабилитован је Григорије Палама и хиритонисан је за архиепископа Солуна. Верске расправе у Византији су се наставиле и против исихаста, овог пута, је устао Нићифор Григора, који се 1350. године упустио у јавну расправу са Паламом пред царем Јованом VI Кантакузином (1347–1354). Сабор на Влахернском двору 1351. године, под покровитељством цара, је коначно признао правоверност исихазма, осудио је Нићифора Григору и бацио је анатему на Варлааму Калабријског и Григорија Акиндина. Иако је и даље оспораван, исихазам је отада важио као званично признато учење грчке православне цркве. Григорије Палама је после смрти проглашен за свеца 1368. године, а његова наука постала је једна од основа даљег развоја грчке цркве. Следбеници исихаста били су и Никола Кавасила, Симеон Солунски, и чувени бранилац православља против римске уније у 15. веку Марк Евгеник.Православно учење сматра да се исихастичким покретом вратило својим коренима, а данас, да је исихазам спасао православне земље од Османског царства.

ХРОНОЛОГИЈА:прва фаза• 1316 – замонашење Григорија Паламе (1296–1359);

• 1330 – почетак деловања Варлаама Калабријског; списи о астрономији и логици; предавач у Цариграду;

• 1334 – Варламов спис „Против Латина“; прве реакције православног монаштва;

• 1340 – Палама уз подршку атоског монаштва објављује „Светогорски томос“ против Варлаама;

• 1341 – 10. јуна сабор у Цариграду – осуда Варлаама Калабријског; Варлаамов одлазак у Италију, Акиндин избегава званичну осуду;

друга фаза

• 1341 – државни удар; Алексије Апокавк и патријарх Јован ХIV Калекас (1334–1347) свргавају Јована Кантакаузина;

• 1343 – Палама подржава Кантакузина, Паламино хапшење по наређењу патријарха Јована ХIV Калекаса; Акиндин званично побија Паламино учење;

• 1344 – Григорије Палама оптужен за јерес и екскомунициран;

• 1347 – Кантакузинова победа у грађанском рату;

• 1347 – Сабор (2. фебруара) под покровитељством регенткиње Ане Савојске; свргавање патријарха Јована ХIV; осуда Акиндина; Паламина рехабилитација и хиротонисање за архиепископа Солуна;

• 1350 – антиисихастичко деловање Нићифора Грогоре; јавна расправа са Паламом пред царем;

• 1351 – осуда Нићифора Григоре; објављен Синодални томос;

• 1368 – канонизација Григорија Паламе.