MASKEMASKEPADAJUPADAJU

11

роф Франсоа Фонблан седео је у великој соби за пријемеу свом замку и са досадом гледао кроз прозор. Његовиљуди стајали су около. Врата се отворише.GG

– Шта је било Ганкуре, реци?– Господине грофе, дошао је неки сељак. Хоће да вас види.– Отерај га. Немам времена – одговори млади гроф са досадом,

чистећи лењо оружје прострто по столу.Требало би да више јаше. Већ се превише улењио. Одела су му

отеснела. Превише једе и пије, а премало се креће на чистом ваздуху.Што је права штета, јер је то једина забава овде на имању упровинцији. Да ли да позове неку од својих љубавница да га посети?Чини му се да му је и та врста разоноде досадила. Проклета досада. Неможе никако да је се реши.

– Већ сам покушао. Неће да иде.– Занимљиво. Шта хоће? – упита гроф незаинтресовано. Још немам

ни 30 година, а већ патим од хроничне засићености, помислио јеизнервирано.

– Не знам, неће са мном да разговара. Тражи вас. Овај . . . довео јенеку девојку.

– Какву девојку? – подиже обрву гроф и даље слабо заинтересован.Овде у селу нема лепих девојака. Све су огрубеле од тешких радова,немају ни тело ни дух који би га заинтересовали.

– Није рекао. Можда ћерку. Стоји тамо са њим у ходнику.– О, што су досадни ти сељаци. Мисле да ће ме поткупити својим

ћеркама, па им нећу тражити део у приносу. Какав прост народ. Рођенећерке . . . Који је тај? Колико је дужан?

– То је Курсјер из села. Још шест свиња и два бурета вина – одговориГанкур. Напамет је знао све што се тицало имања, а и самог Фонблана.

– Будала – одврати гроф Фонблан. Али радозналост је превагнула.Ионако није било шансе да се било шта друго занимљивије деси.Уништиће га проклета досада. Уз његово уобичајено туробнорасположење . . . Зашто не може да надје неки разлог вредан да сеживи? Јело, пиће, жене? То је већ све испробао, и није му вишезанимљиво. Добро. Да видимо, можда из овога испадне нешто забавно.

22

Мада не сме много да се нада. Мора да је иста као и остале, којеје редом враћао њиховим кућама, разочаране или радосне, какокоју.

– Да их уведем? – упита Ганкур који је већ осетио променурасположења свог господара и пријатеља.

– Не знам. Нека уђе прво он. Чекај мало. Каква је девојка? Је лилепа? – осетио је да је постао мало усамљен овде. Одавно није имаоженско друштво. Од прошле недеље. То је заиста лош знак, ако збогусамљености или досаде спадне на сељанчице.

– Најбоље ће бити да сами видите – неодредјено рече грофовуправитељ.

– Ганкуре, ти си ми најбољи пријатељ, шта мислиш о овоме? –упита гроф, мало боље расположен.

– Видећемо. Највероватније је неки од оних лукавих сељака, који сенада да ће вам подметнути неку прљаву, сеоску девојку за љубавницу,а да га ви за то богато наградите или макар опростите дугове.

– Баш сам и ја то помислио. Примићу их обоје. Желим да се данасмало забавимо.

У велику собу за примање убрзо уђоше омањи, дебели човек, самасном проређеном косом. Вукао је за собом девојку у мркој, прљавојхаљини. Гроф остаде да седи, мало разочаран. Нису остављалинарочито им-пресиван утисак. Човек јесте изгледао лукаво, као што јеи очекивао. Додуше, претпостављао је да ће и девојка бити прљава и ненарочито привлачна, али ипак осети разочарење што је по том питањубио у праву. Ови су били најгори до сада. Брзо ће их избацити.

– Дакле? – упита он мало охоло.– Господине грофе, најпре да вам пожелим добродошлицу у Ваш

замак. Нисте одавно овде били, колико се ја сећам . . .– Скратите мало. Немам времена за доконе будалаштине.– Надам се да ће вам се допасти боравак у нашем . . . овај . . . и

Вашем крају . . .– И због тога сте ми довели . . . Кога? – поче упитно гроф, желећи да

скрати гњаважу, гледајући прљаву девојку, којој је замршена, улепљенакоса падала преко лица. Није било лако проценити, али рекло би се даје смеђа.

– Ах, драго ми је што сте приметили – рече задовољно човечуљак. –Ово је моја родјака Анабела. Наравно, сада не изгледа нарочито лепо,али кад се мало опере и дотера, видећете да је врло привлачна млададевојка.

– И ви сте је наменили мени – потврди гроф, покушавајући даостане смирен, али помало већ губећи стрпљење.

– Па, ако је по вољи – поче да преде човек, усијавши очима. Већ јевидео богату награду, којом га засипа гроф као уздарје за девојку.Једино што није приметио грофову иронију.

33

– Мени она не изгледа ни нарочито привлачно, а нипревише одушевљено што је овде – рече гроф, шетајући окостола али не прилазећи ближе.

Човечуљак је већ почео да се презнојава, што од напора, штоод бриге како ће се ствар одвијати. Мала вештица би могла да мупоквари планове својом тврдоглавошћу, иако јој је на путу до замкачврсто запретио да се пристојно понаша кад стигну. Уосталом, каддобије награду, биће га баш брига. Нек онда млади гроф лупа главу сатом немогућом девојком, а он да је скине с врата. Већ је сувише дуго нањеговој грбачи, а никакву корист од ње нема.

– О, то Вам се само чини. Уме да буде врло умиљата. Душо, насмешисе грофу, онако како само ти умеш – рече заслађено човек, али санотом упозорења у гласу.

Гроф је пришао мало ближе и почео да их разгледа. Девојка је идаље стајала спуштене главе и није се баш видела испод слојевапрљаве, чупаве косе. И још прљавије хаљине. Он се одмаче са гађењем,кад му нешто привуче пажњу. Окренуо се.

– Зашто је везана? – упита изненада.– Извините, али нешто смо се посвађали успут. Уме да буде понекад

непослушна. Мада сам ја врло благ и толерантан човек, мере опреза супонекад неопходне.

– Ви ми, господине, доводите везану девојку? Да ли је Вама јасно даја никад нисам узео ниједну жену против њене воље? – грофов гласдобио је љутиту нијансу.

– Немојте да мислите да она има нешто против – забрза човек иопет поче да се зноји. – Ја сам мислио да ће Вас баш то заголицати. Ево,одмах ћемо то да решимо. Душо, сада ћу те одвезати. Обећала си даћеш бити добра.

Он поче да петља око конопца, док су му грашке зноја капале салица. Гроф је поново сео на своју столицу, мало даље. Шта ће светрпети у својој близини, само зато што нема чиме да се забави. Сељакосети како грофово интересовање слаби. Мораће мало да припомогне.

– Господине грофе, видећете да је Анабела једна врло умиљата ипријатна девојка. Уз то врло згодна.

– Не објашњавајте много. Видим ја добро шта сте ми довели, нисамслеп – гроф је седео заваљен у столици и посматрао их. – Зашто би мииначе говорио такве ствари ако могу сам да се уверим да је апсолутнонајпрљавије створење које сам икада видео? Не знам како си помислиода ће ми се таква једна сподоба допасти.

Сељак сад обилно поче да се зноји. Могао је да претпостави да нећеићи лако. И сама девојка била је незгодна, једва је ухватио и савладао,а већ је чуо да је и млади гроф прилично својеглав и ексцентричан. Ипробирљив, нарочито. Имаће муке док је се реши, а ако успе још и дапрофитира за њу, биће то право чудо.

44

Окренуо се према грофу. Мора да га заинтересује. Зашкиљиоје опет лукаво.

– Господине грофе, девојка је права тигрица . . .– Чекај мало. Довео си ми је као прљаво кљусе које реч не

проговара, а хвалиш је као првокласног коња.– Па ја... – збуни се сељак овим поређењем. Грофови момци у соби

почеше да се окрећу у страну да сакрију осмех. Од почетка им је биозанимљив овај догађај. А девојка можда и није тако лоше изгледала.Била је витка и висока. Можда . . . кад би се окупала и дотерала... Иобукла чисту хаљину . . .

– Али видите – досети се лукави старац. – Приђите мало. Намерноје нисам окупао и дотерао. Не бих успут могао да је одбраним одпохотљивих мушкараца и сачувам за Вас. Видите како је згодна – онопет приђе девојци која је ћутала као да не чује ништа и не види где сеналази.

Гроф се запита да није малоумна. Није показивала никаквуреакцију. Он устаде и стаде поред прозора. Није хтео да приђе ближе,да сељак не помисли како ће успети да му је скупо прода. И одавде јеимао довољно добар поглед на овај необичан пар.

– Видите каква је то лепота – дохвати је човек за руку и малопогура према грофу. Уображенко млади, како је тврд орах. Ово ће битистварно тешко. А она мутавица једна, ни мало му не олакшава. Ах, аконе успе да је ували грофу, чека је опака освета. Он покуша да јојподигне главу, али она није сарађивала. Био је већ љут, али није хтеода покаже. Поче да је пипа по рамену, брзо размишљајући. Ако подхитно нешто не предузме, осећао је да ће га гроф ускоро избацитинапоље. Он се досети како да поткрепи своје похвале, па изненадацимну њену хаљину. Мора да је мало покаже грофу. Да види да језаиста згодна испод те прљавштине. Зачу се резак звук цепања. Појависе једна бела, мала дојка. Гроф примети како се девојка незнатнотргла. Старац као да није могао да одвоји своје масне руке од ње. Да јебоље покаже грофу, он поче да је опипава по голом рамену опасно сеприближавајући напупелој белини . . .

Следећег момента девојка одскочи у страну, дохвати мач из корицагрофовог момка који је стајао до врата и окрену се матором Курсјеру,опасно му се приближавајући. Све се одиграло у делићу секунде, да сусви још увек ошамућени стајали где се ко затекао и као хипнотисанипосматрали призор пред собом. Девојка је одједном синула, и поредслојева прљавштине. Гроф је из свог угла могао да примети бистри,опасни сјај у њеним очима. Дебељко је у нечему заиста био у прву. Овоје нека посебна цура. Баш да види шта ће даље бити. Одавно нијевидео ништа овако узбудљиво.

– Свињо матора, рекла сам ти да ћу те убити ако ме само пипнештим твојим прљавим шапама – тихо рече она, опасно се примичући

55

свом тамничару. Стари дебељко поче да се тресе и сав бледизмиче пред њом.

– Господине грофе! – узвикну пискутаво, једвапроговоривши од страха.

– Ах, па што се узрујавате, Курсјере. И сами сте рекли да је Вашадевојка изузетно фина и питома – рече гроф наслоњен на прозор,заинтересовано посматрајући призор пред собом. Већ је неприметнодао људима знак да буду мирни и пусте да се ситуација одвија својимтоком. Тако да су сви мирно стајали где су се затекли. Чинило се да ииначе не би били много вољни да прискоче у помоћ непријатномКурсјеру.

Дебели сељак уплашено се освртао, тражећи помоћ, све узмичућиунатрашке. Девојка се примицала жртви високо подигнуте главе,краљевског држања и сви су у соби могли, са прикривеним дивљењем,да осете пламен који је избијао из ње, али и да виде њене очи које сусветлеле дивљим сјајем. Изгледала је дивно, као нека богињаосветница у најбољем издању. Чак је и она прљавштина која им јемалопре изгледала ружно, добила неку сирову драж. У соби завладанеко притајено узбуђење. Сада је она била звезда представе. У њу субиле упрте све очи у соби, али она као да тога није била свесна. Грофпомисли како мора да је дуго и стрпљиво чекала овакву прилику заосвету, толико се занела. Ништа друго није примећивала осим свогциља. Држала је мач са видљивом вештином. Фонблан из свог углазакључи да јој то вероватно није први пут да га има у руци. Можда неби баш победила на такмичењу али била је довољно упућена да можеда застраши маторог гада.

Курсјер паметно закључи како му нико неће помоћи. Мора да сесада добро забављају на његов рачун, проклетници једни. Он смешнопоскочи, покушавајући да умакне према степеништу и задњем делукуће. Девојка је била брза. Стигла га је у два корака. Мач фијукну крозваздух. Старац се раздера као прасе, запомажући.

– Ово ће ти биту успомена од мене, проклетниче! Сваки пут кадбудеш хтео да сместиш своје дебело месо на столицу, сетићеш се менеи овог дана!

– Јао, помагајте, уби ме! Упомоћ!!!Девојка замахну још једном и боцну га у дебело месо. Није се

журила. Кружила је око њега и лагано се приближавала. Очигледно јепланирала још неки потез. Било је свима јасно да неће присуствоватиубиству, ни заслуженој освети. Панталоне му се закрвавише позади. Онсе окрете преко столице и паде. Викао је на сав глас, као да га кољетуце разбојника.

Момак иза ње помери се, намештавајући да види боље. Онапримети покрет и одједном као да се тргнула из транса. Постала јесвесна да је полугола у соби пуној мушкараца. Мртва тишина није

66

могла да прикрије призор пред њима који је изазвао напетост.Није више гањала дебелог, који се подвукао под сто и цвилео.Сада је очима опрезно кружила собом, пратећи њихове покрете,да се што пре докопа степеништа иза врата.

Гроф скоро неприметно даде знак осталима, и даље мирно седећи,као да га се то нимало не тиче. Примети како јој се његови људи брзоприближавају, затварајући јој излаз према степеништу. Држала је мачнадајући се да ће успети. Одједном скочи према предњим вратима,тако хитро да је успела да их све изненади.

Фонблан се није трудио да прати, лом и обарање столица. Занеколико тренутака била је савладана, и Дибоа је био најспретнији исада је држао испред себе, чекајући наређења. Фонблан устаде.

Мора одмах да пресече ову фарсу пре него што још неко будеповређен. Пришао је и стао испред ње. Она га погледа раширенихочију преставши за тренутак да се отима.

– Па, девојко, мало си ме разонодила. Ово је била добра представа.Заслужила си топлу купку и оброк за награду. Моја служавка одвешћете горе у одаје, окупати те и дати да једеш. Нећеш бити више везивана.Упозоравам те да будеш пристојна и понашаш се како треба премаљудима који ти указују гостопримство. Ако се будеш држала договора,неће ти фалити длака с главе. Нико те овде не сме пипнути а матори једобио шта је заслужио – окрену се он према Курсјеру који се још увеккрио испод стола, и тихо зацвилео кад је чуо последње речи. – Нани! –викну гроф.

Истог тренутка појави се млада слушкиња, као да је све време билаиза врата и прислушкивала. Заводљиво довесла сукњама до господара,умиљато му ловећи поглед. Задовољно се насмеја кад је он потапша посукњи.

– Нани, одведи ову девојку горе у предњу собу, дај јој да се окупа ипристојно обуче. И нешто да једе. И буди фина према њој. Ред је давиди да људи умеју да буду и фини и културни.

– Да, господине – зацвркута Нани, узевши збуњену девојку за рукуи поведе је према степеништу.

Нико је није везао, ни напаствовао. Даће јој да једе и да се окупа. Тоје заиста неочекивани след догађаја. Да се не крије нешто иза свега?Видела је крајичком ока како је гроф гледа сасвим другачијимпогледом после њеног напада на маторог. Није то више био презривпоглед на прљаву девојку као што је рекао. Био је то поглед пунсветлуцавих тачкица. Поглед пробуђеног човека. Много опаснији негоонај први. Није јој био по вољи ни један ни други. Први јој је грофапредстављао као препотентног човека, а други као мушкарца који бипожелео још узбуђења осим ових данашњих. Мораће да буде опрезна.

Кад оне замакоше иза врата, гроф махну главом и два момкаодоше за њима. То је значило да ће се организовати стража испред

77

њених врата, како не би побегла, док он не реши шта ћепредузети.

У соби остадоше само гроф, Ганкур и стари Курсјер, којиполако, све време кукајући поче опрезно да се извлачи из свогскровишта. Гроф прекиде његово нарицање.

– А сад да чујем целу причу.– Какву причу? – још је шкиљио старац. Рана није била опасна, али

је гадно болела. Проклета кучка. Знао је да ће имати проблема са њом.И рекла му је то у лице данас кад је везивао и обећавао јој луди проводу грофовом кревету.

– Немојте да се правите наивни. Желим да чујем објашњење за Вашданашњи долазак. Зашто сте Ви, у ствари овде, и зашто сте ми довелиту девојку? – гроф није ни мало изгубио од свог држања, чак ни унајузбудљивијим тренуцима малопре.

– Па, знате, господине грофе – започе лукаво овај, пошто јепроценио да је сада безбедан – кад је неки млади господин већ двамесеца на удаљеном имању, без друштва, а неожењен . . . Ја знам какоје то тешко – рече, решивши да иде на стару причу.

– Па сте се надали да ћете ми Ви наћи друштво? – одговори веселогроф.

– Баш тако.– И да ћете ми увалити неку прљаву сеоску девојку за љубавницу?– Извините, она није обична девојка. Врло је лепа и . . . Видели сте и

сами да сам био у праву. Морате да признате да сте се заинтересовалибар мало. Она је жива ватра.

– Баш ми је жао што ћу Вас разочарати. Али видите, ја никаданисам имао љубавницу из ниже класе. Мислим да није достојноприсиљавати девојке које су у тешком положају да буду нечијељубавнице. Из финансијских или било којих других разлога.

– Али, дозволите, и даме из Ваше класе често имају сличне разлогеда буду са господом. Још више него неке сироте, сиромашне девојке.

– Ха, у праву сте. У мојој класи љубав је врло ретка појава. Значи,признајете да је користољубље најчешћи мотив односа измеђумушкараца и жена?

– Ја то нисам рекао, али препоручио бих да не одбијате нешто пренего што сте добро погледали и размотрили. Она није сељанка.

– Није Вам рођака?– Морам да признам да није. Она је . . . овај . . . Довела је моја мајка.

Односно, сместила је по рођењу у један манастир. Највероватнијаприча је да је ванбрачно дете неке даме. Али је пре годину данадевојка добила отпуст отуда. Изгледа да су закључили да није заопатицу. Додуше, можда је ту и моја мајка умешала прсте . . . Она јеодувек била тајанствена што се тиче ове мале.

– И Ви сте ми топло препоручили малу дивљакушу која замало да

88

Вас убије на моје очи, да ми предусретљиво удовољава укревету. Мислите да би према мени била љубазнија него премаВама? Нисам имао прилике да приметим да сам јој привлачанили занимљив.

– Па . . .– Осим тога, како да знам да ми нисте потурили оштећену робу?– А, што се тога тиче, можете да будете сигурни. Ни ја, ни моји

синови нисмо успели . . .– Аха, значи и Ваши синови су на њеној листи за одстрел?Курсјер прогута пљувачку. Гроф је био лукав. Мораће да призна све,

или неће ништа добити. Можда ће га чак и казнити што му је довеопотенцијалног убицу у замак и кревет.

– Па . . . Морам да будем отворен са Вама. Видим да сте паметанчовек.

– Наравно да ћете бити отворени. Ја о овоме већ слутим или знамсве. Боље Вам је да будете искрени, јер ако Вас ухватим у лажи . . . –грофов глас доби хладну и претећу нијансу.

– Никако! Све ћу Вам рећи. Видите, ту девојку, од како су је пустилииз манастира, моја мајка је довела у нашу кућу. Боље да никада није!Ви је можда нисте добро видели, а и она као да се намерно труди даизгледа што грозније и прљавије . . .

Грофу је било сасвим јасно зашто се девојка трудила да буде шторужнија и неприметнија.

– . . . али испод те прљавштине, она је веома згодна и . . . овај . . .примамљива. Није ни чудо што смо сви у кући полудели за њом. Мојажена не може очима да види ни мене ни њу. Моји синови . . . Па јединомогу да кажем да су им бракови постали пакао због ње. Ја сам преизвесног времена одустао и покушао да се смирим, али синови сумлади, тешко им је пало да је препусте неком другом кад им је таквазрела јабука пред носом . . .

– Па су је прогањали без предаха – закључи гроф уместо њега.Сељак га опрезно погледа, па кад опази да се овај не љути, он наставиопуштеније.

– Морате да их разумете. Млади су, у напону снаге, а она изазовноврцка испред њих . . .

– Нисам приметио да је врцкава особа – хладно рече гроф, а старацпрогута кнедлу.

– Због свега тога ја сам решио да је уклоним из нашег дома.– И да своју бригу пребаците мени.– Па . . . Није баш тако. Ви ћете вероватно лакше изаћи са њом на

крај. Уосталом, она је од ваше феле.– Како, молим?– Хоћу да кажем, она није сељанка. Не знам ко су јој родитељи, моја

мајка то никад није хтела или знала да каже, али вероватно има боље

99

порекло.– На основу чега сте то тако паметно закључили?– Прво изглед. Сва је фина и танка. Наше жене су јаке и

широке. Жена на селу, која физички много ради, мора да будејаке грађе. Ова је сва као опруга или федер. А друго, и понашање јој је,брате, другачије. Наше девојке се много не буне ако неко хоће . . . овај . .. да их мало заскочи. А ова нам очи извади. И све нешто са висине, каода ми нисмо довољно добри за њу – поче он да се љути сетивши сењеног презривог одбијања и болних момената за његову сујету. Ипоједине делове тела.

Гроф га је слушао не показујући пред њим пуну заинтересованостза причу.

– Баш ме занима како је успела да се одбрани од Вас . . . Коликоимате синова?

– Двојицу. Па како је успела, они су обојица у чворугама имодрицама. Али ако знате шта хоћу да кажем, то им само подјарујежељу да је сломе и имају. Зато сам закључио да је боље да је предамВама, па Ви радите са њом шта хоћете – призна он на крају. Сад мувише није било до мита или награде, него само да је се реши и не водије поново кући. – А и моја мајка је великим делом крива за све то.Третирала је у ових годину дана као краљицу. Нормално је да седевојка мало узнела.

– Као краљицу?– Нисам хтео да вређам нашу краљевску породицу, ни нашег

младог краља Луја XIV, Бог га чувао, него хоћу да кажем да јој јеугађала у свему, а нас је јурила као да смо слуге.

– Где је Ваша мајка? Волео бих да попричам са њом.– Ех, она се прошле недеље шлогирала. Никог не препознаје и

ништа више не може да ради. Сад је тотално неупотребљива – киселозакључи Курсјер.

– А, тако – гроф је деловао замишљено.– Господине грофе, молим Вас да је задржите овде код Вас. Немојте

да ми је враћате. Не желим више у животу никад да је видим.– Ах, сад ми је поклањате. Не тражите ништа за узврат? – прикри

осмех млади гроф.– Па, ако баш хоћете да знате . . . – старац реши поново да покуша.– Дужни сте били шест свиња и два бурета вина. Од данас сте

дужни три свиње и буре вина. Је л’ то у реду?– У реду је – Курсјер видно одахну.– Идите тамо у трпезарију, већ је време ручку, па једите са мојим

људима. Има меса и вина довољно за све.– Хвала Вам много. Нећете зажалити, сигуран сам.Гроф се окрену да га не гледа како се клања и излази унатрашке.Питао се да ли заиста неће зажалити. Требало би да се мало

1010

распита о пореклу те девојке. И колико има година. Можда . . .Можда она зна нешто више. Или та Курсјерова мајка. Акоуопште може да говори.

оре у соби Нани је весело ћеретала рашчешљавајућидевојци мокру косу.GG

– Видећеш, господар је врло фин према свима. Нема потребе да сеплашиш.

Нани се питала како је могуће да једна млада девојка, мождамлађа од ње неколико година, буде толико ћутљива. За све ово времедок се купала, облачила и јела, није ни реч проговорила. Само би јеповремено осмотрила испод ока.

– Он је веома згодан мушкарац. И зна са женама.Девојка ништа не рече. Само помисли да та мала глупачица што

уздише за господаром нема довољно стида и васпитања да бар малопоцрвени на ове своје речи.

– Изгледа да зна и са Вама – рече тихо, а Нани се обрадова што јеконачно проговорила.

– Ах, веома је љубазан. И велики каваљер. А није да немамогућности да бира. Да само знаш какве га само лепе и елегантнедаме јуре. За ова два месеца, од како је на имању, неколико их једолазило у посету и остајале су по неколико дана. И ноћи.

– То значи да му додатне девојке не требају ако их већ имадовољно.

– О, млада господа воле да мало промене.– И теби то не смета.– Па, он ми није муж. Осим тога, рекла сам да је врло згодан . . . и

умешан. А и великодушан. Шта сам само поклона добила, показаћу ти.Девојка помисли да њихово познанство неће трајати толико дуго да

може да разгледа поклоне које млади развратни власник овог замкадаје услужним слушкињама, али не рече ништа. Познанство ће трајатимного, много краће. И завршиће се, ако буде среће, још ове ноћи. Онаније глупа. За ових годину дана пакла код Курсјерових, бар је научилакако да се снађе напољу, како да се одбрани и сакрије. Како да побегнеи остане невидљива неко време. То ће јој искуство сада битидобродошло.

1111

Мало касније Нани сиђе и нађе господара како седи утрпезарији са друштвом. Вечерас нису имали никакве даме угостима. Само уобичајени ситни племићи из суседства и момцииз гарде. Била је очајнички заљубљена у младог Дибоа, али онсе држао по страни. Ух, шта би дала да му привуче пажњу. Узалуд јеврцкала пред њим, показивала као случајно, своје издашно попрсје,ништа. Приђе грофу.

– Све у реду? – упита он.– Сада је чиста, обучена и сита.– И?– И, могу да признам, веома је лепа. Онако, на необичан начин.– Како необичан?– Па, кад би обукла свилену хаљину, нико не би могао да погоди да

је у Ваш замак дебели сељак увео везану као краву на продају. Сви бипомислили да је нека фина дама.

Гроф подиже обрву на ово поређење.– Видећете и сами – умиљато га је погледала. Ух, проклетство, онај

Дибоа увек окрене главу на другу страну баш кад хоће да види његовуреакцију.

– У реду. Иди сада. Добро си обавила посао.Нани весело отперја, бацајући искоса поглед на младића из гарде,

али он је и даље непомично седео не примећујући је. Осмех јој се угасидок је излазила из собе.

ије требало вечерас да толико попије. Једва се држао наногама. Одбио је Ганкурову помоћ уз степенице. Сад сепитао да није погрешио.NN

Ваљда се неће скотрљати и сломити врат. Постаде му смешно. То бизаиста био призор за памћење. Млади гроф Франсоа Фонбланспљескан у дну степеница. Поче да се кикоће. Шта је оно цело вечепокушавао да се сети? Имао је још неки посао, али није могао да сесети шта. Нешто је требало да уради. Да размисли. То једино упоследње време ради. Размишља. И пије.

Добро је. Успео је да се попне уз степенице без ичије помоћи.Наслонио се на браву и врата његових одаја широм се отворише. Онмало изгуби равнотежу, али успе да се одржи на ногама. Полако је

1212

затворио врата, али она се некако ипак залупише за њим.Застао је. Неко је лежао на клупици у предњој соби. То је биласоба као салон у његовом апартману. Тако је он описиваодамама које су долазиле да га посете. Њима је овај опис деловаонеобично забавно.

Аха, девојка! Сад се сетио. То је био задатак који је требало да решиданас. Шта ће са девојком? То је то.

Изгледа да је спавала. Није легла у његов удобан кревет у спаваћојсоби са леве стране, него је заспала овде у предњој соби на тврдојнеудобној клупи. Девојка очигледно није навикла на удобан кревет.Навика је опасна ствар. Ето, и он има навику да увече пије. А после јемамуран целог дана.

Није хтео о томе да мисли. Девојка. Мора да се концентрише на њу.Пришао јој је. Свећа је догоревала и осветљавала јој лице. Он се малосагну, губећи равнотежу. Придржао се за наслон клупице. Дођавола,Нани је била у праву. Стварно је лепотица. Скоро као Маргаританекада . . . Али неће сада да мисли о томе. Сувише боли то сећање.

Полако јој је пришао. Један прамен смеђе косе спуштао се исподобраза, преко белог врата све до изреза на хаљини. Нани јој је даланеку своју ланену хаљину са прслуком и горњом сукњом смеђе боје.Лепо јој стоји, али би била још лепша у свиленој хаљини. На пример,некој светло црвеној, са лепим изрезом око белог врата.

Крв му удари у главу кад је помислио на њу у свиленој хаљини.Или још боље, свиленој спаваћици. Тихо јој приђе и полако повучетраку којом јој је прслук био везан на грудима. Сећање на данашњипризор сада му се поново јави у глави. Целог дана покушавао је и чакуспевао да не мисли на њу како полунага витла мачем и даје ономматором јарцу шта је заслужио, али сада више није могао да одоли.Морао је да је види изблиза поново. Посебно што сада изгледа такочисто и дивно мирише. Он полако поче да завлачи руку у отвор њенехаљине. Кожа јој је била тако мека и примамљива.

Сав сконцентрисан на оно што ће открити испод њене хаљине, нијеприметио да су јој очи широм отворене и да је, у ствари, била будна свевреме.

Није му дала времена да доврши посао. Гурнула га је из све снаге.Изненађен, он одлете преко собе. Скочила је на ноге, а он се умеђувремену сабра и устаде. И поред попијеног вина, адреналин уопасности разбудио га је у моменту. Јесте да се мало улењио упоследње време, али године вежбања и активног живота отрезниле суга за трен. Дођавола, неће ваљда да се бије са њом! Додуше, она га јепосматрала као смртног непријатеља. Могао је на слабој светлостисвећа да види складну линију њене браде, смеђу косу. Највише су гафасцинирале њене очи. Биле су бистре и сјајне и блистале су уполумраку. Ово је девојка за коју се треба борити, али не са којом се

1313

треба борити. Ух, зашто је попио толико вина вечерас. Да нијеовако пијан, ово вече би се завршило много другачије.Вероватно пријатније за њега него у овом случају.

Стајали су и вребали се. Добра је. Вешта и стрпљива. Још сеније бацила према вратима и покушала да побегне. Мора да је свеснада туда неће моћи. Ваљда га неће напасти. Он је један гроф, могла бида је стигне сурова казна за такав злочин, нарочито што нема име увисоким круговима које би јој помогло да добије олакшавајућуоколност.

Хм . . . Борба са њом можда би била занимљиво искуство. Хрвати сеса њом, победити је и држати заробљену и дрхтаву у својим рукама,има неке предности. Можда би могао да је убеди и покаже јој како њенположај овде није извор опасности. Могао би да буде изворзадовољства за обоје.

– Госпођице, опростите што сам Вас узнемирио док сте спавали.Није требало да се шуњам – покуша он да буде љубазан, малозаплићући језиком. За то је било мало касно, пошто су се већ вребали,као мачка и миш. Сутрадан ће му можда ова ситуација изгледатизабавна и смешна, али сада мора да је савлада.

Ћутала је и опрезно узмицала, држећи га на истој дистанци.Пожелео је да она каже бар нешто. Није запамтио да јој је чуо глас,осим оног узвика кад је претила и јурила старог подлаца, а од сећањана тај глас подиђоше га пријатни жмарци. Мора да је овде упровинцији полудео од досаде кад га узбуђују такве ствари. Ала ћебити занимљиво да препричава ове догађаје кад се поново види садруштвом, или неком од својих љубавница.

Војвоткиња Шервез имала је од свих највише смисла за хумор. Онаби уживала у оваквом призору.

Било је прилично касно а он је већ уморан. Без обзира назанимљивост ситуације, мораће да је мало скрати. Зато поче дасмањује раздаљину до ње. Није хтео да зове стражу. То би тек билоглупо. Могао је и сам да се избори са њом, а после да јој покаже како јеу његовом кревету много удобније него на клупи на којој је затекао.

У трену је био поред ње и зграбио је за руке. Пали су на под.Притиснуо је својом тежином. Тако јој је блокирао ноге, којима секопрцала. Руке јој је подигао и залепио за под. Лежала је под њимрасуте косе. Очаравајуће. Није могао да одоли, саже се и спустипољубац на њене усне.

Није се бунила. Лежала је наизглед мирно и пустила га да јепољуби. То је било довољно охрабрујући да настави истраживање ипродуби пољубац. Као да се опустила. Није се више бранила. Тако јевећ боље. Мора да је то и она схватила. Он попусти стисак на њенеруке. Ако се не брани више, руке могу да се употребе за многокорисније ствари него што је држање. На пример, за ослобањање од

1414

вишка одеће. Пустио јој је руке. Није се померала. Одвојио се одње и погледао је. Гледала га је својим блиставим смеђим очимакоје су овде на треперавој светлости изгледале скоро црне.Осмехнула се. Гле! Осмехну се и он. Ова победа није била толикотешка. А онда се зачу неки туп ударац. Погледао је изненађено и видеода јој очи чудно светлуцају. Затим је потонуо у мрак.

ада се освестио, одавно је свануло. Глава га је гадноболела, али ово није било од пића. Добро га јеодаламила, нема шта. Већ је била извежбана натврдим главама Курсјерових синова. Скочио је на ноге.

Није био у свом кревету, него на поду. И имао је гадну чворугу на глависа леве стране.

KKСетио се свега. Ах, како је лукава! Примирила се, као да ће

пристати, док њему попусти пажња. Притрчао је прозору. Дођавола!Она је овде синоћ све припремила. Сви чаршави из његове собе билису везани у један дебели конопац, а он синоћ, онако пијан, није ништаприметио. Само га је чекала да стигне јер кад он оде у своју собу,стража неће бити тако јака. Онда је неће више пажљиво чувати.

Сео је на клупицу. Мора да је пронађе. Ганкур је вешт у тимстварима. На њега се увек може ослонити. Гроф устаде и пожури доле.

Али потрага није дала резултате. Чак је лично отишао доле доКурсјерове куће у селу. Била је то једна од имућнијих породица. Никоништа није знао. Из неког разлога хтео је да види и Кусјерову мајку,ону што је знала нешто више о девојци. Беживотне очи старичине нисуму ништа говориле. Једино . . . Кад су јој по други пут викали у увоњегово име Фонблан, учинило му се да је могао да назре трагразумевања у погледу који му је упутила, али то је била само секунда,и није могла много да му значи. Она мора да је чула његово име у токусвог живота најмање једном дневно. Па, живели су у подножју његоводдворца, морала је да зна за њега. Мораће да траже на другој страни. Насвим странама. Све док је не проднађе.

1515

еј, Дибоа, хоћеш ли ти да извидиш околину следећипут? – узвикну стари Тепјер младићу који је прошаопоред њега.– – HH

– Шта је било матори, уморио си се, а? – довикнуше му момци изгрофове пратње који су били у близини. Били су на сену изнад шталекрчме на друму, негде у сред Француске.

– Ћутите. А ви се нисте уморили? Душа вам је у носу, али волите дасе правите паметни. Признајте! Ко се не би уморио? Већ скоро тригодине базамо друмовима и тражимо не знам ни ја шта. Или кога. Товероватно само онај Ганкур и гроф знају.

– Ћути, Тепјеру – упозорише га они. – Боље би било да не причашмно-го. Могу да те чују.

– Их, могу да причам до сутра, нећемо се ми скоро вратити кући.Моја Рози има да ме заборави док се вратимо. Деца ће ме заборавити.Можда сам добио још неко дете у међувремену – кукао је он комично,а иза се зачу кикот. – Само табанам около, а зашто, питам ја вас? Нашгроф као да је мало скренуо, а Ганкур се само дошаптава са њим иодобрава му сваку глупост. Ето, прошле недеље сјурили смо се овамо ишта смо нашли? Неку просту крчмарицу коју је излемао њен газда збогбезобразлука и поткрадања гостију, а је ли то био разлог да дојуримо?И још смо се опасно приближили Дентоновом округу. Кажем ја вама,ово не слути на добро.

Младићи се погледаше. Ни они нису били сигурни који је циљњихове потраге. Очигледно је да су некога или нешто тражили. Не билутали Француском да није тако. Сви су некако веровали да је упитању девојка. И то вероватно она која је пре око три годинеонесвестила грофа и побегла из добро чуваног замка свима испредноса. Гроф се после тога променио. Потпуно је полудео. Наредио јепокрет. И од тада лутају и траже. Повремено би им доушници јавилинешто, а они би појурили на ту страну и нашли нешто као ову младукрчмарицу. Нису могли а да не примете разочарење на грофу. Прошлегодине довео их је у благу забуну када се нагло заинтересовао за оногмладог Пјера, ког су нашли на северу, у некој крчми. Био је леп каодевојка. Почели су чак да сумњају да је гроф застранио. Није се одвајаоод младића, све док га није затекао на гомили са неком девојком изсела. Онда га је отпустио без објашњења. Никоме ништа није билојасно. Свако је имао своје мишљење, али га је чувао за себе. Гроф семного променио за ово време, то је свима било очигледно.

1616

С друге стране, стари Тепјер је знао неке друге ствари којеостали нису. Као на пример какво је то непријатељство којегодинама влада између њиховог господара и грофа Дентона. ОдДентона су многи зазирали. Важио је за прзницу и незгодногнепријатеља чак и онима који нису имали личних проблема са њим.Знали су само да то непријатељство сеже далеко у прошлост и да јемржња обострана. Били су строго упозорени да буду на опрезу јер јеовде велика вероватноћа да ће наићи на Дентонове људе. А он нећесигурно пропустити шансу да се обрачуна са старим непријатељем. Ињегови људи неће бити поштеђени. Зато престадоше да се смеју старомТепјеру.

– Је ли Тепјер, а каква је то прича о Дентону и газди?– Ааа, сад се више не подсмевате маторцу кога жуља седло из кога

није дигао позадину три године? – зашкиљи стари дебељко. Сви су гаволели јер је био шаљивџија и умео да их насмеје када им је најтеже. Игроф је толерисао његов мало несмотрени језик јер је био поузданчовек и већ дуго година у његовој служби. – Нећу моћи да вам ту многопомогнем. Кад сам ја дошао у грофову службу, пре око 15 година, таприча је већ била завршена. Једино што знам је да је у питању некажена.

– Ма немој? Гроф је волео неку жену?– И то вероватно исту коју и Дентон – закључи мудро Тепјер.– Шта је било са њом? – сви су се претворили у уво.– Па, очигледно је да се ни један од њих није њоме оженио – мудро

закључи он.– Уф, то смо и сами могли да закључимо – пренуше се они. Обојица

су још били неожењени. Њихов гроф, додуше, нешто млађи. Сад је имао32 године. Дентон је имао много више, што је свима било чудно.Фонблан мора да је у то време био баш млад дечко.

– Ако ништа друго, наш гроф је за ове три године бар дотераолинију и форму. Ослабио је и много се пролепшао. Да сам ја некадевојка, не бих му нашао ману – заврши Тепјер.

Сви праснуше у смех, замишљајући га у тој ситуацији.Испред крчме се зачу нека галама. Они поскакаше на ноге,

проверавајући оружје. Сви су били напети ових дана. Брзо истрчаше.Стражар из шумарка довео је неког младића. Из крчме се одмахпојавише гроф и Ганкур. Они су били смештени у крчми, у собама наспрату.

– Шта је било? – упита Ганкур. Већ су се скоро сви скупили.– Господине, нашао сам га како се шуња иза крчме. Мора да је

Дентонов ухода – био је узбуђен и мало преплашен млади стражар.– Добро је што си га довео. Ти и ти, пођите да појачате стражу иза.

Остали се распоредите.Сви без питања заузеше положаје. Испред остадоше само гроф,

1717

Ганкур и ухваћени младић. Гроф га је већ одмеравао док јеГанкур размештао стражу. Младић се држао тихо и није скидаошешир набијен ниско на очи. Ганкур га одмери, па се трже. То јебио необично млад дечко, глатких образа, као да још није почеода се брије. Нешто му је у његовом држању деловало познато. Он бацибрз поглед на грофа, који је напето и нетремице посматрао дечка, папрочисти грло. Његов део је био испитивање.

– Дечко, зашто си се шуњао иза крчме? – упита строго, и даљебацајуће косе погледе на грофа, који се трудио да дечку завири исподшешира и осмотри му лице.

– Нисам се шуњао – рече тихо младић. Био је витак, тек само малонижи од Ганкура. Носио је стари велики капут који је сигурно видео ибоља времена. Ни шешир ни чизме нису му деловали новије од капута.Преко рамена је имао неку врећу. И није баш деловао као ухода.Дентонови људи сигурно су били бар мало . . . опаснији. И старији.

– Па шта си тражио тамо иза?– Осматрао сам.– Нас?– Нисам знао ко сте. Човек мора да буде опрезан кад види веће

друштво да запоседа једину крчму у околини.– Имаш ли неке везе са Дентоном?– Не.Ганкура интуиција није скоро никада изневерила. И сад му је

говорила да дечко није ухода. Вероватно путује сам. И мора да будеопрезан, нарочито у овим крајевима.

– Сам си? – упита он мало блажим гласом.Дечко климну главом, осматрајући испод ока шта се дешава. Млад

је, али није глуп. Вероватно је научио да ником не верује.– Па, ми сигурно нисмо опасни, ако ни ти ниси непријатељски

настројен. Хоћеш ли са нама у крчму?Он подиже главу и осмотри их испод обода шешира, избегавајући

да погледа у грофа. Ганкур сусрете његов бистар поглед.– Ако немате ништа против, ручао бих тамо. Нисам јео три дана,

али не одседам по крчмама.– Аха. А зашто? – настављао је Ганкур разговор, мада је наслућивао

разлог. Новац или опрез. Гроф ни реч није изустио. Само ока нијескидао с младића.

– Немам пара за собу, а и више волим да се сам побринем запреноћиште.

– Опрезан си.– То ми помаже да се ујутру пробудим са главом на раменима и

својим стварима у џеповима.– Свиђа ми се то. Хоћеш ли да будеш наш гост на ручку? Ја сам

Ганкур, а ово је гроф Фонблан – нестрпљивост да чују његово име била

1818

је опипљива.– Жозеф Невоар – рече тихо младић и мало се наклони.

Оклевајући мало, он скиде велики шешир. Главу је још увекдржао мало погнуту. Указа се смеђа коса везана у репић имладо, лепо лице.

Ганкур и гроф се погледаше. Ганкур му даде знак да ћути, па пођенапред према крчми. Момак је оклевао. На крају пође за њима. Тридана без хране победило је страх, а и по њиховој првој реакцији реклоби се да бар за сада нема опасности. Чинило се да је прошао тест. Истокао и они.

Сели су за сто у углу. Пре него што су ушли, Ганкур даде сигналљудима да могу да се опусте. Све је било у реду. Нису пронашли уходу.Него неког другог. али то нису рекли.

– Чуди ме да неко тако млад иде сам кроз овај опасан крај? – про-говори најзад гроф, пошто се накашљао да прочисти грло.

Дечко је поново ставио шешир., Испод обода му се видела мекасмеђа коса скупљена у мали репић, какав је био популаран међумладићима који нису носили перике.

– Немам избора – сви одговори су му били кратки. Очигледно даније навикао да ћаска са успутним познаницима. Или није желео.

– Ако желиш, можеш да наставиш са нама, бар док не изађемоодавде. Нећеш нам сметати, а и теби може бити корисно.

Жозеф слегну раменима као да му је свеједно. Гроф и Ганкур опетнеприметно разменише погледе. Ускоро у крчму почеше да улазењихови људи. Пошто се показало да је узбуна била лажна, свима јелакнуло и били су весели. Још неколико дана и биће далеко од овогпроклетог краја у коме морају сваке секунде да стрепе и да се штрецајуна сваки шум.

Њих тројица јели су у тишини, ако се изузме галама коју суправили грофови људи. Нарочито је предњачио Тепјер. Остали су газачикавали да му је жена вредна и да ће код куће затећи још некогмалог Тепјера, а он је доброћудно гунђао и све их засмејавао. Жозефкао да није обраћао пажњу на гужву иза себе. Јео је брзо и није подизаоглаву са јела. Ганкур изађе у току ручка. То се никоме није учинилочудним. Неприметно је дао знак Дибоу да прати дечка. Дибоа је биопаметан момак, није му требало много објашњења.

Убрзо су ушли поново. Дибоа заузе место према њиховом столу,мада их није упадљиво гледао. Он је био најпоузданији Ганкуров игрофов човек, и добијао је задатке за које остали нису морали да знају,а сада му је задатак био да пази на младог Жозефа.

После ручка сви се разиђоше. Гроф је узнемирено гледао крозпрозор.

– Ганкуре, кажи ми шта мислиш. Да ли сам ја полудео, или ми сепривиђа, или сам се преварио као прошле године.

1919

– Мислим да овог пута нисте.– Не могу да верујем. После три године . . . Где су нестали?– Грофе, све је у реду. Дибоа је поуздан човек.– Да, али . . . Ово је несигуран крај, а и ноћ је дугачка. Лако је

човеку да нестане у окриљу мрака.– Сутра крећемо. И надам се да нећемо имати застоје док се

безбедно не удаљимо. Не брините.– Тек ми је сад тешко. Шта да радим?– Уобичајено. Будите природни.– Да, да. У праву си. Бићу опрезан. Не смем да дозволим да сада све

покварим – рече гроф, док је нервозно шеткао. За ове три године, достаје смршао. Постао је мишићав и енергичан човек, који зна шта хоће.Није више било ни трага оном младом зловољном лепотану што седосађивао уз алкохол и жене. Ово је био сасвим други човек.

У штали, стари Тепјер с одобравањем је посматрао младог Жозефакако брижљиво тимари свог коња.

– Богами, дечко, онај крелац Пипен мора да се добро препао кад јепосумњао да си шпијун. Кад те тако гледам, не могу да замислим да бимрава згазио.

Жозеф се осмехну настављајући са радом. Његова кобила била јеуморна исто као и он. Није више имао снаге да се крије у шуми. Мораоје коначно да изађе на чистину. Видеће шта ће му донети тај излазак.За сада није изгледало да је ситуација опасна. Гроф и Ганкур су ганеколико пута одмерили, али ништа више од тога. Друштво из крчме усваком случају боље је него Дентоново. Можда га искористи да сесклони са ове опасне територије. За сада нема трагова да сумњају уњега. Страх који га је пресекао у првом моменту полако је нестајао.Можда ће ићи са њима неко време, а онда ће се једне ноћи изгубити.Где баш да налети на грофа Фонблана? Свет је заиста мали. Насмешиосе кисело и нехотице натукао шешир на очи.

– Баш ми се свиђаш. Подсећаш ме на мог најстаријег сина. Он јемало млађи од тебе, има 14 година, али исти је такав. Мршав, вижљаст.Кладим се да умеш да се узвереш уз дрво као мачка.

– Умем – осмехну се Жозеф.– Ето, видиш како погађам, а умеш и да се чуваш.– И то умем.– Видим да си паметан. И самотњак. Тако људи науче да буду

опрезни. Нарочито у овом крају. Једва чекам да одемо одавде. Пођи санама ако немаш неки циљ или службу. Наш гроф не би имао ништапротив још једног младог, окретног човека у свом друштву.

– Па . . .– Не брини, сигурно би те примио. О, он је добар газда. Ни посао

није тежак. Ти ионако луташ около, можеш да нам се придружиш.– А шта ви радите овде? Ово није ваш крај.

2020

– Тражимо неког.Жозеф се укочи.– Кога? – упита скоро нечујно.– Немам благог појма – рашири старац руке. – То знају само

гроф и Ганкур. И оно шуњало Дибоа. А ми остали, ко да смо пали скрушке. Идемо, идемо, а не знамо ни где ни докле.

– Па како то? – упита Жозеф кријући интересовање. – Мора да ипакима неки разлог?

– Ево, конкретно, овамо смо дојурили због неке крчмарице.Испоставило се да то није та особа. Мора да је нека жена у питању.

– Жена?– Тако ће бити – он се почешка по глави. – Оно прошле године имао

сам утисак да смо нашли ког тражимо а то је, па, био је један младић.Ко ће га знати. Ја мислим да тражимо девојку, која можда може битиобучена и као младић – шапну Тепјер поверљиво. Жозеф трепну.

– То је занимљиво – рече он тихо, ослушкујући шумове испредштале. Учинило му се малопре да је безбедан, али ипак ће морати дапојача опрез. – Зашто би ваш гроф тражио неку такву особу? Зар оннема обавезу према својој титули да се ожени и остави наследника,него лута Француском тражећи неку небитну особу?

– Ето, то и ја исто говорим, али ме нико не слуша! – озари се Тепјер,а његово румено лице још јаче се зарумене од задовољства. – Треба дасе вратимо кући што пре. Кад за три године нисмо нашли ког тражимо,доста је било!

– Три године? Баш толико?! – упита Жозеф мало укочено. Никогније било у близини, и он скину шешир и обриса ознојено чело. Тешкоје бити у пуној опреми на оваквој врућини. Тепјер одмери његовусувише нежну појаву за прилике у којима се налази, али ништа нерече. Било му је жао усамљеног младића. Ко зна кроз шта је тај свеморао да прође, и шта га још чека.

– Богами, толико има. Да. Ја тада нисам био код куће. Ишао сам дапренесем неку поруку грофовом куму, војводи Ламперу, и кад сам севратио, оно хаос. Нешто се десило док нисам био код куће. Нека девојкаиз села је доведена у замак, па побегла. Добро, побегла, није јој седопао наш гроф. Чудна ми чуда. Оно жене полудеше за њим, грофице,војвоткиње, какве год ‘оћеш. А ова проста сеоска девојка није га хтела.И отишла.

– И?– И шта да ти кажем. – Као да му се нешто пореметило у глави.

Можда од ударца. Кажу да га је одаламила нечим. Оно, није да мушкоди промена; сав се стањио, пролепшао, па уозбиљио. Постао правимушкарац. Онако како треба да буде. Не тамо неки мекушнигосподичић, него човек и по. Престаде човек преко ноћи да пије. Ајд’што он не пије, него ни нама не даје. И хопала, пут под ноге. Ма мора

2121

да ми тражимо ту његову женску. Нешто ми говори . . .– Престао је да пије?– Ни да лизне. Као да се зареко. Мора да му је тад пресело.

Дешава се то, кад човек пресиса. И мени се дешавало. Немој нити да пијеш.

– Ја не пијем.– То ти је добро. Човек мора да има бистру главу, иначе може да

настрада.– То мора да је био неки велики ударац за њега ако је напрасно

престао да пије? – упита замишљено Жозеф.– Право кажеш. Нисам о томе размишљао. Мора да га је опасно

стрефило. Шта мислиш, да се није он тад заљубио? – зашкиљи Тепјер, аЖозеф се трже.

– У, откуд би се гроф заљубио у неку сеоску девојку. То мора да јенешто друго у питању. Сујета одбијеног мушкарца може да изазоверазне ствари. Можда и освету – одговори младић кратко.

– Па . . . – невољно признаде Тепјер. Он је био романтичан човек.Сетио се како је букнула љубав између њега и његове Рози. Начисто субили пошашавили једно за другим. – Ипак, они нас гоне као коње дајуримо около. Није то из чиста мира.

Жозеф хтеде да каже нешто али се трже кад зачу кораке како сеприближавају. Брзо врати шешир на главу. То су били неки грофовиљуди, дошли да се одморе. Жозеф изађе и изгуби се у шипражју.

– Шта је Тепјер, нашао си да давиш својим причама нову жртву? –задиркивали су га придошлице. – Видиш да је збрисао. Мора да му јеприпала мука од твоје приче, па отишао да се олакша.

– Ех, ви баксузи једни. То је једно фино дете. Млад дечко, још нијепочео ни да се брије, а како паметно прича.

– Шта је, претурао си му по торби и ниси нашао бријач? – опет онинавалише на њега, али он нешто прогунђа и оде да се завали у сено.Допао му се дечко. Тако је био сав нежан и некако . . . рањив. Мада јевероватно научио да се чува. Не би довде догурао да није тако. Волеоби да може некако да му помогне. Да га заштити.

2222

редвече је крчма била пуна. Жозеф је седео у углуи довршавао вечеру, кад уђе Фонблан. Застаде кодврата, па полако приђе.PP

– Могу ли? – упита показујући празно место.– Слободно – одговори Жозеф бришући уста. Желео је да избегне

овај сусрет, али није био довољно брз.– Ви никада не скидате шешир? – упита одједном Фонблан

гледајући у велики обод који је младићу заклањао пола лица.– Не. Тако је практичније – рече овај не објашњавајући. – Слабо је

прикривао нервозу и опет је сагнуо главу.– Посматрао сам Вас данас – рече Фонблан гледајући Жозефа. Овај

је таман узео још један залогај. Ваљда ће успети и да га прогута, јер јеосећао како му се грло стеже. Исправио је леђа. Мач му је био о појасу.Коњ увек спреман, на месту најзгоднијем за брзо напуштање. Бољеречено, бекство. Фонблан као да осети шта је овоме у глави па брзододаде: – Питам се да ли бисте нам се придружили неко време? Бардок не изађемо са Дентонове територије. У сваком случају, неће намшкодити Ваше присуство и помоћ. Очигледно сте спретни чим стемогли тако млади да путујете сами. То доказује да сте веома способни.Такав нам човек увек треба, а и вама ће бити згодније да иматедруштво.

– Хвала. То је лепо од Вас – опрезно рече Жозеф, питајући се чемуова прича.

– Па, лепо је што сте пристали. Хоћете ли да попојемо нешто?– Ја не пијем.– То је добро. И ја сам престао. Пре три године – додаде бацивши

брз поглед на њега.– А . . . – рече Жозеф, не одајући се – . . . пре сте пили?– Пио сам. И више него што треба. Онда се нешто десило што ме је

променило – проговори са муком гроф, гледајући нетремице младића.Жозеф није знао да ли сме да пита шта, па мудро оћута. Није баш

имао жељу да разговара са грофом, а нарочито не о тој теми. Осећао секао да хода по танком леду, испод кога се назиру дубоки вирови.

– Мислим да сам због пића много изгубио . . . у животу, а нико неволи да губи – додаде гроф после краћег предомишљања.

Жозеф помисли да је то можда разлог грофове потере – не воли дагуби, али зашто му то говори? Да ли га упозорава пре него што ће гаухватити? Уздахну, опипавши мач о појасу. Не би волео да га употребина грофу. Чинило се да је постао много бољи човек него што је био.

– То је сигурно. Чуди ме да сте овако дубоко зашли на Дентоновутериторију. Чуо сам да је он мало незгодан човек – Жозеф реши дапромени тему. Постајала је сувише лична. И опасна. По обојицу.

Фонблан се намршти.– Он је један скот. И убица.

2323

– Кад неко живи животом на ивици разбојништва, морапонекад да пређе границу.

– Не мислим на убиство из разбојничких побуда. Он је убицаиз предумишљаја, а нарочито не одобравам кад неко убијебеспомоћну жену – заврши гроф мрачно и сусрете Жозефове крупнеизненађене очи.

– Жену? Није ваљда вашу? – правио се невешт.Фонблан застаде као да му представља тешкоћу да настави

разговор на ту тему, па узе ваздух. Изгледа да му је та тема заиста билаболна.

– Опростите, нисам хтео да будем индискретан – рече дечко тихо.– У реду је. То је било одавно. Пре 20 година. Ви се вероватно нисте

тада ни родили.– Али и ви мора да сте били дете у то време.– Имао сам 12 година и још увек кривим себе што нисам успео да је

спасем.– Како можете да кривите себе . . . То није равноправан однос снага,

између дечака и одраслог човека.– Без обзира. Не могу да је заборавим. Вероватно се због тога и не

женим, али то није нешто што ће вас да занима – прену се он. Питао секако то да му је било тако лако да о томе прича. Није то помињаогодинама.

– Понекад није лоше кад се човек некоме повери . . . Мало буделакше на души – рече младић, као да мисли о истој ствари.

– А да ли се ви некоме поверавате? – упита гроф.– Не – рече искрено Жозеф и скрену поглед. Млада крчмарица

гледала их је из прикрајка. Осмехну се Жозефу кад је овај погледа.Колебала се неколико, тренутака, а онда им приђе.

– Да ли господин жели нешто да наручи? – упита она умиљато, нескидајући поглед са лепог младића. Фонблан је посматрао шта ће седесити.

– Хвала, већ сам јео.– Неко вино?– Не пијем, али добићете бакшиш и од трезвењака као што сам ја.Она му упути још један блистави осмех и удаљи се. Опет је стала да

може да га гледа. Фонблан је ово посматрао мало збуњен. Жозеф сакриосмех. Добро је овако заметнути трагове. И пре је ово радио. Флерт сакрчмарицама добар је за заметање трагова.

– Свиђате се девојци – закључи Фонблан још увек збуњен.– Да – ишло му је наруку ово са девојком. Тако ће његова улога

добити на уверљивости. Треба да се покаже као мушко. – Ево, и Виимате обожаватељку, њену пријатељицу – рече он, али грофу није билодо забаве.

– Нисам заинтересован. Постао сам веома пробирљив што се тиче

2424

заба-ва. И жена. Стари Тепјер би ми рекао да треба да се женим.Жозеф се уозбиљи. Опет опасна тема. Мада му је разговор са

грофом текао неочекивано, ипак је био и пријатан. Чинило седа је гроф постао поштен, озбиљан човек од поверења. Па ињегови људи су га хвалили и волели, а то је велики показатељ, кад гапоштују они који раде за њега.

– Тепјер се чини као добар човек – рече Жозеф мало блаже:– Јесте. Врло поуздан пријатељ. Моји људи су ми уједно и

пријатељи. За ово време колико тражимо . . . колико путујемо заједно,показали су да могу да им поверим и свој живот.

– Могу да кажем да и они о Вама имају лепо мишљење.– Заиста? Ја знам да су ми верни, али нисам знао да о томе причају

са . . . непознатима – грофу као да је било и мало непријатно. Жозеф јеса интересовањем пратио његову реакцију. Занимљиво.

– Нису ми баш причали, али чуо сам разговор. Имам изоштрен слух– објасни он, посматрајући грофово лице, а он је гледао у страну.Чинило се као да се у њему води велика борба. Жозеф се и сам збуни ипоцрвене.

– Ви сте необичан момак. Колико дуго сте овако сами? Јесте либили некад у служби? – савлада се гроф и опет погледа младића. Очису му биле необично црне и топле.

– Повремено сам у служби, али не задржавам се дуго – скренупоглед Жозеф, надајући се да му се повлачи руменило са образа.

– Зашто? Надам се да то није зато што глупи племићи не умеју да уВама препознају човека од квалитета – видело се да гроф пажљивобира речи. Жозефу је пријала та пажљивост, без обзира што то нијехтео да призна, мада је желео да избегне разговор са грофом, сада мусе није ишло. Гроф се показао као интелигентан, културан и финсаговорник.

– Хвала, али нисам ја нека прилика. Некад једноставо проценим даје време да идем даље – рече он спустивши поглед. Глас му се на крајускоро сасвим утиша.

– А, тако – рече тихо и Фонблан. Да ли је ово најава за одлазак? - Онозбиљно погледа нежног младића. Нешто га стеже у грудима. Неће муваљда опет умаћи . . . Очи им се сусретоше. Нису то били погледи двамушкарца. То је било неко тихо, болно-слатко разумевање. Обојица узабуни скренуше поглед. Жозеф опет поцрвене, а ни грофу није билолакше.

– Морам да кренем – рече једва чујно Жозеф, не устајући. Грофнехотице пође да својом покрије његову нежну руку. Жозеф је каохипнотисан зурио у ту мушку руку, дугих спретних прстију, али онастаде на пола пута. Он се диже мало ошамућен, а немирни погледиопет им се сретоше.

– Лаку ноћ – прошапута младић. А онда, као да се буди из сна,

2525

исправи се и полако удаљи.Дибоа такође устаде, протегну се и полако изађе и он.

Ганкур седе за грофов сто, посматрајући пријатеља и непроговарајући. Гроф је изгубио своју уобичајену смиреност икао да је био на великим мукама.

– Ево, враћа се Дибоа. Шта је било? – упита Ганкур.– Мали је натпросечно интелигентан. Чим је замакао иза угла,

откачио је крчмарицу неком причом о повреди у детињству која га јелишила мушкости. И још је гануо причом како она много личи нањегову сестру, трагично настрадалу. Девојка се чак расплакала надњеговом тужном судбином и пустила га без одрађене радње.

– Где је он сад? – упита гроф као да му је лакнуло.– Не брините, Сатон пази на њега док се не вратим тамо. Дошао сам

само да Вам кажем шта је било. Знам да Вас то интересује. Одпрошлогодишњег промашаја са оним Пјером, кад смо помислили да јеон особа коју тражимо . . .

– Да, да, знам. Пази на њега добро. Где су остали?Ганкур му даде знак руком и овај одмах заћута. Завладала је

необична тишина. а то је могло да значи само једно . . . Опасност.Врата се са треском отворише и у крчму нагрнуше људи грубог

изгледа. Гроф и његови људи исукаше мачеве. Знао је да је борбанеравноправна, али није бринуо за себе. Да ли ће Дентон и овог путауспети да му зарије нож у срце као пре 20 година? Где је Жозеф? Да лије ухваћен? Или . . . мртав? Или побегао? По први пут осети горку жељуда је побегао и тако се спасио.

Жозеф је са крова штале ослушкивао ломљаву и буку у крчми.Отичао је у шталу да се мало одмори, и већ је било касно за упозорењекад је из сена угледао како се двориште испуњава црним приликама.Једино што је могао било је да се тихо као мачка успуже на кров, да гане пронађу и ухвате. Ох, Боже! Кад би некако могао да их упозори, даспречи масакр! Он узе новчић из џепа и хитну га према вратима поредкојих је стајао Фонбланов стражар. Човек се трже од звекета поред себеали одмах нестаде из Жозефовог видног поља. Ваљда га нису убили.Жозеф је гризао усне, напрежући се да види кроз мрак. У крчминастаде лом и прасак. Чули су се звуци борбе неко време, а онда свеутихну. Коса му се диже на глави. Тамо су сви . . . И гроф са њима. Штада ради? Не може им помоћи. Дентонових има сувише. Мора да сепримири и смисли начин. Једна греда пружала се право према кровуглавне зграде. Уз мало среће и спретности . . .

После неколико тренутака тихо се спуштао низ греду на кровглавне зграде. Овде би негде требало да буде отвор за таван. Ту ће сеспустити. Дентона је знао из приче, и жалио је свакога ко би му допаошака. Ваљда није касно. Срце му се стегло.

Провирио је. Добро је, било је живих. Везане су их спроводили у

2626

бочну собу. Оружје су им узели и набацали у велики ормар уходнику. Дентонови војници у црном весело су галамили. Он сеопет попе на кров. Прозор код главне собе имао је згодан испустза стајање споља. Мора да се приближи и чује шта се тамодешава. Срећа да је лето и прозори су отворени.

– Драго ми је што се поново видимо после толико времена,Фонблане – зачу он груби глас кад се спустио споља на прозор. То морада је био Дентон. – Одавно сањам да ми коначно паднеш шака.

– Какав те ђаво наноси овамо, Дентоне? – зачу се хладокрвниФонбланов глас. - Ти си тај ђаво – зарежа овај. – Ово је моја територија.

– Тај епитет је резервисан само за тебе – одврати гроф хладно.– Престани да ме нервираш или ће наш договор престати да важи.– То је био џентлментски договор.– Али ја нисам џентлмен. Мислиш да не знам да ме сматраш за

разбојника?– Обећао си да ћеш да поштедиш моје људе ако се предам. Предао

сам се. Нећеш их сад ваљда хладнокрвно поубијати?– Ха, ха! Добар ти је штос, глупане. Ионако вас је било мање. Нећу

сада. Ујутру ћу. Боље завежи губицу иначе ни ти нећеш жив дочекатидан, а ја сам тако желео да те убијем на дневном светлу, да добровидим како се мучиш и молиш за милост. Да упамтим сваки детаљтвог копрцања.

– Јеси ли тако посматрао и Маргариту док је умирала?– Како се усуђујеш да је помињеш преда мном, копиле једно?– Копиле је епитет који више пристаје теби. То је разлог што си хтео

да се ожениш њоме, да постанеш законит наследник имања, имораћемо да је поменемо једном. Цела прича се врти око ње, зар не?

– У праву си, али ипак ниси успео да је спасиш. Ха, ха. Мртва је, иона и њено копиле.

– Гаде један. Јеси ли и њено дете убио?– Нисам морао да прљам руке том жгадијом. Рећи ћу ти, мада не

морам, да су обоје били мртви кад сам је нашао.– Лажеш. Ти си је убио.– Можда си и ти. Терао си је да бежи од мене са оноликим

стомаком.– Скоте један. Ти си једини кривац за њену смрт.Дентон се непријатно насмеја.– Драго ми је да је мртва. Хтела је да ме превари. Да побегне од

мене али мене нико не може да превари. Нити да ме одбијенекажњено.

– Како си могао. Била ти је рођака . . .– Била ми је више од рођаке, али госпођица се заљубила, и то знаш

у кога? У једног никоговића који је био у мојој служби. Ја, ја јој нисамбио добар, него се заљубила у неког сиротог бедника без имања. Хтела

2727

је дете са њим. То није могло. Кад није моја, неће бити ничија.Манастир није могла да избегне, али онда си се појавио ти,мали шмокљави витез спасилац. Ти, балавац један, мислио сида ћеш моћи да ми је украдеш испред носа.

– И јесам. Склонио сам је у свој замак. Требало је да се мој отацожени њоме. Већ је тада био удовац. То је уговорено да би је склонилиод твог утицаја.

– Шта! Твој отац да се ожени њом? Да ли је знао да ће му донети икопиле у мираз?

– Верујем да му то није било важно. Он је то хтео само да би јојпомогао, али она се у последњем тренутку предомислила. Није хтелада нас излаже опасности кад си ти наишао са својом војском.

– Штета што није остала тамо, да ти сравним замак са земљом.Добро си то рекао. Имао сам војску, а ти си био мали уплашени татинсин, сам у замку са трудном девојком. Како си успео само да сезаљубиш у девојку која те није ни примећивала, а већ је била трудна садругим? То ми никако није јасно? Ха,ха!

– Скоте један. Због тебе је побегла, да нас не излаже опасности.– И онда насумице тражила где ће родити своје копиле! Ух, да само

могу да га нађем, убио бих га овог момента!– Немој да се пренемажеш кад си већ рекао да је мртво. Мислиш да

је дете живо? – упита гроф промењеним гласом.– То ћеш ти да ми кажеш, јер ти си тако проклето добро

информисан. Не-могуће да не знаш. Кад сам је пронашао већ је биламртва, а од детета ни трага.

– Лажеш.– Можда и лажем, а кога онда тражиш ове три године као луд?

Мислиш да ја не пратим твоје кретање? Знам ја све о теби. Мора да ситек тад сазнао да је дете живо, па га тражиш, мени испред носа.Требало је да те пустим да га нађеш, па да вас убијем заједно, алинисам могао да одолим кад си ми већ на послужавнику, а то копиле ћувећ пронаћи и сам и побринути се за њега.

Жозеф се поново попео на кров.Ово је било довољно. Неће их убити до јутра. До тада има времена

да смисли нешто. Кроз тавански прозор он спази ону младу девојку одмалопре. Била је бледа и унезверено гледала около. Он јој махну даскрене пажњу. Кад га је спазила како виси вирећи кроз таванскопрозорче, само што се није гласно насмејала од олакшања. Он ставипрст на уста. Она климну главом. Показа јој палцем као да пије нешто.Она опет климну главом и оде у кухињу. Убрзо се из кухиње зачушегласови девојака.

– Па, момци, ово је крчма. То је место где се једе и пије, а ваљда вамје забаве уз мачеве било доста?

’’Момци” весело заграјаше. Убрзо се зачу лупкање чаша и крчага.

2828

Добро је. Само да попију што више. Женском кикотупридружило се њихово пијано грактање.

Жозеф се сав укочио на крову кад после отприлике сатвремена провири једна женска глава.

– Дођи. Скоро сви спавају – шапну она.Он се протегну и опрезно провуче кроз прозорче.– Где је кључ од оставе?Она извади из џепа свежањ кључева и звецну њима.– Дај ми тај кључ, па се склони негде.– А, не. Хоћу све да видим.– Гледај, али из прикрајка. Немој да останеш без главе ако неко

грешком замахне мало јаче – упозори је Жозеф, па се дошуња дооставе.

Кључ једва чујно шкљоцну у брави. Он провири. Унутра је билагомила оружја. Брзо дохвати неколико мачева и бодежа. Шта је могао,заденуо је за појас, па кренуо према задњој соби, али тамо је стајаонамрштени стражар. Неће моћи да га заобиђе без борбе, а то би диглоузбуну.

Девојка је провиривала. Жозеф показа прстом на стражара, па опеткао да пије и једе. Девојка се осмехну. После неколико тренутака већ јеносила послужавник према неповерљивом стражару.

– Баш ми те је жао – рече му она умиљато. – Сви су вечерас добилисвоје, само ти овде чамиш сам и гладан.

– Јео сам.– Хајде, седи као човек. Сад је бар све готово. Све сте их похватали.

Можеш и ти да се мало опустиш.Човек хтеде да одбије, али кад баци поглед на печење и вино,

предомислио се. Почеша се по чупавој глави.– Па, мало окрепљења, сад кад је све готово, неће да шкоди.– Наравно. Мој је задатак да се побринем да сви буду сити и

намирени.– Је ли? – одмери је он гризући велики комад меса и отпијајући из

бокала.– Наравно – прошла је поред њега и заводљиво се наслонила на

довратак са друге стране, приморавајући га да окрене леђа ходнику.Стражар јој приђе још један корак. Жозеф скочи нечујно као мачка иудари га по глави. Овај се испружи без гласа. Добро је, извежбан је уударању тврдих глава.

– Брзо, кључеве.У мрачној соби настаде тишина кад се врата отшкринуше.– Јесте ли добро? – упита тихо Жозеф.– Сада смо одлично – скочи први момак на ноге. Жозеф им пружи

оружје. Није било за све, али снабдеће се кад изађу одавде.– Само полако. Газда је још у главној соби са Дентоном. Морамо да

2929

будемо веома опрезни.Они се нечујно распоредише у ходнику. Једни кренуше низ

ходник да се обрачунају са разбојницима у крчми. Остали сеполако искрадоше напоље да се побрину за стражаре и обезбедекоње.

– Дибоа, јеси ли то ти? – зачу се љутити шапат из мрака у дворишту.Дошљак застаде.– Тепјер?– Проклетство. Намеравао си да разбијеш моју тврду главу, дечко.– Откуд ти овде?– Видео сам малог како се шуња преко крова у крчму. Знао сам да

ће тамо све бити у реду, па сам остао да се побринем за стражаренапољу и да осигурам да нам не украду коње. Сви су сређени, везани ина гомили у штали. Не брини.

– Сам си их средио?– Па ви сте се нешто много дуго задржали тамо. Нисам имао шта

друго да радим – правдао се старац. Дибоа се тихо насмеја. – Је л’ тамоу крчми све у реду? – упита.

– Надам се. Остао је још само газда са Дентоном у главној соби.Ваљда ће бити у реду.

– Мора да хоће. Кад је мали у кући, све ће бити у реду.– Ти си баш сигуран у то?– Да си га видео како се шуња преко крова као веверица, и ти би

био. Па зар ниси слободан, захваљујући њему?– А ти си, старче, све препустио њему, а себи оставио лакши посао?

– насмеја се младић.– Шта лакши? Да си само видео како ови творови имају тврде главе.

Све су ми жуљеви изашли по рукама од стезања мочуге којом сам ихмлатио.

Из крчме се зачу бука и ломљава.– Идем ја ипак тамо. Можда газди треба помоћ – отрча Дибоа.– Ех, младо-лудо. Неће да слуша кад му кажем да ће све бити добро.

Имам ја нос за те ствари. Као да је газда мали дечко. Ма има он даразбије Дентону ону погану главу, чим се мало сабере.

Убрзо се све утиша. Тепјер седе да се одмори.Одједном се на вратима крчме створи нека гужва. Однекуд

дојурише и коњи и неколико јахача нестаде у ноћи. За њима истрчашеДибоа и још не-колико људи.

– Е, па Тепјере, ниси добро обезбедио стражу. Дентон је управопобегао.

– Ма није ваљда, али све сам их онеспособио – чудио се овај.– Ови су се очигледно сакрили као резерва. Мора да су његова

лична гарда, али шта је ту је. Главно да немамо губитке.– Како је газда?

3030

– Добро. Још не може да верује. Момци му управо причајукако нас је Жозеф извукао. Не брини, поменуће и тебе.

– Теби је до шале, али у мојим годинама да целу ноћ ударамнеке тврде главе . . . – гунђао је Тепјер. – Надам се да ћемоускоро кући. Стар сам ја за ове ствари.

У крчми је настало затишје. Фонблан је седео у главној соби. Једанод момака превијао му је руку.

– Кажем ти да је само огреботина – гунђао је он.– Могло је да буде много горе да није било овог момка – рече неко и

сви се окренуше према Жозефу који је скромно стајао у углу. Он семало збуни и поцрвене. Сви су га љубопитљиво гледали као да га тексад виде први пут. У то упаде Тепјер, пробијајући се кроз гомилу.

– Ајде, мичите задњице и напоље на стражу. Доста ми је хладногноћног ваздуха. Девојко, дај нешто да се загрејемо – довикну онкрчмарици.

Сви опет зажагорише, смејући се и почеше да се разилазе. У собиостадоше Тепјер, Ганкур, Дибоа и Жозеф. Фонблан се окрену овомпоследњем, топло га погледавши. Он поцрвене и саже главу.

– Морам да Вам захвалим у име свих. Како сам чуо, Ви стенајзаслужнији што смо сви живи и здрави.

Младић се промешкољи са нелагодом. Подигао је мало главу ииспод обода шешира ухватио опет грофов поглед.

– Богами, кад сам га видео како се пребацује преко крова каомачка, знао сам да ће све бити у реду у главној згради. Зато сам се јапобринуо за ове гадове напољу – причао је Тепјер преко залогаја.

– Шта, ушао си преко крова? – упита гроф младића са радозналимсјајем у очима, одмеравајући његову витку прилику као да процењуједа ли је то могуће.

– Није ми било тешко. Навикао сам – скромно одврати он, скрећућипоглед. Грофове очи просто су жариле. Било је тешко спокојноиздржати тај поглед.

– Ти си изгледа имао много узбудљивији живот него што сампретпоствљао – рече гроф мало замишљено, не скидајући погледа самладића, који опет натуче шешир на очи, скривајући се испод великогобода. – Жао ми је – додаде.

Жозефа ове речи нарочито погодише. Хтеде да каже нешто, алиодустаде.

– Видите, дечку још ни брада не расте, ко зна колико је млад, а такохрабар. Па, још нас је тек упознао, а спашава нам животе – подстицаоје Тепјер, испијајући жудно вино и стављајујћи у уста остатке печења. –Ах, неваљалци једни, сво су печење смазали. Ништа ми нису оставили– гунђао је.

– Жао ми је, – рече Жозеф – то је био део плана. Да се наједу, напијуи легну да спавају. Ипак их је било много више – заврши дивно се

3131

осмехнувши. То приметише сви у соби.– Изгледа да нису сви учестововали у нападу. Они што су

Дентона чекали и помогли му да побегне, били су резерва.– И мени се тако чини. Лукав је он, и проценио је да нас је

мање, да не морају сви да учествују у на-паду.– Али није рачунао да ћемо се извући – коментарисао је Ганкур.– Још једном Вам хвала. Да није било Вас, не знам да ли би Тепјер

успео да нас извуче из невоље. А где сте ви били у то време, Тепјер, кадсу они наишли?

– Дремао у штали – одговори уместо њега млади Дибоа са осмехом.– Видиш да је корисно да се понекад дремне – одврати Тепјер

пуним устима. – Извините, огладнео сам од напора.Жозеф се опет збунио и ућутао, кријући очи. Овај разговор мало га

је ошамутио. Имао је утисак као да су он и гроф сами у соби, а речиимају неко друго значење, које само они разумеју. Боље би било да будемало опрезнији. Ово може да заврши лоше по њега. Веома јенеопрезан. Зашто је уопште гледао грофа онако малопре? То не сме дасе понови.

Фонблан, као хипнотисан, није могао да одвоји очи од њега.Младић је стајао у довратку, висок,витак. Без обзира на безличанкапут, старе панталоне и грубе чизме, могло је да се испод њих назремладо, витко тело. Гроф прогута пљувачку, као да не може ни да дише.

– Дозволите да се повучем. Било је и превише узбудљиво ноћас, каошто рече господин Тепјер – рече младић, исто тако пометен.

– Нисам ја никакав господин – одврати Тепјер жваћући. – Зови месамо по имену, синко. Дугујем ти бар толико. Да није тебе, овај овдегосподин остао би ми дужан бар три плате, а да не помињем својусопствену кожу. Не би ми било лако да их све сам савладам. Кад су свиостали смотани дозволили да буду ухваћени.

Сви се насмејаше његовим примедбама и као да је напетост инелагодност мало попустила. Жозеф то искористи да се лако наклонии нестане. За њим убрзо нестаде и Дибоа. Преосталу двојицу Тепјерпогледа испод ока, узе тањир и бокал и изађе и он. Сада ће вероватноконспиративни разговори.

– Грофе, шта кажете на ово? – упита Ганкур. – Спас је дошао санајмање очекиване стране. Још не могу да поверујем.

– Невероватно. Заиста сам ипресиониран. Овако нешто нисаммогао да сањам ни у најлуђим сновима. Шта мислите, где је научилаовако да се бори?

– Псст. Још увек није сигурно да се отворено говори. Можда негдеприслушкује – упозори га шапатом Ганкур.

– Баш ме брига! Сутра крећемо кући. И она иде са нама – био јеупоран гроф, мада и он утиша глас.

– Опрезно, грофе. Знате шта се десило кад сте задњи пут хтели да

3232

буде по вашој вољи.Овај се смркну, размишљајући. Побегла му је испред носа.– Шта да радим? Мора да пође са мном. Не могу је ваљда

оставити овде у крчми, сада кад сам је коначно пронашао.– Нека за сада пође као момак у пратњи. Успут ћемо смислити шта

даље. Будите пажљивији. Може да наслути да сте је препознали, па дапобегне пре него што смислите шта ће бити даље.

– У праву си. Она је једно изузетно дивље створење. Није биломогуће ни онда са њом разговарати разумно, а тек сада, када јепреживела ко зна шта! Вероватно је отврднула под недаћама.

Он затвори очи. Није му деловала као отврднула и груба. Малопрега је тако погледала да му је дошло да устане, приђе јој и пољуби јепред свима. Откад сања о томе!

– Сутра полазимо кући. Нека Тепјер и Дибоа буду стално уз њу. Нежелим непријатна изненађења.

– То се подразумева. Дибоа већ има задатак, а Тепјер је веомазаволео и има мало заштитнички однос још од данас према њој.Момци ће се радовати да коначно крену кући. Већ су посталинервозни.

– Богами, и ја сам. Тепјер не зна ко је она?– Мислим да нема појма. Млади Жозеф подсећа га на сина, и по тој

основи су данас успоставили пријатељство.– Ти си о свему обавештен.– То ми је посао – скромно одврати Ганкур. И њему се ишло кући.

Није више био млад да му прија јурњава по блатњавим друмовима,скривање и борба са разбојницима. Једва је чекао да седне поред топлеватрице и пијуцка вино не размишљајући куда ће сутра. И њему јевреме да се скраси. Фонблан је млађи од њега неку годину, али мислида је и њему ова потрага преко главе. Требало би да се ожени и скраси.

раљеви људи ујутру су преузели похватане зликовце.Остали су побегли. Грофови људи већ су били накоњима, нестрпљиви да крену кући. Жаморили су, немогавши да сакрију радост. Тепјер је био поред

Жозефа. Био је мало заштитнички расположен, али момку то нијесметало.

KK3333

– Е, хвала Богу да идемо коначно. Изгледа да је грофудосадило да база по француским забитима, па је решио да севратимо кући.

Жозеф баци један узнемирени поглед на грофа. Он се већдоговорио са краљевим војницима и пошао према коњу. Жозеф је крозстиснуте очи одмерио његову витку, енергичну појаву. Није на њемубило ни трага од сала или подбулости. Само мишићи.

Кад гроф у пролазу баци један летимичан поглед према њима, каода проверава да ли су сви на броју, Жозеф спусти главу да му шеширзаклони зажарене образе. Гроф се попе на коња и пође напред, малокрутих леђа, као да ни његове мисли нису баш спокојне. Дајућимомцима последња упутства, деловао је сигурно, као човек који знашта ради. Послао је напред извидницу, поставио обезбеђење својеколоне са свих страна. Већ им је рекао да иду кући, али да нећежурити, осим док не изађу са теритојрије коју покрива Дентон. Послеће ићи полако, јер зна да су уморни. Водио је рачуна о свима. Ни трагаод оног блазираног човека, коме је све било досадно, и који је мислиосамо на своје задовољство.

Гроф пође напред, а остали за њим. Цела његова појаваодражавала је стабилну, енергичну личност, рођену да буде вођа.Тепјер и Жозеф ишли су иза њега, тако да су могли да му виде широка,мишићава леђа чим подигну поглед. Жозеф није знао да ли му смета иузнемирава га та позиција. Одавно се навикла да о себи говори имисли као о младићу. Вежба и пракса биле су неопходне да би сеопстало у мушком свету. Боље је да тако и остане, без обзира наизазове.

– Наш гроф је баш згодан човек, зар не? – рече Тепјер приметившимладићев поглед прикован за грофова леђа.

Дечко се збуни и погледа у страну.- Штета што још није ожењен – настави Тепјер.– Свакако ће се оженити убрзо. Наследници титула морају брзо да

се постарају за потомство – промрмља Жозеф тихо.– Вероватно ће порадити на том питању. Бар се надам. Сви једва

чекамо да се коначно смири.– Да ли већ има нека млада дама која . . . овај . . . се нада да ће

постати грофица Фонблан? – упита опет тихо младић.– Ех, дечко, пола француских дама се нада таквој срећи – одврати

Тепјер у поверењу. – Наш гроф је добра прилика у сваком погледу. Имаплемићку титулу, богат је, и уз то веома згодан. Многе би даме мождаи убиле да га се докопају. Хи, хи!

– Вероватно оне које би дошле у обзир као потенцијалне грофицене би смеле да га се дочепају оружјем. Мислим, морале би да будуфине, из познатих породица, богате . . .

– Па, да знаш да си у праву. Племићи немају право да се жене по

3434

свом избору, без обзира на своју моћ над нама, обичнимљудима. Ми смо бар по том питању'више слободни од њих. Ето,ја и моја Рози, кад смо се заљубили, нико нас није спречио да севенчамо.

– Али са вишом класом то није случај – закључи тихо Жозеф.– Ја нисам баш стручњак по том питању, али у праву си. Некад

лично краљ одлучује ко може са ким да се венча. Чуо сам случајеве даје по-којни краљ Луј XIII забрањивао нека венчања за која му сеучинило да нису прикладна или по његовој вољи.

– То је вероватно било у случајевима кад неко од њих није потицаоиз владајућег сталежа?

– Могуће. Знаш, ни мало им не завидим. Јесте да нисам богат, дасам се измучио више него што моје године могу да поднесу у последњевреме, али ипак ми је лепо и срећан сам. Имам лепу службу коддоброг господина, жену коју сам сам одабрао, коју волим и са њомимам довољно деце да срећа буде потпуна. Ето, видећемо како ће сенаш господар оженити. Нешто ми говори да то неће ићи баш лако.

- Како то мислите?– Па, не бих волео да додје у сукоб са краљем приликом одабира

жене за себе. Наш гроф Фонблан прилично је својеглав и самосталан. Ипре је био такав, али сада, кад је очврснуо, нарочито ће му бити тешкоако треба да се некоме покорава, а краљ, без обзира колико је млад инеискусан у владању, не верујем да ће дозволити да му поданици радешта хоће. Они на највишим положајима морају показати највишепослушности према њему. Шта ће онда бити са онима испод, ако севиђенији не покоравају?

– Можда ће се оженити неком која је краљу по вољи? – упитаЖозеф с муком. Није баш уживао у овом разговору.

– Можда ће и пристати на неку коју му краљ одабере. Надам сесамо да ће бити срећан са њом То му је веома потребно. Доста сенамучио, заслужио је срећу.

– Господи његовог ранга у већини случајева не зависи срећа одсупруге којом се ожене – примети суво младић.

– У већини случајева. То су они племићи који се досађују у својимдворцима и немају шта паметније да раде осим да после женидбе јуретуђе жене и девојке, али наш газда није такав. Он је частан човек. Ињегов отац је био частан и до последњег тренутка борио се за нашегмладог краља. Не верујем да је овај то заборавио. Своју сопственупородицу је често запостављао да би се нашао краљу у тешкимвременима. Ти си млад дечко, не знаш шта је све било, али лако јемогло да се деси да наш краљ не дочека своју титулу, да није имаоодане људе уз себе. То су била опасна времена, не повратила се!

Неко време јахали су у тишини, свако са својим мислима у глави.– Ако и буде морао да се ожени по краљевом наређењу, нико му не

3535

брани да жену остави на неком од својих имања, а да он живикомотно на неком сасвим другом. Има их бар довољно заизбегавање нежељене жене – закључи мудро Тепјер послекраћег размишљања.

– Мислите да би живео са неком другом женом?– То се често дешава. Господа имају по неколико љубавница, ако то

желе. Нико их у томе не спречава.Жозеф се намршти, загледавши се опет у грофова леђа. Тепјер то

примети, па пође брзо да правда свог господара.– Ти си још млад и неискусан. То је сасвим природно. Док никоме

не смета, сви су задовољни.– Можда би некоме и сметало. Љубавнице никад нису сигурне

колико ће господинова наклоност трајати.– Оне се ретко буне. Обично су задовољне што добију и толико. То су

често девојке из нижег сталежа. Како би оне могле иначе да уживају убогатству и раскоши ако не пристану на такву улогу?

Између њих угура коња млади Дибоа, приморавајући их да сераздвоје и прекину разговор. Жозеф то са нерасположењем али иолакшањем дочека. Не жели више да разговара о овој теми, и доста мује било и овог путовања и гледања у грофова широка леђа.

– Тепјер, шта си се толико распричао? Опет давиш дечка својимфилозофијама? – Дибоа се питао да ли је требало да се раније умеша уразговор, пре него што се начини нека штета. Приметио је све већенерасположење на Жозефу. То се грофу неће допасти, а њему ћеотежати посао. Могло би дечку да падне на памет да покуша да оде. Несме да дозволи да га траже поново, наредне три године.

– Само смо лепо ћаскали.– О чему?– Па, о нашем грофу. О томе како се људи из владајућег сталежа

жене племкињама . . . и тако то.Дибоа пође напред и изравња коња са грофовим. Убрзо гроф диже

руку и нареди одмор. Шумарак је имао пријатну хладовину, и сви саолакша-њем сиђоше са коња. Није било лако јахати по оваквом сунцу,па чак ни полако.

Жозеф је седео мало даље, веома нерасположен. Гроф је разговараоса својим људима, дајући даље упутства и бацајући повремено погледна њега. Кад је завршио, полако му приђе и спусти се испод дрветапоред њега.

– Ех, нисам ја више тако млад. Уморио сам се – рече наизгледнехајно. Жозеф је ћутао.

– Зашто сте тако нерасположени? Све се добро завршило. Идемокући, одморићемо се . . .

– То није моја кућа – одврати Жозеф.Фонблан је брзо размишљао. Очигледно се та помисао није сада

3636

родила. Мора да се формирала одавно и већ дуже време гамучи. То показује ова туга на њеном лицу.

– Добродошли сте и Ви, рекао сам Вам већ. Момци Вас воле,неће Вам нико сметати. И све већ познајете. Допашће Вам се –благо је говорио, али неповерење и нерасположење није могао даразбије. Он реши да покуша још нешто. – Ви знате да према Вамаосећам велику захвалност. Ви сте нам свима спасили живот. Не моратеда уђете у моју кућу као службеник. Можете и као . . . гост.

Жозеф се видно трже на ове речи, и мало одмаче. Грофове очиисијавале су прејак сјај и био је превише близу за овакав разговор.Младић устаде.

– Идем мало да прошетам. Размислићу – рече и удаљи се.Фонблан га одгледа како нестаје у грмљу. Ствари прете да измакну

контроли. Дечко постаје сувише опрезан. Да ли слути да он зна? Дибоаубрзо нестаде у грмљу за њим.

Путовање се одвијало без застоја и непредвиђених догадјаја. Осимшто је Жозеф постајао све нерасположенији. Фонблан осети да јењегово нестајање под окриљем неке од наредних ноћи сасвим извесно.Мораће да се постара да до тога не дође.

Велико грофово имање већ је било близу. Људи су се радовали кадпочеше да наилазе на познате призоре. Фонблан их више није нитолико терао да се крећу у строгој форми. Надао се да су сада већ насигурном терену.

Кроз крошње дрвећа указаше се торњеви на замку. Људипожурише, нестрпљиви да што пре стигну.

Жозеф је неприметно заостајао. Бар је он тако мислио. Сасвимстаде у једном заклоњеном шумарку, пустивши остале да пожуре.Стајао је сасвим замишљен, кад нешто шушну поред њега. Грофовепроницљиве очи почивале су на њему.

– Неки проблем?– Не . . . Само . . . Нисам баш сигуран да желим да уђем у Ваш

замак.– А шта желите?– Слободу. Да радим шта хоћу, идем куда хоћу. И будем оно што ја

желим – Жозеф га је гледао у очи. Гроф осети неко боцкање низ кичму.Какве лепе, паметне очи!

– Онда нећу ни ја тамо.– Како то? То је Ваш дом. Вероватно Вас нестпљиво очекују.– То је њихова брига. И ја желим да будем слободан и радим шта

хоћу, ако ви идете, идем и ја са Вама.– Нисам рекао да ми треба друштво – рече Жозеф мало суво.– Нисам ни ја желео да Вам се намећем. Само мислим да Вам треба

неко . . . да Вам се нађе. Вероватно Вам није лако самом. Разбојници,пусти друмови, хладне штале за преноћиште . . . То не може да делује

3737

баш привлачно – није скидао поглед са Жозефовог лица, и непромаче му благи дрхтај који улови крајучком ока.

– Ви, у ствари, не желите да идете са мном. Уморни сте иједва чекате да стигнете кући – одврати овај не гледајући га.

– И то је истина, али само ако и Ви пођете са мном. Иначе ћуморати са Вама.

– Зашто?– Од сваког лепо васпитаног господина се очекује да се надје . . .

дами у невољи – рече он равним гласом.Жозеф се трже, прострели га погледом. Коњ се узнемирено окрете,

али гроф је већ држао његове узде у својим рукама.– Не бежите. Нећу Вам ништа – рече он благим гласом.Жозеф је сав дрхтао. Изгледа да је дошло време да се отворе карте.– Од када знате . . . – поче она.– Од кад сам Вас угледао испред крчме. Прошле године сам имао

једну погрешну процену, али прошло је доста времена и нисам могаода будем сигуран. Био је један младић за кога сам помислио да стеможда Ви. Онда сам се уверио да није . . . Али овога пута нисам могаода погрешим. Тај велики шешир и капут нису могли довољно да Васпреруше да Вас не препознам.

– Ко још зна? – упита она мáлаксало. Зашто није скупила снагу,окренула коња и побегла?

– Ганкур. И вероватно Дибоа.– Он је био задужен да ме чува?– Не онако како Ви мислите. Био је задужен и да се брине да Вам се

нешто не деси. Знате на чијој смо се територији налазили, а и да ненестанете изенада као пре три године.

Она опет задрхта кад се сетила догађаја од пре три године. То јојније било драго сећање. Тај и овај овде гроф нису имали заједничкецрте. Онога се није радо сећала, али овај овде . . . Био је нешто сасвимдруго. Нешто што је још увек спречавало да окрене коња и оде.

– Не желим да уђем у тај Ваш замак. Не желим ни да Вам будемљубавница.

– То Вас нико не тера.– Тако сте рекли и пре три године, па . . .– Па сам дошао пијан, али од те ноћи нисам ни кап алкохола

попио. Уосталом, ја нисам познат по томе да узимам жене противњихове воље. Чак ни тада нисам тако нешто радио – рече гроф малосуво.

– Зашто сте ме тражили све ово време? Ја Вам нисам била ништаосим пролазне . . . загонетке.

– Не знам ни сам – признаде он.– Једноставно ми то није дало мира, и бринуо сам за Вас. Знао сам

да је младој девојци тешко да опстане сама. Зато сам послао гласнике

3838

са Вашим описом и наложио да траже и девојку и младића тихгодина и изгледа. Претпоставио сам да ће Вам бити лакше акосе прерушите у мушко.

– Да. Много је лакше кад се човек маскира. Ово је мушкодруштво.

– Дођите, молим Вас. Обећавам да Вам се ништа неће десити. Па,нисам ја животиња. Већ сте имали прилике да ме упознате. И ви сте одпрвог сусрета знали ко сам, па сте се ипак вратили да ми спаситеживот. Реците ми, зашто сте то урадили? То питање ме мучи.

– Да, знам да је било много паметније да гужву искористим ипобегнем. Некако сам имала утисак да сте ме препознали, али нисаммогла да вас све оставим на цедилу. Частан човек то не ради.

– Ви сте ипак девојка. Улетели сте у велику опасност – рече онблаго.

– Не замишљајте превише. То није било намењено специјално Вама– рече она брзо и одмакну коња мало од његовог. Још су стајали ушумарку.

– Нисам ни мислио да је то што сте нешто посебно осетили премамени. Нисам ја баш тако умишљен и уображен.

– Бојим се да уђем у тај Ваш замак.– Ако се бојите мене, будите гост код Тепјера и његове породице. Он

би Вам сигурно прискочио у помоћ, чак и ако треба да Вас брани одмене. Веома Вас је заволео – закључи гроф видећи да се девојка колеба.

– Па у ком виду бих ја тамо боравила?– У каквом год Ви хоћете. Само сам желео да Вас пронађем и

склоним. Не за своје лично задовољство. Осећао сам . . . да тако нештотреба да урадим.

– Желела бих да уђем тамо овако, као Жозеф. У мушком оделу. И данико не зна ко сам.

– У реду. Како год Ви одлучите. Хоћете ли да ми кажете како Вам јеиме? Право име. Анабела?

– Не. То ми је дала Мари Курсјер. Иначе сам крштена каоЖозефина.

– То је оно што ме непрестано копка. Да ли знате своје порекло?– Не нарочито. Има у манастиру нешто мојих ствари, које су тамо

остале склоњене. Један медаљон, писмо. И неке личне ствари.Вероватно моје мајке. Претпостављам да сам ја неко ванбрачно дете.Не маштајте превише о томе. Ви и ја нисмо из исте класе. И то је оношто ће увек да стоји између нас.

– Мислите због брака?Она нагло поцрвене, као да је већ размишљала на ту тему.– Због било чега. Ја нећу да будем ничија играчка, а нећу се ни

удавати. То сам одавно решила. Нисам нешто одушевљена мушкиминтересовањем које сам изазивала док сам била . . . у сукњи.

3939

– Ви ни у ком случају нисте створени да будете ничијаиграчка. То сам и ја осетио на својој кожи . . . и глави. Одавно, абило кога да питате из моје дружине, сви ће Вам одати дубокопоштовање, које Ви апсолутно заслужујете, као поштена ихрабра, пожртвована особа, не само као девојка.

Она га је проучавала, питајући се колико је искрен. Лепо прича,нема шта. Образован је, лепо васпитан, згодан. Може да прича изамаже очи коме год пожели. Да ли да му дозволи да је убеди? Шта ћебити кад се тешка капија на замку затвори за њом? Хоће ли битиухваћена у замку? Погледала га је. Зрак сунца провлачио му се крозкосу, бацајући на лице неки пријатан изглед. Задрхтала је. Нема снагеда оде од њега.

– У ком сте манастиру били? – упита је и она му одговори. – Добро,то није далеко одавде. Одморићемо се, па можемо сутра тамо да одемои узмемо те Ваше ствари, И мало нешто сазнамо о Вашем пореклу.

– Не надајте се превише. Не верујем да ћете нешто значајнооткрити.

– Ипак желим да покушам. Зар Вас не копка да сазнате нешто вишео себи?

– Сазнала сам колико сам могла и то ми ништа није значило.– Па, можда ја могу да помогнем. Хоћемо ли?Она климну главом и крену полако према замку. Он се окрену и

продорно звизну.– Је ли то знак за Дибоа? Кажите му да нам се придружи, нећу

бежати.Он се насмеја и махну. Однекуд се створи Дибоа, мало збуњен.– Госпођица, односно Жозеф каже да можеш да нам се придружиш.

Неће бежати.Дибоа се наклони, не показујући изненађеност.– Он је, уз Ганкура, мој најпоузданији човек – рече гроф, а Дибоа

порумене од задовољства. – И биће обојица посебно награђени кадстигнемо кући.

Кад су ујахали у пространо двориште, већ је врило као у кошници.Жозефина се мало осврну, оклевајући, али Фонблан се охрабрујућесмешкао. Однекуд истрча Нани и сјури се према њима. Сво тројезбуњено застадоше, питајући се сваки на свој начин коме је упућенаова добродошлица. Жозефина застаде мало иза, али поред ње застадеи Дибоа. Већ су сјахали и чекали испред штале да им прихвате коње,али Нани протрча поред грофа и баци се Дибоу у наручје, сва у сузама.– Ах, стигао си! Чудовиште једно, поруку ми ни једном ниси послао даси добро!

Дибоа збуњено сусрете грофов насмејани поглед.– Сада нам је јасно ко је најтоплије дочекан овде – закључи гроф

доброћудно, настављајући даље. Жозефина пође за њим, остављајући

4040

младе да се објасне. Тешко да би је Нани сада загледала ипрепознала. Била је заузета на другој страни.

– Нани . . . – рече Дибоа збуњено, погледавши за грофом којије већ улазио у кућу.

– Цркавала сам од бриге да ти се нешто није десило, ти . . .безобразниче један – плакала је и смејала се истовремено.

– Али . . . Ја сам мислио да си ти грофова девојка... – збуњено речеон.

– Ах, глупане један! То је било само да те направим љубоморним,али ти ништа ниси показивао, проклетниче. Нисам више знала шта дарадим, како да привучем твоју пажњу.

– Па, коначно си успела – рече он и пољуби је пред свима. – Штамислиш, да ли ће нам гроф дати дозволу да се венчамо?

– Питај га – рече она и повуче га поново према себи. – Али малокасније. Сада дођи овамо.

озефина се питала коју ће собу добити, пошто јеФонблан инсистирао да се смести у кући каоњегов гост. Такође се питала и шта други о томемисле. Нико ништа није коментарисао.ЖЖ

Сви су изгледали сувише срећно што су коначно код куће, да би сесад бавили питањима кога гроф зове у госте.

Док се пела познатим степеништем, срце јој је ударало у грудима.Право од степеништа биле су његове одаје. Ту је била затворена оногдана пре три године. Кад су скренули десно, мало је одахнула.

Добила је собу близу његове. Добро, бар је није сместио у својудругу спаваћу собу. Његове одаје су осим спорне предње собе у којој суводили борбу, имале две спаваће собе. Он је спавао у соби са левестране, а она соба десно . . . вероватно је била предвиђена за спаваћусобу његове будуће жене. Она реши да се више не замара бригама којесу можда још далеко. Бригама као што је, на пример, његова женидба.

Сутрадан су одјахали до манастира. Повео је и људе за пратњу којису се држали на пристојној удаљености и дозвољавали им да будусами. Вероватно су до сада све схватили.

На повратку, он људе посла кући. Скоро цео дан је прошао. Били суу подножју замка, већ код куће. Није било потребе да их задржава, а

4141

није му се журило кући. Био је пун утисака од како су изашлииз манастира, тешко је крио узбудјење.

Он сјаха на дивном пропланку поред реке. Сиђе и она сакоња. Њихова посета манастиру била је више него продуктивна.

– Не могу да верујем. Ти си Маргаритина ћерка! – стаде испред ње.– Чини ми се да сте више одушевљени него изненађени – примети

она. Све време се питала чему води ово његово инсистирање наутврђивању њеног порекла. Чак и сада, када се утврдило да је онаћерка његове некадашње велике дечачке љубави, није знала у чему сесастоји та повољност. То је неће уздићи на друштвеној лествици. Идаље остаје незаконито дете, без паре у џепу. И ни корак ближа њему.Тога мора и он да буде свестан.

– Признајем да сам помишљао о тако нечему. Највише ме јеподстакао Дентон својим примедбама, али сада сам се уверио.Замисли, остао ти је медаљон са њеном сликом. Дај још једном да гавидим.

Она му без речи пружи медаљон. На предњој страни била је сликаМаргарите Сење, девојке која је родила. На другој страни слика некогмладића. То јој је вероватно био отац. Жозефина се питала из когразлога проистиче Фонбланово одушевљење. Није ваљда још увекмислио на њену мајку, после толико година? Њему је било упућеноњено последње писмо, са извињењем и кајањем што је побегла изсигурности његовог дома, уз наду да ће јој опростити њенунепромишљеност и побринути се за њено дете.

– Ви сте је познавали. Каква је била? – упита га тихо, док је зането изамишљено гледао слику у медаљону.

Он се прену. Као да се трудио да одагна сенку са свог лица.– Имате доста сличности. Можда ме је то подсвесно покренуло да

те пронађем. Обе сте својеглаве, тврдоглаве и радите тачно оно штонаумите. И она је била храбра као ти, само није била тако . . . опрезна испретна. То је платила скупо.

– Била је ипак дама из високог друштва, заштићена и пажена целогживота. Ја сам у невољама научила да се чувам.

– И то је скупо искуство. Да ли сте имали некад . . . осим са мном . . .неко заиста непријатно искуство са мушкарцима? – упита је мало саустезањем.

– Ништа са чим нисам могла да изађем на крај – одврати онакратко.

– Није Вас нико заиста . . . повредио?– Зашто Вас то брине? Нисам била ни са једним мушкарцем до сада

– одврати она хладно. Сви су они исти. Нападају редом, а волели би дасу свима први.

– Немојте погрешно да ме схватите. То није моја ствар . . . Саможелим да помогнем, ако треба.

4242

- Не треба ми помоћ. Сасвим сам у реду – рече и одшетадаље до реке.

Коње су везали у хладовини. Гледао је како шета. Још је билау свом јучерашњем мушком оделу.

Није је терао да обуче хаљину. Не би пристала и да јесте. Она језаиста као и Маргарита, радила само оно што жели. Питао се . . . надаосе да је заиста нико није повредио. И без тога је права дивљакуша, ајош и да има неку трауму . . . Могао би да се опрости са надом да ће јојсе икада приближити . . . онако како би заиста желео, али засада јевеома далеко чак и од таквих помисли. Од како јој је открио да зна даје то она, сва је на опрезу, као затегнута тетива, само чека неки његовпогрешан потез. Не сме је уплашити својом жељом за зближавањем.

– Шта се заправо десило са мојом мајком? – упита она кад стадеиспред њега.

– Била је тек неколико година старија од мене. Познавали смо се оддетињства. Мислим да сам одувек био помало заљубљен у њу. Онакокако се дечаци заљубљују у старије девојчице. Била је најлепша,највеселија, најнесташнија девојка коју сам знао. Обожавао сам је.Имао сам 12 година. Не сећам се шта је било, да ли нека незгода сакочијом или слично, ми смо непланирано свратили у њихов дворац.Она је била наследница имања, а Дентон, старији рођак коме једодељена на бригу после смрти родитеља. У то време нисам знао да јепритиска да се уда за њега и тако обезбеди имање за себе. Већ је билатрудна са твојим оцем. Он је био неки ситни племић са службом узамку. Није јој био прилика за удају, али она се заљубила. Дентон јесазнао, полудео, и кад га је у одбила, одмах је предузео кораке да језатвори у манастир. То су иначе места у којима се порађају девојке избољих кућа, ако нисте знали. Оне могу понекад и да изађу одатле, алинаравно, без детета.

Слушала га је пажљиво. Он прогута пљувачку, па настави. Мора даму и после 20 година није лако да говори о томе. Да ли је истина да једечачком љубављу толико дуго волео? И после толико жена које јеимао кад је одрастао, тешко му је када се сети девојке коју је волео каосасвим млад. И која, уз то, није била његова? То је заиста веома . . .импресивно. Питала се да ли је способан да опет воли тако предано,али сада неку живу особу.

– Дентон није био ту. Нисмо имали времена за губљење. Морао самда јој помогнем. У принципу, био сам прилично сналажљив и у томузрасту. Отац ми је био удовац дуго времена, и били смо приличножилав мушки тим. Да не дужим, успели смо да побегнемо и сакријемосе овде код мене. Одмах сам послао поруку оцу, који је био уз краља.Описао сам му ситуацију, без превише детаља. У ствари, нисам мурекао да је она већ трудна. Само да јој Дентон прети. Он је похвалиомоју брзу реакцију и чак понудио решење; да се он ожени њоме и тако

4343

јој да заштиту. У то време сазнали смо да је Дентон успео даликвидира твог оца, послао га је на неки задатак са кога се овај,наравно, никада није вратио. Моја жеља је била да се ја оженимњом, али то, наравно, није било могуће. Та идеја јој се чакчинила неодољиво смешном. Очева понуда у почетку јој је биладобродошла, али после је дошла на идеју да брак са њим можда и нијетако добра идеја. Можда ће он ипак пожелети да у њој има супругу, кадједном буду венчани. Мислим да јој је та идеја била тежа него кад смочули да је Дентон дигао војску и иде на замак. И, једне ноћи се искралаи побегла. Мислила је да ће тако бити свима лакше. Не знам уопштекако је дошла на тако глупу идеју. Како је могла да помиси да ћеуспети да се лако склони, онако пред порођајем и без заштите.Нормално, дали смо се у потрагу. Дентон има свуда уходе. Убрзо јесазнао где да је нађе, али она је већ умрла на порођају. Беба такође.Односно, кажу да је нису затекли поред Маргарите . . . То је оно што самја знао. То са бебом увек ми је било сумњиво. Давало је бар мало наде.

– Госпођа Курсјер ме је однела. Мора да је она помагала окопорођаја. То се десило у некој крчми на путу. Тако ми је испирчала.Друго није знала или хтела да ми каже. Рекла ми је да ми је мајка билајако фина, млада дама у невољи. Она је замолила, ако се њој нештодеси, да ме спаси и однесе пре него што ме нађе Дентон. Он ме не биоставио у животу. Узела је неке њене ствари и ставила у мараму. Даимам неки траг о свом пореклу. Сместила ме је у манастир, али са 15-16 година сматрала је, а и монахиње тамо, да нисам за испосничкиживот. И тако сам се обрела у Курсјеровој кући. У почетку ми није билолоше. Она ме штитила, али како је она старила и губила ауторитет,ствари су кренуле наопако. Њен син, а унуци још више, постајали сунемогући. Пре него што ме је одвео у Ваш замак, дешавало ми се да ипо недељу дана спавам напољу, чак и на дрвету понекад. Ту никаконису успевали да ме пронађу, што их је доводило до лудила.

– Ко те је научио онако да се бориш?– Ах, био је у селу неки просјак, вероватно бивши војник, који се

није трезнио, али у понеким светлим тренуцима показивао се каоврстан мачевалац. Упијала сам свако његово упутство. Волео ме је, алито није било довољно да га дуго одржи трезним. У ствари, мислим да суму Курсјерови момци намерно давали да пије, јер су били љути нањега. Што ме је он дуже подучавао, све су веће биле модрице и чворугена њиховим главуџама. Зато се он последњих дана уопште нијетрезнио.

Стајали су испод дрвета и гледали у реку. Он јој се окрену,ухвативши је опрезно за руку.

– Жозефина, желим да знаш да ћеш у мени увек имати поузданогпријатеља и заштитника.

– Драго ми је да смо ипак открили ко ми је мајка – рече она са

4444

благим осмехом. Ваљда ће је то откриће штитити од њега, акојош увек има старе планове са њом.

– Није то због тога. И то је један од разлога, али постоји једанмного већи. Не знам како да ти кажем, а да се не уплашиш. Уствари, ти си паметна девојка. Веома си ми драга – она повуче руку,али он је није испуштао. Није се померао, само јој је и даље држао руку.Узе њен длан и наслони га на своје груди.

Она је мало преплашено пратила шта ради са њеном руком, алиније се више отимала. – Не желим да те изгубим. Никада више.

– Ја сам Вам већ рекла да не желим да будем ничија играчка.– То никада нећеш бити.– То су обично девојке које су привремене љубавнице господи из

високих кругова.– Ти то нећеш бити . . . ако не желиш. Ја те сигурно нећу на то

приморавати.Она окрену главу од њега. Срце му је брже залупало, осетила је то

прислоњеним дланом на његов танки капут.– Жозефина, искрено ми кажи. Ти мени верујеш све што ти кажем?

Верујеш да те нећу ни на шта приморавати?Она климну полако главом, и даље га негледајући.– Чега се онда плашиш? – пришао јој је један корак и прстима јој

подигао браду према себи. Очи су јој биле пуне суза. Дрхтај му потресецело тело од њеног погледа.

– Верујем ја Вама али . . . – поче, али не заврши реченицу.Он наслони њену главу на своје груди. Тако је био срећан. И

забринут. Разумео је. Кад почну у срцу да се развијају и разбуктавајуосећања која нисте ни тражили ни желели. Која вас плаше изаробљавају све више, а нисте у стању да им се одупрете.

– Јасно Вам је сада зашто желим да одем.– Нема потребе да идеш. Ја ћу пазити на тебе."– Не.– Ништа неће бити међу нама, веруј ми.– Не могу. Бојим се. Целог живота се бојим. Ја сам увек свима била

плен. Тај осећај ми је дубоко усађен. Да бежим и не дозволим да меухвате и потчине.

Он се саже према њој, загледавши јој се у још влажне очи. Није сеодмакла. Спусти један сасвим лаган пољубац на њене усне. Кад му јеуз уздах обавила руке око врата, он поче да заборавља на дато обећање.Загрлио је јаче и наслонио на дрво. Изгубиће ослонац и пасти у воду, ада и не примете шта се са њима дешава. Љубила га је са скоро истимжаром као и он њу, али кад му руке склизнуше низ њен струк, она гаодгурну, окрећући главу.

– Овога сам се плашила. Сад ти је јасно.– Али . . .

4545

– Ти си племић. И од тебе се очекује да ускоро обезбедишнаследника, а ја за то нисам прикладна особа.

– Дођавола! – опсова он, па се прену. – Извини.– Ништа. И мени дође понекад да опсујем, да вичем и

грдим, али да посматрам твоју брачну срећу, нећу моћи. И зато је бољеда се ово прекине још пре него што почне. Не знам како бих поднелада те после видим са неком другом.

– Нећу се још женити.– Краљ ће то очекивати од тебе. Крајње је време, а можда ти је већ

наменио жену.Он заусти да опет опсује, па се угризе за усне. Размишљао је. Мора

да нађе неки излаз. Да је задржи поред себе.– Тако да нам је ово моје откривено порекло ипак од мале користи

– рече она.– Мислим да по том питању могу нешто да учиним.– Шта то? Ја преко ноћи од сиромашног копилета не могу да

постанем богата војвоткиња.Погледао је мало другачијим погледом, као да му је синула идеја.– Видећемо.– Немојте то да ми радите.– Шта то? – упита он много боље расположен него раније.– Да ми дајете лажну наду. Шта сте наумили?– Сетио сам се особе која можда може да помогне.– Како? Ту нема помоћи. Ко је то? Ако сте мислили на краља, то ће

тешко ићи.– Ова особа је веома блиска краљу, односно била је уз њега у

тешким временима и можда има нешто утицаја, а и нешто друго ми јепало на памет. Надам се да ће упалити. За то време . . .

– За то време боље је да се држите даље од мене.– Ако ти тако желиш – рече он али је није пуштао из загрљаја. Она

сакри лице у његовом капуту. Пољубио је у косу. Тако су једном, кад јебио мали, очеви ловци ухватили младу срну. Држао је у рукама, док јеона дрхтала од страха. Желео је да је чува, штити, мази. Рекли су му дасу је вратили мајци у шуму. Сад није тако сигуран да су му реклиистину.

– Тако је топло. Имам жељу да се расхладим. Причекај ме, хоћу дасе окупам.

– Овде? – није навикла на купање пред другима. Она бар то никаданије радила. То је увек био ритуал за највећу тајност. Из разумљивихразлога.

– Не терам тебе да се купаш, не брини – насмеја се он. Најбоље серазмишља док се купа.

Од како му је пала та идеја на памет, био је одлично расположен.Његова веселост одмрзавала је лед и у њој. Вероватно зато што је

4646

имала страшну жељу да му поверује како ће све бити у реду.Скинуо је шешир, капут и мач. Онда скиде и кошуљу. Остао

је само у панталонама. Она стидљиво окрену главу, али кад јекренуо да улази у воду, није могла да одоли, па остаде да зури уњегова мишићава леђа. Жмарци су је сву обузели, и седела је тихо наобали све док је он пливао. Он јој махну неколико пута, и она муотпоздрави, али била је замишљена. Како она мисли да му одоли,питала се. Сваког дана виђаће га од ујутру до увече, а ноћу је у соби доњене, на неколико корака. И кад би се закључавала изнутра, кључ биувек био у брави. Ко јој гарантује да ће бити тако јака да му одоли? Штаће бити за месец-два кад је тако плашљива према мушким рукама? Онје неодољив, све јој је јасније. То што јој се допадао све више, бринуло јевише од свега. Када га је угледала испред крчме, само што се нијеонесвестила од страха. Била је убеђена да њу тражи и да ће је одмахпрепознати и ухватити. Мало се смирила кад је прихватио њену причуи није показао знаке да зна ко је заиста, али касније . . . Свесно јеулетела у замку, а осетила је да он слути или чак зна ко је она. Била јојје тако примамљива она њихова игра скривања иза њене маске.

Знала је од првог момента кад га је видела да неће још дуго остатиЖозеф. Стигао је. После три године. Још кад је чула да је тражио толико. . . Баш њу. Одмах је знала да је она у питању. Престао је да пије од оненоћи. Надала се да га онда није превише јако ударила, али његовпоступак . . . Једноставно, није могла да поднесе мушке руке на себи.Питала се шта би било да је то вече није напао. Да ли би остала у замкуи дозволила му да је полако наведе да се заљуби у њега и пристане дабуде његова. Није била сигурна да би успела да му се одупре. Уме он дабуде упоран и шармантан кад хоће. Па чак и тада, кроз ону његовуароганцију могла је да се назре испод површине његова праваличност., али, није јој дао прилику да види шта би било. Хтео је да јеима. Није у томе видела неку разлику у односу на прљаве рукеКурсјерових синова. Сви су јој они изгледали исти.

А сада . . . Свиђа јој се толико да се боји да изгуби разум због њега.А опет, још увек се боји његових додира. Можда јој је у томе спас? У томњеном упорном страху од мушкараца? Можда ће јој он помоћи да мусе одупре? Боји га се а и привлачи је. Шта ће од тога превагнути? Осећада мора одмах да оде, јер ће је та дилема растргнути. Да оде . . . Да будесама, гладна, да јој буде хладно . . . А овде је он, насмејан и топао. Да габар није срела, помирила би се са својом судбином и наставила даљеонако маскирана. Ишло јој је довољно добро да може још да издржи.Можда би заувек задржала мушко одело на себи. Једино би тако могласамостално да живи.

Опет јој је махнуо и осмехнуо се. Зашто јој то ради? Зар није могаода нађе неку себи равну, неку грофицу или војвоткињу и коју бизаводио и прогањао и на крају се оженио њоме, а њу да пусти на миру.

4747

Она би живела како би живела, сама и никада не би осетила овошто јој поиграва у стомаку кад год је он погледа, а то сеприлично често дешава. Ма, само да баци поглед на његовувисоку, ауторитативну појаву, њој нешто заигра у утроби.

Тако се променио. Пре три године био је докони, цинични младиплемић, типичан за своје порекло и године. Мислио је да може дадобије све што пожели и да је цео свет кројен по његовој мери ипотребама, а она се није уклопила у то. Питала се опет, да тада нијепобегла, где би сада била? Овде са њим сигурно не би. Вероватно би јесе заситио и вратио као слушкињу код Курсјерових. Овако је ипак боље.Он је сада постао прави поштен млади господин, заштитник ивеликодушни каваљер, обожавани вођа своје дружине. Затегнути,привлачан човек сав у мишићима и вољи којој је тешко супротставитисе.

Можда ситуација и није тако добра као што изгледа. Дубоко језаљубљена у њега и ту нема помоћи, а још ако јој падне досаднасујетна мисао на памет да је она добрим делом заслужна за ту његовупромену . . . Заплела се дубље него што је мислила да може. Она, која јеса сваким напасником могла да изађе на крај, сада седи овде каодобровољни, уловљени плен и чека га да изађе из воде, одведе је својојкући и ради са њом шта хоће, јер све мање има воље да му одолева.Што је он пажљивији према њој и више јој даје слободе у одлучивању,она је све мање вољна да се одупире. Како је лукав. Зна он са женамадобро. Ето, и њу је уловио у свој љубавни златни кавез. Сама ће ући уњега и закључати катанац, препуштајући се судбини.

Он је у међувремену изашао из воде мало низводно и онако мокарпошао према њој. Није могла да одвоји очи од њега. Хиљаде капљицаводе пресијавала се на његовим голим грудима и разбарушеној коси, апанталоне натопљене водом припијале су се уз витке ноге. Изгледао јекао нека гипка опасна дивља животиња која је вољна да се подвргнењеном припитомљавању. Одједном се његов поглед промени. Шта мује?

– Пази! – викну он из свег гласа и потрча према њој. Онаинстиктивно скочи у страну и избеже нападача.

Шта је ово? Брзо се нашла на ногама и зграбила мач. Прикрали сујој се док је неопрезно била заузета зурењем у њега. Два нападачакружила су око ње, процењујући вероватно да је она лакши плен.Крајичком ока при-мети да је трећи већ пресрео голоруког Фонблана.Ох, да ли је могуће да ће овако глупо настрадати тако рећи у свомдворишту!

Ове појаве биле су јој познате. Мора да су то убице које је послаоДентон да им се освети за онај пораз. Трећи је већ насрнуо наФонблана. Није било времена за губљење. Мора што пре да заврши саовом двојицом и потрчи му у помоћ. Не може се одбранити од

4848

професионалног убице и разбојника неком танком граном којује нашао успут. Она скочи на ближег нападача. Мач фијукнупразно кроз ваздух. Бољи су него што се надала. Неће јој битилако да их савлада, али мораће и то што пре.

Напала је опет оног ближег. Сада су се сукобили. Мачеви сузвецкали у тишини. Онај други прикраде јој се иза леђа. Мораће и нањега да пази. Одскочила је кад он нападе али му она зада ударац.Добро је искористила ове године лутања и прерушавања, бар су унечему биле корисне. Он тихо јаукну кад га је закачила у руку. Нијеимала времена за губљење. Нападе га поново, мало изненађеног игурну свом снагом. Он се затетура, млатећи рукама кроз ваздух и падеу реку. Остао је још један. Више га је осетила него што га је видела ибрзо одскочи, таман да избегне његов мач. Закачила га је са стране,окрећући се око себе и избегавши његов ударац. Залетела се и ногамага ударила у груди. Он одлете и скотрља се према реци. Нема временада га докрајчи. Брзо се окренула, у трку зграбила Фонбланов мач сагомиле одеће и појурила према њему.

Стигла је баш у моменту да види како он пада обливен крвљу.Нападач се спремао да му зада коначни ударац кад је видео њу какојури прилазећи им. Вероватно је проценио да је већ урадио довољно ида је боље да побегне, па се дао у трк. Не може га стићи и да хоће, алиФонблану је потребнија. Притрчала му је. Лице му је било потпунообливено крвљу, која је обилно текла из ране на темену. Шта да ради?

– Ганкур!!! Дибоа!!! – повикала је да се све орило. Где су, дођавола?Нису се одвајали од њих док су били на непријатељском терену, алисада су код куће. Ко зна где су, али онда са малим олакшањем видељуде који трче ка њима са брда, из правца замка.

окторе, како је? – упита она нестрпљиво кад докторпосле сат времена изадје из његове собе.– – DD

– Не знам шта да Вам кажем. Рана је прилично дубока и незгодна.Тешко је давати прогнозе. То сад највише зависи од њега самог. Одњегове снаге и жилавости да се избори и остане са нама.

Она клону. Тако је лоше!? Ако умре? Не, не! То је немогуће. И она ћеонда умрети.

Сада јој је јасно шта осећа за њега. Више јој нису важне ни његова

4949

титула, ни њено порекло. Никаквих страхова више у њој нема,осим оних за његов живот, и никаквих препрека између њих,осим оне најважније, да ли ће он успети да остане са њом са овестране живота.

Ганкур је узе за руку и поведе у другу собу. Та је служила каоканцеларија или кабинет.

– Хоћете ли ми испричати све шта се данас дешавало? Од јутра наовамо. Ја знам већи део приче, прескочите све остало. Занима ме самошта сте сазнали у манастиру о свом пореклу и ово малопре оконапада.

Она му нервозно и мало неповезано исприча шта се све дешавало,али он је све схватио.

– Дакле, сазнали сте да сте ви Маргаритина ћерка? – упитазамишљено, гледајући њено зајапурено лице испод ока. – Како је он нато реаговао?

– Радовао се, и као да се и надао томе.– Занимљиво. Већ ми је помињао то као идеју, али ја сам га

одвраћао да се не нада превише. Било је премало индиција да би семаштало о томе.

– Али . . . маштало се? – упита она са неком надом. Желела је све дасазна, и то од неког другог, непристрасног.

– Мислим, госпођице Жозефина, да је у оваквим тренуцимаизлишно да се више крије било шта. Чињенице су да се он послевашег . . . сусрета од пре три године сасвим променио. То смо сви миимали прилике да осетимо на својој кожи, и на ногама, леђима и ономделу тела који седи у седлу. Обишли смо Француску уздуж и попрекосамо да Вас нађемо. Већ смо почели да губимо наду, али он нијеодустајао. Никад га пре нисам видео таквог. Озбиљног и посвећеногнеком циљу. Жао ми је што је дошло до овога . . . Сад, кад Вас је нашао,да се овако заврши . . .

– Али, биће добро? Преживеће? – упита она, гутајући његове речи,молећи га очима да јој да бар мало наде.

– Не знам. Тешко је рећи, чули сте и лекара. Можемо само да семолимо и да се надамо. Не знам шта Ви о овоме мислите и штаосећате, али Вас молим, чак и ако Ваша осећања нису иста као његовада ипак останете овде док не видимо да ли ће моћи да се извуче.

– Моја . . . осећања? – замуца она.– Па, не знам да ли би се он сложио али ја осећам обавезу према

њему као пријатељу да му помогнем на тај начин што ћу Вас замолитида овде останете. Он је према Вама почео да осећа изузетно . . . јакеемоције, и вероватно би се мало јаче помучио да нам се врати ако бисе надао да ћете му их узвратити. Виђао сам људе који су се будили изкоме после тешких повреда и дужег времена јер су имали особе које суих волеле и циљеве које су желели да остваре, а исто тако имао сам

5050

прилике и да видим људе како се лако предају и одустају одживота и у много лакшим повредама, јер једноставно нисуимали ништа у овом животу што би их за њега везивало.Разумете шта хоћу да вам кажем?

Она климну главом.– Не терам Вас да га заволите. То и не могу. Само останите овде уз

њега, можда ће се и пробудити и питати за Вас, ако чује да сте отишли,не знам шта ће бити. Рана је тешка, а ако зна да сте поред њега, мождаће се потрудити да се врати међу нас.

– Ох, господине Ганкур, Ви знате шта је најбоље! Кажите ми шта дарадим да он оздрави! – провалише сузе из ње. Ако је и био изненађенњеним изливом емоција, није то показао.

– Видећемо. За сада нећемо да улазимо превише код њега. Уз његаје лекар. Увек неко дежура. Позваћемо Вас чим се за то укаже погодантренутак. За сада ништа не можете да учините. Можете да се малоумијете, пресвучете и одморите. Ако сте гладни, поставиће Вам утрпезарији да једете.

Али она није хтела да силази и тако се удаљава од њега. Нико сеније бунио кад је затражила да се пресели у другу спаваћу собу уњеговим одајама. Седела је на оној истој клупици на којој је затекаокако лежи и прави се да спава пре три године. Овога пута га јенестрпљиво очекивала. Да се пробуди и врати јој се. Из собе суповремено излазили лекар или његова помоћница. Повремено јеулазио и Ганкур, али њу није звао, и није се будио.

Није била свесна ни колико је прошло, ни када спава, ни када једе.Само би приметила тањир са храном поред себе и крчаг са водом.

– Госпођице Жозефина – тихо је позва неки глас док је нервознокорачала по соби, ослушкујући да ли се нешто чује из његове собе.Лекар се није појављивао цело јутро. Она се изненађено окрену. То јебила Нани, сада већ госпођа Дибоа.

– Молим?– Донела сам Вам неке хаљине, ако желите да их пробате. Мислим

да Вам је потребно купање и одмор, и да се пресвучете – тихо јеговорила. Уопште, од када су га донели онесвешћеног и свог крвавог,сви у кући су ходали на прстима и шапутали.

– Хаљине? – Жозефина је била тако уморна и неиспавана да нијесасвим разумела шта јој Нани говори.

– Донећу Вам топле воде и хаљине, ако хоћете да се пресвучете.Жозефина погледа своју стару кошуљу и панталоне. То није тако

лоша идеја. Ако се он изненада пробуди, да је не угледа овако прљавуи за-пуштену . . . А и купање ће јој мало помоћи да се опусти.

Кад се после сат времена брисала, Нани је задовољно ћеретала,ширећи неколико хаљина на њеном кревету.

– Господин Ганкур ме је опоменуо да покушам да Вам нађем неку

5151

хаљину.– Какве су ово хаљине?– Нашла сам их у једном ковчегу. Стоје ту ко зна од кад.

Опрала сам их и мало сузила. Ви сте тако витки. Пробајте давидимо како Вам стоје.

Жозефина одједном страшно пожеле да обуче неку од тих финиххаљина, да се дотера и очешља. Да скине маску младића коју је самаодлучила да стави, и да поново постане девојка. Његова девојка.

Одлучила се за фину сатенску, бледожуту. Није могла да одвојипоглед од свог лика у огледалу. Да ли је могућа овакватрансформација? Сасвим је заборавила како добро изгледа, а тек уоваквој хаљини. Осећала се као принцеза.

Ганкур и доктор били су у предњој соби. Тргоше се од изненађењакад је угледаше.

– Докторе, како му је? Могу ли да га видим? – брзо им је пришла.Они се погледаше. Ганкур скоро неприметно климну главом.

– Уђите, али полако. Још се није пробудио. Седите мало код њега.Можда се и пробуди. Вероватно би волео да Вас види ако изненадаотвори очи.

Ушла је на прстима. Соба је била мало замрачена, а он је лежаоумотане главе. Очи су му биле затворене, а трепавице бацале сенку набледе образе. Она му приђе. Привукла је столицу и села сасвим узњега. Рука му је непомично лежала на покривачу. Она узе његов длан,стави међу своје и пољуби га.

– Франсоа – тихо га је позвала. Кад би само некако успела да гаврати на овај свет. Шта да ради? – Франсоа, то сам ја, Жозефина. Сећашсе? – наставила је тихо да му прича. – Жозефина, она због које сипрестао да пијеш и малтретирао своје људе три године тражећи ме.Немој сад да идеш кад си ме пронашао. Сада сам ту, поред тебе. Молимте, врати се. Врати ми се – опет је сагла главу и пољубила му хладнуруку. Није се усуђивала да седне на његов кревет, али узе и поче да мумилује и љуби прст по прст на руци. – Рекао си ми неке дивне стварипре неколико дана, пре него што ти се ово десило. Да ли си стварнотако мислио? Ако јеси, молим те да се побринеш да и одржиш тообећање. Тако раде поштена господа. Мислила сам да ме волиш, даосећаш нешто за мене., ако осећаш, вратићеш ми се, јер и ја тебеволим. Ништа ми друго није важно. Само да останеш са мном. Баш мебрига и за краља и за оно што ће бити. Желим само да се пробудиш икажеш ми да ћемо бити срећни. На било који начин.

Наставила је да говори његовој беживотној руци, љубећи јеповремено, и бришући сузе и нос. Није имала снаге да га гледа у бледолице. Кад год би га погледала, сузе би јој поново напуниле очи. Зато сеуглавном обраћала његовој руци.

Изненада јој се учини да је померио руку и да јој благо узвраћа

5252

стисак. Она брзо погледа. Отворио је очи и гледао је благимпогледом.

– Франсоа? – узвикну али он поново затвори очи. Није зналада ли да истрчи по доктора или да остане са њим. Одлучи се заово друго. – Франсоа? Јеси ли будан? – упита га дрхтавим гласом.

Поново је сањиво отворио очи, не показујући да је препознаје.Пришла му је сасвим близу.

– То сам ја, Жозефина. Молим те, пробуди се. Имали смо несрећуиспред замка. Напали су нас Дентонови људи, али успели смо да ихотерамо. Ти си тада повређен, али сада ти је боље.

Успео је да држи очи отворене све време док му је причала. Учинијој се да је чак чуо и схватио њене речи, али није могао да говори.Погледао је према крчагу на сточићу.

– Хоћеш ли воде? – упита она жељно. Ово је вероватно добар знак.Он трепну у знак потврде. Скочила је и широм отворила врата. Ганкури доктор одмах су били на ногама.

– Шта је било? Шта се десило? – брзо су прошли поред ње и ушли уњегову собу.

– Пробудио се – рече она осмехујући се кроз сузе. – И хоће да пијеводу. Смем ли да му дам?

– Дајте му, али само мало. Да видим како ће да реагује – речедоктор пипајући му чело. Она заобиђе кревет, нали му воде у чашу ипажљиво принесе уснама. Отпио је један мали гутљај, али вода поче даклизи низ његов врат. Да ли му је опет лоше?

– Немојте више. Незгодно му је да пије док лежи, а не смемо да муподижемо главу – рече лекар.

Она насу воду у сасвим малу шољу, таман за један гутљај. Принеламу је. То је успео да прогута. Уз то је тако погледао да није знала шта ћеод среће. Сад је била сигурна да је препознао.

– Госпођице, хоћете ли сад да изађете? Позваћемо Вас мало касниједа дођете опет. Очигледно је Ваше присуство благотворно за његовостање.

Она изађе сва срећна. Пробудио се! То је нешто најлепше што седесило у последњих неколико дана. Он се пробудио.

Доктор изађе мало касније. Накашљао се. Она му приђе забринуто.– Знате, он се пробудио. За сада је то једина добра ствар. Није више

у коми, али рана још увек није добра. Морамо да будемо спремни насве.

– Не! То није могуће! Па чекали смо да се пробуди . . . – онаузнемирено поче да хода по соби.

– То је био само један од проблема. Стање је још увек неизвесно.Господин Ганкур је већ послао по његовог кума, војводу Лампера,пошто нема блиских сродника.

– Не. То не може бити – кршила је руке.

5353

– Можете да уђете код њега. Он је сада будан. Можда ће мубити чак и боље. Само сам хтео да кажем да је веома слаб. Кадби некако могао мало да поједе нешто, да се мало покрене. Тоби био добар знак.

– Да му дамо да једе?– Не, треба сам да потражи и почне да се помера. Све што указује

да му се враћа снага и воља за живот, биће добар знак. Можете дауђете код њега. Ви сте му већ донели побољшање. Успели сте да гаповратите из коме. Можда ћете успети и да га убедите да ојача ипобеди болест која га захвата.

– Болест? Да га убедим? – постајала је тотално слуђена. Неспавањеје показивало последице. Требало јој је мало дуже времена да схватинеке ствари.

– Па, евидентно је да имате одређен утицај на његову вољу да намсе врати. Идите код њега и убедите га да оздрави. Не знам како тодругачије да Вам објасним. Мало сте уморни, а и ја сам.

Она полако уђе у његову собу. Сад је био будан и није скидао пог-лед са ње. Пришла му је. Гроф помери мало руку, тражећи њену.Ухватила га је обема рукама.

– Франсоа. Пробудио си се. То је најважније.– Жозефина . . . – промукло, једва чујно рече он. Њој поскочи срце.

Вратила му се и моћ говора. Можда има наде и да устане. Бићестрпљива до тада.

– Ту си – рече опет он, а она климну главом.– Ту сам. И немам намеру да одем. Нешто си ми обећао. Чекам да

извршиш обећање.Он мало накриви усне у осмех. Још није био онај стари, али и ово

јој је довољно за сада. Очи му засијаше, као да се сетио о чему се ради.– Хоћу. Бићеш ту?– Да. Ту сам.Он затвори очи, али сада је могла да му чује уједначено дисање.

ренула се. Буновна, није одмах могла да се сети где сеналази, али онда схвати да је заспала на столици,наслоњена на његов кревет. Преплашена, брзо јепогледала у њега. Ко зна колико је прошло.PP

5454

– Знао сам да ти је неудобно, али видео сам колико ти је санпотрбан. Колико дуго ниси спавала?

– Не знам. Неколико дана. Јеси ли добро?– Боље ми је. Позови болничарку, а ти изађи мало и

протегни ноге. Дођи касније. Нека донесе топлу воду.Она устаде. Већ је сва утрнула. Пре него што је изашла да га

послуша, саже се и спусти му један нежан пољубац на усне. Он сенасмеши.

– Боље пожури, да не морамо да мењамо чаршаве, а за нежности севрати касније.

Она поцрвене и пожури да га послуша. Ослушкивала је из предњесобе, а онда оде да се умије и одмори.

Кад је предвече ушла у његову собу, осетила је да му се враћа доброрасположење. Срце јој је поскочило. Сада, кад је био сасвим свестан, имогао да говори, одједном она осети како јој се језик поново везује учвор. Ни иначе није била нешто причљива особа. Села је поред њега,ловећи сваку промену на њему, добру или лошу.

– Мора да си се сва укочила ових дана на столици – рече он посленеког времена. Затворио је очи. Без обзира колико није желела да сежали, али од како се пробудио осетила је олакшање, а умор је почео даје стиже.

– Онако. Није ми тешко.– Видим да није, али мислим да би ти поред мене било много

удобније.– Поред тебе? – упита она.Он руком подиже мало покривач. Видевши њен поглед, насмеја се.– Као да си угледала вампира. Не бој се. Видиш да не могу да се

померам. Биће ти удобније и топлије, а ја ћу бити сигуран да нећешотићи кад се умориш и да си ту поред мене. Дођи.

Она оклевајући устаде. Он начини покрет као да ће јој направитиместо, мада су обоје знали да не сме и не може да се помера. Што дане? Шта би могло лоше да јој се деси? Тек што се повратио са ивицеживота, а можда ће му њено присуство помоћи. Ето, како кажу да јеона допринела да се пробуди. Увукла се опрезно поред њега, пазећи дага не додирне.

Примирила се као у неком ишчекивању. И он се није померао. Самојој охрабрујуће стеже руку испод покривача. Неколико тренутаканапето је ослушкивала његово дисање. Ћутао је, као да и он ослушкујењено. Одједном постаде свесна топлоте његовог тела поред себе.Врелина пређе у њу и попе јој се у образе. Бојажљиво погледа у њега.Он јој се осмехну и стеже јој прсте, а онда затвори очи.

Још неко време напето је ишчекивала шта ће даље бити, али он јеочигледно заспао. Онда се и она опусти и неосетно паде у сан.

Пробудила се кад је почело да свиће. Лењо се протегнула, па тек

5555

онда схватила где се налази. Мало се преплашено осврну премањему. Ваљда га није гурнула или ударила ноћас ако сепревртала у кревету, али он је посматрао кроз трепавице,осмехујући се.

– Лепа си кад спаваш. У ствари, увек си лепа. Само до сада нисамимао прилике да то видим из ове близине.

Она сва поцрвене и одмах устаде, огрћући јутарњу хаљину.– Како си спавао? – упита га не окрећући се да не види како је

узбуђена.– Никад боље. Ти чиниш чуда. Само твоје присуство је лековито.Она га погледа, сва зарумењена и опет сусрете његов поглед.– Позваћу болничарку.– Може, а после дођи да доручкујемо.– Гладан си? – обрадова се она.– Не нарочито, али могу да добијем апетит ако тебе гледам како

једеш. Видиш да ми преносиш позитивну енергију.Она брзо уђе у своју собу и наслони се на врата. Пријатно су

хладила, а она је била сва врела, као у грозници. Пришла је огледалу.Да, сва је зајапурена, као да је трчала. Једва дише.

Како јој је само било лепо и удобно поред њега. Није могла ни дазамисли да ће се тако опуштено осећати. Као да је коначно стигла кућипосле напорног путовања. Као поред неког у кога има поверења, когаје чекала целог живота. Ко је топао и сигуран, ко је воли и коме је онапотребна такође. Каква количина утисака од само једне ноћи лежањапоред њега. Он је у праву. Ништа лоше нема у томе да лежи пореддраге особе.

Приђе и испљуска се хладном водом. Није се више плашила. Садаје била само срећна.

Ганкур и доктор били су код њега. Рекоше јој да би могла мало даизађе на ваздух јер је њему много боље у односу на јуче.

Она узе своју кобилу и изјаха из дворца. Просто је заборавила какоје лепо на чистом ваздуху. Пазила је да се много не удаљава, јер јемало испала из форме ових дана. Не би баш била успешна у борби каопре неколико дана ако би је сад неко напао.

Боже, као да је било пре хиљаду година. Сад јој је јединасвакодневица и стварност постала брига за сваки његов поглед иудисај.

Кад је поново ујахала у двориште, Тепјер је био испред штале.– А, баш ми је драго да те видим – рече јој он, не коментаришући

много. Сада је за јахање опет обукла своје старо мушко одело, али сусви знали даје она девојка, и то баш она коју су тако дуго тражили.Није јој било криво због тога. Ионако би сазнали кад тад. Она ће остатии живети са њима.

– Немој да се удаљаваш много. Не бих могао поново да поднесем

5656

потрагу за тобом – добродушно је упозори. Она мало порумене,а он се загледа у њу. – Дакле, сад ми је јасно зашто је газдаполудео за тобом и онако нас намучио. И није ми жао што самсе и ја намучио са осталима. Ти си, дете, заиста нешто посебно.Драго ми је да смо те пронашли.

Она стидљиво окрену главу, али он настави.– Да, да. Не знам ниједну младу девојку која би успела да опстане

на твом месту у овом дивљем свету. Свака ти част, а шта си све моралада научиш да би се одбранила. Сад још више ценим то што си нампомогла оне ноћи у крчми. Сви се чуде тек сад кад су чули да сидевојка.

– Није то баш нешто . . . – поче она.– Како није! Сама самцијата успела си да нас, пијане будале,

ослободиш. И плус газду! И то од кога?! Дентона, који би нашег грофазубима заклао кад би могао. Да знаш, он би нас све побио само да нијебило тебе. Сада нам је свима јасније и нико више не гунђа што смоизбивали од куће ово време. Вредело је да те нађемо и доведемо. Самонемој опет да одеш.

– Па . . . – није била сигурна да треба са њим да разговара на тутему.

– Молим те! – уплашено узвикну он. – Сад, од како је рањен, немаприлике да ти се покаже у најбољем светлу, али треба да знаш да одњега нећеш наћи ни бољег човека, ни згоднијег мушкарца.

– Човече, шта то причаш? – приђе сад и његова пуначка жена.– Па хвалим нашег грофа. Да се девојка не предомисли и опет

збрише – брзо одговори он, а жена се одмах убаци.– Јесте, јесте. Од нашег грофа нема бољег. Хтеле би њега многе да

уграбе, али он је ипак пробирљив. Раније је био мало распуштен, алисад се сасвим променио. Шта ти је човече, шта ме гураш? – окрену сеона мужу, док јој је он давао знаке. Она се угризе за усну. – Ма девојканије глупа, зна она да процени праве вредности, шта имамо ми ту дајој објашњавамо – заврши она. Жозефина се осмехну.

Када се вратила већ се испред улаза скупила група људи, углавномгрофова гарда са путовања и њихове породице. Они зажагорише ипочеше да прилазе.

– Госпођице, морам да Вам приђем и лично Вам се захвалим Дазнате да Вам се сви дивимо, ако Вам само некад нешто затреба, можетебило коме од нас да се обратите и да тражите шта год хоћете.

- Ваши смо дужници – рече један.Окружили су је и почели и остали да прилазе, да се рукују са њом.

Деца су је из прикрајка гледала широм отворених очију, упијајућињену појаву. Смешкала се и захваљивала. Требало јој је баш доставремена да се са свима поздрави и проговори по коју реч.

Кад је коначно ушла, Ганкур јој пође у сусрет.

5757

– Па, видим да Вам је пријао излазак – насмеја се онзадовољно. Није побегла. Она му узврати осмех. Постао јој јевеома драг, нарочито од како је видела колико брине заФонблана. – Јесу ли Вас много угњавили?

– О, не. Никако. Они су . . . – није знала како да се изрази, није башбила вешта у томе. Боље је знала да користи мач него језик. Била им једрага, а и они њој. То је најважније и најлепше од свега.

– Јасно ми је. Зато сам Вас и послао напоље. Уши су ми пробилипитајући за Вас.

– Заиста? – упита она сва озарена. Никад у свом животу није ималапри-лике да се осети овако вољеном као ових дана. Осим што је воличовек кога она обожава, воле је и сви његови људи. Зар то није дивно?Од напуштеног детета, самог на свету, преко прогоњене девојке која јеуспела да се ишчупа из разних опасности, да доспе у овакав рај наземљи!

– Како је он?– Сада одмара.Болничарка је дремуцкала на лежају који су за њу спремили у

предњој соби кад је она ушла у његову собу. Чекао је. Она се осмехну, аон без речи помери покривач. Увукла се до њега, а он је загрли.Наслонила је главу на његово раме.

– Јеси ли лепо провела дан? Чуо сам да си доживела овације доле удворишту.

– Могуће. А ти?– Мало ми је боље, али сам био нестрпљив да те опет видим.– О!– Не, у реду је што си изашла. Ја сам спавао целог дана. То само

кажем зато што те жељно ишчекујем, али сада је све добро. Сада си ту –шапутао јој је на уво. Она подиже главу ка њему. Усне су му билесасвим близу. Она се примакну и спусти своје на његове. Осмехнуо се ипоново је сад он пољубио, а онда је заштитнички загрли и пољуби укосу.

– Сада ћемо само да лежимо и замишљамо како смо срећни – речеон. Она га још једном пољуби у образ. Онда су се умирили и самолежали једно крај другог без речи.

5858

утрадан се Жозефина пробудила пре њега.Посматрала је његово лице на првим јутарњимзрацима сунца. Како је леп. И добар. Срце јој сеширило при погледу на њега, чинило се да ће

пући од навирућих осећања. Изгледало је да му је боље, мада је још биоблед. Он као да осети да га неко посматра, па отвори очи. Осмехну сепоспано, приближавајући је себи. Тако им је, уз пољупце, почињаосваки дан. То је већ постајала устаљена навика.

SS– Драги мој господине, идем да се умијем и средим, а Ви останите

још у кревету да се излежавате – нашали се она, а он подиже обрве.– Драга моја госпођице, морам да Вам признам да ми је ово

излежавање веома досадило– Ох, жао ми је – приђе му она. Чим би се онерасположио, одмах су

је обузимали стари страхови да му се неће погоршати стање.– Дођи после доручка опет. Постаје страшно досадно, и почиње све

да ме боли.Она га уплашено погледа.– Не бој се, то је вероватно од излежавања, мишићи губе снагу.

Мораћу и на томе да радим кад се опоравим. Ето, можда ће ми раназацелити, али ће од мене остати само дрхтави старац без снаге.

– Не говори тако. Ти си мушкарац у најбољим годинама.– Добро, иди, али после дођи опет. Хвата ме нервоза од овог

лежања.– Хоћеш ли да читаш нешто? Или да ти ја читам?– Од читања ме боли глава. Дођи, само да будеш ту. То ће ми

одагнати нервозу. Обуци само јутарњу хаљину.Ушла је мало касније и приметила да му је тањир пун.– Ниси ништа јео. Требало би да почнеш – рече му кријући

забринутост.– Не могу. Дођи код мене.Она се мало збуни.– Па, ако се сећаш, већ сам те виђао у спаваћици.– Сад је дан.– Нема везе. Ионако нећу да те гледам. Ево, окренућу се на другу

страну, а ти само лези иза мене, ако те то брине.Она се брзо скину и леже поред њега. Није се окретао. Пружила је

руке и привила се уз њега. Он је прво ћутао, уживајући у топлинињеног тела. Онда се окрену према њој и пољуби је. Обгрлио је.

– Овако ми буде много лакше кад си ти поред мене. Не мислим наружне ствари – рече јој он у уво. Она осети његов дах све до прстију наногама. Затворила је очи и прибила се леђима уз њега.

Врло лагано крену руком према њеном образу, уздржавајући се одпрегласног дисања. Шћућурила се у његовом наручју као маче.Додирнуо је дланом мекше од свиле.

5959

Она се сва најежи. Затворила је очи. Његова рука клизила јењеним образом све до врата, изазивајући пријатно пецкањедуж њене кичме. Онда је лагано променила путању, пратећилинију њених леђа. Чудила се како му је додир лак и нежан, каолетњи поветарац.

Није журио. Имали су времена на претек. Окренула се према њему,широких зеница од којих су јој очи изгледале велике и црне као ноћ.Пружила му је усне и он их пољуби, а онда спусти усне на њено раме,са кога је померио танку тканину. Полако је одвезивао везицу којом јебила везана преко груди. Примирила се од слатке треме.

Није журио. Кад се врпца спаваћице олабавила, ослобађајући пут унеистражене дубине облих линија и удубљења, он је сасвим лаганопомери ослобадјајући јој раме. Сетио се њене белине оног дана кад јепрви пут доспела у његов замак. Добро скривано узбуђење поче дасавладава његову вољу, али он одоле. Вешто је избегавао осетљиваместа, кружећи нежно около, док она сама не смаче бртеле, унабубрелом ишчекивању.

Осећао је како цвета.под његовим прстима, пратећи их целимсвојим телом. Кад је по њеном дисању и покретима проценио да јој свеосим његових додира постаје неважно, он полако крену наниже.

Дочекала је његове руке топлом, добродошлицом. Он је пољубипозади у врат. Није више била свесна шта јој раде његове веште руке,почела је да се губи у олуји врелих таласа који су почели да протресајуцело њено тело. Тргла се кад га је осетила у једном од њих, али онзастаде, дајући јој времена да се привикне на његово присуство. Таласисе наставише под његовим вештим прстима и врелим телом иолакшање је преплављивало до последњег делића тела, упијајући га усебе до краја.

Требало јој је неко време да се сабере. Окренула се према њему ивидела да жмури, док му се ситне капљице зноја пресијавају на челу иголом рамену. Отворио је очи и погледао је. Она му пружи усне. Већ једобро знао њихов укус.

– Ја сам огладнео. А ти?– И ја. То је добар знак, зар не?– Одличан. Има нешто тамо на сточићу. Хоћеш ли да донесеш, да не

зовемо никог.Она устаде, придржавајући око струка остатке своје замрљане

спавићице. Пришла је сточићу на коме је стајао тањир пун хране, месаи хлеба. Није могла све да понесе док је држала тканину око себе.Гледао је уживајући у њеним витким линијама. Она га погледа унедоумици и ухвати његов топли, насмешени поглед. Осмехнула се иона, испуштајући белу тканину да падне на под. Искорачила је из ње,узела тањире и чаше у обе руке и понела их ка кревету.

– Хоћеш ли моћи сам или да ти ја дајем?

6060

– Из твојих руку могао бих и отров да поједем.– То ти сигурно нећу дати – насмеја се.– Знам. Дала си ми нешто много слађе.– Узми сад нешто мало да поједеш. Биће ти боље.– Већ ми је боље. Осећам се као нов. Као да ћу моћи сад

моментално да скочим одавде, истрчим напоље и вичем да ме целаФранцуска чује. Волим те.

– Ох !– А то би требало да значи ”и ја тебе” или ”не причај глупости”?– Па . . . Оно прво – спусти она поглед. Још није била у стању да

превали ту реченицу преко усана.– Пао ми је камен са срца. Куда ћеш?– Само да оставим тањире. Праве нам гужву у кревету.– О, то је онда у реду. У кревету има места само за нас двоје. Дођи.Он је привуче опет себи. Осетила је како губи контролу над собом и

препушта му се са слатким узбуђењем. Ово је било нешто сасвим новоза њу. Сад јој је било јасно како могу људи да полуде од страсти и радеразне глупости. И она је била спремна да због њега пристане на некеуступке, али неће му их још рећи. Неће му рећи да је луда за њим и даће пристати да буде његова како год он буде хтео.

Тек увече је изашла из његове собе, кад је требало да га обиђедоктор. Стари човек ништа не рече кад је виде разбарушену. Убрзо задоктором уђе и Ганкур.

– Па, видим да ниси губио време. Изгледа да је стратегија упалила.– Јесте. Вечан сам ти дужник. Твоје идеје су увек продуктивне. Шта

има ново?– Сутра очекујемо госте са добрим вестима. Мислим да ће све бити

у реду.– Одлично. Немојте да нас будите много рано. Бићемо уморни –

насмеја се он шеретски, а за њим и Ганкур.Погледао је испод ока румену девојку која је чекала у предњој соби.

Баш је срећник овај његов гроф.Мора и он да нађе себи неку девојку и заљуби се под хитно. Љубав

чини чуда.

6161

мали су целу ноћ пред собом. Лежао је налеђима, посматрајући је над собом. Намесечини је њено тело изгледало нестварнолепо, док је падала у занос над њим.II

– Дивна си – рече јој кад је легла исцрпљена поред њега. – Не знамшта бих без тебе.

– Осећања су обострана – рече она, опет избегнувши директнуизјаву љубави. Приметио је то, али за сада му је било довољно. Научиоје да буде стрпљив.

– Размишљао сам о нечему. Не знам како је било теби, али јанимало не жалим што сам се намучио док сам те пронашао.

Она загњури лице у његово раме.– Вероватно си добио оно што си тражио – рече тихо.– Знаш, нисам одмах био свестан шта у ствари тражим. Пошао сам

за тобом, желећи да те нађем и да будеш моја, али, временом самсхватио да . . . Не знам како да ти објасним. Мислио сам да си ти билаузрок моје потраге. И промене. У ствари си била само повод. Мислим,да ми се ниси десила у животу, ја бих сада био изгубљен човек.Пијанчио бих и блудничио, бежећи од досаде и самог себе. Ти си меспасила. Наишла си управом тренутку да ме покренеш да сепроменим. Вечно сам ти захвалан. У ствари, ти си ми два пута . . . Не,три пута спасила живот. Први пут када си ме нагнала да те потражими тако почнем да мењам свој живот.

– Ти си већ био спреман да се мењаш кад сам ја наишла. Само јетребао неко да те покрене.

– То си била ти. Не могу никада да заборавим тај дан. Нисам прематеби осетио само физичку жељу. То је било нешто као . . . препознавање.Знао сам да ћеш ми бити значајна особа у животу, али свест ми јесувише била замагљена пићем да бих то одмах схватио. Сад кад сеосврнем, видим да сам био сувише размажен. Увек сам веома лакодобијао све што бих пожелео. Очекивао сам да ми људи удовољавају.Кад сам се ујутру освестио, све ми се разбистрило, и још увек нисамзнао шта ми значиш. Само сам осетио неиздрживу потребу да тепронађем. Као да сам препознао да си ти лек за моју болест.

– Знаш, и ја сам често мислила на тебе. Да ми ниси онако пришаооне ноћи, можда бих и остала са тобом, али онда нас то не би довелоовде где смо сада.

– Знам шта хоћеш да кажеш. За вредне ствари у животу вреди сепомучити, јер онда будемо стварно свесни колико нам вреде. ако ихсувише лако добијемо, можда никада нећемо схватити њихову правувредност. Све док их, можда, не изгубимо.

– Драго ми је што сам те срела оног дана у крчми. Кад сам виделада си то ти, одузела сам се. Не само од страха да ћеш ме препознати,него од . . . неке треме. Уместо да одмах побегнем, ухватила сам себе да

6262

подсвесно желим да ме препознаш. Нарочито зато што си сеправио да ме не препознајеш, и пуштао ме да и даље слободноносим своју маску младића. То ми се чинило посебновеликодушно и охрабрујуће са твоје стране, а и ниси миизгледао више онако опасан и мрзак. Учинило ми се да си ипак добар,и да си се много променио.

– Нисам хтео да те уплашим, па да ми опет побегнеш. Тек што самте пронашао. У ствари, био сам луд од среће. Нисам знао како да сепонашам, шта да радим. Како да ти се приближим. Дибоа је добиозадатак да те не испушта из вида.

– Приметила сам то. Испрва ме уплашило, али онда сам схватиладаје то веома брижан гест. Да си хтео да ме зграбиш и присилиш дабудем твоја, не би ме пуштао да и даље играм своју улогу.

– Нисам знао за себе од бриге кад су нас ухватили Дентонови људи.Мислио сам да су и тебе заробили. Нисам смео ни да помислим шта бибило са тобом да су открили да си женско. Дентон је већ био сумњичав,и он ми је дао идеју да проверим твоје порекло. Одмах би посумњао даси Маргаритина ћерка коју кријем од њега. Знао. је да те тражим, алиније знао из ког разлога, и није знао да си то ти.

– Осећала сам се дивно кад сам успела да те ослободим. Била самслуђена од бриге да ће те убити, а ја нећу моћи да те спасим.

– Хвала ти. Молио сам се да побегнеш, да се спасиш, па макар да тевише никад не видим, а ти си се вратила да мене спашаваш.

– Мислила сам да то није лош начин да се настави наше . . .пријатељство.

– Уопште није, а кад смо већ код тога, шта кажеш да нашепријатељство унапредимо у нешто боље?

– Као на пример?– Као на пример, да се сутра венчамо.Она се придиже на јастуку, погледавши га уплашено као да је

полудео.– Франсоа, јеси ли добро? – пипнула му је чело, бојећи се да га је

сувише исцрпла, па му се стање погоршава.– Не знам како да схватим твоју реакцију. Је ли одговор позитиван

или негативан?– Али . . . Не можеш се венчати са мном. Ја . . . Ти . . . Мораш узети

неку која ће бити краљу по вољи. Не смеш га увредити женећи се исподсвог ранга.

– Ако те само то брине, не узрујавај се. Сутра стиже мој кум, војводаЛампер. Он је, надам се, то већ уредио са краљем.

– Како то мислиш?– Па, лепо сам му написао и објаснио ситуацију. Он је краљу

поуздан пријатељ још из периода кад је краљ био мали и кад су мубили потребни људи да сачува круну. И мом оцу је то било животно

6363

питање. Више је бринуо о младом краљу него о мени. Зато сенадам да ће успети да од њега добије одобрење. Поготово штосам му . . . овај . . . рекао да каже да си његова ванбрачна кћи.

– Шта?– Он и његова жена немају деце. За јединог наследника прогласили

су мене, још одавно. Према томе, суштински се ништа не мења. Имањећу ипак добити, а уз њега и тебе, као мираз.

– Мислиш обрнуто – насмеја се она нервозно. – Кад си то свеиспланирао и уредио?

– Ганкур је само следио неке моје инструкције. Послао му је писмочим смо сазнали да си Маргаритина кћи. Ту је била наша шанса.

– Чекај мало... – она се опет придигну, са оптужујућим погледом налицу. — То си, значи, уредио док си био у коми?

– Пааа . . .– Ти си све време био будан и смишљао планове, док сам ја

мислила да умиреш? – глас јој је добијао оштрији тон.– Е, није баш тако – поче он да се правда. Није желео да ово

прерасте у свађу. – Само сам хтео да . . . овај . . . добијем на времену ида се осигурам да нећеш отићи. Бојао сам се да ћеш се уплашити иотићи чим видиш да ми је боље. Овако . . .

– Овако сам испала будала која те неговала док су сви знали да сидобро? – глас јој је звучао љутито.

– Неее, чекај мало. Само Ганкур је знао да сам мало боље него штоизгледа. И доктор. Нико више.

– Наравно, а нарочито ја нисам смела да знам. Ти . . . Све време сизнао. Знао си да ћеш ме једино тако намамити у свој кревет. Каква самја будала!

– Чекај мало. Ја сам у међувремену испланирао наше венчање ичекао вести о томе да ли ће моћи да се спроведе, а друга ствар, ја те нина шта нисам присиљавао.

– Ја сам мислила да си беспомоћан . . . Зато сам и пристала дадођем у твој кревет.

– Па, мислим да је то био једини начин да обуздаш свој страх одмене. Да мислиш да сам тотално беспомоћан.

– Да, да. Само си ме тако слудео да сам добровољно дошла... –нервирала се она, али он је окрену према себи. Загледао се у њу својимтоплим очима, у којима севну несташна искрица.

– Знао сам да си помало дивља. И плашљива. И да ћеш доћи кодмене само ако мислиш да сам слаб и беспомоћан. И безопасан.

– А ти ниси био безопасан – дурила се она и даље. Он се насмеја.– Ако желиш, могу и даље да се претварам да ми је лоше. Баш је

било занимљиво, јер ти изгледа можеш да будеш само са некимбеспомоћним, ко не може да се брани . . . – задиркивао је он. Онаокрену главу, да јој не види осмех. Није више била љута, али није хтела

6464

то да му покаже.– Дакле, који је твој одговор? Хоћеш ли да постанеш моја

грофица? Или ти се више свиђа да ме напаствујеш у ванбрачнојвези? Рекао сам ти да је то све твој избор.

– А шта ти мислиш?– Не знам. Ниси ми рекла да ме волиш – дурио се он.– О, да, јесам. Кад сам мислила да си у коми.– У праву си. Заборавио сам. Значи, пристајеш?– Мислим да немам избора. Већ сам постала твоја жена. Сада још

само да то озваничимо. Зашто ме питаш, кад си све већ испланирао?– Морам да планирам. Иначе ћеш ми побећи, а сад мислим да је

време да мало одспавамо. Ускоро ће зора. Дођи поред мене. Не могувише да спавам сам, сад кад сам осетио како је лепо поред тебе.

– Не верујем да си често имао прилику да спаваш сам. Верујем даси скоро увек имао друштво за загревање кревета – рече му она сапрекором.

– Признајем, то је истина. Био сам такав . . . у неком претходномживоту, пре него што сам тебе срео.

утро је одавно свануло кад су се пробудили. Она се брзообуче. Испред је стрпљиво чекао Ганкур, листајућикњигу. Она га постиђено поздрави, али он је биољубазан. Ганкур брзо уђе у готову собу да му саопшти

новости.JJ– Брзо, говори. Шта је било?– Све је у реду. Војвода је доле, доручкује. Довео је целу делегацију.

Венчање ће се обавити данас. Све је припремио, за сваки случај. Чак једонео и венчана одела за обоје, и поклоне. И поздраве од краља.

– Могу ли да устанем, бар за своје венчање? Сад више нема потребеза толиком лежањем. Сав сам се укочио.

– Не бих рекао да сте толико укочени, господине грофе. Ипак сте семало разгибали последњих дана – насмеја се доктор који је управоушао у собу.

– Немојте само пред њом. Много се наљутила кад је чула да нисамбаш био толико болестан, мада ми је опростила превару. Имао самдобре разлоге да се претварам.

6565

– Војвода жели да вас види. Ту је испред.– Нека уђе.– Е, кад сам дочекао и тебе да оженим! – грмну са врата

људина од човека, проседи војвода Лампер.– Надам се да се чекање исплатило – насмеја се гроф. – Како је

краљ реаговао?– Добро је што смо га питали. Вероватно му не би било право да

нисмо. Обећава да ће једног дана бити велики краљ. Тешко онима којито на време не уоче, а има их поприлично. Било му је драго што сетражи његово одобрење, и одмах га је дао, нарочито кад сам муобјаснио околности. Ванбрачно дете, љубав међу вама, добро пореклоса обе стране . . . Знаш већ како то иде. Имаш дозволу, само још дакажеш ”да”, и онда си готов за сва времена. Зар ниси нестрпљив? –насмеја се он грохотом, а гроф кисело. – А сад, могу ли да видим тумладу девојку, моју хм . . . такозвану ћерку, која је изазвала оваквуузбуну и потеру. Чак сте и мене, овако старог, натерали да јурим закраљем, лажем и смишљам лукавства како би он пристао на ваш брак.

– Ево је испред, чека.Они позваше Жозефину. Ушла је, мало са тремом, пошто су је ћутке

сви гледали, а онда јој крупни војвода пође у сусрет.– Дете моје! Тако си дивна и нежна. Није ни чудо што је Франсоа

полудео за тобом и мене натерао да радим неке ствари које сам седавно зарекао да нећу више. Дођи да те загрли . . . твој новооткривениотац – он се насмеја и она нестаде у његовом великом наручју. – Донеосам ти венчаницу. Пробаћеш је после, ако треба да се сузи. Види какоси танка и фина. Можда би требало краљу да набацимо и неку реч ипокренемо питање твог наследства.

– Каквог наследства? – збуни се она.– Па, твоје мајке. Маргарита је била наследница великог имања.

Дентон је то преузео на врло чудан начин, најблаже речено. Баш бихволео да му видим лице кад краљ нареди да му се оно одузме. Мислимда је било крајње време. Краљ није глуп, кажем вам. Чак су до његадопрле гласине и прутужбе на Дентоново понашање. Мислим да ће мубити веома драго да нареди нешто по том питању. Чак могу да тврдимда и он сам већ има нешто на уму. Можда је зато тако лако прихватиомоју климаву причу о ванбрачној ћерки. Вероватно му недостаје поводза одузимање имања Дентону. Сад има добро оправдање и разлог.Драга моја, велика си срећница. Добићеш дивног мужа, а уз њега,највише његовом заслугом, и велико наследство и добро порекло. Ја ћумало да припомогнем у овом последњем. Мало стижу са закашњењемали у принципу, за добре ствари никад није касно, зар не?

Жозефина и Франсоа се погледаше.– Морам да пожурим и спремим се за венчање. Моја драга је сада

богата наследница, бојим се да се не предомисли – рече Франсоа. Она

6666

га прекорно погледа.– Хајде, хајде. Не устручавајте се од нас. Слободно можете да

се пољубите. Нагледао сам се у животу свега и свачега, баш самжељан да мало гледам заљубљене парове – охрабри их војвода.– А нарочито оне који се заиста, истински воле и који су то доказалисвојим понашањем.

Они се пољубише. Било је толико тога што треба надокнадити, дамало публике за пољубац није била велика сметња.

KRAJKRAJ

6767