BibliotekaROZE PATIKICE

kwiga prvaBALETSKIM KORAKOMtre}e izdawe

Naslov originalaBEATRICE MASINIA PASSO DI DANZACopyright © 2005, Edizioni EL S.R.L., Trieste, ItalyZa izdawe na srpskom jeziku © Kreativni centar 2006

Ilustracije Sara Not (Sara Not)

Urednik Dejan Begovi}

LektorAleksandra Markovi}

Priprema za {tampuGoran Ratkovi}

Izdava~Kreativni centarBeograd, Gradi{tanska 8Tel./faks: 011/ 3820 464, 3820 483, 2440 659info@kreativnicentar.rswww. kreativnicentar.rs

Za izdava~aQiqana Marinkovi}, direktor

[tampaGrafiprof

Tira`3000

ISBN 978-86-7781-500-4

Objavqivawe ove kwige pomoglo je Ministarstvo inostranih poslova Republike Italije

BALETSKIM KORAKOM

Beatri~e Mazini

S italijanskog prevela

Vesna Mostarica

Академија је балетска школа из романа, с правилима као из романа, у којој се све одвија као у роману. Личи на многе праве балетске школе, али није ниједна од њих. Истинит је, међу-тим, труд који сваки од главних ликова улаже да би остварио свој сан.

�

JEDAN SASVIM OBI^AN DAN

– И један, и два, и три, и четири. И један, и два, и три, и четири. Ана, пази на запешће. Франсин, рамена. И три, и четири…

Зоја мрзи plié.* Одувек га је мрзела, још откад је има-ла само седам година. Никада није схватала смисао те вежбе. Уз то, у plié-у су њена стопала непријатно тежила да падну на унутрашњу страну. Паф, млитава и слаба, а таква нису смела да буду.

– Зоја, исправи стопала. Сасвим равна. Равна, јасно?Ето, баш то. Равна као тањирићи. Равна као риба

лист спљоштена на дрвеном поду. Зоја замишља дуг низ риба лист, поприлично мртвих, распоређених у истим размацима, у три реда, замућених очију. Мадам Оленска би њима била задовољна, зар не? Пљоснате да пљоснатије не могу бити.

То јој је смешно, али смех успева да замаскира ка-шљем. Мадам Оленска је свеједно прострели погледом.

* Plié (франц.) – балетска вежба уз штап (прим. прев.).

�

Не сме да се кашље, не сме да се кија, не сме да се чеше, не сме да се смеје. Да ли сме да се дише, молим? Има дана када је одговор увек и једино „не“.

Зоја фркну, али веома тихо, дуну кроз нос као да је сврби. А за све то време вежба горе-доле, горе-доле, мали лифт којим теледиригују музика и наредбе мадам Оленске. После извесног времена више о томе не мисли, схватa да о томе више ни не размишља, а тако је, кажу, у су-штини добро. Али, ако њено тело ради оно што треба да ради, добро је и послушно (скоро увек, бар), како то да се њена глава толико буни?

Питање личности, вероватно. Зоја у огледалу угледа, само на трен, за време једног кратког renversée-а,* пра-зно и савршено Лајлино лице, као лице неке луткице. Лајла, са акцентом на последњем а, јер је mademoiselle** Францускиња. Она се никада не буни. Не кашље, не чеше се, не брбља. И све што ради је савршено, толико савршено као да у то не мора да улаже никакав напор и не мора да се доказује: довољно ју је гледати.

Па ипак, Зоја никада није пожелела да буде на ње-ном месту. Иако је Лајла најбоља од свих, па самим тим

* Renversée (франц.) – окрет у балету (прим. прев.).** Мademoiselle (франц.) – госпођица (прим. прев.).

�

и миљеница мадам Оленске. Заиста личи на ону лутку са кључићем на леђима, која се навије и увек се креће на исти начин, истим низом покрета, онако како је неко други замислио. Зоја је задовољна што је права девој-чица која греши, петља и прави збрку. Иако није савр-шена. А овде, на Академији, реч савршенство је уклесана златним и сјајним словима изнад свих врата, реч која блиста и захтева да и ти блисташ.

Клап, клап, клап. Пљеснувши три пута рукама, мадам Оленска разбија чаролију. – Час је завршен, можете ићи, au revoire – каже, као сваког дана. А они, као у хору, запевајући одговарају: – Au revoire, Madame.* Зоји не по-лази за руком да добро изговори оно слатко француско р, иако је, мора да призна, пробала хиљаду пута пред огледалом. Наравно, Лајли те речи клизе са усана слат-ко као мед, француски мед. Miel.** Али само стрпљиво: с оне стране тих врата можеш слегнути раменима, мо-жеш се кришом искревељити … нико те неће пријави-ти, Лајла је свима антипатична.

Једна рука се провлачи испод Зојине: то је Леда. – Још увек ти иде на живце? – шапуће, хватајући корак са дру-гарицом. То јој теже пада јер је висока, одједном је мно-го израсла и већ личи на тинејџерку, док Зоја још увек има грађу и стас девојчице. То је баш чудно: годинама су

* Аu revoire Madame (франц.) – до виђења, госпођо (прим. прев.).** Miel (франц.) – мед (прим. прев.).

�

биле исте, а сада је Леда кренула као ракета, као да се ње-ном телу жури. А она није: још увек је иста. У њиховом пријатељству се, међутим, ништа није променило.

– Не, не иде ми на живце – скоро невољно признаје Зоја. – Сама себи идем на живце зато што ме она нер-вира. Хоћу да кажем, то је глупо. Она је таква и ту не може ништа да учини, није она за то крива.

– А можда се ни њој не свиђа што је таква каква је. Шта ми о томе у суштини знамо? – каже Леда пуна ра-зумевања. Драга Леда, толико је племенита. Није само добра, онако обично добра: баш је племенита, пажљива према другима, има обзира према њиховим осећањима. И зато је Зоја толико воли.

Разговор се ту завршава, нема више времена. До тог тренутка сви су били врло тихи, врло мирни: нема тр-чања по ходницима Академије. Али сад, на прагу свла-чионица, дечаци на једну, а девојчице на другу стра-ну, као да их је спопала грозница, неко лудило које их одједном преображава: ту се гура, мува, трчи према клупама на којима их чека одећа, мање или више сло-жена, забијена у велике торбе са џеповима закачене на вешалице. Сад није важно да ли је једна чарапа обрнута наопако, да ли је крагна на кошуљи остала савијена ис-под дуксерице: савршенство је реч која је закон само у оквиру Академије. Напољу, у спољном свету, нико на то не обраћа пажњу.

А сад је време за повратак кући.

�

Зоја се још није сасвим навикла на осећање поноса које јој сваког јутра стеже грло као тесан шал док про-лази кроз бочни трем Балетске академије, своје школе, најважније школе у граду, земљи и скоро целом свету, и пролази кроз улаз за уметнике. Иако се то дешава већ пет година. Али на неке ствари човек се никада не навикне.

Излажење, наравно, не делује на исти начин: кад излазиш, трчиш ка нормалном животу, пријатељима, породици, игри. Супротан правац, долазак, изазива у њој узбуђење. Сада, међутим, док излази, иде према ау-тобуској станици и чека сама да дође њен аутобус, има друго осећање, исто тако познато и прецизно: веома мало, веома слатко олакшање. Стићи ће кући (потпуно сама: то право је освојила управо ове године и та сло-бода да иде сама, као одрасла особа, још увек је узбуђује) и зазвониће на врата, само једном, и мама ће отворити и загрлити је. Лепо је знати унапред да ће се то догодити. Затим ће ту бити ужина, можда торта, слатки кексићи, а онда ће мало гледати ТВ. Мама ће сести поред ње, то ради увек кад има времена, а време готово увек нађе, и гледаће, не размишљајући превише, оне цртаће о вешти-цама и малим вилама који су, мање-више, исти. Зоја ће испразнити главу гледајући тај ковитлац боја, чаробног праха, зачараности, јер то није права прича која треба да се прати, већ само клупко слика, па ће полако, пола-ко, скоро неприметно, клизити према мами, све док се

10

цела не наслони на њено раме, као неки лењивац, мли-тав од сна и жељан мажења. А у том тренутку…

– Мама, зашто волиш само Зоју?Од пре неколико месеци то је Мартина омиљена ре-

ченица, а Зоја не зна да ли да се на то насмеши или да јој буде мало непријатно. Свакако, Марта је мала, треба је разумети: већ шест година је треба разумети и Зоја се на то већ навикла, иако јој није увек лако. После те ре-ченице уследи скок на тросед и у нежан загрљај који ју је повезивао с мамом увлачи се нешто мало али упорно. Марта се пробија између њих као тврдоглава гусеница и врти се све док их не раздвоји. Да ли је заиста љубо-морна? Или је то само нека игра, неки мали ритуал, као онај који везује њу и маму?

– Знаш да вас све три подједнако волим – каже мама са изразом некога ко понавља рефрен не размишљајући о речима које изговара. – Знаш то, зар не?

– Да, али хоћу да гледам цртаће с вама.Дует постаје трио који, мало-помало, склизне у ма-

лопређашњу нежност, уљуљкан неразумљивом јапан-ском музичком најавом коју Марта пева напамет, декла-мујући бесмислене звуке апсолутно тачно.

– О, гле, гле, уточиште је комплетно попуњено. – Зоја осећа како се над њу надвија сенка, сенка која јој дотакне образ млаким пољупцем. Је ли искрен тај пољубац? Не зна.

11

Некада су она и Сара заиста биле пријатељице. Разлика из-међу њих је само три године, увек су биле блиске, иста соба, исте игре, а Сара ју је шминкала и пре-свлачила као своју живу лутку и с поносом ју је показивала другари-цама, помало завидним, јер су све, сиротице, имале само браћу. Онда су се ствари измениле. Зоја се уписала на Академију, дошла је Марта. Нова кућа с посебном собом за сваку, различити животи, различите обавезе. Сара је сад већ велика, сад се заиста шминка, иако кришом, и тешко оном ко је изда, уосталом, Зоји то никад не би ни пало на памет, а Марти можда би, она је та која превише прича. Али између њих две појавила се нека суздржа-ност, као да су само другарице у клупи које је грешком спојила нека расејана учитељица, немају ничег заједнич-ког, немају никакву жељу да открију да ли имају нешто заједничко: све што је некад било и чега више нема.

– Дођи и ти, хајде – каже мама Сари, која се баца на тросед гласно дишући и допушта Марти да се извуче из свог склоништа и свали на њу. Све су једна уз другу, накратко. Онда крене одјавна шпица за цртаће и Марта се извлачи. – Сад морам да идем да се играм. – Ето, тај тренутак се изгубио: и Сара устаје и одлази, не гово-рећи ништа. Још неколико тренутака и мама ће поћи за њом. Али сада је још увек ту, цела припада Зоји.