• Сви људи имају звезде, али оне свима не значе исто. За оне који путују звезде су водичи. За друге, оне су само мале светиљке. За научнике оне су проблеми. За мог пословног човека оне су биле злато. Али све те звезде тамо горе ћуте. Али ти, ти ћеш имати звезде какве нико нема …

• – Шта хоћеш да кажеш ?• – Када будеш ноћу гледао у небо, будући да ћу ја живети на једној од

њих, будући да ћу се ја смејати на једној од њих, теби ће се чинити као да се све звезде смеју!

• И он поново прсну у смех.• – А када се утешиш јер човек се увек утеши, бићеш срећан што си ме

упознао. Увек ћеш ми бити пријатељ. Желећеш да се смејеш са мном. И понекад ћеш отворити свој прозор, тако, из пуког задовољства … А твоји пријатељи ће се чудом чудити када виде како се смејеш гледајући у небо. Тада ћеш им рећи:

• – “Да, звезде ме увек увесељавају!“• А они ће сматрати да си луд. Уваљиваћу те у грдне неприлике …• И он се поново насмеја.• – То ће бити као да сам ти, уместо звезда, поклонио хрпу малих

прапораца који умеју да се смеју …• Мали принц (Антоан де Сент-Егзипери)

.

Замислио сам постојање огромне узарене лопте која виси у леденој празнини, и ни на шта се не ослања, на много милијарди километара од суседних звезда, мајушних светлуцавих тачака, за које се зна само да постоје, мада ни то поуздано, зато што звезда може да нестане, али се њена светлост још дуго шири на све стране, тако да се, значи, о звездама у ствари не зна ниста осим да је њихов живот страшан и бесмислен, ако је свако њихово кретање у простору заувек предодређено и потчињено законима механике који не остављају ни најмање наде у случајан сусрет.И ми се, људи… као срећемо, смејемо, ударамо једни друге по рамену и одлазимо, али у некој посебној димензији, куда понекад преплашено завирује наша свест, ми исто тако непомично висимо у празнини, где нема врха ни дна, ни јуче ни сутра, нема наде да се приближимо једни другима… ми судимо о ономе што се са другима десшава на основу варљивог треперења, и читав живот идемо у сусрет оном што сматрамо светлошцу, иако њен извор можда већ одавно не постоји…-Гледаћеш ноћу звезде. Моја је исувише мала да бих ти показао где се налази. Боље је овако.

• „Мхм… да видимо. Била једном једна тужна звезда. Звала се Сара. Живела је између неба и земље, у месту где живе све тужне звезде које сањају о томе да неком морнару осветле пут. Имала је на себи најлепше боје, али није могла да сија јер није имала тужног морнара да му осветли пут. Остале звезде полако су напуштале њен свет. Свака је налазила некога да му најлепше светли. Сара је била сама. Заволела је свој тужни свет јер за друге светове није знала. На другом крају планете постојао је тужни морнар. Тужан јер није имао своју звезду. Гледао је небо сваке ноћи и питао се када ће се његова звезда појавити. Није знао да тужне звезде за тужне морнаре станују негде између неба и његовог брода. Једног, наизглед, сасвим обичног дана море је полудело. Тужни морнар вукао је канапе, спуштао сидра, борио се са ветром који је наносио таласе. Највећи талас додирнуо је звезду Сару и она је испала право из свог света у руке морнара. Морнар је чврсто стегао уплашену звезду. Коначно је ту, помислио је, коначно имам своју звезду. Сара се тресла, дрхтала је од страха. Убрзо се насмејала. Схватила је да је то тужни морнар и да она сија. Олуја се примирила, а брод пристао на копно. Морнар и звезда Сара били су нераздвојни.

Данас знамо зашто звезде "падају", али некад давно док је то још била тајна за све смртнике, човек је у тој појави видео нешто симболично, неку небеску, или божју поруку. Све има свој узрок и последицу и чинило се сасвим бесмислено да се нешто тако упадљиво као сшто је звезда падалица наједном догоди без неког нарочитог разлога. У звездама падалицама тражени су скривени знаци.Умире онај чија звезда пада. Или се то његова душа пење на небо. У то верују Срби, али и неки други народи. Код Срба се још веровало да падалица значи да је неко утекао из заточениства, и да о томе не треба причати јер ће иначе бегунац бити ухваћен. Најпознатије веровање је да ће се испунити жеља замишљена у тренутку кад небом пројури звезда. Међутим, код већине народа звезда падалица ипак претсказује неку несрећу, често смрт или рат.Од давнина се прича да на земљи има људи колико звезда на небу, тако да свако има своју звезду.Лична звезда нас стално прати, куд год да пођемо, стално је са нама. Наша звезда никад не спава већ неуморно бди над нама.И међу звездама има добрих и лоших. Живе са Сунцем и Месецом, чине једну породицу, стално се крећу и договарају.

СКИНУО БИХ ТИ ЗВЕЗДЕ С НЕБА.РОЂЕН ПОД СРЕЋНОМ ЗВЕЗДОМПРЕКО ТРЊА ДО ЗВЕЗДАКО НА ЗВЕЗДЕ ЛАЈЕ ИСПАШЋЕ МУ ЗУБИ.ЛАЈЕ КАО ПАС НА ЗВЕЗДЕ.ХРАБРОМЕ ПОМАЖУ И ЗВЕЗДЕ.ОБОГАЋЕН СИРОМАХ И ПО ДАНУ ЗВЕЗДЕ ВИДИ.НЕЗНАЊЕ ЈЕ НОЋ БЕЗ МЕСЕЦА И ЗВЕЗДА.Буди скроман јер си створен од земље. Буди племенит јер си створен од звезда.Циљајте према месецу! Чак и ако га промашите, завршићете међу звездама.

Звезда у чијим је грудима нешто куцало

Илустрација Иве Савић 8/4

Мирослав Мика Антић

• Мирослав Мика Антић (14. март 1932, Мокрин — 24. јун 1986, Нови Сад) био је српски песник. У родном Мокрину похађао је Основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у Београду. Живео је у Новом Саду. Пре него што је постао познат бавио се разним пословима - био је морнар, радио je у луткарском позоришту. Сем писања бавио се и сликарством, новинарством и филмом. Био је и уредник листа „Ритам“ и „Дневника“ у Београду и „Младог поколења“ у Новом Саду.

Другари,Како вам се

допала презентација?

Ух...,НИНА ,па

ти си стварно сјајнанаставница!

Катарина Анђелковић 6/3

Николина Стевановић 6/3