1

ЕНДОКРИНЕ ЖЛЕЗДЕ

Ендокрина регулација у организму човека обавља се хемијски активним супстанцама – хормонима, које луче ендокрине жлезде. То су жлезде са унутрашњим лучењем које, за разлику од егзокриних (жлезде са спољашњим лучењем), немају одводне канале и своје продукте излучују директно у крв.

ВРСТЕ ХОРМОНА И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ У КОНТРОЛИ ФУНКЦИОНИСАЊА ОРГАНИЗМА

Продукти ендокриних жлезда су хормони. То су сложене органске материје које поседују низ специфичних својстава, а нека од њих су следећа:

- сваки хормон делују само на одређене органе и функције, изазивајући специфичне промене;

- хормони делују само на одређена ткива, односно на ћелије које имају рецепторе за препознавање одређеног хормона;

- они су активни у малим концентрацијама;

- хормони не делују на органе, односно на жлезде које их синтетишу, већ на органе или ткива која су удаљена од тих жлезда;

- пошто се релативно брзо разлажу у ткивима, за одржавање довољне концентрације хормона у крви неопходно је да их ендокрине жлезде стално продукују;

- имају релативно мали молекул, што им омогућава пролазак кроз капиларе и ћелијске мембране;

- знатан број хормона не поседује специфичност врсте, што има велики практичан значај јер људи могу користити неке животињске хормоне као замену за оне које им недостају.

Основна улога хормона је да утичу на различите метаболичке процесе у организму. Све ендокрине жлезде су међусобно функционално повезане (Слика 1). Поремећај функције једне жлезде утиче на функцију друге жлезде. Овај поремећај функције огледа се у њиховој појачаној секрецији (хиперфункција), односно смањеној секрецији (хипофункција).

Слика 1. – Ендокрине жлезде1

1 http://www.maturski.org/

2

Хормони и нервни систем заједно учествују у регулацији важних функција у организму (неурохуморална регулација) човека и животиња, те повезују различите органе и ткива у једну јединствену функционалну целину.

ХОРМОНАЛНА РЕГУЛАЦИЈА

Хипофиза. – Хипофиза је најважнија жлезда са унутрашњим лучењем у човековом организму јер утиче на рад свих осталих жлезда (Слика 2). Она лучи већи број хормона. Предњи режањ хипофизе лучи:

- хормон раста

- пролактин

- стимулине.

Слика 2. - Хипофиза2

Задњи режањ хипофизе лучи окситоцин и антидиуретични хормон.

Хормон раста утиче на издужење цевастих костију. Недовољно лучење овог хормона код људи доводи до заустављања раста. Међутим, ако се у младости лучи већа количина хормона раста, јавља се џиновски раст (Слика 3). Када до тога дође у зрело доба, јавља се обољење акромегалија које се манифестује низом поремећаја у организму, као што је разрастање кратких костију шаке и стопала, костију лобање и доње вилице (Слика 4). Уши, нос и глава се знатно повећавају, шаке и стопала се прекомерно развијају, кичма се деформише, усне и језик задебљавају.

Слика 3. – Џиновски раст3 Слика 4. - акромегалија4

Пролактин је хормон који подстиче млечне жлезде на лучење млека. Он се интензивно излучује неколико дана после порођаја.

Стимулини подстичу рад других жлезда са унутрашњим лучењем, и то кору надбубрежних жлезда, штитну жлезду и полне жлезде. Због тога предњи режањ хипофизе представља функционални центар ендокриног система. Стимулини које лучи предњи режањ хипофизе механизмом повратне спреге одређују интензитет лучења свих осталих хормона. Ако дође до смањења концентрације неког од тих хормона у крви, то стимулативно делује на хипофизу да лучи одговарајући стимулин. Он затим делује на одређену жлезду, појачавајући њену секрецију.

2 mlacko46.wordpress.com3 http://www.novosti.rs/4 http://www.savetovalistezabebe.com/

3

Уколико се концентрација хормона у крви повећа, престаје лучење стимулина, а самим тим и тог хормона.

Окситоцин је хормон који изазива контракције глатких мишића зида материце, што доводи до порођаја.

Антидиуретични хормон (АДХ, адиуретин) има улогу у регулисању промета воде у организму. Разарањем задњег режња хипофизе долази до повећаног губитка воде путем мокраће.

Хипофиза је директно повезана са централним нервним системом, и то путем нервних влакана која улазе у хипоталамус. Жлезде са унутрашњим лучењем повезане су вегетативним нервним системом који регулише њихов рад.

Неуроендокрина регулација састоји се у повезаности нервног и ендокриног система, а то је неопходно за нормално функционисање организма. Веза између хипоталамуса и хипофизе остварује се путем нервних влакана, као и путем специјалног крвотока. До хипофизе тако доспевају нервни импулси из хипоталамуса, а путем крвотока долазе специјални неуросекрети који стимулишу рад хипофизе на лучење хормона.

Лучење сокова за варење у желуцу, цревима и панкреасу регулишу хормони и нервни систем. Секретин је хормон који луче ћелије дванаестопалачног црева. Путем крви он доспева до панкреаса, изазивајући лучење панкреасног сока који је пун ензима за варење. Осим секретина, ћелије дванаестопалачног црева луче још два хормона:

- хормон који утиче на пражњење жучне кеси (холецистокинин), а тиме и на варење масти, односно који припрема храну за варење масти и

- хормон који регулише секрецију желудачног сока.

Штитна жлезда. – Тироидеа, односно штитна жлезда налази се на предњем делу врата, испод гркљана, и покрива почетни део душника (Слика 5). Тироксин је хормон штитне жлезде неопходан за нормално одвијање животних функција.

Функције тироксина су следеће:

- делује на оксидационе процесе у ћелијама, па тако утиче и на базални метаболизам; повећане концентрације тироксина повећавају метаболички ниво, и обрнуто; убрзавањем метаболизма троши се више кисеоника и хране, те се тиме губи на маси, а због повећаног сагоревања хранљивих материја ослобађа се више топлоте и повишава телесна температура;

Слика 5. – Штитна жлезда5

- делује на раст, а његова хипофункција доводи до заостајања у расту и умном развоју;

Појачано лучење тироксина доводи до Базедовљеве болести. Симптоми овог обољења су смањење телесне масе, исколачене очне јабучице, убрзан пулс, знојење, узнемиреност и подрхтавање руку (Слика 6).

Смањено лучење тироксина доводи до гушавости (Слика 7), а јавља се као последица недостатка јода у води и храни. Јод је неопходан за синтезу тироксина; ако га нема довољно у организму,

5 http://www.hashimoto.rs

4

штитна жлезда се увећава да би надокнадила тај недостатак, али се лучење хормона ипак не повећава.

Слика 6. – Базедовљева болест6 Слика 7. - Гушавост7

Параштитне (паратиреоидне) жлезде налазе се уз штитну жлезду, са обе стране по две (Слика 8). Оне луче хормон који регулише метаболизам калцијума и фосфора у организму. Недостатак тог хормона проузрокује смањење концентрације калцијума у крви, што доводи до повећане раздражљивости, грчева скелетних мишића, ждрела и једњака и на крају до смрти. Такође може

довести до поремећаја у костима и зубима. Са падом концентрације калцијума долази до повећања концентрације фосфора у крви.

Међутим, појачано лучење хормона параштитне жлезде доводи до смањења концентрације фосфора у крви, а до повећања концентрације калцијума. Тај калцијум је пореклом из костију и зуба, што изазива њихову деформацију.

Слика 8. – Параштитне жлезде8

Грудна жлезда или тимус налази се у грудној дупљи, иза грудне кости (Слика 9). Тимус је најактивнији око треће године живота и стално се повећава до пубертета. После пубертета њена

величина се смањује. Функција грудне жлезде још није довољно испитана. До сада је ипак поуздано утврђено да она има веома важну улогу у сазревању неких врста белих крвних зрнаца.

Тимус игра важну улогу у сазревању Т лимфоцита и развоју имунолошке толеранције. Т лимфоцити су одбрамбене ћелије које могу да препознају и елеминишу разне стране факторе. Имунолошке (одбрамбене) ћелије препознају ћелије организма као ”своје” и не реагују против њих, постоји имунолошка толеранција. У противном ако дође до ракције одбрамбених ћелија против сопственог организма

долази до настанка аутоимуних болести.

Слика 9. – Грудна жлезда9

6 http://e-learning.studmed.unibe.ch7 http://www.hashimoto.rs8 http://www.zdravstveni.com9 http://jacanjeimuniteta.blogspot.rs

5

Надбубрежне жлезде су парни органи полумесечастог облика и налазе се изнад бубрега (Слика 10). Састоје се од два анатомски и физиолошки одвојена дела: спољашњег – коре и средишњег – сржи.

Слика 10. – Надбубрежне жлезде10

Срж лучи хормон адреналин. Он делује на аутономни нервни систем који подстиче рад срца и крвних судова, подиже крвни притисак, утиче на рад глатких мишића и на потрошњу енергије. Овај хормон се лучи посебно у алармантним условима када је организам суочен са екстремним условима као што је, на пример, стрес.

Кора надбубрежних жлезда лучи хормоне који имају важну улогу у регулисању метаболизма минералних соли, протеина, липида и угљених хидрата. Они омогућавају организму да се лакше прилагоди наглим променама спољашње температуре, тежим повредама, разним психичким узбуђењима.

Ако се смањи или престане лучење главних хормона коре надбубрежне жлезде, настаје Адисонова болест. Типичан је изглед шака – горња страна је јако пигментисана (бронзана боја) посебно у пределу зглобова, а длан је поштеђен. Постоји пигментација и на слузокожи усне дупље и очних капака. Остали симптоми су општа слабост, немоћ и изузетно брзо замарање, хипотензија (снишен крвни притисак), дигестивни поремећаји (губитак апетита, мука, повраћање, дијареја и некарактеристични болови у трбуху), осећај жеђи, потреба за узимањем соли и сланих јела, болови и грчеви у мишићима и зглобовима, пад шећера у крви, и код жена често пајава изостанка менструације. Болест се обично појављује између 25. и 45. године и то чешће код мушкараца.

Хиперфункција проузрокује Кушингову болест, која се испољава деформацијом лица.

Панкреас (гуштерача) је жлезда са двојаком функцијом (Слика 11). У њој се, осим производа спољашњег лучења (ензима који учествује у варењу хране), у нарочитим ћелијама образују хормон инсулин. Ове бета ћелије су налик на острвца – такозвана Лангерхансова острвца. По хемијском саставу то је протеин – полипептид, који се састоји од педесетједне амино-киселине.

Инсулин регулише потрошњу шећера у крви на тај начин што смањује концентрацију глукозе у крви и обезбеђује транспорт кроз ћелијску мембрану, односно омогућава улазак глукозе у ћелију, па тако смањује њену концентрацију у крви. Лучење инсулина регулише се механизмом повратне спреге, при чему ниво глукозе у крви директно утиче на ендокрини панкреас. Када је концентрација глукозе у крви већа, концентрација инсулина у венској крви која излази из панкреаса се повећава, а када је концентрација ниска или нормална, лучење инсулина се смањује. Ако ћелије ендокриног панкреаса услед неког поремећаја не луче довољно инсулина, долази до знатног повећања глукозе у крви, а ћелије при том ''гладују''. Због тога се велика количина шећера излучује мокраћом. Овакав поремећај назива се шећерна болест или дијабетес и праћен је

10 http://www.dijetaizdravlje.com

6

малаксалошћу и слабошћу мишића. Резерве гликогена у јетри своде се на минимум јер је за његову синтезу неопходан инсулин. Уколико се дијабетес не лечи давањем инсулинских инјекција, при потпуном недостатку инсулина наступа смрт. Узроци ове болести су наследна склоност и стрес.

Слика 11. - Панкреас11

Полни хромозоми. – Улога полних жлезда – јајника и семеника је двојака и састоји се у:

- продукцији полних ћелија (јајних ћелија и сперматозоида) и

- секреција полних хормона.

Семеници (тестиси) су мушке полне жлезде у којим се формирају мушке полне ћелије – сперматозоиди. Ћелије ендокриног ткива семеника луче мушки полни хормон – тестостерон, који утиче на развој примарних и секундарних полних карактеристика мушкараца и на раст. Примарне полне карактеристике су мушки полни органи, а секундарне – брада, бркови, дубок глас и развијена мускулатура. Мушке полне жлезде почињу са ендокрином функцијом у доба пубертета. Ако се тестиси уклоне пре полног сазревања, мушкарац ће имати закржљале полне органе, неће му расти брада и бркови, биће висок, издужених удова, слабо развијених мишића и пискавог гласа.

Јајници (оваријуми) су женске полне жлезде у којима се образују јајне ћелије (женске полне ћелије). Они луче женске полне хормоне естрогене – естрадиол и прогестерон. Естрадиол утиче на развој и раст материце и дојки, као и других сексуалних одлика жене. Јајници почињу да функционишу у пубертету, када достижу одређену величину и формирају Графов мешак са јајном ћелијом. Графов мешак се образује циклично, сваке три до четири недеље, и под утицајем хормона хипофизе. Он сазрева и пуца при чему се ослобађа јајна ћелија. Јајна ћелија силази затим у јајовод, а на месту Графовог мешка формира се жуто тело које лучи хормон прогестерон. Овај хормон припрема материцу за пријем оплођеног јајета и обезбеђује његов развој. Ово се одиграва само уколико дође до оплођења јајне ћелије. Ако се јајна ћелија не оплоди, жуто тело престаје да функционише и смањује се лучење прогестерона. Слузокожа материце која се припремала за пријем оплођеног јајета дегенерише се и одваја од зида материце, при чему крвни судови прскају, па долази до крварења – менструација.

Уколико дође до оплођења, жуто тело у првој половини трудноће лучи хормон прогестерон и тиме регулишпе њен нормалана ток. У току развоја плода образује се постељица, преко које се ембрион снабдева потребним хранљивим материјама и која контролише другу половину

11 http://simphealth.com

7

трудноће будући да лучи прогестерон и још неке хормоне. Када ниво прогестерона нагло опадне, а повећа се ниво окситоцина (хормон хипофизе), долази до порођаја девет месеци по оплођењу.

НЕРВНИ СИСТЕМ

Нервни систем је регулационо-информациони систем који обезбеђује пријем, обраду и чување информација доспелих из спољашње или унутрашње средине. Он, такође, координира рад органа и омогућава функционисање организма као јединствене целине. Истовремено, организам је у стању да региструје промене у спољашњој и унутрошњој средини и да на њих адекватно реагује. Информације из спољашње и унутрашње средине организам прима преко специјализованих чулних органа и чулних ћелија или рецептора. Те информације се из рецептора путем осећајних (сензитивних) нервних влакана, преносе до централног нервног система (нервни центри), где се обрађују. Одговори нервних центара на обрађене информације се затим путем покретачких (моторних) нервних влакана преносе до одговарајућих ефектора, односно мишића и жлезда, који на њих реагују. Мишићи се грче или опружају, а жлезде повећавају или смањују лучење хормона. Нервни центри у којима се врши анализа, односно обрада информација налазе се у кори великог мозга. Она је, такође, центар виших нервних делатности (памћења, говора и мишљења) и психоафективног живота човека.

Грађа нервног система – неурон. – Основна јединица грађе нервног система је нервна ћелија или неурон. Неурони се могу поделити на:

- сензитивне (примају информације од чулних ћелија),- интернеуроне (спроводе информације до других нервних ћелија) и- мотонеуроне (моторни неурони – спроводе информације до органа који ће на промене

реаговати).

Функција свих неурона састоји се у генези (настајању) и провођењу нервних импулса на релативно велика растојања. Облик неурона може бити различит, али им је заједничка одлика да су то издужене ћелије.

Сваки неурон има тело које је најчешће звездастог одлика и у њему се налази једно крупно једро и цитоплазма са свим органелама које налазимао и у другима ћелијама. Тело неурона је центар за исхрану ћелије. Из њега полазе две врсте наставака:

- један дугачак, аксон или нервно влакно, који се грана само на крају (нервни завршеци) и- више кратких разгранатих наставака – дендрита.

Аксон може да буде дугачак неколико центиметара, а понекад достиже дужину од једног метра. Обложен је мијелином који омогућава брзо преношење нервних импулса. На правилним растојањима дуж нервног влакна мијелински омотач се прекида и на тим местима је мембрана огољена. Мијелин је, такође, изолатор који раздваја суседна нервна влакна у склопу једног нерва. Има заштитно-потпоруну улогу и важну улогу у регенерацији прекинутих нерава (Слика 12).

8

Слика 12. – Нервна ћелија12

Дендрити и тело нервне ћелије никада немају мијелин. Због тога су делови централног нервног система (ЦНС) у чији састав они улазе сиве боје. Делови ЦНС-а који се састоје од неурита имају белу боју јер је мијелин бео и седефастог сјаја.

Нервне ћелије немају способност деобе, тако да се током живота њихов број само смањује јер се оштећене и уништене ћелије не могу заменити новим. Нервне ћелије граде нервно ткиво, које улази у састав мозга и кичмене мождине. На пресеку мозга и кичмене мождине јасно се уочавају сива и бела маса. Сиву масу граде тела нервних ћелија са дендритима, а белу масу чине аксони.

Нервне ћелије граде нервно ткиво. Ткива чине групе ћелија у погледу грађе и функције диференциране на исти начин и истог ембрионалног порекла. Биолошка дисциплина која се бави изучавањем ткива означава се као хистологија.

Нервно ткиво има улогу да прима информације и да их спроводи до различитих делова тела. Добијене информације нервни систем доводи у везу, комбинује и обезбеђује адекватан одговор на њих (Слика 13).

Више нервних влакана (аксона) обавијених танком опном чини један нерв. Према врсти надражаја које преносе, нерви могу бити: сензитивни, моторни или мешовити. Нервна задебљања која се састоје од више тела нервних ћелија чине ганглије.

Слика 13. – Типови нервних ћелија13

СИНАПСЕ

Надражај се са једне на другу ћелију преноси захваљујући синапси – вези између два неурона. Та веза се успоставља између разгранатих завршетака нервног влакна једне нервне ћелије и дендрита друге ћелије. Физиолошки особине нервне ћелије су надражљивост и проводљивост. Захваљујући тим особинама нервно ткиво обавља своју улогу у организму. Надражај се ствара у дендритској зони, па се преноси ка нервним завршецима. Провођење надражаја кроз нервно влакно је биоелектрична појава. То је физиолошки процес у коме се троши кисеоник и производи топлота. Према начину на који се импулс преноси са пресинаптичке на постсимпатичку мембрану синапсе се могу поделити на:

12 www.emaze.com13 http://biology-forums.com

9

- електричне, када су две мембране суседних ћелија тесно спојене, па импулс несметано, као електрична појава, прелази са једне ћелије на другу;

- хемијске, када је преношење надражаја омогућено хемијском супстанцом која се лучи у синаптички простор;

- мешовите, код којих се трансмисија одвија електричним путем, али се олакшава и истовремено излучивањем хемијски активних трансмитера.

Пренос сигнала (акционог потенцијала) припада групи хемијских синапси. Основна карактеристика свих хемијских синапси је да се поруке са једне ћелије на другу преносе посредством хемијског агенса – неуротрансмитера. Нервно-мишићна синапса формира се између завршног дугмића моторне нервне ћелије и мишићне ћелије. Нервно влакно моторне нервне ћелије на свом крају губи мијелински омотач, грана се на мање огранке, а сваки од њих ступа у посебан вид контакта са једном мишићном ћелијом. Синапсе између влакна нервне ћелије и мишићне ћелије назива се нервно-мишићна синапса или моторна плоча (Слика 14).

Слика 14. – Моторна плоча14

Моторна нервна ћелија је пресинаптичка ћелија са које се сигнал преноси на мишићну, постсинаптичку ћелију. У свим типовима хемијских синапси мембране пресинаптичке и постсинаптичке ћелије нису у директном контакту, већ су раздвојене синаптичком пукотином.У завршном дугмићу моторне нервне ћелије, у цитоплазми, налази се велики број синаптичких везикула које садрже неуротрансмитер. На нервно-мишићној синапси у везикулама се налазе молекули ацетилхолина који има улогу хемијског гласника, преносиоца поруке између нервне и мишићне ћелије.

С друге стране синаптичке пукотине, постсинаптичка мембрана мишићне ћелије садржи специфичне протеине који имају улогу рецептора за ацетилхолин. Сигнал који долази са моторне нервне ћелије индукује ослобађање ацетилхолина који преко синаптичке пукотине стиже до рецептора на мишићној ћелији15.

Централне синапсе су синапсе које се успостављају између нервних ћелија у централном нервном систему. Синаптичке везе најчешће се успостављају између нервног влакна пресинаптичке нервне 14 http://www.bionet-skola.com15 Неки отрови (кураре, ботулински отров, никотин, отров паука ''црне удовице'') спречавају излучивање ове активне материје, паралишу моторне плоче, па тако спречавају и преношење надражаја

10

ћелије и дендрита постсинаптичке ћелије. Пресинаптичка и постсинаптичка ћелија одвојена је синаптичком пукотином. На постсинаптичкој ћелији груписани су различити рецептори за неуротрансмитере који су садржани у синаптичким везикулама.

Ослобађањем неуротрансмитера преноси се акциони потенцијал (сигнал) на следећу нервну ћелију (Слика 15).

Ефекат неуротрансмитера зависи од рецептора за који се везује. Неуротрансмитер се везује за рецептор као што се кључ убацује у браву; баш као што је браву могуће откључати тек убацивањем одговарајућег кључа. Различите нервне ћелије садрже различите неуротрансмитере: ацетилхолин, адреналин, допамин, норадреналин, сератонин ...

Слика 15. – Централна синапса16

ЦЕНТРАЛНИ НЕРВНИ СИСТЕМ (ЦНС)

Нервни систем омогућава везу организма са спољашњом средином и оријентацију у њој. Утицаји из спољашње и унутрашње средине изазивају у телу појаву надражаја. Они се преко нервног система преносе до органа који реагују (ефектори), а то су мишићи и жлезде. Нервни систем повезује органе, усклађује њихов рад и омогућава прилагођавање организма променама спољашње средине. Нервни систем кичмењака (и човека) састоји се од централног нервног система (ЦНС), који чине мозак и кичмена мождина и периферног нервног система кога чине нерви и ганглије. Кичмена мождина налази се у каналу кичменог стуба, а мозак у лобањској чаури.

Основни делови мозга су: продужена мождина, Варолијев мост, мали мозак, средњи мозак, међумозак и велики мозак.

КИЧМЕНА МОЖДИНА

16 finesproject.wordpress.com

11

Еволуционо најстарији део централног нервног система је кичмена мождина. Налази се у кичменом каналу и има облик врпце (Слика 16).

На попречном пресеку кичмене мождине око централног канала уочава се сива маса, облика лептира раширених крила. Сиву масу чине тела нервних ћелија, краћи и немијелизирани дужи наставци, а на њеним ‘’крилима’’ разликујемо предње и задње рогове. Око сиве масе налази се бела маса, у чији састав улазе мијелинска нервна влакна.

Дуж кичмене мождине излази 31 пар мождинских нерава. Мождински нерви се састоје од сензитивних и моторних нервних влакана. Сензитивна нервна влакна преносе информације са рецептора на периферији (из коже или мишића) до тела нервних ћелија у задњем рогу сиве масе. Моторна влакна преносе информације од тела моторних нервних ћелија предњег рога сиве масе до ефектора.

Кичмена мождина има двоструку улогу: проводну и рефлексну.

Проводна улога кичмене мождине остварује се тако што се информације из рецептора овим путем проводе до ЦНС-а, и обрнуто, од ЦНС-а ка ефекторима.

Кичмена мождина је центар многих рефлексних радњи.

Слика 16. – Кичмена мождина17

Размотримо начас шта се дешава у организму када на нас делује неки болни стимулус, на пример када се убодемо на оштар предмет. Реакција која се јавља у тренутку је аутоматска: повлачење руке са оштрог предмета, уз болни јаук. Да би се ова једноставна реакција одиграла, потребно је да се информација о повреди коже брзо и поуздано пренесе до кичмене мождине, где се зачиње команда да се мишић руке згрчи и рука повуче са оштрог предмета. Ова категорија припада категорији рефлекса (рефлекс повлачења) јер се одиграва аутоматски, чак и без нашег вољног учешћа. Рефлексне реакције су посредоване једним од најважнијих биолошких контролних система: рецептерско-ефекторним системом. У конкретном примеру ради се о такозваном рефлексном луку (Слика 17).Основне компоненте рецепторско-ефекторног система су следеће:Рецептори (чулне ћелије) – примају и препознају различите дражиСензитивна нервна ћелија – преноси сигнал од рецептора до кичмене мождине Моторна нервна ћелија – која се налази у кичменој мождини прима сигнал и преноси назад до мишића.Ефектори – су мишићне (или жлездане) ћелије које извршавају реакције организма.У кичменој мождини налазе се центри који рефлексно регулишу пражњење мокраћне бешике и задњег црева, као и функцију полних органа. Затим, центар за ширење зеница, центар за регулисање крвног притиска и знојења.У случају повреде кичмене мождине, односно прекидања везе између кичмене мождине и мозга, долази до одузетости (парализе) и губљења осетљивости оних делова тела који се налазе у нивоу и испод места прекида.

17 http://dataspellarchives.blogspot.rs

12

Слика 17. – Рефлексни лук18

ПРОДУЖЕНА МОЖДИНА

Продужена мождина се ‘’продужава’’ на кичмену мождину и повезује је са вишим деловима ЦНС-а. Грађена је врло слично кичменој мождини. Међутим, овде се не уочава карактеристично формирана сива маса у облику лептира.

О продуженој мождини често говоримо као о ‘’чвору живота’’ јер садрже аутоматске центре који регулишу дисање, рад срца и промер крвних судова, а самим тим и крвни притисак. Повреде продужене мождине су смртоносне због поремећаја кардиоваскуларних функција и престанка дисања.

У продуженој мождини постоје две групе центара: аутоматски и рефлексни.

Аутоматски центри су: центар за дисање, центар за регулацију срчаног рада и вазомоторни центар.

Центар за дисање регулише функционисање респирационог циклуса, односно смену удисајних и издисајних покрета грудног коша. Постоје два таква центра: један за удисај, а други за издисај. Из њих полазе надражаји до међуребарних мишића и дијафрагме, који обављају покрете дисања. Ови центри својом активношћу регулишу наизменично ритмичко грчење и опуштање међуребарних мишића и дијафрагме, па као последица тога долази до удисања и издисања ваздуха. Рад ова два центра је реципрочан. Док је један активан, други је инхибиран, и обрнуто. Постоје још неки центри у мозгу који, заједно са овим центром, учествују у регулисању дисања. На центар за дисање може се и вољно утицати, наиме, може се брже дисати или извесно време зауставити дисање.

Центар за регулацију срчаног рада чине два центра: центар који убрзава срчани рад и центар који успорава рад срца. На рад ових центара утиче крвни притисак. Ако дође до промене крвног притиска, то ће преко центара у продуженој мождини изазвати промену срчаног ритмаи враћање притиска на нормалу. Рецептори који реагују на промене крвног притиска налазе се у крвним судовима.

18 kicmenamozdina.wordpress.com

13

Вазомоторни центар одржава одређени тонус глатких мишића крвних судова. Тиме се контролише дијаметар крвних судова и регулише срчана активност.

Рефлексни центри у продуженој мождини имају заштитну, односно одбрамбену улогу. Они регулишу равнотежни положај тела у простору и у функцији су исхране. Одбрамбени рефлекси су:

- рефлекс трептања чија је функција да заштити око од повреда;

- рефлекс сузења, који се остварује истовремено са рефлексом трептања, а функција је спирање страних тела и прашине са површине очне јабучице;

- рефлекс кашљања којим се уклањају страни предмети из дисајних путева, рецептори се налазе у слузокожи ждрела и бронхија;

- рефлекс кијања, чија је функција иста као код рефлекса кашљања, само се рецептори разликују, они се налази у слузокожи носа.

Затим, ту су и сложене рефлексне радње које имају важну улогу у функцији исхране. Ту спадају рефлекси: гутања, жвакања, повраћања и лучења пљувачке.

Варолијев мост се наставља на продужену мождину и преставља везу између малог мозга и продужене мождине.

МАЛИ МОЗАК

Мали мозак се налази у потиљачном делу лобање, изнад продужене мождине, а прекривају га потиљачни режњеви великог мозга (Слика 18). Површина малог мозга је избраздана и састоји се од:

- централног црволиког дела (вермис) и

- две хемисфере

Мали мозак има улогу да координише, усклађује и исправља вољне покрете мишића које је задао велики мозак. Велики мозак одређује шта треба урадити, а мали мозак – како то урадити. За разлику од великог мозга, мали мозак нема способност чувања информација. Важна улога је и у одржавању телесне равнотеже и мишићног тонуса.

Повреда или уклањање малог мозга има за последицу некоординисано кретање и губитак равнотеже. Приликом обављања вољних покрета јавља се подрхтавање и погрешна процена удаљености при кретању.

Слика 18. – Мали мозак19

СРЕДЊИ МОЗАК19 http://archive.is

14

Средњи мозак се налази у продужетку Варолијевог моста и наставља се у међумозак (Слика 19). Он је најкраћи део мозга, дужине око 15 до 20 милиметара. Средњи мозак има важну улогу у регулисању тонуса мишића, као и у остваривању рефлекса који омогућавају одржавање нормалног положаја тела и главе.

Слика 19. – Средњи мозак и међумозак20

МЕЂУМОЗАК

Међумозак заузима средишњи део мозга (Слика 19). Састоји се од три основна дела:

- епифиза

- таламус

- хипоталамус

Таламус има важну улогу у психоактивном животу човека. Повреде или поремећаји таламуса изазивају промене у понашању човека, као што су преосетљивост, безразложни плач или смех. Може доћи и до поремећаја у сложеним покретима скелетних мишића. Мимика лица није изражена, не одражава расположење особе и лице изгледа као маска.

Хипоталамус је доњи део међумозга на чијој се доњој страни налази нервна петељка која међумозак повезује са хипофизом, главном жлездом са унутрашњим лучењем. Хипоталамус контролише функцију предњег режња хипофизе и тако учествује у регулацији рада већине жлезда са унутрашњим лучењем.

ВЕЛИКИ (ПРЕДЊИ) МОЗАК

Велики мозак представља највећи део човековог мозга и покрива све остале делове мозга. Велики мозак је дубоком браздом подељен на две хемисфере, које су спојене можданом масом, тзв. можданом гредом (Слика 20). На површини великог мозга налази се сива маса (тела нервних ћелија са дендритима), која се назива кора (кортекс). На њој се разликују многобројне бразде, што повећава површину великог мозга. У унутрашњости се налази бела маса.

20 http://www.docsity.com

15

Сваки део тела контролише одговарајућа зона у кори великог мозга. Величина тих зона сразмерна је броју специјализованих рецептора који се налазе у појединим деловима тела, односно сложености и квалитету покрета које ти делови тела обављају (Слика 21).

Слика 20. – Велики мозак21 Слика 21. – Распоред центара у кори великог мозга22

Велики мозак је седиште виших нервних делатности као што су памћење, учење, мишљење, логичко закључивање, осећања, говор, воља и вољне радње.

ВЕГЕТАТИВНИ И ПЕРИФЕРНИ НЕРВНИ СИСТЕМ

Вегетативни или аутономни нервни систем регулише рад унутрашњих органа. На рад унутрашњих органа не може се утицати вољом.

Вегетативни центри налазе се у међумозгу, продуженој мождини и кичменој мождини. Из тих центара регулише се рад срца, дисање, лучење пљувачке, терморегулација, сужавање и ширење крвних судова итд.

Вегетативни систем чине два дела:

- симпатички (симпатикус) и - парасимпатички (парасимпатикус).

Највећи број органа инервисан је и симпатикусом и парасимпатикусом. Симпатички и парасимпатички систем делују антагонистички – један појачава рад неког органа, а други успорава његову активност. Тако, на пример, симпатикус убрзава срчани рад, шири зенице, успорава покрете црева, спречава пражњење мокраћне бешике, сужава крвне судове, док парасимпатикус има супротан ефекат: успорава рад срца, сужава зенице, убрзава пражњење мокраћне бешике и црева, шири крвне судове итд.

Периферни нервни систем чине нерви, односно нервна влакна: соматска и вегетативна. Соматска инервишу мишиће и деле се на осећајна и моторна. Осећајна преносе нервне импулсе од рецептора до нервних центара, а моторна – од нервних центара до ефектора. Нерве чине снопови нервних влакана која имају заједнички омотач. Постоји 12 пари можданих и 31 пар мождинских нерава.

21 http://centralninervnisistem.weebly.com22 http://www.zzjzpgz.hr

16

РЕЦЕПТОРИ и РЕЦЕПЦИЈА

Рецептори су делови организма који реагују на спољашње и унутрашње стимулусе, тј. задужени су за пријем информација. Сви се могу поделити на:

- нервне завршетке- чулне ћелије.

На основу правца из којег примају сигнале, рецептори се могу поделити на:

- екстероцепторе (спољашње), који примају дражи из спољашње средине, а налазе се у кожи и слузокожи и улазе у састав специјалних чулних органа, као што су органи чула вида и слуха;

- интероцепторе (унутрашње), који примају дражи из унутрашњости организма.

Интероцептори се могу поделити на две поткатегорије:

- проприоцептори, који обавештавају о променама у скелетним мишићима и- висцероцептори, који информишу о променама у свим унутрашњим органима23

У зависности од физиолошке диспозиције (за какву врсту сигнала су задужени), рецептори се могу поделити на:

- механорецепторе, који примају све врсте механичких стимулуса (додир, притисак), укључујући и звучне;

- хеморецепторе, који реагују на хемијске дражи (рецептори за укус и мирис, затим у унутрашњости организма рецептори за концентрацију глукозе у крви, за концентрацију кисеоника); у хеморецепторе се убрајају и рецептори за бол (ноциоцептори), и то они који се активирају дејством одређених хемијских материја (хинин и хистамин) који се, приликом повреде, ослобађају из повређених ћелија;

- фоторецепторе, који реагују на светлосне дражи и - терморецепторе, који реагују на температурне промене.

Рецептори су често груписани и повезани потпорним, заштитним и помоћним деловима, па сачињавају чулне органе или чула. У састав једног чула улазе:

- рецептори на које делују извесне дражи,- нервна влакна путем којих се надражаји преносе до ЦНС-а24 и- нервни центри, односно одговарајуће области у кори великог мозга у којима се стварају

осећаји вида, слуха, додира и др.

Одређена драж имаће ефекат само ако је надражен рецептор. На пример, светлосни утисак се добија само ако светлосни зрак падне на фоторцепторе ока. Ако се осветли само центар за вид или очни нерв, нема ефекта, тј. не добија се утисак светлости.

Заједничка особина свих рецептора је њихова специфичност. То значи да сваки рецептор реагује на сасвим одређени стимулус. Сваки рецептор има, такође, сопствени систем нервних влакана. Та нервна влакна завршавају се у посебним анализаторским центрима у ЦНС-у и информишу га о ономе шта се догодило у спољашњој или унутрашњој средини. Путем нервних влакана остварује се и веза између центара и ефектора (мишићи и жлезде) који реагују на надражаје.

23 крвни судови, желудац, црева24 ЦНС- централни нервни систем

17

Чуло укуса

Рецептори чула укуса налазе се у квржицама језика. То су групе издужених ћелија које су повезане нервним влакном за укус. Само материје које се растварају у води могу изазвати осећај укуса у устима.

Разликује се више врста укуса (Слика 22), за које постоје посебно распоређени рецептори, и то:

- рецептори за слатко и слано лоцирани су на врху језика,- рецептори за кисело – на бочним површинама језика и- рецептори за горко – на бази, односно дну језика.

Чуло укуса и језик као мишићни орган имају важну улогу у варењу хране. Укуснија храна изазива обилније лучење пљувачке, а језик омогућује њено мешање и натапање.

Слика 22. – Рецептори25 Слика 23. – Центри чула у кори великог мозга26

Чуло мириса

У слузокожи носних шкољки и носне преграде смештени су рецептори чула мириса. Површина мирисне области слузокоже износи око 5 cm2. Рецептори чула мириса спадају у категорију хеморецептора, штапићастог су облика и завршавају се трепљастим наставцима.

Рецептори се настављају нервним огранцима који граде нервно влакно – мирисни нерв, а да се пружа до коре великог мозга (Слика 23).

Честице испарљивих материја растварају се у влажној слузокожи мирисне области и изазивају стварање акционог потенцијала у хеморецепторним ћелијама. Осећај мириса зависи од концентрације присутне испарљиве материје, као и од дужине времена њеног присуства. Рецептори за мирис се врло брзо и добро адаптирају на присутне мирисе, што може да има негативне последице уколико су присутне испарљиве и токсичне материје.

Чуло слуха

Органи чула слуха и равнотеже су парни. Помоћу чула слуха региструју се све врсте звука, док органи чула равнотеже омогућавају одржавање равнотеже тела.

Делови чула слуха су ухо, слушни нерв и нервни центар за слух. У грађи уха се разликују:

25 sr.wikipedia.org26 slideshare.net

18

- спољашње,- средње и - унутрашње ухо.

Рецептори за слух су смештени у унутрашњем уху и спадају у групу механорецептора. Центар за слух се налази у слепоочној области коре великог мозга.

Спољашње ухо чине:

- хрскавичава ушна шкољка,- спољнии слушни канал и- бубна опна.

Спољашње ухо прикупља звучне вибрације и управља их према средњем уху. У спољашњем слушном каналу налазе се многобројне длачице и жлезде,које штите ухо од прашине, микроорганизама и инсеката.

На граници између спољашњег и средњег уха налази се еластична бубна опна, која под дејством звучних таласа затрепери (Слика 24).

1. спољашњи слушни канал;

2. бубна опна;

3. чекић;

4. наковањ;

5. узенгија;

6. коштана преграда;

7. Еустахијева труба

8. пуж;

9. слушни нерв

Слика 24 – чуло слуха27

Средње ухо се налази између спољашњег и унутрашњег уха, у коштаној дупљи спепоочне кости и испуњено је ваздухом. Преко бубне опне у вези је са спољашњим ухом, а према унутрашњем уху налази се коштана преграда са два отвора (овални отвори). У средњем уху постоје три слушне кошчице, иначе најмање кости у човековом телу; то су чекић, наковањ и узенгија. Чекић је својим предњим крајем срастао са бубном опном, а задњим крајем покретно је зглобљен са наковњем. Наковањ је, такође, зглобно везан са узенгијом, а она својом основом належе на овални отвор кошане преграде.

Преко Еустахијеве трубе, која служи за изједначавање притисака са спољашње и унутрашње стране бубне опне, средње ухо је у вези са носно-ждрелном шупљином. Осим тога, Еустахијева труба има заштитну улогу – чува бубну опну од оштећења у случају високог притиска.

27 studiopulsar.com

19

Унутрашње ухо налази се у дубини слепоочне кости. Почиње од овалног отвора. Оно је веома сложене грађе. Састоји се од два дела:

- коштаног лабиринта и - мембранозни (опнасти) лабиринт

Коштани лабиринт састоји се од канала и шупљина. Мембранозни лабиринт је опнасти део и састоји се од трема, пужа и полукружних каналића. Пуж припада чулу слуха, а трем са полукружним каналићима припада чулу равнотеже. Дупља унутрашњег уха испуњена је течношћу – перилимфом, у којој плива мембранозни лабиринт.

Пуж има облик пужеве љуштуре, по чему је и добио назив. У једном од канала пужа налази се најзначајнији елемент – Кортијев орган, који, у ствари, представља рецепторни део чула слуха (Слика 25).

Слика 25. – попречни пресек Кортијевог органа28 Слика 26 – чуло равнотеже29

Функционисање чула слуха. – Ваздушне вибрације се преко спољашњег ушног канала преносе на бубну опну, а са ње, преко слушни кошчица, на овални отвор који затрепери и помери перилимфу. Даље се те вибрације пренесу до Кортијевог органа. Треперењем мембране померају се трепљасти наставци који изазивају механичко надраживање рецепторних трепљастих ћелија. То доводи до стварања нервног импулса, који се влакнима слушног нерва преноси до ЦНС-а, тј. до центра за слух.

Чуло равнотеже

Рецептори ових чула налазе се у унутрашњем уху, у трему и полукружним каналићима (Слика 26). Полукружни каналићи (има их три) постављени су у три равни један у односу на други – под углом од 900. У њима се налазе рецептори за осећај равнотеже.

Одржавање равнотеже. – Променом положаја главе навише, односно наниже ситни кристали (отолити) својом тежином врше притисак на трепље рецепторних ћелија. То изазива стварање акционог потенцијалаи формирани надражај преноси се до центра у мозгу.

Као последица настале промене јавља се адекватна рефлексна реакција мишића који одржавају равнотежу тела.

Чуло вида

28 sr.wikipedia.org29 исто

20

Органи чула вида човека – очи смештене су у очним дупљама. Очи су парни органи и чине их заштитни, помоћни и оптички делови, као и фоторецепторни део.

Заштитне и помоћне делова ока чине очни капци, вежњача и сузне жлезде (Слика 27).

Очни капци имају првенствено механичку улогу, али, поред тога, својим покретима одржавају влажност површине ока, јер размазују течност која се ствара у вежњачи и сузној жлезди. Сузне жлезде се налазе у спољашњим горњим угловима очних дупљи. Оне луче сузе које спирају, чисте и штите предњу површину јабучице и сливају се у унутрашњи угао отвора капака, одакле сузним каналом доспевају у носну дупљу. Затварање очних капака, као и лучење сузне течности рефлексне су радње.

Вежњача покрива целу беоњачу и прелази на унутрашњу површину очних капака. Око покрећу очни мишићи. Има их шест пари и

њихов рад контролишу мождани нерви.

Слика 27. – Заштитни и помоћни делови ока

Оптички делови ока су рожњача, течност предње очне коморе, сочиво и стакласто тело (Слика 28). Ови делови ока су пријемници светлостних зракова које, уз преламање, пропуштају до фоторецептора на мрежњачи. Очну јабучицу обавијају три слоја:

- беоњача- судовњача и- мрежњача.

Беоњача је спољашњи омотач беле боје и у предњем делу прелази у рожњачу. Рожњача је провидна, уметнута у беоњачу, слично стаклу на часовнику и има заштитну улогу. Испод беоњаче је судовњача, која је снабдевена богатом мрежом капилара, а садржи и тамне пигментне ћелије које у оку стварају услове мрачне коморе. Унутрашњи слој ока чини мрежњача, која је веома сложене грађе и представља рецепторни део ока.

На месту где рожњача прелази у беоњачу налази се цилијарно тело. Цилијарно тело има улогу у ширењу и скупљању очног сочива. Иза рожњаче, а испред очног сочива на цилијарно тело се надовезује дужица. Дужица је мишићна опна обложена пигментним ћелијама од којих зависи боја очију. У средишту дужице налази се кружни отвор – зеница. Дужица се састоји од глатких мишића који се рефлексно скупљају и опружају, што доводи до ширења или сужавања зенице у зависности од јачине светлости. На јачој светлости зеница је ужа, па мања количина светлости улази у око, док се при слабијој светлости шири.

21

Између рожњаче и дужице налази се предња очна комора, која је испуњен очном течношћу, а иза ње је сочиво. Сочиво је провидно, еластично, двоструко испупчено, око њега се налази цилијарни кружни мишић, чије рефлексне контракције омогућавају ширење, односно скупљање сочива. Између дужице и очног сочива налази се задња очна комора.

Према унутрашњости ока налази се стакласто тело које се састоји од пихтијасте масе.

Слика 28. – Грађа ока, уздужни пресек30

Акомодација ока. – Рефлексно прилагођавање сочива при гледању предмета блиских оку или удаљених од њега назива се акомодација.

Кроз прозрачне делове ока (рожњача, очна течност, сочиво, стакласто тело) пролазе светлосни зраци и падају на мрежњачу. Када светлосни зраци падну на мрежњачу, на њој се формира стваран, умањен и изврнут лик посматраног предмета (Слика 29). Предмет се доживљава као стваран, усправан и у природној величини захваљујући функцији коре великог мозга и искуству.

Слика 29. – Формирање лика посматраног предмета31

Фоторецептори. – Унутрашњи слој ока чине мрежњача, која је веома сложене грађе и представља рецепторни део ока. Она облаже унутрашњу површину очне јабучице. Мрежњача се састоји од више различитих ћелија. Према спољашњости, уз судовњачу, налази се слој пигментних ћелија, а одмах испод њега су чулне ћелије, односно фоторецептори – чепићи и штапићи.

Чепића има око 6 000 и углавном су распоређени у жутој мрљи, која се налази на задњем полу очне јабучице, на месту сабирања светлосних зрака. То је место најјаснијег вида. Ужутој мрљи се ствара јасан лик посматраног предмета и омогућава распознавање боја. Чепићи имају виши праг надражљивости, функционишу при пуној светлости и за њих је везана способност разликовања боја и детаља.

30 http://www.znanje.org31 http://kakovidimo.weebly.com

22

Постоје три врсте чепића са различитим фотопигментима, који реагују на светлост различитих таласних дужина. Неки чепићи су осетљиви на зелену боју, неки на плаву, а неки на црвену. Неспособност разликовања боја – далтонизам јавља се због непостојања или смањења броја појединих врста чепића.

Штапићи се одликују великом осетљивошћу, тј. имају низак праг надражљивости, чиме је омогућено кретање у простору и виђење при слабој светлости. У мрежњачи их има око 120 милиона.

Штапићи и чепићи садрже фотосензитивни пигмент – родопсин, у чији састав улази витамин А неопходан за правилно функционисање чула вида.

Испод слоја чулних ћелија налазе се два слоја нервних ћелија, које примају надражај од чулних ћелија и спроводе га нервним влакнима до потиљачног дела коре великог мозга, где се налазе центри чула вида.

Од сваког посматраног предмета формирају се два лика (у сваком оку по један), али због укрштања нервних влакана и обраде импулса у видним зонама коре великог мозга човек види један лик.

На месту где очни нерв излази из ока нема чулних ћелија и то место се назива слепа мрља.

Литература

Милан Божовић, Вера Ђорђевић, Биологија за 1. разред музичке и балетске школе, Завод за уџбенике

Јелена Ђорђевић, Биологија за 7. разред основне школе, Завод за уџбенике

http://www.bionet-skola