www.dereta . rs

Nagrada MIROSLAV DERETA

Urednik Zoran Bognar

Uz podršku Gradske opštine Čukarica

Žiri u sastavu: Zoran Bognar, Jasmina Ahmetagić

i Petar V. Arbutina na trinaestom Deretinom konkursu

za neobjavljeni roman dodelio je ovoj knjizi Nagradu

„Miroslav Dereta” za 2018.

Copyright © ovog izdanja DERETA

Mirko DeMić

Pustolovine bačkog

opsenara v

Beograd 2018.

DERETA

Za Nebojšu Devetaka,zbog svega

i zbog Bačke koja ga proguta

v

v

Čove ku kome je domo vi na slat ka tek je nežni počet nik; onaj kome je sva ko tlo kao nje go vo rod no već je sna žni ji, ali savr šen je onaj kome je čitav svet stra na zemlјa. Nežna je duša svo ju lјubav usme ri la ka jed noj tač ki u sve tu; sna žni čovek ju je pro ši rio na sva mesta, a savr še ni ju je zato mio.

Hugo od sv. Vik to ra, monah iz Sak so ni je, 12. vek

v

v 9 v

Tuga sila ska

Čitav život sam kasnio za sve važno i pre sud no. Kasno sam doži veo pobe de da bih mogao da se uzo ho lim, a još kasni je pora ze, iz kojih sam mogao neš to da nau čim. Pre­ka sno sam se rodio. Zato ću, valјda, pre ra no da umrem. Kasno sam se ože nio, a pre ka sno – raz veo. Odoc nio sam i sa ovim pisa njem. Moj život se sveo na vaj ka nje. I te­kao je nepri met no sve do tre nut ka kad me je osvestila spo zna ja da je, zapra vo, pro šao i da mi pred sto ji nje­gov muč ni ji deo: smrt roditelјa, odla zak bli skih i dra gih bića, boleš ti ne i, konač no, vla sti ta smrt i nesta ja nje. Već sad ose ćam da za dru go polu vre me imam manje sna ge nego što sam je imao za prvo. Sazna nje o uza lud no sti živlјenja samo je oblik samo u bi lač kih sila koje odu vek divlјaju u meni. Smrt će biti samo sta nje u kojem neću moći da se setim – ko sam!

Dok veći na lјudi o svo joj smr ti nasto ji da govo ri mirno, kao da se radi o tuđoj, ja padam u oča ja nje za koje nema leka. Iako sam odav no umro. Sve tu sam suprot­stavio sve što pose du jem: nesa vr še nost tela, inteligencije i emo ci je. Kat kad bi me u toj pomi re no sti pome la

v 10 v

Mirko DeMić

pod ra zu me va na a izne ve re na oba ve za pro du ža va nja po­ro dič ne loze. Nemost mog hipo te tič nog potom ka pozi­va la bi me da se vra tim iz ovog baulјanja, kojim se hva­lim kao iza bra nim putem. Tada bih zastao, u ras ko ra ku, jed nom nogom već zako ra čivši u niš ta vi lo. Jedi no što sam mogao jeste da se osvr nem i za tren sta nem, kao kri­vac zate čen u kaja nju. I onda bih nasta vio, priželјkujući da mi zemlјa bude laka i poma lo zebu ći da joj ne budem težak, kao što je ona meni bila za živo ta. Nekoć sam hteo da budem lanac, a ne kari ka. Sad nisam ni jed no ni dru go.

Izme đu maj či ne i utro be mrtvač kog san du ka šću ću­rio se ovaj život, kao zver u pro ce pu. Ne tiče me se ono što je bilo pre rođe nja, ni ono što će usle di ti posle smr ti. Samo se tru dim da budem što manje uočlјiv. Ràd sam da izo sta nem iz sva kog doga đa ja, da ne budem ni naj ma nji deo njih, da me poš te de u sva kom smi slu. Komot ni je mi je u nedo ga đa nju. Tad sam pot pu no svoj.

Sva ko od nas ima kri vu sli ku o sebi na kojoj dano noć­no radi. Ni ja nisam izu ze tak. Kažu da je čovek tra gič­no biće zato što je sve stan svo je smrt no sti. Među tim, ja sam tra gič no biće i bez toga. Živim veli ku ilu zi ju pre ma kojoj bi svet bio siro maš ni ji bez mog uvi da u nje go vo posto ja nje. A mla ka vera u Hri stov povra tak tek je očaj­nič ki cijuk. U to vero va nje utka na je i sum nja u nje govo vraćanje. Od te dve nejed na ke niti isple ten je kono pac za koji se hva tam i, drže ći se za nje ga, izvla čim iz kalјuge besmi sla, ali i onaj koji, neu te šan, naba cu jem oko vra ta.

Ako uzmem u obzir Paska lo vo sta no viš te o Hri stu kao sre di ni, „jer u nje mu nala zi mo i Boga i svo ju bedu“, onda krst na kom je on raza pet mogu tuma či ti kao tač ku

v 11 v

PUSTOLOVINE BAČKOG OPSENARA

u kojoj se pre se ca ju oho lost i oča ja nje. Pozna jem lјude koji na svet oko sebe uvek jed na ko rea gu ju – pla čem. I to onim tihim, blјutavim pla čem, odvrat ni jim čak i od živo tinj skog odsu stva sve sti o sop stve nom polo ža ju. Ne poku ša va ju da raz u me ju niš ta od onog što im se deša va. Jedi no što ume ju jeste da se čude, pla ču ći. Čuđe nje im je neis crp no. Pla ču, jedu, čude se i mno že, poput ska ka­va ca. Zato – uko li ko ga ne zali va mo istin skim suza ma, božan sko u nama brzo išči li.

Ne otkri vam niš ta novo ako ustvr dim da je svet u kojem živim pre mre žen isti nom i laž ju, da se nji ma hra ni. Naj ve ći pri po ve da či uspe va ju da kroz tu mre žu pro kri jum ča re i poko je ushi će nje nad sve tom oko sebe, da posve do če o čudu živo ta i nje go vim poku ša ji ma da odgo di smrt, koja je posvu da. Da bi raz u meo sebe i lјude oko sebe pri po ve dač mora da čara, osleplјuje i zase nju je tim dva ma ogle da li ma, sve dok se i nje mu i nje go vom čita o cu ne pomu ti oči nji vid i ne zavr ti u gla vi. A da bi mu pove ro va li, nje go va laž mora biti uverlјivija od same isti ne, a isti na zano sni ja od sva ke laži.

Zato je ovo pri ča i o istinolјupcima i o lažo vi ma, da­kle – auto bi o graf ska. Jer, kada bih sve do čio samo o isti ni ili samo o laži – sve bi se sve lo na potvr de i opo vr ga va­nja, a ne na pri ču. Ja i moja pri ča teče mo izme đu tih dve ju kraj no sti, kao što se reka pro vla či izme đu oba la. Suvo par na je isti na bez masne laži i blјutava laž ako je ne zaso li mo poko jom isti nom. Dra že mi je da živim u zablu­di po kojoj je laž pre ru še na isti na, a isti na uverlјiva laž.

Zato valјda i nema isti ne uko li ko nije bli ska sa laž­ju, uko li ko se sa njom ne tare leđa o leđa ili sto mak o

v 12 v

Mirko DeMić

sto mak, a to tre nje ne polu či pra ska vo iskre nje i zadah pohot nog tela, koji se neret ko pre tvo ri u smrad baru ta ili palјevine. Čitav život su me ube đi va li da lјudski sto mak lak še vari laž od isti ne. Ili uopšte ne vari, već ih puš ta da pro đu kroz nje ga sa što manje tra ga i posle di ca. Ne znam. U sva kom slu ča ju, sva ko od nas nasto ji da na njih ne rea gu je brzo ple to, iako su mu stal no nad gla vom, za vra tom, pod grlom. Ube đu ju me da je isti na name nje na siro ti nji i nemaš to vi ti ma, dok laž slu ži boga ti ma i umeš­ni ma. Na kra ju će sva ko svoj bar jak pobo sti ponad sop­stve ne gla ve, ume sto nad grob nog bele ga.

Čovek se for mi ra poput kiš ne kapi na cre pu. Naj pre dugo bubri. Obli ku je se tek u momen tu kad obre me ni, do onog deli ća sekun de kada se odvo ji od cre pa i poč ne da pada. Hva ta me vrto gla vi ca od te dra me dozre va nja, odva ja nja i suno vra ći va nja, celo vi tost koja se posti že zao kru ži va njem kapi, dose za njem savr še nog obli ka sa kojim će nesta ti. Još jed na potvr da da sila Zemlјine teže uniš ta va ono što stva ra. Ja sam ta kap koja se odvo ji la od cre pa, ali se još nisam ras pr sao. Moje pisa nje je krik, nastao na putu od cre pa i tla.

Bala vim po sop stve nom živo tu poput stra stve nog puša ča koji jezi kom vla ži ciga re tu ne bi li duže gore la. Usput kroz pro zor gle dam kako po nebe skom plad nju nehaj no plo ve nago re li uštip ci. Već pri sle de ćem pogle du nebo će biti natru nje no delo vi ma gran di o zne ćili bar ske per le, izob li če ne usled kotrlјanja. A samo časak kasni­je učiniće mi se kako po nebe skim sava na ma mese ča re raš tr ka ni obla ko li ki slo no vi. Kad se umo rim od gle da nja, upošlјavam ruke, nasto je ći da zavr tim nov čić na sto lu.

v 13 v

PUSTOLOVINE BAČKOG OPSENARA

Kad uspem, osluš ku jem nje go vu zve če ću vrto gla vi cu. Čak se i čudim što kova ni ca pri kra ju posled njih piru e ta posta je sve gla sni ja i ner vo zni ja.

Ovim pisa njem tre bim besmi sli ce iz svog živo ta. Živim kako bih se, kasni je, čudom čudio sop stve ni ku tog istog živo ta i nje go vom nemi lo srd nom tro še nju. Možda nada i nije zlo, ali sam sigu ran da je otrov kojim se nata pa ovo pisa nje.

Kaza no va u jed nom pismu prijatelјu nago veš ta va da će svo je Uspo me ne ispi si va ti do vre me na kad napu ni pede set godi na. A ja upra vo od te godi ne poči njem da sve do čim o svo joj post ka za novš ti ni, svo joj koli ko i tuđoj, veru ju ći da posle te gra ni ce život ne posta je ni komič ni ji ni tra gič ni ji nego pre – dosto jan sažalјenja.

Penju ći se pre ma pede se toj godi ni živo ta, toj raz del­ni ci, bilo je pri rod no da gle dam „nago re“, pa bih zaka­čio i poko ju zve zdu na nebe si ma, a sad, kad sam kre nuo „nado le“, gle dam samo ispred sebe, kako ne bih pro ma­šio stazu, naga zio, spo ta kao se i str mek nuo u bez o blič ni ambis.

Evo me, sto jim na bač koj vetro me ti ni, sa lopa ri ćem u ruci, u ulo zi spolјnjeg otprav ni ka vozo va. Čekam da u sta ni cu uđe put nič ka kom po zi ci ja iz prav ca Saj lo va, koju ću, potom, s olak ša njem „ponu di ti“ kole ga ma u Bač koj Topo li i vra ti ti se ovim zapi si ma koji mi kra te vre me iz­me đu dva voza, dva piska pištalјke, dva tele fon ska pozi va.

Ovo u čemu dotra ja vam i što ispi su jem jeste „tuga sila ska“.

v 14 v

Tovar poro dič nih pre da nja

Nisam jedi ni koji je rođe njem na svo ja neja ka ple ća upr­tio bar deo tova ra poro dič nih pre da nja. Maga re ća posla. Ta pre da nja su posta ja la sve neuhvatlјivija kako sam se sve češ će upi njao da ih spa sem sa same gra ni ce išče znu­ća. Čak i kad sam ih dohva tao – nisam znao šta da radim sa nji ma. Odma le na sam se pitao da li da taj samar zba­cim i zau vek zabo ra vim, ili da ga teglim bez grca nja i dozvo lim mu da, s godi na ma, ote ža i poč ne da me žulјa i uspo ra va hod. Nisam jedi ni koji je pre šao put od nega­to ra do spa si o ca poro dič nih pre da nja, koja su govo ri la samo o jed nom – o našoj izu zet no sti i neu po re di vo sti. U vuji ćev skoj veli čan stve noj sim fo ni ji, sva ka gene ra ci ja „poro di“ bar jedan dis har mo ni čan ton.

Čast da odsvi ra taj one spo ko ja va ju ći ton svo je gene­ra ci je pri pao je meni. Ja sam taj novi kako fo ni čan pri­log. Moje „svi ra nje“ se sve lo na potra gu za jed nim od najupečatlјivijih melo dij skih iskli znu ća u našoj poro di ci – o lor du. Nјegovo ime, nadi mak ili zva nje pomi nja lo bi se usput, kao pod se ća nje, nekad kao pre kor, a pone kad čak i kao pret nja. Čim bi se nad poro di cu nad vio pre te ći

v 15 v

PUSTOLOVINE BAČKOG OPSENARA

oblak, sum nja u izu zet nost ili slut nja neu ko re nje no sti, sve ča no bi se pome nuo On, kao spa so no sno uže za koje bismo se odre da hva ta li kako ne bismo bili odu va ni u „ponor nepo sto ja nja“. Dabo me da se na dru goj stra ni tog uže ta nala zi lo zvo no čija bi se grmlјavina čula nada le ko, usled panič nog pote za nja nekog od nas, koji bi se čita­vom teži nom „vešao“ o nje ga, u jed nom tre nu lete ći put nebe sa, a već u dru gom – uda ra ju ći zad nji com o ledi nu.

I tako, kad zaš kri pi slo že ni meha ni zam poro dič nog samo po u zda nja, neko od nas bi izgo vo rio tu magič nu reč koja bi odjek nu la u našim uši ma kao crkve ne orgulјe. U slu ča ju moje poro di ce ta magič na, omamlјujuća i opo­mi nju ća reč bila je – lord. Na nje gov spo men uku ća­ni ma bi se vra ća la živost, dizao tonus, sabi ra la se ona drev na gorš tač ka kočo per nost, kroz neko li ko naraš ta ja pogublјena po voj vo đan skim rav ni ca ma, vito pe re na od toli kih gospo da ra i sagi nja nja, odu va va na sil nim selid­ba ma i koša va ma. Lord bi kod uku ća na dono sio pro čiš­će nje, okreplјenje i krat ko tra jan smi raj, kao posle obi la­tog obro ka i, pone kad, sno ša ja.

Malo koje detinj stvo nije obe le že no pro na la skom kakve ropo tar ni ce, podru ma ili tava na, tam nog budža ka ili skraj nu te sobe u koju se odba cu ju nepo treb ne stva­ri. U nji ma bi se desi lo otkro ve nje koje bi obe le ža va lo detinj stva, oba sja lo ili tro va lo živo te. Naža lost, ja nisam pro na šao niš ta slič no, ali sam zato sa zani ma njem slu­šao pri ču o drve nom san du ku na našem tava nu, koji je nekim čudom ili neči jim nema rom nestao. Okol nost da je san duk bio na tava nu, izme đu gla va uku ća na i nebe­sa, a ne u podru mu, izme đu naših bosih taba na i sve ta

v 16 v

Mirko DeMić

mrtvih, dava lo je oprav da nja mojim mla da lač kim mese­ča re nji ma.

Mno go godi na kasni je počeo sam da sum njam u posto ja nje tog san du ka, ali sam ga dugo zamišlјao vrlo živo, uvek mu menja ju ći oblik i sadr ži nu. On je u mojoj maš ti bio po ivi ca ma oko van, iskr za ne far be, sa ras kli­ma nim poklop cem, dok je nje go va utvar na unu traš njost bila pre kri ve na pau či nom. Crvo to či na, pra ši na i rđa tom san du ku dik ti ra le su oblik i uve ća va le tajan stve nost i nedo stup nost. Sva ka gene ra ci ja u mojoj poro di ci regru­to va la bi bar jed nog lјubopitlјivog pri pad ni ka i lako ver­nog slu ša ča pri če o san du ku. Sva je pri li ka da sam bio posled nji u tom nizu. Seća nje na vla sni ka san du ka sve lo se na sve tanju nit poro dič ne legen de, a to pri se ća nje, upotreblјavano u kraj njoj iznu di ci i u pri li ka ma ozbilјne ugro že no sti poro dič nog inte gri te ta, svo di lo se na pod­se ća nje (zamišlјam poro dič nog sta ro stu kako čkilјi na jed no oko i drži viso ko podig nut kaži prst) da smo među pre ci ma ima li (zami sli te!) i jed nog – lor da.

Tek u ovim godi na ma, kada sam raz gr nuo „talog vre­me na“, nema ra i zabo ra va, nazreo sam sadr žaj tajan stve­ nog san du ka. Dabo me da sam oče ki vao više nego što sam tamo zate kao. Tako valјda uvek biva. Čak se i pri „veli kim otkri ći ma“ ispo sta vi da je pre pro na la za ča neko već bio tu, uzeo ono naj vred ni je i netra gom nestao, ostavlјajući nared nim tra ga o ci ma samo mrvi ce. Od nje go ve žur be i halaplјivosti zavi si koli ke će i kakve tri ce zate ći onaj posle nje ga, a od nje go ve maš te šta ćemo nad nji ma domi sli ti.

Dakle, pri ča koju sam slu šao govo ri la je da su u san­du ku bila nečitlјiva i nerazumlјiva pisma i doku men ta.

v 17 v

PUSTOLOVINE BAČKOG OPSENARA

Zato su valјda i pre te kla. Evo ih na mom sto lu kao potvr­da o posto ja nju san du ka, ali i kao dokaz da sve ovo ne stva ram ni iz čega. Iz te pri če jedi no što sam uspeo jasni je da raza be rem jeste da se naš lord, u stva ri, zvao Dimi ti ri je, Dimi trie de Vujich. To zago net no de izme đu nje go vog ime na i našeg zajed nič kog pre zi me na bilo mi je upečatlјivije i od lor da i od svih nje go vih titu la koje sam naknad no uspeo da odgo net nem. U mojim oči ma ta dvo slov na reč ca odva ja la je našu poro di cu od ovog voj vo đan skog bla ta i bez o blič ja. Dabo me da nisam smeo da se njom pohva lim pred vrš nja ci ma, jer bih bio izlo žen izru gi va nju koje bi bilo zame na za zavist i lјubomoru. Zato sam to de čuvao za sebe, tiho ga izgo va rao kada bih osta jao nasa mo, ume ću ći ga izme đu svog ime na i pre­zi me na i puš ta ju ći da odje ku je i sve tlu ca poput kakvog pra sta rog nov či ća isko pa nog dubo ko pod zemlјom.

Nisam se zadovolјavao onim što sam čuo, pa sam kre­nuo u potra gu, na tavan. Toli ko sam bio neo pre zan da me je pri prvom „istra ži va nju“ deda zate kao u mojoj poroč­noj znatiželјi. Našao me je kako pre vr ćem andramolјe i, ume sto da me uko ri, pri znao je kako je i on isto ova ko, u mla do sti, pre tu rao po odba če nim stva ri ma. Iz nje go ve sam pri če shva tio da sva ka nared na gene ra ci ja zati če sve manje tra go va slav nog pre tka. On se, reci mo, seća, da je ispod gomi le ovih pre te klih har ti ja, bilo i neš to za čije odgo ne ta nje nije bilo potreb no zna nje stra nih jezi ka. Nјegovo deč je oko zasle pio je crve ni krst, oko van pozla­tom, pri čvrš ćen kop čom za potam ne lu, vla gom nagri ze­nu crve no­belu tka ni nu. U prvi mah mu je zali čio na zve­zdu. Bio je to krst čiji se sva ki krak na kra je vi ma „cepao“

v 18 v

Mirko DeMić

zra ka sto nadvo je i stva rao pri vid zve zde. U sre di ni krsta bio je ude nut tir ki zni krug. U nje go vom sre diš tu sta jao je ugra vi ran sve tac raši re nih ruku, obu čen u belu ode­ždu, dok mu je niz leđa visi la crve na pele ri na. U desni ci je držao pastir ski štap povi nu tog vrha. Na gla vi mu je sta ja la kru na, dok se sa obe stra ne zmij ski izvi ja lo po jed no lati nič no slo vo S. Deda je tvr dio da su kra ko ve tog krsta u sklad nu celi nu vezi va la četi ri bela orla raši re nih kri la, sva ki sa kru nom navrh gla ve.

Sada tog orde na nema. Deda se seća da ga je nje gov otac često poka zi vao znatiželјnim gosti ma koji su često pro la zi li kroz našu kuću, poput vozo va koje doče ku jem i ispra ćam na ovoj sta ni ci. Možda ga je nekom poklo nio ili pro dao. Nije isklјučeno ni da je ukra den.

Fizič ko odsu stvo orde na bio je sasvim dovolјan poda­tak za moju deti nju oho lost i tvrd temelј na kojem ću u godi na ma koje su dola zi le gra di ti svo ju samo ži vost. U mom srcu bio je ude nut, kao u srce sva kog dete ta, trn samodovolјnosti i izu zet no sti, koji se tokom odra sta nja kod mno gih istu pi. Meni je taj oko va ni san duk i nje gov zago net ni sadr žaj odga đao odra sta nje, tako da nisam sigu ran da li me je ikad napu stio onaj dečak, sanjar i usamlјenik, tih i povu čen, sa čijeg se lica ne ski da zago­net ni osme jak luda ka, a možda i pro ro ka. Uko li ko među nji ma ima raz li ke.

Po pra vi lu me zaokuplјaju sud bi ne lјudi čiji tem pe­ra men ti i karak te ri sto je na suprot noj stra ni od mog. Pri tom gorim u vatri moguć no sti barem pri vre me ne za­ me ne svog živo ta sa nji ho vim. U stva ri – Dimi tri je Vu­jić je moj rođak po neče mu dru gom, pre sud ni jem od

v 19 v

PUSTOLOVINE BAČKOG OPSENARA

nasled nih gena. Nared ne strani ce će to potvr di ti – on je moj rođak po veri ili, bolјe, po bez ver ju, po gla di za sve­tom i za dru gi ma, po očaj nič koj potra zi za zadovolјstvima i za slavolјublјem. On je sle po bez ver je zame nio tvr dom verom, upr kos gesti ku la ci ja ma pri u če nog glum ca. Notor­na je besmi sli ca da je isti na odvo je na od laži jasnom lini­jom. Sva je pri li ka da one delu ju upo re do, ispre ple te no, ruku pod ruku ili idu u korak. Kad ih sun ce oba sja, uvek se vidi jed na sen ka. Niko ne zna koja je i čija je.

Ne znam hoće li mi se uka za ti još koja pri li ka da osta­vim tra ga o sebi, ali kroz dru go ga, tra ga o sop stve noj laži i lažno sti, majuš noj, kako i pri li či mojoj neznat no sti. Sa ovom laž ju sam se već sro dio. Pod ra zu me vam je, nije deo mene, već sam ja deo nje. Ona je ono što sma tram sop stve nom pri ro dom i sadr ža jem svog bića. Čitav moj psi ho loš ki sklop izgra đen je na napo ru da izmišlјam ali­bi je za Dimi tri je ve, a time i za svo je laži. Od naj ma njih i naj be za zle ni jih, sve do onih koje se tiču dru gih i koje im nano se šte tu i bol. Hva ta nje sebe u laga nju posta la je moja jedi na igra i sva ko dnev na zaba va. I kada bih znao šta je isti na, ne znam šta bih sa njom radio.

v 20 v

Mut no pore klo, zamet ni pute vi i nepo u zda ni doku men ti

Sva ki narod, sva ka poro di ca, ima svog manje ili više uverlјivog Don Žua na ili Kaza no vu. Ova naša ver zi ja o kojoj želim da sve do čim, nije vič na peru, što ne mora da mu ško di. Napro tiv. Sasvim je u duhu ovdaš njeg men ta­li te ta da se nedo sta tak predstavlјa kao suvi šak, a nepo­se do va nje kao – ime tak. Zato ću se pre pu sti ti varlјivim pre da nji ma. Poro dič na nagva žda nja zna ju da nad ma še samo hva lu ich­for me, ali vispre nim tuma či ma i lucid­nim čita o ci ma to neće kva ri ti zaba vu. Uosta lom, nema pre te ra ne raz li ke izme đu mita koji sami stva ra mo o sebi i pre du be đe nja od čijih pabi ra ka dru gi sude o nama.

Ima dana kad me pre pla vi sami lost nad čita vim sve­tom, kako pre ma živi ma tako i pre ma onim dav no nesta­lim. Mrtva ili naiz gled mrtva bića i stva ri žalim na pose­ban način. Sa nji ma imam sko ro zave re nič ki odnos, poš­to im pro la znost ne pada teš ko. U stva ri, moj prvo bit ni doživlјaj več no sti odno si se na nji ho vu pro la znost. Dru gi je onaj misa o ni, meni pri lič no dalek i neubedlјiv. Sami­lost nad živim stvo ro vi ma nepre suš na je. Do nesve sti ce

v 21 v

PUSTOLOVINE BAČKOG OPSENARA

me dovo di nemoć živih bića. Nјihova bes po moć nost pred smr ću tek je jedan od obli ka nji ho ve sla bo sti. Zato joj, valјda, tako oda no slu že. Nemoć na su pre ma dru gim bići­ma, iako su im sud bi ne iden tič ne. Pred met mog sažalјenja jeste i nji ho va histe rič na reše nost da nadži ve slič ne sebi, da im sude i pre su de, da ih pro gu ta ju (stvar no i sim bo lič­ki) zarad neko li ko tre nu ta ka dužeg živlјenja.

Vla da pred ra su da da je osam na e sti vek obe le žen lako­mi sle noš ću. Ni manje ni više od osta lih veko va, dodao bih. Lako mi sle nost je širo ka nji va na kojoj bez oč ni lјudi s bičem u ruci nad gle da ju teža ke. Samo bez oč ni ostavlјaju peča te na per ga men ti ma od čijih se osu še nih tra go­va sri če tako zva na isto ri ja. Možda su oni iz pre đaš njih veko va poku ša va li da ima ju više sti la i šar ma, možda su ostavlјali uti sak da pri kri va ju pra vu pri ro du svo jih preg­nu ća, dok ovi današ nji za vla sti tu bez oč nost optu žu ju svo je žrtve, svo ju bez lič nu i mekuš nu kli jen te lu.

Duga, boga ta i zapetlјana je isto ri ja ovdaš njih samo­zva na ca. Teš ko je izdvo ji ti one najupečatlјivije, kako samo zvan ce, tako i pri če o nji ma, jer su one u veći ni slu ­ ča je va nedo pri ča ne, a otu da i bez pou ke. Ne zna se od koga poči nje ta iskon ska potre ba i čime se zavr ša va. Sa­mo zvan stvo nije puki zanat, niti je dovolјna pro sta volјa za njim. Za nje ga tre ba ima ti dara. Pri ča koju pri po ve­dam pada u vre me kada se nije zna lo koja je pohle pa nezajažlјivija: car ska, vla ste lin ska ili ple bej ska.

Posta ti vođa, pred vod ni k, kne z sve tla ili tame, bilo čega – odu vek je bilo uno sno zani ma nje. A kad se ono pre tvo ri u misi ju, posla nje, strast ili bolest, onda to nije samo mate ri jal za avan tu ri stič ki roman već pošast od

v 22 v

Mirko DeMić

koje se tre su car stva i kralјevine, drh te naro di i ple me­na, zebu poro di ce. Nije, dakle, dovolјno da poje di nac pove ru je u svo ju nezamenlјivost. Potreb no je da se dru­gi ma uči ni da je takav među nji ma neo p hod na i neiz­be žna poja va, sve jed no da li kao bož ji dar ili kao kazna.

Što mu je pore klo zago net ni je, to samo zvan če va poja va delu je upečatlјivije. Sva ka pri ča o pore klu plo vi na tala si­ma pred ra su da. Takav je slu čaj i sa pore klom naše poro di­ce. Pred ra su de slu že da bi pri ču uči ni le uverlјivijom.

Prva ver zi ja te pri če, dabo me, vuče kore ne sa juga, iz Meto hi je. Otu da, kaže legen da, dola ze moji, to jest Dimi­tri je vi pre ci, obo ga tiv ši se trgujući konji ma, uz ogra du da tadaš nja trgo vi na nije isklјučivala meša vi nu kra đe, pre kra đe, pro da je i pre pro da je. A može biti da su konji samo pospe ši va li trgo vi nu nečim dru gim, dale ko uno­sni jim. Bilo kako bilo, konji su ili kri vi ili zaslu žni, kako se uzme, što smo se na nji ho vim leđi ma doče pa li voj­vo đan ske rav ni ce. Sve jed no da li beže ći od ino ve ra ca ili pred pra vim vla sni ci ma konja, gone ći nekog ili zbog nečeg sasvim tre ćeg, banal ni jeg i manje heroj skog.

Dru ga poro dič na legen da opo vr ga va ovu prvu. Ona vuče kon ce sve od Hrvat ske, mada se nji ho vi kra je vi jasno ne vide. Upra vo iz tog nevi de la navod no je došao ili doja hao Dimi tri jev deda. U nastav ku se dodat no zamaglјuje moja pri po ve dač ka nevi de li ca podat kom da je dedi na maj ka Ata na si ja ili Ana sta si ja vodi la pore klo negde iz Dal ma ci je.

Sre ćom, ova legen da ne isklјučuje zna čaj i zaslu gu već pome nu tih konja za dola zak Vuji ća u Bač ku. Konji kao da se pod ra zu me va ju uz selid be, volјne i nevolјne, u ulo zi

v 23 v

PUSTOLOVINE BAČKOG OPSENARA

nemih sve do ka i ver nih pra ti la ca. Pozna to je da su konji u ovom delu Bal ka na sred stvo uzdig nu ća, ali i posr ta nja, a nji ho vo (ne)pose do va nje meri lo bogat stva i uspe ha.

O Dimi tri je vom ocu Mar ku natu ca se da je bio učitelј i da je, pored Dimi tri ja, imao još tro ji cu sino va, sli ko vi­tih ime na, punih očin skih ambi ci ja – Hani bal, Cezar i Alek san dar.

Naj ma nje je spor na Subo ti ca kao mesto Dimi tri je­vog rođe nja. Ukrš ta ju ći papi re koje pose du jem sa pre­dač kim legen da ma, vero vat no je to godi na 1758, mesec je novem bar, oko datu ma već dola zi do kole ba nja, dok se sve dru go kre će po oštroj ivi ci pret po stav ki i spo ra­dič nim tra go vi ma koje je Dimi tri je ostavlјao za sobom. Uvek je tako kod bogom da nih juna ka; ske let je pri lič no opiplјiv, dok sve osta lo tre ba ispu ni ti mesom pro la znog i efe mer nog.

Ipak, tro ji ca Dimi tri je ve bra će, upr kos tere tu slav nih ime na koji im je po rođe nju nato va ren na pleća, posve­ti li se su posve pro za ič nim poslo vi ma. Mili ji su im bili kan ta ri, arši ni i paor luk od voj nič ke sla ve i ugle da. Jedi­no se Dimi tri je „oteo“ ili „ostao“ na putu sa kojeg su Vuji ći ret ko i nevolјno sila zi li.

Videv ši da se Dimi tri ju ne ide „na nau ke“, otac ga je dao da uči za kro ja ča, po podo bi ju onog Naran dži ća iz knji ge. Ispa da da su svi lјudi iz Bač ke, ako već nisu kro­ja či, skro je ni po istoj mustri. Pogo to vo oni koji su „ušli u knji ge“ i po pra vi lu ima ju ove ili one veze sa šnaj der­lu kom i knji žev noš ću. Ovo „pita nje“ dodat no će se zaoš­tri ti kad u sle de ćoj gla vi sazna mo kako je Dimi tri je Vujić nared nu „sta ni cu“ svog puto va nja imao među husa ri ma,

v 24 v

Mirko DeMić

tako đe po arši nu neko li ko juna ka slav nog spisatelјa iz Sent Andre je.

Otu da je ovo pisa nje tač ka susre ta moje kre a tiv ne jalo vo sti i Dimi tri je ve mega lo ma ni je. Ne tvr dim da sam lišen kre a tiv no sti. Napro tiv. Ispod moje ruke obi la to viju ga ju reče ni ce, čak poto ci i reke reči. Tač ka na kra ju sva ke od njih levak je kroz koji one nemi nov no oti ču. Mastilјava tač ka na nje nom kra ju rana je kroz koju isti­če moja raz vod nje na krv. Ili je ona špi jun ka kroz koju posma tram reči ispred kojih sam zalu pio vra ta. Ili je ona sam vrh mača na koji se spre mam da nabo dem sle de ću reče ni cu. Neke od tih nizo va reči oda ju uti sak logi ke i smi sla. Ali mene pro ga nja sum nja u nji ho vu moć, čak i pre nego što one nasta nu. Imam uti sak kako im čili sna­ga čim se, ona ko zmi jo li ke, poja ve tu, pre da mnom. Sto­ga se pitam hoće li se pre tvo ri ti u leši ne kad dopru do oči ju dru gih lјudi.

Moju skri bo ma ni ju pro ga nja gri ža save sti. Sek su al na one mo ća lost kao da se ogle da u već pome nu toj skri bo­ma ni ji; što je ima više – glad je sve veća, a ose ća nje neis­pu nje no sti posta je još dublјe. U mom okru že nju jed na od naj fre kvent ni jih reči je – moral, što je pouz dan znak nje go vog odsu stva. Oni koji te reči uče sta lo izgo va ra ju suš ti su imo ra li sti.

O posled njoj pome nu toj vrsti impo ten ci je – onoj meta fi zič koj – tra gam na sle de ćim stra ni ca ma, bez nade da ću naba sa ti na bilo šta uteš no.

Impo ten ci ja je posvu da oko nas. Zato mi je iza zov­no što na jed nom od opštih mesta poku ša vam da gra­dim poe ti ku. Poten ci ja, erek ci ja, orga zam – sve su to

v 25 v

PUSTOLOVINE BAČKOG OPSENARA

eks tre mi. Sre ćan sti caj nesreć nih okol no sti. Zato se dvo­u mim čime da ispu nim Vuji će va bes kraj no duga puto va ­ nja koči ja ma i bro di ca ma? Seksom, medi ta ci jom, neu me­ re nim ždra njem, zlo pa će njem od gla di ili mor ske bole sti? Najbolјe je – od sve ga po malo, a sve ga da bude isu vi še. Vuji ćev život, uosta lom kao i sva ki dru gi, samo je jed­na od ilu stra ci ja lјudskog pora za koji, kao i sva ki poraz, može biti sači njen od sepa rat nih pobe da.

Vre me koje nas deli, udru že no sa oskud nim tra go­vi ma, dozvolјava mi da nazrem tek kon tu re Vuji će vog lika. Sve dru go mi nedo sta je. Pri zi vam ga i u tom sam nau mu pri nu đen da impro vi zu jem. Boja nje go vog gla sa, mimi ka, tiko vi, način kako hoda, kako sedi i spa va – sve to osta je veli ka taj na. Poseb no ako pret po sta vim da je imao zavid nog glu mač kog dara, da je bez gri že save sti padao iz poni že nja u poni že nje, da je varao i bio varan i da je čita vog svog živo ta bio uzur pa tor, kako tuđih emo ci ja i glu po sti, tako i nov ca. Vujić nije bio beza zle na poja va, nalik na mno ge dru ge. Do mene je pre te kao po koji upečatlјivi gest, dovolјno veli ki da ne pro pad ne kroz sito vre me na. Sve to sazna jem iz napa bir če nih papi ra, čija je svr ha uglav nom bila diplo mat ska, što zna či – špi­jun ska i douš nič ka.

Počeo sam pri ča ti ovu pri ču tek kad sam saznao da se neko li ko godi na posle Dru gog svet skog rata u izlo gu jed­ ne pari ske juve lir ni ce poja vio Orden Sve tog Sta ni sla va, po podo bju onog našeg, koji se godi na ma gne zdio na dnu poro dič nog san du ka, pa netra gom nestao. Poja va orde na može se dove sti u vezu sa jed nim emi gran tom, biv šim piscem i novi na rom, numi zma ti ča rom i kolek ci o na rom,

v 26 v

Mirko DeMić

čije je ime iden tič no sa ime nom sve ca po kojem je orden nazvan.

Zago vor ni ci teo ri je zave re dovo de u vezu taj orden i „čud nu“ smrt žene tog istog pisca i novi na ra, ina če ćer ke biv šeg zuba ra srp skog kralјa. Stra da la je u sao­bra ća ju, doda ću – pod čud nim okol no sti ma, na uli ca ma Pari za. Jed ni tvr de da su je ubi le pro du že ne ruke taj ne slu žbe jugo slo ven skih komu ni sta, dok dru gi nje nu smrt dovo de u vezu sa izne nad nom poja vom reče nog orde na u pari skom izlo gu, uka zu ju ći na moguć nost da je upra­vo pome nu ti pisac bio nje gov vla snik.

A da se pisac i novi nar inte re so vao za Jocu Vuji ća, kolek ci o na ra i dobro tvo ra, našeg stvar nog ili priželjki­vanog rođa ka, i prvog vla sni ka ostavš ti ne Dimi tri ja Vuji­ća, sve do či i repor ta ža u tri nastav ka, koju je isti pisac i novi nar počet kom tre će dece ni je dva de se tog veka napisao posle susreta sa njim u Sen ti, do detalјa opi su­ju ći pome nu ti orden. On u toj repor ta ži Dimi tri ja nazi va „bač kim Kaza no vom“.

Isti na, pisac u puto pi si ma iz Špa ni je pomi nje i svo­ju pose tu Sevilјi i crkvi San ta Kari dad gde se nala zi grob don Migu e la Manja re, za koji se, po sve mu sude­ći, pogreš no sma tra da je bio pro to tip za Don Žua na. Možda je doi sta Manja ra živeo poš to je mit o Don Žua­nu već stvo ren, ali da je bio vara li ca – manje je spor no. Pogo to vo nakon što je iz svog ras pu snog živo ta stu pio naj pre među kalu đe re, a potom i među pisce, osta viv­ši svoj spis poko le nji ma koja dola ze, pa ga je u mani ru ozbilјnog lažo va nazvao Govorom o istini – Discur so de la Ver dad.

v 27 v

PUSTOLOVINE BAČKOG OPSENARA

U tom istom puto pi su, on rezig ni ra no kon sta tu je: „Ka­ da pro či ta mo kraj Kaza no ve, bed nog, sta rog bibli o te ka­ra na dvo ru ne znam kakvog nemač kog kne za, kada vidi­mo San ta Kari dad sevilјsku sa svom hriš ćan skom be­dom Don Žua no vom, obu zme nas neka neiz re ci va tuga, koja nam suze tera na oči. Celo čove čan stvo je u sud bi ni ova dva čove ka, dva lјubavnika.“ Odne kud znam da pri sva kom piš če vom pomi nja nju Kaza no ve deo zaslu ge ili kri vi ce pada i na Dimi tri ja.

Napu klo sam ogle da lo po čijoj povr ši ni pro mi ču defor­mi sa na lica i naka zne sen ke. U nje mu se odra ža va meša­vi na pre zi ra i divlјenja, pre plet nega ci je i zavi sti. Pišem da bih vra tio pre tka od zabo ra va, ali i da bih se odbra nio od tere ta poro dič nog pre da nja o nje go voj veli či ni. Zidam ga ruše ći, a rušim – izno va ga gra de ći. Slu tim da sve što na jed nom mestu tvr di – na dru gom to isto opo vr ga va, da ono što negi ra – sla vi, a ono što odbi ja – pri do bi ja. Sva ki nje gov gest sadr ži u sebi i svo ju suprotnost.

Mirko Demić PUSTOLOVINE BAČKOG OPSENARA

Za izdavača Dijana Dereta

Lektura i korektura Smilja Bogdanović

Likovno­grafička opremaMarina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978-86-6457-207-1

Tiraž 1000 primeraka

Beograd 2018.

Izdavač / Štampa / Plasman DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta .rs

Knjižara DERETAKnez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503

CIP – Ка та ло ги за ци ја у пу бли ка ци ји На род на би бли о те ка Ср би је, Бе о град

821.163.41­31

ДЕМИЋ, Мирко, 1964­

Pustolovine bačkog opsenara / Mirko Demić. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2018 (Beograd : Dereta). – 228 str. ; 21 cm

Tiraž 1.000.

ISBN 978­86­6457­207­1

COBISS.SR­ID 267731980