Историја интернета

Наталија Николић VI-9

Историја интернета почиње развојем првих рачунара и првим визијама о умрежавању.

Интернет је створила група визионара и стотине других појединаца чији су инжењерски доприноси помогли његов развој. Крајњи производ је једна технолошка иинтелектуална инфраструктура доба информација, која подржава највећи део кономије 21. века.

У 19. веку индустријска револуција је донела с собом развој нових технологија које су омогућиле да производи и идеје прелазе велике раздаљине у кратком времену, олакшавајући тако истраживање научних и технолошких граница.

Прве визије о умрежавању рачунара Године 1962., први директор АРПА-е,

Џек Рујна, поставио је математичара, психолога и великог познаваоца рачунарства, Џозефа Ликлајдера на чело АРПА-иног командног и контролног одељења. У свом есеју Man-Computer Simbiosis из 1960. године, Ликлајдер је предложио идеју о интерактивном рачунарству коју данас сви корисници рачунара подразумјевају.

Као додатак свим овим револуционарним идејама, Ликлајдер је био први који је предвидио повезивање рачунара који се налазе на различитим местима, удаљени једни од других.

Од теорије ка пракси умрежавања

Иако је Ликлајдер замислио шта је то што би једна дистрибуриана интерактивна мрежа рачунара могла постићи, а Тејлор које би проблеме могла решити, Леонард Клајнрок је 1961. године теориетисао о новој комуникационој технологији која би такву мрежу учинила могућом. Два главна проблема које је требало ријешити прије покушаја стварања једне такве рачунарске мреже били су: (а) способност мреже да подржи примање и обраду података преко постојећих телефонских линија довољно брзо да омогући њихову ефикасну обраду и у реалном времену, и (б) стварање мреже која може да подржи јединствене потребе које укључује размјена података генерисаних помоћу рачунара.

Покретање АРПАНЕТ-а

До почетка 1969., истрачивачи ББН-а су радили даноноћно како би развили ИМП системе до предвиђеног рока, а истраживачки тимови на сваком универзитету предвиђеном за прикључивање мрежи, били су заузети развојем прилагођеног софтвера и хардвера који је требало да омогући комуникације између њихових мајнфрејм рачунара и ИМП-а. ИМП за УЦЛА-у је био испоручен на вријеме а повезивање ИМП-а и рачунара је била спремно неколико дана касније.

Први тест технологије комутације пакета између УKЛА-иног ИМП-а и рачунара, био је успјешан, а 2. септембра 1969. године те машине су почеле да комуницирају међу собом. Други ИМП је мјесец дана касније, стигао у Стенфордов истраживачки институт а први званични тест је обављен 1. октобра 1969. године.[3]

У плану је било улоговати се из УKЛА-иног рачунара у Стенфордов путем команде LOG IN. У првом покушају систем је пао након откуцаног слова G. Ипак, неколико сати касније поново је био у функцији и истраживачи су успјешно обавили први тест. Тако се веза између између УKЛА-е и Стенфорда показала успјешном а преостала предвиђена два чвора су стављена у функцију до краја године.[4] Технологија АРПАНЕТ-а је овим доказала да је комутација пакета рачунарске мреже могућа. АРПАНЕТ је помогао АРПА-и да смањи буџет за рачунарска истраживања за око 30%, понудивши скептицима више рачунарске снаге и омогућавајући истраживачима на различитим институтима да лакше размијењују своје научне чланке, податке, информације, идеје и софтвер.

Развој мреже

Пети чвор АРПАНЕТ-а је инсталиран у ББН-у, марта 1970. године, а у наредних неколико година, Винт Серф и Стиве Крокер на УKЛА-и, и Френк Херт и Боб Кан на ББН-у, сви скупа су радили на тестирању мреже, понекад је намјерно обарајући како би испитали њене слабости. Они су такође основали Интернационалну мрежну радну групу, 1972. године, како би се координирала њена стандардизација. Како је број мјеста који су се повезивали на АРПАНЕТ растао, јављале су се нове технолошке иновације, неке од њих очекиване а друге пак изненађујуће.

Електронска пошта

Године 1971. Реј Томлинсон, рачунарски инжењер на ББН-у, осмислио је један експериментални програм за слање датотека међу рачунарима и назвао га CPYNET. Убрзо му је додао један додатни програм за слање и примање порука, који је назвао SNDMSG и READMAIL.[4] У року од неколико мјесеци Томлинсонова апликација се почела користити за размјену порука међу рачунарима кроз мрежу, на различитим географским локацијама. Томлинсон је повезао име сваког корисника са идентификатором његове машине користећи симбол @ (у значењу »at«), не замишљајући да тиме успоставља универзални симбол у ускоро умреженом свијету.

Резултатна апликација, електронска пошта, скраћено е-пошта, убрзо је постала најкоришећенија на мрежи у њеним раним годинама. Клејнрок је примјетио да када се појавила, врло брзо је преузела главну улогу на мрежи, изазвавши један друштвени феномен.

Глобализација интернета

Мрежа ширине и домета интернета, убрзо је превазишла способности њених корисника да прате све могуће локације информација. У преко 50 000 повезних мрежа, праћење локација датотека и IP адреса је постало просто немогуће. Увидјевиши проблем, рачунарски научници су кренули да пишу софтвер који би помогао корисницима да пронађу и размијењују датотеке. Један од најпопуларних је био Gopher, који су 1991. године написали Пол Лајндер и Марк П. Макејл из Универзитета у Минесоти. Gopher и његови насљедници су омогућили корисницима да претражују датотеке које би могли преузети на своје рачунаре путем протокола за размјену датотека (File Transfer Protocol - FTP). Gopher је био један протокол интернета који је нудио текстуални или командни интерфејс за преузимање датотека и података са рачунара сервера. Сајтови базирани на Gopher-у су организовали датотетеке тако да су корисници могли да их претражују. Ова ране верзије софтвера за претраживање интернета, донекле су ријешиле проблем и умногоме олакшале проналажење датотека на интернету.