www.skripta.info B. D. BENEDIKT KRALJEV ČOVEK Istorijski roman LENTO Izvornik THE KING"S MAN Copyright 2003 by B. D. Bcnedikt GLAVA 1. Bila je kasna jesen 1866. Pešta se kupala u bogatstvu boja jesenjeg sunca. Po makadamom popločanim ulicama, ležali su prvi slojevi raznobojnog lišća koje je veselo lepršalo iza svake kočije u prolazu. Širokim bulevarima i kejovima pored mirnog Dunava, šetali su parovi s decom, koristeći poslednje toplo vreme te sezone. Pešta je bila jedno od popularnih sastajališta bogatih mondenskih krugova ondašnjeg austrijskog carstva. Plemići i bogataši okolnih zemalja i Istočne Evrope, kao i boemi svih narodnosti, provodili su tamo svoje vreme i živote. Društvo su im pravili revolucionari nezadovoljni korumpiranim vladama svojih zemalja iz kojih su bili proterani. Špijuni velikih sila njuškali su po zadimljenim barovima i kafanama mađarske prestonice, načuljenih ušiju i uvek napunjenih pištolja dobro sakrivenih ispod debelih jesenjih mantila. Jednostavno, sav krem onih na vrhu i talog onih na dnu, sastao se u tom starom gradu širokih ulica i bulevara. Među tom gomilom političkih nezadovoljnika, nalazio se i poveći broj lojalista izbeglih iz Karpatije. Ova mala, planinska kneževina od dva miliona stanovnika uglavnom pravoslavne vere i ukupne površine od 26.000 kvadratnih kilometara, bila je stisnuta u trouglu između Rumunije i Bugarske. Od Srbije delila ju je deonica Dunava dugačka pedesetak kilometara, njen jedini izlaz u svet. Većina uvoza i izvoza, kretala se ovim rečnim putem. Uglavnom šumovita zemlja sa retkim obradivim obroncima po kojima su se belela rasuta sela. Karpatska ekonomija je bila pretežno stočarsko-poljoprivredna. Izvozilo se preko milion svinja u okolne zemlje i 500 hiljada ovaca za Tursku, a 1.200 tona vune i sukna u zapadne zemlje. Drvo je bilo jedan od glavnih izvoznih proizvoda, a skromni bruto prihod po glavi stanovnika od deset turskih dinara, odlazio je uglavnom u kase turskih carinika i lakomih domaćih bojara. Kao i svud u svetu, ni karpatski čovek nije imao nikakve koristi od prirodnih bogatstava svoje zemlje. Karpatijom je vladao despot gvozdene ruke, Bogumil Gorski, bivši hajduk i šumski razbojnik. Na vlast je došao 1850, raznim političkim ucenama nakon naručenog ubistva legitimnog kneza Latimira i kneginje Margarite. Ovo gnusno ubistvo izveo je jedan od Bogumilovih drugara bojara. Kneževa kočija je napadnuta iz zasede, pratnja od četiri člana pobijena, a kneza i kneginju našli su prerezanih vratova. I mada su zaverenici nevešto pokušali da pripišu ovo gnusno ubistvo tobožnjim pljačkašima, nisu u tome potpuno uspeli. Ožalošćeni narod koji je voleo i cenio svog pokojnog vladara nikad im to nije oprostio. Kako bi obezbedio sebi i svom sinu apsolutnu vlast, Bogumil je naredio da se likvidiraju i knežev sin i ćerka kojima se zauvek izgubio svaki trag. Iako je bio čvrsto uveren da su u zaveru bili upetljani Bogumilovi krvavi prsti, tadašnji turski guverner Karpatije mu je uprkos tome priznao titulu kneza iz čisto političkih razloga. Porta mu je međutim uskratila nasledna prava, i na taj način primorala buduće kandidate da se obrate molbom za produžetak titule. Nije dakle čudno što je mržnja ljudi lojalnih pokojnom knezu tinjala i posle punih 16 godina. Kako bi izbegli pogubljenja i represiju od strane Bogumila i njegovih saučesnika u zločinu, mnogi Karpaćani lojalni staroj kneževoj porodici, prebegli su u obližnje zemlje, a neki od njih živeli su u Pešti. U gradu je takođe živeo i Bogumilov sin jedinac, Ljutovid Gorski, star 44 godine. Naravno, pod lažnim imenom, a o njemu je stalno brinuo jedan od očevih najodanijih agenata. I mada ga je knez poslao na visoko školovanje, jedva je završio administrativnu školu. Prosečne inteligencije, robusne spoljašnosti i neuglađenih manira, Ljutovid nije ni znanjem ni ponašanjem odavao kneževića. Bio je boem po ubeđenju, sklon žestokim pićima i razuzdanom životu. Hranio se gurmanski i eksploatisao život do krajnosti. Družio se sa svetom iz umetničkih krugova i često posećivao bordele. O politici i strukturi države, nije imao pojma. I te prohladne oktobarske večeri, Ljutovid se uputio svojom luksuznom kočijom u lov na neku zgodnu mladu prostitutku. Konjima je upravljao njegov verni sluga i telesni čuvar, Karlo Pomeroj, nabijena ljudina od 110 kilograma. Gusto skupljenih obrva i brkova, odavao je mnogo opasniju ličnost nego što je u stvari bio. Za pojasom je uvek imao zadenut svoj napunjeni i propisno zakočeni pištolj nemačke izrade. Pre no što će otvoriti Ljutovidu vrata, agent proveri da li se u blizini nalazi neko sumnjivo lice. Tek tada on pusti svog gospodara napolje. Ljutovidu ove

mere predostrožnosti nisu godile, ali bio je duboko svestan opasnosti koja mu stalno preti. Za ovu neprijatnu neizvesnost imao je da zahvali političkim prljavštinama svog oca despota. Ljutovid podiže kragnu na kaputu, pa zakorači prema kamenom stepeništu dvospratne barokne zgrade. Karlo zatvori vrata kočije i pope se na svoje mesto. I dalje je budnim okom osmatrao slabo osvetIjenu okolinu, ali ništa sumnjivo ne primeti. Promaklo mu je da nazre tamnu priliku čoveka sakrivenog u udubljenju kapije obližnje kuće. Maksimilijan Reks, vrlo naočit momak, star tridesetak godina, tajno je pratio kretanje karpatskog naslednika poslednje tri nedelje. Gotovo s dosadom je izvadio džepni sat čije kazaljke osvetli plamenom šibice. Bilo je prošlo deset uveče. On rutinski ubeleži vreme u svoj mali notes. Oko jedanaest i dvadeset, na vratima luksuznog pansiona pojavi se Ljutovid. Sluga odmah siđe sa kočije i spremno ga dočeka kod otvorenih vrata. Ova rutina potraja nepun minut i kočija nastavi lagano niz makadamom popločanu ulicu. Onaj u senci kapije, ostade i dalje na svom skrovitom mestu. Tek pošto se na izlazu zgrade pojaviše jedna žena i mlada devojka, Maksimilijan se odvoji od hladnog zida i uputi laganim koracima preko uzane ulice. On im prepreci put ispod jedne plinske svetiljke. Zbunjene iznenadnim susretom, one se zabrinute zaustaviše. Mladić izvuče iz džepa svoju legitimaciju vojne akademije koju kratko rastvori i još brže vrati u džep. - Tajna služba! - predstavi se on lažno, ozbiljnim, strogim glasom. Ženi se odsekoše noge, a preblede i njena mlada štićenica. Maksimilijan baci brz, prodoran pogled na devojku. Bila je bleda, a po crvenim očima moglo se zaključiti da je nedavno plakala. - Želeo bih vam postaviti par pitanja, gospođo. - Svakako, - promuca uplašena žena šapatom. - Kako bi bilo da uđemo, napolju je prilično sveže – predloži Maksimilijan, pokazavši im rakom u pravcu masivnih vrata zgrade pansiona. Uđoše u veliko predvorje, raskošno osvetljeno i ukusno dekorisano baroknim ogledalima i tapiserijama. Maksimilian ponudi rukom svoje pratilje da sednu, što ove učiniše bez pogovora. On priđe brkatom službeniku koji je stajao iza tezge recepcije i smušeno mu se nasmeši, vesto glumeći čoveka u neprilici. - Potrebni su mi vaša saradnja i razumevanje - otpoče Maksimilijan tihim, konspirativnim glasom, pa klimnu glavom u pravcu svojih pratilja pozadi. - Ono je moja rođaka sa ćerkom. Pre par minuta ovde su se sastale sa jednim visokim gospodinom u crnom kaputu. Ja bih želeo da im postavim nekoliko privatnih pitanja u toj istoj sobi. Ne znam da li vam je poznato, ali devojka je maloletna! Ne bih želeo da u ovo još uplićem vlasti. Vi me razumete, zar ne? Zabrinuti službenik ga je i te kako razumeo. Policija i skandali nisu dobra reklama u poslovima. Mladić mu se i po izgledu i po garderobi učinio vrlo važnom ličnošću. Kako bi ga malo ohrabrio, Maksimilijan izvadi iz džepa jednu krupnu novčanicu koju diskretno stavi na pult. On pogleda službenika pravo u oči. - Zaista ćete me zadužiti ukoliko mi kažete ime tog gospodina i broj sobe u kojoj se malopre sastao sa mojom mladom rođakom. Službenik baci lakom pogled na novčanicu i brzo je smota pod debelu knjigu koju spremno otvori... - Gospodin koji vas interesuje prijavio se pod imenom Johan Varga, a broj sobe je 22 - prodade on identitet dotičnog, bez treptaja oka. Elegantni mladić mu zadovoljno namignu i vrati se do onih kod ulaza. - Molim vas sledite me, - obrati se on zabrinutoj ženi, i dalje izigravajući odlučnog istražitelja. Popeše se na drugi sprat. Pred vratima broj 22, žena se mahinalno uhvati za grudi. Srce joj je sve snažnije lupalo. Mladić otvori sjajno politirana vrata i propusti ih unutra. - Sedite, - predloži im i zatvori visoka vrata. Žena sede u fotelju pored zida, a mlada devojka se spusti na ivicu kreveta. Dok je radoznalo šarao očima po sobi, Maksimilijan je u mislima prelistavao udžbenike vojne špijunaže. On odmah primeti da je brokatni prekrivač kreveta veoma izgužvan, jasan znak da se po krevetu neko valjao. Prozori su bili prekriveni teškim zavesama, a pored samog kreveta goreo je svećnjak na noćnom stolu. Ostatak sobe nalazio se u tami kroz koju se u samom uglu nazirao paravan za presvlačenje. Zaključivši da je dosta video, Maksimilijan se spusti na ivicu kreveta pored devojke u koju se zagleda. - Kako se zovete? - Iva Balaš, - promuca ova slabim glasom, pognute glave. - Koliko ste stari? Devojka baci brz pogled na svoju zabrinutu majku. - Upravo je napunila petnaest - odgovori ova umesto ćerke. - Ali varate se ako možda mislite... - Ja se retko varam, gospodo! - preseče je mladić usred rečenice. - Nama je već dobro poznata naklonost gospodina Johana Varge prema vrlo mladim i neiskusnim devojkama - odluči on da upotrebi "množinu", kako bi ih upozorio da iza njega stoje vlasti. - Mene jedino zapanjuje da postoje majke spremne da za dobru nagradu prodaju svoje maloletno dete za iživljavanje jednom perverznom tipu!

- O čemu to govorite, gospodine? - pobuni se žena. – Moja ćerka nije više dete! Ta ja sam se udala u njenim godinama, a moja majka još ranije! - Ja ne mislim na rane brakove, sa kojima se takođe ne slažem. Ja govorim o zabrani da se devojke mlađe od 18 godina bave prostitucijom. Vama je poznat taj zakon, zar ne? Živimo u vreme striktnih moralnih kodeksa. Žena odjednom popusti pod nagomilanom nervnom napetošću i prepusti se svojim osećanjima. - Nisam se na ovo odlučila iz lakomosti, - govorila mu je kroz suze. - Teška ekonomska situacija me naterala na ovaj korak. Nisam imala novac za kiriju, a sve češće smo bile i gladne. Gazdarica nas je nedavno izbacila na ulicu sa dva kofera. Dok je prigušeno jecala, Maksimilijan ju je s tugom posmatrao. - Imate li neki zanat ili školu? - raspitivao se. Žena potvrdi glavom. - Krojačica sam po zanimanju. - Smirite se sad i lepo mi ispričajte kako je do ovoga došlo? Žena duboko uzdahnu i obrisa maramicom vlažne oči. - Zovem se Magda Balaš, - predstavi se ona. - Muž mi se pre dve godine iznenada ubio. Pošto je rasprodao sve od vrednosti i izgubio na kocki, skočio je sa mosta u Dunav. Nisam imala čime ni da ga sahranim. Država ga je sahranila u zajedničku grobnicu sa još dvoje skitnica i jednim obešenim razbojnikom. Jedno vreme sam radila kod poznatnog krojača ženskog veša, kod kojeg smo i ja i Iva povremeno pozirale bogatim klijentima kao modeli. U krojačkoj školi naučila sam i da crtam mustre za nove haljine. Ovo što vidite na nama, sama sam kreirala i sašila. Na žalost, krojačeva žena je odjednom postala ljubomorna i tražila da me se otpusti sa posla. Maksimilijan sačeka da se žena smiri i pribere. - Dugo sam lutala bezuspešno tražeći posao, onda me je gazdarica upozorila da više ne može da me čeka za kiriju i zamolila me da ispraznim tavansku sobu u kojoj smo nas dve stanovale. Prve dve noći prespavale smo na klupama crkve Svetog Trojstva, onda se sveštenik sažalio na nas i smestio nas u podrum parohijskog doma. Ponovo sam obišla mog bivšeg gazdu i molila ga da mi pomogne i nekom preporuči. On mi je rekao da se jedan otmeni gospodin nedavno interesovao za moju ćerku. Pomislila sam da se radi o nekom poslovnom čoveku koji je zapazio Ivu, pa mu treba kao model. Magdi opet zatreba pauza pre no što će nastaviti. - Sastali smo se sa gospodinom Vargom u ovom istom pansionu, dole u foajeu. U toku celog razgovora nije skidao oči sa Ive. Odmah mi je bio sumnjiv, ali kada mi je ponudio jedan zlatnik za svaku "seansu" sa Ivom, srce mi se ohladilo od straha. Diskretno sam mu se ponudila umesto nje, ali me on ljubazno odbio. Zabrinuta sam mu objasnila da je siromašnim devojkama teško da se udaju ukoliko nisu nevine, a on se nasmešio i rekao mi da ne brinem. Iva mu nije potrebna za seks, želeo je samo da mu povremeno gola pozira. - Razumem, - tiho će Maksimilijan. - Gospodin Varga je slikar? - To sam i sama pomislila - tužno se nasmeši Magda. Maksimilijan sačeka da ona objasni primedbu. - Pošto smo obe bile na ivici gladi i očaja, pitala sam Ivu da li se slaže. Nemajući izbora, moja kći je pristala. Ja sam bila zamoljena da sačekam dole u foajeu, dok su se njih dvoje popeli u ovu sobu. Sat kasnije, Iva je sama sišla vlažnih očiju. Bila je veoma potresena i nije mi dugo mogla da mi ispriča šta joj se ovde desilo. Maksimilijan pogleda u snuždenu devojku, pa predloži njenoj majci: - Kako bi bilo da ostavite vašu ćerku i mene same na par trenutaka i sačekate nas dole. Mislim da će se devojka mnogo slobodnije osećati bez vašeg prisustva. Želeo bih da mi ona lično ispriča i detaljno opiše šta je gospodin od nje zahtevao. Stisnutih usana, Magda bez reci ustade i izađe u hodnik. Ali umesto da siđe u predvorje, ona ostade stojeći u hodniku pored vrata, oslonjena o zid. Maksimilijan se zagleda u profil mlade devojke. - Ukoliko sam pravilno razumeo vašu majku, vi ste još uvek devica. Iva potvrdi pognute glave. - Onda mi je sve manje jasno šta je od vas tražio gospodin Varga. - Da mu poziram gola. - Kao na primer? Iva ga konačno pogleda u oči. Ramišljala je neko vreme zbunjena, očigledno ne znajući kako da počne. - Gospodin je najpre tražio da se polako svlačim. Onda sam se gola popela na krevet i tu pozirala u raznim... uzbudljivim situacijama, - pronađe ona pravu reč i porumeni. - Takođe je zahtevao da mi veže ruke i noge za naslon kreveta. Vezao mi je i maramom usta i tražio da glumim očajnu devojku koja želi da se oslobodi.

Mladić primeti kako se devojčine oči sve više pune suzama. Ona poče sve glasnije da plače, sva se tresući od jecaja. Ova iznenadna galama alarmira njenu uplašenu majku koja naglo otvori vrata i utrča u sobu. Maksimilijan se lagano okrete prema uzbuđenoj ženi. - Sve je u redu, - umiri je i pokaza rukom na stolicu. - Sedite. Magda zatvori vrata i spusti se u fotelju do zida. - Dok ste vi pozirali, gde se nalazio i šta je radio gospodin Varga? - obrati se Maksimilijan devojci. - Gospodin je sve vreme sedeo zaklonjen onim paravanom i odande me posmatrao kroz jednu rupu. Povremeno bi mi odande davao uputstva šta da radim i kako da se ponašam. Maksimilijan pogleda u pravcu paravana, pa sede na krevet pored Ive. On joj pruži svoju veliku belu maramicu da obriše suze. - Bilo me je tako sramota, - cvilela je Iva tužno. Maksimilijan je o nečemu kratko razmišljao, onda upita: - Da li vam je gospodin zakazao sledeću seansu? - Da, - potvrdi Iva glavom. - Tražio je da ponovo dođem ovamo iduće srede u ponoć. Postiđena devojka saže glavu, a uznemiri se i njena zabrinuta majka koja priđe krevetu i spusti se na kolena ispred elegantnog mladića. - Gospodine, - sklopi ona drhtave ruke, - na kolenima vas molim da ne dozvolite da nas zbog ovoga sudski kažnjavaju i proganjaju! Zar vam se ne čini da nas je život već dovoljno kaznio i upropastio? Danas nam je bila prva seansa sa tim čovekom. Evo, - zavuče ona ruku u džep iz kojeg izvadi jedan mali zlatnik, - uzmite ovaj zlatnik, samo nas nemojte prijaviti! - Zadržite vaš novac - odbi on njenu ponudu. Na njihovo veliko iznenađenje, mladić izvadi iz džepa kožni novčanik iz kojeg izbroja deset krupnih novčanica koje pruži uznemirenoj Magdi. - Poslužite se ovim. novcem dok se ne snađete. - Ali... - mucala je Magda, - zar vi niste... iz policije? - Nisam, - priznade mladić. - Lažno sam vam se predstavio kako bih lakše došao do važnih informacija o tom čoveku. Primite ovaj novac u ime mog izvinjenja. - Pa to je čitavo bogatstvo! - kršila je žena ruke, zureći u neverici u njegovu šaku. - Gospodine, ja ću biti presrećna ako nam pomognete samo sa par ovih novčanica, pa ću vam i njih vratiti kada se malo snađem. - Nema potrebe da mi ih vraćate, - blago joj se nasmeši Maksimilijan. - Primite ovo kao moj skromni doprinos vašem boljem životu i uložite to u vašu i ćerkinu budućnost. Probajte da otvorite sopstvenu krojačnicu za dame, uveren sam da bi vam posao ubrzoprocvetao. - Ipak, - kukala je sirota žena, - to je previše novca, gospodine! Uzimajući od njega novac ona pokuša da mu poljubi ruku, ali je mladić na vreme povuče. Magda ustade sa tepiha i uhvati za ruku svoju ukočenu ćerku. Ona je povede prema vratima kod kojih se još jednom okrete. - Dok sam živa moliću se za vaše zdravlje i sreću! - obeća mu i izađe. Maksimilijan još dugo ostade sedeći na krevetu, zamišljen gledajući u zatvorena vrata. O nečemu je duboko razmišljao, onda se trže i ode do paravana za presvlačenje koji razgleda sa pedantnošću iskusnog detektiva. Iza paravana se nalazila plišana stolica a ispred nje rupa kroz koju je Ljutovid krišom posmatrao erotične egzibicije mlade devojke. Mladić se spusti na stolicu i malo saže kako bi bolje video kroz mali otvor. Kroz pravilno isečen krug, jasno se video krevet osvetljen svećnjakom sa noćnog stočića. Pokušao je da zamisli šta je sve devojka morala da izvodi kako bi zadovoljila bolesnu maštu karpatskog kneževskog naslednika. Maksimilijan se uspravi u stolici i zamisli. Jedna stvar mu nije bila jasna. Zašto bi jedan tako moćan i bogat čovek pribegavao ovako niskim i opasnim seksualnim stimulacijama. Jedan od predmeta vojne akademije bila je i psihologija, ali nedovoljno opširna. Uglavnom se raspravljalo o seksualnim potrebama vojnika na terenu i kontroli kontakta sa lokalnim ženskim stanovništvom. Bilo je reci i o seksualnim odnosima istih polova, ali ne i o devijacijama ove vrste. Zašto je Ljutovid osećao uzbuđenje gledajući golu, vezanu i očajnu devojku, umesto da fizički oseti bilo koju od zgodnih mladih žena pansiona? Kakvu je to traumu u mladosti doživeo, a koja mu je ovako iskrivila pojam o seksu? Na ove i još mnoge zagonetke, Maksimilijan će uskoro pronaći uznemirujuće odgovore.

GLAVA 2. Pet dana kasnije, u sredu ujutro, Ljutovid se uputio jednom od najčuvenijih lekara privatne prakse u Pešti. Doktor Oto Ungar bio je vrlo popularan u slojevima visokog društva. Ne samo zbog svojeg svestranog poznavanja tadašnje medicine, već i zbog apsolutne diskrecije kojom se služio da zaštiti svoju prebogatu klijentelu. Kočija se zaustavi ispred impozantne zgrade u samom centru grada. Kuća je imala tri sprata, a celo prizemlje zauzimala je izvanredno sortirana apoteka koja je takođe pripadala pomenutom lekara. Na ostalim spratovima nalazilo se četvoro drugih specijalista koji su iznajmili svoje kancelarije i laboratorije od vlasnika Ungara. Prvi siđe sa kočije Ljutovidov telohranitelj i kočijaš, Karlo. Po starom običaju, ljudina baci brz, iskusan pogled po okolini i zaključi da je sve čisto. On otvori vrata i propusti Ljutovida napolje. Ovaj mu nešto kratko reče i uđe u zgradu. Karlo odveze kočiju malo dalje, na jedno prazno mesto za parkiranje. Tamo je sedeo i dalje pažljivo osmatrajući okolinu. U zgradu niko dugo ne uđe, onda se na trotoaru pojaviše dve dame a za njima neki elegantni gospodin sa kicoški naherenim šeširom širokog oboda. Žene uđoše u zgradu, a muškarac kratko zastade ispred jednog od velikih izloga razgledajući lekove. Čini se da je pronašao šta mu treba, jer uskoro uđe unutra. Maksimilijan se međutim ne zadrža u apoteci, on produži do sporednih vrata koja su vodila na gornje spratove medicinske zgrade. Na prvi sprat nije obratio veću pažnju, radilo se o specijalisti za ženske bolesti. Na drugom spratu on primeti kroz staklena vrata nekoliko gospode koji su čekali na red, prelistavajući novine. Dok se pravio da proverava u notesu imena specijalista, Maksimilijan primeti Ljutovida u čekaonici doktora Ota Ungara. Mladić produži do kraja kratkog hodnika u kojem primeti dvoja vrata higijenskih nužnika za dame i gospodu. On uđe u muški i pošto se uverio da su sva tri odeljka prazna, uđe u jedan i sede onako obučen na šolju od bele keramike. Uneo je u notes ime lekara i ostale podatke, pa se pope na šolju da pogleda mali prozor za provetravanje. Bio je zaključan iznutra i Maksimilijan ga otvori. On se prope na prste da vidi šta se nalazi s drage strane. Prozor je gledao na krov susedne kuće koji se ukoso spuštao do prvog sprata. Zadovoljan ovim rasporedom, mladić zatvori prozor, ali ostavi malu bravu otključanu. Sišao je natrag u prizemlje gde kupi u apoteci prašak za glavobolju i sa tom kesicom u ruci izađe na ulicu. Na posmatrača, u ovom slučaju agenta Karla, cela ova farsa je delovala potpuno prirodno. On jedva obrati pažnju na slučajnog prolaznika. Maksimilijan se ponovo vratio pred zgradu apoteke oko jedanaest sati uveče. Zaštićen tamom noći, bez većih problema se popeo iz puste aleje na krov susedne kuće po kojem se pažljivo odšunjao do srednjeg prozora nužnika medicinske zgrade. Bio je još uvek otključan. Mladić se nasmeši sam sebi i provuče unutra. Izvadio je iz džepa pripremljenu svecu i kutiju šibica. Bojeći se da neki od lekara nije ostao dugo u noć, on proviri u mračan hodnik. Tek pošto se uverio da je zgrada potpuno napuštena upalio je svecu. U kancelarije doktora Ungara provalio je s lakoćom iskusnog lopova. Iz džepa je izvadio svežanj raznih ključeva i specijalnih kukica, izdvojivši jednu koja je otvarala većinu prostih brava. Sa njom je otključao i metalni kabinet sa uredno složenim fasciklama doktorovih pacijenata. Brzo je pronašao dokumentaciju "Johana Varge", čijim se lažnim imenom Ljutovid svuda služio. Maksimilijan bez žurbe izvadi fasciklu i sede za doktorov radni sto, pazeći da na njemu ništa ne pomeri. Sveću je stavio u jednu praznu čašu i otvorio fasciklu. U kratkom uvodu o pacijentu, bili su njegovo lažno ime i prezime, adresa u Pešti, kao i razlog poseta. Ljutovid je posetio doktora ukupno pet puta a žalio se na tegobe u predelu bešike i prostate. Pored čestog mokrenja, brinula ga je i sve slabija erekcija polnog organa. Ovaj detalj naročito privuče mladićevu pažnju. Na sledeće dve rakom ispisane strane nalazilo se stručno mišljenje jednog specijaliste urologa: "Gospodin Johan Varga, kojeg ste mi nedavno poslali na pregled, PO svim znacima boluje od uvećane prostate. Ova bolest je vrlo česta kod muških pacijenata u godinama, naročito onih sklonih žestokim pićima, kofeinu ili duvanu. Neki efiksan lek još ne postoji, ali mu preporučujem dole navedene biljne čajeve koji će mu ukoliko ih bude redovno pio, olakšati mokrenje. Sto se tiče njegovih problema s erekcijom, ona je najverovatnije nekog psihološkog porekla. Na žalost, u toj nauci nisam stručnjak." Ispod nalaza su bila ispisana imena nekoliko biljnih čajeva i napitaka. Maksimilijan zatvori fasciklu i zamisli se. Ovo je bilo iznenađenje. Čovek kojem se nameravao osvetiti, pati od prostate, a očigledno se raspadao i duševno. Da li da od svega digne ruke, ili da nastavi? On se s tugom nasmeši, razmišljajući kako mu Isak to nikad ne bi odobrio. Mada ortodoksni Jevrejin, Isak Vajda je odgojio Maksimilijana u hrišćanskom duhu njegovih roditelja. Stalno mu je ponavljao da nikad neće videti ni Isusa ni Boga ukoliko bude žudeo za osvetom. Bogu se mora prepustiti osveta nedužnih žrtava. Maksimilijan se slagao s njim, ali je smatrao da ima prava na političku osvetu. Smatrao je svojom dužnošću da oslobodi karpatski narod od mrskog tiranina. Zbog toga se vratio iz Amerike. Zbog toga je pratio sina ubice svojih roditelja, kneza Latimira i kneginje Margarite. Polako je skupljao i sortirao kompromitujuće podatke, nadajući se da će ih jednog dana otkriti narodu Karpatije i tim aktom revanša uništiti nasilnu dinastiju Bogumila Gorskog. On nije želeo promenu državnog sistema krvoprolićem, već nekim drugim prikladnijim rešenjem. Nije ni slutio da mu se to rešenje upravo nalazilo u rukama.

Nakon nekoliko dugih trenutaka ukočenosti, Maksimilijan lagano ustade i sve uredno vrati u fasciklu, a zatim u kabinet čija mala brava automatski škljocnu. On proveri svoj džepni sat čije kazaljke su pokazivale skoru ponoć. Sa upaljenom svećom u ruci vratio se u toalet u kojem ugasi sveću i pope se natrag na krov. Setivši se da je sreda, on odluči da se vrati kući istom onom ulicom u kojoj se nalazio pansion bordela. Interesovalo ga je da li će tamo naići na Ljutovida koji je imao ugovoren sastanak sa mladom Ivom za tu ponoć, a kopkalo ga je i da li se njena majka predomislila i odlučila da uzme Ljutovidu još jedan zlatnik. Dok je dugim koracima grabio slabo osvetljenom ulicom, o nečemu je duboko razmišljao. Iz ove letargije trže ga kloparanje točkova i topot konjskih kopita. Bez osvrtanja je znao da se radi o kolima s dva konja. Tek pošto ga prođoše, Maksimilijan prepoznade Ljutovidovu kočiju. On se čudno smešeći zagleda za njima. Kočija se zaustavi ispred zgrade pansiona, a Karlo Pomeroj siđe sa svog uzvišenog sedišta da otvori Ljutovidu vrata. Dok je zamišljen čekao, Maksimilijan je razmišljao kako da se približi Ljutovidu i pokuša s njim da se sprijatelji. Bio bi to direktan izvor onih najpogubnijih informacija. Odjednom, iz dubine mračne ulice začu se kloparanje točkova neke druge kočije. Ova druga kola se zaustaviše podalje niz mračnu ulicu, a iz nje siđoše tri muškarca u tamnim ogrtačima. Primetivši da koračaju prema njemu, mladić se instinktivno povuče u udubljenje obližnje kapije. Tri muškarca mračna izgleda uskoro prođoše kapiju. Stali su nekoliko koraka dalje i o nečemu se dogovarali konspirativnim glasovima. Mladićevo iskusno uho začu škljocanje i proveravanje oružja, najverovatnije pištolja. Ovo je moglo da znači samo jedno; još neko je pratio Ljutovida i odlučio noćas da ga ubije. Maksimilijan se ohladi od silne napetosti. Sta sad da radi? Da li da prepusti svoju žrtvu drugima ili da pokuša da ga spase? I mada je o svemu poslednjih dana duboko razmišljao, njega zbuni iznenadan obrt situacije. On sačeka da se zaverenici rasporede po okolnim mračnim kapijama i po tom manevru zaključi da nisu amateri. Mahinalno se rukom dotakao po futroli ispod pazuha u kojoj je uvek nosio poslednji model američkog vojnog kolta sa bubnjem od pet metaka. Nadao se da oni imaju samo proste pištolje sa po jednim metkom u cevi. A brinuo ga je i raspored zaverenika. Bili su preblizu kočije, a on suviše pozadi. Situaciju dodatno pogorša iznenadno pojavljivanje Ljutovida na stepeništu zgrade. Bio je to jasan znak da tamo nije našao Ivu pa je odlučio da se vrati kući. - Do đavola! - promumla Maksimilijan za sebe i požuri dugim koracima prema kočiji. On ugleda Karla kako silazi da otvori Ljutovidu vrata, a istovremeno iz svojih skloništa iskočiše i trojica zaverenika. Dok je trčao prema njima, mladić izvuče iz futrole kolt čiji obarač otkoči. Primetivši trojicu napadača, Karlo izvuče svoj pištolj i baci se ispred Ljutovida koji je baš stupio na pločnik. On umesto njega primi prvi metak u desnu stranu grudi. Pre no što će se srušiti, agent uspe da opali u prvog napadača koji se bez reči prostre po pločniku. Maksimilijan otvori brzu vatru otpozadi, zbunivši onu drugu dvojicu. On rani jednog u plećku, a drugog u desnu nogu. Zapanjeni iznenadnom pucnjavom iz nepoznatog pravca, dvojica ranjenih se povukoše natrag u zaklon obližnje kapije. Iz tamne ulice začu se kloparanje njihovih kola koja su odjurila u pomoć. Maksimilijan požuri do smrtno bledog Ljutovida kojeg grubo ugura na pod kočije. Ona druga kočija se kratko zaustavi i pokupi svoja dva ranjenika. Drugara na trotoaru ostaviše njegovoj sudbini. Sa oružjem u ruci, Maksimilijan sačeka da oni u galopu pobegnu niz ulicu. On zgrabi ranjenog Karla koji zaječa od bola i uspravi ga na noge. Ljutovid mu pomože da ga uvuku u kola. Kao i svaki dobar obaveštajac, Maksimilijan ne napusti scenu pre no što proveri napadača na zemlji. Ovaj je ječao na samrti, pogođen u blizini srca. Mladić mu izvuče iz grubog zimskog kaputa dokumenta koja brzo pogleda i ugura u svoj džep. - Vi ste Karpaćanin? - obrati mu se na karpatskom. - Oprostite... - ječao je umirući. - Bio sam primoran ovo da učinim... - Ko vas je primorao? - žurilo se Maksimilijanu koji brzo pre baci dokumenta u džep svog mantila. Onaj se ili dvoumio, ili bojao dalje da govori. - Čoveče, olakšajte svoju savest! - upozori ga mladić. - Da li vas je platio neko od opozicije? Smrtno ranjeni čovek odmahnu glavom. - Ne! Ucenio me bojar po imenu Georgi Bozgu kod kojeg sam se vremenom veoma zadužio. Zapretio je da će mi pobiti maloletne sinove ako ne pristanem. On naglo udahnu, čudno izvrnu oči i zauvek se umiri. Iz pansiona izadoše neki ljudi, a po obližnjim kućama počeše da se pale sveda. Znajući da će događaj uskoro privući pažnju žandarmerije, mladić se pope na sedište kočijaša i zamahnu bičem. Konji u galopu prodoše nekoliko blokova da bi se uskoro zaustavili na obližnjoj obali Dunava. Tek tu Maksimilijan skoči sa kola i otvori vrata da proveri one unutra. Ljutovid je sedeo na podu kočije, držeći na krilu glavu svog teško ranjenog telohranitelja. Drugom rukom mu je maramom zaustavljao krvarenje. - Kako mu je? - upita mladić. - Potreban mu je lekar - reče Ljutovid glasom uplašenog čoveka. Maksimilijan se naže nad Karla da mu pregleda povredu. - Držite mu tu maramu čvrsto na rani - reče on Ljutovidu. -Povreda nije smrtonosna. Gde želite da vas odvezem? - Bilo gde, - proštenja ranjenik slabim glasom, - samo ne kući!

- Slažem se s vama. Ko god da su vaši neprijatelji, mogli bi vas ponovo noćas potražiti. Mislim da će biti najbolje da vas odvezem do moje kuće. Tamo ćete noćas biti najsigurniji. Ne čekajući njihov pristanak, Maksimilijan zalupi vrata i pope se na kočiju. Nakon desetak minuta brze vožnje, on uveze kola u dvorište jedne skromne kuće koju je iznajmio na godinu dana. Otključao je ulazna vrata i vratio se onima u kočiji. Ponovo je pregledao ranjenog Karla i ustanovio da se marama na rani prilično natopila krvlju. - Pomozite mi da ga unesemo unutra - obrati se on Ljutovidu. Ovaj je i sam bio u šoku. Noćas je mogao izgubiti život, koji odjednom poče da ceni. Mora da je samo proviđenje navelo ovog veštog, mladog čoveka u tu prokletu ulicu, razmišljao je. Dok su između sebe vukli unutra teškog Karla, on ništa ne reče. Unese Karla u jednu manju spavaću sobu u prizemlju i položiše ga preko uredno prekrivenog kreveta. Soba je očigledno služila za prenoćište posluge. Maksimilijan se naže nad ranjenika i pažljivije mu pregleda povredu. - Moram mu brzo očistiti i dezinfikovati ranu. Mislim da je kuglu zadržalo jedno rebro. Treba je hitno izvaditi. Sudeći po mladićevom stručnom ponašanju i izražavanju, Ljutovid zaključi da je ovaj verovatno lekar. Ćutke je posmatrao Maksimilijana kako seče makazama Karlovu krvavu košulju oko poveće rane. Po njenoj veličini mladić zaključi da se radi o kugli velikog kalibra. On mu najpre očisti ranu vlažnom maramom, onda se nekud na kratko izgubi. Vratio se sa čudnim kožnim koferčetom koje je podsećalo na lekarsku tašnu, ali se rasklapao na četiri dela. Ljutovid se zagleda u sjajne instrumente i nekoliko flašica s medicinskim supstancama i lekovima. - Vi ste lekar? - proveri on sa nadom u glasu. - Nisam. Završio sam obuku hitne pomoći i hirurgije na bojnom polju. Dok je čekao da se prokuvaju instrumenti u kuhinji, Maksimilijan se nadnese nad ranjenika kojem objasni: - Moram vam odmah izvaditi kuglu. Ako vam to učinim naživo, bojim se da ne izdahnete od bolova. Zato ću vas najpre opiti jednom drogom koju koriste neka američka indijanska plemena, a koju sada upotrebljavaju hirurzi američke vojske. Kada se probudite, droga će vam još nekoliko sati ublažavati bolove. Vrlo je efikasna. Karlo ništa ne reče. On okrete oči u pravcu Ljutovida koji mu je stajao iznad glave pored kreveta i peškirom brisao orošeno čelo. - Izvinjavam se zbog ovoga, visočanstvo. Trebalo je da budem pažljiviji. Nisam smeo da dopustim da nas ovako gadno iznenade - stenjao je. - Ta smirite se čoveče, svojim telom ste me spasili od sigurne smrti - brisao mu je Ljutovid čelo. Maksimilijan pogleda u Ljutovida, vešto glumeći iznenađenog čoveka. - Visočanstvo?! - podiže on zagonetno obrvu. - Sve ću vam uskoro objasniti gospodine, samo mi, molim vas, spasite mog dobrog i odanog službenika. Maksimilijan napusti sobu. Vratio se sa prokuvanim instrumentima u šerpici koja se pušila. On je spusti na noćni stočić pa izvadi iz torbe jednu flašicu sa nekom mrkom tečnošću. Natopio je njom čistu krpu koju blago pritisnu preko Karlovog nosa. Ovaj odluči da mu pomogne sa nekoliko dubokih udisaja i uskoro se umiri utonuvši u dubok san bez snova. Operacija vađenja kugle potraja oko desetak minuta. Kao što se i nadao, Maksimilijan je pronađe između dva rebra, od kojih je jedno bilo naprslo od udara. Samo snažnoj telesnoj strukturi imao je Karlo da zahvali za svoj život. Da je rebro nije zadržalo, kugla bi mu probila desno plućno krilo. Pošto je sa specijalnom medicinskom pincetom izvukao kuglu, Maksimilijan dezinfikova i uši ranu jednim kratkim šavom od pet centimetara. Na kraju je nečim namaza i stavi preko svega zavoj. Ljutovid ga nije prekinuo ni jednom rečju. Ustvari je bio fasciniran mladićevom veštinom. - A sad ga ostavimo da se odmori - reče Maksimilijan brišući ruke o čisti peškir. - Ukoliko mu se rana ne zagadi, prezdraviće za nedelju dana. Pređimo u salon - ponudi on rukom svog visokog gosta. Ljutovid se umorno spusti u jednu od fotelja ukusno nameštenog salona za primanje. - Prosto ne znam kako da vam za sve ovo zahvalim - reče uzbuđenim glasom. - Jeste li za neko piće? - priđe mladić jednom ormanu s nekoliko flaša. - Mislim da bi mi nešto jako dobro došlo - priznade Ljutovid. - Imam flašu domaće rakije. Ja retko pijem, ali ću vam praviti društvo. On se vrati sa flašom i dve čaše koje napuni. Jednu ostavi ispred Ljutovida, a sa drugom se zavali u suprotnu fotelju i zagleda u svog visokog gosta. Bio je krupne telesne konstitucije i mogao je imati 40 ali i 50 godina. Imao je bujnu crnu kosu i tamne oči, a guste obrve gotovo su se dodirivale iznad pravilnog nosa. Glatko se brijao, iz očitog razloga da izgleda otmenije. Ne bi se moglo reći da je bio naročito privlačan, ali je imao interesantne crte lica. I Ljutovid je pažljivo studirao svog mladog spasioca. Momak mu se učinio starim oko 30 godina i bio je vrlo privlačne spoljašnosti. Smeđa talasasta kosa pomodno počešljana po sredini, padala mu je sve do okovratnika. Blage, smeđe oči krasile su pravilno muško lice. I mladić se glatko brijao, ali je održavao male uredno šišane brčiće iznad rumenih krupnih usana. - A sad "visočanstvo", - prekide Maksimilijan pauzu, - zašto se ne opustite i ne ispričate mi ko ste u stvari i zašto su noćas hteli da vas ubiju?

Ljutovid najpre ispi čašu, pa duboko uzdahnu. - Mada vas ne poznajem, osećam da ste pošten i ispravan čovek i da ćete i dalje zaštititi moj identitet i život od mojih neprijatelja. - Zar bih vam u suprotnom pritekao u pomoć? - podseti ga domaćin. - Zovem se Ljutovid Gorski - predstavi se on svom mladom domaćinu. - Ja sam sin karpatskog kneza Bogumila Gorskog i njegov jedini naslednik. A čovek čiji ste život spasli, zove se Karlo Pomeroj i moj je telohranitelj. Stanujemo u vili na Dunavskom keju o čijoj čistoći i hrani vode računa jedan mađarski batler i njegova žena. U Pešti živim već dvadeset godina. Otac me poslao ovamo da završim visoke škole, ali me nauke nisu mnogo interesovale. Kako bih ga zadovoljio, stekao sam diplomu administrativne škole. Međutim, umesto da se vratim u svoju zaostalu i od Turaka opustošenu zemlju, ja sam ostao u mnogo kulturnijoj i naprednijoj Mađarskoj. Moj otac, prilično prgav i svojeglav čovek, odrekao me se. Ne znam kako da mu objasnim da me vlast kao takva uopšte ne interesuje, a da sam ovde otkrio pravo životno blago. Nedavno sam primio poruku da se moj otac teško razboleo i da želi hitno da me vidi i sa mnom se izmiri. Noćašnji pokušaj atentata povezujem sa njegovom bolešću. Uplašeni da se ne vratim i preuzmem od njega vlast, njegovi mnogobrojni neprijatelji su požurili da me spreče smrću! - Da, - tužno će Maksimilijan, - o vašem ocu ne pričaju se bajke. Ljutovid opet duboko uzdahnu. - Ne znam koliko su vam poznate političke prilike u mojoj zemlji, ali mogu vam reći da mog oca mnogi mrze zbog njegove despotske vladavine. Da ga ne čuva turski garnizon, mnogi bi požurili da mu prerezu vrat! Ljutovidova iskrenost prijatno iznenadi Maksimilijana. - Nisu mi poznati detalji krvave vladavine vašeg oca, - nabaci mladić, - ali po krugovima izbeglica se priča da je lično naredio ubistvo bivšeg kneza i njegove cele porodice kako bi došao na vlast. A to je strašan zločin, ukoliko je istina. - Možda nije lepo od mene da ovo kažem, ali poznavajući narav mog oca, sklon sam da poverujem glasinama. Maksimilijana iznenadi ton iskrenosti njegovog sagovornika. - I šta sad Vaše visočanstvo namerava? - interesovalo je Maksimilijana. - Trenutno mi ne radi mozak. Ovaj pokušaj atentata ne samo da me ozbiljno uplašio, već je uzdrmao i ono malo pouzdanja u sebe i svoje sposobnosti koje sam imao. Priznaćete, nije lako vladati zemljom u kojoj većina građana žele vašu smrt! - Ne gledajte stvari tako drastično. Zašto biste vi bili krivi zbog zločina vašeg despota oca? - U tome je smisao osvete, - podseti ga Ljudovit. – Osvetnici retko kažnjavaju krivce koji ima ne vreme umaknu. Za njihova zlodela uvek plaćaju nedužni. U ovom slučaju ja i ovaj moj odani sluga. Maksimilijan zaključi da je čuo više nego što se nadao. - Mogu li sad da saznam ime i profesiju mog domaćina i spasioca? - ljubazno mu se nakloni Ljutovid. - Zovem se Maksimilijan Reks. Star sam 31 godinu. Možda će vas ovo iznenaditi, ali i ja sam rodom iz Karpatije. Posle smrti roditelja u Ameriku me je poveo jedan porodični prijatelj. Tamo sam pohađao školu a zatim pet godina vojnu akademiju u Vest Pointu, koju sam završio sa činom majora američke vojske. Kada je otpočeo građanski rat, pridružio sam se štabu generala Sermana kod kojeg sam proveo tri poslednje godine kao oficir obaveštajne službe. Za izvanredne zasluge na frontu odlikovan sam Ordenom za hrabrost. U Peštu sam stigao pre par meseci s namerom da ovde otpočnem neku trgovinu. Moj tutor, jedan vrlo sposoban poslovan čovek, uvek me je podsećao da je novac u kasi - mrtav kapital. - Slažem se s vašim tutorom, - reče Ljutovid. - A može li se znati šta vas je do sada sprečavalo da u Pešti otvorite neku trgovinu? Osećajući na šta Ljutovid cilja, Maksimilijan odluči da mu malo pomogne. - Ne znam. Verovatno nostalgija za domovinom koju sam tako rano bio primoran da napustim. U stvari nameravao sam da se vratim u Karpatiju, ali su me naše izbeglice ovde upozorile na tamošnju kočiju i nestabilnu političku situaciju. Svi očekuju da će posle smrti vašeg oca tamo doći do krvavog obračuna medu bojarima i na kraju do opšteg građanskog rata. - Toga se bojim i ja - snuždi se Ljutovid, pa primeti: - Kako ste uspeli da savladate tako dobro mađarski za ovako kratko vreme? - Učio sam od malena. Majka mi je bila poreklom Mađarica. Pored engleskog govorim i francuski, jer je jedan strani jezik bio obavezan u vojnoj akademiji. - I ja govorim francuski - pohvali mu se Ljutovid. - Kad smo kod vojske, kakav vam je ono đavolski pištolj koji je u stanju da uzastopce opali nekoliko puta? - Pet puta - ispravi ga Maksimilijan i ustade. On izvadi iz mantila svoj kolt iz čijeg bubnja isprazni pet praznih čaura i stavi ih na mali sto ispred Ljutovida. - Ovo je revolver marke kolt. Patentirao ga je Amerikanac Samuel Kolt čija fabrika ga proizvodi za potrebe američke vojske, a njime se koriste i neke evropske armije. Kažu da je odlučio ishod građanskog rata u Americi. Precizan je do sto metara, a ispaljuje uzastopno pet metaka. Kupio sam nekoliko pre polaska ovamo. - Genijalno, - divio se Ljutovid čudesnom oružju. - A tako jednostavno rešenje. Koliko košta?

- Oko milion puta jeftinije od života - odgovori mladić filozofski. - Dobro ste to rekli - odloži Ljutovid revolver na mali sto. Veliki zidni sat lenjo otkuca dva sata posle ponoći. - Jeste li za neko jelo? - upita Maksimilijan gosta. - Molim vas nemojte mi reći da ste i kuvar! - nasmeši se Ljutovid umorno. - A šta ste mislili da su nas u toj akademiji učili pet godina? Pored vojnih veština i teorija strateškog ratovanja, morali smo savladati osnove prve pomoći i ratne hirargije, psihologiju, tajne obaveštajne službe, političke nauke, veštine jahanja, plivanje i ronjenje, mačevanje, bar jedan strani jezik, dramske umetnosti i naravno, šivenje i kuvanje. - Ne razumem, - promuca Ljutovid. - Kakve veze imaju drama i gluma sa vojnim naukama? - U mojoj užoj struci, obaveštajnoj službi, gluma je odlučujući faktor. Kako da se uspešno infiltriram u razne redove neprijatelja ako ne poznajem osnovne finese glume? Ljutovid ga je zainteresovano posmatrao. Po glavi počeše da mu se muvaju najsmelije ideje. Kako bi bilo da predloži ovom uglađenom i tako visoko školovanom momku njegove narodnosti da se vrati s njim u Karpatiju u svojstvu ličnog savetnika? - Hvala vam na ljubaznoj ponudi - odluči on da poštedi svog domaćina od kuvanja. - Posle svega sam zaista premoren. Zamolio bih vas jedino da mi pokažete kupatilo i sobu u kojoj ću spavati. - Ustupiću vam moju sobu na spratu. Kupatilo s nužnikom nalazi se u istom hodniku. Ja ću se u međuvremenu pobrinuti za konje - ustade mladić. - Idem najpre da pogledam ranjenika - ustade i Ljutovid. - Ne brinite za njega. On će noćas uglavnom spavati. Droga će mu ublažiti bolove - reče Maksimilijan i izađe u noć. Prvo je otišao do visoke ulazne kapije koju zatvori, onda se vrati konjima koji su mirno stajali upregnuti pred samim ulazom u kuću. Pomilovao ih je po vratovima i oslobodio stega. Zbunjene nepoznatom okolinom, životinje su mirno stajale u mestu. Mladić napuni dve kofe s vodom koje im prinese. Dok su pili, milovao ih je pogledom. Konje je zavoleo još u vojnoj akademiji i smatrao ih najplemenitijim životinjama na svetu. On duboko udahnu svež noćni vazduh i zagleda se u vedro zvezdano nebo. Razmišljao je o neverovatnom obrtu situacije i ispovesti umirućeg napadača. Bilo je više nego jasno da se na Ljutovida okomio jedan od karpatskih bojara, u nadi da će kneževina ostati bez naslednika. Bio je običaj da se među najmoćnijim bojarima bira novi knez. Iz istog razloga je Bogumil uništio staru lozu bivšeg kneza, odnosno njegove roditelje i mlađu sestru. Sta sad da radi, pitao se. Sta bi Isak učinio na njegovom mestu? Kad god bi se našao pred nekom velikom dilemom, mladić bi se setio svog tutora i dobrotvora Isaka Vajde i njegovih mudrih saveta. GLAVA 3. Ljutovida probudiše rani sunčevi zraci koji se probiše između debelih zavesa. Dok je mamuran šarao očima po plafonu nepoznate, polumračne sobe, memorija mu se lagano vraćala. Ovo sporo buđenje potraja dobrih desetak minuta. Tek pošto se u mislima podsetio proteklih događaja i postavio stvari na svoje mesto, on se tromo uspravi na krevetu spustivši bose noge na tepih. Osetio je jak nagon za mokrenjem. Pola časa kasnije, nakon svog uobičajenog higijenskog obreda, Ljutovid siđe u prizemlje i najpre svratio da vidi Karla koji je još uvek mirno spavao. On mu stavi ruku preko čela, ali ne oseti visoku temperaturu. Maksimilijan je u salonu već pio jutarnji čaj, a na šporetu se pušio gotov francuski omlet. Ugledavši na vratima svog visokog gosta, mladi domaćin učtivo ustade. - Kako ste spavali, visočanstvo? - upita ga. Ljutovid mu uputi umoran pogled. - Pravo da vam kažem, nemam pojma. Verovatno sam obamro od silne napetosti i uzbuđenja. Upravo sam svratio do Karla, ali ne primećujem na njemu neke ozbiljne promene. - Očekujem da se probudi pa ću mu previti ranu. Maksimilijan uljudno sačeka da gost sedne. - Neću vas ni pitati da li ste gladni. Pripremio sam vam francuski omlet sa šunkom. Želite li uz jelo vruć čaj ili kafu? - Vaša ljubaznost nema granica, gospodine - pohvali ga Ljutovid naklonom glave. - Kafa će mi više prijati, mada me je lekar upozorio da se polako odričem i nje i duvana. - Imate zdravstvenih problema? - Kažu da mi nešto nije u redu sa prostatom. - Koliko Vaše visočanstvo ima godina? - Uskoro ću napuniti četrdeset petu. - To je malo prerano za probleme prostate. Sem ako nije nasledno - ponudi Maksimilijan vešto objašnjenje. - Izgleda da mi i otac umire od neke infekcije na prostati - istrča se ovaj. - Tako me u pismu nedavno obavestio dvorski sekretar.

- Idem da vam pristavim kafu - ostavi ga Maksimilijan samog. Ljutovid je dugo gledao za njim u pravcu kuhinje, razmišljajući kako i čime da ga privoli da se vrati s njim u Karpatiju. Odjednom se počeo osečati nesigurnim u odsustvu ovog prefinjenog mladog čoveka. Tamo u zemlji očekuju ga neotesani, bradati, neoprani bojari njegovog oca, od kojih je skoro svaki bio upetljan u ubistvo nekoliko ljudi. Ovo ga podseti na sinočni pokušaj atentata i blizak susret sa smrću. Sav se ohladio pri pomisli da je sada mogao da leži u gradskoj mrtvačnici. A sve to se desilo pred onom prokletom zgradom u kojoj je potražio lažno zadovoljstvo. Odjednom se postideo i svoje seksualne nastranosti i svog praznog života u kojem nije ništa značajnog postigao. Da je sinoć slučajno umro, za njim ne bi niko čak ni zaplakao. On dobi želju da promeni tok i način svog života. Da pokuša da uradi nešto dobro i korisno, nešto što bi dalo smisao njegovom besciljnom životu. Po svaku cenu mora nagovoriti ovog uglađenog i tako obrazovanog mladića njegove narodnosti da se vrati sa njim u Karpatiju. Osećao je da će se pored njega lakše i brže promeniti. Maksimilijan se uskoro pojavi sa velikim srebrnim poslužavnikom. On posluži svog visokog gosta jelom i kafom, pa mu se izvini: - Idem da previjem ranjenika. Karla je zatekao otvorenih očiju. Prišao je krevetu i brižno se nadneo nad ranjenikom. - Kako se osećate? - Dobro. Zahvaljujući vama - prošaputa Karlo. - Ništa me više ne boli. Ne znam čime ste me to opili, cele noći sam bio okružen nekim mladim svetom. Sedeli su tu po mom krevetu, smešili mi se i o nečemu pričali na meni nepoznatom jeziku. Na trenutak mi se učinilo da se nalazim medu anđelima. - To je dobar znak - nasmeši mu se Maksimilijan. - Dao sam vam jednu vrlo jaku indijansku drogu koju američka vojska upotrebljava prilikom hitnih amputacija na frontu. Poznato mi je da izaziva ružne ili prijatne halucinacije, zavisno od duhovnog nivoa ranjenika. - Kako to mislite? - bio je Karlo zainteresovan. - Po vašim vizijama vidi se da ste dobar čovek. Rđavog vojnika obično napadaju utvare njegovih žrtava ili demoni i njima slični stanovnici podzemlja. - Vi verujete u pakao i te stvari? - Oh, da. Svako od nas će završiti u svom ličnom raju ili paklu. Dok ga je previjao, Karlo više ništa ne reče. Samo ga je zamišljen pratio očima. Maksimilijan ga ukratko obavesti o situaciji i podiže malo više na jastuk. Prineo mu je topao čaj i nekoliko kolačića. Tako ga je ostavio i vratio se u salon svom gostu. Ljutovid ga je studirao pijući kafu. - Razmišljam, - poče nesigurnim glasom, - kako bi bilo da nam se pridružite i s nama se vratite u vašu staru domovinu. Karpatiji su preko potrebni mladi ljudi vašeg obrazovanja. Nudim vam položaj mog ličnog sekretara i savetnika. Ne samo zato što ne verujem ljudima mog oca, već i zbog vaše očigledne vojne sposobnosti i opšteg znanja. Da ne pominjem ličnu sigurnost koju bih pored vas osećao. Ta sinoć ste mi život spasli, dobri čoveče! - Život vam je spasao vaš odani pratilac - umanji Maksimilijan svoju važnost u akciji. - Ja sam se samo slučajno zadesio u toj ulici. Ljutovidu bese neprijatno da otpočne sledeću rečenicu. - Vi ste verovatno primetili, - razvlačio je, - da sam sinoć izašao iz pansiona poznatog po okupljanju slobodnih mladih žena i gospode željne njihovog prijatnog društva. - Da, mesto mi je poznato. I ja sam neoženjen i dobro su mi poznati ljubavni problemi samaca. - Vi me znači ne osuđujete? - proveri Ljutovid. - Dok god to činite anonimno niste u opasnosti - izbegnu Maksimilijan vešto odgovor. - Ali da vas je sinoć neko od opozicije slučajno prepoznao i objavio vaše ime u novinama, snoslili biste ozbiljne političke posledice. - Kako to mislite, - uozbilji se Ljutovid. - Neprijatelji vašeg oca bi to odmah iskoristili u propagandne svrhe. Sami ste priznali da vaša dinastija nije baš omiljena u narodu, a karpatska opozicija nije ništa manje surova od američke ili austrijske. Tražiće iglu u vašoj slami kako bi vas njome uboli u srce. Naročito sada, pred vaš povratak i preuzimanje vlasti od oca. - U pravu ste, - promumla Ljutovid setno, - o tim stvarima nisam ranije mnogo razmišljao, a trebalo je. - Verovatno zato što vas vlast nije interesovala, kako rekoste - Pomagao mu je Maksimilijan. - Da, da, - brzo potvrdi Ljutovid, - nisam ni sanjao da će doći rerne mog povratka u domovinu. Šta da radim? Šta biste mi vi kao budući savetnik predložili? Maksimilijan kratko razmisli. - Da uništite svaku opoziciju vašoj ličnosti, čim se vratite. - Da ih... sve pobijem?! - zaprepasti se Ljutovid. - Ne, - nasmeši se mladić, - mislio sam da ih ubijete u pojam! Po zbunjenom izgledu na licu svog sagovornika, Maksimilijan zaključi da ga ovaj nije razumeo. On se malo naže prema njemu, pa objasni poverljivim glasom:

- Vladajte "suprotno" očekivanjima vaših neprijatelja. Tim obrtom situacije izazvaćete šok u redovima opozicije. Oni očekuju da će te vi nastaviti despotski režim vašeg oca, a mnogi se pribojavaju da ne budete još i gori od njega. Sve ih zaprepastite sopstvenom vizijom budućnosti. Okrenite narod prema sebi. Kao što sada mole Boga da što pre uzme dušu vašeg oca, naterajte ih da se mole za vaše zdravlje i što duži život! Ljutovid ga je dugo posmatrao, onda zaključi: - U tom slučaju ubiće me oni isti ljudi koji su do sada držali na vlasti mog oca, jer moraću da uzmem od njih kako bih vratio opljačkanom narodu. - Niko vas prstom neće dirnuti! - obeća mu Maksimilijan. – Ja ću biti pored vas i danju i noću. Zar vam nisam rekao da sam specijalizovao vojnu obaveštajnu službu. - Vi ste svakako jedan neobičan mladi gospodin - složi se Ljutovid. - Ali u pravu ste. Ukoliko biste vi pošli sa mnom, zaista bih se osećao mnogo sigurnijim. - Poći ću ukoliko mi obećate da ćete svojim povratkom izvršiti drastične promene u našoj napaćenoj zemlji. Ljutovid malo razmisli pa upita: - A Turci? S ta će oni reći na sve te vaše reforme? Zar ste zaboravili da su oni pravi gospodari Karpatije već više od 400 godina! - Turci su gotovi, - nastavi Maksimilijan ozbiljno. – Posle Krimskog rata i sve češćih lokalnih buna po okupiranim zemljama, turska imperija je materijalno veoma oslabila i traži izlaz iz sve teže političke situacije. Iz Rumunije samo što nisu izašli, Srbi im prave sve drskije neprijatnosti, a za onih par turskih garnizona prepustite meni da se pobrinem. - Oprostite, ali sve ovo je meni teško da sažvaćem, - priznade Ljutovid. - Samo garnizon u Podgradu broji 1.000 do zuba naoružanih Turaka! A još oko 2.000 nalazi se u tri manje tvrđave! - Najveće bitke nisu dobivene oružjem, već vestom vojnom taktikom obmanjivanja neprijatelja - obavesti ga Maksimilijan. – Vama se to sada možda čini nemogućim, jer vam je nepoznata vojna i politička situacija u tom delu sveta. Ljutovid je morao da se složi s ovim. - Pa... - pokuša on sramežljivo, - kako vi to onda zamišljate da se oslobodite tih 3.000 turskih vojnika, ako smem da znam. - Ne smete - iznenadi ga odgovor. - U obaveštajnoj službi vlada jedno sveto pravilo da se planovi akcija ne smeju nikom otkriti do poslednjeg momenta. - Ni meni? - Ni vama, visočanstvo. Uvek se setite da "zidovi imaju uši"! - Što se tiče tog mog "visočanstva", - nasmeši se Ljutovid kiselo, - moram da vas podsetim da sam ja u stvari niko i ništa, sve dok mi turski guverner ne produži naslednu titulu kneza koju je mom ocu uskratio. A bojim se i da zamislim koliko će me to koštati zlata i ličnog poniženja. - I taj problem prepustite meni - uveravao ga je Maksimilijan. - Čim se oslobodimo Turaka, proglasićemo vas kraljem Karpatije i tim aktom nastaviti našu staru, prekinutu kraljevsku tradiciju. - Kraljem Karpatije? - setno se nasmeši Ljutovid. – Oprostite što ne delim vaš entuzijazam. Moj otac je o tome sanjario celog života, ali mu politička stvarnost nije išla na ruku. - Stvarnost koju je sam stvorio kada se pomirio s turskom okupacijom. Kako bi utišali otpor i nezadovoljstvo porobljenih naroda, Turci su po svim balkanskim zemljama postavili za kneževe uglavnom domaće bogataše i vlasti željne gazde. Većina tih "kneževa" ne zna ni da čita ni da piše! - Tu se slažem s vama, - dohvati Ljutovid flašu s rakijom. – Ni moj otac nije pismen. Maksimilijan sačeka da ovaj ispije čašu pa upita: - Kakav je plan? - Plan? - prođe Ljutovid rakom preko usta, pa se seti da je na stolu salveta o koju obrisa ruku. - Nemam nikakav plan. Posle svega sam zbunjen. Ukoliko ste prihvatili moju ponudu, vi mi predložite šta sad da radim. - Ukoliko prihvatate moj savet da odmah po dolasku poboljšate ekonomsku i političku situaciju u našoj zemlji, onda i ja prihvatam vašu ponudu. - Dogovoreno! - pruži mu Ljutovid ruku preko malog stola. - Ukoliko nas na mestu ne ubiju, ili ne uspemo, zajedno ćemo noću bežati natrag u Mađarsku! Maksimilijan se na ovo nasmeši pa pređe na stvar: - Recite mi sada adresu vaše vile u Pešti da je posetim i preduzmem mere sigurnosti. Ukoliko je tamo sve u redu odmah ću se vratiti da vas odvezem kući. Ali ne bih vam savetovao da se u gradu zadržite duže od dva dana. Da li je kuća vaše vlasništvo, ili je iznajmljena? Pravio se Maksimilijan da ne zna. - Vila se nalazi u najotmenijem delu grada, pored same obale Dunava. Kej pobednika 288. Nekad je pripadala porodici kneza Latimira. Ne znam da li vam je poznato, pokojna kneginja Margarita je bila mađarska grofica.

- Pa kako je vaš otac uspeo da prenese tuđe vlasništvo na sebe? - Previše me pitate, gospodine. Ja nemam pojma o prljavim poslovima mog oca. Samo sam tamo stanovao. - Svejedno, - sleže Maksimilijan ramenima. - Vila će poslužiti kao buduće poslanstvo Kraljevine Karpatije. - Kako god vi kažete - složi se onaj. - Jedino me zabrinjava kako će Karlo izdržati neprijatno drmanje kočije na tako dugom putu. - Nećemo putovati putem - obavesti ga njegov novi savetnik. - Unajmićemo jednu teretnu lađu koja će nas sa sve kočijom i zapregom prevesti nizvodno do karpatske luke Turin. Odande ćemo nastaviti kočijom do prestonice. Ljutovid ništa ne reče. Njemu je postajalo sve jasnije da bi se bez ovog sposobnog mladića uskoro izgubio u vrtlogu života na koji nije navikao. - U vili je sakrivena i kasa sa nešto novca i zlata - poveri mu on. - Ukoliko odlučite da nije sigurno da se vratimo, nacrtaću vam plan kuće i opisati mesta gde se šta nalazi. Nemam puno stvari. Možda tri poveća kovčega robe i tu kasu. U Karlovoj sobi naći ćete uredno složene njegove stvari. I on je vojnik poput vas. Ne trpi ni najmanji nered. Dok je Maksimilijan skupljao prazno posuđe, Ljutovid se zagleda po salonu i visokom ukrašenom plafonu. - A vi, - upita. - Šta nameravate sa vašom kućom? Držeći tacnu u rukama, Maksimilijan se i sam osvrte po prostranoj sobi. - Kuća nije moja. Isplatio sam kiriju unapred za godinu dana. Mislim da znam jednu siromašnu ali vrlo sposobnu ženu koja bi vodila o kući brigu. Trenutno živi sa ćerkom u jednom crkvenom podrumu. Ljutovid ga isprati pogledom do kuhinje, pa upita: - Šta ćete reći mojoj posluzi u kući? - Pa je Karlo pao i polomio ruku, pa ste ostali sa njim u doktorovoj kući - doviknu onaj iz kuhinje. - Zvuči prilično uverljivo, ali on nije povredio ruku. - Ja mu je svejedno moram vezati oko vrata, jer bi mu težina ruke povređivala ranu. Ja ih za sada ne bih plašio stvarnim događajem. - Slažem se s vama - natoči Ljutovid još jednu čašicu. - Idem sad da upregnem konje - reče Maksimilijan sa kuhinjskih vrata i ostavi visokog gosta da razmišlja o njegovim predlozima. Oko deset i trideset, mladić uveze kočiju u veliko dvorište vile na Keju pobednika. Kuća je bila vrlo impozantna građevina iz 17. veka. Iza zgrade su se nazirale štale iznad kojih se nalazio stan za poslugu. Maksimilijan odmah primeti nečiju kočiju i četiri konja. On zaustavi konje ispred samog ulaza i poče da silazi. Samo što je skočio na zemlju, otvoriše se velika ulazna vrata na kojima se pojaviše zabrinuti muškarac i žena. Bili su uredno odeveni u kostime posluge visokog društva. - Gospodin i gospođa Sobot? - proveri on imena dok je popravljao kožne rukavice. Batler i njegova žena samo potvrdiše glavama. Prepoznavši kočiju, oni počeše da predosećaju najgore. - Da li se nešto desilo Njegovom visočanstvu? - prvi se usudi da progovori muž. - Mogu li da uđem - upita Maksimilijan umesto odgovora, dodajući misteriji još više tajanstvenosti. Oni sa vrata mu načiniše prolaz. Međutim u velikom salonu za primanje očekivalo ga je pravo iznenađenje. U foteljama su sedela trojica karpatskih oficira odevenih u kitnjaste crvene uniforme grenadira. Ugledavši nepoznatog mladića, muškarci poustajaše. Maksimilijan ih pozdravi vojnički lupivši petama čizama i kratkim naklonom glave. - Zovem se Maksimilijan Reks. Njegovo visočanstvo knežević Ljutovid šalje me da izvidim kakva je ovde situacija. Prisutni izmenjaše zbunjene poglede. ~ Ja sam Nikolaj Jorga, šef dvorske garde Njegovog visočanstva kneza Bogumila - predstavi se najstariji oficir, očigledno vođa grupe. -Dvor nas šalje da hitno dopratimo kući Njegovo kneževsko visočanstvo. Knez je na samrti! Maksimilijan je brzo razmišljao. On odluči da nema smisla pred ovim čovekom kriti istinu. U pitanju je bio iskusni gardista, odani službenik dvora. Mladić baci brz pogled na zabrinutog batlera i njegovu ženu, pa se obrati vodi grupe: - Mogu li popričati sa vama nasamo? Jorga mu pokaza rukom u pravcu susednog salona. On ga prvog propusti i zatvori za sobom vrata. Maksimilijan načini podužu pauzu. - Sinoć je zamalo došlo do velike tragedije - poče upozoravajućim tonom. - Trojica karpatskih anarhista pokušali su da ubiju kneževića. Oficir ga je gledao ne pomerivši ni jedan mišić na ozbiljnom licu. - Kako se to deslilo? - upita slabim glasom. - Bio je napadnut oko ponoći, ispred zgrade jednog pansiona. Slučajno sam se zadesio u istoj ulici i priskočio mu u pomoć. Život mu je spasao njegov pratilac Karlo koji se u poslednjem trenutku bacio ispred Njegovog visočanstva i tom prilikom bio teško ranjen. Uspeo je da opali u prvog napadača i usmrtio ga. Ja sam pripucao otpozadi iz tame i ranio dvojicu ostalih koji su pobegli kočijom.

- Gde se sada nalazi Njegovo visočanstvo? - Posle napada sam ih odvezao do moje kuće. Ranjeniku sam odmah izvadio kuglu i previo ga, a kneževića sam savetovao da me tamo sačeka dok ovde ne izvidim situaciju. - A ko ste vi, ako smem da znam? - Ja sam bivši major američke vojske. Jorga ga odmeri s dužnim poštovanjem. - Gde ste onda naučili tako dobar karpatski? - upita Jorga sa urođenom skepsom oficira odgovornog za bezbednost dvora. - To mi je maternji jezik. U Ameriku sam otišao kao vrlo mlad. Šef garde se lagano spusti u susednu fotelju. Kakav opasan obrt situacije, nervozno je razmišljao. Čutke je gledao u otmenog mladića, onda odluči da ga upita za savet: - Šta nam vi predlažete? - Da pođete sa mnom do moje kuće i dopratite ovamo Njegovo visočanstvo. Ja sam mu već savetovao da se odmah vrati u domovinu, a sad vidim da nema drugog izbora. Predložio sam da zbog Karla unajmimo jednu teretnu lađu koja bi nas sa kočijom i konjima odvezla do luke Turin. A i vi nam se pridružite i time izbegnite opasnosti eventualnih zaseda po usputnim šumama i gudurama. Jorga se morao složiti s ovim predlogom. Mladić je govorio sa sigurnošću iskusnog vojnika. - U redu, - složi se on. - Kad nameravate da pođemo za domovinu? - Čim vas odvedem do moje kuće, idem da ugovorim i kaparim jednu poveću parnu lađu i da pre polaska obavim neke privatne stvari. - I vi ćete poći sa nama? - proveri oficir. - Njegovo veličanstvo mi je u znak zahvalnosti ponudilo službu ličnog sekretara i savetnika. I ovo je bila velika novost. - Zadržite ova saznanja u najvećoj tajnosti - zamoli ga Maksimilijan. - Sem kneza za ovo ne sme niko da zna. U pitanju je vrlo dobro organizovana zavera. - A Karlo? - upita Jorga. - Kako da objasnim ljudima njegovo ranjavanje? - Izmislite nešto. Recite da je pao i nezgodno se povredio. Ugledavši gardiste svoga oca, Ljutovid oseti veliko olakšanje. Maksimilijan primeti da ga je vest o skoroj smrti starog kneza ostavila prilično ravnodušnim. Pitao se da li je u pitanju lični antagonizam, ili strah od preuzimanja vlasti. Pomogao im je da unesu Karla u njihovu kočiju a onu drugu je zadržao da sa njom brže obavi neke lične poslove i kapariše lađu. Ispratio ih je obećanjem da će se vratiti sa svojim kovčezima do tri popodne. On se najpre uputi do crkve Svetog Trojstva. Primetivši ga na vratima njihove podrumske ćelije, Magda Balaš zaustavi disanje. Ćelija je bila jedva tri metra dugačka a dva i po široka. Sa obe strane zidova nalazio se po jedan jednostavan drveni krevet sa slamaricom i par prljavih prekrivača. Na jednom je sedela Magda, a na drugom Iva. Između njih se nalazio nekakav sanduk sa kojeg su uzimale hranu. Magda požele da ustane, ali oseti slabost u kolenima. Tako su ga obe sa strahom posmatrale. Mladić se spusti na krevet do Ive koja se malo porneri da mu načini mesta. On se zagleda u njenu prebledelu majku. -Ako ste se možda predomislili, - poče ova nesigurnim glasom, - Još uvek imam devet od onih deset novčanica koje ste nam dali. Žena posegnu drhtavom rukom prema jastuku ispod kojeg izvadi novčanice. - Nikad ne menjam mišljenje - umiri je on. - Kako ste nas pronašli? - Pa vi ste mi rekli ime crkve, a sveštenik mi je pokazao put do Podruma. Baci pogled na komad šunke i svezu veknu hleba. - Izvinite što vas prekidam u jelu. - Ne pominjite - tužno se nasmeši Magda. - Da nas niste onako bogato nagradili, danas bismo bile opet gladne. Mladić pogleda u mladu devojku, pa se obrati Magdi: - Došlo je do iznenadnog obrta situacije i ja moram smesta napustiti Peštu. U ulici Franca Rakocija 20 iznajmio sam jednu lepu kuću koja će ostati prazna. Kako bi bilo da se vi i vaša ćerka tamo preselite za vreme mog odsustva. Kirija je isplaćena za još šest meseci. Mislim da će vam taj plaćeni period biti više nego dovoljan dok se ne snađete. Kuća je kompletno nameštena. Žena za trenutak izgubi moć govora. Samo ga je tupo gledala. - Vi mora da ste sam anđeo poslan nam od Boga! - prekrsti se ona pobožno. - Napolju čeka moja kočija - žurilo se Maksimilijanu. – Kako bi bilo da odmah pođemo, moram obaviti još mnogo stvari po gradu. Magda strpa novčanice u džep haljine i prikupi hranu sa sanduka u salvetu sa koje su jeli. Ispod svog kreveta je izvukla jedan mali kofer i spremna ustala. - To je sve što imamo - objasni ona.

GLAVA 4. Na lađu se ukrcaše pod plastom noći. Odlučeno je da se krene odmah, kako bi se stiglo već idućeg dana. Obe kočije bile su pričvršćene za palubu lađe, a konji vezani za drvene prečke. Kako je kapetanova kabina bila premala za tolike ljude, Maksimilijan predloži da se smeste po kočijama. U prvim časovima nemirne plovidbe Dunavom, malo se ili nimalo govorilo. Svako je bio zaokupljen sopstvenim mislima, brigama ili potajnim željama. Noć je bila prohladna, ali Ljutovidova kočija je imala sopstveno grejanje na užareni ugalj. Bila je građena u Rusiji i ispod zadnjeg sedišta je imala gvozdenu peć u kojoj se žario specijalan ugalj. Pri dnu sedišta bilo je desetak otvora za grejanje nogu. Karla su smestili u onu drugu, veću kočiju, položenog preko celog zadnjeg sedišta. O njemu su brinula druga dvojica gardista. Primetivši kako Ljutovida sve više hvata strah od neizvesnosti, Maksimilijan se obrati šefu garde: - Gospodine Jorga, kako bi bilo da opširnije obavestite Njegovo visočanstvo o trenutnoj političkoj situaciji u zemlji? Nikolaj Jorga se promeškolji na sedištu i pogleda u Ljutovida. Po njegovom zbunjenom ponašanju moglo se zaključiti da ne zna odakle da počne. - Sta bi Vaše visočanstvo želelo da zna? - Počnimo od zdravstvenog stanja Njegovog visočanstva kneza, - predloži Maksimilijan umesto Ljutovida. Jorga se zagleda u mladića. -Pa... - razvlačio je, - dvorski lekar mi je u poverenju rekao da knez boluje od neke opake bolesti koja se proširila po mokraćnim organima. - Bolest prostate - dopuni ga Maksimilijan. - Često napada starije osobe i nije izlečiva. Brzo se širi po okolnim organima i kostima. Jorga potvrdi glavom. - Tačno tako mi je objašnjeno. Lekar očekuje da će nas knez ostaviti u toku sledećih nekoliko dana. - Čime mu ublažavaju bolove? - interesovalo je mladića. - Ničim, gospodine. Kuvaju mu neke trave, ali knez gotovo stalno viče od užasnih bolova. Maksimilijan primeti kako se Ljutovid za trenutak stresao. Verovatno se setio svoje lekarske dijagnoze i razmišljao da li je nasledna. - Recite gospodine Jorga, - promeni Maksimilijan temu, - ko je po vašem mišljenju mogao naručiti ubistvo Njegovog visočanstva? Jorgu iznenadi pitanje. - Pa... očigledno neko od naše opozicije koja živi u Pešti. - I da su slučajno uspeli, ko bi nasledio Njegovo visočanstvo? - Novi knez se po običaju bira među bojarima. Na krajevima mladićevih usana pojavi se ironičan smešak, što Ljutovid odmah primeti. - Vi hoćete da nam kažete da je opozicija odlučila da zatre sadašnju dinastiju, kako bi neki još gori bojar došao na vlast i nastavio da ih zlostavlja? Jorga je blenuo u mladića. Momak je razmišljao logično. - A ko bi drugi po vašem mišljenju mogao pokušati nešto slično? - upita oficir. - Možda neki od vaših ne mnogo lojalnih bojara, na primer? - predloži mladić jednu od mogućnosti. - To ne dolazi u obzir! - gotovo se uvredi Jorga. - A zašto ne? - uskoči Ljutovid. - Zvuči vrlo razumno. Pošto se moj otac pobrinuo da uništi celu porodicu bivšeg kneza, koga to opozicija ima na umu da dovede na vlast posle moje eventualne smrti? Jorga se osećao sve neprijatnije. - Kad smo kod kneza, - nastavi mladić, - da li je Njegovo visočanstvo izdalo vama ili drugim članovima dvorske administracije bilo kakve instrukcije u pogledu njegove eventualne smrti i političkog stanja u zemlji? Jorga proguta knedlu, što ona dvojica primetiše. Naizmenično ih je gledao, a onda prikupi hrabrost da im prizna: - Njegovo visočanstvo me nedavno pozvalo i naredilo da se na dan njegove sahrane pobiju svi politički zatvorenici. Zamolio me da o tome lično povedeni računa i da od dvorskog sekretara uzmem listu sa njihovim imenima. Niko dugo ništa ne reče, onda Ljutovid upita: - Koliko ima tih nesrećnika? - Osamdeset i troje. Među njima je i osam žena. Ponovo nastupi duga, neprijatna pauza. - Strašno, - promumla Ljutovid. - Prosto odvratno! Moj siroti otac otići će na onaj svet ispunjen mržnjom i željom za ličnom osvetom. Šta će reći Bogu, ako ga ima? - Vaš gospodin otac ne veruje u Boga, visočanstvo - obavesti ga šef garde. - A vi gospodine Jorga? - interesovalo je ovog.

- Ja sam odani službenik dvora, visočanstvo - izbegavao je šef garde direktan odgovor. - Ja sam plaćen da izvršavam naloge svojih gospodara. - Znači, koliko sam vas razumeo, vi ste samo jedan od plaćenih ubica mog oca?! - oštro će Ljutovid. - Visočanstvo! - zbuni se šef garde. - Kako ovo da razumem? - Kako god želite. Maksimilijan oseti potrebu da se umeša. - Niko vas lično ne krivi gospodine. Kao bivšem oficiru, dobro su mi poznata pravila izvršavanja naredbi. Međutim, u toku američkog građanskog rata postojala su jasna pravila poštovanja ljudskih prava zarobljenih vojnika, odnosno poraženih neprijatelja. Vi to možda nećete verovati, ali mi smo često delili naše skromne zalihe hrane sa tim vojnicima Juga. Čim je rat bio završen, skoro svi su pušteni svojim kućama. Zar nisu i karpatski politički zatvorenici neka vrsta zarobljenika građanskog sukoba? - Gospodine, ja nisam pravno lice - tražio je Jorga izlaz iz sve uže ulice. - Ja sam vojnik zadužen za bezbednost Njegovog visočanstva Kneza. Vama to nije poznato, ali neki od mojih prethodnika bili gadno prebijeni ili osakaćeni, a dvojica i pogubljeni, jer nisu izvršali naređenja Njegovog visočanstva! Ovim je sve bilo objašnjeno. - Razumem, - tiho će Maksimilijan koji se zavali u meko sedište. Ljutovid oseti potrebu da se više raspita o tim političkim zatvorenicima. - Recite, ko su ti ljudi? Ti navodni neprijatelji kneževine? Nikolaj Jorga se opet promeškolji. Bilo mu je sve neprijatnije da govori o tim stvarima, jer nije znao u kom pravcu diskusija vodi. - Pa... u pitanju su osobe koje su se previše javno bunile protiv čvrste vladavine Njegovog visočanstva kneza. Uglavnom srednji stalež. Uspešne zanatlije, poslovni i školovani muškarci i žene... - Mislite inteligencija! - prekide ga Ljutovid. - Oni koje u kulturnim zemljama najviše cene i trebaju, moj otac je pozatvarao i odlučio da pobije! Jorga se mudro uzdrža od komentara. - Molim vas nastavite, - hrabrio ga je Maksimilijan. – Opišite nam te osobe. Sta se desilo sa njihovom imovinom, novcem i porodicama? Kakvi su zatvorski uslovi? Nikolaj Jorga nije znao odakle da počne. - Pa... posle hapšenja od strane dvorske garde, zatvorenici su odvođeni u tvrđavu Borio gde im je pročitan knežev dekret o hapšenju i oduzimanju imovine. Ona je obično davana na dalje raspolaganje kneževim pristalicama. Članovi nekih porodica ostali bi da služe novog gazdu, ili bi ih naprosto izbacili na ulicu. Sto se tiče zatvorskih uslova, mogu vam reći da su grozni. Neću preterati ako kažem da se hrane malo bolje od svinja! Maksimilijan uputi Ljutovidu jedan značajan pogled. - Znači, moj otac je otimao imovinu od svojih protivnika i delio je svojim vernim bojarima - zaključi on. - Nije čudo što u Mađarskoj žive hiljade opljačkanih i razočaranih Karpaćana, od kojih su trojica poželeli čak i da me ubiju! Šef garde se mudro uzdrža od komentara. Čvrsto je odlučio da odgovara samo na pitanja. Ljutovid ga pogleda pravo u oči i naredi mu oštrim tonom: - Da se niste usudili da dirate te zatvorenike bez mog naređenja! Jorga ga je gledao stisnutih vilica. - Visočanstvo, vaš gospodin otac me naterao da mu se kod kreveta na kolenima zakunem da ću izvršiti njegovo naređenje. Sta vi očekujete da uradim? - Da mi podnesete ostavku na položaj komandanta garde! - odbrusi Ljutovid. - Molim?! - zapanji se Jorga. - Neće biti potrebno - umeša se Maksimilijan. - Posle kneževe smrti vi nećete imati nikakve obaveze prema njegovim naredbama. - l ne zaboravite da od vaše dobre ili loše volje zavisi i vaša buduća karijera! - podseti ga Ljutovid glasom gazde. Dok je Jorga piljio u pod kočije, Ljutovid značajno pogleda u Maksimilijana. Šef garde poče da shvata da su mnoge stvari u pogledu nove vladavine već bile unapred dogovorene. - Recite nam sad, koliko vojnika broji kneževa garda i zašto ste samo vi hapsili te ljude? - želeo je Maksimilijan da zna. - Turci dozvoljavaju dvoru samo ličnu gardu do sto vojnika. Tom gardom upravlja prema želji knez, a njena delatnost je ograničena samo na glavni grad. Pošto nikakva druga oružana grupa nije dozvoljena, mi intervenišemo u ime kneza. Garda takođe hapsi gradske lopove, rešava ubistva ili posreduje u nasilnim sukobima, jer Turci nam ne dopuštaju formiranje policije. - Znači tih sto vojnika garde su jedina karpatska oružana sila - zaključi Maksimilijan. - Tačno, gospodine. A što se oružja tiče, samo su nam dozvoljene sablje. Nikakvo vatreno oružje. Turska vojska čuva granice i održava red van glavnog grada.

- Interesantno, - smešio se mladić. - To znači da će nam na granici, odnosno u luci Turin, biti oduzeto vatreno oružje, zar ne? - Ali... mi ga nemamo. - Ja ga imam - izvuče Maksimilijan svoj kolt koji pruži Jorgi. - I još četiri nova sa stotinak metaka u jednom od mojih kovčega. Kupio sam ih u Americi. Šef garde je prosto s obožavanjem razgledao američki revolver. - Fantastično, - divio se novom oružju. - Čuo sam o tim pištoljima, ali sada imam priliku da ga lično vidim. Kako se tim čudom rukuje? Mladić mu pokaza prazan bubanj, onda povuče oroz pet puta. Svaki put, oroz bi automatski okrenuo bubanj za novi metak. - Izmislio ga je jedan američki inženjer - pohvali se Ljudovit novim znanjem. - Vrlo originalna ideja, - vrati Jorga revolver. O nečemu je brzo razmišljao, onda predloži: - Mislim da postoji mogućnost da se to oružje ne prijavi. Turci nemaju pravo pregleda prtljaga Njegovog visočanstva kneza ili članova njegove uže porodice. Ako prijavimo taj vaš kovčeg kao deo prtljaga Njegovog visočanstva, mislim da Turci neće usuditi da ga otvore. - A ukoliko ga otvore? - interesovao se Ljudovit za posledice. - Reći ćete da ste ih dobili na poklon od nekog američkog prijatelja. Još dugo su o svačemu pričali, a Maksimilijan na kraju zamoli Jorgu da nikom sem starom knezu ne priča o pokušaju atentata. Oko dva ujutro svi zadremaše, blago se ljuljajući na talasima velike reke. Plovidba do karpatske luke Turin potraja punih 12 časova. Kao što ih je Jorga i obavestio, prvi na lađu stupiše turski carinik i tri naoružana vojnika. Pošto ih je ljubazno pozdravio, carinik zatraži papire samo od trojice civila. Ljutovid mu predade svoj i Karlov pasoš. Turčin poželi Ljutovidu srećan povratak u otadžbinu, a onda i svoje saučešće zbog bolesti starog kneza. On otvori drugu kočiju i zagleda se u ranjenika. - Gospodin je pao u Pešti i polomio ruku - brzo mu objasni Ljutovid. Turčin se okrete elegantnom mladiću koju mu predade svoj američki pasoš. - Vi ste američki državljanin? - iznenadi se on. - Karpatskog porekla - dopuni ga Maksimilijan. Carinik je razgledao pasoš, naročito stranu sa austrijskom vizom i dozvolom boravka na mađarskoj teritoriji do godinu dana. - Živeli ste u Pešti? - Gospodin je moj lični savetnik i budući sekretar - odluči Ljutovid da prekine dalju diskusiju. Carinik ga samo pogleda, pa vrati mladiću pasoš. - Imate li nešto važno da prijavite? - Sem stručnih knjiga na engleskom i ličnih stvari, nemam ništa drugo. Maksimilijan mu spremno otvori svoja tri sanduka po kojima Turčin prekopa rukom iskusnog carinika. - A vi gospodo? - vrati se on Ljutovidu i pratnji. - Vi mora da ste zaboravili da knez i njegova porodica ne podležu pretresu ličnih stvari! - upozori ga Jorga. Ovo zbuni carinika koji je o tome nešto načuo, ali mu nisu bili poznati detalji te klauzule. Malo je oklevao, onda zaključi da su ipak u pitanju visoki gosti koje ne bi trebalo preterano uznemiravati carinskim formalnostima. On dade svojim vojnicima znak rukom da ga slede. Od Turina do karpatske prestonice Orno, vozili su se uzanim putem popločanim turskom kaldrmom, jedinim prohodnim putem u svim sezonama. Ova deonica od dvadesetak kilometara bila je i glavna arterija snabdevanja male države uvoznim proizvodima iz ostatka države. Odmah po dolasku u glavni grad, oko četiri sata popodne, obe kočije se uputiše prema novom kneževom dvoru, nedavno izgrađenom mestu starog konaka. Impozantna građevina je dominirala obližnjim brdom, a bila je vrlo uspešna kombinacija baroka i italijanske renesanse. Maksimilijanu se zgrada svidela na prvi pogled, a bio je iznenađen i Ljutovid koji ju je tad prvi put video. Dok su stajali pored kočija i posmatrali renesansnu fasadu, Jorga im priđe i s ponosom objasni: - Beli dvor! Narod ga je tako prozvao zbog ovog italijanskog kamena kojim je cela fasada spolja obložena. Dvor je projektovao i grad nju nadzirao čuveni italijanski arhitekta Đuzepe Benini. Vaš gospodin otac je želeo da vi nasledite moderniju i komforniju kuću od one stare od čije memle ste se često razboljevali. Za vreme dvogodišnje gradnje, svi smo stanovali po privatnim kućama. - Prekrasno - pohvali Ljutovid tiho impozantnu građevinu. - Dvorac ima tri nivoa. U levom delu prizemlja nalaze se skladišta, a u desnom živi posluga i dvorska garda. Na gornjem nivou se nalaze kneževe privatne odaje, dvorske kancelarije, saloni za prijeme i velika dvorana za sastanke Saveta bojara. Na drugom spratu nalazi se dvanaest gostinskih soba. Nisam putovao dalje od Pešte, ali mislim da bi se ovde osećao kao kod kuće bilo koji kralj!

Na vrhu ulaznog stepeništa pojavi se jedan bogato obučeni gospodin u pratnji nekoliko slugu. Svi se pokloniše kneževiću, onda onaj siđe do kočije. - Visočanstvo, dobro došli natrag u vašu otadžbinu! - A vi ste? - upita Ljutovid prosedog šezdesetogodišnjaka. - Ja sam Emil Pagoda, dvorski sekretar Njegovog visočanstva kneza. Ljutovid mu odmah predstavi mladića do sebe: - Ovo je gospodin Maksimilijan Reks, moj lični sekretar i savetnik. Pagoda se kratko nakloni nepoznatom mladiću pa se okrete slugama iza sebe. - Bazil! - doviknu on dvorskom batleru koji odmah siđe. - Povedite Njegovo visočanstvo i cenjenog gosta do njihovih odaja na spratu. Sluga se nakloni i ponudi ih rukom prema glavnom ulazu. U predvorju svi zastadoše, kako bi Ljutovid bolje razgledao ukusno naslikane freske po plafonima i zidovima. - Na dvoru još uvek boravi italijanski slikar Remo Paskvali -objasni Pagoda. - Do idućeg proleća će sve biti završeno. - Lepo, - pohvali Ljutovid freske pastelnih boja. - Vrlo lepo. - Dozvolite da se udaljim - zamoli Pagoda. - - Vaš gospodin otac je naredio da mu se odmah najavi vaš dolazak na dvor. Primetivši da se i šef garde sprema da pode za njim, Ljutovid ga zadrža rukom i upozori na uvo tihim glasom: - Kao što smo se već dogovorili, obavestite samo kneza o događajima u Pešti i o mom prijatelju spasiocu. Sem mog oca, niko drugi za sada ne sme da zna o tom incidentu. Jorga smušeno potvrdi glavom da je razumeo i ode za Pagodom niz hodnik. Bazil Vlah, glavni knežev batler, povede goste kamenim stepeništem na sprat. On im otvori visoka, ornamentima ukrašena vrata. Uđoše u prostrani apartman od tri ukusno dekorisane i bogato nameštene prostorije. Srednji salon je služio za primanje, sa leve strane se nalazila radna soba, a sa desne spavaća sa garderobom i modernim kupatilom. Ljutovid se zagleda u lepuškastu mladu devojku, ne stariju od 16 godina, ukusno odevenu po lokalnoj modi. Kroz njenu uz telo pripijenu haljinu zakopčanu do vrata, nazirao se par lepih, prerano oformljenih dojki. Ljupko im se smešila, ruku sklopljenih ispred sebe. Ona pokleknu po običaju posluge iz visokog društva. - Moja ćerka Jana - predstavi je Bazil s ponosom. - Ona će biti stalno na usluzi Vašem visočanstvu. Dok je Ljutovid sa vidnom napetošću piljio u mladu sluškinju, Maksimilijan ga je s pažnjom sa strane posmatrao, očekujući njegovu reakciju. - Hvala, ali ja sam navikao na mušku poslugu - objasni Ljutovid. - Kakva je vaša dužnost na dvoru? - Ja sam dvorski batler Njegovog visočanstva kneza. - Onda mi privremeno pošaljite nekog momka dok vi ne budete slobodni. Bazil je stajao zbunjen, a rastuži se i mlada devojka za koju je služenje budućeg vladara značilo vrhunac životne karijere. Samo se Maksimilijan čudno, gotovo neprimetno nasmeši. - Mogu li ja uzeti gospođicu, - upita on. - Svakako, - odobri Ljutovid, malo iznenađen molbom. - Vi nemate ništa protiv, zar ne? - pogleda mladić u oca. - Ja? - zbuni se batler. - Ne, ne, svakako, mi smo oboje službenici dvora. - Gospodin Maksimilijan Reks je moj lični savetnik – predstavi Ljotovid svog novog prijatelja. - Vaša ćerka će biti u izvanrednom društvu. - Dozvolite onda, - predloži Bazil, - da smestimo gospodina Reksa u dvosobni apartman odmah do vašeg. - Apsolutno, - složi se Ljutovid. Na vratima se pojaviše prve sluge sa teškim putnim kovčezima. Maksimilijan im pokaza svoja četiri i pođe za batlerom do susednih vrata. Devojka ih je sledila, ne skidajući oči sa lepog momka. Mladić obiđe prostorije i zaključi da su udobne. Obe sobe su imale visoke prozore s pogledom na pročelje dvora, a sa strane se nalazilo posebno kupatilo sa odvojenim nužnikom. - Ja se izvinjavam, - nakloni se Bazil, - ali mi smo očekivali samo Njegovo visočanstvo kneževića. Jana će vam odmah založiti vatru u peći i zagrejati sobe. Samo ova dva apartmana su u stvari završena. Drugih deset se još farbaju i nameštaju. Dozvolite sad da se udaljim i ostavim vam moju ćerku na raspolaganju - nakloni se Bazil i izađe iz salona ostavivši otvorena vrata. U međuvremenu, posluga unese njegova četiri kovčega. Maksimilijan sede u baroknu stolicu i zagleda se u devojku koja je čučala pored otvorenih vrata visoke keramičke peći i potpaljivala naslagana drva. Ona zatvori gvozdena vrata i skrušeno stade uza zid ruku sklopljenih ispred sebe. - Ta opustite se, molim vas - reče mladić ljubaznim glasom. - Ovakvim vašim ponašanjem uopšte mi ne pomažete da se priviknem na novu sredinu. Sedite, - ponudi je rukom. - Posluzi nije dopušteno da sedi u prisustvu svojih gospodara. - Ja nisam vaš "gospodar", a vi niste moja "sluškinja" nego "domaćica"! - ispravi je mladić. - Koliko ste stari? Jana se nelagodno spusti u stolicu do zida.

- U leto ću napuniti šesnaest. - Da li i vaša majka služi na dvoru? - raspitivao se Maksimilijan o svojoj mladoj službenici. Devojka tužno saže glavu kojom odmahnu. - Služila je kao glavna sobarica ali je umrla pre tri godine. - Žao mi je što to čujem. Mladić sačeka da ga ona ponovo pogleda u oči. - Jeste li pismeni? - Tata mi je objasnio neka slova, ali još ne znam da čitam. - Zar su škole u Karpatiji takva retkost? - U gradu postoje svega tri osnovne škole i jedna gimnazija za decu bogataša. One druge, koje se ne plaćaju, uglavnom drže pravoslavni manastiri, a uslovljene su upisom u kaluđerske redove. Moj otac nije želeo da se ja zamonašim zbog 26 slova, kako je rekao. - Ja ću vas učiti čitanju i pisanju u slobodnom vremenu - obeća Maksimilijan na njeno veliko zadovoljstvo. - A ako budete želeli, naučiću vas i engleski. U mom prtljagu naći ćete dosta interesantnih knjiga o Americi. - Živeli ste u Americi?! - raširi devojka svoje velike smeđe oči. - Imam knjigu sa slikama o toj dalekoj zemlji. Jeste li videli Indijance sa perjanicama na glavi? Maksimilijan se nasmeši njenoj detinjoj radoznalosti. - Pričaću vam o njima i još mnogim čudima iz tog dela sveta - obeća on. - A jeste li se vozili železnicom? Pre nego što je Maksimilijan uspeo da joj odgovori, na još uvek otvorenim vratima pojavi se visoka figura Ljutovida. Mladić i devojka ustadoše. - Sekretar dvora mi kaže da je ocu opet naglo pozlilo – obrati se Ljutovid Maksimilijanu. - On misli da je najbolje da ga vidim ujutro. Uskoro će me poslužiti večerom, pa vas pozivam da mi se pridružite. - Sa zadovoljstvom - odmah pristade mladić. Maksimilijan se u prolazu obrati Jani: - Rasporedite moju robu prema sopstvenom nahođenju. Jedino onaj mali kovčeg sa bravom ostavite meni. - Naložiću peć i u vašoj sobi - obeća Jana, - i ugrejati vam krevet. Ne znajući o čemu ona govori, Maksimilijan zastade u hodniku i upozori je: - Molim vas pazite da nečim ne zapalite posteljinu! - Ne brinite, nisam toliko vruća - nasmeši se stidljivo devojka. - Molim? - zbuni se Maksimilijan. Ljutovid se vrati dva koraka i objasni: - Ovde je običaj da posluga prva legne u krevet svog gospodara i zagreje mu ga. Gazdi greje krevet sluškinja, a gazdarici sluga. - Neki čudni običaji - nasmeši se mladić mašući glavom. Samo što su ušli u Ljutovidove nove odaje i seli za sto, Bazil i jedan. mladi sluga uvezoše u salon hranu na specijalnim kolicima. Ljutovid sačeka da ih posluže, onda pogleda u batlera. - Molim vas da nas sada ostavite. Sami ćemo se dalje snaći. Bilo je očigledno da dvojica žele da razgovaraju o nečem privatnom. Bazil se još jednom nakloni sa vrata koja za sobom tiho zatvori. Pričajte mi o toj američkoj železnici - zamoli Ljutovid dok im je točio vino. - Još u Mađarskoj sam načuo da se tu radi o ogromnim profitima. - Ulazimo u industrijsku eru - objasni Maksimilijan. - A sa svakim novim izumom, otvaraju se neviđene mogućnosti za brzu zaradu. Moj tutor je to pravilno shvatio i odmah po dolasku u Ameriku uložio kapital mojih pokojnih roditelja u akcije jedne železničke kompanije. Taj prvobitni ulog od nekoliko hiljada zlatnih dukata, sada vredi preko jednog miliona američkih dolara. Ljutovid koji je već prineo čašu ustima, lagano je odloži na sto. - Vi se šalite, zar ne? - uozbilji se. - Nikad se ne šalim u poslovnim stvarima. - Ali... - mucao je Ljutovid, - to je nekoliko puta više od karpatskog godišnjeg budžeta! - Sad vam je jasnije zašto sam se u Pešti dvoumio da li da se vratim u domovinu ili natrag u Ameriku - objasni mladić zapanjenom domaćinu. - Bogati finansijeri i ulagači najviše mrze nestabilne i korumpirane političke režime. - Imate li vi gospodine Reks mašte da zamislite kakvo dobro bi taj novac učinio ovoj našoj napaćenoj i od Turaka opljačkanoj zemlji? - Imam - odgovori Maksimilijan. - Sad vam je verovatno jasnije i zašto sam vas u Pešti nagovarao i hrabrio da ovde promenite način vladanja. - Koliko ste sigurni u te vaše železničke akcije? - raspitivao se Ljutovid. - Mislim, šta bi se desilo u slučaju kraha američke berze?

- Apsolutno ništa. Ja sam pred polazak rasprodao sve moje akcije i pretvorio ih u novac koji leži u Lojdovoj banci u Londonu. Od njih sam dobio desetak blanko čekova koje samo treba da popunim i potpišem. Ljutovid oseti potrebu da iskapi svoju čašu. - Mogu li vas zvati Maks? - upita odjednom. - Ne samo što je kraće, već je nekako i... prisnije. - Svakako, - odobri mladić. Posle večere, dvojica muškaraca pređoše u susedni salon gde pored tople keramičke peći provedoše nekoliko sati u živoj diskusiji. Tek pošto veliki sat poče lenjo da otkucava ponoć, Maksimilijan ustade i pozdravi ga lakim naklonom. GLAVA 5. Maksimilijana probudi blag dodir nečije ruke. On otvori oči i zagleda se u Janu koja je usplahirena stajala pored kauča na kojem je ležao obučen. Trebalo mu je par trenutaka da shvati gde se nalazi. - Gospodine, zašto me niste sinoć probudli? - kukala je mlada devojka. - Ako sekretar dvora sazna da sam zaspala u vašem krevetu a vi prenoćili na kauču, najuriće me s posla! Maksimilijan se tromo uspravi u sedeći položaj. - Smirite se. Niko ništa neće saznati. Kasno sam se vratio i nisam imao srca da vas probudim. Jana ga je gledala sa zahvalnošću. - Njegovo visočanstvo vas očekuje da u osam siđete dole do kneževih odaja - obavesti ga devojka. - Knezu je malo bolje i želi sa vama da porazgovara. Imate pola sata vremena. U kupatilu sam vam pripremila toplu vodu i vaš pribor za brijanje. Maksimilijan ustade i ude u kupatilo. Tamo se sve sijalo od čistoće. Jana je ozbiljno shvatila svoju novu službu. Uskoro je otkrio da su u ormanima povešana sva njegova odela, a veš uredno naslagan po fiokama. Razne privatne sitnice bile su takođe ukusno razmeštene po delovima nameštaja, a dvadesetak važnih knjiga ležalo je na malom radnom stolu ispred prozora. Mladić se nasmeši zadovoljan njenim radom. Obukao je svoje tamno civilno odelo i osmotrio se u ogledalu. Nešto pre osam časova, Maksimilijan siđe u prizemlje dvora. Prolazeći dugim hodnikom, on primeti kroz velike prozore da je napolju pao prvi sneg. Da bi se došlo do kneževe kancelarije, moralo se prethodno proći kroz tri salona. Arhitekta je ovim rasporedom namerno jačao dramu iščekivanja. Njemu je bila dobro poznata struktura vlasti, a još bolje egoizam onih na vrhu i poniznost onih na dnu. Strogo je vodio računa o psihologiji običnog, malog čoveka, za kojeg je vladar bio ravan nekoj vrsti ovozemaljskog božanstva. U prvom salonu vojnički ga pozdravi šef dvorske garde, Nikolaj Jorga, odeven u svečanu crvenu uniformu grenadira. On mu lično otvori vrata drugog salona gde ga ljubazno dočeka dvorski sekretar Emil Pagoda i lično doprati do sledećeg salona, najvećeg i najlepše dekorisanog, a koji je bio namenjen onima koji su čekali na prijem kod kneza. Vrata kneževe kancelarije čuvala su dvojica besprekorno uniformisanih članova garde. U salonu je već sedeo bled i neispavan Ljutovid, koji mu uputi brižan smešak. Očigledno se pribojavao skorog susreta sa svojim starim ocem. Maksimilijan mu klimnu glavom i spusti se u fotelju do njega. - Moramo sačekati dok oca ne pripreme za prijem! - naže se Ljutovid prema mladiću. - Već je mesecima potpuno paralizovan i sve radi u krevetu! Maksimilijan se uzdrža od komentara. Istog trenutka otvoriše se vrata kneževe kancelarije kroz koju izađoše dvorski lekar Mihail Preda i dve sestre noseći između sebe poveću korpu iz koje se širio neprijatan miris. Doktor Preda najpre priđe Ljutovidu kojem se nakloni. - Knez vas očekuje u svojoj sobi, visočanstvo. Ljutovid prođe kroz praznu kancelariju i ude u susednu spavaću sobu. On se namršti od nepodnošljivog zadaha. Zatvorio je za sobom vrata i seo u stolicu do kreveta. Tako su se ćutke posmatrali. - Kako si sine? - upita knez slabim glasom. - Nismo se videli preko pet godina. - Dobro sam - promrmlja Ljutovid. - Zahvaljujući Karlu i jednom spretnom momku koji se slučajno zadesio na mestu na kojem sam trebao da poginem. - Sve sam čuo od Jorge. Naši neprijatelji nisu imali strpljenja ni da sačekaju da umrem - protestovao je stari. - Zato sam i naredio da se svi pobiju na dan moje sahrane! - Tvoji neprijatelji, oče! - odmah se ogradi Ljutovid. - Ti si ih stvarao svojom surovom vladavinom, a ja sad treba da platim svojim životom! - A zar ti misliš da ćeš vladati bez neprijatelja? - Pokušaću. U Pešti sam imao prilike da dobro prostudiram sve slojeve društva i strukture raznih vlasti u svetu. Diplomirao sam administrativne nauke pa ću ih pokušati primeniti u mnogo humanije svrhe od sadašnjih. Možda ću tako smanjiti broj tvojih neprijatelja! Knezu se nije sviđao arogantan ton njegovog naslednika.

- O kakvoj to humanosti trabunjaš?! - naljuti se knez. - U kojem vremenu ti živiš?! Onog momenta kad postaneš human sa rajom, gotov si! Dobro zapamti da je narod jedna neuka rulja koju treba stalno zlostavljati i povremeno ubijati! Stalno ih drži polugladne, siromašne ozeble, i u svakodnevnoj neizvesnosti i strahu za goli život! Okruži se vucibatinama i krvoločnim banditima koji uživaju u ubijanju, prebijanju i silovanju! I redovno ih bogato plaćaj. Oni će na tvoj mig, kao besni psi, pregristi grkljan svakom tvom protivniku! Svi vladari u svetu okruženi su takvim ljudima koji ne prežu ni od čega! Samo na taj način možeš držati rulju na uzdama i njima upravljati! Nikad ne zaboravi da je čovek ništa drugo do svesna životinja! Ljutovid ga sasluša sa grimasom odvratnosti na licu. - Pa, možda si u pravu - naruga mu se. - Kad te ovakvog slušam, gledam i mirišem, sklon sam da ti poverujem! Bogumil oseti žaoku u sred srca i sav se nakostreši. - A ti? - rugao se sinu. - Na šta to ličiš? Dao sam ti ime Ljutovid, da se tresu od tvog mrkog pogleda! Gde su ti brkovi i brada? Gde ti je muškost? - A tebi su dali ime Bogumil, - ne ostade mu ovaj dužan, - a Bogu se verovatno smučilo od tvog života! - Ne odgovaraj mi, nikogoviću jedan! - poče Bogumil da se nervira, a na krajevima usana pojavi mu se neka žućkasta pena. -Oduvek si bio slabić i kukavica! Sav si na onu tvoju muljavu majku koja te pogrešno vaspitala! Poslao sam te u Peštu da postaneš muškarac, a ti se vraćaš slabić kakav si uvek bio. Gadiš mi se! S kakvim ćeš autoritetom preuzeti od mene vlast? Kad sam te naterao da gledaš kako kolju svinju, ti si dva dana povraćao! Kad sam ti namestio onu malu seljanku da je tucaš, ti si počeo da se treseš i plačeš! Morao sam ja da ti pokažem kako to muškarci rade! Kad sam te poveo da gledaš javno odsecanje glave, pao si u nesvest! Ljudevit odjednom ustade. - Došao sam da te vidim, a ne s tobom da se svađam. Ako imaš nesto važno da mi kažeš, izvoli! Bogumil je sve teže disao. Njegova prgava narav nije mu dozvoljala da proguta zadnju reč. Nije navikao na otpor, pa ni od sopstvenog sina. - Nažalost, tebi nemam više šta da kažem - završi on s gorčinom. Radije mi pošalji ovamo tog tvog novog prijatelja. Na osnovu onog sto sam od Jorge čuo o njemu, imam neki čudan predosećaj da će me on mnogo bolje razumeti od tebe! Ljutovid ga je još malo posmatrao, onda se brzo okrete vratima. Požurio je napolje i sam teško dišući od nesnosnog smrada svog oca bežeći od duhovnog i fizičkog raspadanja. Maksimilijan odmah primeti bledilo na njegovom licu. - Moj otac želi da vas vidi - poruči on mladiću i spusti se u svoju stolicu. Maksimilijan ustade, poravna odelo i ude najpre u kancelariju, a zatim u kneževu sobu čija vrata su ostala širom otvorena. Bogumil mu dade rukom znak da ih zatvori, što ovaj tiho uradi i pristupi krevetu. Bolesnik kojem se stanje naglo pogoršalo, ponudi mu rukom stolicu jer mu beše sve teže da govori. Mladić sede i sa interesovanjem se zagleda u starog kneza. Ovaj odmah primeti da se na mladićevom licu nije pomerio ni jedan mišić. Maksimilijan sačeka da bolesnik dođe do reći. - Odmah se vidi da ste drugačijeg kova od mog sina slabića - poče tihim glasom. - Čim je ušao, iskrivio je njušku od mog smrada, a vi se niste ni namrštili. Kako to? - Po profesiji sam vojnik - objasni mladić kratko. - Čuo sam o vama od mog šefa garde. Sve najlepše. Zato mi najpre dopustite da vam se lično zahvalim što ste mi spasli onog šmokljana. Kakav je nespretnjaković mogli su ga lako ucmekati. - Spasao ga je u stvari njegov čuvar Karlo koji je ubio napadača. - Ne budite skromni. Da se niste umešali, ona druga dvojica bi ga svakako dokrajčili. Ovo je bilo tačno, pa Maksimilijan odluči da ćuti. - Imam puno neprijatelja - objasni Bogumil. - I kao svi lešinari, i moji protivnici su požurili da mi izjedu srce još za života. Zahvaljujući vama, nisu uspeli. Jer ma koliko malo cenio svog nesposobnog sina, još jednom vam hvala što ste mi ga sačuvali. Da su ga ubili, Karpatija ne bi imala budućnost. Maksimilijan se ne pomeri. Kao opčinjen je piljio u čoveka koji je naredio da se pobiju njegovi roditelji i mlađa sestra. - Čujem od Jorge da vas je moj sin doveo ovamo u svojstvu ličnog savetnika. Samo ja znam koliko ste mu potrebani. Moj sin je potpuno nesposoban čovek. Ukoliko mu vi ne pomognete, moji prijatelji bojari živog će ga rastrgnuti. Da ne govorimo o mojim neprijateljima! Bogumil načini pauzu, duboko dišući. - Ja neću preživeti ovaj dan - reče sve slabijim glasom, - zato me pažljivo saslušajte. Najbolji način da zaštitite mog sina, biće da eliminišete njegove neprijatelje. Ja sam to uspešno radio celog svog života i evo me, umirem od bolesti, umesto od noža u leđima. Ali koliko god sam se trudio da likvidiram buduće oponente, moji ljudi su počinili i nekoliko neoprostivih grešaka. - Govorite o ubistvu kneza Latimira i kneginje Margarite? – ne izdrža Maksimilijan. Primedba za trenutak zbuni Bogumila. - Sta vi znate o tome?

- Sve sam čuo od karpatske emigracije u Pešti. Kakav bih ja bio obaveštajni oficir kad ne bih bio obavešten? - Pa onda verovatno znate i o misterioznom nestanku njihovog sina. - Čuo sam o nestanku sina, a za ćerku se priča da je odvedena iz porodičnog dvorca i verovatno negde ubijena. Bogumilu beše potrebna nešto duža pauza kako bi došao do daha. - O maloj se pobrinuo bivši državni krvnik. Bilo mu je naređeno da je odvede u šumu i tamo joj ispusti krv i na licu mesta je pokopa. Maksimilijan oseti kako mu se po leđima penju ledeni žmarci. Ovaj nečovek je govorio o njegovoj nesrećnoj sestri kao o domaćoj životinji. On dobi silnu želju da skoči sa stolice i rukama zadavi monstruma pred sobom. - Hteo sam o svemu da popričam sa mojim sinom, - stenjao je Bogumil, - ali vidim da je najbolje da on o tome nikad ne sazna. On nema stomak za te stvari. Bogumil duboko udahnu nekoliko puta pa nastavi: - Zato sada vama ostavljam da pronađete Latimirovog nestalog sina i njihovog dvorskog zlatara i blagajnika Isaka Vajdu. Jevrejsko đubre je na prevaru nestalo sa dvorskim blagom i kneževim sinom. Svi naši pokušaji da ih pronađemo ostali su bez rezultata. - Zato što ste ih tražili na pogrešnim mestima - objasni mu Maksimilijan. - Sta vam to znači? - Isak Vajda nije pobegao u Srbiju, Mađarsku, ili Rumuniju gde su ga vaši agenti tražili. Otputovao je pravo za Ameriku. Sa sobom je poveo i kneževog sina Maksima i tamo su se nastanili pod lažnim imenima. Što se dvorske blagajne tiče, Vajda je mudro uložio taj novac u železničke akcije i tim poslovnim potezom enormno obogatio svog štićenika. Umro je u Americi 1860. godine, a Maksim je tamo završio poznatu vojnu akademiju i nedavno se vratio u Mađarsku. Bogumil prestade da diše. Očima je prosto gutao mladića na stolici. - Ot... otkud vi sve to znate? - prokrklja umirući sa strahom u duši. Primetivši da je Bogumil blizu smrti, Maksimilijan odluči da mu sve kaže: - Zato što sam ja sin pokojnog kneza Latimira, Maksim Studenski. U Peštu sam stigao pre par meseci i o svemu se detaljno raspitao kod naše emigracije. Vašeg sina sam pratio poslednje tri nedelje s namerom da mu se približim i doznam što više prljavština o vama i vašem krvavom režimu. Krajnji cilj mi je bio da ga onemogućim da vas nasledi. Sudbina je međutim htela da ga bolje upoznam i odlučim da mu se pridružim u ulozi ličnog savetnika. Na vreme sam shvatio da bi u suprotnom ovde došlo do građanskog rata i velikog krvoprolića. Imao sam prilike da se iz blizine uverim u strahote građanskog sukoba u Americi. Sada sam ponovo u svojoj zemlji i pomoći ću vašem sinu da što pre promeni vaš krvoločni sistem vlasti! Kada je shvatio ko će biti čuvar i savetnik njegovog sina, Bogumilu pođe pena na modra usta. Despot poče da krklja čudno izvrnuvši oči i uskoro utonu u svoje konačno ništavilo. Mladić ga je kratko s prezirom posmatrao, onda mu opipa venu na vratu i zaključi da je mrtav. Maksimilijan se vrati u kneževu kancelariju i otvori vrata salona za primanje na kojima se zaustavi. Pored prozora su stajali dvorski lekar, sekretar Emil Pagoda i Nikolaj Jorga i o nečemu tiho pričali. Ljutovid je sedeo nepomičan u svojoj stolici uza zid. Mladić pogleda po prisutnima koji se ukočiše od iščekivanja. - Njegovo visočanstvo knez je upravo izdahnuo! - izvesti ih on svečanim glasom. Ljutovid polako ustade sa stolice. Još uvek je bio bled. Kako su svi stajali ukočeni, on se prvi uputi u pravcu očeve sobe. Za njim uđoše i ostala trojica dvorskih službenika. Maksimilijan se vrati u svoju stolicu pored zida. Tako ostade ukočen o nečemu dugo razmišljajući. Iz misli ga trže ulazak dvorskog batlera čiji mladi pomoćnik je gurao ispred sebe kolica sa doručkom i vrućim čajem. Mladić ih zaustavi rukom. - Ne trudite se. Knez je upravo izdahnuo. Na licu Bazila Vlaha ne pomeri se ni najmanja pora. Samo mu se naklonio i ostavio kolica pored prozora. I on i mladi sluga ostadoše tamo da stoje u stavu mirno. Jedino primetno uzbuđenje primećivalo na licu mladog sluge, za kojeg je događaj očigledno bio od velike važnosti. Maksimilijan odjednom ustade i priđe stolu dvorskog sekretara. Seo je u njegovu plišanu fotelju i proverio sadržaje nekoliko fioka. Poslednja pri dnu bila je zaključana. U srednjoj je pronašao tri lista čiste hartije koje stavi ispred sebe i umoči pero u mastionicu. Kratko je o nečemu razmišljao, onda poče svojim kaligrafskim rukopisom da ispisuje prvi list. Dvojica slugu pored prozora nemo su ga posmatrali. U salon se uskoro vratiše Ljutovid, Jorga i dvorski sekretar koji zastade i zagleda se u mladića za stolom. Nezadovoljan njegovom slobodom, Emil Pagoda priđe stolu. - Mogu li vam nečim pomoći - upita hladnim tonom. - Hvala, već sam se sam poslužio - sušio je mladić papire upijačem. Zaprepašćen mladićevom drskošću, Pagoda pogleda u Ljutovida tražeći od njega neki znak. Ovaj oseti potrebu da im objasni neke stvari, ali najpre pogleda u dvojicu dvorskih slugu. - Molim vas ostavite nas nasamo!

Bazil i njegov mladi pomoćnik odmah napustiše salon. - Ono što ste vi bili mom pokojnom ocu, - poče Ljutovid staloženim tonom, Maks je sada meni. Vi dobro znate da sa svakom novom vladom dolaze na važne položaje i novi ljudi, obično bliski i provereni prijatelji novog vladara. Ali nemojte me pogrešno shvatiti, - umiri ih on. - Ja nemam nameru da vas smenim ili otpustim. Vaše iskustvo u administraciji i bezbednosti veoma mi je važno i potrebno. I mada poznajem gospodina Reksa relativno kratko, on je dokazao svoju lojalnost i stekao moje puno poverenje. Ja sam uveren da boljeg coveka ne mogu pronaći u današnjoj Karpatiji. Ovim su stvari bile postavljene na svoje mesto. - Kako god kaže Vaše visočanstvo! - Pagoda mu se ponizno nakloni. - Vi ćete i dalje ostati dvorski sekretar, a Maks će preuzeti dužnost državnog sekretara čim ja postanem knez. Biće odgovoran direktno meni! - naznači Ljutovid. Nagli ulazak dvorskog lekara prekinu diskusiju. - Visočanstvo, - priđe im doktor Preda, - dozvolite da pozovem sveštenika i da pripremim pokojnika za javno izlaganje. Ljutovid mu nemo potvrdi glavom da se slaže. "- Gde želite da izložimo kneževo telo? - upita Pagoda. - U velikoj dvorani ili u crkvi Svetog Vaznesenja? - U crkvi, - odgovori Ljutovid. - Raspored dvorskih prostorija mora za sada ostati tajna za javnost, naročito one nepoželjne! Mihail Preda mu se nakloni i napusti salon. - O čemu se radi, visočanstvo? - zagleda se Pagoda u Ljutovida. - O kakvim to nepoželjnim ljudima govorite? - Gospodin će vam objasniti - pokaza ovaj glavom na Maksimilijana. Maksimilijan uze sa stola ona tri papira i ustade. - Gospodo, pre no što uopšte nastavimo dalju konverzaciju, molim najpre pročitajte, a onda potpišite i glasno ponovite ovu zakletvu novom vladaru. Prvi završi čitanje dvorski sekretar koji se zagleda u mladića. - A vi? Hoćete li se i vi ovako zakleti? Umesto odgovora, Maksimilijan podiže desnu ruku i poče da čita kopiju iste zakletve: - Ja, Maksimilijan Reks, podanik Njegovog visočanstva Ljutovida Gorskog, zaklinjem se da ću od sada do svoje ili njegove smrti biti njegov odani službenik i čuvati njegove i državne tajne kao svoje sopstvene. Ukoliko se ikada dokaže da sam prekršo ovu zakletvu, svojim potpisom dole potvrđujem da me bez ikakvog daljeg suđenja na mestu pogubi za izdajstvo države! Maksimilijan stavi papir na sto i pred svima se potpisa. Ljutovid ga je celo vreme gutao očima, ne shvatajući mladićeve namere. Ona dvojica su malo oklevali, onda Nikolaj Jorga podiže desnu ruku i ponovi zakletvu. Pagoda se potpisa poslednji. Mladić pokupi papire koje predade u ruke Ljuto vidu, pa se obrati Jorgi: - Sad ispričajte gospodinu Pagodi šta se desilo u Pešti i zašto su nam potrebne sve ove mere predostrožnosti. Saslušavši kratak izveštaj šefa dvorske garde, Pagoda je stajao iskreno zaprepašćen. Maksimilijan koji je pažljivo pratio promene na njegovom zapanjenom licu, zaključi da ovaj nije imao pojma o zaveri. - Gospode blagi, - prošaputa on. - Zašto mi to odmah niste rekli? - Nismo smeli - reče Maksimilijan. - Nismo još sigurni ko je sve upleten u zaveru. Takođe smatram da opozicija nema nikakve veze s pokušajem atentata. - A na osnovu čega ste došli do takvog zaključka? - upita Pagoda. - Na osnovu usmenog priznanja umirućeg napadača. Ljutovid oseti slabost u kolenima. On se spusti u fotelju do stola. Odjednom se setio da je Maksimilijan klečao iznad umirućeg nekoliko trenutaka i s njim kratko govorio. U salonu nastupi grobna tišina. Niko se ne usudi da postavi sledeće pitanje. Svestan napete atmosfere koju je stvorio svojom izjavom, mladić izvadi iz džepa putnu ispravu pokojnog atentatora. On je rastvori i pročita prisutnima: - Napadač je bio karpatske narodnosti, a zvao se Vasil Obresku. Ovde stoji da je poreklom iz sela Babac. Pomoćnici su mu verovatno bili unajmljeni banditi karpatske nacionalnosti. Pre no što je izdahnuo, imenovao je čoveka koji ga je učenom naterao na atentat. Maksimilijan ovde načini pauzu i izvadi iz dokumenta jedan papirić u koji se zagleda. - Ko je gospodin po imenu Georgi Bozgu? - pogleda on u Pagodu. - Vi se šalite? - izbulji ovaj oči. - Bozgu je jedan od naših najuglednijih bojara. Sa njegovih poseda ubiremo najveći deo turskog danka. Kakve veze ima on sa atentatorima? Maksimilijan mu ne odgovori odmah. Njega je interesovalo nešto drugo. - Otkud tom bojaru tolika imanja? Pitanje iznenadi sekretara dvora. Dugo nije znao odakle da počne. - Pa... posle smrti kneza Latimira i nestanka njegove dece, Njegovo visočanstvo je predalo Studengrad i sva imanja na upravljanje bojaru Bozgu. Ovo se mora pravilno razumeti jer je u pitanju bilo na hiljade hektara šuma i obradive zemlje. Knez Bogumil je smatrao da će iskusni Bozgu najbolje o tome voditi računa.

- Šta je dvor preduzeo da se otkriju i pohvataju ti navodni hajduci koji su pobili kneževu porodicu? - nastavi Maksimilijan da ga ispituje. - U stvari... - stenjao je Pagoda, - baš je gazda Bozgu pohvatao tih petoro šumskih razbojnika i na mestu ih pogubio. - Tek onako?! - podiže Maksimilijan značajno obrvu. - Bez suda, svedoka ili materijalnih dokaza? - Bozgu mi je rekao da su kod njih pronašli kesu sa kneževim zlatnicima i sav nakit od kneginje. Sve to mi je lično predao na čuvanje. Taj dokazni materijal se još uvek nalazi u sefu dvora. Ali zašto vas sve ovo interesuje? - kopkalo je Pagodu. - Zato što je taj isti gazda Bozgu naručio ubistvo Njegovog visočanstva. Prisutni zanemeše. - Kako bi lakše nagovorio atentatora Vasila, ucenio ga je pretnjom da će mu pobiti sinove ukoliko atentat ne uspe. - Tako vam je rekao atentator?! - proveravao je Ljutovid kojeg novost veoma uznemiri. - I sklon sam da mu poverujem - dodade mladić. – Naročito ako uzmemo u obzir da se ljudi na samrti retko lažno ispovedaju. Pagoda oseti potrebu da sedne u obližnju stolicu. Novost je bila ružna i došla žestinom groma iz vedra neba. - Majko Božja! - kukao je zapanjeni sekretar dvora. - Selo Babac se nalazi baš u blizini Studengrada. Zar je gazda Bozgu iznenada poludeo? - U stvari u pitanju je želja čoveka žednog vlasti - objasni mu Maksimilijan. - Bozgu dobro poznaje ovdašnje nasilne običaje dolaženja na vlast. On zna da ako ukloni naslednika, Savet bojara će birati novog kneza, a turski guverner će to spremno potvrditi pečatom Porte. - Tog izdajnika treba smesta uhapsiti i dovesti ovamo na dvor! - predloži uzrujani Ljutovid kojem se odjednom život učinio dragocenim. - To bi moglo dovesti i do građanskih nemira - upozori ih Jorga. - Bozgu drži privatnu vojsku od oko stotinu plaćenika. Svi bojari imaju privatne straže. Bojim se da bi u tom slučaju Turci intervenisali vojskom, a to nam je sada najmanje potrebno. - Koliko bojara ima u Savetu? - interesovao se Maksimilijan. - Dvadeset i tri velikih gazda poseduju sve pašnjake i obradivu zemlju. Šume pripadaju zajednici - objasni mu Pagoda. - Zadržimo za sada ceo incident u tajnosti - predloži im Maksimilijan. - Bozgu verovatno nema pojma šta se u Pešti desilo. Treba pod hitno poslati gardu u to selo. Ukoliko pronađu Vasilove sinove žive, neka ih sprovedu ovamo i izoluju od ostalih. Sada je najvažnije da sačuvamo tu decu od njegovog besa. A važni su nam i kao budući svedoci. Koliko osoba zna za povratak Njegovog visočanstva? - pogleda mladić u sekretara dvora. - Sem nas nekoliko dvorjana, ostatak stanovništva još nije obavešten. - Kakva je služba informisanja u zemlji? - Ne rugajte nam se, gospodine Reks - nasmeši mu se tužno Pagoda. - Sredstva informisanja su još uvek oblasni dobošari i po koji štampani oglas za one retke koji znaju da čitaju. U zgradi glavne pošte postoji samo jedan telegraf koji je preko rumunske granice povezan sa Bukureštom i ostatkom sveta, a Srbe ćemo obavestiti optičkim telegrafom. Sam proglas o kneževoj smrti za domaće stanovništvo sačekaće povratak njegovog naslednika! - upozori ih Pagoda. A takođe i ne treba o tome da zna sve. Tek se će saznati za dolazak Njegovog visočanstva. Utom dvorski lekar i njegova pratnja uđoše u sa pogrebnim kolicima. Krajnje uznemiren neprijatnim novostima, Ljutovid ih isprati pogledom pa predloži Maksimilijanu da nastave razgovor gore u njegovim odajama. GLAVA 6. U subotu u osam ujutro, masivna mesingana vrata crkve Svetog Vaznesenja otvoriše se za one koji su želeli da pogledaju telo pokojnog Bogumila. Usred velike crkve nalazio se na cvećem ukrašenom podijumu skupoceni kovčeg čiji je gornji deo bio prekriven staklom. Kovčeg su čuvala četvorica uniformisanih gardista. Pored desetak gradskih dobošara koji su obznanili tužnu vest dan ranije, dvor je razaslao po zemlji i desetak kurira na brzim konjima da obaveste sve bojare i udaljena naselja. Ostatak novosti širio je narod sam između sebe. Već u šest ujutro, red ispred crkve izdužio se nekoliko stotina metara. Narod je pohrlio iz dva razloga; da prisustvuje istorijskom događaju i da se očima uveri da je omraženi despot zaista i konačno mrtav. Nije im smetao ni lagani sneg, spoljna temperatura je još uvek bila podnošljiva. Ljudi su tiho između sebe razgovarali i polako se primicali vladarevom odru. Dvorski lekar, Mihail Preda, zaista se potrudio sa svojim timom da prikaže izloženo telo u što boljem izdanju. Neobaveštenom posmatraču zaista se činilo da stari knez mirno spava. Hermetički zastakljen, nije širio ni neprijatan zadah. Jedini miris širili su buketi svežeg cveća, na brzinu nabavljeni u nekoliko privatnih radnji. Dok je ova kolona radoznalaca vijugala po uskim ulicama oko crkve, jedan usamljeni konjanik je u galopu jurio po šumskoj prečici prema Studengradu. Visoko uzdignute kragne zakopčane preko usta i nosa, polegnut je sedeo na vojnom vrancu kako bi smanjio otpor vazduha. Dok je snažna životinja grabila kopitama po svežem snegu, konjanik

je aktivno razmišljao o svojoj tajnoj misiji. Iskrao se iz dvorske štale još u tri ujutro. Ugledavši na brdu tamne obrise Studengrada, on se uspravi i uspori svog zadihanog konja. Kako je gradska kapija već bila širom otvorena, on ujaha direktno u dvorište. - Smesta me vodite kod gazde Bozgu! - obrati se konjanik dvojici slugu. - Radi se o vrlo važnoj stvari! - Gazda još spava - obavesti ga jedan od njih, pridržavajući mu konja. - Probudite ga! - naredi posetilac. Uvedoše ga u salon za goste gde putnik smače svoj tamni šešir i ogrtač koje predade sluzi. Prišao je velikoj keramičkoj peći čije tople strane obuhvati obema rukama. Tako je stajao grejući se i razmišljajući. Ne prođe ni desetak minuta, u salon uđe Georgi Bozgu. Dok je vezivao pojas svog kućnog mantila, mamuran je piljio u iznenadnog gosta. - Gospodine Jorga! - zastade on. - Kakvo vas dobro nosi u ove jutarnje sate? Svečano odeven u svoje odelo oficira dvorske garde, Nikolaj Jorga priđe domaćinu i nakloni mu se. - Nije dobro, gazda Bozgu! - reče mračna lica. - Molim vas ne zabrinjavajte me, - ponudi ga Bozgu rukom da sedne. Jorga se spusti u plišanu stolicu i saopšti snuždenim glasom: - Knez Bogumil je sinoć izdahnuo! On malo sačeka da se domaćin pribere od prvog šoka. - Gospode! - izigravao je Bozgu zapanjenog čoveka. - To je zaista tužna vest! - Ali ja nisam ovde da vam saopštim vest o kneževoj smrti – nastavi Jorga da ga zbunjuje. - Saznali biste to od specijalnih kurira koji već obilaze sva naselja i bojarska imanja. Bozgu je ćutao posmatrajući ga sve budniji. - Ovde sam kao prijatelj da vas na vreme upozorim na smrtnu opasnost koja vam preti! - snizi Jorga ton, kao da se plaši da ih neko ne prisluškuje. - Gospodine Jorga, - muklo će bojar, - ta o čemu to govorite, čoveče? Zašto bi meni pretila smrtna opasnost i od koga?! - Od kneževića Ljutovida i njegovog novog prijatelja koje sam juče lađom dopratio iz Pešte! Ovo je bila zaista rđava vest. Bozgu je piljio u šefa dvorske garde kao nečim omamljen. - Vi... vi hoćete da kažete da se Ljutovid Gorski vratio kući? - ponovi ovaj. - Živ i zdrav! - podvuče Jorga pa nastavi da ga šokira: - Atentat nije uspeo! Vasil Obresku je mrtav! Ubio ga je Karlo Pomeroj jednim hicem! Karlo je tom prilikom takođe bio teško ranjen, ali ga je spasao kneževićev novi prijatelj i savetnik, jedan vrlo sposoban i opasan momak, bivši oficir američke vojske! Krajnjim naporom, Georgi Bozgu pokuša da načini naivno lice. On se čak smušeno nasmeši. - Gospodine Jorga, ja vas sve manje razumem. Zašto vi meni sve to pričate? Kakve ja imam veze sa pokušajem atentata na Njegovo visočanstvo kneževića? - Pre no što je izdahnuo, Vasil se sa pločnika ispovedio novom prijatelju kneževića Ljutovida i sve mu odao. Rekao mu je da ste ga vi na to nagovorili i ucenili da ćete mu u suprotnom pobiti sinove! Prilično teška optužba. Na dvoru vam pripremaju zamku u koju će vas uhvatiti odmah nakon kneževe sahrane. Bićete optuženi za pokušaj ubistva kneževog naslednika, a to znači izdaja zemlje, odnosno momentalno pogubljenje! Bozgu je mislio da još sanja. Smešak sa njegovog lica sada zameni pepeljasta boja čoveka na samrtnim mukama. Tanke, stisnute usne mu pomodreše. On naglo ustade sa stolice i poče nervozan da šeta salonom. - Nesposobni seronja! - zaustavi se odjednom i gadno isceri.- Moraću znači da izvršim svoje obećanje i pobijem njegovu kopilad! - Bojim se da to neće biti moguće - obavesti ga Jorga. – Još juče je sekretar dvora pronašao Vasilove sinove i sproveo ih pod jakom stražom na tajno mesto. Tamo vas čekaju da pred Savetom bojara sve ispričaju! - A šta to Vasilovi sinovi znaju protiv mene? - iskrivi Bozgu lice u pakosnu grimasu. - Pa... - bese Jorgi neprijatno, - kažu da ste često navraćali i opijali im oca, a onda im u susednoj sobi silovali majku. - To nije istina! - zagrmi Bozgu. - Kurva me stalno tajno prizivala da dođem da je zadovoljim, jer onom njenom alkoholičaru se retko dizala ona stvar! - Sinovi tvrde da im se majka obesila od sramote koju ste na njihovu porodicu naneli svojim nasilnim ponašanjem. Ne zaboravimo da je bila jedna od najlepših žena tog sela. Vaše simpatije prema njoj nisu bile nikakva tajna. Bozgu se ne pomeri iz mesta. - Kako je dvor saznao za Vasilovu adresu? - Iz putne isprave koju je kneževićev prijatelj uzeo od mrtvog Vasila. - Pričajte mi o tom novom momku. Jorga mu ukratko opisa ceo tok neuspelog atentata. On ne propusti ni američku prošlost Maksimilijana Reksa, naročito njegovo iskustvo u obaveštajnim poslovima. U stvari mu je ispričao sve što je o mladiću za to kratko vreme saznao. Bozgu ga bez prekidanja sasluša, pa se čudno isceri:

- I vi se Jorga još niste upitali otkud se taj misteriozni momak našao u toj mračnoj ulici baš u trenutku atentata?! - U stvari, jesam - priznade ovaj. - Zbog toga smatram da je knežević imao duplo osiguranje. Karla Pomeroja ispred sebe, a ovog novog prevejanca iza sebe! Moram vas ponovo na njega upozoriti, jer on tvrdi da će pred Savetom bojara izneti i neke tajne dokaze o učešću vas i vaših plaćenika u ubistvu pokojnog kneza Latimira i kneginje! Bozgu je piljio u njega kao okamenjen. On se lagano vrati u svoju stolicu i unese Jorgi u lice. - Pre nego što vas upitam za savet, želim da znam zašto ste došli da me obavestite? Nikolaj Jorga se umorno nasmeši. - A kako mogu da vam zaboravim pomoć koju ste mi pružili prilikom izbora šefa dvorske garde. Skoro svi bojari su bili protiv mene, podvlačeći da mi je žena turskog porekla i da sam kao takav nepouzdan. Ništa im nije značilo ni što se žena pokrstila ni što su nam deca hrišćanska. Samo vi ste razumeli zašto sam se njome oženio. - Da, - isceri se Bozgu, - žena vam je đavolski zgodna. On se odjednom uozbilji i zagleda u plave oči svog sagovornika. - U stvari je to istina - priznade mu. - Hteo sam da ubijem Bogumilovog sina i postavim sebe za novog kneza. Na isti način smaknuo sam bivšeg kneza Latimira kako bi Bogumil postao knez. Da sam u ovom uspeo, vas bih unapredio na još veći položaj. Od svega najviše cenim lojalnost. Šta mi vi, dakle, kao odani prijatelj predlažete? - Bojim se da nemate mnogo izbora, a ni vremena. Ja bih vam savetovao da se spakujete i sa porodicom hitno prebegnete u Rumuniju. Krenite s najnužnijim stvarima i odabranim ljudima prema Aradu. Stići ćete za dva do tri sata. Ja se iskreno bojim da knežević ne pošalje ovamo gardu da vas spreči. Kada je čuo šta ste mu pripremali, bio je prilično ljut. Zahtevao je da vas odmah uhapse, ali ja sam ih upozorio da bi to moglo izazvati nepoželjnu intervenciju Turaka. Onda je Maksimilijan došao na ideju da vas pozove na Savet bojara i tamo pred svima optuži i osramoti. Bozgu ga sasluša u ukočenom položaju očajnog čoveka. On mu na kraju uhvati desnu ruku obema svojima i srdačno stisnu. - Kako i čime da vam za sve ovo zahvalim? - Nema potrebe - reče Jorga skromno. - Več ste me zadužili. - Sačekajte me, - ustade Bozgu sa stolice i žurno izađe iz salona. Vratio se sa povećom kesom koju zadrža u rukama. - Ovo je deo turskog danka koji sam nedavno prikupio - objasni on. - Oni će me svejedno prokleti kad saznaju da sam nestao sa ostatkom. Primite ovih 100 zlatnika kao mali znak moje velike zahvalnosti. - Novac ne mogu da primim - odbi Jorga ponudu. – Ovde sam, kao što rekoh, kako bih vam vratio davno učinjenu uslugu. - Pa kako ćete im objasniti moje iznenadno bekstvo? – brinuo se Bozgu koji se seti da bi mu Jorga još mogao poslužiti u skoroj budućnosti. - Pokušaću da pripišem vaše bekstvo obaveštenju iz Pešte. Uvek postoji mogućnost da vas je jedan od Vasilovih pomagača obavestio o propalom pokušaju atentata. Idem sad. Ukoliko na putu sretnem patrolu garde, gledaću da vam na svaki način osiguram bar dva sata vremena. Ako uskoro krenete, preći ćete rumunsku granicu pre podneva. Jorga ustade, duboko mu se nakloni i naglo izađe iz salona. U prostorijama Belog dvora vladala je velika užurbanost. Mada se očekivao mali broj domaćih i stranih gostiju, na spratu je bilo spremno svih dvanaest gostinskih soba. U velikoj dvorani u kojoj se do tada održala samo jedna sednica Saveta bojara, bila su postavljena dva reda dugih stolova za svečani ručak nakon kneževe sahrane. Kako ne bi smetao posluzi, Ljutovid je stajao između dva prozora dugog hodnika i sve to posmatrao očima nervoznog domaćina koji želi prijatno da impresionira svoje ugledne goste. - Ah! - živnu on ugledavši Maksimilijana kako mu maršira u susret. - Gde ste ćelo jutro? - Puna tri sata sam proveo u zgradi pošte - objasni mladić umornim glasom. - Ali uspeo sam da razašaljem telegrame u Peštu, Beč, Pariz i London. - Visočanstvo! - priđe im Pagoda. - Prostorije pokojnog kneza potpuno su provetrene, osvežene i namirisane, a sva posteljina promenjena. Naredio sam da se izbaci i stari tepih i stavi novi. Dole su već preneseni i vaši kovčezi. Sve je spremno za vaše useljenje. - Odlično - pohvali Ljutovid nastojanja svog dvorskog sekretara. Dok su zajedno koračali prema kneževim prostorijama, Pagoda pogleda u Maksimilijana. - Kakvi su vaši utisci iz pošte? Hoće li nam doći iko od stranih gostiju? - Samo je Beč potvrdio dolazak princa Eugena Henmga još dok sam bio u pošti. Kažu da se nalazi u poseti Pešti i doputovaće ovamo sutra popodne. Pagoda se zagleda u Maksimilijana. - Princ Hening? Jeste li sigurni da ste ih dobro razumeli? - U pošti su mi preveli telegram sa nemačkog. Uostalom evo ga kod mene - izvuče mladić papir iz desnog džepa i pročita im. - Vašu tužnu vest smo primili. Princ Eugen Hening dolazi iz Pešte na sahranu u nedelju popodne. - Ne razumem - smušeno će Pagoda. - Zašto šalju tako visoku ličnost?

- Zato gospodine Pagoda, jer se princ slučajno nalazi u Pešti i zato što se Austrija još uvek potajno nada da će posle turskog povlačenja Karpatija postati jedna od njenih mnogih provincija - podseti ga Maksimilijan. - Samo preko mene mrtvog! - pripreti Ljutovid mumlajuci. Uđoše u bivšu kneževu sobu. Mnogo slobodnije se disalo, a osećao se i parfem kojim je bila osvežena. Ljutovid obiđe kupatilo i garderobu, pa se vrati u veliku radnu kancelariju kneza. Bila je zaista kraljevski "nameštena i dekorisana. Malo je oklevao, onda priđe masivnom stolu za koji sede u veliku plišanu fotelju. Sa obe rake položene na politiranoj površini stola, on se zagleda u sjajnu intarziju šahovske table na sredini. Sve figure su uredno stajale na svojim mestima. Igra je očigledno bila namenjena vladaru da se zabavi u slobodnim časovima. - Igrate U šah? - upita Maksimilijan. - Poznajem pravila, ali sam slab strateg. - Pitam vas zato što je igranje šaha najsličnije vladanju narodom.Umesto figura, zamislite da se pred vama nalaze dva miliona Karpaćana. Od vaših budućih dobrih ili loših poteza, zavisiće životi vaših podanika. - Da li me to plašite ili upozoravate? - Raspaljujem vam maštu - odgovori Maksimilijan neodređeno. Na vratima se začu nečije kucanje. Pagoda koji se nalazio najbliže, otvori ih da vidi o kome se radi. U kancelariju umaršira Nikolaj Jorga. On priđe pravo stolu i vojničkim naklonom pozdravi budućeg vladara. - Već smo se zabrinuli za vas - reče ovaj tiho. - Gde ste celo jutro? - Odjahao sam rano na uobičajeni sastanak sa jednim od naših špijuna - raportira Jorga zadihano. - Doneo mi je rđavu vest! Ljutovid se sav ukoči od napetosti. - Obavestio me da se gazda Bozgu jutros rano spakovao i sa porodicom prebegao u Rumuniju! On naravno prećuta de se lično zadržao u obližnjoj šumi da proveri hoće li Bozgu poslušati njegov savet. - Napustio je Studengrad sa dve kočije i nekoliko pratilaca na konjima. Pagoda zapanjen priđe stolu i zagleda se u šefa garde. - O čemu to pričate gospodine Jorga? - Mislim da ga je neko upozorio o neuspelom atentatu u Pešti. - Ta samo nas četvorica znamo za taj događaj! - podseti ga Pagoda. - I dvojica preživelih atentatora! - uzvrati Jorga pribrano. - Očigledno ga je neko od njih na vreme obavestio o neuspelom pokušaju. - To je sasvim moguće - složi se Maksimilijan. - Čak najverovatnije. - Strašno! - uhvati se Pagoda za glavu. - Bozgu je verovatno pobegao i sa povećim delom prikupljenog turskog danka! Sta da radimo?! - Ne paničimo, - umiri ih Maksimilijan. - Možda nam je gazda Bozgu ovim kukavičkim aktom učinio veliku uslugu. Izbeći ćemo eventualne sukobe sa njegovim plaćenicima koji će sada podviti repove i razbežati se na sve strane. A Turcima ćemo objasniti da je pobegao s dobrim delom njihovog danka, pa nam sad treba produžetak roka. - Bio je! - ispravi ga Pagoda. - Ali pošto niko od kneževe porodice nije preživeo, a pokojni knez Bogumil nije nikad zvanično predao posed u vlasništvo Bozgu, on sada pripada državi, odnosno dvonedavno. Uvalio nas je i u druge probleme - sekirao se Pagoda. - Obuhvata jedanaest sela. Čim prođe sahrana, moraću da pošaljem nekog službenika da se pobrine o tom ogromnom posedu. Ta oblast je vrlo važna. Iz tog kraja ubiremo najveći deo danka. Studengrad je vlasništvo porodice pokojnog kneza Latimira, upita Maksimilijan. Na vratima se ponovo začu tiho kucanje. Pagoda ih otvori i kratko popriča kroz poluotvorena vrata. On se vrati stolu i saopšti: - Gardijski oficir se vratio sa Dunava. Kaže da su Srbi najavili optičkim telegrafom dolazak kneza Mihaila Obrenovića. - Voleo bih da saznam nešto više o tom srpskom vladaru - pogleda Ljutovid u Pagodu. -Knez Mihailo je sin kneza Miloša Obrenovića, nepismenog sina srpskog seljaka. Na vlast je došao zahvaljujući Turcima s kojima je sarađivao i despotski vladao. Smatra se da je naredio 1817. ubistvo srpskog vođe Karađorđa, kako bi sam došao na vlast. Bio je zbačen s vlasti u korist sina Mihaila koji vlada Srbijom od 1860. Za razliku od svog pokojnog oca Miloša, knez Mihailo je obrazovan i školovan u Beču. Dolazi nam lađom sutra u podne, u pratnji kneginje. - Taj Mihailov otac me tako mnogo podseća na mog oca! - čudno se nasmeši Ljutovid. - Visočanstvo, svi režimi na Balkanu su iste ili slične autokratske strukture - objasni mu Pagoda. - Turci su oduvek tražili među potlačenim narodima pojedince koje je bilo najlakše nagovoriti na izdaju i saradnju. Zato tako dugo i uspešno i vladaju slovenskim narodima. Ljutovid ga je ćutke posmatrao. Jedan od tih narodnih izdajnika bio je i njegov pokojni otac. Hoće li on imati snage i vremena da zauvek izbaci Turke iz Karpatije i olakša svom narodu teret beskrajnih nameta u krvi i zlato, pitao se. - Izvinite nas sada, visočanstvo - zamoli Pagoda, - ja i gospodin Jorga imamo da obavimo još mnogo priprema oko sahrane i dočeka uglednih gostiju.

- Naravno, slobodni ste - dade im Ljutovid klimanjem glavom svoj pristanak. Ljutovid isprati pogledom dvojicu dvorskih službenika, onda vrati pogled na mladića pored stola i duboko uzdahnu. - Sve ovo me čini veoma nervoznim - priznade mu. – Navikao sam na miran i bezbrižan život. Ovaj novi je pun odgovornosti i opasnosti. A osećam da će me još dugo proganjati i stari gresi mog oca.Ne znam, Maks, hoću li sve ovo izdržati. - Morate, visočanstvo - bodrio ga je mladić. - Postoje dve vrste vladara; beskrupulozni pojedinci koji se služe narodom kako bi se dokopali vlasti i oni drugi, retki, koji služe isključivo interesima svog naroda. Na vama je da se odlučite kakav ćete od tih vladara postati. GLAVA 7. Kao što se Maksimilijan i nadao, turski guverner Karpatije, Habib paša Sulejman, prvi je poranio u nedelju ujutro da poseti budućeg vladara. Pošao je iz više praktičnih razloga. Kao prvo, da izjavi saučešće sinu pokojnog kneza i da se raspita o njegovim planovima za budućnost. Pored toga, Porta ga je stalno podsećala da dolazi nova godina, odnosno vreme ubiranja danka. Otomanska imperija se nalazila u novčanoj krizi i svaki zlatnik joj je postao dragocen. Te godine Karpatija joj je dugovala 100.000 zlatnih dukata. Paša je stigao pred novi Beli dvor u deset ujutro i dugo posmatrao lepu građevinu. Njegov konak mu se odjednom učinio pravom štalom prema ovom renesansnom dvorcu evropskog stila. Ovo mu je bila prva poseta nedavno završenoj zgradi. Dok se divio njenim elegantnim linijama, u sebi se pitao odakle starom knezu toliki novac kad mu se stalno žalio na velike suše i probleme kod ubiranja poreza. Maksimilijan je baš završio doručak kad se začu kucanje. Na poluotvorenim vratima sobe promoli se uzbuđena glava njegove ljupke domaćice Jane. - Oprostite! - reče uzbuđeno. - Gospodin Pagoda vas moli da drnah siđete do kneževe kancelarije! Na dvor je upravo stigao Habib paša Sulejman s oružanom pratnjom od deset konjanika! Maksimilijan odmah ustade i brzo obuče svoj otmeni kaput čiju mnogobrojnu dugmad poče da zakopčava. Jana ga je posmatrala sa neskrivenim obožavanjem. - Ličite na pravog princa iz bajke! - uzdahnu Jana. - Odkud vi znate kako izgledaju prinčevi iz bajki? - upita je Maksimilijan smešeći se. - Imam sliku jednog u knjizi koju, nažalost, još ne umem da čitam! - Uskoro ćete umeti - obeća joj on po drugi put i uputi se prema vratima. Jana ga isprati pogledom i dubokim uzdahom. Otmeno ponašanje ovog lepog mladića joj je veoma godilo. Nju do tada niko nije oslovio persirajući joj. Ispred vrata kneževe kancelarije stajalo je dvoje gardista i dvoje turskih vojnika. Ugledavši Maksimilijana kako ulazi u salon, jedan od gardista mu spremno otvori vrata kneževe kancelarije. Unutra su već sedeli Ljutovid, Habib paša Sulejman i Emil Pagoda. - Ah! - ustade Ljutovid od stola. - Dozvolite, ekselencijo, da vam predstavim mog bliskog prijatelja i savetnika, gospodina Maksimilijana Reksa! On zatim rukom pokaza u pravcu Turčina koji je i dalje sedeo. - Njegova ekselencija, Habib paša Sulejman, guverner Karpatije! Mladić i paša izmenjaše konvencionalne naklone. - Molim vas sedite i pridružite nam se - ponudi ga Ljutovid. Maksimilijana iznenadiše pašine godine. Nije bio mnogo stariji od Ljutovida i nosio je tanke, nadole povijene brkove. - Čime da ponudimo Vašu ekselenciju - upita Ljutovid uglednog gosta. - Ne uznemiravajte se, molim vas - odbi ovaj ljubazno. – Na vratio sam samo da vam izjavim saučešće i da čujem vaše namere za budućnost. A zatim, približava se nova godina i vreme isplate ugovorenog danka. Bilo bi mi drago da čujem da je prikupljen i da će mi biti isplaćen. - Imamo problema - požuri Pagoda da mu objasni. - Žetva je bila, kao što znate, prilično loša. Ne želim da vas razočaram, ali se bojim da ćemo ove godine čak i malo zakasniti sa prikupljanjem poreza. Paša ga učtivo sasluša, onda podiže pogled u raskošni luster iznad sebe. - Nije mi jasno s čime ste onda završili ovaj veličanstveni dvorac. - Stari konak se, kao što vam je poznato, već sam od sebe raspadao - trudio se Pagoda da opravda troškove. - Ovaj novi dvor gradio je pokojni knez uglavnom od svog novca, a pomagali su mu svi bogatiji bojari novcem i dobrovoljnom radnom snagom. Da smo sve morali da platimo, ova palata ne bi bila izgrađena. - Sve ovo se neće svideti mojim pretpostavljenima - nastavi paša da razgleda raskošni plafon i svilene tapete po zidovima. - Carigrad se već nekoliko puta raspitivao kako stoji sa isplatom danka.

Vaša ekselencija verovatno shvata ozbiljnost političke situacije u zemlji uskoči Maksimilijan u razgovor. - Trenutni problem sa porezom samo je jedan od mnogih. Kao što znate, pokojni knez Bogumil nije imao nasledna prava. A zemlja bez vladara je kao udovica bez muža. Previše njih žele s njom u krevet, pa često dolazi do neželjenih sukoba. Paša kratko odmeri nepoznatnog mladića. Aluzija je bila više nego jasna Međutim on nije navikao ni na kakav otpor ili diplomatsko nadmudrivanje. - Pošto ste vi zakoniti naslednik pokojnog kneza, - obrati se paša direktno Ljutovidu, - ja sam spreman da vam produžim očevu titulu. Naravno, pod istim uslovima - požuri on da se ogradi. - Kneževska titula bez naslednih prava, ravna je tituli generala bez vojske! - primeti Maksimilijan. Primedba izmami paši slab smešak. - Samo sultan potpisuje povelje o naslednim pravima domaćim gazdama - objasni on. - A i to čini retko i s mnogo predostrožnosti. Tako je greškom potpisao naslednu titulu srpskom knezu Mihailu Obrenoviću, a ovaj je posle toga organizovao i naoružao vojsku od 50.000 ljudi! Sad imamo s njima grdne probleme. Ovo nesmotreno obaveštenje bilo je vrlo važno Maksimilijanu koji odmah poče u sebi da pravi tajne planove. Ljutovid je mirno sedeo za svojim stolom, ćuteći. - Nisam baš siguran da vi imate previše izbora - podseti ih paša, - Jer ukoliko gospodin odbije moju ponudu, znam najmanje desetak bojara koji će je oberučke prihvatiti. - Imate li nekog posebnog na umu? - izazivao ga je Maksimilijan. - Pa... - glasno je razmišljao paša, - gospodin Georgi Bozgu, na primer. On bi mi bio doveka zahvalan da mu potpišem kneževsku povelju bez naslednih prava. Njegove aspiracije na kneževski presto nisu nikakva tajna. Ljutovida počeše da hvataju prvi znaci panike. - Nažalost, gospodin Bozgu vam nije više na raspolaganju - napravi Maksimilijan tužno lice. - Pre dva dana se na brzinu spakovao i sa porodicom i desetak plaćenika napustio zemlju. Paša koji je bio naviknut da retko ispoljava svoja osećanja vidnim znacima, samo mirno pogleda u Ljutovida. - Da li je ovo tačno? - Tačno je, ekselencijo. Gazda Bozgu je juče ujutro prebegao u Rumuniju sa dve kočije natovarene novcem i dragocenim predmetima. Na nesreću, - seti se Ljutovid da doda, - radi se o povećoj svoti u zlatu za vas prikupljenog danka! - Zašto bi gazda Bozgu učinio tako nešto? - izigravao je paša hladnokrvnog pregovarača, a po leđima mu pođoše ledeni žmarci. - Jer su njegovi plaćenici pre tri dana pokušali da ubiju Njegovo visočanstvo u Pešti! Paši je trebalo vremena da dođe do reči. On se zagleda u Maksimilijana, pa vrati pogled na Ljutovida. - Georgi Bozgu je pokušao da vas ubije?! Habib paša Sulejman je brzo razmišljao šta da radi. Dole u kočiji ležala je na plišanom sedištu već potpisana i pečatirana povelja. Došao je s namerom da ih malo uceni, ali ozbiljnost situacije iziskivala je hitnu akciju. Zemlja nije smela dugo ostati bez domaćeg vladara. Novost o atentatu veoma ga je uznemirila. On naglo ustade i priđe vratima kroz koja izdade neka naređenja jednom od svojih pratilaca. - U redu onda - vrati se Paša u svoje sedište. - Produžiću vam kneževsku titulu, ali insistiram da mi se odmah isplati sav danak. Tom vašom dobrom voljom olakšali biste moj položaj kod Porte. Nisam imao većih problema sa vašim pokojnim ocem, pa očekujem da ćete i vi slediti mudrost njegove politike u odnosima sa turskim vlastima. - Bojim se da smo prilično kratki u gotovim - objasni mu Ljutovid situaciju. - Bozgu je pobegao sa povećim delom prikupljenog novca. Maksimilijan koji je već naslutio da paša očekuje nešto za uzvrat, odluči da im pomogne. - Koliki je taj danak? - okrete se on Pagodi. - Sto hiljada zlatnih dukata. - A koliko imate u kasi? - Dvorski blagajnik me obavestio da smo prikupili svega 67.000. - Ja ću vam isplatiti ostatak od 33.000 - obeća Maksimilijan paši. Veoma iznenađen ponudom, Habib paša se zagleda u mladića. - Gospodin Reks je veoma bogat čovek - požuri Ljutovid da mu objasni. - On je vlasnik jedne od najbogatijih železničkih kompanija u Americi. U zemlju se vratio da nam pomogne sa raznim investicijama. Ovo je bila novost i za Pagodu koji raširi zenice. - Vi ste Amrikanac? - iznenadi se Turčin. - Karpatskog porekla. Paša ga je kratko, s poštovanjem studirao, onda pogleda u Pagodu i naglo promeni temu razgovora: - Kakvi su planovi za kneževu sahranu i dolazi li iko od stranih gostiju? - Doći će nam austrijski princ Eugen Hening i srpski... Ali primetivši prekasno Maksimilijanov znak upozorenja, Pagoda se iznenada ugrize za jezik. - I srpski predstavnik - brzo se snašao.

- To je lepo od njih - složi se paša. - Kad i gde počinje pogrebna svečanost? - Sutra u podne položićemo kneževo telo u porodični mauzolej iza dvora koji je još za života sazidao. - Biću tu sutra tačno u podne - obeća im paša. Na vratima se začu tiho kucanje. Pagoda požuri da ih otvori. On preuze od turskog stražara poveću rolnu pergamenta koju predade paši u ruke. Ovaj odveza plavu svilenu vrpcu i razvi dokument preko malog stola za serviranje kafe. Držeći prstima nestašne krajeve, paša glasno pročita sadržinu povelje: - Ja, Habib paša Sulejman, guverner Karpatije i zvanični predstavnik Njegove svetlosti, postavljam ovim aktom u ime sultanove dobre volje Ljutovida Gorskog za doživotnog kneza Karpatije, bez naslednih prava. Svojim potpisom, imenovani se dole obavezuje da preuzima na sebe sve zakonske obaveze navedene u državnom ugovoru od 1845. On pogleda po prisutnima koji su nepomični ćutali. - Pre nego što ovo potpišem, voleo bih da čujem na koji način ovaj gospodin namerava da isplati ostatak vašeg poreza. Umesto odgovora, Maksimilijan izvadi iz džepa veliki nepopunjeni ček londonskog Lojda koji paša pažljivo pregleda ispred samog nosa. On je bio vrlo dobro upućen u bankovne transakcije između država. - U redu je - odobri on. - Popunite ga i potpišite. Ljutovid lično ustade i zamoči pero u mastionicu koju prinese mladiću. Maksimilijan poče da ispunjava ček na 33,000 turskih dukata. - U zlatu! - podseti ga Habib Paša. Pagoda prinese Maksimilijanu šibicu i vosak u koji ovaj utisnu specijalan Lojdov pečat-prsten. Pošto je još jednom pažljivo pročitao ček, Habib paša se posluži istim perom i potpisa kneževsku povelju. On zatim ponudi pero novom knezu. Ljutovid se potpisa prvi, a za njim Pagoda i Maksimilijan kao svedoci. Paša takođe overi povelju svojim voštanim pečatom i svečano je predade u ruke Ljutovidu. On mu čestita na novoj tituli pa ga čak i srdačno zagrli, tapšuči ga po širokim ramenima. Zadovoljan obavljenim poslom, Turčin se uputi vratima kod kojih se za trenutak zadrža. On im se svima učtivo nakloni i napusti kancelariju. Pagoda požuri za njim da ga isprati do dvorske blagajne po ostatak novca. Ljutovid je posmatrao povelju sa nekom vrstom religioznog zanosa, onda podiže oči na Maksimilijana. - Neverovatno, zar ne? Običnim potpisom jednog čoveka, onaj drugi postaje ili vladar države ili budući leš! On vrati pogled na dragocenu povelju u rukama. - Kako ču vam se za ovo ikad odužiti? - Jednostavno - objasni mladić. - Kada se gospodin Pagoda vrati, zamolite ga da mi izda propisnu priznanicu o pozajmici. - Sta ste ono želeli očima da kažete Pagodi? - seti se Ljutovid da upita. - Prekasno! - odmahnu Maksimilijan rukom. - Paša će se sad uplašiti da strani gosti dolaze sa nekim podlim namerama i planovima i na vreme će ih sprečiti. U mašti ih već vidi kako nam tajno nude novčanu i oružanu pomoć za ustanak. - Kako to mislite? - uozbilji se Ljutovid. Maksimilijan ustade i povede ga do velikog prozora. Odmah po silasku do svoje kočije, Habib paša poče da izdaje naređenja svojim oficirima iz pratnje. - Verovatno im već naređuje da smesta zatvore sve glavne pogranične prelaze i luku Turin - objašnjavao je Maksimilijan novom knezu scenu. - Svi strani gosti, bez obzira na ime ili visinu titule, biće na granici zaustavljeni i vraćeni natrag u svoje države. Kao razlog ovih mera predostrožnosti navešće se najverovatnije opsadno stanje u zemlji. Ali ne sekirajte se - umiri ga Maksimilijan. - Ni princ Hening, ni knez Mihailo, ni Rumuni, ni Mađari, niko na svetu nam ne može pomoći. Moraćemo se sami resiti Turaka. Ljutovid se vrati za svoj radni stol i duboko uzdahnu: - Sta je sledeće? - Vaša amnestija svih pototičkih zatvorenika - podseti ga mladić. Maksimilijan izvadi iz unutarnjeg džepa presavijen komad hartije koju otvori i stavi pred njega na sto. Ljutovid pročita kaligrafsku sadržinu i bez reci je potpisa. - Sutra odmah posle sahrane krećem u tvrđavu Borio odakle počinjem da sprovodim naše nove reforme - ugura Maksimilijan potpisani papir natrag u džep. - A vama ozbiljno predlažem da preturite sve fioke vašeg oca i dobro proučite njihovu sadržinu. Obojica se moramo solidno pripremiti za Savet bojara zakazan za utorak popodne. Maksimilijan mu se kratko nakloni i ostavi ga samog. Prolazeći kroz kancelariju sekretara dvora, on se zaustavi pored Pagodinog radnog stola. - Potrebna mi je lista svih političkih zatvorenika. - Zašto vam je potrebna? - zabrinu se ovaj. Mladić mu umesto odgovora pokaza knežev dekret o pomilovanju. Pagoda potraži u jednoj fioci podeblju, čvrsto ukoričenu knjigu koju mu predade.

- Umesto duge liste, radije ponesite i proučite ovaj registar svih naših bivših i sadašnjih zatvorenika. Pored njihovih imena i adresa, u srednjoj rubrici stoji kratak opis njihovog zločina ili krivice - pokaza mu prstom na uredno ispisane redove. - Ovde na kraju je ubeleženo vreme isticanja kazne, odnosno datum otpuštanja, ili datum pogubljenja teških zločinaca. Maksimilijan uze od njega knjigu i spusti se u obližnju stolicu. Dok je ovlaš prelistavao velike listove, on upita: - Kako se izvršavaju smrtne kazne? - Od pre par godina vešanjem civila ili streljanjem vojnih lica. - Ko je sudio ovim ljudima? - interesovao se mladić prelistavajući strane. - Sudije su lokalni bojari. Pošto saslušaju svedoke i razmotre dokaze, oni sami odlučuju o sudbini okrivljenog i određuju kaznu. Za krađe, tuče ili slične nerede sami ih pritvaraju do mesec dana. Ali samo knez odlučuje o težim slučajevima i smrtnim kaznama. - Šta su ovi ljudi pod rubrikom "građanska neposlušnost" skrivili? - Gospodine, puno me pitate - pokuša Pagoda da izvrda odgovor. - A ko drugi može iskrenije da mi odgovori od vas? Stari knez je mrtav! - upozori ga on. - Njemu više ništa ne dugujete, a najmanje diskreciju. Njegov sin je sada knez, a njemu ste potrebniji nego njegovom ocu. Pomozite nam u iskopavanju prljavog veša, njegovom pranju i izlaganju suncu. Bez vaše saradnje novi knez neće uspeti da sprovede napredne reforme u našoj zemlji. Pagoda se vidno dvoumio. S jedne strane još uvek je osećao odanost prema prljavim tajnama starog kneza koji ga je postavio na ovaj visoki položaj, a s druge strane se borio sa obavezama prema novom vladara, kneževom sinu. - Ne znam kako da vam objasnim, - poče on polako da se otvara. - Bilo je mnogo nepravilnosti. Knez Bogumil je bio veoma prgave naravi. Svi oni koji bi se bilo čim suprotstavili njegovom načinu vladanja, ili su morali napustiti zemlju ili su hapšeni pod izgovorom "građanske neposlušnosti"! Maksimilijan spusti pogled na otvorenu knjigu. - Vidim ovde imena osam žena. Zbog kakve "neposlušnosti" je uhapšena i zatvorena ova Petra Nemec, na primer? - Petra Nemec? - zamisli se Pagoda. - Sećam se njenog slučaja jer nam je iz zatvora slala nekoliko žalbi. Ona je udovica pokojnog štampara i izdavača mesečnog magazina "Karpatski glasnik". Muž joj je bio dvadeset i pet godina stariji od nje. Jedna vrlo pismena i načitana mlada žena. Posle muževljeve smrti preuzela je njegov izdavački posao, što je nezamislivo u našim društvenim uslovima. Kada su neki bojari čuli da žena vodi izdavačku delatnost, i nije mnogo naklonjenu režimu, smesta su se požalili knezu. Uhapšena je pre dve godine i sklonjena sa javne scene. - Sta se desilo sa njenim časopisom i štamparijom posle hapšenja? - Knez bi obično davao imovinu i poslove pohapšenih svojim prijateljima. U ovom slučaju, predao je sve na dalje upravljanje njenom poslovođi. - Mogu li da vidim taj dokumenat o predaji njene štamparije? - Šalite se?! - isceri se Pagoda. - Knez nije bio toliko naivan. On nikad nije o svojim odlukama ostavljao pismene ili materijalne dokaze. Ovakvim svojim postupkom držao je stalno u neizvesnosti i pokornosti nove vlasnike te imovine. - Znači, taj novi vlasnik štamparije, ko god on bio, u stvari nema nikakve legalne papire o preuzimanju. - Nikakve - potvrdi Pagoda. - To onda veoma uprošćava stvari - zatvori Maksimilijan debe lu svesku. - Napomenuli ste da vam je Petra Nemec slala nekakve žalbe. Mogu li da ih vidim? - Pokojni knez mi je naredio da spalim ili uništim sve te žalbe. Kao što rekoh, bojao se da ostavi iza sebe bilo kakve pismene dokaze. Maksimilijan ne pomeri oči sa njega. Pagodi postade veoma neprijatan taj prodorni pogled novog državnog sekretara kneževine. Da li da mu sve prizna? On se konačno saže i otključa najdonju fioku stola iz koje izvadi podeblji svežanj pisama. - Jedno vreme sam ih zaista spaljivao, ali od pre dve godine počeo sam da ih skupljani i čuvam. - Mogu li da ih pregledam? - Svakako, gospodine. Vi ste višeg ranga od mene. - Mnogo vam hvala na informacijama - ustade Maksimilijan i pokupi svežanj pisama. Pred dvorskim štalama on primeti dve kobile koje su služile za vuču Ljutovidove kočije u Mađarskoj. Odmah su ga prepoznale i zarežale pružajući glave. - Sta je lepotice? - tepao je mladić snažnim životinjama. - Dosadno vam je ovde? Kako bi bilo da se sutra malo prošetamo po ovom mekom snegu - tiho im je govorio milujući ih po vratovima. Ugledavši ga pored konja, Jorga mu se uputi u susret. - Baš vas tražim - doviknu mu mladić. - Sta se dešava? - upita šef garde. - Sta je hteo paša? - Upravo je postavio novog kneza.

- Jeste li mu rekli o nestanku gazde Bozgu i pokušaju atentata? - interesovao se Jorga. - Sve zna. Bio je veoma iznenađen. A novi knez me šalje da sutra odmah posle sahrane oslobodim one nesrećnike iz katakombi tvrđave Borio. U mom džepu se već nalazi potpisana amnestija svih političkih i ostalih zatvorenika. Biće mi potrebna pratnja od najmanjedesetak vaših gardista. - Onda mi dozvolite da vam se pridružim - zamoli Jorga. - Želeo bih lično da prisustvujem tom istorijskom činu pobede pravde nad zlom, a mogao bih vam i dobro doći kao komandant kneževe garde! - Biće mi čast! - složi se Maksimilijan. - Koliko ima do te tvrđave? - Oko sat i po jahanja. - Naredite momcima da nam za sutra pripreme jednu dvorsku kočiju. Ja sad idem u svoj stan da sastavim listu pomilovanih. GLAVA 8. Sahrana kneza Bogumila bila je zaista tužna. Sem dvadesetak bojara i turskog guvernera Habib paše Sulejmana, niko drugi od stranih velikodostojnika nije prisustvovao. Maksimilijan je tačno naslutio šta će se desiti. Turske vlasti su vratile sa granica sve neželjene strane goste. Posle polaganja kneževog sanduka pored sanduka njegove žene, teška ploča beše natrag navučena. Posmatrajući ovu neprijatnu ceremoniju odlaženja s ovog sveta, Ljutovid je u mislima video kako će sledeći put položiti njegov kovčeg pored očevog. On se neprimetno strese i pogleda u tamnoplavi strop okruglog mauzoleja, posutog zlatnim zvezdama oko punog meseca. Posle ceremonije Ljutovid pozva sve goste na svečani ručak u veliku dvoranu. Habib paša mu se izvini važnim poslovima, ne želeći da domaćim gostima remeti slobodu razgovora sa novim knezom. Izvukao se i Maksimilijan, ne želeći da bojari još saznaju za njegovu novu funkciju državnog sekretara. Dva sata kasnije, jedna kočija u pratnji grupe od deset konjanika stiže u galopu na ledinu ispod ozloglašene tvrđave. Primetivši crvene plastove dvorskih grenadira, straža odmah obavesti upravnika zatvora o iznenadnim gostima. Ovaj pogleda kroz prozor svoje kancelarije i naredi da se spusti pokretni most preko isušenog jarka kojim je stara tvrđava bila opkoljena. Na brzinu je obukao svoj tamni kaput i požurio dole da vidi o kome se radi. Kočija s pratnjom uđe u malo zatvorsko dvorište popločano kamenim blokovima. Na ulazu mračne zgrade pojavi se brkata figura Ijudeskare mrka pogleda. Imao je oko 50 godina ali ni dlaku sede kose na glavi. Crne obrve bile su mu samo malo tanje od brkova. Bilo ga neprijatno gledati. Pored njega su stajala dvojica tamničara prijatnijeg izgleda. Jedan od konjanika iz pratnje priđe kočiji i otvori vrata. Prvi siđe Jorga a za njim neki nepoznati, elegantno odeveni mladić sa rukavicama na rukama. Upravnik i tamničari izmenjaše začuđene poglede. Da nije to Bogumilov sin, pitali su se. - Kako ste gospodine Paladi? - priđe Jorga stepeništu. - Još uvek tužan za našim dragim knezom - reče ovaj iskreno, jer mu ie Bogumil omogućio i ovu službu i njenu beskrajnu zloupotrebu. - A kakvo vas dobro donosi, gospodine Jorga? - U pratnji sam gospodina Maksimilijana Reksa - okrete se Jorga mladiću do sebe. - Gospodin je lični savetnik novog kneza Ljutovida i naš novi državni sekretar. - Zar se Njegovo visočanstvo vratilo u zemlju? - iznenadi se Paladi. - I već ga je jutros Habib paša postavio za novog kneza! - obavesti ga Jorga. Martin Paladi se neprijatno osećao pred mladim posetiocem koji ga je posmatrao svojim smeđim očima. - Stojim vam na raspolaganju, gospodo! - nakloni im se on nezgrapno. - Gospodin želi da izvrši inspekciju zatvora - objasni Jorga. - Takođe smo ovde da prema kneževom dekretu oslobodimo sve političke zatvorenike. Martin Paladi ga je s nevericom gledao. Ta o čemu to brblja šef dvorske garde? A njemu je stari knez izdao naređenja da se pobrine da ni jedan od njih živ ne napusti tvrđavu. Primetivši njegovu neprirodnu ukočenost, Maksimilijan ga upita: - Imate li s ovim nekih problema? - Ko? Ja? - zbuni se upravnik zatvora. - Ne, ne! Izvolite unutra! On im se skloni sa velikih ulaznih vrata i propusti ih u zgradu. Za Jorgom i Maksimilijanom uđoše i svih deset gardijskih grenadira. Ovuda molim! - pozva Jorga mladića da ga sledi, pošto su mu prostorije stare tvrđave bile dobro poznate. - Sproveo sam ovim hodnicima nekoliko stotina osuđenih - pričao mu je usput. Tvrđava Borio je sagrađena još 1670. godine, a služila je uglavnom za smeštaj pogranične vojske. Od nekadašnjih trideset i pet prizemnih prostorija je pregrađivanjem napravljeno 48 zatvorskih ćelija. Sve su bile odvojene debelim kamenim zidovima, a spreda zaštićene debelim šipkama. Kroz te šipke straža je stalno mogla da vidi šta zatvorenici

rade. Nikakve privatnosti nije bilo. U uglu svake ćelije nalazila se rupa za vršenje nužde, pa se može zamisliti užasan smrad koji je vladao unutar ovih neprovetrenih prostorija. Maksimilijan se zaustavi kod prve od tih ćelija i zagleda u grupu od šestoro muškaraca slabo odevenih u nekakve prljave dronjke. Nekada bele košulje, sada su od prljavštine postale žute. Smrad ovih neopranih i neobrijanih nesrećnika mešao se sa zadahom mokraće i izmeta. Ugledavši čudnog mladića u pratnji garde, oni svi sem jednog poustadaše sa prljavih daščanih kreveta na kojima su sedeli ili ležali. - Šta je onom čoveku? - upita Maksimilijan. - Teško je bolestan, gospodine - objasni jedan od muškaraca. - Ako mu se ne ukaže hitna Jekarska pomoć, bojim se da će uskoro izdahnuti! - Gde vam je zatvorski lekar? - potraži Maksimilijan pogledom upravnika koji se probi napred. - Gospodine sekretare, ovo nije bolnica. Ovo je državni zatvor. Sem toga, - odluči on da razveže usta, - bivši knez nam je zabranio da lečimo bolesne. - Takođe vam je branio i da ih perete ili bolje hranite? - Pokojni knez je imao svoje poglede na zločin i kaznu. Stalno me je podsećao da su okrivljeni ovde da pate u svakom pogledu. Zabranio je i grejanje ćelija. Tvrdio je da će se samo na taj način osuđeni popraviti i nikad više ovamo vratiti. - A ja se pitam da li je iko živ napustio ovo užasno mesto! - odbrusi mu mladić i krenu dalje. Martin Paladi i dvojica njegovih tamničara sledili su ih sve zabrinutijih pogleda. Situacija nije bila bolja ni u drugim ćelijama. Bile su pretrpane, a mnogi ljudi su spavali na zemljanom podu. U poslednje dve ćelije, nalazile su se isključivo žene. U prvoj četiri, a u drugoj samo dve. Kako bi se zagrejale, žene su imale preko odeće prebačenu nekakvu tanku vojničku ćebad. - U knjizi sekretara dvora stoji da ovde boravi osam osuđenica -pogleda Maksimilijan upitno u upravnika. - Nisam još imao vremena da javim dvoru - požuri ovaj da se opravda. - Pre tri dana jedna se obesila, a druga je dobila histeričan napad pa smo morali da je izolujemo u samicu kako bi zaštitili ove druge. Kao da je čula da se o njoj govori, iz dubine hodnika se začu nesnosan ženski krik očajanja. Smesta je dovedite ovamo - naredi Maksimilijan upravniku. On dade očima znak tamničarima da poslušaju. Dok su čekali, mlada žena ustade sa slamarice drvenog kreveta i hrabro priđe rešetkama za koje se uhvati drhtavim rukama. Tako je, kao u nekom zanosu upijala svoje bistre smeđe oči u lepog mladića. Neuredna svetlosmeđa kosa joj je nemarno složena u punđu. I on je pažljivo studirao njeno prljavo lice koje mora da je bilo veoma lepo. On zaključi da nije starija od 30 godina. - Ja vas, u stvari, očekujem gospodine - poveri mu se ona tiho. - Pre par meseci sam vas usnila. Moj pokojni otac me je posetio u snu i pokazao mi vaš lik. Rekao je da uskoro dolazite da nas sve oslobodite. Moje drugarice mi nisu verovale. Rekle su mi da polako ludim iz očajanja. - U stvari me šalje Njegovo visočanstvo knez Ljutovid - obavesti je mladić. - Knez Bogumil je umro pre dva dana, a nasledio ga je njegov sin. Ovde sam da u njegovo ime oslobodim sve krivo optužene. Čuvši njegove reči, njena drugarica na krevetu ispusti prigušen uzvik radosti. Mršava ramena počeše da joj se tresu od jecaja. - Kako se zovete? - upita Maksimilijan svoju sagovornicu. - Petra Nemec. Ime privuče njegovu pažnju. Setio se šta mu je Pagoda o njoj pričao. - Otključajte ćeliju! - naredi on upravniku koji odmah posluša. Maksimilijan ušeta u mračnu ćeliju. On je kritički razgleda pa se spusti na jedan od grubih drvenih kreveta. - Sedite - ponudi on rukom Petru da mu se pridruži. - Smirite se i ne bojte se - tiho joj se obraćao blagim glasom prijatelja. -Potrebne su mi vaše informacije. Moram saznati šta se ovde događa? Kako su vas tretirali? Sve mi recite bez straha od posledica. Na vlasti je novi knez, s novim idejama. Ja sam njegova desna ruka. Ovde sam da vas oslobodim, ali i da izvršim pravdu. Petra duboko uzdahnu. Morala se najpre osloboditi svojih dugo nagomilanih osećanja. - Bilo je grozno - pogleda ona u mladića do sebe. - Jedna od zatvorenica, mlada seoska devojka po imenu Ivana Vezir, obesila se pre tri dana o rešetke na prozoru. Maksimilijan se zagleda u mali otvor sa dve debele rešetke. Kako bi bar malo sprečile ulazak hladnog vazduha, žene su začepile prozo starim krpama. - Kako je uspela? - pitao se. - Ta ćelija je jedva dva metra visoka. - Došli su po nas da idemo da operemo tamničarima veš - ispričala mu je Petra. - Ivana se nije osećala dobro pa je ostala sama u ćeliji. Kada smo se vratile, našle smo je kako visi na konopcu ispletenom od delova njene haljine! Toliko je želela da se oslobodi ovog pakla. Jedna od zatvorenica dobila je nervni napad i počela da vrišti i sva da se trese. Uskoro su stigli tamničari i izvukli je napolje.

U međuvremenu dvojica tamničara se vratiše sa tom nesrećnicom. U stvari su je nosili između sebe, jer nije mogla da hoda. Oni je unese i spustiše na njen drveni ležaj. - Zašto zatvorenica ne može sama da hoda? - upita Maksimilijan. Pošto mu niko od nadležnih ne odgovori, Petra mu objasni: - Zato što je samica jedna memljiva kamena rupa, ne veća od metar i po sa metar i po! Mladić vrati pogled na Petru. - Nastavite, molim vas. Pričajte mi o toj nesrećnoj devojci. - Ivana je imala 20 godina i bila je vrlo lepa. Na nju se nekoliko pijanih gadova posebno okomilo. Naročito prilikom učestalih ucenjivanja. - O čemu to govorite? - O raznim uslugama seksualne prirode koje su povremeno od nje i drugih devojaka zahtevali. Ucenjivali su ih glađu i zatvaranjem u samicu. Maksimilijan je nepomičan čekao da Petra nastavi. - Tih nekoliko čuvara tražili su od zatvorenica da se razgolite i pokažu im dojke i druge intimne delove tela. Dok su im pozirale u tim nepristojnim pozama, oni su... znate šta - saže Petra postiđeno glavu i protrlja prstima oči. - Mene nisu dirali. Bila sam za njih premršava i već udavana. Uznemiravali su uglavnom one mlađe i govorili im da žele da ih naviknu na prave muškarce. Maksimilijan oseti kako ga prolazi talas jeze. On spusti pogled na njena mršava ramena. - Pa kako ste preživeli ove dve godine? Bilo je među tim sadistima i nekoliko čuvara koji su još ostali normalni - objasni Petra. - Oni bi nam krišom noću donosili višak hrane i pribor za pranje i higijenu. Maksimilijan pogleda u pravcu hodnika. Kroz rešetke su ih posmatrali sve bleđi Paladi i njegovi tamničari. Mada ih nisu mogli čuti, slutili su o čemu Petra govori novom kneževom čoveku. - Da li je i upravnik učestvovao u tim prljavštinama? - interesovao se ovaj. - Nije do nedavno, ali je za sve znao i sve tolerisao. Jedan od stražara mi je u poverenju rekao da nam to rade po instrukcijama starog kneza. Neke muškarce bi povremeno izvodili u dvorište i tukli ih bičem. - Zašto se ubila ta seoska devojka? - Pre tri noći su došli po nju i odveli je na "razgovor" kod upravnika. Kada se posle dva sata vratila, jedva je hodala i veoma krvarila...Znate gde... Rekla je da su je upravnik i dvojica tamničara držali i silovali na njegovom stolu. Ubila se od stida, poniženja i očajanja - pritisnu Petra oči da zadrži suze. Maksimilijan se malo naže kako bi bolje video njenu uplakanu drugaricu na susednom krevetu do zida. - Ko ste vi, gospođice, i zašto ste ovde? - upita je. - Zovem se Atina Varaga - predstavi se ova brišući oči. – Bila sam učiteljica u ženskom odeljenju naše jedine gimnazije. Pokušala sam da objasnim svojim učenicama da one nisu "grešne i prljave" kako su ih od malena pripremali, nego su Božja deca u svemu ravnopravna sa muškarcima. Hrabrila sam ih da će doći vreme kada će žene biti tretirane kao ljudska bića. O mojim interpretacijama Biblije čuo je jedan pop i brzo otrčao do kneza Bogumila da mu se požali kako "trujem lažima" našu hrišćansku omladinu. Ovde sam već pune tri godine. - A šta je zgrešila ta seoska devojka što se ubila? - nastavi mladić da se raspituje. - Ivana je služila na dvoru bojara po imenu Dimitri Švabu - objasni Atina. - Gazda joj se dugo udvarao a ona ga je uporno odbijala, što je prosto nezamislivo u ovim našim srednjevekovnim uslovima. Kada ga je izdalo strpljenje, Švabu je upao u njenu sobu na tavanu i pokušao da je siluje. Ivana ga je grubo odbacila sa sebe i pobegla u noć. Ujutro su je uhvatili i sproveli ovamo. Mora da se Švabu požalio starom knezu koji je naredio upravniku da "nauči žensko đubre ponašanju"! Strašno su je zlostavljali i ponižavali. Bila je samo oko mesec i po dana. - Da li se među ovom dvojicom tamničara nalazi i neki od vaših mučitelja? - upita mladić tiho Atinu i pogleda u pravcu rešetki. - Onaj niži, nabijeni - odgovori žena ne podižući pogled. - Druga dvojica se verovatno nalaze gore u sobama kasarne. Maksimilijan ustade i priđe onoj jadnici na krevetu. - Kako se zovete? - Martina Ruso. - Šta ste vi učinili? - Ja? - stenjala je ova. - Ovde sam zbog prekršaja jednog našeg neprirodnog običaja. Odbila sam da spavam sa muževljevim ocem nakon venčanja. Naš bojar me kaznio sa godinu dana zatvora. Maksimilijan im pokaza rukom u pravcu otvorenih vrata ćelije. - Slobodne ste! Žene se dugo ne pomeriše, onda ga Martina zamoli tihim glasom: - Gospodine, molim vas, ne šaljite me natrag u njihovu porodicu!

- Vratite se vašim roditeljima, a ja ću se lično pobrinuti da vam se brak odmah poništi - obeća joj Maksimilijan i nešto zapisa pored njenog imena na listi. Petra se prva usudi da izađe u hodnik, a za njom ostale dve. - Uhapsite i zatvorite u ovu ćeliju upravnika i ovog čoveka - naredi Maksimilijan Jorgi pokazujući rukom na Paladija i onog nižeg tamničara. - Pod kakvom optužbom, ako mogu da znam? - pobuni se Paladi. - Za brutalno silovanje i ubistvo Ivane Vezir! - Ubila se sama! - podiže Paladi glas. - Ubila se jer ste vi i vaši saučesnici u zlu ubili u njoj sve ljudsko vašim odvratnim postupkom! A uskoro će vam se pridružiti i drugi koji su prebijali, glađu mučili, ponižavali i seksualno ucenjivali osuđenice! - Već sam vam rekao, predate su mi sa strogim instrukcijama. Sledio sam naredbe pokojnog kneza - ponovi Paladi nešto nižim tonom. - On upravo plaća za svoja nedela! - isceri mu se Maksimilijan - A što se vaših tiče, uskoro će ovamo stići novi državni tužilac. Njemu se pravdajte i objasnite vaše kriminalne postupke. Ja sam bivši oficir strane vojske i dobro su mi poznate granice izvršavanja naredbi. - Ne znam gde ste živeli, ali svakako ne u stalnom strahu od despota vladara i njegovih mnogobrojnih špijuna i žestokih kazni ukoliko vas uhvate u neizvršavanju naređenja. - Vi valjda ne želite da mi kažete kako vam je pokojni knez lično naredio da učestvujete u brutalnom silovanju pokojne Ivane Vezir?! Martin Paladi nije znao šta na ovo da mu odgovori. - Ulazite! - podseti ih Jorga strogim glasom i stavi ruku na balčak svoje sablje. Jorga okrete za njima ključ u vratima ćelije i predade svežanj Maksimilijanu. Ovaj priđe sledećoj ćeliji i otključa je. Sve četiri žene stajale su pribijene uz rešetke u napetom iščekivanju. Nije im bilo najjasnije o čemu se radi i ko su uniformisani posetioci. Bilo ih je žalosno gledati u onim dronjcima, prljavih lica, raščupanih kosa i očiju bez životnog sjaja. - Slobodne ste! - trže ih mladić iz neizvesnosti i okrete se Jorgi. - Krenite sad od ćelije do ćelije i oslobodite ostale prema listi koju sam vam dao. Okupite ih sve u ovom hodniku i pročitajte im knežev dekret. Onima slabo obučenima recite da ponesu ćebad jer napolju pada sneg. Imate li ikakvo prevozno sredstvo u tvrđavi? - okrete se mladić preostalom tamničaru iza sebe. - Imamo gospodine. Zatvorena kola za transport osuđenih i upravnikovu kočiju. - Siđite u dvorište i pobrinite se da se upregnu konji. Većina ovih nesrećnika neće biti u stanju da pešači po ovakvom vremenu do grada. - Razumem, gospodine! - klimnu tamničar glavom, presrećan što je još na slobodi. Na spratu iznad podruma s ćelijama nalazile su se četiri sobe za stražare i kancelarija upravnika tvrđave sa privatnim prostorijama. Maksimilijan naredi svojim gardistima da okupe sve tamničare u poveću prostoriju za ručavanje. Ljudi su ulazili zabrinuti ili još mamurni od spavanja, zakopčavajući dugmad na svojim tamnim uniformama. Nije im bilo jasno šta se dešava. Poredaše ih s jedne strane dugačkog stola, a Maksimilijan i sedam žena ostadoše da stoje s druge strane. Dok je mladić nešto tiho govorio Atini, nekoliko prisutnih Muškaraca opasno prebledeše. Onaj sa brkovima, onaj sa ožiljkom ispod oka i onaj na kraju - i žena prstom u zanemele tamničare. - Oni su nas najviše ucenjivali i ponižavali. - Uhapsite ove ljude - naredi Maksimilijan gardistima - zatvorite ih dole sa upravnikom. Optuženi ne izgovoriše ni reči. Mirno su pošli ispred sabljama naoružanih gardista. Mladić sačeka da ih izvedu, onda se obrati ostaloj sedmorici. On im smirenim ali ozbiljnim tonom objasni trenutnu situaciju u zemlji i reforme koje pokreće novi knez. Upozorio ih je da se od sada ponašaju prema zatvorenicima kao prema ljudskim bićima. - Čuo sam od ove gospode, - pogleda on u Petru, - da se među vama nalazi i nekoliko humanih ljudi koji su krišom pomagali zatvorenicama da podnesu težinu svakodnevnog pakla u kojem su živele. Ko su ti ljudi? - Ona dvojica i ovaj čovek u košulji - pokaza ih Petra rukom. -On nam je najviše pomagao i štitio nas. - Kako se zovete? - priđe Maksimilijan starijem čoveku srednjeg rasta. - Jaroslav Gec - odgovori ovaj hrapavim glasom. Maksimilijan ga je kratko posmatrao, onda se obrati ostalim tamničarima: - Pobrinite se za ove žene i pripremite im neko jelo. Uskoro će biti oslobođeno i oko stotinu muškaraca. Sve ih nahranite prema vašim mogućnostima. U tvrđavi će ostati samo dvadesetak težih kriminalaca i ubica, među njima i nekoliko vaših bivših drugova. Uskoro ću imenovati novog upravnika. A vi, - upre on prstom u Jaroslava, - pođite sa mnom do kancelarije upravnika! Ovaj posluša, mada pomalo zabrinut. Maksimilijan ga odvede na prvi sprat i otvori vrata upravnikove kancelarije. - Sedite, - ponudi mu mladić stolicu, a sam se spusti u Paladijevu fotelju za stolom. On se rukama osloni o ivicu i zagleda u zabrinutog tamničara.

- Dozvolite mi da vam se najpre zahvalim na humanim postupcima prema zatvorenicima, uglavnom lažno optuženima od strane korumpiranog režima. Zbog tih ljudskih postupaka, naročito prema onim bespomoćnim ženama, uskoro ću vas naimenovati za novog upravnika ove tvrđave. Čovek mu se skromno zahvali naklonom glave. - Pričajte mi malo o sebi - zamoli ga Maksimilijan. - Imate li škole ili neki zanat? Kakve su vaše kvalifikacije uopšte. - Nemam neke velike škole, ali sam pismen. Nekada sam bio državni krvnik. Maksimilijan se odjednom ohladi. Setio se Bogumilovih reči da ju je sestru ubio bivši državni dželat. - Vi ste bili državni krvnik? - proveri on muklim glasom. - Da, gospodine. Knez me je pre 16 godina smenio i poslao ovamo u službu tamničara. Maksimilijan se kontrolisao krajnjim naporom. Čovek pred njim kaže da je bio dželat i da je smenjen pre 16 godina, tačno kada je ubijena njegova sestra! - Zašto vas je knez smenio? - upita mladić prepun iznenadne strepnje. - Nešto ste pogrešili? - Lično sam ga zamolio za premeštaj. - Nešto neprijatno vam se desilo? - strepeo je Maksimilijan od njegovog odgovora. - Neki događaj vas je toliko potresao da ste odlučili da se više ne bavite ubijanjem? Jaroslav Gec nije znao kud bi s očima. - Tako nešto - promuca on nerazgovetno. - Zašto mi o tome ne ispričate - insistirao je mladić. - Jer šta god da ste uradili, iz vaših humanih postupaka se vidi da ste se iskreno pokajali i izmenili. Vrlo je važno da što više saznam o budućem upravniku najveće tamnice u zemlji. Vi me razumete, zar ne? Jaroslav Gec se promeškolji na stolici pa najpre duboko uzdahnu. - Ovo što ću vam sada poveriti, ne zna niko drugi sem mene - poče on upozoravajućim tonom. - Imao sam nameru da ovu tajnu ponesem sa sobom u grob, ali vi ste me upravo uverili da su se stvari u zemlji promenile na bolje i da ste čovek kojem smem da se poverim. Maksimilijan se sav ukoči od iznenadne napetosti i jeze. - Kao što rekoh, - otpoče Jaroslav svoju tužnu priču, - ja sam u mlađim godinama bio zvaničan državni krvnik. Pogubio sam sabljom ili konopcem osam ljudi, uglavnom šumskih razbojnika i raznih zločinaca. Smatrajući valjda da sam i sam postao okoreli ubica, stari knez me pozvao pre 16 godina u svoj konak. Rekao mi je da su plaćenici bojara Bozge ubili u šumskoj zasedi kneza Latimira i kneginju, a sad treba zatrti svaki trag i njihovoj deci. Nije mi rekao šta se desilo sa mladim kneževićem Maksimom, ali me hitno poslao u Studengrad da se pobrinem o njegovoj mlađoj sestri Izabeli. Naredio mi je da devojku ubijem negde u šumi i tamo je pokopam. Za tu uslugu mi je isplatio deset dukata. Oteo sam kneginju od guvernante i poveo je u planinu. Mada nisam izgovorio ni jednu reč, devojka je predosećala šta će joj se desiti jer sam sa sobom poneo lopatu. Jedno vreme je tiho plakala, a onda se čudno smirila. Savest je počela da me pita hoću li moći posle tog ubistva noću spavati. A počele su da me vređaju i kneževe reči da se slobodno s devojkom "zabavim" pre nego što je ubijem. Čovek malo sačeka da ga prođe talas nagomilanih osećanja. - Problem je bio u tome što ja nisam mogao ni da zamislim da ubijem tu trinaestogodišnju devojku. A kada smo se konačno zaustavili u jednom gustišu, ona je mirno kleknula, sagnula glavu i zamolila me da je ubijem brzo i bez muka. Osećao sam se zaista bedno. Kleknuo sam ispred nje i molio je da mi oprosti jer mi je tako naređeno. Nisam mogao pogled da spustim sa njenog nežnog vrata koji je trebalo uskoro da joj prerežem. Odjednom sam osetio da više nisam sam. Kada sam se okrenuo, ustao sam i okamenio se od prizora. Iza mene su stajale utvare kneza Latimira i kneginje, a iz prerezanih vratova im je curila krv! Maksimilijan oseti kako mu se po telu penju ledeni žmarci. Sve bleđa lica mirno je čekao da se onaj pribere od emocija i nastavi. - Obamro sam od silnog straha. Nisam bio naročito religiozan, ali kada sam ugledao utvare mojih bivših vladara, shvatio sam da su došli da zaštite svoje nevino dete. Kada su "isparili" prišao sam mladoj kneginji i odvezao je. Rekao sam joj da beži i da zaboravi svoje pravo ime, jer ako se ikad otkrije da je živa, oboje ćemo biti odmah ubijeni. Pre no što je nestala prema selu, propela se na prste i poljubila me u obraz. Još uvek osećam taj meki dodir njenih usana - dotače se bivši krvnik po dlakavom obrazu. Maksimilijan je mislio da sanja. Svemu se nadao sem ovom. - Pustili ste mladu kneginju da pobegne?! - ponovi on u neverici. Jaroslav potvrdi klimanjem glave. - Bila je to moja prva i poslednja neposlušnost u službi. Da je pokojni knez to slučajno saznao, verovatno bi naredio da me iseckaju na sitne komade. Maksimilijan se trudio da zadrži kontrolu nad bujicom svojih osećanja. - Rekoste da je devojka pošla prema nekom selu?

- To se desilo u planini kod vrha zvanog Babin zub. U podnožju se nalazi i selo s istim imenom. Nikad više nisam o kneginji ništa čuo niti je bilo gde video. Kneza sam slagao da je posao obavljen ali da sam posle svega veoma potresen i želim da me oslobodi dalje dužnosti krvnika. I on je primetio velike promene na meni i poslao me ova mo s kesom dukata da budem jedan od tamničara. Događaj me veoma uzbudio i uplašio. Posle toga sam pomagao zatvorenicima koliko mogao, ali se bojim da im nisam mnogo olakšao tamnovanje i tužno se nasmeši Gec. - Učinili ste šta ste mogli - reče mladić. - Ovo što ste mi otkrili baca novu, još bolju svetlost na vaš karakter. Sada sam apsolutno uveren da ćete vi vršiti dužnost novog upravnika savesno i humano. Što se našeg razgovora tiče, - posavetova ga on, - bilo bi dobro da ova tajna za sada ostane između nas dvojice. - Hoćete li potražiti izgubljenu kneginju? - Pokušaću - odgovori mladić. - Ukoliko je uopšte živa! Maksimilijan je malo sedeo zanesen mislima, onda se trže i izvadi iz stola komad čiste hartije na kojoj poče da ispisuje postavljanje novog upravnika tvrđave. Duga kolona napusti tvrđavu Borio oko četiri popodne. One bolesne i slabe, vozila su zatvorska kola. Iza njih se u kočiji upravnika vozilo šest zatvorenica. Iza njih se protezala kolona od sedamdeset i sedam muškaraca. Pored političkih zatvorenika, Maksimilijan je oslobodio i preko dvadeset lakših osuđenika. Svima je bilo objašnjeno da je amnestija posledica želje novog vladara da se izmiri sa svojim narodom. U dvorskoj kočiji na kraju tužne kolone, sedeli su Maksimilijan, Nikolaj Jorga i Petra Nemec koja se jednog momenta tužno nasmeši i zagleda kroz vlažan prozor po kojem su padale sitne pahuljice. - Život je ponekad tako čudan - tiho je govorila. - Još pre jednog sata gladna sam se tresla od hladnoće i strepela od večeri, a sada se vozim u slobodu u kneževoj kočiji! Ali tog dana još nije bio kraj "čuda" o kojem je Petra govorila. Odmah po dolasku na dvor, Maksimilijan je onako jadnu, prljavu i neurednu povede pravo do kneževe kancelarije. On zamoli iznenađenog Pagodu da ih najavi, što ovaj odmah učini. Ugledavši ih, Ljutovid lagano ustade od stola. Kratko su se posmatrali, onda se knez pomeri i pođe im u susret. On se seti šta bi ovo moglo da znači. - Njegovo visočanstvo, knez Ljutovid - predstavi ga mladić pa se okrete ženi. - Gospođa Petra Nemec, bivša vlasnica štamparije našeg mesečnika "Karpatski glasnik". Vaš gospodin otac ga je ukinuo, a njenu imovinu predao na upravljanje njenom poslovođi. Dovodim je pravo iz ćelije, kako biste iz prve ruke videli i čuli pod kojim uslovima je provela u Borlu poslednje dve godine. Ona se ponizno spusti na kolena pred novim vladarom. Njene oči se zastakliše od iznenadnih suza. -Ne znam kako da vam zahvalim za ovu iznenadnu slobodu?! U svoje ime i u ime mojih jadnih drugarica i svih onih oslobođenih nesrećnika, hvala vam na ovoj humanosti! - Gospođo, - beše neprijatno Ljutovidu koji je blago uhvati za mišku i podiže na noge. - Sedite, molim vas. On je privede jednoj od fotelja oko malog stola, a sam se spusti do nje u drugu. Maksimilijan oseti da je sad vreme da ih ostavi nasamo. - Zašto sad ne ispričate Njegovom visočanstvu šta se tamo u zatvoru dešavalo i pod kakvim ste uslovima živeli. A ja idem do mog stana da vam pripremim kupatilo i naručim večeru. Učtivo im se naklonio i ostavio ih same. Prolazeći pored stola dvorskog sekretara, Maksimilijan primeti da ovaj želi nešto da ga pita. - Kako je bilo u Borlu? - ustade Pagoda od stola. - Odvratno, gospodine Pagoda. Zamalo se tamo nisam ugušio od nesnosnog smrada memle i nekih ljudskih duša. Tvrđavom sada upravlja tamničar po imenu Jaroslav Gec, a pored uhapšenog upravnika i trojice njegovih bandita, ostavio sam zatvorene samo teške kriminalce i trojicu ubica. I njima sam pretvorio smrtne kazne u doživotnu robiju s prisilnim radom. Umesto što tamo beskorisni trunu, nekase angažuju na izgradnji budućih puteva. Takođe sam zabranio fizičko kažnjavanje. Trebalo je da vidite u kakvom stanju su mi doneli jednu nesrećnicu koja je u samici provela tri dana i noći! - Mogu da zamislim - promuca Pagoda. - Gde ćete vi sada? - Idem gore u stan da se pobrinem o gospođi Petri Nemec. Ostavio sam je nasamo sa knezom da mu lično ispriča neke pojedinosti njene robije. Vrlo je važno da knez sazna stvari iz autentičnih izvora. - Slažem se s vama - reče dvorski sekretar. Maksimilijan se pope do svojih novih soba. Ljutovid je insistirao da se on preseli u njegov bivši apartman, najluksuzniji na dvoru posle kneževog. Ugledavši ga na vratima, Jana radosno skoči sa stolice na kojoj je razgledala jednu knjigu. - Potrebna mi je vaša pomoć - obrati joj se mladić sa poluotvorenih vrata. - Večeras imamo jednu gošću. Ostavio sam je dole kod kneza, a vi joj odmah ugrejte i pripremite toplo kupatilo. - Voda u peći je već topla - obavesti ga Jana. - Pripremila sam je za vas. - Onda postavite u ovom salonu sto za dvoje i naručite u kuhinji bogatu večeru. Na devojčinom licu pojavi se nestašan smešak.

- Ne, nije to što mislite! - objasni on. - Gospođa je udovica i l nam je važna u budućim državnim poslovima. Takođe bih vas zamolio da joj od nekog pozajmite pristojnu haljinu i par čistog veša. - Gospođa je ovde bez haljine i veša?! - zapanji se Jana. Mladić usmeri oči u pravcu plafona i izađe u hodnik. Primedba mlade devojke ga malo razvedri. Lagano se vraćao o nečemu duboko razmišljajući. Želeo je da ostavi Petru i Ljutovida što duže nasamo. - Recite, zašto su vas uhapsili? - interesovao se Ljutovid. – Šta ste to uradili protiv države i naroda? - Moj muž, ne samo što je bio znatno stariji od mene, bio je i mnogo iskusniji u poslovima. Hoću da kažem, znao je šta se sme, a šta ne sme štampati u kneževini. Pošto sam bila mlađa, ja sam se brinula oko prikupljanja materijala. To mi je omogućilo da se suočim sa nebrojenim društvenim nepravdama i zakonskim nepravilnostima. Naročito u pogledu žena. Vama je dobro poznato da živimo u vremenu u kojem žena ne samo da nema pravo glasa, ona je i bukvalno robinja svog muža. Još nam popovi u crkvi prete i naređuju da budemo poslušne i podređene željama svojih muževa. Posle muževljeve smrti ja sam se usudila da otpočnem kampanju borbe za veća ženska prava. To se nije svidelo ni bojarima ni pokojnom knezu, koji me smesta poslao na pet godina robije. Navodno, ja sam svojom "neodgovornom kampanjom", ugrozila stabilnost porodice i time države kao celine! Kada se vratio u kneževu kancelariju, Maksimilijan zateče Petru i Ljutovida u neobičnoj situaciji. Mlada žena je brisala oči jednom rukom, a knez joj je držao drugu sa obe svoje, tešeći je. - Pa to je strašno, Maks! - pogleda ovaj u mladića kod vrata. - Gospođa mi je upravo ispričala kakve su se grozne stvari dešavale u Borlu. - Ne znam kako da vam se zahvalim na ovoj prevelikoj časti i čovečnosti koju ste mi danas ukazali - uzvrati mu Petra. - Uskoro ćete imati prilike da se odužite Njegovom visočanstvu - priđe im mladić. - Imam za vas velike planove. Sutra ujutro lično ću vas sa gardom otpratiti do vaše bivše kuće i štamparije čije poslove ćete ponovo preuzeti. Počnite da pripremate jedan bogato ilustrovani nedeljnik koji će maštovito obaveštavati stanovništvo o novom knezu i njegovim reformama. A ja ću vam najhitnije naručiti nove štamparske mašine i fotografske uređaje iz Austrije i uvesti posebnu telegrafsku vezu sa stranim novinskim agencijama. Mlada žena se odjednom uzbudi. - To je bio najveći san mog pokojnog supruga. Toliko je žele obavesti naše građane o važnim događajima iz sveta i Evrope. - Uskoro će vam sve to biti omogućeno. Pođite sada sa mnom gore vam je pripremljeno toplo kupatilo i večera. Sutra ćemo o svemu u detalje diskutovati. Petra polako ustade, pokloni se knezu i izađe sa Maksimilijanom Ljutovid ostade u fotelji, zamišljen gledajući za njima u zatvoren vrata. Osećao se prijatno u društvu ove nesrećne, a tako obrazovane i prefinjene mlade žene. Njegov odnos sa ženama bio je uglavnom poslovanog karaktera. Sve što je od njih tražio, odmah im je plaćao. On nikad ranije nije bio u situaciji da uteši ili zaštiti neku ženu u neprilici ili opasnosti. Ovo prvo viteško iskustvo počelo je da mu se sviđa. Odgovarala mu je nova uloga moćnog čoveka koji pomaže potlačenima. Još dugo je osećao toplinu njene male ruke u svojim velikim šakama u koje se odjednom zagleda i duboko zamisli. GLAVA 9. Štamparija pokojnog Viktora Nemeca nalazila se u prizemlju njegove jednospratne kuće u glavnoj ulici grada. Na spratu se nalazio komforan apartman od pet prostranih soba. Dimitri Kožbuk se baš spremao da siđe u štampariju. Kako bi bolje vezao tanku crnu vrpcu oko okovratnika košulje, stajao je pred jednim od prozora u kojem se ogledao. On se odjednom zaustavi u vezivanju i ukoči u tom položaju. Ulicom je nailazila jedna kočija u pratnji deset uniformisanih gardista. Zaustavili su se baš pred njegovom kućom. Iz kočije prvi iskoči Nikolaj Jorga koji ostade da čeka pored otvorenih vrata. Pomislivši da ga možda posećuje novi knez, Dimitri ugura vrpcu u kaput i dugim koracima požuri u prizemlje. Kod vrata je već stajala njegova usplahirena žena. - Šta se dešava, Dimitri?! Šta hoće ova vojska? Dimitri joj ne odgovori. On priđe velikim vratima koja širom rastvori sa izveštačenim smeškom na tankim usnama. Međutim, smešak mu se zaledi ugledavši nepoznatog mladića kako pomaže Petri da siđe. - Gospodin Dimitri Kožbuk? - priđe Maksimilijan vratima. Ovaj izgubi moć govora i samo potvrdi glavom. - Ovde smo po naređenju Njegovog visočanstva kneza Ljutovida - obavesti ga mladić. - On vam naređuje da se iselite iz kuće ove gospođe i predate joj natrag njene izdavačke poslove. Čuvši o čemu se radi, Kožbukova žena poče glasno da plače. Dimitri je stajao kao ukopan. On potraži pogledom Jorgu kojeg je jedinog poznavao. - Ne razumem... - mucao je zbunjeno. - Ja ovo nisam oteo od gospođe Nemec. Pokojni knez... - Jeste li možda kupili? - prekide ga Maksimilijan. - Ukoliko jeste, molim vas pokažite mi ugovor o prodaji. - Mene je ovde postavio lično pokojni knez Bogumil!

- Pokojni! - podvuče Maksimilijan reč. - Novi knez vas sad ljubazno moli da se iselite u toku jednog sata! Perethodno ćete bivšoj vlasnici vratiti sve mašine i nameštaj u najboljem redu, ili ćete morati da joj nadoknadite štetu! - Ali... kako mogu da se iselim za jedan sat?! - bunio se Dimitri. - Tačno toliko je trajala procedura hapšenja i izbacivanja prave vlasnice. Dimitri oseti kako ga boli glava. On se konačno pomeri sa vrata i propusti ih u veliko predsoblje. Samo Maksimilijan, Petra i Jorga uđoše. Gardisti sjahaše sa konja i ostadoše napolju. Slučajni prolaznici i radoznalci počeše da zastaju i da se okupljaju na drugoj strani ulice. - Gospođo Nemec, - obrati se Maksimilijan Petri, - proverite vašu kuću i radnju i obavestite me o eventualnoj šteti ili promenama. Petra u pratnji Jorge odmah krenu u inspekciju prizemlja. U štampariji se nalazilo tri nepoznata muškarca. Stajali su kao ukopani i posmatrali čudne posetioce. Petra je išla od mašine do mašine i proveravala opremu. Ona se zaustavi pred jednim od štampara koji joj se zbunjeno nasmeši brišući ruke o prljavu radnu kecelju. - Ovde su radili dva muškarca i dve žene koje više ne vidim među vama. Šta se s njima desilo? - Pokojni knez ih je sve otpustio posle hapšenja bivše vlasnice. Shvativši da je oni ne poznaju, Petra se predstavi: - Ja sam Petra Nemec, bivša i buduća vlasnica. Gospodin Kožbuk je upravo obavešten o tome i zamoljen da napusti moju imovinu. Tri muškarca se zabrinuto pogledaše. - Ne brinite - umiri ih Petra. - I meni će trebati iskusni štampari. U stvari, najmanje još desetak novih radnika. Petra uđe u svoj nekadašnji ured i poče da pregleda sve floke stola i neka druga dokumenta. - Izvinite, ali ovo nije u redu! - prigovarao je Dimitri Maksimilijanu dok su čekali u predsoblju. - Svaka čast novom knezu, ali mene je ovde po zakonu postavio njegov otac! - Rekoste po zakonu? - proveri Maksimilijan. - Pa onda nemate zbog čega da se brinete. Naprosto mi pokažite to zvanično postavljenje sa kneževim potpisom i pečatom, a ja ću vam se izviniti i momentalno vas ostaviti na miru. Dimitri pomisli da će mu od bolova pući glava. - Ja nemam nikakve papire - promumla on. - Zar vama nije poznato da je reč pokojnog kneza bila jedini zakon? Taj zakon jačeg više ne važi! - odgovori Maksimilijan. – Novi knez izdaje sva naređenja pismeno i overava ih potpisom i dvorskim pečatom. Ovo je njegov dekret o vraćanju imovine gospođi Nemec - izvadi on papir koji mu pruži. Dok je potreseni Kožbuk čitao dokument u drhtavoj ruci, mladiću ga beše žao. - Šta očekujete da uradim? - upita Dimitri slabim glasom i spusti ruku s papirom uz telo. Maksimilijan mu se obrati nešto blažim tonom: - Imate li kuću? - Otkud mi? Čime da je kupim? Od ove bedne, neredovne plate, jedva smo preživljavali. - Pa gde ste stanovali pre nego što vas je knez postavio za poslovođu? - Ovde. Gospodin Nemec nam je izdavao dve sobe gore na tavanu. Maksimilijanu ovo nije bilo poznato. On odluči da zamoli Petra da zadrži ove jadne ljude u službi. Bilo je očigledno da su i sami bili žrtve prgavosti starog kneza. Petra i Jorga se u međuvremenu vratiše u predsoblje. - Sva oprema je uglavnom u redu - potvrdi Petra. - Mogu li da proverim gornje prostorije? Dimitri se okrete svojoj uplakanoj ženi i dade joj glavom znak da povede Petra na sprat. Ugledavši svoje nekadašnje prostorije, nameštaj i slike po zidovima, Petri pođoše suze na oči. Brzo ih je obrisala i nastavila obilazak. Ona primeti da se sve njene haljine i cipele još uvek nalaze uredno spakovane u dva ormana. Vratila se u hodnik i prišla uplakanoj ženi. - Primetila sam da ste ostavili sve naše privatne slike na mestu. A vidim da je i sva moja garderoba nedirnuta. Može li se znati razlog ovakvog vašeg postupka? - Nismo želeli ništa da diramo - objasni žena šmrkajući. - Znali smo da ćete se vi jednog dana vratiti. Gospođo, - iskoristi ona trenutak i poče da kuka, - šta će se sad desiti sa nama? Ostaćemo i bez hleba i bez krova nad glavom! Gde da pronađemo stan u tako kratkom vremenu i s čime da ga platimo?! Molim vas imajte bar vi malo milosti! - Zar niste ovde pravili nikakav profit? - Jedva smo preživljavali. Radili smo isključivo za potrebe dvora, papir je vrlo skup, a pokojni knez je retko plaćao za usluge. Ponekad bi nam bacio par dinara. Radnici su plaćani neredovno i još bednije. Da bismo preživeli, krišom smo štampali posmrtnice i obavljali smo privatne poslove. Vaša je štamparija, u stvari, pripadala starom knezu. Dole u kasi naći ćete možda sto turskih dinara! Petra je prijateljski obgrli oko ramena i onako uplakanu poved dole. - Sve je u redu, - obavesti ona Maksimilijana silazeći sa stepeništa. Nastupi kratka, neprijatna tišina, onda se Dimitri obrati Petri:

- Vi, gospodo, dobro znate da sam ja ovde postavljen od kneza Bogumila. - Ja lično ništa nemam sa njegovim odlukama, niti sam sebe predložio za ovaj posao. - Sve mi je poznato! - odmahnu Petra rakom. - Meni bar ne morate objašnjavati. Vidim da ste sačuvali svu moju imovinu i zbog toga sam spremna da vas nagradim. Ako želite, ostanite i dalje u mojoj službi, ali bih želela da vratim Mateju i Lenku u slagačnicu. - Ni njih nisam otpustio, gospodo. Knez ih je najurio posle vašeg hapšenja zbog onih članaka zbog kojih ste i bili uhapšeni. Imali smo velike probleme zbog toga. Oni su bili tako brzi i iskusni slagači. - Pronađite ih i dovedite natrag - naredi mu Petra. - Što se vas dvoje tiče, ostanite ovde sa mnom i vratite se u vaš stan na tavanu. Osećaću se sigurnije. - I ne zaboravite da mi svojim životom garantujete ličnu sigurnost ove gospođe! - podseti Maksimilijan poslovođu oštrim tonom. On ih sve poluvojnički pozdravi i okrete se izlazu. Petra požuri za njim i sustiže ga kod otvorenih vrata. Mladić zastade da je sasluša. - Toliko vam dugujem, - utapala se u njegove smeđe oči. -Prosto ne znam kako da vam za sve ovo zahvalim. Dajte mi par nedeIja da se malo oporavim. A dugujem vam i onu divnu večeru od sinoć. - Čekaću s nestrpljenjem vaš poziv - obeća joj mladić. - U međuvremenu se bacite sa vašim službenicima na planiranje novog magazina o kojem smo pričali. Pored onih hiljadu dinara koje sam vam dao za početak, uskoro ću vam kupiti sve potrebne mašine i ostalu opremu. - Neka vas Bog blagoslovi, dobri čoveče! Petra se malo prope na prste i utisnu mu jedan nežan poljubac u desni obraz. Primite ovu prvu ratu moje iskrene zahvalnosti - poruči mu. Kao da se uplašio ovog njenog obećanja prepunog slatke neizvesnosti Maksimilijan joj poljubi ruku i požuri u kočiju čija vrata mu je Ega već držao otvorena. Kada se pratnja udaljila, oko Petre se okupiše njene bivše komšije i poznanici. Još dugo je stajala na vratima, pozdravljala se, grlila sa poznanicima i odgovarala na bezbrojna pitanja. U međuvremenu na dvor počeše da pristižu kočije bojara koji su došli na prvi sastanak Saveta pod novim knezom. Kako je koji stizao, Pagoda bi ga dočekivao i odvodio u veliku dvoranu do određenog sedišta. Od glavnog ulaza do kneževog prestola, bio je položen skupoceni crveni tepih. Pored samog zida, nalazio se dvostepeni podijum takođe presvučen u isti materijal. Na vrhu podijuma stajala je velika pozlaćena fotelja, vrlo uspešna imitacija prestola. U visokom naslonu fotelje, bio je utkan stari grb kraljevine Karpatije u živopisnim bojama. Iz svega se jasno videlo da je stari Bogumil sanjario o budućoj kraljevini. Ali smetali su mu Turci. Bojari koji su ulazili, radoznalo su razgledali novoopremljene prostorije. Italijanski arhitekta se pobrinuo da zapljusne posetioce grandioznošću gde god bi pogledali. Od kristalnih lustera na plafonu, do prekrasnih freski po zidovima. Slike su prikazivale istorijske scene iz davne prošlosti Karpata. Sa obe strane crvenog tepiha, stajali su redovi od po trideset plišanih stolica. Ovo malo zbuni bojare koji su znali da ih ima svega 23. Pagoda ih razmesti po desetak sa svake strane. Tako ga je zamolio Maksimilijan koji je imao za ovo svoje razloge. Dok su čekali, između sebe su tiho razgovarali i divili se novom Belom dvora. Iz žamora ih prekide Emil Pagoda koji širom otvori glavna vrata i najavi oštrim glasom: - Njegovo visočanstvo, knez Ljutovid Gorski! Bojari poustajaše. Oni nisu bili naviknuti na pompu i protokole. Već su se svi na sahrani sreli sa novim knezom, ali nisu imali pojma ko je onaj elegantni mladić pored njega. Ljutovid se zaustavi kod prvog reda stolica i najpre se svima obrati: - Sa vama sam se već upoznao u ovoj dvorani za vreme pogrebnog ručka u čast mog preminulog oca. A sada mi dozvolite da vam predstavim gospodina Maksimilijana Reksa, mog bliskog prijatelja iz Pešte, a sada našeg novog državnog sekretara i mog ličnog savetnika! Ovo je bila velika novost, jer je stari Bogumil uvek delio državne titule isključivo svojim prijateljima bojarima. Mladić pođe od jednog do drugog bojara i lično se sa svima rakova. Ljutovid ga je pratio stopu, a onda se pope na podijum i spusti na kneževski presto. Maksimilijan sede u praznu stolicu do poslednjeg bojara u levom redu, a Pogoda sede za mali sto sa desne strane ispod prestola. On rastvori k pred sebe dvorski dnevnik u koji su beležene sednice Saveta. - Gospodo, - obrati se on uglednim gostima, - dozvolite mi da otvorim ovu prvu i poslednju sednicu Saveta bojara pod novim knezom! Ovo zbuni prisutne koji ga nisu razumeli. - Prvu, - objasni im Pagoda, - jer smo upravo dobili novog kneza, a poslednju jer se ovde više nećemo sastati dok i poslednji turski okupator ne napusti našu zemlju! A to će se prema svim znacima desiti uskoro. Gospodin Reks će vam sada ukratko objasniti našu novu strategiju odnosa prema Turcima i planove za budućnost. Izvolite! - nakloni se Pagoda prema Maksimilijanu.

Ovaj ustade i prošeta po tepihu između redova. Zaustavio se na samom kraju, okrenut prema svima. Kako bi znali s kim imaju posla, mladić im se najpre opširnije predstavi i na kraju saopšti svoju nameru da u razvoj Karpatije uloži milion dolara... - Ali sve to neće biti moguće dok se ne oslobodimo turskog tutorstva i prisustva - nastavi da im objašnjava. - Jer ni jedan pametan investitor neće da uloži novac u poslove zemlje čiji kajmak ubiraju strani okupatori. Međutim, kao i svakoj imperiji i turskoj polako dolazi kraj. Sa Rumunima već pregovaraju, a iz Srbije samo što ih nisu isterali. Iz naše zemlje će morati izaći sami, jer bi ostali izolovani. Ja imam plan kako da im pomognem da nas zauvek ostave. To je precizan vojni plan i za sada neka ostane samo meni poznat. Ukoliko neko ima pitanje, molim vas ne ustručavajte se da mi ga postavite. - Imam ja! - podiže ruku bojar po imenu Mateja Cezar. - Zeleo bih da znam gde je gazda Bozgu? On je predsednik Saveta i bio je prisutan na svakoj sednici. A nisam ga primetio ni na sahrani pokojnog kneza! Maksimilijan se nasmeši i baci brz pogled u pravcu Ljutovida. - Bojim se da nas je gazda Bozgu sve izdao - obavesti ih on. - I ne samo izdao nego i prilično opljačkao. Prebegao je pre tri dana u Rumuniju, sa porodicom i povećim delom turskog danka u zlatu. Habib paša je već o tome obavešten i mogu vam reći da je vrlo nezadovoljan. Bojari su se gledali između sebe sa vidnim zaprepašćenjem. - To nije moguće! - odbi da poveruje bojar po imenu Aurel Jonesku - Zašto bi gazda Bozgu počinio takvu glupost? Maksilmilijan mu lagano priđe i objasni: - Zato što je oduvek bio bandit i izdajnik, a na kraju je odlučio da postane i ubica! - O čemu to govorite, gospodine? - nervirao se Jonesku. - Govorim o nedavnom pokušaju gazde Bozgua da u Pešti ubije Njegovo visočanstvo kneza Ljutovida! U dvorani je vladala grobna tišina. - Ali... to nije moguće! - ponavljao je zapanjeni Jonesku. - Nažalost, istina je. Pre nedelju dana, pred sam povratak Njegovog visočanstva u zemlju, izvršen je neuspeo atentat na kneza. Trojica ubica je lično platio i organizovao gazda Bozgu. Ali naša nova tajna služba ih je na vreme otkrila i preduhitrila. Jedan od atentatora je na mestu ubijen, a druga dvojica su ranjeni i za njima se još traga. Ljutovid je ovo mirno slušao sa svog "prestola" i u sebi se zadovoljan smeškao. Njegov novi prijatelj je predstavio ceo slučaj kao da se radi o nekoj novoj, vrlo tajnoj obaveštajnoj službi. Bilo je to jasno upozorenje onim bojarima koji su u sebi još uvek gajili neke bolesne ambicije u pogledu karpatskog prestola. - Što se tiče novog uređenja naše države, - nastavi Maksimilijan da ih šokira, - čim Turci izađu krunisaćemo Njegovo visočanstvo za kralja Karpatije. Tim aktom apsolutne suverenosti zauvek ćemo otkloniti bolesne aspiracije nekih naših suseda da nas pripoje austrijskom carstvu. Ova prestolna dvorana, - pogleda Maksimilijan po raskošnim zidovima, - postaće privremeni parlament nove ustavotvorne monarhije. Trideset članova novog plemstva, predstavnici trideset naših velikih srezova, postaće Gornji dom, a nasuprot njima sedeće trideset uglednih građana, članova Donjeg doma. Oni će vladati novom kraljevinom. Maksimilijan im zatim ukratko objasni sistem takve vladavine i ulogu kralja koji će u slučaju podeljenih glasova svojim glasom pomoći jednoj od strana da prevagne. Kralj neće moći da poništi odluke tog budućeg Krunskog saveta. Koliko god ih je ovaj sistem privlačio, s druge strane ih je zabrinjavao. Jedan od bojara, po imenu Mirča Galant, zamoli za reč: - Hoće li među tim novim članovima Gornjeg doma biti i neki od nas? - Dobro da ste to pitali, - nasmeši mu se Maksimilijan. – Neko od vas će verovatno biti član, a drugi će morati zauvek da se odreknu i budućeg plemstva i novog parlamenta. Plemićke titule dobiće samo oni zaslužni građani koji su svojiim dobrim delima pomagali naš narod ili nečim drugim unapredili našu državu. Opet zavlada neprijatna tišina, pošto je većina prisutnih uglavnom pljačkala i zlostavljala svoje seljake. - Neke od vas to ne treba da brine - čitao je Maksimilijan njihove zabrinute misli. - Vaš sadašnji status bogatih gazda biće podignut na nivo grofova i barona. Red viteza, najveća titula, biće prva ispod kralja. Tu titulu dobiće osobe koje su činile nešto izuzetno za kralja i otadžbinu. Grofovi i baroni biće po rangu ispod viteza. Sve članove Gornjeg doma, biraće prema zaslugama lično budući kralj. Vaša zvanična opozicija biće isključivo od naroda izabrani ugledni građani, kojima narod najviše veruje. - A... šta to treba da urade pojedinci da bi dobili neku od tih titula plemića? - interesovalo je Mateju Cezara, inače vrlo ambicioznog gazdu. - Kao što rekoh, nešto vrlo posebno, specijalno, ili naročito važno za bolju budućnost nove kraljevine. - Kao na primer pojedinci koji će u novu ekonomiju uložiti milion dolara? - upita ironično Joneski. - Tačno! - oseti Ljutovid potrebu da lično odgovori. - Vitezi će postati ljudi poput gospodina Reksa, koji su spremni da ulože svoje lično bogatstvo u bolju budućnost karpatskog naroda, umesto da ga raznim nametima pljačkaju! Njega ću prvoga predložiti i postaviti, jer mi je svojom sposobnošću i lojalnošću spasao u Pešti život! A grofovi i baroni možete postati i svi vi koji se odreknete hiljada akri obradive zemlje i vratite je narodu kojem, u stvari, pripada. Da bi

zemlja postala naprednija i bogatija, najpre se moraju ukinuti naši srednjevekovni zakoni jačeg i bogatijeg. Evo, ja ću se prvi odreći svih svojih poseda u korist stanovništva koje na njima živi! A vi to ne morate. Umesto uglednih plemića, ostanite bogate seoske gazde. Država će vam taj novac svejedno oduzimati ti vidu visokih poreza! Bojari nisu verovali svojim ušima. Pitali su se kako je moguće da im to govori sin kneza Bogumila, koji nije mogao da podnese ni pomisao o reformama. - Od čega će onda živeti ti budući plemići i njihove porodice? - upita Mirča Galant. - Od poreza sa svoje bivše zemlje -- objasni mu Maksimilijan. - A taj porez biće određen po svakoj akri, bez obzira šta je ili koliko seljak na njoj proizveo. Na taj način oni vredniji i sposobniji, biće bolji od onih lenjih i nezainteresovanih. Oni koji odluče dana svojim poljima uzgajaju stoku umesto kukuruza, ubiraće prema svojim proračunima. Vama će uvek biti isplaćen isti iznos. - Znači, - bezvoljno će Jonesku, - neki od mojih sadašnjih seljaka mogli bi na taj način postati mnogo bogatiji od mene. - Konačno ste razumeli razliku između "plemića" i seoskog gazde"! - ironično mu odbrusi Ljutovid. Nakon poduže pauze i uzajamnih pogleda, Mirča Galant se usudi da upita: - Imamo li mi, sadašnji bojari, ikakvu reč u tim vašim novim reformama? - Nemate! - odgovori mu Ljutovid. - Kao što vam je već objasnio gospodin Reks, neki od vas se neće ovamo više vratiti. Govorim o neljudima koji su zlostavljali svoje stanovništvo! Bojari su ga slušali zabezeknuti. Da li je moguće da je taj čovek zaista sin kneza Bogumila, pitali su se. - Onda ja nemam čega da se bojim - zaključi Cezar za sebe. - Kad su godine bile gladne, gladovao sam sa svojim narodom. Kada je falilo Turcima za danak, dodavao sam iz svoje kase. A ako Vaše visočanstvo naredi, odreći ću se i onih pišljivih hiljadu i po hektara zemlje! Maksimilijan uputi Ljutovidu zadovoljan smešak. Stvari su kretale polako u željenom pravcu. - Šta će se desiti sa onim gazdama koji, po vašem mišljenju nisu dostojni plemstva - upita Dimitri Švabu iz vrlo ličnih razloga. - Ostaće i dalje seoske gazde. A ukoliko su nešto skrivili biće uhapšeni, i poslati na robiju! - odgovori mu Maksimilijan. - Na osnovu kakvih dokaza? - Na osnovu stotinak žalbi koje je stanovništvo slalo godinama dvoru, a koje je gospodin Pagoda mudro sačuvao za buduće generacije. Ljutovid iznenađeno pogleda u pravcu svog dvorskog sebetara. Ovo mu nije bilo poznato. - I na osnovu iskaza preživelih svedoka i oštećenih i zlostavljanih građana - dodade Maksimilijan. - Ali zahvaljujući razumevanju i čestosti našeg novog vladara, okrivljeni će takođe moći i da otkupe svoje godine u tamnici. Ljutovid je zainteresovan slušao lukavog mladića, nastojeći da sluti šta se iza njegovih reči u stvari krije. - Na primer, - objasni Maksimilijan, - ukoliko je okrivljeni obesčastio nečiju ženu ili upropastio devojaštvo nečije kćerke, biće mu dozvoljeno da im tu sramotu isplati određenom svotom u zlatu. Kao što znate, u našoj kulturi, čiji smo dobar deo nasledili od Turaka, devojkama koje nisu device vrlo je teško da se udaju. Pojedinci su ga slušali sa strahom u grešnim dušama i vesto prikrivenim nezadovoljstvom. U sebi su prebirali po starim gresima i računali koliko bi to moglo da ih košta. - Kad smo kod devica, - promeni Mateja Cezar neprijatnu temu, - mogu li se znati privatne namere Vašeg visočanstva? Budući monarh vaših godina treba da je već oženjen i da ga Bog što pre blagoslovi naslednikom. Ima li Vaše visočanstvo nekoga u vidu? Ljutovida pitanje neprijatno iznenadi. On poče da se meškolji u fotelji. Kada je sinoć diskutovao sa Maksimilijanom o današnjoj sednici, o njegovoj ženidbi nije bilo ni reči. - Njegovo visočanstvo upravo razmatra tu mogućnost – požuri ovaj da ga spase. - Hoće li buduća kraljica biti strana princeza, ili devojka iz našeg naroda kakav je običaj u nekim slovenskim kraljevinama - upita Dimitri Švabu iz suprotnog reda. - Ovo je vrlo interesantno pitanje - pohvali ga mladić. - Njegovo visočanstvo razmišlja i o takvoj mogućnosti. U našem narodu ima vrlo lepih mladih žena. Shvativši da im on neće reći ništa konkretno, bojari prestadoše da se interesuju za kneževe ženidbene planove. Umesto toga, Maksimilijan im je još dugo odgovarao na desetine drugih, mnogo važnijih pitanja o njihovoj budućnosti... - Na kraju moram da vas zamolim, - upozori ih on smrtno ozbiljan, - da ovo o čemu smo danas ovde raspravljali nikom ne govorite, uključujući članove svojih porodica. Turske vlasti ne smeju ni za trenutak posumnjati u naše buduće namere. Oni su još uvek jedina prava vlast u zemlji i mogli bi nam se gadno osvetiti. Oni koji slučajno otkriju detalje ove sednice, biće žestoko kažnjeni. Govorim o smrtnoj kazni!

Ljutovid ustade, što je bio jasan znak da je sednica završena. On siđe dole i sa svima se lično rukova. Kada svi napustiše dvoranu i Pagoda iza njih zatvori vrata, knez se spusti u stolicu pored Maksimilijana. - Preživeo sam! - stavi on ruku na grudi i odahnu. – Jedino sam se upaničio kad spomenuše moju ženidbu. - Izvinite. Osećam se zaista krivim što vas nisam sinoć na to podsetio - pravdao se Maksimilijan. - Ali oni su u pravu, znate. Prioritet svake kraljevske kuće je da obezbedi sebi naslednike. - Šta vi, Maks, lično mislite? - upita Ljutovid. - Mislim da ćete morati uskoro ozbiljno razmotriti tu mogućnost. U takvim slučajevima je najbolje prirediti jedan gala prijem i pozvati na njega našu elitu. Među prisutnim devojkama možete odabrati devicu kojm ćete se oženiti. - A zašto moja buduća žena mora da bude "devica"? - želeo je knez da zna. - Tradicija iziskuje od vas izvesna žrtvovanja - objasni Maksimilijan. - Mnogi vladari su bili zaljubljeni u zrele žene, na primer, ali su se iz političkih razloga morali oženiti devicom da im rodi naslednika. - Mada, - zamisli se tobože mladić, - ima u tome običaju i mnogo praktičnih prednosti. - Kao na primer? - Govorim o muškarcima bez većeg ljubavnog iskustva. Iz sličnog razloga ni crkva ne dozvoljava predbračne ljubavne kontakte. Na taj način budući supružnici su ravnopravni po neiskustvu i primorani da sami otkrivaju čari ljubavne igre. Ne zaboravimo da je muškarac po prirodi iskonski "lovac" i kao takav sklon avanturizmu punom raznih opasnosti. Zato njega brže uzbudi seksualno iskusnija žena, naročito "tuđa", od stidljive devojke. - A na osnovu čega ste vi zaključili da sam ja "iskusan" ljubavnik? - Zar ste zaboravili pred kojom zgradom smo se upoznali u Pešti? - podseti ga Maksimilijan. Ljutovid ga je ćurke posmatrao, čudno se smešeći. - Vraški ste vešti u navođenju dragih na tanak led - tobože ga prekori. - A onda se iznenada izmaknete, a onog mučenika ostavite da potone! - Možete li biti malo jasniji? - zamoli Maksimilijan. - U pravu ste da nisam tamo bio da se pričestim. Ali nisam ni tražio žensko društvo. Maksimilijan se ne pomeri iz svog položaja. - Nisam tražio ni muško! - brzo se ispravi Ljutovid. – Došao sam te nesrećne večeri da se nađem sa jednom "devicom", kako ih vi zovete. Po godinama je bila slična mladoj Jani. A kada ste mi one večeri podvukli da uzimate Janu u službu iz "suprotnog razloga" iz kojeg je ja odbijam, shvatio sam da ste vi verovatno naslutili moj problem. Mada mi nikako nije jasno kako. Možda je sada trenutak da mi objasnite šta ste tim rečima želeli da kažete? Maksimilijan nije znao s koje strane da mu priđe. - Iz vašeg pogleda sam zaključio da ste se "uplašili" prisustva mlade Jane. Pitao sam se zašto. Tako sam došao do logičnog zaključka da ste iz nepoznatih razloga skloni, ili čak opsednuti, mladim nevinim devojkama. Čim ste je ugledali, setili ste se mog ranijeg upozorenja da ste sada vladar i da se zbog toga morate čuvati nepoželjnih situacija. - Donosite vraški pravilne zaključke - pohvali ga Ljutovid. - Na nesreću, još uvek vam dovoljno ne verujem. Istovremeno me i zbunjuje i plaši ovo naše prekratko, a tako blisko prijateljstvo. Zbog čega vam se izvinjavam! - nakloni mu se on. GLAVA 10. Maksimilijan je rešio da upregne konja i da zajedno sa Janom ode do Babinog zuba, kako bi pokušao da sazna nešto više o sudbini svoje sestre. - Vaš konj je spreman, gospodine! - privede im jedan od gardista prekrasnog crnog vranca. - Konj se zove Zekan i reaguje na vojne naredbe. Maksimilijan preuze uzde i pomilova konja po vratu. - Ukoliko me Njegovo visočanstvo bude tražilo, recite mu da sam otišao u šetnju i da ću se vratiti do večeri. Utom stiže i Jana sa povećim zavežljajem koji Maksimilijan stavi u jednu od dve putne torbe. On uzjaha prvi, a Jorga pomože devojci da se popne iza njega. Devojka čvrsto obuhvati mladića oko struka. Dan je bio sunčan, ali prohladan. Jahali su laganim hodom po snežnom prekrivaču ne dubljem od desetak centimetara i uživali u prekrasnim brdovitim predelima. Usput su o svemu pričali. Janu je najviše zanimao život i običaji u Americi. Devojka je bila žedna znanja, a ono se nalazilo još uvek sakriveno iza komplikovanih slova u knjigama. U tom živom razgovoru, šalama i zvonkom devojčinom smehu, stigoše do litice sa koje se jasno videla iskrivljena stena... - Babin zub! - pokaza Maksimilijan rukom na kamenu gromadu. - Cilj našeg današnjeg izleta! - Jahali smo sve dovde da vidimo tu ružnu stenu?! - iznenadi se devojka. Maksimilijan sjaha prvi i pruži prema njoj obe ruke. Jani je više nego prijalo kada ju je obuhvatio oko tankog struka i pomogao joj da skoči na zemlju. Na sebi je imala uobiočajenu dugu haljinu, kratke zimske čizmice i kaput od debelog sukna. Bazil Vlah je veoma vodio računa o svojoj kćeri jedinici. Devojka sačeka da mladić veže konja za obližnje drvo.

- I šta sad - upita ona osvrćući se. - Tu ćemo sesti na neko trulo deblo i ručati s pogledom na "babin zub"?! Mladić je prijateljski obgrli oko ramena i povede na samu ivicu strme litice. - Ne budite sarkastični - prekori je Maksimilijan. - Šta mu sad to znači? - Sarkazam je sinonim za podsmešljive primedbe. - A šta mu znači sinonim? - Potiče od grčke reci "sinonimi", a odnosi se na reči ili stvari koje su drukčije po obliku ili formi, ali imaju isto značenje. - Hajde sad malo da govonmo karpatski - našali se Jana. - Zašto smo došli ovamo? - ponovi on pitanje, pa duboko uzdahnuvšui. - Došli smo da odgonetnemo jednu tajnu staru 16 godina. - Nešto se na ovom mestu desilo pre 16 godina? - proveri Jana. - Zamalo se nije desio veliki zločin. Jedan od krvnika pokojnog kneza doveo je ovamo mladu devojku staru 13 godina s naredbom da je ubije. Ovaj međutim nije imao srca i pustio ju je da pobegne. Zapretio je da će morati da je ubije ukoliko je ikad ponovo pronađe. Poveo sam vas ovamo da vas pitam, šta biste vi učinili na njenom mestu? Jana priđe bliže ivici provalije i zagleda se u šumu ispod sebe. Kratko je o nečemu razmišljala, onda izloži svoju teoriju: - Da sam ja bila na mestu te devojke, potražila bih sklonište u nekom od naših manastira. Rekla bih da su mi roditelji pomrli i nemam od čega da živim. Rekla bi im neko drugo ime i ostala tamo dok dovoljno ne odrastem. Onda bih jednog dana nestala bez traga. Maksimilijan je pažljivo sasluša. - Vrlo ste bistri - pohvali je. - A da li se neki od tih manastira nalazi u blizini? - Nemam pojma - priznade Jana. Stajali su tako na litici neko vreme, kada ih upozori kratko rzanje konja. Mladić se brzo okrete, ali prekasno. On se suoči sa dvojicom maskiranih bandita. Svaki je držao po jedan pištolj u ruci. Jana se uplašeno pribi iza mladića. - Ne brini, curice - poruči joj jedan od njih, - interesuje nas samo kesa ovog gospodina. Maksimilijan brzo razmisli. Po maskama se moglo zaključiti da nisu šumski razbojnici, a po odeći se videlo da su najverovatnije seljaci. Pravi banditi bi ga najpre s leđa ubili, pa tek onda opljačkali. On se sav ohladi od pomisli šta bi učinili Jani. Ova nesmotrenost mu nije trebala. - Ne ostavljate nam puno izbora - zaključi on. - Bojim se da ste u pravu gospodine! - potvrdi bandit. Maksimilijan lagano odgrnu kaput ispod kojeg se ukaza kesa s novcem. On je otkači i baci prema onom drugom banditu koji je samo ćutao. Kako je kesa poletela u stranu, onaj izgubi ravnotežu u pokušaju da je uhvati i pade u sneg. Istog momenta Maksimilijan munjevito izvuče svoj kolt iz kojeg opali u onog drugog. Bandit se uhvati se za ranjenu ruku iz koje mu ispade pištolj. Maksimilijan uperi revolver u onog na zemlji koji odmah odbaci u stranu svoje oružje. - Pokupite im oružje - naredi on Jani koja je drhtala iza njega. Devojka se bojažljivo približi napadačima i pokupi iz snega pištolje i kesu s novcem. - Na noge! - naredi Maksimilijan onom na zemlji. - Gospodine, imajte milosti - stenjao je njegov drag stiskajući ranjenu šaku. - Mi nismo pravi razbojnici. - Skidajte te maske da vam vidim lice. Dvojica poslušaše bez reči. - Kako se zovete? - Gospodine, molim vas! - kukao je onaj dragi. - Ako nas prijavite, prebiće nas i poslati na robiju! Porodice će nam pomreti od gladi! - Zašto niste o tome razmišljali pre nego što ste se na ovo odlučili? - Nevolja nas je naterala. Kod kuće nas čekaju žene i troje gladne dece. Ima već pola godine od kako smo obojica izgubili posao. - A za ove skupocene pištolje ste imali dovoljno para? - jetko im prebaci mladić držeći pištolje u levoj ruci. - Gospodine, to nisu pravi pištolji - upozori ga ranjenik slabim glasom. - Sami smo ih napravili! Iznenađen ovom tvrdnjom, Maksimilijan se pažljivije zagleda u njihova oružja. On ih čak prinese bliže očima. Covek je govorio istinu, pištolji su bili drveni ali izvanredno izrezbareni i ukrašeni bojama. - Vi ste... zanatlije? - pogleda ih on radoznalo. - Ja sam kolar, a moj brat je vrlo vest u rezbarenju i slikanju. Maksimilijan vrati svoj revolver natrag u futrolu ispod kaputa i priđe im bliže. - Kako se zovete? - ponovi Maksimilijan pitanje. - Ja sam Ivan Turak, a moj brat se zove Gavran.

Mladić ih je studirao. Primetno su drhtali, nešto zbog slabe odeće, a više od neizvesne sudbine. Nisu mogli biti stariji od tridesetak godina. - Zar nemate baš nikakvu imovinu? - interesovao se Maksimilijan. - Imamo zajedničku kuću i nešto pašnjaka. Desetak ovaca što mo imali oduzeli su nam bojarevi ljudi na ime poreza koji nismo imali s čim da platimo. Maksimilijan vrati imitacije pištolja Jani i pregleda ranjeniku ruku. Metak mu je prošao između palca i kažiprsta. On izvadi svoju maramicu i previ mu ranu. Jana mu dade šal da mu vežu raku oko vrata. - Odakle ste? - Odozdo - klimnu Gavran glavom u pravcu provalije. - Iz sela Babin zub. - Postoji li neki manastir u blizini vašeg sela - odmah upita mladić. - Ne postoji. Imamo malu crkvu ali ne i sveštenika. Umro je pre tri godine. - Vodite nas vašoj kući - naredi im Maksimilijan i ode da odveže konja kojeg povede držeći ga za uzdu. Pištolje je spustio u putnu torbu u kojoj se nalazila i kesa sa njihovom hranom. On im dade glavom znak da krenu ispred njih. Silazili su dobar sat i po dok se ne ukazaše prve kuće. Bile su to uglavnom stare brvnare ili kolibe napravljene od zemlje izmešane slamom. Neke su imale drvene, a neke slanine krovove. Iza tih koliba se naziralo nekoliko skromnih bašti. Selo je bilo razbacano po brdovitim obroncima na čijem vrhu se belela mala crkva. Kuća braće Turak bila je brvnara i nalazila se na samoj priferiji sela. Maksimilijan veza konja za jednu od taraba, a Gavran im otvori malu kapiju ispred koje se zaustavi i okrete. - Gospodine, molim vas ne pominjite pred našim ženama one pištolje. One nemaju pojma na kakvu smo se glupost danas odlučili. Rekli smo im da idemo da ulovimo neku divljač za hranu. On se pomeri i propusti ostale u pravcu otvorenih vrata na kojima se pojaviše dve blede, mršave žene. Ona mlađa držala je u naručju curicu od tri godine. - Bože moj, Ivane! - zakuka ona starija i pođe im u susret. - Sta ti se desilo? - Ništa strašno - požuri Maksimilijan da joj objasni. - Vaš suprug se povredio u šumi pa sam mu previo ranu. - Molim vas, uđite - ponudi ih Ivan, ali mladić više nije obraćao na njega pažnju. Pogled mu je bio prikovan za nešto u samom uglu dvorišta. Tamo je na zemlji ležao mali drveni top prekriven tankim slojem snega. Primetivši u šta ovaj gleda, Ivan mu objasni: - Napravili smo to mojim sinovima da se igraju. Stalno ga peskom i drvenim đuladima i pucaju na Turke. Maksimilijan ih ostavi pred kućom i pođe prema topu. On čučnu pored velike igračke i rukom skloni sneg kako bi bolje video detalje. Top je bio izvanredna kopija pravog, ali pet puta umanjen. Njemu odmah počeše po glavi da se motaju najsmelije misli. - Sviđa vam se? - upita Ivan iza njegovih leđa. - Čime ste ga ovako ofarbali da liči na pravo gvožđe? – pogleda on u Ivana. - Kao što rekoh, moj brat je vrlo vešt s bojama. Maksimilijan je još dugo čučao pored igračke, pipajući svaki detalj. Mali točkovi bili su izrađeni sa preciznošću pravih. Imali su debele prečke, tako da se neupućenom posmatraču činilo da je mali top zaista pravi i da teži bar stotinu kilograma. Iluzija je bila apsolutna. - Fantastično! - pohvali Maksimilijan top i uspravi se. On se zagleda u plave oči svog zabrinutog domaćina. - Danas ste imali veliku sreću što ste naišli baš na mene. Neko drugi vas je mogao pobiti tamo na planini ili vas predati u tvrđavu Borio. Vama su poznate domaće kazne za drumsko razbojništvo, zar ne? - Gospodine, - ječao je Ivan, - ne znam ko ste, ali vas preklinjem da nam oprostite i date nam drugu šansu. Na ovo nas je naterala velika nevolja. Više nismo mogli da gledamo našu gladnu decu i žene. - Zovem se Maksimilijan Reks - predstavi se mladić. - Ja sam novi državni sekretar pri dvoru i lični savetnik novog kneza Ljutovida. Ivan Turak zažali što se tog jutra probudio. - Koliko ste ljudi pre nas opljačkali? - Nikog, gospodine, tako mi Boga! - podiže Ivan zdravu ruku. - Glad i briga za porodicu naterali su nas danas na ovu krajnost. - U tom slučaju mislim da postoji mogućnost da otkupite svoju grešku. - Učinićemo sve što kažete! - obeća Ivan s nadom u duši. Maksimilijan još jednom pogleda u mali top. - Koliko mislite da bi vam trebalo vremena da sa vašim bratom i specijalnom ekipom proizvedete petnaest ovakvih topova, ali u prirodnoj veličini i tačno prema nacrtima? Ivan je kao oduzet gledao u mladića. Bilo mu je potrebno izvesno vreme da dođe sebi. - Ukoliko nam obezbedite radnju i mašine, mogli bismo ih završimo za jedan mesec. - Koliko ljudi vam treba?

- Što manje, to bolje. Zbog čuvanja tajne. - Vi znate o čemu se radi? - iznenadi se Maksimilijan. - Ne znam, ali naslućujem. - Imate li na umu neke od dobrih majstora? - Znam nekoliko sposobnih šegrta i jednog starog kolara specijalistu za točkove. Ja i brat bismo sami radili cevi i lafete, taj kolar bi napravio samo točkove, đulad bismo naručili kod drugog kolara koji ima specijalnu mašinu i onda bismo sve to tajno sastavili u našoj novoj radnji i ofarbali u crno. - Kako biste objasnili drugima vaše narudžbine? Naročito tu đulad. - Pa đulad su u stvari ista kao i drvene kugle za kuglanje, zar ne? A za točkove ću reći da su mi potrebni za specijalna teretna kola. Maksimilijanu se odmah dopao i momak i način na koji je razmišljao. - U redu. Ovo o čemu smo sada pričali, mora ostati vrhunska tajna! - upozori ga. - Sem vas i vašeg brata niko ne sme o tome da zna. Sutra u deset ujutro, želim da vas vidim u mojoj kancelariji u Belom dvoru. Tamo će vam naš lekar pregledati i propisno ušiti ranu. Ivanu se odsekoše noge. On se jedva pomeri i pođe za mladićem prema kući ispred koje su ih svi čekali. Maksimilijan uđe prvi, ostali za njim. Unutra je bilo vrlo mračno ali ne hladno. Brvnara je imala svega tri mala odeljenja. Srednje u kojem je gorelo ognjište i po jednu sobu sa strane. Na zemljanom podu se igralo s nekakvim kockama dvoje dečaka od po sedam i osam godina, a ona mlađa žena je još uvek držala u naručju curicu. - Sedite, molim vas! - ponudi ih Ivan. - Bože moj! - kršila je njegova žena ruke. - Nemamo čim ni da vas ponudimo. Jeste li bar za jedan domaći čaj? - Čaj će nam veoma prijati - složi se Maksimilijan i sede za lepo izrađen drveni sto. Jana se spusti do njega. - A nama dozvolite da vas počastimo malom zakuskom - pogleda Maksimilijan u Janu koja odmah ustade i ode do konja po kesu sa svežim hlebom, kobasicama i flašom crnog vina. Ugledavši sadržinu njihovog zavežljaja, ženama se raširiše ženice. - Zašto nam ovo svima ne isečete u jedan tanjir? - reče Maksimilijan. Dok su žene pripremale hranu, on se obrati Ivanu: - Rekoste da vam je sveštenik umro. Pa ko onda vodi računa o crkvi? - O starom popi je brinula jedna udovica iz sela. Ona i dalje tamo živi i svake nedelje otvori crkvu onima koji žele da se pomole ili upale svece. Još uvek čekamo da nam turske vlasti odobre novog popa, a njima se ne žuri. - Interesantno - gledao ga je mladić odsutno, o nečemu je razmišljao. Ivana je kopkalo zašto se ovaj interesuje za njihovog pokojnog popa, ali se ne usudi da ga uznemiri pitanjem. Posedeše kod braće Turak gotovo pun sat, a onda se ogrejani i okrepljeni oprostiše od svojih siromašnih domaćina. Kod samih vrata, Maksimilijan se nečeg seti i okrete Ivanu. - U vezi onih kola o kojima smo pričali, - kao podseti ga, - primite ovaj avans. On izvadi kesu s novcem i stavi je na sto. - Unutra se nalazi nekoliko stotina turskih dinara. Ostatak ću vam isplatiti sutra na dvoru. Mladić propusti Janu prvu pa izađe za njom. Oni unutra ostadoše da stoje i da pilje u kesu. Gavran se prvi usudi da je odveže i isprazni sadržinu na sto. Među kovanim novcem, nalazilo se i nekoliko sitnih zlatnika. Njegova poslednja plata iznosila je deset dinara. On se zapanjen zagleda u svog brata. - O kakvim to kolima i dvoru priča onaj gospodin? Ivan se spusti na klupu do njega. - Naručio je novu dvorsku kočiju - slaga on brzo dok je drhtavom rukom prebirao po novcu. - Gospodin je prvi do kneza. Njegov lični državni sekretar. - Gospode blagi! - prekrsti se Ivanova žena. - Šta nam se to danas desilo?! Njen muž joj uputi pogled prepun neizvesnog straha. Sofija je baš palila sveće ispred oltara kad se otvoriše crkvena vrata. Unutra uđoše neki nepoznati mladić i mlada devojka. Kratko su razgledali malu kapelu prepunu ikona po zidovima, onde elegantni posetilac priđe oltaru i predstavi se: - Ja sam sa kneževog dvora. Zeleo bih da vam postavim par pitanja u vezi s pokojnim sveštenikom. Ona se nakloni u znak pristanka. Sa svake strane nalazilo se po pet redova drvenih klupa. Maksimilijan se spusti na jednu od klupa. On se zagleda u sredovečnu ženu koja držala ispred sebe sklopljene šake. Jana je šetala pored zidova i gledala stare freske. - Šta vas interesuje, gospodine? - odluči žena da prva prekine tišinu. - Počnimo od vaše službe kod pokojnog sveštenika – predloži Maksimilijan. - Da li se sećate datuma? - Uzeo me je u službu čim je došao u selo. Ima tome preko dvadeset godina. Ne sećam se tačnog datuma. - Znači, već ste bili ovde 1850. - izračuna Maksimilijan. – On da se verovatno sećate da li se te godine desilo u parohiji nešto ne obično.

Sofija ga je gledala ćuteći. Nije znala o čemu on govori. - Možete li biti malo konkretniji, gospodine? - Ne mislim na događaje poput raznih krštenja, sahrana ili venčanja - dopuni se on. - Interesuje me da li vas je te godine posetila jedna mlada devojka, ne starija od 13 godina, i zatražila posao ili pomoć. Jana, koja je do tada razgledala ikone, odjednom se zainteresovano okrete i načulji uši. - Da, sećam se te mlade devojke - iznenadi ih Sofija. - Sišla je ovamo sa planine jednog jutra i ušla u crkvu. Bila je veoma potresena. Plakala je i dugo o nečemu razgovarala sa ocem Timotijem. Maksimilijan je piljio u nju kao omamljen. Ovom se nije nadao. A ukočila se i Jana pored zida. - Nastavite, molim vas - hrabrio ju je mladić tihim glasom. - Bila je to nežna, bogato odevena devojka duge svetlosmeđe kose. Ostala je kod nas dve ili tri nedelje i pomagala mi u poslovima i održavanju crkve. Pokojni otac Timotije je često s njom pričao, a onda ju je nekud odveo i vratio se bez nje. - U neki manastir? - pomagao joj je Maksimilijan da se seti. - Mislim da ju je ostavio da služi kod jednog prijatelja u Ornu. - Bojim se i da vas pitam da li se sećate imena tog njegovog prijatelja. - Otac Timotije je retko pričao o svojim privatnim stvarima. Ne bih vam mogla više reći. To je zaista sve što znam. - Mogu li da pogledam privatne papire i stvari pokojnog oca Timotija? - Otac Timotije je dugo bolovao i još za života spalio i uništio sve svoje papire i slike, a skromnu privatnu svojinu razdelio sirotinji.Govorio je da čovek rađanjem dolazi na ovaj svet bez ičega i bez ičega se mora vratiti Bogu. Samo dobra ili rđava dela odnosimo odavde sa sobom. Ovo je bila loša novost za istragu. - A mogu li znati zašto vam je sada stalo do te mlade devojke, nakon punih 16 godina - upita žena. - To je bila ćerka jednog uglednog građanina, inače bliskog prijatelja novog kneza Ljutovida - izmišljao je Maksimilijan. - Iznenada je otišla od kuće i nikad se o njoj više nije čulo. Knez me sada zamolio da pokušam da odgonetnem tajnu njenog nestanka. Maksimilijan je kratko o nečemu razmišljao, onda se naže bliže ženi i upita gotovo šapatom: - Da li se možda sećate njenog imena? Shvatajući da on ne želi da Jana čuje o čemu razgovaraju, ona se takođe malo naže i odgovori mu šapatom na uvo. Maksimilijan je zamagljena pogleda blenuo u nju nekoliko trenutaka, onda izvadi iz džepa nekoliko novčanica koje joj tutnu u šaku. Dok ga je žena glasno blagoslovila, on se uputi dugim koracima prema izlazu, a Jana potrča za njim. Vraćali su se jašući jednim drugim, mnogo ravnijim putem. Jana je bila naučena da ne postavlja prva pitanja, pa je strpljivo čekala da on otpočne razgovor. A Maksimilijanu nije bilo do razgovora. U sebi je sređivao nakupljene podatke i pokušavao da ih poreda po nekoj logici. Danas je saznao nekoliko vrlo važnih detalja iz prošlosti svoje nesrećne sestre. Da je bila u tom selu, da se verovatno poverila pokojnom svešteniku, da se ovaj smilovao na nju i preporučio je nekom u gradu na dalju brigu i na kraju, najvažnije od svega, ime pod kojim se lažno predstavljala. Kada su se vratili na dvor, već je pala noć. GLAVA 11. Maksimilijana probudi blagi dodir Janine ruke. - Gospodine, dole u predvorju vas čeka onaj seljak Ivan iz Babinog zuba! - Koliko je sati? - trljao je mladić oči. - Tačno je deset. On kaže da ste mu rekli da dođe u deset sati. Maksimilijan sede u krevet i mamuran se zagleda u devojku. - Sinoć sam do kasno ostao da radim baš na tom projektu. Siđite dole i potražite doktora Predu. Zamolite ga u moje ime da pregleda Ivanovu šaku i ako treba da mu je zašije. Ivanu recite da ću biti dole kroz pola sata. Jana klimnu glavom i napusti sobu. Maksimilijan se pojavi na vratima kneževe kancelarije u deset i četrdeset. Pod miškom je nosio rolnu presavijenih papira i nešto uvijeno u stare novine. Dok je sve to redao po malom stolu, Ljutovid ga je sa pažnjom posmatrao. - Pagoda mi kaže da je na dvor stigao neki seljak koji treba da vas vidi. - Taj seljak je trenutno treća najvažnija ličnost u kneževini, odmah iza vas i mene! - reče mladić zagonetno i spusti se u fotelju, Već naviknut na ovakvo ponašanje svog mladog savetnika, Ljutovid pređe na drugu temu: - Gde ste se juče onako kasno zadržali? Jorga mi reče da ste vodili i vašu sluškinju Janu. - Poveo sam je da mi pravi društvo. Bilo mi je žao sirote devojke, stalno čami gore u mom stanu i prelistava knjige koje ne ume da čita. Odjahali smo čak do jednog brdskog sela zvanog Babin zub. - Može li se znati razlog vaše iznenadne ekskurzije? - kopkalo je kneza. Pošao sam da tražim jednu izgubljenu mladu devojku.

Ljutovid koji je do tada sedeo ležerno zavaljen u fotelji za svojim radnim stolom, lagano se uspravi u sedištu. - Maks, o čemu to govorite? Osećajući po mladićevom ozbiljnom pogledu da ovaj ima nešto važno da mu kaže, Ljutovid se sav ukoči od napetosti. - Kada vam je dvorski sekretar ovde rekao da Studengrad više nikom ne pripada - otpoče Maksimilijan konspirativim tonom nije vam rekao celu istinu. Ne zato što želi od vas nešto da sakrije, već zato što nema pojma da je kći pokojnog kneza Latimira preživela. Ljutovid je ukočen piljio u svog mladog sagovornika. - Šta ste rekli?! - jedva izusti on. - I otkud vi to znate, a sekretar dvora o tome nema pojma? - Nedavno sam naišao na čoveka kojem je ubistvo bilo povereno. Rekao mi je da mu je vaš otac platio da odvede mladu kneginju, tada staru oko 13 godina, duboko u šumu i tamo je ubije i pokopa. Ali ovaj nije mogao da učini takav zločin i pustio je devojku da pobegne. Dugo je čuvao tu tajnu, ali smatra da je sada došlo vreme da je sa ne kim podeli. Ljutovid je sve teže disao od silnog uzbuđenja. - Ko je taj čovek, Maks? - Zamolio me je da mu zaštitim identitet dok ne pronađem kneginju. - Koliko je sada stara kneginja? - Oko 29 godina. Ukoliko je uopšte živa! - dodade Maksimilijan značajno. - A ukoliko je živa, - interesovalo je Ljutovida, - hoćete li uspeti da je pronađete? - Upravo sam pokušao, ali nemam još od čega da počnem. U pitanju je vreme od 16 godina. Ljutovid ga je dugo gledao u oči, onda ga zamoli: - Pronađite tu nesrećnicu Maks i dovedite mi je ovamo. Želim lično da joj se izvinim u ime mog oca i da joj vratim njen dvor i imanja. Maksimilijana veoma iznenadi ova izjava. - Ne zaboravite da je ona i legalna naslednica kneževske titule! - upozori ga. - Što se tiče njenih naslednih prava, apsolutno sam uveren da će ih se ona pismeno odreći u zamenu za svoje posede i potpunu slobodu. - Zaista to želite? - proveri mladić. - Samo na taj način ću moći mirno da spavam, Maksimilijan ga sasluša čudno se smešeći. Bio je prijatno iznenađen. Njegova odluka da pomogne budućem vladaru počela se višestruko isplaćivati. - Vrlo plemenito od vas - pohvali ga. - Ako ovako nastavite, narod će uskoro početi da vas obožava. - Imam dobrog učitelja! - uzvrati mu ovaj komplimentom. A sad mi recite šta vas je odvelo u to zabačeno selo? - nije knezu bilo jasno. - Tražio sam tamo nit debelog klupka koje počinjem polako da odmotavam. - odgovori mladić neodređeno. - Ne mogu vam za sada ništa više reći. Važno je, međutim, da sam tamo umesto kneginje Izabele pronašao jednog seljaka kolara i njegovog brata. Dvojica mnogo talentovanih mladih ljudi. Uskoro ću vas lično upoznati i sa jednim od njih i sa mojim smelim ratnim planom. - Spremate se s nekim u rat?! - sve manje ga je razumeo Ljutovid. - Sa Turcima. Knez skoči iz fotelje i zaobiđe svoj veliki radni sto. - Maks, molim vas ne plašite me! - spusti se on u fotelju nasuprot mladiću. - Sa čime mislite da smo sposobni da se suprotstavimo turskim garnizonima od 3.000 do zuba naoružanih vojnika?! Sa onih vaših pet američkih revolvera?! - završi on ciničnom primedbom. - Nećete verovati, ali tih pet revolvera će odigrati veliku ulogu u mom planu. Međutim, glavnu ulogu odigraće petnaest topova najnovije američke proizvodnje. Okružićemo ih jedne mrkle noći i prisiliti na predaju tvrđave. Po prvi put Ljutovid posumnja u zdrav razum svog mladog prijatelja. - Maks, - obrati mu se on blagim tonom prijatelja, - molim vas da pazite šta govorite. Otkud nama petnaest topova, pa još američkih? Zar vi ne znate da je naša blagajna gotovo prazna? Zar ste zaboravili da ste nam vi pozajmili 33.000 dukata da isplatimo ovogodišnji danak. Čak i da vi kupite te topove, kako bismo ih dopremili ovamo? Mi nismo suverena zemlja Maks, a Turci danonoćno paze na sve prelaze i rečne obale. Jorga mi reče da na mestu ubijaju krijumčare oružjem! Maksimilijan ga je mirno, bez reci saslušao. Utom se začu nečije tiho kucanje i on ustade da otvori vrata. Tamo je stajao Pagoda. - Ovaj čovek što ga je previo doktor Preda kaže da želite da vidite. Maksimilijan pogleda u Ivana koji je stajao iza sekretara i pozva rukom da ude. On zatvori za njim vrata kancelarije. - Visočanstvo, - privede mladić Ivana do Ljutovida u fotelji - dozvolite da vam predstavim gospodina Ivana Turaka iz sela Babin zub.

Čuvši pred kim se nalazi, Ivan ponizno saže glavu. Ljutovid oseti potrebu da ustane i pruži mu ruku koju Ivan zgrabi svojom levom zdravom rukom i poljubi. - Molim vas, - beše knezu neprijatno, - ostavimo se starih običaja, ta svi smo samo ljudi. Sedite - ponudi ga on rukom na treću praznu fotelju. Ivan poslušno sede. - Šta kaže dvorski lekar za vašu ruku? - interesovao se Maksimilijan. - Kaže da će mi sve zarasti kroz nedelju dana. - Šta vam se desilo? - upita Ljutovid. - Gospodin se povredio u planini - preduhitri Maksimilijan Ivana. - Ja sam mu tamo pružio prvu pomoć i tako smo se upoznali. Knez potvrdi klimanjem glave da je razumeo. - Jeste li objasnili vašem bratu naš plan? - upita mladić Ivana. - Jesam, gospodine. Gavran je već na putu za Turin. Otišao je da poseti majstora kod kojeg smo oboje izučili kolarski zanat. Imao je prilično veliku kuću s radionicom, ali mislim da više ne radi. On jedini ima sve mašine koje nam trebaju. Ukoliko ih nije rasprodao. - O čemu se radi? - postade knez nestrpljiv. - O budućoj proizvodnji topova - objasni Maksimilijan. Nastupi kratka pauza. - Pravićete topove u radionici bivšeg kolara? - proveri on slabim glasom. - Pogodili ste. Maksimilijan najpre odmota ona dva drvena pištolja. Ugledavši ih, Ljutovid razrogači oči. On se ne usudi odmah da ih dodirne, onda prinese jedan bliže očima. Dugo ga je razgledao, pa pogleda u mladića. - Odakle vam ovo oružje? - To uopšte nije oružje, visočanstvo - ispravi ga ovaj. - To je vrlo uspela imitacija francuskog pištolja koji su braća Turak napravili prema slici iz jedne knjige. Ljutovid prinese pištolj još bliže očima. - Ali to je prosto neverovatno - divio se uspešnoj obmani. - Šteta što niste u mogućnosti da vidite mali top koji su braća napravila svojoj deci da se igraju. Ovoliko je visok, - pokaza on rukama, a čini se da je težak bar ove stotine kilograma! Ljutovid spusti pištolj na mali sto. - Šta u stvari nameravate Maks? - pogleda on u svog mladog prijatelja. Maksimilijan skloni pištolje na tepih pa razvi veliki crtež preko površine. - Noćas sam do kasno radio na ovom crtežu - objasni im. – To je verna kopija u razmerama novog američkog topa, kakvim se služio general Grant u odlučujućoj bici kod Getisburga. Vrlo veliko i ubitačno oružje. Moj plan je da naručim od braće Turak petnaest ovakvih topova, s jednim izuzetkom. Lafet topa će biti isti kao i kod američkog, ali cev i đulad neće biti od gvozda, nego od vesto ofarbanog drveta! Ljutovid je piljio u precizan crtež. Bio je zapanjen drskošću svog mladog savetnika. - Vi ste ovo izradili?! - nije verovao očima. Maksimilijan sačeka da on dođe sebi, pa nastavi: - Kasnije, kada postanemo suverena država, naprosto ćemo baciti drvene cevi i na njihovo mesto postaviti prave, livene od gvozda. Na taj način uštedećemo trećinu cene pravih topova. - Ali... - mucao je knez, - ko vam kaže da će Turci nasesti vašoj prevari? - Pred samu bitku kod Getisburga, - ispriča mu Maksimilijan istinit događaj iz građanskog rata, - general Grant je primio svega dvadeset novih topova. Do zastoja je došlo u livnici cevi. Međutim, lafeti s točkovima za ostalih trideset naručenih topova bili su na vreme završeni i isporučeni. Ne želeći da čeka još dve nedelje, general Serman je došao na smelu ideju da ih svejedno iskoristi, s tom razlikom što je cevi na onih trideset lafeta zamenio glinenim odlivcima na brzinu prepečenim i vesto ofarbanim. Špijuni juga nisu primetili zamenu, jer su svi lafeti bili originalni. U toku bitke, broj naših topova poplašio je neke oficire Juga, mada je na njih pucao samo svaki treći. Došlo je do masovnog povlačenja i Šerman je pobedio. Ljutovid i Ivan slušali su ga ukočeni u svojim sedištima. - Razumem, - muklo će Ljutovid. - Kada vas uskoro odvedem da vidite prvi top, sve će vam postati jasno. Naročito ako vam kažem da će se cela operacija opsade Podgrada desiti noću! Vrlo je važno da se taj najveći garnizon prvi predati. Ostali će se obeshrabriti i predati bez ozbiljnijeg otpora. Naravno, ako Vaše visočanstvo odobri ovaj moj smeli plan. - Imate moju punu podršku, - odobri knez pa pogleda u Ivana. - Pored vas, ko sve zna za ovaj plan?

- Samo moj brat. Gospodin me je već upozorio na strogu tajnost, mada ja želim da se Turci isteraju iz naše zemlje isto koliko i Vaše visočastvo! Ljutovid prijateljski poklopi svojom velikom šakom njegovu zdravu koju je Ivan držao na levom kolenu. - Prijatelju, - poruči mu ozbiljnim glasom, - ako nam ovaj trik zaista uspe, vaš trud će biti bogato nagrađen i ne samo u novcu! - Gospodin mi je već dao avans za početak. - Koliko će ovaj projekat koštati? - pogleda knez u Maksimilijana. - Vas ni jedan dinar. Biće to moj prvi poklon domovini. Još su posedeli oko pola sata, onda Maksimilijan predloži da samo on i Ivan nastave diskusiju u njegovom apartmanu. Ugledavši ih kako napuštaju kneževu kancelariju, Pagoda ih je pratio znatiželjnim pogledom. Nije mu bilo jasno, kog vraga je onaj skromno obučeni seljak radio kod kneza skoro pun sat. Ugledavši doktora Predu, on ustade od stola i priđe mu. - Recite doktore, šta se desilo sa rukom onog seljaka? - Metak mu je odvalio deo tkiva na desnoj ruci pa samje ušio i previo. Sekretar dvora ostade usred salona za primanje, duboko zamišljen. Posle ručka koji im je Jana servirala u apartmanu na spram, Maksimilijan posavetova Ivana da kupi sebi i bratu dva konja, jer se Turin nalazio prilično daleko. Ponovo su se složili da đulad i točkove treba naručiti posebno, a nosače i cevi u najstrožoj tajnosti. Ta poslednja radna smena neće smeti da napušta radionicu, sve do odlaska Turaka. Maksimilijan predloži Ivanu da mu otkupi od bivšeg gazde i kuću i radionicu s mašinama. Ivan je odmah pošao da u gradu potraži konje, a već oko četiri popodne odjahao je s njima za Turin u susret bratu. Maksimilijan odluči da ostatak dana posveti svojoj mladoj domaćici. Svako poslepodne, u pauzi između ručka i večernjih dvorskih poslova, mladić bi sedao za svoj radni sto i otvarao bukvar koji je slučajno našao u skromnoj dvorskoj biblioteci. U tim retkim slobodnim virna pokazivao je devojci nova slova i učio je kako se izgovara. ona bi sedala s njegove desne strane, unoseći se u slova i crteže. Vremenom se veoma oslobodila i stiskala se sve bliže uz njega. Počela je sve češće da se naleže na njegovu desnu ruku svojom levom dojkom Mladića je zabavljala devojčina nestašna igra, mada su ga istovremeno podilazili talasi žmaraca. - Toliko za danas - prekide on iznenada seansu. - A od sutra ćete sedeti s druge strane stola. - Zašto? - namusi se devojka. Jer će mi od te vaše težine odrveneti ruka - poveri joj se on tiho. Devojku obli blago rumenilo, ali ne promeni položaj. Ona samo spusti pogled na svoju levu dojku. Maksimilijan zaključi da je vreme da prekine ovu igru. On izvuče ruku ispod njene dojke i zaklopi bukvar. - Čim naučite da čitate, preći ćemo na druge važne časove - obeća on. - Da li ste ikad bili zaljubljeni? - upita iznenada Jana. - Jednom davno, još kao mlad kadet vojne akademije, zaljubio sam se u ćerku jednog oficira - setno se nasmeši mladić. - Šta je to ljubav? - insistirala je devojka. Maksimilijan se malo zamisli. - Ljubav je kad nam ceo dan nešto fali jer ne vidimo voljenu osobu. Ili se tresemo od straha za njom. Ili osetimo sunčane zrake na svom licu kada nam se nasmeši. Ili kad skočimo za njom u nabujalu reku da je spasemo, ali se tek u vodi setimo da ne znamo da plivamo. Ostavićemo taj predmet za kraj vašeg školovanja. Najpre naučite da čitate i pišete. - To je tako romantično - uzdahnu Jana, ne napuštajući temu. - Kad bi bar mene neko tako voleo. Ovdašnje devojke se rano udaju, uglavnom iz nužde i običaja. - Na kakve običaje mislite? - Ovde se roditeljima žuri da se što pre reše svoje ženske dece. Mnogi nemaju drugog izbora. Većina naših žena provedu ceo život teško radeći u kući i polju i rađajući decu. Moja mama je bila srećnija. Volela je mog tatu i on je nju obožavao. Ni on ni ja nismo dugo rnogli prežaliti njenu iznenadnu smrt. A za razliku od nekih drugih žena na dvoru, nije nikad imala ličnih problema. - O kakvim to problemima govorite? - skupljao je Maksimilijan informacije o dvorskom životu. - Pa, - objasni mu Jana, - čula sam od starije posluge da pokojni knez vrlo često napastvovao mlade i lepe sluškinje i prisili ih da s njim spavaju. Naročito one još neudate. One koje bi mu se suprotstavile, redovno su kažnjavane šibanjem. Priča se da je jednu mladu devojku pretukao skoro na smrt. Tata me je upozorio da se mnogo ne bunim ukoliko stari knez nešto pokuša, ali on me nije nikad nije pipnuo. Verovatno iz poštovanja prema tati koji mu je bio vrlo važan član posluge. Tata se u početku brinuo za mene kada ste me vi uzeli u službu, ali sam ga umirila i rekla mu da ste mi vrlo dobri i da se lepo prema meni ponašate. - Znači, - zaključi Maksimilijan, - naši ovdašnji običaji nisu mnogo drukčiji od onih u Americi. I tamo su do nedavno bele gazde kad god im je volja spavale sa mladim lepim robinjama, a ukoliko bi se njihova braća ili muževi pobunili, bili su na smrt bičevani.

Iz razgovora ih prenu nečije kucanje. Oboje se zagledaše u Ljutovida koji je stajao na otvorenim vratima radne sobe. - Oprostite ako smetam - izvini se on. - Kucao sam na glavna vrata, ali me verovatno niste čuli. Mladić i devojka ustadoše, a Jana mu se pokloni. - Radi se o hitnoj stvari, pa sam došao da vas vidim. - Svakako, visočanstvo - ponudi ga mladić rukom da sedne. Jana mu se u prolazu još jednom nakloni i izađe zatvorivši vrata za sobom. Na ovo ju je upozorio još njen otac, da uvek ostavi gospodara nasamo sa njegovim gostima i da čeka naređenja u susednoj sobi. Ljutovid baci pogled na bukvar na stolu i sede u obližnju stolicu. - Pagoda me obavestio da je na dvor stigao srpski kurir. Oni nas obaveštavaju da se početkom januara sprema velika vojna kampanja protiv Turaka u Srbiji. - Interesantno - spusti se Maksimilijan u stolicu nasuprot njemu. - Mislite li da je to od neke važnosti i za nas? - Od mnogo veće nego što možete i zamisliti! - Kurir kaže da ga šalje lično knez Mihailo koji se izvinjava što nije mogao prisustvovati sahrani mog oca. Turci su ga zadržali još na srpskoj strani Dunava. - To su vrlo važne informacije - zaključi Maksimilijan. – Za vreme prijema u vašoj kancelariji, Habib paši se izmaklo da Srbi imaju organizovanu vojsku od 50.000 naoružanih ljudi. Ako dođe do velikog ustanka, postoji mogućnost da Habib paša pošalje Turcima pojačanje. Time će da oslabi vojnu kontrolu nad Karpatijom! - glasno se nadao - na to sam pomislio kada sam odlučio da naručim one lafete za topove. Moramo biti spremni i iznad svega strpljivi. Iduća godina doneće velike promene u svetu i Evropi. Ljutovid je kratko razmišljao, pa otpoče nesigurnim tonom krivice. – Dugujem vam i jedno izvinjenje. Pre no što sam pokucao na otvorena vrata vaše radne sobe, zastao sam pritajen par trenutaka. Čuo sam vaš glas i one mlade devojke i poželeo da čujem o čemu ste se raspričali. Maksimilijana iznenadi priznanje. - Još uvek mi nije jasna vaša odluka da uzmete u službu tako mladu devojku. - Bilo mi je žao one noći kada ste je odbili. A onda sam čuo i da je siroče bez majke, što me je posebno ganulo jer sam i ja odrastao bez roditelja. Vrlo je bistra devojka i željna znanja. Kad god mogu posvetim joj po nekoliko sati i podučavam je slovima i čitanju. - Samo slovima i čitanju?! - podiže Ljutovid značajno obrvu. - A meni se učinilo da ste joj objašnjavali i šta je to ljubav! - Pričali smo i o tome. Ona je sada u godinama kada te "stvari" počinju da je interesuju, a naslućujem i da joj postajem simpatičan - vragolasto se nasmeši mladić. - Sve manje vas razumem, Maks - priznade Ljutovid. - Šta vas sprečava da sa njom odete u krevet? - Moral! - odgovori Maksimilijan kratko. - Osećao bih se bedno kada bih iskoristio njeno neiskustvo i poverenje u sebične svrhe. On načini kratku pauzu pa ga upita: - A vi? U šta vi verujete? - Ja sam, kao što već znate, odgojen sa drukčijim pogledima na život koji je neobjašnjiva slučajnost i kao takvog ga treba do krajnosti iskoristiti. O moralu i etici načuo sam tek u boemskim krugovima Pešte u kojoj sam provodio bezbrižan život bogataša. Godišnja apanaža od hiljadu kruna bila mi je više nego dovoljna. Šta dakle očekujete od coveka čija je najveća briga bila kako da ubije svakodnevnu dosadu? Maksimilijan oseti da je to možda zgodan momenat da ga upita: - Recite, šta ste, ili koga, tražili u onom bordelu pred čijom zgradom smo se upoznali one tragične noći u Pešti? Pitanje malo zbuni Ljutovida ali on se seti da se njihov poslednji razgovor prekinuo baš na tom mestu. - Šta sam tražio? - ponovi on pitanje, odsutno gledajući pored mladića. - Tražio sam malo razonode i sreće. A to mogu da osetim samo u prisustvu vrlo mladih devojaka, poput vaše Jane, sad vam je možda jasnije zašto sam je odbio da me služi. Setio sam vašeg upozorenja iz Pešte da pazim sta radim jer vise nisam običan građanin kojem je sve dozvoljeno. Odbio sam je i zato što sam se postideo samog sebe i svog donedavnog načina života. Čvrsto sam odlučio da se promenim, a Jana je bila prvi moj položeni ispit. Dok je čekao da onaj nastavi, Maksimilijan ga je nemo posmatrao. - Ne znam da li na moju sreću ili nesreću, - nastavi Ljutovid da mu se ispoveda, - mlada devojka koju sam one noći očekivao u pansionu nije se pojavila i ja sam odlučio da se vratim kući. - Razumem - tiho će Maksimilijan. - A ja se bojim da još ne razumete, - tužno se nasmeši Ljutovid. - Ne radi se o fizičkom kontaktu. Svi moji raniji pokušaji da se uzbudim u blizini tela neke zdrave mlade žene, završili su se fijaskom koji me još više udaljavao i plašio žena. Neke od njih su zaključile da sam verovatno homoseksualac i čak predlagale da mi dovedu nekog zgodnog mladića. Ma koliko lepe ili privlačne, uopšte nisu mogle da me seksualno uzbude. To osećanje me obuzima samo u prisustvu vrlo mladih i bespomoćnih devojaka.

- Samo onda možete sa njima da vodite ljubav? - pomagao mu je mladić da se otvori. - Samo onda mogu "sam sa sobom" da vodim ljubav! - podvuče Ljutovid svoj problem. - Ukoliko razumete šta želim da kažem. Ali kako biste vi to razumeli, kad niste iskusili ono šta sam ja preživeo. Moj zatucani, nasilni, do kostiju pokvareni otac unakazio je moju psihu još kad sam imao 15 godina. Samo njemu imam da zahvalim što nisam normalan u četrdeset četvrtoj! Ljutovid nije mogao više da ga gleda u oči. On se zavali u fotelju i zagleda u gipsane figurine na plafonu. - Imao sam 15 godina kada je moj otac zaključio da je došlo vreme da osetim čari i slasti ženskih tela. On je, navodno, počeo da vodi ljubav sa ženama u tim godinama pa je smatrao da moram i ja. Bez ikakve najave, poveo me u jedno selo u kojem su njegovi krvnici una-pred aranžirali ćelu operaciju gubitka moje nevinosti. Otac me uveo u jednu sobu u kojoj je na krevetu već bila vezana potpuno naga mlada devojka, ne starija od mene. Preko usta su joj vezali maramu kako bi joj prigušili pozive u pomoć. Otac mi je naredio da se skinem i popnem na nju. Devojka nas je užasnuta gledala, a niz obraze su joj tekle suze. Ta sam se, u stvari, uplašio više od nje i potrčao vratima, ali dvojica njegovih bandita brzo ugurali natrag u sobu. Nezadovaljan mojim ponašanjem, otac me ošamario i obasuo najgorim uvredama. Počeo je da me svlači, a ja sam histerično vrištao. Onda me je ostavio na miru i sam raskopčao šlic na pantalonama. Rekao mi je da gledam kako to muškarci rade. Pred mojim očima je silovao tu jadnu devojku. Kada je završio svoj ogavni posao, zakopčao je šlic i bacio na krevet kesu s novcem, valjda smatrajući da je tim gestom isplatio devojčin bol i sramotu. Ja sam bio okamenjen prizorom. Njegovi ljudi su me morali izneti iz sobe. Moja sirota majka je osetila da nešto nije u redu i napala ga, a on se branio verovatno istim onim prastarim razlozima iz kojih je njegov neuki otac odveo njega kod prve žene. Ispovest iskreno potrese Maksimilijana. Nije znao šta da mu kaže ili kojim rečima da ga uteši. Ova trauma iz mladosti ostavila je ozbiljne psihičke posledice na budućeg kneza. Kada je ponovo spustio pogled, Ljutovidove oči su bile vlažne. - Maks, - nastavi on slabim glasom, - vi ste mi jedini prijatelj. Ja, u stvari nikog nemam. Svi ovi dvorski službenici klanjaju mi se iz straha, a ne poštovanja. Sem vama, ja zaista nemam kome da se poverim i obratim za pomoć. Šta da radim, Maks? Da li sam po vašem mišljenju postao ozbiljno impotentan? Pitanje trže mladića iz razmišljanja. - Muškarci koji izbegavaju fizički kontakt sa zrelim ženama čine to uglavnom zbog lične nesigurnosti. Obično se plaše da mnogo iskusnija žena ne otkrije njihovo neiskustvo u vođenju ljubavi, ili je njihov strah od žena posledica neke traume iz rane mladosti. - Ima li tome leka? - Psihologija je relativno mlada nauka koja se bavi proučavanjem tajni čovekovog ponašanja - poče Maksimilijan obazrivim uvodom. - Iz onog što sam ja pročitao i u vojsci video, vaš seksualni problem i nije tako beznadežan. Ima mnogo gorih slučajeva od vašeg. Sklonost prema deci ili čak životinjama, mnogo je opasniji simptom duševnih poremećaja. Što se tiče vašeg vođenja ljubavi sa "samim sobom", kako kažete, to je prirodna reakcija kod oba pola kojima nedostaju partneri. Međutim i sveštenstvo i psiholozi upozoravaju na opasnost u preterivanju. Maksimilijan je razmišljao kako da mu postavi sledeće pitanje. - Jeste li bar pokušali s nekom od tih devojaka da vodite ljubav? - Neke od njih su u stvari bile mlade prostitutke i čak me i vale da legnem s njima, ali ja nisam imao ni hrabrosti ni snage god bih to poželeo, setio bih se oca sa kojim nisam želeo da se poistovetim. Na kraju bi ih plaćao i zaboravljao. A one druge nisam imao srca da upropastim. Mada sam ih bogato plaćao, bilo bi to ravno silovanju. Osećao bih se gorim od svog oca! - Na koje to "druge" devojke mislite? - izvlačio mu je Maksimilijan reči. - Pa... - beše Ljutovidu sve neprijatnije, - među tim lakim devojkama bilo je i onih poštenih, mislim, još nevinih. Govorim o siromašnim devojkama koje su pristale da mi poziraju iz ekonomske nužde. Neke od njih podvodile su mi rođene majke. Najmučnije iskustvo imao sam baš u tom prokletom bordelu u Pešti. Maksimilijan strpljivo sačeka da on nastavi. - U pitanju je bila jedna vrlo lepa mlada plavuša stara oko 15 godina. Zapazio sam je na modnoj reviji kod jednog poznatog krojača. Njeno ponašanje me je prilično potreslo i konačno zabrinulo. Za razliku od ostalih, ta mala je sve vreme ležala na krevetu gola, vezana i sva u suzama. Osećala je stid, kojim je zarazila i mene. A onda je došlo do pokušaja atentata i ja sam počeo ozbiljno da razmišljam o svrsi svog života. U meni se počela rađati želja za promenom. Želja da sretnem neku ženu u koju ću se zaljubiti i zavoleti je svim svojim bićem. Nastupi poduža tišina. Maksimilijan je bio zadovoljan kneževom ispovešću. Osećao je da ovaj govori iskreno. Već ranije je primetio da se Ljutpvid počeo menjati i odlučio da mu pomogne. - Šta mislite Maks, ima li za mene nade da jednog dana pronađem takvu ženu? - prekide Ljutovid tišinu. - Jedna stara izreka kaže: što je suđeno, nije izgubljeno! - odgovori mu onaj filozofski. Knez se na ovo tužno nasmeši.

GLAVA 12. Prođoše nekoliko sledećih nedelja. Maksimilijan je većinu vremena uglavnom provodio za svojim radnim stolom ili u kneževom kabinetu pomažući Ljutovidu u tekućim državnim poslovima. Uskoro se uverio da je novi knez vrlo dobar administrator. Akademsko znanje koje je u Pešti bezvoljno savladao, sada mu je obilato koristilo. Maksimilijan je, takođe, svake nedelje dva puta jahao u Turin da proveri kako braća Turak napreduju sa narudžbinom njegovih lažnih topova. U međuvremenu bi često zamišljen šetao kroz svoj apartman, a Jana bi ga pratila zabrinutim očima. Bila je subota i knez se zadržao u krevetu nešto duže. On se pojavi na vratima svoje kancelarije tačno u deset. Bio je obrijan i svečano obučen. Ugledavši ga na vratima, Pagoda ustade od stola i nakloni mu se. Ljutovid priđe stolu i proveri: - Rekoste da su neki bojari zatražili za danas audijenciju? - Da, visočanstvo. Gospoda Mateja Cezar i Mirča Galant žele sa vama da o nečem važnom porazgovaraju. Setivši se da su se ta dvojica na prošlom savetu interesovala o njegovim ženidbenim planovima, Ljutovid poče nervozno da se osvrće po salonu. Sva vrata su bila širom otvorena tako da se videlo sve do glavnog foajea koji je bio prazan. - Jeste li videli negde gospodina Reksa? - tražio je pogledom svog prijatelja. - Gospodin Maksimilijan je još noćas napustio dvor. Otputovao je onom vašom kočijom iz Pešte. Zamolio je Karla da upravlja konjima. Noćas su ovde dugo o nečemu razgovarali. Gospodin Reks mi je rekao da ćete vi razumeti o čemu se radi. Da li vam je rekao gde ide? - zabrinu se knez. - Rekao je da će se na Dunavu sastati sa onim kurirom kneza Mihaila i tajno preći u Srbiju. Sa sobom je poveo i gospodina Jorgu. Knez se krajnje zabrinut spusti u stolicu i zagleda u svog dvorskog sekretara. - Ma šta mi to govorite, gospodine Pagoda?! - Tako mi je objasnio gospodin Reks - ostade onaj stojeći za stolom. - Valjda se radi o nekakvoj tajnoj operaciji, jer se gospodin Reks raspitivao o vremenskim uslovima na Dunavu. - Trebali ste mu ponuditi veću pratnju - uplaši se Ljutovid za svog prijatelja. - I jesam, visočanstvo. Predložio sam da i nekoliko gardista pođu sa njima, ali su me oni odbili. Rekli su da bi veća grupa ugrozila tajnost operacije. Ljutovid se zamisli, onda pogleda na veliki zidni sat koji je pokazivao deset i petnaest. Tačno u to vreme, Maksimilijan, Nikolaj Jorga i srpski kurir po imenu Miloš Bačanin, stigoše pred prvo srpsko pogranično selo zvano Jarak. Na samoj ivici guste šume svi troje zastadoše, a Miloš objasni na karpatskom: - Ja idem dole prvi da pronađem vođu lokalnih hajduka Jevrema Čuburića i obavestim ga o vašoj poseti. Čuburić govori karpatski, jer stalno s vama trguje, a dobro govori i turski. Organizovao je vojsku od tri hiljade ljudi i potpuno paralisao turske karavane prema Dunavu. On će poslati ovamo svoje ljude da vas doprate do njega. Ukoliko se više ne vidimo, šta da kažem knezu Mihailu o vašim ratnim namerama? - Prenesite knezu ono o čemu smo noćas razgovarali. Recite mu da ćemo otpočeti opsadu garnizona u Podgradu četiri dana pred pravoslavni Božić. Turci će po tradiciji te nedelje povući većinu svojih vojnika u kasarne zbog praznika. Već su navikli na naše mirenje sa sudbinom okupacije i ništa neće slutiti. Takođe zamolite vašeg kneza da ne otpočinje ustanak bar do početka januara. Preko su nam potrebna ta dva meseca. Očekujemo rečnu isporuku od petnaest novih topova ali nismo još sigurni kada će stići. Ukoliko u međuvremenu primetimo bilo kakve turske pokrete preko Dunava, odmah ćemo vas obavestiti. Miloš klimnu glavom i podiže visoko kragnu svog kaputa, sve je razumeo. Dok je gazio dubok sneg prema selu između dva brda, Nikolaj Jorga ga je pratio zabrinuta pogleda. Kada se kurir izgubio iza jedne uzvišice, Jorga se zagleda u mladića do sebe. Naručili ste petnaest topova?! - bio je šokiran. - Američki najnovije izrade. Ta znate da sam se borio na strani pobednika i da tamo imam prijatelje na visokim vojnim položajima. Jorga ostade poluotvorenih usta. Više se nije raspitivao. Čekali su o dobrih pola sata, kad se iza prevoja pomoliše glave trojice ljudi. i Jorga im odmah pođoše u susret. Jedan brkati gorostas koji im se prijateljski nasmeši. - Gospodin Reks? - proveri onaj najpre pa pruži svoju ogromnu ruku, - ja sam Jevrem Čuburić, voda ovdašnjih ustanika! Dobro došli u Srbiju, gospodo! Miloš me već obavestio ko ste. Budite moji lični gosti. Uputiše se selu koje je vrvelo od naoružanih ljudi svih uzrasta i godišta, ali najviše mlađeg sveta. Čuburić ih uvede u dvorište najveće kuće. Dok su se probijali kroz špalir nekoliko stotina ljudi, Maksimilijan je upitno zagledao u domaćina. - Došli ste u dobar čas. Danas je pazarni dan. Svake poslednje nedelje u mesecu rasprodajemo robu i robinje turskih karavana koje smo u toku tog meseca presreli. Preživele muškarce menjamo za naše zarobljenike, a žene prodajemo za čisto zlato. Pre par dana imali smo jedan od najvećih ulova. Presreli smo karavan sa pratnjom od dvadeset

konjanika i kočijom sa dve lepotice i sandukom punim turskog novca. Verovatno namenjenog garnizonu u Karpatiji ili Rumuniji. Robu obično razgrabe trgovci, a žene kupuju bogate gazde. Nažalost, jedna devojka se otrovala. Mislim da je bila lična pratilja onoj drugoj koju smo odmah vezali i sada ćemo je izvesti na prodaju. Vrlo je lepa i nadam se da ću dobiti za nju bar trideset zlatnika a to znači deset novih austrijskih pušaka! Maksimilijan se zagleda po bučnoj, neurednoj rulji zainteresovanih ustanika i trgovaca. Njemu postade jasno zašto se ona druga devojka radije otrovala nego da postane robinja jednog od ovih okorelih ratnika prepunih mržnje prema svemu turskom. Maksimilijan se sav strese od pomisli kako bi se on osećao u ropstvu zakletog neprijatelja. - Hoćete li unutra na vruću rakiju, ili želite malo da gledate licitaciju dobara. Pored devojke, prodavače se i njena kočija i 26 rasnih konja koje smo im zaplenili. - Sve ovo je novo za nas - reče Maksimilijan zaintrigiran događajem. - Malo ćemo najpre postajati da vidimo nadmetanje. - Kako god želite. Čuburić se okrete prema vratima jedne manje dvorišne kolibe i viknu stražaru: - Arsene! Izvedi zatvorenicu! Stražar uđe i uskoro izvede jednu ženu lica pokrivena svilenim velom. Ruke su joj bile vezane iza leda, a kratak konopac na nogama s mo joj je dozvoljavao da sitno korača. Po bogatoj odeći i damskim ci pelama moglo se odmah zaključiti da pripada višem sloju. Preko sebe je imala prebačenu bundu. Stražar joj pomože da se popne na malu platformu kako bi je kupci bolje videli. Raja se okupi oko platforme vičući i dobacujući razne uvrede. - Skini mrskoj kučki tu maramu! - drao se jedan odrpanac s puškom u ruci. - Ta nećemo valjda kupovati mačku u džaku! Arsen strže veo sa ženinog lica, a Maksimilijan raširi ženice. Devojka je bila posebno lepa, ali već u zrelijim, dvadesetim godinama. Na njenom otmenom licu primećivao se umor izmešan s neizvesnošću. Posmatrala ih je s prezirom i urođenim ponosom žene visoka roda. Maksimilijan se instinktivno probi u prve redove, a Jorga za njim. Čuburić lično skoči na platformu do devojke i povika: - Narode! Smirite se! Danas imate priliku da se osvetite jednoj od najlepših turskih žena do sada zarobljenih! Odbija da govori, a u njenim papirima stoji da se zove Favza Nura. Ta samo pogledajte taj stas, to lice, te prkosne oči! Verovatno je visokog porekla jer je putovala sa ličnom pratiljom, koja se, nažalost, otrovala! - Verovatno je videla Spasoja, pa se uplašila da je baš on ne kupi! -doviknu jedan od posmatrača obgrlivši svog krezavog prijatelja. Nasta veseo žagor i dovikivanje koje Čuburić umiri dizanjem ruke. - Bez obzira ko je, ova žena vredi suvog zlata! - Je ? udata ili je još neprobušena?! - interesovalo je nekog čovu iz pozadine. - Bojim se da ćeš je morati najpre platiti, pa tek onda proveriti! -doviknu mu Čuburić na opšte zadovoljstvo prisutnih. - Deset turskih dukata! - prekide diskusiju jedan debeli trgovac. - Dvadeset! - javi se onaj iz pozadine. - Dvadeset i pet! - povisi trgovac. - Trideset! - podiže ruku jedan stariji čovek iz prvog reda. Nastupi kratka pauza ispunjena žagorom rulje. U pitanju je bio veliki novac koji su imali samo bogati trgovci. Za trideset dukata mogla se kupiti kočija sa dva rasna konja. Dok je gomila zamorila, devojka poče lagano da se spušta na desno koleno. Maksimilijan koji je nije ispuštao iz vida, primeti da je to izvela tako da joj se ogrlica od raznobojnih jasnih stakala prostrla po vrhu kolena. Onog momenta kad otvori usta da zagrize jedan od staklenih komada, Maksimilijan koji je stomakom bio oslonjen na samu platformu, pope se na prste i pruži prema njoj ruku. Jednim veštim zamahom, on joj strže ogrlicu sa vrata. Kratko je pregleda pa je podiže prema Čuburiću. - Otrov! U ovoj zelenoj staklenki! Dovoljno je da je zagrizete i da vas zauvek parališe! Favzine lepe oči počeše da se stakle od prvih suza. Ona podiže glavu i bez ikakvog upozorenja pijunu lepog mladića posred lica. Arsen je zgrabi za dugu kosu i grubo povuče da se uspravi na noge. Maksimilijan mirno izvadi maramicu i obrisa lice. Zapanjena raja se potpuno utiša. Čuburić je ispred nosa razgledao malu ampulu s otrovom, vesto nanizanu između ostalih kamenova. - Otkud ste znali šta će učiniti? - bio je iskreno iznenađen. - Mnoge muslimanske žene visokog porekla nose sa sobom otrov. Tako joj se verovatno otrovala i pratilja. - Neverovatno! - divio se Čuburić veštoj kamuflaži ogrlice. Za to vreme Maksimilijan i Favza su se intenzivno posmatrali. On odluči da se posluži trikom. Pomislio je da ona možda govori francuski. To bi ujedno potvrdilo njegovu sumnju da je odrasla na dvoru nekog vrlo visokog turskog funkcionera. Samo oni su učili svoju decu tom diplomatskom jeziku. - Ukoliko govorite francuski - obrati joj se on vrlo tiho na tom jeziku, - okrenite glavu na svoju levu stranu. Favza ga je probadala svojim velikim tamnim očima. On pročita u njima slab tračak nade. - Ja sam turski špijun - izmišljao je. - Poslan sam da vas oslobodim. Zašto mi ne pomognete? Moram da znam da ste to zaista vi.

Ako jeste, potvrdite glavom kako sam vam savetovao. Oni najbliži su ga ćutke posmatrali, ne razumevši o čemu govori. Devojka konačno okrete glavu na levu stranu, kao da ne želi više da ga sluša. - Ne znam šta ste joj to rekli, - nasmeja se glasno Čuburić, - ali cura vas očigledno ne podnosi! - Sto dukata! - ponudi Maksimilijan Čuburiću koji se naglo uozbilji. - Sto dukata! - dreknu ovaj masi. - Ovaj strani gospodin je hoće za sto zlatnih dukata! Nudi li iko više od sto dukata?! Umesto odgovora, raja poče polako da se razilazi nezadovno mumlajući. - Vaša je! - čučnu Čuburić ispred mladića. - Šta želite da radim sa njom? - Pritvorite je i dalje vezanu u onu kućicu dok mi ne obavim razgovor. Unutra ću vam je isplatiti. Čuburić pogleda u Arsena koji je držao zarobljenicu za vezane, - Čuo si gospodina. Arsen sprovede Favzu natrag u zatvor, a Maksimilijan i Jorga uđoše sa Čuburićem u kuću. Tu ih je domaćin bogato poslužio hranom i pićem. Jorgi se naročito svidela kuvana rakija.Dok se Jorga častio sa svojim srpskim domaćinima, Maksimilijan i Čuburić se povukoše u drugu sobu. Puna dva i po sata su o svemu pričali, a naročito o srpskim ratnim namerama. Ugovoreni su morzeovi svetlosni signali i znaci raspoznavanja, razne lozinke i način pisanja tajnih poruka. Čuburić je bio impresioniran vojnim znanjem svog visokog gosta. Oko četiri popodne odlučiše da krenu natrag prema Dunavu. Favzu ogrnuše jednom debelom bundom, a na noge je obula debele vunene čarape i zimske čizme. Maksimilijan je naredio da se devojka potpuno oslobodi veza. Odbio je pratnju, smatrajući da mu je put već dovoljno poznat. Hodao je prvi, a Jorga poslednji. Mladić se često osvrtao da proveri devojku iza sebe. Ona je hrabro i bez pogovora prtila dubok šumski sneg. Nisu se zaustavili sve do obale Dunava gde stigoše nešto posle šest. Tamo ih je očekivao isti prevoznik sa velikim čamcem. Mada se mrak već prilično spustio, skeledžija ih posavetova da još malo pričekaju. Bojao se da bi ih turske obalne straže mogle dogledom prevremeno primetiti i dočekati. Oko osam uveče, sa karpatske obale sevnu tri puta svetlosni signal, znak da je straža upravo prošla. Imali su manje od sata vremena da pređu veliku reku. Dok su trojica muškaraca naporno veslali uzvodno, Favza se sva stisnula u svoju bundu, opsednuta najcrnjim mislima. Noć je bila oblačna i potpuno tamna. Kako bi im pokazao pravac, onaj s druge strane im je svakih desetak minuta slao svetlosne signale. Prešli su reku za četrdeset minuta. - Požurite! - upozori ih momak šapatom. - Turci samo što se nisu vratili! Vaša kočija vas čeka gore u selu kod istog gazde - obavesti ih on. Maksimilijan isplati skeledžije i oni se rastadoše. Pešačili su još dobrih pola sata pre no što stigoše do sela. Gazda kod kojeg su ostavili pomože im da upregnu konje. Primetivši da se devojka trese Maksimilijan je pope u kočiju. Karlo se već pobrinuo da zagreje sedište užarenim ugljem. Mladić joj pažljvio izuo čizme i uvio stopalo u toplo ćebe. Osetivši kako su se devojčine noge opasno ohladi-aon :0; rukama protrlja ledene članke. Favza mu se potpuno pustila. Do tog trenutka još nisu progovorili ni jednu reč. U pola jedanaest kočija krenu u pravcu glavnog grada. Na jednom edištu sedeli su Maksimilijan i Jorga, a Favza Nura nasuprot njima. Mladić ju je ćutke posmatrao, onda je iznenada upita na francuskom: - Ko ste vi, gospođice? - Kako ko sam? - uzvrati ona jetko. - Pa vi rekoste da znate ko sam! Vi ste turski špijun, zar ste zaboravili? Došli ste u Srbiju da me oslobodite! - Izvinjavam se - nakloni joj se mladić pokorno. - Morao sam nešto na brzinu da izmislim kako bih vas sprečio od daljih pokušaja samoubistva. A interesovalo me i da li govorite francuski. - Zašto baš francuski? - Jer se tim diplomatskim jezikom služe na sultanovom dvora. Favza se sva strese od ove primedbe, ali oni to ne primetiše ispod njene bunde. - Takođe sam se sve vreme pitao, zašto vas je pratilo dvadeset konjanika? Kada sam čuo da ste imali i ličnu pratilju, došao sam do logičnog zaključka da ste vrlo visokog porekla i odlučio da vas poštedim neprijatnog ropstva. - A kao vama neću biti robinja? - primeti ona sarkastično. - Ja sam se borio tri godine u američkom građanskom ratu na strani Severa koji je zauvek ukinuo ropstvo. - Znači, čim stignemo, gde god me to vozite, tamo ćete me od mah osloboditi - nastavi ona da ga kuša. - Vozimo vas u Orno, glavni grad Karpatije - obavesti je on. - Tačnije, u knežev dvor, odnosno u moj privatni apartman na istom dvoru. Inače, ja se zovem Maksimilijan Reks i državni sam sekretar Kneževine Karpatije. Gospodin do mene je šef dvorske garde. Što se vaše dalje sudbine tiče, sve zavisi ko ste. - Mi smo u Karpatiji? - iznenadi se Favza nešto slabijim glasom. Bio je to jasan znak da je Karpatija bila cilj njenog nesrećnog karavana. - A gde biste vi želeli da stignete? U Rumuniju možda? Devojka ućuta. Više nije progovorila ni jednu reč. Po njenom zabrinutom licu moglo se zaključiti da preživljava neprijatne trenutke. Kočija se zaustavi pred dvorskim ulazom oko dva časa ujutr Maksimilijan siđe prvi i ponudi Favzi ruku. Ova je prihvati ali joj tom prilikom spade sa lica svileni veo kojim se pokrivala.

- Više nema potrebe da se sakrivate. Favza ga samo pogleda i otkrivena lica uđe sa njim u dvor. U nre. dvorju su stajala dva noćna stražara koji ih dočekaše začuđenih pogleda. Maksimilijan se pope na sprat i bez kucanja otvori vrata svog apartmana. Mamurna Jana skoči sa njene stolice pored peći. Ona se poluotvorenih usta zagleda u neobičnu gošću. - Ništa me ne pitajte! - odmah je upozori mladić. - Pripremite gošći kupatilo i pomozite joj da se okupa, a ja ću sam sići do kuhinje. Ona ne zna naš jezik, služite se znacima ruku. Maksimilijan se tu okrete Favzi. - Ova mlada devojka, moja domaćica, sada će vam pomoći da se operete. Na žalost ona ne govori ni turski ni francuski. Sto se vaše prljave odeće tiče, - predloži on, - biće najbolje da je ostavite u kupatilu a ogrnete se mojim noćnim mantilom. Sutra ću vam pronaći u gradu evropsku garderobu. Vi razumete zašto, zar ne? Favza se poče lagano tresti, što je bio znak njenog prenapetog psihičkog stanja. Mladić je nežno obgrli oko ramena i privede jednoj od fotelja. On joj smače bundu i sačeka da sedne. Na nogama je još uvek imala one zimske čizme. Maksimilijan se spusti na kolena ispred nje i pažljivo joj skide obuću i debele vunene sokne. Malo je zadržao u ruci njen gležanj u evropskim svilenim čarapama kakve su nosile samo bogate turske žene. Favza odmah primeti njegov interes. Kada im se pogledi uskoro sretoše, devojka se gorko nasmeši. - Interesuju vas ženske čarape? - Ovakve sam poslednji put video samo u jednoj radnji u Parizu, pa se pitam da nismo slučajno oboje tamo pazarili. - Vi ste neki đavolski znatiželjan gospodin - primeti ona hladno. - U vojsci sam bio obaveštajni oficir. Valjda mi je ostalo u navici. Ovo saznanje još više uznemiri devojku. I nju su turski obaveštajci trenirali kako da sakrije svoj identitet u slučaju ropstva, ali ovaj zgodni momak je bio mnogo veštiji od njenih instruktora. Pitala se dokle će izdržati. - Pretpostavljam da ste i gladni - reče on još uvek klečeći ispred njenih nogu. - Nisam ništa okusila već tri dana. - Srbi su nam samo nudili pečeno izvrsno jelo - pohvali Maksimilijan. - Nema potrebe da mi se rugate! - dodade ona jetko. On se uspravi i pokupi njene blatnjave čizme i vunene čarape. Imamo u kuhinji hrane. A vi se sad slobodno prepustite. Maksimilijan se već uhvatio za kvaku, kad ga zaustavi Janin usplašeni pogled. - Knez me molio da ga probudim čim stignete, bez obzira na vreme. - Da se niste usudili! - upozori je mladić sa vrata. - Knez i ja ćemo se ujutro svejedno videti. - Kako vi kažete - složi se devojka. Maksimilijan naredi straži da odmah probude kuvara. U dvorskoj kuhinfmu je objasnio da imaju iznenadnu gošću muslimanske vere. Kuvar je odmah znao šta treba da joj pripremi. Pola sata kasnije, mladić ugura u svoj apartman kolica sa vrućom supom svežom goveđom, francuskom salatom i toplim čajem. Kada se pojavila na vratima njegove spavaće sobe, Favza zbunjena zastade. Usred salona je čekao pripreman sto za dvoje. Na sebi je imala njegov kućni mantil Maksimilijan ustade od stola i ponudi je rukom da sedne. Jana ga je tužna posmatrala sa sobnih vrata. -Slobodni ste, gospođice - poruči joj mladić. sobu i odmorite se. Ja ću se dalje pobrinuti o mladoj dami i prespavati ovde na kauču. Jana se bez reči nakloni i izađe u hodnik. - Mnogo draga devojka - pohvali je Favza, pa se odjednom stuži. - Ja sam imala divnu drugaricu i pratilju. Molila sam je da sačekamo par dana razvoj situacije, ali njoj se učinila bezizlaznom. Juče ujutro kada sam se probudila, našla sam je ukočenu na krevetu. - Kako se devojka zvala? - Halida Rašid. Bila je iz vrlo bogate porodice. Njen otac ju obožavao. Ako ga ikad opet sretnem, prosto ne znam da objasnim šta joj se desilo. Osećam se tako odgovornom zbog njene smrti. - Ali zar niste i sami pokušali samoubistvo: - Možda će te me kao bivši vojnik jedini razumeti. Kada sam shvatila da još imam samo čast, jer su mi slobodu oduzeli, sam da se vratim Alahu. Molila sam ga da me razume, jer život slimanske žene prestaje gubitkom njene časti. - Hrišćanska vera ne dozvoljava samoubistvo. - Ne dozvoljava ni muslimanska, sem u situacijama poput moje kada moram svojim životom zaštititi više interese. Ovim mu je rekla više nego što je želela. - Znači li to da vas moram noćas vezati za krevet? - Neće biti potrebno - nasmeši se ona tužno. – Pretpostavljam da se na vašem dvoru ponašaju prema turskim robinjama s više poštovanja od one srpske rulje. - Ne zamerite im - branio je Maksimilijan svoje južne komšije.

- Valjda niste očekivali da će vas posle 400 godina turskog ropstva slaviti i voleti. Sem toga, nisam primetio da su vas mnogo zlostavljali. Devojka spusti glavu i zagleda se u bogatu francusku večeru. - Ne brinite - umiri je on. - Lično sam stajao pored dvorskog kuvara dok vam je ovo pripremao. Nalazite se među ljudima koji će poštovati i vašu ličnost i vaše verske običaje. - Vi ste francuski đak? - proveri ona. - Nisam imao tu čast. Francuski sam naučio u američkoj vojnoj akademiji. Dobro ga govorim, jer nam je profesor bio Francuz, a i u štabu sam se družio sa dvojicom francuskih oficira dobrovoljaca. A gde ste vi naučili tako tečan francuski? - Moja guvernanta je bila rođena Francuskinja - odluči ona da mu prizna. - Na čijem dvoru? Ako smem da znam - on brzo dodade. - Vraški ste vešti u vašim nastojanjima - pohvali ga Favza ali sa nešto manje otpora. - Molim vas ne insistirajte na otkrivanju mog identiteta. Zaista mi nije dozvoljeno da vam ga otkrijem. Ta vi bar poznajete zakone čuvanja vojnih tajni. Znači li to da je njeno prisustvo u Srbiji bilo "vojna tajna"? - Izvinite zbog moje radoznalosti. Poslužite se. Dok je jela, Maksimilijan joj je pravio društvo pažljivo motreći na detalje. Znao je da je bila gladna, ali se nije apsolutno ničim odala. Posle svakog zalogaja, pažljivo je brisala salvetom usta. Mladić primeti da ona ima divne senzualne usne. Ten joj je takođe bio besprekoran. Duga crna kosa bila joj je još mokra od pranja i privremeno uvijena u ptmđu. Iako bez šminke, devojka je bila prava lepotica. Čija li je, pitao se Maksimilijan i zašto se uputila na tako dalek i opasan put kroz neprijateljsku teritoriju. Posle tople šolje čaja koju ona ispi s uživanjem, na Favzi počeše da se primećuju prvi znaci ozbiljnog umora. Ovo je bilo razumljivo i on je otprati u svoju spavaću sobu. Dok je sedela na ivici njegovog kreveta, on poče da navlači teške zavese preko visokih prozora. Odmorite se sada, a ako vam nešto zatreba, naći ćete me u salonu na kauču. Favza otvori usta da mu nešto kaže, ali čudno izvrnu oči i bez reci se opruzi po svilenom prekrivaču. Devojka je ležala bez svesti. Maksimilijan zaobiđe krevet i požuri napolje. U prizemlju je probudio dvorskog lekara Mihaila Predu i zamolio ga da se hitno popne sa njim na sprat. Ugledavši onesvešćenu devojku na krevetu, lekar se zagleda u mladića. - Šta se desilo? - Ništa strašno, doktore - umiri ga Maksimilijan tihim glasom. - Opio sam našu gošću i sad mi je potrebna vaša medicinska stručnost. Želim da joj pregledate intimni deo i ustanovite da li je obrezana. Mihail Preda nije verovao svojim ušima. - Za ime Boga, gospodine Reks, zašto je to važno?! - Zato što se turske princeze i devojke visoka roda ne obrezuju - objasni mu ovaj šapatom. - Zbog toga mi je vrlo važno da saznam taj detalj. Čekaću vas u salonu - reče Maksimilijan i izađe iz sobe. Nije dugo čekao, kad se Preda pojavi na vratima sobe. - Izgleda da ste u pravu - reče mamurnim glasom. - Devojka nije obrezana. GLAVA 13. Ljutovid sasluša svog državnog sekretara poluotvorenih usta. Maksimilijan ga detaljno obavesti o razgovorima sa Srbima, njihovim ratnim planovima i naoružanju. Ispričao mu je kako se u Srbiji aktivno sprovodi politička antiturska i austrijska kampanja, u kojoj Srbi pozivaju i druge južnoslovenske narode da se ujedine sa Srbijom u jednu jaču državnu celinu i zajednički odupru kolonijalnim silama. Na kraju mu je slikovito opisao ceo događaj sa licitacije zarobljene turske robe i kupovini turske robinje. Knez ga je dugo posmatrao, onda primeti s nevericom: - Kupili ste tursku plemkinju?! - Najverovatnije princezu! - naglasi mladić svoju sumnju. - Sve ukazuje na njeno visoko poreklo. Samo devojke odrasle na sultanovom dvoru govore francuski. Od momenta kada su je izveli na prodaju, shvatio sam da je to možda idealna prilika da se malo dodvorimo Turcima ili ih ucenimo! - Šta nameravate s njom? - Za sada ću je strogo držati na oku jer smatram da je vredna zlata koliko je teška! - Da, da, - razmišljao je Ljutovid, - sve ukazuje da je u pitanju važna ličnost. Vi se valjda ne nadate da će nas Turci ostaviti bez oružanog otpora zbog te devojke? - Sve zavisi ko je i čija je - nagađao je Maksimilijan. – Jorgu sam takođe upozorio da ne priča o tom događaju. Od jutros jedan gardista stalno stražari ispred vrata mog apartmana.

- A sad da vam ispričam šta su juče želela ona dva bojara. Zatražili su hitnu audijenciju i ponovili mi želju ostalih da se što pre pobrinem o nasledniku. I mada osećam iza tog insistiranja i lične razloge nekih bogatih očeva, ti ljudi su u pravu. Opet mi predlažu da se na dvoru što pre organizuje veliki prijem na koji će biti pozvani samo važni ljudi sa kćerkama za udaju. Sve to me podseća na de-jzuzetn ^ pepeljugi, koju mi je pokojna majka često čitala pred spa-nje. Kada bi izašla iz moje sobe i ugasila lampu, ja bih još dugo pi-Dlafon sanjareći kako trčim za budućom princezom sa njenom ° blienom cipelom u raci. A sad je izgleda došlo vreme da se ko-) probudim. Unapred znam da neke od tih naših devojaka, ma koliko da su lepe, nisu baš kraljevskog ponašanja. - Ali ova turska lepotica jeste! - osinu ga Maksimilijan poput groma iz vedra neba. - Pa još ako se utvrdi da je čak jedna od sultanovih kćerki! Ljutovid ga je iznenađen posmatrao. - Da se oženim Turkinjom?! - ponovi slabim glasom. - Turskom princezom! - ispravi ga mladić. - Možda bi jedino tim političkim potezom nagovorili Portu da nas poštedi nepotrebnog rata i nedužnih žrtava. Mislim da sam vas već jednom upozorio da su vladari često žrtve međunarodnih situacija. Baš zbog te prakse na dvorovima vladaju česte preljube. Mnogi kraljevi žive sa omiljenim dvorskim damama jer ih ništa ne privlači od drugih odabranoj ženi. Mada bi mene lično iznenadilo kada se vi ne biste zaljubili u ovu prelepu tursku devojku. - Maks! - iznenadi se Ljutovid. - Prosto ne mogu da poverujem svojim ušima. Zar vi, jedan tako dosledan hrišćanin, predlažete taj brak! - Samo vas podsećam na dvorske običaje nekih dinastija. Ljutovid ga je ćutke studirao par dugih trenutaka. - Pre nego što sam sreo vas, verovatno bih bio spreman na svakakve avanture - priznade mu. - Ali vi ste imali za ovo kratko vreme veći uticaj na mene nego moji roditelji celog mog života. - Hvala, visočanstvo - nakloni mu se mladić. Knez je razmišljao. Ti dvorski običaji počeše da ga kopkaju. - Kad ću imati čast da se sretnem sa tom vašom lepom "robinjom"? - Dajte mi par sati vremena da se pobrinem o njenoj građanskoj garderobi. Možda ću čak posetiti i gospođu Petru Nemec i zamoliti je za saradnju. - Kad smo kod nje, - seti se Ljutovid, - jeste li je skoro videli? - Od kako sam je ispratio do njene radnje nisam. Zamolila me da joj ostavim nekoliko nedelja da se osveži i dođe sebi. Primetivši Ljutovidov odsutan pogled, Maksimilijan dodade: - Šta mislite da bi bojari rekli kada biste oženili nekog poput gospođe Petre? - Hm? - trže se Ljutovid iz slatkog transa. - Šta bi rekli? Verovatno bi me prezreli! - zaključi on s gorčinom. - Govorimo o udovici, zar ne? A oni insistiraju na nečijoj nevinoj devojci. - Da, - snuždi se Maksimilijan, - život je pun nepravdi. Za sada sve prepustite prstima sudbine. Ne zaboravite da još uvek tragam za našom izgubljenom kneginjom Izabelom. Mene lično ta kombinacija najviše privlači. - O čemu to govorite? - zbuni se Ljutovid. - O vašoj eventualnoj ženidbi sa Izabelom Studenskom. Ukoliko je živa, naravno. Tim aktom biste zauvek izmirili naše zavađene klanove i uneli toliko potreban mir među naš narod. - A ako se i ona u međuvremenu udala? - Kao što rekoh, - ustade Maksimilijan, - sačekajmo razvoj situacije. Idem sad da vidim kako je moja "robinja"! - nakloni se on i izađe iz kancelarije. Ugledavši Maksimilijana kako mu prilazi hodnikom, uniformisani gardista pred vratima njegovog apartmana ukoči se u stavu mirno. Ovaj ga vojnički pozdravi i zastade pred vratima. - Sem mene i male Jane, niko drugi ne srne uči ili izaći iz mog apartmana! - upozori ga oštrim tonom. - A knez i gospodin Pagoda? - upita momak tiho. - Samo njima dvojici otvorite vrata. Maksimilijan uđe u svoj apartman. - Da li se naša gošća probudila? - pogleda on kroz u Janu koja je sređivala stvari po susednom salonu. - Pre pola sata. Eno je sedi na ivici vašeg kreveta i čeka vas. Ne što me je pitala, ali je nisam razumela. Još sam slaba u francuskom, znate! Maksimilijan se nasmeši Janinom sarkazmu. - Verovatno se pita šta će obući - nagađao je. - Kako bi bilo da se vi opet pobrinete za neku pristojnu haljinu i donji veš. Najbolje bi bilo da posetite gospođu Petru Nemec i sa njom skoknete do neke prodavnice za dame. Ona je otprilike iste visine i debljine kao naša gošća. Ponesite sa sobom ovih 50 dinara - pruži joj on pet krupnih novčanica. - Da li da kupim nekoliko pari? - upita Jana s vrata. - Zašto?

- Pa, za slučaj da još neka od vaših gošća navrati gola! Maksimilijan se nasmeja jetkoj primedbi. - Sram vas bilo! - tiho je prekori. - Naše gošće ne traže ovde ljubavne avanture, nego malo ljudskog razumevanja. - Oprostite! - saže Jana glavu i izađe u hodnik. Još uvek usana razvučenih u osmeh, Maksimilijan priđe vratima svoje spavaće sobe i tiho pokucao... - Uđite! - odobri mu devojčin meki glas. - Dobro jutro! - uđe Maksimilijan i zatvori za sobom vrata. -Kako ste spavali? - Spavala? - ponovi Favza tužno. - Sinoć sam se najpre onesvestila, onda sam sanjala kako me jure srpski hajduci po šumi. Kada su me uhvatili, pokušali su da me siluju, ali sam im opet pobegla i skočila u reku. Tamo sam potonula pod jednu ledenu santu i konačno izdahnula! Maksimilijan priđe krevetu i sede pored nje. Tako su se kratko iskosa gledali. -Kažu da su naši košmarni snovi prirodna posledica naših psihičkih trauma i strahova. Ali vi se više nemate čega bojati, zar ne? - Ne znam - ogradi se Favza. - Šta vi mislite? - Ja mislim da je došlo vreme da mi se iskreno poverite i kažete mi ko ste i čija ste. Od vaših iskrenih odgovora zavisi i brzo rešenje vaših trenutnih problema. Devojka dugo ništa ne reče. Samo ga je mirno studirala svojim velikim tamnim očima. Bio je to neodređen pogled zarobljene životinje kojoj nude slobodu po cenu života. - A šta vi lično mislite ko sam? - odluči Favza da ga najpre isproba. - Ja lično mislim da ste vi ili jedna od sultanovih kćerki, ili kćerka nekog od njegove najbliže familije. Favza se trudila krajnjim naporom da ostane mirna. - Na osnovu čega ste došli do tako smelog zaključka? - Na osnovu vaše oružane pratnje od dvadeset konjanika, vaše lične pratilje, vaših urođenih manira devojke iz visokog društva i vašeg poznavanja francuskog jezika, vrlo važnog u diplomatskim krugovima. Neko vas je očigledno od malena pripremao za buduću suprugu čoveku na visokom položaju. - Otkuda vam ideja da sam baš iz sultanove porodice? - Zato što su samo devojke kraljevskog porekla pošteđene obrezivanja, dok se drugim ženama još u ranoj mladosti uskraćuje osećaj seksualnog zadovoljstva - odgovori joj Maksimilijan ne trepnuvši. - A ko vam tvrdi da i ja nisam obrezana? - nastavi ona da ga ispituje, ali nešto slabijim glasom. - Sinoć sam vas malo opio jednom indijanskom drogom koju sam stavio u čaj i zamolio našeg dvorskog lekara da vas pregleda tu na krevetu. Zbog toga vam se sada najozbiljnije izvinjavam. Favza je bila zapanjena njegovom neverovatnom drskošću. Kratko ga je probadala očima, onda mu opali jedan prilično zvučan šamar. - Kako ste se samo usudili?! - sevnuše iskre iz njenih tamnih očiju. - Za to bi vam moj otac na mestu odrubio glavu! - Imao sam to na umu, kao i činjenicu da se ne nalazimo u Turskoj. A uskoro ćemo se i mi i drugi potlačeni narodi zauvek osloboditi turskog prisustva i jarma. Favza je dobro znala o čemu on govori. Bila je vrlo obaveštena o turskim porazima i prisilnom povlačenju iz zemalja istočne Evrope. Njeni živci više ne izdržaše i u njenim očima se pojaviše prve suze. Devojci je trebalo nekoliko dugih trenutaka da se pribere. - Da, - uzdahnu ona duboko. - Dobro ste naslutili. Zovem se Favza Nura, a najmlađa sam kćerka sultanovog brata i prestolonasled-nika, Kalif Abu Rahmana, Bila sam na putu za Karpatiju gde sam pošla da se upoznam sa vašim turskim guvernerom, Habib pašom Sulej-manom. Zelja mog oca je da se uskoro za njega udam. Priključila sam se redovnom karavanu koji je nosio mesečne plate srpskim i karpatskim garnizonima. Bio mi je to prvi put van Turske. Moj otac je bio uveren da će me dvadeset naoružanih konjanika bezbedno sprovesti. Ali Srba je bilo preko dve stotine i isto tako dobro naoružanih. Bilo je strašno. Mislim da je ubijeno nekoliko desetina ljudi na obe strane. Kada sam u onom seoskom dvorištu shvatila kakva sudbina me očekuje, odlučila sam da zagrizem onu ampulu s otrovom. Do tada sam se nadala da će moj otac poslati pomoć i pokušati da me izbavi iz ruku neprijatelja. Ali vi ste me sprečili da se ubijem i zato ste sada odgovorni za moj život! Favza se tu gorko rasplaka, a on joj dodade svoju čistu maramicu. Dok je brisala oči, Maksimilijan od nervoze ustade i poče da seta po sobi. Ovo je bilo vrlo značajno otkriće. Ali mozak mu nije radio od silnog priliva raznih ideja. Jedno je bilo sigurno, Favza će biti važna karta u budućem nadmudrivanju s Turcima. Favza podiže glavu a on se sav ukoči od njenog pogleda. U devoj-činim očima se ogledao strah i očaj. - Zašto mi niste dozvolili da se ubijem? Vi bar znate da je svaka zarobljena turska žena ili devojka osuđena na propast. Da su me u Kni slučajno silovali, moj rođeni otac bi me se odrekao! A kad čuje moje ropstvo, neće me više hteti ni moj budući verenik! Kako ću nastaviti da živim? Jvlaksimilijan se sažali na nesrećnu devojku i sede do nje na ivicu kreveta. On je nežno uhvati za ruku. -A šta ste vi, na primer, mogli uraditi da su vas tamo zaista silovali? U čemu se sastoji krivica silovane devojke?

- U tome što se nije na vreme ubila i tim činom spasla svoju čast i čast svoje porodice. Govorim o obavezama žena i devojaka muslimanske vere. Alah bi mi oprostio jer sam mu se vratila čiste duše i neuprljana tela. - Kojeg tela? - podseti je on. - Zar ste zaboravili da se Bogu vraća samo naš duh? Mnogi osvajači su skvrnavili tela žena i devojaka. Našim dušama će se suditi, a ne našim telima! Favza ga začuđeno pogleda. - Govorite kao religiozan čovek. - Po ubedenju sam hrišćanin - potvrdi mladić. - Opredelio sam se za Hrista, jer su mi Njegove mudre reci najviše odgovarale, Osećao sam da Njegova mudrost i ljubav za čoveka dolaze direktno od Boga. U svim drugim religijama osećaju se primese čovekove filozofije. Samo kroz Hristove reci osetio sam da mi se obraćao Bog lično! Favza ga je posmatrala ispod oka. I ona je tajno čitala Bibliju ali joj nije bilo dozvoljeno da donosi sopstvene zaključke. - Zašto ste me juče spasli od samoubistva? - ponovi ona. - Kada sam vas ugledao na onom podijumu za prodaju, srce mi je gotovo stalo od uzbuđenja. Mada ste bili osuđeni na sigurnu propast, stajali ste tamo sa ponosom i mirno čekali svoju sudbinu. Odmah sam u mašti video istu scenu nasilja i poniženja koju ste preživljavali i vi. Jer kada je osveta u pitanju, nema velike razlike između Rumuna, Karpaćana ili Srba! Svi se svetimo istom žestinom. U ovim krajevima je popularna uzrečica: Ko se ne osveti, taj se ne posveti! Zamislite greh tih takozvanih "hrišćana" koji rade direktno protiv Hristovog učenja. Kako će ti ljudi tražiti milost i oproštenje od Boga, kad sami nisu mogli oprostiti? Mnogi naši ljudi misle da je hrišćanstvo redovno odlaženje u crkve i paljenje sveca! Favza ga mirno sasluša, onda spusti pogled na svoju ruku. - Ne znam da li ste primetili da me stalno držite za ruku upozori ga. - Kada bi Habib paša Sulejman slučajno saznao da me je drugi muškarac držao za ruku, pa još hrišćanske vere, odbio bi čak " da me vidi. Maksimilijan trže svoju ruku sa njene. - Izvinite, ovo se neće ponoviti - obeća on. Favza ga je kratko posmatrala, pa se izvini i ona njemu: - Oprostite što sam vas ošamarila. - Zaslužio sam - pokorno joj se nakloni mladić. - Možda mi nećete verovati, ali za poslednjih deset dana više sam odrasla i saznala o životu nego za sve vreme boravka na kraljevskom dvoru. Iz razgovora ih prekide nečije tiho kucanje. Maksimilijan ustade sa kreveta i priđe vratima koja malo odškrinu. Nekog je pažljivo saslušao pa potvrdi glavom. - Knez želi da me vidi - okrete se on Favzi. - U međuvremenu sam poslao Janu da vam u gradu nabavi novu odeću. Vama ozbiljno predlažem da se prerušite u građanku. Vaš identitet neka za sada ostane tajna. - Hoćete li obavestiti Habib pašu Sulejmana da sam oslobođena i na sigurnom mestu - upita ona brižno. - Još nisam siguran. Ćelom ovom događaju mora se prići krajnje obazrivo i diplomatski. - Pitam vas jer se bojim da on ne pošalje vojsku u Srbiju da me oslobode. U tom slučaju nepotrebno će izginuti na stotine mladih ljudi. Zar vam se ne čini da je bilo dosta ubijanja? - Onog trenutka kad turska vojska napusti okupirane teritorije, svemu tome će biti kraj. Maksimilijan joj se nakloni i izađe iz sobe. Dok je koračao prema kneževoj kancelariji, mladić je aktivno razmišljao o njenim recima i mogućim posledicama njenog ropstva. Ta-kođe ga je kopkalo zašto ga Ljutovid ponovo zove kad su razgovarali pre nepuna dva sata. Zatekao ga je kako nervozan seta po kancelariji. Ugledavši ga na vratima, knez se zaustavi u mestu. - Želeli ste da me vidite - upita Maksimilijan. - Sedite, Maks - ponudi ga ovaj. - Nešto nije u redu? - slutio je mladić. Ljutovid se umorno spusti u fotelju do njega. - Jorga me je upravo izvestio da je na dvor u galopu dojahao je dan od naših špijuna iz Podgrada. Kurir tvrdi da je tvrđavu rano jutros napustilo najmanje pet do šest stotina turskih vojnika. Prešli su Dunav još za mraka u nekoliko desetina velikih čamaca. S ta mislite dalos njihovog prelaska? Rekli ste mi da će nas Srbi sačekati bar n"ec dana sa početkom ustanka. Maksimilijan odmahnu glavom. _ Nije u pitanju srpski ustanak. To Habib paša Sulejman šalje vojsku da mu oslobode verenicu! Maksimilijan mu ukratko poveri šta je saznao od Favze, kao i de-vojčinu bojazan da ne dođe do šireg vojnog sukoba zbog njenog zarobljavanja. - Ta devojka je kćerka sultanovog brata?! - zapanji se knez. -Pa to bi zaista moglo dovesti i do rata! - Samo sa Srbima preko Dunava! - podseti ga Maksimilijan. - Habib paša je očigledno obavešten o prepadu na karavan i zarobljavanju njegove buduće verenice. Sve što mi sada treba da uradimo je da sačekamo turski poraz i pristupimo našem planu opsade Podgrada. A za tu operaciju potrebno nam je onih petnaest drvenih topova!

- A ko vam tvrdi da će Srbi potući ovu tursku jedinicu? - brinuo se Ljutovid. - Trebalo je samo da ih vidite! Srbi su na stalnom oprezu i imaju neverovatno organizovanu obaveštajnu službu. Ja se ne bih iznenadio da čujem kako su jutros potopili trećinu turskih čamaca na Dunavu. - Čime? - načini Ljutovid grimasu. - Sa onih šest zaplenjenih turskih topova. - Srbi imaju šest topova? - iznenadi se knez. - Samo Čuburićeva vojska. Knez Mihailo je kažu Srbi dobio od Austrije 20 novih topova, a isto toliko imaju zarobljenih. Maksimilijan je već hteo da ustane kad primeti da knez želi još nešto da mu saopšti. - Vladika Danilo me takođe juče posetio - nastavi Ljutovid. - Podsetio me da za nedelju dana dolazi Božić i pitao me da li sam i ja bezbožan kao moj pokojni otac i kakvi su moji planovi za proslavu? Rekao sam mu da želim da proslavim Božić na dvoru. Predložio mi je da se pred dvorom postavi veliki badnjak i okiti jelka, jer imamo i pnličan broj katolika. Kaže, neka građanstvo vidi da novi knez nije ateista, nego veraje u Boga i poštuje hrišćanske praznike. Obećao sam niu da ću to potvrditi i mojim dolaskom na Božju službu u crkvu Svetog Vaznesenja. -- Vrlo mudro ste postupili - pohvali ga Maksimilijan. Ljutovid se malo mučio kako da sroči sledeću rečenicu. - Ja... hoću da kažem... pošto smo obojica još uvek samci t bi bilo da ovaj Božić zajedno proslavimo ovde na dvoru? Maksimilijan se kratko zamisli. - Slažem se, ali mislim da je ovaj prvi Božić idealna prilika d na Badnju gala večeru pozovu svi bojari sa porodicama i neki dru ugledni građani. Mislim da bi trebali da pozovemo i gospodu Petru Nemec. Ljutovida iznenadi predlog. - Mislim da je ta žena previše propatila i da zaslužuje našu pažnju - nastavi Maksimilijan da mu objašnjava. - Da ne porniniem njenu saradnju u budućoj kampanji popularisanja vaše ličnosti - podvuče mladić. - Čuo sam da su joj već stigle neke nove mašine iz Mađarske i da se uveliko priprema prvi broj novog nedeljnog magazina "Karpatski glasnik" sa vašom cenjenom fotografijom na naslovnoj strani. Kada me je ovde posetila, jedna od njenih novih saradnica me zamolila za dozvolu da vas ovde za stolom fotografišu. - Ali... svakako, - mucao je Ljutovid. - Narod nema pojma ni kako izgledam. Možda bi to bila i odlična prilika da se snime i pokažu narodu i neki delovi novog dvora. Neka ljudi vide u šta je uložen njihov novac. - Te bistre mlade žene imaju mnogo dobrih ideja. One smatraju da će objavljivanjem interesantnih fotografija, zainteresovati i one nepismene da počnu da uče da čitaju. Trač nije zaraza samo zapadnih slojeva. Gospođa Nemec takođe želi da dvor pregleda i odobri svako novo izdanje jer ne želi nikakve sukobe mišljenja. - Poručite joj da ja uopšte memam nameru da je cenzurišem. Potpuno ću se osloniti na njenu ličnu intuiciju i diskreciju. Ukoliko ona smatra da se u zemlji dešava nešto ružno, neka o tome slobodno piše i tim aktom primora krivce na javnu diskusiju i odbranu. - Zašto joj vi to sami ne kažete na Badnje veče? - predloži Maksimilijan i jednim učtivim naklonom se oprosti od njega. Ljutovid se zagleda u mali sto ispred sebe i poravna milje. Od kako je sreo tu mladu ženu, gotovo da nije prošao dan a da o njoj nije razmišljao. Osetio se tako prijatno u njenom društvu. Učinila mu se tako bespomoćnom. Svojim prisustvom je izazvala u njemu želju da joj pomogne, da je zaštiti, da je drži za onu malu, toplu ruku. Vražji Maks, razmišljao je, da li je moguće da je primetio koliko mu se ta mlada žena sviđa. GLAVA 14. Ostatak tog dana Maksimilijan je proveo u raznim prostorijama gradske opštine. Tražio je tamo ime pod kojim se Izabela lažno predstavila u parohiji sela Babin zub. Sofija mu je rekla njeno puno ime i prezime. Posle više od pet časova listanja debelih sveski i registratora, on naiđe na smrtovnicu sa tim imenom. Pripadalo je mladoj seoskoj devojci Izabelinih godina koja se nesrećno utopila 1851. u lokalnoj reci. To je značilo da ju je Izabela poznavala ili nekako za nju čula. Maksimilijan zaklopi debelu knjigu i duboko se zamisli. On se nije mogao setiti tog imena jer nije ni poznavao sve drugarice njegove sestre. Pogledao je u zidni sat i skočio sa stolice. Već je bilo šest popodne i napolju se već smračilo, a on je još želeo da poseti Petru Nemec. Bilo je prošlo više od mesec dana od kako su se poslednji put vi-deli i oprostili pred njenom kućom i radnjom. Kod jednog cvećara u gradu kupio je veliki buket belih ruža. Sa tim cvećem u ruci pokucao je nenajavljen na njena vrata oko sedam uveče. Otvorila mu je Petri-na drugarica sa robije, učiteljica Atina Varaga, sada jedna od glavnih urednica. Ugledavši ga na vratima ona mu se ljubazno nasmeši. Atina i on već su se dobro poznavali, jer je ona dolazila na dvor po čekove i redovno ga izveštavala o napretku štamparije. - Dobro veče! - skide mladić svoj veliki šešir. - Da li je gospođa kod kuće? - U radnji je, piše - preuze Atina njegov mantil i šešir.

Zajedno uđoše u štampariju pretrpanu sanducima i raznim raspakovanim delovima mašina. Primetivši ih kroz veliki prozor kancelarije, Petra lagano ustade od svog radnog stola. Tako su se kratko gledali, onda mu ona pođe u susret. - Gospodine Reks! - bila je iskreno iznenađena. - Zašto me niste obavestili da dolazite? Zar ste zaboravili da sam vam na rastanku obećala večeru? - A ja sam navratio na čaj i da vidim kako napredujete. Petra uze od njega ruže čiji miris duboko udahnu sanjivo zatvore nih očiju. - Zaista su divne! - hvalila ih je. - Draga Atino, odnesite ih molim vas, u moju sobu i skuvajte nam svima čaj. Mislim da imamo i nešto biskvita. Atina preuze ruže i ostavi ih same. Maksimilijan poče da razgleda sanduke. - Vaša investicija! - podseti ga Petra. - Još uvek ne znam kako da vam za sve ovo zahvalim, a bojim se i da razmišljam kada i čime ću vam to otplatiti! - Zaboravite to - odmahnu Maksimilijan ležerno rukom. - Kako mogu da zaboravim da vam dugujem 23.000 forinti! Petra se okrete i ponovo uđe u svoj mali ured. Iz fioke stola je izvadila jedan koverat koji mu donese i pruži. - Atina se s ovim vratila iz Pešte. To je kusur od vašeg bariranog čeka na 25.000 forinti. Sve mašine, novi telegraf, pet rolni papira za prvih pet brojeva, prevoz do Turina, turska carina i razne sitnice, koštaju me tačno 23.180 forinti. Maksimilijan spusti pogled na koverat u njenoj ruci. - Zadržite to - odbi on. - Za ostale sitnice. -Onda ću s tim novcem još platiti pošti za 18 bandera do moje kuće i za žicu. - Mogu li videti telegraf? - Pođite sa mnom - okrete se ona u pravcu jedne manje sobe. Maksimilijan se zagleda u novi aparat već postavljen uza zid. -Najnovija reč današnje tehnike - pohvali mu se Petra. - Ta-kode austrijske proizvodnje. Pogledajte, - odiže ona mali poklopac, - ovo je jedan od prvih telegrafa na tipke koje odmah prevode Morzeove znake u slova i obratno. Onima u pošti zamalo oči nisu ispale! Možete li zamisliti uštedu u vremenu potrebnom za prevođenje? - S ta ste još dobili? - interesovao se Maksimilijan. - Kompletnu mašinu za štampanje novina ili magazina, novi nož za sečenje papira, a napolju smo već instalirali malu parnu mašinu za pogon. Maksimilijan se zagleda u otvor u zidu kroz koji su prolazila tri para prenosnih kaiševa. - Mađari su nas zamolili preko Atine da im skupljamo razne drvne otpatke i piljevinu, a oni će nam za svakih 20 kilograma slati jedan kilogram najboljeg papira. Tamo je drvo retkost, a ovde ga imamo na pretek. Gospodin Kožbuk je već posetio mnoge kolarske i drvodeljač-" radnje i zamolio ih da više ne bacaju otpatke. -- Čaj je gotov! - pomoli se na vratima Atina. - Gde želite da vas poslužim? - Sve nas poslužite u donjem salonu za primanje - predloži Petra. Posedeše zajedno dobar sat, uglavnom pričajući o tekućim poslovima, a onda Atina ustade i izvini im se: - Morala bih sada kući jer me sutra rano očekuju u pošti. - Svakako, Atina - složi se Petra. Ona je isprati pogledom, pa se okrete Maksimilijanu. - Divna žena i drugarica - pohvali je. Mladić ju je ćutke posmatrao, onda se osvrte po salonu. - Gde su vaš poslovođa i njegova žena? - Povukli su se ranije u svoj stan na tavanu. Sutra nas sve očekuje naporan dan. Zašto pitate? - Kako bi bilo da se i nas dvoje popnemo do vaših prostorija na spratu. Ne bih želeo da nas ovde neko slučajno zatekne ili prisluškuje. Petru iznenadi njegov čudan zahtev. - A zar se mi spremamo da učinimo nešto nedozvoljeno? - Došao sam da popričam s vama o jednoj državnoj tajni u čijem rešavanju mi je potrebna vaša saradnja. - Mrzim tajne - reče ona tiho. - Naročito one "državne"! - aludirala je na svoju nedavnu robiju. Ona ustade i povede ga na sprat u svoj privatni apartman. Ušli su u dnevni salon čija visoka vrata ona tiho zatvori i ponudi ga rukom da sedne. - Molim vas, ne pravite me nervoznom. Čemu ovolika diskrecija? - Kad čujete sve će vam biti jasno. Petra se lagano spusti u fotelju nasuprot njega. Tako su se dugo ćutke posmatrali. Maksimilijan nije mogao da veruje očima da je to ona ista, ispijena i od tamnovanja izmučena mlada žena. Njen preobražaj je bio neverovatan. Kao što

mu je i obećala na rastanku, Petra se veoma osvežila, zaoblila i popunila izgubljene kilograme. Pred njim je sedela prekrasna mlada žena stara 29 godina. On je se nije mogao nagledati. - Lepo ste se oporavili - zaključi na kraju. - Još u onoj tvrđavi sam primetio vaše lepe i otmene crte lica. - Kako da razumem vaš kompliment? - upita ona, a srce joj žno zaigra od iščekivanja njegovog odgovora. - Ne brinite - umiri je on. - Nisam ovde da vam se udvara došao sam po nalogu Njegovog visočanstva kneza. On primeti oblačak razočarenja na njenom lepom licu. - Knez me zamolio da vas na vreme pripremim i obavestim da vas poziva da mu se pridružite na Badnje veče. Izrazio je želju da se provede u vašem društvu. - To je lepo od njega - jedva izusti Petra. - Vaš entuzijazam me ni malo ne hrabri, ali molim vas nemojte ga odbiti. Još prilikom vašeg prvog susreta, ostavili ste na kneza dubok utisak. Gotovo svakog dana me ispituje o vama. Mislim da ga veoma privlačite. - A vas? - upita ona gotovo šapatom. - Zar vas ni malo ne privlačim? Maksimilijan nije znao kako da joj odgovori. Umesto toga, on duboko uzdahnu i odluči da promeni temu razgovora. - Ovde sam i zbog jedne misterije u čijem rasvetljavanju mi je neophodna vaša novinarska intuicija i lična saradnja. Petra upitno odiže obrve. - Drugog dana po dolasku na dvor, - otpoče Maksimilijan tonom iskusnog istražitelja, - stari knez me pozvao na privatan razgovor. Zamolio me da odmah posle njegove smrti krenem u potragu za nestalom decom pokojnog kneza Latimira. Naredio mi je da ih pronađem i tajno eliminišem, kako bi dinastija njegovog sina bila zauvek osigurana. - O čemu to govorite? - uozbilji se Petra. - Javna je tajna da su i sin i čerka kneza Latimira pobijeni od Bogumila i njegovih kriminalnih drugova. - U to je verovao čak i knez Bogumil. Ali ja sam nedavno saznao da je kneginja Izabela ostala živa. Pronašao sam i posetio čoveka koji je trebao da je ubije, ali nije imao srca nego ju je pustio da pobegne. Njegove informacije i moje skromno iskustvo vojnog obaveštajca, odveli su me do sela Babin zub. Na moju sreću, domaćica pokojnog sveštenika je još uvek živa i dobro se sećala mlade devojke koja ih je posetila pre 16 godina i kako se zvala. Petra se sva ukoči od silnog straha koji je obuze. - Rekla mi je da im se mlada devojka predstavila pod imenom Petra Trojak. Ostala je kod njih da služi par nedelja, a onda ju je sveštenik jednog dana odveo u grad kod nekog prijatelja i tamo je ostavio.Danas sam celo popodne proveo listajući opštinske knjige rođenih, S ?? i venčanih i došao do nekih važnih otkrića. Devojka po imenu Petra Trojak je zaista živela u selu Babac ispod Studengrada, ali se udavila u obližnjoj reci. Bila je skoro istih godina kao i mlada kneginja. Znači, one su se odnekud poznavale kad se Izabela setila njenog ena Ja čak mislim da znam i kako su se znale. Knez Latimir je imao bičaj da svoju decu svakog leta šalje na ferije kod obližnjih seljaka ili jara ^???? bi se Oni upoznali i sa životnim problemima običnih ljudi Izabela je, dakle, imala u tom selu drugaricu čijeg se imena kasnije setila. Kada je malo odrasla, čak se pod tim imenom i udala. U registru lokalnih brakova, piše da su se Petra Trojak i Viktor Nemec oženili 22. juna 1858. Devojka je tada imala 20 godina, a njen budući muž preko pedeset. Viktor Nemec je ubrzo umro a iza sebe ostavio lepu, mladu udovicu, Vaše kneževsko visočanstvo! Petra je piljila u njega smrtno bleda. - Vi zaista imate bujnu maštu, gospodine Reks - jedva ona promuca. - Onda mi vi pomozite i objasnite postojanje dve Petre Trojak, jedne mrtve, a druge žive? Obe rođene istog datuma, u istom selu i od istih roditelja! - Pa šta onda čekate? - upita Petra s ponosom. - Ako ste već toliko uvereni da sam ja ta nestala kneginja, zašto me odmah ovde ne usmrtite i obezbedite svom prijatelju knezu miran ostatak života! - Naprotiv! - blago joj se nasmeši Maksimilijan. - Kada sam ispričao novom knezu o zahtevu njegovog oca, on me zamolio da vas sto pre pronađem i ako ste još živi, narediće da vam se vrati Studengrad i svi vaši posedi! A ja, kada sam shvatio ko ste i čija ste, počeo sam da ga nagovaram da vas oženi i tim aktom zauvek izmiri naš zavađeni narod. - Nagovarali ste kneza da se oženi udovicom starog štampara, pored tolikih mladih, lepih i... nedirnutih devojaka? - A ja bih se u život opkladio da i vi pripadate toj grupi. - Posle pet godina braka?! - iskrivi Petra usne u podsmešljivu grimasu. Maksimilijan se malo naže prema njoj i mirno joj objasni: - Stari sveštenik je verovatno poverio Nemecu ko ste, a taj čestiti covek je odlučio da vas sakrije a kasnije i zakonski zaštiti. U očima mlade žene pojaviše se prve suze. Ona više ne izdrža pritisak i poče tiho da plače. Maksimilijan ustade i priđe njenoj fotelji pored koje čučnu kako bi joj bolje video vlažne oči. On je nežno uhvati za ruku. - Izabela, da li je moguće da me ne prepoznaješ? Mlada žena se umiri i zagleda u njega šmrkajući. - Kakav vam je sad to novi trik? Otkud bih vas ja poznavala? Pre onog susreta u zatvoru nikad vas u životu nisam videla!

- Izabela, zar si zaboravila da smo većinu vremena provodili sa mi u Studengradu dok su majka i otac boravili u kneževom konaku u Ornu. Sami smo se igrali i jurili po dolini sa našim omiljenim psom Keksom? Kako još ne shvataš da sam svoje ime produžio u Maksimilijan, a od njega pozajmio prezime Reks! I ja sam poput tebe dugo živeo pod tim lažnim imenom. Ona izvuče svoju ruku iz njegove i polako ustade, fiksirajući ga svojim još uvek vlažnim smeđim očima. Bile su iste kao i njene. Kako to nije ranije primetila? - Vi... - mucala je, - vi hoćete da kažete da ste moj brat? Bojim se da to nije moguće. Maksim je ubijen sa mojim roditeljima. Tosvi znaju. - Znaju ono što im je knez Bogumil servirao - uspravi se i mladić. - Ti nisi imala šansu da saznaš šta se sa mnom desilo, jer te je Bogumilov krvnik pre toga na silu odvukao od tvoje guvernante Berte. Petra uzmače prema zidu, kao da se bojala da je on ne napadne. Ona poče nemo da odbija glavom njegove tvrdnje. - Svako je mogao saznati ime moje guvernante i omiljenog psa - podseti ga. - Ali samo ja znam da si taj zlatni lančić koji sada nosiš oko vrata dobila od tvoje kume Bele. Da si ga imala tamo u zatvoru, odmah bi te po njemu prepoznao. Petra saže glavu i zagleda se u veliki krstić na grudima. Pre nego što su je odveli na robiju, spustila ga je u jednu rupu u podu. Maksimilijan odjednom poče da otkopčava kaiš na pantalonama. On izvuče košulju i smače pantalone sa desnog bedra. - Sećaš li se ovog mog ožiljka od pada sa konja? Zar si zaboravi la kako si plakala pored mene i držala me za ruku dok me je doktor Sabo ušivao? Ugledavši poznati ožiljak na njegovoj butini, mlada žena čudno izvrnu oči i sruši se bez reči na tepih. Maksimilijan vrati svoju odeću u red i podiže njeno mlitavo telo na ruke. Odneo ju je i položio na susedni kauč. On ude u kupatilo gde namoči hladnom vodom peškir koji joj stavi preko bledog čela. Seo je pored nje i strpljivo čekao da se ovrati od šoka. Izabela uskoro otvori oči i zagleda se u mladića pored sebe. - Maksime dragi, šta nam se to desilo? - upita ona slabim glasom i čvrsto zagrli svog brata. - Sudbina se s nama gorko poigrala - odgovori on tiho. - Sada se smiri jer smo opet zajedno i ovaj put ti čvrsto obećavam da te nikad više neću ostaviti samu! Izabela se odvoji od njega i drhtavom rukom ga pomilova po licu. - Maksime, oplakala sam te namanje stotinu puta. Ti si mi bio ne samo jedini brat, već i najbliži drug. Kada me je onaj čovek oteo od uplakane Berte, rekao mi je da ste svi pobijeni u šumi od razbojnika i da će me on odvesti na sigurno mesto. Ali ja sam predosećala gde me vodi. Izabela mu potraži ruku kao da se bojala da joj opet ne nestane. - Pred sam tvoj dolazak u zatvor, naš otac mi se prikazao u snovima dve uzastopne noći. Vodio te je za ruku i zajedno ste se zaustavili ispred rešetki naše ćelije. Zato sam tamo odmah prepoznala tvoj lik, ali nisam dobro protumačila očevu poruku. Nisam mogla ni zamisliti da si možda preživeo nesreću naše porodice. - Samo Bogu i onom pobožnom Isaku mogu da zahvalim za svoj život - reče on ljubeći joj ruku. - Kada se jedan od teško ranjenih pratilaca dovukao do kneževog konaka i saopštio groznu vest, Isak Vajda je odmah shvatio da se radi o atentatu i prisilnoj smeni vlasti. Na brzinu je ispraznio državnu blagajnu i potražio me u školi. U toku jahanja prema granici, saopštio mi je strašnu vest da su naša oba roditelja ubijeni u puču. Zabrinuo sam se odmah za tebe, a on me umirio da te oni verovatno neće dirati jer sam ja legitimni naslednik. Iz Rumunije smo prešli u Mađarsku pa u Austriju, a posle svega dve nedelje već smo bili u Bremenu na brodu za Ameriku. - Zašto nisi pokušao da mi se javiš? - plakala je Izabela. - Bila sam tako očajna, uplašena i usamljena. - Direktno nismo smeli jer bi odali mesto našeg boravka. Isak je pismom zamolio jednog svog druga zlatara iz grada da se raspita okolo o tvojoj sudbini. Taj čovek nam je potvrdio da si nestala bez traga, što smo pravilno razumeli. Isak je smatrao da te je Bogumil ubio iz čiste osvete jer sam mu ja za dlaku izmakao. - Maksime moj, - tresla se Izabela od silnog uzbuđenja, - porastao si u tako lepog i stasitog mladića. On je snažno zagrli i privuče na grudi. - Oprosti mi što te nisam potražio ranije. U srcu sam te pokopao zajedno sa našim dragim roditeljima. A kada mi je ona žena iz Babinog zuba otkrila ime pod kojim si se lažno krila, sav sam se ohladio od jeze. Odmah sam pomislio da je Petra Nemec možda moja izgubljena sestra. Sve se tako slagalo. Izabela se oslobodi iz njegovog zagrljaja i poče da briše oči. - Bila sam očajna i na smrt preplašena - poveravala mu se kroz suze. - Kada me onaj čovek oslobodio, trčala sam kao bez duše kroz šumu dok nisam ugledala to selo. Potražila sam utočište u onoj maloj crkvi, smatrajući da će me pobožni sveštenik zaštititi i sakriti. Otkrila sam mu ko sam i šta mi se desilo. Smatrala sam da će moju ispovest zadržati u tajnosti. I jeste. Pošto je već čuo o ubistvu naših roditelja, zamolio me da ne izlazim iz crkvenog dvorišta dok on ne resi moj problem. Posle par nedelja odveo me jedne noći u grad i predao svom prijatelju Viktoru Nemecu, takođe vrlo pobožnom čoveku. Sve mu je ispričao i Nemec se složio da me uzme najpre kao sluškinju, a kasnije me naučio svom štamparskom zanatu i izdavačkoj delatnosti. Znajući da je vrlo bolestan, a nemajući naslednike, predložio mi je u dvadesetoj da se "formalno"

venčamo kako bih ja posle njegove smrti mogla naslediti kuću i štampariju. U opštini nismo imali problema, jer je Petra Trojak tamo bila registrovana. Nikom od opštinara nije palo ni na kraj pameti da proveri da li je ta osoba možda umrla. Ta bila sam pred njima, živa i zdrava. Maksimilijan sačeka da se ona malo smiri i nastavi. - Sto se tiče tvoje ranije primedbe, bio si u pravu. Gospodin Nemec me nikad nije ni dodirnuo a ni pogledao kao svoju ženu. Odnosio se prema meni sa poštovanjem, a kad god smo bili sami, klanjao mi se i oslovljavao me titulom "visočanstvo". Za njega sam do smrti ostala Izabela Studenska. Maksimilijan ju je milovao po bledom licu. - Ako sve bude teklo po mom planu, a do sada nisam naišao na veće prepreke, uskoro ćeš postati i karpatska kraljica. Izabela se malo odmače od njega. - Maksime, o čemu to govoriš?! - O tvojoj udaji za kneza Ljutovida kojeg imam nameru uskoro da proglasim za prvog kralja Karpatije! Izabela nije verovala svojim ušima. Shvativši da ona ne razume, Maksimilijan joj ispriča o turskim porazima i povlačenjima i svom planu skorog oslobođenja zemlje. Objasnio joj je razloge svog nagonja Ljutovida da se oženi domaćom devojkom, pa još zakonitom kćerkom pokojnog kneza Latimira. - Ali Maksime, svi me znaju kao udovicu starog Nemeca! - Sve to se mora otkriti i objaviti narodu u jednom od prvih bro>va novog "Karpatskog glasnika". Naročito "fiktivni" deo vašeg braka u kojem te Nemec nije tretirao kao suprugu, nego kao kneginju. U Americi sam shvatio koliko publicitet ima uticaja na obične mase. Izabela, kako još ne shvataš? - uzbuđivao se njen brat. - Tvoja životna priča je ravna bilo kojoj bajci. Narod voli heroine, obožava hrabre princeze i divi se časnim i poštenim ljudima poput starog sveštenika i gospodina Nemeca koji su te sve ove godine tajno čuvali. A najveći junak od svih njih, postaće njihov budući kralj koji je naredio da te pronađu i tim aktom dobre volje javno se izjasnio protiv zlodela svog oca! Izabela se zamisli. Morala se s njim složiti što se ticalo senzacija, ali udaja za sina ubice njenih roditelja nije joj nikako išla u glavu. - Ti se šališ, zar ne? - milovala ga je pogledom. - Ti valjda ne misliš da bih ja mogla leći u krevet sa sinom kneza Bogumila! - Izabela draga, ja te nikad ne bih nagovarao da se udaš za Ljutovida samo iz političkih razloga. Samo ti savetujem da ga malo bolje upoznaš, pa onda sama donesi konačan zaključak i odluku. Ja mislim da je on jedan usamljen i vrlo nesrećan čovek kojem bi ti mogla mnogo pomoći. Da ne govorimo o kolektivnoj koristi našeg napaćenog naroda koju bi imao od vašeg braka. Ljutovid nije kriv za zločine svog oca, sa kojim se celog života nije slagao. Tebi to nije pozna to, ali stari knez je i njemu naneo u mladosti veliku nepravdu čijeposledice još i danas oseća. Maksimilijan joj tada sve ispriča. Od Ljutovidovog praćenja, do bordela i provale u ured doktora Ota Ungara. Nije ništa propustio, uključujući kneževo priznanje iz mladosti o silovanju mlade seljanke. - Bogumil je zaista bio i surov otac - zaključi Izabela tužno. - A ti, Maksime? Šta će se desiti s tobom? Zar ćeš ti, koji si jedini pravi naslednik karpatskog prestola, ostati savetnik sinu ubice tvog oca? - O svemu sam duboko i ozbiljno razmislio i odlučio da do smrti ostanem Maksimilijan Reks. Kao njegov savetnik imaću mnogo veći uticaj na državne poslove nego kao vladar. Ljutovid mi je već poverio da će me čim postane kralj proizvesti u Viteza prvog reda, najvišu buduću karpatsku plemićku titulu. Ukoliko ti postaneš kraljica, otkupiću od tebe naš Studengrad i tamo se nastaniti i zasnovati porodicu. Knez će pristati jer mi već duguje grdne pare! - Ne razumem - odmahnu Izabela glavom. - Pošto država nije imala s čim da isplati ceo danak, a Habib paša nije pre toga hteo da ga postavi za kneza, ja sam im pozajmio ostatak od 33.000 zlatnih dukata. Izabela ga je sumnjičavo posmatrala. - Ti si toliko bogat? - Nećeš verovati. Maksimilijan joj tad ispriča o mudrim investicijama Isaka Vajde u američke železničke kompanije, otkup ratnih bonova i drugih unosnih akcija. - Milion dolara je ogroman novac - čudila se Izabela. - Šta na meravaš s tim grdnim novcem? - Isak Vajda me često upozoravao da to nije naš novac jer ga je "pozajmio" od državne blagajne. A uzeo ga je da uspori Bogumilove prljave planove i obezbedi meni bolju budućnost. Ziveli smo u skromnoj kući u Atlanti i vrlo malo trošili na sebe. Na samrti me molio da mu obećam da nikad neću ubiti drugog čoveka ili bilo kome učiniti nepravdu ili neko zlo. I mada sam aktivno učestvovao u američkom građanskom ratu, zaista nisam nikom oduzeo život. Bavio sam se isključivo vojnom špijunažom i izvidničkom delatnošću. Ukolio raj zaista postoji, a Isak me u to stalno uveravao, onda taj čestiti čovek mora da se tamo sada odmara i uživa. - Oh, raj postoji! - potvrdi Izabela s gorčinom. - Pošto postoji pakao, a ja sam u njemu provela dve grozne godine, onda mora da postoji i raj. Maksimilijan baci pogled na zidni sat koji otkuca tri ujutro. - Moram te sad ostaviti - pomilova je on po licu. - Atina reče da vas očekuje naporan dan.

- Svejedno noćas neću moći oka sklopiti - poveri mu ona. - Posle svega šta sam večeras preživela i saznala, sumnjam da ću moći zaspati i nekoliko sledećih dana! Maksimilijan je nežno poljubi u čelo a ona ga isprati do ulaznih vrata gde se prope na prste i poljubi ga u obraz. GLAVA 15. Kuća i radnja starog Petra Mulata, sada penzionisanog kolara, bili su solidno ograđeni visokom drvenom ogradom. A da je neko od de-ce ili prolaznika i provirio kroz koju rupu u starim daskama, ne bi ništa sumnjivo primetio. Po dvorištu se nalazilo razbacano desetak pari visokih, teško okovanih kolskih točkova. Slučajni posmatrač bi se možda upitao zašto su svi ofarbani u crno? Kada su Maksimilijan i kapetan garde, Bohdan Zabela, stigli pred glavnu kapiju, zvono male kapele je oglašavalo podne. Mladić povuče tri puta vrpcu sa zvoncem koje se veselo oglasi u velikoj radionici. Ivan značajno pogleda u svog brata Gavrana koji požuri da dočeka goste. On ih pozdravi, pa klimnu glavom prema uzanom prolazu između kuće na sprat i radionice. - Ovuda, molim! Maksimilijan je odmah razumeo da se u radionici verovatno "liju" nove topovske cevi i samo se tajanstveno nasmeši. Gavran ih dovede do magacina u kojem je stari Mulat obično čuvao dragoceni alat i gotove kočije za prodaju ili isporuku. Dok je otključavao veliki katanac, Zabela je netremice posmatrao široka leđa kršnog domaćina. Osećao je da se u magacinu nalazi nešto od velike važnosti a o čemu on još nije imao pojma. Gavran ih propusti u polumračan magacin, pa priđe jednom od velikih prozora sa kojeg razgrnu tamnu ponjavu. Zabela se zagleda u nekoliko ponjavama prekrivenih objekata. Maksimilijan dade Gavranu znak da otkrije prvi. Ugledavši pred sobom novi veliki top, kapetan se okameni. On se konačno odlepi od mesta na kojem je stajao i priđe veličanstvenoj mašini za razaranje. Razgledao ga je gotovo sa religioznim zanosom, milujući prstima desne ruke glatku tamnu cev sa debelim dnom čija svrha mu nije bila jasna. Maksimilijan priđe tom prvom topu, jedinom koji je bio izrađen u detalje. - Novi američki topovi se pune otpozadi - objasni on Zabeli i povuče jednu ručicu koja otvori donji deo cevi. - Vrlo su praktični. U cev se najpre postavi đule, a tek onda se u ovo zadebljenje ugura vrećica s barutom. Ovaj novi metod pet puta ubrzava stari način punjenja. A umesto opasnim plamenom, ova duga igla pali barut pomoću fosfornog upaljača. Iglu povlači artiljerijski oficir sa tri do pet metara razdaljine. - Ovih osam topova su potpuno spremni za isporuku - pohvali se Gavran. - Situacija se rapidno menja - reče Maksimilijan. - Koliko vam još treba dana da montirate ostale? - Radimo u tri smene. Dajte nam par dana. - Kako to mislite da ih montirate, zar ne stižu ćeli? - zagleda se Zabela u Maksimilijana. - Upravo radimo na specijalnim rudama za konjsku vuču - objasni brzo Gavran. - Bićemo u sredu spremni - obeća im čvrstim glasom. - Svi topovi su mi potrebni u sredu popodne. U dva popodne, ovaj oficir -- klimnu on glavom prema Zabeli, - doći će po sve topove sa oružanom pratnjom i zapregom od 30 konja. - Za ime Boga, odakle vam ovi topovi? - piljio je Zabela u drveni top. - Zar vama nije poznato da je nama uvoz bilo kakvog oružja strogo zabranjen?! - Mislite li da će poplašiti Turke? - želeo je Maksimilijan da čuje njegovo mišljenje. - Poplašiti?! - uzviknu Zabela. - Nateraće im strah u kosti! Ta pogledajte ih samo! Poslednja su reč vojne tehnike. Ja nisam ni znao da postoje topovi koji se pune otpozadi. - Znači, vi se nećete dvoumiti da sa ovih 15 topova opkolite i na padnete turski garnizon u Podgradu - zaključi Maksimilijan. Zabela koji nije potpuno razumeo pitanje, pogleda u mladića koji mu se čudno smešio. Zašto mu uopšte postavlja takvo pitanje, čudio se kapetan. - Pa... zar se vi ne biste predali kad bi vas neko opkolio sa ova kvih 15 artiljerijskih monstruma? - Zato i računam da će se Turci predati bez većeg otpora, čim vas ugledaju. Shvativši da oficir nema pojma o prevari, Gavran mu priskoči u pomoć. On dograbi obližnji veliki čekić kojim snažno udari dva puta po cevi. Maksimilijan se najpre ohladi od straha, ali začuvši tupi odjektala njemu postade sve jasno. Kada su čuli da će ih uskoro posetiti jedan od gardijskih oficira da pregleda topove, vražja braća su deo ovog prvog topa verovatno obložili po vrhu debelim gvožđem. Shvatili su koliko je važno da ti oficiri budu uvereni u autentičnost njihovog novog oružja. To bi im ojačalo potrebnu hrabrost. - Solidni američki čelik! - ispusti Gavran teški čekić na zemljani pod, a Maksimilijan protrlja znojem orošeno čelo. - Neverovatno! - vrati se Zabela topu i sam kucnu prstom podebeloj cevi.- Kako ste došli do ovog dragocenog oružja?

Maksimilijan i Gavran samo izmenjaše poglede. Oboje su bili više nego zadovoljni testom. Jer ako njihov oficir nije primetio ništa sumnjivo iz neposredne blizine, kakva li će tek napraviti lica Habib paša Sulejman i njegovi oficiri kada ih ugledaju sa zidina tvrđave? Oko tri sata popodne, Nikolaj Jorga se zamišljen penjao na sprat. Primetivši ga kako nailazi, stražar pred vratima Maksimilijanovog apartmana ustade sa stolice u stavu mirno. Jorga ga ovlaš pozdravi i pokuca na vrata. Pošto mu niko ne odgovori, on se obrati gardisti: - Zar gospodin Reks nije unutra? - Gospodin je još kod kneza - obavesti ga ovaj. - A ona devojka je malopre nekud izašla. - Čudno, a pozvao me u dva sata na sastanak - izvadi Jorga svoj džepni časovnik i proveri vreme. - Zašto ne uđete i sačekate ga - predloži mu stražar i otvori vrata. Jorga uđe u apartman. On najpre pogleda u zatvorena vrata spavaće sobe. Znao je da se iza njih nalazi turska zarobljenica. Prišao je prozoru i zagledao se u sluge koji su čistili dvorište od snega. Nekoliko dece je pravilo velikog Sneška. Dok je posmatrao ovu idiličnu zimsku scenu, razmišljao je o sve čudnijem ponašanju novog državnog sekretara. Zašto je sad odjednom zatražio da mu se ustupi kapetan Bohdan Zabela kao pratilac? Da li je moguće da njemu više ne veruje? Okrenuo se i pošao u pravcu mladićeve radne sobe. Vrata su bila širom otvorena. Prišao je stolu pretrpanom raznim vojnim knjigama i crtežima u koje se zainteresovano zagledao. Lagano se spustio u udobnu radnu fotelju i počeo pažljivo da prelistava debeli katalog s crtežima, fotografijama i opisima raznih tipova artiljerijskog oružja. Crtež na stolu bio je istovetan sa slikom velikog topa američke izrade. Imao je promer kalibra od 150 milimetara. Za ono vreme, to se smatralo prilično ubitačnim oružjem. Pošto nije razumeo engleski se sav unese u studiranje ovog opasnog neprijatelja konjice i pe"ša Za to vreme Maksimilijan je sedeo u kneževoj kancelariji, u društvu Ljutovida, Pagode i srpskog kurira Miloša Bačanina. Pošto su se u selu Jarak dogovorili da jedni druge na vreme i lično obaveštavaju o važnim događajima i namerama, Čuburić je poslao kurira da ih izvesti o propalom pokušaju Turaka da oslobode zaplenjeni novac i zarobljenu princezu... - Kada nas je vaš čovek upozorio na brojno stanje Turaka i pripreme da pređu Dunav, Čuburić je poslao na reku hiljadu ljudi sa svih šest topova - pričao im je Miloš. - Čekali smo pritajeni u mrkloj noći i osluškivali. Kada su se dovoljno približili, po glasovima smo ustanovi li pravac i otvorili topovsku paljbu. Mora da su plovili u grupama, jer se odmah začulo jaukanje i zapomaganje ranjenih. Tek tada smo popa ili duž ćele obale velike vatre i sačekali ih puščanom vatrom. Mnogi su se bacili u ledenu vodu i udavili, one srećne koji su isplivali pokrili smo ćebadima i zarobili, a oko 150 leševa odneo je Dunav pravo u Carigrad! - Koliko ste ih zarobili? - interesivao se Maksimilijan. - Sto dvadeset i tri. - Znači u Karpatiju se vratilo oko 300 vojnika - brzo izračuna Pagoda. - Ne verujem - reče Maksimilijan. - Ja sam imao priliku da vidim vojnike Juga u građanskom ratu koji su pokušali da zimi preplivaju reku. Čak i oni koji su preživeli, uskoro su se razboleli i pomrli. Možda je preplivalo najviše stotinak Turaka i to onih najmlađih i najzdravijih. - Šta to znači - upita Ljutovid. - To znači, - objasni mu Maksimilijan, - da je turski garnizon u Podgradu oslabljen za 500 do 600 vojnika. - Izvinite, - umeša se Pagoda, - ali Turci ne drže svu tu vojsku u tvrđavi. Oko pola garnizona uvek se nalazi razbacan u patrolama po selima i većim naseljima. Da ne pominjem naše granice. - Je l’ vi hoćete da kažete da se u Podgradu sada ne nalazi više od 500 ljudi? - pogleda ga Maksimilijan. - Nažalost, - snuždi se Pagoda, - pred svaki Božić, Habib paša povuče dobar broj vojnika u tvrđavu. Iz političko-religioznih razloga, naravno. - Ne razumem - javi se Ljutovid. - Turci ne žele da budu previše viđeni za vreme hrišćanskih raznika - objasni mu njegov sekretar dvora. Zato se za svaki Božić i Uskrs povuku u tvrđave. Ovo je bila vrlo važna informacija. Maksimilijan se kratko zamisli pa ga upita: - Pored Podgrada, koliko još ima turskih kasarni? - Iznad našeg grada je jedna manja tvrđava sa oko 250 vojnika, a onda kod rumunske granice jedna malo veća i jedna dole blizu Bugar ske. Ukupno oko hiljadu ljudi. - Koliko će po vašem mišljenju Habib paša povući ljudi u te kasarne? - Oko sedamdeset posto. - Pa to je odlično, zar ne? - razvedri se Maksimilijan. - Ako ih opkolimo u sredu uveče, a to je dva dana pred Božić, imamo velike šanse da ih primoramo na predaju bez nepotrebnog prolivanja naše i njihove krvi. Naročito ako se ima u vidu naše dugogodišnje pokorno ponašanje i važan hrišćanski praznik. - Izvinite, - umeša se Pagoda, - ali s čim mislite da ih opkolimo i s kojom vojskom? Ta imamo svega dvadesetak sakrivenih pušaka!

- Opkolićemo ih sa hiljadu ljudi i 15 novih američkih topova. - Odakle nam?! - gotovo zakuka Pagoda. - Ja sam ih naručio i jutros se svojim očima uverio da je osam već stiglo u Turin. Obavešten sam da će nam ostalih sedam biti isporuče ni u naredna tri dana. Sekretaru dvora je trebalo malo vremena da dođe sebi. On otvori usta da nešto pita, ali ostade u tom položaju. - Gospodin Reks se pobrinuo za tih 15 topova - objasni Ljutovid dvorskom sekretaru. - O tome još niko nema pojma, naravno. - Mi... - mucao je Pagoda, - mi ćemo za tri dana imati 15 američkih topova?! - Sa sve đuladima i buradima baruta - dodade Maksimilijan kako bi ohrabrio i Pagodu i srpskog kurira. - Ovako poručite Čuburiću, - obrati se on Milošu tišim glasom, kao da se bojao da ih neko ne prisluškuje. - Pošto ćemo upotrebiti svih 15 topova u opsadi Podgrada, biće nam potrebna bar još tri vaša topa sa buretom barata i bar nekoliko đuladi da poplašimo te manje garnizone. Ja sam već o tome s njim razgovarao. I dalje sam spreman da vam platim za tu pozajmicu hiljadu dukata, kako sam i obećao Čuburiću! - Platićete hiljadu dukata za pozajmicu tri topa?! - proveri Miloš u neverici. - Recite vašem vođi da nam pošalje samo cevi - nastavi Maksmilijan da ga zbunjuje. - Lafete već imamo. Tako ćete nam ih mnogo lakše prebaciti preko reke. Vratićemo vam ih za najviše pet dana. Srbin nije znao šta da kaže. - Vi znate da ja nisam ovlašćen da vam to čvrsto obećam, ali mislim da će Čuburić održati svoju reč. Pričao mi je da ste ga veoma impresionirali vašim vojnim znanjem. Pojma nemam šta, u stvari, smerate, ali sam uveren da ste to vraški dobro isplanirali. Maksimilijan se saže i iz torbe koja je ležala na podu pored njegovih nogu izvadi poveću kesu koju spusti na mali sto ispred kurira. - Hiljadu dukata u zlatu! Nemojte nas razočarati! - poruči mu. Miloš otvori najpre kesu, a onda usta. Ovim je sastanak bio završen. Maksimilijan se zamišljen pope u svoj apartman. Jorgu je zatekao kako sedi za njegovim radnim stolom i razgleda vojne knjige. Ugledavši ga na vratima sobe, šef garde ustade. - Izvinite - pravdao je svoju slobodu. - Nisam mogao da odolim da ne zavirim u ove vaše vojne kataloge i udžbenike. I mada ne znam engleski, brojevi i slike su mi dovoljno objasnili. - Interesantno, hm? - nasmeši mu se Maksimilijan i sede u fotelju pored stola. Jorga zaobiđe sto i sede nasuprot mladića. - Pozvao sam vas jer je došlo vreme da se razračunamo sa našim turskim okupatorima. Upravo sam saznao od onog srpskog kurira vrlo važne informacije, a sad mi je opet potrebna vaša pomoć. - Šta želite da učinim? - odmah se ponudi Jorga. - Primetio sam da se po gradu muva poveći broj mladih, besposlenih ljudi. Kako bi bilo da ih sa vašom patrolom garde pokupite sa ulica i u grupama privedete ovde u dvorište dvora. Biće nam potrebno oko hiljadu tih momaka. One koji su zaposleni ostavite, a onimabez posla isplatite po deset dinara i recite da su vam potrebni za hitne radove na čišćenju puteva. - Odakle mi deset hiljada dinara?! - upita Jorga. - Zar niste bili prisutni kad nam je Habib paša ispraznio dvorsku blagajnu? - Ja ću vam dati taj novac sutra ujutro. Pored tih hiljadu ljudi, biće mi potrebno i trideset jakih konja za vuču onih 15 topova. - Stigli su nam topovi?! - raširi Jorga ženice. - Već su na sigurnom mestu nedaleko od Turina. Stigli su usred "i lađom iz Mađarske. Stiglo nam je i oko 300 francuskih pušaka 3 municijom i desetak buradi baruta. A gospodin Pagoda mi reče da i imate dvadesetak sakrivenih pušaka - razočarano će Jorga, - starijih tipova, ali pucaju. Samo to mi i treba. Da pucaju! Jorga ga je zainteresovan slušao. - Šta nameravate? - upita. -U sredu tačno u dva popodne, poručnik Anatol Vlad će sa grupom od dvadeset gardista naoružanih sa onih naših dvadeset sakrivenih pušaka upasti u konak Habib paše, razoružati stražu i uhapsiti ga. Za to vreme kapetan Zabela i ja bićemo sa hiljadu ljudi, ostatkom naše garde i 15 novih topova na putu prema tvrđavi Podgrad. Odlučio sam da komandu opsade poverim tom vrlo sposobnom mladom oficiru. Jorga se ne usudi da ga pita o razlozima njegove odluke da poveri komadu znatno mlađim i neiskusnijim oficirima. Mozgom mu pro-lete neprijatna pomisao da mu Maksimilijan možda više ne veruje. - Kada uhapse Habib pašu, staviće ga u kočiju i dovesti u Podgrad. Važno je da on lično vidi opsadu i naše nove topove. Jer Turci se neće predati bez njegove naredbe ili odobrenja. Dok on stigne, tvrđava će već biti potpuno opkoljena. A onda ćemo obići i druge tri tvrđave i zauvek se resiti turskog prisustva u našoj zemlji!

- A... izvinite što pitam, - usudi se Jorga, - šta će se desiti ako Habib paša odbije da sarađuje i Turci odluče da nam pruže otpor? Maksimilijan načini grimasu na licu koristeći sav svoj glumački talent. - Vi ste već svakako primetili koliko se ja grozim smrti i nasilja - otpoče on glasom vojnika koji se rastrže između odluke o životu i smrti. - Međutim, ukoliko Turci odluče da nam se suprotstave, bojim se da ćemo ih morati s onim topovima potpuno i zauvek zatrpati u Podgradu. Da li vi, gospodine Jorga, imate mašte da zamislite kakvu razornu moć ti topovi poseduju? Govorim o preko 250 topovskih đuladi! Jorga ga je posmatrao bled i stisnutih usana. - Pa to bi se zaista moglo pretvoriti u pravi masakr! – zaključi on. Maksimilijan mu zatim detaljno izloži svoj smeli plan. Oko sedam uveče, u razgovoru ih prekide Jamno kucanje na vratima... - Izvinite! - promoli se njena ljupka glava. - Gospoda Petra Nemec je u foajeu sa fotografom i jednom saradnicom. Gde želite H*ih odvedeni? - Odvedite ih do gospodina Pagode i zamolite ga da ih najav"knezu. Zbog njega su došli. Ja ću im se uskoro pridružiti. Jana kratko klimnu glavom i zatvori vrata. - Došli su da slikaju kneza za naslovnu stranu prvog broja novog nedeljnika - objasni Maksimilijan Jorgi. Čuvši o čemu se radi Jorga ustade i pokupi sa stola svoje šifrofane zabeleške. On se krajnje zabrinut uputi do dvorskih štala iznad kojih se nalazila moderna kasarna za smeštaj dežurnih gardista. Bohdana Zabelu je pronašao u dugačkoj štali kako zamišljen šeta između redova konja. Povremeno bi zastao i rukom pomilovao po kojeg konja. Začuvši nečije teške korake u čizmama, Zabela se naglo okrete. - Dolazim od gospodina Reksa - obavesti ga ovaj. – Zamolio me da vas odmah oslobodim svake gardijske dužnosti. Kaže da ćete vi komandovati opsadom Turaka u Podgradu. - Tako vam je rekao gospodin Reks? - iznenadi se kapetan. - Zar vi to još ne znate? Pa rekao mi je da ste se upravo vratili iz Turina gde ste pregledali prvi kontigent novih topova. - Da, to je tačno - potvrdi Zabela. - Izvršili smo inspekciju prvih osam topova koji su već stigli. - Kako vam se čine? - interesovao se šef garde. - Ubitačnima, gospodine Jorga! - snizi Zabela ton. - Od najtvrđeg su čelika i poslednji modeli koji se pune otpozadi! - Da, interesantan izum zar ne? Malo pre sam u kancelariji gospodina Reksa video slike. On mi reče da su u stanju da ispale po jedno dule svakih pola minuta. Jorga načini kratku pauzu, pa upita svog potčinjenog: - Sta vi, kapetane, lično mislite o tim topovima? Koliko su moćniji od turskih? - Nekoliko puta razorniji i bar deset puta brži u punjenju! - gotovo je šaptao Zabela. - Đulad im eksplodiraju prilikom udara u cilj! Ako gospodin Reks naredi da se puca preko zidova i bombarduje dvorište, biće mrtvih Turaka ko mušica! Jorga prestade da ga ispituje. Samo je zamišljen klimnuo glavom, onda se bez pozdrava okrete i izađe iz štala. Maksimilijan se pojavi kod Ljutovida oko sedam uveče. U kancelariji su sedeli samo knez i njegova ljupka gošća. Izabela je imala na sebi evropsku haljinu s dekolteom, koji je držesno otkrivao njene mlarudi. Kosa joj je bila složena u punđu, a lice doterano umerenom P* ^om Bila je zaista neodoljiva. Ugledavši svog brata na vratima, ? j žena mu uputi osmeh od kojeg se Ljutovidu odiže kosa na gla-• KHernu odmah prolete mozgom neprijatna misao da se ovo dvoje tajno simpatišu. ustade, kao što je uvek činio iz poštovanja kad kod bi mlaicz ustaux-, iv" ,dić ušao. - Maks, v\ pojma nemate koliko je ova mlada dama maštovita i sposobna žena! - hvalio je Izabelu. - Molim vas, samo pogledajte ovaj njen dizajn novog magazina - pruži mu on prelom bez fotografija. Maksimilijan poljubi Izabeli ruku i sede sa njene leve strane. Ovaj intimni gest još više zbuni sve nervoznijeg kneza. Maksimilijan se zagleda u naslovnu stranu novog "Karpatskog glasnika". - Tu će doći moja slika - pokaza Ljutovid na veliki prazan okvir. - Ali molim vas, pročitajte taj tekst. Mnogi naši ljudi će se rasplakati. - Već sam ga pročitao - neprijatno ga iznenadi Maksimilijan i ostavi prelom na stolu. - Vi ste ovo već videli? - splasnu Ljutovidu oduševljenje. - Da. Ja i gospođa Nemec imali smo pre par dana jedan vrlo dug i plodan sastanak. Rastali smo se oko tri ujutro. Ljutovid se sav ohladi. Kog vraga je Maks radio kod Petre do tri sata ujutro, pitao se obeshrabren. - A vi mora da se pitate šta smo radili tako kasno - čitao mu je mladić misli. Izabela spusti pogled na mali sto ispred sebe, što Ljutovid odmah pogrešno protumači. - Prosto ne znam kako to da vam objasnim - nastavi Maksimilijan da ga muči. Nakon poduže, neprijatne pauze, knez sam donese zaključak. Petra i Maks su vodili ćelo to veče ljubav i odlučili da se uskoro venčaju. - Pronašao sam Izabelu Studensku! - zapanji ga Maksimilijan.

- Dobar deo te noći diskutovao sam sa gospođom Nemec kako da tu senzaciju objavimo narodu. A biće nam potrebna i vaša pomoć. Ljutovid je blenuo čas u njega, čas u Izabelu. Ovo je zaista bio šok. - Pronašli ste našu izgubljenu kneginju? - on jedva izusti. - Još pre mesec dana. Ali gospođa Nemec mi je pomogla da raščistim svoje sumnje i rasvetlim ćelu misteriju. Ljutovid pogleda u Izabelu koja je i dalje ozbiljna gledala u sto. - Pa to je prosto neverovatno - zaključi on odsutno. - kneginja sada nalazi? Maksimilijan načini kratku, napetu pauzu. Zašto ga tako čudno gleda, pitao se Ljutovid. - Nalazi se tu pred vama, visočanstvo. Knez izgubi moć govora. On se uspravi u fotelji, sve do naslona koji škripnu. Posmatrao je svoju lepu gošću, odbijajući glavom da prihvati tvrdnju. - To nije moguće! Maks, o čemu to govorite? Kako bi gospođa Nemec mogla da bude Izabela Studenska? ! Maksimilijan pogleda u svoju sestru. - Ispričajte mu. Izabela tek tada podiže pogled na Ljutovida. - Istina je, visočanstvo - potvrdi ona. - To nije nemoguće! - ponavljao je ovaj uporno. Izabela duboko uzdahnu i otpoče svoju ispovest. Sto je dublje zalazila u svoju prošlost, to su se oči mlade žene sve više vlažile. Ljutovid ju je prosto gutao pogledom. Naročito njena mala ljupka usta. Stalno ih je zamišljao pripojena uz svoja. Njega naročito uzbudi deo njene ispovesti o tobožnjem braku sa starim Nemecom. Ona hrabro izdrža tih predugih deset minuta. Kada je završila, Maksimilijan mu objasni kako ju je, u stvari, pronašao. On poče od svog sastanka s krvnikom i posete parohiji u Babinom zubu, pa sve do opštinskog registra i Izabelinog lančića koji je dobila od svoje kume na krštenju... - Sve se slaže - završi on. - Pa to je prosto kao iz neke bajke - uhvati se Ljutovid za glavu sa obe ruke. - U stvari je neverovatnije od svake priče za koju sam ja do danas čuo. - Zamislite tek senzaciju koju će ovo otkriće proizvesti u našoj zemlji i van nje! - palio mu je Maksimilijan maštu. - Pored vas, Njeno kneževsko visočanstvo postaće najpoznatija ličnost Karpatije. Ljutovid je dugo piljio u prelepu Izabelu, onda se spusti na jedno koleno i preko stola potraži njene male, negovane ruke. - Gospođice, Vaše visočanstvo, Izabelo draga, evo na kolenima vas molim da oprostite mom neukom ocu njegov duhovni mrak! Sve ću učiniti da vam se smesta vrate i vaša porodična titula i vaš dvorac s posedima. Pošto prvi broj magazina izlazi tek posle Nove godine, još uvek imate vremena sve to da unesete. Ne zaboravite ni tog državnog krvnika. Objavite njegovu priču i sliku. Vrlo je važno da narod n°§ " ^a ;e sve to avitentično i stvarno. Mnogo vam hvala na vašoj iskrenoj podršci - uputi mu Izabe-udan čaroban osmeh. - Ja vas lično nisam nikad ni smatrala kriv-zbog zlodela režima s kojim niste imali nikakve veze. Beskrajno vam hvala - pade Ljutovidu kamen sa srca. – Znam da nije lako biti omiljen u narodu koji mrzi vašeg oca! Ljutovid joj ispusti ruke i vrati se u fotelju. Odande ju je bled posmatrao stisnutih usana. Sve to je pažljivo pratio više nego zadovoljan Maksimilijan. On zaključi da je Ljutovid konačno spreman za brak. - Sve sam večeras očekivao sem ovog! - snebivao se knez. - Dozvolite mi da se presvučena i malo osvežim. Naredio sam Pagodi da nam u salonu za ručavanje pripremi bogatu večeru. Nisam ni slutio da ćemo, u stvari, slaviti! On ustade, nakloni im se i uđe u spavaću sobu. Kao što su se prethodno dogovorili, ni Maksimilijan ni Izabela ne odaše se ni jednim gestom. Oni će se i dalje oslovljavati i ponašati s dužnim poštovanjem dvoje stranaca i truditi se da ničim ne izazovu nepotrebnu kneževu ljubomoru. GLAVA 16. Osam dana pred pravoslavni Božić, svi učesnici predstojećeg puča nestrpljivo su čekali momenat da se na njihovim satovima kazaljke približe. Tačno u dva popodne, mladi poručnik garde, Anatol Vlad, proveri džepni sat i uzdignutom rukom dade znak svojim konjanicima da ga prate. Dok su jahali gradom prema konaku Habib paše Su-lejmana, narod je zastajao i zabrinuto ih posmatrao. Svih dvadeset gardista jahali su sa puškama na leđima. Maksimilijan je naoružao poručnika jednim od svojih novih revolvera marke kolt. Stigavši do konaka, Anatol naredi svojoj četi da blokira sve ulaze i izlaze iz velike dvospratnice. Dvojica turskih stražara pred ulazom nisu imali vremena ni da upere svoje puške. Sa desetak naoružanih gardista, Anatol upade u konak i poče da traži Habib pašu po praznim odajama. U konaku su se nalazile samo njegove tri žene i dvoje dece. - Njegova svetlost je pre dva dana nekud otputovao – obavesti ga pašin glavni sluga.

Anatol sačeka da gardisti pohapse i vežu desetak vojnika, pa naredi da niko od ostalih ne srne napustiti konak do daljeg naređenja. - Jeste li pri pameti, mladi čoveče?! - upozori ga pašin šef obezbeđenja dok mu je ovaj vezivao pozadi ruke. - Šta to radite? Zar ne znate da ćete zbog ovog biti pogubljeni? - Prošla su ta vremena, Ahmede - promrmlja mladić. – Radije mi recite gde je paša već dva dana? Turčin stisnu tanke usne, kao da se bojao da mu ih neko silom ne otvori. Pošto je završio opsadu konaka, Anatol izađe pred zgradu i zagleda se u Jorgu koji je silazio sa svog konja. - Gde je paša? - odmah upita šef garde. -Nema ga. Sluga kaže da je nekud otputovao pre dva dana, a Ahmed odbija da sarađuje. ? rea rnu predade uzde svog beka i žurno umaršira u dugački nik On potrazi pašinog šefa obezbeđenja i izdvoji ga od ostalih u _ Ahmede, - tiho mu je govorio, - moram hitno da dođem do v ???? on može zaustaviti ovo ludilo. Onaj knežev čovek je organizovao napad na sve tvrđave. Uspeo je da dođe do 15 novih američkih topova. Dok se mi ovde navlačimo, hiljadu naoružanih ljudi ide na Podgrad! - O čemu to govorite, gospodine Jorga? - procedi ovaj. - O državnom udaru! O prevratu! O potpunom uništenju turske vojske na teritoriji Karpatije! Ahmed, koji je od ranije poznavao Jorgu i s njim sarađivao na problemima državnog obezbeđenja, zaključi da se ovaj ne šali. On se osvrte da proveri da li su sami, pa mu poveri tihim glasom: - Paša je već dva dana u tvrđavi Podgrad. Tamo je došlo do nekih vojnih komplikacija! - podvuče on. - Govorite o porazu ćele vaše jedinice prilikom prelaska u Srbiju. - Sta vi znate o tome? - zapanji se Turčin. - Pa kakav sam ja šef obezbeđenja da ne znam te stvari? On potapša Turčina po ramenu i vrati ga dvojici gardista. Dugim koracima je grabio prema izlazu i s nogu skočio na svog beka kojeg žestoko podbode. Dok je u galopu jurio šumskim prečkama prema tvrđavi Podgrad, Jorga je aktivno razmišljao o ovoj svojoj opasnoj misiji izdajnika. Bojao se da mu na kraju ne ostanu svega dva izbora; turski mač ili streljački stroj njegovih sopstvenih gardista. On izvuče džepni sat da proveri vreme. Bilo je već četiri popodne i počeo je padati lagani sneg. Ugledavši na horizontu tamne obrise velike tvrđave, Jorga uspori konja. Tek pošto se uverio da je okolna šuma prazna, on nastavi preko čistine prema ulaznoj kapiji čiji je masivni most na lancima bio spušten. Ovo je bio znak da se neko sprema ili da uđe, ili da napusti tvrđavu. Prepoznavši usamljenog jahača, straža otvori tešku kapiju i propusti ga. - Hitno me vodite paši! - zatraži on pošto je predao uzde svog konja jednom od vojnika. - Njegova svetlost je u kancelariji komandanta garnizona - obavesti ga onaj drugi stražar. - Želite li da vas odvedem? - Znam gde se nalazi - odbi Jorga. On se zatrča kamenim stepeništem na drugi sprat i pokuca na poznata vrata. - Uđite! - začu se na turskom koji je Jorga odlično govorio. Ugledavši ga na otvorenim vratima, komandant garnizona Nedžat Nesri lagano ustade od svog stola na kojem je gorela velika lampa jer se napolju već ozbiljno smračilo. Jorga pozdravi prisutne kratkim, vojničkim naklonom glave i uđe u prostranu sobu. Pored Habib paše Sulejmana, unutra su se nalazila još dva nepoznata mu turska oficira. - Izvinite što vas prekidam, ali bio sam primoran - objasni Jorga svoj iznenadni dolazak, stalno gledajući u pašu. - O čemu se radi, gospodine Jorga? - upita ovaj, ali ga ne udostoji ustajanjem. -Radi se o vrlo hitnoj i opasnoj situaciji! Upravo dolazim iz Orna gde je vaš konak opkoljen, straža pohapšena a vaša porodica u kućnom pritvoru! Bilo nam je naređeno da uhapsimo i Vašu svetlost ali mi je Ahmed rekao gde se nalazite! - Ko vam je naredio? - želeo je paša da zna. - Novi državni sekretar, gospodin Maksimilijan Reks. On ide na Podgrad sa masom naoružanih vojnika i petnaest novih topova američke izrade! Mislim da će biti ovde svakog časa! Zato sam požurio da na vreme obavestim Vašu svetlost! - završi Jorga zadihanim glasom. Još uvek čvrsto kontrolišući svoje reakcije, Habib paša ne pomeri ni jednu poru na licu. - Gospodine Jorga, otkud vama petnaest američkih topova? - upita on s nevericom. - Maksimilijan Reks ih je tajno naručio, platio i Dunavom prokrijumčario u zemlju. Moj zamenik, poručnik Zabela, pre tri dana ihje svojim očima video. Rekao mi je da su poslednji modeli artiljerijskih oružja. Tek danas sam o tome saznao. - Kojeg su kalibra? - nestrpljivo će Nedžat Nesri i dalje stojeći iza svog stola. - Cevi su im promera od 12 centimetara - izvuče Jorga iz džepa iscepljen list iz američkog vojnog kataloga koji stavi na sto. Zabrinuti turski oficiri se zagledaše u američki top iz građanskog rata. - Đulad su im duguljasta i zašiljena a eksplozivna pri samom udaru! - dopuni Jorga svoj izveštaj.

Ovo je bila važna informacija koja unese vidan nemir među prisutnima. - Zašto nam sve ovo otkrivate? - pogleda Habib paša u Jorgu. Kakav ste vi to oficir i kome ste, u stvari, lojalni? - Pravo da vam kažem, - snuždeno će Jorga, - došao sam da vas upozorim jer nisam želeo da ovde danas izgine previše ljudi. Poručnik Zabela mi je otkrio da su dobili i 300 kesa baruta sa isto toliko eksplozivnih đuladi! - O kakvim kesama se radi? - nervozno će Nedžat. - Prokleti topovi se pune otpozadi - objasni mu Jorga. - Otvori se debelo dno, onda se u cev najpre postavi đule, a iza njega specijalna duguljasta vrećica sa deset kilograma baruta. Top se pali fosfornom iskrom pomoću igle i dugačke uzice. - Vražji momak! - piljio je paša u sliku topa u ruci. - A meni se tako nevino predstavio kao tobožnji poslovan čovek koji je došao da razvije privredu svoje zemlje. - Tako vam se predstavio? - iznenadi se Jorga. - Vi znači ne znate da je Reks završio američku vojnu akademiju i da se tri godine borio na strani Unije kao obaveštajni oficir? - On je bio obaveštajni oficir američke vojske? - ponovi paša a u grlu poče nešto da ga steže. Komandant tvrđave se naglo okrete prozoru i zagleda se u polutamu. - Sumnjam da će stići do mraka - izrazi mu Jorga svoje mišljenje. - A ja mislim da su već ovde! - izvesti ih Nedžat muklim glasom. - Vidim četvoricu jahača sa belom zastavom! Svi pohrliše prozoru, sem okamenjenog Habib paše. Ova poslednja vojna neopreznost mogla bi ga koštati ne samo karijere nego i glave, razmišljao je u svom ukočenom položaju. - Vaša svetlosti! - okrete mu se uzbuđeni komandant. - Šta da radimo?! - Siđite dole i lično se uverite da su razoružani - predloži paša mirno. - Zatim ih uvedite ovamo da čujemo zašto su došli. A vas dvojica, - pogleda on u oficire, - pripremite ljude na odbranu. Koliko imamo topova? - Imamo samo četiri jer su nam ostale... - oficir brzo prekide. - Ostale su vam nedavno potopili i zarobili Srbi, zar ne? - završi Jorga. Habib paša mu uputi jedan krajnje neprijateljski pogled. - Vi, Jorga, previše znate za vaš rang dvorskog šefa obezbeđenja - prekori ga. i t-^škm lan""-"1 ?^? - nizn*"Lu i ude u kamenu zgradu. a onl trojia osta•*L*!% ^0 °(tm);(tm);???,*?L Sa ljubim sme-^/ŠedS^Sle .aiac ,a ^=, n"ovo "ce se opa- %•L*, - PS L,r^vS^Lt^ kte"S"seS-P^di ga on ratom, ne "** - -je klim fotelje. - To nije sve, Vaša svetlosti - odluči Jorga da razveže jezik Maksimilijan Reks takođe drži u zarobljeništvu i vašu verenicu,princezu Nuru! Habib paša više nije mogao na miru da sedi. On lagano ustade iz fotelje. - Šta ste rekli?! - unese se on Jorgi u lice. - Stajao sam pored njega kada ju je kupio na licitaciji od srpskih ustanika za sto zlatnih dukata! Jorga im zatim ukratko prepriča ceo događaj i obavesti ih o smrti Favzine pratilje. U prostoriji je vladala grobna tišina. Neko snažno pokuca na vrata. Jedan od dvojice oficira skoči i priđe vratima da ih otvori. - Jedan gospodin u pratnji trojice gardista želi da razgovara sa Njegovom svetlošću - obavesti ga jedan uzbuđeni vojnik. - Idem dole! - zaobiđe Nedzat sto i izađe u hodnik, a ona dvojica za njim. Habib paša Sulejman se spusti natrag u sedište. - Po svemu sudeći, ovo će se uskoro pretvoriti u najcrnji dan mog života - tiho je slutio. - Od vas jedino zahtevam da me ne predate ovim ljudima - molio je Jorga. - Ako treba boriću se s vama. - Ja lično prezirem izdajice bilo koje vojske - stavi mu paša do znanja, - ali vas ću pokušati da zaštitim. Mada mi još uvek nije jasan razlog vaše izdaje. - Svetlosti, pa vi najbolje znate da mi je žena turskog porekla i da sam jedno vreme služio u administraciji vašeg prethodnika. Tamo sam i naučio turski jezik. Vi ste nepravedni kada me nazivate izdajnikom - požali mu se Jorga. - Ja sebe smatram lojalnim građaninom. Ja nisam došao da vas upozorim zbog neke nagrade, nego iz bojazni da ne izgine previše ljudi. - Hvala vam u svakom slučaju - nakloni mu se paša. Za to vreme u dvorište ujahaše Maksimilijan i njegova tri pratioca obučeni u crvene uniforme dvorske garde. Mladić prvi sjaha sa konja i bez upozorenja otpasa svoju sablju koju predade stražaru. On sam odgrnu tamnu kabanicu kako bi se Nedzat uverio da nema pri sebi drugog oružja. U stvari su sva trojica imali zadenute koltove u poja-seve iza leđa. Nedzat im pokaza rukom u pravcu stepeništa na gornje spratove. Pre no što će poći, Maksimilijan baci brz pogled na dvorište koje se počelo puniti uzbuđenim turskim vojnicima. On zaključi da im je prosečna starost oko 25 godina. Istovremeno se začu metalU ii^ elje. Maksimilijan je kratko gledao u Jorgu koji pokunjeno saže glavu - Od svih službenika dvora, na vas sam najmanje sumnjao -oslovi ga razočaranim glasom. - Smatrao sam vas ispravnim i lojalnim članom našeg obezbeđenja. Čak ste mi potpisali i garantovali svojim životom dekret o lojalnosti!

- Ja još ne bih sahranjivao gospodina Jorgu - posavetova ga Habib paša. Maksimilijan sede u stolicu, gledajući ga pravo u oči. - U stvari je dobro što ste već obavešteni o našim namerama. Pretpostavljam da vam je izdajnik i slikovito opisao naše novo naoružanje. - Oh, da - okrete se paša i dohvati sa stola onaj list iz kataloga koji mu pruži. - Sve nam je jasno. Jedino me zapanjuje vaša dvoličnost i drskost. Tamo u kneževoj kancelariji lažno ste mi se predstavili kao poslovan čovek, a gospodin Jorga mi sad kaže da ste, u stvari, američki vojni špijun! Maksimilijan baci jedan krajnje jasan pogled na svog bivšeg oficira garde. - Šta vam je još rekao? - Da ste ovde da nam ponudite predaju. - Ovde sam da vam ponudim "časnu" predaju! - podvuče Maksimilijan. - A to znači da ću vam dozvoliti neometan prelaz u Rumuniju, jer Srbi prete da će vas inače sve Dunav odneti pravo sultanu u Carigrad! Pri pomenu Srba, Habib paša se opasno smrači. Gadno su ga zadužili. - Čujem da su vam razbojnici predali i moju verenicu. Za kesu dukata. A ja sam poslao ćelu malu vojsku da je izbavi. Mnogi su izginuli! - Sve mi je poznato. A vi, gospodine Jorga, - obrati se Maksimilijan šefu garde, - mogli ste ostaviti i meni nešto da kažem. Jorga se ne usudi da ga pogleda. Pognute glave je piljio u pod. - Što se vaše nesuđene verenice tiče, - obrati se mladić paši, -ona je zaista jedna izuzetno obrazovana dama i prava lepotica. A saznao sam i da je od vrlo visokog roda. Zato mislim da se sultan neće na vas ljutiti ako mu objasnite da ste se predali kako biste spasli i život njegove nećake i živote hiljade turskih vojnika! Tek tada Jorga podiže pogled na Maksimilijana. - Da, gospodine Jorga, to jedino niste znali. Ona otmena mlada dama je najmlađa kćerka sultanovog brata, prestolonaslednika. Habib paša Sulejman ga je gledao sa neskrivenom mržnjom. - Šta, u stvari, hoćete od nas? - pređe on na stvar. - Da nam se predate jednim pismenim dekretom i naredite vašim ostalim snagama u zemlji da slede vaš primer. Objasnite im vašu nezavidnu situaciju i našu vojnu nadmoć u ljudstvu i artiljeriji. A ukoliko ste dovoljno hrabri i pogledate kroz taj prozor, videćete svojim očima o čemu govorim. Čuvši ovo, Nedžat požuri mračnom staklu. On čak rastvori oba krila kako bi bolje video u tamu. Od prizora mu zastade dah u širokim grudima. Odmah iza čistine, iz šume su u njih bili upereni pome-nuti topovi. Bili su pažljivo raspoređeni i jasno se videli od velikih vatri koje su u blizini gorele. Po šumi su gorele još mnoge vatre, pa Turčin zaključi da su opkoljeni sa hiljadama ljudi. - Ne razumem! - okrete se on stolu iz čije fioke dograbi dogled. - Šta ne razumete? - pratio ga je paša pogledom. - Zašto su popalili tolike vatre? - Zato što je napolju prilično hladno, a i vaše tobdžije nas ovako bolje vide. Vrlo je važno da vaši vojnici uporede vaše vojne šanse sa našima i dođu do pravilnog zaključka. A i vi ćete imati manje problema da im objasnite ozbiljnost situacije. Habib paša ustade i priđe otvorenom prozoru. On uze od Nedžata dogled koji izoštri na prve redove topova i stotine tamnih ljudskih figura koje su se muvale između šumskih vatri. Sa prozora se moglo izbrojati svega sedam topova, ali on je znao da se nalaze i na drugim stranama. U sobu gotovo provali jedan od one dvojice turskih oficira i raportira sa otvorenih vrata: - Opkoljeni smo! Ima ih na hiljade! Nabrojao sam petnaest topova i pedeset tri vatre! Habib paša se trudio krajnjim On se lenjo okrete od prozora zag^, ?.""? i, r"rmrpmili nncadu na o da ostane hladnokrvan.oficira.lenjo okrete od prozora i ^S^u^.) _ proveri on. Jeste li pripremili posadu na ? Jesam, Vaša svedosti, ali vojruc" J,^,^, _ grubo ga prekide Onda siđite dole i čeka]te mop paša paša. ila^bib paša je još malo gledao Oficir se nakloni i zatvori vra u ,L k^omandanm garnizona i vrati kroz dogled, onda ga bez reci preda- se u svoju fotelju. i)O%. • svog mladog sagovormka - Gde smo ono stali? – Proba tamnim očima. - Kod vaše predaje. - Sta nam predlažete? v . ^kscument o predaji. - Razoružajte se i potpišite r l ,• posledice. - A ako to odbijem? - zeleo ) da je nastupio pravi Maksimilijan ga je kratio gleda<J oborenom prozoru. Znajući da trenutak za akciju. On ustade i pnj> smžnim dogiedom koji mu )< ga kapetan Zabela stalno drži na Cf trenutka grunu prvi odao, mladić ležerno podije levu

^\^ eksplozija razori deo pokret pozajmljenih srpskih topova, a srl io:stade sto;eći. Samo nekoliko J nog mosta. Paša ustade iz* fotelje :L%t^oro treći. Uslediše dve nove e kundi kasnije zagrmi sledeći top, a ^^ a K^o zaštitnog šanca. ^ splozije i začu se rušenje irnasivno&^ Maksimilijan prebledelom pasi. - Da li da nastavim? - okret^t.a Ovai - Neće biti potrebe - Pr°mrV*rvori oba krila prozora. On se ta Maksimilijan spusti le^u ruki ^ prebledelog paše. kode vrati u svoje sedištc preko p• Fizdamik - baci mladić prezriv pogled služim trikovi-^?? garanujem bezbedan o granice i posade ostalih garn °esete pnvatne stvari i novac, QStanu ovde sa svojim poro--^ sva prava državljana. reč? u ??? smislu pripremioi tele - Pretpostavljam da vam je & \ ceiu moju vojnu karijeru. Uko- pogled na Jorgu, - tako"đe isprit> _ .. , v ,._ "^ e,llWm tnkovi- liko jeste, onda vam je jadnije da ma. Pored toga što vairia i vas" prelaz u Rumuniju, posliću vara zona. Takođe vam dozvoljavamc>r a onim turskim vojnicimaa koji of> dicama, garantujemo putnu si""1 - Dajete mi vašu ča;.snu c - Ne samo da vam je da"^.r laveža lično. A pripremio sam i tele pismenu obavezu potpissanu od ts^om vaše predaje na turskonti i karPaVA^ UDita-Habib paša je razmišljao, on> - Gde se nalazi princeza Nura i kako se s njom postupa? - Na sigurnom je mestu. O njenom komfora, higijeni i s noj ishrani stalno vodi brigu jedna mlada devojka. Ne znani da li Va je vaš špijun već rekao da se njena lična pratilja, Halida Rašid, otro vala u srpskom ropstvu. - Rekao mi je. A vama hvala što ste princezi spasli život. Mladić mu uzvrati naklonom glave. - Šta nameravate s princezom? - upita Paša. - Zadržaćemo je u gostima dok se ne uverimo da ste nas ostavili na miru i dok nam sultan ne pošalje povelju o ponovnoj slobodi naše napaćene zemlje. Sličnu onima koje je već potpisao drugim državama. U suprotnom se bojim da neću moći spasti princezin život po drugi put! - Dajte mi da pročitam tu deklaraciju o predaji - zatraži on. Maksimilijan ustade i otvori vrata. Jedan od gardista mu pruži rolnu velikih listova sa štampanim tekstovima. Habib Paša najpre pažljivo pročita turski tekst dokumenta o predaji, a onda i obaveze pobedničke strane. U tom drugom dokumentu, između ostalog, knez se potpisom obavezuje da će se prema turskom civilnom stanovništvu karpatske vlasti odnositi sa brigom i poštovati njihove verske i društvene običaje. Paša ovlaš proveri oba teksta i na karpatskom koji je prilično poznavao i ustade. On zaobiđe Nedžatov radni sto za koji sede i umoči pero u mastionicu. Pošto je potpisao obe verzije dokumenata, on podiže pogled na svog bledog komandanta. - Nema potrebe za daljim prolivanjem krvi - objasni mu na turskom. - Kao što ste čuli, oni prete da će pogubiti princezu Nuru, a još uvek me noću proganjaju aveti onih naših 360 potopljenih i pobijenih vojnika koje smo onako neodgovorno poslali u Srbiju! Nedžat Nesri samo proguta knedlu. On ga je lično nagovorio na tu operaciju. - Siđite dole i objasnite oficirima našu situaciju. Recite im da smo za sada primorani da se povučemo u Rumuniju. - A ukoliko se ikad vratite dočekaćemo vas sa još deset hiljada vojnika i 35 američkih topova koji nam već plove Dunavom! - poruči Maksimilijan paši pa priđe stolu. Pošto je dodao svoj potpis ispod pašinog i kneževog, Maksimilijan zadrža tekstove na karpatskom koje poče da uvija u tubu. On ih ponese vratima koja otvori i obrati se trojici svojih gardista: - Uhapsite ovog izdajnika! , rciisti upadoše u sobu, izvlačeći svoje sakrivene koltove koje se u Jorgu. Ovaj je stajao nepomičan, pognute glave. - Zašto ga hapsite? - intervenisao je paša. - Dozvolite mu da napusti zemlju sa nama. Zar to nije dovoljna kazna ostaviti ženu i decu u milost pobedniku? - Zar vi vaše izdajnike nagrađujete milošću? - podseti ga Maksimilijan. Kada se Nedžat vratio da raportira, zastao je u otvorenim vratima. On se zagleda u trojicu gardista s isukanim koltovima. - Za svaki slučaj - objasni mu Maksimilijan koji takođe izvuče revolver. - Ukoliko se među vašim oficirima nađe neki s više hrabrosti nego pameti! - Ne brinite - promrmlja Nedžat. - Većina mojih oficira se slaže s odlukom Njegove svetlosti. Mi se retko suprotstavljamo odlukama naših civilnih vlasti. - Onda siđimo dole u dvorište. Okupite tamo sve vaše vojnike jer želim lično da im se obratim. Vas ću zamoliti da im prevedete moje reči. Nedžat potvrdi glavom da je razumeo. Dok su ih sprovodili na niže spratove, zabrinuti turski vojnici i oficiri poredani duž hodnika pratili su ih nemim pogledima. Oni svi krenuše za njima u dvorište u kojem je već stajala okupljena masa oko velike vatre. Svi su još uvek bili naoružani puškama, sabljama ili pištoljima. Zabrinuti su posmatrali pašu i

svog komandanta garnizona u pratnji naoružanih gardista. Maksimilijan se zaustavi na samom vrhu stepeništa kako bi ih oni dole bolje čuli i videli. On sačeka da se prostrano dvorište ispuni, pa umiri masu podignutom rukom... - Turski vojnici! Ovo što vam se danas dešava, već se desilo vašim drugovima na mnogim mestima po porobljenim zemljama istočne Evrope! Karpatija je samo jedna od poslednjih koja ne želi više vaše prisustvo na svojoj teritoriji! Opkoljeni ste, ali ne s namerom da vas pobijemo, nego da vas nagovorimo na predaju! I ja sam profesionalni vojnik i dobro su mi poznata pravila jačeg! A ostaćete živi i zato što ste imali mudrog i razboritog vođu. Njegova ekselencija, Habib paša Sulejman, pravilno je shvatio vašu situaciju i potpisao predaju! Maksimilijan odvi papir koji im pokaza visoko uzdignut. - Od ovog momenta, vi ste zarobljenici kneza Ljutovida koji ne želi da se uzalud proliva ni vaša ni naša krv! Ova zemlja je već dovoljno zalivena našom zajedničkom krvlju! Mirno ostavite vaše oružje " "-: -""^oliena hrana za put, a rano u zoru krenućete u pravcu obližnje rumunske granice gde ćete biti predati vašim turskim vlastima u toj zemlji! Kao znak naše dobre volje, mi pozivamo sve one turske vojnike koji žele da ostanu u Karpatiji da tako učine! Habib paša Sulejman stupi napred i podiže ruku kako bi skrenuo njihovu pažnju na sebe. - Učinite kako vam je predloženo! - naredi im jakim glasom. - I ja i vaš komandant složili smo se sa njihovim uslovima! Kako bi ubrzali proces, turski oficiri prvi priđoše vatri i počeše polako da otpasuju svoje sablje i pištolje koje položiše na zemlju. Povedeni primerom svojih pretpostavljenih i vojnici pobacaše na gomilu svoje puške i noževe. Gomila je sporo rasla, ali uskoro postade prilično velika. Jedan sat kasnije, velika kapija bese širom otvorena i u dvorište tvrđave uđoše tridesetak uniformisanih, nenaoružanih gardista. Maksimilijan zatraži jedna vojna kola u koja njegovi vojnici utovariše tursko oružje. Sa tim kolima i svojom pratnjom, on napusti tvrđavu oko devet uveče. Onima unutra je ostavio tri sata vremena da se spakuju. U međuvremenu u tvrđavu su dovezene i pašine tri žene sa decom, pa mu Maksimilijan dozvoli da se odveze s porodicom u svojoj ličnoj kočiji. Svim višim turskim oficirima bilo je dozvoljeno da zadrže svoje konje, kao i zaprege za prevoz njihovih porodica. Stigavši do prve linije topova, Maksimilijan sjaha pa priđe Jorginom belcu i pomože vezanom oficiru da skoči na zemlju. Kratko ga je posmatrao onda primeti: - Vi čete, gospodine Jorga, verovatno uči u istoriju kao jedini vojnik koji je stekao visoko odlikovanje za višestruku izdaju svoje otadžbine! - Radije me nagradite za pretrpljeni strah! - dodade Jorga. - Odvežite ga - naredi Maksimilijan jednom od svojih pratilaca. U susret im priđe kapetan Zabela sa širokim osmehom na licu. On se najpre začuđeno zagleda u svog šefa garde. - Otkud vi u tvrđavi, gospodine Jorga? - Gospodin je ušao u tvrđavu pre nas da obavi važan špijunski zadatak - objasni Maksimilijan. Jorga priđe prvom srpskom topu koji razgleda pa se začuđen okrete prema ostalima. - Ne razumem... Zašto ste pucali iz ovih zastarelih topova umesto ovih novih? Maksimilijan ga obgrli rukom oko ramena i povede naniže do prvog drvenog topa na čiju cev stavi ruku. - Zato, gospodine Jorga, jer su ovih petnaest topova isto toliko smrtonosni koliko i bilo koja seoska kola! Jorga je hodao oko topa, razgledajući ga. - Ne razumem - ponovi on. - Topovi pred vama su svi napravljeni od drveta! - objasni mu Izabela. - I ja sam pre opsade postavio isto pitanje gospodinu Maksimilijanu. Bilo mi je čudno, kog vraga smo dovlačili preko Dunava tri glomazne topovske cevi, pored ovih novih američkih topova. Tek tu mi je objašnjeno da su, u stvari, drveni! - Nemoguće! - obilazio je Jorga drveni top. Dok je zapanjeni šef garde pipao cevi i delove tobožnjeg topa, Zabela se nasmeši Maksimilijanu. - Gospodine Reks, vama i vašim vojnim trikovima svaka čast, ali ja sve do pre jednog sata nisam od straha bio pri sebi! - Ta kakvi ste vi to vojnici! - kao čudio im se mladić. - Staromodni, gospodine - pogleda ga Jorga stojeći kraj topa. - Navikli smo na "pravo" oružje slično ovim primitivnim srpskim topovima! Zar niste videli kakav strah su uneli u pašu i njegove oficire kad razvališe pokretni most? Kada su se oko ponoći konačno poredali da napuste garnizon, Habib paša s nezadovoljstvom zaključi da je preko tri stotine, uglavnom mlađih turskih vojnika, odlučilo da ostanu u zemlji. On se gorko nasmeši. Njihovi razlozi bili su mu dobro poznati. Duga kolona krenu kroz snežnu noć u pravcu obližnje rumunske granice. Pratilo ih je oko 300 naoružanih gardista i besposlenih "otpadnika" pokupljenih sa gradskih ulica. Bilo im je strogo zabranjeno da bilo čime vređaju, ismejavaju ili ponižavaju turske vojnike. Dok ih je posmatrao iz sedla svog konja kako prolaze ispred njega i odlaze u noć, Maksimilijan se nasmeši sam sebi. Setio se Napoleona i pomisli da bi ovom verovatno pozlilo kad bi čuo na koji način je on primorao Turke na predaju. Maksimilijan nije bio avanturista, a još manje kockar ljudskim životima. Ovaj trik mu je uspeo samo zato što je bio

pažljivo planiran. Veliku ulogu su odigrali Jorga i zarobljena princeza, a mnogo su mu pomogli i sami Turci svojim vojnim greškama. Maksimilijan sačeka da se kapetan Zabela vrati s vojnicima sa gradce i onako s nogu ih povede na znatno manju tvrđavu Orno, iznad glavnog grada. Kada su se mamurni turski vojnici probudili idućeg jutra, zaprepašćeni su piljili u 15 velikih topova i masu vojnika koji se grejali oko velikih vatri. U tvrđavu je upućena delegacija gardist U Jorgom na^čelu, koji predade prebledelom komandantu pašin dekr o predaji. Čuvši šta se desilo sa ovima i druge dve tvrđave se predaš bez ijednog ispaljenog metka. Maksimilijan je ovu činjenicu smatrao svojom najvećom pobedom. GLAVA 17. Maksimilijan se vratio na dvor posle punih osam dana odsustva. Ljutovid, koji je sve te dane proveo nervozno šetajući po svojoj kancelariji, stalno bi se trzao na kucanja svog dvorskog sekretara i slušao njegove kratke izveštaje o pobedama. U osam sati ujutro na Badnji dan iz razmišljanja ga trgoše nečiji veseli glasovi i uzvici. Prišao je prozoru i ugledao Maksimilijana i Jorgu koji su upravo ujahali u dvorište s delom garde. Knez zaboravi na protokol i požuri im u susret. Sreli su se u glavnom foajeu dvora. - Prijatelju moj! - raširi Ljutovid ruke. - Brate moj! Ovaj Badnji dan ostade mi u sećanju kao najsrećniji dan mog života! Ljutovid srdačno zagrli mladića i potapša po leđima. - Da li je moguće da smo konačno slobodni?! - Slobdni smo, visočanstvo - potvrdi umorno Maksimilijan i odvoji se od njega. - Uspeli smo Božjom pomoću i neverovatnom hrabrošću vaše garde i njenih sposobnih oficira. Ljutovid sad priđe Jorgi kojeg takođe zagrli i potapša po leđima. - Gospodine Jorga, Karpatija vam ovo nikad neće zaboraviti! - Za sve je zaslužan gospodin Reks - skromno se ogradi Jorga. - Prijatelji moji, pođimo u kancelariju da mi ispričate šta se tamo dešavalo. - Gospodin Pagoda nam je svima priredio gala večeru za devet sati uveče. Pozvani su svi bojati sa užim članovima porodica i dosta uglednih građana, a sve će vredno beležiti i slikati naša nova štampa. Gospođa Nemec je sve predala u ruke svojoj saradnici Atini jer će ona večeras biti među počasnim zvanicama. A sinoć sam posetio i našu gošću princezu i zamolio je da nam svojim prisustvom uveliča slavlje. Pristala je bez ikakvog otpora. - Sem vas, - Maksimilijan odmah upozori Jorgu da na dvoru niko nema pojma ko je Favza Nura! Za sada, ona je naprosto strana gošća! - Razumem - promrmlja Jorga. - Takode sam odlučio - nastavi knez da ih šokira - da večer iskoristim ovu istorijsku priliku i da pored proslave naše nezavisnost" predstavim gostima i moju verenicu, a njihovu buduću kraljicu! Maksimilijan se naglo zaustavi i zagleda u njega. - Da, Maks - potvrdi knez, - ja i princeza smo se o svemu dogovorili i ona je pristala da se uda za mene čim se zemlja stabilizuje. Oboje smo se složili da se naše venčanje i krunisanje obave istovremeno negde oko meseca juna ove godine. Jorga koji pomisli da ovaj govori o turskoj princezi, otvori usta. - Ne, gospodine Jorga - požuri Maksimilijan da ga razuveri. -Njegovo visočanstvo govori o jednoj drugoj princezi. Strpite se do večeras, sve će vam biti objašnjeno. Provedoše kod kneza pun sat, uglavnom odgovarajući na masu pitanja, onda ih ovaj otpusti da se odmore, osveže i pripreme za svečanu večeru. Jorga požuri u svoj stan u prizemlju, a Maksimilijan se pope na sprat. - Bonjour, monsieur! - dočeka ga Jana s osmehom. - Bonjour, mademoiselle! - odgovori joj iznenađeni mladić. -Comment allez-vous? - Tres bien, merci - nakloni mu se Jana. - Et vous? - Vidim, prilično ste napredovali u vašem francuskom - pohvali je on na karpatskom: - Gospođica Nura me podučavala, jer ste vi zaboravili da postojim! - Ne budite nepravedni, - predade joj on svoju vojnu kabanicu. - Zar vi ne znate gde smo bili sve ove dane i šta se u zemlji dešava? - Naravno da znam, - uozbilji se Jana. - Tata me je o svemu obavestio. A knez nas je sinoć ovde lično posetio i sve nas pozvao na svečanu Badnju večeru. U stvari, princeza mu je rekla da neće doći bez mene! - Bravo! - podiže mladić obrve. - Vi brže napredujete u njenoj službi nego u mojoj. Gde je gospođica sada? - osvrtao se Maksimilijan po srednjem salonu. - Sa gospodom Nemec je u spavaćoj sobi. Isprobavaju večernje haljine. Želite li da ih obavestim? leni^j^ ih uznemiravati - zavali se mladić u fotelju i zagleda svoju mladu službenicu. - Vidim i vas su prilično preobrazile, ona sva srećna pogleda u svoju novu haljinu. - Sviđam vam se?

- Divna haljina - izbeže on njenu zamku. - Zaista ste čarobni u njoj. Zaćuvši njihove glasove, Izabela malo otvori sobna vrata i proviri salon. Ona veselo vrisnu i zatrči se prema mladiću koji ustade i dočeka je u snažan zagrljaj. Posmatrajući ih u tom više nego prijateljskom raspoloženju, Jana se malo namusi. Pripisivala je ovakvo njihovo ponašanje zahvalnosti Izabele za sve što je mladić za nju do sada učinio. Maksimilijan ovo primeti i šapnu sestri u uho da pripazi na ponašanje. - Tako sam srećna gospodine Reks što vas opet vidim živog i zdravog! - izrazi mu ona svoje osećanje. - Svi smo se tresli zbog vas ovih dana, a naročito Njegovo visočanstvo. - Upravo dolazim od njega - reče Maksimilijan upijajući je pogledom. Sve ovo je posmatrala Favza Nura sa otvorenih vrata spavaće sobe. Primetivši je, Maksimilijan se odvoji od Izabele i priđe joj. Pošto joj je galantno poljubio raku, on je zadrža u svojima. Za razliku od srdačnih i neposrednih Slovena, turska princeza je bila vaspitana da ne govori preglasno ili pokazuje velike promene na licu. Zato mu se ona obrati mirnim, kontrolisanim glasom: - Drago mi je da vas opet vidim i da ste se vratili živi i zdravi. A nadam se da nije bilo ni mnogo prolivene krvi među našim i vašim vojnicima. - Nijedne kapi! - umiri je mladić. - Sve je prošlo mirno, kao što sam planirao. I mada sam se najviše plašio reakcije Habib paše Sulejmana, on me iznenadio trezvenošću odluke da nam se preda bez oružanog otpora. Večeras ću vam sve podribnije opisati u toku večere. Dok ga je gledala, Maksimilijana podiđoše žmarci od topline njenih tamnih očiju. Nikad do tada nije se slično osećao u blizini žene. Neki talas nepoznate mu sreće, prođe njegovim uzbuđenim telom. - Izvinite me sada - lako mu se nakloni Favza i vrati u sobu. Maksimilijan se okrete svojoj sestri i malo bolje u nju zagleda. - Odakle ti taj prekrasni nakit? - pade mu pogled na njenu ogrlicu i minđuše. Izabela spusti tužan pogled na zlatni nakit ispod svog vitkog vrata. Bio je izrađen u filigranu i bogato uskrašen dragim kamenjem " - Sinoć sam se sita zbog ovog isplakala - tiho mu je govorila. - Knez me je pozvao kod sebe na privatnu večeru i predao mi kutiju s ovim nakitom i ličnim stvarima naših roditrelja. Pored očevog zlatnog sata, tamo se nalazio i njegov novac koji je oduzet razbojnicima. Rekao mi je da je to uzeo iz dvorske riznice, jer sada pripada meni. Kasnije u kupatilu, dok sam ga isprobavala, primetila sam po njemu neke mrlje poput rđe. Vodom sam ih oprala i tek onda s užasom shvatila da su to bile osušene kapi krvi naše jadne majke! Mladića obli bledilo. - To je samo još jedan dokaz da su pobijeni po nečijem nalogu, - zaključi on. Pravi razbojnici bi im samo pokupili nakit i nestali u šumi. Nisam ti ovo ranije rekao, ali ubistvo su verovatno izveli krvnici gazde Bozgua. On ih je navodno pohvatao već idućeg dana i kod njih pronašao ovaj nakit i očevu kesu s novcem. Na mestu su bili pogubljeni, tako da se zatre svaki trag njegovom zločinu. Valjda u znakzahvalnosti, Bogumil je predao Bozgu na upravljanje naš dvorac i posede. - Knez me o svemu obavestio. Ali to nije sve - upozori ga njegova sestra. - Posle večere, on se spustio ispred mene na kolena i zaprosio me! Maksimilijan ništa ne reče. - Suznih očiju me molio da pređem preko zločina njegovog oca i pomognem mu da zajedno ujedinimo našu zemlju u buduću monarhiju. Na dan našeg venčanja, oboje ćemo biti krunisani, on za kralja, a ja za punopravnu naslednu kraljicu. Poverio mi se da nije siguran u svoje zdravlje i da veruje da neće još dugo poživeti, što me je veoma ražalostilo. Govorio mi je o svojim zdravstvenim problemima a ja sam mu predložila da zajedno posetimo jednog čuvenog narodnog lekara koji leči mnoge bolesti pomoću retkog planinskog bilja. - Kako se ti osećaš? - želeo je njen brat da zna. - Uzbuđeno i srećno! Maksimilijan ju je kratko posmatrao, onda je nežno zagrli. Bio je prijatno iznenađen i zadovoljan razvojem događaja. - Idem - pokupi on svoj kaput sa naslona fotelje. - Knez mi je ponudio svoje prostorije da se malo odmorim i pripremim za večeru, a moram mu još pomoći i oko sadržaja večerašnjeg govora. Tamo vas očekujemo u devet sati. U velikoj prestonoj dvorani, već se okupila većina pozvanih gosti. Mali podijum sa kneževom foteljom bio je uklonjen, a uza zid ispred samog baldahina i državnog grba bio je postavljen sto za počasne goste. Samo 14 stolica je stajalo poredano sa strane uza zid, tako da su svi gosti mogli stalno videti one za glavnim stolom, a ovi sve ostale u dvorani. Za te zvanice bila su paralelno postavljena dva dugačka stola po celoj dužini dvorane. Pagoda je sa svoje liste bojara i uglednih građana pozvao ukupno osamdeset gostiju. Između dugačkih stolova bila je već postavljena najnovija fotografska kamera. Atina i njen fotograf imali su rezervisana prva dva mesta za jednim od dugačkih stolova, kako bi sve bolje čuli i bili bliži kameri. Ona je ponela dvadeset staklenih foto-ploča i veliku beležnicu za pisanje. Nova štamparija bila je sada opremljena do tada neviđenom tehnikom štampanja u više boja.

U deset do devet, Ljutovida počeše da hvataju prvi znaci nervoze. Dok je sedeo za stolom, nervozno je lupkao prstima po politiranoj površini i svaki čas se osvrtao da proveri veliki sat u uglu. Bio je vrlo lepo doteran. Na sebi je imao novo svečano kneževsko odelo od crvenog somota, ukrašeno mnogobrojnim pozlaćenim gajtanima i du-gmadima. Visoki okovratnik krasili su pozlaćeni listići lovora. Oko vrata mu je visila široka lenta od svetloplave svile na čijem kraju je visio stari državni grb Karpatije izrađen od čistog zlata. Maksimilijana je zabavljala kneževa nervoza, mada je i njemu te večeri srce lupalo nešto snažnije. Sa nestrpljenjem je očekivao da vidi de-vojku do koje mu je bilo sve više stalo. Na sebi je imao svečano večernje odelo od crnog svilenkastog materijala, slično odelima kakva su nosili bogati trgovci i diplomate. - Gde su?! - pitao se Ljutovid koji od nervoze ustade od stola. - Poslao sam po njih pre dvadeset minuta! Utom neko pokuca na vrata koja se lagano otvoriše. - Vaše visočanstvo, dame su spremne! - najavi sluga. Knez i Maksimilijan se zagledaše u dve prekrasne prilike pred sobom. Toliko različite, a obe zanosne svaka na svoj način. Izabela je savila svoju svetlosmeđu kosu u punđu koju je pridržavala velika dijamantska igla. Njene lepe smeđe oči sijale su od sreće i zadovoljstva. Na sebi je imala dugu svilenu haljinu boje višnje, protkanu srebrnim dezenom koji se presijavao pri svakom pokretu. Prilično otvoreni dekolte krasila je majčina zlatna ogrlica. Ljutovid nije mogao skinuti oči sa nje. Stajao je poput zaljubljenog dečaka koji sa čežnjom sjed ju prvu ljubav. Izabela se prva pomeri i krenu prema njemu, jer se i zu za trenutak odsekoše noge. Ona ga uhvati ispod ruke i povede C zoru pored kojeg su nešto tiho razgovarali. Favza Nura je još uvek stajala ispred vrata, očekujući Maksimilija novu reakciju. Ovaj je stajao kao ukopan, posmatrajući je u zanosu Nurina duga tamna kosa bila joj je raskošno rasuta po ramenima a pridržavala ju je svetloplava pantljika. Njeno lepo lice krasile su velike crne oči kao u srne. Duga večernja haljina od purpurne svile, bila joj je zakopčana do vrata čiju kragnu je krasila belgijska čipka. Mnoštvo srebrnih dugmadi bili su joj jedini nakit. Bila je neodoljiva i ćelom svojom čarobnom pojavom podsećala na nimfu iz 1001. noći. Maksimilijan po prvi put oseti da ga je zauvek začarala. On lagano priđe devojci i uhvati je nežno za ruku koju joj poljubi. Tako ju je u zanosu posmatrao, sve dok ga ne prenu ponovno kucanje sluge na vratima... - Visočanstvo, gospodin Pagoda javlja da je dvorana spremna za vaš dolazak! Tačno u devet časova, Bazil Vlah, sada knežev lični batler, rastvori visoka ulazna vrata i najavi kneza. Prisutni gosti poustajaše sa svojih stolica. Ljutovid je išao ruku pod ruku sa Izabelom, koju inače ni-ko od gostiju nije poznavao. Iza njih su ušli Maksimilijan i Favza Nura, a za ovima Pagoda i Jorga sa suprugama. Kapetan Zabela sa verenicom bio je poslednji. Za počasnim stolom već su sedela četvorica glavnih verskih predstavnika. Ljutovid je želeo da sve četiri verske organizacije budu prisutne. Tako su pored vladike Danila sedeli i verski predstavnici katoličke, muslimanske i jevrejske manjine. Knez i gosti sačekaše stojeći s ostalima da vladika održe kratku molitvu, a onda Ljutovid podiže obe ruke u vis kako bi umirio žagor prisutnih i skrenuo na sebe njihovu pažnju. - Dragi gosti! Drage dame i gospodo! Dragi moj narode! Dozvolite da vas sve pozdravim u ovom divnom novom dvoru, sagrađenom vašim novcem i naporom! Ovo je i vaša svojina, zato navratite ovamo kad god vas neki problem ili posao nanese! Jer ovde ne živi samo vaš vladar, već i vaš pastir! I kao svakom dobrom pastiru i meni je stalo da od mog dragocenog stada ne nestane ni jedno jedino jagnje! Primetivši kako prisutni gosti pilje u njega sa nevericom, Pagoda prvi snažno zapljeska, a ostali za njim. Okupiti smo se večeras ovde da proslavimo više važnih događa-i ? nastavi Ljutovid glasno, kako bi ga svi čuli. - Kao što znate, "a fTie Je vece"sveta no(^u ^0".0" se" za nas krcane, Pre mnogo vekova rodio naš Spasitelj, sin Božji! Došao je među nas ljude, ne samo da prosveti, već i da se svesno zbog nas žrtvuje, kako bismo kroz Njega većno živeli! Maksimilijan je sve tiho prevodio Favzi Nuri. - Drugi razlog ove svečanosti je sticanje naše nezavisnosti! Kao što ste čuli, naše oružane snage su primorale okupatore da se zauvek povuku sa karpatske teritorije! Posle više od 400 dugih godina, Karpatija je noćas konačno slobodna! Prisutni poustajaše i pozdraviše ga urnebesnim aplauzom koji po-traja punih pet minuta. Ovo iskoristiše Atina i njen fotograf koji snimiše nekoliko slika. - Ali dragi moji gosti, ovo slavlje ne bi bilo moguće da se u našu istoriju nije umešala grupa izuzetno sposobnih i odanih građana! Neki od njih sede ovde za stolom, a neki od njih među vama! Dozvolite mi da počnem od mog prijatelja i savetnika, gospodina Maksimilijana Reksa! Dok mu je Ljutovid pljeskao, Maksimilijan ustade i svima se nakloni. - Gospodin Reks je kupio svojim novcem 15 novih američkih topova i tajno ih dopremio u zemlju! Kao bivši oficir američke vojske, on je svojim vojnim znanjem i ličnim zalaganjem nadmudrio naše okupatore i primorao ih na predaju! Prisutni opet ustadoše i snažnim aplauzom pozdraviše Maksimilijana.

- U ovoj tajnoj operaciji, desna ruka bio mu je naš dvorski šef garde, gospodin Nikolaj Jorga, a leva ruka mu je bio kapetan garde gospodin Bohdan Zabela! Pomenuti oficiri ustadoše i nakloniše se gostima koji ih pozdraviše aplauzom i gromkim uzvicima pohvale. - A među vama večeras sede i drugi važni učesnici ovog uspešnog puča! Dozvolite mi da vam predstavim dvoje od njih, braću Ivana i Gavrana Turaka! Dvoje momaka ponosno ustadoše i pokloniše mu se. Gosti i njih pozdraviše aplauzom, mada im nije bilo jasno ko su ti ljudi i kakav je njihov doprinos pobedi. - Ovim i mnogim drugim požrtvovanim ljudima, ostaćemo zauvek zahvalni za našu konačnu slobodu! Posebno sam na njih ponosan jer u puču nije poginuo ni jedan naš, a ni turski vojnik! Opet hvaljujući vojnoj sposobnosti mog dobrog prijatelja i našeg državnog sekretara, gospodina Reksa! Gosti i ovo pozdraviše aplauzom. - Turski okupatori su ostavili iza sebe 12 ispravnih topova, nre. ko 3.000 pušaka, 260 pištolja, 20 buradi baruta i 420 konja! A u zemlji je dobrovoljno ostalo i 530 turskih mladića, novih karpatskih građana, za čiju hrabru odluku moramo zahvaliti i nekim našim lepim devojkama! Primedba izazva smeh i novi talas odobravanja. - A što se tiče trećeg i najglavnijeg razloga našeg večerašnjeg slavlja, on je vrlo ličan ali se bojim da ćete se morati strpeti do kraja večere! Sa ovom tajanstvenom aluzijom, Ljutovid im se svima nakloni, pogleda u Izabelu i sede za sto. U dvoranu uđoše sluge koje unese večeru. Dok su se služili, gosti su stalno bacali znatiželjne poglede u pravcu glavnog stola. Naročito ih je kopkalo prisustvo one lepe, nepoznate dame koja je sedela do kneza i s njim pričala. Pošto je nisu poznavali, u sebi su svašta nagađali. Bojari koji su došli sa kćerkama za udaju, bili su zaokupljeni sopstvenim mislima. Mlada žena do kneza bila je očigledno dama iz visokog društva, što se moglo lako zaključiti po njenim prefinjenim manirima. Onim iskusnijeg oka bilo je jasno da je knez verovatno odlučio da strankinju uzme za suprugu. U sebi su nagađali čija li je princeza? U toku večere, Maksimilijan je isključivo posvetio pažnju Favzi Nu-ri. Prepričao joj je događaje od poslednjih dana, naročito detalje susreta sa Habib pašom i njegovu predaju tvrđave i odlazak vojske za Rumuniju. Ona ga je slušala sa velikom pažnjom, gledajući ga pravo u oči. Od tog njenog pogleda, Maksimilijan se prosto topio. Ona ga odjednom zamoli da joj opširnije opiše fizički izgled njenog verenika Habib paše Sulejmana, jer ga nikad ranije nije videla. Sve što je o njemu znala, bilo je da ima tri znatno mlađe žene i dvoje dece. Mladić oseti po prvi put žaoku ljubomore. - I vi ste spremni da se udate za čoveka kojeg niste nikad videli i koji već spava sa tri druge žene?! - upita je Maksimilijan razočarano. - To nije moja odluka - pravdala se Favza. - U našem društvu o sudbini devojke odlučuju njeni roditelji. Za mene je odlučio moj otac. Kada bih ja sada odbila da se udam za Habib pašu, moj otac bi me se odrekao i razbaštinio me. Znači, vas od malena treniraju i pripremaju da se pomirite sa ^"kama drugih i budete "robinje" svojih budućih muževa - nervi0 se mladić. - Kad smo kod robovanja, - seti se Favza da upita, - molim vas hiasnite mi kakav je moj sadašnji status ovde? - Vašem stricu, sultanu, poslao sam po Habib paši poruku da arn što pte potpiše i pošalje Povelju o nezavisnosti, ukoliko želi ikad da vas vidi! - A ukoliko sultan odbije? - upita Favza sa strepnjom u glasu. - Onda vas nikad više neće videti! - ponovi Maksimilijan lakonski. - Možete li biti malo precizniji? - upita ona nesigurnim glasom. - Ostaćete ovde kod nas i zajedno sa nama uživati u svim pred nostima novostečene slobode. Međutim, Favza odluči da čuje i drugu mogućnost. - A ako ja i pored svega poželim da se vratim mom ocu i udam se za pašu? - Zašto biste učinili tako nešto? Habib paša bi celog života u vas sumnjao jer ste se predugo dražili sa nama "krivovernima"! Ova jetka primedba natera Favzu da se tužno nasmeši. - Kad bi moj verenik slučajno saznao da ste one prve noći naredili dvorskom lekaru da me pregleda, on bi me se odmah odrekao! -dopuni Favza njegove slutnje. - Znate, u našoj zemlji vladaju zakoni i pravila da bez obzira na njenu krivicu ili nedužnost, ženi se retko veraje kada je u pitanju njeno telo. Naši muškarci se prosto izbezume ako saznaju da im je neko dragi dirao ženu pre njih. Čula sam za slučajeve gde su očevi ili braća ubijali obesčašćene devojke, bez obzira da li su se podale svojom voljom ili su bile silovane. U pitanju je čast porodice koju su tim činom uprljale. - Ali zato ćete vi morati mirno da podnosite vašeg budućeg supruga koji će celog života pored vas milovati i uživati sa ostale tri žene! - dodade mladić glasom prepunim sarkazma. - Takvi su naši običaji - mirila se Favza sa svojom sudbinom. Iz diskusije ih trže nečije snažno lupanje kašikom po činiji. Gosti se umiriše i zagledaše u Ljutovida koji ustade da ih oslovi. On baci brz pogled na Izabelu, pa pređe očima po prisutnima koji su ćutali unapetom iščekivanju.

- Dragi moji gosti! Kao što sam ranije napomenuo, sastali smo se večeras ovde da proslavimo rođenje našeg Spasitelja, našu nedavnu pobedu, ali i još jednu radosnu vest! On ih ostavi u kratkoj neizvesnosti, pa nastavi: - Ali pre no što vam saopštim ovu radosnu vest, moram vas mi pre podsetiti na jedan tragičan događaj od pre 16 godina, u kojem je nastradala cela porodica našeg pokojnog kneza Latimira Studensko? Slučaj vam je svima dobro poznat. Šumski razbojnici su tom prilikom ubili našeg dragog vladara i kneginju. I mada su brzo pronađeni i pogubljeni, kneževoj deci se izgubio svaki trag. Postoje razne verzije o nestanku te dece, od kojih mi je najteže padala ona po kojoj je njihovo ubistvo naručio moj pokojni otac, knez Bogumil, kako bi obezbedio meni vlast! Prisutni su ga slušali kao u kakvom transu. - Čim sam nasledio pokojnog oca, ja sam odmah zamolio gospodina Reksa da se pozabavi tim tragičnim slučajem i razjasni konačnu i pravu istinu. Ljutovid odluči da još malo izmuči svoje goste neizvesnošću pa načini značajnu pauzu. - Mnogi od vas će večeras biti šokirani kad čuju da je gospodin Reks ne samo otlkrio da je mlada kneginja živa i zdrava, već ju je i pronašao i doveo ovamo na dvor! Iz njenih usta sam čuo šta joj se desilo. Kada je saznala da su joj pobijeni roditelji, mlada kneginja je po-begla u šumu. Zaustavila se u selu Babin zub u kojem je zatražila zaštitu od tamošnjeg sveštenika. Ovaj ju je doveo svom prijatelju u Orno kod kojeg je nastavila da živi i radi pod lažnim imenom. Više vam ne smem reći. O njenom neverovatnom životu sve će detaljno biti objavljeno u našem novom "Karpatskom glasniku" čiji prvi broj izlazi sredinom januara. Nažalost, njenom nestalom bratu Maksimu izgubio se svaki trag i on je najverovatnije bio ubijen sa svojim roditeljima. Ljutovid opet načini pauzu pa se nakloni lepotici do sebe. - Dozvolite mi sad da vam predstavim Njeno kneževsko visočanstvo, Izabelu Studensku! Izabela ustade i ljubazno se nasmeši gostima. Dvoranom odjeknu glasan žamor zapanjenih gostiju. Stojeći pored Izabele, knez nastavi da ih šokira: - Dame i gospodo, to nije sve! Ja sam nedavno zamolio kneginju za ruku i ona je pristala da se uda za mene! Naše venčanje obaviće se juna meseca ove godine! Odmah posle venčanja, u istoj crkvi Svetog Vaznesenja obaviće se i naše krunisanje! Karpatija će tog dana postati suverena ustavotvorna monarhija! GLAVA 18. 1867. godina donela je mnogo domaćih i svetskih uzbuđenja. Prvi broj "Karpatskog glasnika" imao je trideset strana i bio bogato ilus-trovan crtežima i gravurama. Prvih nekoliko strana bilo je posvećeno isključivo novom knezu i njegovoj politici demokratizacije i industrijalizacije zemlje. Glavna novost je bila kneževa skora ženidba i krunisanje za prvog kartapskog kralja nakon duge pauze od preko 400 godina. Sledile su poslovne rubrike u kojima je Reksova korporacija tražila da zaposli stotine zanatlija svih vrsta. Maksimilijan je dobio sva prava na drvnu industriju, pilane i fabrike nameštaja. Samo meseca januara, zaposlilo se 800 ljudi u tim industrijama. Bližio se već kraj februara kada su konačno završene i ukusno nameštene sve sobe na gornjem spratu dvora. Ljutovid je predložio Izabeli da se privremeno preseli u jedan od tih gostinskih apartmana. Izabela se potpuno povukla iz poslova svoje štamparije koju je zajedno s kućom ostavila svojoj drugarici s robije, Atini Varagi. Ova sposobna intelektualka otišla je još dalje i registrovala prvu karpatsku novinsku agenciju. Novi telegraf je kucao gotovo celog dana, a dvor je svakog jutra dobijao štampani bilten s najnovijim vestima iz sveta. I tog februarskog jutra, dok je lagano koračao u pravcu kneževe kancelarije Maksimilijan je čitao te sažete novosti iz sveta. - Maks! - dočeka ga Ljutovid s veselim uzvikom. - Jeste li pročitali ovo o novoj Austrougarskoj državi?! - Upravo sam završio - spusti se mladić u fotelju s listom biltena u ruci. - Tako nešto se već dugo očekivalo. Bečki dvor Habzburga je morao nešto preduzeti kako bi bar malo ublažio nezadovoljstvo porobljenih naroda na svojim teritorijama. A najviše zbog nezadovoljnog mađarskog stanovništva. Ovde se kaže da će se to novo dualističko državno telo zvati Austrougarska. Obe države će imati posebnu vladu, parlament i fmansije, a zajedničkog monarha, vojsku i spoljnu politiku. Nažalost, ovo novo rešenje zadovoljiće samo mađarsko plemstvo i buržoaziju, jer će pod mađarske teritorije potpasti Hrvatska i Slovačka provincija sa srpskim manjinama i delovi ukrajinskih i hunskih etničkih grupa. - Hoćete da kažete da bunama i nezadovoljstvu nikad neće biti kraja? - Dokle god svi ti narodi ne budu potpuno slobodni i samostal ni gospodari svoje nacionalne sudbine. - Ovo je prosto fantastično - divio se Ljutovid biltenu. – Gospođa Atina nam ovim skraćenim izveštajima iz sveta čini veliku uslugu, zar ne? - U Americi kažu da onaj koji kontroliše sredstva informisanja, u stvari, vlada državom. Naravno, - dodade Maksimilijan, - informacije su vrlo često i lažne. Sve zavisi od karaktera i morala onog ko ih kontroliše. Ljutovid spusti bilten, pa podiže nekoliko novih banknota koje pruži Maksimilijanu preko stola.

- Pogledajte primerke ovog našeg novog dinara. Te vražje nemačke mašine za štampanje zaista su precizne. Ja nisam pojma imao da kod nas postoje ovako talentovani slikari i vesti graveri. Maksimilijan se zagleda u novčanice raznih boja i apoena, sa likom kneza na prednjoj strani. - Imenovao sam našeg prvog guvernera državne banke. On nam predlaže da naprosto zamenimo turski dinar za ovaj novi domaći. Preko mene vas moli da ako je moguće sada prebacite sav vaš strani kapital kod nas. Zahvaljujući Turcima, uopšte nemamo nikakve zlatne rezerve, pa bi nam vrednost vaše strane valute više nego stabilizovala novu ekonomiju. - Svakako, - odmah se složi Maksimilijan. - Gledaću da se što pre sretnem sa novim guvernerom i o svemu s njim dogovorim. U stvari sam navratio da proverim da li ste potpisali dekret o vraćanju Studengrada kneginji Izabeli. Ukoliko jeste, želeo bih lično tamo da je otpratim i zvanično joj predam njen bivši dvorac i posed. Ljutovid bez reci otvori fioku stola iz kojeg izvadi jedan papir overen njegovim potpisom i dvorskim pečatom. Maksimilijan brzo prelete pogledom po kratkom tekstu i ustade. - Čuvajte mi je, Maks! - upozori ga knez ozbiljnim glasom. Izabela je već bila obučena za put, kad se na vratima začu nečije kucanje. Ona požuri da ih otvori. - Visočanstvo, kočija je spremna - obavesti je mladi gardista. Izabela ogrnu svoju bundu i pođe sa njim. Maksimilijan je staja pored otvorenih vrata nove dvorske kočije. Gavran Turak je lično is crtao veliki državni grb na obema stranama. Pazeći na svaku stavku protokola, brat se nakloni svojoj sestri i pomože joj da se prva popne On uđe za njom i zatvori vrata. Pažljivo ju je pokrio preko krila debelim toplim ćebetom i seo preko puta nje. Vozili su se po vedrom sunčanom danu. Dok su lagano klizili po debelom snegu, čuo se melodičan zvuk konjskih praporaca. Izabela je tako želela da sedne pored brata i nasloni mu se na rame, ali nije smela od četvorice gardista koji su ih pratili na konjima. Samo kada bi prolazili poznatim krajem ili selom, ona mu se obraćala evocirajući drage uspomene ili ga podsećala na vesele događaje iz srećnog detinj-stva. Jedino se rastužila kada su prešli preko male reke u kojoj se utopila njena drugarica Petra Trojak. Na vest o iznenadnoj poseti, upravitelj Martin Karol brzo obuče svoj kaput i požuri u dvorište. Ovaj stasiti muškarac četrdesetih godina, po službenoj dužnosti je vodio računa o poslovima imanja. Uzbuđen je stajao na stepeništu i posmatrao dvorsku kočiju s pratnjom. Očekivao je da vidi kneza, ali umesto njega u kočiji se nalazio novi državni sekretar i neka nepoznata mu dama. - Gospodin Karol? - prvi skoči dole Maksimilijan. - Na vašoj usluzi, gospodine! - nakloni se ovaj. Mladić odjednom izgubi moć govora. On zastade u pokretu kao ukopan. Prepoznao je čoveka pred sobom, ali ne i ovaj njega. - Ovde smo po nalogu kneza Ljutovida - reče on i pomože Izabeli da siđe. - Knez dekretom vraća ovaj dvorac i sva imanja bivšoj vlasnici - izvadi Maksimilijan papir i predade zbunjenom službeniku. Martin Karol pročita dokument pa se zagleda u Izabelu. - Kako ste, visočanstvo? O vama i vašem neobičnom životu, prepričavaju se bajke. Već sam mislio da vas nikad više neću videti! Izabela ga je posmatrala smešeći se. - Visočanstvo, - ovlažiše se čovekove oči. - Da li je moguće da me se ne sećate? A ja sam vas učio jahanju. Moj otac David je bio dvorski konjušar vašeg oca kneza Latimira. - Martine? - seti ga se Izabela. - To ste vi?! - Da, visočanstvo, nešto sam ostario i prilično oćelavio. Izabela priđe i uhvati mu ruku koju srdačno steže. - Martine dragi, naravno da vas se sećam. Učili ste jahanju i moga Maksima. Verovatno se sećate kada je pao s konja na ogradu i podredio bedro. Maksimilijan se ukoči od napetosti. - Kako da se ne sećam, na rukama sam ga nosio sve do dvora. Da li ste ikada nešto čuli o njemu? - Nažalost, nisam - saže Izabela glavu. - Izgleda da je moj brat poginuo sa našim roditeljima. - Uđite, molim vas! - ponudi ih upravitelj rukom. - Ne znam da li vam je poznato, ali vaša guvernanta Berta još ovde živi i brine o dvorcu. Kada je nedavno pročitala da ste preživeli, mislili smo da će dobiti srčani udar. Uđoše u veliko predvorje. - Berta je u zapadnom krilu - pričao im je Martin dok su se penjali. - Već godinama svakog jutra ulazi u nekadašnje prostorije vaših roditelja i čisti ih. U tim sobama niko ne stanuje. Kažu da je čak i Bozgu dok je ovde živeo izbegavao da uđe u njih. Vrata bivše kneževe spavaće sobe bila su širom otvorena. Propu-stiše Izabelu da uđe prva. Na šum koraka, Berta se okrete od prozora pored kojeg je stajala i suoči se sa mladom ženom koju je odmah prepoznala po kosi i očima. Ona poklopi usta obema šakama i poče tihe da plače. Izabela joj priđe i obgrli je rukama. Tako ju je često u mladosti grlila. Ugledavši poznat mu nameštaj i slike njegovih roditelj; na zidu, Maksimilijan oseti kako mu se steže grlo.

Za to vreme, Ljutovid je čitao policijski izveštaj iz sela Brvno, koji mu je podneo Jorga. Pre dve noći, dvoje maskiranih muškaraca upali su u kuću lokalnog muslimana i pred očima mu silovali obe ćerke. Ona mlađa je zapamtila i opisala kako su bili obučeni. Jorga ju je pveo od kuće do kuće dok ih nije prepoznala. Uhapsio je oca i sina istog sela i poslao ih u Borio. Po turskom krivičnom zakonu koji je važio, okrivljenima za silovanje sledila je smrtna kazna. Pošto su t u pitanju muslimanske žene, Jorga je savetovao knezu da odobri j no pogubljenje, zbog primera ostalima. Ljutovid odloži dokumei zagleda se u poredane šahovske figure na stolu. Znači to je to. Do je trenutak kada treba odlučivati o tuđim životima. On podiže sa če dva crna piona i odvoji ih na stranu. Došao sam da vas pitam da li vam nešto treba i da vas pripreme njihov dolazak. Želite li možda da vam se u gradu nabavi nemuslimanska odeća za put? Favza baci kratak pogled na svoju uz vrat zakopčanu haljinu. - Osećam se sasvim udobno u ovoj haljini. i i-;- - nakloni ioj se Ljutovid. - Idem sada dok Iz neprijatnih misli prekide ga poznato mu kucanje, a na vrati se pojavi uzbuđeni dvorski sekretar... - Izvinite što vas prekidam, - ubrzano je disao Pagoda. - kurir sa rumunske granice je dojahao na dvor sa važnom informacijom! Kaže da je granicu upravo prešla turska kočija sa delegacjom od dva člana! Kao razlog posete naveli su diplomatske poslove. Putuju bez pratnje! Ljuto vid od uzbuđenja ustade od stola. - Kurir kaže da su mu za petama i da će stići ovamo svakog časa!- dodade Pagoda zadihano. - To može da znači samo jedno! - nagađao je Ljutovid. - Turci su verovatno odlučili da nam poklone potpunu slobodu! Idem odmah da lično obavestim princezu Favzu - napusti knez u žurbi kancelariju. Favza Nura je takođe bila preseljena u novi apartman, prvi do Izabelinog. Tražila je da joj se ostavi Jana kao domaćica, što joj je bilo udovoljeno. Knez joj je odobrio slobodu potpunog kretanja unutar dvora, a mogla je i šetati dvorskim parkom u pratnji člana dvorske garde. Izabelu je zamolila da joj negde u gradu nabavi francusku verziju Novog zaveta, koji je baš čitala, kad se na vratima začu kucanje. Ona brzo spusti knjigu u fioku stola za kojim je sedela i podiže upitan pogled. Ugledavši Ljutovida, ona mu se nasmeši i ustade. Knez priđe stolu za kojim je stajala i učtivo je pozdravi naklonom. Učinio joj se veoma ozbiljan, čak pomalo zabrinut. Ovo je bio jasan znak da joj donosi neku neprijatnu vest. Favza sva pretrnu, a ljubazni osmeh sa njenog lica isčeznu. Ona odmah pomisli da se nije nešto desilo Maksimilijanu. - Nešto nije u redu? - upita prepuna strepnje. Njegovo kratko ćutanje samo još više pojača njene slutnje. - Turska delegacija je na putu ovamo - obavesti je knez. - Sultan ih verovatno šalje po vas. A ja mislim da nam po njima šalje i Povelju o nezavisnosti jer smo je naveli preko Habib paše kao jedan od uslova vašeg oslobađanja. Favza oseti potrebu da zaplače. Tako su se gledali stojeći jedno nasuprot dragom. Ovo je zaista bila neprijatna novost. Nakon tri puna meseca provedena među Slovenima, počela je da se oseća sve prijatnije i slobodnije. A sve više ju je privlačilo i Maksimilijanovo društvo. Teško joj je bilo i da zamisli da on više neće biti deo njenog života. - Pa... to je divna vest, zar ne? - proveri ona tiho, potajno se nadajući da će joj knez možda predložiti da ostane. Osećam se sasvim udoono u \j\^, "-,__ - Kako želite, - nakloni joj se Ljutovid. izaslanik samo što nije stigao. - A gde je gospodin Reks? - upita Favza sve slabijim glasom. - Nisam ga videla celog jutra. Maksimilijan je otpratio kneginju Izabelu do Studengrada. Favza oseti kako se približava kraj njenim nadama i potajnim željama. Knez kratko postaja, pokušavajući da odgonetne čudan sjaj u devojčinim tamnim očima. Iz razgovora ih prekide kucanje na vratima... - Oprostite, visočanstvo! - izvini se mladi gardista. - Gospodin Pagoda kaže da je turska delegacija upravo stigla i očekuju vas u vašoj kancelariji! Ljutovid joj se bez reci nakloni i požuri napolje. Favza se spusti natrag u stolicu i poče da briše oči. Čudno, razmišljala je tužna. Kako se to deslio da Maksimilijan napusti dvor baš pred dolazak turske delegacije? Da li je moguće da mu nije do nje nimalo stalo? Zar će je tako hladnokrvno zameniti za Povelju nezavisnosti? Morala je brzo da se pribere i ničim ne oda svoja stvarna oseća-nja. Do kraja će se truditi da ne okalja čast svog oca i kraljevske porodice. Ona izvadi iz fioke jedan list čiste hartije i pošto je malo razmišljala, umoči pero i poče da piše... Knez uđe u kancelariju i pozdravi goste kratkim, ljubaznim naklonom. - Visočanstvo, - ustade Pagoda iz fotelje, - dozvolite mi da vam predstavim naše ugledne goste. Njegova ekselencija, Fajed Hadži Murat, turski ambasador u Rumuniji! - pokaza on rakom najpre na onog starijeg, pa predstavi onog drugog: - Gospodin Ahmed Fakim, lični sultanov lekar! Primetivši smušen izraz na kneževom licu, Hadži Murat mu objasni: - Doktor Fakim je ovde da pregleda našu princezu pre nego što je povedemo sa sobom. - Sedite gospodo! - ponudi ih Ljutovid rukom.

On se spusti u fotelju preko puta dvojice turskih diplomata. Ako su poslali lekara da pregleda Favzu, brzo je razmišljao, onda su mu verovatno doneli i Povelju o nezavisnosti. Tako su se ćutke studirali, da Ljutovid otpoče razgovor pitanjem: - Kakve nam novosti donosite iz Carigrada? - Njegova svetlost vam šalje pozdrave i nada se da će naše dve zemlje uskoro uspostaviti redovne diplomatske odnose. Sultan vam je takođe zahvalan i što ste izbavili njegovu rođaku princezu Nuru od onih srpskih razbojnika. Zbog svega toga, a najviše jer ste vodili računa o životima turskih vojnika, Njegova svetlost vam po meni šalje i poklanja traženu Povelju o predaji zemlje na dalje upravljanje. Ljutovid se krajnjim naporom suzdržavao da ostane na stolici. - Kako je Njegova ekselencija Habib paša? - upita Ljutovid više od nervoze nego iz kutroazije. - Habib paša je dao ostavku na dalju diplomatsku službu – reče Turčin kratko. Ljutovid ne upita zašto. - Guverner nam je preneo vaše usmene i pismene zahteve i zato smo ovde da se o svemu dogovorimo. Znajući da mu oni neće uručiti Povelju pre no što se uvere u Favzino zdravlje i netaknuto devičanstvo, knez brzo predloži: - Želite li da gospodin Pagoda povede doktora do princezinih odaja? - Biću vam veoma zahvalan - nakloni mu se Hadži Murat. Dok su čekali, Ljutovid i turski izaslanik sami nastaviše diskusiju na francuskom. Hadži Murat poveri knezu diplomatsku tajnu da se između Turske i Rumunije upravo vode završni pregovori oko turskog napuštanja te zemlje. Ovo je bila vrlo važna novost. Pritisnuti lokalnim ustancima i međunarodnim mnjenjem, Turci su se polako ali sigurno povlačili iz balkanskih zemalja. Hadži Murat takođe poveri knezu da ga je Porta već pitala da li bi želeo da ostane turski predstavnik u Karpatiji. On se na kraju zainteresova o budućem statusu turske manjine i njihovim pravima. - Sultan je takođe zabrinut za sudbine onih turskih vojnika koji su ostali kod vas, kao i drugih porodica muslimanske vere. Vama je svakako poznato da je u toku našeg boravka ovde, poveći broj vaših građana prešao u islam. Neki su to učinili iz iskrenog verskog ubeđenja, a neki iz ekonomsko-političkih razloga kako bi izbegli takse i na mete. Iz našeg iskustva znamo da su nad tim nedužnim ljudima vrše ne političke represalije i nasilja, nakog svakog turskog napuštanja tih zemalja. Ljutovid proguta knedlu. U fioci njegovog stola nalazio se dokaz Š jednog od tih slučajeva, prvog^u zemlju - Dajem vam moju časnu kneževsku reč da se u Karpatiji neće ni-slično desiti! - požuri knez da ga razuveri. - A ukoliko neko pokuša biće oštro kažnjen. U našoj zemlji sve tri glavne vere uživaju ista ona prava i zaštitu, kao što su uživale i pod vašim protektoratom. - Drago mi je što to čujem - nakloni mu se Hadži Murat. - Ekselencijo, - upita Ljutovid, - kakvi su vaši planovi boravka u našoj zemlji? - Nažalost, vrlo kratki i poslovni. Čim od vas preuzmem princezu Nuru, naređeno mi je da se hitno vratim u Bukurešt. U tom se začu kucanje na vratima i Pagoda najavi Favzu Nuru. On je propusti prvu unutra, a za njom uđe doktor Fakim. Pagoda se diskretno povuče, zatvorivši za njima vrata. Hadži Murat i Ljutovid ustadoše, a turski diplomata se duboko nakloni Favzi. On joj se obrati na francuskom, kako bi i knez razumeo. - Vaša visosti, hvala milostivom Alahu što vas ponovo vidim živu i zdravu. Na žalost, čuli smo od Habib paše Sulejmana da vaša pratilja Halida Rašid nije preživela svoje kratkotrajno ropstvo. Njen otac je takođe obavešten, a vaš otac vas željno očekuje da mu se što pre vratite. Svi su stajali i čekali da se Favza prva spusti u fotelju. - Njena visost je u odličnom fizičkom stanju - obavesti turski lekar Hadži Murata, takođe na francuskom. - Ukoliko Vaša visost ima bilo kakav prigovor na postupke vaših domaćina, sada je momenat da ga iznesete ovde pred svima – zamoli je Hadži Murat. - Nemam ni najmanji. Od prvog dana sam imala na raspolaganju sopstveni apartman, ličnu poslugu i posebnu ishranu. A Njegovo visočanstvo mi je dozvolilo i kretanje unutar celog dvora i okoline. Ovim je sve bilo objašnjeno. Hadži Murat se obrati Ljutovidu: - Ja vam se još jednom u svoje ime i ime mog vladara najlepše zahvaljujem na korektnom ponašanju i prema našoj pobeđenoj vojsci i prema našoj princezi. On se saže i izvadi iz svoje diplomatske tašne rolnu finog pergamenta koju svečano rastvori preko stola. On im pročita sadržaj Povelje o nezavisnosti koju Porta poklanja kneževini Karpatiji i njenom narodu. Dok je čitao na francuskom, Ljutovid oseti kako ga podilaze žmarci. Da li je moguće, pitao se u sebi, da je Karpatija konačno oslobođena turskog jarma? Ambasador predade Povelju u ruke Ljutovidu, pa se obrati - U kočiji se nalazi kovčeg sa vašom garderobom, ukolio Vaša visost želi da se presvuče pre putovanja. - Nema potrebe - zahvali mu ona. - Presvući ću se čim stignemo u Rumuniju. Hadži Murat joj se samo nakloni, onda izvadi iz torbe jednu kesu s novcem koju stavi ispred Ljutovida.

- Njegova svetlost vam vraća onih sto zlatnih dukata koje ste isplatili Srbima za otkup njegove drage nećake. Ljutovid oseti potrebu da mu objasni: - Novac, u stvari, pripada mom savetniku, gospodinu Reksu, koji ju je otkupio. On je trenutno odsutan po službenoj dužnosti, ali ja ću mu to predati čim se vrati. - Onda mu vi zahvalite u naše ime. Čuli smo mnogo toga o vašem državnom sekretaru. Naročito od Habib paše Sulejmana! - podvuče Hadži Murat. Njegovom oštrom diplomatskom oku ne promače da primeti obamrlost mlade žene koja je sve vreme nepomična sedela i odsutno piljila u kesu s dukatima. Bio je to jasan znak da nešto nije u redu. Osećajući sve veći bol u grudima, Favza odjednom naglo ustade i izjavi: - Ekselencijo, spremna sam da pođemo. Iznenađen njenim nestrpljenjem, Haži Murat takođe ustade. - Kad god želi Vaša visost - nakloni joj se on. - Već odlazite?! - skoči i Ljutovid iz fotelje. - Zar nam nećete ni pružiti zadovoljstvo da ostanete bar na ručku? Voleo bih da se i lično sretnete i upoznate sa gospodinom Reksom. - I ja bih to želeo, ali želje Njene visosti imaju prioritet - objasni Turčin. - Uručite vašoj dragoj verenici i gospodinu Reksu moje srdačne pozdrave - nakloni se Favza knezu i pođe vratima. - Imate li neku poruku za gospodina Reksa? - seti se Ljutovid da upita. Favza zastade kod otvorenih vrata i okrete se. - Nemam apsolutno ništa da mu poručim - nakloni se ona još jednom i izađe u susedni salon za primanje. Zbunjeni ovakvim njenim ponašanjem, turski izaslanici se pozdraviše sa Ljutovidom i požuriše za svojom princezom. - Ne razumem! - promumla knez za sebe, gledajući za njima kroz otvorena vrata kancelarije. - Gde joj se odjednom toliko žuri? Primetivši tužnu Janu kako stoji uza zid salona, Favza uspori hod i priđe mladoj devojci. Ona se okrete Pagodi i zamoli ga: - Recite joj da će mi mnogo nedostajati. Pagoda prevede, a Jamne oči čudno zasijaše. Favza je zagrli i tako zadrža nekoliko trenutaka. Ispred ulaznog stepeništa stajala je turska kočija a pored nje četiri uniformisana člana dvorske garde na konjima. - Njegovo visočanstvo je naredilo da vas naša dvorska garda otprati do granice - objasni Pagoda Hadži Muratu. On lično otvori Favzi vrata kočije i pomože joj da se popne. Ona malo odiže svoju dugu haljinu i uđe u udobnu kočiju. Sela je pored prozora i čekala da se i druga dvojica smeste. Još jednom je bacila pogled na dvorski ulaz, ali objekat njenih snova se nije tamo nalazio. Znači bila je u pravu. Maksimilijanu je više stalo do karpatske politike nego do njenog srca. A već joj se učinilo da će joj predložiti da ostane. Sama nije mogla jer bi tim činom neposlušnosti nanela svom ocu i porodici veliku sramotu. Kočija krenu u pravcu velike gvozdene kapije, a Favzine tamne oči počeše da se pune suzama. Ovo je bio drugi važan znak Hadži Muratu da sa devojkom nešto nije u redu. Samo pola sata kasnije, na dvor se vratiše Izabela i Maksimilijan. On je otprati do njenog apartmana i začuđen primeti da ispred Fav-zinih vrata više ne stoji gardista. Prišao je vratima i pokucao. Otvori mu uplakana Jana. - Bojim se da ste zakasnili - reče mu kroz suze. - Princeza Favza je već na putu za Carigrad. Maksimilijan pretrnu. - O čemu to govorite? - Ovde je jutros bila turska delegacija i odvela princezu kući. Kao sumanut, Maksimilijan se sjuri do kneževe kancelarije. Upao je unutra bez kucanja, što mu se nikad ranije nije desilo. Ugledavši ga onako bledog i unezverenog, i Ljutovid i Pagoda poustajaše od stola za kojim su razgledali Povelju. - Šta se desilo? - upita knez zabrinuto. Primetivši veliku povelju na stolu, Maksimilijan priđe i prelete pogledom preko sadržaja. Pored povelje je stajala otvorena kesa za zlatnicima. Primetivši njegov pogled, Ljutovid podiže kesu i predade muje. - Vaš novac. Turski ambasador vam ga vraća i šalje pozdrave i zahvalnost Favzinog oca. - Kada su otišli? - Otišli su pre pola sata kočijom prema ramunskoj granici – odgovori Pagoda. - Zar nešto nije u redu? Ali mladić ga više nije čuo. On im se kratko nakloni i istrča napolje s onom kesom u ruci. - Zašto se svi ponašaju danas tako čudno? - pitao se Ljutovid. - Najpre Favza, a sada Maks! - Ljubav, kneže! - značajno mu se nasmeši iskusni Pagoda. -Sve više mi se čini da je vaš mladi prijatelj do ušiju zaljubljen! Maksimilijan je u štalama potražio svog Zekana i kao bez daha u galopu odjurio šumskom prečicom prema planinskom graničnom prelazu. Nadao se da će tursku kočiju zadržati dubok sneg i uzbrdica. Ovom prečicom je već nekoliko puta jahao, kako bi izbegao mnogobrojne serpentine. Nakon nekih dvadesetak minuta, on sa jedne kote

primeti kočiju kako se sporo penje poslednjom serpentinom prema granici. Sjurio se nizbrdo i dočekao ih iza jedne krivine. Ugledavši usamljenog jahača nasred puta, turski vozač naglo zaustavi konje. Neki od gardista se već uhvatiše za balčake svojih sablji, kad prepoznaše Maksimilijana. Misleći da su Turci možda nešto zaboravili, mladi poručnik se odvoji od pratnje i dojaha do Maksimilijana. - Nešto nije u redu, gospodine sekretare? - zabrinu se on. - Sve je u redu poručnice - odgovori ovaj mirno, gledajući u pravcu kočije. On sjaha i predade uzde oficiru. Pošao je prema kočiji kod čijeg prozora se zaustavi. Ugledavši ga, Favza pomisli da će joj srce iskočiti od radosti. Ona prigušeno vrisnu i prekri usta rukama. Tako su se kroz staklo posmatrali, onda on otvori vrata. - Izvinjavam se - nakloni se najpre turskim izaslanicima. - Otišli ste pre no što sam uspeo nešto važno da kažem Njenoj visosti. Hadži Murat se sav ohladi. On odmah nasluti ko bi taj mladić mogao da bude. Maksimilijan se sad zagleda u Favzine vlažne oči i nastavi: - Nisam imao hrabrosti da vam ovo saopštim ranije. Bojao sam se da ćete me odbiti, ali me tok događaja sada prisilio. Ne mogu više da zamislim život bez vas. Zato vas molim da se udate za mene. Moja sreća je sada u vašim rukama. Favza ga je posmatrala kao u transu, nesigurna da li je ovo san ili stvarnost. Iz ove obamrlosti, prenu je uzbuđeni glas Hadži Murata: - Visosti, kako sve ovo da razumem?! Ali Favza ga nije više čula. Kao opijena je gledala u lepog mladića kojem pruži ruku u nameri da siđe. - Vaša sam - reče mu jedva čujno. - Visosti! - zgranu se Hadži Murat. - Sta da poručim Njegovoj svetlosti sultanu i vašem ocu?! Stojeći pored otvorenih vrata kočije, Favza izvuče iz džepa spreman presavijeni koverat koji mu pruži i objasni na turskom: - Recite im da sam u toku mog zatočeništva ovde naišla na čoveka iz mojih snova. Utešite ih da ću se udati za najbogatijeg i najvažnijeg čoveka u kneževini. Ovom čoveku dugujem život, pa smatram da on jedini ima pravo na mene. U ovom pismu sam im sve objasnila i zamolila ih da mi oproste. - Molim vas vratite sultanu i ovih sto dukata - ubaci Maksimilijan kesu sa zlatnicima na sedište i zatvori vrata. On dade rukom znak vozaču koji osinu konje i kočija nastavi uz vijugavi put. Potpuno zbunjeni obrtom situacije, mladi gardisti se uzmuvaše ne znajući šta da rade i koga da prate. Poručnik je znao da su tu zbog princeze i naredi im da ostanu na putu. - Toliko ste bili sigurni? - upijao se Maksimilijan u devojčine vlažne oči. - Nisam baš bila sigurna, ali sam se potajno nadala – priznade mu ona. - Pismo sam unapred sastavila, za svaki slučaj, Maksimilijan dobi silnu želju da je privije na grudi i poljubi, ali se ne usudi pred gardistima koji su ih strpljivo čekali. On povede Favzu do svog konja na kojeg je podiže, onda se pope iza nje. Pridržavajući je rukom oko vitkog struka, on podbode konja koji krenu natrag prema Ornu. GLAVA 19. Teodor Koen, doskorašnji dvorski blagajnik, a sada novoimenovani guverner Karpatske državne banke, zamoli kneza za audijenciju. Objasnio mu je u kratkim crtama da se novi dinar vrlo brzo menja za stare turske dinare. Bio je iste nominacije, ali mnogo boljeg kvaliteta. Prilikom turske predaje, u trezorima njihove banke ostala je prilična količina državnog i privatnog zlata. Novi guverner banke pozvao je turske građane i poslovne ljude na sastanak i zamolio ih za poverenje. Svi sem dvojice su ostavili svoje zlato i nakit u trezorima nove banke. Ukupno pedeset i dva kilograma, odnosno u vrednosti od preko pet miliona dinara... - Shvatajući da nam to neće biti ni približno dovoljno za međudržavne transakcije, zamolio sam gospodina Reksa da nam pomogne. Pitao sam ga da li bi nam dao nešto od svojih dolara na dugoročni zajam. Juče me posetio i predao mi Lojdov barirani ček na milion dolara u zlatu. Kada sam počeo da mu pišem priznanicu, rekao mi je da mu ne treba jer je to poklon našoj mladoj državi! - Maks nam je poklonio milion dolara u zlatu?! - zaprepasti se Ljutovid. - Ali... zašto bi on učinio tako nešto? - I mene je ostavio zbunjenim. Možda je gospodin Reks mnogo bogatiji nego što možemo i da zamislimo - zaključi guverner. Knez se lagano zavali u naslon fotelje i duboko zamisli. Guverner pokupi svoje papire i ostavi ga u toj nepomičnoj pozi. Pošto nije mogao sam doći do nikakvog logičnog zaključka, Ljutovid odluči da potraži svog državnog sekretara u njegovom apartmanu. Ali Maksimilijana tamo nije bilo. Ljutovid zatim pokuca na Favzi-na vrata, smatrajući da je mladić verovatno sa svojom verenicom. Otvori mu Jana i nakloni se.

- Tražim gospodina Reksa - reče knez. - Gospodin je kod Njenog visočanstva kneginje - obavesti ga devojka. Ljutovid se uputi Izabelinom apartmanu, ali se ne usudi odmah da pokuca. Stajao je neodlučan ispred visokih vrata i razmišljao. Već je u nekoliko mahova zaključio da se Maksimilijan i Izabela često sastaju pa i čudno gledaju. Ona mu je jednom čak i vragolasto namignula. Crv sumnje ga je otada polako nagrizao i pretvarao se u ljubomoru. Da li je moguće, pitao se, da Maks i Izabela imaju neke tajne veze? On tiho pokuca i otvori vrata apartmana. Gotovo sa strahom je provirio unutra, ali u salonu ne ugleda nikoga. Primetivši poluotvorena vrata spavaće sobe, on tiho uđe i uputi se tim vratima. Od prizora koji ugleda, zamalo mu nije stalo srce. Njegov prijatelj i njegova vereni-ca, stajali su zagrijem pored prozora. Bili su toliko zaneti razgovorom da ga nisu odmah primetili. - Izvinite što smetam - jedva izusti knez. Dvoje mladih se odvojiše jedno od drugog i zagledaše u njega. Po njihovim nervoznim pogledima, Ljutovid zaključi da ih je iznenadio. On se obrati Maksimilijanu slomljenim glasom: - Od svih ljudi na svetu, na vas bih Maks poslednjeg posumnjao. Ne samo što sam vas smatrao svojim najodanijim prijateljem, već i najpoštenijim od svih. - Nije u pitanju to što mislite - ozbiljno odgovori Maksimilijan. - Onda vas molim da ispravite moju grešku i objasnite mi šta moja verenica i buduća supruga traži u vašem zagrljaju? Izabela se prva pomeri i priđe mu sa osmehom na usnama. - Zatekli ste nas u nezgodnom trenutku, ali ste pogrešili u tumačenju naše prisnosti. Već dugo smo se spremali da vam sve kažemo, ali nismo imali ni prilike a ni dovoljno hrabrosti. Ljutovid pomisli da će umreti od silnog bola u grudima. Ona mu je bila prva ljubav, a tako teško ga je razočarala. Primetivši njegovo smrtno bledilo, Izabela se brzo ispravi. - Vidim da se nisam dobro izrazila - obrati mu se blagim glasom. - Ja i vaš prijatelj nismo ljubavnici. - A šta ste onda, ako smem da znam? - Maksimilijan Reks je moj rođeni brat, Maksim Studenski. Dugo smo se kolebali kada i kako da vam to stavimo do znanja. Kada je pobegao iz zemlje sa našim bivšim dvorskim blagajnikom, Maksim je, kao i ja, promenio ime. Od Maksima je postao Maksimilijan, a od našeg vučjaka Reksa pozajmio je prezime. Pod tim imenom je živeo u Americi i vratio se kući. Da mu to nije govorila Izabela, Ljutovid ne bi verovao. Osetivši iznenadnu slabost u kolenima, on potraži pogledom stolicu pored zida u koju se tromo spusti. - Vi se ne šalite, zar ne? - Zar bismo u suprotnom ostavili otvorena vrata sobe? - podseti ga Maksimilijan. Ljutovid pogleda u još uvek otvorena vrata, pa natrag u njih. - Bože moj! Pa to nije moguće. Maksimilijan priđe krevetu na čiju ivicu sede. Izabela mu se pridruži i uhvati ga za ruku. Ljutovid ih je zapanjen posmatrao. Nije znao šta da misli. Da nije u pitanju neki trik? - Vidim da vam je teško da u ovo poverujete - primeti Izabela. - Zamislite kako je tek bilo meni kada me je Maksim posetio jedne večeri i sve mi otkrio. - I vi ste mu poverovali bez rezerve? - upita knez sumnjičavo. - Naprotiv. Tražila sam dokaz koji mi je on na licu mesta poka zao. Još uvek nosi na desnom boku ožiljak od pada sa konja u dvanaestoj godini. Dvorski lekar Sabo koji ga je ušivao, još uvek je živ. On vam to može potvrditi. Ljutovid se zagleda u mladića pored nje. Odjednom su neke stvari počele jedna za drugom da se razjašnjavaju. - Vi se sad pitate, otkud baš ja da naletim na vas one kobne noći kada su u Pešti pokušali da vas ubiju - preduhitri Maksimilijan njegove misli. - Pa moram da vam priznam da me taj naš "slučajni" susret stalno proganja. - Nisam bio tamo slučajno. Pratio sam vas pre toga nekoliko nedelja. - Zašto, Maks? - upita knez bojeći se odgovora. - Zato što sam bio uveren da je vaš otac kriv za smrt mojih roditelja i moje sestre. Raspitivao sam se u Pešti kod naše emigracije o vama i vašem ocu. Vratio sam se u Evropu s namerom da raskrinkam korumpirani režim kneza Bogumila i njegovih saučesnika. Ali trebali su mi čvrsti dokazi. Zato sam počeo od vas. Sudbina je htela da se upoznamo i zbližimo one neprijatne noći. I što sam vas bolje upoznavao, sve više je slabila moja prvobitna želja za osvetom. - Nameravali ste da me ubijete? - prostenja Ljutovid. - Kao hrišćanin, tako nešto nisam mogao ni da zamislim. Kovao sam političku osvetu. Smatrao sam da ću vremenom prikupiti dovoljno dokaza protiv vašeg oca i u zgodnom trenutku se vratiti u zemlju i preuzeti vlast koja mi je po naslednom pravu pripadala. Ali proviđenje je htelo da najpre sretnem i upoznam vas.

- Što vas duže slušam, sve manje vas razumem - primeti Ljutovid. - Sa novcem koji ste doneli i dokazima koje vam kao vojnom obaveštajcu nije bilo teško prikupiti, mogli ste zaista vi, a ne ja, po stati knez. - U pravu ste - potvrdi Maksimilijan. - Ali u tom slučaju ni vaš otac a ni njegovi bojari ne bi se lako predali. Došlo bi do neminovnog građanskog rata u kojem bi izginulo mnogo naših građana. Od naše emigracije u Pešti, koja ni do danas ne zna ko sam, bio sam obavešten da nameravaju da podignu ustanak čim vaš otac umre. Na moje pitanje koga nameravaju da postave za novog kneza, rekli su mi da se među bojarima nalazi i nekoliko čestitih ljudi. Kada sam vas kasnije upoznao i sve te informacije stavio na vagu, prevladala je čista matematika. Umesto da zbog mene nastradaju hiljade nedužnih ljudi, odlučio sam da pomognem vama da dođete na vlast. Kao što znate, niko nije poginuo. Čak ni jedan turski vojnik! - Nemam reci - priznade im tiho Ljutovid. - A još malopre sa mo što nisam izdahnuo od bola i ljubomore. - Visočanstvo, - uputi mu Izabela pogled od kojeg se sav stresao, - zar ste imali u mene tako malo poverenja? - Oprostite mi. Već znate da ranije nisam imao tako bliske i ozbiljne odnose sa ženama. Vi ste mi, u stvari, prva ljubav. Valjda samse zbog toga i poneo kao balavac. A izvinjavam se i vama, Maks. Sad su mi mnogo jasniji vaši čudni pogledi i prečesti sastanci. Međutim, još uvek mi nije jasna vaša neverovatna odluka da poklonite našoj državi milion dolara u zlatu. Guverner banke me upravo posetio i obavestio da ste mu predali ček. Zato sam se popeo da vas pronađem i pitam šta vam je bilo da se odreknete tog silnog novca? - To nije moj novac, visočanstvo - objasni Maksimilijan. - Kada je pobegao sa mnom, dvorski blagajnik je poneo sav novac sa sobom. Bila je to relativno skromna suma, ali je zahvaljujući njegovom smislu za berzanske transakcije porasla u preko milion dolara u toku 16 godina. Zato vam sada vraćam taj novac jer on, u stvari, pripada Karpatiji. - Znači, - nagađao je knez glasno, - da vas ja nisam danas ovde zatekao, vi mi nikad ne biste otkrili ko ste? - Dogovorio sam se sa Izabelom da vam to kažemo pred samo krunisanje. Sem nje i sada vas, o mom pravom identitetu niko drugi nema pojma. A zamolio bih i vas, da to zauvek ostane naša tajna. - Ali, Maks, - snebivao se Ljutovid, - o čemu to govorite čoveče? Ta vi ste, u stvari, jedini, zakoniti naslednik karpatskog prestola! - Ne više. Zato sam insistirao i isplatio Habib pašu da vas postavi za zakonitog kneza. Na isti način je i moj pokojni otac postao knez. Turci su u našoj zemlji odlučivali ko će imati kakvu titulu. Tek kada vi uskoro postanete kralj, ta moć odlučivanja pripašće vama. - I vi ćete, Maks, zauvek ostati... - Vitez prvog reda! - potseti ga Maksimilijan. - A to je najviša buduća plemićka titula. Bar tako ste mi obećali. Ljutovid ih je dugo bez reci posmatrao, onda se lagano uspravi. - Znate, Maks, posle ovog što sam upravo čuo, spreman sam da se odreknem i titule i prestola u vašu korist! Onih dvoje takođe ustadoše. - To ne dolazi u obzir - odmah odbi Maksimilijan. - Da sam tako nešto želeo, zar biste danas bili knez? A budimo i praktični - podseti ga sa smeškom. - Zašto da svojim egoizmom pokvarim rođenoj sestri da postane kraljica? Pri pomenu Izabele, Ljutovid oseti da bi mu njen gubitak mngo teže pao od gubitka prestola. On im priđe i oboje ih zagrli i privuče na široke grudi. Po prvi put u životu, oči mu se čudno zastakliše. Druženje s ovim neobičnim mladim parom, počelo je drastično da menja njegove dotadašnje poglede na život. Kada se u pratnji Maksimilijana uputio prema svojoj kancelariji, u salonu za prijeme čekao ga je smrknuti sekretar dvora. U ruci je držao dva komada papira koje mu pruži. - Upravo sam ispratio branioce one dvojice seljaka iz Brvna što su silovali muslimanske sestre pred ocem - reče Pagoda. - On vas moli da ih pomilujete i preinačite im smrtnu kaznu u zatvorsku. Dok su ulazili u kancelariju, Ljutovid je u sebi čitao molbu. On sede za stol a Maksimilijan zauze svoju uobičajenu fotelju. - Advokat pokušava da umanji njihovu krivicu pozivajući se na dugogodišnju tursku okupaciju, ogorčenost nekih ljudi na domaće muslimane koji su živeli povlašćeno^ pa na kraju pominje pijanstvo pod čijim uticajem je zločin izvršen. - Šta da radim, Maks? Osećajući da se Ljutovid usteže da ih osudi na smrt, a plaši se i šta će reći muslimansko stanovništvo ukoliko ih pomiluje, Maksimilijan mu predloži solomnsko rešenje: - Objasnite advokatu da su se prema sadašnjem, još uvek važe ćem krivičnom zakonu, sami osudili na smrt kada su počinili zločin taj kada ste me upozori, nama. Ljutovidu pade kamen sa srca. - Čim postanem kralj, - obeća on, - najpre ću promeniti neke od tih groznih običaja. Slažem se s vama da su surovi. Dok se ova ljudska drama odvijala u kneževoj kancelariji, Nikolaj Jorga je dojahao do prvog rumunskog sela iza granice. On sjaha svog konja kojeg priveza za prečku i uđe u poveću vrlo bučnu krčmu. Bio je odeven u civilno odelo i nekog je tražio nervoznim očima. Iz gužve se pomoli nečija ruka koja mu mahnu. Jorga se uputi samom uglu krčme i zagleda u Georgi Bozgua. Sedeo je sam za stolom, ali iskusni Jorga je znao da ih budno posmatraju bar trojica bogataševih pratilaca.

- Kako ste, Jorga? - upita Bozgu. - Hvala na pitanju. Kako ste vi, gazda Bozgu? - Nisam najbolje - iznenadi ga odgovor. - Naročito kad čitam šta se sve dešava u mojoj rođenoj zemlji. Bozgu podiže sa klupe na kojoj je sedeo prvi broj "Karpatskog glasnika" i stavi ga pred Jorgu. - Šta je ovo?! - lupi Bozgu prstima po naslovnoj strani. – O čemu to lupa ono Bogumilove kopile? O kakvoj to "ustavotvornoj monarhiji" sanja? A vidim i vaše ime se pominje za "izuzetne zasluge" u konačnom isterivanju Turaka iz naše zemlje. Ali je Jorga, koji je naslutio razlog ovog sastanka, bio spreman s odgovorom. - Ja, gazda imam isto toliko udela u opsadi Podgrada koliko i ovaj rumunski krčmar - pokaza on glavom u pravcu šanka. - Sve je sredio i isplanirao knežev prijatelj ali mu je valjda bilo neprijatno da se sam okiti lovorikama. Svi mi pomenuti u novinama, u stvari stajali pored njegovih topova i mirno posmatrali dok je on s pašom obavljao pregovore. Sem što su me potapšali po ramenu, nemam od te navodne slave nikakve koristi. I dalje sam dvorsko potrčkalo. Bozgu ga je pažljivo studirao, onda objasni: - Pozvao sam vas jer nemam tamo nikog drugog dovoljno poverIjivog. U vezi sam sa nekoliko naših bojara koji se tresu i od budućeg kralja i od onog njegovog državnog sekretara. I ja i oni smatramo da će krunisanjem za kralja, Ljutovid dobiti preveliku političku moć, a to neke naše bogate gazde pravi vrlo nervoznima. Ne pitajte zašto. Zato smo odlučili da ga sprečimo da sedne na karpatski presto. - Vi... - mucao je Jorga praveći se nevešt, - vi govorite o atentatu?! - A znate li vi možda neki drugi način? Jorga je glumio zaprepašćenog čoveka. - Mojim prijateljima sam rekao da znam osobu koja bi nam mogla pomoći, - prede Bozgu na stvar, - ali će ih to koštati pet stotina zlatnih dukata! Čuvši visinu sume, Jorga proguta pljuvačku, što Bozgu pravilno protumači. - Polovinu smo spremni da vam isplatimo unapred, a ostatak odmah po izvršenju akcije. - Gazda Bozgu, dozvolite da dođem sebi! - snebivao se Jorga. - Vi valjda ne predlažete meni da ubijem kneza! Zar ne znate šta bi se u tom slučaju desilo sa mojom ženom i decom! - Ne paničite - umiri ga Bozgu. - Vi samo treba da nam po mognete sa par važnih informacija. Kao šefu njegovog obezbeđenja, to vam neće biti teško, zar ne? Jorga se tobože dvoumio i mučio između dužnosti i pohlepe. - Pet stotina dukata je ogroman novac - zaključi on na kraju. - I ja tako mislim - složi se Bozgu. - Znao sam da mogu na vas da računam jer ste me već jednom veoma zadužili. Zato mi najpre recite kakve su naše šanse da ga ubijemo na ulici. - Nikakve! - iskreno će Jorga. - Obe kočije će pratiti po šest konjanika sa isukanim sabljama i američkim revolverima sa po pet metaka u bubnju. Sumnjam da ćete naći samoubicu spremnog da bude isečen na licu mesta! Ovo nije bila dobra vest. - Šta nam vi predlažete? Jorga je grozničavo razmišljao, onda se seti: aru. Jedino ta.u L.I - L Bozgu je razmišljao o predlogu, pa up. - Kakve su njegove šanse da umakne posle atentata? - Znatno veće nego na ulici. Kao što možete zamisliti, - dočaravao mu je Jorga sliku, - posle pucnja će doći do velike panike. Ja ću se pobrinuti da se vaš čovek dokopa sporednih vrata iza kojih će ga čekati osedlan konj. Za njegovu dalju sudbinu ne mogu da garantujem. Bozgu ga je dugo fiksirao svojim škiljavim očima i o nečemu razmišljao. Njegovo zurenje poče da ide Jorgi na živce. - Zvuči prilično razumno - zaključi Bozgu. - Kakva će biti procedura puštanja gostiju u crkvu? - Samo oni sa specijalno štampanim pozivnicama biće pušteni. Svaki gost će imati broj klupe i broj sedišta. Ja bih se pobrinuo da vaš čovek dobije sedište broj jedan, odnosno do samog prolaza. Pošto je Bozgu i dalje ćutao, Jorga zinu da ga upita kako se zove njegov čovek da mu upiše ime, ali se brzo ugrize za jezik. Na vreme se setio da propusnice imaju samo brojeve sedišta. Kako bi zadobio njegovo poverenje, Jorga odluči da malo razveže jezik i otkrije mu par "poverljivih" informacija. - Ne znam jeste li čuli da je Habib paša dao ostavku na diplomatsku službu - poveri mu poluglasno. - Vraga je dao! - isceri se Bozgu. - Sultan ga najurio. - To nije sve. Kada je nedavno došla turska delegacija po princezu Nuru, ova je odbila da se vrati sa turskim izaslanikom! Ovo je bila novost koju Bozgu nije mogao nikako da zna. On se radoznalo naže preko stola da ga bolje čuje.

- Odlučila je da ostane i da se uda za Maksirmlijana Reksa! Momak je toliko bogat, da je nedavno dao državi milion dolara na poklon! Bozgu zasvetleše lakome oči. Jer ako vlasnk tog novca iznenada umre, sve e prpa vi, zar ne? - cerio se Bozgu pokvareno. - A što se tiče vaše budućnosti, Jorga, čim preuzmemo vlast unapredićemo vas u čin generala buduće karpatske vojske! - Onda će nam izgleda trebati dve propusnice - zaključi on. -Jer ako vlasnik tog novca iznenada umre, sve će pripasti budućoj državi, zar ne? - cerio se Bozgu pokvareno - A što se tiče vaše budućnosti- Unapredićemo vas u čin generala. Uveren da je ovim šećerom dovoljno osladio kolač, Bozgu je čekao da ga Jorga proguta. Ovaj se u sebi smešio jer isto to unapređenje očekivalo ga je nakon krunisanja Ljutovida za kralja. GLAVA 20. Početkom meseca juna, nedelju dana pre venčanja, Maksimilijan je izabrao divan prolećni dan da povde svoju verenicu kočijom na izlet do Studengrada. U pitanju je bila vožnja od dva sata, koju oni pro-vedoše uglavnom zaljubljeno se držeći za rake i ljubeći se. Sišli su nedaleko od starog dvorca u dolini posutoj divljim prolećnim cvećem, a kočijašu rekli da nastavi. Nedaleko je paslo stado ovaca čija su vesela zvonca dopirala do njih. Stari čobanin pozdravi ih skidanjem kape, a Maksimilijan mu uzvrati mahanjem ruke. Njegov radoznali pas dotrča da izvidi ko su čudni posetioci. Opijena ovom idiličnom scenom, Favza duboko udahnu svež prolećni vazduh ispunjen mirisom pokošenog sena. - Studen-grad! - podiže Maksimilijan ruku u pravcu stare građevine sazidane na vrhu same litice iznad male rečice. -Ime je dobio po čuvenim izvorima hladne vode i reci Studenici. Dom stare porodice Studenskih kneževa. - Izabelinih roditelja? - proveri Favza i pogleda ga. - I mojih - dodade Maksimilijan ne skidajući pogled sa starog grada. - Molim?! - zatrepta Favza misleći da ga nije razumela. - Doveo sam te danas ovde da ti otkrijem tajnu koji za sada znaju samo moja sestre Izabela i knez Ljutovid. - Kneginja Izabela je tvoja sestra? - ponovi ona i ispusti mu ruku. - Već si čula o tragičnoj smrti kneza Latimira i kneginje Marga rite, a novi knez ti je na prijemu otkrio da je Izabela njihova ćerka. Jedino će sudbina i pravi identitet njenog brata Maksima Studenskog zauvek ostati tajna. - Ti si Maksim Studenski, Izabelin brat? - dotače se Favza po grudima kao da je želela da ublaži snažne otkucaje svog srca. - Da te ne poznajem, pomislila bih da se šališ sa mnom! - Ne šalim se, ljubavi - uhvati je Maksimilijan za ruku i povede prema dvorcu. Dok su hodali, ispričao joj je u glavnim crtama šta se sa njim desilo nakon ubistva roditelja, o bekstvu u Ameriku, tamošnjem školovanju, učešću u građanskom ratu i povratku u zemlju s namerom da raskrinka kneza Bogumila i spreči produžetak njegove dinastije. Favza se zaustavi nasred drvenog mosta preko kojeg su prelazili. - Pa to onda znači da si ti, a ne knez Ljutovid, pravi naslednik karpatskog prestola. - Kada je čuo ko sam, knez mi je ponudio presto, ali sam ja odbio. - Zašto, Maks? - Nisam želeo da dođe do novih građanskih nemira i krvoprolića. A uveren sam da ću u ulozi državnog sekretara mnogo više učiniti za svoj narod. - Kako to misliš da ćeš više pomoći narodu? - nije bilo jasno Favzi. - Pa ti bar znaš da Otomanskom imperijem ne vlada sultan nego njegovi mnogobrojni ministri i savetnici koji mu svakodnevno poturaju na potpis desetine zakona i dekreta, čije sadržaje retko pročita. Ona ga je dugo ćutke posmatrala, onda ga nežno dotače po glatko obrijanom licu. - To što sam upravo čula je neverovatno ali veoma plemenito.Vrlo malo ljudi bi se odreklo naslednog prava da vladaju, u korist drugog. On joj uhvati ruku i prinese usnama. - Morao sam ti ovo otkriti pre našeg venčanja. Nisam mogao ni zamisliti da te lažem celog života. U toku hoda prema velikoj kapiji dvorca, Maksimilijan joj ispriča o odluci Ljutovida da ga odmah nakon krunisanja proizvede u najveći plemićki rang. - Knez mi je naročito zahvalan što sam im poklonio milion dolara za industrijski razvoj države. Izabela i on su odlučili da meni poklone ovaj porodični dvorac sa pravom ubiranja poreza u svih dvanaest okolnih sela. - Imam čudan predosećaj da ćeš ih ti retko oporezovati - zaključi ona. - Ne samo što im neću uzimati porez već nameravam da im poklonim tu zemlju, a onda neka plaćaju porez državi. Čujem da će slično postupiti još nekoliko nabogatijih bojara. Zauzvrat će primiti visoke plemićke titule.

Favza ga je slušala i milovala onim njenim velikim tamnim očima. Ispred ulaza u zgradu očekivali su ih upravnik Martin Karol i dva člana posluge. Karol je bio unapred obavešten o poseti i priredio je visokim gostima svečani ručak koji su im servirali u glavnoj, najvećoj sali dvorca. Nakon ručka, Maksimilijan povede svoju ljupku verenicu u detaljno razgledanje budućeg doma. Sve joj je pokazao, od hladnih podruma u kojima su čuvana razna vina do najviše kule. - Sviđa mi se ovde - razgledala je Favza stari nameštaj i dekoracije. - Od malena sam bila fascinirana stranim običajima i arhitekturom. Prosto me opija ovaj miris vekova. - Jesi li baš sigurna da ćeš se brzo privići na ove skromne odaje i zaboraviti raskošne salone koje si ostavila u Carigradu? - Odrasla sam u odajama sultanovog dvora van čijih zidina nam je retko bilo dopušteno da provirimo. Sve do dvadesete sam bila uverena da je ceo svet jedan veliki raj sličan mojem. Tek na putu za Karpatiju videla sam svojim očima bedu i nesreću drugih ljudi. Promena koju smo ja i moja nesrećna pratilja Halida doživele na tom putu, izazvala je šok koji je nju ubio a mene zauvek izmenio. Maksimilijan je već primetio na njoj te promene o kojima mu je govorila. On je na kraju uvede u veliku okruglu spavaću sobu bivšeg kneza i kneginje. - Na ovom krevetu sam se rodio - pokaza on u pravcu izrezbarenog kreveta kraljevske veličine. - Ovde je tako romantično - razgledala je Favza slike po zidovi ma obloženim tapetima. - Dobijam silnu želju da baš u ovoj sobi doživim prvu bračnu noć. Maksimilijan je povede krevetu na čiju ivicu sedoše. Još uvek nije imao hrabrosti da je pita o detaljima njihovog skorog venčanja. On strpljivo sačeka da ona zadovolji radoznalost i vrati pogled na njega. - Ne mogu više da odugovlačim a da te ne pitam izvesne stvari u vezi našeg predstojećeg venčanja - poče on s uvodom. - Knez želi da se venčamo zajedno u crkvi, što komplikuje situaciju s obzirom na tvoju veru. - Ne brini, - izvuče Favza desnu ruku iz njegovih i nežno mu poravna pramen kose. - Nisam ovo još htela da ti kažem, ali nedavno sam se dogovorila sa vašim vladikom Danilom da me večeras u osam sati pokrsti u hrišćansku veru. Gospodin Jorga i njegova žena biće mi kumovi. Htela sam da te iznenadim. Maksimilijan dugo ništa ne reče, onda primeti: - Ljubavi moja! Ja nisam uopšte imao nameru da tražim od tebe da promeniš veru jer oboje verujemo u jednog i istog Boga. Ja nikad ne bih dozvolio da postaneš hrišćanka bez uverenja. Gospodin Pagoda mi reče da u opštini postoji registar mešovitih brakova za one koji ne žele verske običaje. Ako ti želiš... - Ne uzbuđuj se, - stavi mu ona prst preko usana. - Sama sam, bez ičijeg nagovaranja, odlučila da pređem u hrišćanstvo. Od pamtiveka vlada nepisano pravilo da mlada druge vere prelazi u veru mladoženje. Ali za mene to nije bio glavni razlog. Odluka da se pokrstim je lično moja. Nisam nikako mogla da zaboravim tvoje reci kako si jedino kroz Isusa osećao da ti se obraća lično Bog. Pošto mi na sultanovom dvoru nije bilo dozvoljeno da čitam o drugim religijama, zamolila sam Izabelu da mi nabavi Novi zavet na francuskom. Detaljnosam ga pročitala nekoliko puta i došla do istog zaključka kao i ti. Uverena sam da je Isusov put onaj pravi po kojem od sada želim zajedno s tobom da idem. Maksimilijan nije znao šta da joj kaže. Umesto toga je privuče svojim ljubavi željnim usnama. Uskoro izgubiše potpun pojam o vremenu. Odmah po povratku u dvor, obavestiše Maksimilijana da se javi knezu. U kancelariji su sedeli Ljutovid, Pagoda i Nikolaj Jorga. Po bledilu na kneževom licu, mladić zaključi da se radi o nekoj neprijatnosti. - Sedite Maks, - ponudi ga Ljutovid po starom običaju. Maksimilijan se spusti u fotelju između Pagode i Jorge, zaintrigiran razlogom ovog iznenadnog sastanka. - Gospodin Jorga me je upravo obavestio o vrlo neprijatnom događaju koji se planira za dan našeg venčanja i mog krunisanja - oba-vesti ga knez. Jorga detaljno prepriča Maksimilijanu o svom sastanku i razgovoru sa gazdom Bozgu. - Pokušao sam da otkrijem atentatore, ali nisam uspeo – reče Jorga na kraju. - Danas sam primio ovu poruku od gazde Bozgu da ga u subotu ujutro sretnem na istom mestu i u istoj krčmi. Pretpostavljam da će mi doneti polovinu novca i odati plan akcije. Šta sad da radim? Prisutni su čekali da Maksimilijan pročita poruku i da ih posavetuje. - Idite na sastanak - odobri ovaj. - Sviđa mi se vaša ideja da propustite atentatore direktno u crkvu. Ako se oni u međuvremenu predomisle i zaključe da je sa ulice lakše pobeći, jer ni jedan atentator ne želi da bude ubijen, uverite ih da ste već osigurali crkvena vrata sa strane koja će biti otključana i pred kojima će ih čekati čovek sa spremnim konjima. Ja ću zamoliti Atinu da vam odmah odštampa dva duplikata sa brojevima sedišta koje ste mu predložili. - Ali, gospodine Reks, - uznemiri se Pagoda, - kako će gospodin Jorga znati koja dvojica su atentatori? - Po duplim brojevima sedišta - objasni mu Maksimilijan. -Kada atentatori naiđu, počasni gardista koji će razvoditi goste na njihova mesta po klupama, povešće ih do tog reda i otkriti da tamo već sede druge dve osobe! Zamoliće ih

da pođu sa njima u stranu dok se ne raščisti situacija, a tamo će jedan po jedan biti diskretno pohapšeni od naših agenata u civilu. Prisutni su ga posmatrali bez reci, onda Pagoda zaključi: - Gospodo, ja mislim da istog dana treba otići do granice i uhap siti tog razbojnika. Jer dok god je Bozgu na slobodi, mi ćemo biti zatočenici njegovih kriminalnih planova. - Slažem se s vama - potišteno će Ljutovid kojem se sve više živelo. Kada se te večeri vratila iz crkve sa svog krštenja, Favza se ne iznenadi redovima uniformisanih gardista koji su stajali u stavu mirno između vrata gostinskih soba. Nekoliko stranih gostiju je već stiglo na dvor. Vesela je otvorila vrata svog apartmana, ali tu zastade kao ukopana, a smešak na usnama joj se čudno zaledi. U salonu su sedeli Maksimilijan, novi turski ambasador Fajed Hadži Murat i njen otac Kalif Abu Rahman. Devojka se uhvati za grudi, a noge joj se odsekoše. Trojica muškaraca ustadoše. Turski prestolonaslednik pođe prvi u susret svojoj oduzetoj ćerci. On je obgrli obema rukama i privuče na grudi. - Oprosti mi, oče, ako sam te razočarala - tiho mu je govorila Favza. - Nisi me razočarala - umiri je on milujući je po dugoj crnoj kosi. - U stvari, udaješ se za mnogo boljeg čoveka od Habib paše -priznade joj na uho. - Paša nas je sve mnogo razočarao. Ona se odvoji i zagleda u njegove oči. - Proveo sam poslednja dva sata u razgovoru sa knezom i tvojim budućim suprugom - govorio joj je tiho na turskom. - Mogu ti reći da sam impresioniran i njegovim znanjem i njegovim ponašanjem. Nije mi žao što sam došao. Idućeg dana, u subotu popodne, Jorga odjaha prema rumunskoj granici na zakazano mesto sastanka. Georgi Bozgu ga je opet sam čekao za istim stolom u uglu. Jorga mu se pridruži i smrtno ozbiljan sede preko puta njega bez pozdrava. - Sta je, gospodine Jorga? - nasmeši mu se Bozgu. - Već umirete od straha, a nismo se još ni dogovorili o detaljima. - Onda vi mora da ste najhladnokrviji čovek na svetu – primeti šef garde. - Zar još niste primetili da samo takvi vladaju svetom? Jorga se obazrivo osvrte da proveri okolinu, ali ga Bozgu umiri: - Ne brinite. Ovde nema špijuna vašeg gospodina Reksa. Ova dvojica što su upravo ušli, krišom su vas pratili sve do granice - pokaza Bozgu glavom na dva brkata momka koji sedoše za jedan udaljen sto. Znači bio je u pravu, seti se Jorga, kad je odlučio da dođe sam. Bozgu mu još uvek nije slepo verovao. Bojao se da Jogra ne povede sa sobom četu gardista i uhapsi ga. Ovo mu ne bi bilo teško, nalazili su se na samoj granici. Ohrabren znakom one dvojice da je sve "čisto", Bozgu se nasloni na ivicu stola i unese u nemirne plave oči svog sagovornika. - Ovako... - otpoče konspirativnim glasom zaverenika. – Sutra u devet sati ujutro, u Orno će stići dva naša čoveka određena da ubiju Ljutovida iz pištolja. Jorga se odmah osvrte da bolje pogleda onu dvojicu brkajlija. - Ne gospodine Jorga, - pakosno mu se isceri Bozgu, - nismo toliko naivni. - Vi tu dvojicu nećete do atentata ni videti. Sve što treba da uradite je da mi predate njihove propusnice. Jeste li ih doneli? - A jeste li vi doneli moj avans? - proveri Jorga. Bozgu podiže sa klupe pored sebe poveću metalnu kutiju koju gurnu pred Jorgu. Ovaj malo podiže poklopac i ugleda zlatnike. - Verujte nam - reče Bozgu. - Unutra je tačno 250 zlatnika. Jorga zaklopi kutiju i izvadi iz džepa dve propusnice koje mu predade preko stola. Bozgu ih pažljivo proveri i zadovoljno Himnu glavom. - U redu. Moji ljudi su juče bili u blizini crkve i potvrdili posto janje tih sporednih vrata iza oltara. Bili su i u crkvi i proverili redove klupa i sedišta. Sve se slaže sa vašom tvrdnjom, ali s malom izmenom. Ne brinite za konje, moji ljudi će sami zavezati svoje konje blizu tih vrata pre no što uđu u crkvu. - Recite vašim ljudima - upozori ga Jorga - da ću ja lično biti na ulazu sa još dvojicom gardista koji će pretresati goste. Neka priđu meni, a svoje pištolje neka zadenu u pojaseve iza leđa! Još se dogovoriše o par detalja, onda se Jorga izvini da mora hitno natrag, jer ga očekuje još mnogo poslova oko organizacije kruni-sanja. Otišao je u dvorište gde odveza svog vranca kojeg uzjaha. Uskoro se začu topot konjskih kopita koji se udaljavao. Bozgu je se-deo neko vreme zamišljen, a kada se spremio da ustane, stolu priđe jedan turski oficir. - Izvinite gazda Bozgu - on učtivo skide kapu. - Vi me se verovatno ne sećate, ali ja vas znam. Mogu li nešto da vas upitam? Ne mogavši da ga prepozna, Bozgu samo klimnu glavom. Turčin se bez poziva spusti na klupu na kojoj je do malopre sedeo Jorga. - Opet vam se izvinjavam, ali učinilo mi se da ste malopre pričali sa komandantom dvorske garde, Nikolajem Jorgom. Bozgu se neprijatno promeškolji. Kog vraga hoće ovaj Turčin, razmišljao je.

- Pa... u pravu ste - promuca on. - Gospodin Jorga ponekad navrati u ove krajeve da poseti stare prijatelje. - To je zaista čudno - zaključi oficir i zamisli se. - Zar nešto nije u redu? - nervozno upita Bozgu. - Svojim očima sam gledao kad su ga uhapsili u Podgradu i sa lisicama izveli, a sad je odjednom slobodan. Nije mi jasno! - O kakvom to hapšenju govorite? - ohladi se Bozgu. - Bio sam u kancelariji komandanta tvrđave kada je gospodin Jorga došao da nas upozori na predstojeću opsadu. I Habib paša je bio sa nama. Gospodin Jorga nam je u detalje opisao dejstva novih američkih topova koji su im stigli kao i broj vojske koja će nas uskoro napasti. Još je bio sa nama, kada je opsada otpočela. Onda je onaj knežev čovek ušao u tvrđavu da nam predloži predaju. Ugledavši Jorgu kod nas, grdno se naljutio i na mestu ga je uhapsio. Turski oficir se ponovo zamisli. - Sad sam potpuno zbunjen. Tamo u kancelariji mu je pretio streIjanjem za izdaju, a ovde ga vidim na slobodi! Bozgu ga je fiksirao pogledom kobre. - Kučkin sin! - procedi on kroz stisnute zube. - Svojim rukama ću zadaviti špijunsko đubre! Još dugo je ukočen sedeo besciljno zureći ispred sebe, o nečemu aktivno razmišljajući. Odmah po povratku na dvor, Jorga požuri da vidi Maksimilijana i podnese mu izveštaj o proteklom sastanku... - Obavili ste odličan posao - pohvali ga Maksimilijan, pošto ga je pažljivo saslušao. - To znači da ih možemo pohapsiti još kada priđu crkvi i vežu svoje konje iza sporednih vrata, zar ne? - žurilo se Jorgi. - Ni govora! - ispravi ga Maksimilijan. - Te konje će verovat no dovesti dva potpuno nedužna čoveka. Gazda Bozgu je vrlo lukav čovek. Jer ukoliko atentatori osete zasedu, nestaće bez traga. A mi to ne smemo dopustiti. I ta dvojica i gazda Bozgu moraju sutra biti po hapšeni i zauvek završiti svoje kriminalne karijere! Jorga potvrdi laganim klimanjem glave da se slaže. GLAVA 21. Približio se datum kneževog venčanja i krunisanja. Dvor je prosto vrveo od mnogobrojnih posetilaca. Svi prethodni brojevi "Karpatskog glasnika" već su detaljno obavestili javnost o predstojećim događajima i njihovoj važnosti za budućnost zemlje. Atina je vrlo brzo shvatila moć štampe i obasipala čitaoce do tada nečuvenim detaljima i neviđenim kolor gravurama. Tako su građani mogli unapred videti svečanu haljinu buduće kraljice kao i paradnu uniformu budućeg kralja. Prikazane su i njihove buduće krune, maštovito oblikovane vestom rukom dvorskog zlatara. Bile su zanatski izrađene od zlata i ukrašene raznim dragim kamenjem. Knez je preko novina zamolio sve one koji žele da prilože nešto od svog zlatnog nakita ili novca, kako bi obe krune bile napravljene od tog "narodnog zlata". Odazvalo se mnogo građana, među njima i turskih, tako da je dvor morao vraćati višak nakita. Ispod kolor gravura nalazila se lista od 187 darodavaca od čijeg zlata su krune bile napravljene. Kraljičina kruna je bila teška svega 650 grama, ali je zato kraljeva bila masivnija i teška kilogram i po. Narod je prosto gutao poplavu tih informacija. Nedelja 9. juna 1867. osvanula je u plavetnilu prolećnog neba. Već od rane zore na glavnoj ulici se više nije moglo pronaći mesto za stajanje. A bilo je i onih koji su tamo došli noć ranije, kako bi sebi oz-bezbedili što bolji pregled svečane povorke. U devet sati otvorena su vrata stare crkve ispred kojih se već formirao red građana sa specijalnim propusnicama. Crkva Svetog Vaznesenja bila je zidana pre dve stotine godina u tipičnom vizantijskom stilu. Po veličini je bila najveća crkva u Kneževini. Kako bi smestili što više uglednih gostiju, u crkvi je postavljeno po 20 redova dugačkih klupa sa svake strane. Svaki red je bio numerisam sa po 36 sedišta. Jorga se krišom pridruži dvojici svojih agenata koji su iz susednog dvorišta budno motrili na sporedna vrata. - Kakva je situacija? - Još niko se nije pojavio - izvesti ga jedan od agenata. - Ukoliko neko dovede konja ili konje i veže ih za ono drvo, nereagujte - tiho im je govorio. - To bi mogao biti mamac. Ova sporedna crkvena vrata su namerno otključana iznutra. U slučaju da neko pokuša da pobegne napolje kroz njih, pokušajte da ga uhapsite. U najgorem slučaju, pucajte samo u noge! - upozori on agente. - Potrebni su nam živi svedoci protiv Bozgua! Jorga se provuče natrag kroz susednu ogradu i izađe na sporednu ulicu iz koje se progura do crkvenog ulaza. On mirno uđe i prođe pored uniformisanih gardista koji su bili obavešteni o celoj operaciji. Prošetao je ćelom dužinom crkve, budnim okom prateći smeštaj zva-nica. Na sedištima koja mu je Atina duplo odštampala sedeli su muž i žena kojima su bila namenjena. Velika crkva se već prilično popunila, ali se još niko nije pojavio sa duplom propusnicom. Nervozni Jorga je stalno vadio svoj džepni sat i proveravao vreme. U jedanaest su sva raspoloživa mesta bila popunjena, ali od sumnjivih tipova ni traga. Jorga poče da brine. Bilo je očigledno da se Bozgu ili uplašio zamke, ili promenio ceo plan akcije. Kad bi bar mogao da se konsultuje sa Maksimilijanom, razmišljao je. Sta bi on preduzeo u ovom slučaju? Jorga više nije mogao mirno

da stoji i čeka. On siđe nekoliko stepe-nika do čistine pred crkvom koja je bila ograđena improvizovanim zaprekama koje su držale znatiželjne posmatrače na pristojnoj daljini. Mada mu se učinilo da bi sa te razdaljine bilo teško pogoditi čoveka pištoljem, Jorga odluči da prošeta pored tih redova gledalaca. Ispred ograde, na svakih pet metara su stajali mladi članovi nedavno oformljene gradske žandarmerije. Bili su naoružam samo sabljama. Dok je lagano šetao i pažljivo proučavao građane u prvim redovima, Jorga se zaustavi i zagleda u starog dvorskog krojača. - Gospodine Košut! - iznenadi se šef garde. - Zašto vi stojite ovde, a lično sam video vaše ima na listi zvanica? Starom čoveku bese neprijatno. - Pa... ustupio sam moju propusnicu jednom gospodinu – tiho mu priznade. Jorga oseti kako mu se po kičmi penju ledeni žmarci. - Mogu li da znam kome ste dali vašu propusnicu? - upita Jorga. - Vi me razumete, zar ne, u pitanju je procedura državne bezbednosti. Košutu beše sve treže da mu odgovara, a i da ga gleda u oči. Više nije znao kud bi s pogledom. - Gospodine Jorga, nemam pojma ko je taj čovek - priznade na kraju. - Ustupili ste vašu dragocenu propusnicu nepoznatom čoveku s ulice?! - zgranu se šef garde. Shvativši da je neoprezno postupio, stari krojač odluči da mu kaže istinu. - U stvari sam mu je prodao - promuca on. - Taj gospodin mi je prišao dok sam čekao da uđem i pitao me da li bih mu prodao propusnicu za 20 dukata u zlatu. Rekao je da strašno želi da prisustvuje ovom istorijskom događaju iz neposredne blizine, kako bi mogao o tome kasnije da priča svojim potomcima. - Dao vam je 20 dukata za propusnicu?! - ponovi Jorga u neverici. - Molim vas, ne ljutite se na mene - izvinjavao se krojač. – To je više novca nego što ja zaradim cele godine. Razmišljao sam, ja kne za često viđam na dvoru, a njegovu novu uniformu ću sasvim dobro videti i odavde. - I vi se, gospodine Košut, niste upitali zašto bi bilo ko platio toliki novac samo da bude u neposrednoj blizini kneza?! Košut nije znao šta da mu kaže. - Da li se bar sećate vašeg reda i broja sedišta? - Pravo da vam kažem, nisam to zagledao. Jorga se naglo okrete i potrča u pravcu ulaznih vrata crkve. U tom trenutku organizatori su već redali špalir mladih devojaka u narodnim nošnjama sa korpama punim raznog cveća. Te devojke su bile određene da posipaju put cvećem ispred kneza i kneginje. Ovo je bio i znak da se svečana povorka približava crkvi. Jorga zgrabi za rame svog zamenika poručnika Anatola Vlada. - Poručnice, dajte mi brzo listu svih gostiju u crkvi! - zatraži on uzbuđenim glasom. - Zar nešto nije u redu, šefe? - izvuče poručnik nekoliko papira iz svog džepa. Jorga nije imao vremena da mu odgovori. On brzo po azbučnom redu pronađe Košutovo ime i ustanovi da je krojač trebalo da sedi u osmom redu na drugoj stolici do prolaza. - Sledite me! - naredi Jorga poručniku i sa listom u ruci požuri u crkvu. On unezverenim pogledom potraži svoju suprugu koja je sedela u zadnjim redovima. Primetivši je, Jorga je pozva rukom da izađe. Zabrinuta žena se progura napolje i zagleda u svog prebledelog muža. - Gde ti je propusnica? - upita je. Žena izvadi papir iz džepa i dade mu ga. - Sta se desilo, Nikolaj ? - brinula je. - Zašto si tako bled? - Vas dvoje! - okrete se Jorga dvojici gardista pored vrata. - Pođite sa mnom. Ti takođe - obrati se on supruzi. - Došlo je do ozbiljanog prekršaja u sistemu obezbeđenja. Budite spremni da upo-trebite i oružje ako zatreba! Grupa se uputi osmom redu kod kojeg se svi zaustaviše. - Izvinite, - ljubazno se nakloni Jorga elegantno odevenom gospodinu koji je sedeo u drugom sedištu. - Došlo je do neprijatne za bune u numerisanju sedišta. Ova gospođa takođe ima broj vašeg sedišta. Verovatno je u pitanju štamparska greška. Dok se to ne raščisti, molim vas pođite sa nama do crkvene kancelarije. Čovek baci brz, zabrinut pogled na gardiste koji su držali ruke u blizini svojih balčaka. On mirno ustade i izađe iz reda. - Gospođo, - obrati se Jorga svojoj supruzi, - zauzmite vaše mesto. Neželjeni gost krenu ispred njih u pravcu oltara pored kojeg se nalazila crkvena kancelarija. Ali kada su prolazili kratkim hodnikom, on naglo krenu udesno i potrča prema sporednim vratima za koja je znao da postoje. Bila su još uvek otključana kako je Jorga naredio. Nije stigao daleko. Pred vratima ga dočekaše ona dvojica agenata u civilu sa izvučenim pištoljima. Predao se bez otpora. - Vratite se na vaša mesta - okrete se Jorga poručniku i gardistima. Dok su mu vezali ruke iza leđa, Jorga je proučavao nepoznatog čoveka. Bio je bogato obučen, ne stariji od 40 godina, niska rasta i suvonjave pojave. - Pretresite ga - naredi on agentima.

Ovi uskoro izvukoše iz njegove čizme napunjen revolver. Jorga drhtavim rukama razgleda oružje austrijske izrade. Bila je to doterana vojna verzija revolvera sa šest metaka u bubnju. - Odakle vam ovo retko oružje? - pogleda ga Jorga. Ovaj je ćutao kao zaliven. - Moram brzo natrag, knez samo što nije stigao - reče Jorga agentima. - Sprovedite ga u zatvor žandarmerije i tamo me čekajte. I stalno ga držite na oku da ne počini neku glupost! - upozori ih na kraju. Jorga ugura revolver u pojas i zakopča svoj dugački kaput. On žurno uđe na ona ista sporedna vrata koja zaključa za sobom. Imao je taman vremena da se pojavi pred crkvom u trenutku kada stigoše prve dve kočije. On lično otvori vrata Ljutovidu i Izabeli. Primetivši zabrinuti izraz na kneževom licu, on mu tiho poruči da je sve u najboljem redu. Malo ohrabren ovom novošću, Ljutovid razvuče usne u nešto širi osmeh i nastavi da maše grupi obližnjih građana. Jorga priđe drugoj kočiji iz koje su već silazili Maksimilijan, Favza Nura i njen otac Kalif Abu Rahman. Pojava turskog prestolonasled-nika izazva pravu senzaciju. Devojke sa cvećem posuše i njima svečani put. Tek pošto ih je ispratio do samog ulaza u crkvu, Jorga se naže na uho svom poručniku. - Preuzmite komandu, ja moram hitno do zatvora. Svi otvorite oči i gledajte da ceremonija prođe u najboljem redu! Poručnik klimnu glavom da je razumeo, a Jorga požuri prema obližnjoj stanici nedavno formirane žandarmerije. U crkvi je počela ceremonija prvog venčanja. Ljutovid se složio sa Izabelinim predlogom da im kumovi budu obični građani. Ovim gestom su želeli da stave građanima do znanja da će oni biti "narodni vladari". Njena kuma je bila Atina, a njegov kum je bio jedan ugledni građanin izvučen lutrijom. Dok je vladika čitao molitvu prvim mladencima, Maksimilijan i turska princeza su strpljivo čekali na red. Jorga gotovo utrča u podrum žandarmerije i uputi se pravo vratima ćelije ispred koje su stajala ona dva agenta u civilu. - Detaljno smo ga pretresli, - obavesti ga jedan od njih, - ali nema nikakva dokumenta i odbija da govori. Pre no što će ući u ćeliju, Jorga zastade i pogleda u uhapšenika. Mirno je sedeo na drvenom ležaju i odsutno piljio u zemljani pod ispod sebe. Jorga uđe u ćeliju i sede na krevet malo dalje od njega. Tako ga je iskosa kratko posmatrao, onda ga upozori smirenim glasom: - Ne znam o čemu razmišljate, ali da sam na vašem mestu ja bih se ozbiljno brinuo za svoj život. Da je stari knez Bogumil živ, već bi vam u dvorištu pravili vešala. Međutim, ovaj knez kojeg ste hteli malopre da ubijete, naredio nam je da sledimo pravne procedure slične drugim civilizovanim zemljama. To će vam produžiti život za nekoliko nedelja, ali vaša saradnja sa istragom mogla bi i da vam ga spase. Mi već znamo da vas je unajmio gazda Bozgu, a poznata su nam i imena njegovih kriminalnih drugara bojara, takođe učesnika puča. U pitanju je nekoliko sati pre nego što vam se svi ovde pridruže. Zašto mi, dakle, ne kažete ko ste? Čovek ga pogleda u oči i gorko se nasmeši. - Zar je važno ko sam? Zar niste sami rekli da sam već budući leš? Upozoren od Maksimilijana da "prijateljski" nastrojeni istražitelji postižu bolji uspeh u dobijanju informacija od onih nasilnih, Jorga nastavi blagim tonom: - Čoveče, molim vas, urazumite se i recite mi vaše ime. Ovaj ga je posmatrao tupim pogledom izgubljenog čoveka. - Zovem se Jakov Podgorski. Ja vas znam, ali vi se mene verovatno ne sećate. Vi i onaj novi državni sekretar oslobodili ste me iz tvrđave Borio. Jorgi počeše stvari da bivaju sve jasnije. - I vi ste u znak zahvalnosti hteli danas da ga ubijete? - Ne tog gospodina. Imao sam nameru da ubijem sina kneza Bogumila koji me poslao na robiju pre 15 godina, samo zato što mu se sviđala moja mlada žena. - I zato vam je bio potreban revolver sa šest metaka?! - Bozgu mi ga je dao i rekao da ih sve pobijem sem one princeze. Ali ja sam odlučio da ga ispraznim samo u Bogumilovog sina. I to posle čina krunisanja, kada popusti budnost garde. Na taj način ostala bi legitimna kraljica Izabela, u stvari, jedina kojoj ta čast pripada. Jorga primeti da ovaj iz ogorčenja uopšte ne pominje već govori o njemu kao "Bogumilovom sinu". - Sve mi je jasno - klimnu Jorga glavom. - Bozgu dobro zna svoj posao. Kako je došao do vas? - Pa, valjda je tražio okolo i druge očajnike željne osvete i zaključio da sam ja najpogodnija ličnost. Pitao me koliko tražim da ubijemkneza, a ja sam odbio novac jer nemam nikog da mu taj novac ostavim. Moja sirota žena se posle nekoliko godina obesila, a mene su zaatvorili pre nego što smo mogli imati dece. Pored toga, znao sam da će me garda ubiti još tamo u crkvi. Jorga ga je slušao poražen njegovim priznanjem. I verovao mu je svaku reč, jer niko bolje od njega nije poznavao prirodu pokojnog kneza Bogumila. - Razumem... - promumla on muklo. - Ali pošto ste preživeli vaša saradnja mi je sada preko potrebna. Jer ako se danas nešto desi knezu, i vi i ja sutra ćemo visiti u ovom dvorištu! Zato mi recite jeste li sami ili vas je više?

iao neke propusnice za Čovek ga iznenađeno pogleda. pod , ga je eko da nam od toga. Jorga ga je kratko studirao. odležati na robiji Od vašeg sledećeg odgovora zavisi da h ćete odkzan godinu ili deset godina! -- upozori ga. -Bozgu? Onaj nije dugo oklevao. - Čeka radosnu vest na imanju bojan Dimim Svat - A otkud znate za Dimim Švabu kesu s - Tamo smo se svi jutros rano sastali Bozgu mj novcem i revolverom, a Švabu me dovezao do " LJ da udem u ji. Jedan od njegovih ljudi čekao je da vidi crkvu i odmah gdjahao na imanje da FJ - Jeste li spremni da sve ovo posvedo Čovek ga je posmatrao stisnutih usana. Sam dragi Bog varn nije danas ozvo na čoveka kojeg ^ mrzel. Bogumil , c mrtav. Vratićete se u Borio da odležite - Razmislit? hrabrio ga ,e nedSžnog si dragi Bog varn nije danas dozvolio da ubijete c mrtav. Asu P agenti koj, CKtaah otvore vrata Pobrinite se o zatvoreniku. fote,ja dana zatvora.- Sve je u redu. Onaj čovek je bio sam. Bozgu ga čeka na imanju Dimitri Švabu. Čim se obavi krunisanje, zadržite tog bojara i uhapsite ga kad se crkva potpuno isprazni. Zatvorite ga u žandarmeriju, a ja ću čim ispratim kneza na dvor, otići sa četom konjanika na njegovo imanje da uhapsim Bozgua i njegove saradnike. Poručnik ga pažljivo sasluša. Jorga je i pored ćele gužve uspeo da vidi svojim očima kako stari vladika spušta krunu najpre na glavu Ljutovida Gorskog, a zatim na glavu Izabele Studenske. EPILOG Bozgu i još dvojici bojara održano je uskoro javno suđenje na kojem se otkriše mnoge prljavštine starog režima. Medu glavnim svedocima nalazili su se Jakov Podgorski i Jaroslav Gec, a između desetak ostalih, na sudu se lično pojavila i kraljica Izabela. Zaverenici ostadoše da doživotno čame u tvrđavi Borlu, u istim onim katakombama u koje su godinama nemilosrdno slali nedužne ljude. Jorga je uspeo da održi reč atentatoru kojeg je knez pomilovao i tim gestom humanosti još jednom dokazao da nije ni malo na svog pokojnog oca despota. Maksimilijan i Favza Nura ostadoše da žive u njegovom porodičnom dvorcu Studengradu. Kralj ga je proizveo u Viteza prvog reda, najvišeg ranga u zemlji. U narodu je ostao poznat kao "kraljev čovek"! Bojari koju su se odrekli svojih poseda u korist seljaka, postali su Vitezovi drugug reda. Jorga i braća Turak postali su Vitezovi trećeg reda. Maksimilijan ih je uveo u velike poslove drvne industrije i nameštaja. Jorga je naimenovan za generala nove karpatske vojske, Bohdan Zabela je postao pukovnik, a poručnik Anatol Vlad je unapređen u novog šefa garde. Karlo Pomeroj je dobio za svoje zasluge jedan manji posed i penzionisan je sa lepom nagradom. Jana je ostala u službi kod Maksimilijana i Favze Nure. Naučila je i da čita i da piše. Favzu je učila karpatskom jeziku, a ova nju francuski. Kao državni sekretar i poslovan čovek, Maksimilijan je često odlazio u glavni grad ili obližnje zemlje, ali se trudio da većinu slobodnog vremena posveti svojoj supruzi. U toku jedne posete Pešti, obišao je Magdu i Ivu Balaš koje su još uvek stanovale u njegovoj iznajmljenoj kući. Otvorile su vrlo uspešan krojački salon za dame i bile presrećne što ga ponovo vide. Ljutovid i Izabela takođe uploviše u mirne vode bračnog života. Strpljiva i mudra Izabela uspela je vremenom da oslobodi svog supruga psičkih smetnji i preobrazi ga u zdravog muškarca. Ovaj ju je za uzvrat obožavao. Izabela ga je odvela kod poznatog biljnog lekara koji ga je uspešno oslobodio zdravstvenih problema. Oboje su se nadali da će idućeg leta Kraljevina Karpatija dobiti naslednika. Pred sam Božić 1868, pao je dubok sneg koji je svojom belinom još više doprineo svečanoj atmosferi predstojećeg praznika. Badnji dan koji želimo da vam opišemo osvanuo je okupan suncem. Sneg se presijavao poput srebrnih zrnaca i činio okolinu Studengrada sličnu sceni iz bajke. Vladala je neka čudna tišina, podsećajući posmatrača na predeo iz Uspavane lepotice. Ali unutar drevnih zidina, vladala je neuobičajena živost. Kralj i kraljica su najavili svoju nameru da u Stu-den-gradu proslave Božić. Zbog toga je sve moralo biti u najboljem redu. Posluga je žurila po hodnicima noseći čistu belu posteljinu, uštirkane i popeglane prekrivače i kitila sobe i salone božićnim ukrasima. U dvorac su stalno pristizale žene iz sela koje su po starom običaju donosile vlasniku živinu, kolače ili slične skromne darove. Ali ovog Božića vlasnici dvorca su im takođe uzvraćali bogatim poklonima u vidu tkanina, dečjih igračaka ili slatkiša. Sva crvena u licu, glavna domaćica Berta je izdavala na sve strane naređenja posluzi. U toj gužvi isticala se mlada Jana, koja je za proteklu godinu dana izrasla u vrlo lepu i jedru devojku. Ispred sebe je nosila srebrni poslužavnik sa doručkom za Favzu, kada se skoro sudarila sa Maksimilijanom. - Dozvolite da ja poslužim Njenu visost - preuze on poslužavnik od devojke koja mu se samo nasmeši i nakloni. On tiho pokuca na vrata spavaće sobe. - Slobodno! - začu se sanjivi glas.

- Dobro jutro, madam! - uđe Maksimilijan veselo. - Vaš doručak je spreman! - Dobro jutro, ljubavi - lenjo se proteže njegova supruga. On spusti poslužavnik na stočić pored kreveta, a ona raširi obe ruke da ga zagrli. Kada se uspravila, prekrivač joj spade sve do pojasa, otkrivajući mali stomačić. Bila je trudna već četiri meseca. Maksimilijan je nežno poljubi, pa spusti ruku na njen stomak. - Kako se osećaš, Nur? - upita je tepajući joj. - Sve je u redu, - umiri ga ona. - Uopšte ne osećam mučninu, a i apetit mi se naglo povećao. Maksimilijan se spusti na krevet pored nje, držeći je za ruke. Bili su zaljubljeni, zaneseni i presrećni. Har i pred samo veče, Izabela je davala posluzi poslednja Istog dana prea ^ . ^^ ? ^^ ^^ ????)? od dvorske garde već je čekala spremna pored zaprege. olastoTom i poravna mu nestašni čuperak koji mu se spustio niz lice. - Gotov sam - odloži ovaj pero i zaljubljeno se zagleda u svoju lepu suprugu koja je bila spremna za put. - Pagoda me zamolio da potpišem ova dokumenta jer se nećemo vratiti do dragog dana Božića. Rekao sam mu da ćemo praznike proslaviti u Studengradu. - Jedva čekam da vidim Nuru i Maksa - veselila se Izabela poput deteta. - Maksa viđam često, a nju nisam videla već nekoliko meseci. Ljutovid ustade i poče da oblači svoju zimsku bundu. - Ispričao sam Pagodi o ideji da svako Badnje veče posetimo poneku običnu građansku porodicu, bez obzira na stalež. On kaže da je to odlična ideja jer ćemo se tako najlakše približiti svom narodu. Atina već sprema celu reportažu o toj našoj poseti da je objavi u novom broju Glasnika. Pohvata kasnije, saonice su bešumno klizile po glatkom belom snegu. Čuo se samo veseli zvuk zvonaca i konjskih kopita. Sćućureni u bundama i prekriveni debelim ćebadima, kralj i kraljica su sedeli pripijeni jedno uz drugo. Na sedištu na suprot njima, ležale su posude sa hranom za dvadeset ljudi i paketi s poklonima za domaćine i njihovu decu. Izabela ih je lično pakovala, s radošću zamišljajući kakvo veselje će ti pokloni izazvati. Noć se lagano spuštala, a na vedrom nebu se pojavio pun mesec. Svojom sjajnom kuglom davao je predelu gotovo avetinjski izgled. - Ljutovide, - uhvati Izabela za ruku svog supruga, - molim te pogledaj ovaj nestvarni predeo! Po okolnim brdima prekrivenim debelim plastom svetlucavog snega, nazirale su se siluete razbacanih seoskih brvnara kroz čije prozore je prodirale slabo svetio sveca i uljanih lampi. - Zar ti se ne čini kao da smo se odjednom našli na nekoj od onih živopisnih božičnih čestitki? - Divno je - složi se i kralj. - Mene jedino brine naša namera da banemo ljudima u kuću nenajavljeni. - Pa baš u tom iznenađenju je sva srž romantike naše posete - branila je ona svoju odluku. - Sem toga, mi im donosimo bogatu večeru. - Znam, ali biće im možda neprijatno da nas prime u ovo njihovo siromaštvo. - Kada smo bili mladi, - pričala mu je Izabela, - naš otac nas je često preko leta slao u siromašne porodice da vidimo kako drugi ljudi žive. Nadao se da će to kod nas pobuditi želju da im pomognemo kad preuzmemo od njega vlast nad zemljom. Ja sam u tim mladim godinama provela mnoge časove sanjareći kako sam dobra, pravedna kraljica iz bajke, koja ide okolo po svom kraljevstvu i razgovara sa običnim narodom o njihovim problemima. Naš otac nas je uvek podsećao da je pravi vladar u stvari pastir svog naroda, a ne njegov gazda! Ljutovid ju je gutao zaljubljenim pogledom. - Izgleda da je Bog znao tvoje želje jer si postala baš ono o čemu si sanjarila, ne samo dobra i pravedna, nego i najlepša kraljica koju će ovaj narod ikad imati! Ona mu u znak zahvalnosti naže glavu na rame. Tako je malo gledala u daljinu, onda se naglo uspravi. - Stanimo! Saonice se zaustaviše a uz vrata odmah dojaha novi šef garde, Anatol Vlad, koji ih je lično pratio. Izabela mu pokaza rukom u pravcu obližnje brvnare ispred koje je neki čovek cepao drva. - Sta kažete na onu brvnaru? - interesovala se za njegovo mišljenje. - Veličanstvo, što se mene tiče, svaka od ovih kuća je sigurna jer niko nema pojma o vašoj poseti. - Onda nas najavite onom seljaku - zamoli ga Izabela. Primetivši saonice sa uniformisanom pratnjom, seljak se uspravi sa punim naramkom drva u rukama. On se zagleda u mladog kapetana garde koji mu je prilazio vodeći konja za uzdu. - Dobro veče - pozdravi ga Anatol, malo odigavši svoju šubaru s perjanicom. - Dobro vam veče, gospodine - nakloni se seljak. Anatolu se za trenutak zavezao jezik. Naprosto nije znao kako da objasni ovom siromahu njihovo prisustvo. - Molim vas, ne uzbuđujte se, - upozori on domaćina, - ali ovde sam po nalogu kralja i kraljice. Seljak ga je slušao i posmatrao stisnutih usana. On tek tada malo bolje zagleda saonice i konjanike. Sta hoće ova vojska od njega na Badnje veče, nije mu bilo jasno. - Njihova kraljevska veličanstva žele da sa vama i vašom porodicom provedu ovo Badnje veče.

Onaj izgubi ravnotežu i drva mu popadaše u sneg. Na vratima se pojavi njegova žena da vidi gde je tako dugo. Primetivši zapregu s pratnjom ona im pode u susret, brišući ruke o kecelju. Njen zanemeli muž je odsutno pogleda. - Ovaj... ovaj mladi gospodin, - mucao je, - kaže da kralj i kraljica žele sa nama da provedu Badnje veče. Žena pretrnu. I njoj je trebalo malo vremena da se pribere. - Gospodine, - zakuka ona, - ta jedva imamo nešto hrane za nas i decu. Čime mi da ugostimo kralja i kraljicu? - Ne brinite za hranu - umiri je Anatol. - Mi smo poneli večeru za sve nas. Od vas se jedino očekuje gostoprimstvo. - Naravno da ste dobrodošli - počeše ženi od uzbuđenja da vlaže oči. - Kako možemo da odbijemo takvu preveliku čast. Anatol se vrati saonicama i otvori vrata. On pruži ruku Izabeli koja siđe prva, a za njom Ljutovid. Malo su stajali, onda priđoše zanemelim domaćinima. - Dobro nam došli, veličanstvo! - prva se pribere žena, poklonivši im se. Njen muž skide šubaru i nespretno se nakloni visokim gostima. - Molim vas uđite! - pokaza im žena drhtavom rakom u pravcu otvorenih vrata skromne brvnare. Izabela je uhvati za ruku i pođe s njom prema kući. Ljutovid se rakova sa zanemelim domaćinom koji se još nije mogao povratiti od šoka. On zbunjeno ponudi kralja rukom prema ulazu. Sef garde ih je pratio u stopu. Uđoše u malo predsoblje. Iz susedne sobe se čulo veselo pričanje dece. - Slavimo u ovoj većoj spavaćoj sobi - objasni seljak. Ugledavši na vratima nepoznate goste, deca za stolom se utišaše i ustadoše. - Dobro veče, - pozdravi ih Izabela s osmehom na usnama. Deca su stajala kao ukopana. - Deco draga, - obrati im se njihova usplahirena majka, - večeras nas je dragi Bog blagoslovio i poslao nam u goste našeg kralja i kraljicu! Njihova ćerka stara oko 17 godina, odmah ih je prepoznala. Ona se odvoji od stola i priđe gostima duboko se poklonivši. - Videla sam vas na dan krunisanja - pohvali im se. - Ja i nekoliko devojaka iz sela išle smo u grad da gledamo paradu. Izabela je pomilova po dugoj, plavoj kosi spletenoj u debelu pletenicu. - Uđite - ponudi ih mlada devojka. - Raskomotite se. Izabela joj predade zimski kaput, muf i šubaru. Kralj se saže da ne udari glavom o niski okvir vrata i uđe u sobu. On takođe predade svoju bundu domaćinu i spusti se na stolicu pored jednog od dvojice dečaka. Dečaci su ih gledali svojim velikim očima gotovo ne terpćući. Ovo što im se dešavalo graničilo se sa nestvarnim. Izabela sede do Ljutovida koji se osečao veoma neprijatno. Pogledom je šarao po zadimljenim gredama i daskama niskog plafona, onda mu pogled pade na tri kreveta uredno nameštena i prekrivena narodnim vezom. Drveni sto je bio pokriven grubim platnom a na njemu se nalazilo pet drvenih tanjira. U sredini je gorela velika uljana lampa. - Osećam se neprijatno! - promuca Ljutovid Izabeli na francuskom. - Ovi ljudi su tako siromašni. - Zato sam te povela večeras. Da se svojim očima uveriš kako žive milioni naših podanika. Da ih lično pitaš kako su i šta im treba za bolji život. U tom se na vratima pojaviše dvojica gardista sa tanjirima i servisom za ručavanje. Devojka skloni drvene tanjire i pomože im da postave druge. - Bože moj, - kršila je žena ruke, - još uvek nisam sigurna da li sanjam! - Smirite se i pridružite nam se - reče Izabela blagim tonom. - Došli smo s namerom da vas počastimo i da s vama o svemu popričamo. Kralja i mene interesuje kako živite i s kakvim problemima se borite, kako bismo mogli da vam pomognemo u budućnosti. - Kako živimo? - upita se domaćin i sede za sto do svojih sinova. - Pa mnogo nam je bolje od kako nema više Turaka i danka. A priča se da ćemo uskoro plaćati samo porez na robu koju prodajemo. Odmah tamo na gradskoj pijaci ili sajmu. - To je tačno - potvrdi kralj. - Od idućeg leta, svi građani koji žive od zemlje, plaćaće samo porez na ono što su prodali. Ovo je zvučalo neverovatno posle tolikih godina izrabljivanja od Turaka, bojara i kneza Bogumila. - Neka vas dragi Bog blagoslovi! - nakloni mu se seljak. - Već me je blagoslovio - promrmlja Ljutovid i pogleda u presrećnu Izabelu. Još dugo u noć čuo se iz male brvnare veseo razgovor i smeh razdragane dece. Neupućeni prolaznici začuđeno su zastajali, pitajući se šta li radi zaprega sa četiri konja i umformisanom pratnjom pred skromnom brvnarom njihovog komšije. U kući je vladalo opšte veselje. Stolu se pridružio i Anatol, a u predsoblju se na smenu častila i ostala pratnja. Zaneti atmosferom čarobnog trenutka, niko od prisutnih ne primeti kada se kazaljke na zidnom satu poklopiše. Hristos se rodi!

www.skripta.info