SEMINARSKI, DIPLOMSKI I MATURSKI RADOVISEMINARSKI, DIPLOMSKI I MATURSKI RADOVI IZ SVIH OBLASTI, POWERPOINT

PREZENTACIJE I DRUGI EDUKATIVNI MATERIJALI.

WWW.DIPLOMSKI-RAD.COM

WWW.SEMINARSKI-RAD.COM

AKO VAM TREBA EDUKATIVNI MATERIJAL BILO DA JE TO SEMINARSKI, DIPLOMSKI , MATURSKI RAD, ILI POWERPOINT PREZENTACIJA NA NASIM SAJTOVIMA CE TE NACI SVE NA JEDNOM MESTU . SVI VAM PRUZAJU SAMO IME ZA SEMINARSKI, DIPLOMSKI ILI MATURSKI RAD A MI VAM DAJEMO DA POGLEDATE SVAKI RAD NJEGOV SADRŽAJ I PRVE TRI STRANE U PDF-U TAKO DA MOŽETE TACNO DA ODABERETE PRAVI RAD BEZ PROMASAJA. NASA BAZA SADRZI SVAKI GOTOV SEMINARSKI, DIPLOMSKI I MATURSKI RAD KOJI CE VAM IKADA ZATREBATI, MOŽETE GA SKINUTI I UZ NJEGOVU POMOC NAPRAVITI JEDINISTVEN I UNIKATAN RAD. AKO U BAZI NE NADJETE SEMINARSKI, DIPLOMSKI ILI MATRUSKI RAD KOJI VAM JE POTREBAN, U SVAKOM MOMENTU MOZETE NARUCITI DA SE IZRADI NOVI POTPUNO UNIKATAN SEMINARSKI, DIPLOMSKI ILI MATURSKI RAD NA LINKU NOVI RADOVI. SVA PITANJA I ODGOVORE MOŽETE DOBITI NA NAŠEM FORUMU KAO I BESPLATAN SEMINARSKI, PREPRICANE LEKTIRE, PUSKICE I POMOC. ZA BILO KOJI VID SARADNJE ILI REKLAMIRANJA MOZETE NAS KONTAKTIRATI NA KONTAKT FORMI.

1

SADRŽAJ.............................................................................................1 UVOD................................................................................................... 2 DEFINISANJE POJMA “POTROŠAČ”..........................................3 DEFINICIJA POJMA ZAŠTITE POTROŠAČA............................4 ODGOVORNOST KOMPANIJE I ZAŠTITA POTROŠAČA.......7 OSNOVNA PRAVA POTROŠAČA..................................................8 ZAŠTITA PRAVA POTROŠAČA U EVROPSKOJ UNIJI..........10 ZAŠTITA PRAVA POTROŠAČA U SFERI

INFORMISANJA...12 ZAŠTITA PRAVA POTROŠAČA U SFERI ZDRAVLJA I

BEZBEDNOSTI.................................................................................14 ZAŠTITA EKONOMSKIH INTERESA POTROŠAČA...............16 ZAŠTITA PRAVA NA ADEKVATNU PROPAGANDU I

REKLAMU.........................................................................................18 ZAŠTITA EKONOMSKIH INTERESA NEADEKVATNIM

UGOVORNIM TERMINIMA..........................................................20 ODGOVORNOST PROIZVOĐAČA...............................................21 ZAŠTITA PRAVA POTROŠAČA U SRBIJI.................................22 ZAKON O ZAŠTITI POTROŠAČA...............................................23 ZAKLJUČAK……………………………………………………….25 LITERATURA/IZVORI…………………………………………...26

2

SADRŽAJ:

Program zaštite potrošača je izraz nastojanja da se evidentni zahtevi za zaštitom potrošača, koji proističu iz unutrašnjih potreba našeg društva, a mogu se, kako je to praksa zemalja članica EU pokazala, uspešno realizovati metodima koji su već poznati i oprobani, iskažu kroz jedan jasan političko – pravni dokument koji će poslužiti kao inspiracija i podsticaj različitim državnim organima, subjektima mešovitog karaktera, kao i nevladinim asocijacijama građana da svoje napore koordinišu. Zato njegovu sadržinu čine bitni elementi kakve srećemo u bilo kom konceptu razvojne politike: ciljevi, nosioci, sredstva i rokovi. On treba da omogući da se različiti parcijalni i nepovezani napori države, organizacija potrošača, stranih partnera, privrednih komora ili pojedinih kompanija usklade tako da u procesu izgradnje celovitog sistema koji bi odgovarao zahtevima i našeg društva i EU, u najvećoj meri izbegnemo sve one zamke pred kojima stoji jedno siromašno, nerazvijeno društvo, sa neefikasnom privredom i ogromnom stopom nezaposlenosti, što je evidentno rezultiralo i u niskom nivou zaštite prava i interesa potrošača. Taj nizak nivo ekonomskih prava je izraz i pandan ograničenjima u uspostavljanju stvarno demokratskog političkog procesa. Mada se pukim popravljanjem položaja potrošača ne mogu obrnuti ovi korelativni makroekonomski tokovi, izvesno je da je promena tog položaja bezuslovna pretpostavka za početak ireverzibilnog procesa u kojem će se integralno afirmisati principi slobode tržišnog izbora, simetričnost informacija, bitno ograničiti mogućnosti zloupotrebe tržišne snage transaktora, odnosno, jednom rečju, kompletirati ambijent u kojem principi tržišnog ponašanja stvarno opredeljuju privredne odluke svih transaktora, od pojedinog potrošača, do najvećih kompanija. Ekonomska sloboda pojedinca kao potrošača i njeno garantovanju su, u tom smislu, bitne pretpostavke čitavog sistema slobodne konkurencije i uslov integracije nacionalnog tržišta u evropski privredni prostor.

3

UVOD

4

U najopštijem smislu te reči, potrošač je pojedinac, domaćinstvo ili na drugačiji način organizovana grupa koja konzumira/kupuje proizvode/usluge.Pojam potrošač odnosi se i na preduzeće, drugo pravno lice i preduzetnika kada kupuje proizvode ili koristi usluge za sopstvene potrebe.Značenje same reči varira zavisno od toga u kom kontekstu je ista upotrebljena – toj činjenici treba posvetiti naročitu pažnju, jer neretko dolazi do zabune, pa i do zloupotrebe samog pojma.

Termin potrošač posmatran sa aspekta marketinga i ekonomije

Kada se u ekonomiji govori o potrošaču pod tim pojmom se obično podrazumeva osoba čiji se značaj ogleda u donošenju odluke: «kupiti ili ne kupiti?», odnosno: «konzumirati ili ne konzumirati?».

Centralno pitanje, dakle, jeste činjenica da potrošač raspolaže određenim budžetom. Pod pretpostavkom racionalnog ponašanja, potrošač raspolaže tim budžetom u cilju zadovoljenja svojih potreba ( kupuje proizvode i usluge na tržištu ).

Sa aspekta marketinga, ovaj pristup je sličan, ali je stepen individualizacije potrošača kao osobe daleko veći. Dakle, umesto generisanja širokog demografskog i psihološkog profila tržišnih segmenata, pristupa se ličnom marketingu, bliskom kontaktu i upoznavanju potrošača u cilju maksimizacije njegove satisfakcije.

Termin potrošač posmatran sa aspekta pravnih propisa

Sa aspekta prava i pravnih propisa termin potrošač se najčešće koristi u kontekstu zaštite prava potrošača.Zahtev za zaštitom prava potrošača proističe iz potrebe da se preventivno deluje na eliminisanje neefikasnosti i nekonkurentnog ponašanja na tržištu.

Cilj zaštite prava potrošača jeste očuvanje fer odnosa na tržištu, odnosno u izjednačavanju snaga na relaciji proizvođač – potrošač. Ukoliko prevagne bilo koja od ovih dveju strana – nastaje poremećaj na tržištu, koji se potencijalno pretvara u prepreku daljem razvoju tržišta.Obzirom na činjenicu da se svaki stanovnik planete Zemlje nalazi i u ulozi potrošača, ali neretko i u ulozi proizvođača, zaštita potrošača ima izuzetan značaj.

Definisanje pojma“ potrošač“

5

DEFINICIJA POJMA ZAŠTITE POTROŠAČAZaštita potrošača predstavlja proizvod delovanja vladinog sektora usmerenog ka zaštiti interesa potrošača. Ovo ne isključuje dejstvo nevladinog sektora, ali ipak treba imati na umu da je ono drugačijeg karaktera.Primera radi:Zakonodavac može zahtevati od proizvođača da pruža veoma detaljne informacije o onim proizvodima koji su od posebnog značaja ( npr. hrana – budući da ima snažne posledice na zdravlje ).Zaštita potrošača u uskoj je vezi sa idejom o pravima potrošača, kao i sa pojavom organizacija potrošača koje imaju za cilj edukaciju potrošača u cilju donošenja najboljih odluka prilikom kupovine.

6

Jedan od instrumenata putem koga se vrši zaštita potrošača jeste i Zakon o zaštiti prava potrošača ili Zakon o potrošačima.Zakon o zaštiti potrošača ili Zakon o potrošačima smatra se delom javnog prava putem koga se regulišu privatno-pravni odnosi koji nastaju između potrošača ( kao pojedinca, ili kao /ne/organizovane grupe ) i privrednih lica koja se bave prodajom proizvoda i pružanjem usluga na tržištu.Zakon o zaštiti potrošača pokriva veoma široko područje, uključujući sledeće:

pouzdanost proizvoda; pravo na zaštitu privatnosti; pravo na zaštitu od nelojalnog i malicioznog ponašanja; sve oblike prevare; diskriminaciju na osnovu godina, pola, fizičkog izgleda, kao i sve vrste

zloupotreba koje proističu iz navedenih odlika; i dr. vidove odnosa koji proističu iz odnosa na relaciji kupac – privredno

lice.

Ono što je važno imati na umu jeste činjenica da se Zakon o zaštiti potrošača ne ograničava isključivo na napred navedene odnose, već može i trebalo bi da «pokriva» i druge odnose i pojave, kao što su npr.: bankrotstvo, refinansiranje kredita, reprogramiranje duga, bezbednost proizvoda i usluge, odnose povezane sa servisiranjem proizvoda, način naplate, i td.

Ponekada je znatno bolje da pojedino polje ne bude uopšte regulisano, nego da bude regulisano na neadekvatan način.

Zakoni vezani za zaštitu potrošača razlikuju se od zemlje do zemlje (izuzetak su zemlje EU kod koji postoji visok stepen usklađenosti zakonske regulative vezane ne samo za zaštitu prava potrošača, već uopšte ).U nekim od zemalja regulativa je detaljnija, u nekim zemljama nije posvećena jednaka pažnja svim aspektima zaštite prava potrošača.U pogledu zaštite prava potrošača, kada su u pitanju zemlje van EU, prednjače zemlje Komonvelta i Sjedinjene američke države.

7

Zaštita potrošača u Sjedinjenim američkim državama

Kada govorimo o zaštiti potrošača na teritoriji Sjedinjenih američkih država, možemo načiniti razliku između zakona na federalnom i zakona na nivou država.

Na federalnom nivou postoji čitav set zakona kojima se regulišu pitanja zaštite potrošača, među kojima se izdvajaju :Gram-Lič-Blajlijev zakon, Zakon o istinitosti prilikom davanja i uzimanja zajma, Zakon o fer naplati dugovanja, Zakon o istinitosti prilikom davanja i uzimanja kredita i sl.O pravilnom sprovođenju zakona i podzakonskih akata vezanih za zaštitu potrošača na federalnom nivou stara se Federalna komisija za trgovinu i Ministarstvo pravde SAD.

Kada govorimo o zaštiti potrošača na nivou država, možemo konstatovati da postoji set Odeljenja za zaštitu prava potrošača i potrošačka pitanja na nivou svake države, koja se bave regulisanjem ponašanja u različitim sektorima industrije.

Primera radi: u SD Kalifornija postoji obaveza isticanja obaveštenja i upozorenja u automehaničarskim radnjama.Odeljenje za zaštitu prava potrošača i potrošačka pitanja u SD Kalifornija reguliše i prati aktivnosti preko 2.3 miliona privrednika, u 230 različitih sektora privrede.U skladu sa usvojenom politikom ova SD stimuliše potrošače da delaju u svojstvu «inspektora» zaštite prava.

Od svih saveznih država SAD-a Kalifornija ima najjači sektor zaštite potrošača, zahvaljujući veoma detaljnoj i preciznoj zakonskoj regulativi, ali i zahvaljući delovanju i lobiranju nevladinog sektora – naročito značajnu ulogu igra: Federacija potrošača Kalifornije.

U Ujedinjenom Kraljevstvu zakone o zaštiti prava potrošača propisuje i o njihovom sprovođenju stara se Ministarstvo /Odeljenje za fer trgovinu, koje ima ovlašćenje da održava visok stepen konkurentnosti na tržištu.Na regionalnom i opštinskom nivou o zaštiti prava potrošača staraju se Odeljenja za trgovinske standarde.Delovanje nevladinog sektora na teritoriji Ujedinjenog Kraljevstva je od izuzetnog značaja, a među organizacijama koje imaju poseban uticaj izdvajaju se: CAMRA i CAUK.

Na Novom Zelandu o zaštiti prava potrošača stara se Ministarstvo za potrošačka pitanja i zaštitu prava potrošača, a veoma bitnu ulogu igra i Komisija za trgovinu Novog Zelanda.

U Australiji se o zaštiti prava potrošača stara Komisija za trgovinu i konkurentnost, kao i regionalne vladine agencije za zaštitu prava potrošača.Kao i u drugim zemljama Komonvelta i u Australiji je izuzetno razvijen nevladin sektor za zaštitu prava potrošača, među kojima se izdvajaju: ACA, CFA i Udruženje potrošača Kanbere.

8

ODGOVORNOST KOMPANIJE I ZAŠTITA POTROŠAČA

Kompanija predstavlja sastavni deo zajednice u kojoj se nalazi, i iz istog razloga ne sme se ponašati kao nadređeni član, već mora nastojati da se u tu zajednicu uklopi, i da dela u njenom interesu, ( dakle, u interesu zajednice ) a ne protiv njega.Generalno gledano, može se govoriti o sledećim oblicima odgovornosti:

- ekonomska odgovornost,- pravna- društvena odgovornost.

9

OSNOVNA PRAVA POTROŠAČA

Ovi tipovi odgovornosti ne smeju se posmatrati kao alternativni, već isključivo kao komplementarni.Samo ukoliko su ispunjeni zahtevi koji proističu iz svih tipova odgovornosti može se govoriti o postojanju preduslova za zdravu tržišnu utakmicu, kao i za odvijanje zaštite potrošača.Problem prihvatanja zaštite potrošača, kvaliteta i dr. elemenata zdravog tržišta proističu iz vulgarizovanja logike kapitala, kao i iz favorizovanja jednog od oblika odgovornosti.Ova tri tipa odgovornosti čine osnovu zaštite potrošača.Ekonomska odgovornost «primorava» kompaniju da bude fer, da se ne koristi svojim položajem u cilju «ucene» potrošača, da bude konkurentna, da stvara ekonomske preduslove za razvoj i rast društva.Pravna odgovornost podrazumeva poštovanje pravila igre, uvažavanje druge ugovorne strane itd.Društvena odgovornost zahteva poštovanje zajednice, shvatanje činjenice da kompanija postoji da bi zadovoljila društvo, a ne obrnuto.Zaštita potrošača primorava kompanije da se stalno opominju svojih obaveza, odnosno da poštuju pravila igre.Zaštita potrošača istovremeno štiti i kompanije, jer na taj način one svoje snage koncentrišu ka potrošačima i tržištu na optimalan način, a istovremeno ih lišava i nelojalnih konkurenata.

10

Iako se Zakoni o zaštiti potrošača, kao i dopunski akti kojima se regulišu pitanja povezana sa zaštitom prava potrošača, razlikuju od države do države ( kako po obimu regulative, tako i po sadržini ), ipak se može konstatovati da postoji set prava koji se označava kao osnovni, i koji mora biti bez pogovora zadovoljen u svakom momentu.

Generalno gledano, može se reći da postoji osam osnovnih prava koja su zagarantovana svakom potrošaču širom sveta.

11

Prava potrošača zvanično su ustanovljena 9. aprila 1985. godine, kada je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila Rezolucijom 39/248 Uputstvo za zaštitu potrošača.Ovo uputstvo daje vladama, posebno vladama zemalja u razvoju, okvire za razradu politike i zakonskih akata u oblasti zaštite potrošača. Ovo uputstvo sugeriše i uspostavljanje međunarodne saradnje na tom planu. Pored mnogih ciljeva u oblasti zaštite potrošača, ovim uputstvom su proklamovana i osnovna prava potrošača koja vlade zemalja članica UN moraju ispoštovati.

U bivšoj Jugoslaviji, prava potrošača nisu ni u jednom aktu bila eksplicitno naznačena, a elementi zaštite potrošača su samo delimično bili ugrađeni u pojedina zakonska akta. Prethodni politički sistem i izvršna vlast, nisu hteli, ili nisu smatrali za potrebnim da se građani posebno zaštite u njihovoj ulozi potrošača. Time je, sa stanovišta vlasti, ta uloga bila minimizirana na zaštitu prava potrošača jedino, a i to delimično, sa stanovišta javne potrošnje i zadovoljenja nekih opštih principa kvaliteta roba i pružanja usluga. Sa stanovišta potrošača, mogućnost izražavanja njihovih stavova je bila skoro nikakva, a njihovo pojedinačno izražavanje mišljenja (zahtevi, žalbe, primedbe, sugestije ...) bilo je skoro zanemariljivo ( često se svodilo samo na knjige utisaka i žalbi koje nisu imale apsolutno nikakav smisao i svrhu, a često nemaju svrhu ni danas ). Tek jula 2002. godine, donošenjem saveznog Zakona o zaštiti potrošača se po prvi put u našoj zemlji detaljnije, objedinjeno na jednom mestu, rešavaju pitanja zaštite potrošača.

Izlišno je pomenuti da je usvajanje predstavljalo jedan od preduslova, ne samo za pridruženje EU, već i za neometano učestvovanje naših privrednika na stranim tržištima.

12

Ova prava potvrđena su i našim Zakonom o zaštiti potrošača, a ona su:

Pravo na zadovoljenje osnovnih potreba - Ovo pravo podrazumeva dostupnost najnužnijih proizvoda i usluga, kao što su : hrana, odeća, obuća, stambeni prostor, zdravstvena zaštita, obrazovanje i higijena.

Pravo na sigurnost/bezbednost – Ovo pravo podrazumeva zaštitu od proizvoda , odnosno od negativnih posledica koje proističu ili bi mogle da proisteknu iz konzumacije istih, ali uključuje i pravo na zaštitu od negativnih posledica proizvodnog procesa, kao i zaštitu od usluga i proizvoda opasnih po zdravlje;

Pravo na informisanost – Ovo pravo podrazumeva raspolaganje činjenicama od značaja za pravilan izbor, kao i zaštitu od nepoštene reklame, ili od upotrebe oznaka na proizvodima koje bi mogle da dovedu u zabludu. Ovo pravo podrazumeva i ograničenje povodom posebnih grupa na koje se putem reklama ne sme delovati, zbog poseabnog stanja uma ( npr. deca ).

Pravo na izbor – Ovo pravo podrazumeva mogućnost i pravo izbora između više proizvoda i usluga, po pristupačnim cenama i uz garantovano dobar kvalitet, odnosno kvalitet koji odgovara navedenom. Ovo pravo podrazumeva i delovanje upereno protiv zauzimanja monopolskog položaja, kao i protiv formiranja trustova – budući da ovi ekonomski oblici imaju negativno dejstvo na uspostavljanje zdrave konkurencije na tržištu;

Pravo da se čuje glas potrošača – Ovo pravo podrazumeva zastupljenost interesa i mišljenja potrošača u procesu donošenja i sprovođenja politike zaštite potrošača, kao i u procesu razvoja novih proizvoda i usluga;

Pravo na obeštećenje – Ovo pravo podrazumeva dobijanje pravedne naknade na osnovu lažnog prikazivanja svojstava proizvoda i usluga, nekvalitetnog proizvoda/usluge ili nezadovoljavajuće usluge;

Pravo na edukaciju – Ovo pravo podrazumeva sticanje potrebnih znanja i sposobnosti potrebnih za pravilan i pouzdan izbor proizvoda i usluga, uz postojanje svesti o odgovornostima i osnovnim pravima potrošača, kao i načinima kako se data prava mogu koristiti i štititi u slučaju povrede;

Pravo na zdravu životnu sredinu – Ovo pravo podrazumeva život i rad u okruženju koje ne predstavlja pretnju zdravlju sadašnjih i budućih pokoljenja. Ova ideja komplementarna je i sa konceptom održivog razvoja.

Zaštita potrošača kao koncept ne predstavlja favorizovanje jedne strane, već sprečavanje zloupotrebe položaja, kao i uspostavljanje fer odnosa i održavanje zdrave utakmice.Bez zdrave utakmice na tržištu ekonomija može samo privremeno da se razvija, ali sa dugoročnog aspekta posmatrano izostanak pravila ponašanja predstavlja prepreku razvoju.

13

ZAŠTITA PRAVA POTROŠAČA U EVROPSKOJ UNIJI

Sredinom 60-tih godina XX veka popularisan je koncept zelenog marketinga, koji je postavljao zahtev pred kompanije da prilikom obaljvanja svojih aktivnosti posvete veći stepen pažnje u vezi sa zaštitom životne sredine.Ovaj zahtev proizvod je istraživanja koja su ukazala na ugroženost životne sredine čoveka, kao i na uticaj promena u životnoj sredini na dalji razvoj ljudske zajednice.Ne treba zanemariti ni zahteve potrošača čija je svest evoluirala, i koji su sve veću pažnju posvećivali zdravlju.Obzirom na sve navedeno, sasvim je razumljivo zašto su u početku zaštita prava potrošača i zaštita životne sredine predstavljala jednu celinu, odnosno zašto se zaštita prava potrošača odvijala u okvirima zaštite životne sredine.

1975. godine Savet EU je usvojio preliminarni plan zaštite potrošača. Potpuniji i samostalni plan zaštite potrošača usvojen je 1999. godine, te se ova godina uslovno rečeno uzima kao početak evolucije pravnog okvira ove oblasti.

Zaštita prava potrošača odvija se na nekoliko područija:

- POTROŠAČKE REKLAME;- NEREGULARNI UGOVORI i- KVALITET PROIZVODA.

Ovakvu podelu prava potrošača treba uzeti sa rezervom, budući da ne obuhvata sve sfere zaštite potrošača, dakle ograničenog je karaktera.

Ugovor o Evropskoj ekonomskoj zajednici nije sadržao posebne odredbe o zaštiti prava potrošača. Ova prava tretirana su u okviru poljoprivrede i prava konkurencije. Tek je u Ugovoru iz Mastrihta dodat član 3, koji govori da treba pojačati zaštitu potrošača.Susret sa novim izazovima koje nameće globalizacija uslovio je da Komisija u zaštiti potrošača odredi prioritete koji su apostrofirali tri elementa, i to:

1) odgovarajući finansijski servis, suštinski javni servis, javne koristi i hrana – ovi elementi se uzimaju kao određujući u kreditnim i potrošačkim poslovima, plaćanjima i legislaciji o neophodnim kvalitetima dodataka proizvodima za ishranu;

2) edukaciju potrošača kako bi se ohrabrilo održivo ponašanje potrošača i servisirao pristup informacijama;

3) pomoć zemljama Istočne Evrope da razviju svoju potrošačku politiku.

Član 153. Ugovora o EU govori o visokom nivou zaštite potrošača. Takođe i član 95 govori o zaštiti potrošača u vezi sa regulisanjem unutrašnjeg tržišta.Amsterdamski ugovor je precizirao i detaljnije odredio glavne ciljeve koji se sastoje u «zaštiti zdravlja, bezbednosti i ekonomskih interesa potrošača, kao i u uređivanju njihovog prava na obaveštavanje, obrazovanje i organizovanje radi odbrane svojih interesa.

Ovaj član je dobio amandman kojim se kaže da se zaštita potrošača odvija u okvirima drugih politika i aktivnosti zajednice.

Visok nivo zaštite potrošača nije lako postići, s obzirom na činjenicu da postoji «otpor» koji pružaju neke velike države, kao što je npr. Nemačka, čiji je stav da je dovoljno postići prosečne vrednsoti zaštite potrošača, jer je to nesumnjivo jedan od najvažnijih ciljeva EU, ali nije i jedini.

Dakle, iako možemo govoriti o usklađenosti po pitanju odredbi koje se odnose na zaštitu prava potrošača EU, treba imati na umu da u ovoj sferi postoje određena neslaganja, ali to nipošto ne znači da se readi o jednom neefikanosm sistemu zaštite – baš naprotiv, ta neslaganja dala su svoj doprinos razvoju nevladinog sektora, kao i svesti građana da moraju štititi svoja prava.

Kada govorimo o zaštiti prava potrošača u Evropskoj uniji, generalno gledano možemo govoriti o sledećim celinama:

- ZAŠTITA PRAVA POTROŠAČA U SFERI INFORMISANJA- ZAŠTITA PRAVA POTROŠAČA U SFERI ZDRAVLJA I BEZBEDNOSTI- ZAŠTITA EKONOMSKIH INTERESA POTROŠAČA- ZAŠTITA PRAVA NA ADEKVATNU REKLAMU I PROPAGANDU- ZAŠTITA EKONOMSKIH INTERESA NEADEKVATNIM UGOVORNIM

TERMINIMA.

Celinu kojoj se posvećuje posebna pažnja čini odgovornost proizvođača.

Valja imati na umu da se napred navedene celine samo okvirno mogu posmaatrati kao jasno razgraničene celine, jer se iste međusobno često prepliću, a kat-kad u tolikoj meri da se potpuno razložno postavlja pitanje da li te celine treba spojiti u jednu.

14

ZAŠTITA PRAVA POTROŠAČA U SFERI INFORMISANJA

Jedno od osnovnih prava svakog ljudskog bića je pravo da poseduje informacije koje su od značaja za njegovo zdravlje, život, karijeru i dr. bitne sfere njegovog života. Podatak da je u prošlosti dolazilo do prikrivanja informacija od vitalnog značaja za potrošače ne predstavlja tek deo teorije zavere, već činjenicu.

15

Dakle, pravo na informisanje obuhvata pravo da se poseduju istinite i relevantne informacije u vezi sa onim elementima koji mogu uticati na ponašanje potrošača, odnosno na njegov izbor; zdravlje potrošača; finansijsku stabilnost; bezbednost i sl. Obzirom na činjenicu da je informacija stekla status jednog od najvrednijih resursa, EU je ovaj segment zaštite označila kao izuzetno značajan cilj zajednice.Iz istog razloga, usvojeno je mišljenje da politika EU u vezi sa ovim pitanjem mora biti tako koncipirana da bi mogla da obezbedi zadovoljenje sledećih zahteva:

- efikasna zaštita protiv narušavanja zdravlja i bezbednosti potrošača;- efikasna zaštita protiv ugrožavanja ekonomskih interesa potrošača;- upotreba adekvatnih saveta, pomoći i podnošenje pritužbi i- konsultacije sa predstavnicima potrošača u okvirima aktivnosti koje se tiču

donošenja odluka iz sfere njihovih interesa.

Značaj prava informisanja u pogledu zdravlja i bezbednosti potrošača najlakše uočavamo putem praktičnih primera:

- obaveza je proizvođača i uvoznika da na adekvatan način naznače koji sastojci čine konkretni proizvod, kako se on primenjuje, kao i posledice koje sa sobom povlači primanje neke usluge – razlog leži u mogućnosti da se ugrozi zdravlje potrošača koji je npr.alergičan na određene sastojke i/ili aditive koji su primenjeni prilikom proizvodnje proizvoda; u mogućnosti da se ugrozi nečije versko ubeđenje ( npr. nije navedeno da se radi o proizvodu koji sadrži fermentisani alkohol ) itd. ;

- obaveza je proizvođača da navede kojoj klasi proizvoda pripada dati proizvod – ovo ima veze sa pravom da se za dati novac dobije određeni kvalitet;

- obaveza proizvođača je da napomene da li konkretni proizvod može ugroziti život potrošača, odnosno da li je opasan za određene kategorije uzrasta

- i slično.

Sve napred strogo je regulisano pravilnicima i standardima koje proizvođači i svi učesnici u procesu kretanja proizvoda/usluge ka krajnjem korisniku moraju ispoštovati.

Značaj prava informisanja u pogledu ekonomskih interesa najbolje ćemo uočiti na sledećim primerima:

- prilikom uzimanja kredita potrošač mora raspolagati svim informacijama od vitalnog značaja za donošenje odluke – npr. prilikom uzimanja hipotekarnog kredita potrošač mora biti obavešten o vrednosti hipoteke, o posledicama neispunjenja ugovorne obaveze, o visine efektivne kamatne stope, o uticaju promena na finansijskim tržištima, o značaju valutne klauzule i sl.;

- potrošač prilikom investiranja mora biti upozoren na stepen rizika koji sa sobom povlači njegova odluka – npr. kod foreks investicija potrošač nipošto ne sme biti uveravan da će njegove investicije biti sigurnije ukoliko se plasiraju na inostrano tržište;

- potrošač ne sme biti pogrešno obavešten o realnoj ceni korišćenja neke usluge ili nekog proizvoda – npr. kod telefonskih kvizova mora tačno i vidno biti naznačena cena poziva;

- potrošaču ne sme biti naplaćena nerealizovana usluga, osim ukoliko samostalno, potpuno i nakon predočavanja potrebnih informacija svesno nije pristao na tu opciju;

- imati pravo da bira, i iz istog razloga mora biti informisan o tome da li neka kompanija ima dominantan položaj na tržištu, koji se graniči sa monopolskim;

- i slično.

Informacije vezane za zaštitu ekonomskih interesa su veoma bitne, budući da eventualna zloupotreaba vodi ugrožavanju egzistencije potrošača.Ove informacije su veoma bitne i za državu, tj. zajednicu, budući da pojedini oblici zloupotrebe ugrožavaju konkurentnost na tržištu ( npr. trustovi i monopoli ) .

Što se tiče upotrebe adekvatnih saveta, pomoći i podnošenja pritužbi – ovaj segment politike zaštite prava potrošača u sferi informisanja podrazumeva postojanje adekvatnih organa kojima potrošači mogu da se obrate, kao i aktivnu edukaciju i stimulaciju potrošača da štite svoj interes i prava.

16

ZAŠTITA PRAVA POTROŠAČA U SFERI ZDRAVLJA I BEZBEDNOSTI

Zaštita prava potrošača u sferi zdravlja i bezbednosti predstavja naročito delikatnu materiju, i zahteva visok stepen pažnje.Ovaj segment zaštite prava u direktnoj je vezi sa segmentom zaštite prava u sferi informisanja, kao i sa segmentom odgovornosti proizvodjaca.

Postizanje zaštite prava potrošača u ovoj sferi temelji se na nekolko principa, i to :

- roba i usluge koje se nude potrošačima moraju biti u očekivanim uslovima i formi, u slučaju da ovaj zahtev nije zadovoljen – dati proizvodi moraju biti nakon određene procedure povučeni;

- potrošači moraju biti informisani o svojstvima nuđenih usluga i robe;- potrošači imaju pravo na zaštitu od posledica prouzrokovanih neispravnošću

proizvoda;- dodaci u hrani moraju biti podvrgnuti specijalnom režimu, odnosno moraju se

naći na specijalnoj listi odobrenoj na osnovu konunitarnih pravila ( reč je, naravno o pozitivnoj listi dodataka ).

Mašine, elektronski uređaji i druga oprema moraju biti ,zbog pretpostavljene opasnosti po zdravlje potrošača, podvrgnuti posebnoj proceduri odobrenja za upotrebu priznatoj od javnih vlasti.

Kako možemo biti sigurni da je konkretni proizvod bezbedan za upotrebu, odnosno da ne sadrži supstance opasne po zdravlje?

- Postoje određena generalna pravila : ova pravila predstavljaju okvir kojim se proizvođači i distributeri rukovode prilikom proizvodnje i plasmana proizvoda na tržište. Za pojedine tipove proizvoda ( igračke, električnu opremu niskonaponskog karaktera, kozmetiku i lekove ) propisani su posebni standardi.Obzirom na činjenicu da milioni ljudi svakodnevno koriste ili na drugi način dolaze u kontakt sa širokim dijapazonom proizvoda, proizvođač je dužan da preduzme sve potrebne mere u cilju eliminacije negativnih svojstava proizvoda. Distributeri su takođe odgovorni da prate proizvode i da preduzimaju akcije ukoliko uoče da neki od proizvoda ne ispunjava napred navedene zahteve;

- Redovno skeniranje tržišta : Propisi nisu sami sebi cilj, niti su dovoljni za ostvarenje zahteva za bezbednošću. Obaveza je država članica EU da se staraju o primeni propisa, kontrolom proizvoda i usluga koje su dostupne na tržištu. Država koja ne preduzme takve aktivnosti biće odgovorna za posledice svog propusta;

17

- Obavezna primena standarda : Primena i konstantno unapređenje evropskih standarda predstavlja jedan od načina zaštite prava potrošača u ovom segmentu. Iako evropski standardi predstavljaju dobrovoljno prihvaćene kriterijume, samim momentom prihvatanja i deklarisanjem da data kompanija primenjuje te standarde, oni postaju obavezni. Naravno, postoje oni standardi koji se moraju primeniti po sili zakona;

- Prikupljanje informacija : U cilju kontrole stanja na tržištu mora se stupati u kontakt sa potrošačima – oni predstavljaju izvor informacija prvoklasnog karaktera;

- Uspostavljanje saradnje : Jedini način da se postigne eliminacija proizvoda i usluga koji predstavljaju potencijalnu pretnju po zdravlje i bezbednost potrošača jeste razmena iskustava i uspostavljanje saradnje.

Jednu od osnova za definisanje bezbednog proizvoda predstavlja i Direktiva o opštim karakteristikama bezbednog proizvoda ( GPSD 2001/95/EC ).Cilj ove direktive jeste zaštita prava potrošača u ovom segmentu, ali i uspostavljanje kvalitetnog funkcionisanja unutrašnjeg tržišta.

Generička defincija bezbednog proizvoda prema ovoj direktivi glasi:

Bezbedan proizvod je onaj proizvod koji je proizveden:

a/ u skladu sa evropskim standardima;b/ u skladu sa tehničkim specifikacijama;c/ u skladu sa dobrim običajima i drugim pravilima prakse;d/ čiji je estetski momenat usklađen sa funkciojom proizvoda i sa očekivanjima kupaca.

Koliko je pažnje posvećeno adekvatnom regulisanju ove oblasti uočavamo i na osnovu Direktive o zabrani reklamiranja, proizvodnje i uvoza proizvoda koji predstavljaju «opasne imitacije», odnosno proizvoda koji po izgledu liče na jestive materije, ali to nisu ( Direcitve 87/357/EEC ).

Zdravlje potrošača, kao i njihova bezbednost je od vitalnog značaja. Iz istog razloga, konstantno se mora voditi računa o stanju stvari po ovom pitanju.Nesavesno ponašanje proizvođača, distributera, ali i države, mora biti najstrožije sankcionisano.

18

ZAŠTITA EKONOMSKIH INTERESA POTROŠAČA

Privređivanje predstavlja osnov obezbeđenja egzistencijalnih potreba, u tom smislu ekonomski interes predstavlja veoma bitnu stavku u životu svakog ljudskog bića.Iako principi tržišta nalažu da su ugovorne strane u osnovi ravnopravne bez obzira na njihovu ekonomsku moć, ovaj princip ravnopravnosti ne funkcioniše uvek, ili je možda realnije reći : ne funkcioniše uopšte.

Ipak, iako možda zdrav razum nalaže zaključak da bi jači treba da ima prevlast, to ne znači da ima i pravo da zloupotrebljava svoj položaj i time ugrožava opstanak slabijih.Ova vrsta zaštite prava potrošača od vitalnog je značaja za očuvanje zdravog tržišta, a posebnu ulogu ima u cilju unapređenja konkurentnosti.Ona se zasniva na propisima koji su usaglašeni sa pravom Evropske Unije.

Značajnu ulogu u sprovođenju ovog vida zaštite interesa potrošača igraju sledeći principi:

- plaćanje robe mora biti izuzeto od zloupotreba prodavaca u sferi otežanih uslova kredita, neadekvatne robe i visokog pritiska od strane prodavca;

- ekonomski interes potrošača mora biti zaštićen od štete nastale od defektnog proizvoda i nezadovoljavajuće usluge;

- prezentacije i promocije ne mogu biti dizajnirane pogrešno kako bi potrošač stekao i stvorio lažnu sliku o njima;reklamne poruke moraju biti opravdane, u smislu obezbeđenja vrednosti koje se podrazumevaju;

- sve informacije vezane za marku proizvoda moraju biti tačne i- upotrebna vrednost mora biti takva da omogućava adekvatan izbor potrošaču.

Kao što se iz priloženog vidi, ovaj vid zaštite nije usmeren samo na direktnu zaštitu budžeta potrošača, već je usmeren i na zaštitu njegovog prava da bira, da odlučuje bez pritiska. Istovremeno, ovaj vid zaštite uperen je i protiv formiranja dominantnih ekonomskih entiteta na tržištu ( monopola i trustova ) koji onemogućavaju razvoj konkurencije. Zakonom o zaštiti konkurentnosti predviđena je najstrožija zabrana ovakvih anti-konkurrentskih aktivnosti.

U cilju povlačenja što jasnije granice između zaštite ekonmskih interesa i zaštite prava na adekvatnu propagandu i reklamu, predočićemo neke od oblika anti-konkurentskih aktivnosti koje ugrožavaju (direktno ili indirektno) ekonomski interes potrošača:

- monopol : ovaj oblik predstavlja antikonkurentsku aktivnost koja ugrožava pravo potrošača samo ukoliko dođe do realne zloupotrebe dominantnog položaja, odnosno moći na tržištu koja proističe iz tog dominantnog položaja;

- zlonamerna konkurencija : oblik namernog prodavanja proizvoda po ekstrmno niskim cenama, u cilju izbacivanja konkurenata iz industrije i zauzimanja monopolskog položaja;

- Povezani proizvodi : uslovljavanje kupovine, gde kupac može kupiti neki proizvod pod uslovom da prethodno kupi neki drugi proizvod koji nije direktno povezan sa tim proizvodom;

- Blokada kupca : situacija u kojoj kupac nema izbora, odnosno ne može da promeni dobavljača proizvoda / usluge zato što su stvorene izuzetno visoke barijere;

- Cenovna diskriminacija : prodaja određene robe/usluge po ceni koja ne važi za ostale kupce i

- slično.

Politici očuvanja i razvoja konkurentnosti posvećena je vleika pažnja, što se uočava i u Rimskom sporazumu, konkretno u članovima 85. i 86. koji se odnose na zabranu zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu, kao i na zabranjene i antikonkurentske aktivnosti.

Jedan od posebno razvijenih oblika ugrožavanja ekonomskih interesa je povezan sa prevarama koje za posledicu imaju sticanje protivpravne imovinske koristi, a koje se odvijaju preko Interneta.Ovaj oblik je veoma zastupljen, a još uvek nije dovoljno regulisan, budući da interent prevare predstavljaju veoma delikatno polje regulisanja.

Ukoliko ne postoji zdravo tržište, to dovodi u pitanje opstanak ne samo tržišta date države u kojoj postoji problem, već i ostala tržišta. Ovo je uzrokovano globalizacijom, odnosno visokim stepenom međupovezanosti tržišta.

Obzirom na činjenicu da ekonomija predstavlja bazu za razvoj društva, nije ni čudo što je ovom pitanju posvećena izuzetno velika pažnja.

Ključno je edukovati potrošače, jer što veći stepen znanja poseduju, to je manja šansa da će biti zloupotrebljeni.

19

ZAŠTITA PRAVA NA ADEKVATNU PROPAGANDU I REKLAMU

Koliko značajnu ulogu imaju reklame u savremenom poslovanju ukazuje nam i obim sredstava koji razvijena preduzeća izdvajaju u cilju kvalitetnog reklamiranja.Često se dešava da cena emitovanja jedne reklame višestruko prevazilazi ukupne prihode na godišnjem nivou neke od slabije razvijenih zemalja.Međutim, cilj reklame nije samo informisati potrošača da neki proizvod postoji, odnosno da se neka usluga pruža, već je cilj ubediti ga da kupi baš taj proizvod, odnosno da koristi baš tu uslugu.

20

Obzirom na činjenicu da je konkurencija velika, proces ubeđivanja često podrazumeva i primenu onih instrumenata koji su na ivici zakonitog, i koji su u osnovi malicioznog karaktera ( koriste se slabim tačkama potrošača ).

Ovo pravo regulisano je direktivom 84/450 ( Directive 84/450/EC ).Ključni deo direktive posvećen je nekorektnim reklamama i propagandi.Pogrešna reklama i propaganda je ona koja je sačinjena sa namerom da se potrošač uveri da proizovod/usluga poseduje osobine koje zapravo ne poseduje. Ovime se postiže nesrazmerni efekat i dolazi do ekonomskog oštećenja potrošača.Direktiva obavezuje države da obezbede adekvatnu kontrolu i suzbiju pogrešne (maliciozne) reklame i propagandu, kao i da obezbede funkcionisnaje sudse vlasti u smislu sankcionisanja takvih reklama i propagande.Zabranjene su i komparativna reklama i propaganda, pod uslovom da takav vid reklamiranja može proizvesti štetne posledice po potrošača. Ona je jedino dozvoljena ukoliko je konkurentski subjekat dao odobrenje.Svaka reklama koja za cilj ili posledicu ima kreiranje konfuzije u pogledu imena, marke, odnosno zaštićenog znaka – nije dozvoljena.Zabranjen je i svaki vid invazivne reklame – npr. speming.

Reklama ne sme sadržati uvredljive poruke, kao ni poruke diksriminacionog karaktera.Poruke ne smeju vređati aktuelnu vlast, poredak, moralne vrednosti, ne smeju sadržati eksplicitne scene nasilja.Reklamiranje kontroverznih proizvoda ( duva, alkohol, lekovi... ) posebno je regulisano.Strogo je zabranjeno u reklami isticati svojstva koje proizvod nema i/ili ista nisu naučno dokazana ( naročito u sferi proizvoda za mršavljenje, odvikavanje od alkohola i cigareta, i slično ).Strogo je zabranjeno i pružanje usluga koje nisunaučno potkrepljene, odnosno za koje nije naučno dokazano da su bazirane na istini, odnosno da su moguće ( proricanje budućnosti primenom različitih metoda ).Najstrožije je zabranjeno i smišljeno delovanje na određene slojeve populacije sa ograničenom sposobnošću shvatanja posledica preduzetih aktivnosti ( naročito deca ).

21

Napori koji se ulažu u cilju zaštite interesa društva regulisanjem obima, sadržaja i dometa advertajzinga nisu samo jasno uočljivi, već se može konstatovati da su iz godine u godinu sve veći. Najbolji primer pokušaja zaštite interesa društva jeste potpuna zabrana direktnog i/ili indirektonog reklamiranja duvana na televiziji, kao i apsolutna zabrana delovanja na decu ispod 12 godina putem reklama koja je usvojena u Švedskoj 1991. godine ( misli se na one reklame koje su specijalno oblikovane u cilju delovanja na ovaj deo potrošačke populacije ). Zabrana koju je usvojio Švedski parlament i dan danas proizvodi pravna dejstva na teritoriji Švedske, i odnosi se na sve televizije koje svoj program emituju na teritoriji ove države, mada je delovanje ove zakonske odredbe unekoliko ograničeno odlukom Evropskog suda pravde, koji je doneo zaključak da je Švedska bila u obavezi da vrši prenos onih programa koji se odvija preko satelita ili na bilo koji drugi način, a ne potiču sa teritorije Švedske, odnosno da snagu zakona može ograničiti samo na onu koja je propisana pravilom teritorijalnog integriteta.Švedska nije jedina evropska, niti neevropska država, u kojoj se povela debata o zakonskom regulisanju onih reklama, odnosno dometa advertajzinga, koje su direktno usmerene ka deci kao ciljnoj potrošačkoj gurpi. Konkretnu debatu je u velikoj meri podstakao i izveštaj «Kaiser family foundation-a» koji je objavljen u februaru 2004. godine, a u kome se navodi da psotoji velika verovatnoća da su reklame prehrambene industrije koje su bile direktno usmerene ka deci kao potrošačkoj grupi uzrokovale epidemiju preterane gojaznosti među decom na teritoriji Sjedinjenih američkih država.U mnogim zemljama ( tačnije u : Novom Zelandu, Južnoafričkoj Republici, Kanadi, kao i u mnogim evropskim zemljama ) advertajzing industrija počiva na sistemu samoregulacije. Naime, advertajzing agencije i mediji su postigli sporazum da se primenjuju određeni standardi. Cilj datih standarda uglavnom jeste proizvodnja i emitovanje takvih reklama koje su poštene, pristojne, umerene, časne, istinite i istinoljubive. Neke od organizacija čiji je cilj održanje kvaliteta samoregulacije u industriji advertajzinga su finansirane od strane same industrije, ali delaju potpuno nezavisno u pogledu primene i kontrole primene standarda ( kao što je npr. «Advertising Standards Authority»u Velikoj Britaniji ).Naravno, podrazumeva se da ne dele svi mediji i advertajzing agencije isti stav u pogledu primene stnadarda, kao i u pogledu zakonskih ograničenja koja pogađaju konkretnu granu industrije. Naime, pojedini mediji i agencije ovakva ograničenja doživljavaju kao nužno zlo i kao direktan napad na slobodu govora i umetničkog izražavanja.Iz istog razloga, uočljiva je primena širokog spektra sredstava koja omogućavaju da se izvrši zakonita evazija propisa koji se tiču advertajzinga ( primera radi : član 12. Toubon zakona iz 1994. godine ograničava primenu engleskih reči u francuskim reklamama, iz istoga razloga u pojedinim reklamama dolazilo je do toga da se upotrebljavaju engleske reči koje su naročito istaknute bilo većim fontom ili bojom, a koje prati adekvatan prevod na francuski jezik – naravno, taj prevod je obično bivao izrađen u drastično manjem fontu, i daleko manje upadljivoj boji ).Nadaleko su čuvene i subverzivne reklame čiji je cilj bila manipulacija potrošačima, a koje su u velikom broju država najstrožije zabranjene, budući da se smatra da osim što omogućavaju nezakonito uvećanje profita, vrše i direktan atak na ličnost i slobodu mišljenja i odlučivanja.Advertajzing omogućava ne smao da se tržište upozna sa određenim proizvodom i/ili uslugom, već i da izgradi svoje mišljenje o istom.U tom smislu, kompanija je u obavezi da odabere adakvatnu meru koja joj omogućava da kontinualno raste, ali da istovremeno istom ne vrši nemoralan i/ili nezakoniti uticaj na potrošača.

22

ZAŠTITA EKONOMSKIH INTERESA NEADEKVATNIM UGOVORNIM TERMINIMA

Ovim problemom bavi se direktiva 93/13 ( Directive 93/13/EC ). Legislacija ovog tipa započela je u Skandinaviji.Direktiva 93/13 se tiče pitanja odnosa iz ugovora prodavca ili snabedavača i kupca.Direktiva 98/27 ( Direcitve 98/27/EC ) zahteva od država članica da obezbede ekspeditivno rešavanje pitanja iz ove oblasti sudskim putem.Ovome je posvećena velika pažnja, pa je ovaj segment regulisan sa preko 11 direktiva.

Te direktive bave se :

- lažnim reklamama;- reklamom i propagandom medicinskih proizvoda;- varljivim, malicioznim i neadekvatnim ugovornim terminima ( tipski i formularni

ugovori );- tajm-šeringom;- distancionom prodajom;- prodajom od vrata do vrata i- slično.

Privatna i javna tela, priznata od strane države, mogu tražiti sudske zabrane u slučaju povrede ovih prava potrošača.

Države koje prednjače u pogledu ovog oblika zaštite prava potrošača su: Austrija, Holandija, Italija, Nemačka, Španija, Švajcarska i Sjedinjene američke države.

Ono što se mora imati na umu jeste činjenica da ovaj segment zaštite prava potrošača ne predstavlja zasebnu celinu, već predstavlja objedinjenje svih napred navedenih oblika zaštite prava potrošača.Ono što ga čini specifičnim jeste visok stepen specijalizacije, odnosno produbljenje napred navedenih segmenata.

23

Pitanjima odgovornosti proizvođača bavili su se organi EZ od 1970. godine.Međutim, teško se dolazilo do saglasnosti o ključnim pitanjima. Iz istog razloga je tek 1985. godine postignuta saglasnost o bitnim pitanjima vezanim za odgovornost proizvođača.Prema odredbama direktive iz 1985. godine proizvođač je odgovoran za štete koje nastanu usled neispravnosti na njegovom proizvodu, naravno, na kupcu je obaveza da ponudi dokaze o uzročno-posledičnoj vezi između nastale štete i defekata na robi.

ODGOVORNOST PROIZVOĐAČA

Defekat na robi postoji ako ona ne poseduje kvalitete u pogledu svojstava i sigurnosti koji se očekuju u konkretnim okolnostima.Takođe su predviđene odredbe koje štite prava proizvođača. Iste se odnose na tehničke defekte ne postoje u vreme puštanja u rad ili u vreme početka cirkulacije proizvoda na tržištu.Ukoliko proizvodi nisu sasvim lišeni izvesnih rizika prodavac mora da da potpune informacije o njima. Ovaj sistem se pokazao kao neadekvatan i prouzrokovao je mnogobrojne dopune putem različitih direktiva.Pojedine od tih direktiva konkretizovale su obavezu država članica da uspostave monitoring pritužbi sa bezbedonosnim standardima.Komisija je insistirala na mnogo većoj angažovanosti vlasti država članica kako bi se postigla veća efikasnost eliminisanja štetnih i neispravnih proizvoda sa tržišta.

Pitanje utvrđivanja odgovornosti proizvođa je veoma delikatno, obzirom na posledice prihvatanja odgovornosti.Iako je sasvim logično da je pitanje bezbednosti potrošača i njihovo zdravlje ispred svega, neretko se dešavalo da se povlađuje ekonomskim interesima.Dobar primer odgovornosti proizvođača jesu i akutelna dešavanja u Pančevu, kao i posledice proizvodnje koncentrata bakra u rudniku bakra Bor.

Država mora prihvatiti odgovornost za ponašanje svojih proizvođača, i iz istog razloga njoj je u interesu da se regulative po pitanju odgovornosti, minimizacije negativnog uticaja delanja kompanije na tržištu i sl. ispoštuju u maksimalnoj mogućoj meri.

24

ZAŠTITA PRAVA POTROŠAČA U SRBIJI

Izlišno je pomenuti da je jedan od uslova za ulazak Srbije u Evropsku uniju i usvajanje jasne politike u pogledu zaštite prava potrošača.Problem usvajanju jasne politike nije predstavljala samo činjenica da do skora nije postojala adekvatna zakonska regulativa, već problem predstavlja i činjenica da stanovnici naše zemlje nemaju razvijenu potrošačku kulturu i svest.Iz istog razloga, biće potreabno da se sprovede veoma temeljan proces edukacije potrošača na ovim prostorima, koji će imati za cilj pojašnjenje prava potrošača, načina zaštite istih, kao i načina organizovanja potrošača u grupe koje će štititi svoja prava.Osim Zakona o zaštiti prava potrošača, naša država u planu ima i usvajanje programa vezanog za zaštitu prava potrošača.Vlada će do kraja ove godine usvojiti nacionalni program zaštite potrošača od 2007. do 2012. godine.

Kako sada stoje stvari po pitanju zaštite prava potrošača?Ukoliko trgovci neće da uvaže reklamaciju ili je na računu pogrešno obračnunata cena usluge, potrošači mogu da ih prijave inspekciji i udruženju za zaštitu prava potrošača.Do sada se pokazalo da je u 70 odsto slučajeva žalba potrošača opravdana, ali je mali broj onih koji se izborio za zaštitu svojih prava. Potrošači se najčešće žale na to da ne znaju šta kupuju jer cene nisu istaknute, deklaracije nema, a kada je roba oštećena, trgovci neće da uvaže reklamaciju. Problem je što potrošači nisu dovoljno informisani i retko pokušavaju da ostvare svoja prava. Malo je onih koji znaju kome da se obrate za pomoć ako nisu zadovoljni uslugama ili kvalitetom proizvoda. Oštećeni građani uz pomoć udruženja potrošača najčešće mogu ostvariti vansudsko poravnanje u sporu sa trgovcima ili proizvođačima. Sudska zaštita je neefikasna i spora.

Otežavajuću okolnost u popularizaciji koncepta zaštite prava potrošača predstavlja i činjenica da još uvek nisu jasno definisani srpski standardi kvaliteta – standardi predstavljaju početnu osnovu za sprovođenje zaštite potrošača, ali i osnovu za razvijanje zdravog, konkurentnog tržišta.Naredni problem predstavlja činjenica da aktuelni Zakon o zaštiti prava potrošača nije povezan sa ostalim zakonima koji za cilj imaju zaštitu prava potrošača i očuvanje konkurentnosti na tržištu.Naime, na osnovu svega do sada navedenog, uočili smo da je u EU zakon o zaštiti potrošača samo polazni korak, a da naredni koraci i efikasna zaštita prava potrošača podrazumevaju usvajanje obimne i veoma precizne zakonske regulative.Ukoliko ne usvojimo čitav set zakona i na pravi način ih međusobno povežemo i uskladimo zaštita potrošača predstavljaće ozbiljan problem, a samim tim i prepreku za ostvarenje zahteva za ulazak u EU.Naravno, ne treba biti skeptičan, jer i razvijenije države su ulagale znatnije napore kako bi uspostavile efikasan sistem zaštite – treba učiti na tuđim iskustvima, ali istovremeno treba ulagati i samostalne napore i zakonsku regulativu maksimalno prilagoditi našim uslovima i menatalitetu.

25

ZAKON O ZAŠTITI POTROŠAČA

Zakon o zaštiti potrošača sastavljen je iz tri dela.Prvi deo obuhvata:

- osnovne odredbe;- zaštitu života, zdravlja i sigurnosti potrošača;- zaštitu ekonomskih interesa potrošača - informisanje i obrazovanje potrošača.

Drugi deo obuhvata:

- oblike udruživanja potrošača - organe za zaštitu potrošača.

Treći deo obuhvata:

- inspekcijski nadzor i upravne mere;- imovinskopravnu zaštitu;- vansudsko rešavanje sporova;- kaznene odredbe i završne odredbe.

Osnovnim odredbama definisana su osnovna prava potrošača, kao i sam pojam potrošača. Sekcija kojom se uređuje zaštita zdravlja, bezbednosti i sigunosti potrošača u poređenju sa rešenjima drugih država u tom segmentu nije dovoljno dorečena, ali se ipak na osnovu navedenog može shvatiti kako glasi generička definicija bezbednog i zdravog proizvoda – što ne važi i za uslugu.Što se zaštite ekonomskih interesa potrošača tiče, znatna pažnja posvećena je prodaji proizvoda i pružanju usluga, odnosno pojašnjavanju šta se podrazumeva pod diskriminacijom potrošača. Regulisana je i reklamacija, distanciona prodaja, cena proizvoda i usluga, tehnički složeni proizvodi, kao i tipski ugovori ( mada im je posvećena neznatna pažnja ).Prigovor u vezi sa zaštitom ekonomskih interesa zasniva se na činjenici da nema ni pomena o konkurentnosti, zaštita prava u segmentu bankarskih poslova, a ne pominje se ni zaštita prava u sektoru elektronske prodaje.Znatna pažnja posvećena je i pravu potrošača d abude informisan, kao i definisanju reklame i propagande.

Što se tiče definisanja načina udrživanja potrošača kao i orgnaima za zaštitu prava potrošača, ovom segmentu posvećena je gotovo neznatna pažnja.Iako je precizno navedeno po stavkama koje su funkcije društava za zaštitu potrošača, ipak se ne definiše koja su društva merodavna, odnosno koji parametri moraju biti zadovoljeni kako bi jedno društvo bilo javno priznato.Ovom segmentu posvećuje se velika pažnja širom sveta.

Organi koji je nadležan za vršenje inspekcijskog nadozora jeste organ zadužen za poslove tržišne isnpekcije. U istom segmentu navode se i rokovi za ispunjenje radnji u cilju zadovoljenja odredaba zakona o zaštiti prava potrošača.

26

U segmentu posvećenom kaznenim odredbama precizno su navedene načini sankcionisanja prekršaja, odnosno šta se podrazumeva pod pojmom prekršaja odredaba o zaštiti prava potrošača.Načinjen je pokušaj da se što preciznije definišu mogući slučajevi prekršaja, što je u osnovi mač sa dve oštrice.

U osnovi, ne može se konstatovati da je Zakon o zaštiti potrošača loš, jer svakako predstavlja korak napred, ipak ne može se kazati ni da je njegovo usvajanje samo po sebi dovoljno.Međutim, ne sme se zaboraviti da će isti morati da bude proširen i dopunjen.Zakonodavac mora da se postara da dođe do usvajanja čitavog seta dopunskih zakona kojima će još preciznije biti definisana konkurentnost, načini povrede konkurentnosti, zloupotreba reklama, zaštita u određenim segmentima, a najvažniji korak jeste usvajanje zvaničnih standarda.Istovremeno, mora se usvojiti i zvanična politika zaštite potrošača – ovo će predstavljati putokaz za razvoj tržišta.

27

ZAKLJUČAK

Na osnovu svega do sada navedenog dolazimo do zaključka da zaštita prava potrošača predstavlja veoma delikatnu materiju.

Istovremeno, saznajemo da za ostvarenje ovog vida zaštite nije dovoljno samo usvojiti istoimeni zakon, već je neophodno postojanje čitavog seta dopunskih zakona koji će omogućiti sprovođenje mera i politike zaštite.

Cilj zakona nije samo direktno zaštita prava potrošača, već i razvijanje konkurentnosti tržišta – postojanje konkurencije je garant kvaliteta usluga i proizvoda.

Što se prilika u Srbiji tiče, sasvim je očigledno da u znatnoj meri zaostajemo za svetom po ovom pitanju, ali nije nemoguće nadoknaditi propušteno vreme – potrebno je samo uložiti adekvatne napore u učiti na tuđim greškama i iskustvima.

• Bork, R.H. (1978.). The Antitrust Paradox: A Policy at war with itself, NewYork: Basic Books;• Horak, H., Radanović, E. (2005.). • Reich, N.(1997.). Competition Law and the Consumer Current and FuturePerspectives on EC Consumer Law, London, L. Gormley;• Stuyck, J. (2003.) Constitutional and practical aspects of the applicationof the EC competition rules to the benefi t of consumer, CCLE Conference,Leuven;• Stuyck. J. (2000.). European consumer Law and the Treaty of Amsterdam:Consumer Policy in or beyond the internal market. 37 CML Rev. 367-400;

Horak M . Pavletić Župić: Instrumenti i politika zaštite potrošača...

Pravo Evropske unije, prof. dr Filip Turčinović, Megatrend univerzitet primenjinh nauka, Beograd 2005. godine

- www.euroconsumer.org - www.en.wikipedia.org - www.manda-institute.org - www.cei.org - www.antitrusinstitute.org - www.mises.org - www.polyconomics.com - www.foodsafetynetwork.ca

28

LITERATURA/IZVORI: