1912. prvi balkanski rat-feljton večernjih novosti

7/31/2019 1912. PRVI BALKANSKI RAT-feljton Večernjih novosti

http://slidepdf.com/reader/full/1912-prvi-balkanski-rat-feljton-vecernjih-novosti 1/26

Srbima zulum dojadio

Predrag Pavlović i Novica Pešić | 27. septembar 2012.

Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska stvaraju savez protiv Turaka. Posle poraza Mladoturaka pogoršan položajnaroda

Mitraljesko odeljenje uoči Kumanovske bitke

OVE jeseni navršava se sto godina od Prvog balkanskog rata, koji su savezničke snage, u oktobru i novembru1912. godine, vodile protiv turske vojske stacionirane na Balkanskom poluostrvu. Najznačajniju pobedu protivturske Vardarske armije izvojevala je srpska vojska u Kumanovskoj bici i time obznanila svetu početak krajaviševekovnoj vlasti Osmanskog carstva na Balkanu. Tada su, uglavnom, među državama uspostavljene granicekoje i danas važe, ostvareno je načelo prema kom narodi imaju prava da žive slobodno u svojim nezavisnimdržavama, priznato pravo na versku raznolikost, školovanje na maternjem jeziku...

Istoričar Čedomir Antić navodi da je pre 1912. godine u oblastima Makedonije, Kosova, Metohije i Novog Pazararadila 381 škola koju je pohađalo 5.993 učenika, dok je 1937. godine 1.176 škola pohađalo 142.000 učenika

(među njima 54.675 učenica). Te i druge tekovine Prvog balkanskog rata važne su i nepobitne, uprkos raznimtumačenjima pa i osporavanjima uzroka, ciljeva i opravdanosti ratovanja balkanskih država protiv Turske.

Ideja o stvaranju Balkanskog saveza rodila se u poslednjoj deceniji devetnaestog veka pre rasprave ospoljnopolitičkim problemima Srbije. Njen rodonačelnik je Stojan Novaković, istaknuti naučnik u to vreme poslanik u Carigradu, izvanredni poznavalac prilika u Turskoj. On je prvi organizovao prosvetno-politički rad sasrpskim narodom pod turskom vlašću s ciljem da se uključe u ostvarenje ideje o svom oslobođenju. U radu„Balkansko poluostrvo i etnografski sporovi srpski, grčki i bugarski“, on je istakao potrebu za rešavanjem srpskog problema, ali u sklopu ukupnog balkanskog pitanja.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/09/27n/feljton-kumanovo.jpg



BUDŽET BEZ DEFICITA SRBIJA je u godinama pred Prvi balkanski rat imala uspešan privredni rast, naročitoindustriju, imala je 465 industrijskih preduzeća i rudnika i 1.128 kilometara železničkih pruga. Uravnotežene sudržavne finansije, a nestao je i deficit u državnom budžetu. Srbija je dolaskom na presto Petra PrvogKarađorđevića, modernog evropskog vladara, snažno krenula u privredni rast. Utihnula su i međustranačkatrvenja, narod se pripremao za velike događaje posle kojih će sav srpski narod definitivno biti slobodan.

Posle Novakovića o savezu je svoje gledište izneo Milan Piroćanac, poznati političar, pravnik i pisac političkihrasprava. U radu „Međunarodni položaj Srbije“, 1893. godine on je branio uverenje o potrebi stvaranja

Balkanskog saveza, kao prirodnog naslednika Turske i brane od uticaja Austrougarske i Rusije. Novakovićevuideju su podržali i dalje razrađivali Vladimir Krasić, ugledni srpski geograf i diplomata, Milovan Milovanović,srpski intelektualac, profesor i državnik, publicisti i državnici Jovan Ristić i Milutin Garašanin.

Značaju Stare Srbije za budućnost Srbije posebnu pažnju posvetio je na početku 20. veka Jovan Cvijić, neumorni putnik po Staroj Srbiji i Makedoniji, koji je svoja naučna stanovništa praktično proveravao na terenu. U svojimnaučnim studijama a posebno u radu „Geografski položaj i opšte osobine Makedonije i Stare Srbije“, dali suzapravo čvrstu i pouzdanu osnovu srpskoj politici i javnom mnjenju Srbije da se sve više usmere prema tom delugde živi srpski narod.

Idejama Novakovića i Cvijića svesrdno se priključio Svetislav Simić, pisac, državnik i diplomata, a ugledni

istoričar Stanoje Stanojević je, pored ostalog, održao rodoljubivi govor ispred spomenika kneza Mihaila ukazujućina to da je potrebno pomoći srpskom narodu u Turskoj.

Posle aneksije Bosne i Hercegovine i Mladoturske revolucije, ideja o Balkanskom savezu i zaštiti srpskih interesana prostoru koji je okupirala Turska prenela se i u institucije sistema. U Narodnoj skupštini Srbije vođeni su važnirazgovori, naročito se za Savez zalagao Stojan Novaković. Intenzitet se pojačao, naročito posle propastiMladoturske revolucije 1908. godine, jer je značajno pogoršan položaj srpskog i drugih neturskih naroda. Bujao ješovinizam, ukinute su verske i školske autonomije, nacionalna udruženja i okupljanja. To je dovelo do anarhije i pobune, naročito Albanaca, što su koristile stare vlasti da bi oslabile moć Mladoturaka, a u tom zamešateljstvuuglavnom su stradali neturski narodi, (čitaj) Srbi.

Velike sile, Austrougarska i Nemačka, želele su da iskoriste očiglednu propast Otomanskog carstva za svojeciljeve, a na štetu balkanskih država. Posle aneksije Bosne i Hercegovine i izgradnje sandžačke železničke prugenjihov cilj je bio da dosegnu do Soluna presecanjem teritorija nastanjenih etničkim balkanskim življem. Takvonastojanje vitalno bi ugrozilo interese pre svih Srbije i Crne Gore, ali i drugih susednih država.

Shvatajući da su pojedinačno nemoćne da se suprotstave pretenzijama velikih sila na prostor gde im živesunarodnici, s jedne strane i s druge, obezbede slobodu svog življa po turskom upravom, Srbija, Crna Gora,Bugarska i Grčka bile su prisiljene na međusobna vojno-politička približavanja, bez obzira na ranije međusobnestavove. Za vojni savez balkanskih država bila je zainteresovana i Rusija, kao članica Trojnog sporazuma, jer jesmatrala da je to brana za sprečavanje austro-nemačkog prodiranja na Balkan, ali i put za ostvarivanje njenihinteresa na tom prostoru.

Sloboda samo oružjem


Rat sa Turcima za balkanske narode bio neizbežan. Dogovor Srbije i Bugarske o otvaranju vardarskog fronta



Nikola Pašić

PREGOVORI o Balkanskom savezu između Srbije i Bugarske započeo je naš poslanik u Sofiji MiroslavSpalajković u jesen 1911. godine po ovlašćenju Milovana Milovanovića, ministra inostranih dela. Usaglašavanjestavova je bilo veoma teško i sporo zbog međusobno suprostavljenih interesa. Srbija, da bi obezbedila slobodan iubrzani ekonomski razvoj, težila je da izbije na more, ali pošto to nije uspela da ostvari preko Bosne iHercegovine, zbog njene aneksije od Austrougarske, smatrala je da cilj može ostvariti preko Makedonije iAlbanije.

To se pak kosilo sa interesima Bugarske, koja je tvrdila da je cela teritorija Makedonije njeno područje. U stvari i jedni i drugi radili su na tome da im posle rata pripadne Makedonija. Međutim, pod pritiskom Rusije i jasnognagoveštaja raspada turske imperije ove dve balkanske države bile su prisiljene na ustupke.

Posle smrti ministra Milovanovića pregovore je vodio predsednik vlade Nikola Pašić sve do 13. marta 1912.godine kada je potpisan ugovor o savezu i prijateljstvu između Srbije i Bugarske.

PAŠIĆ PIŠE POBEDE NIKOLA Pašić, rođen u Zaječaru 1845. godine, bio je srpski i jugoslovenski političar,dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodneradikalne stranke. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao posle

Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio posle dolaska na presto kralja PetraKarađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u četiri navrata. Tokom njegovih mandata Srbija jeizašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu.

Ugovor o savezu za širu javnost imao je odbrambeni karakter, ali ono što nije obelodanjeno je tajni dodatak kojim je predviđen rat protiv Turske za oslobođenje zauzetih teritorija. U njemu su precizirana i teritorijalnarazgraničenja. Tri meseca po zaključenju mira sva oslobođena teritorija od Turaka bila bi zajednička svojina, a potom bi stupio na snagu postignuti dogovor. Po slovu tog dokumenta, Srbija bi priznala pravo Bugarskoj naoblasti istočno od Rodopa i reke Strume, a Bugarska Srbiji na oblasti severno od Šar-planine. Teritorija izmeđuŠar-planine i Rodopa i Ohridskog jezera predviđeno je da bude automna oblast, ali ako to bude nemogućeostvariti, onda bi ona bila razgraničena linijom koja ide severno od Krive Palanke pa na jugozapad do Ohridskog

jezera. Predviđeno je da u slučaju spora arbitražu preuzme Rusija.

Na osnovu ugovora zaključena je i vojna konvencija kojom su predviđene vojne obaveze obeju strana u slučajudefanzivnog i ofanzivnog rata. U konkretizaciji se išlo dalje, pa je 2. jula 1912. godine zaključen prvi vojnisporazum između srpskog i bugarskog generalštaba, kojim se konkretizuje raspored glavnih snaga na vardarskomi maričkom vojištu. Očekivalo se da glavne turske snage dejstvuju na vardarskom vojištu, gde bi im sesuprostavila celokupna srpska vojska i jedna bugarska armija, ali ako bi ratna situacija zahtevala, neke snage bi se prebacivale i na maričko vojište i obratno.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/09/28n/feljton-pasic.jpg



Oko značaja tih vojišta u daljoj razradi ratnog plana došlo je do izvesnih neslaganja, pa je 28. septembra 1912.godine zaključen drugi sporazum, prema kome će na vardarskom vojištu umesto jedne bugarske armijedejstvovati samo jedna divizija.

Akademik i đeneral srpske vojske Živko Pavlović, u svojoj studiji „Istočno pitanje i balkanski ratovi“ ističe da suBugari, odmah po potpisivanju ugovora sa Srbijom, kopije dokumenata dostavili Nemačkoj i Rusiji. Ruski car Nikolaj drugi u celini je odobrio ugovor i obećao pomoć u opremi i finansijama.

Ugovor o savezu imeđu Bugarske i Grčke takođe je teško postinut, zbog spora oko Makedonije. Na kraju nije precizirana podela oslobođenih teritorija već je ostavljeno da svaka vojska ratnim dejstvima ostvari svojeteritorijalne zahteve. Vojna konvencija između vojski ovih zemalja potpisana je tek 5. oktobra 1912. godine, predsam početak ofanzivnih dejstava.

Ugovor između Crne Gore i Bugarske potpisan je u julu 1912. godine. Predviđen je ofanzivni rat protiv Turske sciljem oslobođenja teritorija i proširenja državnih granica, kako bi se zadovoljili zahtevi Srbije i Grčke, ali i da sestvori autonomna Albanija.

Srbija i Crna Gora pregovore o savezu otpočeli su na Cetinju a završili ih potpisivanjem političke i vojnekonvencije u Lucernu 27. septembra 1912. godine. Između Srbije i Grčke i Crne Gore i Grčke nisu zaključeni

ugovori. Svi ovi međudržavni ugovori sačinjavali su osnovu Balkanskog saveza, posle koga su otpočele pripremeza rat protiv Turske.

Albanski ustanak u leto 1912. godine i pad mladoturske vlade ubrzali su vojne pripreme balkanskih država. Posleovih događaja u Turskoj je zavladala anarhija u kojoj su stradali hrišćanski narodi.

Tešku situaciju u otomanskoj imperiji htele su da iskoriste velike sile. Austrougarska je predlagaladecentralizaciju u evropskoj Turskoj i autonomnu Albaniju, dok je Rusija vršila pritisak da se održi postojećestanje na Balkanu uz dublje reforme. To, naravno, balkanski narodi nisu želeli da prihvate već su se odlučili daratom oslobode teritorije pod Turskom. Polovinom septembra 1912. godine dogovoreno je da se Turskoj uputiultimatum, koji će poslužiti kao povod za rat

Naredba kralja Petra


Na kraljev poziv oglasila se zvona, prangije, bubnjevi i gajde. Austrougarska i Rusija pokušale da spreče rat



Jedinica Narodne vojske

TURSKA je prozrela nameru balkanskih država pa je u septembru izvršila delimičnu mobilizaciju vojske uevropskom delu svoje imperije i zapretila odlučnim otporom. To nije pokolebalo balkanske narode koji sumunjevito reagovali i 30. septembra 1912. godine objavili opštu mobilizaciju svojih snaga. U duhu dogovora saSrbijom i Bugarskom, potom je Crna Gora 8. oktobra objavila rat Turskoj.

Zatečeni takvim razvojem događaja Austrougarska i Rusija su pokušale da balkanske saveznike odvrate od ratatvrdnjama da su preduzele mere kod turskih vlasti da izvrše reforme u duhu člana 23. Berlinskog ugovora i daneće dozvoliti nikakve promene u evropskom delu Turske. Da bi donekle umirile velike sile, balkanski saveznicisu Turskoj uputili oštar ultimatum zahtevajući opšte reforme na Balkanu - da podjarmljeni narodi dobijuadministrativne autonomije, lokalne skupštine, slobodno školstvo na maternjem jeziku, lokalnu miliciju... Pošto jete zahteve Turska glatko odbila, Srbija i Bugarska su 17, a Grčka 18. oktobra 1912. godine objavile rat Turskoj.

Srbija je tada imala samo kopnenu vojsku, koja se delila na Narodnu vojsku (tri poziva) i Posebnu odbranu.Operativnu vojsku su sačinjavali obveznici prvog i drugog poziva, starosti od 21. do 31. i od 32. do 38. godinestarosti. Mladići od 18. do 21. godine i stariji ljudi od 38. do 45. godine bili su svrstani u Poslednjoj odbrani sazadatkom da štite granice i obezbeđuju značajne javne objekte.

DOPISNICI ZADIVLjENI ZADIVLjENI raspoloženjem naroda za rat, strani dopisnici izveštavali su svet o jedinstvu i rešenosti Srbije da konačno raščisti sa turskim viševekovnim ropstvom. Jedan od njih je pisao:"Radnici pečalbari, koji su nedeljama živeli samo od hleba i luka, nisu čekali isplatu, već su odmah pošli nazborište..." Drugi strani dopisnik javlja: "Videvši ovaj duboki patriotizam i svetu vatru koja je buknula u svačijojduši, ja sam postao svestan neminovnosti pobede balkanskih saveznika."

Teritorija Srbije podeljena je na divizijske oblasti: Moravska, Dunavska, Drinska, Šumadijska i Timočka. Usastavu svake oblasti bile su po dve pešadijske divizije, prvog i drugog poziva. Recimo, Moravska divizija prvog poziva (oko 35.000 ljudi) imala je u svom sastavu četiri puka (4.860 ljudi), po jedan artiljerijski i konjički puk, jednu pionirsku četu i druge neophodne delove. Divizije drugog poziva (oko 20.000 ljudi) imale su samo tri puka,artiljerijski i konjički divizion i druge delove, znači bile su slabijeg sastava.

Naoružanje srpske vojske bilo je prilično slabo i zastarelo. Operativna vojska naoružana je brzometnom puškom,dok je treći poziv imao staru jednometnu pušku "berdanku". Svi pukovi prvog i drugog poziva imali su po četirimitraljeza i ukupno 544 topa. Vojnici su uglavnom imali oskudnu ratnu opremu, s malo šatora i ćebadi, a komora je imala pretežno volovsku vuču, što je usporavalo nastupanje divizija na bojištu.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/09/29/FELJTON.jpg



Obveznici svih poziva, đaci i studenti, imali su redovne godišnje vežbe u rukovanju naoružanjem. Pred sam rat pripreme su intenzivirane, a većina penzionisanih oficira, ranije nepoželjnih, bila je reaktivirana. Iznenada i prevremeno penzionisani pukovnik Živojin Mišić postavljen je za pomoćnika načelnika Generalštaba generalaRadomira Putnika.

Ekonomski još slaba Srbija je ipak mogla da ishrani i snabde opremom svoju vojsku (350.000 ljudi), jer je rat protiv Turaka, vekovnog ugnjetača, željno iščekivan i svi su ga sa oduševljenjem prihvatili, jer je donosiokonačno oslobođenje svog življa na srpskim etničkim prostorima.

Evo kako je Sotir Aranđelović u svojim "Uspomenama", opisao raspoloženje masa: "Mesec septembar počinje, iumesto da se po selima i građanstvu vode razgovori o sakupljanju letine, da trgovci vode računa o trgovačkim poslovima i da činovništvo posle letnjih vrućina pregne na intenzivniji rad... ono se samo vode razgovori onastupajućem ratu, o pripremama za rat. Vojnici spremaju odela, oficiri uniforme, konjanici i komordžije konje ikola, jednom rečju sve se dalo samo na spremu i svi misle na rat, a skoro nikoga nisam mogao primetiti da jeusled toga zamišljen, turoban, zlovoljan."

Kada je Turska 24. septembra 1912. godine naredila mobilizaciju svojih 10 evropskih divizija, pa potom zarobilatransport artiljerije koja je kupljena u Francuskoj, a putovala preko Soluna za Srbiju i kada su turske vlasti odbileultimatum balkanskih saveznika od 13. oktobra iste godine, kucnuo je čas da se krene u završne pripreme za rat.

General Radomir Putnik, načelnik srpskog Generalštaba, 30. septembra 1912. godine u 11 časova podneo je kraljuPetru Prvom Karađorđeviću na potpis Ukaz o mobilizaciji. Istoga dana u 12.13 objavljeno je sledeće saopštenje:"Njegovo veličanstvo kralj Petar Prvi naredio je mobilizaciju prvog, drugog i trećeg poziva Narodne vojske iPoslednje odbrane. Prvi dan mobilizacije je 30. septembar."

Odmah zatim iz Ministarstva vojnog poletele su depeše komandantima divizijskih oblasti, a iz njih trupama iustanovama, okružnim i sreskim načestvima. Kuriri su jurili na konjima, peške, zvonila su sva zvona crkava, pucale su sa brda prangije, buktale vatre, bubnjali doboši, svirale trube i gajde. Sve su to bili ugovoreni znaci da senarodu obznani kraljev poziv.

Na sve strane po gradovima i selima izlivalo se veliko narodno rodoljublje, mladići i stariji ljudi obučeni usvečana odela pesmom i igrom su se u grupama kretali putevima Srbije da bi što pre stigli u svoje jedinice. Celisvet je bio zadivljen manifestacijama omladine koja je stizala na zborišta.

Kraljev Ukaz o mobilizaciji i narodno oduševljenje ubrzo je odobrila i Narodna skupština Srbije.

Čuvajte obraz pobeđenih


Aleksandar poziva da se dovrši veliko i sveto delo ujedinjenja srpstva. Vojvoda Putnik: Železničari su odličnaČetvrta armija



Major Jovan Naumović i Potpukovnik Vladimir Ristić

VEĆ prvog i drugog dana od objave mobilizacije pukovi su bili skoro popunjeni. Pored obveznika na zborišta sustizali i nepozvani, njih oko 20.000 neraspoređenih, koji su tražili da budu u ratnim jedinicama. Od njih suformirani prekobrojni pukovi.

Srpska vojska u vreme mira imala je oko 20.000 ljudi, a tokom mobilizacije povećana je za još 335.000 ljudi. Bilo je tu preko 21.000 kola, oko 50.000 konja i više od 42.000 volova. Ovo je bio vrlo visok procenat mobilizacije

kada se zna da je Srbija imala oko 2.900.000 stanovnika i bila najveća među balkanskim državama koje su sespremale za rat.

Koncentracija trupa na južnom graničnom frontu vršena je kombinovano, prevoženjem i marševanjem.Železnicom normalnog koloseka Beograd - Vranje prevezeni su glavni delovi Dunavske divizije i Drinske divizije prvog i drugog poziva i Konjičke divizije. Železničari su radili naporno i neprekidno, vozovi su išli na vreme itrupe su stizale prema planu. General Putnik je posle toga izjavio:

"Naši železničari su odlična Četvrta armija".

Mnoge jedinice Narodne vojske prvog, drugog i trećeg poziva marševale su po lošim putevima do svojih polaznih

položaja. Dvanaest dana se vojska neprekidno kretala ka jugu Srbije tako da je već 18. oktobra najveći deo bio prikupljen na koncentracijskim prostorijama i bio spreman za borbena dejstva.

Vrhovni komandant srpske vojske bio je kralj Petar Prvi Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komandegeneral Radomir Putnik.

TRKOM U KOMANDU U KNjIZI "Sa gvozdenim Drugim pešadijskim pukom knjaza Mihaila u 1912." pukovnik Jovan Naumović ovako je video mobilizaciju: "Na licima vidiš razdraganost, iz očiju čitaš ponos... ljudisa Zaplanja, iz Jablanice, sa vrhova Kopaonika... ostaviše sve: ralo, kola, ovce, goveda, voćnjake, kukuruze,šarenicu i uprtaču na leđima, nekoliko groševa i komad hleba, zbogom, pa hajd u komandu..."

Prva armija imala je u sastavu Moravsku, Drinsku i Dunavsku diviziju prvog poziva, Timočku i Dunavsku drugogi Konjičku diviziju. Ukupno 131.918 ljudi koncentrisano je u dolini Južne Morave, u širem rejonu Vranja.Komandant prestolonaslednik Aleksandar, načelnik štaba generalštabni pukovnik Petar Bojović.

Druga armija, u sastavu Timočka divizija prvog poziva i bugarska Sedma (Rilska) divizija, jačine 73.638 vojnikakoncentrisana je na prostoru Ćustendil - Dupica. Komandant general Stepa Stepanović, načelnik štaba potpukovnik Vojislav Živković.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/09/30/FELJTON-2-SPAJANJE.jpg



Ibarska vojska, u čijem su sastavu bili Šumadijska divizija drugog poziva i Peti prekobrojni puk, jačine 25.417ljudi koncentrisana je u rejonu Raške. Komandant general Mihajlo Živković, načelnik štaba potpukovnik DušanPopović.

Javorska brigada (Četvrti pešadijski puk drugog poziva i Treći prekobrojni puk), pod komandom potpukovnikaMilivoja Anđelkovića Kajafe i načelnika štaba majora Dušana Trifunovića, jačine 12.000 ljudi, raspoređena je naJavoru.

Treća armija pod komandom generala Bože Jankovića, u kojoj su bili Šumadijska divizija prvog poziva, Drinska iMoravska divizija drugog poziva i Moravska brigada drugog poziva, jačine 75.792 vojnika, podeljena je u dveoperativne grupe: Toplička - u rejonu Toplice i Merdara, i Medveđska - u rejonu Medveđe i Tupalskog visa.Jedinice ove armije bile su određene da oslobode Kosovo i Metohiju.

Srpska vojska je bila koncentrisana neposredno iza granice, pa je time završen i strategijski razvoj jedinica za borbu. Sve je bilo spremno, samo se čekala naredba vrhovnog komandanta kralja Petra Prvog da se krene u juriš.

U SVETI BOJ Komandant Drugog puka potpukovnik Vladimir Ristić pozdravljajući redom bataljone, muškimglasom kriknu: "Junaci! Njegovo veličanstvo kralj, naš vrhovni komandant, izvoleo je narediti mobilizacijucelokupne vojske. Radujem se što mi je sudbina dodelila da, ako Bog hoće, povedem vas u sveti boj! Vas

Topličane - dične potomke Jug Bogdana; vas Kuršumličane - Strahinića bana; vas sa gornje Toplice - TopliceMilana; vas Kosaničane - Kosančić Ivana!..."

Neposredno pred početak borbenih dejstava starešinama i vojnicima Prve armije obratio se prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević:

"Junaci, došao je trenutak da mi nastavimo i dovršimo veliko i sveto delo oslobođenja i ujedinjenja srpstva, koje je započeo moj praded, neumrli Karađorđe, sa vašim pradedovima, a koje je prihvatio i produžio knez MilošVeliki, a potom kralj Milan sa vašim očevima. Nama njihovim potomcima pripala je čast i sreća, da započetosveto delo do kraja izvedemo pod zapovedništvom našeg vrhovnog komandanta Njegovog veličanstva kralja PetraPrvog ... Prema pobeđenom neprijatelju i neprijatelju koji se preda budite čovečni i milostivi, jer on tada prestaje

biti neprijatelj, nego ostaje samo čovek, a prema čoveku treba biti čovečan. Kuće, imanja, čast i obraz pobeđenogneprijatelja i njegove porodice štedite i štitite, kao i kuće, imanje i čast sopstvenog naroda, jer to ne zahteva samočovečnost i naša pravoslavna vera, nego to i dolikuje junacima..."

Koncentracija i raspored ostalih savezničkih vojski završen je do 8. oktobra 1912. godine. Zajednički vrhovnakomanda i opšti saveznički ratni plan nije postojao, ali je postojala zajednička politika i strategija, koja je svima bila jasna i sažeta u jednoj rečenici: svim raspoloživim snagama i maksimalnim zajedničkim naporima potućievropski deo turske vojske na samom početku rata pre nego što se pojača trupama iz Male Azije.

Glavne srpske snage operisale bi pravcem Kumanovo - Skoplje - Štip; crnogorske prema Skadru; grčke premaSolunu; bugarske ka Carigradu.

Zamke vojvode Putnika

Predrag Pavlović i Novica Pešić | 01. oktobar 2012.

Putnik od seljačke vojske stvorio modernu armiju, dovoljno moćnu da pobedi Turke. Turska vojska se povlači odKumanova ka Bitolju



Srpska vojska na granici

RADOMIR Putnik se zalagao za stvaranje saveza balkanskih hrišćanskih država, okrenutog protiv Turske.Istovremeno, bio je glavni predstavnik Srbije u pregovorima o tom savezu. Njegova pretpostavka je bila da će seturske snage nalaziti na položajima oko Ovčeg polja, ali je turska vojska imala glavne snage kod Kumanova.Putnik je u osnovi dobro procenio situaciju, i od Prve armije, koja se kretala moravsko-vardarskim pravcem,napravio veoma jaku i disciplinovanu armiju, koja je mogla da porazi tursku Vardarsku armiju, bez obzira nanjenu jačinu i raspored. Potvrda ovakvog razmišljanja vojnih stručnjaka je dokazana odlučujućom pobedom Prvearmije kod Kumanova 23. i 24. oktobra 1912.

Posle ove bitke Putnik je dobio čin vojvode. On je taktički glavninu snaga poslao preko Velesa, a sporedne snage

preko Kičeva prema Resnu, i time potpuno iznenadio tursku komandu.

Za uspeh u modernizaciji srpske vojske, mobilizaciji i koncentraciji na polazne ratne položaje i kasnije pobedesrpske i savezničke vojske, najzaslužniji je general Radomir Putnik, načelnik štaba Vrhovne komande, koji je ustvarnosti bio vrhovni komandant. Ličnost od velikog autoriteta, Putnik je, nalazeći se deset godina na čelu srpskevojske, u uslovima parlamentarne demokratije, temeljno, uporno i znalački radio na njenom usavršavanju idogradnji tako da je od seljačke vojske stvorio modernu armiju.

Turska vojska je na Balkanu stacionirala svoju Zapadnu armiju pod komandom Reza-paše i imala je tri odvojenegrupacije prema grčkoj, srpskoj i crnogorskoj vojsci. Prema srpskoj vojsci na prostoru Makedonije nalazila seVardarska armija, komandant Zeki-paša, jačine 89.000 ljudi u sastavu tri korpusa - 5. korpus u rejonu Štipa, 6.

korpus kod Velesa i 7. korpus između Skoplja i Kumanova. Turski korpusi su imali nizamske i redivske divizijesa ukupno oko 10.000 u diviziji. Grupacija u severnoj Albaniji i Skadru imala je 24.000 ljudi.

Prvobitni turski plan predviđao je defanzivu, dok se ne završi mobilizacija i koncentracija da bi potom snage navardarskom vojištu, osloncem na utvrđeni štipski rejon, organizovale odbranu, sve dok se ne tuče bugarska vojskau Trakiji. Pred sam rat glavnokomandujući turske vojske Nazim-

-paša je izmenio operativni plan i umesto početne defanzive naredio je da Vardarska armija dejstvuje ofanzivno nasever i odvojeno tuče vojske balkanskih država.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/10/01n/feljton.jpg



Crna Gora je 8. oktobra 1912. godine objavila rat Turskoj i time je zvanično započeo Prvi balkanski rat. Srbija iBugarska su to učinile 17. oktobra, a Grčka 19. oktobra 1912. godine.

Direktivom srpske Vrhovne komande od 13. oktobra 1912. godine, određeni su pravci dejstava i zadaci armija.Očekivalo se da glavne turske snage budu koncentrisane za borbu na prostoru Ovče polje - Veles - Štip, pa je uvezi s tim srpska Prva armija usmerena moravsko-vardarskim; srpska Treća armija kosovskim, a srpska Drugaarmija krivorečkim pravcem. Sve armije bi se operativno sjedinile u dolini Vardara da bi se turskim snagamanametnula bitka, pre nego što se srede i organizuju za borbu.

MIŠIĆ DESNA RUKA VELIKE zasluge u ratu za oslobođenje srpskih teritorija pripadaju i saradnicima generalaPutnika, naročito generalštabnom pukovniku Živojinu Mišiću. On je kao pomoćnik načelnika štaba Vrhovnekomande Radomira Putnika bio njegova desna ruka, jer je - kako je istakao general Živko Pavlović „u najtežimtrenucima svojim optimizmom i čvrstinom karaktera održavao i samog Putnika u uverenju u dobar ishod operacijasrpske vojske“. Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije,zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala.

Uoči iznenadnog sudara Prve srpske i turske Vardarske armije kod Kumanova odnos snaga bio je u korist Srba: u pešadiji više od 2:1, u konjici oko 3:1. Turci su bili neznatno nadmoćniji po broju baterija (41:39) i artiljerijskihoruđa (164:148). Dunavsku diviziju sačinjavali su: štab u manastiru Zabeli, iza Starog Nagoričana. Na desnom

krilu 9, na levom 18. pešadijski puk ojačan 3. artiljerijskim divizionom (tri poljske baterije). U rezervi su bili: 7. i8. pešadijski puk (bez jednog bataljona) i 3. divizijski artiljerijski puk (bez 3. diviziona, svega 6 poljskih brzometnih baterija).

Na divizijskim krilima našla se po jedna pionirska četa. Divizijski konjički puk bio je kod Strmovca u doliniPčinje. U levoj pobočnici jedan bataljon 8. pešadijskog puka na Orlovcu.

Dok su se jedinice Prve armije spremale za početak operacija na svom pravcu, Treća armija je u graničnom pojasu prema Kosovu i Metohiji ranije započela borbu, 15. oktobra, iznenadnim i neplaniranim dejstvom Lapskogčetničkog odreda pod komandom kapetana Vojislava Tankosića. Te borbe onemogućile su planirano nastupanjeTreće armije tako da nije učestvovala u razbijanju turske Vardarske armije u Kumanovskoj bici, ali je ipak bila od

koristi, jer je vezivala redife i bašibozuke Šiptara, mobilisanih sa tog prostora.

I srpska Druga armija nije učestvovala u Kumanovskoj bici, ali je vezivala dve turske nizamske divizije kodKratova i u dolini Strume. Timočka divizija je 24. i 25. oktobra vodila teške borbe sa delovima turske 15.nizamske divizije, a kada je konačno 25. uveče uspela da ovlada Crnim vrhom, turske snage su već bile u povlačenju od Kumanova prema Velesu.

Kumanovsku bitku, jednu od najznačajnijih u Prvom balkanskom ratu, vojevala je srpska Prva armija podkomandom prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, mladića od 24 godine života bez vojnog znanja, iiskusnog načelnika štaba generalštabnog pukovnika Petra Bojovića. U dane 23. i 24. oktobra uspela je da razbijetursku Vardarsku armiju i natera je na opšte povlačenje ka Bitolju i Đevđeliji.

Napred, braćo, izgibosmo!


Vojvoda Vuk nikada nije kleknuo već je stojeći iz puške gađao. Šta se saginješ, nisi jabuka da u tebe gađaju Turci



Vojvoda Vojin Popović Vuk

PRVA armija je prešla granicu 20. oktobra, zastala ispred Kumanova radi odmora i da bi sačekala pristizanjeTreće armije koja je preko Kačaničke klisure trebalo da izbije u dolinu Vardara kod Skoplja. Ona se nije pojavilazbog graničnih borbi na prostoru Kosova i Metohije.

Raspoloženje vojske i atmosferu u noći uoči bitke ovako je opisao Branislav Pantić, tada vodnik 4. čete 3. bataljona 18. puka, u članku: „Osamnaesti pešački puk u Kumanovskoj bici“: „Vreme je bilo tiho i mirno, za

mesec oktobar izvanredno; naše raspoloženje isto tako bilo je u skladu sa ovim lepim vremenom i do sada postignutim uspesima, tako da je to veče 22. oktobra u našem bivaku provedeno u punom zadovoljstvu, sasmehom, koji su izazivali razni vicevi na račun Turaka.

Jednom rečju, veče koje ničim nije ni izdaleka nagoveštavalo sutrašnji haos i lom, u kojima umalo nisu biledohvaćene, zavitlane i bačene u večnost sve naše mladalačke iluzije i maštanja o pobedonosnom ulasku uDušanovo Skoplje, a i da ne govorim o mogućnostima poraza, koji je bio tako blizu, a koji nam se činio te večerisavršeno nemogućim.

Svi izveštaji glase da Turaka nema nigde u blizini! Zar naša konjica nije napred?! Zar ona bodrim okom ne motri ine zaštićava našu armiju?!

TURCI DOBRO OBAVEŠTENI JOŠ pre objave rata, za vreme mobilizacije država, Turci su dobijali od prijateljski raspoloženih sila, prilično tačne podatke o stanju, broju i rasporedu srpske vojske. Tačno su znali daMoravskom dolinom nastupa najveći deo Prve armije, a da dolinom Pčinje silazi manji deo trupa.

„Sve je na svome mestu! Turci su na Ovčem polju - tačno onako kako ih je postavila naša Vrhovna komanda - imi ćemo ih tamo naći i tući. Dotle možemo mirno spavati i odmarati se, a za sve ostalo ima ko brine.

Eto, sa takvim idejama i mislima i ubeđenjima legli su te značajne večeri oficiri 13. pešadijskog puka, da sespreme i okrepe u zasluženom odmoru“.

Naš poznati istoričar Stanoje Stanojević ovako je opisao sledeći dan: „Dan 23. oktobra osvanuo je mutan isumoran. Kiša je sipila i rominjala, a izmaglica se lelujala na kosama i ispred kosa, koje su zauzimale srpsketrupe. Od vremena na vreme razbila bi se pomalo magla, da bi se odmah zatim još više zgusnula da sasvim zatvorividik, do na nekoliko stotina koraka. Srpske su trupe u toj magli stajale na svojim položajima, i ne sluteći, da jetako blizu velika neprijateljska vojska, i da će takoreći za nekoliko trenutaka početi velike osveta Kosovsketragedije“.

U isti mah su se, pod zaštitom magle, ispred kosa na kojima je bila srpska vojska, u dolini Pčinje i Kumanovke,okupljale i razmeštale mnogobrojne turske trupe i izvlačeni topovi na položaje, sa kojih su verovatno još ranije bila tačno odmerena odstojanja.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/10/02n/feljton-vojin-popovic-Vojvo.jpg



Zeki-paša, komandant turske Vardarske armije, pošao je protiv naše Prve armije podjednako jak na celom frontu,od Pčinje do Skopske Crne gore, ali svakako sa namerom, da prikupi što više vojske tamo gde oseti da su Srbinajslabiji...

Komandant turskih snaga Zeki-paša doneo je odluku da jakim snagama 23. oktobra pređe u napad i iznenadisrpske jedinice. Plan mu se ipak nije ostvario, jer su se srpske snage brzo organizovale i u nepovoljnimokolnostima prihvatile borbu. Najveći teret podnela je Dunavska divizija prvog poziva koju su napadale četiriturske divizije i tukle je jakom artiljerijom. Njen najslabiji deo bio je na levom krilu u oblasti Srtevice, gde je bio i

odred četnika pod komandom kapetana Vojina Popovića, vojvode Vuka.

Sprovodeći odluku Vrhovne komande Odred vojvode Vuka dobio je zadatak da brani pravac: Staro Nagoričane -Čelopek i da spreči obuhvat levog krila srpske Prve armije. Odred je brojao oko 2.000 ljudi od kojih je polovinaučestvovala u borbi na Srtevici. Učesnik, ratni dobrovoljac Vlado Vukmirović, ostavio je sledeći zapis:

„Vuk je izbliza posmatrao borbu na celom frontu svoga odreda, obilazio pojedine čete, četovođe i svoje staredrugove četnike, hrabrio ih i davao savete. Bio je neustrašiv, nikada ga nisam video da bi kleknuo ili legao, već jestojeći iz puške gađao. Nikada se nije sagnuo kada bi mu zrno fijuknulo pored glave, a kada bi neko od nassagnuo glavu znao je da nas prekori, kratko i jasno:

- Šta se saginješ, nisi ti jabuka, da u tebe gađaju Turci.

Jedared sam mu na to odgovorio:

- Gospodine kapetane, nisam jabuka, a glavu sam sagnuo instinktivno.

Na tu moju primedbu odgovorio je:

- Vi studenti nešto mi mnogo filozofirate, mislite da ste u klupama, ne shvatate ili nećete da shvatite da je ovo rat,a ne šetnja Knez Mihailovom ulicom ili Kalemegdanom“.

Bitku na Srtevici, posebno operaciju prebacivanja naših trupa na njen plato, ovako je opisao Milutin Lazarević,učesnik Balkanskih ratova 1912-1913. godine: „Dok je vojvoda Vuk, braneći Buzinsku Malu prodirao izmeđukuća, stiže na plato vod iz Četvrtog bataljona, koji je od svih trupa 7. puka, prvi bio ovamo upućen i kako se bešezahuktao, povuče za sobom zaostale četnike. Posle nekih pola sata pojavi se jedna četa iz Trećeg bataljona, kojulično komandant puka, potpukovnik Aleksandar Glišić, beše pod vrlo jakom vatrom neprijatelja izveo na plato, tei ona poleže po zemlji izmešana sa četnicima. Osuše paklenu paljbu, kada jedan od vojnika iz streljačkog stroja, povika: - „Napred, braćo, izgibosmo“!

Na taj poklič, koji je u našem narodu ostao legendaran, sva ta izmešana masa diže se i pođe napred. U taj čas, počeše izbijati na plato, jedna za drugom ostale tri čete Trećeg bataljona. Turska artiljerija sa Golubice iZebrnjaka pozdravi ih rafalnom vatrom. U njihovim redovima nastaše komešanje i larma. Blagodareći, pak,

hladnokrvnosti i prisebnosti nižih starešina i potpukovnika Glišića, koji je šetajući se otvoreno po platou, mirnoizdavao naređenja, ta kriza je vrlo brzo prošla.

Poslednji juriš oficira


Petnaest oficira sa isukanim sabljama u zanosu su slamali turske redove. Posle vatrenog sudara, nije se znalo ko jeizgubio bitku



Srpska artiljerija na položaju

BORBA je bila u punom jeku, naročito posle pojačanja od jedne čete Sedmog pešadijskog puka, koju je doveolično komandant potpukovnik Aleksandar Glišić. Shvativši da će biti razbijeni, Turci su se poslužili lukavstvom:dizanjem puške iznad glave i isticanjem bele zastave. Iskusni vojvoda Vuk je upozorio da je to turska varka i da ćeoni pojačati dejstvo, što se i desilo.

U teškoj i bliskoj borbi s turskim snagama poginuo je komandant puka potpukovnik Aleksandar Glišić. Tajdogađaj opisao je Anri Barbi, francuski dopisnik iz balkanskih ratova, u knjizi „Srpske pobede“, štampanoj 1913.godine. „Nastade jedan kratak, neobjašnjiv zastoj, kao da su dve rase merile jedna drugu, licem u lice poslednji put, pre nego što se budu uhvatile ukoštac...

Ali strašan vetar od šrapela zahuja. Sve sprave za ubijanje pucale su i grmele ujedno. Četvrt časa trajao je okršaj,koji se ne da opisati.

Odjednom glavni junak ovog natčovečanskog otpora, komandant Sedmog puka, potpukovnik Glišić, pade pogođen jednim zrnom. Major Vojislav Nikolajević vide kad je potpukovnik pao. On polete, izvuče svoju sablju, petnaest oficira, to je bilo sve što je ostalo, učiniše to isto. Jedan krik odjeknu: - Juriš! Tada u jednoj vrsti zanosa,ostaci Sedmog puka poleteše napred i čudo se dogodi. Red po red, korpus turske vojske bio je zbrisan, odbijen!

ŽESTOK PORAZ TURAKA TURCI su u velikom, glavnom napadu pretrpeli žestok poraz. Dva i po bataljonasrpske vojske odolela su i pobedila trostruko jačeg neprijatelja, koga je u napadu podržavala vatra 4-5 baterija.Srpskoj pešadiji pomagala su samo dva ili tri oruđa 8. baterije! Može se s pravom reći da je ova pobeda

izvojevana učinkom starešina, od pukovskih komandanata pa naniže, i izvanrednim moralom nižih starešina ivojnika.

Major Nikolajević, s jednom rukom kojom nije mogao kretati, sa ranom na leđima, koja je zjapila, neprestano je bio na čelu svojih vojnika. Pogodila su ga dva zrna od šrapnela u desno rame i jedna mu je granata rasekla plećku.

Međutim, besni juriš još je bio ubrzan, jedna baterija uzeta je na juriš, preneražene tobdžije, koji nisu imalivremena da pobegnu, prikovani su za svoje topove. Ranjen još na dva mesta, major Nikolajević pao je pogođen uslabinu, sa jednom slomljenom nogom, ali njegova žrtva nije bila uzaludna: na celoj liniji neprijatelj je bežao.

Turska ofanziva bila je konačno slomljena. Ceo jedan korpus turske vojske odbila su i potukla dva srpska puka“!

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/10/03n/feljton.jpg



Srpske jedinice i odred vojvode Vuka uspešno su odbili napade turskih i arnautskih neregularnih jedinica, koje su pokušale da preko reke Pčinje obuhvate levo krilo srpske Prve armije.

Najteže i odlučujuće borbe vođene su 24. oktobra, kada su obe strane prešle u napad. Tokom noći borba je počelada jenjava jer su se turske snage iz Skopske i iz Bitoljske redifske divizije, mobilisane sa Kosova, počele da povlače čuvši da je oslobođena Priština i da srpske snage nadiru ka Skoplju. Ipak, glavnina je ostala, pa je ujutru pojačan pritisak turske Vardarske armije u nastojanju da obuhvati srpsko levo krilo.

Dunavsku diviziju prvog poziva tukla je jaka artiljerija, ali su se njeni ratnici hrabro držali ne dozvolivšineprijatelju da ovlada Srtevicom. Dva srpska konjička puka prešla su Pčinju, ovladala selom Vojnik i padinamaOrlovca i paralisala desnu kolonu šiptarske redifske divizije, koja je ugrožavala Srtevicu i mladonagoričanske položaje.

Istoga dana oko 11 časova prebrođena je kriza na Srtevici pristizanjem svežih snaga Dunavske divizije drugog poziva i Konjičke divizije. Žestoke borbe vodila je Timočka divizija drugog poziva i Moravska divizija prvog poziva protiv turskog 7. korpusa u širem rejonu Kumanova.

Svedočenje komandanta Drugog bataljona majora Vojislava Nikolajevića o vatrenom sudaru na Srtevici objavio je Slobodan Pantić u tekstu „Vitezovi Kumanovske bitke“ 2003. na 91-godišnjicu Kumanovske bitke:

„U istoriji je zabeleženo da je vatreni sudar na Srtevici, koji se odigrao iznenada i iz velike blizine, bio neobičnosilan i trajao u polumraku svega petnaestak minuta. Kažu da je posle toga sledovala jezovita tišina koja jenagoveštavala nečiji slom.

Ko je pretrpeo slom i izgubio bitku nije se odmah znalo. Na platou su ostala samo tri topa, okružena sa nekolikonizama, koji se ubrzo, kada im s boka priđe vojvoda Vuk sa svojim četnicima, dadoše u bekstvo. Svi ostali Turcirazbežaše se u dolinu reke Pčinje, odakle su se do kasno u noć čule turske trube koje pozivahu begunce da se prikupe.

Na bojnom polju Srtevice ležali su mnogi izginuli i ranjeni, a naši docnije pridošli vojnici lutajući po platou

spoticahu se o mrtve, ošamućene ili još žive vojnike, koji nisu bili svesni šta se te večeri zbilo.

U našim redovima napravljena je prava pustoš. Brzo se pročulo da je komandant puka poginuo, da su svikomandanti bataljona i oficiri izginuli. Među prvima je pronađen komandir 1. čete 3. bataljona VII puka, hrabrikapetan Đorđe Terzić, koji je sa svojom četom prvi stigao na Srtevicu i koga odneše teško ranjenog. Glišićevihkomandanata 3. i 2. bataljona nigde nije bilo.

Kasno u noć pronađoše komandanta 2. bataljona majora Vojislava Nikolajevića, svog ogrezlog u ranama ionesvešćenog. Kad ga vojnici izneše sa razbojišta, priđe mu jedan oficir, obasja ga lampom i upita:

- Kako vam je gospodine majore?

Major ga je samo ćuteći gledao. Oficir se zatim obrati pogruženim vojnicima:

- Odnesite majora odmah odavde, jer se Turci spremaju da nas ponovo napadnu!

Depeša javlja – pobeda!

Predrag Pavlović i Novica Pešić | 04. oktobar 2012



Kumanovska bitka dobijena je u centru gde je Drinska divizija prvog poziva pukovnika Pavla Jurišića Šturmauspela da oko 14 časova ovlada Zebrnjakom, ključnim objektom u sistemu turske odbrane

PRVA srpska armija je 24. oktobra prešla u ofanzivu, tako što su se Dunavskoj diviziji prvog poziva priključile dotada manje angažovane Moravska i Drinska divizija prvog poziva, kao i Timočka i Dunavska divizija drugog poziva. Došlo je do sadejstva sa levokrilnom Drugom i desnokrilnom Trećom armijom. Neprijateljski front je probijen u rejonu Zebrnjaka, gde su turski korpusi pružali snažan otpor uz podršku artiljerije, a onda je nastala panika u turskim redovima.

Gubici turske armije bili su veći od srpskih. Prva srpska armija izgubila je 700 vojnika, podoficira i oficira.

Kumanovska bitka dobijena je u centru gde je Drinska divizija prvog poziva pukovnika Pavla Jurišića Šturmauspela da oko 14 časova ovlada Zebrnjakom, ključnim objektom u sistemu turske odbrane, na kome se nalazilokomandno mesto Zeki-paše.

ŠTURM ROĐENI POBEDNIK PAVLE Jurišić Šturm po rođenju Lužički Srbin, u srpsku vojsku primljen je kao poručnik, dobrovoljac, 15. juna 1876. godine. Po izbijanju neprijateljstava između Kneževine Srbije i Otomanskeimperije 1876. godine, učestvuje u srpsko-turskim ratovima i ističe se kao komandant Šabačkog i Posavsko-Tamnavskog bataljona, posebno u borbama kod sela Lešnice i Popova. U srpsko-bugarskom ratu 1885. godine

komanduje 6. pukom Drinske divizije. Tokom balkanskih ratova komanduje Drinskom divizijom, koja se posebnoistakla u Kumanovskoj bici.

Ključnu ulogu su imale baterije Dunavskog artiljerijskog puka koje su jakom vatrom podržavale napad pukova.Uvođenjem u borbu svežeg 6. puka „Prestolonaslednika kraljevića Aleksandra“, turske snage su prisiljene na povlačenje sa Zebrnjaka, čime je konačno probijen turski front. Dva bataljona 6. puka slomile su otpor Turakaseveroistočno od Kumanova i oslobodile grad. Posle toga je počelo opšte povlačenje turskih snaga u velikomneredu.

Srpske snage nisu iskoristile povoljne okolnosti da nastave gonjenje turskih snaga, iako im se ukazala odlična prilika za to.

Oko 16 časova 24. oktobra 1912. godine završena je Kumanovska bitka sjajnom pobedom srpske vojske u okvirusavezničkih operacija u Prvom balkanskom ratu.

U svetu se sa velikim interesovanjem pratio tok Balkanskog rata. Objavljeno je da je Vrhovna komanda srpskevojske sa najvećim interesovanjem pratila događaje u Kumanovskoj bici. Pošto ni Vrhovna komanda nije imalatačne izveštaje sa kakvim snagama raspolažu Turci, nije bilo ni tačnih izveštaja o toku borbe.

Drugog dana Kumanovske bitke kralj Petar prvi je u Vranju priredio ručak. Nedostatak izveštaja mučio je sve prisutne. Svako je mislio: šta li se sada tamo dešava? I, evo, dolazi u trpezariju ordonans oficir, i svakome jesinulo u pameti: šta li javlja taj telegram? Uzbuđenje i radoznalost jako su uzbudili sve prisutne. Načelnik

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/10/04n/feljton-5.-Zebrnjak.jpg



Glavnog štaba, đeneral Radomir Putnik, uze telegram od oficira, stavi naočare, a ruka mu je primetno podrhtavala.U trpezariji nasta tajac da se moglo čuti zujanje muhe. Putnik otvori telegram i poče da čita:

VEČNI SPOMEN NA ZEBRNJAKU USRED Kumanovske ravnice, na nadmorskoj visini od 511 metara,uzdiže se brdo Zebrnjak, i na njemu spomen-kosturnica, podignuta u čast i slavu poginulim ratnicima uKumanovskoj bici 1912. godine u kojoj je poginulo 1.207, ranjeno 5.212 vojnika, dok se zameo svaki trag 603ratnika. Spomenik na Zebrnjaku monumentalno je delo beogradskog arhitekte Momira Korunovića. Osvećen je30. oktobra 1937. godine na dan 25. godišnjice bitke, kada su i sahranjene kosti izginulih boraca. Građen je od

najtvrđeg bazalta i armiranog betona, bio je visok 48,5 metara. Maja 1942. godine bugarska vojska je srušila dvetrećine te grandiozne svetinje, tvrdeći da je uništio grom. Nove vlasti posle 1945. godine dozvolile su da se kostisrpskih vojnika raznesu, pa su čak korišćene i za vežbe studenata na Medicinskom fakultetu u Skoplju.

- Neprijatelj je, posle uporne borbe, pod našim pritiskom počeo odstupati na celom frontu...!

Svima kao da pade težak kamen s vrata, odahnuše dušom i kao u jednom glasu viknuše: „Hvala bogu“!

Kralj Petar se osećao srećnim što je njemu palo u deo da sa svojom dičnom vojskom, kao unuk „cara uopancima“, bude osvetnik Kosova... Zar se on nije kao čovek mnogo godina borio u bosanskom ustanku protivvekovnog neprijatelja svoga naroda? I njemu Gospod dosudi da vrati Srbiji Skoplje, stolicu cara Dušana, koju su

Turci još pre 520 godina oteli od kraljevića Marka (1392. godine).

A kako je svet saznao o pobedi u Kumanovskoj bici? Čuveni profesor pariskog univerziteta Oman Emil (1859-1924) i istoričar Srpske akademije nauka, opisuje svoj razgovor sa jednim članom Francuske akademije nauka.

- Da znam dobro, vi ste srbofil i imate lepo mišljenje o srpskoj vojsci. Turski vojnik je najbolji na svetu!

I akademik pokaza prstom na poslednje vesti u poznatom časopisu „Journal des debats“, jednu službenu depešu izCarigrada:

„Naše makedonske trupe razbile su četiri srpske divizije kod Kumanova“!

Toj depeši Oman zaista nije mogao verovati. Znao je mnogo o kralju Petru i njegovom sinu prestolonaslednikuAleksandru, znao je mnoge od slavnih vojskovođa koje su učestvovale u bici na Kumanovu: Radomira Putnika,Živojina Mišića, Stepu Stepanovića, kao i veliki broj srpskih oficira i vojnika, posmatrao je njihove okretne i pouzdane pukove kako defiluju pod trobojnim zastavama. Nije mogao verovati da su ih Turci „razbili“.

Ali, sati su izgledali dugi svim slovenskim prijateljima do onoga trenutka kad depeše francuskog dopisnika saBalkana Anrija Barbija, ne obavestiše u „Journal des debats“ i drugim novinama da je „razbijanje“ Srba bila bašnjihova odlučujuća pobeda na Kumanovu.

Proboj Milana Nedića


Posle pobede u Kumanovskoj bici nastavljeno je oprezno i usporeno napredovanje srpske Prve armije ka Bitoljušto su iskoristili Turci da konsoliduju snage i pripreme se za borbu kod Bitolj



Srpska artiljerija kod Bitolja

POSLE pobede u Kumanovskoj bici nastavljeno je oprezno i usporeno napredovanje srpske Prve armije ka Bitoljušto su iskoristili Turci da konsoliduju snage i pripreme se za borbu kod Bitolja. Srpska Vrhovna komanda, naosnovu obaveštajnih podataka, procenjuje da će turski komandant Zeki-paša organizovati odsudne borbe kodBitolja, pa glavne snage upućuje pravcem Veles-Prilep, a Moravsku diviziju drugog poziva pravcem Tetovo-Gostivar-Kičevo.

Snažnim naletom, snage Prve armije savladavaju otpor turske odbrane na Babuni i otvaraju put ka Prilepu kojioslobađaju 5. oktobra. Komandant turskog 5. korpusa Kara Said-paša odlučuje da sledeću odbranu organizuje naalinačkim položajima, jakom prirodnom uporištu. Moravska divizija drugog poziva takođe postiže borbene

uspehe: 30. oktobra oslobađa Tetovo, a 2. novembra Gostivar. Feti-paša, komandant turskog 7. korpusa povlači sena položaje ispred Kičeva. Pod naletom pukova srpske vojske turska odbrana je skršena i 5. oktobra oslobođeno jeKičevo.

Na alinačkom položaju, pogodnom prirodnom objektu koji odvaja Prilepsko od Bitoljskog polja, stacionirao sedeo snaga turskog 5. korpusa i organizovao snažnu odbranu. Srpske snage su 6. novembra 1912. godine uoslobođenom Prilepu neoprezno paradirale ulicama grada uz pozdrave oduševljenog naroda, ne znajući da su nadometu turske artiljerije sa Alinaca. Snage Moravske i Drinske divizije prvog poziva, iako iznenađene, brzo seorganizuju za borbu.

SARADNIK NEMACA ROĐEN 1878. u Grockoj, Milan Nedić je 1904. završio Višu školu Vojne akademije.Tokom balkanskih ratova zaslužio je brojna odlikovanja i medalje za hrabrost. Njegova jedinica čuvala jeodstupnicu srpske vojske u povlačenju preko Albanije, a 1916. bio je ordonans kralja Petra. Nedić je postaoarmijski general 1930, a ministar vojske i mornarice 1939. godine. U vreme okupacije vodio je „Vladunacionalnog spasa“. Život je završio 1946. pošto je navodno izvršio samoubistvo u beogradskom zatvoru. Upravosu brojne kontroverze vezane za ratne godine i njegovu saradnju sa Nemcima.

Pukovnik Pavle Jurišić Šturm, komandant Drinske divizije prvog poziva, munjevito reaguje i bez armijskezapovesti, naređuje napad na alinačke položaje. Obe srpske divizije odmah kreću u odlučni napad, a oko podneva

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/10/05n/feljton--15.-artiljerija-sr.jpg



im se priključuje i Konjička divizija pa zajedno, borbom prsa u prsa, savladavaju otpor turskog 5. korpusa čijivojnici u neredu beže sa bojišta.

Srpske jedinice ostvarile su još jednu veliku pobedu u boju kod Alinaca, ali su imale i znatne gubitke. Iz Drinskedivizije je izbačeno iz stroja 1.506 vojnika i 23 oficira. Ovde su ispoljeni visok moral i hrabrost vojnika i oficira.

Posle tih iscrpljujućih borbi snage srpske Prve armije zastale su na Šemnici i Crnoj reci radi odmora i popune, pripremajući se za predstojeće borbe u bitoljskom kraju. Zeki-paša rasporedio je u liniji sva tri svoja korpusa.

Razmatrajući plan za proboj turske odbrane komanda srpske Prve armije donosi odluku da se jakim snagamanapadnu položaji na Kiromarici, najačem topografskom objektu. Samoinicijativno, ali u duhu ove odluke,komandant Moravske divizije drugog poziva pukovnik Milan Nedić prelazi u napad 16. novembra, osvaja važne položaje i preseca tursku odstupnicu ka Resenu. Ulazeći duboko u turski raspored, zauzima Oblakovski vis, preseca komunikaciju Đalatski prevoj, što znatno utiče na dalji tok bitke.

Opšti napad glavnih snaga Prve armije započinje ujutru 17. novembra, a najžešće borbe vode se za Oblakovskimasiv gde su Turci jakim snagama prešli u protivnapad. Prvog dana Bitoljske bitke Moravska divizija drugog poziva krajnjim požrtvovanjem zadržava osvojene položaje i time omogućava napad ostalih srpskih snaga.Moravska i Drinska divizija prelaze reku Šemnicu i pod jakom turskom vatrom razbijaju front turskog 7. korpusa.

Dunavska divizija prelazi Crnu reku i prisiljava turske jedinice da napuste uporište Karoman.

Drugog dana Bitoljske bitke, uvođenjem turskog 7. korpusa nastavljaju se borbe na Oblakovskom visu iĐalvatskom prevoju, Moravska divizija drugog poziva uz pomoć dva puka Moravske divizije prvog pozivaodsudno drži front. Drinska divizija prvog poziva rano ujutru prelazi u odlučni napad i do 15 časova primoravaTurke da se u neredu povlače. U ovoj borbi poginuo je komandant turskog 7. korpusa Feti-paša. U nastavku jeoslobođeno i Kukurečane, čime je probijen front turske Vardarske armije. Ratni uspeh postiže i Dunavska divizija prvog poziva probivši tursku odbranu kod Karomana i prisiljava je na povlačenje ka Bitolju.

Srpske divizije napredovale su na svim pravcima i umesto da svom silinom gone i unište snage Vardarske armijeone uspevaju da se neopaženo izvuku ka Resen i Lerinu. Time je završena Bitoljska bitka koja je trajala tri dana.

Ulaskom u oslobođeni Bitolj 19. novembra 1912. godine, srpska vojska je ostvarila još jednu veliku pobedu uPrvom balkanskom ratu. Srpska vrhovna komanda pobedom u Bitoljskoj bici ostvarila je konačni ratni cilj:razbijena je turska Vardarska armija i proterana sa teritorije Makedonije. Posle mesec dana upornih, teških ikrvavih borbi na Vardarskom vojištu za Srbiju je uspešno okončan rat.

Grčka vojska je ušla 9. novembra u Solun.

Oslobođenjem Bitolja nije realizovan turski ratni plan, a Vardarska armija je doživela potpuni poraz. U ovoj biciSrbi su imali 3.230 poginulih, ranjenih i nestalih od čega 30 odsto otpada na Moravsku diviziju drugog poziva, akod Turaka je 9.300 izbačeno iz stroja, od čega je 6.000 zarobljeno.

Preki vojvoda Tankosić


Kapetan Tankosić izazvao sukob na granici u strahu od sklapanja mira. Rasulo turskih snaga na položajima okoPrištine



Srpski i crnogorski oficiri u Đakovici

SRPSKA Treća armija, kao desnokrilna operativna grupa u sastavu glavnih srpskih snaga, imala je zadatak darazbije turske snage koje su zatvarale pravce koji iz doline reke Toplice vode ka Prištini, oslobodi oblast KosovaPolja i time osigura bok i pozadinu Prvoj armiji. U nastavku je trebalo da glavnim snagama što pre izbije u rejonKumanova i Skoplja i sadejstvuje Prvoj armiji u odlučnom sukobu sa snagama turske Vardarske armije.

Načelnik Vrhovnog štaba general Radomir Putnik jasno je precizirao zadatke Trećoj armiji ali je komandantugeneralu Božidaru Jankoviću ostavio slobodu da u skladu sa situacijom na bojištu donosi konkretne odluke, jer jedopuštao mogućnost da neki podaci Generalštaba nisu potpuni i precizni.

Planirani tempo nastupanja Treće armije, međutim, nije ostvaren zbog neplanirane borbe na graničnoj liniji kodsela Merdara. Lapski četnički odred, pod komandom kapetana Vojislava Tankosića imao je zadatak da neopaženo pređe tursku granicu i olakša ofanzivna dejstva na frontu. Suprotno tome, kapetan Tankosić, poznat po junaštvu,neustrašivosti, smelim i iznenadnim odlukama, u toku noći između 15. i 16. oktobra napao je tursku posadu ugraničnim karaulama u Mirovcu i Repi. Zauzeo je Repu i na tim položajima bio zadržan, jer je jaki turskiPrištinski odred, koji je bio isturen na tadašnjoj srpsko-turskoj granici, prešao u napad.

Zbog neplanirane borbe, Drugi pešadijski puk Moravske divizije drugog poziva, 16. oktobra prelazi u napad iuspeva da odbaci Prištinski odred preko granice. U toj situaciji Turci se koriste lukavstvom i podižu belu zastavuu znak predaje, ali brzo otvaraju vatru i tada gine kapetan prve klase Milan Popović, koji je komandovaograničarima i četnicima.

Sutradan glavne snage Moravske i Šumadijske divizije prihvataju borbu i razbijaju snage turskog Prištinskogodreda. Dalji pokušaji Turaka i Šiptara da se konsoliduju i povrate granični odsek, odbijeni su. U međuvremenu,Lapski četnički odred je posle zauzimanja karaule Vasiljevac, uspeo da se probije u gornji tok Laba, severno odPodujeva u tursku pozadinu.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/10/06/feljton-oficiri.jpg



U razjašnjavanju samovoljnog postupka kapetana Tankosića, posleratni istoričari su bili jedinstveni: cilj četničkogkomandanta bio je da što pre poništi sve sporazume između Srbije i Turske. Istoričar Ljuba Jovanović u“Samoupravi” i general Lj. Marić u “Ratniku” od 1924. godine, smatraju da je kapetan Vojislav Tankosić, kaočlan tajne organizacije “Ujedinjenje ili smrt” strahovao da Turska ne pristane na postavljene uslove balkanskihsaveznika, što bi značilo odlaganje rata, a time i odlaganje oslobođenja srpskih oblasti pod turskom vlašću.

ČLAN MLADE BOSNE VOJISLAV Tankosić, poznat kao četnički vojvoda Tankosić, rođen je u selu Rukladekod Valjeva 1881. godine. Učestvovao je u zaveri protiv kralja Aleksandra Obrenovića i u Majskom prevratu

1903. Kao član četničke organizacije upućen je zimi 1903/04. u Skoplje, Bitolj i Solun, gde je organizovaočetničke akcije. Posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine,1908, formirao je u Prokuplju četničku školu ukojoj su pripremani dobrovoljci za izvršavanje specijalnih zadataka u Bosni i Hercegovini. Bio je član “MladeBosne” i Centralne vrhovne uprave organizacije “Ujedinjenje ili smrt” (nazvane “Crna ruka”).

Kapetan Tankosić je mogao svoj četnički Lapski odred da neopaženo provuče preko granične linije, kao što je točinio mnogo puta do tada, i izvrši postavljeni zadatak, ali je odlučio da to učini pod borbom, izazove sukobe većihrazmera i ozvaniči početak rata. Tankosić nije pozvan na odgovornost iako je to tražio komandant Moravskedivizije drugog poziva, jer je uživao podršku viših vojnih krugova.

Granične borbe na Kosovu i Metohiji završene su 19. oktobra 1912. godine, a nakon toga stvoreni su uslovi za

nastupanje srpske Treće armije ka Prištini. Obostrani gubici bili su veliki. Samo u Moravskoj diviziji bilo je 940 poginulih i ranjenih, među kojima veliki broj četnika.

Moravska divizija drugog poziva pod komandom pukovnika Milana Nedića otpočela je nastupanje 22. oktobrarano ujutru obuhvatom sa istoka s ciljem da što pre zauzme dominantne tačke pravcem Šator-Krš-Rimanište i timeolakša Šumadijskoj diviziji prvog poziva nastupanje kroz Tenešdolski tesnac i Drinskoj diviziji drugog pozivaizbijanje na greben Prugovac. Ovaj manevar pomogao bi i napadu s fronta baterijama Šumadijskog artiljerijskog puka iz pravca Rimaništa. Ovakvim rasporedom i uz frontalni napad Trećeg puka turske snage donose odluku danapuste položaje na levoj obali Sićevičke reke.

Oko 10 časova Moravska divizija drugog poziva raspoređena je na desnoj obali Sićevačke reke. Napadi su

započeli oko podneva manevrom Drugog topličkog puka i za samo sat vremena celi turski položaj na frontuMoravske divizije bio je stavljen pod jaku vatru. Oko 14 časova turske snage počele su da se povlače prvo sBirove čuke, a zatim i sa visova jugoistočno od nje.

Povlačenje turskih i šiptarskih snaga sa ovih najvažnijih položaja kod Prištine uslovilo je povlačenje i jedinicakoje su se suprotstavljale Trećem puku, pre nego što je ovaj i krenuo u napad. Rasulo se nastavilo i kod drugihturskih snaga koje su užurbano odstupalo ka Lipljanu i prištinskoj železničkoj stanici. U takvoj situacijikomandant divizije naredio je da Drugi toplički puk pređe u gonjenje, a ostale jedinice nastave pokret ka Prištini.

Oko 16 časova povukli su se i poslednji turski delovi koji su branili prilaze Prištini, pa je Drugi bataljon Drugogtopličkog puka ušao u Prištinu, a potom i drugi delovi divizije. Tako je 22. oktobra 1912. godine Treća armija

oslobodila Prištinu bez većih napora, a turske jedinice su se povukle ka Uroševcu.

U borbama je iz sastava srpskih jedinica izbačeno ukupno 1.507 vojnika i oficira.

Marš đenerala Jankovića


Komandant Treće armije na čelu svečane parade ulazi u Prištinu. Ibarska vojska isterala Turke iz Novog Pazara



General Mihajlo Živković ulazi u Novi Pazar

POSLE oslobođenja Prištine, srpska Treća armija trebalo je u duhu direktive Vrhovne komande da odmah produži pokret ka Kumanovu i Skoplju, jer je već kasnila dva dana.

To se međutim nije desilo, jer su jedinice bile iscrpljene dugim marševima i borbama, pa je komandant armije,general Božidar Janković odlučio da se 23. oktobra ljudstvo zadrži u rejonu Prištine radi odmora i popune.Jedinice su se odmarale razmeštene u bivacima, osiguravajući se predstražama prema frontu i bokovima. Na

Gazimestanu se odmarala Drinska divizija drugog poziva, sećajući se junaštva slavnih kosovskih junaka.

Po naređenju komandanta armije, na mestu pogibije kneza Lazara, kod Muratovog turbeta, održan je pomen svimSrbima izginulim u Kosovskom boju 1389. godine. Zatim je komandant Treće armije general Božidar Janković uzsvečanu paradu jedinica ušao u Prištinu. Sotir Aranđelović, rezervni poručnik i ordonans u štabu Moravskedivizije drugog poziva, u svojim "Uspomenama", piše:

"... Priština neće videti svečaniji dan od ovoga dana. Na čelu štaba jaše na konju sedi đeneral, u čijoj su pratnjikomandanti Šumadijske i Moravske divizije. Na čelu štaba vojna muzika, a za štabom ordonansi i vojska. Sveživo je izašlo da dočeka i pozdravi Srpsku vojsku."

A Jaša Tomić, političar, novinar i književnik iz Vojvodine, u reportaži objavljenoj 26. oktobra 1912. godine u"Novosadskoj ilustrovanoj ratnoj hronici", piše:

"...Na ulazu u Kosovo nailazismo na Srbe stanovnike, kako plaču od oduševljenja. Od kada je Srbija mobilisana,Arnauti su se bojali da ih diraju. Oduševljenje Srpske vojske ne može se opisati. Pevaju. Muzika i trube sviraju. Uovaj mah svi smo zaneti najvećim miljem. Srpska pobeda na Kosovu jamči potpuno naše oslobođenje. Nema tesile koja će više moći potisnuti Srbe sa Kosova".

Tog 23. oktobra, kada je otpočela Kumanovska bitka, Treća armija je bila u rejonu Prištine na odmoru. Da je prema zapovesti Vrhovnog štaba odmah, po oslobođenju Prištine, nastavila pokret ipak ne bi mogla da stigne dasadejstvuje Prvoj armiji, s obzirom na ranija zakašnjenja zbog graničnih borbi sa Prištinskim odredom.

Posle odmora, popune ljudstvom i ostalim potrebama, komandant armije general Janković izdao je zapovest za pokret u dve kolone: prva - Moravska divizija drugog poziva i armijska konjica pravcem Lipljan-Uroševac-Kačanik ka Skoplju; druga - Šumadijska divizija prvog poziva i Moravska brigada pravcem Gnjilane Selo -Vladovo - Kumanovo.

Drinska divizija drugog poziva imala je zadatak da ostane u rejonu Prištine da utvrdi grad, organizuje centar snabdevanja i bude oslonac operacija glavnih snaga, obezbeđujući oslobođenu teritoriju u pravcu Vučitrna,Drenice i Prizrena.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/10/07/feljton-zivkovic.jpg



SPOMEN NA GAZIMESTANU SPOMENIK na Gazimestanu palim borcima u Kosovskom boju, podignut je1953. godine i delo je srpskog arhitekte Aleksandra Deroka. Zaštićen je kao delo kulture od izuzetnog značaja.Centralno mesto čini kula visine 25 metara, u čijoj su unutrašnjosti ispisani stihovi epskih pesama Kosovskogciklusa. Na vrhu kule je platforma sa pogledom na ušće reka Sitnice i Laba - mesto na kome se odigrala Kosovska bitka 1389. godine. Povodom obeležavanja šest vekova od Kosovske bitke 1989. godine, neposredno oko Kuleurađene su likovne aplikacije u livenoj bronzi, koje simbolišu godine jubileja. U neposrednoj blizini spomenika postavljen je beli monolitni stub od mermera sa tekstom despota Stefana Lazarevića.

Posle dugih i napornih marševa Treća armija je 28. oktobra 1912. godine stigla u rejon Skoplja.

Ibarska vojska pod komandom generala Mihajla Živkovića, iz rejona Raške usmerila svoje nastupanje premaSandžaku, prešla granicu 19. oktobra, nastupajući u tri kolone u pravcu Novog Pazara. Najteže borbe vodila jesrednja kolona, Jedanaesti kragujevački puk koji je nastupao dolinom Raške. Turske i šiptarske snage iz okolnihsela oko Zminjaka izvršile su protivnapad, ali su ih srpski ratnici odbili. I sutradan, 20. oktobra, Kragujevčani suvodili borbe krećući se ka Đurđevim stupovima.

Koncentrični napad na Novi Pazar Ibarska vojska započela je 22. oktobra. Oko podneva su se razvile najžešće borbe, naročito na pravcu Vinorog - Debeljak kuda je nastupala glavnina. Novi Pazar je oslobođen tek sutradankada su se turske snage, ugrožene nadmoćnim srpskim snagama i artiljerijom, povukle ka Kosovskoj Mitrovici i

Peći, dok su se Šiptari razbežali kućama. U grad su ušli srpski ratnici koje su meštani srdačno dočekali.

Javorska brigada pod komandom potpukovnika Milivoja Anđelkoviđa Kajafe, nastavila je napredovanje pod borbom ka Sjenici, koju je branilo oko 3.000 turskih vojnika. Jakim snagama Trećeg prekobrojnog kuka potpukovnika Svetolika Miškovića i Četvrtog puka drugog poziva razbijena je turska odbrana severno od grada.Sjenica je oslobođena 25. oktobra oko podneva, uz snažnu podršku artiljerije.

Sledećih nekoliko dana brigada je oslobodila zapadni deo Sandžaka, varoši Prijepolje i Priboj, a Pljevlja uzajednici sa Prekotorskim odredom crnogorske vojske koju je predvodio brigadir Mašan Božović. Novu Varošoslobodio je Četvrti puk trećeg poziva pod komandom potpukovnika Miljka Popovića.

U petnaestodnevnim borbama srpske snage i pored gubitaka uljudstvu i materijalu postigle su veliki ratni uspeh i naneleTurcima teške poraze. Oslobođen je znatan deo Makedonije,oblast Novog Pazara i Kosova, pa je Vrhovna komanda, pošto jeTreća armija 28. oktobra uveče izbila u dolinu Vardara i sjedinila se s Prvom armijom, odlučila da je 30. oktobra uputi urejon Prizrena i akovice kako bi taj deo Metohije oslobodila od Đ

oMarš đenerala JankovićaPredrag Pavlović i Novica Pešić | 07. oktobar 2012

Komandant Treće armije na čelu svečane parade ulazi u Prištinu. Ibarska vojska isterala Turke iz Novog Pazara



General Mihajlo Živković ulazi u Novi Pazar

POSLE oslobođenja Prištine, srpska Treća armija trebalo je u duhu direktive Vrhovne komande da odmah produži pokret ka Kumanovu i Skoplju, jer je već kasnila dva dana.

To se međutim nije desilo, jer su jedinice bile iscrpljene dugim marševima i borbama, pa je komandant armije,general Božidar Janković odlučio da se 23. oktobra ljudstvo zadrži u rejonu Prištine radi odmora i popune.Jedinice su se odmarale razmeštene u bivacima, osiguravajući se predstražama prema frontu i bokovima. Na

Gazimestanu se odmarala Drinska divizija drugog poziva, sećajući se junaštva slavnih kosovskih junaka.

Po naređenju komandanta armije, na mestu pogibije kneza Lazara, kod Muratovog turbeta, održan je pomen svimSrbima izginulim u Kosovskom boju 1389. godine. Zatim je komandant Treće armije general Božidar Janković uzsvečanu paradu jedinica ušao u Prištinu. Sotir Aranđelović, rezervni poručnik i ordonans u štabu Moravskedivizije drugog poziva, u svojim "Uspomenama", piše:

"... Priština neće videti svečaniji dan od ovoga dana. Na čelu štaba jaše na konju sedi đeneral, u čijoj su pratnjikomandanti Šumadijske i Moravske divizije. Na čelu štaba vojna muzika, a za štabom ordonansi i vojska. Sveživo je izašlo da dočeka i pozdravi Srpsku vojsku."

A Jaša Tomić, političar, novinar i književnik iz Vojvodine, u reportaži objavljenoj 26. oktobra 1912. godine u"Novosadskoj ilustrovanoj ratnoj hronici", piše:

"...Na ulazu u Kosovo nailazismo na Srbe stanovnike, kako plaču od oduševljenja. Od kada je Srbija mobilisana,Arnauti su se bojali da ih diraju. Oduševljenje Srpske vojske ne može se opisati. Pevaju. Muzika i trube sviraju. Uovaj mah svi smo zaneti najvećim miljem. Srpska pobeda na Kosovu jamči potpuno naše oslobođenje. Nema tesile koja će više moći potisnuti Srbe sa Kosova".

Tog 23. oktobra, kada je otpočela Kumanovska bitka, Treća armija je bila u rejonu Prištine na odmoru. Da je prema zapovesti Vrhovnog štaba odmah, po oslobođenju Prištine, nastavila pokret ipak ne bi mogla da stigne dasadejstvuje Prvoj armiji, s obzirom na ranija zakašnjenja zbog graničnih borbi sa Prištinskim odredom.

Posle odmora, popune ljudstvom i ostalim potrebama, komandant armije general Janković izdao je zapovest za pokret u dve kolone: prva - Moravska divizija drugog poziva i armijska konjica pravcem Lipljan-Uroševac-Kačanik ka Skoplju; druga - Šumadijska divizija prvog poziva i Moravska brigada pravcem Gnjilane Selo -Vladovo - Kumanovo.

Drinska divizija drugog poziva imala je zadatak da ostane u rejonu Prištine da utvrdi grad, organizuje centar snabdevanja i bude oslonac operacija glavnih snaga, obezbeđujući oslobođenu teritoriju u pravcu Vučitrna,Drenice i Prizrena.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/10/07/feljton-zivkovic.jpg



SPOMEN NA GAZIMESTANU SPOMENIK na Gazimestanu palim borcima u Kosovskom boju, podignut je1953. godine i delo je srpskog arhitekte Aleksandra Deroka. Zaštićen je kao delo kulture od izuzetnog značaja.Centralno mesto čini kula visine 25 metara, u čijoj su unutrašnjosti ispisani stihovi epskih pesama Kosovskogciklusa. Na vrhu kule je platforma sa pogledom na ušće reka Sitnice i Laba - mesto na kome se odigrala Kosovska bitka 1389. godine. Povodom obeležavanja šest vekova od Kosovske bitke 1989. godine, neposredno oko Kuleurađene su likovne aplikacije u livenoj bronzi, koje simbolišu godine jubileja. U neposrednoj blizini spomenika postavljen je beli monolitni stub od mermera sa tekstom despota Stefana Lazarevića.

Posle dugih i napornih marševa Treća armija je 28. oktobra 1912. godine stigla u rejon Skoplja.

Ibarska vojska pod komandom generala Mihajla Živkovića, iz rejona Raške usmerila svoje nastupanje premaSandžaku, prešla granicu 19. oktobra, nastupajući u tri kolone u pravcu Novog Pazara. Najteže borbe vodila jesrednja kolona, Jedanaesti kragujevački puk koji je nastupao dolinom Raške. Turske i šiptarske snage iz okolnihsela oko Zminjaka izvršile su protivnapad, ali su ih srpski ratnici odbili. I sutradan, 20. oktobra, Kragujevčani suvodili borbe krećući se ka Đurđevim stupovima.

Koncentrični napad na Novi Pazar Ibarska vojska započela je 22. oktobra. Oko podneva su se razvile najžešće borbe, naročito na pravcu Vinorog - Debeljak kuda je nastupala glavnina. Novi Pazar je oslobođen tek sutradankada su se turske snage, ugrožene nadmoćnim srpskim snagama i artiljerijom, povukle ka Kosovskoj Mitrovici i

Peći, dok su se Šiptari razbežali kućama. U grad su ušli srpski ratnici koje su meštani srdačno dočekali.

Javorska brigada pod komandom potpukovnika Milivoja Anđelkoviđa Kajafe, nastavila je napredovanje pod borbom ka Sjenici, koju je branilo oko 3.000 turskih vojnika. Jakim snagama Trećeg prekobrojnog kuka potpukovnika Svetolika Miškovića i Četvrtog puka drugog poziva razbijena je turska odbrana severno od grada.Sjenica je oslobođena 25. oktobra oko podneva, uz snažnu podršku artiljerije.

Sledećih nekoliko dana brigada je oslobodila zapadni deo Sandžaka, varoši Prijepolje i Priboj, a Pljevlja uzajednici sa Prekotorskim odredom crnogorske vojske koju je predvodio brigadir Mašan Božović. Novu Varošoslobodio je Četvrti puk trećeg poziva pod komandom potpukovnika Miljka Popovića.

U petnaestodnevnim borbama srpske snage i pored gubitaka u ljudstvu i materijalu postigle su veliki ratni uspeh inanele Turcima teške poraze. Oslobođen je znatan deo Makedonije, oblast Novog Pazara i Kosova, pa je Vrhovnakomanda, pošto je Treća armija 28. oktobra uveče izbila u dolinu Vardara i sjedinila se s Prvom armijom, odlučilada je 30. oktobra uputi u rejon Prizrena i Đakovice kako bi taj deo Metohije oslobodila od okupatora.

Garancije iz LondonaPredrag Pavlović i Novica Pešić | 08. oktobar 2012.

Mirovnim ugovorom potvrđena pobeda malih država Balkana. Prizrenci mole Srbe da uđu u grad bez borbe



Srpski oficiri u Peći

Nastavci

KOMANDANT Treće armije general Boža Janković, 30. oktobra, dobio je sledeće naređenje: „Pripremite vašetrupe za marš, da možete nastupati preko Kačanika na Prizren, čim nalog za to dobijete. Moravska divizija drugog poziva ostaće u Skoplju, a Drinska divizija drugog poziva vraća se pod vašu komandu“.

Prema ovoj naredbi, sastav armije je sveden na dve divizije i armijske delove, ukupno 35.000 ljudi. GeneralJanković je tražio da privremeno u sastav uđe Moravska divizija drugog poziva kako bi bio dodatno ojačan i da biu sadejstvu s Drinskom divizijom drugog poziva oslobodile Prizren. Tada komandant nije bio obavešten da je

Drinska divizija već 30. oktobra oslobodila Prizren.

Pokret trupa Treće armije otpočeo je 31. oktobra oko 21 čas. U međuvremenu operativna situacija u rejonuDrinske divizije drugog poziva koja je ostala u Prištini bila je povoljna, pa je komandant pukovnik Pavle Paunovićocenio da je potrebno dejstvovati ka Prizrenu kako bi i taj grad oslobodili. Za takvu odluku zatražio je odobrenjeod komandanta armije generala Jankovića i dobio ga 29. oktobra. I dok se divizija pripremala za pokret, uPrizrenu su čelnici grada, saznavši za velike uspehe srpske vojske, odlučili na zboru da se ne protive ulasku srpskevojske u grad. Jedna delegacija je izašla ispred grada da sačeka vojsku i obavesti je o odluci.

Rano ujutru 30. oktobra delegacija u sastavu: predsednik opštine, nekoliko viđenijih Srba i predstavnik ruskogkonzulata stigla je u Suvu Reku u komandu konjičkog diviziona s molbom da srpske trupe uđu u Prizren bez

borbe. Komandant diviziona major Selimir Ostojić sa stotinak konjanika našao se pred teškim zadatkom da satako malim snagama uđe u grad prepun neprijateljski raspoloženog stanovništva.

Pomišljao je i na prevaru, strahujući da bi mogli da ga uhvate u klopku i unište. Bio je oprezan, ali kada je iz gradadobio tačnije i pouzdanije izveštaje, odlučio je da uđe u Prizren. Odred je oko 15 časova bez otpora ušao ukasarnu u Prizrenu i odmah zatim su izdata naređenja za obezbeđenje grada. U gradu je uspostavljena srpska vlasti pristupilo se prikupljanju naoružanja.

PETAR PRVI OSLOBODILAC PRVI balkanski rat protiv Turske 1912, i Drugi - protiv Bugarske 1913. -okončani su trijumfom srpske vojske pod vrhovnom komandom kralja Petra Prvog, i oslobađanjem Raške oblasti,Kosova, Metohije i Stare Srbije i dela Makedonije, i njihovim vraćanjem u sastav Srbije. Usled stalnih i teških

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/10/08n/feljton-oficiri.jpg



napora u balkanskim ratovima, zdravstveno stanje kralja Petra prvog se pogoršalo, i on je 24. juna 1914. preneokraljevska ovlašćenja na prestolonaslednika Aleksandra. Umro je 16. avgusta 1921. u Beogradu, a sahranjen je usvojoj zadužbini na Oplencu. Zbog zasluga u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu u srpskom naroduostao je zapamćen kao kralj Petar Prvi Oslobodilac.

Kada je komandant Tređe armije primio izveštaj da je Prizren oslobođen, depešom je naredio 31. oktobra da snageDrinske divizije drugog poziva usiljenim maršem krenu ka Đakovici. Posle napornog nastupanja kroz močvarnozemljište glavnina Drinske divizije je stigla u predgrađe i otvorila vatru na dominantne tačke zapadno od

Đakovice i na kasarnu u severnom delu grada.

Pored srpskih snaga, severno, iz pravca Dečana, grad je napadala crnogorska vojska pod komandom brigadiraRadomira Vešovića. Pritisnute jakom vatrom srpske i crnogorske vojske, šiptarske jedinice nisu bile u stanju da pruže jači otpor pa su oko 18 časova, 5. novembra, odstupile i time je borba završena.

„Padala je noć, kada su srpske trupe, sa istočne i južne, a crnogorske sa severne strane ušle u varoš. Istovremeno je zajedničkim snagama oslobođena i dominantna tačka kosa Čobrat. Tako su jedinice srpske i crnogorske vojskeoslobodile Đakovicu poslednje uporište naprijatelja na Kosovu i u Metohiji“, naglašava Borisav Ratković u svojojstudiji „Oslobođenje Kosova i Metohije 1912. godine“.

Srbija i druge tri male države na Balkanu: Crna Gora, Grčka i Bugarske tako su pobedile osmanlijskog porobljivača. Posle zauzeća Kumanova, Bitolja, Soluna, Burgasa, Jedrena i drugih gradova, u Londonu je 30.maja 1913. godine potpisan mirovni ugovor. Tim ugovorom, na čije je potpisivanje Turska bila prinuđena,sprečen je prodor Austro-Ugarske prema Solunu. Pobedom saveznika omogućena je pojava albanske države.

Posle Kumanovske bitke Srbija je postala značajan faktor na Balkanskom poluostrvu. Ona se pokazala onakvomkakvom je Evropa vekovima nije mogla videti. Dugo su je pratile nesreće, ali i kada je nije bilo na evropskoj kartiSrbi su se borili protiv ugnjetača. Srbi su se oslobodili svojom snagom bez ičije pomoći. Divila im se cela Evropa,od Petrograda do Pariza, preko Beča i Berlina. Trijumfom moralne i vojničke snage i rodoljublja ostvarena jeideja nezavisnosti Balkana i načela: Balkan - balkanskim narodima.

Kraj

1912. prvi balkanski rat-feljton večernjih novosti

Documents