KRIVIČNE SANKCIJE

Krivične sankcije su zakonom predviđene represivne mere koje se s ciljem suzbijanja

kriminaliteta primenjuju prema učiniocu protivpravnog dela koje je u zakonu predvidjeno kao

krivično delo na osnovu odluke suda donete nakon sprovedenog krivičnog postupka.

Elementi (osnovna obeležja) krivičnih sankcija su:

1. cilj krivičnih sankcija je suzbijanje kriminaliteta

2. one su po svojoj prirodi represivne mere

3. primenjuju se prema učiniocu protivpravnog dela koje je u zakonu predviđeno kao

krivično delo

4. moraju biti predviđene zakonom

5. primenjuje ih , tj.izriče sud

6. izriču se u krivičnom postupku.

Represivnost kriv.sankcija se ogleda u tome sto one predstavljaju odredjeno zlo ili pretnju

zlom prema uciniocu kriv.dela. Krivicne sankcije teze prevenciji kroz represivnost.

VRSTE KRIVIČNIH SANKCIJA

Sistem krivičnih sankcija kod nas sadrži četiri vrste krivičnih sankcija, a to su:

1. kazne

2. mere upozorenja

3. mere bezbednosti

4. vaspitne mere

Opsta svrha propisavanja kriv.sankcija se ogleda da se putem generalne i specijalne prevencije

suzbiju dela kojima se povredjuju ili ugrozavaju vrednosti zasticene krivicnim zakonodavstvom.

Prve 3 propisuje KZ, a poslednju, vaspitne mere ZOMUKD.

Pored navedenih, KZ poznaje i neke mere koje imaju izvesne slicnosti sa kriv.sankcijama, ali

nisu obuhvacene sistemom kriv.sankcija. Npr.pravne posledice ne izrice sud u krivicnom

postupku, one nastupaju po sili zakona kod osude za odredjena kriv.dela ili odredjene kazne.

Postoji i mera oduzimanja imovinske koristi koja takodje nije krivicna sankcija, jer ona ne

predstavlja represivnju meru prema ucioniocu (jer on mora samo da vrati ono sto je pribavio

krivicnim delom).

KAZNA

Kazna je zakonom predviđena represivna mera koja se u cilju suzbijanja kriminaliteta

primenjuje prema učiniocu krivičnog dela na osnovu odluke suda nakon sprovedenog

krivičnog postupka.

Razlika kazne u odnosu na krivične sankcije je u tome što se za primenu kazne traži da je

učinjeno krivično delo.

Najvaznija razlika izmedju krivicnih sankcija i kazne je sto se za primenu kazne zahteva

pretpostavka daje ucinjeno krivicno delo. Član 2 KZ sadrži načelo krivice koje zahteva

postojanje krivice kao neophodan uslov za primenu kazne „nulla poena sine culpa“. Dakle,

da bi se primenila kazna mora postojati krivica. Kazna se bez krivice u savremenom pravu ne

može zamisliti jer označava negaciju krivičnog prava i krši njegova osnovna načela.

Opsta svrha primene kazne se ne ogleda u goloj represivnosti, odn.primene zla uciniocu

kriv.dela, vec ona sadrzi i odredjeni socijalno-eticki prekor koje drustvo upucuje uciniocu.

OPRAVDANJE I SVRHA KAZNE

U pogledu svrhe kažnjavanja formirane su 3 teorije: apsolutna, relativna i mešovita.

Apsolutna podrazumeva da je svrha kazne vraćanje zla za učinjeno zlo, tj.sama je sebi cilj.

Kazna je retribucija – odmazda za učinjeno krivično delo. Ova teorija zasnovana je na idejama

Kanta i Hegela.

Prema Kantu, smrtnu kaznu treba izvršiti i u odnosu na poslednjeg člana društva koji se nalazi u

zatvoru, po cenu nestajanja jednog društva.

Hegel se zalagao na kaznu kao „negaciju negacije prava“. Danas apsolutna teorija je deo

prošlosti.

Relativna teorija svrhu kazne vidi u suzbijanju vršenja krivičnih dela, odnosno kao prevenciiju

(Generalnu i specijalnu). Generalna deluje na potencijalne učinioce, a specijalna na učinioca koji

je već učinio krivično delo. Ova teorija je zastupljena kod nas.

Mešovita teorija smatra da je svrha i jedno i drugo, i prevencija i retribucija.

KZ za razliku od većine stranih krivičnih zakonika izrićito određuje svrhu kažnjavanja kao

specijalnu i generalnu prevenciju. U okviru te opšte svrhe, svrha kažnjavanja je:

1. sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne vrši krivična

dela

2. uticanje na druge da ne čine krivična dela

3. izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveze

poštovanja zakona (pozitivna generalna prevencija)

VRSTE KAZNI

Naš sistem kazni sadrži 4 kazne:

1. zatvor

2. novčana kazna

3. rad u javnom interesu

4. oduzimanje vozačke dozvole.

U glavne spadaju zatvor i rad u javnom interesu. Glavna je u svakom slučaju zatvor, dok se

novčana kazna, rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole mogu izreći i kao glavne i

kao sporedne.

Glavna kazna se izriče samostalno, s tim što se samo jedna kazna može izreći kao glavna.

KAZNA ZATVORA

Kazna lisenja slobode i pored svih nastojanja da se umesto nje uvedu alternativne kazne,

predstavlja najvazniju kaznu. Razlog za to je sto ona ima generalno preventivno dejstvo i sto

neke druge kriv.sankcije ne bi mogle postojati bez nje.

Kako je lična sloboda čoveka na visokom mestu na vrednosnoj skali, svim članovima

društva je priznato pravo na slobodu, tako je kazna zatvorom odnosno lišenjem slobode

najrigoroznija danas.

Naše krivično zakonodavstvo određuje opšti minimum i maksimum kazne zatvora.

Opšti minimun i opšti maksimum se ne primenjuju neposredno.

Naš zakonodavac je odredio da zatvor ne može biti kraći od 30 dana ni duži od 20 godina.

Međutim, izuzetak kod našeg KZ je to da se za najteža krivična dela ili najteže oblike krivičnih

dela propiše i kazna zatvora u trajanju od 30 do 40 godina. Ova kazna se može propisati samo uz

kaznu zatvora do 20 godina. Ona se ne može izreći licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela

nije navršilo 21 godinu života . Ova kazna je uvedena kao zamena za smrtnu kaznu zato se ne

može odmeravati i izricati kazna u rasponu između 20 i 30 godina. Ona se ne može odmeravati i

izricati u mesecima, već samo na pune godine.

USLOVNI OTPUST

Suština uslovnog otpusta je u tome da se deo kazne ne izvršava, tj.da do izvšenja preostalog

dela kazne dolazi samo izuzetno, tj.u slučaju opoziva uslovnog otpusta, a ako do njega ne

dodje kazna se gasi.

Za vreme uslovnog otpusta kazna postoji samo kao pravna mogućnost.

KZ reguliše institut uslovnog otpusta, tj.predviđa opšte uslove za uslovni otpust. Propisuje se

koji je deo kazne zatvora potrebno da je učinilac izdržao, kao i uslov da za vreme trajanja

uslovnog otpusta osuđeni ne izvrši novo krivično delo.

OsuĎeni koji je izdržao dve trećine kazne zatvora sud može otpustiti sa izdržavanja kazne

pod uslovom da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo.

Osim da je izdržao 2/3 izrečene kazne, potrebno je da se osudjeni u toku izdržavanja kazne

tako popravio da se sa osnovom može očekivati da će se na slobodi dobro vladati, a

naročito da do isteka vremena za koje je izrečena kazna neće vršiti krivična dela.

Uslovi otpuštanja (kumulativni):

1. da je izdržao najmanje 2/3 kazne

2. da se za vreme izdržavanja kazne tako popravio da se sa osnovom može očekivati da više

neće vršiti krivična dela.

Opozivanje uslovnog otpusta je takođe regulisano u KZ, tako što je predviđeno obavezno

opozivanje uslovnog otpusta ako osuđeni za vreme dok je na uslovnom otpustu učini krivično

delo za koje je izrečena kazna zatvora preko 6 meseci, i fakultativno, kada je izrečena kazna

zatvora do 1 godine (trenutno je 6 meseci, ali će se novim izmenama i dopunama vratiti na

godinu dana).

Mogućnost opoziva postoji i u slučaju kada osuđeni koji je na uslovnom otpustu ne ispuni neku

od obaveza koja mu je sud odredio.

O uslovnom otpustu , kao i njegovom opozivanju, odlučuje sud.

POJAM I SISTEMI NOVCANE KAZNE

Novcana kazna je jedna od najstarijih krivicnih sankcija, i jedna od najcesce primenjivanih. Ona

je postojala kao kompenzacija ostecenom ili njegovoj porodici u vidu odredjene novcane sume

kako bi se sprecila krvna osveta. Danas, ona se sastoji u placanju odredjenog novcanog iznosa u

korist drzave, a narocito je pogodna za laksa krivicna dela, ali se moze primenjivati i na podrucju

tzv.srednjeg kriminaliteta.

Pored starog sistema koji podrazumeva propisivanje novcane kazne u odredjenom iznosu,

pojavio se i sistem koji se naziva sistem dani novcane kazne ili sistem dnevnih globa.

Ono sto je kljucno u tom sistemu i sto predstavlja njegovu osnovnu prednost jeste to da se

vrednost jednog dana utvrdjuje iskljucivo prema imovinskom stanju ucinioca cime se u znatnoj

vecoj meri nego kod sistema fiksnih iznosa postize to da novcana kazna jednako pogadja

siromasne I bogate ucinioce krivicnih dela.

Do vrednosti jednog dana se dolazi tako sto se utvrde mesecni ili godisnji prihodi ucinioca, zatim

se od toga oduzmu redovni troskovi koje ima, tj.utvrdjuje se u stvari koliko moze da ustedi, pa se

ta usteda deli sa brojem dana u mesecu, odnosno godini

NOVCANA KAZNA U NASEM KRIVICNOM PRAVU

KZ predvidja oba sistema novcane kazne tako sto novi sistem, koji naziva novcanom kaznom u

dnevnim iznosima postavlja kao primaran, a stari sistem (novcana kazna u odredjenom iznosu)

postavlja kao supsidijeran.

Novcana kazna u dnevnim iznosima- Odmerava se tako sto se prvo utvrdjuje broj dnevnih

iznosa, a zatim visina jednog dnevnog iznosa. Broj dnevnih iznosa za ucinjeno krivicno delo

odmerava se na isti nacin kao I kada bi se odmeravala kazna zatvora u danima, s tim sto taj broj

ne moze biti manji od 10, niti veci od 360 dnevnih iznosa (dana). Visina dnevnog iznosa se

izracunava i utvrdjuje tako sto se od prihoda ucinioca krivicnog dela u prethodnoj godini oduzmu

nuzni rashodi koje je imao, pa se ta razlika podeli sa brojem dana u godini. Vrednost jednog

dnevnog iznosa ne moze biti manja od 500 dinara, niti veca od 50 000 dinara. Do iznosa

odmerene novcane kazne dolazi se jednostavnim mnozenjem broja dnevnih iznosa (dana) sa

vrednoscu jednog dnevnog iznosa.

Novcana kazna u odredjenom iznosu- Propisan je opsti minimum i maksimum novcane kazne.

Opsti minimum iznosi 10 000 dinara, a opsti maksimum million dinara, s tim sto je propisan

znatno visi opsti maksimum kod krivicnih dela izvrsenih iz koristoljublja.

KZ regulise pitanja izvrsenja novcane kazne i odnose se na oba sistema. U pogledu roka

placanja novcane kazne propisano je da se on odredjuje u presudi i da ne moze biti kraci od 15

dana ni duzi od 3 meseca, a da sud u opravdanim slucajevima moze dozvoliti da osudjeni isplati

novcanu kaznu i u otplatama, a rok otplate ne sme biti duzi od 1god.

Ako osudjeni ne plati novcanu kaznu u odredjenom roku, dolazi do njenog pretvaranja u zatvor.

Radi se o tzv.supletornom zatvoru, za koji ne vazi vecina odredaba o kazni zatvora. Supletorni

zatvor moze trajati najduze 6 meseci, a ako je izrecena novcana kazna u iznosu vecem od 700

000 dinara, on ne moze biti duzi od jedne godine. Umesto supletornim zatvorom, neplacena

novcana kazna se moze zameniti kaznom rada u javnom interesu. U tom slucaju, za svakih

zapocetih 1 000 dinara novcane kazne odredjuje se 8 casova rada u javnom interesu.

U slucaju da osudjeni isplati deo novcane kazne, ostatak se srazmerno pretvara u zatvor.

U slucaju da osudjeni isplati ostatak nocane kazne, izvrsenje supletornog zatvora ce se

obustaviti.

Izricito je propisano da se posle smrti osudjenog novcana kazna nece izvrsiti.

RAD U JAVNOM INTERESU

- Pozitivne strane: osudjeno lice ne gubi svoje drustvene kontakte, moze nastaviti

obavljanje svoje profesije, znatno su manji troskovi njenog izvrsenja, gradjani sa kojima je

osudjeni u kontaktu mogu imati na njega pozitivan uticaj

- Negativne strane: nedostatak pogodnih humanitarnih i volonterskih organizacija,

nedostatak onih koji bi nadgledali izvrsenje ove sankcije, osudjeni dolaze u neposredan

kontakt sa licima koja su vrlo ranjiva (bolesna, stara lica)…

Kazna rada u javnom interesu se moze izreci za krivicna dela za koja je propisan zatvor do 3

godine ili novcana kazna. KZ postavlja 3 uslova:

rad u javnom interesu mora biti rad koji je koristan za drustvo,

kojim se ne vredja ljudsko dostojanstvo i

koji se ne vrsi u cilju sticanja dobiti

KZ propisuje minimum i maksimum ove kazne. Rad u javnom interesu ne moze biti kraci od 60

casova, niti duzi od 360 casova. Vremenski period u kome ce se obaviti odmereni broj sati rada u

javnom interesu jeste od jednog do 6 meseci i traje 60 casova u toku jednog meseca. Prilikom

izricanja ove kazne sud imajuci u vidu svrhu kaznjavanja, uzima u obzir vrstu ucinjenog

krivicnog dela, licnost ucinioca, kao i njegovu spremnost da obavlja rad u javnom

interesu,odn.pristanak ucinioca.

U slucaju da osudjeni na kaznu rada u javnom interesu ne obavi casove rada koji su mu

odredjeni, dolazi do zamene kaznom zatvora tako sto ce se za svakih zapocetih 8 casova rada u

javnom interesu odrediti jedan dan zatvora.

Rad u javnom interesu, osim sto je predvidjen kao glavna kazna, predstavlja i jednu vaznu

mogucnost zamene neplacene novcane kazne.

ODUZIMANJE VOZACKE DOZVOLE

KZ je uveo novu kaznu oduzimanja vozacke dozvole kome se pogadja vazno dobro ucinioca

krivicnog dela, a to je sloboda kretanja. Ta sloboda se se samo delimicno ogranicava jer lice

kome je izrecena ova kazna moze koristiti druge vrste prevoza, odnosno njegovim vozilom moze

upravljati neko drugo lice. Ova kazna ima generalno preventivne ciljeve i retributivni karakter.

Uslov za izricanje oduzimanja vozacke dozvole jeste da je u vezi sa izvrsenjem ili pripremanjem

krivicnog dela koje je osnov za izricanje ove kazne korisceno motorno vozilo. Potrebno je da je

ucinilac koristio motorno vozilo za pripremanje ili izvrsenje krivicnog dela.

Kazna oduzimanja vozacke dozvole moze biti izrecena kao glavna kazna, a moze biti i sporedna

kazna uz kaznu zatvora ili novcanu kaznu. Kao glavna kazna se moze izreci samo za krivicna

dela za koja je propisana kazna zatvora do dve godine ili novcana kazna.

Kazna oduzimanja vozacke dozvole moze trajati od jedne do tri godine racunajuci od dana

pravoznazne presude.

Ova kazna se moze izreci i licu koje nema polozen vozacki ispit. Takvo lice moze koristiti

motorno vozilo za pripremanje ili izvrsenje krivicnog dela, a u tom slucaju mu se zabranjuje

izdavanje vozacke dozvole ako polozi vozacki ispit.

Ako osudjeni na kaznu oduzimanja vozacke dozvole upravlja motornim vozilom za vreme dok

ona traje, sud ce kaznu oduzimanja vozacke dozvole zameniti kaznom zatvora, tako sto ce za

jednu godinu oduzimanja dozvole odrediti jedan mesec zatvora.

POJAM I VRSTE ODMERAVANJA KAZNE

Odmeravanje kazne moze biti zakonsko i sudsko, s tim sto samo sudsko predstavlja odmeravanje

kazne u pravom smislu reci.

Individualizacija kazne se moze shvatiti u sirem i u uzem smislu. U sirem smislu predstavlja

ukupan proces koji se odvija pocev od izbora kazne pa do njenog izricanja, sto znaci da ona

obuhvata i odmeravanje kazne. U uzem smislu, individualizacija je jedan od principa na osnovu

kojeg se vrsi odmeravanje kazne, a koji pre svega podrazumeva upoznavanje licnosti ucinioca.

Odmeravanje kazne moze biti u okviru kazne propisane za odredjeno krivicno delo, zatim

odmeravanje blaze od propisane kazne (ublazavanje kazne) i odmeravanje teze od propisane

kazne (poostravanje kazne). U oblast odmeravanja kazne spade i oslobodjenje od kazne, a

posebni nacini odmeravanja kazne postoje u slucaju odmeravanja kazne za krivicna dela ucinjena

u sticaju i odmeravanja kazne osudjenom licu.

Osnovni kriterijumi za redovno odmeravanje kazne su:

Propisana kazna- Prilikom odmeravanja kazne sud mora voditi racuna o propisanoj

kazni za ucinjeno krivicno delo. Kod kazne zatvora, ukoliko nema propisan posebni

minimum ili posebni maksimum, propisivace se u rasponu opsteg minimuma I

maksimuma (kod nekih kriv.dela moze se desiti da ima propisan posebni minimum, a

nema propisanog posebnog maksimuma, I tada ce se koristiti opsti maksimum, I

obrnuto). Kod novcane kazne, KZ vrsi propisivanje u okviru kaznenih raspona kojisu

propisani odredbama opsteg dela o novcanoj kazni.

Svrha kaznjavanja- Prilikom odmeravanja kazne sud mora voditi racuna o tome da

je u konkretnom slucaju potrebno postici svrhu kaznjavanja.

Olaksavajuce i otezavajuce okolnosti- Sluze tome da se u okviru propisane kazne, a

vodeci racuna o svrsi kazne, dodje do tacno odredjene kazne, tj.te okolnosti predstavljaju

neposredan osnov za odmeravanje kazn

UBLAZAVANJE KAZNE

Institut ublazavanja kazne, odnosno nacin odmeravanja kazne omogucava sudu da pod

odredjenim uslovima moze izreci kaznu koja je blaza od propisane za krivicno delo za koje se

odmerava kazna.

Postoje dve vrste ublazavanja kazne: zakonsko i sudsko. U prvom slucaju sud je vise vezan

zakonom, dok u drugom slucaju ublazavanje kazne u mnogo vecoj meri zavisi od procene suda.

Zakonski osnovi za ublazavanje kazne propisani su kako u opstem delu, tako i u posebnom delu

kod odredjenih krivicnih dela. U opstem delu propisano je vise osnova za ublazavanje kazne i svi

su fakultativnog karaktera. To su:

Prekoracenje granica nuzne odbrane

Prekoracenje granica krajnje nuzde

Izazivanje opasnosti iz nehata kod krajnje nuzde

Kompulzivna sila i pretnja

Bitno smanjena uracunljivost

Otklonjiva pravna zabluda

Pokusaj

Pomaganje

Odsustvo licnog svojstva kod podstrekaca ili pomagaca

Za sudsko ublazavanje kazne potrebna su dva uslova:

Da postoje dve ili vise narocito olaksavajuce okolnosti

Da sud oceni da se i sa ublazenom kaznom u konkretnom slucaju moze postici svrha

kaznjavanja

Prema ZID KZ propisani su I slucajevi kod kojih nije moguce izvrsiti ublazavanje kazne (npr.ne

moze se ublaziti kazna uciniocu koji je vec ranije osudjivan za isto kriv.delo).

OSLOBODJENJE OD KAZNE

Oslobodjenje od kazne podrazumeva da ucinilac krivicnog dela ne mora uvek da bude i

kaznjen bilo iz odredjenih kriminalno-politickih razloga, bilo zato sto su ciljevi kazne i

inace vec postignuti.

Sud moze ucinioca oslovoditi od kazne samo u onim slucajevima koji su izricito predvidjeni u

krivicnom zakonu i svi su oni fakultativni osnovi za oslobodjenje od kazne:

1. prekoracenje granice nuzne odbrane usled jake razdrazenosti ili prepasti izazvane

napadom

2. prekoracenje krajnje nuzde ucinjeno pod osobito olaksavajucim okolnostima

3. nepodoban pokusaj

4. dobrovoljni odustanak

5. dobrovoljno sprecavanje izvrsenja krivicnog dela.

Oslobadjanjem od kazne se ne dira u postojanje krivicnog dela. Krivicno delo sa svim svojim

elementima postoji. To je bitna razlika u odnosu na situaciju gde ne moze doci do kaznjavanja

jer postoji neki od osnova za iskljucenje krivicnog dela (protivpravnost, krivica). To znaci, da se

oslovadja od kazne onaj ucinilac krivicnog dela koji se u nacelu moze kazniti.

U slucaju oslobodjenja od kazne, donosi se oslobadjajuca presuda kojom se ucinilac proglasava

odgovornim za ucinjeno krivicno delo, ali se oslobadja od kazne. Kazna se upisuje u kaznenu

evidenciju, a brise iz nje nastupanjem zakonske rehabilitacije ako osudjeni u roku od jedne

godine od dana pravosnaznosti sudske odluke ne ucini novo krivicno delo.

Sud moze osloboditi od kazne ucinioca krivicnog dela ucinjenog iz nehata, onda kad posledice

dela tako tesko pogadjaju ucinioca da izricanje kazne u takvom slucaju ocigledno ne bi

odgovaralo svrsi kaznjavanja.

Za primenu ovog osnova, pored toga da je krivicno delo iz nehata, treba da budu ostvarena jos 2

uslova:

1. Da posledice dela tesko pogadjaju ucinioca

2. Da zbog toga izricanje kazne ne bi odgovaralo svrsi kaznjavanja.

Kao osnove za osobadjanje od kazne, KZ predvidja i:

Poravnanje ucinioca i ostecenog-Ukoliko ucinilac ispuni sve obaveze iz sporazuma koji

je postigao sa ostecenim, moze se osloboditi od kazne. Ovaj osnov za oslobadjanje od kazne

moze se primeniti samo kod KD kod kojih je propisana kazna do 3 god. Ili novcana kazna

Stvarno kajanje- Zahteva ispunjenje sledecih uslova:

1. Da ucinilac otkloni posledice dela ili nadoknadi stetu prouzrokovanu krivicnim delom

2. Da to ucini pre nego sto je saznao da je otkriven

3. Da se radi o krivicnom delu za koje je propisana kazna zatvora do 5 godina

POVRAT

Povrat predstavlja fakultativnu otezavajucu okolnost. Postoji onda kada ucinilac koji je

ranije osudjivan ponovo ucini krivicno delo. Rec je o vec osudjivanom licu koje posle osude

ponovo ucini krivicno delo.

Za razliku od realnog sticaja gde se takodje radi o tome da je jedno lice ucinilo 2 ili vise KD (ali

mu se za njih istovremeno sudi), kod povrata se radi o tome da vec osudjivano lice ponovo cini

krivicno delo, kod koga primena sankcije ne deluje preventivno i on ponovo vrsi krivicno delo.

Za postojanje povrata, ne postavljaju se nikakvi uslovi osim da je ucinilac najmanje jedanput

ranije osudjivan.

Predstavlja otezavajucu okolnost- uzima se u obzir sledece :da li je delo iste vrste kao i ranije

ucinjeno, da li su ucinjena iz istih pobuda, okolnosti pod kojima su dela ucinjena i koliko je

vremena proteklo od ranije osude.

KZ danas ne poznaje povrat kao osnov za poostravanje kazne (ranije postojalo poostravanje

kazne za visestruki povrat).

ODMERAVANJE KAZNE ZA KRIVICNO DELO STICAJA

Postoje dva resenja za odmeravanje kazne za krivicna dela u sticaju.

1) Do jedinstvene kazne se dolazi tako sto se predhodno utvrdi posbna kazna za

svako pojedino delo u sticaju, pa se onda na osnovu tih pojedinacnih kazni dolazi do

jedinstvene kazne. To podrazumeva primenu sledecih principa:

o Apsorpcija – najteza kazna apsorbuje ostale kazne.

o Asperacija – najteza pojedinacna kazna povisava se ali tako da ne

dostigne zbir svih pojedinacnih kazni

o Kumulacija – jednostavno sabiranje svih pojedinacnih kazni

2) Jedinstvena kazna se odmerava bez predhodnog utvrdjivanja posebnih kazni za

pojedina krivicna dela.

Kod nas, KZ prihvata prvo resenje kada se radi o punoletnim uciniocima, i to:

Princip apsorpcije primenjuje se onda kada je za jedno delo u sticaju utvrdjena

kazna zatvora od 30-40 godina, u kom slucaju ona apsorbuje druge kazne, kao i kod

krivicnih dela u sticaju za koje je predvidjena kazna zatvora od 20god.

Nuzna apsorpcija – u slucaju da je za jedno krivicno delo utvrdjena kazna zatvora u

trajanju od 30 dana, a za drugo u trajanju od 6 meseci, jer se kazna zatvora od 6 meseci

ne moze izricati na dane.

Princip asperacije primenjuje se onda kada su za pojedina dela u sticaju utvrdjene

kazne zatvora. Ako je za vise dela izreceno vise kazni zatvora, sud ce izreci jedinstvenu

kaznu koja mora biti veca od svake pojedino utvrdjene kazne, ali ne sme dostignuti zbir

utvrdjenih kazni.

Opsti max je 20 godina, i ne moze se preci asperacijom. Ali ipak postoji jedno

ogranicenje koje se sastoji u tome ako su za sva krivicna dela u sticaju propisane kazne

do 3 god zatvora, jedinstvena kazna ne moze preci 10 godina zatvora.

Princip kumulacije primenjuje se onda kada je sud za krivicna dela u sticaju

utvrdio samo novcane kazne. Tada se izrice jedinstvena kazna koja odgovara zbiru

pojedinacnih novcanih kazni, s tim da ne sme preci opsti max novcane kazne.

Ako je sud za neka krivicna dela u sticaju utvrdio kazne zatvora a za druga novcane kazne,

izrecice se jedna kazna zatvora i jedna novcana kazna, primenjujuci princip asperacije u pogledu

zatvora a princip kumulacije u pogledu novcanih kazne.

Ako je sud za neka krivicna dela izrekao kazne rada u javnom interesu, izrecice jedinstvenu

kaznu rada u javnom interesu u visini zbira utvrdjenih casova rada ali do 360 casova i do 6

meseci rada.

POJAM I SVRHA MERA UPOZORENJE

Uslovna osuda I sudska opomena su posebna vrsta krivicnih sankcija koje spadaju u mere

upozorenja. Svrha im je da je kazna, odnosno lisenje slobode krajnje sredstvo, da ne treba

primenjivati stoze sankcije sve dok se opsta svrha kriv.sankcija moze postici blazom vrstom

sankcije. Ovo se narocito odnosi na laksa krivicna dela.

Uslovna osuda je realna pretnja konkretno utvrdjenom kaznom dok se sudska opomena svodi na

golu opomenu koja ostaje samo opomena, a u slucaju izvrsenja novog krivicnog dela ona se

uzima u obzir kao ranija osudjivanost sto moze predstavljati otezavajucu okolnost prilikom

odmeravanja kazne za to novo krivicno delo.

Zajednicka svrha uslovne osude I sudske opomene prema KZ je da se prema uciniocu lakseg

krivicnog dela ne primeni kazna kad se moze ocekivati da ce upozorenje uz pretnju kazne

(uslovna osuda) ili samo upozorenje (sudska opomena) dovoljno uticati na ucinioca.

Elementi svrhe I sustine u uzem smislu:

A. Izbegavanje primene kazne - da se njihovom primenom izbegnu negativne

posledice kazne lisenja slobode cime se I stede I materijalna sredstva drustva.

B. Uticaj na ucinioca da vise ne vrsi krivicna dela - uslovna osuda I sudska

opomena deluju skoro iskljucivo na planu specijalne prevencije, treba da ostvare

pozitivan uticaj na ucinioca u smislu buduceg uzdrzavanja od vrsenja novih krivicnih

dela.

C. Uslovna osuda je upozorenje uz pretnju kazne - pretnja kaznom obezbedjuje

efikasnost I funkcionisanje uslovne osude.

Elementi I svrha prema KZ, kao I uslovi za njihovu primenu su:

1. Uslovna osuda I sudska opomena se mogu izreci samo za lakse krivicno delo sto

je predvidjeno krivicnim zakonom, a uslovna osuda cak I za neka kriv.dela koja,

s’obzirom na njihovu tezinu, ne spadaju u laksa kriv.dela

2. Cilj uslovne osude je da se izbegne primena kazne sto znaci da uslovna osuda

predstavlja alternativu kazni gde se svrha krivicnih sankcija moze ostvariti samo

pretnjom kaznom tj uslovnom osudom.

3. Da se radi o uciniocu kod koga se moze ocekivati da ce uslovna osuda odnosno

sudska opomena dovoljno uticati da ubuduce ne vrsi krivicna dela.

USLOVNA OSUDA

Osnovna karakteristika uslovne osude je teznja za suzbijanje odredjene vrste kriminaliteta uz

minimalno angazovanje drzave kao I humanizacija sistema krivicnih sankcija.

Bitni elementi uslovne osude kao samostalne krivicne sankcije u KZ su utvrdjena kazna I vreme

proveravanja.

Uslovi za izricanje uslovne osude su objektivni (odnosi se na krivicna dela) I subjektivni (vezano

za ucinioca). Osnovni objektivni uslov je onaj koji odredjuje da se uslovna osuda moze izreci

onda kada je u konkretnom slucaju uciniocu utvrdjena kazna zatvora u trajanju manjem od dve

godine.

Medjutim za krivicna dela za koja se moze izreci kazna zatvora u trajanju od deset godina ili teza

kazna uslovna osuda se ne moze izreci.

Uslovnom osudom moze biti utvrdjena samo kazna zatvora.

Sud posebno uzima u obzir licnost ucinioca, njegov raniji zivot,njegovo ponasanje posle

izvrsenog krivicnog dela I druge okolnosti gde ce upozorenje uz pretnju kazne dovoljno uticati

na njega da vise ne vrsi krivicna dela pa zbog toga nije nuzno primeniti kaznu.

OPOZIVANJE USLOVNE OSUDE

U slucaju opozivanja uslovne osude pretnja kaznom se pretvara u kaznu I utvrdjena kazna se

izrice I izvrsava. Do opozivanja uslovne osude moze doci u tri slucaja:

1. Zbog novog ucinjenog krivicnog dela – u tom slucaju sud ce opozvati uslovnu

osudu I izreci jedinstvenu kaznu za krivicna dela u sticaju.

Ako sud ne opozove uslovnu osudu moguce su dve situacije. U prvoj kada sud smatra da I

za novo krivicno delo treba izreci uslovnu osudu bice izrecena jedna nova uslovna osuda ali

ukoliko osudjeni u toku novog vremena proveravanja ponovo ucini krivicno delo mora doci

do opoziva uslovne osude. U drugoj, kada sud odluci da za novo krivicno delo izrekne zatvor

postojace paralelno I zatvor I uslovna osuda.

2. Zbog ranije ucinjenog krivicnog dela – dolazi kada sud posle njenog izrica.nja

utvrdi da je osudjeni izvrsio krivicno delo pre nego sto je uslovno osudjen a u pitanju je

takvo delo da ne bi bilo osnova za izricanje uslovne osude da se za njega znalo.

3. Zbog ne ispunjenja odredjenih obaveza – ako je uslovnom osudom odredjeno

da osudjeni naknadi stetu koju je prouzrokovao ili vrati imovinsku korist pribavljenu

izvrsenjem krivicnog dela ili drugu obavezu a on ne ispuni tu obavezu u predvidjenom

roku.

U slucaju ne ispunjavnja neke obaveze sudu stoje na raspolaganju cetiri mogucnosti:

da produzi rok za ispunjenje obaveza

da tu obavezu zameni nekom drugom

da osudjenog koji iz opravdanih razloga ne moze da ispuni postavljenu obavezu

oslobodi od iste da moze opozvati uslovnu osudu I izreci kaznu utvrdjenu u uslovnoj

osudi.

U pogledu rokova za opozivanje uslovne osude pravilo je da se ona moze opozvati samo u toku

vremena proveravanja osim ako nije izvrseno novo krivicno delo. I u slucaju ne ispunjenja neke

6od obaveza uslovna osuda se moze opozvati u roku od jedne godine od isteka vremena

proveravanja I odrediti da se utvrdjena kazna izvrsi.

SUDSKA OPOMENA

Sudska opomena je samostalan tip sankcije koja se uobicajeno naziva merom upozorenja. Bitna

razlika u odnosu na kaznu jeste sto je ona zamena za kaznu I sto se njen vaspitni ucinak

priblizava vaspitnim merama.

Sudska opomena je najblaza sankcija za punoletne ucinioce I ne dovodi do ogranicavanja prava I

sloboda pocinioca. Ona znaci socijalno eticki prekor za ucinjeno krivicno delo I istovremeno

upozorenje uciniocu da ako ponovo izvrsi krivicno delo dolazi do stroze primene krivicne

sankcije.

Za izricanje sudske opomene potrebno je da kumulativno budu ispunjena dva uslova:

1. da se radi o krivicnom delu za koje je propisan zatvor do jedne godine ili novcana

kazna

2. da je krivicno delo ucinjeno pod takvim olaksavajucim okolnostima koje ga u

konkretnom slucaju cine narocito laksim.

Pri odlucivanju da li ce izreci sudsku opomenu sud ce, vodeci racuna o njenog svrsi, posebno

uzeti u obzir licnost ucinioca, njegov raniji zivot, njegovo ponasanje posle izvrsenog dela, odnos

prema zrtvi, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo ucinjeno (olaksavajuce ili

otezavajuce).

Sudska opomena ne moze se izreci maloletnom licu (sudski ukor istovetan kao i sudska

opomena) kao ni vojnim licima za kriv.dela protiv Vojske RS (disciplinske kazne).

Sudska opomena kao najblaza sankcija izrice se resenjem.

U sudsku opomenu moze se izreci vecina mera bezbednosti a to su : obavezno lecenje

narkomana, obavezno lecenje alkoholicara,zabrana vrsenja poziva, delatnosti I duznosti,zabrana

upravljanja motornim vozilom,oduzimanje predmeta I javno objavljivanje presude.

Sudska opomena brise se iz kaznene evidencije ako osudjeni u roku od jedne godine ne izvrsi

novo krivicno delo.

POJAM I SVRHA MERA BEZBEDNOSTI

Razlika izmedju kazne I mera bezbednosti se ogleda u: opsta svrha kazne je da ima generalno

preventivno dejstvo, a mere bezbednosti specijalno preventivno, kazna je socijalno-eticki prekor

odgovornom uciniocu, a mere bezbednosti vrednosno neutralna sankcija zasnovana na opsasnosti

ucinioca u smislu ponovnog vrsenja kriv.dela, kazna se nikada ne sme izreci samo zbog

specijalne prevencije, dok je kod mera bezbednosti to pravilo.

Kad su u pitanju ucinioci kriv.dela, kazna pre svega postoji da bi se uticalo na potencijalne

ucinioce, dok mere bezbednosti su predvidjene da budu reakcija na individualnu drustvenu

opasnost odredjenog ucinioca, odnosno opasnost za okolinu ili opasnost da se vrse nova

kriv.dela.

Prema KZ, svrha mera bezbednosti se sastoji u otklanjanju stanja ili uslova koji mogu biti od

uticaja da ucinilac ubuduce vrsi kriv.dela:

stanja – psihicka stanja ucinioca, odnosno utvrdjivanje postojanja uzrocne veze

izmedju psihickog stanja ucinioca I ucinjenog dela, kao I da takva stanja mogu voditi

ponovnom vrsenju kriv.dela

uslova – povezanost licnosti ucinioca I njegove sredine I prilika

Za primenu mera bezbednosti se trazi postojanje stanja ili uslova na osnovu kojih se moze

zakljuciti da ce ucinilac ponovo vrstiti krivicna dela, kao I da se merom bezbednosti mogu

otkloniti ta stanja ili uslovi.

VRSTE I SISTEM MERA BEZBEDNOSTI U NASEM KRIV.ZAKONODAVSTU

Nase kriv.zakonodavstvo predvidja mera bezbednosti:

1) obavezno psihijatrijsko lecenje I cuvanje u zdravstvenoj ustanovi

2) obavezno psihijatrijsko lecenje na slobodi

3) obavezno lecenje narkomana

4) obavezno lecenje alkoholicara

5) zabrana vrsenja poziva, delatnosti ili duznosti

6) zabrana upravljanja motornim vozilom

7) oduzimanje predmeta

8) proterivanje stranaca iz zemlje

9) javno objavljivanje presude

10) zabrana priblizavanja I komunikacije sa ostecenim

11) zabrana pristustvovanja odredjenim sportskim priredbama

Vreme trajanja ovih mera bezbednosti je utvrdjeno zakonom, osim lecenja u zdravstvenoj

ustanovi koji se moze biti neograniceno.