N A D E Ž D A P E T R O V I Ć

(-)

pet vremensko-prostornih stvaralačkih perioda Nadežde Petrović

1905. godine = Prva jugoslovenska umetnička kolonija, na kojoj učestvuje i Nadežda Petrović

školovanje ranih srpskih modernih slikara?

u tom periodu, srpski umetnici se najčešće školuju kod Kirila Kulljika u Beogradu i, nakon njegove smrti, kod Vukanovića u Umetničkoj školi

pored toga, školuju se i kod Ažbea u Minhenu i, kasnije, na Akademiji u Minhenu (izuzev devojaka)

slikari tog perioda se usavršavaju u Parizu ili u Italiji

pre 1914. godine, čak i pre 1910. godine, nastale su slike koje konstituišu identitet rane srpske moderne umetnosti

šta radi Nadežda Petrović oko 1905. godine?

Nadežda stvara pejzaže i narodne portrete

ovi portreti su zanimljivi zato što predstavljaju desakralizaciju žanra portreta; Nadežda predstavlja ljude iz regija koje obilazi sa slikarskom kolonijom (Sićevo je prva lokacija koju su posetili) i iz oblasti koje je posetila sama u južnoj Srbiji (na primer, Prizren), koje prvi put otkriva

tada nastaju čitavi ciklusi portreta

primetan je osobit slikarski manir koji nije u potpunosti definisan ni kao impresionizam, ni kao ekspresionizam, ali, u svakom slučaju, postoji jasna karakterologija i tipologija

ESTETIKA NELEPOG?

estetika nelepog se pojavila u Nadeždinom slikarstvu i predstavlja veliku retkost u tom trenutku

estetika običnog, svakodnevnog, neulepšanog svetač protagonisti dela su obični ljudi, seljaci, zemljoradnicič ljudi predstavljeni kakvi jesu, bez ulepšavanja

Nadežda Petrović, Pogreb u Sićevu (1905)

jedna od najpoznatijih slika iz ovog perioda

Nadežda Petrović, Autoportret (1907)

ovaj autoportret nije izlagan za života same umetnice, nije bio poznat, niti za nju značajan

ovo delo nastalo je kao slikarski eksperiment i slikarska igra sa Grohom (boravio je kod Nadežde u gostima 1907. godine)

rađena je na kartonu, na poleđini jedne druge slike, i pronađena je u zaovstavštini Nadežde kao slika na koju niko nije obraćao pažnju

kasnije ova slika dobija na značaju i dobija novi život

pored ovog autoportreta, postoji samo još jedan skicozni crtež i niz fotografija; upravo zato što ne postoji nijedan drugi autoportret (niti je Nadeždu ta tema interesovala kasnije), ovo je RARITETAN AUTOPORTRET, jedini u korpusu

u značenjskom smislu, izuzetno je napunjen slojevima samoidentifikacije i samopoimanja, pruža nam mogućnost da prodremo do Nadeždine ličnosti i do toga kako ona poima sebe u periodu 1907. godine kada se nalazi na vrhuncu životne snage, političke, patriotske i umetničke aktivnosti (ne možemo reći da je na vrhuncu moći i slave zato što likovna kritika ne piše o Nadeždi Petrović i nema razumevanja za ovakve njene slike)

interesantno je sa kojom jednostavnošću i unutrašnjom skromnošću posmatra sebe

postoji više vrsta portreta = reprezentativni ili statusni, samoistraživački ili introvertni (portreti okrenuti sebi) i drugi niz podtipova portreta

ovo definitivno nije reprezentativni portret i predstavlja suštu suprotnost u odnosu na, na primer, portret umetnice Barili

jedna od poznatih fotografija

Nadežda Petrović, Anđa

zanimljivo je baviti se i time kako Nadežda vidi druge osobe

ovde vidimo prikaz Anđe, njene najmlađe sestre, sestre ljubimice, kao što je sama govorila

vidimo ogromnu razliku u reprezentovanju Anđe i sebe; drastična razlika u postavci, izgledu, kostimu, dekorumu..

ovo je jedan romantični, ženstven, pomodni i reprezentativni portret

Nadežda Petrović, Dereglije na Savi, Narodni muzej (1907)

Lazar Trifunović navodi ovo Nadeždino delo i još dva dela (Glišićev Tašmajdan i Most cara Dušana na Vardaru Milana Milovanovića) kao argument za tezu da je, u ovom ranom periodu srpske moderne, osnovni element konstituisanja slike svetlost = unošenje bele, razbeljivanje palete, izbacivanje mrkih tonova, potpuno izbacivanje crne..

Milan Milovanović, Most cara Dušana na Vardaru Mališa Glišić, Tašmajdan

u ovom njenom delu, a i kasnije, karakteristična je PASTUOZNOST = gusti, reljefni slojevi boje nanošeni širokim kistom ili malim slikarskim nožićem; široki, reljefni gestovi koji se slažu na platnu ili lesonitu

dosta slika u ovom periodu su malog formata ili srednje malog formata; najmanje ima velikih

pored toga, pomenuta pastuoznost je značajna odlika, kao i vrsta podloge = karton ili daska su najčešće podloge, a platno je najređe

Nadežda Petrović, Koloseum (1907)

kvalitet svetla se u potpunosti razlikuje u ovakvom delu

kvalitet prirodnog svetla podstiče umetnika da prati atmosferu koju mu to svetlo nameće

ovde je primetna radijalna svetlost koja se rasipa

Nadežda Petrović, Žena sa suncobranom (1907) Mone, Žena sa suncobranom (1875)

ovde je predstavljena Nadeždina druga sestra Ljubica

kao i kod Anđe i krina, i ovde se vidi koliko Nadežda nije idealni kolorista i ne leži joj taj nežni, pastelni kolorit, niti te nežne teme; Nadežda konsipira sliku po žustrini

upravo zbog toga stalno treba imati na umu da se ni Nadežda, ni drugi umetnici ovog perioda, ne mogu tako lako klasifikovati kao impresionisti; iako se oni tako određuju, to treba uzeti sa rezervom i znati gde su odstupali od tog stereotipnog modela francuskih impresionista

Nadežda Petrović je po svom opusu najmanje tipični impresionista

velika je šansa da je Nadežda videla nešsto od Moneovih slika prilikom svojih putovanja i da ova sličnost nije slučajna

Nadežda Petrović, Akt (1901)

više školski rad

o muškom aktu nema ni govora u slikarstvu rane moderne

akt kao tema dosta je neprihvaćen i dosta odsutaan u slikarstvu rane moderne, svakako do 1918. godine i do Bijelića i Šumanovića

ova tema nije popularna, a, čak, nije ni podobna, posebno iz patrijarhalnih skrupula i posebno kad bi se aktom bavila devojka slikarka

Nadežda Petrović, Dama sa crnim šeširom (1909)

nakon portreta žena iz naroda iz 1905. godine, vidimo da se Nadežda isprobava u različitim vidovima portreta; postoji drastična razlika između Anđe i Žene sa crnim šeširom

predstavljena žena je Petrovićeva porodična prijateljica

impresionistički reprezentativni portret

Nadežda je ovde koristila sve načine da dođe do kontrasta boje kroz dominaciju ove mrlje i, u ovom portretu, daleko je sugestivnija i uspešnija

idealizacija Nadežde Petrović?

Nadežda nije dete sa sela; ona je građansko dete, srednje klase (državnih službenika,, pravnika, profesora) i njoj je putovanje po Srbiji podjednako egzotično kao što bi bilo i neko putovanje van Srbije

toliko je fascinirana onim što upoznaje, da idealizuje; nije u pitanju slikarska idealizacija, već idejna

Nadežda idealizuje dela svoje zemlje i krajeve ka Kosovu i Makedoniji; Nadežda idealizuje samu sebe idejom da je ona iz naroda (Dobar dan, gospodine Kurbe i samoreprezentacija Gistava Kurbea)

ulepšavanje Đorđa Krstića i neulepšavanje Nadežde Petrović?

ljudi u narodnim nošnjama prikazani 80ih godina u radovima Đorđa Krstića za album kraljice Natalije su potpuno drukčiji od Nadeždinih slika = munciozni, ulepšani, predstavljaju idealnu sliku Srbije; prikazano je ono što Nadežda Petrović vidi daleko pribranijim i stvarnijim očima

ipak, Nadežda nema obavezu da razmišlja o tome kako će biti predstavljeno nešto, a Krstić je verovatno bio opterećen idejom da je ovo za kralja Milana i kraljicu Nataliju

Nadežda ne sprovodi estetizaciju onoga što vidi i što želi da predstavi

Nadežda Petrović, Ciganka sa crvenim šalom

kod reči ciganka dolazi do zabune; tada se obične žene iz naroda, trapavo obučene, nazivaju cigankama

Nadežda ide tom linijom i formalno se sve više oslobađa (Guslari, Čobanin), ali su teme iste kako vreme prolazi

posebno se od 1912. godine do smrti vezuju sve više za nacionalni topos i epske momente; sve se kreće ka nacionalnom toposu i Nadežda to prati i desakralizuje i ne ulepšava

ovakvim pristupom, Nadežda je doživela neuspeh kod srpske publike i srpske kritike; nema još bogatih koji će kupiti njene slike (tek nakon 1918. godine; Srbija je najmoćnija između dva svetska rata)

uznemirenost u delima Nadežde Petrović?

slike Nadežde Petrović nisu “pile vodu” u javnosti

nisu bile lepe, popularne; nisu mogle da privuku pažnju

nije u pitanju privlačni narativ na koju nailazimo kod Uroša Predića, Đorđa Krstića, Marka Murata.. ta dela su ostala prototip estetizovanog, ulepšanog naroda, koji nije, zapravo, bio takav

Nadežda Petrović, Gračanica (1913)

interesantan je perio od Balkanskih ratova (1912) do Prvog svetskog rata (1914) i Nadeždine smrti (1915)

Nadežda je otputovala sa bratom, Ratkom Petrovićem, budućim likovnim kritičarem, u Veneciju it u ih zatiče atentat koji je pokrenuo sukobe Prvog svetskog rata

jedva uspevaju da se vrate u Srbiju, gde Nadežda odmah pristupa poslu bolniččarke

kako se kreće srpska vojska, tako se kreće i Nadežda i istovremeno stvara svoja dela, sve do 1915. godine, kada je, u aprilu, umrla u Valjevskoj bolnici

ideja nacaionalnih toposa?

ovu ideju je postavio Đorđe Krstić i ona se razvijala kroz razne državne institucije

počivala je na obilasku zemlje, dokumentovanju manastira i drugih važnih nacionalnih i memorijskih toposa u krajevima južne Srbije koji su bili pod turskom vlašću

time se bavio i Mihajlo Valtrović u istraživačkom smislu, Đorđe Krstic u vreme Obrenovića i Milan Milovanović u okviru državnog projekta

u okviru ovog korpusa, nastaju brojne slike Nadežde Petrović (trasom kojom se kretala vojska)

Nadežda Petrović, Kosovski božuri (1913) Nadežda Petrović, Vezirov most (1913)

Nadežda Petrović, Stari šedrvan u Prizrenu (1913)

intermezzo u Parizu (1910-1912)?

Nadežda boravi dve godine u Parizu, gde se ne bavi političkim delatnostima, već boravi u ateljeu Meštrovića i, tom prilikom, nastaju vrlo modernistički prizori Pariza

Nadežda Petrović, Kej na Seni

Nadežda Petrović, Plaža u Bretanji

Nadežda Petrović, More (1910)

na ovom mestu, radi i nacrte za ciklus o Marku Kraljeviću, podstaknuta Meštrovićevom fascinacijom kosovskim epom (Meštrović je izradio nacrte za Kosovske junake i Vidovdanski hram); dakle, pod Meštrovićevim uticajem stvara i Nadežda

Nadežda Petrović

fotografija iz Balkanskog rata

jedna od najpoznatijih

u bolničkoj uniformi, sa vrlo upečatljivom vezicom ljubičica za pojasom

Nadežda Petrović, Valjevska bolnica (1915)

poslednja slika Nadežde Petrović

ona je insistirala da bude najobičnija dobrovoljačka bolničarka; odbila je misiju u Parizu i bolnicu Vrhovne komande u Nišu

Valjevska bolnica je bila jedno od žarišta epidemije tifusa (nastradalo je oko 30 000 vojnika i 100 000 civila od epidemije 1915. godine)

Nadežda je već bila načeta bolešću (jedno plućno krilo joj je bilo u lošem stanju) tako da se vrlo brzo razbolela i podlegla epidemiji tifusa

jasnost i nejasnost u identifikaciji lika Nadežde Petrović?

ko je Nadežda Petrović?

u Beogradu, 1907. godine, ona je poznata kao politički radnik (što nikako ne treba mešati sa protofeminizmom)

njena posthumna slava zasnivala se na njenom političko-državotvornom liku; nacionalni mit i njeno ratničko stradanje u plemenitoj misiji bolničarke, bez straha da se izjednači sa muškarcima po svojim ratnim obavezama

samo pojedinci su razumeli da je ona prvi moderni slikar nakon Đorđa Krstića i deifikovali su je zbog tragične smrti, a ne zbog njene umetnosti

umetnost je kasnije došla na red da bude shvaćena zato što u tom trenutku publika nije bila ni dobronamerna, ni pripremljena za njen opus it u vrstu nelepog it u vrstu formalnog izraza (ni impresionističkog, ni ekspresionističkog)