KAVKASKI ALBANCILAŽNI ILIRI

Pešić i sinovi Beograd, 2007. godine

Ova knjiga sadrži proširene tekstove referata izloženih 21. juna 2007. godine namultidisciplinarnom okruglom stolu u SANU "Metodološki problem istraživanja

porekla Albanaca".

Uređivački odbor:dr Mihailo Stanišić, dr Jovan Deretić, mr Dragoljub Antić

Sekretar odbora: Milutin Jaćimović

Mogućne su greške u tekstu jer je automatski prepravljen sa ćirilice na latinicu.

4

SADRŽAJ

UVODNI REFERATI

Mihailo Marković:Smisao istraživanja porekla Albanaca i njihovog širenja po Balkanu 5

Mihailo Stanišić: POSLEDICE MITOMANIJE O ILIRSTVU ALBANACA 8

Jovan I. Deretić: ARBANASI OD KAVKAZA DO SRBIJE 20

Momir Jović: O BALKANSKIM STARINCIMA 28

Dragoljub P. Antić: FIZIČKA REALNOST PROTIV TEORIJA O VELIKIMDOSELJAVANJIMA POLJOPRIVREDNOG STANOVNIŠTVA NA BALKANU 37

Đorđe Janković:ARHEOLOŠKA SVEDOČANSTVA O POREKLU ALBANACA I POTOMCIMAILIRA 47

Milan Ristanović: ALBANCI - ETNIČKA I LINGVISTIČKA ZAGONETKA 54

Milutin Folić: ETNIČKI PROCESI ALBANACA NA KOSOVU I METOHIJI 62

SPECIFIČNI DOPRINOSI

Nikola Dimitrijević: ARHEOGENETIKA I IZUČAVANJE POREKLA STANOVNIŠTVA NABALKANU 68

Slobodan Jarčević: STAROSEDEOCI BALKANA SU SLOVENI 72

Nikola Žutić:VJERSKO - NACIONALNA I POLITIČKA ZLOUPOTREBA ILIRSKOG IMENA 94

Radomir D.Đorđević: NEUJEDNAČENOST MIŠLJENJA O POREKLU ALBANACA -SOCIO-KULTURNE POSLEDICE NA ISTORIJU SRBA 109

Milutin Jaćimović: SRBI I ALBANCI NA SRPSKOJ ZEMLJI 117

DODATAK Jovan Deretić: ILIRIJA I ILIRI 124

ISTORIJSKE KARTE 128

5

UVODNI REFERATI

Mihailo Marković

SMISAO ISTRAŽIVANJA POREKLA ALBANACAI NJIHOVOG ŠIRENJA PO BALKANU

Pitanje porekla Albanaca nema samo saznajni karakter. Takva vrsta pitanja u normalnimprilikama ima značaja samo za nauku: istoriju, lingvistiku, arheologiju, genetiku itd. Podnormalnim prilikama treba podrazumevati jasan i nesporan status jednog naroda, teritorije nakojoj živi i granica njegove političke organizacije - države. Ovakav pojam normalnosti jeistorijska kategorija, on se odnosi na period od oko dva veka - od konstituisanja nacija iformiranja nacionalnih država do globalističke negacije nacionalne države i nacionalnesuverenosti. Evropa od 19. do 21. veka je dobar primer te vrste normalnosti. Narodi prihvatajusvoje granice, princip nacionalnog, teritorijalnog integriteta i nepromenljivosti granica postajebitni, univerzalno prihvaćeni princip međunarodnog prava.

Nažalost, na Balkanu, a posebno na Kosovu i Metohiji prilike nisu normalne u tome smislu,a albanska nacija sa zakašnjenjem od dva veka vodi borbu za svoje nacionalno ujedinjenje ipritom koristi sva raspoloživa ideološka sredstva. Jedno od njih je insistiranje na ideološkomprojektu "Prizrenske lige" iz 1878. godine o stvaranju Velike Albanije. Po njemu, državaalbanskog naroda treba da uključi, sem Albanije, i istočnu Crnu Goru, Zapadnu Makedoniju,Kosovo i Metohiju, Južnu Srbiju i Severnu Grčku.

Drugi, još ambiciozniji projekat jeste identifikacija s Ilirima i zaposedanje svih teritorija nakojima su nekada živeli Iliri. U toj situaciji pitanje porekla nije naučno, već ideološko. Drugimrečima, ne traga se za istinom, za valjano proverenim činjenicama, za dobro dokumentovanim iobrazloženim objašnjenjima, za teorijama koje su u skladu sa celinom već utvrđenih znanja izdatih oblasti. Umesto toga, projektuje se teorija, čiji je osnovni cilj da zadovolji određeni posebniegoistički interes, izmišljaju se i falsifikuju podaci, koji takve teorije potvrđuju.

U slučaju koji razmatramo, interes koji usmerava takozvana istraživanja albanskihistoričara, ideologa i političara, jeste opravdanje već izvršene, kao i planirane buduće otimačine iprisvajanja tuđih teritorija. Kad tvrde da vode poreklo od Ilira, oni smatraju da imaju pravo dasvojataju one oblasti u kojima su Iliri živeli. Oni znaju da takvo "istorijsko pravo" nije dovoljnoza legitimno raspolaganje nekom teritorijom. Ali oni se s pravom nadaju da ono doprinosimoralnoj težini njihovih pretenzija. Oni su, navodno, starosedeoci Balkana, koji su u miru živelina svojoj zemlji. A onda su iz nekih tuđih prostora došli nasilnici i oteli im zemlju. Pošto sila nemože postati pravo, oni skromno traže da im se njihova zemlja vrati i da im se prizna suverenostna onom delu koji su već uspeli da povrate.

Ovu tezu o ilirskom poreklu Albanaca prvi je postavio nemački istoričar Tunman 1774.godine. Ona je zatim obnovljena u Beču u drugoj polovini 19. veka.

Kakvi dokazi postoje da između Albanaca i Ilira (ili Dardanaca, po kasnijoj Rugovinojkorekciji) postoji bilo kakva genetska veza?

Nikakvi!Nema nikakvih istorijskih zapisa o boravku Albanaca na Balkanu sve do 11. veka. Nema

arheoloških indicija o njihovom prisustvu. Svi albanski toponimi potiču iz kasnog srednjeg vekai vezani su isključivo za oblasti južno od Kosova i Metohije. Po svojim strukturalnim odlikama,albanski jezik nema gotovo ničeg zajedničkog sa ilirskim.

6

Ustvari, prema istraživanjima ruskih istoričara Artamonova, Pletnjeve i drugih, kao i naših:Jovana Deretića, Mihaila Stanišića i drugih, neka albanska plemena su negde između 8. i 9. veka,posle pritiska od svojih kavkaskih suseda Hazara sa svoje prvobitne teritorije na obaliKaspijskog mora (u današnjem Azerbejdžanu i Dagestanu) pokrenuti od Arapa i dospeli u JužnuItaliju. Tamo su se vodile ogorčene borbe između Normana, Vizantinaca i Arapa. Albanci sudovedeni kao pomoćna vojska jednog od arapskih kalifata.

Deo tih Albanaca je 1043. godine dospeo u naše krajeve na jadranskoj obali iz južne Italije,kao vojska pobunjenog vizantijskog komandanta Georgiosa Manijakosa. Protiv tadašnjevladarke Vizantije, zarice Zoe, borili su se zajedno Grci, Srbi i Albanci. Posle poraza i pogibijeManijakosa, Albanci su ostali, u planinama Epira u dogovoru sa Srbima. Oni su se bavilistočarstvom, dok su Srbi u nizinama živeli od zemljoradnje.

Od tog vremena prošlo je više od šest vekova, dok su se Albanci u znatnijem broju pojavili uMetohiji i na Kosovu. Čak i oni istoričari, koji su sa simpatijama pisali o Albancima, kao naprimer Milan Šuflaj, bili su kategorični u oceni, da se oni u poznom srednjem veku nalaze nastrogo ograničenoj teritoriji do Drima, kao severne granice.

Kako zaključuje Milovan Radovanović u svojoj studiji Kosovo i Metohija1 kod Šuflajanema ni pomena o "ilirsko-albanskom kontinuitetu" u matičnim oblastima arbanaškeetnogeneze, a kamo li na Kosovu i Metohiji. Ni kod Jiričeka, Milera, Jovana Tomića, JovanaCvijića i drugih istraživača nema nikakve osnove za službenu albansku doktrinu, da su Albancivekovima živeli ne samo na Kosovu i Metohiji, već i dalje - do Niša i Leskovca, Vranja,Kraljeva, Novog Pazara i Skoplja - odnosno, da su prvobitni drevni narod. Po toj mitomanskojdoktrini, oni se tu nisu doselili iz Albanije, već su Srbi uljezi, osvajači, tlačitelji, isto kao i Grcina jugu, te da sve navedene oblasti pripadaju albanskom istorijskom prostoru.2Nažalost, i nekisavremeni srpski istoričari su dopustili mogućnost da su Albanci starosedeoci na Balkanu. Trebaistaći da se i jedan čestiti albanski istoričar Hasan Kaleši već 70-tih godina prošlog vekasuprotstavio ovakvim falsifikatima svojih kolega, istoričara i geografa sa Prištinskoguniverziteta i iz bivše Kosovske akademije nauka.

Činjenica je da su Albanci posle dolaska na Balkan još u 13. veku živeli koncentrisani okoDrača i Kroje, na teritoriji koja je bila nazivana Arbanon, i da su se odatle najpre spustili uravnice oko Skadra, a zatim u toku 13. i 14. veka prodrli sa svojim katunima u staru Zetu i širomProkletija. U tom nadiranju, oni su se sudarili sa Vlasima i Srbima i Crnogorcima. Ispoljili suveću vitalnost i uspeli da asimilišu Vlahe. To im nije uspelo na prostorima Zete. Osimsukobljavanja sa crnogorskim plemenima, dolazilo je i do određenih simbioza. Skender-beg,odnosno Đurađ Kastriot je bio i crnogorski i albanski junak. Albanci, pod vođstvomSkender-bega, zajedno sa Crnogorcima su se uspešno branili od Turaka i u više mahovapobeđivali. Iznenadnom smrću Skender-bega 1468. godine taj otpor je prestao i Albanci sumasovno prihvatili islam. U odsustvu države, oni su obnovili i revitalizovali svoje plemenskouređenje.

Islamizacija je bila odlučujući momenat za razvoj odnosa Albanaca i Srba. Korektni odnosisu bili mogući dok su bili ravnopravni. Sad su Albanci postali privilegovani muslimani, a Srbi suostali "raja", prema kojoj je svako nasilje bilo dozvoljeno. Uz to, proces feudalizacije u okviruturskog carstva donosi mnogim Albancima visoke položaje u državi i vojsci, a samim tim iveliko bogatstvo. Albanci su u početku turske vladavine, posle Kosovske bitke, postepenoprodirali ka Brdima, Đakovičkoj Malesiji i Prizrenskoj kotlini.

Ipak, u 16. veku Srbi pružaju snažan otpor. Opšte prilike u Turskoj su se popravile.Zavladala je veća verska tolerancija. U turskoj državi, vrlo vitalnoj i ekspanzivnoj u tom periodu,uveden je veći red. Turci su imali znatne državne prihode od dažbina koje plaća raja, pa su bilizainteresovani da je zaštite od nasilnika i uklone razloge za njeno iseljavanje. U tom periodu (u

1 Milovan Radovanović: Kosovo i metohijau Republici Srbiji i na Zapadnom Balkanu, s. 100, Beograd, 2005.2 Isto, str. 100

7

16. veku) raste nacionalna svest Srba, javljaju se nade u moguće nacionalno oslobođenje. Jačasrpska pravoslavna crkva. Zahvaljujući velikom veziru Mehmedu Sokoloviću, obnavlja se Pećkapatrijaršija 1557. godine, grade se i obnavljaju mnoge crkve.

Kao posledica ovog jačanja srpske spremnosti za odbranu, Albancima sve do poznog 17.veka nije uspelo da u značajnoj meri prodru na Kosovo i Metohiju. Prema turskim defterima, utoku celog 16. i 17. veka na Kosovu i Metohiji nije bilo više od jednog procenta Albanaca.

Sa time su u potpunoj saglasnosti izveštaji katoličkih vizitatora. Mletački poslanik JakovSoranca je 1575. godine prešao Beli Drim i našao da na jednoj njegovoj strani žive Albanci, a nadrugoj Srbi, koji govore srpskim jezikom. Barski nadbiskup Marin Bici je 1610. godine utvrdioda je Drim čitavim tokom granica koja razdvaja Srbe i Albance. Svi su oni došli do zaključka dase etnička granica srpskog i albanskog naroda krajem 16. veka još uvek nalazi tamo gde jeidentifikovana pre više od jednog veka, "na stavama Crnog i Belog Drima".3

Do velike promene je došlo posle tri austrijsko-turska rata, u kojima su Srbi učestvovali naaustrijskoj strani, nadajući se da će uspeti da iskoriste tu priliku za nacionalno oslobođenje. Poslepovlačenja austrijske vojske, Turci, ogorčeni zbog "izdaje" raje, pripremili su kaznenuekspediciju. Bojeći se surove osvete i ponižavanja, Srbi su masovno u dva maha (1690. i 1737.godine) napustili svoje domove i imanja i krenuli u neizvesnu budućnost u okviru austrijskedržave.

Te dve Velike seobe pod patrijarsima Arsenijem III Čarnojevićem i Arsenijem IVŠakabentom, ispraznile su Kosovo i Metohiju. Tek tada su Albanci u velikom broju, vrloorganizovano i sistematično počeli da se naseljavaju na Kosovu i Metohiji. Istovremeno, mnogipreostali Srbi iz straha i očajanja prelaze u islam. Turskoj državi je bila potrebna raja izekonomskih razloga, ali poslušna, a ne buntovna raja. Sem toga, najveći deo vojske, koji je gušiosrpske ustanke, tada i kasnije, sastojao se od Albanaca. Zato je Turska tolerisala masovnodoseljavanje Albanaca i islamizaciju Srba. Naročito su aktivnu ulogu u organizovanjudoseljavanja i primeni sile, gde je ona bila potrebna, imali feudalni gospodari albanskog porekla,pre svega skadarski, pećski i prizrenski pašelari: Bušatlija, Mahmut-Begović i Rotuli.Organizovano nasilje nad Srbima, pljačka i otimačina zemlje, koja je tada po prvi put bilaintenzivna, nisu prestajali do dana današnjeg.

Iz svega ovoga mogu se izvesti sledeći zaključci:

1) Albanci ne vode poreklo ni od Ilira, ni od drugih starosedelačkih naroda. Taj negativnisud potvrđuju sve raspoložive istorijske, arheološke, lingvističke i druge činjenice.

2) Nema nikakvih podataka da su Albanci uopšte boravili na Balkanu sve do sredine 11. veka.Istraživanja ruskih naučnika Artamonova, Pletnjove i drugih, kao i brojne stare mapelociraju ih u područje Kaspijskog jezera.

3) Po dolasku na Balkan, oni su živeli na jednom delu teritorije Epira, oko gradova Drača iKroje. Do 17. veka, etnička granica koja je delila Albance i Srbe išla je rekom Drimom iCrnim Drimom.

4) Sve do srpskih velikih seoba 1690. i 1737. godine, prisustvo Albanaca na Kosovu iMetohiji je neznatno - ispod jednog procenta stanovništva.

5) Smisao istraživanja porekla Albanaca u tome je da se definitivno sruši jedan istorijskifalsifikat, jedan ideološki mit, kojim treba da se opravda i legitimiše otimačina tuđezemlje, u ovom slučaju upravo zemlje, koja ima neprocenjiv istorijski, kulturni igeostrateški značaj za srpski narod, i koje se on nikad neće odreći.

3 Dimitrije Bogdanović: "Knjiga o Kosovu", s. 85-125, SANU, posebna izdanja, k. DLXVI, predsedništvo k. 2,Beograd, 1986.

8

Mihailo Stanišić

POSLEDICE MITOMANIJE O ILIRSTVU ALBANACA

UVOD

Velika je prekretnica, kako u nauci, tako i u međunarodnim odnosima, a pogotovu na relacijiSrbi- Albanci, što se SANU na ovakav način odvažnije angažuje, da doprinese naučnomrasvetljavanju - za Srbe, ali i za čitav svet - internacionalno iznuđenog i gorućeg problema oAlbancima kao lažnim potomcima Ilira, narodu koji je živeo na Kavkazu i u Prikaspiju i tek napočetku II milenijuma doveden u Evropu, najpre na Siciliju u Južnu Italiju, pa odatle prebačen naBalkan u upravo opustošenu srpsku pokrajinu Zetu. Dakle, ovde ćemo naučno utemeljenogovoriti o srpskom višemilenijumskom staništu na Balkanu (i u Evropi), uz istovremenorazobličavanje zlokobne mitomanije u Albanaca - kao, navodnih, ovdašnjih starosedelaca; i, čak,o njihovom, izmišljenom, ilirskom poreklu. A videćemo: oni su narod sa Kavkaza, gde sumilenijumima obitavali sve dok ih arapski kalifat nije odveo prilikom svojeg osvajanja zemalja uMediteranu i razmestio ih po Siciliji, Kalabriji i Apuliji (južna Italija).

Autor ovog saopštenja je u dva maha obilazio pomenute provincije (Siciliju, Kalabriju iApuliju) istražujući tragove, staništa tu dovedenih kavkaskih Albanaca, pre nego što suprebačeni na Balkan 1043. godine; kako svedoči vizantijski istoričar Mihailo Ataliota ti albanskifisovi su razmešteni oko Kroje, gde tada nije bilo srpskog življa jer je napustilo te predele (sve odEpira) zbog pustošećeg rata između srpskog (zetskog) kneza Vojislava i vizantijskog caraKonstantina. Uskoro po nastanjenju ovih fisova oko Kroje taj kraj nazvan je Arbanon. Sveti Savabeleži da je njegov otac Stevan Nemanja - ujedinitelj «od Boga postavljen da caruje svomsrpskom zemljom. I pošto je obnovio propalu svoju dedovinu - pridobi od Pomorske zemlje Zetusa gradovima, od Rabna oba Pilota, a od grčke zemlje Patkovo, Hvosno i Podrimlje, Kostrc,Drškovinu, Sitnicu, Lab, Lipljan, Glbočicu, Reke, Ušku i Pomoravlje, Zagrlatu, Levče, Belicu ...Sve ovo pridobi, to mu je pripadalo od srpske zemlje, a oduzeto mu nekada nasiljem od svojededovine».4 (Zanimljivo je da Sveti Sava ne spominje reč «Kosovo», iako nabraja tamošnježupe).

O svemu ovome: oslobađanju i ujedinjavanju srpskih zemalja sa naznakama ko su bilinjihovi uzurpatori - (Vizantijci, te nakratko pridošli «Rabanci»-Albanci u oba Pilota), puno togamogu da predoče - kao prenošenje tradicije ili naučni pristup - oni čije geneološko stablo zasežesvojim korenima u ovde spomenute srpske zemlje, pogotovo oni čija je dedovina Stara Srbija, iliMetohija (kod Svetog Save naznačena kao «Hvosno»), a među takvima je i autor ovog referata.

Zar Albancima ne bi bilo u nacionalnom interesu da se ustanovi njihova prava etničkaidentifikacija; jer dobili bismo opis znamenitog naroda na Kavkazu sa milenijumskomcivilizacijom i tradicijom, umesto da se prkosno predstavljaju kao potomci Ilira, svesni da je posredi laž i najgori vid moralnog propadanja - samoobmana? Zar ne bi bogatiji bili njihoviudžbenici istorije uz spominjanje da je u njihovoj predomovini na Kavkazu boravio AleksandarVeliki u II veku pre nove ere pri osvajanju Persije, čiji je vazal bila kavkaska Albanija,najpitomija i najkultivisanija država u Predkaspiju? A ta država je zbog svoje klime, originalnog

4 Sveti Sava «Žitije Svetog Simeona Nemanje», Sabrana dela, str. 165 izdanje Politika i Narodna knjiga, 2005.

9

irigacionog sistema i obilja plodoreda primamila sve okolne narode da kod nje «zimuju», to jestuzurpiraju njeno tlo, kao što Šiptari već tri veka čine u Staroj Srbiji («Kosmetu»).

S tim u vezi, beležimo dragocen naučni doprinos koji daju ruski naučnici na čelu saakademikom Svetlanom Pletnjovom (čije je delo «Hazari» nedavno objavljeno u nas). Pletnjova(sa saradnicima) saopštava rezultate istraživanja kroz izvore (iz antičkog i ranosrednjevekovnograzdoblja) hazarske, jermenske, persijske, vizantijske, arapske i turske provenijencije.

Uvereni smo da ta saznanja mogu ne samo osvestiti neupućeni svet, već preporoditi Albance- i one umne i one traumatizovane; oni ne bi više svoje mitomanske predrasude i lažneetničko-zulumćarske predstave u mozgu pretvarali u tenzije i pretnje susedima; niti unekontrolisane emocije koje prouzrokuju rušilačke nastupe ravne verskom (a i ideološkom)fanatičnom razaračkom ludilu.

TRI POGLAVLJA OVOG REFERATA

Ovo saopštenje komponovano je iz tri dela. Prvo: jedno dramatično kazivanje iz ličneempirije o prvom saznanju da Albanci nisu nikakvi Iliri, već da potiču sa Kavkaza. Kasnije jeusledilo sučeljavanje sa starim mapama koje striktno određuju stanište i položaj Albanije, kaodržavice na jugoistočnim padinama Kavkaza i u Prekaspiju. Drugo, nekorektno i nenaučnoprihvatanje - od strane srpskih faktora, uključujući neke akademike i institucije - teze da suAlbanci potomci Ilira, a da su ih Srbi okupirali. Treće, ekscerpe iz mojih višegodišnjihistraživanja o župama Stare Srbije, koju je Kominterna, (preko pritajenih masonsko- katoličkihpoverenika) preimenovala u «Kosmet», a Tito perfidno predao Albancima kao «Kosovo» što suoni preimenovali u «Kosova».

PRVO POGLAVLJE Albanci nisu Iliri, već narod sa Kavkaza

Dakle, - prvo: kad su nas, zatočene partizane, iz kazamata «Učerdone» u Palermu (Sicilija)prebacivali, na godišnjicu napada Hitlerove Nemačke na SSSR, 22. juna 1942. godine, navulkansko ostrvo Ustika, usred Tirenskog mora, pored brojnih iznenađenja po iskrcavanju naostrvo, najupečatljivije je bilo ono kad nam je prišao i ponudio usluge jedan od ranijih logoraša,koji se predstavio kao Pijetro Marku, Albanac iz Elbasana, profesor književnosti. Posle nekolikodana u logorskom međunarodnom komitetu (u kojem sam bio kooptiran), Marku mi je saopštioistorijsku istinu, to jest razvejao zabludu o poreklu Albanaca. Kazao je: «Mi, Albanci, nismonikakvi potomci Ilira, niti su naši prvi preci bili na Balkanu. Mi smo sa Kavkaza. Tamo smoimali svoju državu, dok nas Arapi nisu prebacili na Siciliju i u južnu Italiju. Eto, u ovimkrajevima - oko Mesine i Ređo Kalabrije - i dan danas ima mojih rođaka, ostataka tih Albanacasa Kavkaza.»

Uzaludna su bila nastojanja da se dosegnu bilo kakva naučno dokazana saznanja kojima bi sepotvrdila kazivanja profesora Pijetra Marka. Čak, ni istraživanja na Bliskom i Srednjem istoku,gde sam službovao šezdesetih godina, nisu dala nikakve opipljive rezultate, izuzev jedne starearapske mape na kojoj se vidi zemlja (država) Albanija na jugoističnoj podgorini Kavkaza, i saširokim osloncem na Kaspijsko more.

Onda je došla zbunjujuća informacija ambasadora Arsa Milatovića, koji je izvestio da jedočekao na aerodromu u Tirani predsednika Albanije Enver Hodžu, koji je, sa stepenica aviona,u obraćanju uobičajenoj masi sveta, kazao: «Prenosim vam pozdrav velikog Staljina. On mi jerekao: Vi, Albanci, niste Iliri, kako vam Nemci podmeću, vi potičete od starih Pelazga». Potražiosam na Ptolomejevoj mapi (II vek) i video da su Pelazgi bili narod u Tesaliji na središtu južnogBalkana, bez dodira sa tu okolnim morima: Jadranskim, Egejskim i Crnim. Nije bilo odgovora zaenigmu o Albancima na Kavkazu.

10

Moje iskustvo iz življenja sa Albancima u Metohiji, između dva svetska rata, nije ničim nipodsticalo interesovanje za traganje za ilirskim ili kavkaskim poreklom tih došljaka unajbogatiju drevnu srpsku župu; jer, tada se još nije bio razbuktao plamen osvajačkih težnjiprema srpskim zemljama sa strane uljeza s onu stranu Prokletija.5

Zavojevački fanatizam kod doseljenih Albanaca, prožet agresivnom i mitomanskomideologijom o njihovom navodnom ilirskom poreklu, te time istorijskom pravu na srpske zemlje,buknuo je negde krajem 1971. godine, kada je Tito smislio da pomoću takozvanih ustavnihamandmana, pogodnih Hrvatima i Albancima, rasparča Srbiju, znajući dobro da se time razbijaJugoslavija.

U takvom sklopu događanja, sa vidnim utemeljenjem dekonstrukcije na Balkanu, dolazi dorigidnog iskazivanja učinka šiptarske mitomanske ideologije o ilirstvu, sa ciljanim metodima zaširenje na prostoru srpskih zemalja. Ilustraciju toga zaokreta videli smo preko televizijskihekrana kada je preneta atmosfera sa jednog časa istorije u gimnaziji u Bujanovcu. Na pitanjenastavnika: «Ko smo mi?», nastao je zanesenjački ponavljani urlik: «Nuk jom Iljir!» (Mi smoIliri).

Odlučio sam se tada da pođem maršrutom na koju mi je ukazao profesor Pjetro Marko - putApulije, Kalabrije i Sicilije i da pokušam da pronađem ostatke nekad tu dovedenih Albanaca saKavkaza. I uistinu, bilo ih je oko Ređo Kalabrije i između Mesine i Palerma.6

Za beleške o tome istraživanju nije bilo mesta u medijima pod Titovom kontrolom. Naprotiv,došlo je do najbednijeg podilaženja kreatorima albanske mitomanije iz Tirane, koja jepropagirala ilirsko poreklo Albanaca; i njihovo, navodno, potlačivanje od Srba.

DRUGO POGLAVLJE Neki akademici i urednici (u Srba) povlađuju mitomanijuAlbanaca

U toj nedostojnoj ulozi našao se i tim srpskih akademika, (onako kako danas u Srbiji opstajuSoroševi plaćenici namešteni u takozvanim nevladinim organizacijama). U Zborniku,objavljenom u režiji Srpske akademije nauka, pod naslovom «Iliri i Albanci», potrudili su se vrloznani akademici (na čelu sa Milutinom Garašaninom) da se, pomoću arheoloških nalaza(ostataka u tumulima i drugim antikvitetima), dokaže da su Albanci tu, na Balkanu, odpamtiveka; i da su oni potomci onih brojnih ilirskih plemena koje je Rimska imperija porazila ipodvrgla svojoj upravi 168. godine pre n. e.

Svi smo svedoci, ovih proteklih dana, da su se, u nas, pored pomenutog inkriminisanogZbornika SANU «Iliri i Albanci»7 , pojavile dve nove knjige, koje su u pravom smislu -skandalozno falsifikovanje istorije; obe opet govore o Albancima kao navodnim Ilirima. Ne bito, možda, bilo za čuđenje i osudu, da u međuvremenu nisu mnoge nedoumice o kavkaskomporeklu Albanaca rasvetljene. Najpre, pojavom nekolike drevne mape u knjizi istaknutogsrpskog Jevrejina Hugha Rotha «Kosovo - iskoni»; u tim mapama se vidi Albanija na podgoriniKavkaza i u Prikaspiju. Nešto kasnije, u nas su objavljeni rezultati istraživanja ruskih naučnika,pa i istoričarke Svetlane Pletnjove u knjizi «Hazari»; saopšteni su antički i srednjevekovni izvorikoji prate postojanje i uzurpiranje (od strane suseda) Albanije, kao vazalne države moćnog

5 Mada, nije nikako iz sećanja mogao da iščili onaj doživljaj kada je za vreme okupljanja osnovaca, okićenih zaVrbicu 1929. godine, kod najstarije srpske kuće u Metohiji, hanu Mališića (pored mosta na Belom Drimu) grupamladih Šiptara kliktavo zapevala lament o Bajramu Curiju; pritom zaslepljeno su podvriskivali: «Pošt Škija,rnoft Šipnija male» («dole Srbija, živela velika Albanija»).

6 Tada mi je bilo shvatljivo kazivanje dr Vladana Đorđevića: da je Britansko biblijsko društvo bilo u nedoumici okoizbora dijalekta na kojem bi se štampala Biblija za Albance; rešili su da prihvate svih pet postojećih; među njima: isicilijanski i kalabrijski - za Albance koji su po tom apeninskom, italijanskom, jugu ostali u manjim skupinama,posle prebacivanja glavnine na Balkan (od strane pobunjeničkog vizantijskog vojskovođe Manijakosa).7 Zbornik SANU «Iliri i Albanci», Beograd, 1988.

11

persijskog carstva; i to prikazano, iz veka u vek, za čitavih dva milenijuma. (To dajemo, kaoprilog referata u vidu «Hronologije kavkaske Albanije»).

Ovo je trebalo da imaju u vidu i naši akademici, a na koje smo kivni, jer su olako zaključili dasu Albanci poreklom Iliri, čime su podstaknute njihove (albanske) frustriranosti i svirepaagresivnost.

Radi održavanja kontinuiteta u hronologiji praćenja kretanja Albanaca iz njihoveprapostojbine put Evrope (i Balkana) da saopštimo ono što ne pominje Pletnjova, a vrlo je bitnoza našu temu: šta se to događa u praskozorju albanskog iskrcavanja (od strane Arapa) na Siciliju.Između 827. i 878. godine vođene su na Siciliji ogorčene borbe između Arapa i Romeja(Vizantinaca). Još nešto vrlo bitno: u tom periodu, kad još ni jednog Albanca nema u Evropi (pani na Balkanu), održava se svenarodni sabor u Duvnu, gde su prisutni predstavnici Srba iz svihnjihovih kneževina od Epira do Istre. Car Konstantin Porfirogenit u svom delu «Deadministrando imperio», navodi da uvažava sve te srpske kneževine: Duklju-Zetu, Travuniju(Hercegovinu), Zahumlje (oko Neretve) i Paganiju, kao i sva njihova ostrva u Jadranu, za kojakaže da su naseljena Srbima, ističući njihovu radinost i svestrano razvijenu pomorsku iagrikulturnu privredu; car sa žaljenjem konstatuje da nije mogao da poseti veliku «pokrštenuSrbiju» iza Dinarida na severu (koju dr Jovan Deretić naziva «Zapadna Srbija»).

Sabor u Duvnu (877. godine, dok se na Siciliji privode kraju žestoke borbe Romeja(Vizantinaca) i Arapa, bio je pod papskim pokroviteljstvom. Okupio je predstavnike svihtadašnjih srpskih kneževina, sa prostora nekadašnjeg srpskog Ilirikuma (Ilirije). Nema tada nipomena o bilo kakvom tragu postojanja nekakvih «Albanaca - Ilira». I to saznanje trebalo bi dadoprinese obuzdavanju paranoičnosti albanskih lidera i masa, njihovu umišljenost da su oninaslednici na zemljama (srpskim) nekadašnjeg Ilirikuma. Ta opsednutost istorijskimfalsifikatom, prema zaključcima socijalne psihologije, izaziva traumatične posledice: uvećavaagresivnost Albanaca. Na saboru u Duvnu određeno je a na prostorima saveza srpskih kneževina(od Rimljana naziv Ilirikumom), na ogromnoj teritoriji - od Livna do Skadra bude organizovanamreža srpskih episkopija. Njihovo rukovođenje povereno je «Glavnom saboru u Duklji».Naznačeni su nazivi tih udruženih episkopija: «Antibarum, Budiam, Ecateram, Dulcignum,Suacium, Skodrum, Drivastus, Polletum, Sorbium, Bosonium, Tribunium, Zac (humlium)8Ova crkvena organizacija u savezu srpskih kneževina se dešava u jeku kampanje organizovanepo naredbi cara Vasilija I da Srbi primaju hrišćanstvo (od 867. - 886. godine). Albanci su tada naKavkazu. Oni su primorani, od Arapa, da pređu u islam. Uskoro će biti raseljeni i rasuti poarapskom kalifatu, a jedan njihov deo je prebacivan na Siciliju i u južnu Italiju - tada u arapskomposedu. Odatle će znatan deo tih Albanaca biti prebačen preko Jadrana, na Balkan, na srpsko tle(oko Kroje u Zeti). U vekovima koji će poznije doći ti će Albanci postati najamnički zulumćari,ustremljeni na Srbe i njihova dobra. Ali, uzorpacija je usmerena prema župama Stare Srbije, a neprema drugim srpskim zemljama Ilirikuma.9

Porfirogenit je zabeležio da su «arhonti Travunije (Hercegovine) uvek bili pod vlašćuarhonata Srbije» (reč je o velikoj «pokršgenoj Srbiji» kako je car, istoričar, naziva. Ta Srbija seprotezala od Drine na Istoku do Istre na zapadu i od Jadranskih planina do Drave. Srbofobi iistoričari znaju, takođe, za bulu pape Aleksandra II (1061-1073.) da je «među devet biskupijareorganizovane Dukljansko-barske Metropolije» i jedna «za Staru Srbiju, a druga za Pilot, koja

8 D. Farlati: «Illirici sacri», tomus primus, Venetiis, MDCCLI, 30.9 Nad ovim istorijskim procesom nisu se nadvili pomenuti akademici, autori radova u Zborniku SANU «Albanci iIliri». Takođe, Zanemarili su podatke koje daje znameniti istoričar Ajnhard, zvanični hroničar na dvorovima KarlaVelikog Ludvika. Za vreme borbi franačkog carstva protivu Srba pod vođstvom Ljudevita Posavskog (822.-825.) -Ajnhard piše da su Srbi «kao silan narod nastanjeni u Dalmaciji». Ajnhard se tada čudio (kako će 1878. godine da sezgražava i Feliks Kanic, hroničar rata Srbije protivu Turske, kada Nemac ne može da shvati da Srbi tako tolerišualbanske zulume) kako Srbi pod Ljudevitovim vođstvom ne dobijaju pomoć od velike srpske države južno od Save,a zazirali su od Guduskana - budućih «Hrvata», šćućurenih u Zagorju, a koji su se stavili na stranu Franaka. (ReljaNovaković: «GDE JE BILA SRBIJA OD VI DO XII VEKA», str. 251/252).

12

se na istoku graniči sa malom rekom Valbonom». Znano je, takođe, da su u to vreme, u Pilotubili nastanjeni Albanci, dospeli tu nedavno od Kroje - svog utočišta posle prelaska Jadrana (izSicilije i južne Italije), pa će i Stevan Nemanja njih staviti pod svoju kontrolu, što i beleži u svom«Žitiju» (kao Sveti Sava), stavljajući im na znanje da imaju prebivalište na srpskim imanjima,koje su vlasnici napustili za vreme srpsko (Zeta) - vizantijskog rata, kada su odredi srpskogkneza Vojislava namamili u gudure od Epira do Bara silnu vojsku Romeja, čijih je šest«stratega» (komandanata korpusa) poginulo kao i 40.000 boraca.

Na molbu srpskog kralja Bodina, koji je objedinio sve srpske kneževine i proširio granice doSoluna (a poginuće 1101. godine, na Kosovu - u Nerodimlju: mramor nije očuvan), papaKliment III Vibert podigao je barsku episkopiju na stepen «Dukljansko-barske nadbiskupije».Odredio je da njoj budu potčinjeni sledeći biskupi: kotorski, ulcinjski, svački, skadarski,drivastski, polatski (u Pilotu), srpski, bosanski i travunjski (Trebinje). Dakle, još je bilo preranoda se šaka Albanaca deportovana iz Sicilije i dužne Italije i razmeštena oko Kroje, registruje kaoneki entitet u balkanskim zbivanjima. Videli smo tek će na početku vladavine Stevana Nemanje,koji je obnovio «Svoju dedinu», to jest: sve delove Bodinovog kraljevstva, Drivest i Pilot bitinastanjeni Albancima. Podsećamo da u poveljama cara Vizantije («Istočnog rimskog carstva»)Vasilija II, nazivanog «ubicom Bugara», iz 1019. i 1020. godine nema ni pomena o postojanjuAlbanaca na Balkanu, a Vasilije je baš u to vreme, sa svojim trupama, «češljao» upravo predelena kojima će se, dvadeset i tri godine kasnije, nastaniti «Albanci», dovedeni iz južne Italije i saSicilije.

Nažalost, na sramotu srpske istoriografije, ovaj proces početka širenja Albanaca iz Kroje,najpre ka severu, pa potom ka jugu, i na kraju ka istoku, nije obrađivan niti tumačen.

Zadržali smo se na ovim događajima (saborima u Duvnu i u Splitu, te ratu između Arapa iRomeja - Vizantinaca oko Sicilije) da bismo konstatovali, sa čuđenjem, da naši akademici - piscisaopštenja u Zborniku SANU «Iliri i Albanci» nisu obratili pažnju na ta zbivanja, jer bi im bilojasno da tu nema nigde spomena o prisustvu Albanaca na Balkanu. Takođe, bilo im je poznato(trebalo bi da bude!) da prisustvo Albanaca na Balkanu prva registruje princeza Ana Komnina,objašnjavajući da su 1081. «Albanoi», tj. Albanci, napali oko Kroje, normanske invazioneodrede na Vizantiju. (Albance su u taj predeo nastanili Vizantinci 1043. godine prebacivanjem saSicilije, gde su ih sa Kavkaza doveli Arapi).

Ostavimo, začas, po strani naše zabludele akademike i njihov Zbornik SANU «Iliri iAlbanci», da bismo se zgranuli nad najskorašnjijim falsifikatorskim i antinacionalnim radomdve naše nacionalne institucije - o istoj temi.

Te dve nacionalne institucije, koje drastično krivotvore istoriju na štetu Srba su: «Politika» iZavod Srbije za izdavanje udžbenika. Tako, Politikina «Enciklopedija Britanika» (koju jepriredio doskorašnji glavni urednik tog lista Milan Mišić) eksplicitno tvrdi, povlađujući semitomaniji Tirane i izmišljotinama dva nemačka srbofoba: «Albanci su potomci Ilira ...»10

A u udžbeniku Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva Srbije (direktor i glavni urednikRadoš Ljušić, iz Istoka, profesor filozofskog fakulteta) - «Istorija za 6. razred osnovne škole»koji je napisao akademik RS Rade Mihaljčić (ranije asistent akademika SANU Sime Ćirkovića),sa nešto obazrivosti protura se ista teza: «Albanci vode poreklo od starosedelaca na Balkanskompoluostrvu, najverovatnije Ilira ...»11

10U izdanju «Politike» 2005. godine (štampala «Narodna knjiga») velikoformatne «Enciklopedije Britanike», nastrani 27. piše: «Albanci su potomci Ilira, starog indoevropskog naroda koji je živeo u srednjoj Evropi i koji sepočetkom gvozdenog doba preselio na jug (v. ILIRIJA). Pripadnici Gega skrasili su se na severu, a pripadnici Toskana jugu, zajedno sa grčkim kolonizatorima. Ovo područje je u I veku pre n.e. potpalo pod rimsku vlast; posle 395.n.e. administrativno je povezano s Konstantinopoljem».11 Rade Mihaljčić: u «Istoriji za 6. razred osnovne škole» - poglavlje: «Albanci u srednjem veku»: «Albancivode poreklo od starosedelaca na Balkanskom poluostrvu, najverovatnije Ilira, romanizovanih u manjoj meri. Sanjima su se mešali Stari Grci, Sloveni i drugi narodi. Iako je proces nastanka albanskog naroda počeo u ranomsrednjem veku, Albanci dugo vremena nisu stvorili samostalnu državu» (str. 151).

13

Registrujmo: ta se falsifikatorska ujdurma i bruka događaju i posle «otkrića» lidera Albanacasa Kosova (njihovog predsednika) Ibrahima Rugove: neposredno pred smrt posetio je papuVojtilu i «poverio» mu se da Albanci nisu Iliri; već kako je rekao: Dardani; Rugova je to saopštioi u «Corriere dela sera».

Da su Milutin Garašanin i drugi akademici (Fanula Papazoglu, Vladislav Popović, BožidarFerjančić, Sima Ćirković) pisci Zbornika SANU «Iliri i Albanci», raspolagali ovim saznanjima ičinjenicama o Albancima na Kavkazu, (a o tome su postojali pisani izvori na jermenskom,grčkom, persijskom, turskom i arapskom jeziku) ne bi onoliki trud uložen u u prekopavanjetumula i humki po Balkanu; a sve da podrže teze (Tirane i dvojke nemačkih kvazi istoričara) oilirskom poreklu Albanaca, a to je služilo kao tapija na srpske zemlje.

Ni bard srpske istoriografije Vladimir Ćorović nije pomogao u rasvetljavanju srpsko-albanskih odnosa, odnosno nije razvejao maglu o poreklu Albanaca i njihovom življenju naBalkanu. On kaže (u svom «Istorijskom leksikonu»): «Albanci nose ime jednog većeg ilirskogplemena (Albanoi).» Nije znao da Albanija nije bila na Balkanu već na Kavkazu; da jestevazalna država («provincija») ali ne vizantijska već persijska; i da je u tim vekovima Persijabrani od najezde Hazara i Huna, a kasnije od Šavira, Avara, Vizantinaca, Turaka. Podrobno otome beleže istoričari Vizantije (za period od 370. do IX veka): Menandar, Teofilat Simokata,Teofan, Mojsije Kalankatvaci.

I veliki Jovan Cvijić je bio u zabludi, nekritički prihvatajući tumačenja nekih nemačkihistoriografa o ilirskom poreklu Albanaca12. U mom radu «Otkud i otkad Šiptari u Staroj Srbiji -«Kosmetu», podsetio sam na zaključke Elen Ervelar, rektorke pariske Sorbone, o tome štananosi pravoslavnoj civilizaciji, kako ona kaže: «papska podlost i varvarstvo Zapada».

Dodirnućemo jedno vitalno područje primene toga upozorenja Ervelarove. Reč je opreimenovanju drevnog, od svih država prihvaćenog (kroz vekove), naziva Stara Srbija, sapriznatim mapama - u naziv «Kosmet»; pa «Kosovo», te napokom u albansko «Kosova».Donekle je tu temu obradio profesor Pravnog fakulteta Stevan Đorđević, ali ona traži potpunijueksplikaciju. Daleko širu i od one koju je od mene prihvatio (i objavio) Hugo Rot u svojoj knjizi«Kosovo-iskoni».13 Ne budimo naivni: tema je odveć izazovna. Otkud nastala praksa da se uprovinciji (Staroj Srbiji - «Kosmetu»), pređe na spominjanje samo jedne župe, Kosova, od njihdeset zabeleženih u svim starim poveljama i kartama. Koristeći metod «podlosti i varvarstva»(kako je zapazila Elen Arvelar), ideolozi psihološkog rata iz SAD i sa Zapada, hteli su da čitavsvet ubede da se u otimanju svih župa Stare Srbije radi samo o jednoj maloj kotlini, sa nazivomKosovo; a poznato je i njima kao i nama da je Kosovo ponajmanja župa Stare Srbije - «Kosmeta»(jedino je Drenica neznatno manja). Nedavno smo u «Politici» dali podatke o basnoslovnimrudnim bogatstvima svih devet župa Stare Srbije. Samo nalazišta strateških metala: hroma, nikla,mangana, molibdena, bora, olova, cinka i drugih, procenjena su na: 1.000 milijardi dolara; a veći vrapci znaju da celo Kosovo leži na lignitu čija je vrednost 500 milijardi dolara.

Sada se radi na primeni DNK u ispitivanju porekla i srodstva naroda Evrope. A zašto se ne biispitivao i važan pokazatelj vezanosti nekog nacionalnog entiteta za ranije (ili postojeće) stanište- i putem ustanovljenja biološkog diverziteta: koje su životinje uzgajali i šta je od toga ostalo (ilisačuvano) na novom staništu. Na primer, poznate su milenijumske očuvane vrste pasa kod Srba,što beleži svetska kinologija: srpski planinski gonič, srpski panonski gonič, šar-planinac. Izličnog iskustva (kroz višedecenijsko življenje sa Albancima) znam da postoje neke vrste pasakoje su Albanci preneli sa Kavkaza; isto kao što imaju svoju, otuda dovedenu, vrstu krava ibivola, to jest provenijencije sa Kavkaza. Tamo su i odnegovali nacionalni zanat - suvozidarstvo, po čemu ih ističe i najveći filozof istorije civilizacija, Arnold Tojnbi. Svi ti

12 Cvijiću se američki predsednik Vudro Vilson, za vreme Pariske konferencije o miru, posle Prvog svetskograta, obraćao rečima: «Da zamolimo ovu mudru glavu da nam rasvetli nedoumice oko razgraničenja na Balkanu ioko njega».13 Hugo Roth: «Kosovo-iskoni» - «Kosovo origins». JKP «Nikola Pašić» Beograd 1996, str. 146/147.

14

interdisciplinarni elementi prepoznavanja bili su potpuno zanemareni u istraživanjimapomenutih naših akademika, autora radova u antisrpskom Zborniku SANU «Albanci i Iliri».

* * *Već sam nadugo objašnjavao, pišući i usmeno izlažući, zašto Albanci ne usmeravaju pravce

svojih zavojevanja put područja koje je zauzimala drevna Ilirija - navodno njihova pradomovina,nego hrle ka bogatom srpskom Pomoravlju. Razlog je ne samo u bogatstvu Pomoravlja, već uotporu na koji je spremno stanovništvo područja starog Ilirikuma, a u kojima, od pamtiveka, živeCrnogorci, Hercegovci i pokatoličeni Srbi u Dalmaciji; tu još postoje, u većini regija, plemenskeveze; odnosno, ispoljava se stara plemenska solidarnost u svakom pogledu; pa i u uzajamnompriticanju u pomoć u slučajevima tuđinskih prodora. E, toga u Srbiji nema, jer je u njenomprostranstvu, od Kosova do Subotice, rasturena plemenska povezanost. Čak, selo ne pritekne upomoć susedu u slučaju elementarnih nepogoda ili požara. Tu odavno živi poslovica: «Nekkomšiji crkne krava!»

No, nasuprot takvoj otuđenosti i indolenciji Srba, kako za komšije, tako i za svoje strahovitežrtve (o čemu je otvoreno i dokumentovano dala svoj sud akademik Jelena Guskova ubeogradskoj «Pravdi» od 3. jula 2007. godine (na stranicama 8 i 9), - Šiptari (Albanci)bezobzirno razvijaju svoju osvajačku strategiju, podupirući je razvijanjem fanatizma,zasnovanog na mitomaniji i prepotentnosti i narkomanskoj samouverenosti.

Da su metodi zavojevačke ideologije albanskih mitomana i zulumćara inkorporirani i ustrategiju: «Cilj opravdava sredstva», svedoče neverovatno sumanute i drske tvrdnje albanskogistoričara dr Skendera Rizaja: «Tračani, Egipćani, Jevreji, Arabljani, Palestinci i Grci sušiptarskog porekla». Prenoseći ovaj citat iz knjige Jevrema Damnjanovića «Kosovska golgota»(Beograd, 1988), Jovan Deretić još dodaje tvrdnju Rizaja: «I Mojsije i Muhamed su takođeŠiptari».14

TREĆE POGLAVLJE

I Devet drevnih župa Stare Srbije («Kosmeta») od početka albanske uzurpacije dookupacije NATO pakta

U «Kosmetu» (Staroj Srbiji) bilo je, pola veka posle Kosovske bitke, samo 46 novouseljenihalbanskih kuća, kako svedoči prvi turski popis iz 1445. godine za oblasti Drenice i Podrima. Asrpskih kuća: 12.844. U župama: Kosovo, Sirinićkoj, Sredačkoj, Ibarskom Kolašinu, Biničkojmoravi, Prizrenskom Polju, Labu nema, tada, Šiptara. U Peći, na primer, tada nije bilo ni jednealbanske porodice... Čak, 1838. godine, skoro 400 godina posle prvog turskog popisa - u Peći(kako zapisuje Jozef Miler): Srbi čine 92,09 odsto stanovništva. A danas, posle NATO agresije,pod podlačkim nazivom: «Milosrdni anđeo» u Peći (sedištu srpskog patrijarha) živi samo jedanSrbin!

U «Dečanskoj povelji» iz 1330. precizirano je da Metohija i okolni krajevi pripadajuDečanskom vlastelinstvu (89 naselja, od kojih su samo tri nastanjena Albancima, i to nazapadnoj strani Prokletija). U tim naseljima je bilo 3.433 kuće, a od toga arbanaških samo 44 (1,8odsto).

U vizantijskim izvorima ime Albanci kao «Albanoi» (dovedeni naseljenici, a ne - narod) jeprvi put pomenuto 1081. u opisima najezde Normana, a među samim Albancima tek 1595, kadaje Marko Gini izrekao: «La mia natione Albaneze».

A evo kako u tim vekovima, od uspostave turske okupacione uprave u Staroj Srbiji (gde su seTurci vratili tek 36 godina posle boja na Kosovu), svedoče najpouzdaniji suditelji: vatikanskibiskupi.

14 Jovan I. Deretić, «Srbi i Arbanasi», str. 101.

15

Mletački poslanik, kod turskog padišaha, Jakov Sorenco je zabeležio da ulazi u Srbiju kadaje 1575. prešao reku Drim kod Svetog Spasa u današnjoj Albaniji. O Srbiji sa autohtonimsrpskim stanovništvom bez primese Albanaca tako piše i barski nadbiskup15 Marin Bici 1610. Ademografsku sliku o gotovo stopostotnoj etničkoj srpskoj supstanci u Staroj Srbiji (na«Kosmetu») iznose i buskup Petar Mazareki 1623. i nadbiskup Đorđe Bjanki 1638. godine.

Te nepobitne činjenice o utemeljenosti Srba na Kosmetu, nerazumno i sramno, izazivački imaliciozno (a svakako ignorantski), negira nadobudni pomoćnik masona i srbofoba M.Ahtisarija «posrednik u pregovorima o statusu Kosova», Albert Roan. 16 Srbofobijom irusofobijom17 nadahnut A. Roan, valjalo bi da zaviri u arhive (njemu nadređenog) Vatikana, gdebi našao ne samo citirane navode najupućenijih zvaničnika Svete stolice, već i izveštaj skopskognadbiskupa Matije Masareka iz 1764. godine. (Roanu je ta godina polazište za pravo Šiptara daprisvoje Kosmet). Masarek tada saopštava da su Albanci tek počeli da prodiru u Staru Srbiju, urejonu Đakovice (oblast Has). Nadbiskup papi piše da su albanski zločinački fisovi provalili izgudura Prokletija, tek u drugoj polovini 18. veka: «Maledetti Albanesi, i quali per forza si sonoimpadroniti di quasi tutti gli terreni scismatici e cattolici serviani» (Prokleti Albanci, koji susilom zaposeli zemlju Srba pravoslavnih i katolika).

Nastaće i proces prelaska srpskih domaćinstava, pritešnjenih zulumima, u islam, kao injihovo uključenje u albanske «fisove». (I dan-danas u mnogim takvim domaćinstvima čuvaju seikone svetaca - slave, što je srpska posebnost jedinstvena u hrišćanstvu i čovečanstvu).

Otuda i zaključak nemačke istraživačke grupe, posle studijskog ispitivanja na Balkanu udrugoj polovini 19. veka: «U stvari, veliki deo današnjih Albanaca nisu ništa drugo negoalbanizovani Srbi.» Istraživači nabrajaju gotovo sve Malisore, Dukađine, stanovnike okrugaElbasan, jedno od najvećih albanskih plemena Krasniće.18

Svega je još bilo u potonjim zulumćarskim vremenima na tom prostoru (pod Turcima,Austro- Ugarima, Italijanima, Nemcima, komunistima), da bi već deceniju i po odjekivao -razvijački, poguban za celu našu planetu anticivilizacijski, zasnovan na šovinističkometnocentrizmu, poklič «nezavisno Kosovo».

Oduzimanje Srbiji njene matične teritorije, nazvane «Srpski Jerusalim»19 i vaseljenskimsvetilištem, proglašenjem nezavisnog Kosova bilo bi kao planetarnii upaljač cepanja mnogihdržava. Od španske Baskije, rumunske Transilvanije, Belgije, Francuske, ruskog prostora, prekoalžirsko-marokanske Kabilije (sa Berberima), do kineskog dvadeset pet milionskog Sinkjanga iviše državica SAD: počev od Teksasa do Kalifornije (sa većinom Meksikanaca); trebalo bi prvana udaru «po presedanu Kosova» da bude i Velika Britanija - ona bi se raspala na Škotsku, Vels,Englesku, Irsku. Naši prvaci se sluganski ustručavaju da otvoreno spomenu te pretećemogućnosti.20

Svedoci smo anticivilizacijskog procesa preimenovanja, u kome je Stara Srbija na svimstarim kartama označavana kao «Vecchia Serbia», da bi tokom jednog veka, (HH-og), pojmovnobila preobraćena u Kosmet, onda u Kosovo, odnosno Ko^^^a. Albanci su (pod zaštitomNATO-a) promenili i mnogovekovne srpske nazive gradova, svih naselja, reka, planina.

15 O ovim i drugim izveštajima o početku albanskog prelaska preko Prokletija u Staru Srbiju, videti opširnije umonografiji «Velika Albanija», izdanje Instituta za geostrateške studije, Beograd, 1991. g.16 Intervju «Politici» od 21. juna 2006. g.17 Roan saopštava čudovišnu iskonstruisanu «domišljatost»: kako navodno - ljudi na Zapadu, ležu i ustaju u strahu sepitajući: «nije li se Rusija okotvila u Mediteran, preko male Rusije - Srbije»18 Videti deo izveštaja tog nemačkog tima u spomenutoj ediciji «Velika Albanija».19 I američki ambasador u Beogradu (u vreme početka oružanih obračuna - 1991.), inače istoričar, Voren Cimermanprihvatio je taj izraz.20 Među časnim izuzecima prednjače akademici i narodni tribuni: Dragan Nedeljković, Mihailo Marković i VasilijeKrestić.

16

Gledano u istorijskoj proveri, Kosovo je samo jedna od devet župa Stare Srbije. Jedino ježupa Drenica, koja obuhvata 496 km2, manja od župe Kosovo (502 km2). Od Kosova su, naprimer, trostruko prostranije Binička Morava, a dva i po puta Metohija.

Tako su ekspanzionistički mozgovi i stratezi tim «sublimirajućim» nazivom (Kosovo),izbrisali vekovna imena preostalih osam župa Stare Srbije, uključujući i Metohiju koja je kaoHvosno - milenijumski pripadala Duklji - Zeti (Crnoj Gori), što bi joj trebalo vratiti, da postanenjen prestižni razvojni region, a i odbrambeni bastion srpstva.

U svemu tome se prepoznaju neokolonizatorske ambicije i strateški apetiti zapadnih velikihsila, jer su Kosovo i Metohija, tj. Stara Srbija, ne samo izvanredno bogato područje, već i pravacod nezamenjive strategijske važnosti koji vodi ka Bosforu i dalje ka Aziji i Rusiji.

Uostalom, ne tvrdi Zbignjev Bžežinski zalud da je «Balkan potencijalno geopolitičkanagrada u borbi za evropsku supremaciju». Potvrdu ove teze dokazala je istorija: Rim i Vizantijasu očuvali svoju hiljadugodišnju vladavinu na kontinentu osloncem na Balkan; takođe,Otomanska imperija je posedujući Balkan trajala pola milenijuma. Verovatno bi i Staljin toostvario (imajući Varšavski pakt) da mu se nije isprečila Jugoslavija pod Titom (sa Srbijom usredištu Balkana). Na razmeđi II i III milenijuma, Zapad rizikuje da izgubi Balkan, ako sepovinuje projektu o stvaranju Velike Albanije, a zanemari istoriju i potencijale Srbije.

II Stara Srbija («Kosmet») - ćup zlata

Stara Srbija sazdana je na tlu basnoslovnih bogatstava. Ona su odvajkada privlačila osvajače,a danas i ove iz evroatlantskog NATO pakta, predvođenog SAD.

Poznati su nauci, ali nedovoljno srpskim žiteljima, duboki istorijski tragovi tog koristoljubljau planovima preotimanja srpskih zemalja. Upućujemo na zapis vizantijskog istoričara Kristovulaiz prve polovine 15. veka:

«Ipak, nije bilo samo to (potčinjavanje Srba), nego su ga (sultana) pokrenula (protiv Srbije) iizvanredna svojstva zemlje, koja su zapanjujuća i koja pružaju obilje svakojakih dobara. Zemljaima veliko plodno tle, koje rađa sve moguće plodove i sve bogato daje ... Ali najvažnije je ono učemu ona daleko nadmašuje sve ostale zemlje - zlato i srebro izbija tako reći iz izvora, i svudagde se ono kopa pruža zlatni i srebrni prah u velikim količinama i najboljeg kvaliteta, bolje je odonoga u Indiji. Time je srpska država od početka bila povlašćena. Ona se ponosila svojimbogatstvima i svojom moći, bila je kraljevstvo, raspolagala je mnogobrojnim i pre svega bogatimgradovima, kao snažnim i teško osvojivim tvrđavama». 21 Ova Kristovulova zapažanja,modernim tehnikama u istraživanju, potvrđena su višestruko.

Najnoviji uvidi pokazuju da samo rezerve kosovskog lignita vrede oko 500 milijardi dolara.Ugalj se «nalazi ispod gradova, varošica, sela i infrastrukturnih objekata», saopšteno je u jednomistraživačkom nalazu.22 Reviri olovno-cinkane rude su u Starom Trgu, Ajvaliji, Kišnici. Rudanikla je pronađena na Golešu, Glavici i Starom Čikatovu. U području Đakovice i Orahovca suležišta hroma. Bakar i mangan rasprostiru se širom Prokletija. Ležišta magnezita su na Golešu,Strezovcu, u Dečanima i Dubocu.

Nije čudno što su ta bogata nalazišta zapela za oko mnogima, Amerikancima pre svih, ali ječudno ćutanje o zvaničnim procenama vrednosti tih bogatstava.

Procena vrednosti nalazišta olova, cinka, srebra, nikla, hroma, mangana, molibdena i bora(najtraženijih strategijskih ruda), ide do oko 1.000 milijardi američkih dolara. Nalazišta bora sunajveća u svetu. Američki milijarder Soroš drsko se usudio da ponudi «u kešu» dve milijardedolara Srbiji da mu proda Kosmet (takav cinizam i bedastoća previše su i za jednog Jevrejina,

21 Videti: Jovanka Kalić, «Srbija u srednjem veku».22 Prepis elaborata - kod autora.

17

mađarskog porekla, makar bio perjanica među srbofobima - sa svojim pajdašima iz «Kriznogštaba»: Vesli Klarkom, Mahti Ahtisarijem i sličnim notornim uništiteljima Srba).

Sve je više informacija i o izuzetnim rezervama nafte na tom području; kao i rude uranijuma.O kosovsko-metohijskim revirima nafte izveštavala je nedavno moskovska «Pravda», pouzdanotvrdeći da su šezdesetih godina odrađene četiri bušotine od kojih su tri bile vrlo izdašne (listdodaje da je sva ta dokumentacija misteriozno nestala).23

Moramo da naglasimo činjenicu da se na Kosovu i Metohiji, uprkos upotrebi bombi saosiromašenim uranijumom u NATO agresiji 1999. godine, nalaze najčistija izvorišta i rečnitokovi Evrope, dovoljni da pitkom vodom snabdevaju celi naš kontinent, a i sve žedne zemljeMediterana. Lim, Ibar, Beli Drim, sve tri Bistrice, Erenik, Lepenac i Južna Morava su našenepresušno bogatstvo. A u vremenu koje će neumitno brzo doći, to bogatstvo će biti conditiosine qua non ljudskog opstanka.

HRONOLOGIJA OKUPIRANJA KAVKASKE ALBANIJE OD NJENIH SUSEDA

Ovde ćemo, koristeći istraživanje ruskog akademika Svetlane Pletnjove, hronološki naređatinajdrastičnije pohode na kavkasku Albaniju, kako su agresori govorili: «radi prezimljavanja»:

- 370. godine n.e. Huni su krenuli put Albanije - vazalne kneževine persijskog carstva. Ali,onako «uz put», odveć su se zamajali oko Alana, čudnog smeđeg naroda, nalik na Šveđane (kojiće ubrzo zauvek nestati).

- (488.-531.) Persijanci su dobro učvrstili svoje granice na severu, naročito pod vladavinomslavnog šaha Kavada I - podgorinom Kavkaza, pa su i Albaniju štitili.

- 540. godine Huni su ponovo nasrnuli na Albaniju; istovremeno, napali su i Jermeniju.Uzalud je vazalna Albanija očekivala pomoć od svog persijskog sizirena, naslednika Kavadovig,šaha Hosrova Anuširvana.

- 552.-562. - U toj deceniji vodi se uništavajući rat između alijanse Huna i Hazara, s jednestrane i persijskog cara - šaha Hosrova Anuširvana. Šah je, napokon, ne samo porazio Šavire(Hune) i Hazare i oslobodio, ponovo, Albaniju od onih koji su malo poduže u njoj «zimovali»,već je sve posade agresora na albanskoj zemlji pretvorio u robove i preselio ih u Kabale, aostatke proterao u Dagestan.

- 627. godine, Hazari ponovo upadaju u Albaniju. Ali, ne samo da prezime, jer su oni tadabili glavna vojna snaga Turaka, sa kojima je (Turcima) vizantijski car Iraklije (navodno tadadozvolio Srbima da pređu Dunav i nasele se u Ilirikumu) - sklopio savez radi rata sa Persijom.

- 640.-654. Za tu deceniju i po, put Zakavkazja se kreće nova sila - savez arapskih plemena.Arapi će uskoro (640.) zauzeti Jermeniju, zatim će 654. okupirati Gruziju i onda doći (da«prezime») u Albaniju.

- 670. godine među Arapima nastaju trvenja pa tri porobljene kavkaske države: Jermenija,Gruzija i Albanija, uspevaju da se od njih oslobode.

- 682. godine Albanija uspeva da sa susednim, agresivnim, Hazarima uspostavipodnošljivije odnose. Tada se jedan knez iz hazarske federacije (vladar Savira, Alt Ilitver)oženio kćerkom kneza Albanije i pritom primio hrišćanstvo.

- 684. godine dolazi do najveće najezde Hazara na Zakavkazje. Obračun sa Gruzijom,Jermenijom i albanijom je surov. Njihove knezove, prvake, Hazari ubijaju. Albaniji, kaonajbogatijoj zemlji, a i u znak sankcija što širi hrišćanstvo, je razrezan težak danak.

- 692. godine, arapski namesnik u Jermeniji, sa svojom vojskom prolazi kroz Albaniju, kojojPersijanci ne pritiču u pomoć. Arapi tada razaraju najjače utvrđenje Persije - Derbent (u

23 Njen članak «Pravde», prenela je beogradska «Politika» od 6. marta 2006., strana 6.

18

albanskom Prikaspiju), koje je štitilo severne granice tog najstarijeg carstva od stalnih napada saKavkaza i iz stepe.

- 708.-713. Hazari napadaju Arape, razmeštene u Albaniji i tvrđavi Derbent. Hazariuspevaju da zauzmu Derbent i posednu severne regione Albanije.

- 721. godine Albanija se ponovo našla u vrtlogu novog hazarsko-arapskog rata. Ovaj ratHazara i Arapa trajao je preko deceniju i po.

- 724. godine Arapi su uspeli da od Hazara preuzmu Albaniju; tada je arapski namesnik zaZakavkazje Žerrah nametnuo Albaniji specijalni danak «glavarinu».

- 729. godine novi arapski namesnik Maslama, ne mogavši da održi svoju vojsku, njenosnabdevanje, usled velikih kiša, napušta Albaniju. Hazari tada ponovo napadaju na odvećporemećenu Albaniju i zauzimaju njen veći deo.

- 730. godine Hazari nastavljaju svoje napade na Albaniju.- 731. godine događaju se završni udari Hazara po ostatku Albanije. Glavni grad Albanije

Ardebilj je posle dugotrajne opsade zauzet, i potpuno opustošen.- 731. godine na od Hazara okupiranu Albaniju ustremili su se ponovo Arapi, koji tu zemlju

preuzimaju, daleko potisnuvši Hazare, zatim, po svom uhodanom običaju, ostaju u njoj - «daprezime».

- 732. godine Arapi, polazeći iz Albanije, kao strateške osnovice, svojom brojnom vojskomopsedaju najveće utvrđeni grad u Zakavkazju i Priskapiju, persijski Derbent, koji su već jednomosvajali Hazari. Pošto je Albanija, posle tolikih okupacija sa strane svojih suseda, bila potpunoiznemoćala, pa i sa stanovištvom proređena, - Arapi u nju dovode i naseljavaju Sirijce.

- Narednih godina u Albaniju, od Arapa okupiranu, pristižu i brojni Jevreji, koji emigrirajuiz Irana. Mnoga labanska plemena Arapi preseljavaju na jug svog prostranog kalifata. (Jedandeo tih Albanaca Arapi će prebaciti na Siciliju i u južnu Italiju).

- 827.-878. godine odvijaju se velike borbe na Siciliji i u južnoj Italiji između Arapa iRomeja (Vizantije). Romeji su uspeli da zauzmu (povrate) manji deo Sicilije i južnu Italiju. Tusu zatekli sa Kavkaza deportovane (od strane Arapa) Albance (Arbanoe, kako su ih Romeinazivali).

- 980. godine Vizantija je zauzela severoistočni deo Sicilije. Tamo zatečene Arbanoe(Albance) Romei (Vizantijci) su preveli u hrišćanstvo.

- 1043. godine, kako piše vizantijski istoričar Mihailo Ataliota, Romei (zapravo pobunjenivojskovođa Manijakos) su, u martu mesecu, znatan deo tu zatečenih (deportovanih sa Kavkaza)Arbanoja (Albanaca), u svojim lađama, prebacili preko Jadrana u zauzetu luku Drač i odaslali ihda se nasele oko Kroje, od Srba napuštenog predela zbog pustošećeg rata u protekloj (1042.)godini između zetskog vladara Vojislava i Vizantije.

Iz tog gnezda će se u idućim vekovima razleteti prava mora po okolnim srpskim zemljama,sve do 1999. godine, kada će Šiptari (kako sebe nazivaju balkanski Albanci), stavivši se u službuZapada (SAD i NATO pakta) za vreme njegove agresije na Srbiju i Crnu Goru, divljački (kao ipod Turcima i fašistima Italije i Nemačke u Drugom svetskom ratu) nasrnuti na srpsko žiteljstvokoje milenijumima živi na prostoru Kosova i Metohije, ubijajući ih na kućnom pragu izaposedavajući njihova imanja.

Istovremeno će anticivilizacijski bezobzirno rušiti stare sakralne hramove koje su uproteklim vekovima Srbi podizali. Pritom, dobro će čuvati tekovine izrasle pomoću srpskihinvesticija: monumentalne zgrade namenjene nauci, prosveti, kulturi i zdravstvu, koje su Srbiizgradili na tom prostoru, kao i železničke pruge, mostove, velike poljoprivredne kombinate iirigacione sisteme i mreže vodosnabdevanja. Sve to je podignuto davanjima srpskih poreskihobveznika, koji će nastaviti da uplaćuju po 200 miliona dolara godišnje svetskim bankama zazajmove uzete za razvoj Kosmeta, odnosno za bolji život Šiptara u tom delu drevne Srbije. «Ko

19

tebe kamenom, ti njega hlebom», - ta biblijska izreka primenjuje se u odnosima Šiptara i Srba,što predstavlja apsurd za vek koji promoviše novu civilizaciju ujedinjenog čovečanstva.

OPTIMALNI PROJEKAT ZA REŠENJE «KOSOVSKOG PROBLEMA»

Među projektima o «konačnom rešenju statusa Kosova i Metohije», gotovo da nemadalekosežnih vizionarskih projekata. Izuzetak je ideja Adema Demaćija o stvaranju «Balkanije»,neke vrste ekonomske unije Srbije, Albanije, Crne Gore, Makedonije i Grčke. Takav projekat,mudro komponovan i prilagođen realnosti i vizionarskim razvojnim perspektivama mogao bibiti: «Evro-ruski». Sa sporazumnom razmenom teritorija ili drugačijim nagodbama, projekat bipočivao na planu: «za 500 godina burnog razvoja». Zapodenulo bi se gradnjom pet koridora:transportnih, energetskih, vodenih. Prema tom projektu: cela Stara Srbija («Kosmet») i zapadnideo Albanije, eventualno zapadna Makedonija: (nadovezani na centralnu Srbiju) postali bi velikirazvojni region globalnog značaja. Prava košnica međunarodnog preduzetništva. Umestosadašnjih (i eventualnih) protektorata (sa oružanim «nadgledanjem»), što, u praksi, znači planAhtisarija i njemu naklonjenih država Zapada, «sporna teritorija» Kosmeta i okolna područjapostali bi milenijumsko gradilište (koje bi ozaravale restaurirane pravoslavne svetinje - sadauništeni ili oštećeni hramovi, stecište civilizacija i međuetničke solidarnosti).

Kroz taj poduhvat, značajniji od čuvenog američkog «New deal-a, prišlo bi se gradnji četirikoridora, za koje veliki interes mogu imati: Rusija, Evropa, Azija i Mediteran. Pa i SAD, kaoglobalna svetska sila. Tim i drugim dodirnim projektima bila bi apsorbovana radna snaga, sadanezaposlenog stanovništva na jugoistoku Evrope.

Koridorima bi strujali: 1) energenti (iz Rusije); 2) voda za Evropu i Mediteran - prekogigantskih akvadukata; 3) milionsko kretanje ljudi i roba suhoputnim magistralama(autoputevima i železnicom), bez premca; preko Srbije, Albanije i Makedonije (pa i Grčke)turisti i drugi zainteresovani stizali bi na plaže, ostrva i starine - pri Jadranu, Egeju i Mediteranu.

Tome mnogovekovnom poduhvatu za razvoj ovih regiona (župa), obuhvaćenih u 12patronata, značajan podstrek bi davala realizacija starog nemačko-srpskog projekta: izgradnjaplovne vodene magistrale: severno more - Egej, preko vodotoka Majna - Rajna -Dunav - Moravai Vardar.

Zaokupljenost stvaralaštvom obezbedila bi mnogovekovnu mirnu konvivenciju (suživot) nesamo stanovništva u tim regionima već i na čitavom evro-azijsko-afričkom zagrljaju. Dodajmoovome: guverneri tih patronata (predviđamo ih 12), raspoloženih država sveta (SAD, Rusija,Norveška, Japan, Kina, Francuska, Italija, Libija, Nemačka, Švedska, Južna Koreja i Kanada) biu sporazumu sa Srbijom dobile na eksploataciju - putem koncesija - neizmerno rudno bogatstvo(o čemu smo ranije izneli podatke), ali i zadiviljujuće tlo pogodno za svaku vrstu agrikulturnihproizvoda.

Hteli mi to ili ne, ni Srbija, uništena sankcijama i bombardovanjem, a ni Albanci, nemajukapacitete, nisu sposobni, ne mogu da krenu u ostvarenje ambicioznih poslova i zadataka utrajanju, kakav je i projekat «Za mir u narednih 500 godina i dinamični razvoj Balkanije».

Zato u patronatstvu (sa koncesijama) vidimo u pomenutim prostorima vrlo realni, efikasni irelativno lako ostvariv globalni cilj - opšteljudsku solidarnost i dinamiku razvoja. Zar to nije usaglasju sa strategijskim interesima SAD, Evropske unije i Ruske federacije. A to bi moglopostati okosnica evroazijske i mediteranske perspektive.

Srbija treba da se izbori za te aranžmane koje zahtevaju patronati. Njeno rukovodstvo(parlament, vlada i predsednik) treba da pomenutim državama ponudi oblike obostrano korisnesaradnje.

Podsećamo da je svojevremeno o sličnom projektu pisao pariski desničarski «Figaro»: «Činise da bi zemlje Balkana imale više šansi ako bi izradile između sebe nove odnose zasnovane na

20

reginalnoj solidarnosti koja mora da bude intenzivnija, striktnija i efikasnija od obične saradnje.U obostranom interesu i Eu i Balkana jeste da zemlje Balkana budu usredsređene jedna na drugu,da se drže zajedno».

Poimajući takvo zalaganje desničarskog «Figaro-^» valja ukazati na prednosti stvaranjapatronata, pa makar to bilo i u okviru «Balkanije», kakvu predviđa «Figaro». Patronati bi bilirazvojni regioni (u šta će se, neminovno, pretvoriti sve države Evropske unije, pa i SAD iRusija). Patronati u Staroj Srbiji («Kosmetu») bili bi, blagodarno, pod eksteritorijalnimstarateljstvom 12 država, a u sklopu netaknutog srpskog suvereniteta. Jer, to je prostor bez kojegbi se srpski narod ugasio. A budući da je to jedan od najstarijih naroda, učesnika u prekretničkimdogađajima razvoja i promena sve tri civilizacije: islamske, zapadne i pravoslavne, njegovimmarginalizovanjem, ili nestankom, nastao bi najopasniji vakuum u istoriji i opstajanjučovečanstva.24

Ovaj projekat, o 12 međunarodnih patronata u Staroj Srbiji (Kosmetu), služio bi i kaokatalizator za umanjivanje suprotnosti između tri najjače savremene civilizacije, čime seostvaruje i najuzvišeniji cilj: izbegavanje apokalipse na našoj planeti, otklanjanjem međusobnihnuklearnih obračuna.

Jovan I. Deretić

ARBANASI OD KAVKAZA DO SRBIJE

I PRISTUP

Narod, koji mi Srbi nazivamo Arbanasima, stranci Albancima, a oni sami sebe nazivajuŠćipetarima, zaposeo je, posle Novog Epira, Pomorja i Donje Zete, sa Skadromhiljadugodišnjom prestonicom Srbije, a sada i deo Stare Srbije - Kosovo i Metohiju. Srbi suproterani sa svih tih teritorija, kao i sa svih drugih koje su oni zaposeli. U cilju pravdanja zločinai nasilja nad Srbima, Arbanasi ističu nekakva svoja istorijska prava. Pored raznih igarazainteresovanih sila i centara moći koji su prouzrokovali ratnu agresiju NATO pakta na Srbiju,postavlja se kao glavno pitanje - ko ima pravo na taj deo Stare Srbije, odnosno čije je istorijskopravo, ko je pravni vlasnik te zemlje? Jasno je da je onaj narod koji je prvi posedovao tu zemljunjen pravni vlasnik i da njemu pripada istorijsko pravo. Pošto Arbanasi nisu osvojili od Srba nijednu od pomenutih teritorija, to im ne pripadaju ni po pravu mača. Drugi su im stvaralipismenost, mitove i naciju, što jasno govori da su oni oruđe u nečijim rukama upereno protivSrbije. Iz tih razloga se njihovi zločini ne sprečavaju i ne kažnjavaju, pa čak i ne registruju.Nigde se tako jasno ne ocrtava Meduzina glava antisrbske zavere, kao na primeru Arbanasa.Arbanasi vole da govore: "čija stoka toga i planina". Oni jednostavno ne shvataju da se ne možeprisvojiti tuđa planina, jednostavno tako što će se pustiti stoka da na njoj pase.

Potrebno je, na osnovu nauke, u prvom redu istorije, arheologije i lingvistike, utvrditi ko je kou ovom sporu. Sa tom namerom je održan "Okrugli sto" u Srbskoj Akademiji nauka i umetnosti.

24 Bitnost statusa patronata bila bi u njihovom funkcionisanju kao razvojnih regiona okrenutih radu i konvivenciji(suživotu) svih jedinki i radnih ljudi, bilo kojoj nacionalnosti da pripadaju.

21

II PREDSTAVA ARBANASA

Imamo dve različite i suprostavljene predstave Arbanasa, njihovog porekla i istorijske uloge.Prva predstava je bila na snazi od 11. veka do Berlinskog kongresa 1878. godine, i druga od ovogdatuma na ovamo. Po prvoj predstavi Arbanasi su jedan kavkaski narod koji je došao u Srbijupolovinom 11. veka. "Deca Kavkaza", kako je pisao srednjevekovni pisac Magius Patavius. Srbisu starosedeoci, potomci poznatih starih plemena kao što su: Iliri, Veneti, Tračani, Dačani,Sarmati, Mezi, Dardani, Tribali, Makedonci i Epirci. Po drugoj predstavi Arbanasi sustarosedeoci u Srbiji, potomci Ilira, a Srbi su nepoznati varvarski narod koji se doselio u njihovuzemlju negde između šestog i desetog veka. Ova druga predstava nametnuta je i u Srbiji posleBerlinskog kongresa od strane tako zvane bečko-berlinske, odnosno nordijske istorijske škole,koja se u Srbiji predstavlja i drži kao zvanična. Prvi koji je istupio sa pretpostavkom da suArbanasi starosedeoci, potomci Ilira, bio je nemački istoričar Tunman 1774. godine. Njegovateza je izgledala suluda, ali doživeće širu podršku od bečko-berlinske škole u drugoj polovini 19.veka. Nije se desilo ni jedno novo otkriće na polju arheologije, istorije, lingvistike ili etnografije,koje bi moglo da posluži kao povod za postavljanje ove teze.

Naprotiv, bilo je sve jasnije da su Arbanasi skorašnji doseljenici u Srbiju i u Evropu. Krozstari i celi srednji vek znalo se i kod Srba i kod stranaca ko su Iliri i da je to jedno od imena,odnosno sinonim za Srbe. Nije bilo nikakvog naučnog oslonca za pravdanje te zamene.

Evo kako je to kod nas danas predstavljeno od ljudi koji ne drže do nauke, niti istine i govoreu prilog nečije politike.

"Na Kosovo i Metohiju, oblasti u središtu Balkana, ... slovenska plemena naselila su se urazdoblju između VII i X veka." Dušan Bataković, član pregovaračkog tima vlade Srbije zaKosovo i Metohiju, (1). "Politika", 29 septembra 2006. godine (28. strana).

A evo kako kod ljudi od nauke.U antičkom vremenu: "Zapadno od Makedonije žive Dardani i Iliri, dva imena za jedan isti

narod - Srbe" Džon Kambel, jedan od najučenijih britanskih istoričara 19. veka, (2).

III POREKLO ARBANASAPre dolaska u Srbiju, Arbanasi su promenili tri boravišta. Poreklom su sa Kavkaza iz

kavkaske Albanije. Ovoj zemlji, iz koje oni potiču, stranci su dali ime Albanija, po imenu gradaAlbane na Kaspiskom jezeru, u čijem zaleđu se ona prostirala. To je bila planinska zemlja koja seprotezala delom u današnjem Azerbejdžanu, a delom u Dagestanu. U toj brdovitoj i planinskojzemlji na istočnim padinama Kavkaza, živelo je 26 plemena, koja su govorila 12 narečja ilijezika. To dokazuje da je u zemlji, koju su nazivali Albanijom, živelo više različitih naroda, a nesamo albanska plemena. Glavni grad te zemlje zvao se Ardebilj.

U osmom veku vođeni su veliki ratovi između Hazara i Arapa na predelu Albanije. Arapi subili nosioci Islama, a Hazari tursko pleme, koje je bilo primilo Mojsijevu veru, pa je njihovsukob imao i verski karakter. Arapi su pokazali više naklonosti prema domaćem stanovništvu, paje jedan deo naroda primio islam. Kada je hazarski princ Baruil ušao u Albaniju 730. godine,naredio je svojim ratnicima da pobiju svo stanovništvo koje je primilo Islam. U Ardebilju supobijeni svi muslimani i grad je opustošen, (3). Jedan deo Albanaca muslimana je uspeo dapobegne kod Arapa, koji su ove izbeglice svrstali u dve skupine i jednu poslali u Siriju, a drugu uArabiju. Oni koji su otišli u Siriju sjedinili su se sa tamošnjim stanovništvom i gubi im se trag.Oni koji su došli u Arabiju bili su naseljeni u pustinjskom predelu pokraj Crvenog mora. Ovomesto nije odgovaralo kavkaskim stočarima. Ne zna se tačno koliko su se tu zadržali dok nisubili preseljeni na Siciliju. Sicilija je tada bila podeljena između Arapa i Vizantije pa su preseljenitamo da pojačaju muslimanski živalj, a i zemlja im je više odgovarala.

Atanasije Urošević je ispitivao 1929. godine arbanaška plemena na Kosovu i Metohiji u vezinjihovog porekla prema predanju koje kod njih živi. Svi Arbanasi, bez razlike, ispričali su muistu priču, kao i njihove hodže takođe. Predanje koje su mu izneli bilo je sledeće: "Najčešće seono sastoji samo u tome što za staru postojbinu svih Arbanasa uzima se Arabija. Ponekad je to

22

izraženo i u prigodnim pričama." Svi su znali da ih je iz Arabije doveo čovek koji se zvao AzretiImer, (4).

Kod Arabljana postoji pamćenje da su Arbanasi živeli u Arabiji blizu Crvenog mora. Jednotakvo svedočenje navodi i poznati albanolog Johan Georg fon Han, koji je bio propagator međuaustrijskim i nemačkim piscima Tunmanove teze da su Arbanasi poreklom Iliri. Han u svomdelu "Kroz porečinu Drima i Vardara", prevod Mihaila Ilića, na strani 21. navodi jedno takvoarapsko svedočenje. Arapi kažu da su Arbanasi živeli pored Crvenog mora i da su se odatleiselili. Na strani 20. pomenutog dela, Han navodi Lapinskog, koji kaže da Abazi, čerkesko plemesa Kavkaza, drže da su sa Arbanasima jedan isti narod, a i Arbanasi drže da su braća sa Abazima,(5).

Džems Beker, britanski istraživač Arbanasa, kaže: "Tamo je druga Albanija (savremeniDagestan) na Kavkazu i neki pisci smatraju da su njeni stanovnici isti narod kao i njihoviistoimenjaci u Turskoj. Izvesno je da postoji velika sličnost između Toska iz Albanije i Čerkezasa Kavkaza", (6).

Na Sredozemnom moru vođene su česte borbe između Arapa, kao predstavnika islama iRomeja (Vizantije), kao predstavnika hrišćanstva. Arapi, koji su oteli od Romeja veći deoSicilije i deo južne Italije, da bi ojačali islamsko stanovništvo u tim zemljama, preselili su tamoizbeglice sa Kavkaza. Borbe između Romeja i Arapa na Siciliji trajale su dugo vremena i uvreme od 827. do 878. godine, Sicilija je bila podeljena na dva dela, pa otuda i naziv Dve Sicilije.Romeji su uspeli 980. godine da osvoje deo arapske Sicilije i na tom delu našli su Arbanase. Zapola veka vlasti nad njima jedan deo tog naroda preveli su u hrišćanstvo.

IV SRBIJA PRE DOLASKA ARBANASAPredeo koji se naziva Novi Epir, prema administrativnoj podeli Rimskog carstva, Srbi su

obično nazivali Epirom, sve do 16. veka, obuhvatajući stari i novi Epir zajedno. Ali na tomprostoru imali smo i uža obeležja, kao što su: Donja Zeta i Pomorje, ili Berezitija i Vajonitija, poimenima dva najveća plemena sa tih prostora. Ovo su imena preuzeta iz stranih dokumenata, nasrbskom su se zvale Brzitija i Vojonitija. Donjom Zetom se obična nazivalo Zadrimlje i lješkoprimorje, a Pomorjem oblast Drača i Valone pa do Jonskog mora. Pod Berezitijom sepodrazumevao predeo između reka Škumbe i Maće, a pod Vajonitijom od Škumbe do Jonskogmora. Glavni grad Vajonitije bio je Beligrad pod Tomorom, danas Berat.

Stanovnike Epira Grci su u antičkom vremenu smatrali Ilirima, to jest Srbima.Teopomp kaže da u Epiru žive Haoni, Tesporti i Molosi, i da ni jedno od ovih plemena ne

pripada Jelinima. U antičkom Epiru imamo tri toponima sa srbskim imenom: Serbiani, Serbianai Serbiane. Takvih i sličnih toponima imamo još deset na teritoriji klasične Grčke, (7). Šire naprostoru rimske Ilirije imamo važne gradove sa srbskim imenom, kao što su Srbica, Serdika,Sardika ili Sarbika, današnja Sofija, Serbinon na grčkom ili Serbitium na latinskom, današnjiZagreb, (8). Sarba, Sarda, Sorda ili Skodra - današnji Skadar, Sardona ili Skardona - današnjiSkradin, Sarba, Arba - današnji Rab, Serbion, Sermion, Sirmium - današnja Sremska Mitrovica,Sarabantia itd. Svi toponimi na predelu savremene Albanije su srbskog porekla. Arbanasi sunastojali da te toponime izmene, ali to je samo šminka, koja se lako briše. Kom narodu pripadajutoponimi, tom narodu pripada i teritorija. Da bismo to i dokazali, da se prošetamo malo krozvekove.

III vek s.e. Državu Iliriju kralja Agrona (pravilnije Argona) Zonara naziva Srbskomimperijom, (9).

Francuski istoričar Priko d' Sent-Mari kralja Agrona naziva kraljem Srba, (10).Andrija Kačić-Miošić Agronovu Iliriju naziva "slovinskom zemljom", (57).Posle Teute Ilirijom vlada Serbilida (kod nekih pisaca - Serbila, Serdila i Serdilida), koga

Kačić-Miošić naziva "kralj slovinski", (57).II vek s.e. Apian iz Aleksandrije nam kaže, da je rimski vojskovođa Fulvius Flakus vodio

borbu 135. godine s.e. sa Srbima u dolini Neretve, koje nazivaju Ilirima ili Dalmatima, (11).

23

I vek s.e. Strabon pominje Srbe kao narod Ilirije od Jadranskog mora do Panonije. Dinaruplaninu naziva Srbskom planinom, (12).

I vek n.e. Krunski dokaz tačnosti svih ovih navoda daje rimski naučnik Plinije Stariji uprikazu regrutskog spiska srbskih, odnosno ilirskih plemena iz 12. godine posle Hrista. Naspisku se nalazi 27 srbskih plemena, od kojih više od polovine i danas postoji, (13). Među njimasu i moji pretci Deretići. To su: Mezeji, Ditioni, Desniati, Neretvljani, Sartiri, Sarbeati, Glindići,Dukljani, Dindari, Dermastije, Cerani, Devrnje, Melčumani, Sikulote, Vardi, Daverci, Deretići,Likini, Stulpini, Burnice, Olbljani, Labeati, Senadi, Dende, Sašelji, Rudinjani i Grabljani.Grabljani nisu bili pleme, nego je to bila jedna varošica na Zupcima i njih nazivaju jednostavnoIlirima. Sarbeati takođe nisu bili pleme, nego savez od nekoliko manjih plemena pa ih zatonazivaju jednostavno Srbima. Od Likina, koji su živeli u Popovom polju ispod Trebinja,poreklom je imperator Likinius čiji su potomci Nemanjići.

Apian kaže da su u prvom veku n.e. "najslavnija ilirska plemena Srbi (Sordiski) i Tribali",(14). Za Tribale znamo da su takođe Srbi.

II vek n.e. Dion Kasius, pisac rimske istorije iz drugog veka, pominje Srbe na predeluIlirije, (15). Dion je bio rimski upravnik Ilirije.

IV vek. Euzebije Pamfil u svojoj Hronici kaže da je Tiberije pobedio 9. godine n.e. "SrbskeDalmate", (16).

VII vek. Jordan istoričar Geta kaže da su od Sarmata, to jest Srba, potekli Veneti, Anti iSloveni, (21).

VII vek. Kosmograf iz Ravene poistovećuje Iliriju sa Srbijom od Jadranskog mora doDunava, (17).

IX vek. Velika srbska imperija na Helmskom poluostrvu cara Krepimira Oštrivojevića,prikazana na mapi za koju Leopold Ranke kaže: "..cela teritorija je bila srbska od Dunava doJadrana i do Arhipelaga", (18).

X vek. Poznati češki zbornik Mater Verborum kaže: "Sarmati i Serbi su dva imena istogznačenja za isti narod".To isto kaže i nemački episkop Salmon. Sve ovo svedoči koji narod jeratovao sa Rimljanima u Iliriji. Kao što Euzebije 4. vek kaže: "Tiberije je pobedio 9. godine n.e.Sarmatske Dalmate". (19), a tako kaže i Hreman Kontrakt 11. vek. (20)

XI vek. Nestor časni Kijevski u svom Letopisu objašnjava poreklo Slovena iz Ilirije i nabrajakoja su plemena, pred rimskim osvajanjima, otišla na sever i istok Evrope. (22)

Crkveni sabor u Splitu 1059. godine zabranio je upotrebu "Ilirske liturgije" u crkvama idozvolio samo grčku i latinsku liturgiju. (23)

XII vek. Vizantijski istoričar Jovan Kinamos kaže da su Srbi, koji su kao narod Dalmati,izgradili tvrđavu Ras. (24)

XIII vek. Francuski istoričar Luj Leže prenosi češku Dalemilovu hroniku iz 13. veka, u kojojse kaže da su se Serbi naselili posle potopa na granicama grčkih zemalja i duž mora i da su seraširili sve do Rima. Na istom mestu prenosi i poljsku hroniku iz 14. veka u kojoj se kaže da jeIlirija kolevka slovenskih naroda. (25)

XIV vek. Vizantijski istoričar Halkokondilas kaže za cara Dušana, da je hteo da uspostavi"evropsku imperiju naroda Ilirskog". (26)

XV vek. Kralj Srba, bosanska loza Jablanovića, Stefan Tomašević se tituliše 1446. godineovako: "Stephanus Thomas Dei gratia Rasciae, Serviae, Bosniensium sive Illyricum Rex" (27)

XVI vek. Dalmatinac Vinko Pribojević, profesor teologije, 16. vek, među Slovene ubraja:"Tračane, Meze, Gete, Dačane, Makedonce, Ilire, Roksolane, Moske, Frižane i Vandale." (28)

Naš savremenik, Rus Pavel Tulajev navodi rusku Stepsku knjigu iz 16. veka i kaže: "U tomizboru, iz crkvenih i svetskih hronika, slovenska prapostojbina smeštena je u Iliriji, što bi bilo uskladu sa biblijskim izvornikom i Nestorovim Letopisom." (29)

Posle turskog osvajanja Dalmacije 1540. godine, osim gradova, veliki broj stanovnikakontinentalne Dalmacije, koji su govorili srbskim jezikom, se sklonio u gradove. Tada je ugradove "... uveden ilirski jezik, u kojima se do tada govorio italijanski." (30)

24

XVII vek. Mavro Orbini, 16/17. vek, pod pojmom Slovena uključuje pored Veneta, Venda, iRuse-Vandale, Gete, Ilire, Gote, Alane, Sarmate i druge. (31)

Opšti List, odnosno Pećki rodoslov, počinje izlaganje sa "opis rodoslovlja svetih carevasrbskih ili ti ilirskih." (51)

XVIII vek. Visoki činovnik na bečkom Dvoru, Johan Hristifor baron Bartenštajn objavio je1761. godine jedan pregled tadašnjeg stanja srbskog naroda, pod naslovom "Kratak izveštaj ostanju rasejanog mnogobrojnog ilirskog naroda". (32)

Veliki francuski istoričar i erudita Di Kanž kaže: Srbiju su Sarmatijom zvali. Srbi Dalmacijesu Dalmati i samo vulgarno ih nazivaju Slovenima. (33)

XIX vek. Prvi rečnik srbsko-nemačkog jezika, izdat u Beču 1853. godine, posvećen knezuMihailu Obrenoviću, nosi naslov Ilirischen und deutschen Sprache. (34)

Otac nemačke filologije i germanistike Jakob Grim piše 1815. godine: "Srbima nazivamopravilnije ono što se inače Ilirima naziva, slovensku narodni granu."

Austro-nemački pisac Aleksander Hekš kazao je u svom putopisu o Podunavlju: "Ukupnostsvih slovenskih Ilira penje se na oko šest miliona duša. Nijedan slovenski narod nije u novo inajnovije vreme skrenuo na sebe pažnju u tolikoj meri kao Iliri." (54)

Jernej Kopitar u prikazu Vukovog Rječnika iz 1818. godine kaže da je to jezik "brojnog, takoveličanstveno nadarenog, junačkog naroda Srba (Ilira) ..." (55)

Nemački teolog i pravnik Johan Ferdinand Naigebaur kaže: "Pitao sam jednog učenogfranciskanskog monaha iz republike Poljica za mišljenje o razlici između Ilira i Hrvata.Odgovorio je: Ja bih rađe bio Turčin nego Hrvat". Jedan drugi katolički sveštenik je izjavio:"Srbi ili Iliri su obrazovaniji nego Hrvati; njihova književnost je starija". (56) Ovde zaista imamovrlo preciznu odrednicu ko su Iliri.

XX vek. Ime Iliri bilo je sinonim za Srbe sve do dvadesetog veka. Na bečkom Dvoru Srbskakancelarija, sve do Prvog svetskog rata, zvanično je nazivana Ilirskom.

Za vreme od 23 veka Srbi i stranci su znali da su Iliri Srbi, a onda "učeni" nordisti nam rekošeda to nije tako, nego da su Iliri - Šćipetari.

Edson kaže za stare Epirce: "Grčki pisci su ih smatrali pelaške rase, domoroci tih predela."(35)

Ser Gordon Latam, vodeći britanski filolog 19. veka, kaže da su Pelazgi i Tračani Sloveni.(36)

To nepobitno dokazuje i savremeni ruski naučnik Grinjevič, koji je pročitao, odnosnodešifrovao, sve kritske i druge pelaške napise. Potom je izjavio: "Narod koji se u istoriji pominjepod imenom Pelazga bio je slovenski, jer to jezik dokazuje." (53)

Posebnu važnost ima crkvena organizacija na području Epira. Glavnu ulogu je imala Dračkamitropolija, koja je u sedmom veku imala 15 episkopija. (37) Vremenom je Drač gubio navažnosti i krajem devetog veka Dračka mitropolija ima samo 4 episkopije. Kako je Drač gubiona značaju u crkvenoj organizaciji tako je Beligrad pod Tomorom dobivao. Početkom HI vekaBeligrad je imao glavnu ulogu u crkvenoj organizaciji u Epiru. Alen Duselije kaže da se Beligradi Glavnica pominju kao glavni crkveni centri u Epiru oko 1020. godine. (38)

V DOLAZAK ARBANASA U SRBIJU

Događaj koji je prethodio i prouzrokovao dolazak Arbanasa u Srbiju, bio je rat izmeđuVizantije i Srbije u jesen 1042. godine. Romeji su sa velikom vojskom napali Srbiju i borbe suvođene na predelu Novog Epira, današnja teritorija Albanije. U dve velike bitke Srbi su strašnoporazili Romeje i to je prouzrokovalo nemire u Vizantiji. Jedan od pobunjenika bio jevojskovođa Đorđe Manijak, koji je komandovao vizantiskom vojskom na Siciliji i južnoj Italiji.Pošto su ga bez razloga smenili odlučio se na pobunu i krenuo da uzme vlast u Carigradu. Poveoje svoju vizantijsku vojsku koju je imao pod komandom i jedan deo kavkaskih Arbanasa,odnosno Albanaca kako su ih tada zvali, kao pomoćne čete. Sa Arbanasima išle su i njihoveporodice kako je to bio običaj u tom vremenu. Manijak se sa svojom vojskom iskrcao u Dračupočetkom marta 1043. godine. Na putu za Carigrad sukobio se kod Ostrova sa romejskom

25

vojskom vernom Carigradu i tu poginuo. Posle pogibije njenog vođe, njegova vojska se predala.Ove događaje opisao je savremenik, vizantijski istoričar Mihailo Ataliota, (39)

Tada se, prvi put, Albanci pominju u Evropi. To priznaju i arbanaški istoričari i kažu:"Vizantijski pisac iz jedanaestog veka, Mihailo Ataliota, opisao je pobunu vizantijskog Vojvodeod Sicilije, Đorđa Manijaka, i izveštava da se ovaj gospodin dolazeći iz Italije iskrcao u Draču1043. godine sa vojskom sastavljenom od Romeja i Albanaca." (58)

Vizantinci su prihvatili Manijakove, vojnike koji su se predali, ali nisu hteli da prime Albancekoji su bili stranci. Njih su potisli na teritoriju Srbije. Ovi nisu mogli da se vrate natrag naSiciliju, jer su lađe sa kojima su došli bile zaplenjene. Molili su Srbe da im dozvole da se negdenasele, pa kako su oni tradicionalni stočari, gajiće stoku za njih i srbsku vlastelu. Vojislav im jedozvolio da se nasele u Rabanu, jedno malo slabo naseljeno mesto na podnožju planineJablanice. Koliko je bio brojan taj narod nije poznato, ali prema proceni nije ih bilo manje od pethiljada, ni više od dvadeset hiljada. U Srbiju su stigla samo četiri albanska plemena: Gege,Toske, Jape (Liape) i Šamide. Gege su "Gosk" ili "Gog" kod jermenskih geografa. Šamide suazijski Šumiksi. Ova dva poslednja plemena su bila mala, možda samo delovi plemena, pa su seutopili u prva dva plemena.

Po Rabanu mi smo ih nazvali Arbanasima, stranci ih zovu Albancima, a oni sami sebenazivaju Šćipetarima što na njihovom jeziku znači Brđani. Turci su ih zvali Arnautima. To jearapski naziv koji znači : oni koji se nisu vratili - misli se iz Srbije na Siciliju. Svi zapadninaučnici koji su proučavali Arbanase, slažu se da Šćipetari znači - Brđani. (40), (41), (42) i (43)

Predeo oko Rabana gde su živeli Arbanasi nazivan je Arbanon. Taj predeo su Srbi nazivali -Raban. U trinaestom veku, kada su Arbanasi zapremali određenu teritoriju, Arbanon se prostiraoizmeđu reka Maće na severu i Škumbe na jugu, bez Drača i okoline. Reku Škumbu su prelazili ugornjem toku i dopirali do gornjeg toka reke Devola u predelu grada Konjuha. Ovaj grad suRimljani po reci Škumbi nazivali Skampa, a sultan Mehmed II nazvao ga je Elbasan. Predeojužno od Škumbe i Devola sa centrom u Beligradu nazivan je Albanijom ili Vajonitijom. ImeAlbanija nije bilo u vezi sa Arbanasima niti Arbanonom, nego je dato po Beligradu, na latinskomAlbanopolis ili Albanum. Ime Albanija upotrebili su prvi Normani 1081. godine, kada su zauzeliValonu, Beligrad i Drač. U Beligradu je bilo crkveno središte, koje je ranije bilo u Draču. Saizbacivanjem Normana, naziv Albanija se gubi sve do 1272. godine, kada ga ponovoupotrebljava Karlo Anžujski, pošto je zauzeo Drač, Beligrad i Valonu. On taj svoj posed nazivaRegnum Albania. U toj njegovoj Albaniji nije bio uključen Arbanon, tako da imamo Albanijugde današnjih Albanaca nije bilo i Arbanon ili Arbaniju u kojoj su oni živeli. Tako da izmeđuArbanona naseljenog Arbanasima i Albanije naseljene Srbima i Romejima nije bilo nikakveveze. Arbanasi su se proširili na teritoriju Albanije tek u vreme Turaka, gde su uništili cele srbskei hrišćanske gradove kao Moskopolje.

Kada Ataliota pominje Arbanase 1078. godine, on ih naziva stanovnicima Rabana -"Arbanon". U borbama protiv Normana 1081/2 Vizantija je uposlila i Arbanase, kako nam toopisuje Ana Komnen. I Vizantinci ih nazivaju Arbanasima (Arvanite), kao i Srbi po Rabanu, a neAlbancima. Tako ih pominje i Jovan Skilica. To je sasvim logično, jer se oni sami nisu nazivaliAlbancima, nego su ih tako stranci zvali po zemlji u kojoj su živeli. Kada su dobili novo naselje,dobili su i novo ime. Tako su se u srednjem veku i sami Arbanasi nazivali.

Ime Beligrada je u istoriji poznato i više puta menjano. Beligrad je rodno mesto čuvenogmakedonskog vojskovođe i državnika Antipe Jolina, glavnog vojvode cara Filipa i AleksandraVelikog. U trećem veku s.e. Beligrad se po Antipi naziva - Antipatrija. U drugom veku n.e. ovajgrad se zove Beligrad, ponovo ili iznova, nije utvrđeno. Kod geografa Klaudija PtolomejaBeligrad se pominje na latinskom prevodu - Albanopolis. Ovaj prevod na latinski imenaBeligrada, neki su pokušali da vežu za Arbanase, odnosno Albance. Nisu vodili računa oprevodu i da se radi o gradu. Grci su Beligrad prevodili sa Pulheropolis, čime su potvrdili da seradi o prevodu imena Beligrad. Oni su ovu reč uzeli iz latinskog gde "pulher" znači krasan, lep.Tako je Beli grad bio sinonim za Lepi grad.

26

Ime Berezitije se gubi od 12. veka jer je na njenom prostoru nastao Arbanon. Ime Vajonitije,gde nije još bilo Arbanasa, održaće se, u više oblika, sve do kraja 15. veka gde se pominje kaoVijatija. (44)

Gopčević kaže: "U današnjoj Gornjoj Arbaniji nisu Škipetari, nego su Iliri-Srbi živeli. A ustaro doba istorija nije imala nikakve veze sa škipetarskim narodom." (45)

Danica Ilirska je pisala: "Arnauti su iz Azije, iz predela između Crnog mora i Kaspiskogjezera..." (46)

Džon Kambel u vezi imena Albanci kaže:"Albanci sebe ne nazivaju ovim imenom, koje pripada prethodnim stanovnicima njihove

zemlje. Oni su Skiptari, ime koje znači Brđani... njihovo kapadohisko poreklo je utvrđeno.." (47)Laonik Halkokondilas, 15. vek, kaže da Tribali, Iliri, Poljaci i Sarmati govore istim jezikom. Daje sarmatski jezik isti što i ilirski i venetski. (48)

Jedan francuski naučnik iz 19. veka koji je istraživao Arbanase, Hiasint Hekvar, zapisao je:"Koje je poreklo Arbanasa? Sa kojom granom ljudskog roda se oni mogu povezati? Kom

jezičkom sistemu pripadaju Šćipetari? Po svim ovim pitanjima svedeni smo samo napretpostavke. Možemo samo pouzdano zaključiti da Arbanasi nemaju nikakve veze, sličnosti niafiniteta u vezi jezika, etničkog karaktera ili fizičke sličnosti sa bilo kojom drugom rasomevropske Turske: sa Rumunima, Grcima, Slovenima i otomanskim Turcima." (49)

Hekvarov zemljak Siprijan Rober je ustanovio da naziv za Miridite potiče iz persijskog -"Mardaite", što znači hrabri. (50)

Jedan od ranih američkih istraživača Arbanasa Hobhaus, na početku 19. veka, kaže: "Što setiče albanskog jezika, ovde je prikupljeno za vaš uvid i to su primeri koji su gotovo prvi putstavljeni na papir. Osnova je slovenska, izmešana sa različitim jezicima, među kojima najviše izturskog, zatim savremenog grčkog, italijanskog, francuskog, čak i neke reči iz engleskog u ovojčudnoj mešavini." (52) Odmah pada u oči da nije našao reči iz staro grčkog i latinskog.

Pored istorije i etnografije, mi otkrivamo kavkasko poreklo Arbanasa i preko jezika. Presudnisu nazivi brojeva 1 i 100, pomoću kojih se i određuje pripadnost datog jezika određenom sistemujezika. Arbanasi za broj 1 imaju tri naziva: nja, nje i nji. Ozvaničeno je nje. Nema nikakve vezesa evropskim jezicima,