Simo Matavulj-Beogradska priče

Izbor VIDOSAV STEVANOVIC

Bese početkom bogojavljenskog meseca. Aleksa Pavlović, učenik četvrtog razreda gimnazije, idući zamišljen ulicom, ugazi duboko u snežni smet, iz koga ne mogaše izvu ći noge, te stade vikati. Prolaznici se ne obazirahu na nj. Tada đače skupi svu snagu da trupački iskoči, ali se u tom trenutku - razbudi na svojoj tvrdoj postelji u pomr čini. Srce mu je jako bilo. Jedan deo toga sna bese istinit, a to je ose ćanje silne studeni, te se Aleksa zguči pod pokrivačem i stade dlanom trljati promrzle noge. Malo posle sede i zagleda se kroz mrak u rascvetali led na staklima jednoga prozora. Nebo bese vedro, a zvezde počele ble-deti. U isti mah petao zalepeta krilima u dvorištu i kukureknu. Aleksa s uzdahom pozdravi novi dan i napipa kresavice te zapali svećicu - od onih od tenećke, "s gasom", što se obično upotrebljavaju po kujinjama. Prema toj slaboj svetlosti đače lagano zaokruži glavom motreći pažljivo oko sebe. Posledak toga pregleda bese veliko čuđenje, koje se iskaza tim što mu se pogled ukoči i usta razjapiše. Lepa bese ta začuđena glava. Kosa je bila plava i gurgurava; oči krupne, golubi-jeg izraza; obrazi protegljasti i bledunjavi; nos prav, razmeren prema obli čju.

Krute ivice od usta, žilavi vrat i široke pleći bejahu pouzdane belege njegova selja čkog porekla. Moglo mu je biti oko petnaest godina.

Kad se pribra, opet stade motriti oko sebe. Vide žuto obojene stene malene sobe, popođene opekama.

U jednome kutu behu dve testije i obramica, dva para cipela, četka i crna mast za obuću. U drugom kutu espapski sanduk, ispravljen uza st enu, i na njemu složene Aleksine školske knjige. Pod sobom đače vide predvostručen prljav guber, na sebi na više mesta poderani jorgan i po dnu nogu svoje haljine. Osem prozora, bejahu dvoja vrata, jedna prema njegovim stopama, druga s boka. Kroz ova stru jaše iz dvorišta hladan vazduh te se plami čak vrteo u kovitlac, a iz noska izbijahu kolutići crna, smrdljiva dima. Aleksa slegnu ramenima i nagnu se da ustane, ali ga spopade jak kašalj te opet leže. *** Uoči toga dana preseli se on tu iz jedne činovničke porodice na Varoš-kapiji. Tamo behu: muž, žena i petoro dece. Doma ćin, viši činovnik, sredovečan, lep, stasit čovek, duge progrušane brade. Gospođa mu bese sitna ženica, ružna, priglupa, vrlo dobra kuvarica, upravo veštakinja u toj raboti, pa por ed svega toga ret-ko kad mogaše ugoditi jelom svome razmaženom mužu. Sve njene misli bejahu prikupljene na gotovljenje jela, sva njena radost bese kad bi on, posle dobra ručka ili večere, izrazio svoje zadovoljstvo, a to bi on u činio podviknuvši, kreščendo, tri puta: ho-ho-ho! Deca su im pusta rasla. Aleksa padaše s nogu od umora. Od zore do polaska u školu jedva je mogao posvršavati najpre če svoje dužnosti - da očisti sedam pari cipela, da donese vode sa česme, pa meso, ribu, zelen i ostalo s trga i iz pro davnica. U povratku iz škole opet je išao po vodu, trčkarao kojekuda, cepao drva, pomagao u kuhinji itd., te mu, onako iznurenu, ne ostajaše drugo nego da se noću bori sa dremom nad knjigom. Pored sve dobre hrane i dobra najma (primao je osam dinara mese čno), Aleksi taj život tako dodija da je, tr čkarajući tamo-amo, uzgred svrtao u kuće tražeći lakše posluživanje. Ali, na njegovu nesreću, te se godine bese sleglo mnoštvo đaka seljačića u Beograd. Oni posluživahu budzašto, i po najdaljim kućama na 6

Vračaru i Paliluli, a kamoli u sredini prestonice! Alek -sa se najposle obrati upravniku i nastavnicima svoje škole. To on u čini jednoga jutra pošto ga profesor matematike prekori što nije znao z adatak, zapretivši mu da će izgubiti "blagodejanje". Izme đu časova predavanja, kad svi nastavnici bejahu

na okupu u svojoj sobi, Aleksa u đe k njima i kaza im potanko nevolju mole ći ih da ga gdegod smeste. Pomenuti profesor - čovek mlad, suh, crne dlake i žute kože (đaci ga zvanu "žandar") - oseČe se na Aleksu: Ja ti ništa ne verujem, ja poznajem tvoga gos

podina i znam da je ćestit ćovek. ("Žandar" nije mo gao izgovarati glas: č.) Najposle, jesmo li vam mi sta ratelji? Ne fali još nego da se uverava mo je li svaki od vas dorućkovao pre nego dođe u školu, toliko smo vas razmazili. Upravnik ga prekide rekavši mu nešto tu đim jezikom, ali žandar ljuće završi: Pa neka traži sam, a vest je tome, jer ni peto

rica drugih đaka ne promeniše toliko ku ća koliko on otkad je kod nas. Ja vam kažem da je ovo skitnica! Pošto mu ne pomože molba kod starijih, on se nastavi jadati svojim drugovima, strahujući da ne izgubi državnu pomoć. Samo jednome svome vršnjaku, s kojim se dnevno tri puta sastaja o na česmi, ne odade svoju nevolju. Bese to neki Radoje Prištevac, i on đak četvrtog razreda, ali ne u istoj gimnaziji gde i Aleksa. Prištevac je bio koštunjav, kao izglodan, mrke kože, i strma čela, naprćena nosa, očiju razmaknutih, usana mesnatih i otromboljenih - ele, pravo azijatsko lice. Bio je neobi čno drska pogleda i ponašanja, osobito među nejači i babama na česmi. Deca po Varoš-kapiji zvahu ga "Arapinom". Aleksa ga izbegavaše, ne stoga što ga se bojao, nego što ga mrzaše iz dna duše od prvoga sastanka. Onaj je njega takođe mrko gledao pri svakom susretu, ali ostade na tome, jer u Alekse behu krupne pesnice. Jednoga jutra, ispred Božića, Radoje stojaše ras-koračen, te zviždukajući gledaše u vodeni mlaz što šik-

l

taše u njegovu testiju. Aleksa, došavši, stade iza njega, pa, čekajući reda, presamiti ruke pod pazuhe. - Dakle, tri tražiš lakšu poslugu? - zapita ga

nenadno Rado je obrnuv malko glavu. - Ja!? - reče Aleksa i pitajući i čudeći se. - Ti, dabome! Ta obijao si pragove na sve strane, a preporučivao si se i nekim đacima da te preporu če... - Pa? - prekide ga Aleksa. - Pa šta se tebe tiče što ja radim? - Pa da mi daš dva dinara, ja ću te namestiti gde nećeš imati ni trećinu posla koliko sad imaš! Aleksa oseti poniženje. - E, gle čoveka, gle gospodina koji namešta đa ke!!... Baš si ti neki gospodin, koji sve može! Ti ćeš mi dati preporučeno pismo na nekoga, je li, Arapine? - Otac ti je Arapin, brajko!... Ja ću te odvesti gde traže posluženja, pa ako se pogodiš, daćeš mi dva dinara. Dakle, ako ćeš da odemo sutra u ovo doba, i tako je praznik. Ako nećeš ti, naći će se desetorica do noći. - Arapin se zavrže svojom obramicom i kre nu se pevajući: "Vesela je Srbadija." Aleksi bi navrh jezika da mu opet rekne kakvu grdnu re č, ali mesto toga izleti mu nestrpljivo pitanje: - Ama gde je ta kuća, u kojoj ulici? - Sutra... sutra... u ovo doba... dva dinara!! - odgovori Arapin ne obzirući se. Tako je i bilo. Sutradan Arapin ga odvede u jednu poprečnu ulicu što vezuje dve ulice uporedne Terazijama.

- Evo nas! - reče Arapin stavši pred jednom oniskom kućom sa četiri prozora. - Evo ovde je taj pomoćnik kome treba posluženje. - Ama, zbilja, ti poznaješ svaki budžak po Be o gradu! - reče Aleksa diveći mu se... Uđoše u usko dvorište. Aleksa vide da je ku ća, štono kažu, "na glagol". Unutrašnji, kraći krak glagola bese sa tri prozora. Arapin zakuca na tim vratima. 8

Otvori im mlad čovek, suh, malen, crnomanjast, sav n alickan, i oni uđoše u prazan sobičak (baš gde sad ležaše Aleksa). Posle prvih reci otvoriše se vrata što su sada prema stopama Aleksinim, te izađe mlada žena, oštrih crnih očiju, nabeljena i narumenjena, sa zalepljenim koturićima vrane kose po čelu i na slepoočnicama, U ušima joj blistahu minđušice kao od dragog kamena. Na njoj bese mavena svilena haljina. Ruke joj behu bele i punačke; nožica kao u deteta. Pomoćnik nudi Aleksi samo četiri dinara meseč-no: "Ako je mala plaća, mali je i posao, jer nemaš nego da doneseš u podne i uve če "porciju" iz gostionice, dva puta na dan vode, da nam čistiš obuću, i to ti je sve!" Aleksa se ščinjaše. Htede da pokuša neće li iskamčiti daj budi jošte dinar, ali ga preteče mlada gospođa. Glednuvši ga milo, mekim, detinjastim glasi ćem začavrlja ona: - Pa znate, imamo dobru susetku, gospo đu čija je ovo kuća. Ona je i prvom đaku davala svako jutro kafu... jer mi ne dajemo kafu... Svako jutro, ka žem vam, punu čašu kafe s mlekom. Pa, bome, i u podne, i uveče, dobi jao je od nas štogod za jelo. Ona, znate, ima sluškinju, staru jednu sluškinju, koja ide na pijacu, a vi da joj donesete kad i nama. Hoćete li? - Pa mogu! - reče Aleksa.

- E, pa čeknite da se s njom porazgovorim. Gospođa otrča u dvorište, a domalo se vrati i potvrdi da će biti kao što je obrekla. Aleksa pristade i oprosti se s njima. Putem malo što se ne pobiše njih dvojica. Arapin ište svoja dva dinara, a Aleksa kaže da mu je dosta i jedan. Reč po reč, dopreše do granice gde reci prestaju, a počinju govoriti pesnice. Arapin se savlada, uze dinar pa, gledaju ći ga drsko, završi: More, nije s ovim svršeno! Daćeš ti meni još,

i još ćeš me moliti da uzmem! Aleksa se slatko nasmeja toj ludoj pretnji... 9

Sad se okrenu na bok i opet se nasrne ja se ćajući se Arapina. Pa onda uzdahnu pomišljajući da mu ipak bolje bese kod činovnika na Varoš-kapiji. Tamo bese gvozdeno ognjište, gde bi on svakoga jutra upirio vatru, te se bar ogrejao. Pa onda se namrgodi domišljaju ći se kako će mu ovde biti. Pa onda se obrnu na drugi bok i htede da se seti šta je sino ć razgovarao sa novim gospodar em, ali u taj mah začu glas njegov u sobi. Tada Aleksa brzo sko či i navuče čakšire, pršnjak i gunj, sve haljine polovne od sukna, obu čizme sa iskrivljenim petama, navuče povrh gunja nekakav let-nji kaput - bogzna čiju oderinu, natrca šajkaču, savi guber i jorgan te ih zbi u kraj. Zatim dohvati gospođine meke cipelice. Đače ih neko vreme posmatraše, pa ih stade mazati. I opet, dokle trljaše četkom, mašta ga odnese u prošlost. Aleksa se spomenu starog neženjenog sudije, koga je služio jednu zimu pre nego što dođe ka činovniku. Tome čiči Aleksa nosaše jelo iz gostionice, i to samo u podne, te od toga njih dvojica, ma čka i jedno malo pseto življahu po dvadeset i četiri časa. Čiča dr-žaše pod ključem ne samo dragocenosti i što bi moglo biti za jelo nego i svece i sapun. Aleksa i mačka drhtahu kod kuće od studeni, jer se sudi ja i pseto grejahu gotovo po ceo dan u kafani. Malo vremena pošto Aleksa otide od cicije, umre ovaj od upale u plu ćima. K njemu bese Aleksa došao od nekoga gojaznog preduzima ča. Taj imađaše samo ženu, koja bese sušta suprotnost mužu, kost i koža, histeri čna na sav mah, te na izmenu pakosna, milostiva, ćutljiva, govorljiva, vesela i žalosna. Muž je retko ručavao u kući, ali je redovno večeravao. Aleksa se nasmeja sećajući se običnih prizora za vreme večere. Dokle bi se preduzimač "nabokao", proteklo bi toliko vremena da bi se trojica umerenih ljudi, jedan za drugim, mogli najesti.

Njegova žena začinjala bi mu blagovanje svakojakim zajedljivim primedbama, na koje se debeljko nimalo 10

ne osvrtaše. Nego, što je začudo, čim bi on prestao žvakati, ona bi ga iskreno nudila. Pošto bi dobro "naslagao", tek tada bi po čeo piti. Kad isprazni prvu sklenicu, ište drugu, ali žena ne da. Kad parba dobro poraste, do đe i drugo staklo. Predgovor ka trećoj skle-nici bivaše mnogo žešći, a pred četvrtom nastala bi strašna graja, ponekad i uzajamni udarci. Najposle gospo đu bi obuzela trzavica, te bi zakovrnula o čima. Tada bi je morali prskati vodom. Čim bi se osvestila, briznula bi u plač. Preduzimač, zapinjući jezikom, počeo bi je tešiti, pa, najzad, i tepati. Tako je bivalo svake bogovetne ve čeri. Pored svega toga Aleksi bese lepo kod njih. Ali, jednom pred ve če, bez ikakva uzroka, gospođa ga ćuši dva puta po obrazima te se on iskosi i re če joj grdnu reč. Debeljku žao bese otpustiti Aleksu, ali morade. Ka tome bese se preselio iz kuće jednoga profesora. O tome se Aleksa se ćaše da bese bolešljiv mlad čovek i ćutalica. I sa svojom lepom, veselom ženom, prve godine bračnog života, profesor šteđaše reci, no bi za stolom, nalakćen, slušao njeno živo čavrljanje, gledajući je žalostivo. Kod njih ostade Aleksa drugu polovinu leta. O raspustu otide profesor sa ženom da se leci negde u svet, pa ostade tamo i zimu. To je Aleksa čuo od đaka vrativši se u početku jeseni iz svoga sela, te se namesti kod pomenutog bakalina. To je vreme nemilo u uspomeni Aleksinoj, jer malo dana nakon povratka ču da mu je majka naprasno umrla. Otada nije išao više ku ći. A pre toga, prvu polovinu leta, Aleksa se bese pribio kod jedne dobrodušne bake, samohrane penzionerke, te joj pomagaše gladovati. Ipak se nje se ćaše sa ljubavlju. A i baki bese uskočio iz jedne glumačke porodice gde je Aleksa proveo čitavu godinu. Glumac držaše dve sobe i kuhinju u dvorištu, oko kojega življaše nešto desetak porodica "svake vere". Sobe glumčeve bejahu tako trošne da se daske ugibahu i pod deti-njim koracima a od malo jačeg potresa trun jaše se klačina sa stene i uvelo lišće sa glumačkih povešanih 11

venaca. Pored svega toga muž i žena, ponajviše hodaju ći, učahu svoje uloge, prekidajući učenje da se preslišavaju, ili da se malo izgrde, ili da po redu pripaze na ognjište, gde se svakoga dana gotovljahu bolja jela nego kod kakvog

ministra. Oboje behu prgavi, ali muž poviše. Za najmanju sitnicu on plane na ženu, rekao bi sad će je za gušu; ona se nakostreši i ne ustupi mu pedlja. Ali ta srdžba traje koliko zapaljena rukovet slame. Posle trenutka smeju se. Deca im čine pokor po dvorištu, te deset puta na dan prouzro če veliku graju među onim "verama". Svabice i Mađarice dolaze k roditeljima na tužbu te progluši čudna sme-sa jezika - pravi volapik. Aleksa je, osem doma ćih posluga, uvek imao rasta da trčkara tamo-amo, k ostalim glumcima, gotovo po svima krajevima prestonice. Ali bi mu se uveče naknadilo, jer je ulazio besplatno u p ozorište. Bogo naš, koliko li je za tu godinu predstava gledao! Pa onda, posle predstave često je njegov gospodin imao goste, svoje drugove, te bi se pe -valo do zore... Nego, svaka se velika naslada na sveti ispašta, te i Aleksa zbog silnih izostanaka iz škole slabog uspeha morade druge godine ponoviti razred Ka glumcu bese došao od jednoga kroja ča. K tom od jednoga hlebara, svoga "zemljaka". Oba ta njego\ gospodara bijahu ga za najmanje pogreške; kako ' bese najpretežnije u njegovoj uspomeni iz toga dob nije se rado ustavi jao na drugim potankostima, ina neznatnim. Sve to i jošte hiljade neznatnijih doga đaja prele' se pameću Aleksinom dok je očistio dva para cipe Pa onda, stavivši na rame obramicu, zagazi, sad javi, u duboki sneg pred vratima. U dvorištu, pred drugim vratima, čekaše ga r žena držeći dve povelike testije. Bese omalena, šii u krstima, u kratkoj suknji, lica žuta i naduvena, horastih i sitnih očiju. Po licu ne bi joj čovek m lako odrediti godine: mogaše imati i više i manj 12

četrdeset. Ime joj Anka, a odavna služaše kod stare bolesne gospođe, čija je bila kuća. Sinoć, čim Aleksa uđe kod "njihova kirajdžije", Anka ga poseti i ugovori s njom da joj donosi vodu. Sad, gledaju ći je na dnevnoj svetlosti, Aleksa se seti da Anka mnogo nalikuje na neku drugu staru sluškinju na Varoš -kapiji, koju deca prozvaše "Sarma". - "No i ovo je neka bajata Sarma!" re če on u sebi. - A ja mislim da si ti davno očo, hi-hi-hi!, pa, ko velim, prevari me nijedna vera, hi -hi-hi-hi! Nije druge nego da sama idem, hi-hi-hi! Bogami, zbilja rekoh: ode Aleksa!... E, baš bi mi lepo bilo da se i jutros prošetam do česme, po ovoj zimi, hi-hi-hi!...

- Koga đavola ima tu smešna? - prekide je on, uvređen njenim suviše domaćim ponašanjem, pa nataknu obe testije i ode brže. Kad obrnu s kraja uličice u drugu, širu, vide dva dečka koji iđahu k njemu pognutih glava, jer im vetar duvase u obraze. Obojica nošahu po punu testiju u svakoj ruci. Jedan je bio pove ći od Alekse, u seljačkim haljinama, sa čizmama i šubaricom na glavi. Drugi mališa, niži, imađaše na sebi dugačak mrk kaput, a na glavi mek, crn šešir. Kad mu se primakoše, Aleksa stade kao ukopan i viknu: - Ama, jesi li ti to, Tićo!... Jesi li ti to, tako ti boga! - Ooo, Aleksa! - reče Tića, takođe začuđen, pak spusti testije i rukova se sa "zemljakom". Bese široka lica, jako ispunjenih jabučica, a očiju kao u zverca. - Pa kako si, Aleksa, bolan? Pa gde si ti? Pa otkad si u ovome kraju? - Pa od sinoć brate. Ovo mi je prvi put da idem na ovu česmu, i koga ću sresti!? Pa, vele, ne pogađa slutnja! A ja jutros kad se probudih, tako mi boga, jutros misijah nešto i o tebi! I evo sretam te, a ne videsmo se bogzna otkad! - Ja, tako to može biti. Dakle, sad si u ovoj uli ci! A kod koga? - pita Tića. - Eno u onoj kući sa četiri prozora, pa u dvo rištu, kod nekoga trgovačkog pomoćnika... eto, boga13

mi, vidiš, ne znam mu ni imena! - zastade smejući se Aleksa. Zatim ukratko ispriča zemljaku kako se pre-

n ol

selio sa Varoš-kapije. Pa onda nastavi: - A ti... a, ji ja, ja, sad se setih, ti si u onoj donjoj ulici, nadesno, čini mi se. d

- Jest, desno, četvrta vrata. - E, ne bih se nikad sam setio, iako sam k tebi dolazio... bogme, bese davno! A nije mi poznat ovaj kraj. Dakle, sve uvek kod učitelja? - Dabogme! vi - A ovo mu je sin? - Aleksa pogleda kaputasa, beličasto dete, naprćena nosa i zasmejanih usana. - Ja! - potvrdi Tića polazeći. - Zuri se, brate, jer si zadocnio, pa ćeš morati čekati reda na česmi. Zbogom! đi hi ai g. zj bi Z vi

E, zbogom!... A bih li mogao do ći k tebi posle

podne? - viknu jako Aleksa prema vetru. - A? Trebaš mi neštoooo! Tića se hitro okrenu na peti. - Pa dođi! I tako je četvrtak! - O, brate, o, brate, dakle mi je Tića u susedstvu g(

i njega sretam jutros u novom kraju! Sad mu to izazva ]__ u pameti uspomene koje već počele behu bledeti. Pre B pet godina dovedoše njih dvojicu zajedno isred Su- •, madije u Beograd na nauke i upisale ih u istu školu. lii m Aleksin otac Pavle željale da se oba dečaka smeste gdegod zajedno u jednu kuću. Zivko, Tićin otac, seljak imućniji od Pavla, pristajaše na to u govoru, ali u čini ~ drukčije, namesti sina kod nekoga u čitelja, ugovorivši se

da će nešto i plaćati za dete. To Pavle nije mogao, te zcj ostavi sina njegovoj sre ći. Deca su se ipak družila p€ prve godine sastajući se putem i slušajući zajedno na uku, ali početkom druge Tića se premesti u drugu gimnaziju. Otada se retko viđahu. Pa onda, Aleksi um re majka, a otac se oženi drugom, te se prekide i ona tanka veza s kućom. Pa onda, Aleksa morade ponovitP1' razred, a Tića odmače. Pa onda... koliko i kolike*0 promena u malo vremena! Aleksa uzdahnu. l c Morao je prilično dugo čekati reda na česmi. Taa ga pouči da drugi put bolje urani, jer je ovde već^e 14

se rea, >no, naloga nego na Varoš-kapiji. Vrativši se pocrvenelih obraza i ruku, uginju ći, srete se pred vratima sa svojim gazdom. Drugi put malo ranije da pođeš, a malo brže

da se vratiš! - reče ovaj oporo. tebi ovaj Na prvome prozoru, s lica, bese odgrnuta zavesa. Za stakletom vide Aleksa jednu ćelavu, bradatu, crvenu glavu. Taj čovek bese goloruk, bez okovratnika, i bubnjaše prstima po oknu. Videlo se da i on čeka vodu. itaša, Drate, •esmi. posle ? TreSarma ispade pred vrata, te prihvativši testije, zatoroka: - A gde si, grešniče? Jao, da znaš kako me izgrdi

g. Franc! Hi-hi-hi-hi! On pije kafu kod nas, a nema duvana, nema vode, a vreme mu je u kancelariju, hi-hi-hi-hi! Ded, pobogu, evo ti tri groša za duvan, ama brzo! - Jeste li vi to, Aleksa? - ču se nežni glas iz gospođine sobe. - Donesite malo uglja! jedstvu izazva školu. :ste gdeOn zahvati lopatu i ponese k njoj. Bese mu to prvina da u đe u jedinu sobu svojih novih gospodara - u "gospođinu sobu", kako je on u pameti zvaše. Bese to suhota, dva puta, možda, prostranija od puste >ed Su - kuhnyjej niska, okrečena, zapođena razdvojenim i prilično gibljivim daskama. Gospa, zaklonivši lice rukama, čitaše na divančiću pred stolom, na kome bese :, seljak ]caveni lončić na "špiritus", dve zdelice, jedan album, ali u čini nek0liko knjiga i novina. Po jednim novinama razlila jovorivsi se lokv ica kafe. Aleksa se bokom provuče između gvo-wgao, te Z(jenog kreveta i stola, te usu ugalj u ždrelo plehane : družila pe^ edno - Juh! ala je hladno! ala je hladno! - reče ona, n riruSU u j j

" okrenuvši list u romanu.

leksi urn., 1 " . ona Aleksa pregleda jednim pogledom sav ostali na -

onovitimeštaj. Do divana bese orman, pa onda tri stare sto koliko^06- Na steni višahu: jedno ogledalce pozla ćena okvira

i dve šarene slike cara i carice ruske, oboje sa krunama , , 15 • To113 glavi, oboje odeveno u nekakve zlatotkane "odež većade", car sa žezlom u ruci.

SJAŠ

JOS3J BS OU .ui 9TI

_oid 3HUH__l3TUi s 9* ,L -mtus^v •eMO \

."-uBis 5 p_rt as

•UIBSO 'n: "O

zak, tiju, kuli-hi. gde L goj ku-joma-> prosebe. injište, verige >, nego zatvozdela-an zat-stolskog Li da se (ci zada-mrštilo, peti me-idaše, to iogao ra-brojeve i a "više". Aleksa u ; ta straš-mu ostali avljaše sa •ovek bese u je dava č , ne izgubi mračne

-

Što si se zamislio, Aleksa!? hi-hi-hi. A u školu

nećeš? On hitro izađe, pa, gotovo trčeći, stiže na glavnu ulicu, gde na jednom izlogu vide da je četvrt preko osam. Tada uspori korake. Malo posle srete po bata Ijona vojnika, koji iđahu uz trubu, i Aleksa zastade gledajući kako pod njihovim

nogama štrcka sneg i blato. U školski hodnik u đe nešto pre svršetka časa, te stade prisluškivati pred svojom učionicom. Arsa Co-lić mucaše pred tablom: "a + b podeljeno, tj. pomnoženo sa manje, tj. sa više", a na to se diže smeh , pa profesor breknu i posla "Čolića" na mesto. Aleksa pocrvene pomišljajući da bi se, može biti, tako desilo i s njim da bese stigao na vreme u školu, te mu se učini da ga je dobra sreća toga jutra spasla... Zvono oglasi svršetak časa. On se brzo odmače od vrata, pa se pokloni profesoru i zamoli ga da ga opravda. Onaj ga samo glednu malo preko i prođe. Drugoga časa bese strani jezik. Aleksa je učio nemački i bese u tome predmetu me đu boljima, ali ne bi prozvan. Tre ćega je bilo pevanje, što Aleksa nije u čio, te otide kući. Zateče gospođu na istom mestu, s istom knjigom. Ona ga posla po hleb i vino. On zakuca na Sarminim vratima da i njoj ponudi svoju uslugu. Neko, kao odgovarajući na to, lupnu iznutra na najbližem prozoru. Aleksa ode onamo, ali se trgnu jer se sukobi sa čudnim nekim stvorom. Seđaše baba neka, konjoglavasta, gustih sedih obrva, mrtvih o čiju, povezane glave. Prema njoj bese neki sitan gospodin, ulupljena nosa, zbr čkana lica, prosede okrugle brade. Koga tražiš, dete? - zapita čovek mignuvši

glavom naviše. Aleksa otide ne odgovorivši. Kad se vrati, vide i Sarmu sa babom i čičom. Aleksa naslaga porculanske zdele, provu če remik i otide po ručak u gostionsku kuhinju, gde nađe dva-tri-đaka iz svoje škole. Oni ga zaokupile pitanji ma, no on zabašuri kojekako, jer, osim ići, ne bese drugima ispričao svoj premeštaj. Ali neki đačić, njemu nepoznat, pozna "porciju". - "To je", veli, "onoga pomoćnika u... ulici, jer ja sam mu dono-

2 Beogradske priče

17

IĆOJ

nda mr- , line laiz- l mu :sa i ;a ni h. je-leksa i pri-žnosti : nje-čiste bliznu ratrma trenutak. Onaj čiča ulupljena nosa zove se Arsa (sluškinja ne kaza kakva je on zanata), koji je uzeo se-stričinu gospođinu. G. Arsa je vrlo mudar i vrlo pošten čovek. (Kao da Sarma željaše da Aleksa utuvi te dve vrline g. Arse, te mu nekoliko puta ponovi te reci.) G. Arsa nadgleda imanje gospo đino i vodi joj račune. Često ostane kod njih na ru čku. G. Franc je činovnik u "monopolu" i prima dukat plaće na dan. On je kod njih ima dve godine. Za dve sobe, poslugu, ogrev i kafu plaća šest dukata mesečno. Plaća tačno; poslednjeg dana od meseca on donese gospođi novac, a Sarmi pokloni dinar i po. Ali mora da je lola, jer uoči praznika dolazi pred zoru ku ći i spava do podne. Pa zna se da je ostavio ženu i decu, jer mu je žena dolazila "iz preka" da se s njim sudi u Beogradu. Pre g. Franca stanovao je u onim sobama opet samac, i Sarma ispriča njegovo žitije. Terajući tako unazad, •u jer kese kas stigla do petoga prethodnika Francova, kad se stara zakašlja i zovnu plačljivo: "Ankaaa." i, pred Sarma om, na nadi što ;>a onda . "vo>a onda, ide pra- A-ha, probudila se! Ona, znaš, zaspi i probudi se od trena do trena. - Anka-aaa! - Izvol'te-eee! - As kime to razgovaraš? - Ovde je onaj đak susedski. - Dođi amo, Anka. Odma-aaa... Da! Gde ono stadoh? - I ona

" mirno nastavi pričanje, koje je sad prekidano bilo čeL Prica(r)e stim babinim dozivanjem: "Do đi amo, Anka!" Najpo-

dozna e ^ garma ucu^ j zagleda se u Aleksu, jer red bese da započne o njegovim novim gospodarima. A baš kao e iz kne p0rugen! toga trenutka iza đe pomoćnik. On zastade zaduže -pj-g^ vratima, ispravi jaku i odbijaju ći dimove iz ci-UlaZe j!are> °de ponosito preko dvorišta. S arma ga neprijaLa. G°spo1teljski gledaše, te u tome izgubi red kojim mišljaše započne, nego planu: - E, guba jedna! Ko ga ne poznaje, bi rekao: neitoi gotovij •e pet-šes ;ne s - Dođi amo, Ankaaa. 19 ^se u d\ nestati

- Ali, hi-hi-hi. Svak se pomaže kako može, je li tako? hi-hi-hi... - Dođi amo, Ankaaa... Babino dozivanje uze naglasak zapevke, te đače otide ka svojoj gospođi. Mogu li, gospođo, otići ka jednom svome dru

gu, ovde u blizini, da učim s njim? Mlada se zagleda u nj otvorivši usta da nešto re če, pa svrnu pogled na stranu kao da se nečem domišljaše. Grudi joj se jako nadimahu, a prstima savijaše okrajke od svog belog ogrtača, koji bese zakopčan pod grlom i padaše spreda trouglastim letima. - A nećete u školu? - zapita ona očevidno mis leći o drugom čemu. - Neću. Danas je četvrtak.

U taj mah čuše se koraci u dvorištu, te ona brzo pote če ka prozoru i odgrnu zavesu. Aleksa vide g. Arsu, koji u đe ka babi. Mlada se nasmeja i opet se -de. Bese već mirna. Pa idite. Meni ne trebate čak do noći! - re

če nemarno. Aleksa lako nađe treću kapiju u drugoj ulici, ali se zbuni ušav u dvorište, jer bejaše mnoštvo vrata na oniskoj četvrtastoj kući, koja rubljaše prostrano dvorište. Neka devojčica bese pred jednim vratima, t" zapita nju gde je učiteljev stan. - A? Hoćete k nama? - zapita dete gledajući g svojim krupnim crnim očima. - Koga tražite? - Tiču đaka. - Tićo, viču te! - reče ona odškrinuv i šmugi unutra. Aleksa uđe sa njom i zateče, odmah s pra§ trojicu đaka pred stolom. Tića imađaše u ruci vi linu. - A, ti si, Aleksa. De, sedi. Oba dečka pogledaše Aleksu. Jedan bese onaj ga srete jutros sa Ti ćom, a drugi je bio mlađi b dete od pet-šest godina, koje gledaše note jedine podražavanja. 20

tace irui re-doi sai zatima. misSoba bese malena, čista, topla. Iza njihovih le đa bese poličica puna školskih knjiga, a sa strana joj, po steni, nekoliko slika i dve zemljopisne karte.

-

Pa da vidimo šta je to! - reći će Tića uzev

ši od Alekse matematički zadatak. - Ded, odmaknite se vi - reče deci, koja poslušaše. - Dakle, šta je? Množenje! Pa zar u tome zapinješ? I on poče da objašnjuje zemljaku. Aleksa, s velikom pažnjom, slušaše za nekoliko, pa prekide namer-noga učitelja zapitkujući za neke stvari s početka. Tića mu strpljivo odgovori na sve. I tako nastaviše oni ponajviše u razgovoru. Neko zovnu iz druge sobe Tiću, pa se otvoriše vrata i stupi žena, u srpskoj nošnji, jedra, crnomanja-sta, bujnih pletenica oko fesa, inače ni lepa ni ružna. i brzo ide g- ! >et se- re-i lici, ali 3 vrata rostrano lice!... tima, te To govoreći, upade visok, suh čovek, riđe bradice,

neobično živih grahorastih očiju. Usta mu behu veliaiući g4 ^a' razvučena na dobrodušan smeh. Imao je čizme, f ; dug kaput i šubaru do ušiju. Daći ustadoše.

- Tata!... Tata! - vikaše dvoje mlađih. - E, imaš gosta! - reče učitelj Tići. - Dobro, radite! - nastavi svlačeći kaput, pa stade ruTićo, htela sam... a, ništa, ništa, radite! -

pretrgnu ona započeti govor videvši Aleksu. Tića joj kaza ko je Aleksa. Dobro, dobro - nastavi ona - dođi amo, Mi-

lane! - i povrati se sa starijm sinom. Pa prođe dosta vremena i ču se pred vratima, u dvorištu, tapkanje nogu. Neko je otresao sneg vičući:

. šmugnil s pragai ruci vio Uh! Što moji ovo ne raščiste! Sad ćemo s njima

napolje! Ded, lopate u ruke, e -he! Tićo, Milane, Jekavom, iz šale, da udara najmlađeg sina Raku, koji mu se bese obesio za skut. - Arš! Arš! Arš! - vikaše uča prateći udarce, pa diže dete u naručje i odnese ona] št ka ženi, a za njim otidoše Milan i Jelica. ila đi bra Aleksa se stade praštati s Tićom. jedino i - Pa dođi kad god imaš vremena, osobito posle podne, a nedeljom i četvrtkom kad hoćeš iza ručka. 21

vom mu

Ti6o *ako te ^isf^*nU *5=3&r3Sas

g< d

amo

no-

pog'

* **

živo-

sunce.

slo-ihnu čita-ošaše :a se n Tite noi svojim i žice ti-:pletahu rorištem, 5 u živo-Lešto opo-, govorila >rila ništa a beskraj-ravi svoj* >ja je l sa se bei ie sluga si L inače tr< n bese k; og dana. i prigrej: "nadno ne obazrev

- Šta radiš? - Eto, fala bogu! - odgovori Aleksa preko volje. - A jesi li zadovoljan tamo gde si? Imaš li mno go posla? - Dobro je, dobro - promrmlja Aleksa i htede da se odmakne.

•- A je li bog dao kakva cara? ... Znaš, onako? - zapita Arapin migajući. Kakva cara!? - pita Aleksa u čudu.

Arapin ga gledaše pravo u ženice, pak razvu če usne i pruži ruke da ih položi na njegova ramena. - Idi, molim te, meni nije do pri čanja! - reče Aleksa trgnuv se natraške. - De, daj sto para. - Zašto da ti dam sto para? - Za ono što znamo ja i ti, a što ne bi dobro bilo da zna direktor - veli Arapin, a lice mu se namrači. Aleksa ne razumede, ali se uvredi: - O, mangupe! - vrisnu on. - Ko je veći? - reče kezeći se Arapin. - Kaži mi: jesi li javio direktoru da si promenio kuću, a? Jesi li kazao gde sad služiš? - Nisam, a što to? ... Šta je tu...? - Ništa, ništa, mogu mu ja javiti, znaš, ako mi ne daš sto para ... - Daću ti da ćeš se sećati dokle si živ! - reče Aleksa stisnutih zuba, preteći pesnicom. - Nemoj da se jediš! - odgovori Arapin s podsmehom. - Nemoj, to ti škodi zdravlju. Navrati ću se ja opet ovih dana, a dotle ćeš se razmisliti. Zapamiti ono što sam ti rekao: daćeš ti meni, a još ćeš me moliti da uzmem. - I Arapin, rekavši to, ode zvižjdukajući.

Aleksa, noseći vodu, nije ništa video pred sobom. Ilijade mu misli letijahu mozgom, jedna je izbijala igu, ni na jednu se ne mogaše ustaviti, a gnev ga )buzimaše sve to veći, ne znajući ni sam zašto.

23

I sve što je radio toga dana radio je rasejano, nezgrapno. Sarma ga dva-tri puta opomenu kad je kod nje prao sudove. Pošto mu gazda izađe, Aleksa, već kao obično, javi se gospodi da mu dopusti da ode ka Tići. Molim vas, pričekajte... trebate mi! - reče

ona umiljato. Aleksa sede u kujni i stade učiti. Ne prođe mnogo, neko zakuca spolja, pa u đe mlad, visok gospodin, lepo odeven. U isti mah iza đe mu u susret gospođa poklonivši se. - O, kume, dobro došli! Izvolite, molim vas. Iz volite unutra! - Aleksa, ovaj... - poče ona tiho... - molim vas, izađite na ulicu i pazite ... ovaj... ako vidite da dolazi naš gospodin, da mi javite. Ovo je naš kum, znate. Poslala bih vas da zovete muža, ali ko zna gde je on sad? Danas je praznik, pa nije u radnj i. Nego, svejedno, budite tako dobri da pazite, pa ako ga vi dite, javite mi. Hoću da ga iznenadim... Aleksa izađe. U prolasku pogleda na Sarmin prozor, ali bese zastrt iznutra. Aleksa, zažarenih obraza, stražaraše na ulici. Zaista, da je tog trenut ka i došao gazda, on ga ne bi video... Odista je dugo tako stajao, jer kad neko iza đ"; iz dvorišta i očeše se oda nj, on se trgnu i oseti dn

su mu se noge ukočanjile. -

j

Ti se zamislio, mladiću! - veli mu lepi kum

smejući se, i u isti mah oseti Aleksa na dlanu nešt< kruto, hladno, okruglo. Aleksa ne spusti o či da vid. šta mu kum tisnu u ruku, ali se pesnica sama gr če vito stisnu oko koturčića. Aleksa uđe u kujnicu i, nikako ne otvarajući pei| niču, sede na sanduk, na svoje obično sedište i poi! nimi se na drugu ruku. Kroz glavu mu sevahu munji koje osvetljavahu dno bezdanke na koju se sad nag! u mislima. Odavno je nevolja naganjala dete po Iji tim strmenima života; gonila ga je u kovitlac, sv na uže, kao što vršilac tera konje po gumnu dok 24

le;od jareće ino->din, poda i. Izte da kum, a gde Nego, ga vi- | n pro-| ci. Z ne o izađe oseti da

ne okupi oko stožera. Aleksu nevolja prigna ka smrdljivoj rupi. Nije nagonice da se strmoglavi; dosta je da se navikne njenome smradu, i onda, bi će mu dobro u životu... Mlada hodaše sitnim koracima po sobi. Tako je dugo trajalo. Najposle žena zovnu umiljato: Aleksa!

Đače đipi, a u taj mah ispade mu srebrnjak. On se brzo sagnu i diže ga, te vide da je komad od dva dinara. On ga turi u džep, i, za čudo, toga trenutka predoči mu se jedna sasvim obična misao: baš su mu dobro došla dva dinara da zakrpi obuću. On se obradova ... - Aleksa! - ponovi gospođa. - Izvolite! - Pa, ako hoćete, idite ka svome drugu. - Dobro. Hvala. *** Posle toga njih dvoje ne gledahu se u o či ni razgovarahu mnogo. Aleksa je često stražario i kumu i prikumcima mnogim; donosio i odnosio pisma; kupovao skupa vina i pivo itd. Aleksa se preobrazi. Posle dva meseca zameni selja čko ruho varoškim. Nosio je već ukrućenu jaku i svileni oko vratnik, kakva nemaše nijedan đak u njegovu razredu. Čak se pojavi i satić sa bakrenom ve-rižicom. I pogodi Arapin. Nađoše se opet na česmi. Bez reci, Aleksa mu pruži stoparac. Arapin mu snažno prodrmusa rukom i gledaju ći | ga ljubazno prošapta: - Grešno dete!... Hajde, uzeću i da me ne mo-IliS!... Grešno dete!!!

25

DIGOV POSAO Bese jesenski dan. S večera vetar dizaše oblake prašine, plami čci drktahu u fenjerima i grane na stablima udarahu jedne o drugu. Slučajno sam išao jednom ulicom koja večerom postaje glavnija saobraćajna žila beogradska, jer, sem što je jako naseljena, njom prolazi svet iz dunavskog kraja.

Pred jednom od mnogobrojnih kafanica što se redaju s obe strane te ulice seđaše, sam za stolom, neki čovek, gledajući prolaznike. Ljudi, žene, deca, da bi se bar unekoliko sklonili od prašine, iđahu po uskom trotoaru, jedno za drugim. Kad se ja primakoh usamljenom čoveku, on se malo nagnu da me bolje pogleda. Na licu mu pročitah e se boji da se upoznao, a i meni se u čini da mi je poznat. Odmaknuvši se nekoliko koraka, obazrem se i vidim da gleda za mnom. Ja se vratih vadeći cigaru iz špaga. - Izvinite - rekoh pružajući ruku da dohvatim kresavice ispred njega. - Molim - prihvati čovek srnej ući se, pa hitro zapali drvce i podnese u pregršti. - Molim, molim, zapalite brzo, jer će vetar udunuti. - Lepa hvala!... - Izvinite, po govoru čini mi se da niste ovdašnji? - Nisam... ako se ne varam, mi smo zemljaci, baš iz istog mesta... Molim vas, jeste li vi taj i taj? - Jesam ... - Eto vidite, ja sam vas odmah poznao, premda se rastadosmo bogzna kad, čak u detinjstvu... Dodu26

se, dokle nisi progovorio, nisam bio pouzdan, ali čim ti začuh glas, odmah rekoh: on je!... Da, da, mi smo skupa odrasli, igrali se, a, bogme, i požalili se više no jednom. Ded, zagledaj se dobro! - završi on i ustade. Bese osrednjeg rasta, širokih grudi, tanak u struku, a odeven gotovo kicoški. Izbuljih o či prema njegovu licu. Imađaše nisko čelo, oči crne, žive kao u zver-ca, okruglaste obrijane obraze i brk kao svila. Osme -jak svede u sklad njegove inače rastrojene crte, te u tom trenutku lice mu bejaše dosta lepo. Mogaše imati oko 35 godina. - Zaista tvoje mi obličje napominje nekoga... Čekaj da... - Ja sam Digo!... Sećaš li se Diga?

- Digo! - viknuh začuđen. - Tako ti boga, zar si ti!? - Glavom i telesinom! - reče on stiskajući mi ruku tako snažno da umalo ne vrisnuh. Sedosmo. - O, stari druže! o, konte Digo! De se rastasmo đe li se sastajemo! Posle toliko godina! A otkad si ovde? - Biće godina otkad sam po drugi put u Beogra du. Pre sam bio za vreme rata, pak... parlermo dopo - dodade talijanski, tišini glasom. Sleduju ći za nje govim pogledom, videh prema nama visoka čoveka, naduvenih obraza i crne podšišane brade. Taj čovek krvnički pogleda Diga, a ovome zadrhta donja usna, gornja mu se odiže te mu sinuse beli, zbijeni zubi, baš kao u zvera kad se sprema da juriša na svoj plen. Jednim pogledom obojica iskazaše više mrzosti nego što bi mogli recima izgovoriti zadugo. U tome magno venju meni proleti kroz glavu mnoštvo razli čitih mis li, i one potiskoše uspomene iz detinjstva. - Ko je taj čovek što prođe? - zapitah mesto drugog pitanja. - Koji čovek? - reći će Digo kao čudeći se. A, taj, da, pa ne poznajem ga ni ja. - Digo slegnu ramenima i pruži mi ruke preko stola, te nastavi: 27

- Tako ti je to, moj zemljače, moj stari druže! Đe se sretemo, da se sastanemo! Ali,'opet, nemamo se čemu čuditi. Ovo je kao doma, jer Beograd, Buku rešt, Solun, Carigrad, Smirna, Aleksandrija na jednu stranu, a na drugu: Trst, Đenova, Marselj itd., to je sve kao doma. A da se nađosmo gde u Americi, Aust raliji, Kini, Japanu, Indiji itd., tada bih se i ja za čudio ... - Zar si svud tuda bio? On potvrdi glavom i zalupa žestoko štapom po stolu. Onaj krupni čovek vraćaše se istini putem ispred nas. Meni zalupa srce, jer sam uveren bio da će kidisati jedan na drugoga, ali onaj pro đe obrnuvši glavu ka kafani. Glednu h i ja u nju. Bese malena, niska, jedva osvetijena. Naokolo do desetak stolova. Stena u dnu svedena, a nasred nje vrata sa zamaza -nim staklima. U levom kutu bese malo ognjište. Digo opet zalupa, jače no pre, a na to se lenjivo krenu k nama jedan ispred ognjišta, visok mladić, bez kape i gunja. Je li, Krsto, zar tebe treba topovima zvati, a?... Zovni Stavru! Od-ma! - razvuče Krsta, pak se ustavi i za

gleda u svecu koja višaše sasred tavanice i, sasvim lagano, stade obrtati izvojac na njoj. Digo, psujući ga krupno, ustade, ali Krsta pobeže kroz ona vrata u dnu... Posle nekoliko trenutaka izađe s njim odonuda neki zdepani čovečić, vukući papuče na nogama. Došavši k nama, klimnu glavom i nasloni prste na ivicu od stola. Bese sredovečan, mrke kože, malih obraza, visoka čela, brkat, izraza nekako kruta i plašljiva u isti mah, kao što često izgledaju Cincari. - Ovo je jedan moj zemljak! - prikaza me Digo. - A, dobro došo! Kako si? - veli Stavra pruža jući mi ruku. - Jesi li otvorio koju od onih novih flaša konja ka? - pita ga Digo.

- Ot onija sas tri zvezdica? Jok! 28

-

Ded donesi jednu. Baš mi je milo da mi prvi

načnemo, za dobra sastanka. Stavra se odgega, a Digo, bubnjaju ći prstima po stolu baš kao da znađaše o čemu mislim, poče: - Želiš doznati šta radim ovde? Eto, kako ti ve ć rekoh, ima godina i po da sam u Beogradu. Više od sedam meseci lutah besposlen traže ći šta da počnem i trošeći ono malo što bejah steko po svetu, pa se na jposle udružih sa ovim Stavrom. - Pa kako ide s radnjom? - zapitah smešeći se nazivu "radnja". - Nikako! Pogledaj koliko je kafana jedna do druge, pa kako da sve rade? Istina je, na dobru smo mestu i... (nešto htede da reče, ali izostavi), ali što ćeš kad je Stavra glup kao vo!... Pogledaj samo što radi i koliko mu vremena treba da izabere flašu "sos tri zvezdica"! Pogledaj drugog zvekana; ha -ha-ha! Zaista bese smešno videti kako ih Stavra vadi iz police, pa svakoj gleda natpis, pa zažmuri i gleda kroz grli ć. A Krsta se nalaktio na tezgi, pa motri gospodareve pokrete. Ja pomislih: "Ma ako je Stavra glup, nisi ti, pa zašto ne prioneš oko zajedničkog posla? I kako je to da, kako mi se čini, Krsta ne verma mnogo ni tebe ni Stavru, a ni vi, gospodari, jedan drugoga? .. . Neka đavo razume tu rabotu." Najposle Krsta donese piće. Stavra sede s nama i natoči tri čašice. Digo primače nos ka svojoj i snažno ušmrka miris. Stavra usu nekoliko kapljica na dlan, zapi ješka drugim dlanom, prinese k nosu, pa učini: brrrr...

- U dobro zdravlje! - U dobro zdravlje! - Baš dobar konjak, o-ho - veli Stavra. - Znaš pošto, gospodine? Petnaes dinari, živ mi gospod!... A ti kat si doša iz vaša zemlja, a? - Nije on danas došao, kao što ti misliš, no je odavno ovde, pak se slučajno sretosmo - odgovori Digo i izvrati glavu. - Gledajte kako se nebo natuštilo, a vetar odjednom utolio! Imaćemo oluju. 29

- Tako ti je to, moj zemljače, moj stari druže! Đe se sretemo, da se sastanemo! Ali,'opet, nemamo se čemu čuditi. Ovo je kao doma, jer Beograd, Buku rešt, Solun, Carigrad, Smirna, Aleksandrija na jednu stranu, a na drugu: Trst, Đenova, Marselj itd., to je sve kao doma. A da se nađosmo gde u Americi, Aust raliji, Kini, Japanu, Indiji itd., tada bih se i ja za čudio ... - Zar si svud tuda bio? On potvrdi glavom i zalupa žestoko štapom po stolu. Onaj krupni čovek vraćaše se istini putem ispred nas. Meni zalupa src e, jer sam uveren bio da će kidisati jedan na drugoga, ali onaj pro đe obrnuvši glavu ka kafani. Glednuh i ja u nju. Bese malena, niska, jedva osvetljena. Naokolo do desetak stolova. Stena u dnu svedena, a nasred nje vrata sa zamaza -nim staklima. U levom kutu bese malo ognjište. Digo opet zalupa, jače no pre, a na to se lenjivo krenu k nama jedan ispred ognjišta, visok mladić, bez kape i gunja. Je li, Krsto, zar tebe treba topovima zvati, a?... Zovni Stavru!

-

Od-ma! - razvuče Krsta, pak se ustavi i za

gleda u svecu koja višaše sasred tavanice i, sasvim lagano, stade obrtati izvojac na njoj. Digo, psujući ga krupno, ustade, ali Krsta pobeže kroz ona vrata u dnu... Posle nekoliko trenutaka izađe s njim odonuda neki zdepani čovečić, vukući papuče na nogama. Došavši k nama, klimnu glavom i nasloni prste na ivicu od stola. Bese sredovečan, mrke kože, malih obraza, visoka čela, brkat, izraza nekako kruta i plašljiva u isti mah, kao što često izgledaju Cincari. - Ovo je jedan moj zemljak! - prikaza me Digo. - A, dobro došo! Kako si? - veli Stavra pruža jući mi ruku. - Jesi li otvorio koju od onih novih flaša konja ka? - pita ga Digo. - Ot oni ja sas tri zvezdica? Jok! 28

-

Ded donesi jednu. Baš mi je milo da mi prvi

načnemo, za dobra sastanka. Stavra se odgega, a Digo, bubnjaju ći prstima po stolu baš kao da zna đaše o čemu mislim, poče: - Želiš doznati šta radim ovde? Eto, kako ti ve ć rekoh, ima godina i po da sam u Beogradu. Više od sedam meseci lutah besposlen tražeći šta da počnem i trošeći ono malo što bejah steko po svetu, pa se naj posle udružih sa ovim Stavrom. - Pa kako ide s radnjom? - zapitah smešeći se nazivu "radnja". - Nikako! Pogledaj koliko je kafana jedna do druge, pa kako da sve rade? Istina je, na dobru smo

mestu i... (nešto htede da reče, ali izostavi), ali što ćeš kad je Stavra glup kao vo!... Pogledaj samo što radi i koliko mu vremena treba da izabere flašu "sos tri zvezdica"! Pogledaj drugog zvekana; ha -ha-ha! Zaista bese smešno videti kako ih Stavra vadi iz police, pa svakoj gleda natpis, pa zažmuri i gleda kroz grli ć. A Krsta se nalaktio na tezgi, pa motri gospodareve pokrete. Ja pomislih: "Ma ako je Stavra glup, nisi ti, pa zašto ne prioneš oko zajedničkog posla? I kako je to da, kako mi se čini, Krsta ne verma mnogo ni tebe ni Stavru, a ni vi, gospodari, jedan drugoga? . .. Neka đavo razume tu rabotu." Naj posle Krsta donese piće. Stavra sede s nama i natoči tri čašice. Digo primače nos ka svojoj i snažno ušmrka miris. Stavra usu nekoliko kapljica na dlan, zapi ješka drugim dlanom, prinese k nosu, pa u čini: brrrr... - U dobro zdravlje! - U dobro zdravlje! - Baš dobar konjak, o-ho - veli Stavra. - Znaš pošto, gospodine? Petnaes dinari, živ mi gospod!... A ti kat si doša iz vaša zemlja, a? - Nije on danas došao, kao što ti misliš, no je odavno ovde, pak se slu čajno sretosmo - odgovori Digo i izvrati glavu. - Gledajte kako se nebo natuštilo, a vetar odjednom utolio! Imaćemo oluju. 29

- Jok, nema oluj kat ne grme! - poriče Stavra. - Nema? Hoćeš da se opkladimo? - A što da kladim! - Ja ti kažem da ćemo imati strašnu oluju do

jednoga sata, najdalje do sata i po. Moj braj ko, ja sam stari mrnar! Tri-četiri čoveka uđoše u kafanu. Stavra ustade, Digo za čavrlja nešto grčki obzirući se levo i desno. Drug slušaše sa razjapljenim ustima, pa nam okrenu bok i zapuši prstom drugo uho. Ja sam se smejao gledaju ći kako se belji. Ti, kanda, znaš dobro gr čki? - zapitah zem

ljaka pošto otide ortak. Digo hitro okrete glavu. - Pomalo. A ti, razumeš li? - dodade i primače mi lice, na kome sad poznah nepoverenje. - Ni reci, ali mislim da ste govorili o onom crno manjastom krupnom čoveku što je dva puta ovuda malopre prošao.. . Bogati, pravo mi kaži, jeste li o njemu govorili? - Ko-ji je to krup-ni čovek? - izgovori on tako u slogovima i napravi lice kao da se domišlja. Najpos le se odmaknu i nastavi mirno: - Govorio sam Stavri o ovima što sad uđoše, jer mi se čine da su od onih što zaborave platiti... Znaš, ima svuda "oklamaša" ... Sećaš li se našega Krcuna? Ha-ha-ha!... Nenadna uspomena na Krcuna izazva i meni smeh. Bese taj Krcun takav "oklamaš" da mu nijedan krčmar u našem raestu ne verovaše ni za marjaš, te je morao napred plaćati. Pored te vrline imao je i drugih. Na prvom mestu bese vest lopov, te ostadoše priče o njegovoj veštini. Digo započe nekoliko tih priča, koje sam znao, pa najposle nađe i jednu meni nepoznatu, kojoj se kidah od smeha. Digo je zaista lepo pričao. Na to se nadovezaše ostale uspomene iz detinjstva, te, kao ono u prvom mahu, navališe rojevima, i ja dadoh maha srcu. Videh se sa Digom i sa gomilom svojih vršnjaka kakvu vardanju činimo kroz uske i krivudaste ulice našega staroga grada. Videh se s nji30

ma: u školi, u čestim litijama, leti u moru, o praznicima po okolnim selima, o berbi po vinogradima itd. I Digo se zanese. On je dopunjavao što sam ja izostavljao. Počeh naročito o Digu iz onoga vremena i o njegovoj porodici. Digo bese pravi demon učiteljima i mlitavim drugovima, a perjanica sviju svojih živolaznih vršnjaka - trkač i plivač bez takmaca, kolovođa u svakoj zabavi. Setih se njegovog oca, siromašna vla -steličića. Bese visok, ličan čovek, strastan lovac - ja ga ne mogu ni zamisliti bez dvocevke o ramenu. Mater ni Digo ne bese zapamtio. Jedini njegov mlađi brat, neobično lepo dete, umre naprečac, na ulici. Njihov starinski, prili čno velik dvor od tesanog kamena bese još onda napolak ruševina. U jednom delu stanovaše Digo sa ocem, i do njih jedna radnička porodica, kod koje se hranjahu. Suvote pri dnu dvora be -hu najmljene od trgovaca, te u dvorištu uvek bese buradi, kov čega, denjaka i uvek zaudaraše na suhu ribu, činjene kože i još koješta. Kad spomenuh njihovo plemi ćko obeležje, Digo zapali kresavicu, i prema njenoj trenutnoj svetlosti pokaza mi svoj grb, izrezan na malome pečatu, koji višaše o sitnoj verižici sa još nekim tandrljikama. Vidiš - veli smejući se - ovo je sve što sam

nasledio od svojih starih! Malo još imadoh da pričam, jer beh dopro do onoga vremena kad Digo ode iz našega mesta. On sad preuze. Bilo mi je - veli - trinaest godina kad mi je

otac umro. Staratelji me namestiše u jezuitski kolež u Zadru. Kako mi je kod njih bilo, dosta je da ti ka žem da mi ni danas ništa milije ne bi bilo no zavrnu ti vratom nekome od tih poštovanih otaca... O jesen skom raspustu pobegnem u Trst. Tu sam neko vreme gladovao i dosađivao se po brodovima iz naših kraje va. Policija mi je išla za stopama, i premda sam vesto krio tragove, najposle me ulovi i otpravi natrag u za vičaj. Sad mi bese na izbor: ili da se vratim ka jezui

tima, ili da učim zanat, ili da postanem carski "moco" 31

(mrnar dobrovoljac na ratnoj lađi, kome je ispod 15 godina). Ja izabrah ovo poslednje, te iste jeseni pri-speh na galiju "Švarcenberg". Bejah uniformisan kao i nekoliko stotina mojih drugova, i kinjah se od jutra do mraka kao i oni. Valja da znaš da su sve to nahodi ili puka siromašna deca. Izdržah taj grozni život oko tri meseca, pa se smrtno razboleh. Pošto se pridigoh, pišem starateljima i nekim daljim ro đacima da me oslobode galije i " carevoga hleba", inače da ću sebi uzeti život. Mislim da mi je valjalo što sam pisao i njihovim ženama. (Veruj mi, za nekoliko dana, po ceo dan pisah pisma.) Ele, oni se zauzeše te posle nekoliko lekarskih pregleda i silnoga piskaranja oslobodih se "Švarcenberga". Posle nekoliko nedelja ukrcaše me kao "malog" na jedan dubrova čki brod koji brođaše put Marselja. Ne kažem da mi je tu bilo kao na "Svarcenbergu", ali sam jedva čekao "kraja" (kopna), te u Marselju šmig -nem s broda, pa sam lutao tamo-amo po golemoj varoši dok me sreća ne nameri ka jednom konoparu, koji je razumevao talijanski. Bese dobar čiča i prilično imućan. Zvao se per Antoan. Ja ispričah žalosni je isto-rije no što su bile sa mnom, tako da su per Antoan i njegova žena, madam Terez, gotovo plakali. Oni me uzeše k sebi u radnju. Bio sam vredan i ponašao se lepo, te brzo uzeh prevlast nad dvojicom mojih drugova, šegrtića. Ostadoh tu oko sedam meseci i ve ć sam prilično govorio francuski (kako se u Marselju govori), i ve ć bejah toliko omilio gospodaru i ženi mu da me i šegrti i susedi smatrahu kao njihova posinka - jer dece nemahu, ali opet prevlada u meni skita čka ćud... Hoću da budem opet mrnar. Razume se da su me moji dobrotvori svakim na činom odvraćali, ali vi-deći da je sve uzalud, dadu mi sto franaka i nešto haljina, i čiča mi nađe francuski brod. Rastanak je bio žalostan ... Nikada ih ne ću zaboraviti!... Sad, zemljače, trebala bi ćela noć da ti potanko ispričam sve što je posle sa mnom bilo. Pre svoje dvadesete godine prebrodio sam nekol iko puta oba oceana i vraćao se kroz Crno more i Levant u naše krajeve. 32

Ali nisam jednako bio mrnar, no kad bi mi se dosadilo, izi đem gde se desi i radim što se desi. U Nju-jorku, na priliku, bio sam prodavač ribe. U Aleksandriji služio sam kao žandar engleski. (Lepa je nošnja - bele pantalone, crveni gunj i šlem na glavi.) U žandarskoj službi bilo je još nekoliko naših, a mnogo više Arbanasa. (Pogani ljudi ti Arbanasi!)... Pa onda, ho ćeš mi verovati da sam

proživeo dva meseca na Li-vanu, u jednom franjevačkom manastiru, kao iskušenik? To je čitava istorija, koju ću ti ispričati drugi put, da se iskidaš od smeja!... U Bomba ju sam neko vreme bio član jednog talijanskog cirkusa... A ko bi ti ispričao sve što sam radio! Bilo je, bogami, dana kad sam se m orao svačemu domišljati da se prehranim! Jednom se na đem u Solunu sa jednim Hvaraninom, koji svom glavom bese veći od mene, a plećima bi zaklonio dvojicu osrednjih ljudi. Obojica bez pare! Dogovorno oti đemo ka gospodaru jedne bašte sa kafa nom, prikažemo se kao pelivani, i pogodimo se s njim, toliko na ve če, za predstave. Kafanar dade štampati goleme oglase u kojima se javljalo da će se javno ogledati dva čuvena rvača, Grk Temistokles i "Sklavun" Toma, prozvani "Golijat". Svetina navre. Mi se uhva -tismo ukoštac, te posle silnih napora ja oborim "Skla-vuna". Možeš zamisliti veselje Grka! Ali sutradan obali "Golijat" mene na veliko zadovoljstvo svojih suplemenika "Sklavuna". Dabogme, to bese ugovoreno među nama. Naj posle, obrekosmo poslednji ogled za sutradan , ali iste noći odvezosmo se u Carigrad... Kako bejah navršio dvadesetu godinu, a ne javio se za vojsku, s po četka nisam smeo u naše more, ali se posle oslobodih, te me u Trstu uhvatiše. Odstojah nekoliko meseca tamnice, pa tri godine vojene službe u ratnoj mornarici. Sta misliš? Unaprediše me za "kvar-tirmajstora" (podnarednika)! Kad islužih, baš onda planu ustanak u Hercegovini, te ja pravo tamo u Ljubo -bratićevu četu. Bilo je s nama oko trideset garibal-dinaca. Kad Srbija zarati, do đoh sam sa Ljubobrati-ćem i ostadoh s njim do kraja... E, da s e obistinilo ono čemu smo se nadali! Ali, što ćemo, uzeše Bosnu i

3 Beogradske priče

33

Hercegovinu. .. Pošto se mir utvrdi, otidem u Carigrad, gde se namestih kao tumač u jednom velikom hotelu. Prvi put u svome vehu (osim vojske) tu se najduže skrasih - ostadoh blizu godinu. Iz Carigrada nanese me put u Odesu, gde mi se ne svide, te se vra-tih amo ... Savladale su me, brate, godine, a više nego i godine mučan život, te mi se već ne skita, a opet, kako-tako, pazim ovde svoj posao. Digo ućuta i duboko uzdahnu, kao da se bese oprostio velikog tereta. Što se većma bližio kraju svoga životopisa, to mu bese dosadnije. O čevidno više ga mucahu neke uspomene koje je izostavio nego što ga je morio dugi govor.

I ja njemu ukratko ispričam svoju prošlost. Bese već kasno. Mi ne opazismo da su gosti napunili kafanu. Mnogi morahu stajati. - Gle, konte Digo, ne radi baš loše tvoja kafana noću! - Nemoj me, bogati, zvati "kontom", da ne ču je ko! Strašna grmljavina zatutnji nad nama. - A-ha! Prvi senjal (znak) oluje! - viknu on. Vidiš da ću pogoditi na dlaku! - Ne baš tako tačno, stari mrnare, jer su protek la najmanje dva i po časa od tvoga proroštva. Mogao ti je ortak lako dobiti opkladu. Digo zapali kresavicu, glednu na časovnik i pljes-nu se po kolenu. - Aoh! tako mi boga, malo manje od tri sata ot kad ćaskamo! Je li moguće? - E, da se ide! - rekoh. Kucnusmo se za rastanak, ali on poče zdravicu! Kićenim slogom, mesajući reci iz tuđih jezika, poče govoriti o našem drugovanju u detinjstvu. Zatim pređe na svoju porodicu, i meni se učini da mu glas malo drhtaše kad pomenu svoje mrtve. Najposle, jednini skokom, okrete na šalu. Re če: kako je više puta kao dete od starijih slušao da je život ništa drugo do čudan san ili, ako hoćeš, neka čudna komedija; da to onda ne mogaše r ažurne ti, ali da se sad, svojim iskustvom i 34

razmišljanjem, uverio da je baš tako! Usled toga pogleda na svet on imadijaše tvrda načela kako se treba vladati. - Prvo i prvo - veli - ne treba se plašiti od smrti niti ičega na svetu. Ne zaziri ni od kakvog sred

stva kojim se možeš koristiti, jer grehota i sramota, to su prazne reci pametnim ljudima. Je li tako? - Pa... - Drugo, ne predaj se ženskoj. Ako se zaljubiš, ti si joj predao i srce i pamet, i nisi više slobodan. Ona to traži, ali ti možeš njenu ljubav zadobiti ako se pretvaraš, a drži uvek nad njom šapu, kao ma čka nad mišem. Zar nije tako? - Bravo, konte! - rekoh smejući se. - Ti imaš utvrđena pravila o svemu! - O svemu - nastavi on razdražen. - Vidiš, pre nekoliko godina bio sam zanesen patriota... Da sam imao deset života, da sam imao bogatstvo, decu, bra ću - sve bih pregoreo za naš narod. Danas, da mi je to u vlasti, prodao bih ga za malu cenu, kao što rade veli kaši. Zar nije tako? Od njih sam to nau čio... Govorio je dalje, ali meni privuče pažnju Stavri-na dernjava i smeh u kafani. Stavra je izgonio dva Nemca, muzikanta, koji ho ćahu da sviraju na silu boga. Basista, star čovek, visok, sa napoleonskom bradicom, gledaše ispod sebe Stavru sa izrazom neizmernog čuđenja. Drugi, sa violinom u ruci, mršav, hrom, crno-manjast, iskolačio oči na Cincarina, odmiče se pred njim natraške, obzire se i levo i desno, neće li mu ko priteći u pomoć. Stavra ih dogna do vrata i sad čusmo jasno njegove reci: Nejn, nejn, ne trebaš, feršten si? Idi na lepo,

kad ti kažem, Švabo! Ja imam svoj stalni muzikant, majn stalni, svako veče, feršten si? Diga ostaviše crne misli i nasmeja se slatko. Nemci odoše grdeći.

K nama se primače nekakav dugonja, sa slame-nim šeširom, sa pantalonama od "segeltuha", koje mu đopirahu do članaka. 35

- Dobar veče, Spiro! Je li slobodno? - i maši se za stolicu, ali ga Digo odbi oporo. - Ovaj te krstio Spirom! - rekoh srnej ući se. - E, Digo, da se ide! Ali me u nameri pobrka jedan čudan svetac, čo-vek sitan, odeven dušankom od običnog srpskog sukna, sa dva žuta odličja na grudima i šajkacom na glavi, koji sede do nas, baci kapu i štap preda se na sto, pro -vuče prste kroz kosu - sve to u tren. - Servus, Spiro, dobar veče gospodine!... Šta to pijete? Konjak! Izvinite, da se malo odmorim... Pro sto padoh s nogu... Uf, zamisli Spiro, brate, što mi je danas pasiralo, kakav grozni doga đaj! Zamisli, imao sam sestru udatu u Šapcu... uprav, znao sam d a je imam, ali je nisam video, bogzna otkad ... - Molim te, prijatelju, ja imam razgovora sa ovim čovekom! - prekide ga Digo. - Ja, ja, ali samo nekoliko reci, baš neka čuje i ovaj stranac... Vi ste stranac, čini mi se. Ele, ono mad, zamislite jesam li se uprepastio kad mi sestra iz bolnice poruči da je tu i da dođem odmah k njoj. Otidem, kad li ona, sirotica, ve ć pri kraju. Sad, treba da znate, morao sam otići kao sutra, dakle kao juče, preko, u Frušku goru, u manastir (spomenu i koji), gde mi je brat iguman. Odem i vratim se jutros, te

odmah u bolnicu, pitam za sestru, a oni mi kažu: ve ć je sahranjena... - Grozno! - rekoh. - Ta laže! - veli mi Digo talijanski. - Uprav ne laže, jer se to lani zaista desilo, ali on, eto, priča kao današnji događaj. - Dakle, malo šenuo? - pitam. - Šta kaže Spiro? Šta vam je rekao, bogati? No, svejedno. Sad vi meni recite: je li to jedna luda ku ća ta bolnica. Ne znam vaše časno ime. Ja sam X, bivši narednik... - Dosta, narednice, idi tamo, sad ću ja. Idi, mo lim te, da svršim razgovor s ovim čovekom. 36

-

Budiboksnama! - rekoh pošto veteran otide,

ali se u sebi većma čuđah zašto Digo promeni ime? Već ne sumnjah da ga zovu Spirom. U taj mah zabruja harmonika u kafani. Bese, dakle, došao "stalni muzikant". Primače nam se treći "Spirov" poznanik, neki bo-lešljiv mladić, lepo odeven. - Dobar veće! - nazva umiljato. - Sta radite, gospodine Spiro? Hoćemo li...? - Posle, posle! - prekide ga Digo i poče meni nešto govoriti. - Ama samo da vam kažem nešto: čuvajte se onog ćopavog čiče ... Nad nama kao da se nebo prolomi od silne grmljavine.

- Do đavola i ćopavi čiča! - reče Digo uzdi šući. - Verujte vi meni, prijatelj Spiro, da je čiča iz računao da... - Dakle, baš nećete da me ostavite na miru! viknu Digo i ustade. I ja ustadoh. Kad bejasmo prema svetlosti s vrata, Digovo se lice u jedan mah razvedri i osmejak mu zaigra oko usta. Glednem u pom rčinu da vidim ko je to kome se moj zemljak tako zaradova, i poznadoh policijskog činovnika, koji pruži ruku, a Digo snažno prodrmusa njom, pak stadoše šaptati. Žandar činovnikov odmače se na jednu stranu, a bolešljivi mladi ć na drugu. Ja pođoh za ovim; on se ustavi prema prozoru, uhvati se za šiljastu bradicu, obori glavu i ostade tako zamišljen. Harmoničar u kafani zasvira "Lepa Pava u ko -vilju spava". Nekoliko hrapavih glasova složiše pesmu. Jedna glasina nadja ča pevače parodišući pesmu: "Lepa Pava ko kobila spava" itd. Diže se graja i smeh. Po krovovima zasipa kiša. Ču se ono: sssss, što postupno jača i prometnu se u šššš... Udari pljusak. Munja osvetli ulicu. Na protivnom trotoaru, prema trenutnoj svetlosti, ugledah onoga krupnoga čoveka, koji hitro obrnu leđa kad ga munja ozari. Policajci oti37

doše brzim koracima dalje, a mi u đosmo u kafanu i stadosmo odmah iza praga. - Žao mi je što nemaš gde šesti - veli Digo sučući nervozno brke i gledajući gomilu sveta. - Hoćeš li da ti pozajmim kišobran? - Hvala, neću, nemam ga po kome vratiti. Pričekaću; ta valjda neće dugo trajati! Gosti sa sviju strana počeše zvati konta njegovim novim imenom. Spiro ... Gazda Spiro!... Prijatelj Spiro! Ja se izmakoh sa vidika i stadoh iza praga, gde i on do đe.

- Bogati, koji je ono gospodin? - zapitah mignuvši glavom put jednoga čiče u crnim haljinama, sa crnim krutim šeširom na glavi, sa cvikerom i francus kom bradom. On stojeći "kibicovaše" četvorici dronjavaca, koji igrahu domina. Začudi me njegov dostojan stveni izgled pored onakih suseda. - Ono je jedan pukovnik u penziji - veli Digo, pa ga spopade smeh. - Je li istina da izgleda kao neki pukovnik, ili sudija, ili koji mu drago ve ći či novnik u penziji? To je neki X, kuvar, pa sad je osta vio zanat, te danju spava, a noću ide od kafane do kafane, prilepi se uz koga naivnoga, da iskam či štogod. Naiđe li na stranca, priča mu bogzna kakve nesreće što su ga zadesile. Najlepše je što on vidi kao i ja, a nosi naočari od prostoga stakla, da bi bio ugledniji među glupacima ... - A ima ti ovde nekih čudnih svetaca na odmet - nastavi Digo. - Sitnoga bivšeg narednika (koji je, valjda, u vreme rata bio takođe kuvar u vojsci) već si poznao, eno ga do muzikanta. Pogledaj sad onoga čiču brku, u onoj čudnoj uniformi! Je li da nisi dosad video onake uniforme? E, onako su nosili nekadašnji ca rinari na granici - i on je bio ... Eno onaj krmelji vih očiju, duge crne brade, što se nalaktio na kraju stola, bio je sreski kapetan, pa je, zbog dugih nokata, odležao nekoliko godina u tamnici... Onaj debeljko, što nam je bokom obrnut, bese nekada izme đu najbo

gatijih trgovaca... Ali najzanimljiviji je jedan Poljak, 38

katolički raspop... čekaj, gde li je, valjda je zaklonjen ... Dođe Krsta s porukom od Stavre da "Spira" odmah ide unutra. Ja se pozdravih s njim, pa se naslo-nih ramenom na dovratnik. Kiša je pljuštala; na mahove je sevalo i grmelo; vetar se nadimao goneći u pokos vodene mlazove. Ja s uživanjem udisah oštri i vlažni jesenski vazduh, a na potiljku osećah neprijatnu jaru, koja strujaše iz ka -fane. S tom jarom dopirahu reci, uzvici, psovke, pes-me, koje, u to doba, na takvom mestu, izviru, pa se sve tu preko moje glave rasplinjavalo u beskrajni mrak. Ražali mi se na Digovu sudbinu, ali odmah zatim stadoše mi se nametati različita pitanja. Pitao sam se: šta li je Digo morao izostaviti pri čajući svoj život? Zašto promeni ime? Zašto se žesti iznoseći svoj pesimizam? Ko je onaj njegov tajanstveni neprijatelj? itd. Biću dugo tako sto jao u mislima, jer kad se pre -nuh, bese malo graje iza mojih leđa. Obazreh se. U kafani ne bese ni trećina gostiju, a nijedan ne iza đe na vrata, kraj mene. Ona zamazana vrata u dnu bejahu širom otvorena, ali je iz njih japio mrak. Na desnoj strani kafane tri stola behu prazna, za četvrtim sračunavao se Krsta sa dvojicom napitih radnika. Le-vo, u kutu, spavaše muzikant naslonjen na svoju harmoniku. Do njega, za istim stolom, licem na prekrš -tenim rukama, spavaše neki dečak, komu bose noge ne dopirahu do poda. Od njih pa ka vratima, amo k meni, bese još praznih stolova. Ona četiri adrapovca igrahu još domina, ali im ne bese gospodskog kibice-ra. Najposle, u kutu, pod prozorom, do ulice, zbilo se desetak "noćnika", koji odista "ne imahu računa" da larmaju. Ona dva napita radnika ustadoše, pa, kole ćući se, stadoše brojati novac na dlanima. Progovoriše nešto, pa sve onako posr ćući otidoše u mračnu sobu. Tamo se, u dnu nje, otvoriše druga vrata. Svetlost mlaznu, 39

iskulja oblak dima, videše se neke senke i - opet nesta svega, jer se vrata zatvoriše ...

Obuze me neodoljiva želja da doznam šta onamo biva, te brzo pre đem kafanu i uđem u mračnu sobu. Srce mi je tako bilo, kao da sam nauman bio izvršiti kakvo zločinstvo. Dođe Krsta, te za koliko otvori vrata, čuh kaši janje i govor, pa opet ništa. Krsta izađe noseći prazne kafene zdelice, te se sukobi sa dvojicom. Ja uđoh za ovima. Na prvi mah - više od uzbuđenosti nego što mi je smetao dim - ne videh ništa. Pa onda mi se predoči kao visoki plot od zbijenih, nejednakih a mnogo širokih proštaca. Bese trideset do četrdeset ljudi, zbijenih oko stola, na kome šuštahu karte i počešće zvečaše novac. Jasno sam čuo ispretrgano disanje te gomile. Primakoh se navrh prstiju gde gomila bese naj -ređa i promolih glavu između ramena igrača. Digo jedini seđaše. Pred njim bese kredom nacrtan velik četvorougaonik, podeljen na osam manjih. Igrači čas stavljahu novce u predeljke, čas vađahu iz njih. Digo izvrtaše karte, jednu desno, jednu levo, uzimaše dobivene gomilice, turkaše izgubljene, davaše kusur i odbijaše gramzive prste okolnih - sve to s neverovatnom brzinom i prisebnoš ću ... Prosta stvar. Igrao se "kongen", i Digo držaše banku. Sad mi se samo objasni mnogo štošta čemu se toga večera uzalud domišljah. I poznadoh jednu od "tajnih" beogradskih kockarnica. Kad Digo izvrnu poslednju kartu, prekide se mrtva tišina, a nastade živa graja. Moji se susedi razma-koše. Jedan od njih škrgutnu zubima. Digo ga pro streli svojim gvozdenim pogledom, a kad taj pogled pade na mene, njega obli rumen, pa srdito odmahnu glavom i uze mešati karte ... - Drži li Spiro uvek bank? - zapitah šapatom jednoga do sebe. - Razume se! - odgovori on glasno ne gledaju ći me. 40

Pogledah ja njega. Bese sitni "narednik". Razmot -rih pobolje i "pukovnika", i Dugonju u kratkim pan-talonama, bolešljivog mladića, bivšeg kapetana,

carinara, "ćopavog čiču" i jednoga vrlo ružna, ali inteligentna lica, za koga odmah pomislih da će biti onaj poljački raspop. - Na keca ... parola ... sto para! - reče napretrg narednik bacivši stoparac. - Ja, dinar! - doda bolešljivi stavljajući svoju ulogu. "Pukovnik" ih pogleda očinski. Digo izgubi, pa sa velikim prezrenjem zagleda se u " pukovnika". Ja pobegoh. Pred vratima, iznutra, zatekoh Stavru u živom razgovoru sa onim policijskim činovnikom. Prođoh mimo njih neopažen. Pred vratima spolja sukobih se sa žandarom, koji se bezobrazno zagleda u mene, pa onda mi u čtivo nazva "dobru noć", iako ga ja ne pozdravih. Ej, Digova posla!

Prođe nekoliko meseci. U Stavrinu kafanu ne beh ve ć zavirio niti sam gdegod Diga sretao. Jednog jutra, čitajući novine, naiđem na ovu be-lešku: "Nađen ljudski les. Neki Palilulci, ju če izjutra, nađoše na trkalištu, u jendeku, les ubijenog čoveka. Ubijenom moglo je biti otprilike 40 godina. Bio je visok, crnomanjast, kratke podšišane brade. Palilulci javiše vlasti. Vlast odmah preduze izviđaj i utvrdilo se da se poginuli zvao M. K. - jedan od najstarijih i najprepredenijih beogradskih kockara. M. K. poginuo je od štileta koji ga je kroz srce probo. Ubica nije poznat. Pri poginulom našlo se" ... "Visok", "crnomanjast", "crne podšišane brade", "prepredeni kockar" - to je on - onaj tajanstveni neprijatelj Digov ... Nema sumnje!... 41

Smesta otidoh u bolnicu.

Tamo mi kazaše da je poginuli ve ć sahranjen, ali po tačnijem opisu bolničara uverih se da je M. K. glavom onaj koga sam samo dva puta jednoga ve čera izbliže video. Iz bolnice otidoh u Stavrinu kafanu, ali tamo drugi gazda i druge sluge. Pitam za Stavru. - Umro je ima dva meseca - kaže mi njegov zamenik, Srbin, mlad čovek. - Imao je ranu na no zi, pa mu se raspoganila, te je nabrzo svršio u bolni ci. Porodice nije imao ... - A da li poznaješ nekoga Spira?... Ne znam kako mu je prezime, ne bese iz Srbije, bio je veliki prijatelj Stavrin - (malo što ne rekoh - ortak). Kafanar naprći usne i diže obrve, pak zamaha glavom... Za nekoliko nedelja pratio sam sitnije vesti po beogradskim novinama. Nikad već ne bese pomena o ubijenom kockaru. Diga nestade. Kad se setim događaja, pitam se: da li i to ne bese Digov posao?

CIGANSKI UKOP U novom stanu u Kastriotovoj ulici prve no ći nisam mogao spavati od silne larme, te se u zoru obu-koh i stadoh na prozor. Preko ulice, pred nekom kafanicom, osvanulo bese neko pijano društvo. Bilo ih je desetak, po izgledu - radnika. Četiri Ciganina još "strugahu" po žicama. Levo i desno bese još nekoliko kafana , a bilo ih je i s moje strane. Ku će behu nejednake, većinom male i neugledne. Kaldrma užasna. Siđoh na trotoar i sedoh pred kafanu koja bese prema svira čima. Od Palilule naiđe povorka seljačkih kola. Točkovi su se penjali i spuštali po nezgrapnom, nejednakom kamenju, škripeći užasno; kola su se na-kretala, da su seljaci morali rukama zadržavati povrće na njima. Piljari i kafedžije, mahom Cincari, stadoše se pogađati. Počeše prolaziti i seljanke noseći na trg beli smok, živinu, voće.

"Pilićari" (kako Beograđani zovu seljake iz okoline) mahom su snažni ljudi, prljavi, loše odeveni, a, naprotiv, "pili ćarke", omalene i jedre, odevenije su i čistije. Odjednom naiđe odnekud neki čovek noseći na leđima mrtvački kovčeg, a u ruci krst. On obiđe posled-nja kola, uputi se mojim trotoarom i stade blizu mene, pred drugi sto. Bese visok, sredove čan Ciganin, jadno odeven. Na glavi je imao vojničku kapu, a na nogama iznošene cipele, kroz koje prsti prodirahu. Kovčeg, crveno obojen, ležaše mu preko le đa, bez samara, privezan konopcima ispod pazuha. Krst, na koji se bese naslonio, bese tako đe crvene boje, a na sredini je 43

bila napisana jedna reč belim slovima. Ciganin je oštro gledao preko kola svoju braću, koja toga maha po-mamno svirahu "Seljančicu". Na licu mu nisam mogao opaziti kakav drugi izraz sem napregnute pažnje. Najposle, kad kola otidoše i kad svirka prestade, on zamaha glavom i za čavrlja ciganski. Svirači takođe zatorokaše. Ljutnja je na oba strane bivala sve to ve ća; jedan odonuda pijunu prema njemu, on stade mahati krstačom i sipati srpske kletve i grdnje, što je mome uhu, otprilike, ovako zvonilo: "Ubio vas sveti Nikola, kara -taratok!... Dabogda i sveta nedelja, ka -ra-tara-tok!..." Jedan iz protivničkog tabora zamahnu pivskom čašom, ali se predomisli, te udari njom o kaldrmu. Pijana družina po če ih dražiti i vikati: "Uha!" Najposle Ciga pod kovčegom okrete im leđa, uzjaha na stolicu i krstačom zakuca po stolu. Svirači ponovo zasviraše, a pijani drugovi zapevaše. Čovek pod kovčegom viknu: "Ej, more, kafedžija, daj mi jednu ljutu rakiju." Pomislih: da neki slikar ovaj prizor prenese iz života na platno, doista bi mnogi tvrdili da je to neskladna izmišljotina - toliko je realnost ponekad nevero vatna! Čudna zaista slika! Čovek uprćen mrtvačkim kovčegom uz jahao na stolicu, u jednoj ruci drži krsta ču, u drugoj staklo rakije, a u zale đini pijani ljudi i svirači! Kad svirači ponovo prekidoše, najmlađi iz družine njihove pretrča, stade iza kovčega i govoreći než-nim glasom, poče odizati teret, kako će ležati bliže plećima, da bude lakše nosaču. Ovaj lagano ustade, uzdahnu i bole ćivim glasom nešto odgovori mladiću. Zatim se okrete ka svira čima. Onaj što "debelo gudi" diže uvis staklo rakije, srknu i posla mu pi će po istome dečku; Ciga iskapi i otide. Pođoh za njim.

Hitro je koračao. Prođosmo ulicu Dua jablana, pa Fišekliju, i tek kad stiže na ulazak Beogradske ulice, sede na zemlju da se odmori i da popuši cigaretu. 44

Ja stadoh na drugoj strani, kao da iš čekujem nekoga. Ciga pođe niz ulicu i skrenu na onu prostranu utrinu što se širi pred ciganskom mahalom, odakle je lep pogled na Avalu, na Savu i na raznoli čje talasaste beogradske okoline. On uđe u mahalu, a ja sedoh pred kafanu koja je u sredini niza ku ća što su licem okrenute prema varoši. Kafedžija načini prijateljsko lice, a nepoverljivo me pogleda. Nešto pomislih da bi, na poklič: "eto premetačine", u poplašenim očima toga ciganskog ortaka video senke mnogih pokradenih stvari. Iz raznih ulica počeše nailaziti gomilice Cigana svira ča, koji su osvanuli po raznim javnim mestima. Iđahu ćutke, šuštali. U isto vreme obi čno izlaze iz mahale četice ženskih. Dokle su ljudi noću u zaradi, dotle one spavaju, a pošto sunce grane, izmene uloge: Ciganke se razilaze po Beogradu da kupe ostatke, pomalo vračaju, pomalo poslužuju, a gde što mogu i da "maknu". Ali toga jutra, doista zbog ukopa, ne iza-đoše. Kafedžija donese napitak i sede za drugi sto. Ja pogledah najlepšu ku ću nadesno i zapitah čija je. Pa tu sedi neka Ciganka, vračara! Đavo bi je

znao, ali sve pogađa! Ja to nisam verovao dokle ni sam sam iskusio! I stade mi pričati prava čuda Cigančina pogađanja, pa završi: čera! Vetar pirnu i diže oblak prašine, koja se povijaše po utrini. Iz mahale iza đoše taljige i odjuriše ka varoši. Terao je onaj isti Ciga koji bese uneo kov čeg. Za kolima izađe pet-šest ljudi, koji se uputiše kafani. Jedan je imao grudnjak plave boje sa srebrnim pucima i širokim gaćama, koje su se motale oko čizama. Bez sumnje, njihov knez. Svi posedaše za jedan sto. Za nekoliko su razgovarali srpski, valjda, ne bih li se i ja umešao u razgovor, ali kad videše da ne ću, nastaviše ciganski. 45 Verujte, najveća gospoda dolaze k njoj s ve

Sedeo sam tako dokle se taljige ne vratiše iz varoši. Za ko čijašem, na vreći slame, sedeo je pop. Cigani po đoše za kolima, a ja za njima. Uđosmo u dva reda čatrlja, razdvojenih dvorištima i gomilama đubreta. Kola se ustaviše pred jednom kućicom, pred kojom se zbila povelika gomila, u kojoj behu predstavnici oba pola i ćele jerarhije, od dostojanstvenoga kneza sa srebrnim pucima do golog "purdeta". Mla đe Ciganke, tankovijaste, gipke, u šarenim haljinama, preukrašene đinđuvama i prstenjem od groša, jedva se savlađivahu da se glasno ne smeju. Uopšte, ni na jednom licu ne bese usiljenog izraza žalosti, nego sve oči veselo gledahu prosedog, natmurenog popa, svi se osmejkivahu, kao da će onoga časa početi vikati: "živeo". Pop uđe u kuću. Knez uđe za njim. Svi ostali počeše se tiskati za njima. Razabrah da je umrla žena onoga što je doneo kov čeg. Zapitah nekog iz gomile od kakve je bolesti umrla. Od srceta, gazda! - odgovori jedan postariji

i namignu. Pa dodade šapćući: "Molim te, daj mi da kupim paklić duvana!" Neko dodade: - Umrla je ot bog što je reko! - A bese li mlada? - pitam. Baba neka uzdahnu i načini lice žalosno, govoreći: -• Oh, mlado, lepo, gazda moj! Oh, lepo, lepo kako cvet! Daj babi cigaricu! Dve mlađe udariše u kikot i jedna će: Laže, gazda! Bilo je matoro, ko i ona, veruj!

Daj cigaricu!... Odmakoh se i stadoh posmatrati kroz prozor čić, na boku kuće. Gomila se motaše oko popa i mrtvaca, po sobici. Tanka sve ćica bese prilepljena na duvaru, a od promaje plamičak se vrteo u kovitlac. Odjednom knez stade šamarati i gurati napolje mlađariju, te ostadoše samo stariji. Glava pokojničina bese uokvirena ozgo kosom, ozdo pokrovom, koji dopiraše do usta, te 46

videh samo žute, duge obraze. Krupna neka Ciganka, u čizmama i crvenoj suknji do kolena, unese na cre-pu žeravicu posutu tamjanom. Pop nata če iskrzan pet-rahilj, rasklopi trebnik i uze čatiti. Cigani se počeše krstiti, većinom naopačke, bockajući se prstima nadohvat. Žena u crvenoj suknji (valjda kneginja!), stojeći iza popa, dade znak udovcu da joj se primakne, pa kad dođe, stavi jednu ruku na njegovo rame a drugu na kneževo i po če mahati glavom. Kako sve troje be-hu okrenuti istoku, pomislih da "kneginja" govori kakve njihove molitve. U dvorištu, na drugom boku kućice, vrisnu dečji glas i diže se žagor i smeh. Otidoh onamo. Pred vratima od dvorišta stojahu upregnute troje taljige; pred kućnim vratima zbila se gomila. De čko od desetak godina stajaše na pragu i držaše tanjir koljiva; drugo Cigan če, jedva od tri godine, golo kao prst, pokušavalo je da dograbi koljivo; onaj stariji spustio bi tanjir nadohvat mališanu, a kad bi ovaj pružio ručice, onaj bi postupno dizao tanjir i gurnuo dete malko kolenom da padne natraške. To se ponavljalo i izazivalo gromki smeh. Golo purde nije plakalo, nego je u čudu po-smatralo matore oko sebe. U gomili opazih onoga svirača što "debelo gudi", što pred kafanom bese zamahnuo pivskom čašom na udovca. Pružih mu cigaretu. Svi se zgrnuše oko mene; dvadeset ruku mašiše se za cigaretu, ali je ugrabi basista. Ja ga zapitah: - Zašto ste se jutros svađali u Kastriotovoj ulici sa onim što je nosio sanduk? - Ja ti kažem, gazda! Ja ti kažem, daj meni! povikaše tri-četiri iza njega, ali basista razmahnu ru kama i odgovori: - Tako ti boga i svetog Nikolu, ho ćeš da ti pravu kažem? Eto, daj mi još jednu cigaretu, pa ću sve isti nu da ti kažem. - Kaži najpre, pa ću ti dati i drugu! On reče nešto ciganski, našto svi udariše u smeh, pa se okrete k meni i nastavi: 47

zasađen cvećem, pa onda... mnoštvo drugih nejednakih, kao što u životu behu nejednaki i oni što u njima trunu! Ali mi se svide što sirota Anka Ciganka ima pravo da mrtva leži među ostalim građanima! Svidi srpska demokratija i na groblju! - Ono je, gazda, bila jedna sjala! Veruj, na moju čast, to je bilo samo jedno velika sjala! Znai, kad je ćovek u žalost, najbolje je sjala!... Vratih se na utrinu i sačekah sprovod. Na prvim kolima se đahu: pop, knez, kneginja, de- mi čaci sa koljivom i krstom, i još četvoro. Druga kola sa mrtvacem terao je udovac. Na tre ćima se skrkla gomila, "božji milet". Za njima se uputila peške deca. Na polovini utrine zapreše prednja kola, te pop ustade i po če vikati. Na to knez izbaci iz kola sve sem žene, koljivaša i krstonoša. Tada sva tri para konja pođoše kasom. Pešacima ne ostade drugo nego da i oni kasaju u oblaku prašine! Uputih se i ja ka groblju, razmišljaju ći o utiscima toga jutra. Ciganski obred iza popovih leđa bese simboličan, a i druge stvari napominjahu na nepropad Ijive osobine te čudne rase, koja, ne imaju ći nikakve kulture, vekovima luta kroz razne narode, a ipak čuva svoje osobine. Svi naši običaji, naš moral i verovanj" - stvari su kojih se Cigani prividno drže, radi svoje bezbednosti. Na polovini puta sretoh se s popom, koji se vra ćao peške, mrzovoljan, zabrinut, sa trebnikom, krston i petrahiljem pod pazuhom. Grobari već završavahu humku kad ja stigoh. Drve ni krst ve ć bese zaboden čelo glave. Oko novog grč ba žagoraše šarena gomila; samo udovac stojaše po gružen i ćutljiv. Pošto Cigani otidoše, primakoh se i pro čitah u krstu nezgrapnim slovima napisano ime: Arika. 1 1 - Ime i ništa drugo! - rekoh. - A šta će i ime! - reče jedan od grobara pr

šav mimo mene. * Beogradske priče 48 Na susednom grobu bila je mramorna piramid a na njoj, pozla ćenim slovima, ime i čin nekoga čino nika. Ispod nogu Ankinih bio je grob neke devojl

- Forma! Dragiša je jedan od najboljih regrut skih nastavnika, eto ti jedinog i najboljeg razloga! - To je istina!... Sto jest - jest! Samo on ume kako valja doterati gedžu a da ga ne pomrzi! Ali... uopšte rečeno... ti znaš kako oni tamo uzimaju stva ri?... No, videćemo! FRONTAS Kapetan pređe na službeni posao zbog koga bese došao, pa još jednom pomenu Dragišu i otide. Major stade kraj prozora i po če prstima kucati •" K bolešljiM po staklu. Sneg je padao krupnim pahuljicama. •i-_: T3*.rt^1 TT^Xj-i w^/-iwi olr ni-iaoa Ifs-n-M-m o malr* suh, nr

Garnizonski zapovednik " varoši svojoj kancelariji čovek, sedeo je u neko službeno posilni Pred veče momak unese lampu, a malo posle u đe poručnik Dragiša Milutinović, po koga starešina bese poslao. Bese to čovek od trideset i nekoliko godina, osrednje visine, plećat, crnomanjast, velikih brkova, širumena lica, izraza muškog, ali skromnog. Major zapo če: nakostrešen.

Major mu reče: _ Znaš li šta - Je l' te, Dragiša, da niste kadgod, u kakvoj pri -- -v izrazili želju da promenite službu? novo? Evo porucniKa ^ po~. Dragišt^ci'

Prođe nekoliko trenutaka mrtve tišine dokle ručnik ng odgovori.

od nas u vojno ministarstvo u _

većma nakostresi : šta je. - I pro-

ka° Nakosteešeni kapetan još se NaKosiies oficir!ćita mu ukaz. Poručnik pobledi i jedva mu odgovori: - Razumem, gospodine majore! _ Dakle niste izrazili zeiju da vam se da kakva iruga siužba. Razmislite dobro! • _ _ Razum

će!? Dragiša prestaje bi 1^ ^^ onda ne znam šta je. vojsci, borio se u oba ra , " u^

^Hrstvo na sablji dobio, uz to on je J

njen bloV°^!utskih nastavnika, pa sad, mesto J od najboljih regrutsKin ^ kancelariju k započe: Ako te Ta je li moguće premes j oa najuuu" ^ ^ --o __: d

- Ne razumem, gospodine majore! oni s njim u KCUI^-'-J-. .^ mQ.e ^ k ton,e? n- ge da kakya dru služba,

mu prisiju treću^ zvez oyaj; možete ^

_ Hm! Da| vide ćemo, Sad> ^^ .^^ ^^ ^ pogružen_

s kakvim bogalje^. ^ ^^^ __ promrmi]a staresin pod bremenom

,alosti i uniženja koje ga nevidovno sna đe. Zastade. s dosadom. kakav prepisivač, pa gde ")buze ga srdzba na >>one gore" što jednim potezom __ Dabome, tre° aarnizonu, gde ih je i onajera unište frontaševo častoljublje; na "one gore" što

ga naći nego u na^' 5Dragišu, koji je ionako ne"; knjiga uče kako treba vojevatii a kad dođe do boja, suviše! Pa koga će ^.^ >>Takav čovek nije m zada se izmičUj a ostavljaju frontaše na pogibiji! Na dvanaest godina po ^ {ronta§] hajd ovamo s njim." . uti se i na majora zbog onog pitanja! - "Zar ja da što", misle om. " o J meni, Dragiši, koji ^^ za5oveka! im poželeo istupiti iz vojske! Zar

Pa dobro, bratac, za Vo*"rn Srbiju od zuluma tursko-

ako bi se naš\m u detinjstvu pribegao u

golobrad u rat srnuo i na sablji oficirstvo __ To jest... kako da kazern ... forma! 50 51 ^ ^^ ^

•a da sam

čeno da će ta trenutna neprijatnost odista biti na nje 0 dize u govu korist, odgovori:

, u- kome ie vojska i otac i majka - ZJ* ' "Verujte, gospodo, kad magarca dobio, kome je v J aralo!?" ... I Prkosf° je nestalo ili drva ili A"=^ŠS"W^

^ivaiu na svadbu, mora da

"" Crivefci sebe što nije izgovorio nekoli in goame. Ije, bi ie, kriveci avda bude jaca - jer J "izigravao" po kaUUivs*1* , ,

^

Qd tQga aogaaa]a proteKose

* Neki beogradski glumac, koji je

te joj nisu naodmet t najveća fanama beogradske tipove, sedeo je jednoga letnjega Užasni večera u jednom kavanskom skupu i baš dovršio ne -behu za- ku od svojih priča kad ga neko iz društva zapita: ko bese onaj debeljko što je A pripomogle da p jednoga letnjega iQ1 iiiau "" reči siromaha Drag j beogradske tipove, sedeo je

stiže do vojnog stana, gde ,eše dupkom puna skorsanji od gomile ispunjavaše prostor u Oi.ii"...- uu milinu Milutinović, vrlo paljene. Poručnik B "r.io-m v ^__ ^ ni. Le uo _ Je h> , ^ "r.aL-cinr.0 cor

na UlaSKU,

ima misao života! Još Dragisa "to"*dragocenije od samog živow; ve^a narodna ško - pa kako to da nam nisi o njemu dosad pričao? u svom veku shvati da ]e ^^ mOral i znanje i sy _ Zato, bratac, što ga još proučavam; ali i ono la u kojoj treba da siri i ^ .g Qn ne samo bi gto znam o njemu zanimaće vas... Dakle, rekoh vam ljudske vrline! I savest mu Doduše, on se nije rodio ^ ^ar u čitelj u mimda mi je taj Dragiša zemljak.

junački vod na bojištu B gedže a da ga ne p% mom selu> nego je u njemu odrastao; otac mu i ma-

vreme, da je umeo >>dot^ l ^ s ljubavlju pogled^ sa jo§ nekoliko dece, dobegoše iz Hercegovine. Dramrze", zato što voli "ge • nezgrapno stajahu noVg^ _.g mQ^ vrgnjak) te smo zajedno SVršili osnovnu ukrućene mladiće, na 0^3 nekog puškara, i ja kod ne^^ na one "gore", koškolu; on posta šegrt kod

pantalone i bluze! I ope ^^^ gomiie, iako se saffkoga brice. U vreme turskog rata, Dragiša, mladić od se gnušaju smrada, znoj ^ ^ gomiline duše!... kao dobrovoljac u vojsku. Za kroza taj smrad može op pred posledosamnaest godina, stupi

edaju. nekoliko godina nisam čuo za njega, no

Dade znak vojnicima gospodin poru čnik postaj rat sretnem se s njim u Beogradu. Bio je narednik, Učenje se nastavi, a B . po doficiri i vojni^^ sam ČUQ da ge u poslednjem ratu odlikovao i tako nastran i ^^^ malo vremena što se bepostao oficir posumnjali e je o , .^^(j "povukao". Terazijama sa pre nekoliko meseca sretoh se na

udaljio, negde^svrm 10 F ikaše na nepravdu u 8^ovekom koji me pogleda) pa brzo okrete glavu i odSvi Dragismi ^^^ držaU da će on još te zi^ače Učini mi ge poznatj a tim gto pobežej izazva već. nizonu, jer su svi p Pitam poznaniana ^ na moju radoznalost. Pođem za njim.

biti unapređen za **v drugovi mu priredise op ce ko -e sretam na svakom koraku, svak sleže rameniDva dana poslef koji poznaje sav B . zdravica koje: Najzad naiđem na Uroša K dabome, i sale. S< . on

štajnu večeru, za ko-lom^

frontaSu namamile su^ Bilo J .^.^ u ko]QJ ]e , Dragiša, odgovarajući na jednu 52 ^

nakostan, jedan od onih

- Znam, znam... - prekidoh ga ja, videći da će opet početi jadanje. - E,

_ To je čovek nastran, V ^ ^ ^b^ a od podvidećemo se u drugoj priliza koje se kaže: da do poan viđenja! ^

^.^ & sad ^ ^ . porazgovarati! Do Zgadilo me to

ne i na sebe i na ceo svet..... nom, Ne znam pra njegovo ponašanje! Ja se iskreno mislim, činovnik u mimstars fami-

interesujem za njega, a on ni da zapita za moju jjju niti jednom reci ne

vo kako se zove. .. r,ragiga Milutinović? pomenu naše detinjstvo! Jasno Pobogu, da to ni]e preveli iz vojrekoh. njegovo .. ie ime!... B

^ beše da ^ tvrdica, da žali što su ga

ske, jer bi sad imao veću platu. Pa onda, ono

Brzo pođem za cegunuem, ""&- ^.^ gmeo bih ge kladiti da od toga ništa nije biiOj nem po ramenu. tražiti potpis! ^ao da Le me pojesti. negQ da je posumnjao da ću mu ja , ^.^ nisam ^ražio da se s njim sastajem, te " bismo se sreli, pravio sam se da ga ne vidim.

On se okrete i izdrelji kad Viknuh: Tako je ne poznaieš?

- Dragisa, bolan, zar m ^ nešto, pa mi pruži proteklo nekoliko meseci, kad, onomad pred veče, proOn se malo zbuni, prog zaustavih dok, lazim ja Knez-Miloševom ulicom, pa se

ruku i otpoče: . "ta ^e sa mnorn bilo!le mine jedan sprovod. U taj mah neko me iza leđa

- Ja sam, ja! Eto si .nistarst vo. A drugovi ^potapga po ramenu. Okrenem se, a to moj Dragisa! On Prevedoše me iz vojske u^ menicu". "Hoću, zaštcmi prijateljski pruži ruku. Kako se na tome mestu - Čini mi se, Dragisa tignenl ga i s leđa kuczato što je isplatio tri metvrdenje da je upropašćen

krasni' "Potpiši, Drag ,kTTja potp'sah tolike memce i sve isplatih! Ho-z^0g sprovoda bese zaustavilo dosta sveta, neko me mi ne od, vise nr~rn nođem za beguncern, bi & A, ćeš, Dragisa, ljudski!... , o -sku! -^ pitam ga i vifeanda, nisi najčvršći na °eda u njegovu pri čanjuti dosta kladiti da od to2a ništa niie b il

pola godine da će me vratiti u vo nogama, a boga _ Ama, otkada si u tanke!... A koga ovo saranjuju? !gurnu i ja posrnem na njega.

- O, o! - učini on uzevši me za mišicu. - Ti, ;ami i ruke su saranjuju? dim da treba staviti nekog ^reu* " "j -ošta li to on hoće _ Ne znam _ rekoh, a pitah se:

- Pa ima već tri godine. ^ ^ ^ ^ sastanemo!'3d mene? jer kod ovakih ni "pomoz' bog" nije bez - Pa od toliko vre"ienemoi? može tražiti on od mene - A gde da se sas an novoj žrtvi, koju ja viknu on srdit%acuna! Ali kakvu uslugu

v^ ja nikud ne idenijem da se jzvesti 0 kakvoj svojoj ^ kuće na posac5oznajem? ^ ^ ^ posiužim! Čekaj,

Razumeš li da sam uprop matori ugursuze, ovo je dobra prini s kim se ne družini.. - nego pr

a otuda kući.

?

On zapita: ... d sam osedeo ...? - Hoćeš li da popijemo po čašu piva? odskoro ozenjen, neg _ 3 drage volje - rekoh. -

__ A jesi li 0|en3e^-

- Koješta? Zar ne viuia Kad si tako dobro __ Ne pitam, brate, jesi

aspoložen, hoću! Zbilja, danas si nešto vedriji? - More, da smo se sinoć nešto našli,

sam mislio da si odavno. sam onda pc častio bih _- Zar kad sam u vojsci bio. misi jao na take gluposti. __ A koliko imaš plat • "izigrao" HajDakle ti ideš kad- Imam oko dvadeset auKcu - Pa to je lepa Pla^'

^ ^ ^^ ^ ^^ - E, a zašto? - Zato što si sinoć onako divno

mesečno.

uk-Veljka! _. Zar si bio u pozorištu!? .

da sam do nje došL ^^

- A jest, još kad pomislim aa zauzimanjem strina i tetaka... 54 55

^ ^ pozorište,?

Kosovu! More, .. kojekakva izmotavanja! Ja se daju junačke znaš bojevi, da ova] c bili stari' I čas o Ul°sam se više čudio i znoj sa čela i -^tavi

sa ti ja s tobom! Evo ono junaci ). /,llcw, * J ..

lljttvi naraštaj vidi kakvi slučajno bacih pogled na l Hajde, rekoh, išao - Kako me nisi uvredio? Ti kažeš... ali ti to ne možeš razumeti! Ti to ne možeš razumeti.. . - Dobro, dobro, ja te ne mogu razumeti i osta nimo na tom, ali ne treba vikati! On poče prigušenim glasom: - To su ti oni rekli, oni moji drugovi, kako sam ja tvrdica, kako!... A ne kažu, pas im... da sam ja gladovao više od pola godine zbog njih, da mi je uda rena bila zabrana na platu! Kažem ti: ne bih zažalio kad bih tim pomogao siromasima, ali to su besni i bezobrazni ljudi koji troše više nego što mogu!. . . - Ta, što ćeš, moj Dragiša, to se često dešava i drugima! A što ti misliš da mi je neko o tebi pri čao, eravati <ja on ja ^e uveravam da nije! Uopšte, ja nisam nikoga ras -ućuta, obri- pitivao za tebe!... x - A i da si, ne bi ti lepo govorili, jer onake žga -

osamnaest meseci pa da dođem do pensije! kao št< Pa gde ćeš se onda nastaniti? - Ta ostaću u Beogradu!

la mi nis - Dakle, ipak među "žgadijom"? nakon to - Ne, brate, nego na Novom selištu - a to je nešto drugo! Kupio sam ku ćicu tamo. Tako! Dakle imaš svoju kuću? Doista i gazda-

kao da razumede drukčiji, sad na srcu! On me pogleda ^čuđeno. azmišljanja,

!... Pa svrni, boro doba!... posle poduže

- A gde se hraniš?

> sam hteo d - Kod kuće. Ponesem... evo vidi! - I on izvadi iz špagova salame i slatkiša! Dodade: deci!

nas. ;e vređati. - n.ii""> ", j

vojske, i to baš onda kad mirnu - Ali, brate, nisi isteran, n novnike! Imaš ukazno mesto i lepu - Zar je meni do •1" "l - viknu se svađamo! Nisam 56

- Deci iz susedstva! Ja, znaš, volim svu decu! A u Čkoliko ih ti imaš? - Četvoro. do čino - Da su živi i zdravi! - reče Dragiša, pa odvoji da se Setiri kola čića. - Na, ponesi! Tim završismo razgovor. 1 E, recite, nije li to zagonetan čovek! Ja mislim la se on slepio sa kakvom prepredenom šmizlom, koja 57

ga je dobro zauzdala i koja ga jede? Ali uhvati ću ja ptičice na njihovu gnezgu! Prosto nemam mira dokle ne otkrijem to njegovo sklonište iza božjih le đa. *** Nekoliko nedelja posle toga pri čanja glumac sačeka Dragišu kad je predveče izišao iz kancelarije. Malo su sedeli, pa se Dragiša oprosti. Kad se odma če na nekih pedeset koraka, glumac se uputi za njim. Iz krajnje vračarske ulice Dragiša udari poljanom, najpre vijugastim kolskim putem, kome je, s obe strane, među šibijem, nabujala travina. Za okukom jednom ču se zvrka kola, koja se ustaviše, te nastade razgovor. Glumac potr ča desetak koraka i ču reci: "Ja, gosino mu tane! pocepo je sav Bukvar, pa kako d a ga ne bijem!" Covek je izgovarao bana ćanskim akcentom. Još su nešto tiho govorili Dragiša i Banaćanin, pa ovaj osinu konje, rekavši: "Dobro gospod'ne". Glumac se spusti u jendek praveći se da bere jagode, te vide gde prokasaše mimo njega dva mršava konja, upregnuta u taljige, koje je terao visok čovek, sa velikim slam-nim šeširom. Put izvede glumca na drugu, prostraniju utrinu, po dnu koje su uvrstane krajne kuće Novoga selišta. Dragiša uđe u jednu, koja se nalazila nasred obrađene i ograđene gradine. Glumac stade posmatrati okolinu. Kud god oko skrenu, svuda vide razli čje brdašca i uvale zaode-vene zelenilom, strnjišta i njive sa kukuruzom za vrh čoveka. A sve to pozlaćuje sunce sa zapada i sa svih strana čuje se svirka, pesma, zvonca i glasovi stoke kao da bese na dva dana hoda od Beograda!

Kuće behu okrenute naličjem ka glumcu. Naličja nemaju prozora, a krovovi su samo na jednu stranu "kuće na jednu vodu", kako se to u nekim kraje

vima zgodno kaže. Glumac pođe za Dragišom, pa kad stiže do neke tarabe, začu žagor dečjih glasova. 2agor se na jedan mah prekide i razlegnu se snažan glas Dragišin, koji 58

viknu: "Mir-no!" Odmah zatim dodade: "Desno rav--njajs!" Glumac pođe duž tarabe, pa kad stiže prema licu ku će, vide nasred dvorišta Dragišu gde drži štap kao što oficiri drže sablju pri komandovanju. Dragiša mu je bio okrenut leđima. Glumac, iznenađen, prope se na prste i ugleda ispred Dragiše desetak navrstanih de-čaka, gologlavih, bosonogih, izdrpanih! Svaki drži preko ramena štapić i, s najozbiljnijim izrazom, "ravnja se" nadesno. A Dragiša vikaše: Milane, još unutra malo! Gigo, spusti levo ra

me! Bato, spusti još pušku!... Pazite sad! Na komandu "arš", složno svi, i udarite desnom petom!. .. Pazite, dakle! I Dragiša kroči pet-šest puta natraške. A kad mu glumac ugleda lice, ono muško mrko lice, sa najozbiljnijim izrazom u toj komendiji, njega ostavi čuđenje i spopade ga goropadan smeh, da se previ i sede na travu. Vežbanje se nastavi: Četa napred, 'arš!... Je-dan! Dva! Je-dan!

Dva!... Tap! tap!... Stoj! A glumac se smeje i smeje, te mu suze vrcaju. Na-le-vo!... Na-de-sno! Stoj!...

"Komandir" otide na drugi kraj dvorišta, a odo nud se vrati pred glumca, koji leže potrbuške. Jedan od " vojnika" izvadi iz špaga lešnjik ili orah i skrha ga zubma, a drugi lupnu u rebra "kaplara"!

Kad se vojska ponovo odma če, glumac kroči desetak puta kako će videti ćelo dvorište i kutnje lice. Preko dvorišta bio je red mladih drva. U jednom kraju bunar sa đermom. Kutnje lice imalo je četiri prozora. U krajnoj sobi videlo se sve pokućanstvo: gvozden krevet, uglačan sto, dve-tri stolice, povrh kreveta ikona, sa strana joj sablja i ostraguša, a povrh svega ka čketa. Na ulasku u trem behu male stepenice, na kojima je sedela i plela neka baba, a prema njoj jedna de-vojčica, crna kao Ciganka, tucala je kavu. Ni baba ni 59

devojče ne svraćahu nikakvu pažnju na metež u dvorištu - znak da su davno oguglale! Pred vratima od dvorišta stajala je gomila omanje dece obojega pola i svi pažljivo posmatrahu kretanja male vojske. Stari frontaš poče nešto objašnjavati - nešto što je doista bilo teško razumeti, jer se pomagao i crtežima po pesku. Vojnici čas dignu nosiće prema njemu, čas spuste glavu. Neka žena iz susedstva viknu: "O-o-Saco!" a na to jedan švrćo istrča iz vrste, pa se odazva: "Evo ine, nano, kod gospod'na!" - pa se vrati. I onda opet nastade vežbanje, koje je moglo trajati desetak minuta, pa se zapovedi "stoj!", pa očitaše "oče naš", i sa najvećom grajom deca se raziđoše jedući voće i kolače .. Baba iznese iz kuće stolicu i Dragiša sede i zapali cigaru. Devojka nastavi tucanje; jedno poveliko šareno pseto do đe odnekuda i poče trljati rebrima o nogu Dragišinu.

U POMRČINI Dugo sam ležao na vlažnoj zemlji, pod mutnim zimnjim nebom, blizu reke, dršćući od studeni, trzajući se od svakog šuma. Zaspati nisam mogao, a nisam bio ni potpuno budan, nego sam tlapio na ivici sna i jave. Tlapnje su bile užasne, kao čoveka koji svakog trenutka očekuje iz vršioce smrtne kazne. Noge mi se već odavno behu ukočile, a kad zora poče rudeti, nisam oseeao ni ostale delove tela. Videh da ću se smrznuti. Imao sam još toliko svesti da sam uvi đao e je bolja i taka smrt nego od ljudske ruke. Pa onda izgubih svest. Koliko je to trajalo - ne znam, ali na jedan mah neko rne drmnu i odmah se prenu i život i svest i sav užas moga udesa. Tri ili četiri čoveka digoše me i ponesoše trčeći, pa me baciše u reku. Padajući vrisnuh užasno... Probudih se na postelji, bez pokriva ča, u gustoj pomrčini, u strašnoj hladnoći. Glava mi je bučala.

-

Ko je to?... Ko to viče? - zapita neko upla

šeno, sasvim blizu mene. Ja se trgoh. Umalo opet ne dreknuh, jer me od toga glasa obuze gotovo isti užas kao od padanja u vodu. Nisam znao gde sam. Ko je to? - ču se opet, ali slobodnije. Meni

se učini da je ženski glas. Cvokoćući zubima odgovorih: Nije ništa! Nešto sam ružno sanjao!

I skočih i digoh pokrivač s poda. Pipajući, natra-pah na haljine i pomislih da će biti moje, ali ih osta-vih. 61

- A tako! - reče isti glas i zevnu... - Uh, ala je hladno! A kad ste došli? - Bockan! - rekoh. Žensko, bogami!... Nema sumnje, ženski glas!... Gospode bože, gde li sam ja ovo! Sta li se to sa mnom desilo! Prema meni nešto se belasalo, nešto poveliko, četvrtasto, kao okrečena stena ili razastrta plahta. Jedva se setih da će to biti prozor sa zaleđenim oknima. Začelo dockan, jer vas ne čuh!

Iako se nisam mogao osvestiti da znam gde sam ni šta je to sa mnom bilo, opet me moja namerna su-' setka veoma zanimala. Pružih desnu ruku ispod pokrivača da napipam svecu i kresavice, ali ruka udari o zid. Zatim pružih levu, ali ona je lutala po hladnome mraku. Lađom ili železnicom? - nastavi brbljuša.

- Došao sam peške. Ona se nasrne ja. - Peške!? A odakle, molim vas?

- Iz đavolske kuće! - rekoh mrzovoljno... Ja nisam putnik. Ja sam ovdašnji... A vi, odakle ste? - Iz Palanke - veli ona. - Laku noć! Gle! Prekida razgovor! Da se nije uvredila što joj onako oporo odgovorih? ... Može joj biti najposle! Ja se počnem sećati svega što je sa mnom bilo. Bio sam na večeri kod X-a, koji se takođe batrgao po književnom polju i koji se nedavno bese oženio. Posle ve čere dođe još nekoliko zajedničkih poznanika. Bilo je to pravo cigansko-književničko poselo. Govorilo se o sva čem bez veze, na pretrg - o književnosti, politici, spiritizmu, beogradskim vračarama, o streljanju nekog razbojnika što je baš toga dana izvršeno. (Otuda, doista, onaj moj strašni san.) Govorilo se i o ženskima, i o najnovijim prestoni čkim skandalima, ali "sos mera", iz obzira prema mladoj doma ćici. Razgovor je više naličio na prepirku, ali kad nastade prava prepirka, onda se svaki samo starao da nadvi če drugog. Niko nikog nije mogao razumeti. Jedan je tvrdio da je Konfu čije veći genije od Mojsija, drugi je bagateli62

sao francusku književnost, a veličao rusku, treći obratno... Razume se da se pilo bez mere, te kad pođosmo oko ponoći, išli smo nepouzdanim koracima. Napolju je bila poledica i duvao je sever. Od ku će moga poznanika do moga stana, na dva kraja Beograda, trebalo je po suvu putu pe šačiti dobra pola časa. S mukom izađoh u glavniju ulicu, nadajući se da ću naći kola, ali nigde kola, nigde žive duše, nigde svet-losti, sem što plamičci žalostivo čkiljahu kroza sleđena stakla od fenjera. Iz te ulice za đoh u drugu, pa u treću,... izgubih se. Lutao sam kao izgubljena duša, po-srćući na svakom koraku (doduše, uzrok posrtanju bila je poledica), dokle ne dopreh do jedne mehan čine, koja se baš zatvarala. Sećam se da me momak povede kroz kafanu u vlažan hodnik, gde se navrstalo više vrata; da on uđe kroz jedna, pa se vrati i predade mi par čence svece. Moguće je da mi je rekao da u sobi još neko spava, ali to ne pamtim. Sećam se još da sam se svukao i nabacao haljine povrh jednoga tankoga pokrivača - i ništa više .. , Još mi je bilo hladno, glava mi je sve većma hučala, a morila me žeđ. Pomišljao sam da mi ne bi bile na odmet haljine što na podu leže; ali se nisam mogao nakaniti da ih dignem i nabacam povrh pokriva ča. Domišljao sam se gde sam ostavio časovnik i novčanik, ali se nisam mogao domisliti. Mislio sam o

namer-noj suseci, koja je pomalo hrkala. Hladno sam mislio o njoj, jer mi je jeza strujala kroz hrbat. A i šta sam imao misliti o njoj? Stvar je i suviše o čevidna! Sta se može misliti o ženskoj koja u gostinskoj sobi, no ću, ne zatvara svoja vrata; koja se nimalo ne iznenađuje ni snebiva kad nenadno u pomrčini čuje muški glas; koja onako muškobanski razgovara? Čisto mi je bilo krivo što mi je u blizini, što zajedni čki dišemo hladni vazduh. Pa onda sam razmišljao o mnogim stvarima, o to-toe, na primer, kako po svoj prilici neću moći više zaspati, o tome kako ću se ipak morati nakaniti da na-ci'.i haljine na sebe i da potražim vode. Setih se ve -i povečerja i raznih epizoda. Predoči mi se doma63

cica, lepa žena, dosta afektirana, dosta slobodna da se petlja u svakojaka pitanja, o kojima očevidno nije razmišljala - o mnogima nije ni čula, ali ipak veoma prijatna. Predočiše mi se i mladi književnici sa njihovim pozama i nevinim deklamacijama. Pomišljao sam da je vino kojim nas je doma ćin obilato častio doista "pančovano" kad me toliko boli glava i mori že đ. Na-kanjivao sam se da ustanem, i odlagao sam. Tu mi je bila zgodna prilika da prou čavam šta je čoveku preče: ili da naknadi izgubljenu toplotu ili izgubljenu vlagu (vodenu). I uverih se da je preča toplota. Odjednom se sve moje misli okupiše oko nepoznate ženske što spava blizu mene u pomrčini. Da li stoga što se bejah zagrejao te postao nakloniji optimizmu, da li zato što ona već bese prestala hrkati, te je mifr -no dihala kao jagnje, tek ja ublažih ono pređašnje suđenje. Pre svega, ona nije pokazala nikakva znaka sumnjive koketerije. Istina, suviše je slobodna kao za prvo "poznanstvo" u pomr čini, suviše je prosta, vulgarna, ali, brate, prirodna je. Najbolji je dokaz to što je zas pala baš onda kad je najviše mogao zanimati rasplet poznanstva! Da nije stara? Po glasu sude ći, rekao bih da nije ni sredove čna. Da nije kakva krčmarica, ili gazdinska žena udovica iz unutrašnjosti, od onih muškobana što same kućom upravljaju, što preduzimaju svakojake ozbiljne poslove, što se među ljudima slobodno kreću i u navikama s njima barabare, a da ipak nisu zato u svačem pokvarene? Đavo bi ga znao, može i to biti, jer sva čega ima na svetu! Tek je moja susetka zagonetna, i ja se po čeh domišljati kakva je na oči. Kad god u mraku čujemo nepoznat glas, gotovo uvek prema njemu zamišljamo godine, rast, obličje i ostale osobine nepoznatog čeljadeta. To biva,

vele, po analogiji - po sličnosti toga glasa s glasom poznatog čeljadeta, čije se osobine prenose na nepoznato. Glas moje susetke nije bio bogzna kako simpati čan, ni umiljat, štaviše - nešto izdaleka, vrlo malo, napominjao je na muški, ali nije bio odvratan. On mi 64

nije napominjao ni na jednu poznatu žensku glavu - može biti da mi je napominjao više njih na jedan mah, te iz te zbrke uspomena ja sam skrpio obličje. Ali sam ga skrpio. Njoj je oko trideset godina. Osrednjeg je rasta, jedra, crnih vlasi i o čiju, okruglih, punih obraza, koji su preplanuli i rumeni, dosta je nosata, suviše je mesnatih usana i nedostaju joj dva prednja zuba u donjoj vilici. Ima još i mana. Trup joj je nešto dugačak prema visini, oko pojasa mnogo je široka, uši su joj povelike i crne - ali sve skupa nije baš da se prezire. A, ko zna, može biti da izraz njenih crnih očiju začinjava sve. Ta kad su u žene lepe oči, da joj je prosto sve ostalo! Tako sam je zamišljao, i tu zamišljenu sliku ja sam posmatrao iz daljega, iz bližega, u raznim pozama, i sve sam se većma navikavao na nju. U neko doba posta mi prijatna. A žeđ me sve više morila, glava mi je sve to ve ćma bučala. Počeh se meškoljiti, a nikako da se nakanim da ustanem. Želeo sam da doznam i koje je doba. To me opet navede na grešnu pomisao da je poslužitelj mogao lako prisvojiti moj srebrni remon-toar i ono malo novaca. Ta sumnja pokrenu moju lenu telesinu, te pružih jednu nogu ispod pokrivača. Ali u isti mah zakrcka drugi krevet i moja "cr -nomanjasta, jedra susetka" pođe k prozoru. Ja se pritajih. Srce mi poče jače kucati. U gustoj pomrčini ženska se belasala kao vila, kao kakva fantasti čna slika Doreova. Kad zaseni okna, onda tek nazreh njene konture, i u čini mi se da su te konture pune sadržine. Videh da je viša nego što sam z amišljao, da je tanka struka. I mnoge druge stvari, koje ni ma čje oči ne bi videle kroz pomrčinu, vide moja mašta, koja, za božji trenutak, postade usijana. Od pre đašnje slike ne osta ni traga. Obraščići su joj okruglasti, ali ne naduveni; usta su joj rume na, ali ne mesnata; zubi su joj sitni, zbijeni, beli kao biser... Ona, doista, nije ni kr čmarica ni muškobana, nego neka naivna mlada žena, koja je odbegla od ružna, stara

5 Beogradske priče

65

muža,... cvetak vihorom sudbine odnesen da ugine ili da ga prihvate milostive ruke. Za nekoliko trenutaka bio sam u velikom uzbu đenju, bio sam igračka plime i oseke nadanja i bojazni od razočaranja. Jedva sam čekao da se pojavi vi-delo, a opet - bojao sam se toga. Ona je dugo pipala po stolu. Najzad progovori... opsova nešto krupno kao kakav kasapin, i dodade: Nema svece!... Evo čiraka, ali nema nimalo

svece!... Pa 'di su mašine? Nema ni mašina! I opet izvali krupnu psovku, vrati se, pro đe tik pored mene i izađe iz sobe lupivši vratima. To je bio suviše nenadan hladan slap, što me u tinji čas rashladi i smete. Ali, pored sve ljutnje, pored svega silnog preobrta, obuze me neodoljiva želja da je vidim. Hoću da vidim ko je i kakav je taj zagonetni ženski stvor! Skočim, pokupim haljine, bacim ih na postelju, s namerom da se obu čem, da potražim poslužitelja, neka donese svecu. (Tada se setih da nisam ugasio bio ono parčence svece kad sam legao.) Nađem grudnjak i napipam u njemu časovnik. U drugom špagu bilo je i kresavica. Odmah promeni m nameru. Što da zebem i da dižem graju! Brzo legnem, drže ći u jednoj ruci časovnik, u drugoj pet-šest kresavica. Onako uzbuđen i promrzao, kresnem jednom, ali se vrata otvoriše i hladna struja ugasi. Žena uđe čineći: "bu-bu-bu! a-ha-ha! brrr!", pa leže i zatutka se. Ja ponovo kresnuh i videh joj samo teme, o či i polovinu nosa, pokriveno, jer bese navukla pokrivač do pod oči. Za divno čudo, i kose i oči joj behu crne, i koža preplanula. Dakle ona prva, zamišljena slika bese unekoliko verna! Kakvo je to čudo! - A vi ste budni... Imate mašina? - zapita že na jednako dršćući.

- Nađoh u prsluku. Gledao sam koliko je sati. - Pa koliko je? 66

-

Nisam dobro video. Sad ću! I ponovo kresnem. Bilo je preko četiri časa po ponoći. - Rano je, bogme, još! - veli ona... - A zima

je, grozno je zima! - Užasno! - rekoh... - Gotovo, bolje bi bilo da smo zajedno! - Gotovo! - reče žena najobičnijim glasom i zevnu... - Samo da je krevet širi... A jeste li ože njeni? - Ja se počeh meškoljiti. - Nisam - rekoh. - A, zato vi noćivate po mehanama. - Može biti i zato ... Nego ... ovaj... zbilja ... - Blago vama! - prekide me žena, uzviknuvši kao za sebe, čudnim naglaskom. - A što blago!? - Blago vama kad niste oženjeni! - dodade ona uzdahnuvši. - Nemojte se nikad ženiti! - A zašto to!? - zapitah u najvećem čudu. - A, moj gospodine, zašto!... Pitajte mene zaš to!... Ja ću vam kazati zašto ...

Ali ne mogade kazati "zašto", jer je spopade kašalj. Nekoliko puta kašljucnula je potmulo pod pokriva čem, pa sve jače i jače. Začudo sad je glas pokazivao da je slabih grudi. Najzad se zaceni, te morade šesti. Ja onda brzo zapalim čitav snopić kresavica... O, užasa!... O, bruke!... Ta to je čovek! Covek sa ženskim glasom! Suv, užasno, neverovatno suv čovek, malene glave, crnih brkova, vrata kao u čaplje! A svak bi se zakleo da je to ženski glas! Dokle je plamen trajao, ja sam sedeo kao skamenjen. Zaista, morao je biti zanimljiv izraz moga lica! Pa onda me spopade takav lud smeh da je doista odjekivao po celoj mehani: Sto se tako smejete? - zapita me on pošto

ga minu kašalj. 67

-

Ah, srnej em se ... ha-ha-ha!... srnej em se, ha-ha-

-ha! Setih se jedne komendije što mi je pasirala sino ć! I ja izmislih nešto smešno, a uzgred ukratko mu ispri čah kako sam dospeo da tražim noćišta u mehani. - E, tako mladi ljudi propadaju, tako izgube zdravlje! - veli on. - Ali, boga vam, zašto ste protivni ženidbi? upitah ga. - Hi! zašto! Evo čujte šta je meni pasiralo. I on započe svoju istoriju. Započe izdaleka, dugačkim uvodom, iznoseći i najmanje potankosti, često se vraćajući da raširi, da objasni ono što je rekao pričao je kao čovek koji ne može da spava, a mora da leži još tri puna časa kao čovek kome je lakše kad se izjada - kao čovek kome je žena zagorčala život, pa hoće da druge pouči. Unajkraće, evo šta je. Bio je kaznačej. Žena mu bese učiteljica. Uzeli su se iz ljubavi. Ljubav se pretvorila u mržnju. Ona je svemu kriva. Bila je nami -guša,

rasipna, nesnosna. Imali su dvoje dece. Njega su obedili da je smanjio sadržinu blagajne. Optužili su ga. Otpustili su ga iz službe i kaznili. Žena je tražila razvod braka. I on je pristao na to. Razvodna parnica još traje. Došao je u Beograd na ročište pred konsisto-riju. I ona je došla. Stvar će se resiti toga dana. Glavno je pitanje ko će izdržavati decu ... Zorina svetlost već bese ispunila malu, prostu sobu, a on je još pričao... Može biti da je pričao i dalje kad sam ja uživao u divnim snovima, koji, kao naknada za sve neprijatnosti te noći, naiđoše u drugom snu.

NA NJEN DAN Dimitrije J., visok, snažan čovek od četrdeset i pet godina, uvek sumoran, bio je pravi tip vojnoga činovnika, koji se s ljubavlju kreće po lavirintu formulara! Jednoga jutra usred leta Dimitrije do đe u kancelariju većma zlovoljan nego obično, a, što je neobič-nije, ostade besposlen celoga jutra; niti je uzeo pero u ruke, niti je izgrdio kog praktikanta, niti je i jednom otišao majoru sa snopom hartija, nego je čas sedeo, čas hodao po sobi. Poslužitelji su govorili o tome. Najstariji od njih nisu zapamtili da g. Dimitrije odmah čim dođe nije kao crv prionuo na svoj posao. Po češe nagađati šta bi to moglo biti. Jedan mahnu rukom: More, boli ga glava od domaćih briga!... Rat

je u kući, rat! - Pa na to je već odavno navikao! - veli drugi. Nastade utakmica u dosetkama: - Da se nije zavadio s pobratimom? - Da se nije gospođa zavadila s bracom? - Da ih nije Dimitrije zatekao? ... Dimitrije dopuni svoje neobično ponašanje tim što izađe gotovo dva časa pre vremena. A šta bi tek njegovi drugovi rekli da su, nakon pola časa, videli Dimitrija u glavnoj ulici gde stoji pred jednim zlatarskim izlogom i blene kao kakvo seljačko momče koje nikad nije videlo dragocene sitnice! On je posmatrao onim istim mračnim izrazom kojim je izašao iz kancelarije, pa u đe ka zlataru, te se

stade pogađati čas za jedan zaponac, čas za verižicu, čas za oboce! Najzad Dimitrije zatraži prstenja. Zlatar, za 69

čuđen i gledajući ga sa nekom sumnjom, iznese i to. Neobi čan kupac odabra prsten, pa posle dugog cenka-nja kupi ga i odjuri kući. Kad stiže u svoju ulicu, Dimitrije uspori korake. Ta je ulica na jednom kraju Beograda. U njoj su gotovo sve ku će nove i po istoj nasnovi - visok parter. Njegova je krajnja i jedna od najlepših, sa šest prozora na licu, sa velikim dvorištem. Kad uđe, njegova žena Julija nošaše nešto iz ku će u kujnu, koja bese na kraj dvorišta. Ona ga zapita: Otkuda ti tako rano?

On se nasmeja i otide u kuću. Julija je bila visoka, puna, lepo srazmerna, sme đih očiju. Dimitrije zastade u prednjoj sobi, gde im je leti bila trpezarija. Na stolu, u čaši, bese velika kita sveza cveća. U drugoj sobi začuše se koraci, pa izađe stasita devojka, u haljini ruži časte boje, sa belom kece-Ijom. Rastom bese devojka na mater, a obličjem na oca. Način kojim se otac i kći pogledaše pokazivao je tople odnose izme đu njih. I ona zapita: - Zašto si tako rano došao? - Zato što je danas materi dan rođenja! - Gle! Ti nisi nikad na to pazio! - Zato što nikad nije bilo ono što je danas... danas se materi navršuje četrdeset godina! U tome uđe žena. Dimitrije se pokloni: Gospođo, čestitam dan! Primi jedan mali znak

moga velikog blago vol jenja, jednu zalogu naše ljubavi,

jednu uspomenu na ovaj dan! I on izvadi iz špaga okruglu kutijicu, a kad je otvori, sinu zlatan prsten sa modrim kamičkom. Jao, prsten! - viknu kći... - Kakav divan

prsten! Na ženinu licu pokazaše se razna ose ćanja, a najviše čuđenje, a kad joj predade poklon, njene ruke 70

uzdrhtaše, nije znala šta će s njim, nije mogla da progovori! Ali k ći, koja u zanosu nije dizala očiju s prstena, izvadi ga iz kutije i natače ga materi na srednji prst uzvikujući: Ah, kako je to lepo! Dragi, dobri oco, kako je

to lepo od tebe! I ona se obesi o vrat ocu, i to baš u trenutku kad se žena osvestila, te po če skidati prsten s takim izrazom kao da će tresnuti njim o pod. Dimitrije kanda je to očekivao, jer je pogledom ciknu, a obema rukama zasuka dugačke brkove. Bio je bled, ali u isto vreme i odlučan. Žena spusti ruke, a na nj upravi pogled koji je hteo da prodre do dna njegove duše. Sve je to bilo trenutno, a kći je daleko bila od toga da pomišlja kakvi su se dramatični sukobi spremali, te reče: - Baš oca ima ukusa!... Jesi li ti sam izabrao? - Sam!... Vidiš li kako se mama obradovala i iznenadila, da je zaboravila da rekne: hvala! Juli ja raž vuče usne i odgovori podrugljivo: - Ako ćemo pravo, ima me šta i da iznenadi! A da sam ti u srcu zahvalna, o tome, valj da, ne sumnjaš! - Donesi, Milo, čašu vode! - reče otac. Čim ostadoše sami, žena, sva dršćući, započe: Šta sve ovo znači, reci mi? ... Te ne znam pok

lon, te podrugljivi pozdrav, te nekakvo ponašanje kao da te bes obuzeo, kao da pretiš!... Šta sve to z nači, reci mi! Dimitrije slegnu ramenima: - Koješta! Poklon je poklon, a šala je šala!... Setih se da danas navršuješ četrdesetu godinu, pa sam hteo da te iznenadim. - Da me ismevaš pred decom, je li? - viknu Julija i ponovo htede da skine prsten, ali je on stište za ruku i reče lagano: - Čuj me! Ja hoću da od danas počnemo živeti drugim životom, onako kako će bolje dolikovati i meni i tebi, kako će bolje biti i za decu! Ina če,... inače... čuvaj se! 71

I on joj ispusti ruku i odmače se. Kad se Mila vrati, pošto Dimitrije popi vodu, svu-če kaput i reče im izlazeći: Postarajte se da bude ranije ručak, jer sam pri

lično gladan! Ne prođe mnogo, a sinovi mu Nadan i Joksim do đoše iz škole. Prvom bese oko četrnaest godina, učio je treći razred realke i mnogo je ličio na oca i Milu; Joksim, dete od osam godina, u čio je drugi razred osnovne škole, a bio je slabe građe, kratka vrata, duguljaste glave i obraza, kose gotovo crvene, o čiju plavih, buljavih. Nije ličio ni na koga od svojih. Posedaše. Jela je donosila neka matora, sipljiva sluškinja. Posle čorbe i govedine donese palačinke. - Oho! - reče Dimitrije. - Sta je to, Marta? Danas neka čast!

- Pa i pravo je, gospodine, kad je veselje u ku ći! Vi ste učinili veselje!... Ah, kakav lep poklon! Ja mislim, vredi više od deset dukata! Dobro, dobro, idi sad! - reče joj gospođa.

Posle ručka, i pošto sinovi izađoše, začu se u dvo rištu treći, muški glas. Cika Paja! - reče Mila.

Omalen, ugojen čovek, duguljaste glave i obraza, kratka vrata, ri đe dlake, buljavih očiju, uđe vičući: Čestitam, snašo! Daj bože, za mnogo godina.

To je bio Paja Rakić, činovnik. Hvala, braco, - odgovori žena nudeći mu mes-

to do sebe. Zdravo, pobratime! - reče Dimitrije kao obično.

Mila se zagleda u Paju, kao očekujući da se on nečem iznenadi, pa najposle zapita: Ama, čika Pajo, zar ne vidiš ništa novo ovde?

On se stade obazirati. - Ne u sobi, nego na nekom od nas! - dodade devojka smejući se, a on, povodeći se za njenim očima, najposle smotri prsten na ruci snašinoj. I re če: - Gle! Prsten! 72

- Ocin poklon! Je li da je divan? - Muž mi je postao galantan! - doda Julija i pruži deveru prste, nad kojima se on nakloni i stade

uzvikivati: Zaista, divan poklon!... Bravo, pobratime!

Započeše razgovor o običnim stvarima. Govorili su nadohvat, bez snebivanja, kao domaći, koji ne strahuju da će se jedan drugome zameriti. Dimi tri je se nije snebivao ni da zeva. Njihovo se poznanstvo začelo davno, još onda kad je Dimitrije bio praktikant u policiji, a mladi pravnik Paja Rakić to isto u sudu. Dimitrije je prianja o uz Paju iz simpatije, a i radi svog ugleda, kao neškolo -van. Malo-pomalo oni postadoše prisni prijatelji, te kad Dimitrije isprosi Juliju, k ćer jednog imućnog bakalina, Paja mu je bio ručni dever. Paja se ne oženi, a postade svakidašnji gost u pobratimovoj kući. Najzad kad Dimitrije, valjda po deseti put, raz -japi usta, žena ga otpravi da spava, a s bracom izađe u dvorište. Paja, sevši na klupu, dozva Joksima. Ve ć na prvi pogled padala je u oči neobična sličnost između njega i deteta. Behu iste crte, ista dlaka i buljave oči. - Sta radi ovaj mangupčić? - zapita on milujući dete po glavi. - Ah, prođi se! Ako je jednoga dana bolji, onda je, začelo, tri dana posle gori! Nema ništa od njega! - E, nećemo tako! - veli čika. - On zna šta sam mu obećao ako se popravi!... Kad ostadoše sami, Julija započe: - Vide li kako me danas mužić iznenadi? - Valaj i mene! Kakvo je to čudo da on tebi ku pi poklon!? Julija mu ispriča sve što je bilo među njima. Paja se namršti, ali najposle slegnu ramenima: Nije to ništa!

Oni se zagledaše jedno drugom u oči, izrazom kao što bi učinila dva lopova koji su tuđe dobro prisvojili, svesni da ih drugi osu đuju, ali im ne mogu ništa! 73

Kad Dimitrije izađe, žena otide po kafu, koju ćut-ke popiše. Pa onda muž pogleda na časovnik i usta-jući reče: - Pa, domaćice, pravo bi, valjda, bilo da nas ve čeras ugostiš. Da nam zgotoviš dobru ve čeru, a? - Drage volje - reče Juli ja. - Pa da zovnemo kuma i kumu? - Ne branim! I dva pobratima otidoše zajedno do kraja ulice gde se raspadoše ... Pred veče opet domaćin dođe kući ranije. Kum i kuma, koji stanovahu u susedstvu, do đoše odmah za njim. Bilo je to dvoje starih, omalenih, go-jaznih, koji su najradije pričali o svojim bolestima i domaćim lekovima. Imali su samo jednu k ćer/, udatu. - Starčić je nekad bio preduzimač, te je sagradio veći deo kuća u tome kraju. Od njega je Dimitrije i kupio svoju. Dimitrije i Julija seđahu s njima čekajući Paju. Dugo su čekali. U neko doba starčić postade nestrpljiv i nagovesti kako on izgubi apetit kad preglad-ni; ali se Dimitrije učini nevešt, zagovarajući ih, a svakog trenutka gledajući na prozor, dok odjednom ne uzviknu. Evo ga! Sve troje dece uđoše s Pajom, koji se poče pravdati. - Ja se zadržao zbog tuđih poslova, kao uvek! Baš mi je krivo što ste me čekali. Što niste seli? - A kako bi bez pobratima? - reče starčić ne bez ironije. A i baba dodade osmejkujući se: -- Da ih je trista, bez pobratima ništa. Dimitrije posadi kumu u začelje, kuma s desna, prema Paji i Juliji; on sede prema ženi, Mila do njega, Nadan prema njoj, a Joksim u zastavu. Domaćin je nudio jelom, pa navali i pićem, točeći najčešće pobratimu.

74

Kum ustade s punom čašom, te poželi domaćici mnogo godina života u ljubavi sa svojim mužem i da srećno udomi kćer i na put izvede sinove. Dimitrije umalo ne razbi svoju i ženinu čašu, tako se jako kucnu s njom, što je opet izazvalo osmeh na babinim krezubim ustima. Pajine buljave oči behu već zažagrile, i gledaše Juliju bezobzirno. Julija gurnu nogom bracu, on joj veselo otkuca, pa zapeva "Mnoga ljeta"! Muž vide njihove pokrete, i od toga časa ukoči pogled na jednu tačku i stade odbijati guste dimove iz cigarete ne svra ćajući pažnju ni na što. Julija postade govorljiva - nudila je pićem, šalila se s kumovima, dirala decu, srne jala se gromko, a sve to na silu. Paja, već dobro nakićen, zinuo prema njoj. Stara kuma okrete mu se: - A zar vi, devere, nećete nazdraviti snaji? - O, na svaki način! - reče Paja vrpoljeći se... Kako bi to bilo da ja ne nazdravim? ... - Ustade

i, klateći se malko, zovnu: Pobratime!

Dimitrije se trže i rukom rastera oblak dima ispred o čiju. Pogleda ih sve redom, kao čovek koji se iza sna budi, pa naredi deci: - Idite, spavajte! Već je vreme! I ti, Milo, idi! - Bome, i mi ćemo! - veli kum. - A kako bi to bilo! - reče Paja. - Ja evo hoću da nazdravim, a... - Da čujemo! - viknu domaćin i stade točiti... Hajte, deco! Da čujemo!

Pošto deca izađoše, Paja započe. Gospodo, vi mi nećete zameriti što ću i ja da

nazdravim čestitoj domaćici, mojoj dragoj snaji! Vi svi

znate da ja nisam govornik, da joj ništa bolje i lepše ne mogu poželeti nego što je učinio gospodin kum, te bih samo mogao da istaknem njene vrline kao uzorite supruge, uzorite majke, uzorite žene, da joj poželim da sa svojim odličnim mužem dugo pozivi u ljubavi, da od svoga podmlatka dočeka sve one radosti koje za75

služuje i koje će bog, nadam se, ispuniti. Osim toga, vi svi znate kakvi ose ćaji mene vezuju za ovaj dom, vi svi znate da je od toliko godina za mene ovaj dom pravi bratski, gde sam uvek našao bratskog prijema... ukratko da kažem - sve ono što čovek retko kad nalazi i kod svojih najbližih po krvi! U tome imate jedan dokaz više da je pravo prijateljstvo mnogo pre če od srodstva, jer srodstvo može biti bez ljubavi, ali prijateljs tvo, ovo i ovako kao što je naše, ne može biti. Dakle, živela moja mila snaša! Niko ne reče "živela", nego se baba okrete svome starcu: Hajdemo, skoro je ponoć!

Paja se u čudu stade obzirati i pitati: - Šta? ... Kako je to? ... Je li... Dimitrije naglo ustade. - Sedite, kume, dok i mene čujete! U zdravlje moje supruge, koja danas navršuje

četrdesetu godinu!... Pardon, trideset osmu! - prekide ga Paja.

Domaćica, bleda kao smrt, mahnu rukom na de vera. Dimitrije, dršćući i zapinjući, nastavi: - Vi, kumovi, znate kako sam ja sre ćno prebro dio punih osamnaest godina bračnoga života. Julija je

dosad bila dosta zadovoljna; ja joj odsad želim bolju sreću! Sad dolazi ono što je najglavnije! Vi ne znate upravo zašto je ovo veselje! Nije ono samo zbog nje na dana nego ima nešto važnije, mnogo važnije!... - Bože, šta li je to važnije? - prekide Julija tobož šaljivo, ali njen glas drhtaše. Dimitrije zagleda se u nju blesasto. Izgledalo je ne samo da je izgubio niz svoje, doista sročene zdravice, nego baš da je izgubio pamet. Hajdemo! hajdemo! - šapnu baba. Onda se i on trže i nastavi očevidno preskočivši vezu. U zdravlje moga pobratima. Ja sam uvek želeo

i nagovarao ga da se okuci, i, razume se, želeo sam 76

da nađe druga dostojna njega, druga koji će potpuno ličiti na njegovu snašu, čije on vrline dobro poznaje i ceni... Julija ustade i viknu: O-ho-ho! molim, molim! Ja mislim da je dosta

te glupe šale. Starac i baba ustadoše. - Hajdemo! Hajdemo! Stari povuče nesvesnog Pa ju. - Hajde, gospodine! Dimitrije tresnu pesnicom o sto. Ta čeknite minut! Evo kraja! Dakle evo šta je:

braca Paja se ženi!... Da, da ženi se! Zato je ovo ve selje! Ta sedite!

Julija viknu: Šta ti je večeras, zaboga? ... Jesi li pri sebi!?

Dimitriju odjednom promuknu glas, a o či sevnuše kao u vuka. I nastavi: E, dakle, sa srećom, on se resio da se ženi!

Razume se da je on meni prvom to poverio i razume se da je to već svršena stvar. A što je najlepše, ja vas mogu uveriti da se on ne poverava šlepom slu čaju, kao što radi većina ljudi pred brak, nego uzima ženu koja mu je i dosad dala suviše dokaza svoje ljubavi, koja je za njega žrtvovala sve, sve, sve... Ja sam mu ženu danas u ime njegovo prstenovao!... Nastade trenutak užasna straha, jer svi pomisliše da je napre čac poludeo. Julija ustade i pokuša da nešto rekne, ali je baba zadrža. Starac, s izrazom čoveka koji gleda plamen oko sebe te se boji da i njega ne zahvati, poče se odmicati. Paja ih je sve redom gledao, kao da se budi iza sna, kao čovek koji ne shvata šta biva oko njega. Dimitrije stade vikati: A hoćete da znate ime Pajine neveste? Evo!

Vjenčaetsja rab božji Pavle (i on prinese čašu po bratimu) sa rabinjom božjom Julijanom (i on u čini isti pokret prema ženi), vo imja oca, i sina, i svetoga duha, amin!... 77

I prosu punu čašu vina u lice Paji, pa hitro dohvati drugu čašu i prosu je na ženu. -• U pomoć! -• viknu Juli ja... - Zar ne vidite da je poludeo!. .. Držite ga!... Vežite ga!...

Vrata se otvoriše i pomoli se Mila. Dimitrije je otera, pa se pokloni gostima: E sad, laku noć! Kume i kumo, hvala vam i ne

zamerite! Ne mislite da sam lud! Ništa dalje biti neće. Starac i baba izvukoše Paju, te iza đoše... Julija seđaše sa raširenim zenicama, otvorenim ustima, sa spuštenim rukama; vino joj je kapalo sa podbratka i sa grudnjaka. Muž sede prema njoj. Najzad se ženi svest povrati, te prošapta: - Razbojnice! - Razbojnice! - ponovi ona gledajući ga bez bo jazni i sa neiskazanom mržnjom... - Što me ne ubiješ ako si čovek!... Ja te mrzim, ja te prezirem kao poslednjega skota! Dimitrije poče gotovo mirno: Znam ja to, mila moja. Znam ja odavno da

sam za tebe poslednji skot! I ne samo za tebe nego i za sve koji nas poznaju, i za kumove, i za Paju, i za sve, sve ostale, koji su uvereni da ja toliko godina gostim i častim jarana svoje žene, i da sam dao nje govu detetu svoje ime!... Ti hoćeš da te ubijem! Bo že sačuvaj! Da ja tako lepo telo uništim, pa da ispaš tam na robiji, a moja deca da ostanu pod sramotom i bez hleba! Ono, doduše, ta mi je misao češće dolazila, ali me bog sačuvao! Ja sam se nekako nejasno, ali ipak pouzdano tešio tim da će doći dan kad ću se resiti da se osvetim malo jače nego da ti rinem nož u srce! I to sam dočekao, kao što vidiš, i izvršio! Sačekao sam dan kad je starost zakucala i na tvoja vra ta, kad časnoj

ženi ne ostaje drugo do poštovanje svoga muža i lju bav svoje dece, kad će joj najteže biti da izgubi ono što je najmanje cenila! Jer, nemoj se varati nadom da će te onaj nitkov moći dalje voleti! Ti si za njega već baba! Ti to nisi opazila, jer je teško videti ono što se ne želi. Dakle, moja je osveta potpuna... A šta će 78

biti dalje? Prosta stvar! Ja imam dokaza i suviše tvoga neverstva. Mnogo si se poveravala sluškinjama. Pa onda... ali to ćemo mi posle svršiti!... Možemo i dogovorno udesiti stvar, da ne izlaze na vidik sva grdila, ali, razume se, ja ću ostati gospodar položaja!... Julija je umrla posle petnaest dana naprasno.

VLAJKOVA TAJNA Vlajko N., sekretar ministarstva, "nastrani Vlaj -ko", kako ga drugovi zvahu, tražio je stan pa uze prvi na koji se nameri u Dunavskoj ulici. On uđe u mračan prizemni hodnik, u kome je bila silna promaja jer na oba kraja zjapile su kapije. Ona ka kojoj se bese uputio izvodila je u duga čko dvorište, oko kojega su bili sirotinjski "kvartiri", tj. po soba i kujna za svaku porodicu; bese ih, valjda, unaokolo do dvanaest. Nad celim dvorištem bese razapeta mreža od užeta na kojima se sušilo rublje. Odnekud iza tih dronjaka dopre mu do ušiju mađarski govor. On skrenu desno, uz drvene, strme stepenice, koje ga izvedoše na gor nji hodnik. Tu, levo, behu troja vrata i tri prozora, iznutra zastrta zelenim zavesama. U dnu behu opet vrata. Desno behu arkade, staklima zatvorene. Iz srednjih vrata iziđe neka visoka, starija žena, krezuba, duga čkih čvorastih prstiju. Čim progovori, Vlajko poznade da je Banaćanka. Ona pokaza stan za samca koji se izdavao. Soba bese prostrana, ali sva drvenarija bese prosto trula. Gvozdeni krevetac hramao je na jednu nogu, ugla čani sto pukao po sredini, a na tako tankim nogama da bi od jednog ja čeg udarca pesnicom otišao u komade! Tako je bilo sve ostalo poku -ćanstvo: orman, umivaonik, divan i tri stolice. Stara započe:

- Soba je, kao što vidite, lepa i odvojena! U njoj je stanovao godinu gana gosp. R., diplomata... Vlajko dade kaparu. Osobito mu se sviđalo to što je soba odvojena i što su prozori na ulici. Baba dodade: 80

-

Ne brinite, gospodine, bićete potpuno zadovolj

ni! Imamo i mlađega, to je đak, vrlo vredan mladić. Slučajno nije sad ovde, ali čim vam što zatreba, vi samo zovnite: Nikodije!... Vlajko se useli istog večera. Sutradan ustade rano, pa pošto bese neka parada te nema đaše posla u kancelariji, vrati se u stan oko deset časova. Gazdarica ne bese u kući niti se ko živ čuo. Ključ je visio o dovratniku. On otvori i zastade na vratima neprijatno iznenađen. Soba je bila kakvu je i ostavio - krevet nenamešten, pod neobrisan itd. On lupi vratima i stade hodati. Pogled mu se zaustavi na kutiji duvana i vide da mu je gotovo prepolovljen. Onda tek pobesne i viknu: Nikodije!...

Iza drugih vrata začu se neko krčanje, pa onda neki tanak glas izgovori nešto nejasno. Vlajko otvori vrata i opet viknu: - Nikodije! - Nikodije! - ponovi glasić. - Šta je to!? Ko je to unutra? - zapita sad Vlajko. Glasić opet zakrča. Ah, mačka te pojela! - viknu Vlajko setivši

se šta je. - Pi! I ova gadna baba drži papagaja! Vrati se u sobu i stade pred stolom rekavši: Dakle, duvan kradu!

Zatim s vuče kaput i nastavi: Što da se ljutim! Ispavaću se, pa ću se iseliti,

ali ću babi učiniti kakvu pakost! Zar se ovako postu pa sa ukućanima prvoga dana!? ... Probudi se oko podne, pa se brzo spremi i po đe. Prva vrata u hodniku naglo se otvoriše, i izađoše: stara, sa naočarima na vrh nosa, sa cigaretom u ruci; za njom neka slabunjava mlada ženska, bleda lica, crvenih o čiju; najposle mladić neki od sedamnaest do osamnaest godina, osrednjeg rasta, ple ćat, široka i rumena lica, velikih i plavih o čiju, sa opancima na nogama. Za njima iz mračne sobe zapahnu vonj od jodoforma, od 81 8 Beogradske priče

- Ja ne kažem dan slučaj sprečio je" i bu, ali se to ve ć neće je ona brbljala, Vlajko rete. Bese mu na vrh kod vas se duvanom?" pomr čine, te stara ali... ovaj ... treba da zatvarate! A što se tiče ive, eto - izdaju ovu sobu, a gospođa Eufe-kod krojačice Kubilove. njene cigj - Pa pogodili smo šest dinara mese čno i večeru! gnu ramenima, što je moj i se, a drugo je primati!" - Hm! Ti jevtino služiš! Nego, može biti, nakna-. Čuđenje i ner ažurne van je da je zapita: "A, molirr vas kirajdžija snabdev -to reći, ciknu papagaj ima&ti: "Jedno unutra. Onda mlađa žen; gledajući ga prepodobno, započe: mi se predstaviti! Eufemija, udova

- nastavi Vlajko. - A ti si gospodin Nikodije? Mladi ć razvuče usne gotovo do ušiju. Vlajko otide.

~

akonto od

- Nisu!... Mogu li ja sad da idem? - Možeš. A, reci mi, gde je papagaj? - Kakav papagaj? - Zar tvoje gazdarice nemaju papagaja? - Ne! - Do đavola, pa šta je onda ono! Juče sam čuo odgovori - Nije to, gospodine, bio papagaj, nego Emil! - Emil! Koji Emil!? - Sin gospođe Eufemije! Vlajko slegnu ramenima i otide ka prozoru. Posmatrao je prolaznike i ispušio dve lule, pa se uputi napolje, ali u hodniku vide čudan prizor. Do srednjih vrata, uz duvar, u stolici sa pre čagom , _ Nikodija,

li ovde u blizini kafana? - Pa eto je preko puta! - Idi, donesi mi kafu! Posle "velikog bdenija", kako Vlajko zvaše sveno ć-no lumpovanje, i posle dugačkog tvrdog spavanja on je bio uvek najbolje volje. Pune ći lulicu i pevušeći, on rastvori prozor. Svet je vrveo ulicom. - Ziveo, duvana. - Ja ne p bih dirnuo vaše - Šta hoćeš da - Pa ... ovaj... ja uzimam vaš d u van!

Nikodije donese kafu. je čučao prema detetu i pažljivo pratio pokret njegova prsta. Obojica behu toliko zaneta da ne čuše Vlaj kove korake. On zastade. Smrad od jodoforma ispunjavao je hodnik. On vide da je malom leva noga ote čena i uvijena; leva ruka, takođe uvijena, visaše kao viknu Vlajko i pruži mu malcsedelo je dete, pred kojim beše'sto čić i na njemu ra( glavu! - pita Vlajko. može biti da ste posumnjali Znači ko smejući se. - Je li, bog tvoje dve gospo đe? Nikodije reče: ga krade gazdarica! - prihvati Vlaj- uzeta. od čega upravo žive i - Evo!... Evo ga! - ciknu dete i kucnu prstom Qa jednu tačku. - Jesam li ti rekao da ću naći? - zapita dete ponosito. 82 "" 83 zastrta neka hartija, po kojoj je prsti ćem šaralo. Ni-

- Ti sve znaš, slatki Emile! Ti si moja dika! Oh kako te volim!... Hoćeš li me poljubiti? - Neću! - A, hoćeš! - Neću - ponovi dete - ali se nagnu te se po. Ijubiše. Vlajko koraknu dalje i zapita: Sta radite vi to?

Nikodije stade pred dete kao da ga zakloni, i zbuni se kao da je uhva ćen u kakvoj pogrešci. - Vi se zabavljate? - zapita Vlajko blago. - Zabavljam Emila! - odgovori Nikodije po nizno. - A, to je Emil? Koliko mu je godina? - Šest! - Ta je li moguće! - Navršio je šest! Vlajko u čudu posmatraše dete i zapita mladića; - Tebi je, kanda, krivo što te pitam za dete? - Nije to, znate, nego... Emil je bolestan i plaš ljiv pa se trza!... Juče je sve do noći drhtao zato što ste vi lupali vratima i vikali. - To mi je žao - reče Vlajko. - Ja nisam znao da je on sam u kući; uopšte ja nisam znao za njega!... A ja nikada ne plašim decu. Ja volim dobru decu!... Ded da vidim šta vam je to? Bese karta Evrope, sva išarana pisaljkom i perom. More bese prepuno detinjski nacrtanih fantastičnih galija. Vlajko se nasmeja gledaju ći još čitavu vojsku dece koja se kupahu. Polažući kartu na sto, vide bolje lice Emilovo. Obrazi, usta i nos behu pravilni, ali ne u srazmeri prema gornjem delu glave, prema velikom čelu i krupnim plavim očima. Kad bi mu pokrio gornji deo, video bi lice deteta od tri godine, a obratno - video bi oblik gotovo zrela mladića. Oni pak izražavahu bolešljivu detinjsku plašljivost, koje je stradanje izošt-

rilo. Bleda koža na licu bese čista, ali sa strane na vratu behu ružne rane. Vlajko započe: - E, kad toliko voliš putovanje po moru, done -

ću ti veliku kartu - doneću ti ceo svet! - Čuješ li, Emile! - uzviknu Nikodije. - Vidiš li, gospodin te voli! Dete obori glavu. - Ali, znate šta, gospodine! - doda đak. - Emil ima dosta karata, ima i Aziju i Ameriku, nego kupite mu Zoologiju! Za njom jednako čezne! - Dobro, kupicu mu! A ume li čitati? - Još kako! - viknu Nikodije. - Lani, kad sam ja k njima došao, poznavao je samo slova, a sad čita kao kakav matorac! A zna silu pesama naizust... Ded, Emile, jednu! - Nemoj sad! - reče Vlajko zamišljeno. - Ne go reci mi: zar ovo dete nikud ne izlazi? Nikodije se tužno nasmeši i reče: - Ne može ni nogom da kroči! On nikad nije stao na noge, on ne može ni da razume kako ljudi idu! - A lece li ga? - Dolazio je lekar. A šta pomaže? Davao mu je nešto za mazanje i nekakvu vodicu za pi će. Silazeći niz stepenice, Vlajko je razmišljao o neobičnom događaju: da mati i baba ostavljaju u mraku i u zatvoru bogaljasto dete!... Ali, hajde de, takve bezdušnice nisu retke, ali je retkost, pravo čudo, taj glupavi Nikodije! Otkud njemu tolika nežnost, tolika ljubav pr ema tuđem, bolesnom, siromašnom detetu!? O babi i materi Emilovoj Vlajko doznade ovo: Stara bese rodom iz neke banatske varoši, od dobre kuće. Bila je udata za nekim činovnikom, pa pete godine odbegne sa nekim inžinjerom Poljakom, ostavivši mužu troje d ece. Nastaniše se u Srbiji. S Poljakom je imala Eufemiju, ali on pobegne od njih kad

je maloj bilo pet godina. Eufemija se udade za Čeha Raskvasila, muzikanta, pijanicu, koji, umrevši naprasno, ostavi ženi jedino nasle đe: bolesno dete!...

84

85

Jednoga jutra Vlajko donese Zoologiju i pre đade je Emilu. Proteče nekoliko kišovitih dana; za to vreme Emila nije nikako vi đao, a Nikodija retko kad. Vlajko opet ođrža "veliko bdenije", te uz kafu, koju mu donese Nikodije, zapita ovoga: - Šta ti upravo učiš? - Ja sam đak svetosavske škole. Ovo je druga godina. Još godinu, akobogda! Pa onda? Pa onda, ako položim ispit, mogu biti u čitelj,

tamo u vilajetu, u Staroj Srbiji. Kažu još ovo što nas ima da će tako biti, pa posle da će slati učitelje koji redovno svrše! A jesi li željan vilajeta? Pa i nisam! Imam oca i mater, a imao sam i

jednoga brata, kolik Emila, ionako pametna, pa je um ro!... Pisaše mi da je umro! - Je li zato voliš Emila što ti napominje brata?

- I zato, a i zato što je mio i što je mu čenik! - A voliš li... Nikodije, budi iskren, pravo mi kaži: voliš li i majku Emilovu? - Bogami, slabo! Kad je ona nemarna prema de tetu, i ja za nju slabo marim! - Ama, čoveče, ja te pitam: da li ti voliš nju ona ko kao što čovek voli ženu? Nikodije se začudi, pa okrenuv glavu, odgovori: - Žao mi je što tako govorite! - Dakle, ti voliš Emila baš onako, iz čiste lju bavi? - Jest, i zato što mi napominje moga pokojnoga brata i zato što je grehota što ga niko ne voli! A ne može dete bez ljubavi! Nije Bog rekao da tako bude! - Dakle ni baba ni mati ne vole ga? - To ne kažem - popravi se Nikodije, ali sa takim izrazom koji je značio: "Grehota je to reći, iako je istina!" Zatim đodade: Najgore je videti što ga kunu! Svakoga časa stara mu kaže: "Dabogda te poželela baba!" Čim se Emil zaplače, ona mu tako kaže!... Ono, doduše bolje bi bilo da ga nestane; ali 86

ja mislim da je greh to želeti detetu koje nije krivo ni za šta! Ali, vidite, ovde se svet ne boji Boga! Ja sam čuo gde mnogi govore da i nema Boga! I stara gospođa jednom je rekla! Vele: ima u nekim knjigama da nema Boga, nego da je sve priroda! Svi smo, vele kao životinje! Ali, vele, treba izu čiti ćelu gimnaziju i veliku školu da bi se te knjige razumele! Jeli to istina, gospodine, molim vas?

- Nije to istina!... A gde je sad Emil? - Evo ga u hodniku! Sunča se! - A je li se obradovao knjizi? - Ah, neprestano je lista, neprestano o njoj go vori ... dosadio nam je već svima. Kaže da će vas pi tati: bi li žirafa mogla poneti čoveka kad bi joj se obesio o vrat? ... Koliko bi ljudi moglo sedeti na slo nu? Je li istina da noj brže trči od konja? I... bog te pita šta još!... Iziđoše zajedno u hodnik. Emil seđaše na istom mestu, u istom položaju kao i prvi put, samo što je na stoliću, povrh karte, imao rasklopljenu knjigu o životinjama. Na prva pitanja snebivaše se, ali kad njegov novi zaštitnik poče redati svakojake fantastične priče o zverinju, o čudnim doživljajima smelih lovaca, dete se oslobodi te ga poče svakog časa prekidati uzvicima i zapitkivanjima. Otada se Vlajko uvek zadržavao sa detetom, čak i onda kad je ono bilo za vratima. Najobičnije pitanje bese: Kako je, Emile? ... Sluša li te onaj pogani Ni

kodije? Već zamišljate sreću Nikodijevu, a i njegovu privrženost Vlajku! Zaista, nikada vladar neki nije imao dvoranina tako odana! Vlajko donosaše Emilu slatkiše, voće, sličice, pisaljke, igračke svakojake. A sa materom i babom Emi-lovom, sem običnog pozdrava, ne menjaše ni reci jedne! Vlajko se toliko naviknu na bolesno dete i na čestitog Starosrbijanca da, iako inače ne bese zadovoljan sa stanom, već ne mišljaše da ga menja. 87

Bivalo je da zimnih mračnih popodneva nastrani Vlajko sedi u kafani i gine od čame. Igrao bi šaha, karata, domina, čitao bi novine, ćaskao sa poznanicima, ali je već sit svega! Sedi i nadimlje obraze, pa odjedared skoči, obuče kaput, te hita kući. Ako ne za-teče Nikodija ni babu, onda sam uzme klju č

sa do-vratnika, uđe u mračnu kujnu, digne Emila zajedno sa stolicom i prenese ga u svoju sobu, do prozora. I tu nastanu ovaki razgovori: - Je li, Emile! Da nam je šesti na ona lepa ko la što prolaze, pa da nam se odvesti daleko, daleko, čak do kraja sveta. - A gde je kraj sveta, čika-Vlajko? - Bome, daleko je! - A je li lep kraj sveta? - Oh-a! Sve rumenilo na nebu, a naokolo more i gore visoko! - Pa onda bismo se morali voziti na la đi! - Dabogme! Drugi put razgovor bese ovaki: - Znaš šta, Emile, da ja tebe oženim! - A zašto, čika-Vlajko? - Pa da imaš ženicu koja će uvek sedeti pored tebe kraj prozora da se lepo zabavljate! Emil se malko zamisli, pa će: - Ali bi ženica otišla, pa bi baba opet mene za tvorila u kujnu! - Ne bi! - tvrdi Vlajko. - Ja bih tvojoj ženici zabranio da te ostavlja! - A zašto vi nemate ženu? - E, ja ću najpre tebe oženiti, pa ću sebe! - A, nećete vi nikada imati ženu. - A otkud ti to znaš?

- Kaže mi Nikodije! On meni sve kaže! - A ti njemu sve veruješ! Nemoj, bolan! On je lud! Emila spopade smeh. ste Vi sve kažete da je on lud, a on kaže da

vi najpametniji gospodin u Beogradu!... 88

Jednom sede njih trojica u hodniku. Emil imađaše pred sobom geografsku kartu i putovaše duž istočne obale Jadranskoga mora na sever. Emil udari prstom i reče: - Evo Pirana! - A što Pirana? - pita Vlajko. - Lekar je rekao da bi najbolje bilo da ide u kupatilo, u Piran. To je Emil zapamtio, pa nije imao mira dok ne nađosmo to mesto na karti. Zato je na crtao decu što se tu kupaju. Emil je pažljivo slušao Nikodija, zatim se okrete ka Vlajku i lagano, kao da razume važnost svake reci, reče: - Lekar je kazao da ću umreti ako ne odem u Piran! - Nije to rekao! - viknu Nikodije. - Jest! - potvrdi Emil. - Koješta! - dodade Vlajko. - Ti ćeš ozdra viti!

- Baba kaže: nije mi bolje! I ja volim da umrem.

To je on izgovorio kao što bi rekao: "Volim sunce!" - A zašto voliš da umreš? - pita Vlajko.

- Zato što baba kaže da me onda ne će ništa boleti. - Ah, tvoja baba, tvoja baba! - promrmlja Vlaj ko mašući glavom, pa premetnu razgovor na veselije stvari... ... Tako je Vlajko često provodio vreme. Njegovi drugovi, ne viđajući ga češće, često ga pitahu za uzrok toga, na što bi uvek odgovorio: To je moja tajna! Oni su tu tajnu zamišljali kako je bilo najverovat -nije i najprirodnije. A jednoga ružnoga proletnjeg dana neki od prijat elja Vlajkovih videše ga gde gnjeca po blatu za jednim mrtva čkim kovčežićem, za kojim je hodio pogružen u društvu sa dve ženske i jednim mladićem ... I to ostade - "njegova tajna!" 89

U FILADELFIJI Vraćajući se pred veče iz dugačke šetnje po okolini biogradskoj, sjedoh pred prvu krčmu na koju naiđoh, na kraju zapadnog zagrada, na roglju nove jednostrane ulice. Po vonju koji je strujao iz mra čne izbe, po oblaku muha koje su prekrilile tezgu, po natpisu: Mejana kod Vodena - poznadoh cincarsko gnijezdo. Nikoga ne bješe vidjeti; na moju lupnjavu promoli se iza tezge crna glava, koja je dotle drijemala naslonjena na ruke. Suh Cincarin ispravi se i stade se protezati. Ja mu viknuh da mi uz kafu donese čašu vode bez leda. On se zamisli i reče: "Vruk-ja je iz česma. A zašto nekješ sos led?" - "Zato što neću!" odgovorih, jer u Biogradu, u takvim kavana - i ma, nijesu rijetki slučaji trovanja od nečista leda. Ulica bješe široka, nekaldrmisana, mjestimice po - | šuta šljunkom. Na drugoj strani pružilo se pusto zem- ; ljište, koje očekuje nove građevine. Trotoar ispod mene bješe nabijen opekama, malo dalje netesanijem

kamenjem, pa pravilnijem pločama, i sve tako. Duž njega redahu se manje i više zgrade, većinom nove i ( neznatne, osim jedne koja je imala šest velikih pro- ' zora i nad njima vjenčeve i anđeoske likove od gipsa, i Na prvi pogled lasno je bilo razabrati za stanovništvo . jednostrane ulice. Do krčme bješe vrt zagrađen daska- \ ma, nad kojima se lelujaše zeleno granje; do njega ! opančarska kuća, pa onda gospodska kuća, pa onda pa- i muklijaši, podalje berbernica, najdalje bakalnica. U j ostalijem zgradama, po svoj prilici, nastavaju niži činovnici i radnici. Nad vratima berbernice bješe razapeto platno, a duž cijelog trotoara redahu se mladi bag reni. 90

Krčmar, donijevši mi napitak, zakuca prstima po okrajku stola i zapo če: "Velika vrukina, gospodine!" Ja potvrdih i zapitah: - "Čija je to lijepa kuća?" On se obazrije, kao da mu bješe potreba vidjeti je prije nego odgovori, mahnu glavom na natpis, uzdahnu duboko i odgovori: - "I ovo i ono plac i ono kuk-ja, sve je gospodina Ljube". - "Koga g. Ljube?" - "Ljube majora! Petrovik se preziva. Sad je u penziji. To je gazda!" - I poče mi pričati kako je major stekao kuće. Da bih izbjegao pitanja o mojoj malenkosti, koja bi nesumnjivo došla na red, izvadih iz špaga novine i stadoh tobož pažljivo čitati. Za nekoliko trenutaka osjećao sam pogled crnih, velikih o čiju bez izraza (cincarskim očima ne vidiš ženice, a one daju licu njeki izgled zamišljenosti i pitomosti, što je zgodna maska sebičnoj i gramzivoj duši), pa sjede za drugi sto, zbaci papu ču sa bosa stopala, pa se stade gegati na stolici i zviždukati neki makedonski napjev. Očevidno to je značilo: "Ako se ti praviš da čitaš, i ja evo tebi pokazujem koliko te zarezujem!" U krčmi lupnuše n jeka vrata, pa stupi na prag zbojit, rumen dje čak sa pogledom pokvarene ženske. Bio je bos i gologlav, u ga ćama i košulji do koljena, sa širokim tkanicama oko struka. Gospodar mu nješto zatoroka cincarski, na što mali iznese vjedricu vode i po če polijevati "trtuar". To su isto činili pred osta-lijem radnjama. Opet me trže krčmar, koji viknu: - "Egi, more, Vitomir, dede nešto lepo , nešto sevdalijsko!" I dječko istrča, te oba gledahu naniže ka berbernici, pred kojom sad sjedaše neki mlad čovjek, goloruk, žuta i ćo-sa lica, pomadirane i na sredini razdijeljene kose, sa tamburom na krilu. Pozadugo je dovodio u sklad žice, a za to vrijeme gotovo iz svake kuće počeše izlaziti ženske i djeca te se posadiše pod bagrene. Sunce je već bilo zašlo. Brica, najposlije, graciozno iskrivi glavu i zatandrka "seljančicu", Cincarin udaraše takt bosom nogom, a Cincar če cupkaše na pragu; oči mu sijevahu, a otkriše se dva niza bisernijeh zuba.

91

Odjednom i pusta ulica neobično oživlje. Ozdo, od glavnije gradske žile, zazvrjaše tarnice, pune seljaka, i proletješe mimo nas dižu ći oblake prašine. Po smijehu i dranju vidjelo se da ih ima nakresanijeh. Pa na-iđoše druga kola, pa treća, pa pješaci, pa konjanici, seljanke u gomilama, seoski psi sa isplaženijem jezicima. U protivnom pravcu redahu se radnici i radnice iz fabrike duvana, goluždravi dječaci sa motkama i udicama vraćahu se s ribanja. Cigani sa violinama, gdjekoji lovac, robijaši pra ćeni žandarima, vojnici, sumnjivi ljudi sve to u svakojakoj nošnji, šarenilo kakvo se vi đa samo po okrajcima Biograda! U koji mah tišina i graja na ulici popustiše nje -što, u taj mah diže se đavolska larma njegdje iza susjednoga vrta. Cincarin se ispravi i naperi uši, njegovo slušče na pragu nakloni se i razjapi usta, berberin prekide tamburanje, i svi pod bagrenima izvratiše glave. Sta se dogodilo? - pitam maloga.

On se obazrije da mi odgovori, ali graja po stade jača. Začu se vriska ženskih glasova, njekakav tutanj, užasne psovke. Cincarin otkasa vuku ći papuče, dječko za njim; svi s trotoara zbiše se u gomilu, na moje čuđenje, pred vratima majorove kuće. Njeki promukli glas odonud viknu: Zovite žandara! Ali drugi muški, snažan glas, čistijem crnogorskim akcentom, nad vika sve: A što će ti žandar? A boza ti čista vjera, da

mi nije noge poganiti, bih ti nadava nogu!... Aj, po gani, nikogoviću jedan! Odmah zatijem razdvoji se gomila pred vratima i kroza nju iziđe i otide naniže čovjek njeki, osrednjeg rasta, plećat, sa sjekirom o ramenu. Na njemu bjehu pantalone od debela sinjeg platna, crven pojas i košulja sva znojava. Koliko ga nazrij eh, učini mi se i sredovječan i brkat. Susjedi se dosta dugo zabaviše na mjestu komen -tujući događaj, pa se raziđoše. Mali šmignu mimo mene smijući se. Gazda se posljednji dogega i započe: 92

- E, ovo ti je prava Filadelfija! - šta je to? - rekoh ustavši. - E, tako gi mi zovemo! I baš je pravo reke no: Filadelfija! Kao da nisu kršteni! Aj, aj, da je major tu bio! Ali opet on nekje ništa na debela kuma. Ali ja ti kažem da kje se jedaređ prosuti krf! - To se onaj Crnogorac potukao s njekim! Njega zovete Filadelfija? - A ne! Ćelo onaj komšiluk nutra zovemo Fila delfija, a Crnogorac nema tu posla, on tu ne sedi, ne go tu dođe, hokje tuđa žena. Razumjevši otprilike da je svađa zbog surevnji-vosti, a pošto me potankosti ne zanimahu, uputih se naniže. Jedino mi čudno bješe novo značenje riječi Filadelfija. Znao sam da ona u biogradskom žargonu ozna čava čovjeka prepredena i lukava, a gle, eto sad stanovnici jednostrane ulice daju joj drugi smisao! Kakva li je sudbina mnogih rije či, osobito tuđih! Prozori majorove kuće bjehu zatvoreni i zavjese na njima spuštene, samo na posljednjem bjehu stakla otvorena i letimi čno vidjeh iza njih mušku glavu. Kako li se tek začudih i obradovan kad čuh svoje ime i vidjeh da je to glava Dušana S-ća, profesora, veselog mladog čovjeka! - Otkud ti u ove krajeve? - pita me on. - A otkuda ti u Filadelfiji? - pitam ja njega smijući se. Dušan razrogači oči. - Kakvoj Filadelfiji? - Dakle ti ne znaš da nastavaš u pročelju Filadelfije, u kojoj je glavno lice njekakva debela kuma, a glavni junak Crnogorac sa sjekirom! - rekoh smi jući se. - A kako si se ti ponio u okršaju?

- Đavo neka ih nosi! - veli Dušan mršteči se. - Već je to dosadilo. Najteže mi je zbog tetke, koja je, sirota, bolesna. - Ama, zbilja, kod koga ti nastavaš? - zapitah ga, znajući da je samac. 93

-

Pa, kažem ti, kod tetke. Ona je starija udovica.

Ima jednog sina činovnika. Svrati ako hoćeš, te može mo zajedno u varoš. Uđoh. Iz vrlo tijesna hodnika izidoh u duga čko dvorište, koje je u pozadini. Od polovine dvorišta, svud okolo, načičkali se siromaški stanovi. To su tipi čni biogradski stanovi koji se daju pod najam! S lica gospodske ku će, a iza njih "kvartiri", u kojima se zbijaju sirotinjske glave. Po jedna soba i kujna sačinjavaju "kvar-tir", a obično na svaka tri-četiri dolazi po jedan "će-nef". I sav taj svijet, i oni s lica i oni u pozadini ulaze kroz jednu kapiju, služe se jednom česmom i jednom pomijarom, i vazda su u zajednici, koja najgore uti če na omladinu. U Filadelfiji vidjeh nekoliko "kvar -tira". Pred jednijem u dnu sjedaše neka baba, sa pre-krštenijem rukama, nepomično kao kakav kip. Pred drugim, desno, na pragu sjedaše njeki čovjek, naslonio se s licem na ruku i oborio glavu. Iza njega u odaji zvrjaše šiva ća mašina. S druge strane, okrenut leđima, radio je krojač, a pored njega, na zemlji, sjela mlada ženska. Pod naličjem majorove kuće bješe uzvišena terasa sa nekoliko stepenica. Nad vratima gvozdena velika sjenica (markiza). Dušan me do čeka na terasi i reče: Izvoli!

Uđosmo u skroman, ali pristojan kabinet, iz koga su vrata izvodila u ložnicu. Na stolu je ležalo, valjda, preko pedeset đačkih knjižica, matematičkih zadaća. Eto čim se zabavljam cijelo poslije podne -

reče Dušan. Ja mu ponovih nejasno pričanje Cincarevo i tra-žih objašnjenja. Debela kuma - veli on - to je žena od če

trdeset godina, švalja vojenog odijela, vrlo vrijedna, a vrlo pokvarena. Njena mašina zvrji od zore do mra ka i može izraditi za tri radnice. Izgleda i da je veoma čuvarna te da ima popriličnu sumu u štedionici. Kažu da je rodom od Aleksinca, što se, uostalom, vidi i po njenom govoru. Ja ne znam kako joj je pravo ime, a 94

nadimak joj je otuda što je ugojena i što se kumaka sa kutnjim gazdom, majorom. Ona je najstarija uku-ćanka u Filadelfiji; biće, valjda, desetak godina otkad je u istom kvartiru. - Iz svega toga ne razabiram zašto je ona uzrok smutnje?... Zašto je bio onaj ršum maloprije? - Zato što je muž njen zatekao kod nje njekoga radnika Crnogorca, koji je u posljednje vrijeme poha đa. Muž je spopao cjepanicu, a Crnogorac zamahnuo sjekirom - otuda vrisak i larma. Najzanimljivije j e to da se taki prizori doga đaju bar dva puta u nedje lju. Muž uvijek udesi kako će je iznenaditi, uvijek dođe kad mu se ne nada. Prije Crnogorca Talijanac njeki dražio je muževljevu surevnjivost, a za čelo bilo ih je čitava li ti ja. - Pa dobro, kako se muž s njom razra čuna? - On otplače i otkuka, to je sve! Ako joj što prigovori, ona ga savjetuje da traži razvod braka! Uostalom, kuma ga vanredno lijepo pazi i njeguje! - Nu, to je podlac!

- Pa, s jedne strane i nije, jer kad bi pripadao izvjesnoj vrsti ljudi, zašto bi pravio čuda i komedije, zašto bi bio surevnjiv!? Nije, brate, nego slabotinja, bez odlučnosti, a zaslijepljen u nju! Ina če je to do bar, učtiv čičica, mio svakome u susjedstvu! Ime mu je Raja. Poslužuje u nekom nadleštvu. - A susjedstvo ostalo u dvorištu - kakvo je? - Ama, jednom riječi: prava Filadelfija!... Ovdje je baš prilika da se rekne: ne čudim se kako nas je Bog nejednake stvorio, nego kako nas je okupio! Tu su ti tri vjere, tri jezika i ko zna koliko zanimanja!... Sto se tiče morala, on se prividno ističe, te ženske če sto optužuju kumu kumu majoru. On pak ( čovjek od preko pedeset godina) svrati k njoj da joj o čita lekciju. Posljedak je toga obično taj da se toga dana vidi kod nje kakva mlada nepoznata gošća... Znaš šta? - dodade profesor češkajući se. - Hajde pričekaj me četvrt časa da poispravljam još ovijen desetak zadataka! Mrzi me ustajati s jutra ranije. Uzmi što pa čitaj! 95

-

Neću, nego idem na terasu da posmatram Fi -

ladelfiju. Iznesoh stolicu. Bješe još vidno. Kao prozračna koprena treperila je prašina svud oko prostranog dvorišta. Pred krojač-nicom večeralo je njih šestoro: tri muška i tri ženske. U začelju sjedaše njeka krupna žena u plavetnom cicu. Do nje je sjedio sitan čovjek sa naočarima, sa kačke-tom opervaženim zlatnij em širitom.

Razgovarahu se potiho njemački, ali je jedna mlađa ženska prekidala švapštinu srpskim rečenicama. Prema njima, u stanu debele kume, nije ve ć zvrktala šivačica niti je na pragu sjedio muž. U dnu, pored one ukipijene babe, sjedio je postariji čovjek sa ogromnijem slamnijem šeširom, a ispod bujnijeh brkova višaše mu lula sa iskriv-Ijenijem vildišem. On počešće odbije dim, pljucne i dovikne nješto oni j em pred krojačnicom, na što mu n jeko odgovori kratko, ne obzirući se. Mome se uhu činilo da on jednako dovikuje: "vau! vam!", a da mu iz gomile odgovaraju: "ram! rom!" Znam da su govorili u dijalektu njema čkom. Najbliže čovjeku sa slamnijem šeširom, na niskoj klupi, sjedaše njeka mlada ženska držeći dijete u krilu - jedino dijete u Filadelfiji. Njoj sa strane bjehu dva čovjeka. Najbliže stanu profesorovu, pod prozor ićem puni j em cvijeća, spustila se na zemlji neka starica u srpskoj nošnji. Iz stana debele kume iziđe sitan čovjek noseći stolicu. Onda se pojavi na vratima žena osrednjeg rasta, gojna. Lice joj bješe mrko, o či crne, velike, vesele. Ona zaokruži glavom po susjedima, nazva starici pod prozori ćem "dobar veče", pa sjede dostojanstveno. Raja sto jaše ponizno, pa, na njen mig, prekloni se kao da sasluša zapovjest, a zatim u đe u kuću i noseći poveliku crnu sklenicu, otide iz dvorišta. Kuma stade dozivati: Bela... Bela moja, di si ti? Odi, odi kod ma

mice toje, odi! Krupna, kao snijeg bijela mačka iziđe iz kuće i skoči na krilo ženi. Baba ispod prozora odmahnu glavom i re če izgovarajući južnjački: 96

.- Bješe ti se, bogme, prepala Bijela malo prij e u onome ršumu! Debela kuma nastavi tepanje naglašavaju ći njeke riječi: Nisam se, reci, bako, ja pepala! Nikada se ja

ne pepadam! Nemam se zašto bojati ni stideti, a neka misli ko sto oče i neka šjak geda svoje mi viče! Krupna žena pred krojačnicom značajno se nakaš-Ija, a tako isto mlada žena do nje i ona s djetetom. Aber, las ken! - reče onaj general sa zlatnom

trakom oko kačkete.

Švaba opet zatutnji: vau! bau! i opet mu se neko o đazva: ram! rom!, a kuma debela, gladeći mačku, nastavi: - Neka psi laju koliko god hoće, mi ih ne zare zujemo, je li Bela? ... Ah, Bela, Bela, kad bi ti umela pičati sje sto si ćula i videla po komsijuku a? Ali sje se zna... - Hajdemo da večeramo! - reče mlada žena sa djetetom. Glas joj je malo drhtao. Oba čovjeka uđo še za njom. I Švaba sa svojom babom ukloni se. Muški ispred krojačnice iziđoše iz dvorišta. Njihove ženske uniješe sto i sudove, pa sjedoše ukrug, zbijeno, da zgodnije šapu ću. Kuma, valjada, naperi uši, jer umuknu. Uđoše spolja dva mladića. Prvi visok, snažan, otre-sit, u seoskoj nošnji, sa opancima i kaiševima gotovo do koljena, goloruk, sa njekim crnim šeširom golemoga oboda, sa pet-šest knjiga u ruci. On prođe mimo staricu i uđe u njen stan. Drugi, slabunjav i elegantan gospodi čić, ustuknu malo vidjevši mene na terasi, pa prođe kraj mene i uđe k profesoru. Onaj seljak iziđe go-loglav, bez jeleka, i stade zavrtati rukav. Svijeh pet ženskih gledaju ga i kao da s pažnjom praćahu njegove pokrete. - Sta je? Nema još Grujice? - zapita on babu. -• Nema ga još, dijete! - Pa hoćemo li večerati? 7 Beogradske priče

97

-

Pa, da pričekamo - veli baba i ustade s na.

tegom.

Začudih se vidjevši kako je maloga rasta, a sjede ći izgledaše krupnija, znak da je kratkonoga. Ona uđe u kuću. Mladić otide pod česmu, razbrvi košulju, pa stade prati mišice, grudi, vrat, lice. Pljuskao se sa uživanjem; pleći se svojom divskom snagom, svojim gipkim mladim udovima. Debela kuma posmatra ga netre -miče. Profesor iziđe i za njim onaj mladi gospodin. Prikaza nas. Brat od tetke, pisar u njekom novčanom zavodu. Izmijenismo njekoliko rije či, koliko učtivost zapovijeda, i baš kad Dušan i ja pođosmo, sukobismo se sa njekim jadnim stvorenjem. Bio je to mladić osrednje visine, poguren, žut, uzanijeh ple ći ovaploćena sičija. Na glavi mu bješe iznošeni žuti slameni šešir, niza nj landaraše bogzna kakve boje "ibercig" sa preduga čkim rukavima. Oko suhih nogu zvonjahu debele zimnje pantače, a obuven bješe opancima. On kao s prezrenjem i mrzošću pogleda nas dvojicu, pa se ustavi do česme. A gdje si ti, Grujica, bolan? - upita ga onaj

štrcajući vodu s ruku. Začusmo mačji glas Grujičin, pa ga zaduši kaš-Ijanje... - Ti se baš načeka! - započe Dušan kad bismo na ulici. - Valaj vam se ne kajem! Nagledah se Fila delfije! Kakva smjesa, kakva ... - Ćuti! - šapnu on hvatajući me za ruku, jer se u taj mah sukobismo sa čiča-Rajom. - Dobar veče želim! - nazva on spustivši še šir do koljena i nakloniv se; šešir u jednoj, a crna sklenica u drugoj ruci kao da ga držahu u ravnoteži, onako sitna, tanka, pognuta. - Dobar veče, čiča-Rajo! - odazva se Dušan. Nosite malo vina, a? 98

Raja nataknu šešir, pa raširi ruke.

-

Meni i mojoj babi litar je dosta! A što ćemo?

To nam je toliko da pomalo uživamo! Čiča se smijao, ali mu oči plakahu - nije bilo vidjeti u njima suza, ali mu izraz bješe plačan. Pro-tegljasti obrazi, dobro izbrijani, bijahu nagnuti, ispijeni; brkovi prosijedi, duguljasti; zubi crni. Odjeven je bio gospodski, u "kompletu" pepeljave boje, sa dobro ukrućenom, čistom košuljom. - Tako, čiča, tako, pravo imate! - veli Dušan praštajući se. - Hajte zbogom! Laka noć! Idete na čašu piva, dabogme! - Siromah! - rekoh ja pošto se odmakosmo... - I taj, pored svega "uživanja", nosi ružno bre me! ... A reci mi, molim te, ko je onaj bolesni Grujica što nas onako ljubazno pogleda. - On je đak učiteljske škole. A onaj drugi što se pod česmom pljuska, on je bogoslov. Oba su Ere (Užičani). Baba kod koje su na stanu i hrani, njihova zemljakinja, živi od njihova troška. Oba su socijali ste - upravo nijesu to, nego pelagićevci, te vječito deklamuju njegove tirade! Stara je prili čno bogomoljna, a kako je oni često zbog toga ismijavaju, to bude dževeljanja ponjekad. - Ona mlada, sa djetetom, žena je jednoga od dvojice, koji je piljar. Drugi je njeki činovničić, istje ran iz službe; ne zna se da li im je kakav rod ili zem ljak; hrani se kod njih. - Švaba sa velikim šeširom, to je vrtar kod pi vara Vajferta. Taj je redovno, svake subote uve če, tre-

šten pijan, a inače šest dana pije vodu. Žena mu je Mađarica. Nekad je bila pralja, ali od lani pređe u nazarensku vjeru, te gotovo po cio dan moli se Bogu. Od silnog "andahta" nema kad da što drugo radi. - Onaj sa naočarima i sa kačketom sad je tram vajski kontrolor, a kažu da je rodom Prus i da je bio podoficir. Krupna žena po činu je unijatska popadija, ođnekuda iz južne Ugarske. Ona je pobjegla od muža sa dva sina i jednom kćer ju. Sinovi joj izučiše krojač'* 99

ki zanat, a kći joj je slagačica u nekoj štampariji. Stariji J°J Je sin oženjen odavde, to je ona mlada, zbojita, koja ne zna ni riječi "nemecki". - Pa zar sve šestero žive u jednom kvartiru? - Svi, samo što njihov kvartir ima dvije sobe i kujinu... Još ti imam samo to dodati da popadija živi nevjenčana sa "generalom" - kako ga zovu u susjedstvu. Zbog te nepravilnosti bilo je posla i s po licijom! - Zaista, prava Filadelfija! - Ta sve je ovo Filadelfija! - završi Dušan smi jući se i mahnuvši rukom njekud neodređeno. ARANDELOV UDES U jednoj nedovršenoj ulici na Vračaru nalazi se nova kuća sa pet prozora. Bilo je na kraju mesta i za šesti prozor, ali tu su probijena vrata, a nad njima, na dasci, je natpis: Opančarska radnja Radovana Pe-rovića Kragujevčanina. Tako i peti prozor do dućana pripada mu, te taj predeljak zahvata tre ćinu zgrade. Na drugom je roglju kapija i tesan hodnik, koji izvodi u duga čko

dvorište iza te kuće. U dnu je pet stanova za siromašni svet, a s vremenom bi će ih, valjda, i petnaest. To je sve obi čno, ali je neobičan nekakav povelik, drven kavez na zidu, tik do opančareva izlaska u dvorište. Ta čudna zgradica, očevidno starija od kuće, koju ne znaš kako bi nazvao niti se možeš domisliti zašto je sagrađena, počiva na četiri drvena stuba, ima prozorak i stepenice, sve trulo i labavo. U njoj noćiva opančarev kalfa i sinovac Aranđel Pero-vić. Zato je stanovnici dvorišta i prozvaše: Aran đelov Čardak. Bese subota, uoči Trojica, u zoru. U kući, čardaku i stanovima sve spava, ali pred kućom, na ulici i su-sedstvu, čuju se glasovi i krčanje seljačkih kola. Odmah do opančarske radionice zjapi prostrana mehanska kapija. Ulaz je kaljav, dvorište još kaljavije, puno je kola, stoke i seljaka. Pred mehanom, za stolovima, po-sedalo je njih nekoliko te piju kavu i rakiju. Mehan -džija, mlad Cincarin, gologlav i goloruk, vuku ći papuče na bosim stopalima, poslužuje, zdravi se, raspituje za trgovinu. Cincar če, smanjen lik gazdin, može biti najmlađi mu brat, iznelo je dve tepsije. Ima česmu u svome dvorištu, ali ne ide mu se u onaj metež i 101

?W>.

prljavštinu, nego uđe u novu kuću. Tu je česma odmah na ulasku u dvorište. Pošto natoči, dohvati kami-čak, pa ga svom snagom hitnu i udari u Aran đelov čardak. Daska puče kao pištolj. Iz čardaka se začu grdnja, a mali pobeže smejući se. Onaj što spavaše u čardaku navuče čakšire i nata-če papuče, i tim bese obučen. Pa siđe da se umije. Bese mladićak srednjeg rasta, zbojit, ošišane glave, niska čela, lica na kome se ogledaše zdravlje i do-brodušnost. Pošto se umi i ubrisa rupcem, zagled a se povrh česme, preko zida, u bagrensko granje, u kome ptice pozdravljahu jutro. U plavim veselim očima i na golobradom detinjskom licu ogledaše se kako i on uživa u tihom letnjem jutru, kako ga i on u svojoj mladoj duši pozdravlja. Lupa vrata u dnu dvorišta svrati mu pažnju. Vide na prozoru jednom knjige i pomisli na stasitog bogoslova koji tu stanuje kod neke sredo -večrie švalje, koju bogoslov ponekad i bije. Pred drugim vratima bese sto i na njemu utija staroga krojača švabe. Vide još stvari koje pripa daju što kome: pralji, tramvajskom kondukteru i tipografu. Svi su oni sino ć sedeli na hladovini i on je neko vreme, ispred svoga čardaka, slušao njihove razgovore. I po če se se-ćati tih razgovora,

a u isti mah uze ispred majstorovih vrata dva para cipela, nađe ispod čardaka mast i četku, te se dade na prvi jutrenji posao. Iz malih stanova izađe visok čovek u odelu tramvajskih služitelja, i on pozdravi momka kao obično, šaljivo: Dobro jutro - gazda-Aranđele! Pa izađe suhi, žuti tipograf, koji prijateljski mahnu glavom. Pa stari Švaba, sitan, sa naočarima, glave obrasle u bujnoj bradi, do đe sa testijom. Aranđel ga zapita: - Je li, čiča, bre, hoće li mi biti gotove haljine danas? Znaš da je sutra veliki svetac? - Piće, piće, bosle bodne! - odgovori Nemac. Pićeš fajn, kako zvat! 102

Gojazna švalja isprati preko dvorišta svoga bogoslova, te i njih dvoje, sa svima ostalima u zavadi, javiše se ljubazno kalfi. Otvoriše se vrata na velikoj kući i stade na terasi sluškinja, visoka crvena devojka. Ona zamleči očima i nazva: Dobro jutro, diko! I noćas sam te sanjala!

Aranđel je pogleda prezrivo i okrete joj le đa. Najposle izađe i majstor Radovan, visok, užasno suh, duga vrata, ispijenih obraza, opervaženih ri đom bradicom, vodnjikastih očiju, koje pokrivahu neobično duge trepavice. Prođe mimo sinovca i reče: "Hajde, otvaraj, Aranđele!" Iđaše ukrućen kao da je štap progutao. Obli časta mu glava nad visoko podbrijanim vratom, oštrljasta ramena, dlanovi kao lopate - činjahu ga i s leđa smešnim. Aranđel unese obuću u mračnu sobu, gde u gvozdenom ognjištu bese po čela goreti vatra, a u drugom kutu krenu krevet pod nekim teškim telom. I za ču se umiljat glas:

- Jesi li ti, Ar anđele? Uh, jadna ti sam! Teško da ću i moći ustati jer me opet užasno boli pod ple ć kom! Hoćeš li odmah otvoriti dućan? - Odoh! - reče kalfa i otide dalje, kroz druga vrata. Najpre otvori vrata s ulice, pa izveša napolju nizove opan aka i snopiće remenja, pa zastade na pločniku. Preko ulice ćela druga strana bese prazno zemljište, koje je očekivalo nove zgrade. Pred mehanom se đaše veća gomila seljaka. Neki držahu jaganjce za šije, drugi telad za oglave, neki torbe. Jedan je glasno sricao novine. Aranđel okrenu glavu naniže, ka varoši. Onamo do nove kuće bese dugačka taraba, a iza nje stršaše zeleno granje vo ćaka. Još niže bese bakal-nica. Mlad bakalin, nekakav gladac, naslonjen o dovratak, upreda brkove prema ogledalu koje držaše u ruci. Još niže bese gvožđarska radnja, pa berbernica. Kad Aranđel opet pogleda naviše, vide u oblacima prašine nekoliko kola natovarenih senom. Između njih promoli se povorka seljanaka, koje skretoše na 103

pločnik ispred mehane. Svaka nosi nešto na proda ju, piliće, voće, jaja; svaka zadigla suknju i zakačila je o kukove, a košulje im jedva pokrivaju kolena, a noge im, sa debelim listovima, tutnje po plo čniku, te muški pogledi i nehotice spuštaju se ka koracima. Neka, jedra, o češa se o Aranđela i nešto reče, na šta sve ostale prsnuše u smeh. Cincarin mu doviknu: Ej, bolan komšija, dokle će tebe mlade zadir

kivati, a ti se stideti!? Aranđel uteče u radionicu, te stade brisati i sre đivati. Kad je bio i s tim gotov i već seo da radi, uđe majstor unoseći na poslužavniku dve kafe i staklence rakije. Videći začuđeno lice sinovčevo, majstor reče: Ne može Anka! Užasno je plećka boli! Hajde

da popijemo, pa ćeš je istrljati... Pričao sam joj ka ko si mene trljao!

Govoraše sporo, jarećim glasom. Pošto posrkaše kafu, stric prinese ustima staklo i šapnu: "Spasi bog!" a sinovac prihvati: "Na spase-nije!" pa gutnu, ustade i pritvori du ćanska vrata, te uđoše u ložnicu. Prozor je bio još jednako zatvoren, a na sto čiću, do širokog kreveta, goraše petrolejska lampadica. Ispod pokriva ča viraše glava mlade žene, belih, punih obraza, neobično rumenih usana, velikih, gotovo belih o čiju i bujne crvenkaste kose. Svakako bese ispod trideset godina, otprilike petnaest godina mla đa od muža. On podiže lampu i reče: De, okreni se!

Anka se odgrnu do pojasa, te ispod ise čene košulje bez rukava blesnu belo i puno telo, bujne dojke i snažne mišice. Onda raskop ča dugmeta na ramenu, razgoliti desno pleće i hitro se okrete potrbuške. De, počni! - reče muž momku. - Umoči pal

ce! - I pokaza mu tanjirić pun rakije. Aranđel pokvasi palce, pa pritisnu i stade razvla čiti. Boli! 104 Aoh - uzviknu mlada strina. - Ne tako jako!

- Upri! Upri! - veli Radovan... - Sto jače, tim bolje! - Nemoj, Aranđele! - dalje će ona, cereći se i stenjući... - Suviše su ti jaki prsti, - jak si kao bik! - Neka! Neka! - hrabri je Radovan. - Štono se kaže, proći će kao rukom! Od ruke i prolazi najbo lje, dabome! To je trajalo nekoliko minuta, te se njih dvojica vratiše u radionicu i zapo češe posao mirno i ćutke kao uvek. Anka je bila druga žena Radovanova. Prva bese iz Kragujevca, gde je u čio zanat i uzeo kćer svoga majstora. Sa prvom je imao jedno dete. Žena i dete

umreše, i on se preseli u Beograd. Seleći se, uze sa sobom svoga sinovca, selja če od deset godina. Ni Radovan ne bese rodom iz Kragujevca, kako mu na firmi stoji, nego iz okruga. Punih devet godina živeli su njih dvojica u Beogradu sami, najposle nađe na Vračaru radionicu i stan u tom novom kraju, gde mu posao dobro pođe i gde iznenadi i sinovca i svakoga ko ga je poznavao oženiv se devojkom od dvadeset i šest godina, ćerkom nekog stolara, Čeha, takođe udovca. Proteče, otprilike, čas i po, a njih dvojica reci ne progov oriše. Majstor je krojio kožu na tezgi, Aranđel, pognut na svome stočiću, šio je opanke i počešće kuckao maljicom. Najposle majstor uzdahnu i re če: Brate si mi moj, šta ćemo za vruštuk?

Pogledaše se setno. Od devet meseca, otkad je Anka dovedena, to b ese prvi put da se čuje tako pitanje. Doista to im izazva neprijatne uspomene u ku ći. Majstor nastavi: Nema druge za jutros, brate si mi moj, Aran đele,

nego otiđi kod komšije i naredi da nam isprži džige rice. U taj mah razlegnu se u sobi Ankin le pi glas. Pe-vaše i lepo i rado, te, uz čistotu i red, unese im u kuću i veselost. Obojica se opet pogledaše, ali s osmej kom. Radovan odškrinu vrata i zapita: 105 Dakle, ustala si? Bolje ti je?

-

Evo, evo! - odgovori mlada. - Sad će biti!

Anka unese dubok tanjir, vrhom pun isitnjena pe čena mesa i hleba, stavi na tezgu, te sve troje prio-nuše stojeći. Bese na njoj plava suknja i crvena rekla ova potesna, te nabrekle grudi i mišice. Bese se raskrupnjala posle udaje, kao obično mlade kad ne ostanu trudne. Reče da je probadanje nestalo, samo ose ća tragove od pritiska prstiju. Radovan zapali prvu cigaretu, pa se dogovoriše šta će za ručak i Aranđel otide da nabavi. Sve je to, osim trljanja, svakoga dana tako redom bivalo. Pred podne, kad se seljački svet vraća iz varoši, naiđoše kupci. Kao obično, momak je dodavao espap, majstor je cenio i cenjkao se, a, kako je bila velika

naloga, i majstorica je s vrata nadgledala da ko što ne makne, paze ći u isto vreme i na ručak. Pazar ispade dobro, kano uoči velikog praznika. Ručaše s voljom i dobro raspoloženi. To se odazvalo u Radovanu, kao obi čno, tim što započe govor o kućama - o onoj u Kragujevcu, koju je nasledio od prve žene i koju bi rado prodao, da kupi onu ispred berbernice u istoj ulici. I dobri, mrtvoduhasti Radovan stade redati, lagano, sporo, svoja davnašnja i njima dvoma do sitnica poznata razlaganja. - Brate si mi moj, ako bih uzeo za onu u Kragu jevcu dvesta i pedeset dukata, a, po duši, vredi i više, onda bi mi falilo nekih pedeset za ovu! Jer, badava, špekulant je veliki ovaj gazda Trivun! Vidi on lepo da sam se zaneo, pa neće popustiti ni za groš! A i jest na mestu i cena će joj rasti svake godine, kao i svima zgradama u ovome kraju! - Tako je! - potvrđuje mlada... - Zašto, da kle, dangubiti? Aranđel klimaše glavom; kao god što on napred zna đaše, reč po reč, šta će stric reći kad je govor o tome, tako i njih dvoje znadijahu da će on dodati ovo: Pa što se, ciko, toliko predornišljaš!? Uloži u

kupovinu i mojih pedeset dukata što su pri tebi, pa 106

mirna krajina! Mi ćemo lako - meni će uvek biti pravo kako ti učiniš! To su bile Aranđelove najduže i najsmišljeni]e izreke, ali taj savet ciki, iako je polazio baš od srca, bese najpre potekao iz tu đe pameti - od matere Aranđelove. Anki dođe kao neko nadahnuće - izbaci nešto novo, reče: Začelo da ti neće biti krivo, bilo da se oženiš

i da ostaneš s nama doveka, bilo, najposle, i da se odvojiš.

Aranđel pocrvene. Radovan je pogleda diveći se i dodade: Začelo, strina pametno kaže!

On otide u mehanu na čašu vina i partiju domina, koju je svakoga dana igrao s nekim penzionisanim poreznikom. Anka iznese sudove, Aranđel primače svoj stočić ka tezgi, te se na nju nasloni leđima da prodrema nekoliko minuta. Strina se vrati sa nekim ručnim radom, a on uze posao. Ona započe: - Što se ti, bolan, crveniš kad ti se pomene ženid ba? Zar nije bolje ciki otkad se ponovo oženio! - To jest! - veli kalfa. - E, tako će i tebi biti! Čika će, začelo, kupiti kuću. Ima u njoj tri sobe. Jedna će biti tvoja. Ako ćeš, ja bih ti izabrala devojku? Anka poče pevušiti, pa zastađe i nastavi: Iza kuće ima lepa baštica. Kako će lepo biti

leti u njoj sedeti. Nas dve pazićemo se. Ako ja i čika ne budemo imali dece, imaćete vi. I opet zapeva. Tako je bivalo naizmence. Onda zapodenuše razgovor o praznicima; Aran đel se radovao što će puna tri dana moći zadovoljiti svoju jedinu, ali veliku strast pecanje. Kaže, od zore do noći provodiće na Savi i nada se da će naloviti ribe dosta! Strina ga poče odvraćati. Pošto će, veli, sutra obući novo odelo, mo107

gao bi bar prvog dana Trojica provesti s njima u Top-čideru - jer njeno uživanje o svečanicima bese da provodi u šetnjama bilo po varoši, bilo po okolini. O ružnu vremenu Anka je išla k ocu, koji je sedeo u palilulskom kraju. Bese vredan zanatlija i veliki veseljak. I on se oženi po dru gi put pošto udade Anku - uze Srpkinju, udovicu bez dece, koja se veoma svi đala i Anki ...

Neko zakuca na vratima iz dvorišta i za ču se glas staroga krojača: - Kospa Anga, haljine su kotof! - Donesite ih ovamo! - odazva se žena. - Idi, Aranđele, obuci ih u našoj sobi. Kalfa ih uze od starca, a ovaj sede i po če se jadati na vrućinu, na svoje nevolje, najviše na pakosnu šva-Iju, koja mu, kad god može, pravi svakojake neprijatnosti. Ah, što je frak ženski! Što mi pravi ćejf kad

ga džak pije (đak bije)! Bilo je tu još vazda ogovaranja ostalih suseda - tramvajca, tipografa, bogoslova! Anku je to zabavljalo. Najposle, guše ći se od smeha, poče savetovati čiču da se ženi. Aranđel uđe u novom odelu od končanog tkanja, pepelastu, sa crnim prugama. Jaka mu pokrivaše šiju, grudnjak bese dva prsta kra ći, nogavice suviše dugačke. Trebalo je popravljati. Žena sapunom obeleži popravke, pa njih dvojica izađoše. Opančar se vrati noseći nekakav veliki list, štampan krupnim slovima. Čelo mu bese nabrano i žmi-raše jednim okom, što uvek bese znak velike brige. Sta je? - pita ga žena.

Aranđel razjapi usta. On sede i raširi list; njih dvoje stadoše iza njega i sve troje po češe čitati. Vojna vlast poziva sve vojne obaveznike ro đene 1874. da se prikažu svojoj okružnoj komandi itd. Oba-veznici koji stalno žive izvan svoga mesta, u kakvoj drugoj vojnoj oblasti, treba da pismeno mole svoju da 108

ini se dopusti da se prikažu na pregled! Rok: deset dana. To ti je! - veli Radovan, snužden, savijajući

list. - Mi pomišljasmo na svašta, a ne na ovo što je najglavnije! Aranđel sede na svoje mesto i podnim! se.

- Dakle naš Aranđel mora u vojsku! - reče že na. - A ti si govorio da je regrutacija tek u jesen! - Evo ove godine je ranije! - reče Radovan. Ko zna zašto! - Pa šta će sad biti? - Pa ništa! Možemo napisati molbu da se ovde pregleda. Zaćutaše sve troje, i zadugo je svako od njih bilo sa svojini mislima. Opan čar ustade i, sastaviv ruke na leđima, poče hodati. I to je dugo trajalo. Najposle stade i reče: - Hajde, brate si mi moj, da sutra idemo obo jica u Kragujevac! On neka otide u selo da vidi mater i decu! Hoćeš li, Aranđele? - Hoću! - potvrdi mladić žalostivo. - Pa, eto da vidimo! - nastavi stric. - Ko ti ga zna! Ako ikako bude mogu će, črez popa i opštinu da ga kako izvučem! - Misliš? - pita žena. - A probaću! Mati mu je udova, on najstariji pa da vidimo! Istina, brat ga je ve ć stigao, ali, recimo, ako bi se moglo dokazati da je nesposoban za rad! - A je li tako? - pita ona. - Jok! - učini Aranđel. - A nije - potvrdi i opančar - ali tek videćemo Sta se može uraditi sa ćatom!... Pa onda, baš da svrSim i s kućom! - Pa koliko misliš ostati?

- Pa sva tri dana praznika! Nije moguće pre! Vratićemo se u sredu ujutru vozom! - A ja? ... Da idem k ocu? - A ti... ja... A možeš i ti s nama! Da vidiš i ti malo Srbije i Kragujevac! Pa onda, znaš, i radi prodaje. Četiri oka bolje vide! 109

Znam, ali trošak je veliki! - reče Anka, a oči joj sinuse od prijatna iznenađenja. - Trošak jest, ali, najposle, da se jednom za jednom i potroši! U njihovu svakidašnjem jednoličnu životu i manja promena činila bi im se velika, a to bese čitav prelom - to ih toliko uzruja da se po češe odmah spremati. Pa onda se rešiše i otputovaše istog dana no ću! *** Vratiše se trećeg dana pred veče svršivši sve napola. Aranđela ne mogoše osloboditi od regrutacije, nego izradiše da se može pregledati u Be ogradu. Kuću prodadoše i uzeše kaparu, ali do potpune isplate i pre -nosa tapije trebalo im je čekati nekoliko nedelja. U radionici pođe sve opet uobičajenim redom. Dani su proticali, kao kaplja za kapljom, jednolično i trajno, samo što je svakoga dana vrućina bivala nesnosnija. Svakog svečanika Aranđel je od zore do mraka pecao i ponekad donosio krupnih šarana ili kečiga, a njih dvoje često, sa čehom i njegovom ženom, provođahu u okolini prestoničkoj. Ravno dvadeset dana po njihovu povratku iz Kra -gujevca bi regrutacija i Aranđela uzeše u pešadiju. Odmah obuče vojno odelo i uđe u kasarnu. Stric mu dade dukat za džeparoš. U novom životu Aranđelu protekoše dve nedelje kao u kakvom neobi čnom snu. Lomeći se po ceo dan u vojnom vežbanju, strahuju ći bez prekida od krupnih, i sitnih, podjednako nemilostivih, starešina, ne razu -mevajući na što je sve to i šta se upravo od njega traži, ose ćajući kako postupno gubi svoju volju i svoju ličnost i kako postaje ci vi ja neke ogromne celine, za koju ga vezuje s amo strah - u mladom, bezazlenom opančaru počeše tinjati dotle nepoznata osećanja: potajna mrzost i pritvorstvo. Pri tome, u druženju sa varoškim

mangupima počeše mu se menjati i njegovi naivni pogledi na svet i njegovi zdravi pojmovi 110

0

moralu - upravo se naviknu na pušenje i na piće

piva, kome pređe ne znađaše ni ukus. Prvi put dođe stricu i strini u pohode jedne ne -delje posle podne. Sumoran i ćutljiv, ostade malo i ostavi u njima utisak da u njemu klija kakva bolest. Drugi put, opet posle petnaest dana, s njim izađe gomilica drugova, s kojima svrati na pivo. Pijući, sve u praznim recima, u psovci, na đoše oduške, iskališe sav dert što se nagomilao u mladim srcima. Čaše su se nizale bez potrebe. Aranđel otide na Vračar, zaža-ren, usijanih očiju. Zateče na klupi pred radionicom samu majstoricu. Pred njom je stao, udario je dobro petama sastavljajući ih, ukrutio se, salutirao i "ponizno" javio da je on pešak Perovi ć, toga puka, te čete, 1 da ima odsustva do noći... Anka, na prvi mah zbu

njena ustade i poljubiše se... Sedoše. Aran đelu reče da je čika otišao u Kragujevac da primi pare. Šegrta još nisu mogli naći. Uostalom, posao ide, a da o njemu, 0 Aranđelu, jednako govore, to se po sebi razume.

Govoriše još o novoj kući, o budućnosti. Na veliko čudo Ankino, Aranđel najposle započe: - Hoću, strina, da se ženim čim islužim. A što? Znaš kako si mi govorila! Baš tako! Ti ćeš mi je izabrati, a ja, a ja ću je zatvorenih očiju uzeti! Hoću, slave mi! I hoću da vas sluša, tebe i čiku! I ja ću vas slušati!... A ja vas volim... tako mi boga, dao bih svoju krv za vas! Ona ga je gledala i slušala, koliko s čuđenjem, toliko i s prijatnošću, jer bese skroz preobražen, bese neobično mio u toj neslućenoj, neverovatnoj slobodi, koja se prvi put javila u njemu, s kojom je govorio o sebi! I vojni čko odelo stajaše mu kao saliveno, te je plenio pogled mladi ćkom snagom i okretnošću. Doduše, dva-triput prekide ga strina rekavši: "Ti si đornut, dobro đornut, a to ti ne valja!"

Ali se smejala, i najzad, malo-pomalo, počeše i njoj svetleti oči. Pošto se još napriča svojih doživljaja 1 kasarnskih smešnih i tugaljivih doga đaja, otide u

dvorište da se pozdravi sa komšijama. Na đe krpača, švalju, bogoslova i crvenu sluškinju. Dočekaše ga s 111

usklicima. Po njegovoj naredbi, Švaba otide po pivo. Pošto se obrediše više puta, on povede kolo uza zviždanje staroga Švabe... Anka to gledaše s prozora, stojeći podalje. Bese zajapurena i dihaše naglo , baš kao da je i ona pila. Najposle zovnu ga i re če mu: Idi u grad! Vidiš da je već mrak!

On se oprosti sa susedima, pa, ušav u sobu re če: Idem, slatka strina! - Ali samo da hoćeš da

mi otpevaš! Ded, mila strina, ded ono: "Miljeno cve će!"

I uze joj ruku da poljubi. Pa se nagnu. Žena ustuknu... Nastade kratko rvanje, ču se prigušen vrisak, i onda:... oko greha zanemi, mrknu sve... *** ... Kroza suton, drugim krajem ulice, uputi se Aran đel ka reci. Išao je kao prebijen, pognute glave, te oni koji su ga sretali morahu pomišljati da ga je snašla preka bolest ili žalost. Išao je k reci kud su ga noge nosile, kud su ga pređe često nosile zorom, zdrava, vesela. Na obali savlada ga pijanstvo. Leže i zaspa. Kad se probudi, bese zora. Dugo je se deo gledajući praznim pogledom. Najposle otpasa oružje, svuče gornje haljine i čizme, savi sve u guku i steže kaišom, pa prepliva Savu. Tražiše ga tri dana, pa u knjizi, pored njegova imena, zapisaše: nestao. Zadugo se majstor Radovan ne mogaše uteši ti - tek mu laknu kad se uveri da mu je Anka trudna.

DOGAĐAJ SA POPOM CIJUNOM Na Veliki petak, oko dva časa po podne, krenu se pravoslavni pop Ci jun iz svoje kuće u crkvu, na obred Kristova pogreba. Taj se obred svuda po balkanski j em zemljama vrši sa velikom pompom, ali nigde tako sjajno kao u Baglaju, prijestonici države Balkan--Baglanije, u kojoj se sve ovo događa i u kojoj su se duh i predanja stare Vizantije i kroz tursko vrijeme ponajbolje održali. Toga dana poslije podne sunce bješe dobro p ripeklo, te pop Cijun, stavši na prag, raza-pe svoj šatorić za sunce. Bijaše to još mlad čovjek, ali ni po čemu nalik na Baglanca, baš naprotiv, po svemu nalik na kakva Jahudiju. Bio je omalen, suh, crvene brade, kukasta nosa, očiju velikijeh, vodnjika-stijeh, sa čudnijem izrazom, koji je činio da pop uvijek izgleda kao da je onoga trenutka ustao iz duboka spavanja ili da se vječito nečemu čudi! Drugom rukom zadigavši mantije i pognuv se malo, pop Cijun uputi se po užasnoj kaldrmi Kismet -ulice. U taj mah popa-dija otvori prizemni prozor i svojom širinom ispuni ga. Bijaše i ona omalena, ali neobično široka, crna, vatrenijeh očiju, kao što su mahom Baglanke. Ona mu doviknu: - A što, Ci j unce, ideš sredinom, kad krajem ima sijenke!? Ne zaboravi najprije svratiti do Trifona! Jesi li zapamtio? Graha, kafe i še ćera! Ne zaboravi donijeti stručak cvijeća sa božjega groba! I dođi ranije, jer znaš da moraš ustati u ponoći. Idi zbogom i čuvaj se! Ova posljednja napomena nije nikad izostajala, ali kako se žena još prisjeti da je veliki ubetni dan,

8 Beogradske priče

113

obazrije se i pijunu iza sebe, preko lijevog ramena, da tijem sa čuva popa od zle kobi. U tjeskobnoj, krivudavoj, prljavoj Kismet -ulici redaju se drvene, trule straćare, sa malijem prozorima, u kojima su ve ćinom gvozdene rešetke. Ovdjeon-dje, iza okna, sjede žene, ili se igraju djeca, sve njeke čudne glave, zvijerske oči, svakojaka odijela. Pop je znao da djeca za njim plaze jezike, da se kroza rešetke promaljaju pesnice sa palcem proturenijem izme đu kažiputa i srednjeg prsta - što se po Balkaniji zove "praviti šipak" i čim se otklanja učinak zlijeh

očiju; znao je da se za njim siplju grdn je i prokletstva u tuđim jezicima, ali je on na to odavno oguglao. Jer treba znati da u pravoslavnom Baglaju, prijestonici Balkan-Baglanije, ima još sedam vjera i toliko jezika; da u toj Kismet-ulici, koja od turskijeh vremena ne izmijeni ni oblik ni ime ( kao i u cijelom potočkom kvartu u kome se ona nalazi), nastava ve ćinom inorodna i inovjerna sirotinja, svakojaka kuplja čina iz ostalijeh balkanskijeh država kao i iz Česarije i Mađarije! Ljudi su vodonoše, argati, nosci, poslužitelji i ko zna šta još, i zarađuju svagdanji hljeb u trgova čkijem i činovnič-kijem krajevima grada, a večerom se prikupljaju u svoja gnijezda. Cigani i Jahudije imaju obaška svoje "mahale". Kako je pravoslavni pop Amfilohije Ci jun dospeo da se nastani u tome kraju, to će se unjekoliko doznati u toku ove priče, ali to je sporedno, glavno je da se odmah zna da je pop Cijun čovjek siromašak, koji je imao mu čnu mladost, da je nevolja na njemu, i tjelesno i duševno, ostavila neizgladiv trag, da je ne -douk, tunjav, plašiv, zloguk! A ipak je pop Cijun pomoćnik u mitropolitskoj sabornoj crkvi, čijih desetak svećenika imaju najmanje po sedam-osam tisuća franaka godišnjeg dohotka! Stvar je prosta, iako se čini zagonetna. On je pomoćnikizmećar, a kao da je stvoren za to, jer je ponizan, pok oran, a uz to izdržljiv i odličan pjevač; on kasa svakoga jutra zorom iz poto č-koga kraja u Sion, tri četvrti časa dobra hoda, na ju-trenju, kad visokopreosvećenstvo i tri visoke prečasno114

sti slatko spavaju; on, uopće, vrši manje službe kad u crkvi nema svijeta; on zamjenjuje gospodu u težim a slabo nagra đeni]em dužnostima; on im crta i ispunjava razne formulare, prepisuje isprave itd. Takav se pop --izmećar odvajkada nalazio ne samo pri katedrali nego i pri ostalij em parohijskijem crkvama. Tako služi pop Cijun već je devet godina, a nadanje mu je da će do pet-šest dokučiti kakvu omanju baglajsku parohiju, o čemu vječno sanja i večerom uvijek razgovara sa svojom debelom pošom. Na roglju Kismet-ulice bješe bakalnica. Bakalin Trifon, stasit čovjek, Baglanac čiste krvi, baš zatvaraše izlog. Bješe odjeven jevropski, ali je na glavi imao tešku, šiljastu šubaru. Ugledavši popa, bakalin se dohvati jednoga dijela svoga tijela, što se javno u Balkaniji ne čini, a što prostiji ljudi uvijek rade u prijestonici kad im pop ide u susret. Cijun i sam to radi kad se mora sukobiti sa hodžom ili ravinom. Pop i bakalin nasrne jaše se i pozdraviše se. Pop dodade: - Uf! vrućine, brate hrišćanine! Ja šta će biti u

crkvi! - Jest, suviše rano ove godine počela! - prihva ti trgovac zatvarajući drugo krilo od izloga. - Dobro je što ni jesi zatvorio! - nastavi pop. Pošalji mi kući oku graha, oku šećera i p6 oke kafe! - Da ti pošaljem? - pripita Trifon. - A po ko me? Ja sam šegrta pustio a tvoja djeca uvijek nose što vam treba! - E-ne! Što ćemo sad? I moja su sva djeca otišla u crkvu, iako služba počinje tek u tri! Sad da se vraćam, zadocniću, bojim se. Trifon zavrti glavom, ali da Cijun bješe bistrijeg oka, poznao bi susjedu na licu zadovoljstvo. I odgovori: E pa kad nije druge, odnijeću ja, iako mi se

hita da otidem kući da se preobučeni za crkvu! Cijun se zahvali i nastavi svoj put kroz još dvije --tri ulice, malo lepše od Kismetske, pa stupi u varoški

8*

115

kvart, gdje se u svemu ogleda sukob Istoka sa Zapadom, prošlosti sa novijem duhom i životom! Pored pa-lata i vila još se drže krovinjare i ku ćerci sa ispupčenijem trijemovima; drže se ograde sa tarabama i proš ćem; nogostupi su na mjestima popločani, na mjestima nabijeni opekom, ali se često gazi prašina ili blato do članaka; kaldrma je nješto bolja nego u po -točkom kvartu - što na viješću je da će je s vremenom zamijeniti kockasta, glatka! Tuda prolaze ljudi u uski-jem haljinama, sa visokijem klobucima, mn ogi sa stak-lenijem prozorima na očima, sa štapićima u ruci; žene u njemačkim suknjama, sa dugačkijem skutima, sa na-karadnijem šeširima na glavi - prave dodole; prolaze oficiri,

njeki u francuskoj, n jeki u ruskoj vojnoj nošnji; prolazi milet u kaftanima, gegama, benevreci-ma, dolamama, sa fesovima, šubarama, sesijama svakojaka obličja različitijeh slojeva! Ali da tu u va-roškom kvartu uvelike preovlađuje pravoslavlje, to se vidjelo po tome što sve prodaonice i radionice bjehu zatvorene, što narod mahom bijaše u stajaćem ruhu. Pop Cijun uz put ugleda njekoliko svojijeh drugova, koji tako đe hitahu ka svojijem crkvama. Crkava u Balkan-Baglaju ima desetak, a popova oko stotinjak! Carsku ulicu bješe zagušila gospostina vojna i gra đanska - tu prostranu ulicu ravnijeh nogostupa i vi-sokijeh zgrada. Po sredini zvrjahu nebrojena kola. Iako devet desetina prolaznika bjehu Baglanci, neobavješ -ten namjernik mogao bi pomisliti da je tu tek jedna desetina Baglanaca, a sve ostalo da su Francuzi, toliko je vladao francuski jezik! Cijun, u čijoj se glavi malo misli mijenjalo, nego su uvijek iste kružile, odmah pomisli na proto đakona Sinesija, koji je znao francuski; vazda kad bi čuo "parliranje", vazda bi se njega sjetio i pozavidio mu na budućoj karijeri! Jer u Balkan-Baglaju, a tako isto i po ostalijem prije stonicama balkanski j em, znanje nad znanjima, savršenstvo je francuski jezik. Kad Cijun stiže pred vladalački dvor, koji se nalazi u sredini, vidje balkan meglajskoga poslanika, ko ji i đaše prema njemu. Bješe to visok, okošt čovjek, crn 116

kao đavo, uvijek u crnini, sa silnijem prstenjem i dra -gijem kamenjem na prstima i na košulji. Cijun ga poznavaše samo iz vi đenja, ali mu se sveđer duboko klanjaše, kao što se klanjaše svima pravoslavnijem članovima diplomatskog kora. I baš Cijun načini prepodobno lice i spremi desnu ruku da je položi na grudi, kad poslanik stade pred njega, dota če dvama prstima šešir i zapita ga: Čini mi se, oče, da ste vi sveštenik Saborne

crkve? Poslanik govoraše dosta dobro baglanski, koji je jezik, uostalom, srodan sa njegovim maternjijem, meg-lajskijem. Siromah Cijun zablenu se. "Vsja vnutrenjaja je -go" uskolebaše se. Vodnjikaste oči zatrepetaše, koliko od straha, toliko od sjaja đavolskijeh očiju i dragoga kamenja. Srećom njegovom poslanik okrete glavu da pozdravi njeke dame, te pop imade kad da se malo pribere i da se sjeti titulacije. I on zamuca: - Na službi, vaša eske ... egze... jekse ..., -

jadniku ne dade se nikako izgovoriti, "ekselencija", ka ko je više puta slušao u mitropoliji! - Nu - nastavi Meglajac - jeste li vi slobodni sutra u jedanaest časova, sutra na Veliku subotu? - Jesair>, vaša ekse... egze ... lencija! - Nu, onda ponesite sveto pričešće na željezničku stanicu! Tamo ćete pričestiti jednoga gospodina koji će biti na prolasku. Razumije se, pri čestićete ga u vagonu. Voz dolazi tačno u jedanaest, i ostaje dvade set i dva minuta. Vi treba da stignete ranije da do če kate voz na keju. Jedan gospodin iza ći će iz voza i uvešće vas. Jeste li sve razumjeli? - Jesam! - reče nesvijesno Cijun, koga probi znoj. - Dakle, učinićete sve kao što rekoh? - Hoću! - potvrdi pop opet nesvijesno. - Razumije se, bićete nagrađeni za svoj trud! A ako biste kakvijem nepredviđenijem slučajem bili spri ječeni, budite dobri, pošaljite njekog drugog svešteni ka. A sad, molim, vaše ime? 117

Poslanik izvadi iz špaga biiježnicu i pisaljku. - Dakle, vaše ime? - ponovi on. - Amfilokije Ci jun, jerej - jedva izreče pop. - Tako! Zbogom oče! - završi Meglajac dotičući prstima šešir. I otide.

Cijun ostade kao ukovan. Trebaše mu dosta vremena da se slobodno nadiše i da se koliko-toliko osvijesti! Najposlije uputi se dalje, jedva vukući noge, sa velikom zbrkom u glavi i u srcu. Uvjeren je bio da ga je zadesilo njesto neslućeno, gotovo nevjerojatno, ali je li ga zadesilo zlo ili dobro, to je pitanje. Više je naginjao da vjeruje e će mu biti na zlo, i sjeti se njekog sna popad ijina koji slućaše na zlo!... Da je meglajski poslanik s njim stajao i razgovarao nasred ulice, to je prva, glavna istina, a da je taj čudni događaj viđen, zapažen i da će se javiti njegovom visokopreosvećens-tvu i onomu drugom "gospodinu", to je takođe nesumnjivo! - reče pop u sebi. Pa, idući pognut, nastavi da se sam sa sobom razgovara: "Pa onda? Pričešće! Željeznica! Gospodin njekakav koji putuje na Zapad! Ime moje u bilježnici poslanikovoj!... Sta je sve to!? Šta sve to znači!? Je li to iko ikada čuo da se njeko pri-češćuje u vagonu!? A da nije samrtnik? Ali, nije! Poslanik bi to kazao, ali re če čisto, jasno: "Pričestićeš gospodina jednoga koji putuje na Zapad! I bi ćeš nagrađen!" Dakle to je njeki bijesni bojar koji poručuje pričešće kao kakav običan napitak! A da nije njeki član meglajskog vladarskog doma? A... a... a da nije kakav samrtnik, upravo zdrav čovjek, koji i ne zna, i ne sluti da mora putovati na drugi svijet!? Ko ti ga zna, Balkanija je ovo, sve je Balkanija: Balkan -Meg-laj, Balkan-Baglanija, Balkan-Talarija!. .. Što ne zapitah poslanika barem njesto, bar to - je li putnik bolestan? Što ja njemu ne odgovorih, kao što je trebalo, kao što mi dužnost bješe: "Gospodine poslanice, egcelencijo, ja ću najprije pitati svoga starijega!" Ej, Cijune, Cijune, glupane!... Što je tebi, Cijune? - ču se zvonak glas, koji

ga trže iz zanosa. 118

Bješe već pred crkvom, a to ga zapita protođakon Sinesije, onaj što zna francuski. Pop reče u sebi: - Ovaj me je doista vidio sa Maglajcem! A odgovori glasno: - Brate, imam neke brige i glavobolje! Mora da su krupne kad ti sam sa sobom razgo

varaš i rukama klimataš, a i ne vidiš da te svijet gle da! - veli protođakon vrteći glavom. Oba uđoše u crkvu i prođoše kroza živu ulicu naroda, koji je r anije

došao da zauzme mjesto, a koji policija držaše u redu. Malo poslije dođe mitropolit sa velikom pratnjom, sa desetak arhimandrita, protopopa, protosingela, sin-gela, arhiđakona i ostalijeh. Tek što se sveštenici obukoše, začu se pred hramom velika tutnjava i zveket sabalja; živa ulica od glavni-jeh vrata do amvona, gdje bješe namješten Hristov grob, pomjeri se, raširi se. Uđe dvor - vladar i vladika, nasljednik i nasljednica prijestola, najmla đi princ Pijuk, dvorski velikodostojnici, pet pravo slavnijeh diplomata, đenerali, svi ministri, senatori itd. Vladari uđoše u svoje stolove, svi ostali zbiše se s desne strane. Započe obred, razvi se pravoslavno "velikoljepije", naslije đeno od Vizantije, održano kroz vjekove ropstva, izraženo u zlatotka nijem haljinama, u pjeniju, kađe-nju, metanisanju, u odblijesku silne svjetlosti sa skupocjeni j eh ikona, poli jele ja, metalni j eh utvari i sjajnijeh uniforama! Otac Cijun, čije se jahudijsko obličje već-rna isticaše u odeždi, izgledaše vrlo žalosno. Nj egov se posao u dugačkom obredu svodio na to da lagano kora ča u dugačkoj vrsti, da se kadikad pokloni ili okrene lijevo, desno, ali i u tome se bunio. Me đu mladim drugovima se čuše pitanja, uzvici: "Šta li je Cijun če-tu!? Pogledaj ga samo!? Sta mu se desilo!?" - Jedan, njekako, spomenu i bakalina! Poslije službe vladalac i žena mu prvi metanisaše pred Hristovijem grobom, cjelivaše ga i uzeše po stručak cvijeća. Za njima to učiniše svi redom, po starješinstvu. Kad dođe red na balkan-meglajskog poslanika, 119

Cijun se odvoji od gomile sveštenstva i uputi se k nje inu, ali se na polovini puta osvijesti i vrati. I mitropolit opazi to, ali, kao obi čno, pripisa Cijunovoj gluposti ... Bješe suton kad sveštenstvo isprati crkvenog poglavara u mitropoliju. On se u trijemu pokloni i otpusti ih, ali se Cijun prikrade za njim i na gornjem hodniku javi se. - Sta je novo, Cijune? - zapita mitropolit. - Naše Visokopr ... pr ... pr .. . - No, no pr... pr ... pr! - vidim da si uzru jan! ... Idi tamo u malu kancelariju i sa čekaj me!

Poslije njekoliko trenutaka starac, ušavši u malu kancelariju, zapita oštro: "Šta je?", pa poduhvati svoju dugačku sijedu bradu i njom pokri lice, sve do očiju. Tako je on uvijek saslušavao izvještaje podložnika. Cijun ispriča vjerno, potanko, sve što je imao, py završi: Sad, kako me Vaše Visokopreosveštenstvo sa

vjetuje! Mitropolitovo lice ostade njekoliko minuta pod zavjes om, pa je spusti i reče oprho: Šta imam da te savjetujem! Kad si poslaniku

obećao, znači - to je svršeno. Ali, molim Vaše ... Starješina ga nestrpljivo prekide: Nemaš me za šta moliti. Idi! Ja sam umoran

i gladan. Cijun izađe pokunjen. Ulicom poče opet govoriti u sebi: Vidim da sam jednom nogom ve ć kročio na tru

lu dasku! Možeš li, Cijune, natrag? Pokušaj! Drži se, ne daj se! Hajd u ime božje ka gospodinu! On je i nad ovijem! Kako on, rnoj dobri gospodin, reče, tako će biti! I najbržim koracima uputi se u prefekturu, ka prefektu, ka "svome gospodinu", koji je njekada bio advokat kod koga je Cijun, kao siromašan bogoslov, bio sluga - jer u balkanskijem državama nije nikakva rijetkost da đaci srednjijeh i najvišijeh škola poslu120

žuju da se prehrane. Njekadašnji advokat i oženio je Cijuna, - našao mu odnjekud onu debelu Sofiju. Druge godine poslije toga postao je prefekat. Otkuda ti, Cijunče, u ovo doba!? Šta je nova?

-

zapita suhi, visoki činovnik.

Cijun ponovi sve što bješe ispričao mitropolitu. Prefekt se malo zamisli. Najzad reče: - Dobro. Dođi sutra što možeš ranije. - A jesam li dobro učinio što sam vam javio? pita Cijun. - P-a-a-a, svakako jesi! A reci ti meni, bješe li Meglajac izišao iz dvora kada te srete? - Ne znam, gospodine! - A je li ušao u dvor pošto se sa tobom rastao? - Ne znam, gospodine! - Budalo! - viknu prefekt... - To je najvaž nije! Budalo jedna, gdje ti je pamet! - A vi znate mene! - prihvati ponizno pop... Budala jesam! Što jest - jest!

Gospodin nadu obraze i završi: - Sad, šta mu možeš. Idi i dođi rano. - Hoću, gospodine. U ponoći moram da idem na službu: znate - noćas je "Plač Matere božije"! To će trajati do šest sahati. Čim svršim, odmah ću doći. - Odmah! odmah! - zamrmlja prefekat... - Sa mo da uz mater božju ne zaplačeš i ti. Idi sad! Nesrećni Cijun, već kroz mrak, odjuri kući. U sebi huktaše: "Jao, kukav ti sam! Šta ono reče, da ću i ja plakati uz mater božiju! Jao! čim on ne reče: ,Poz-dravi Sofu i djecu!' - Zlo je, zlo je bez lijeka!. .." Ne treba čitaocima pričati kakvu su noć - upravo polovinu noći - proveli Cijun i Sofija! Glavno je da njen san poga đaše! Sanjala bješe kako je Cijun imao pr eko njekakvijeh drvenijeh, uzanijeh, trulijeh mosti ća, kojijeh se mnoštvo nanizalo preko njeke rijeke. A rijeka mutna i valovita! Ide, veli, jadni Cijun i svakoga

trećega koraka propada mu čas lijeva, čas desna noga kroz daske. Najposlije strovali se Cijun u vodu. 121

Sutradan oko sedam časova prefekat primi popa. Primi ga hladno, službeno! čak mu govoraše "vi"! Samo mu re če: Otiđite sa pričešćem na stanicu i učinite kako

vam je rekao meglajski poslanik! Nikako druk čije! I odmah ga otpusti. Oko deset časova Cijun, jedva se držeći na nogama, svrati u crkvu, uze "čestice" i vino, sve uvi u pet-rehilj i odveze se na stanicu. Jedan žandar odvede ga na određeno mjesto na peronu, gdje je, grešnik, ceptao čitav sat. Najposlije stiže voz. Neki sredovječan, stasit gospodin izađe iz vagona, brzo se uputi u popa, stade pred njim skinuv šešir i re če čisto baglanski: Izvolite za mnom, gospodine!

Cijun klecajući otide. U jednoj pregratki obora tada sjedaše njeki mladi ć, blijed, suh, gospodskoga lika, u crno odjeven. Cijun očita molitvu i pričesti mladića, ne upitav ni za ime, kao što je red. U taj mah prođe prefekat i oštro pogleda čudni prizor. Pred veče svi prijestonički listovi donesoše taj događaj; bilo je svakojakih nagađanja, ali u svima izvještajima bješe puno ime popa koji je obred izvršio. Baglajski glasnik, list u vezi sa dvorom, ima đaše ovaj stav: "Pitanje je je li dotični sveštenik imao za to dozvolu i blagoslov svoga neposrednog starješine, njegova Visokopreosveštenstva? Svakako događaj izazvao je u najvišim krugovima čuđenje, da ne rečemo negodovanje" ... Cijuna uhvati groznica kada to pro čita. Sva tri dana praznika odleža, a četvrtoga, na svijetlu srijedu, kad po pozivu otide u mitropoliju, proto đakon Sinesi-je predade mu sinđeliju da je postavljen za paroha sela Nelepe, na granici, u najsiromašnijem, najnezdra -vijem kraju Balkan-Baglanije. Još mu protođakon šapnu: Čisti odmah, koliko sutra! Ko zna šta bi ti se

još moglo desiti, ludi Ci june!

122

SUKOBI Mutnog jesenjeg večera na duvanskoj fabrici izbi šest časova i otvori se široka kapija, iz koje poče izlaziti dugačka povorka radenika, najpre ženske, pa ljudi. Za nekoliko svi su išli jednim pravcem ka varoši, pa se na raskrš ću razdeliše. Među onima što skrenuše preko vračarskog polja najstariji i najznatniji bese du-vanski rezač Laza Pajić, čovek od četrdeset pet godina, visok, okošt, crne brade, povij ene ka grlu. Taj Paji ć bese žustar kao hrt; sve je pri njemu bilo nemirno, brzo - pogled, ruke, reč; nije mogao rečenicu da izgovori a da ne pogladi brkove, ili da se po češe po glavi a da ne mrdne ramenima. Trebalo ga je samo gledati i slušati kad bi pri čao svoje doživljaje iz srpsko-turskog rata, u kome je vojevao. Tada je, u pravom smislu reci, govorio celim telom - mrdao i rukama i nogama, povijao se, propinjao se, huktao, zviždao. Najradije bi završio pričanje uzvikom: "Ej, moja Sojkadijo i Sogorijo (pa ma i ne bilo oko njega "Soj-kadije" i "Sogorije"), nema tu "ajns, cvaj", nego cvrc! Stisni petlju, pa onako srpski: cvrc!"... Pored sve brbljivosti, važio je me đu drugovima kao čovek jake volje i bistre glave: ugled mu se najviše podiže i utvrdi od pre godinu dana kad kupi ku ću na Novom selištu ... Razume se da se rado bavio i politikom. Toga ve čera, idući kući, Laza je objašnjavao drugovima: zašto mora naskoro nastati ministarska promena! Pa onda, odjedared promrmljav kroza zube "laku noć", odjuri kao avet. Tako je obi čno radio. Ženske, koje već behu dobro poodmakle, videše ga trenutno, pa ga ne 123

stade u pomrčini, prema neizmernom zreniku gore, iza beogradske ludnice. U jurnjavi kroz nevidelicu rezač je uživao u čistom vazduhu, koji ga je le čio od duvanskog otrova, uživao je u čežnji za večerom, za odmorom pod svojim krovom, za razgovorom sa svojom vredno m Ružom, koja je bila poznata dobra pralja i zarađivala više nego on. Ali ta prosta i snažna ose ćanja mutilo je i drugo osećanje, takođe prosto, ali snažnije - duboka seta kojom je prožet bio, koja se pritajivala u razgovoru i u poslu, ali koja u samo ći preuzimaše vlast u njemu... Ta seta bese stoga što njegova Zorka, devoj -ka od dvadeset godina, već je osam meseci otkad leži od suhe bolesti, te nijednog ve čera ne bese siguran da će je u životu zateći! Pa onda, Milan, njegov sin, istina, zdrav i u zaradi, a li mlakonja, večito mrzovoljan i večito nezadovoljan životom, zadavaše mu brigu, ne navođaše ga na utešne misli o budućnosti. Kakva suprotnost izme đu roditelja i dece, kakva nezgoda što se bar izdržljivost ne nasle đuje!

U isti mah kad na fabričkom časovniku bese izbilo šest časova, na državnoj štampariji bese zazviždala pi-štaljka, te po strmim ulicama što se sti ču oko te zgrade vrvljahu štamparski radnici. Me đu njima izađe i Milan Pajić, sin Lazin. S početka išao je lagano, pa onda krenu sve brže i brž e. Stasom, a uglavnom i obličjem, bese na oca, ali se već na prvi pogled mogla opaziti bitna razlika između njih, jer Milan bese spor, sa težnjom ka nežnom i gospodskom. Njegova spoljaš-njost nije bila u skladu sa njegovim zanatom: imao je crn, mek šešir, dobro uglačanu ogrlicu sa svilenim oko-vratnikom i jesenji gornji kaput od skupljeg tkanja. Crna naušnica zgodno je sekla duguljasto, pravilno lice, crne oči svetljahu blago, čisto molećivo, te je bio zaista lep momak. Pošto bese svršio tri razreda gimnazije i u slagačkom se zanatu dobro izvežbao, imao je izgleda da će postati štamparski faktor - bio je, dakle, na sumeđi radničkog i činovničkog staleža. Drugovi ga ismevahu koliko zbog njegove težnje da izgleda kao 124

gospodin, toliko i zbog njegova "zapal jiva srca", jer se neprestano zaljubljivao i dopisivao sa devojkama. Došav pred svoju ku ćicu, rezač ugleda kroz crvene zavese, spuštene na desnom prozorčiću, čovečje senke koje se kretahu. To mu je bilo neobično. Pred otvorenim vratima zastade i ču razgovor. U dnu sveti jaše žeravica i odonud dopiraše miris od kuvana pasulja. On se nakašlja. Na to odonud snažan ženski glas zaleleka i iza đe krupna žena, toliko široka da ispuni ulaz. Dve silne mišice obgrliše mu vrat, teška glava, neobi čno širokih obraza, pade mu na rame. Jao, Lazare, kamo te već! Eno te čeka tvoja

Zorkica! Teško nama, čedo naše! Čedo naše izmučeno! Laza se strese i jeknu i nasloni se na do vratnik. Jedva zapita: - Zar je umrla? - Jest! Oko četiri sata. Jaoj! Kuku da znaš... - Nemojte, gospo komšiko! - prekide Ružu neki ženski glas iza nje... - Nemojte da kukate naglas, ovo je noć, znate! Pustite čoveka da uđe, a ne valja se, ovo je noć! Laza se ponovo strese stupiv na prag desne sobe. Na stolu ležaše devojka pod pokrovom; čelo glave go-raše voštanica usađena u čašu pšenice. Ispražnjena

sobica učini mu se neobično prostrana i poče mu se okretati pred očima. Posrćući dopre do glave Zorkine, otkri je, izljubi je i zagleda se. Suze su mu tekle kao dva potočića. Obazrivo, nežno spusti pokrov i sede obo -riv glavu. Ruža i ona druga žena sedoše prema njemu. Napolju se začu neko tapkanje; sve troje digoše glave. - Kiša! - šapnu tuđa žena i ustade. Onda je tek domaćin uoči. Bese povisoka, sredovečna, ubrađena plavom maramom. Ne poznavaše je, ali se seti da će biti "nova komšika" što se pre nekoliko dana use lila sa kćerju u treću kućicu od njihove. Ruža, koja je pratila njegov pogled, reče: - Ovo je naša nova suseda, gospoja Pela! Baš joj fala, kao sestri, što mi se prva na đe na nevolji! 125

U tome čuše se koraci pred kućom. - Milan - šapnu Ruža i istrča. Pela pođe za njom. Začu se vrisak, prigušeno šaptanje, pa njih dve uvedoše mladića, koji pogružen sede na prvu stolicu u uglu i stade jecati. Susetka Pela otide, po najvećem pljusku, obećavši da će po večeri opet doći. Pošto se Milan isplaka, Ruža im ispriča pojedinosti žalosnog događaja, pa otide u hodnik, koji je, kao što videsmo, razdvajao ku ćicu na dve jednake polovine i koji je bio i kuhinja. Tu zapali lampu, postavi sto, usu u dva tanjira pasulj, izvadi hleb i četiri obarena jaja pa ih zovnu da ve čeraju. Otac i sin ćutke posedaše i uzeše jesti. Ona uđe u drugu pretrpanu sobu, u koju behu preneseni kreveti i druge stvari iz prve sobe. Tu je nešto tražila. Najzad re če mužu: - Hajde, Lazare, donesi vina, i rakije i kafe! Ni čega nema u kući, a već znaš da treba. Laza otide, a Ruža sede na njegovo mesto. Milan zapali cigaretu. Dok se domaćin ne vrati sa kupovinom, njih dvoje ne progovoriše ni reci; mati je tiho plakala, a sin je pušio i čitao večernje listove, koje je uvek kupovao. Kad se Laza vrati, Milan leže, i pritvo-riše vrata, a njih dvoje posedaše kraj mrtve

kćeri. Kiša je slabije padala, a poče duvati vetar. Nakon jednoga časa začu se tutanj koraka. Uđoše: Pela i njena kći; drugi sused, majstor Jovan, njegova Marija i dva im sina; treći sused, ča-Vasa i njegova baba; neka Švabica pralja i njena unuka, dete od osam godina. Jedva se mogoše smestiti. Započeše izrazi saučešća i razgovori o pokojnici. Svi se pogledi stekoše trenutno na Pelu, a uporno na njenu k ćer, stasitu, beloliku plavušu, vanredno lepa lica, prikladno odevenu. Ne mogahu odvojiti očiju od nje i u njima žace se ponos što takav živ cvet iznebuha zamirisa na Novom selištu! Može biti da ne bi bilo te jednodušnosti u divljenju da je u tome skupu bilo mladih žena i devojaka, ali oko lepotice behu mahom matori, prosti lju di, sem dvaju mladića, sinova maj126

stor-Jovana, koji tek ne mogahu dovoljno "napariti o či". Ime joj bese Anica. Radila je u nekoj radnji belog rublja u varoši; ku ći je dolazila na jelo i noćište; mati je plela i prekrajala ženske haljine kod ku će. Toliko je Ruža šapatom ispričala mužu. On, vrteći glavom, šapnu: - Samo kad je vidi ona naša budala, polude će! Poludeće, vere mi! Da li je poznaje? - Jok! - učini Ruža. Posle prvog posluženja vinom, muškarci zapališe i diže se opšti žagor. Za nekoliko razgovori behu pristojni, ali kako se posluživanje ponavljalo, tako je i snebivanje popuštalo. Majstor Jovan prvi zavrže šalu, po če dirati staru Švabicu: kako bi je on rado uzeo da je kojom srećom ostao udov. - A ja ne pi tepe, pa ta imaš i kuču kako kasta Lasa! - veli baba. - A zašto ne? - Sato što zve bobiješ. Uvek si bijana. Zve što ti tiplomadi tatu, zve ote na rakija! Eto neka gase dvoja Marija. Marija samo uzdahnu i mahnu rukom.

Taj Jovan bese Slovak. Bio je visok, okošt, sitnih, beli častih očiju, brade do pojasa. Po zanatu je bio obu ćar, ali odavno on zameni šilo puškom, jer je odličan lovac, te ga osobito strani diplomati i naši velikaš i rado vodahu u lov. Razume se po sebi da mu šala sa praljom bese uvod u beskrajne njegove lovačke doživljaje, koje je pričao čudnom smesom slovačkoga i srpskoga jezika. Sinovi mu, Franc i Jozef, tobože zidarski radnici, uistini pravi beogradski mangupi, živeli su od svako jakog sumnjivog posla. Ca-Vasa, starčić od sedamdeset godina, dobro održan iako bese pijanica ne manje od majstor-Jovana, bio je podoficir za vreme kneza Mijajla i primao je neku pomoć od države. Taj je bio neiscrpan u pričanju događaja iz onoga vremena. 127

Ženske zapodenuše razgovor me đu sobom. Ruža je pričala o svojim gospodskim mušterijama, Šva-bica o svojim, Marija se tužila na muža i na sinove. Snaša-Pela pripovedala je svoju prošlost, Anica je u čtivo slušala svaku i retko kad dometala svoju reč. Oko dva časa po ponoći silna graja probudi Milana. Na prvi mah ne mogaše se osvestiti, a kad se opomenu šta je u ku ći, ustade i stade prisluškivati. U trenutnoj tišini ču samo očev glas i poznate reci: "Tako ti je to, Sojkadij o i šogorijo! Nema tu ajns, cvaj, nego c vr č!" Milan uđe k njima. Kroz gusti dim nije mogao raspoznati pojedine. Niko ne svrati pažnju na njega, ali tek on svrati na Anicu kad do đe preda nju. Pralja Švabica, koja do nje seđaše, ustupi mu mesto i bočnu ga prstom. Milan se prikaza devojci. Ona ustade, klimnu glavom i pruži mu ruku, pri čemu se malko zbuni i zarumeni. Taj gospodski na čin upoznavanja, neobičan prisutnima, privuče za trenutak njihovu pažnju, te u ću-taše. Laza i Ruža, značajno se pogledaše. Franc i Jozef takođe, samo što još namignuše smejući se. Švabica se hotimično nakašlja. Majstor Jovan učini: "huh! bum!" Snaša Pela munjevito ih prostrelja očima, pa zagovori žene. Pa onda se nastavi žagor. Anica započe razgovor s Milanom: Sažaljevam nesrećni slučaj! Istina, nisam pozna

vala pokojnicu, ali kad sam došla ku ći, kad sam od matere čula šta se desilo, verujte da sam plakala kao za kakvom prijateljicom!

Anica izvadi čist, još neupotrebljen rubac i obrisa dve -tri suzice. Imala je čudnu naviku da, nakon nekoliko reci, lizne usne, a to se njemu osobito dopadalo. Ona nastavi: Osobito me je dirnulo to što ni vi ni otac ne

beste u kući! Oh, bože! A već čula sam da ste odavno očekivali katastrofu, da ste svako ve če išli kući strahu jući od užasne perspektive! Oh, bože! 128

-

Tako je! - potvrdi štampar s uzdahom. U sebi

reče: Gle, molim te! Nije samo vanredno lepa nego je i načitana! "Katastrofa!" "Perspektiva!" Anica još dodade dve-tri filozofske opaske, kao Sto su: "Oh, bože, šta smo na ovome svetu! Ko je i za gto siguran!" itd., pa razgovor pre đe na ružno vreme, na događaje u varoši. Milan joj stade pri čati vesti koje je našao u listovima. Odjednom on je zapita: - Citate li koji podlistak? - Čitam gotovo sve - odgovori ona. - A koji vam se najviše dopada? - "Sirotica Greta" u "Večernjim novostima" reče ona i liznu usne jezikom. - E, onda smo jednakog ukusa! - gotovo viknu Milan. - Divan je to roman! Ja ga prosto gutam! I poče joj napominjati prizore koji su najja či utisak na nj učinili, i počeše nagađati šta će dalje u romanu biti ili kako bi lepše bilo da bude. Oboje su brzo govorili, upadali jedno drugom u reč, sipali dosetke i nagovešta je, tim ugodnije što su nejasniji! Malo-po-malo od toga vatrometa reci postadoše kao pijani, te i ne opaziše da su majstor, Marija, Franc, Jozef, Svabi -ca, ča-Vasa i njegova baba i ono dete, svi otišli. Sna-ša Pela i Laza spavahu na stolicama. Dvoje mladih zaboraviše gde su, ugasiše se u njima sva ostala ose ćanja sem jednoga, a ono jedno buknu svom silinom, naprasno, neodoljivo...

Milan joj stište ruku i šapnu: - Oh, volim vas! volim vas! neizmerno vas vo lim! ... - Ta šta? ... Šta je vama? ... Kako to? - poče devojka, a bujne joj se grudi zatalasaše, o či joj se zaklopiše, lepo joj lice poblede. - Eto šta! - nastavi mladić primičući k njoj gla vu... Volim te kao svoju dušu, više no sebe, više nego sve na svetu! Čim sam te video, zavoleo sam te!... Reci, reci i ti meni da me voliš! Je li istina! - Volim! - šapnu Anica. > Beogradske priče

129

Milan raširi ruke da je zagrli, ali u taj mah mrtvu tišinu oko njih probi vrisak Ružin. Mladić skoči i uhvati se za glavu. Plamen voštanice čelo Zorkine glave zaigra, vetar tresnu prozorkom, petao u dvorištu kukureknu. Užasna utvara smrti, nevidljiva i nečujna, trenutno razdvoji dva zaljubljena srca, da se posle toga jače priljube ...

MARIJA Bese na Petrovdan. U tome novom kraju Beograda glavna ulica je prava, široka; s obe strane nižu se nove ku će, mestimice razdvojene praznim zemljištima. Na rogi ju, bliže sredini varoši, najstarija je ku ća toga kraja: ona je bokom i jednim prozorkom došla na novu ulicu; nali čje joj ima dva otvora, a pred licem je trem sa tri stupčića. Oko nje je dvorište, ogra đeno već trulim daskama. To je kuća Petrije Stankovićke, udovice nekog kancelarijskog poslužitelja.

Poreklo i prošlost porodice Stankovićeve može se ispričati u nekoliko reci. Dimitrije Stanković, mlad, inokosan seljak iz rudničkog kraja, imao je u Beogradu nekoga rođaka činovnika, koji mu izradi mesto "odadžije" u nekom nadleš-tvu. Dimitrije se oženi, proda što je imao u selu, preseli se u Beograd i sagradi kućicu, koja je onda bila izvan varoši. Tu su izrodili decu i tu on umre baš one godine kad mu kći Marija svrši višu žensku školu i dobi mesto učiteljice u jednom selu u beogradskoj okolini ... Malo Petrijino dvorište i trem bleštahu od sun čane svetlosti. Vrata na sredini behu pritvorena. U prednjem sobičku, na starom divanu, spavaše Petrija, postarija, krepka žena; spavaše na boku i dihaše v eoma duboko. Levo je druga sobica, u kojoj sedi i puši sin joj Milorad, slušalac filozofije tre će godine. Tu je gvozden krevet, sto, dve stolice, orman bez stakla, pun knjiga. Desno, u najve ćoj sobi, na širokom krevetu, u snežnoj belini rublja, leži Marija , bolesna još od početka proleća. Bujna joj plava kosa zaokružila je lepu 9* 131

izmučenu glavu. Očni kapci, crnkasti, spustili se na utonule o či: protegljasti obrazi, bledi i crveni, ispijeni su od bolovanja. Petrija na divanu u prednjoj sobi po če u spavanju nešto govoriti. Sin joj, koji je dotle posmatrao ko-lutove dima iz cigarete, trže se. Nejasno mrmljanje materino završi se jasnim uzvicima: "Ta pustite devojku, đavoli jedni! Ta vidite li da nismo još ni polovinu pož-njeli!" U isti mah bolesnica zakuca kašikom po čaši, a Milorad skoči i probudi staru. Ona zatrepta očima, i veseli izraz lica pretvori se u izraz očajanja. Prekrsti se i reče: "O, moji veseli snovi, na veselje materi!" Oboje uđoše k bolesnici. Mati joj uze brisati znoj, brat sede na krevet čelo nogu. Marija skrenu mutne oči k duvaru... i reče: - Sta sam sve sanjala! Kašalj je prekide. Dugo je potmuli kašalj trajao, pa se izvrže u rikanje. Kad prestade kašalj, brat joj reče: Eto, ima dva puna sahata da se nisi nakašljala,

a i sad ne bi da se ne naprežeš! Mati iziđe da donese preobuku. Marija nežno pogleda brata i prošapta: Zašto si opet toliko pušio? Strašno se ose ća i

mnogo si žut! Milorad se trže. Lice mu je uvek bilo nažuto, ali toga časa ono izgledaše žuče nego što je obično. Milorad bi se uvek prepao kad bi mu neko to napomenuo, jer se bojao da mu je slezina bolesna. Zato je često išao ukrućen i brzim koracima, da dublje udiše i krv natera u obraze; zato je poslednje godine po čeo gimnastičiti. Radovao bi se kad bi osetio da se zarumeneo, a u protivnom slučaju čak je izbegavao da se ne sretne sa svojom gospo đicom, nekom skrofuloznom, bogatom devoj-kom, kojoj se u poslednje vreme udvarao i po čeo ose-ćati uspeh ... On prekide ću tanje: E, vreme je da uzmeš lek i da ti izmerim tem

peraturu. Lekar samo što nije došao. Odoh po termo metar. Ali najpre neka te nana preobu če! 132

Milorad nađe mater gde se podbočila u dnu hodnika i gde nariče: - Jao, dete, mučenice moja! Jao, zlato, puna kućo moja! - Nano, prekini! - šapnu Milorad. Starica poteče u kuću. Sin uze gvozda i poče gim-nastičiti. Pošto svrši, pošto se umi, uze termometar i neke novine, pa u đe ka sestri. Marija seđaše na krevetu, naslonjena na nekoliko naslaganih podglava ča! Mati držaše ogledalce pred njom, a ona nameštaše čipke oko vrata i svoju dugu kosu. Kad brat uđe, bolesnica jauknu: Jao, noge moje, jao, nano! De, podmetni mi jas

tuke, ali polako, jao! Tako je bivalo poslednjih dana. Čim je malo isprave, odmah nastupe bolo vi u nogama. Ali bi Mariju strpljenje ostavilo samo trenutno, te bi se savladala pre nego što bolovi oduminu, samo da majku umiri. Tako je i sad bilo. I ona po če zadirkivati brata: Lep si sad! Zarumeneo si se! Da hoće da dođe

Radojka!

Bese ta Radojka kći jednog manjeg činovnika iz su-sedstva, odrasla sa njima i njihovom pomrlom braćom i sestrama. Radojka bese zdrava, lepuškasta, dobra devo j ka. Marija je nju volela kao ro đenu sestru ili, pravi je da kažem, kao svoje dete, jer je Marija prema mla đima od sebe imala pravo materinsko osećanje. I Petrija je takođe volela Radojku, te bi obe sre ćne bile kad bi se Milorad njom oženio. On je još kao gimnazijalac bio zaljubljen u Radojku, pa odjednom ohladni prema njoj. Milorad turi termometar pod pazuho bolesnici. Ona se zagleda u jednu ta čku u sobi. Petrija gledaše kroz prozor. Posle nekoliko minuta mladi ć izvadi termometar i uzviknu: No, hvala bogu, nema ni trideset sedam punih!

Uistini, crveni končić termometra dopiraše preko trideset osam. Pošto se na njegov uzvik niko ne odazva, on sede i razvi novine. Mati zapita Mariju: 133 Sta si sanjala?

-

Sanjala sam, nano, da idemo ja i ti, i pokojna

Lela, kroz varoš. Ali je varoš nekako prostranija, druk čija. Sveta bese mnogo po ulicama, a svak i gleda preda se i ćuti; idemo jednim pravcem ne obziru ći se, kao što ne rade živi ljudi. Za nama daleko digla se graja, kao da hiljade glasova dovikuju... Sava i Dunav ne sastaju se pod gradom, nego obe reke teku uporedo, u nedogled... Negde, kao na Terazijama, mostovi su, a voda je crna kao mastilo. Pod mostovima rascvetalo se nekakvo šepurasto cveće, pri vrhu belo. Tako smo dugo išle i obilazile, ja i ti, nano, u velikom strahu, a Lela naša vesela.

Milorad je prekide: Ostavi, Marija, molim te, ne napreži se! Sto je

to tako znatno pa da moraš pričati? Sanjala si koješta, kao što sanja svak na ovoj vrućini! Marija poćuta malo pa nastavi: Evo šta je posle bilo! Kad se nas tri primakosmo

ka nekoj beskrajnoj ulici, Lela žustro reče: "Bolje je da odmah uđemo, jer će biti naloge. Pogledaj koliko je sve ta! Evo idu Jelica i čika Trajko, i mnogi koje poznaje mo! Dakle, ne gubimo vremena, nego se pozdravi s na nom, pa hajdemo!" Ja se, nano, nisam smela obazreti da vidim ko su ti što za nama idu; nije mi se išlo sa Lelom, a ne znam zašto je ne smedoh zapitati šta ću ja u toj nepoznatoj ulici i što da idemo bez tebe? Srce mi je užasno lupalo. I baš kad htedoh da se čvrsto uhvatim za tebe, tebe nestade, a Lela me uze za r uku i pove de... Išle smo brzo. Ulica je postajala sve mra čnija i tešnja. Odjednom Lela mi pusti ruku i po đe preda mnom najbržim koracima, a ja tako isto za njom. Dah mi se prekidao; najposle ulica posta tako tesna da sam lako rukama mogla dohvatiti zidove sa obe strane, i onda videh da na zidovima nigde nema pro zora ni vrata, da su to previsoke zidine. U taj mah setih se da to nije nikakva beogradska ulica, nego da će to biti put kojim se ide na drugi svet. I seti h se tek tada da je Lela pokojna. Htedoh vrisnuti i pobe ći nat rag, ali se iza mojih leđa diže strašan vihor i začuh viku

hiljade glasova. Vihor poče obrtati mnome kao čigrom. 134

Poče me ostavljati svest i osetih da padam u bezdanku - propadam, propadam, lepršam se u praznini i u mraku kao ptica u oluji, dok odjednom stadoh na zemlju, obasja me svetlost, i moje se grudi ispuniše mirišljavim vazduhom. Videh da sam na divnoj, cvetnoj, beskrajnoj poljani ... U tome se probudih ... Petrija poče tumačiti: - Fala bogu, san je lep! Crna voda, to je bolest, ali kad si prešla preko mosta, to zna či da si je prebro dila. Pa i kroz mračnu ulicu što si prešla nije. .. - Baš koješta! - prekide je sin. - Šteta što ne mamo sanovnik! Nije dosta što si neprijatno sanjala, nego još to treba ponavljati da se ponovo uzbudiš! Evo da ti ja objasnim sve to. Ti si u spavanju teško dihala, kao što biva i najzdravijima kad leže na le đima; zato si i sanjala da se vereš kroz ulicu kojoj nedostaje vaz duha i prostora. Ostale slike izrodile su se iz toga glav nog osećanja. Marija se tužno osmehnu. Petrija, zaneta svojim mislima, završi: Sam Bog to zna, dete! Ono mogu znati i ljudi

kad Bog to hoće. Sećam se kad ste mi kao deca čitali kako je, u staro vreme, neki svetac u snu video... Opet je sin prekide: Davno je to bilo, nano! Odavno smo mi prestali

verovati u te gluposti! Sve su to gluposti. Sad se tebi vraćaju misli na prvo doba zato što si ostarela, što o

tome razgovaraš često u poslednje vreme! Eto, onomad u dvorištu sa susetkom razvela si čitavu priču kako su prosci navaljivali, kako te tvoj otac nije hteo dati za našega oca, kako je najposle pristao, pa kako je bila pro ševina, pa svadba, pa... šta ti ja znam! Ali, što je naj lepše, nisam li te ja dosada dva puta zatekao gde i dok toru pričaš svoj život u selu? Petrija ustade. - Jao, dete, ne pominji selo! Kamo lepe sre će da nikad nismo ni izišli iz njega!... Ho ćeš li ti, Mile, kafu? - Hoću! 135

- A ti, Marija, hoćeš li kisela mleka, kao juče u ovo doba? Sad će, valjda, proći mlekadžija. - Hoću, mamo, vrlo rado - odgovori bolesnica, pa kad mati iziđe, okrete se bratu: - Nemoj, Mile, da budeš tako surov sa jadnom mamom. Milorad uze šetati: Nisam ni ja rad, ali šta ćeš kad sam postao

nervozan, a ovakovi me razgovori prosto iz kože iste raju! A najviše me ljuti što sve to priča doktoru! A i on, kakav mi je to lekar koji kraj bolesnika najradije govori o umetnosti, pesmama i pripovetkama, pa i sam škraba o tome; a zar u naše vreme, kad čoveku nije

dosta čitav život da ozbiljno prouči jedan ogranak pri rodnih nauka, da se bavi kojekakvim glupostima! Le kar estetičar! Čudna mi posla! Čovek koji pribira po kućama materijala za svoje tobožnje studije, čovek koji ispoveda babe - šta je takav čovek drugo do šarlatan? Ja znam da ti njega obožavaš još otkad vam je pred a vao higijenu u Višoj ženskoj školi; a ve ć otkad si pro čitala njegove šarene putopise, odonda te je prosto zaneo! Oprosti mi, ali moram ti istinu reći. Ja nalazim da je on izlapeo otkad se vratio sa svojih putovanja, bar je izlapeo kao lekar. Eto, prekjuče je deklamovao "da ma lo znanje udaljuje čoveka od Boga, a da ga veliko zna nje približuje Bogu! Da se jaki umovi rado druže sa prostim, čistini dušama, i da se potpuno razumeju me đu sobom". Kad sam čuo sav taj galimatijas, meni tako prekipe da sam pobegao iz obzira prema tebi, a ina če znam šta bih mu odgovorio! Pa onda, mesto da ti dade u ru ke kakvu korisnu knjigu, on ti donosi ovo (uze sa stoli ća neku knjigu, pročita natpis: Podražanije Hristu) što je napisao nekakav srednjovekovni tupi kaluđer, a na ruski preveo slavni opskurantist Pobedonoscev! Još dok tor žali što to slavno delo nije prevedeno na srpski! I, najposle, neka ga đavo nosi sa njegovim misticizmom i njegovom poetskom frazeologijom, ali mi nije pravo što on od nane kupi podatke o našoj porodici - jer za me ne nema sumnje da on hoće i nas da strpa u svoje "istorije". E, to je već isuviše bezobrazno!...

136

Tako šetajući se, a nijednom ne pogledav sestru, mladi, suviše bujni filozof prirodnjak nastavi više kao za sebe: Da, gospodine doktore, pitam ja vas s kakvim

se pravom vi mešate u moje lične stvari? Dabome, sas vim moje lične! S kakvim se pravom vi raspitujete za Radojku, za naše odnose? U kakvom mi smeru vi preporučujete da se ne ženini kakvom drugom, boles nom devojkom? Je li vam naša familija toliko za srce prirasla? Petrija, unoseći kafu, zapita preneražena: Sta vam je, deco? Zar se vi zava đate?! Marija bese sklopila ruke kao na molitvu, a niz obraze joj tecijahu suze. Milorad, kad to vide, trže se i, duboko dirnut, zapo če: Draga Marijo, mila moja sestro, oprosti, nisam

mislio ... vidiš kako sam nervozan!... Nisam, nano, niš ta rđavo njoj rekao, nego sam se ljutio na doktora, a njoj je to žao ... Marija mahnu rukom: Ta nije, nano, ništa, nego se meni onako raža

lilo! ... Ha, eno prolazi mlekadžija, čuješ li? Brzo, na no, brzo! Kad žena iziđe, njih se dvoje zgledaše jedno u drugo. Kažu da ono nekoliko trenutaka za koliko se utopljenik davi vidi ceo svoj život; kažu da za jedan deo trenutka može videti u svoj potpunosti prizore koji su uistini trajali čitave časove! Nešto tako iskusi u magno-venju i jadna Marija. Vide u tome trenutku ćelu prošlost svoju i svojih u svima potankostima. To joj se čitalo u mutnim i suznim očima.

Brat sede pored nje i obori glavu; čelo mu se za-žari pod mlazovima sestrina ognjenog daha. Ona ga pomilova po glavi i poče: Dragi Mile, ja znam da je tvoje srce dobro, ali

treba da se navikneš strpljenju. Još si, brate, suviše na prasit, suviše nerazborit. Ja znam da voliš nanu, ali od sad treba da je voliš i mesto sviju nas, za koje se toli 137

ko mučila. Jer - ti nisi dete, ti si već čovek - ti vidiš da mene nestaje. On zavrti glavom. - Dakle ti ne veruješ da je meni kraj? - Marija, zaboga! - viknu mladić. - Ti ne veruješ, ali ćeš verovati! Ko zna? Možda ćeš s vremenom verovati mnogo štošta što danas naziv Iješ bapskim stvarima!... Se ćaš li se one duboke i lepo izražene misli koju pre nekoliko dana na đoh u onoj knji zi? Kako ono bese? A, da: "Ponekad doga đaji koji se primiču puštaju pred sobom senke koje se mogu i opa ziti i koje nazivamo slutnja, predose ćanje!" - Daj mi vode! Milorad joj dade vode rekavši: Molim te, smiri se već! Mnogo si se naprezala!

Dokle je to bilo u sobi, Petrija se đaše na klupi pred kućom očekujući drugoga mlekadžiju. Jednako joj zu -jahu u ušima one Marijine reci: "Hoću, nano, vrlo rado". "Ah, jadno moj e dete, zar ja ne vidim tvoje radovanje, zar ti nanu da prevariš?" - dodade starica u sebi. Gomila susedne dece iziđe te se počeše igrati. Po njihovoj spoljašnjosti videla se imovna nejednakost roditeljska; bilo ih je u lepim haljinama, a i bosih, sa

propalim kolenima i laktovima, što je ve ćma isticalo demo-kratstvo dečjeg drugovanja. Petriji ovo napomenu: Le -lu, Ljubisava i Dragu, njenu pomrlu decu, koja su se na istom mestu pre nekoliko godina igrala. Najzad nai đe i toliko očekivani mlekar. U isto vreme pomoli se s gornjeg rogi ja i doktor. Bese to sredovečan čovek, visok, malko poguren. Ona ga pozdravi i dodade: - Moja Marija ište mleka, ne može da do čeka, a ima već gotovo sat otkad čekam nesrećnog mlekadžiju! - To je dobro! - veli doktor žmirkajući i istežući svoju gustu, prosedu bradu. On uđe u sobu vesela lica, ali slabo šta raspoznade zbog prelaza iz silne svetlosti u prisenak. Milorad naglo ustade i stište ga za mišicu šap ćući: "Pomozite, zaboga! Ja mislim, ja ... mislim ... užas". 138

Marija buncaše. Na jedan mah otvori o či, veselo pogleda lekara i zapita ga: - Dakle, i vi ste toga mišljenja, dobri doktore? - Dabome da jesam, drago dete, ali pošto smo se mnogo razgovarali, ja bih vas savetovao da prestanete s razgovorom! - odvrati lekar. - Hoću, poslušaću vas, ja vas uvek rado slušam, jer vi ste jedan od onih ... od onih ... - Lepo, lepo, sad je dosta, sad održite re č, ne go vorite! Ona ga umiljato pogleda i sklopi ruke: Dragi doktore, samo još jednu molbu pre nego

što zaspim. Milorad je otišao da zovne tetku Jelenu, onu, znate, onu sirotu udovicu koju ste više puta zatekli kod mene. Ona je iz istog sela odakle je i nana. Muž joj bese žandar - zao čovek!... Tesak, pa brci ufitiljeni,

pa pijan... uf! Ele, kako ću ja otputovati, dobro je da ona bude uz nanu! Dabome, i Radojka neka do đe, ali ona neka dođe ... onako ... zasebno ... Oh, bože moj, kako rne to boli! Zašto ga vi ne uverite! On misli da su oba kraja života u mraku, a ja znam da su u videlu! A sredina njegova života sasvim je jasna! Pa reci ti, Lelo, reci mu!... Sta? ... Ti kažeš da je Miloradova duša otrovana!... Doktor dade znak rukom Petriji i Miloradu da izi đu. Petrija stade u dnu dvorišta i zaleleka, a Milorad, bled, gologlav, stade podalje. Mariji bese kraj!

KANDIDAT Nas trojica dođosmo zajedno na večeru u svoju gostionicu, gde zatekosmo nekoliko stolova zauzetih, a na našem postavljeno za četvoricu. Retko je bivalo da dođemo zajedno, rede da Kod dua gavrana na đemo toliko putnika, naj rede da se za našim stolom da mesta četvrtom, jer je bila pogodba da se to čini samo kad naiđe kakav dobar poznanik bar jednoga od nas. Gazda pisaše za tezgom, momak posluživaše putnike. Jedva jednom do đe red i na nas. Na naše pitanje sitni, zrikavi Dim sleže ramenima, razvuče usne, a jedna mu ženica odigra naviše. redio! Bata obuhvati svoju dervišku bradu i njom pokri usta i nos; Ci ča, takođe veoma bradat, stade istezati svoju; a ja po čeh trljati nos - što behu nesumnjivi znaci da se počinjemo uzrujavati. Je li, Ferte, - viknu Bata - ko je četvrti? Ne znam! - veli. - Pitajte gazdu! On je na

Gojazni i ćelavi Fert, ne dižući glave, odgovori: Svejedno, on vas poznaje, kaže, pa, rekoh, neka

ga onda s vama za stolom! Uzeo je numeru trinaest! Os -

taće, kaže, dve ili tri nedelje, svejedno, jer ho će da pola že provesorski ispit. On je provesor iz unutrašnjosti sad ne znam reče li iz Leskovca ili iz Aleksinca, svejed no! Zove se, čini mi se, Rajković, ili Vlajković, ili Majković, svejedno! Valjda ga je Dim če zapisao! Uvek je tako obaveštavao, počinjući s repa, umećući svoje večito: svejedno! S početka, kad se nas trojica use-lismo Kod dua gavrana, prozvasmo ga: "Svejedno", ali posle prevlada "Fert", jer onako kusast i tr bušast, kad bi se podbočio, napominjao je to slovo. Tananom, praz 140

noglavom Dimči otkidosmo poslednji slog da nam napominje ono čemu bese nalik. Dim je slušao razjapljenih usta, pa kad gazda svrši svoj smeteni izveštaj, on uzviknu: - A pa to će biti onaj mali, broćasti gospodin, što je poslednji došao? - Ja! - potvrdi Fert i nastavi pisanje. Gotovo uvek kad je bilo palančana, on se gradio da ima pisme na posla. Dim dodade: O, brate, zar je onaj broća provesor! Ko bi to

ikada rekao! A nije viši od mene, a inače izgleda čudan, smešan! Čiču spopade smeh, te reče: - E, gle, i Dimu može neko izgledati glupav i sme šan! I on izdeva imena! Dakle, veliš, provesor Broća? - Nosi to! - viknu mu Bata. - Mi ne poznajemo toga čoveka! Postavi mu gde znaš!

Dim poče dizati tanjire, a u taj mah otvoriše se vrata od numera i u đe čovečić, u crnu zakopčanu kaputu, gologlav, malo pognut. Dim zastade i šapnu: To je!

A Ciča će Bati: - Nemoj, molim te! Neka ostane! Cisto predose ćam da ćemo imati komendije! - Pa dobro! - odobri Bata, koji je i inače, u sva koj prilici, bio naš stoloravnatelj, štono kažu Hrvati. Dim, čisto radostan, ponudi: Izvol'te, gospodin provesore, izvol'te ovde - ov-

de sam vam postavio da pravite društvo gospodi! Pa otrča, jer palančani sa svih strana kucahu. Mali čovek priđe zbunjeno k našem stolu, izmrmlja svoje ime, dodavši "profesorski kandidat", pa sede. Ima -đaše buljave oči, žute zube, retku, bledu bradu, koja bese nikla sa okrajka donje vilice; pokazivaše oko četrdeset godina. On pokuša da izdrži pogled obešenja čkih Batinih očiju, koje, kao dva razbojnika u zasedi, sjakta-hu između dva gustiša između brade i kose; pokuša da zaustavi svoje oči na dugoj bradi, koja je prolazila kroz 141

V ,,"" klešta od palaca i kažiprsta - na nosu koji se žario od dlana. Najposle nervozno dohvati jelovnik i stade ga u čiti. Iako nas bese letimično uočio, mogao je ipak pročitati na našim licima neizmerno čuđenje, prouzrokovano pomislju da je čovek njegova doba tek kandidat! Ali ne bese od onih koji umeju čitati na licu uzroke izraza. To nam je bio prvi utisak. U tome dođe Fert da nas posluži. Mi, abonirci, odmah poručismo jela. On se predomišljaše. Bata spusti zavesu s obraz a, i pokazujući glavom nas dvojicu zapita gosta: - Dakle, vi poznajete gospodu?

Broća se snebi. - Gazda reče da ih poznajete! To jest, gospodina sam poznavao iz vi đenja, još

kad sam đak bio. I pokaza Čiču. Bogme, davno je to bilo - veli Bata. - To mi

je dokaz više da ovaj naš Čiča krije godine! Čiča se odmah zaguši od smeha. Ovoga drugog gospodina ne poznajem li čno, ali

za njega imam pozdrav od jednoga svoga kolege. Pokaza mene i kaza ime jednoga moga prijatelja iz H. - A mene niti ste kad videli niti čuli za mene! - A, pardon - veli kandidat. - Vi imate familije u mestu gde služim. I izreda rodbinu Batinu. E, milo mi je! - reče Bata pružajući mu ruku,

što učinismo i nas dvojica. Očevidno, kandidatu laknu što se na taj način probi led. Fert, već nestrpljiv, kuckaše prstima po stolu. Zapita ga: - Dakle, šta je po volji, gospodine? - Ne znam ni sam, brate! Daj što ho ćeš - što su gospoda poručila! - Ne, uzmite červiš! - savetova ga Bata, kome to jelo bese odvratno. - Ali vi ste poručili jagnjeće pečenje! - reče kan didat i poče se osmejkivati. 142

- Da, ali mi červiša češće jedemo - a izvrstan je ovde Kod dva gavrana. - Pa lepo! Fert pogleda zahvalno Batu, a zapita gosta: - Je li po volji vina? Gospoda piju samo crno! - Da - prihvati Bata, - ali mi ne "polažemo". Za polagače ili polagoce (kako je pravilnije, gospodine?) - crno je suviše jako, verujte. Kandidat potvrdi smejući se. Već se od srca sme-jaše. Kad Fert otide, Bata nastavi: I uzeli ste numeru trinaest! To vas karakteriše

kao čoveka slobodna duha, bez predrasuda! A, pravo, ne poznajući vas izbliže, tome sam se i začudio znajući da ste bogoslov! Kandidat pocrvene. Čiča i ja zgledasmo se. - Dakle vi znate? - pita Broća iznenađen. - Znam! Znam i to da ste već - pardon! - po lagali bez uspeha!... Jednom ili dva puta? - Dva! - prihvati kandidat crveneći se jače i bu ljeći u njega... - A znate li i uzrok zašto propadoh? - Nagađam! Kad bih znao imena članova ispitne komisije, već... - To! To! - viknu kandidat i umalo ne zagrli Ba tu. - Ah, pričaću vam, ako ćete sve potanko, pa da se levom rukom prekrstite! - Posle! Posle! - utišava ga stovrag... - Sada

jedimo! Čiča nađe izgovor, tobož, da se smeje Dimu, pa iz-duši. Stiskaše mi koleno i šaptaše: "Pop, čoveče! Kakav profesor! Kako ga i mi odmah ne poznadosmo. Sad vidim da smo i mi mogli sve ovo uvra čati, ali, de!" Posle jela Bata započe: - Jesi li oženjen? - Ta, manite! Kako oženjen! - Pa, kao velim, vreme bi bilo! Sad ćeš začelo položiti i postati stalni učitelj nauke hristijanske - pro fesor nauke, je li? - Ako bog da! Vi rekoste: začelo! 143

-

Da. Pomoći će numera trinaest, a, ko zna? može

biti još neko! - Pa dodade nižim glasom: - Glavno je da na vreme saznam imena članova ispitne komisije!... Utisak je bio potpun, jer nas dvojica ne mrdnu -smo, a oborismo oči pred sablažnjivim primerom protekcije. Kandidat je doista pomišljao na tajanstveni uti-caj kabalističkog broja, na naitije "dijavola", kome ta-kođe, po narodnom verovanju, nije zgoreg svecu paliti. Ali ose ćaše da mu se treba savladati, da neće biti probitačno ako pokaže šta mu se duši nameće. Zato se uprepodobi, zavrti glavom i reče žalostivo: - He, taka vam je sudbina čovečja! - Da se vratimo na pređašnji razgovor - veli Bata. - Ja bih, brate, da sam u tvojoj koži, odmah po sle ispita mantiju na se, pa popadiju!... Ili, kako po kanonima, čini mi se, treba da bude obrnuto, najpre popadiju, pa mantiju! Svejedno, što rekao Fert! Šta

fali kad su dve suknje u kući? - što rekli fertovi. - Ama, ko je Fert, ko su fertovi? - zapita kan didat s izrazom najvećeg naprezanja. - Fert je naš gostioničar, a fertovi - to je mno žina, to su svi ljudi njegove pameti i duše, ogromna većina koja vlada i presuđuje u svemu! Nego, reci ti meni, pogađam li tvoju misao otnositelno mantije i po padije. - Pa - učini kandidat smišljajući se kako da od govori. - A da po vragu nije u izgledu da se srodimo, a? Da li ima u toj mojoj rodbini kakva lepa cura? I Bata se zagleda u kandidata s izrazom koji je zna čio mnogo stvari, a kao najglavniju, onu napomenu o komisiji. I kandidat se zagleda u zaštitnika molećivo, sa dlanima uporedno nameštenim. Dođe na red istorija ispita - obična istorija, u kojoj je glavno nepravi čnost, pristrasnost, podvala profesora koji ne trpe kandidata - dosadna istorija puna neznačajnih potankosti, a koja nama dokazivaše da je Bro ća bez temeljne spreme, bez svoje volje, da suviše zavisi od ljudi i od slu čajeva, da se u tome vrtlogu mo144

tao celoga svoga veka "kao slamka me đu vihorove", ne dajući nimalo otpora. Ta beskrajna i svakidašnja isto-rija hoćaše nam zagorčati veselje da se ne pojavi nešto uzgredno, nešto što nam s početka malko zasladi neprijatnost, pa, malo-pomalo, na naše veliko iznenađenje i još veće umovanje, postade glavna, jedinstvena zanimljivost! Evo šta. Pričajući tok ispita, kandidat poče nehotice imitovati držanje, pokrete, glasove, pogl ede, "tikove" duhovnih lica kojima bese povereno da izmere njegovo znanje. Kako ih mi poznavasmo, za čudismo se neverovatnoj istinitosti reprodukcija. Taj kandidat, taj zbunjeni Bro ća, bese pravi umetnik u komičnom prikazivanju, jači od Babica! A draž je bila u tome što je on to radio bez namere, gotovo nesvesno - prosto, čim pomene neku ličnost, onoga trenutka preseli se u njenu kožu, i najvernije, najprirodnije

iskazuje posledice različitih duševnih pokreta te ličnosti nemajući pojma o pokretima! To je činilo neodoljivu komičnost! Razume se, mi navedosmo da to bude glavno, ne vodeći računa o peripetiji ispita. Zaista, odavno se nije tako grohotalo Kod dua gavrana! Palančani prekidoše razgovore da nas posmatraju, Fert i Dim šunjahu se oko nas da ulove koju r eč. Bata razreši kandidata od limunade: naredi da se donese velika stakla "pravog" vina. Iz daljeg njegova pričanja razabrasmo da je sin nekog crkvenjaka iz neke palanke, u kojoj je izučio nižu gimnaziju. Zauzimanjem svoga prote dobi blagodejanje u bogosloviji, u Beogradu, ali mu bogosloviju prekide drugi rat, u kome je učestvovao. Pošto se mir utvrdi, dovrši bogosloviju, pa opet ne čijim zauzimanjem otide u Rusiju, u duhovnu akademiju, odakle iza đe kao "đjejstvitelni student". Vrativši se u otadžbinu, dobije mesto privremenog veroučitelja u gimnaziji u H., gde služi ve ć je deset godina i odakle je već dva puta dolazio u pre-stonicu da "polaže", pa eto i trećom - sa srećom!... Ti događaji iz njegova života behu samo potka i osnova, a platno i šare činjahu komične evokacije nebrojenih ličnosti s kojima je dolazio u dodir školskih ljudi, i drugova, naših ćivta, vojnika, ruskih "kutjejni-ka", počinjući od đakona, "nepostižnih" basista, pa du 10 Beogradske priče 145

hovnih profesora, "pravoslavnih jezuita", do arhijereja, koji se voze na četiri konja!... U žaru stvaranja svaka reč Broćina izgledaše duhovita, prosto sipaše duhovitost. Na mahove ne verovasmo svojim o čima i ušima - činjaše nam se da je pred nama sasvim drugo biće, drukčijega mozga, obličje svakoga trena različito! Pomišljasmo kako će, po svoj prilici, i nas drugima prikazivati i tada, sa nešto zlovolje i antipatije, potcenjivasmo taj njegov dar. Ali naknade bese na dohvat; to bese snažni plamen, malotrajan po sebi, a podložan najmanjem dahu. Čim se Broća vrati u svoju kožu, postaje smetenjak prvog reda, dokraja podložan sugestiji, povod neiscrpnom komendijanju. Zateče nas zora u jegleni. Dvadeset dana, malo više, trajalo je tako. Kandidat se izvu če sa ispita sa trojkom. Pokazivao se nezadovoljan, ali se poznavaše da u sebi "likuje". Tako đe se poznavalo da svoj uspeh uveliko pripisuje Bati. I otide na svoje mesto s novom titulom i s novim pravima, a nas se zadugo se ćao kartama, potpisujući se uvek: "Vaš blagodarni Broća!"

HRISTOS VOSKRESE!

Jednom sam čuo taj veseli pozdrav u neobičnoj prilici, od neobičnijeh stvorova, te mislim da vrijedi da ti ispri čam. U zoru, kada zvona sa biogradskih crkava oglašavahu voskresenije, ja sam već bio na topčiderskom drumu, koji se bjelasao kro z proljetnju prošaricu, po kome već vrvljahu kola, konjanici i pješaci, po kome se, u jutarnjem dahu, prepletaše miris cvijeća sa usklicima: "Hristos voskrese!" Kad se primicah ka ojađeloj kući, ka zavodu za umobolne, koji se nalazi na jednome od najljepših položaja biogradske okoline, ugledah pod njegovom gradinom ustavi jena kola. Koči j as, stasit, u livreji, sa ci-linderom, sjedaše ukrućen na svome sjedištu, a za njim, na kolima, ne bješe nikoga. Odmah mi se učini da će to biti Arpad, kočijaš milijunara A- vica - cijeloj prijestonici poznati Arpad, koji mnogo ličaše na svoga slavnog zemljaka Andrašija i o kome bješe zanimljivi-jeh priča. Pomislih da je milijunar pozajmio svoja kola njekome njekome koji je toga dana, u to doba, htio da pohodi ludnic u. To mi se učini i suviše čudno. A kako se tek začudih kad nakon dvadesetak koraka vi-djeh Arpadova gospodara, pa njegovu gospo đu, pa njihovu mamzelku, ili, kako je ja uvijek u sebi zvah, njihova Idolića, gdje jedno za drugim iskrsoše iz jendeka pod gradinom, daleko od ulaska u bolnicu. To mi je bilo ve ć pravo čudo! Otkud oni u to doba, oni kojima jutro počinje u podne!? Povrh svega - šta je moglo navesti Idolića da ostavi krevet prije sunca? Ničiji i nuca-kvi razlozi, doista, nego puka volja, trenutni prohtjev male milijunarke, o tome sam bio uvjeren.

10*

147

A - - vic me poznade, val jada, jer sve troje zasta -doše i okretoše se k meni. Pukim slučajem postadoh njihovijem poznanikom i bjeh obvezan da ih, kadikad, pohađam. Muž i žena bijahu prilično oholi zbog silnog bogatstva i zbog veza sa dvorom i sa stranom diplomacijom, ali uz to bijahu istinski ljubazni i istinski duševni prema siromasima. Njihova jedinica Natalija, od šest i po godina, bješe pravi tip razmaženog srpskog bogataškog djeteta. To malo, Ijepuškasto i slabunjavo djevojče bješe u isti mah ćudljivo i samovlasno bez kraja; neprestano kađeno i obožavano od roditelja, od bon e, od sobarice, od lake ja, ko-čijaša, rodbine i od nebrojenih ulagiva ča, ono bješe postalo pravi živi Idolić, čiji prohtjevi kadgod okretahu sve tumbe u ku ći, kadgod donošahu dobru zaradu pro-davcima i švaljama, kadgod zagorčavahu život mlađima.

Njena "boca" okupljaše najbolje Ijekare prijesto -ničke; njena trenutna, nervozna veselost davaše povoda ponjekad raskošni]em pirovanjima. Razumije se da se od Idolića krilo sve što je neugodno, sve nemile pojave života, cijelo naličje njegovo, kudikamo bogatije sadr-žinom negoli lice koje je Idoli ća radi neprekidno uljepšavano bilo ... Kažem opet: srpsko bogataško dijete!... Ja ubrzah korake i priđoh sa pozdravom: Hristos voskrese!

Pa dodadoh: Čisto ne vjerujem svojim o čima! Vi ovdje, u

ovo doba! Natalija skoknu i kao pobjednički pokaza mi kiticu ljubičica. - To je vrlo lijepo! - rekoh. - Ima li što ljepše nego ustati rano, izaći u polje i nabrati cvijeća!... Je li to vama na um došlo, gospo đice? - Razumije se - prihvati otac smijući se... To je njen kapris, ali nije pomišljala ni na polje ni na cvijeće! - Nemoj tako - reče gospođa - ipak je Natina zasluga! - Nema sumnje - nastavi on, jednako ironično. U kući se govorilo kako su lijepi crkveni obredi jutros, 148

te ti naša Nata izda zapovijest da je vodimo. To je bilo ju če o ručku, te mi, naravno, smijući se, obećamo. Kad sinoć, za večerom, na naše čudo, ponovi zapovijest, a jutros, na još veće čudo, probudi nas baš ona i diže sve u ku ći! Odvezosmo se u Sabornu crkvu, gdje bješe taka naloga da se ne mogosmo progurati. Onda mamzelka naredi da se ide u Top čider! Ovdje ugledasmo ljubičica, te moradosmo sići i brati. Sta će dalje biti - očekujemo! I okrete francuski:

-

Dakle, šta sad naređuje vaše malo visočanstvo?

Nata gledaše oca takođe ironično, pa napući usne i odgovori u tome jeziku, razvlačeći: Hoću kući! Meni se spava!

Mati je uze za ruku, jer u taj mah dojuri od grada tramvaj, prepun svijeta i graje, okićen zelenilom, te se konji po češe trzati. Tramvaj stade na stanici, na nekoliko koraka od nas. Hajdemo! - zagrinta dijete. Odmah, zlato moje, samo neka niko... Arpade,

okrenite! - naredi gospođa. Iza rogi ja od gradine, sa jedne strane vra čarske ulice, siđe i zaokrenu k nama četica uniformisanih dječaka. Iđahu dva i dva, prednjaci maleni, ostali sve viši, pa viši, svi pod šaj kacama, u zakop čanim gunjevima od surog sukna. No, što se ne penješ? - reče malo oštro Nataliji

gospodin A., a mene pogleda kao da ho ćaše reći: molim vas, zabašurite i vi! Opazih kako se i gospođa namrači - kao kad čovjek usred najboljeg raspoloženja neočekivano ugleda mrtvačku pratnju. Ali Natalija bijaše zinula od ispitijivosti. Za dje čacima iđaše povorka djevojčica u višnjikastim, jednostavnim haljinama. Za četom stupahu dva gospodina i među njima gospođa n jeka. Djeca se primicahu ćutke i sve se bolje razbiralo kako su suviše ozbiljna, kako gledaju ukočeno, bez izraza u očima i na licima. I pratioci njihovi, jedan bradat i star, drugi mlad, žena suha i sredovječna, izgledahu sumorni. 149

Sta je ovo? - pita Nata već usplahirena. - Ko su ova djeca? - Djeca kao i druga - reče mati sjedavši na ko la... - Hodi! Djeca iz škole! - Neću! - viknu dijete lupivši nogom. - Hoću da znam!

I okrete se k meni, pa će čisto zapovjednički: - Zašto idu ovako? - To su gluho-nijerna djeca - rekoh joj. - Eno, onamo je njihov zavod! - Štaaa? - viknu Idolić, pa pogleda brzo i redom nas troje i zaparlira: - Koa? ... Ke s ke se ke sla: gluho-nijema djeca!? - Djeca koja ništa ne čuju i koja ne mogu da go vore dokle s teškom mukom u školi ne nau če - ob jasni otac. Natalija nabra obrve za trenutak, kao domišljajući se, pa prsnu u smijeh i zausti da pita dalje, ali četa već stiže do nas, i, baš kao da bješe smišljeno i dogovoreno, pouči je sama grozna pojava života. Stariji učitelj reče nješto mlađemu, a ovaj dotrča, stade preda djecu, dade im njeki znak, na Sto muškarci poskidaše kape, a djevoj čice klimnuše glavama, gledajući nas većma plašljivo nego ispitljivo. Curice, me đu kojima bijaše i lijepih, sve odjednom skrenuše poglede na Natu i njeno fino odijelo. U čitelj diže ruke (onako kao što čini horovođa kad pjevačima daje znak da započnu), otvori usta i stade ih kriviti, a na to gluho --nijema četa razjapi usta, te, tobože po tempu, prema kretanju njegovih ruku, zaurla nesložno, strahovitim zborom divljih glasova, što, otprilike, ispade ovako: Ha-rrr-is-tos-vo-os-kre-se!

To je bilo kao glas kakvog diva, više zvijera nego čovjeka, koji bi iz kakve ječne pećine plašio prolaznike. Natalija vrisnu i sakri se iza matere na kolima. Na njihovu ponudu, sjedoh i ja s njima i vratih se u grad. Najposlije Idoliću potekoše suze - prve njegove suze kojima bješe povod sažaljenje, i meni se tada uči150

ni da se Idolić preobražava u dijete, u pravo ljudsko dijete, koje se može ljubiti i kad ga dronjci pokrivaju. Eto to je taj vaskršnji pozdrav koji ne ću nikada

zaboraviti i koji će, nadam se, i bogata današnja udava ča cijelog svoga vijeka pamtiti.

PREDMET ZA PRIČU Rijetkog zimskog dana, kad se čovjeku mili izaći iz kuće, odmah po ručku krenuh se u dugačku šetnju izvan grada. Sunce sijaše sa vedra neba, ni ćuha vjetra, pod nogama škripaše smrzli snijeg. Išao sam kroz isto čno predgrađe; pa kad bijah nadomak polja, primami me jedna ugledna kafanica, nova zgrada, kakvijeh ima dosta u tome kraju. Hajde, rekoh, da posr čem jednu i da popušim cigaretu prije nego što se pustim u polje! Zatekoh je gotovo praznu. Sjedoh prema njekom brkatom starcu, koji čitaše novine kroz naočari, a one mu stajahu navrh nosa. U uglu sje đahu tri seljaka i šapu-tahu među sobom. Stari me stade uporno gledati preko stakala. Pogledah i ja njega. Bješe širok, nabrekao od zdravlja, velikih, sijedih brkova, gustijeh obrva, a kose tek progrušane; bješe pod šubarom, u zimnjem kaputu, u čizmama; pušaše cagaretu kroz debelu ćilibarsku mundštiklu, a na kratkom rutavom kažiprstu sijao je zlatan prsten sa pločicom. Pomislih: ovo je doista kakav gazda iz susjedstva, može biti vlasnik novijeh lijepih ku ća. Ali koga me đavola gleda ovako uporno? Da se nije upoznao, da mu ne nalikujem na kakvog stanara koji mu je umakao ne plativši stanarinu? Biva i toga!... On kao da čitaše moje misli, te započe: - Izvinite, gospodine, meni se činite poznati! - A vi meni ne! - rekoh dosta oporo. - Izvinite, ja sam Koča Ilić, sreski načelnik u pen ziji. Zinuh od čuda, promrmljah "milo mi je", i kazah se. Tako! - uzviknu on, takođe čudeći se... -

Baš mi je milo! Čitao sam ja vaše stvari, njeke, dabome 152

njeke! E, baš mi je milo! Gle, molim te, da se ovde poznamo! Valjda i vi stanujete u ovom kraju? Ja ga kratko obavijestih o sebi, a on mene potanje o sebi, pa završi: Ej, moj gospodine, koliko bih ja vama mogao

dati predmeta za priče, ja koji sam četrdeset godina živio gotovo po svijem krajevima Srbije i uvijek bio u dodiru sa narodom!... Ali jedan predmet za pri ču što bih vam mogao dati, jedan čudan, strašan događaj, e, to bi vrijedilo! Ali to bi trebalo da vam ispri čam na tenane! Može biti da je očekivao da ću reći: Pa gdje bismo našli bolje zgode i tenana nego

što je sad? De, molim vas, ispri čajte mi taj događaj! Ali ja sam odavno sit i nuđenijeh "predmeta za priču" i starijeh, sladunjavi]eh, blagoglagoljivijeh naših penzionera, osobito prosti j eh, kao što izgledaše taj čiča Koča! Zato praštajući se rekoh: - Bože zdravlja, naći ću ja vas! On pođe za mnom i zapita: - Vi ćete daleko u šetnju? Prepadoh se da nije naumio da mi se pridruži, te brzo odgovorih: - Da, daleko! I, znate, ja idem brzo, što brže mogu ! - A pijete li rado čaj? - Paa ... To jest, ako ćete mi učiniti čast da svratite k

meni na čaj kad se vratite iz šetnje! Ja sam samac, znate; nemam ni žene ni djece, a stanujem tu, odmah treća kuća od kafane. Dvije su partije u njoj; ja sam desno, odmah kako se uđe iz dvorišta! Baš bih se ra dovao! Zakopka me da razaberem što li je penzioneru toliko do toga da "u đe u knjigu" njeki "čudni i strašni događaj". Jer ne sumnjah da je ta želja glavni uzrok pozivu, inače za ćaskanje uz čaj lako mu je naći družine.

Obećah i odoh. 153

Oko četiri časa vratih se i uđoh u trijem penziona-reva stana, gdje, iza desnijeh vrata, čuh prepirku i grdnju. Poznadoh Ilićev glas - vikaše: O, o, o, budalo nad budalama! Priznaj da take

stoke kao što si ti nema na svijetu! Učini mi se da ipak ne govori srdito. Zakucah, ali ne bi odgovora. Pomislih da ta vrata uvode u predsoblje, otvorih, i zaista tako bješe. Desno i lijevo višahu haljine, a preda mnom i s boka bjehu dvoja vrata. Svukoh kaput. U tome drugi n jek i ženski, piskav glas odgovori: - A, vama ne bi ni pametan ugodio, ni duh sveti! Nakašljah se da privučem pažnju, ali to zaguši tu tnjava koraka unutra i penzionarev glas: - Duh sveti! Duh sveti! Znaš li ti, Petru, ko je on? Začu se n jeko čudno cerekanje, kao prigušeno ja reće vekanje, pa isti glas odgovori: Znam, golub!

Zakucah i uđoh u prostranu pregrijanu sobu, sa dva prozora na ulicu. Ko ča Ilić, u nekakvom kao lovačkom gunju, sa fesom na glavi i u papu čama, stajaše nasred sobe. Poteče mi u susret uzvikujući: E, baš mi je milo! E, baš mi u činiste radost! Do

bro došli! Izvolite na minderluk! Cijelu donju duž stijene zahvataše minderluk, pokriven lijepijem ćilimima. I pod bješe takođe zastrt. - Među prozorima višahu tri krletke; jedna prazna, a u dvjema kanarinke. Vidjeh desno oružnicu: ostragušu, lova čku dvocijevku, sablju i korbač. Ispod toga osrednju policu sa nješto knjiga. Izvolite na minderluk! - ponovi domaćin i pri

nese stočić sa priborom za pušenje. - Kod mene, kao

što vidite, sve po starinsku! Ja nemam kreveta, znate. Ja spavam na minderluku. Krevetne haljine... Kanarinke zacvrkutaše. S njih mi pogled otide k vratima, gdje u uglu stajaše n jeki dječko - kako sam otvorio vrata, on se, valjda, pr ibio u ugao, te ga ne opa-zih. Prema meni, na drugoj stijeni, bješe veliko ogledalo, sa strane časovnik; pod njim, dalje od zida, velik sto za pisanje, sa njekoliko stolica. 154

- Čujete li kako vas pozdravljaju? - zapita do maćin mrdnuvši glavom put krletaka. - Mile moje! Do sad su vas onako, kao radoznale, posmatrale, jer vas ne poznaju, a sada, kad su se uvjerile koliko vas volim, pozdravljaju vas dobrodošlicom! - Hvala i vama i njima! - rekoh. - Lijevo je Peru, a desno je Feru, oba mužjaci! Bješe i Pina, ali je žalosno svršila, hvala majmunu! - Sta, držite i majmuna? - Ta eno ga kod vrata! Kršten je, ali je u licu, i personi i u pameti majmun! Drukčije ga ni jesu zvali ni u Požarevcu ni u Kragujevcu, pa sad i ovdje, iako nema ni pun mjesec dana otkako smo se ovamo doselili! Ne možete ga dobro vidjeti u prisjenku... Petru, ova mo! Tri koraka naprijed, marš! Mala prilika stupi k nama tačno tri koraka. Bješe čovječuljak zaista majmunskog obličja, sijedih, podsje-čenih brkova, niska čela, kovrdaste kose. Na njemu bjehu crvene konjičke čakšire i zakovčana bluza, kavene boje. - To je vaš poslužitelj? - zapitah. - Totum faktum! - zaveka mali čovjek... Kuvar, lakej, pokućar, trčkaralo, bolničar - kad us

treba, pa i ker - kad ustreba! Ptice življe zacvrkutaše. - Slušajte! - reče on. - Ni na čiji glas ne pjeva ju tako radosno kao na moj! - Idi, budalo! - reći će domaćin. - Nije to ra dost, nego strah! Plaše se od tvoga lica i od tvoga gla sa!... A, zbilja, kazao si gospodinu tvoje titule, a glav nu si zaboravio! Kaži, povrh svega, šta si? - Dvorska budala gospodina kapetana - odgovori Petru, pokloni se i stade se bekeljiti i smejati. - Majmum, majmun - ponavljaše stari, a tresahu mu se podvaljak i trbuh od smijeha... - Sad tek mo žete vidjeti da je pravi majmun! Petru se načini ozbiljan i reče: Pa što? Vi kažete da Bog nije stvorio čovjeka,

nego da smo svi postali od majmuna! Dakle... 155

-- Dosta, prekide ga gospodar... Sad upali lampu, pa ćeš nam skuvati čaj! - Petru je Vlah? - zapitah. - Da, od naših iz Krajine. Kod mene je ima ve ć dvadeset pet godina. Vrijedan je i pošten, a povrh svega toliko sam navikao da me uveseljava da ve ć ne bih mogao bez njega. - A nijeste se ženili? - Nijesam!... Dakle, ako izvolite, sad bismo mogli započeti, to jest da vam ispričam predmet priče?

- Molim lijepo! - Ili da pričekamo dok donese čaj? Odavno je na ložio samovar, tek što ne donosi. - Kako je god vama na volji! - Dakle, u ime božje! Ev' ovako je bilo... Ali, prije svega, ja vas uvjeravam da je sve istinska istina, sušta istina, gola istina, štono riječ! Uostalom, to nije tako davno bilo, ima koliko god hoćete živijeh svedoka koji će to potvrditi, a i ona je još živa. - Ko "ona"? Pa žena o kojoj je riječ. A, dakle, riječ je o njekoj ženi?

Prekide nas Petru unoseći čaj. Stari ustade sa min-derluka i premjesti se na fotelju za sto. Tu skide fes, natače naočari i uze pisaljku da se igra njom. - Cvr-ku, cvr! - zaveka Petru pticama, a one uzavreše. - Ćuti! - izdera se stari, na što ptice ućutaše, a Petru se povuče u ugao. I dodade: - Jes' čuo ti, životinjo! Riječi jedne da nijesi pisnuo ako te ja ne zapitam. - Molim! Ja mogu i izaći ako naredite! - Ne, nego ostani, ali: kuš, bre! - Molim! A smijem li samo jednu stvar zapitati? - Da čujem! - Je li ovaj gospodin ovdašnji? - Jeste. On je pripovjedač. Od onijeh, znaš, što

pišu istorije, na primjer kako se djevojke zaljubljuju, kako žene varaju muževe, kako razbojnici no ću haraju, 156

i sve tako! Ta znaš već, čitao sam ti Grofa od Monte--Krista! - A-a-a, romani, romani! - viknu Petru. - Jest, romani. A ja sam ga zamolio da do đe da vidi tebe i mene, pa da nas opiše, znaš, da nas stavi u knjigu. Petru se previ, pljesnu dlanima o koljena, sav za -treperi i stade mućkati glavicom. I gospodar mu se za-ceri, ali se brzo savlada i "zakuska" slugu. Nakon njeko-liko trenutaka tajac, kucnu pisaljkom o sto i zapo če: E, dakle, da počnem s početka!...

I započe tijem kako je postao praktikant, šta je mislio i radio i čemu se nadao onda, ko su mu sve bile starješine i drugovi, kako su mu žene provodadžisale itd., itd. Kad sam ispio čaj, otkucalo bješe pet, a kad g. Ko ča doprije do toga kako je postao viši činovnik i uzeo mladog Vlaha u službu, izbi pet i po! A ni tada ne bješe svršen predgovor "predmetu priče". Doduše, nije mi mnogo dosadno bilo to šuplje ćaskanje, jer sam ga slušao "jednijem uhom"; razmišljah o tijem dvama stvorovima što zajedno provedoše vijek, zamišljah prilike u kojima se nalažahu i trag koji ta "vlast" ostavi narodu. Otkad sjede za sto i natače naočari navrh nosa, otada iščeze njegova pretjerana ljubaznost i skromnost, a poče izbijati visoko mišljenje o sebi i divljenje o svojoj duhovitosti, često se smijao i vrtio glavom. Otada i "Majmun" po če upletati gdjekoju riječ: "Tako je! Istina je!" ili ispravljati datum. Svaki put kad bi on za veknuo, kanarinke bi cvrkutale. Najposle, oko sedam časova, saznadoh što mu bješe glavni "predmet za priču", jer ih on naniza stotinu, jedan neznatniji od drugog. Ukratko, evo šta je bilo. Prije trideset godina, kad je Koča Ilić bio premješten u Kragujevac, zatekao je tu nekog profesora, mlada, bolešljiva, dobrodušna čovjeka, koji je imao lijepu, bijesnu i nevaljalu ženu i s njom dvoje djece. Profesor je neizmjerno ljubio ženu, djecu i predan bio doma ćem životu, a ona je u istoj mjeri mrzila njega i kuću, a zanosila se za mladijem ljudima i svakojakim uživanjem. To je dugo trajalo i 157

za to je svak u varoši znao, razumije se, osim muža. Najposlije, dogodi se nješto čemu se malo ko začudio osim profesora - žena odbjegne k njekom bogatu, mladu trgovcu, udovcu, koji takođe imađaše dvoje djece. Profesor presvisnu od jada, a njegova djeca ostadoše na putu. Nevaljalica se vjenča s trgovcem i imade s njim djecu. Docnije se ta djeca od jedne matere, a od dva oca mržahu itd. Zaista, strašan događaj! - rekoh ustavši i sta

doh se praštati. Penzioner ustade i, kao grozeći se, s najvećim pato-som, zapita: - Je l' te da je to nješto strahovito, upravo užasno, grozno, nečuveno - koža da se ježi, kosa da se nakostriješi? - Pa da vidiš, i nije! - viknu Petru iz ćoška... - Ženska posla! Dođe mi da prsnem od smijeha, a penzionar sav pocrveni. Od Ijutine jedva dođe do riječi: - Pseto vlaško! Hoćeš li da uzmem korbač? - Molim vas, zašto? Onda se nijeste ljutili, nego ste se smijali! -• Šta: onda!... Kako? - pita penzioner kroz zube i stade mu se primicati. Začudih se zvjerskom izrazu star čeva lica, koji do toga dođe jedino od pomisli da je Petru oslabio utisak njegove pri če. Inače, šta bi drugo moglo biti? A začudih se i Vlahovoj upornosti i čikanju, koje se čitaše u nje-govijem modrijem očicama. Umiješah se: Molim vas, ostavite ga! On to ne razumije! Hvala

na gostoprimstvu i laku noć! Penzionar mi stište ruku. - Pravo kažete! Otkud može životinja razumjeti što je svetinja braka i doma ćeg života!? ... Dakle, sad

vi još iskitite ... - Razumije se, iskitiću! Laku noć! -• Možete dodati i drugih stvari, na primjer onako ... 158 Razumije se, dodaću. Laku noć!

- A možete slobodno kazati da je sve sušta istina i da ste čuli od penzionisanog načelnika Koče Ilica! - Nije! - kveknu Petru srdito. Obojica ga pogledasmo. Načelnik mi ispusti ruku. - Nije! - ponovi onaj istijem glasom i izrazom, stojeći na vojnički ukrućen i gledajući u "najdalju ta mu". - Ama šta nije!? - reče penzionar ponovo uzdrhtalijem glasom. - Nije sve istina!... Ni jeste kazali da ste se vi to motali oko profesorke, da ste je i vi... - A! - dreknu Koča, poteče k oružnici i zgrabi korbač. Ja šmignuh.

MURTALOV SLUČAJ Prvog novembra pred veče dođe Murtal u istočni kraj Biograda, u njegovu posljednju novu ulicu, koja još ne bješe svršena, gdje on zastade pred njekom kućom. Murtal bješe mlad čovjek, ne baš stasit, širokih le đa i malo povij enih ramena, ošišanih crnih brkova, ogromnih ruku i stopala. Pokriven je bio mekim klo-pavim šeširom, a odjeven prostranim kariranim haljinama, te izgledaše da je građevinski preduzimač. Međutim, bio je naučnik i činovnik, i to, po svima izgledima, sjajne budućnosti u činovničkoj karijeri i velika imena na polju

finansijskih nauka. Dobro raskoračen i kopajući nos kažiprstom, mladi čovjek posmatraše zgradu i parter sa četiri prozora. Nije mu se sviđalo što se tri prozora nalaze s jedne strane kutnjih vrata, a samo jedan s druge. Ali vrata visinom i širinom bjehu izjedna čena sa prozorima, te simetrija nije bila poremećena. Kako prozori desno bjehu zatvoreni, sun čani zraci sa vedrog zapada prelamahu se na staklima i titrahu se po ruži častim zavjesama iza njih, što je iz daljine izgledalo čarobno; ali se Murtal namršti pomislivši da se tamo mlad život raspada od neizlje čive boljke, da se tu sa čežnjom očekuje smrt. Kuća je na obje strane razdvojena od drugih; na oba joj boka stršaše bujno granje drveća, zeleno još kao usred ljeta, što je tako đe još ljepši utisak moglo činiti u daljini; na vratima od ba-kalnice, koja je bila u najbližoj zgradi, pojavi se njeka omalena baba, sijedih obrva, velikih o čiju; ona se zagleda u Murtala s očevidnom težnjom da svrati na sebe njegov pogled. Sve to skupa, a s malim nekim isprav-kama, moglo bi poslužiti kao ugodan predmet slikaru. Slika bi mogla prikazivati idilsku kućicu, obasjanu sun160

čem sa zapada, okićenu zelenilom, pravo gnijezdo ljubavi, koja je privukla i prikovala na ulici mladića, te očekuje da će se promoliti na prozoru lijepa ženska dostojna toga okvira!... U blizini motri ga starost, koja bi mu htjela dati znak da bude oprezan itd. Uistini Murtalu poznato bješe da su dvije bašte na prodaju kao zemljišta za nove zgrade, koja će zemljišta naskoro sjekira i motika o čistiti od prorašća! On je već odavna sračunao da u Biogradu novac uložen u zidanje najve ću dobit donosi, iako je već veliki dohodak koji glavnica donosi kad se da pod kamatu. Preračunao je takođe da ta kućica donosi godišnje 25,5. Udovica Rosi ćka uzela je pod najam i izdala je njemu, Murtalu, krajnju sobu za nešto manje nego što iznosi cjelokupna kirija! Po duši, tu ulazi doručak, osvjetljenje, ogrjev i posluga. Da, uoči toga dana bješe Murtal najmio sobu kod udovice, iz koga će stana s vremenom, ako bog da, slavan i bogat, preseliti se u kakav dvorac u sredini pri jestonice! Murtal uđe u trijem, iza koga drvene stube izvode pred dvoja vrata: desno su gazdaričina, lijevo njegova. O dovratniku višaše klju č. On otvori i uđe. Prema jedinom prozoru bješe divan, u jednom uglu krevet, u drugom sto sa dvije stolice, u trećem gvozdena peć i umivaonik, u četvrtom kovčeg sa stožićem knjiga, a pored njih samo var. Murtal najprije pogleda svoje stvari, pa sve ostalo, pa se pruži na divan i re če u sebi: "Htjelo se, veli gazdarica, da prozori s ulice budu u simetriji, a da se u isto vrijeme dobije ova soba, odvojena

od ostalih. Ovo je, doduše, ideal stana čovjeku samcu, koji je prinuđen da se zadovolji jednom sobom, ali suviše mi je skup! Uop će ideali ne vrijede onoliko koliko se za njih troši, bilo u novcu, u nervima, u mislima! . . . Nego, ded sada da lijepo, natenane, računamo!" - I zadubi se u računanje. Dušan Murtal, rodom Ličanin, zagrebački đak, činovnik ministarstva finansija u Biogradu, bješe u dvadeset osmoj godini. Njegovo porijeklo i prošlost ogledahu se na njemu. Krupne kosti, nezgrapno držanje, njeke

11 Beogradske priče

161

prostačke navike odavahu da je seljački sin, da je djetinjstvo i prvu mladost proveo u oskudici, u borbi, bez doma ćeg vaspitanja. A lijepo, visoko čelo, žive oči pokazivahu umije i odlu čnost. Bio je dobro srazmjeren, te u cjelini mušk og izgleda; da se većma njegovao i ljepše odijevao, ličio bi na činovnika. Murtal bješe rođen računar. Prilike u djetinjstvu i u mladosti izoštriše mu tu moć; kruta zbilja života osnaži mu priro đenu sebičnost i stečeno pravo na nepo-vjerljivost i lukavstvo. Svršiv s velikom mukom gimnaziju, stupi na univerzu, gdje ga čekaše još ljuća borba za opstanak, posred poniženja svake vrste. Učio je matematiku i namjeravao da se oda profesuri, a živio je od kondicija, predavajući dječacima iz boljih kuća matematiku i njemački jezik, koji je dobro znao. Najpos-lije, dobiv diplomu, stavi je u špag i do đe s njom u Biograd. Tu dobro prouči što bi bilo najbolje i posljedak je bio da se ne obrati školskoj vlasti za službu nego finansijskoj. Išlo je s mukom, ali je išlo; primiše ga u odjeljenje gdje je najviše najsuhoparnijega posla. Murtal izdrža i umjede uvjeriti starješine da uživa plivaju ći u moru cifara. To mu donese tri unaprijeđenja za tri godine i uvjerenje da će daleko "otplivati", ali mu odnese i polovinu snage. Po Ijekarevu savjetu, nađe zdraviji stan. Obišao je, valjada, dvadeset ulica dok je naišao na tu ku ću, gdje ga dočeka činovnička udovica Rosićka, iznurena, sredovječna, suviše obična obličja, ali koja ima-đaše neku prirođenu eleganciju u svemu i odmjerenost i tačnost u govoru. S njom bjehu dvije k ćeri, već zrele djevojke, uglavnom nalik na mater. Udovica zacijeni skupo, a umjede mu ciframa dokazati da zara đuje vrlo malo, što nju visoko diže u njegovim o čima. Djevojke nađoše načina da mu u ono malo vremena i kroz te pregovore dadu znati e imaju više obrazovanja i viših ideala

- što mu je bilo gotovo odvratno. Najposlije sleže ramenima i, davši kaparu polovinu mjesečnog najma, otide. Vraćajući se, naiđe na bakalnicu, u kojoj bješe i trafika, ^dje svrat i da kupi duhana. Za tezgom bješe nje162

ka stara Cincarka, velikih o čiju, koja, pošto ga posluži, zapita ga da li ne traži stan, a kad on kaza da ga je pogodio, baba uzviknu kako se raduje što je Rosićka izdala! Sirota žena jedva je to čekala, jer, veli, ne rnože izlaziti nakraj sa ono malo penzije, a sa onakom bijedom u ku ći, bolesnom kćeri, koja se raspada od "jefti-ke". Murtal se prenerazi čuvši to, a baba se iznenadi što je gazdarica to zatajila. On, sav uzrujan, pote če natrag da otkaže, ali mu se u misli predoči tajanstvena udovica koja toliko vlada sobom i koja se ne će lako zbuniti, nego će mu, po svoj prilici, odgovoriti: - "Ja dužna nijesam da vama pričam svoje domaće stvari. To je jedno. Drugo je, vi me za tako šta nijeste pitali. Uostalom, vaš je stan potpuno odvojen. Možete ne useliti se, ali kaparu nećete dobiti natrag!" - Pomisao da će uz štetu biti još i smiješan učini da se predomisli. Otide k svome doktoru i ispri ča mu, a ovaj mu reče: "Moj gospodine, ako ćete vi, u vašim prilikama, da u Biogradu izbjegnete svaki dodir sa tuberkulozom, onda bi jedini način bio da nabavite vazdušnu loptu, pa da u njoj nastavate!..." Murtal, dakle, opravi u novi stan svu svoju imovinu, nekoliko desetina knjiga, veliki kovčeg sa rubljem i haljinama i svoj famozni ruski samovar, kojim se mnogo ponosio. Pošto se svi ti sitni doga đaji izredaše u pameti Mur-talovoj, poče da utvrđuje dnevni red u novom stanu ovako: Ustajanje ta čno u šest časova. Radiće švedsku gimnastiku prema otvorenom prozoru po časa. Doručak. Rad na djelu "Prijedlog za temeljno saniranje finansija Kraljevine Srbije". Odlazak u kancelariju. Ručak u gostionici, u varoši. Povratak. Kratak odmor. Čitanje. Nastavak rada na pomenutom djelu. Šetnja čas i po. Večera u stanu (uz čaj, šunke, sira, jaja itd.). Čitanje novina. Spavanje... Bješe nastao sumrak. Murtal jednako ležaše na di -vanu, nauznak, najzad okrete se na bok. Kroz otvoren prozor izme đu dvije kuće što se sučeljavahu ugleda dio neba. Gledajući u nebo, osjeti kako diše punim plu ćima, kako mu je u neobičnoj tišini neobično ugodno; n* 163

učini mu se da kroza svaku kožnju rupicu upija mir i neku tajanstvenu snagu! Zacijelo odavna nije osjećao tako što, jer u Biogradu tri pune godine stanovao je u mračnim i zagušljivim izbama, gdje su mu u vijek vrijeđana bila sva čula! Murtal stade slušati tutanj koraka, isprekidane rije či i rečenice po trotoaru ispod prozora. Poče ga hvatati san, ali u isti mah po če ga zanimati taj topot, ti krnji razgovori, te stade zamišljati obli čja prolaznika i nagađati njihove misli. Ni takom djetinjarijom odavna se nije zabavljao, ali njegova odavno sputana mašta, ta živa duševna moć koja hoće da radi, ote se nenadno i uze maha. Jedan glas pod prozorom reče Ijutito: "Ej, da mi ga je..." - Murtal se nasmija i dopuni... "Šče-pati, pa pod noge, je li? A zašto bolan?" - Drugi, starački krezub, reče - "Kažem ti da nije nikakva žena! Jes' lepa, ali..." - Murtal dopuni: "Ali je nevaljala! A ti si star, moj brajko, pa to ne praštaš." - U tome Murtal ugleda vrh od šubare, koja otplovi ispred prozora. Onaj pod šubarom re če za sebe: "Imala je Opština pravo što te istera!" - A kad se odmače, ču se ovaj nastavak: "Bio čovek činovnik, gospodin, a sada je fukara, kao i ja!" - Murtal reče: "Bogme je ovaj visok!" I zamisli ga crna, koštunjava, sa krupnim zubima, sjekirom o mišici! Još bi što nagađao o prolazniku, ali u taj mah pojavi se žut polucilinder, koji otplovi protivnim pravcem. Murtal veselo re če: "Na moju dušu, ovo će biti taj istjerani općinski činovnik, čijoj se nesreći raduje onaj crni sa sjekirom". Tako je i dalje Murtalova mašta od onog što nazre i na čuje hvatala stihije, od kojih je sastavljala cjeline - male svakidašnje romane. To da se desi čovjeku koji nikada nije uzimao na um ljude druk čije nego kao "ekonomske jedinke", koji je prezirao svaki "nestvaran" rad! Usred te rabote, Murtalova mašta uo či nješto čudnovato, onamo na kraju horizonta, nješto visoko, šiljasto, što se po če klanjati prema ulici! Murtal budan, svjestan, razabrao bi odmah da je ono jablan, čiji vrh povija vjetar; ali Murtalovoj mašti, koja se razigrala, kad je cijelo ostalo biće na ivici jave i sna, prividje se 164

da je ono redovni večernji "sufemoni-majstor", koji poklonima javlja da nastaje sve veća tišina, da je vrijeme da se ulica o čisti od naroda! Murtal je sa zadovoljstvom osjećao da na svaki poklon "ceremonijara" zbilja nastaje sve veća tišina i da sve rjeđi bivaju prolaznici. Onom čudnom "logikom" koja vlada u nama ne samo za vrijeme sna nego često i prije njegova početka, po kojoj nalazimo da su svakojake metani je prirodne i istinite, Mur -talu se činilo da je to najobičnija pojava, na koju se obikao odvajka de. Samo je nalazio da taj prirodni velikodostojnik malo ranije vrši svoju službu nego obi čno. A kad htjede prijeći ivicu jave i utonuti u bezdan dubokoga pokoja - baš u tom trenutku osjeti da je zavladala neobi čna, neprirodna, dotle nikad

doživljena tišina, koju on u sebi nesvjesno, nehoti čno nazva "sired-lina!" Učini se Murtalu da se u njemu i u prirodi svaki atom uko čio, da je odjednom prestalo svako i najmanje kretanje, da vaseljena mre. Užasnut, bez daha, cijelim bićem poželje ma kakav pokret. Taka težnja mora obuzeti davljenika za vazdu-hom. I kad Murtal izgubi nadu da će ikad moći sobom mrdnuti, trže ga strahovit vrisak iz gazdari čina stana... Onako zastrašen i bunovan, skoči sa divana i po-teče u mračan hodnik, gdje ga dočeka trostruko vriska-nje, isprekidano nerazumljivim riječima. Vrata se otvo-riše, te iziđe udovica šireći ruke i vičući: "Kuku, umrla Dragica! Kuku!... Moje dijete! Jadno moje dijete!... Naprasno!..." Pridružiše se i kćeri sa sličnim uzvicima i riječima. Murtal, zbunjen, premještaše se s noge na nogu, dokle jedva do đe do riječi. I reče: Sažaljevam, gospođo ... Ovaj... ja ... mogu li

vam biti u čemu na usluzi? Sve tri zasuše riječima, te ne mogaše nijedne razabrati, ali najposlije mati ućutka kćeri i sklopi ruke pred njim: Kad ste tako ljubazni i dobri, učinite nam mi

lost, otiđite u Nisku ulicu br. 14. Tu stanuje naša rod bina - moj brat, kapetan Ivanić. Javite za nesrećan slučaj, za užasan slučaj, molim vas. Kažite da smo same! 165

Murtal otide što je brže mogao. Išao je kao u nesvijesti, kao pod sugestijom; tek pošto prevali gotovo kilometar puta, kad bi na polovini hoda do daleke Niske ulice, stade se pribirati. Zastade i zapita se: - Šta se ovo dogodi? Kakvo je ovo iznena đenje? Tako reći u samoj instalaciji ja noćas neću imati mira? Šta noćas? Ni sutra ni... I kakav je ono čudan san! Baš u trenutku ... Hm! Sirej! Sirej! Prostota sve nazivlje sirejem i od njega zavisi! Odmahnu glavom, pa nastavi put lakše, pa nastavi razmišljati potpunije. Uglavnom, nije se mogao načuditi da takav događaj kao što je "nestanak jedne

neznatne i nepoznate mu ekonomske jedinke" može toliko poremititi mir i predviđen matematički tok pozitivna života Murtalova! Pošto javi kapetanu, otide u gostionicu, gde zate če svoje obično društvo, kome ispriča događaj! U daljem razgovoru o tome, Murtalu do đe namjera da prenoći u gostionici, ali mu svi zamjeriše, rekoše kako ne bi bilo lijepo da on, kao prvi susjed i ukućanin nesretne porodice, ne svrati na posjedak! Jer je običaj bio gradski da rodbina, prijatelji i poznanici sjede kod mrtvaca: ko duže sjedi, više počasti ukazuje. I tako, eto, ponovo Murtal će činiti ono što mu ni na kraj pameti nije bilo, a kamoli po njegovoj volji i rasporedu! - "Pa dokle ču ja tijem putem, koji je za mene stranputica? - uzviknu Ijutito mladi čovjek. - A! Ja ne zavisim od sijera! To treba energično presjeći, pa ići za svojom voljom! Hajde još ovu žrtvu obzirima, običajima i koje čemu! Pa finiš!" Bješe duboko u noć kad stiže pred svoj novi stan. Zastade pred osvijetljenim prozorima i pomisli: "Kakva razlika za njekoliko časova!" U trijemu začu silan žagor. Gazdaričina vrata bjehu otvorena, i kroza njih kuljaše duvanski dim, vinski miris i vonj ljudske gomile. U đe u prednju sobu i zateče je punu puncatu svakojakih "ekonomskih jedinaka": sa sabljama, u mantijama, u suknjama, zabrađenih, raš-češljanih! Kroz vrata druge sobe ugleda pod pokrovom noge pokojnice. Stade se prikazivati, stadoše mu se pri 166

kazivati, pa mu čudom njekim načinile mjesta! Čim sjede, dođe preda nj čaša vina. Dvije bijele ruke držahu poslužavnik. On zahvali, pogleda i jedva poznade gospođicu Anđu, stariju Rosićkinju. Onako ubrađena crnom maramom, u crnoj bluzi, isplakana i blijeda, učini mu se skroz preobražena, mnogo ljepša. Bješe stasita i jedra "ekonomska jedinka". Kad An đa donese drugo posluženje, kafu, njeki ženski glas do njega zaunjka: Molim vas, gospođice, sjedite vi ovdje, do moje

nove mušterije, a ja ću malo kod pokojnice! Murtal pogleda tu koja ga tako nazva i poznade staru bakalku, koja mu otkri tajnu Rosićkine kuće, u očevidnoj namjeri da ga navede da ne uzme stan. Stara se osmjehnu i nastavi: Čim sam vas prvi put vidjela, odmah sam pogo

dila da ste dobar čovjek! Prosto, kao da mi nešto reče:

"Ovaki se rijetko rađaju!" A sada kad mi gospođa reče kako ste im se odmah u nevolji našli, kažem: s ovakvim dolazi blagoslov u kuću! I kriveći usta baba otide. Zamijeni je Anđa, koja započe lagano: Gospodine Murtale, ja sam za nješto kriva - ja

sam na svoju odgovornost uzela na poslugu za ve čeras vaš samovar, eto i obje stolice! Nadam se da u ovakvoj prilici nećete zamjeriti! Doduše, ne bih se usudila da nijesam uvjerena, kao što je i mama i So ka, da ste vi rijetko plemenit čovjek!... Ali što vam je samovar di van, gospodine Dušane, to je prava rijetkost! Murtal okrete glavu u istom pravcu kao i oni, i vide ći kako pred tolikim svijetom paradira njegov samovar, pro đe ga gnjev, koji ga bješe počeo obuzimljati. Kašljucnu i poče: "Dobro ste učinili, gospođice! Pravi je moskovski. Košta petnaest rubalja na mjestu!" Tako!? - reče cura i načini lice kao da ču

nješto nečuveno. - Ali, bome, i vrijedi! Neka vam ne bude žao! Uostalom, za njeke stvari istinita je rije č: "Skupo plaćeno, jevtino je plaćeno!" Taj će pretrajati ljudski vijek! To Murtala izvuče iz prpe, to je bila veza za koju se zaka či da prijeđe na svoj omiljeni predmet. I započe 167

uvodom koji dovodi do pojma o "ekonomskoj jedinki". Anđa ga slušaše kao da sluša kakav roman. Pažljivo je piljila u o či mu i postavljala pitanja. Vjerojatno, takoga predavanja još nije bilo u takoj zgodi, a Murtal opet nije nikad imao

takog slušaoca! Govorilo se u tom skupu i o politici, o izborima, o bankrotstvima, o rđavoj općinskoj upravi, o ženidbama i razvodima itd., ali sve to ovlaš i na preskok. A kad svi ostali posustaše, kad zapo če opće zijehanje, Anđu tek tada obuze pravo oduševljenje, tek tada po če razumijevati veliko načelo: da svijet i ne treba posmatrati sa drugog kakvog gledišta sjem ekonomskog, da u suštini svako pitanje sadrži drugo - ekonomsko! Djevojka je bila toliko umna da se potpuno s njim složi i u tome e je i brak na prvom mjestu ekonomska stvar. Čak iskreno odobri Murtalovu misao da se čovjek u njegovim prilikama ne smije ženiti prije četrdesete godine, u dobro sre đenim ekonomskim prilikama!... Murtal je u obično pio vino samo praznikom, i to umjereno; u vanrednim zgodama, kad je bio gošćen (o slavama, svadbama itd.), rado bi i "povukao", kako se kaže u Srbiji. A na Dragi činom bdijenju, u razgovoru sa umnom i ljubaznom njenom sestrom, Murtal povu če toliko da samo zapamti e se oteturao u svoju sobu kad je zora zabijelila, a nikako ne zapamti šta je još govorio. Dugo bi bilo pričati šta je osim ekonomije sve za-tijem postupno sljedovalo. A bilo bi i suvišno! Zato ograničiću se na glavno. Glavno je da se nakon godinu dana od toga slu čaja rodio drugi [Murtal], tačno: da je Anđa rodila muško čedo, zakonitog sina Murtalova. Taj se slučaj desio otprilike kad je trebalo da izi đe na svijet ono: "Saniranje finansija Kraljevine Srbije". Eto, mjesto saniranja do đe na svijet: ekonomska jedinka, kojoj dadoše ime: Mirko Murtal! Slu čaj, dabogme, neznatan slučaj za nas sve, ali koji spriječi karijeru Murtalovu i učini da finansijska književnost bude oskudnija jednim remek-djelom. 168

ONE NOĆI... One noći čiča Bogdan u mraku sede na krevet, dohvati žigice i stade drvcetom strugati po kutiji. Pošto je najmanje desetak puta strugnuo bez uspeha, tresnu drvcetom o pod i reče: - Ubio ih Gospod, kao što će ih ubiti! Ćela Srbija viče protiv njih, a ... ovaj ... - Sta je, Bogdane? - zapita ženski glas pored njega... - Koga ti to grdiš u mraku?

- Ćula si, eto... mašine! - veli Bogdan krešući ponovo, ponovo uzalud. - To je stara pesma. Nego, što će ti sveca? Nije, valjda, još ni p6 noći? Bese zaista stara, opća i svakidašnja "pesma" ta grdnja na vladu zbog trulih žigica! Bilo je još takvih "pesama", zbog drugih razloga, ali ta je bila naj češća, jer je i povod bio najčešći. Bogdan, uzevši treće drvce, odgovori ženi: - A, to je, veliš, stara pesma! Ti bi kao htela neku novu? Strpi se, Smiljo, može biti da ćeš čuti i novu! - Bog s tobom, Bogdane! - prihvati Smilja... - Sta je tebi noćas? Otkuda to da si ti noćas toliko razgovoran i da se ljutiš zbog sitnica!? Zbilja, imala se čemu čuditi baba Smilja Polićka, jer njen muž, Bogdan, nastojnik vojnog slagališta u beogradskom gradu, najblaži, najstrpljiviji čovek na svetu, nije nikada trošio suvišne reci, a još manje se ljutio!... Smilja se domišljala šta bi mogao biti uzrok toga. Bogdan je večerao kao obično i bio dobre volje. Doduše, u početku bilo mu je krivo što mu k ći Jelena, učiteljica, nije htela večerati, ali to bese tako obična stvar da s večera Jelena dođe iz škole sa glavoboljom i da legne 169

bez jela, da se zbog toga začelo nije uzrujao! Da ga nije sin Čeda, pešadijski kapetan, zbog čega naljutio? Toga je bivalo. Ali bi to Bogdan svojoj babi kazao, jer od nje nije ništa krio ... Da nije ... "Nije ništa!" zaključi iskusna baba. "Tako! Čoveku dođe! I najboljem i najmirnijem tako ponekad nešto do đe!" Čiča se bese smirio, ali još jednako se đaše u pomrčini. Babi se učini da on nešto šapće. Naperi uho i zbilja razabra da se bogu moli. I to joj bese neobi čno, jer obično on je to jutrom radio, kad je istinski ustajao.

Kiša je rominjala, naelak i jednako, ona proletnja, blaga kiša, koja čini da se mirno i zadovoljno spava! Odjednom udari pljusak, tako silan, da se oboje na krevetu trgoše. - Čuješ! - reče Smilja... - Bože, koje li je doba noći? - Može biti da je ovako bolje! - reče Bogdan, očevidno za sebe. - Sta bolje? Mesto odgovora koji je očekivala, planu petrolejska lampica, na stolici, do uzglavlja. Plamičak osvetli: nizak a poširok zajednički krevet; čiču na krevetu, visoka, suha, belih brkova i kose; Smiljinu glavu, koja viraše ispod jorgana, punih obraza, mladolika izraza, sitnih, smeđih očiju. Malo gvozdeno ognjište bese u kutu, a naokolo pokućanstvo potrebno siromašnoj kuhinjici, koja u isto vreme bese i ložnica njih dvoje starih. Na steni kucaše časovnik, od onih najprostijih, jeftinih, sa tegovima. Na sred ini stene, iza njihovih glava, behu vrata, kroz koja se ulazilo u Jeleninu sobu; do njene bese još jedna, gostinska. (Kapetan Čeda stanovao je zasebno, blizu velike kasarne.) Iz kuhinje izvo đahu druga vrata u dvorište. Taj stan, dakle, imao je dva ulaza, s ulice i s naličja. Čiča Bogdan blenu u časovnik sa izrazom kao da broji otkucaje neprekidnog tiktaka, a ne da hoće da raspozna vreme. 170 Koje je doba? - ponovi stara.

- Eno, skoro će dvanaest! - reče on, pa se stade oblačiti. - A kuda se ti spremaš? - Žedan sam užasno! Izgoreh sav iznutra! Ho ću na česmu da se napijem hladne vode!... - Bog s tobom, čoveče! Po ovakvom vremenu na česmu! A eto ti puna testija vode - nije ni ta mlaka! Pa...

Prekide je časovnik, koji zakrča, pa poče izbijati. Ona stade glasno brojati, a on brzo natače šajkaču, ogrnu se šinjelom i izleti u dvorište. U isti mah puče grom - strašan tresak, od koga se zatrese ćela zgrada i krevet pod Smiljom. Odmah zatim nastade tutnjava i grmi java, kao da se nebesa prolamaju. Jadna žena skoči s kreveta i, onako bosa, u košulji, pote če k vratima, vičući: "Bogdane! Bogdane!" Po prostranom, mračnom dvorištu, oko kojega bese nekoliko siromašnih stanova, diže se graja, začu se gne-canje koraka po blatu. Kiša ponovo pljusnu i kao da ućutka strahovitu lomnjavu, ali za trenutak, jer urnebes ponovo nastade, većim besnilom. Sta je ovo, sveta Bogorodice?! - viknu Polićka

dižući ruke uvis ... - Bogdane! Neko je sastrag dirnu u rame i glas neki drš ćući reče: Mati! Žena se okrete i sva pretrnu od drugog ose ćanja - čini joj se da vidi utvaru. Bese njena kći Jelena, sva potpuno obučena, ubra-đena crnom maramom. Oči joj sevahu, kao u groznici, a u licu bese skoro zelena - prava smrt. - Mati! - ponovi devojka, a blede joj usne drhtahu... - Brzo, obuci se! - Ti!! - započe stara, pa se napregnu da proguta pljuvačku, pa zamaha glavom kao da kaže e ne može doći do reci!... - Ti!... - Hodi, slatka nano! - reče nežno učiteljica uzev ši je pod mišice... - Hodi, prilezi!... Neće ovo dugo trajati!... Evo je prestalo! 171

Praskanje se ponovi s istom silinom, kao da je utera u laž.

Mati se spusti na krevet i upre svoje raširene ženice na k ćer. Ova joj pokri kolena i nastavi: Znaš, još nije svršeno, ali ne može dugo tra

jati! ... Buna je!... Dvor je opkoljen!... Ho će da prog naju kralja!... Ne boj se, nama ne može nikakvo zlo biti! Smilja pljesnu dlanima i, ukrstivši prste, stade ih lomiti. U tome povrati joj se nešto snage, te, iako s mukom, nabaci na sebe haljine; povrati joj se i re č, te, lomeći ruke, stade hodati i zapevati: Kuku i doboga!... Prokleta zemljo, nikada u

tebi mira!... Greh za grehom!... Kuku i njemu i na ma! ... Ne može to biti bez krvi!... Zastade prema učiteljici i s nekim divljim izrazom dreknu: A ti!... Dakle, i ti i on... stari, znali ste! A

Čeda?... Pa istrča u pomrčinu. Jelena poteče za njom. Kiša je sipila. U dvorištu tišina i pomr čina, samo što je kroza sva otvorena vrata od malih stanova mla-zila slaba svetlost. Na nekima bilo je uplašene, golišave dece. Velika kapija od dvorišta bese širom otvorena i nju zagušili svi susedi, valjda njih oko dvadeset, pomešano muško i žensko, neko poluodeven, drugi bos, mnogi bez kape. Iz te gomile stršio je otac joj. Svi ću-tahu. Mati joj se naslonila na dovratnik, iza njega. Kiša je sipila. Svuda vladaše mrtva tišina. Dvor nije bio daleko i video bi se da bese vedrine, a ipak svi pogledi behu upravljeni onamo. Jelena, visoka gotovo kao otac, prope se, pogleda duž ulice i vide pred svima vratima tako skamenjene gomile, a po neosvetlje-nim prozorima načičkane glave. To je dugo trajalo. Najposle neko u gomili prošapta: - Začelo, sve je već svršeno! Sad su već na Savi! Drugi prihvati:

- Ne verujem! Da je to, čula bi se muzika! 172

-

Čućeš muziku, ali kakvoj se ne nadaš! Ne svr

šava se takvo što a da glave ne odle ću! Jaoj! - jaoknu Smilja... Jaoj, Čedo, dete moje!

Bogdan i Jelena pritekoše i utišaše je. Ostali u ćutkaše onu trojicu što behu počeli razgovarati. I opet zavlada tišina, a, valjda, nakon čitavoga časa, ozgo, sa vrha ulice, začu se neki potmuo tutanj, zacrni se kroz maglu nešto, pa se, kao oblak koji se po zemlji valja, gusta masa poče spuštati niz ulicu. Iz nje probi zveketanje. Konjica. Za tinji čas sve gomile na ulici, sve glave po prozorima ustuknuše, vrata i prozori se pozatvaraše. Kad minu konjica Nikolajevskom ulicom, nastade opet prasak oko dvora. Pa onda istom ulicom začu se zvrjanje teških topničkih točkova. Pa onda naiđoše kolone pešadije - momci s puškama u ruci, pognuti, tr -čahu naniže. Pa sve tako naizmence, do prozorice. U neke opet zavlada tišina, te se opet gra đani oslo-bodiše i onako u gomilama izmigoljiše. Odjednom oko dvora di že se strašna vika, iz koje se nekima u čini da razabiraju reč: živeo! Gomile se počeše mrviti i za ne-verovatno brzo vreme načini se živi lanac od dvora do vrha Nikolajevske ulice. Uz taj živi lanac počeše leteti prvi glasovi: Ubijen je kralj, kraljica i svi njihovi!...

Jelena šapnu svojima: - Sad će Čeda začelo doći! Obećao je da će nam odmah doći da javi!... - Poginulo je stotinu oficira! - ču se. Na to stara Smilja riknu kao ranjena lavica, probi se kroz gomilu i pote če naniže, raširenih ruku, skroz mahnita. Za njom se nadadoše muž i k ćer, a za njima svi.

Svi se domalo izmešaše u nepreglednoj gomili, koja izgledaše kao svet pobegli iz stotine ludnica. U osvitku kišovite zore zazvoniše sva zvona po gradskim crkvama, zasviraše muzike, začuše se pesme, i za-pevke, i uzvici: greh! sreća! užas! spasenje! prokletstvo! ... 173

Sporednom ulicom pronesoše vojnici poginulog kapetana Čedu Polica. Pred povorkom išao je mlad oficir. On zadrža vojnike na roglju, a sam u đe u Bogdanovu kuću, koju nađe pustu ... Tako je bilo one noći.'

NAUMOVA SLUTNJA U sumračje počeše odlaziti sa nove građevine zidari i nadničari. Poslednji ostadoše gore na skelama inžinjer, glavni nastojnik i majstor Naum Krsti ć, Kičevljanin, starešina zidara iz vilajeta. Njih tro jica imađahu još nešto da se posavetuju oko nastavka radnje. Inžinjer bese mlad, otresit i vrlo ljubazan čovek, nastojnik nešto stariji i brbljiv, a majstor Naum - pedalj starčića, udubljenih očiju, nekako ukočena pogleda i spora govora. Toga dana, prve subote posle Uskrsa, to je bio drugi put da njih dvojica prizivaju majstora. Prvi put, pred podne, bese nešto zapelo u nekom kutu, kroz koji trebaše sprovesti dimnjak za peći. Majstor Naum, nakon duga zagledanja, omeranja i razmišljanja, reče svoju, a inžinjer odmah prihvati taj predlog, potapša čiču po ramenu i posle ručka posla mu sklenicu dobra, crna vina. Doduše, Naum je dozi veo više puta taku počast za trideset pet godina svoga rada u Beogradu, ali niti je kada dotle imao udela na takoj ogromnoj zgradi, na kojoj je radilo preko pedeset zidara, niti je kada dotle imao posla sa tako umešnim, odlu čnim, upravo đavolskim inžinjerom, kome je sve bilo lako, sve išlo kako on ho će! Inžinjer bese u isti mah i zakupac te nove, velike zgrade, jedne od najve ćih u sredini Beograda. Pri rastanku inžinjer zapita Nauma: - Je li, majstore, koliko ti ono imaš svojih vi lajetlija? - Osam i ja deveti, gospodine? - A što ne bi ti, bolan, uzeo još tri puta toliko,

pa da ti dam svu onu stranu? - The! - učini Naum, oprezan kao uvek - ne znam, gospodine, morao bih videti! 175

- Sto ne znaš? Ne uzdaš se, valjda, na ći toliko radnika po tvojoj volji? - To ne kažem, ali... znaš ... nisam se nikad upu štao u tako velike rabote! A mo gu razmisliti. - Kakve velike rabote! Sitnice! Uzmi kada ti ja kažem, a ja sam uveren da ćemo se otprve pogoditi. Sutra je nedelja. Proberi svoje ljude, a pred ve če naći ćeš me ovde! I potapša ga po ramenu i pokloni mu finu "ci -garicu". O, da božjega čoveka! - govoraše sam sebi Na

um, nasrnejan, silazeći niza skele... - Ovaki žive i či ne živeti, ali umeju i pomamiti staru glavu! Ako! De da vidimo, de da malo razmislimo! Na pločniku zastade. Svet je vrveo ulicom, kaono subotom u to doba. Krnjeci uličnih razgovora strujahu mimo nj kao prazno zujanje. Ali dvojica stadoše iza tarabe i jedan reče: - Vide li ti ovo čudo, ako boga znaš! Temelj je ovoj ogromnoj zgradi udaren prve nedelje posta, a evo, uoči Tomine nedelje, dovršiše prvi boj! Ne pamtim da se u Beogradu ovako brzo radilo! - Ni ja, sinak! - reče glasno stari Naum... Ali ni Beograd dosada nije imao ovakvoga đidu kao

što je onaj gore, inžinjer! I pedalj majstora, u platnenim pantalonama i platnenom kaputi ću, sa slamnim šeširom ogromna oboda, sastavivši ruke na krsta, uputi se lagano, kao da broji korake, udubljen u mislima, ne gledaju ći nikoga, ne svraćajući pažnju ni na šta. Ali nakon nekoliko desetina koraka Naum najpre oseti kao neku iznemoglost u celoj snazi, pa mu srce poče jako lupati, a dah mu se prekide. Nije bio plašljivac, ali se malo uplaši. Zastade. Za trenutak pro đe sve, i on objasni sam sebi od čega dođe nevidovno zlo. Veli: "Vino suviše bese jako, brige, evo, suviše velike, kao nikada dosad, a povrhu svega, pro -leće je u jeku, što ja svake godine plaćam!" I, umiren ovim razlozima, nastavi svoj put i svoja računanja. Od sredine grada, odakle je pošao, do kraja zagrada, gde je stanovao, bese pola časa hoda i mladu hitru 176

čoveku, a njemu, doista, dva puta toliko. Kad je bio na sredini puta, opet ga obuze isto zlo nevidovno, ali jače, te posrnu. U isti mah nečija ga ruka prihvati i neko zapita: - Sta je, čiča? - Nije ništa - odgovori hrabri čičica, pribirajući se ... - Bog će pomoći! Nepoznati pođe s njim uporedo, držeći ga čvrsto za mišicu. A Naumu se činjaše da neka čudna silna snaga struji iz ruku nepoznatoga čoveka i prelazi u njegovo iznureno telo, te ga čisto podmlađuje! Na svaki korak osećaše se lakši, vedrije pameti, čvršće volje. Poče se otimati govoreći: - Hvala prijatelju, hvala brate, dosta je, dobro mi je sad! - Zašto ne! Da te dopratim do ku će! - veli čovek. - Hvala ti kao rođenom sinu - veli Naum, - ali nije potreba. - Bolje će biti! - nastavi nekako uporno, ali veo ma blago nepoznati.

- Ama! - učini Naum i otrže se, pa mu pruži ruku rekavši: - Laku noć i opet ti hvala do neba! Behu na pustu mestu, na okrugu od koga polaze nekolike ulice, koji bese slabo osvetljen. Naum se zagleda u lice nepoznatoga čoveka i odmah se zbuni bi mu nešto neprijatno. Pred njim bese loše odeven, prekrasan mladi ć, setna pogleda. A ti si, čini mi se, onaj što si pre neki dan

tražio za nadničara? Jesi li našao posla? Mladić ne odgovori - stajaše kao čovek duboko zamišljen. Naum dodade: Pa, eto, dođi u ponedeljak! Biće posla i suviše.

Laku noć! Majstor pođe lak i dobre volje, pa se okrete da dovikne onome: "Do đi svakako!", ali onoga nestade. Nekakva dobričina, ali smeten! - reče Naum u

sebi, pa nastavi svoj put i svoja razmišljanja o velikom preduzeću. Pre nekoliko dana, jednoga jutra rano, taj mladi čovek bese dočekao Nauma pred novom građevinom i

12 Beogradske priče

177

zamolio ga da ga primi među nadničare. Naum ga odbi. Odbi ga surovo, jer bese ustao zle volje... Naum brzo stiže u svoj kraj, iza staroga jevrejskoga groblja, gde stanuje svaka vera, ponajviše tuđinski radnički svet. Bilo ih je već dosta koji su večerali, te se-đahu pred kućama. Naum ih je veselo redom pozdravljao, dodajući i po koju šalu. Od tih suseda bilo ih je koji su ga zvali i "gazdom", jer je imao četiri kuće - upravo kućice, koje je u dugu vremenu, u dokolici, podigao i davao pod najam. To njegovo imanje završavalo je Momčilovu ulicu. Bese

uzano, a podugačko zemljište, ograđeno; sa dve strane redahu se pomenute zgradice, šupe, praonice. U dnu je bila njegova ku ća, poveća od ostalih, sa lepim tremom na stubove. U tremu bese postavljen sto i goraše lampa. Levo i desno, pred vratima, zateče narod, kome je bez razlike bio "gazda". Iz trema doskaka devojčica od pet-šest godina vičući: Evo dede! Evo dede!

Naum je odiže i poljubi, pa zapita: -• Kako je dedino milo? Jesi li željna dede? Žena mu, Frosina, nešto mlađa, a mnogo krupnija od njega, do čeka ga pitanjem: - Šta je s tobom, čoveče? - Tako. posao! - reče Naum trljajući ruke... Imaćeš šta čuti - ali sve dobro, hvala bogu, baš dobro! Ona ga pažljivo posmatraše i reče: - Nešto si se izmenio u licu! Valjda si se premorio? - Pa, i to je! - prihvati on i uđe u kuću da se umije. Imali su dvoje dece, sina i kćer. Sin im se rodio još u Kičevu, a odrastao je u Beogradu, gde je nešto i učio, ali tobože "nije bio za zanat", nego kad odsluži rok, postade neki mali činovnik u slagalištu. Vladao se da ne može biti gore, bio je odan piću i kartama, ženio se dva puta i razvodio. Ocu nije smeo na o či, nego bi svraćao kad bi znao da je mati sama u ku ći - Kći je bila dobra žena, udata za nekoga kovača, sa kojim je lepo živela, ali su bili prepuni dece. Zato stari uzeše k sebi devojčicu. 178

Za večerom Naum ispriča Frosini sve svoje dnevne doživljaje, samo izostavi ona dva nastupa slabosti što ga na putu obuzeše. Ona ga je nudila jelom, kao obično, i sipala mu vino, a on je mnogo manje jeo nego obi čno, a pio više. Dok je Naum pričao sve što je bilo na gra đevini i šta će biti sa njegovim velikim preduzećem, Fro-sina ga je krišom i zabrinuto posmatrala. Njegove duboko upale oči behu zažarene, a lice žuto, kao nikada pre. Najzad re če ona: - Kako znaš! Ali, na tvome mestu, ja ne bih uzi

mala toliku brigu i toliki posao! Nisi ti više za to. - Sta, nisam ja više za to? - viknu majstor namračen i udari pesnicom o sto tako da mala S milja vrisnu od straha... - Šta meni fali, kaži mi! Ja se osećam bolje nego kakav mladić - ili hoćeš da rekneš da sam pošašaveo? Jedva ga smiri Frosina. Znala je kako je naprasit, ali ne zapamti da ga je videla u takvom nastupu bes-nila! Sutradan majstor se probudi ranije nego obično praznikom i sede na odru. Bese loman, neispavan, mutne glave, izmu čen ružnim snovima. Frosina je uvek ustajala zorom i imala posla bilo u kuhinji, bilo u drugoj sobici, gde im bese trpezarija i primaća, bilo u tremu, a on bi svetačnoga dana spavao dokle sunce ne odskoči. Onda bi obukao svoje svetačko narodno ruho i otišao na vilajetsko zborište na Dorćolu. Tu se na jednom roglju svečanikom kupi velika gomila zidara, pekara, drvodelja i ostalih zanatlija iz vilajeta. Goto vo u svakom kvartu nalaze se takva njihova zborna mesta, jer njih u Beogradu živi oko četiri tisuće. A ako je ikada majstor-Naumu bilo do toga da se nađe na skupu, bese mu toga jutra na Tominu nedelju. Slučajno Frosina uđe u ložnicu i zastade preneražen a, videći kakav joj muž izgleda. - Ti si, Naume, bolestan? - zapita ga. - Zlo mi je - potvrdi on... - Usta su mi suha, trepere mi žile na grudima, hvata me jeza! A no ć kakvu sam proveo, da Bog sačuva! Stotinu sam se puta probu"* 179

dio, a čim oči zatvorim, eto ti mi pred o či onoga mladića što me je na putu prihvatio ... Koga mladića? - prekide ga Frosina... - Ko

te je na putu prihvatio? Zašto - teško meni! Pa, čisto iznemogla, pusti se na stolicu.

Muž je gledaše nekoliko trenutaka onim svojim ukočenim pogledom. Toga puta domišljaše se nečemu, pa najposle odmahnu glavom i reče: A da, nisam ti to pričao!

I ispriča joj sve što znamo, pa dodade: Ćele noći ne davaše mi mira taj mladić! Iskrsne

svakoga časa i samo me pogleda onim velikim, tužnim očima. Počnem trabunjati koješta, pa opet on! I sve ta ko, opet on! Ama šta hoće najposle od mene? Žena mu reče: - Lezi, Naume, i pokri se. Ili, ako ho ćeš, da te istrljam? - Neću, nego mi donesi kafu i duvan. Hoću da se malo zagrejem iznutra i da popušim jednu, pa ću prileći. Ako Bog da te zaspim malo, usta ću i otići. Rano je još. Frosina mu donese što je tražio. On poče istiha srkati i dimaniti. To je dugo trajalo. A kad i to presta-de, ostadoše ćutke oboje, on podvijenih nogu na odru gledajući ka prozoru, ona sedeći na stolici. Najposle reče mu žena: - De, čoveče, da te istrljam! Ta znaš da ti to uvek dobro čini! - Nešto drugo bih te ja molio - reče tihim gla som Naum - glasom istinski molećivim, kakvim se ob raćao u nevolji silnijim od sebe. - A što? - zapita žena veoma iznenađena. On je gledaše onim pređašnjim pogledom, a razjapljenih usta. Istom pošto Frosina dva puta ponovi pitanje, Naum odgovori: Onaj broj "Carigradskoga glasnika", znaš, u ko

jem ima ona priča o Hristu... Ona priča kako se Hris-

tos javio u Rusiji... Kako se javio onome majstoru čizmaru. Bio mu je pomoćnik, a posle se izvidelo da je to bio Hristos, Gospod naš! 180

Kako Frosina ćutaše u nedoumici, on dodade: - Dobra moja Frosino, jesi li sa čuvala te novine? - Čini mi se da jesam - odgovori ona i podnimi se. -• Baš ti hvala! Eto, vidiš, jutros me želja da još jednom čujem tu priču, pa ću lepo zaspati. Idi, nađi, mila moja! 2ena iziđe, ali dugo ostade. Naum je bio nepismen, ali je redovno držao "Carigradski glasnik", a Frosina je umela čitati - pored dece bese naučila. Za dugo vremena s mukom je sricala, pa, poslednjih godina, čitaše prilično. To im je bila jedina zabava više vrste, kojom ispunjavahu prazni čne dane i zimnje večeri. Najposle, Frosina unese neki stari broj "Carigradskoga glasnika", sede na pređašnje mesto i započe čitati. Priča bese prosta, pristupačna i dečjoj pameti. Tu se veli: "Bio, tako, majstor obućar, čovek dobar i pobožan i radiša neumoran, ali mu nije išlo dobro. S mukom je mogao hraniti sebe i svoje, ali nije roptao, nego se jednako Bogu molio i radio. Jednoga dana do đe mu u radionicu neki mladić, lep i skroman, prikaza se kao čizmarski radnik i zamoli majstora da ga primi kao pomo ćnika. Majstor mu odgovori da on može poslu sam odoleti, tako malo posla ima, a da ne može ni svoje hraniti. Istinu mu je rekao, ali ipak primi mladi ća u službu. Od toga dana pođe majstoru nabolje, sve nabolje, dokle, najposle, baš dočeka lepih dana. Posla je bilo dosta, porudžbine navališe. Majstor razumede da je s mladim pomoćnikom ušao blagoslov božji, te ga poštovaše kao oca, a ljubljaše kao sina jedinoga i predobroga. Mladić se ne ponese niti se inače izmeni, nego bese kao i prvoga dana, krotak, radan, retke, ali mudre reci. I tako je sve išlo dok jednoga jutra ne uđe k njima neki besan gazda, koji reče majstoru: "Da mi sašiješ dobre čizme, najbolje od svih koje si u životu izradio, da mi mogu trajati tri godine!" Na to se pomoćnik na-smeja, a zbog toga bi krivo ne samo besnome gazdi nego i majstoru, koji, pošto onaj izi đe, zapita mladića: "Zašto se

nasmeja?" - "Zato što ovaj hoće obuću koja će dugo trajati, a on će sutra umreti!" Tada majstora 181

obuze strah. I sutradan se ispuni što je pomo ćnik prorekao, a istoga dana nestade i njega. Onda majstor ra-zumede da je pomoćnik bio glavom Hristos" ... Kada Frosina dovrši priču i pogleda na muža, a on oborio glavu i suze mu teku kao dva potočića. Brzo ustade i priđe mu, uzevši ga za vrele ruke. On joj reče: Eto vidiš, Frosino, um za morem, a smrt za

vratom! Ona zausti nešto, ali on stište obema svojim vrelim rukama njenu ruku i nastavi: Eto vidiš, to je bio On; ovaj naš, z naš... si-

noćni... bio je opet On!... Jest! Grešan sam!... Sada ću da spavam. I leže, a žena ga pokri. U podne, kada Frosina dođe da ga obiđe, nađe ga mrtva. Semering, 4. VI 1907.

BEOGRADSKA DECA " ... Jedva mogu da sedim od umora, a ho ću da pišem; radije bih legla, ali se bojim da će me ostaviti inspiracija. Ja upravo i ne znam šta je to inspi -ra-ci-ja, nego slutim da je to ona. Sta hoću da pišem? Određeno ne znam šta, a u stvari svašta - nagomilalo se toga. Kome hoću da pišem? Tebi! Ali kad bih pogrešila natpis, ili bi se ove hartije izgubile, moglo bi podneti da bude upu ćeno ma kome, kome prvom padne šaka, samo da je pismen, otprilike kao i mi, ja, ti, tetka, braca itd., naš krug! A on? - zapitaćeš. Svejedno bi mi bilo da baš pro čita i on sve što će večeras od moje ruke pasti na ovu hartiju, sve što će iskreno, nezadržano, nestezano, recimo - slobodno i tačno, izići iz moje glave. Pazi dobro, ne kažem da bi mi bilo milo ili da bi mi bilo krivo da on pročita ove zapise što će sad poteći kao bujica. Rekoh: svejedno mi je. Jer jedino i silno

osećanje koje me ovoga časa prožima to je: je m'en fiche! - i prema sebi i prema ostalima. Ti, draga Lelo, nisi glupa, upravo - umeš duboko misliti, ali do setljiva nisi. Imam na milijune dokaza o tvojoj bezgrani čnoj naivnosti... Ti se nikad dosetila ne bi da sam ovoga časa quasi pijana. Da, Lelice neporočnice, ja se jedva držim od susta-losti, uzrujanosti i pića. Pila sam mnogo šampanjca - koliko je dosta da stignem nadomak pijanstva. Još malo pa bih prešla granice, a onda, pravo da ti kažem, gnušala bih se sama sebe i ne bi izišlo ovo što će izići. Ovako uživam, jer, kao što znaš, uopšte veliko je uživanje ići putem poroka, pa se zaustaviti i trgnuti u njegovoj blizini... Ti to ne znaš? Kao da te čujem gde kažeš: "Ne razumem ja to". - A da šta je to drugo, mo183

lim te - koketovanje, flertovanje, kovitlanje u zagrljaju kavaljera pri igranci, čitanje razdražljivih lektira, posmatranje razdražljivih sli ka i tako dalje - šta je no doprimicanje takozvanom poroku! Ja sam, dakle, danas, sem ostaloga, okušala i nov sport u tome, pila sam "sos velika mera". Oh, da znaš kako mi nežna toplina ispunja grudi, kako se ose ćam laka, kako je već sad nestalo dremlji-vosti. Silni utisci današnjeg dana prosto dre če, hoće da izlaze i na hartiju se utvrde, a povrh svega, ponavljam, prožeta sam neograničenom iskrenošću, dakle u jedinstvenom Stimung-u. Zar ne bi bila šteta propustiti ova-ku zgodu? Ta koliko ste me puta ti, Miša, tetka i sve ostale i svi ostali nagovarali da se jednom resim da napišem nešto, ali kad budem u štimungu. Evo me u njemu kako nikad nisam bila, kako se nikad nadala nisam. Najlepše je to što ni pomišljala nisam na ovo pisanje kad sam se malo čas vraćala kući. Uopšte, ulazeći u kuću, nikakvih misli ni osećanja imala nisam, do jednu jedinu neodoljivu želju da se što pre svu čem i legnem. I moj blagoverni, koji eno u trpezariji čita novine i čeka večeru, začelo bi se ubezeknuo od čuda da mu nešto sune pa da svrati ovamo u moju spava ću sobu i da me zateče s perom u ruci? Ja sam mu rekla da jesti ne mogu, da sam mrtva sana. Zbilja, šta bi pomislio da me ovako zateče? Valjda što i svaki muž koga je žena uve -rila "da je mrtva sana", a ovamo piše. Gospode bože, da li bi među nama bilo malo dramatičke scene, da li bi mi istrgao ove dosad nevine listi će? Sumnjam. I gotovo žalim što do toga ne bi došlo. I gotovo želim da shvati... A kad bi zbilja to bilo, kad bi pročitao ove vrste, šta bi nastalo? Ništa. Lani u ovo doba godine bilo bi nešto drugo, preklani bilo bi mnogo, ali sad, nakon tri godine braka bez dece, nakon uzajamne si tosti, ne bi bilo ništa.

Dakle, jedva već da pređeni na pravi početak!... Gle! Čujem njegove korake koji se ovamo približuju. Hoće li zbilja ovamo svratiti?... Koraci se odmi ču. Siromah. Nervozan je. Može biti da je u ve čerašnjim 184

novinama naišao na neku neprijatnu vest, na primer - nagađanje o diplomatskom razmeštaju u kome je on ponovo presko čen. Ali ako nije to, nije mu ni do mene, ni do večere, ni do čega, zbog jednog prostog i pozitivnog uzroka. Nema novaca. Sumnjam da ima i jednu banku u špagu. O tome sam uverena bila čim sam kući došla, čim smo se videli, inače bi on bio razgovoran, i duhovit, i prilično nežan. Oprostio bi se sa mnom rekavši: "Mila moja, ja ću malo izići", pa bi se vratio u zoru, veseo ili kiseo, prema šansi koja bi ga pratila u kockanju. Kocka je njegov razlog opstanka, njegova jedina radost, njegovo sve. Ah, što nemam novaca, mnogo, mnogo novaca, pa da ga iznenadim, da mu ga bacim preda nj, da mu viknem: idi uživaj. Ne znam šta mi je? Taj prohtev dođe mi večeras prvi put; a inače njega mrzim uvek kad doznam da je odnekud došao do para, a uživam kad vidim kako se mu či i petlja zbog prolon-giranja menica. A večeras, da mogu, čak bih i isplatila njegove menice, što nije mala želja, a što bi bilo užasno velika stvar. I sad se pitam otkuda mi taj prohtev? Da nije nagli navratak nekadašnjih osećanja prema njemu? Ne. Nije. Čini mi se da bih tim ludim postupkom unekoliko osvetila mu se, unizila ga... Dakle, da svršim ovaj odeljak; on će sada nešto mrmoljiti, dosta piti, pro čitati još štogod iz novina, zatim će u svoju ložnicu, gde će na krevetu, može biti do zore, čitati kriminalne priče. To mu je još jedino uživanje posle kocke. A mi imamo dve ložnice, baš kao kakvi velikaši, samo što nemamo dosta soba za sve potrebe. Budiboksnama, šta ja ovo tebi pri čam, draga Le-lice, koja sve znaš kao i ja, samo što sve ne veruješ?! Baš je glupo ispalo, a sad ću se, evo, koncentrisati i pričati moje današnje doživljaje; dakle - ono što ne znaš. Nego pre toga napomenuću još nešto što će ti ta-kođe biti obično i banalno. Sinoć kad smo posle večere ja i on konačno resili da ja sama idem na svadbu Emi-lijinu, bila sam ne samo potpuno indiferentna nego baš i protivno tome, onako otprilike kao kad po dužnosti moram da idem na kakav parastos ili pratnju, ili da 185

učinim ili da vratim pohodu. Đavo bi ga znao! Posled-njih meseca još sam nekako najradije išla na pratnje, ali i to mi se odbilo od srca. Ta ima li što

dosadnije i bednije od naših žurova, prstenova, svadbi i ostalih skupova kako god ih zvali? To jest dosadnije i banalnije meni, a sve ostale imaju potpuno pravo da uživaju gde uživanje nalaze. Ja im ne zavidim, nego ih p rosto prezirem ... Dakle, predstoji mi da izdržim jednu beogradsku svadbu, a hvala bogu, izdržala sam ih dosta. Ve ć su rni pred očima tipovi uparađeni, okićeni ružmarinom, u licu prepodobni; već znam unapred da ću se gotovo sa svima morati zdraviti, ljubiti, upoznavati, govoriti o mladi i mladoženji, o drugim bračnim kombinacijama; znam kako će mi biti dosadna beskrajna ceremonija u crkvi, kako će mi prijati oni popovski gavranski glasovi, ono njihovo izmotavanje, što oni zovu, čini mi se, "činodjejstvije", ono skakutanje po crkvi mladoga sitnoga đakona, koji je u zlakotkanoj odeći kao detlić, i tako dalje. Jedino vožnja na otvorenim kolima, ako Dude blago vreme, što mi može prijati. Ali otkud blago vre-me u oktobru? A da, posle vožnje setih se i braca -Mite i pitah se da li će i on biti na svadbi Emilijinoj? Kao rođak, trebalo bi. A pošto nije oženjen, te ne može poslati ženu, prisustvovaće lično. Mogućno je da će se pridružiti meni u kola, da mi čini društvo, a da ne troši za druga, što su dve koristi dv oma... Zbilja, šta je s tim mladim čovekom od toliko vremena, kao da je u more utonuo. Ćula sam da je pre deset dana prokockao veliku sumu, ali obi čno posle takih katastrofa on bi tražio utehe u familiji, to jest u ostatku familije, to jest kod nas, svra ćajući na kafu ili večeru. Da nije što drugo? Da se nije zaljubio? Oh, oh, to bi bilo famozno. Mita i ljubav! Znam da nije nikada mario za brata, kao ni on za njega, ali mi se činilo da nešto mari za mene. Jednom čak... - ali to spada sasvim na drugi list. Tek naš Mitica odbio se sasvim od nas. Eto, draga Lelice, ja odoh na drugi po četak početka, a nikako na stvar. Evo podvikujem sama sebi tri puta: 186

na stvar! na stvar! na stvar! I prelazim na opis svojih doživljaja i utisaka današnjega dana. Kakav dan! Zaista kakvih je malo između njih 5000 što sačinjavaju moj život! (Izračunala sam da ih je proteklo toliko otkad sam se kao šiparica prvi put zaljubila, a vreme pre toga smatram kao razliveni bledunjavi predgovor kakvom našem naučnom delu.) Današnji de-lak života po svojoj intenzivnosti vredi mi za nekoliko dobrih pređašnjih. Očekivala sam groznu dosadu, kao što ti rekoh, i pošla sam toj dosati u susret sa mirnom odlučnošću, koja najviše podgriza živce. Me đutim, o, bože milostivi, desilo se jedno čudo, pravo čudo, od polaska iz kuće do povratka u kuću uživala sam kroza svih pet čula, uživala sam bezmalo svakom žilicom koja

je na to na-menjena ili nam se čini da je na to određena. To mi iznenađenje priredi sudbina ili, ako hoćeš, moji suviše napregnuti živci. To je stara stvar, staro iskustvo svačije, da se čovek najbolje provede kad ima razloga da to najmanje očekuje. Ali biće da i sudbina ima svoju reč i u tome. Ti znaš koliko sam ja naklonjena tome verovanju, a ve čeras baš nekako plivam u mističnim strujama. Po svoj prilici, u nizu dana koji su nam od -brojani, sudbina odabere i odredi one u kojima ćemo se mi osećati srećni. Svejedno je kakav će biti uzrok te naše sreće, da li će on po važnosti svojoj biti u skladu sa posledicama, da li će, po merilu ljudskom, moći i izgledati kao roditelj sre će. Sve je to ništa. Glavno je da smo mi zadovoljni. Rekoh ti da ljudi imaju dane odre đene, a sad se setih brojanica našeg starog veroučitelja - onoga starca, znaš, sede brade i svetiteljskog lica, koji je n eko vreme zamenjivao našeg mladog elegantnog popu? Se -ćaš li se kako nam je starac s dosadom objašnjavao dosadne i nerazumljive stvari, a dok je vršio taj svoj glavni posao, on je u isto vreme radio i nešto sporedno, prebirao je svoje dugačke brojanice. Ja ga nisam slušala, ali sam pažljivo posmatrala šta rade njegovi suhi prsti, dakle meni je njegov glavni posao bivao sporednim i obratno. Uzgred budi rečeno, tako sam 187

shvatila i sve svoje takozvane dužnosti. Lagano, rav -nomerno spuštao je stari popa zrno po zrno, i ona či-njahu: čak, čak, čak. U dugačkom nizu crnih zrna bese i nekoliko belih, od sedefa, nešto krupnijih. Sve mi se čini, bilo ih je svega šest - na svakih deset crnih drvenih po jedno belo sedefno. I kad bi star čeva dva prsta napipala sedefno, nesvesno bi se zadržala i s nekom miloštom pipkolila. Jesam li ja na stvari? Nisam. Sve jednako na predgovoru. A sad je ve ć krajnje vreme. Dakle, mila Lelice, slušaj - upravo čitaj. Osvanuo je jesenji dan vedar i hladan, ali bez vet -ra. Pred kućom čekahu već kola. Na prvi pogled vidim da su konji dobri, kola čista, kočijaš trezan, obrijan i prilično odeven. To me smesta odobrovolji. Konji po -juriše, a studen vazduh poče mi mlaziti po obrazima, što mi je bilo ugodno, što me još ve ćma odobrovolji. Umotah se bolje u bundu i namestih bolje ogrta č preko kolena. Kad besmo na prvom roglju, videh gde nam ide u susret čovek u cilinderu, sa uzdignutom jakom od kaputa, malko pognut, ne baš čvrst u hodu. Ni posumnjala nisam da bi to mogao biti braca, ali bese on glavom i nogama. On stade i mahnu glavom, a ja gurnuh ko čijaša i naredih da zadrži. Dođe mi da se slatko nasrne j em, i nasmejah se. On u đe s nategom i sede pored mene. Ja pogledah njegovo ispijeno lice, utonule o či sa modrim kolutima pod njima, i

mesto tolikih drugih pitanja koja bi imala da mu obratim, mesto onog najprostijeg, najprirodnijeg o zdravlju, zapitah: - Kad si legao? - Nisam ni legao - odgovori on sa blaženim osmehom, pa zadrža pogled na mome licu i u čini mi se da se malo čudi. Ja nastavih pitanja: - A kako si prošao? - Odlično, veli on... Dobio sam osam-deset banki. A znaš li ti, snašice, da mi nikad tako lepa nisi izgle dala. Tako mi boga! Sta radi onaj naš Mrcailo? - Radio bi što i ti da ima para. Pa kako ćeš ti moći izdržati neispavan? 188

- Lako kad sam dobio. Pristajem da ne spavam do kraja života samo neka me ovako prati šansa. - A, tako? Dakle, ti si srebroljubiv! A nije ono što svi tvrdite u nekim svečanim trenucima - da je pravo me kockaru do kocke, a dobitak ili gubitak da su stva ri sporedne. - Nije. Koji su to svi? - Pa... svi... vi... svi, beogradska deca. - I ti si beogradsko dete. - I ja sam. Ne odričem. Ali da ti dokažem da ja shvatam taj naziv u potpunom njegovom zna čenju, dodaću: mnogo je dece rođeno u Beogradu, ali je malo be ogradske dece kako to treba razumeti!

- Dobro si položila ispit. No treba da znaš da su muškarci strašni kockari, a prema ostalom apsolutno nemarni. Ženske su površne, prevrtljive, koketne, po troši j ive i tako dalje. Mogu biti i lepe, prosto zaludi vati svojom lepotom i gracijom. Ti si danas divno beograd sko dete. - Hvala na komplimentu, braca. Primam to kao istinu. Budi pametan, ostani na tom predgovoru. Ili ne ka bar bude razmaka između toga predgovora i početka dela. - Zbilja je to pametno. Govorimo, dakle, privre meno o čemu drugom. - Ne govorimo ni o čemu, nego se malko asupiraj da se nešto osnažiš. Eto tako započesmo, draga Lelile. Braca nije ni dosad bivao druk čiji sa mnom nasamo. Ali ovoga puta umeo je, ono što se kaže, "podvla čiti reci" izrazom glasa, a osobito očiju, što je davalo neku novu draž njegovoj drskosti. Sve su radnje bile zatvorene. Po ulicama hitao je silan svet u sve čanom ruhu. Pred mladinom kućom za-tekosmo valjda pedeset kola. Kuću ti poznaješ dobro. Trem, hodnici, sve sobe behu prepune sveta, prosto zagušeno. Jedva se progurah do Emilije, koja mi se učini božanstveno lepa u beliiii, sa belom koprenom. Izlju-bismo se srdačno, pa se cmoknuh i sa starim, sa starom, i bog te pita s kim još. I mladoženja, Herr Doktor, sa 189

svojim soldatskim licem i držanjem i praznim germanskim o čima, učini mi se gibak, pun temperamenta. Prosto, ja sam bila kao obajana, sve mi se činilo neobično lepo, milo. Počeh se strašiti same sebe. Tiskajući se ponovo kroz gomilu da prokrčim sebi puta, da dođem do čista vazduha, na samom vrhu stepenica padoh na grud i bracine i naša se usta sastadoše.

Nalazim da je najbolje da ti taj prosti doga đaj tako prosto ispovedim. Sad bih ti mogla vazdan dokazivati i zakletvama potvr đivati kako je to bilo nenameravano, neočekivano, fatalno, nesvesno i - kako god hoćeš. Ali glavni je od svega toga je da, kad sam gotovo u nesvesti tr čala niz stepenice, da nisam osećala ni trunke kajanja ili stida, kao što ti doista o čekuješ da ću reći. Ne, draga moja Lelice, jedva sam čekala da se ponovo zgoda dade da do đem do poljupca, i to, ako je moguće, u istoj onakoj opasnosti da možemo biti uhva ćeni na delu. Jer zamisliti ne mogu naš prvi poljubac u osamljenosti, u potpunoj slobodi, kao što bi mogao biti u našoj ku ći. Ne, ne, to bi mi bilo odvratno, to bi bilo prosto nemogućno bez Emilijine svadbe. Naravno, reč je o prvom poljupcu. Crveni, plači, drhti od sablazni i od ogor čenosti, mila moja Lelice, ali primaj istinu, istinsku istinu, golu, nagu, kakva je najsilnija. Ti si ro đena u Beogradu i od roditelja Beograđana, ali nisi "beogradsko dete" u onom značenju kakvo mu se često daje, ali koje mnogi ne razumeju. Šta da ti dalje pričam? Odvezosmo se ka crkvi. Naša kola behu tre ća iza mlade. Nas dvoje reci ne progovorismo, - gledasmo na stranu, ali se pod pokriva čem držasmo za ruke i lomljasmo prste. Bože, divan li je Beograd! Čiste li su ulice, lepe i skladne zgrade, svet pitom i ukusno odeven! Puno li je pesni čkih uspomena koje na svaki korak vaskrsa vaju! A naša katedrala, remek-delo umetnosti i spol ja i iznutra! Naši svešt enici, naš mladi đakon, kako dolikuju veličanstvu mesta i obreda! A nad mladim parom 190

lebdi bračni anđeo držeći pune ruke cveća! Njih dvoje od postanja su jedno drugom suđeni pa se nađoše i sto-piše u jedno savršeno idealno bi će. Još da mi je razu-meti one svete reci i pesme što se razležu pod zapaljenim polilejem! Još da mi je prikupiti čiste želje mladića i devojaka u venac sakupljenih oko mladenaca - da mi je sve to ujedno sastaviti pa predati an đelu bračnom! U velikoj gostionici jelo je bilo izvrsno, draga moja Lelice. Opšte raspoloženje bilo je da ne može bolje. Kao što ti u po četku rekoh, ja sam pila šampanjskoga, mnogo.

Posle jela nastala je igranka. Ja sam igrala sa mnogim, a naj češće sa bracom. I svakog puta nađosmo načina da se približimo jedno drugom na onaj na čin kao što je bilo na vrhu stepenica. Dalje ne mogu, mila moja Lelice, savlada me san. Tvoja M."

MATAVULJ U BEOGRADU, BEOGRAD U MATAVULJEVIM PRI ČAMA Med šturim i sivim sudbinama srpskih realista, tesnim kao varoška glavna ulica, prostim kao šematizam (sa biografijama sažetim i bolnim: rodio se, sirotovao, bivao otpuštan iz službe, trpeo nerazumevanje i prezir sredine, bedu i batine, brinuo glupe narodne brige, štampao knjige o svom trošku, bolovao, bežao od poverilaca, ostavio porodicu bez igde i čega) - život Sime Matavulja deluje antipodski, raskošno, renesansno, kao kakva naška varijanta pikarskog romana. Matavulj tvrdoglavo nije hteo da primi ono što mu je bilo namenjeno, niti da izigrava sveca iz školskih čitanki, jadnog skribenta-mazohistu, jektičavog sentimentalistu, marljivog literatu sa pretenzijama na v ečnost i priznanje posle smrti, karnevalsku žrtvu jednog periferijskog naroda i njegove prizemne svesti. Nije hteo da bude pobe đen, smlavljen prostaštvom, banalnošću, niti je dozvolio da ga proganjaju policijski doušnici i vlastoljubivi kritičari. Na njegovom spomeniku trebalo bi napisati: Ziveo je po svome! Punokrvni Mediteranac, beskrupulozni delija, talento -vani bonvivan, ljubitelj ovozemaljskih zadovoljstava u njihovom najgrubljem obliku, izdanak osirotele trgovačke porodice iz Šibenika (srpske i pr avoslavne), promašeni đak u manastiru Krupa, selski učitelj sa višim ambicijama, sekretar jednog konta čiji preci behu junaci iz narodnih pesama, nastavnik u Herceg -Novom, navodni učesnik Nevesinjskog ustanka u četi Mića Ljubibratića (bez ijednog ispaljenog metka), beshljebović i nesoj, nastavnik na Cetinju, u čitelj crnogorskog prestolonaslednika, udvorica jednog istovremeno operetskog i srednjovekovno surovog dvora u majušnoj metropoli, ližisahan i recenzent isto čnjačkog despota sa nižim francuskim obrazovanjem, Gospodara i pjesnika, pisac

13 Beogradske priCe

193

istorijsko-folklornih priča po narudžbi (samo da se dobro plaća i da se napreduje), smejač, glumac i karijerist, begu-nac, učitelj druge klase u Zaječaru (naši prvoklasni pisci uvek su dobij ali poslednju klasu u životu), feljtonist u Beogradu, klupoder po birtijama i kr čmicama, činovnik Pres-biroa, muž prebogate udovice, drugar Laže Koštica (koji se isto tako bogato udao, da bi u lasti i masti napisao svoju poslednju veliku pesmu), prestoni čki buržoa, jedan od najkulturnijih književnika srpskih, svetski, to jest evropski putnik prve klase, putopisac, akademik i snob, predsednik Srpskog književni čkog društva, gurman, gorko usamljen u svom deziluzionizmu, nesumnjiva veli čina kojoj kralj dolazi na književne večeri (slučaj toliko usamljen u Srbiji da izgleda gotovo neverovatan), mrtvac iz jedne skaredne, malogra đanske anegdote - eto kratkog pregleda Matavuljevog života. Ovaj istovremeno elementarni i rafinovani čovek, več-ni furešt i došljak, račundžija i avanturista bio je, pre svega, duboko amoralan, ali snažan, kao prirodna pojava, bujan i kreativan. Bio je sve - i ono najbolje i ono najgore - ali nikada slabić i cmizdravko, nikada poraženi i slomljeni, koji tone u melanholiju i pesimizam, nego veseli đi-dija, koji se ničeg ne libi i kome sve polazi za rukom, kao i svim koji sopstvenu sre ću guraju s leđa. Retko vitalan, ćudljiv i prevrtljiv, snalažljiv kao vandrovkaš, nadprose čni asimilator jezika, običaja, ideja i kultura, prilagodljiv kao vo da, sklon mimikriji, skeptik iz dna duše, sveznajuće naivan, on se književnosti nije latio iz bole ćivosti, razdraženo-si nerava i apstraktne tuge, nego zbog suviška energije, preobilja slika i utisaka koje je skupljao uz put (bez reda, ali sa nepogrešivim instinktom umetnika, koji tačno zna šta mu je i koliko potrebno), zbog prirodne sklonosti fabuliranju i izmišljanju, zbog zdrave potrebe za napretkom, usponom i razvijanjem svojih sposobnosti koliko i zbog skoroje-vićke požude za novcem, uspehom i počastima. Kontradiktoran i stvaralački sebičan, on je bio raznovrstan i mnogostruk, ateist i teozof, šarlatan i savestan umetnik, mistifika -tor i dosledni kreativac, junak onovremskog romana i lik iz vaspitno -obrazovnog programa za srednje škole - potpun čovek na svoj način i prema sopstvenoj meri. 194

Mešao je književnost i život, iluziju i stvarnost, igru i napor, ta čno razlikujući, a rezultat je nešto retko: ličnost sa lako prepoznatljivim individualnim karakteristikama i obe -ležjlma vremena, pojava koja u sebi

sažima tipsko i pojedinačno, nacionalno i rasno. Pisac kakvog nismo imali ni pre ni posle njega, iskonski samosvojan i jedinstven. Potukač Simo Matavulj osvajao je Beograd dva puta, kao kakav uporni junoša. Prebeg iz Crne Gore, bivši službenik mi krodvora na Cetinju, miljenik u nemilosti, prvi put je naišao na hladan prijem, na ravnodušnost, na srbijansku nepoverljivost koja nema milosti. Neki tupi birokrata (ili neki zlovoljni policajac) poslao ga je u provinciju, klasi čnom i tužnom stazom srpskih realista, kojima je prestonica udeljivana kao nagrada, ne kao nešto što su zaslužili. Matavulj, pokretljiv i netradicionalan, nije izdržao: vratio se u Crnu Goru (Mavritaniju, kako joj se kasnije surovo podsme -vao). Cena, kojom je platio taj pokušaj, nije nam poznata, kao što nam inače nisu poznate bitne stvari iz spisateljskih života, u kojima lako otkrivamo samo sporedno i nevažno. Osim gorčine, skupljene na lutanjima po Balkanu, mora da se u ovom čoveku bujnih darova i grabežljive naravi nata -ložilo i mnogo odlučnosti, koja se s godinama preobražavala u samoživost. Svi sentimentalizmi, romanti čarske zablude i nacionalni zanosi behu spali s njega, kao stara odela, ostao je čvrst đida, ispečen na vatri vremena, dovitljiv i lukav, spreman da se nosi sa onovremskom tmušom. Retko koji naš umetnik je imao toliko prirodnih darova, nijedan ih nije tako celishodno iskoristio. Uporan poput uskoka, dve-tri godine kasnije Matavulj je opet u Beogradu, noseći svoje jedino imanje: ništa i tvrdu volju. Po ko zna koji put u svom pitoresknom životu, on počinje ni od čega, ali bez kuknjave i bez ikakvog sa mosažaljenja, podsmevajući se i upijajući utiske kao spužva, prihvatajući stvarnost onakvu kakva jeste. Njegov uspon je spor i mu čan (lako uspevaju jedino mućkaroši bez dara, la-kokrili letači čiji je pad izvestan), ali bez nepotrebnih posrtaja i roptanja na sudbinu. Matavulj radi sve što mora i strpljivo čeka svoj trenutak, stanuje gde stigne i druži se sa svakim ko to ho će, lagano stvara svoju reputaciju, nikad

13*

195

se ne pretržući od rada, dužnosti i obaveza, ne troše ći svoje snage na sporedno i ne ubijajući se melanholijom. Piše po narudžbini i za novac (kao i toliki veliki pisci pre i posle njega), često navrat-nanos, improvizatorski, ali neprestano usavršava književni zanat, menja teme i dijalekte kako misli da mu odgovaraju, popravlja već odštampane tekstove sa retkom savesnoš ću i pouzdanim ukusom,

svaka njegova kasnija varijanta je bolja od prethodnih. Ilustrativna za ovo poslednje tvrđenje je priča "Marija", koja se nalazi u ovom izboru: pod naslovom "Na pragu drugog života" ona je stati čna, razvučena, sa nepotrebnim skretanjima fabule, u svom konačnom obliku ona je svedena, čvrsta, uzbudljiva sa svojih tajanstvenih slutnji, prava pri ča atmosfere, a Marijin predsmrtni san je jedinstvena simbolička studija, zasnovana na realističkom i oplemenjena poetskim. Srpska sredina, indiferentna prema svemu što joj nije nametnuto, ali popustljiva na pritisak i čvrstinu, zaboravno menja način i daje Matavulju sve što može, sve za šta je sposobna, čak, čini se, i preko toga. Već poznat i priznat kao pisac, Matavulj jednom dobro isplaniranom ženidbom, u kojoj sigurno učestvuje i beogradska čaršija, rešava sve svoje materijalne neda će, postaje imućni posednik, građanin prvog reda, akademik i tako dalje. Došljak može da likuje u sebi: dugačkom spisku poraženih, poučnom kao spisak mrtvačnice (od Jovana Sterije Popovića, preko Borisava Stankovića i Momčila Nastasijevića, do Branka Miljkovića) neće biti dodato i njegovo ime, groblje velikana (to jest, zabačene aleje u našim zapuštenim parkovima) ne će biti uvećano još jednim mučenikom, koji se upropastio ganjaju ći senke i sanjajući estetiku tamo gde je mnogo potrebnija najprostija higijena. Ovaj raznovrsni i nekonvencionalni Srb in iz Dalmacije, kome je dom uvek bio tamo gde se nalazio, savladao je Beograd, njegovu dobro ćudnozlu prirodu, njegov neuravnoteženi mentalitet u procepu izme đu dva smrtno zavađena sveta, njegovu provincijsku površnost i zatvorenost, ali je njegov uspeh pl aćen cenom koja se nije mogla izbe ći. Grad Baglaj (kako ga je Matavulj, u svojoj renesansnoj potrebi za maskama i skrivalicama, za igrarijama i raspojasanim komedijanjem, sam nazivao) ipak se ovde, kao mnogo 196

puta ranije kao i kasnije, pokazao tvrd zaj modavac i kamatnik. Usvojivši ga, i samim tim preobrazivši, zasipaj u ći ga počastima i novcem, on je od Matavulja, mediteranskog smejača bistrih očiju i dobrog želuca, načinio nešto banalno i svakodnevno: pomalo nasamarenog muža prestoni čke udovice, trbušastog građanina sa prečanskom poslugom i poželjnog gosta u ku ćama za zabavu imućnih varošlija. Bakonju fra-Brna, jedini naš pravi komični roman, Matavulj je završio naprečac, osetivši da presušuju unutrašnji izvori, koji su ga dotle zasipali radošću, veselje-Ijem, životnom snagom. Bilo mu je došlo vreme za mračnije teme i sumornije načine pisanja, za iskreni naturalizam bez trunke svetlosti, za pomalo zlobni i osvetoljubivi realizam pri ča iz beogradskog života, kakve su mu nametali sredina, prljavi i na svoj način živopisni grad u razvoju, sivo zimsko nebo nad ušćem dve mutne reke, koje su svojim susretom

obeležavale poslednju tačku dobro uređene, spore i ci-vilizovane Evrope i prvu predstražu dubokog, istočnog mraka. Matavuljeve priče iz beogradskog života* nastajale su istovremeno kad i njegove priče iz primorskog života, raz* Ovaj izbor je sačinjen prema šestoj knjizi Sabranih dela Sime Matavulja "Pripovetke" ("Presveta", Izdava čko preduzeće Srbije, Beograd, 1954. godine, redaktori dr Vido Latković i Duža Radović). Tekst šeste knjige za štampu je priredio Dragiša Zivković. Redosled priča u ovom izboru nije sastavljačev, već hronološki, prema redosledu objavljivanja po časopisima, kalendarima i knjigama. Sastavlja č smatra da je takav izbor, slobodno rečeno, zakonit i prirodan, jer poseduje svoju sopstvenu logiku, u koju su se čvrsto upleli vreme, piščev život, sredina, podneblje, i svi oni mnogobrojni i nevidljivi uticaji, koji do nas dopiru samo posredno. Sastavljač je uzeo sebi slobodu da u sadržaju, uz svaku pripovetku, stavi ime publikacije i eventualnu izmenu naslova; maštovitom čitaocu će to pokazati deo književne atmosfere onoga vremena i neke piš čeve navike u odnosu na objavljivanje. Na kraju, sastavljač žali što, zbog ograničenog broja strana, nije mogao da unese sve Matavuljeve priče iz beogradskog života, a naročito priču Novoverci, koja je, mada mestimično razvučena i neskladna, izborom likova i obradom osnovne teme jedinstvena u srpskoj književnosti. V. S. 197

vijale se paralelno, preplitale se i ukrštale u vremenu. Ali posmatra ć iz današnjeg doba ima utisak da su pisane u raznim epohama i da su ih pisala dva pisca: jedan elementarno optimističan, drugi do krajnosti skeptik. Razlike među njima su zaista duboke i značajne, korenske: tematske, jezičke, psihološke i formalne. A sličnosti nikakve i sasvim za-nemarljive. Kritika je to zapazila (što joj ne treba upisati kao podvig oštroumlja i pronicljivosti), ali je, ocenjujući od oka i afektivno, tradicionalno pristrasno i olako, napravila suštinsku grešku prilikom vrednovanja: pri če iz beogradskog života ocenjene su kao manje značajne, gotovo beznačajne prema pričama iz primorskog, pa čak i crnogorskog života, mada ove poslednje vrede samo u fragmentima. Istaknute su sve mane Matavuljevih priča iz beogradskog života (zbog neuspelih, nedovršenih i tendencioznih, loše su prošle i uspele, kriti čki ton

pojedinih mesta uzet je kao osnovno raspoloženje i time su diskvalifikovani ispravni umetnikovi motivi), pokazana svaka greška i al jkavost, ne-izbežne kod ovakve vrste pisaca, uveličana svaka neobjektivnost i zlovolja, a vrednosti su, svesno ili nesvesno, zaobiđene, kvaliteti prećutani, ili škrto proceđeni krajem usana. Nepravda je ispala velika i dugotrajna, odbojan stav prema ovom d elu Matavuljevog stvaralaštva ostao je, gotovo bez izuzetka, do danas, sudovi nisu valorizovani ni u istorijskoj perspektivi, čak ni iz poštovanja prema jednom klasiku, koji je katkad bivao i precenjivan i prehvaljen. Terazije su ostale božanski neuravnotežene - na jednoj strani previše, na drugoj premalo. Preštampavane su retko ili nikad, baga -telisane su i potcenjivane unapređ. Čitaoci su, isto tako, ostali ravnodušni ili odbojni, čak i najbezvrednije MatavuIjeve priče, koje su ostale u okvirima kalendar a i prigodnih almanaha gde su objavljivane, imaju više čitalaca od njegovih priča iz beogradskog života, školski programi i nastavnici književnosti ih zaobilaze, a stru čnjaci, sa retkim izuzecima, prećutkuju. Ima se utisak da je pisac povredio neke gradske tabue, darnuo bolna mesta, rekao nešto što se u čtivo ignoriše, napisao hroniku koja neće uskoro biti kano-nizovana. Matavuljeve priče iz beogradskog života, posmatrane objektivno i sa selektivnom svešću (što je izbor stroži i uži, 198

to bolje), nisu mnogo slabije od priča iz primorskog života, a bolje su od onih iz crnogorskog života. One su, naprosto, druk čije u svemu: u inspiraciji, u obradi, u postupku. Ta jednostavna činjenica - da se razlikuju, da su nešto kvalitativno drugo - izazvala je mnoge zabune, koje se tvrdokorno održavaju: jedna od njih je ona oko poređenja sa naj-svetlijim Matavuljevim pripovedačkim trenucima. Priče "Marija" i "Vlajkova tajna", na primer, mada gotovo nepoznate širem krugu čitalaca, bez ikakvog stida mogu da stanu uz bok "Povareti" i "Pilipendi", ali mislim da ih treba čitati i tumačiti iz sasvim drugog ugla: kao urbanu prozu u stanju nastajanja, kao prethodnicu mnogo kasnijeg proznog talasa, kao zametak budućih formi. Makar koliko bile visok rezultat, izuzetan u svom vremenu, one su, istovremeno, i nago-veštaj, otkrivanje novih tema i sadržaja, uvođenje novog načina pisanja. Na primer, priča "Događaj s popom Ciju-nom", na izgled anegdota, parabolično nagoveštava bezlične pritiske budućih vremena, kada će nevidljive birokrate odlučivati o ljudskim sudbinama, izmišljena Balkan-Baglanija je sasvim moderna metafora, a popi ć Ci jun prototip kasnijih kafkijanskih junaka, koji će se namnožiti u literaturi poput nove životinjske vrste. Ali, mislim da ni sa ovom tezom ne treba preterivati: Matavulj, istini za volju, makar koliko bio čvrst, instruktivan i značajan, nije avangardista, književni reformator, osniva č nove škole. On je,

naprosto, veliki asi-milator, radoznao eklektičar, skupljač i veštak, a njegov nepogrešivi instinkt samouka bio je sposoban da nagoveštava i nešto novo, nestandardno, što će se posle razvijati prema sopstvenim zakonima. Matavuljeve priče iz beogradskog života odlikuju se svim što ovog pisca stavlja među prve u srpskoj književnosti: reskim, često grubo rezanim slikama, čije je dejstvo trenutno i upečatljivo, dinamikom pripovedanja i unutrašnjom napetošću, dramatičnim razrešenjima (začudo, u dramama se upravo ovaj njegov kvalitet izgubio ili otišao u drugi plan), pregnantnoš ću jezika, pri tom dijalekatski raznovrsnog i otvorenog prema recima raznih podneblja i sredina, lapidarnim opisima, živim dijalozima, sluhom za novu re č i neobičnu pojedinost, nekonvencionalnim izborom tema, brzim usputnim opservacijama, koje plastično dočaravaju at199

mosferu. One su, kao što sam već rekao, prva prava urbana proza u nas, neobična u vreme poplave seoske pripovetke i seoskih motiva, i s te strane pomalo jeretička. Pored crno-humorne, naturalističke, u njima se katkad čuje i socijalna nota, ali diskretno, bez primesa pr opovedništva i moralisa-nja (u pričama "Frontaš", "Grešno dete", na primer), pored realisti čkih skica, izvedenih suvo i precizno, rukom objektivnog slikara, pojavljuju se mra čne, gotovo bošovske vizije ("Ciganski ukop", "Hristos voskrese", na primer), pa čak i priče u kojima preovlađuje dobro upotrebijena i proživljena mistika ("Naumova slutnja", na primer). U ovim pri čama je vrlo širok registar, kako tema tako junaka i društvenih slojeva: od protuve, kockara i verovatnog ubice u priči "Digov posao", preko zanatlija, novoveraca, periferijskih bednika, penzionera, malih kućevlasnika, spiritista, činovnika, samaca i glumaca, do najvišeg društva u priči "Beogradska deca", koja, mada skica, sadrži u sebi jedan potencijalan društveni roman. Simo Matavulj, koga je Laza Ko-stić zvao Sime, nije imao društvenih predrasuda ni klasnih averzija, i posmatrao je grad od dna do vrha, onako kako se sam kretao i uspinjao. Sa hladno ćom hirurga secirao je utrobu i probavne organe tog modernog čudovišta, iznutricu koliko i spoljašnost, sa upućenošću učesnika bavio se pojedinostima i zapletenim međuodnosima u tom komplikova-nom organizmu. Bio je pisac koji ume da vidi i ne libi se da kaže šta je video: treba poštovati tu otvorenost. Pred vama su Matavuljeve priče iz beogradskog života, koje smo uslovno, prema naslovu jedne njegove knjige, nazvali "Beogradske pri če" - možete ih otkrivati kao nove i nepoznate. Sastavlja č se trudio da izabere najbolje i naj karakterističnije, da ih ne grupiše prema svojim shemama, da ne upli će svoja naknadna mudrovanja. Sa ovim zaklju čkom bi se verovatno složio i Matavulj: literatura živi dok deluje na ljude, dok se može čitati, posle toga je bukvalno

mrtvo slovo na hartiji i zrela je za arhive, biblioteke i seminare svetske književnosti. Mislim da sa ovim pričama to nije slučaj, vreme im je da, posle duge epitimije, počnu svoj drugi život u vama. Vidosav STEVANOVIC 200

SADRŽAJ Grešno dete ("Otadžbina", knjiga XXVIII, 1891; "Iz beogradskog života", Beograd, 1891) 5 Digov posao (Kalendar "Orao" za 1892; "Iz beogradskog života", Beograd, 1891) 26 Ciganski ukop (Kalendar "Orao" za 1894. pod naslovom "Sa svima počastima"; "Beogradske priče", Beo grad, 1902) 43 Frontaš ("Delo", knjiga VII, 1895. pod naslovom "Fron taševa ljubav"; "Beogradske priče", Beograd, 1902) 50 U pomrčini ("Brankovo kolo", 1896; nije objavljivana u zbirkama za piščeva života) 61 Na njen dan ("Brankovo kolo", 1896; "Tri pripovetke", Mostar, 1899) 69

Vlajkova tajna ("Brankovo kolo", 1897. pod nasl ovom "Vladina tajna"; "Beogradske priče", Beograd, 1902) 80 U Filadelfiji (Kalendar "Dubrovnik" za 1899; "Tri pri povetke", Mostar, 1899) 90 Arandelov udes ("Srpski književni glasnik", knjiga IV, 1901; nije objavljivana u zbirkama) 101

Događaj sa popom Cijunom ("Srđ" 1902; nije objavlji vana u zbirkama) 113 Sukobi ("Nova iskra", 1902; "Beogradske pri če", Beo grad, 1902) 123 Marija ("Srpski književni glasnik", knjiga V, 1902; "Beogradske priče", Beograd, 1902. - Pripovetka je prvi put objavljena, u mnogo š iroj i sla bijoj redakciji, u "Kalendaru manastirskog ži vota" za 1895. pod naslovom "Na pragu drugog života") 131

Kandidat ("Nova iskra", 1904; nije objavljivana u zbirkama) 140

Hristos voskrese (Kalendar "Prosvjeta" za 1905; nije objavljivana u zbirkama) 147

Predmet za priču ("Bosanska vila", 1905; nije objav Simo Matavulj BEOGRADSKE PRIČE