СРБИ У РАНОМ СРЕДЊЕМ

ВЕКУ

У доба сеобе Срба на Балканском полуострву већ су живела нека

племена Јужних Словена. Вести о њиховом насељавању

забележио је у X веку византијски цар-писац Константин

Порфирогенит. Он је написао да су Срби живели под влашћу

два брата у Белој Србији, која се вероватно налазила изнад реке

Дњепра, у данашњој Украјини.

Један од браће повео је Србе уз дозволу византијског цара

Ираклија (610–641), населивши их у области јужно од Солуна.

Нови услови живота им се нису свидели па су кренули назад

одакле су дошли, прешавши Дунав предомислили су се и

одлучили да остану на територији Византије. Цар им је дао

пространу територију између реке Саве и обале Јадрана. Овде су

се заувек настанили створивши своје прве државе.

Византија се није одрекла контроле над територијама које су

населила словенска племена, али пошто није могла да их војно

одбрани направила је савез са насељеним племенима Срба. Од

стране цара Ираклија било им је допуштено насељавање у

Византију уз прихватање обавезе да царству помажу у одбрани

граница.

Територија насељена Србима била је подељена између више

мањих племена, чиме се задржала организација која је постојала у

прапостојбини. Такав вид организације међу словенским

племенима назван је од стране Византинаца склавинија.

Склавиније-племена или заједнице племена код Словена, живели

су на одређеном простору на челу са својим старешином.

Кнежевине-стрешина склавиније носио је титулу кнеза, од чега је

временом настао назив за територију којом је управљао

српске кнежевине средином X века

Паганија (од реке Цетине до реке Неретве)

Захумље (од реке Неретве до Дубровника)

Травунија (од Дубровника до Боке Котерске)

Дукља (од Боке Которске до Скадарског језера)

Србија (границе дуж река Лим, Ибрар, Моравва и Дрина,

обухватала је и област Соли и територије дуж тока реке Босне)

Прва српска држава настала у је у IX веку, а на њеном челу је био кнез

Властимир (оснивач прве српске династије Властимировића)

За територију насељену Србима борили су се Византија и Бугарска

Почетком X века Србију осваја бугарски цар Симеон

После Симеонове смрти Србију је обновио кнез Часлав (праунук кнеза

Властимира) који је побегао из Бугарске и владао до 950. године када је

погинуо у борби против Мађара, а Србија слаби.

Међу српским кнежевинама јача Дукља. Која се од XI века назива Зета

по истоименој реци.

1035. кнез Стефан Војислав диже устанак против Византије, пада у

заробљеништво, али 1042. године успева да се ослободи и ослободи

Дукљу византијске власти. У састав Дукље улазе Србија, Босна,

Травунија и Захумље.

Његов син Михаило 1077. од римског папе добија титулу краља.

Наследио га је син Бодин после чије смрти почетком XII века Дукља

слаби, а почиње да јача Рашка (Србија)

Владаари Рашке носили су титулу великог жупана, а оснивач династије

био је Вукан (династија Вукановића)

Дукља за време краља Бодина

Покрштавање Срба

Срби су примили хришћанство у другој половини IX века.

Растислав кнез Велике Моравске (територија данашње Чешке и

Словачке) од византијског цара је затражио мисионаре да изврше

покрштавање.

863. браћа из Солуна Константин (Ћирило) и Методије одлазе у

Велико Моравску ради мисије покрштавања. Мисија је доживела

неуспех због папе. Ћирило умире, а Методије наставио рад по

Доњој Панонији и Великој Моравској до своје смрти 885. године.

Ћирило је био творац првог словенског писма ГЛАГОЉИЦЕ, а

обредне књиге је превео са грчког на словенски језик

ГЛАГОЉИЦУ је упростио КЛИМЕНТ, ученик Ћирила и

Методија, и ново писмо назвао по учитељу ЋИРИЛИЦА.

Ћирилицу прихватају: Срби, Бугари, Руси и Македонски

Словени.

Климент оснива школе- образовао око 3500 ученика.

ОХРИД- центар културе Јужних Словена где раде Климент и Наум.

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ (1192.-XII век)- писано

старословенским језиком на пергаменту. Наручио га хумски кнез

Мирослав (брат великог жупана Стефана Немање). Представља

најстарији сачуван српски ћирилични рукопис.

страница из Мирославовог јеванђеља