63. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ · недеља, 3. јун 2018. 3 63. СТЕРИЈИНО...

недеља, 3. јун 2018. 1

63. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ www.pozorje.org.rs

Данас на Позорју

20.00 часова / СНП, Сцена „Пера Добриновић“Проглашење и уручење Стеријиних награда

Представа у част награђенихЗоран Пешић – СигмаУЛИЦА УСАМЉЕНИХ АУТОМОБИЛАНародно позориште Ниш и Стеријино позорје Нови Сад

Режија: ЂУРЂА ТЕШИЋСценографија: ЗОРАНА ПЕТРОВКостимографија: МАРИА МАРКОВИЋ МИЛОЈЕВМузика: ВЛАДИМИР ПЕЈКОВИЋКореографија: ИГОР КОРУГАЛекторка: НАТАША ИЛИЋ

Улоге

Зликовац: ДАНИЛО ПЕТРОВИЋЧовек: МАРКО ПАВЛОВИЋМинистар: ДРАГИША ВЕЉКОВИЋЧистач ципела: БОЈАН ВЕЉОВИЋ, к. г.Вештица плаве косе: ЈАСМИНКА ХОЏИЋКасирка: ДРАГАНА ЈОВАНОВИЋНовинар: МИЛОШ ЦВЕТКОВИЋЧувар: УРОШ МИЛОЈЕВИЋ, к. г.Пецарош: НИКОЛА ЦЕКИЋ, к. г.Пас луталица: СТЕФАН МЛАДЕНОВИЋМузичар: УРОШ КОСТИЋ, к. г.

Представа траје 1 сат и 20 минута

2 Билтен бр. 9


СТЕРИЈИНЕ НАГРАДЕТакмичарска селекција

Извештај Жирија

Жири Шездесет трећег Стеријиног позорја – МАЈА МИРКОВИЋ, костимографкиња, председница, ТАЊАШЉИВАР, драмска списатељица, БРАНИСЛАВА ИЛИЋ, драматуршкиња и драмска списатељица, КСЕНИЈАКРНАЈСКИ, редитељка и НОВАК БИЛБИЈА, глумац, видео је од 26. маја до 2. јуна 2018. године девет представау такмичарској селекцији.

На завршној седници, одржаној 2. јуна 2018, Жири је донео

ОДЛУКУ

Стеријина награда за најбољу представу – ЈАМИ ДИСТРИКТ Милене Богавац, режија Кокан Младеновић,Битеф театар Београд, Центар за културу Тиват, Фестивал MASZK Сегедин, Think Tank студио Нови Сад (Србија,Црна Гора и Мађарска). Одлука је донета већином гласова.

Стеријина награда за текст савремене драме – МИЛЕНА БОГАВАЦ за ЈАМИ ДИСТРИКТ, режија КоканМладеновић, Битеф театар Београд, Центар за културу Тиват, Фестивал MASZK Сегедин, Think Tank студио НовиСад (Србија, Црна Гора и Мађарска). Одлука је донета већином гласова.

Стеријина награда за режију – КОКАН МЛАДЕНОВИЋ за ЈАМИ ДИСТРИКТ, текст Милена Богавац, Битефтеатар Београд, Центар за културу Тиват, Фестивал MASZK Сегедин, Think Tank студио Нови Сад (Србија, ЦрнаГора и Мађарска). Одлука је донета једногласно.

Стеријина награда за глумачко остварење:

БОЈАН ЖИРОВИЋ за улогу у представи ЦАРСТВО НЕБЕСКО – ЕПИКА БАЛКАНИКА, режија Јернеј Лоренци,Народно позориште Београд и Битеф театар Београд. Одлука је донета већином гласова.

ЈЕЛЕНА ГРАОВАЦ за улогу у представи ЈАМИ ДИСТРИКТ, текст Милена Богавац, режија Кокан Младеновић,Битеф театар Београд, Центар за културу Тиват, Фестивал MASZK Сегедин, Think Tank студио Нови Сад (Србија,Црна Гора и Мађарска). Одлука је донета већином гласова.

НИНА НЕШКОВИЋ за улогу у представи ЈАМИ ДИСТРИКТ, текст Милена Богавац, режија Кокан Младеновић,Битеф театар Београд, Центар за културу Тиват, Фестивал MASZK Сегедин, Think Tank студио Нови Сад (Србија,Црна Гора и Мађарска). Одлука је донета већином гласова.

БОЈАНА ЗЕЧЕВИЋ за улогу Емилије у представи ...И ОСТАЛИ, текст Мина Ћирић, Галина Максимовић, НедаГојковић и Маша Радић, режија Стеван Бодрожа, Установа културе „Вук Стефановић Караџић″ Београд и Мер-линка фестивал Београд. Одлука је донета већином гласова.

Стеријина награда за сценографско остварење – ДРАГАНА ПУРКОВИЋ МАЦАН за представу ШВАЈЦАРСКА,текст Петар Михајловић, режија Милан Нешковић, Народно позориште Републике Српске Бања Лука (РепубликаСрпска, БиХ). Одлука је донета већином гласова.

Стеријина награда за костимографско остварење – ИВАНА НЕСТОРОВИЋ за представу ЈАМИ ДИСТРИКТ,текст Милена Богавац, режија Кокан Младеновић, Битеф театар Београд, Центар за културу Тиват, ФестивалMASZK Сегедин, Think Tank студио Нови Сад (Србија, Црна Гора и Мађарска). Одлука је донета већином гла-сова.

Стеријина награда за оригиналну сценску музику – КАРМИНА ШИЛЕЦ за ЦАРСТВО НЕБЕСКО – ЕПИКАБАЛКАНИКА, режија Јернеј Лоренци, Народно позориште Београд и Битеф театар Београд. Одлука је донетавећином гласова.



Стеријина награда за сценски покрет – ГРЕГОР ЛУШТЕК за ЦАРСТВО НЕБЕСКО – ЕПИКА БАЛКАНИКА, режијаЈернеј Лоренци, Народно позориште Београд и Битеф театар Београд. Одлука је донета једногласно.

Специјална Стеријина награда за драматургију – МАТИЦ СТАРИНА за ЦАРСТВО НЕБЕСКО – ЕПИКА БАЛ-КАНИКА, режија Јернеј Лоренци, Народно позориште Београд и Битеф театар Београд. Одлука је донета јед-ногласно.

Стеријина награда из Фонда „Дара Даринка Чаленић″ за најбољу младу глумицу – ИСИДОРА СИ-МИЈОНОВИЋ за улогу у представи ЈАМИ ДИСТРИКТ, текст Милена Богавац, режија Кокан Младеновић, Битефтеатар Београд, Центар за културу Тиват, Фестивал MASZK Сегедин, Think Tank студио Нови Сад (Србија, ЦрнаГора и Мађарска). Одлука је донета једногласно.

Стеријина награда из Фонда „Дара Даринка Чаленић″ за најбољег младог глумца – НИКОЛА ШУРБА-НОВИЋ за улогу Петра у представи ...И ОСТАЛИ, текст Мина Ћирић, Галина Максимовић, Неда Гојковић иМаша Радић, режија Стеван Бодрожа, Установа културе „Вук Стефановић Караџић″ Београд и Мерлинка фестивалБеоград. Одлука је донета већином гласова.

ОСТАЛЕ СТЕРИЈИНЕ НАГРАДЕ

Стеријина награда за нарочите заслуге на унапређењу домаће позоришне уметности и културеУправни одбор Стеријиног позорја, на седници одржаној десетог јануара текуће године, одлучио је да се Сте-ријина награда за нарочите заслуге на унапређењу домаће позоришне уметности и културе додели РЕНАТИУЛМАНСКИ, глумици и ПРЕДРАГУ ЕЈДУСУ, глумцу.

Жири Удружења позоришних критичара и театролога Србије у саставу: Бојана Јанковић (председница), ИванаПетровић и Спасоје Ж. Миловановић донео је једногласну одлуку да Стеријину награду Округлог стола кри-тике 63. Стеријиног позорја за најбољу представу, која од ове године носи име „Дејан Пенчић Пољански“,додели остварењу ЦАРСТВО НЕБЕСКО Народног позоришта и Битеф театра Београд у режији Јернеја Лоренција.

НАГРАДА СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА

Награду публике 63. Стеријиног позорја за најбољу представу (просечна оцена 4,77) добило је остварењеЧРНА МАТИ ЗЕМЛА, према роману Кристиана Новака у режији Доре Руждјак Подолски, Загребачког казалиштамладих (Хрватска).Гласање публике за најбољу представу

НАГРАДА „ДНЕВНИКА″

Једногласном одлуком Жирија у саставу Мирослав Стајић, председник, Нина Попов и Наташа Пејчић, Наградаредакције новосадског листа „Дневник″ за уметничко остварење додељује се ЈЕРНЕЈУ ЛОРЕНЦИЈУ за режијупредставе ЦАРСТВО НЕБЕСКО – ЕПИКА БАЛКАНИКА.

НАГРАДА ПРОДУЦЕНТСКЕ КУЋЕ „SCOMEDIASCO“ ЗА ЕПИЗОДУЖири у саставу Даринка Николић, председница, Соња Дамјановић и Теофил Панчић једногласно је одлучио данаграду поделе МИЉКА БРЂАНИН за улогу Комшинице у представи ШВАЈЦАРСКА, текст Петар Михајловић,режија Милан Нешковић, Народно позориште Републике Српске Бања Лука (Република Српска, БиХ) и ИГОРБОРОЈЕВИЋ за улогу Рајка у представи СВЕДОБРО, текст Стеван Вранеш, режија Немања Ранковић, Народногпозоришта Ужице.

Чрна мати земла – 4,77Јами дистрикт – 4,68Људи од воска – 4,62...и остали – 4,45Царство небеско – 4,15Кеплер 452-Б – 3,94

Сведобро – 3,92Зид, језеро – 3,80Утопљена душа – 3,73Швајцарска – 3,46Хајка на вука – 3,32Ожалошћена породица – 3,23


Зоран Пешић – Сигма

Рођен у Белој Цркви, 1960.Књижевник и уредник часописаза књижевност, уметност и кул-туру Градинa. Члан је Српскогкњижевног друштва. Објавио је

осам књига песама, четири књиге прозе и две драме.Три књиге су му преведене на грчки, бугарски и маке-донски језик. Песме су му превођене на бугарски, ру-мунски, мађарски, македонски, пољски, шпански игрчки језик. Добитник је више награда и признања. Задраму Улица усамљених аутомобила добио је НаградуСтеријиног позорја за оригинални домаћи драмскитекст (2017). Роман Улица усамљених аутомобилаобјављен је у издању Народне библиотеке „Стеван Сре-мац” у Нишу.

НЕВИДЉИВИ ХОР: Нестадоше у облацима прашине итаме. По коловозу тандркаво се котрља кутија пастеза ципеле. Прљави ветар хуји кроз бетонски канал из-међу зграда. У црној магли ваљају се разлистали остацидневне штампе. Исцепана, згужвана крила новинскехартије подижу се високо, високо као мали белича-стооловни змајеви. Улица је пуста. Само се из неке не-одређене даљине чује лавеж пса. Касније ни то.(Мало касније чује се полувесели глас Муфтаџије изнепосредне близине, као шапат пред ушима.):Дволик сањар, четворолик пред огледаломсањар сам ја.Милијарда обешених звездана зиду небаокреће се у двосмеруЈа сам довољно црв,у све сумњам,нагризамбиље, ветрове, дневну штампу,ја дволики,двојезични,откривам двоистинуи никоме је не казујем.Трала-лала-ла,дволики сањар сам ја...(Муфтаџија се појављује испод уличне светиљке.)МУФТАЏИЈА (Гласно.): Опет је све пусто. Нема чак ниусамљених аутомобила. Види-види: столица. Аха, ичетка за ципеле, и ципела лева...

(Зоран Пешић – Сигма, Улица усамљених аутомобила)

Ђурђа Тешић

Рођена 1977. у Београду.Дипломирала је позоришнуи радио режију на Факултетудрамских уметности у Бео-граду (2002) у класи профе-

сора Николе Јевтића и Алисе Стојановић.Режирала је у београдским и позориштима широмземље и региона (Република српска БиХ, Црна Гора,Хрватска). Изобор режија: Казанова, Дејвид Грег (СНП,2002), Everyman/Свако, Г. Стефановски (Атеље 212,2004), Разнесени, Сара Кејн (Београдско драмско по-зориште, 2005), Дом Бернарде Албе, Ф. Г. Лорка (НПРепублике Српске, 2005), Чекајући Годоа, С. Бекет(Атеље 212, 2006), Три сестре, А. П. Чехов (НП Репуб-лике Српске, 2008), Базен (без воде), М. Рејвенхил (НПБеоград, 2009), Господар мува, Татјана Илић, по романуВ. Голдинга (Позориште „Бошко Буха”, 2009), Женидбаи удадба, Ј. С. Поповић (НП Републике Српске, 2010),Државни службеници, Р. Харвуд (НП Београд, 2010),Све о мојој мајци, С. Адамсон (БДП, 2011), Тајна ГретеГарбо, Миро Гавран („Мадленијанум” Београд, 2012),Славна Флоренс, П. Квилтер (Атеље 212, 2014), Брачнипарастос, М. Морило („Јазавац” Загреб, 2015), Санлетње ноћи, В. Шекспир (Позориште „Бошко Буха”,2015), Мизантроп, Молијер (НП Суботица, 2017), Мојдеда је аут, Д. Јанковић (БДП, 2017).За представу Господар Мува 2010. добила је Спе-цијалну награду за нове позоришне тенденције на ме-ђународном Тиба фестивалу.

Писац

Екс либрис

Редитељка



„Кад уредник победи“

Комад Улица усамљених аутомобила победио је наконкурсу Стеријиног позорја за савремени драмскитекст у 2017. години. Читалац драме, и пре отварањашифре под којом је текст стигао на конкурс, могао једобити опкладу да је ово дело писао уредник. И тонеког књижевног часописа, који нема славу угледногпрестоног листа, ако уопште више постоји угледни ча-сопис за књижевност који излази у Београду, при чемутај лист, и на то се могао кладити, вероватно негујепосебну поетику и поседује неку другу специфичнутежину.Понесен атмосфером драме, читалац овог комадаможе дозволити себи да буде увучен у систем асо-цијација везаних за Русију о којој пише Булгаков, даосети укус и дилеме књижевних кругова успаванеМоскве тога доба. Читаоца истовремно ништа неспречава, чак је позван да се „пренесе” у неку малуулицу на ободима каквог америчког велеграда где,као у неком холивудском филму новије продукције,јунаци истрајавају на својој причи, на свом опреде-љењу, својој фасцинацији, жељи чије диктате следеупркос крајње неповољним околностима и важећимправилима. Читалац се даље може „препустити“ и не-ком филму о, рецимо, крају света, о међусобном не-разумевању људи, чак и о некој тинејџ социјаланојдрами. Комад Улица усамљених аутомобила, пресвега, и то је његово снажно обележје, следи одређенелитерарне захтеве, прати одређену идеју и на крајууспешно спаја удаљене тачке доживљаја стварности,погледа на свет и односа према њему.Пре него што читалац прочита и једну реченицу овогтекста, мораће да се позабави дилемом коју изазивамото на самом почетку комада „Мора нешто да седеси, неиздржљиво је.” Пре свих следи питање да лије реч „неиздржљиво“ написана намерно тако или јепосреди грешка. Ако је написана грешком, што, на-равно, није вероватно, онда звучи занимљво и каочудан стицај околности који је умешао своје прсте уову необичну причу. Ако је пак намерно, онда је и тоинтересантан избор будући да се убацивањем једногод два облика овог дублета, самом наслову, али и ко-маду у целини, додаје још један, на први поглед не-видљив слој.Реченица, мото који и даље гласи „Мора нешто да седеси, неиздржљиво је”, потом уводи читаоца у темат-ски оквир ове – будимо слободни и живимо у нади данас правоверни неће мрко гледати – назваћемо је„приче”.Како сваки комад, и када је необичан, мора имати ме-сто дешавања и време радње – и Улица усамљенихаутомобила је смештена негде. Најбоље би било даје то на крају света и после свега. Главни јунак ове„приче” је аутомобил, који овде није присутан на ни-

воу симбола, већ дословно, као драматис персона,баш као што је тако и када је реч о другим лицима,пре свега о Муфтаџији и Муфљузу, који су баш то штојесу у својим именима. Сви јунаци ове драме, а њиховаимена су још и Невидљиви хор, Касирка, Зликовац,Вештица плаве косе, Чистач ципела, Пас луталица, Чо-век, Зидари, Зубар, Медицинска сестра, Новинар званиЦрни, Дубоки глас спикера, Мачке, Министар прото-кола, Чувар, Вила Никотина, Никотинска змија и Пе-царош... остварени су у свом имену које је њиховасудбина, док име одређује и њихов крактер.Ова, ако није непристојно тако је назвати, на први по-глед „разбацана“ структура од које је сачињен комад,прати одеђене догађаје као што су, рецимо, сукобВештице плаве косе и Зликовца или Пса луталице иЧистача ципела, спор Невидљивог хора са свима илибило који други... сви доводе до коначног разрешењау коме, као што то бива у савременом свету, побеђујеМуфтаџија – спреман је да изда сваког, па и најбољегпријатеља. Сви сукоби, ситне преваре и велике под-метачине учињене из осећања супериорности или не-моћи, завршавају се одређеном поентом која нагињепоетском заокружењу као преовлађујућем изразу оведраме.Улица усамљених аутомобила је комад који позивана неку врсту унутрашње полемике, разговора са со-бом али и укључивања овог необичног мишљења олитератури (што овај комад уистину јесте) у јавни жи-вот. Драма о којој пишемо јесте могућност, начин по-имања и разумевања данашњег стања ствари не самоу свету, то можда понајмање, већ је реч о комаду којипоставља низ питања на пољу савременог изража-вања.На крају, лако је приметити да се у тексту посвећеномУлици усамљних аутомобила често користи реч „чи-талац“ што, наравно, није случајно. Ова драма ћенаићи на разумевање читалаца, поставити нека пи-тања којих се до сада нисмо сетили и можда још не-што, али ће изгубити онај који се буде кладио на скорусценску поставку овог комада.

Жељко Јовановић

Из образложења ЖиријаНаграђени текст Улица усамљених аутомобила својомсегментарном драматургијом, јединственим хумором– чак иронијом – успева да дâ један пресек целогдруштва. Време и простор потпуно су небитни, и башзбог тога добијају огроман значај, ако можемо кори-стити тај парадокс. Наш живот је једна улица... И немадруге улице... А у тој улици (граду, држави, свету, уни-верзуму) нема ни посла, нема ни хране, забрањен јелов на муве из досаде... постоји само сенка живота...правимо се да нас још има... Правила постоје, законпостоји, раскрснице постоје у улици усамљених ауто-мобила.. Ова драма је заправо индиректна слика на-ших живота – веома поетично даје опис наших свако-дневних, али и генералних проблема. Протагонистите драме смо ми сви. Маштовита, прецизна, заокру-жена, јаког ауторског печата и савршене поетизације

Драматуршка белешка



стварности. У њој постоји дубоко истинита анализа„друштва новог доба“ које живимо, уткана у апсолутдрамске слике, у базу анатомије поетског у дневномили чак дневнополитичком. Али и тананом, или пре-изразитом, добру или злу, тако типичним, тако општимљудским марифетлуцима. Драма је заиста прецизна усвом апсурду, живахних реплика, финог хумора. Онаје интелигентна и отвара масу могућности за сценскорешење, мада је извесно изванредно изведена и напапиру, без, дакле, њене очигледне сценичности.

Стеван Вранешписац драме „Сведобро”

Највише боле истине изречене упола гласа

Стеван Вранеш је писац драме „Сведобро”. Од-мах по наслову знаш да се у човеку крије некиоптимиста. Поводом извођења овог комада наПозорју, говорио је о томе како га често читањеинспирише на писање, зашто за њега позориштебез смеха и суза нема никаквог смисла, заштоје разговор важан и лековит, нарочито у про-цесу освешћења и оздрављења овдашњег мен-талитета након што је у протеклих двадесет го-дина преживео оно што човек у некојпристојног земљи не проживи ни за цела својадва живота...

Најпре о наслову, одличан је. Да ли сте кренули одњега или се он наметнуо током писања, или је по-стојао неки трећи редослед?● Хвала вам. Наслов је дошао на самом крају, кад једрама већ написана. Место у коме се одиграва драмана самом почетку било је јасно дефинисано у мојојглави, али није имало име. Непосредно пред објав-љивање драме у часопису Театрон, схватио сам даместо у коме се ликови налазе и место за којим трагајуунутар себе, пре, током и након ове драме – морајуимати исто име. Тако је настало Сведобро.

Док сам читала вашу драму, сетила сам се одличнекњиге коју вам препоручујем, „Брдо” Ивице Пртењаче.Један, овде код нас омиљени европски писац, омиљен

не због писања, већ својих политичких ставова, когавеома воле они који, судећи по томе како раде, врломало читају, рекао је да пише читајући. Како ви пи-шете? Шта читате, шта читају драмски писци?Ваше колеге или неку белетристику?● Ја бих рекао да пишем посматрајући. Често воајер-ски. За мене су увек почетак драме или сценарија којипишем биле по једна реченица или ситуација којучујем или видим негде у својој околини. Или који седесе у неком обичном дану који проведем с породи-цом и пријатељима. Затим се даље развијају прича иликови. Читање, с друге стране, подстиче моју жељуда пишем. Када уроним у свет који је неко створио ипреточио, било у драмски текст, било у роман иликратке приче, ако је добро написано, одмах ме под-стакне да се запитам: зашто ја тренутно не пишем?Можда је у питању позитиван утицај конкуренције,што сматрам за веома здраво. Када сам се после пет-наест година вратио писању, дефинитивно сам узеода прочитам доста текстова мојих колега чије се драмеизводе на сценама Србије и региона. Био сам импре-сиониран, збуњен и уплашен истовремено. У погледубелетристике, последњих пола године сам се посветиописцима из региона. Већ дуго радим на просторимабивше Југославије и доста путујем по Хрватској, Сло-венији, Босни, Македонији, али сам схватио да нисаммного читао нове писце с тих простора. Кад сам раш-чистио са собом да нећу емигрирати из ове регије,што је дуго била идеја, схватио сам да је добро да јешто боље разумем. Па сам онда „открио” БекимаСејрановића, Зорана Ферића, Румену Бужаровску и

још неке писце који су оставили снажан утисак намене, а затим ме и инспирисали да и ја опет станемпред бели екран. Хвала на препоруци, Брдо свакакоиде на моју листу. У потпуности се уклапа.

Редитељ Ранковић прошлог лета на фестивалу уЧортановцима испричао је како живи негде на пла-нини, изнад Ужица, чини ми се... Издвојио се из вреведа боље види, не само друге него и себе. Рекао је да сестварно боље види. Пошто писац пише о другима,али и о себи, да би их добро видео, како се и где он из-мешта?

Интервју



● Могуће је да је управо тај избор Немање Ранковићаи био један од предуслова за нашу сарадњу, јер се миникада раније нисмо срели ни упознали. Његов изборда живи на планини и мој избор да живим и радим уконстантној интеракцији с великим бројем људи.Управо је то једна од кључних тема у Сведобру, какосе боримо са самоћом, било да смо реално сами илисмо окружени људима, а осећамо да смо сами. Иакочесто пожелим да на дуже одем у неку врсту изолацијекоја ће ми свести комуникацију са спољним светомна минимум, свестан сам да ја тако не могу да опста-нем. Против је моје природе. Исто тако, апсолутноразумем људе којима је потребно да се изместе и по-мало изолују да би сагледали себе, свој живот, другељуде, али и посао којим се баве или уметност којустварају. Међутим, када је реч о самом процесу пи-сања, ја пишем искључиво у апсолутној изолацији.Када је прича скоро па готова, ликови спремни, по-влачим се на места где је најмање вероватно да ћусрести било кога познатог. Или било кога уопште. Све-добро сам почео у Опатији, ван сезоне, а нову драмунаписао на Копаонику. Дозвољавам себи тај луксуз изахвалан сам што могу да радим на тај начин.

На врло лиричан начин проговорили сте о лицемерјудруштва... Мислите ли да је тај тон, тај начин бољиза обраћање и разумевање света, рецимо од микро-фона, вике, повишеног тона?● Ја и те како умем да узмем микрофон и да повисимтон. Многи људи из моје околине су очекивали управото када су дошли да гледају Сведобро. Волим ја то и давидим. И у животу, и на позоришној сцени. Међутим,кроз године сам схватио да су ретко до мене допиралепоруке које је неко викао – у микрофон или директноу лице. Највише су болеле или највише емоција иза-зивале оне које су биле изречене у пола гласа, сми-рено и, наизглед, без јаких осећања. За мене позо-риште без смеха и суза нема никаквог смисла. Некажем да нема смисла уопште, само мене не занима.И због тога сам сматрао да ће поруке које желим дапошаљем кроз Сведобро најбоље одјекнути у публици,ако су пренете кроз једну лирску атмосферу од којесмо се готово одвикли. И у животу и у уметности.Представа у том смислу изненади многе људе. Али ихи подстакне на разговор и расправу, што је за мененајвећи комплимент.

Несагледив је страх од промена у нас. Нека буде игоре, само да се не мичемо никуда. Свима нам је, као,ништа, све је ОК, а испод коже лупају дамари потис-нутих незадовољстава, лутајуће темпиране бомбесмо... Како се те бомбе дају деактивирати?● Искључиво разговором. Део сам једног дивног мен-торског програма који ради под слоганом „Разговорпо разговор – мењамо друштво набоље”. Исто је такои на личном плану. Темпиране бомбе у нама не могусе неутралисати изазивањем детонације. Морају сепажљиво расклопити. А то се постиже искључиво раз-говором. Ликови у мојој драми много разговарају.

Знам да то у позоришту данас и није тако цењено,али сматрам да је потребно. Потребно је публици, аиспоставило се да је потребно и онима који су напредстави радили. Емотивни процес који смо свизаједно прошли у раду на овој представи за мене јекатарзичан, лековит и сасвим сигурно је расклопиобар једну моју темпирану бомбу. Отпор према билокаквој промени је један од највећих који постоји у

људској природи. С друге стране, окружење нас некаднепотребно малтретира да се мењамо. Некад се под-стиче промена, само промене ради, а заправо никоне зна због чега или шта после. Зато мислим да јевеома важно да подстицај на промене буде с правимразлогом. Једино тако се тај тежак процес, коме сесви опиремо, може учинити нешто лакшим и на крајууспешним.

Некако кроз све код вас ипак провирује извесни опти-мизам. Верујете ли да су оптимисти само недовољнообавештени људи, или ипак зрели нормални људи,стрпљиви и упорни? Има ли генерција којој припа-дате, ви лично, тог животног оптимизма? Утемљенје?● Као отац два дечака мислим да немам право да бу-дем песимиста. Често о свету који нас окружује, еко-номским, политичким приликама и стању у друштвузнам више него што бих желео. То би по природиствари требало да ме гурне на ту песимистичну страну.Али, онда се јавља нека чудна упорност и жеља да сепокаже да је ипак много тога могуће. Не подржавамоне концепте који се често промовишу да је све у жи-воту могуће и да треба само јако пожелети. Никадане бих тако васпитавао своју децу. Али, сматрам да јемного тога могуће и не смемо одустајати лако и брзо.Генерација којој припадам вероватно нема много ре-алних основа за животни оптимизам. Али, не морасве да буде базирано на реалности. Постоје и снови,понека срећна околност и пријатељи који су ту да по-могну ако затреба. Мени је то довољно.

Селектор Милин је за младе писце, којих су нам годи-нама, па и на Позорју, била пуна уста, учинио нештошто ниједан селектор није. Довео их је на најзна-чајнији позоришни фестивал. Ево, покажите шта



знате. Можемо ми сада да говоримо о квалитетупредстава, квалитету изведби, глуме, чак квалитетуглумачке дикције и квалитету чујности изговореногна сцени код појединих, чак афирмисаних глумаца,али чињеница је да се он први усудио то да уради.Шта мислите да вама лично тај гест може да значиу будућности?● Шта је Бошко Милин урадио за домаће писце исрпско позориште оваквом селекцијом показаће го-дине испред нас и број нових, квалитетних представау којима ће учествовати они којима је дата шанса наовогодишњем Позорју. Лично, мислим да је урадиовише него било ко у последњих неколико деценија.Овде је важно и напоменути да ова селекција нијеискључиво селекција одређеног концепта или стра-тешког правца селектора. Многе од представа које суодигране на Позорју спадају и по многим другим кри-теријумима, селекторима, критичарима, а и публици,у најбоље што је ова позоришна сезона понудила.Дакле, мислим да није селектор Милин дао приликумладим и новим писцима само зато што су млади инови. Многе колеге већ сада могу да „стану на црту”далеко афирмисанијим, како домаћим тако и страним

ауторима. Мени лично, позив на Стерију представљајак ветар у леђа. Пре неколико недеља завршио самнову драму. Сигурно је позив на Стерију играо значајнуулогу у подизању моје мотивације да пишем даље. Несамо зато што је велика част учествовати на најзна-чајнијем домаћем фестивалу већ што знате да постојинеко ко је довољно отворен да прочита или погледаоно што сте радили и стави у залог свој кредибилитетда би вама дао шансу. То је у данашње време веомаретко и ја томе могу само да аплаудирам. Истом јачи-ном којом бих аплаудирао и да се моја представа нијенашла у овој и оваквој селекцији.

Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ

Немања Ранковићредитељ представе „Сведобро”

Храбро је бити сам

Каже за Билтен редитељ представе „Сведобро”Народног позоришта Ужице, која је затворилатакмичарску селекцију овогодишњег Позорја.Разговарали смо о добровољном одласку некуддалеко, у бољи свет, далеко од других и јошдаље од животне колотечине, о храбрости, жи-вотним компромисима, одлукама, преиспити-вањима о којима се говори у представи.

Представа је горка алузија, пре свега на животе људиу средњим годинама, који су требали да буду оства-рени. Одлазак у шуму, далеко од света и других људи,дистанцирање од друштвене збиље је и нека врстасамоизолације у којој се преиспитују важне животнеодлуке. Ко су ти људи? Ко може да приушти себилуксуз и живи од неке наслеђене лове или чега већ,далеко од света? Да ли их је животна мука на топриморала или је коначно реч о животној предаји? ● У принципу, после свих година које су иза нас, мис-лим да смо се, генерално, сви истрошили. Слажем сес тобом, потребна је нека добра позадина за такав

живот у изолацији. Али не треба да занемаримо причу,да ми више немамо снаге за бунт. Једини сукоби којеми тренутно можемо водити, јесу сукоби са самим со-бом. Претпостављам да смо припадници приближнихгенерација, али ја могу да причам у своје име. Онога



тренутка кад сам постао свестан себе, у овој земљи јевећ било лоше. Године су пролазиле и ништа се нијепроменило. Били смо млади и имали смо наду. Садасмо зашли у неке године кад треба сумирати своје

животне резултате, нашу прошлост. То је веома болно.Потребна је огромна храброст да човек стане испредогледала, погледа себе и себи у лице каже: Да, то јебила моја грешка, а ово су околности које су ме при-морале на одређене одлуке. Овај комад је веома ак-туелан. Говори о временима када нисмо могли самида доносимо властите одлуке. Други су нас приморалина то. Морали смо с тим да живимо и да се боримо.

Колико је „Сведобро” „женска” прича, јер су главне јуна-киње жене, а у којој мери је универзална? Колико јетебе дотакла, будући да добровољно живиш и радишу „Ослобођеном Ужицу” Какав је живот у малој сре-дини?● (смех) Живим, не дословно у изолацији, али далекоод људи и тековина цивилизације, на Златибору, да-леко од његовог урбаног језгра. Тако сам себи створиолуксуз о коме си ме питао на почетку разговора. Имаосам прилику то себи да приуштим. Када се човексклони, много рационалније може да сагледа ствари.Можда звучи претенциозно и препотентно, тада човекима осећај да је изнад животне колотечине која јесвуда око вас. Морам признати, имам ту врсту благо-стања да себи могу приуштити такав живот и рацио-налније посматрам све што се дешава. Али, те годинеу којима су нам други наметнули услове живљења,није могло другачије да се заврши него одласком утај други свет, као што то чине ликови на крају пред-ставе. То је једина нада у овој земљи, да одемо некудгде ће нам бити боље. Нада треба увек да постоји каосветло на крају тунела.

Они који одлазе најчешће су припадници млађих ге-нерација. У „веселим четрдестим” се ретко одлази,најчешће под изговором – нисам отишао кад сам мо-гао, зашто бих сада? Да ли су у „истом филму” људикоји живе у ЕУ, или је то само наш „филм”?● Имао сам прилике да одрастем „под стакленим зво-ном” и да се школујем у иностранству. Прву стипендијусам добио и отишао у иностранство на школовање

након убиства Зорана Ђинђића и након увођења ван-редног стања. У том тренутку, једина земља у коју стемогли отићи била је Малта. Захваљујући пријатељима,успео сам тамо да упишем неку школу дипломатије.После три месеца, схватио сам да не могу да живимна Малти и морам да се вратим. Тај осећај „морам севратити” даје вам и неку наду да ће се нешто про-менти. Сада, када имам 39 година, схватио сам да суто биле велика лаж и велика илузија. Наш менталитетсе веома тешко мења. Ми као да смо генетски пред-одређени за муку и патњу. На томе треба доста радити,како бисмо успели да се променимо.

У свету у којем је новац веома битан и када животпостаје права јурњава за успехом, каријером и ста-тусним симболима, запитамо се где су у овој причиљубав и скромност, јесу ли потцењени?● Сматрам да су љубав и скромност постале недо-стижне. То је синдром забрањеног грожђа. Боље дана њих гледамо с дозом ниподаштавања него да жи-вимо као да смо стерилисани, да можемо рећи требанам љубав. Треба нам неки однос. Треба нам неко по-

ред нас. Потребно је изградити одбрамбени механи-зам с тим неким погледом на све нас. У представи по-стоји дивна реплика у којој главна јунакиња каже:“Желела сам да ме воли”, мислећи на нерођено дете.Она је имала абортус као млада и каје се због те својеживотне одлуке. Човек треба да дигне главу, послесвега и себи да каже: идемо и живимо даље. Неке од-луке нажалост касно буду схваћене.

Она на крају ипак остаје сама. Бити сам или битиусамљен?● И за самоћу и за усамљеност потребна је већа храб-рост него да живите с неким зато што тако треба иподразумева се. А већина то чини. Због тога је већахраброст бити сам.

Разговарао Војислав АЛИМПИЋ


Слађе је са посластичарницом

ШШЕЕХХЕЕРРЕЕЗЗАА ДДАА


Полона ЈухЛидија у представи „Зид, језеро”

Живот морамо нијансирати свакодневним малим револуцијама

Не дешава се често новинару да саговорниксам, без постављеног питања почне да говорио представи, и то тачно и течно. Без замуцки-вања. И то недуго након што је представа изве-дена пред публиком. Десило се то последњегтакмичарског дана овог Позорја, након изво-ђења представе „Зид, језеро” Душана Јовано-вића. Тако је почео сусрет са глумицаом Поло-ном Јух, која је у представи играла Лидију.Говорила је о томе како јој недостаје нештоизнад, или после, постдрамског, зашто сувишемислимо на концепт и форму а премало на чо-века, али и о томе шта би требало да буде мо-дерно данас...

● Представа је ово без много галаме, хладноће, дис-танцираности, постдрамског, без много савременихпомагала, нека буде и тога, не кажем да је то лоше,али мени недостаје боје, особине, карактера, емоција,поштовања глумаца ми треба. Требало би некако дасе кроз то постдрамско и све оно што смо научили,вратимо неком новом позоришту, да кренемо у нештоново. Ја сам играла постдрамске представе. Чини мисе да се често о постдрамском говори и када не знамокаква је то представа, када је не разумемо. Мени јебилo дивно радити са Лолићем, он је први пут радиокод нас. Добар је психолог, пуно ради у Немачкој иШвајцарској. Он је фина мешавина словенског иможда тог немачког перфекционизма, можда се ивиди да је његова мама глумица. Осетљив је редитељ,било је врло добро радити са њим.

Овај комад и представа зумирају причу која нематренутни светски одјек, она је скрајнута због „ве-ликих прича” великих светских ТВ кућа. Позориштесе тако ретко данас бави интимним светом двојељуди, везом двоје људи или људи уопште. Прича јенекако скоро па потиснута. Да ли је то због тог сил-ног експериментисања или је други разлог у питању,шта мислите?● И сама се често питам о томе, шта бисмо још моглида урадимо? Сувише мислимо на концепт и на форму,премало на човека. Мислим да је нешто модерно само

тада када су у средишту човек и његов идентитет. Про-стор дође, форма дође, мени је сувише микрофонана бини, нема маште, маштовитости, имагинације асви смо се учили од Чарлија Чаплина, кловнова, Ста-ниславског... ОК, и време је такво, хладно, али било јеи пре. Човек се никад неће променити, то је песими-стички рећи али такав је човек, то је његова природа.Ја само тражим и чезнем да дођу неки људи са ширимвидиком, менталитетом, идејом. Можда сам ја и малопозоришно искварена, мало ствари ми се свиђа,можда зато јер сам већ много видела, али и моја мамаје глумица, исто ми каже, и они су имали постдрамско,у њихово време, све су то они радили. На пример,радо се сећам две одличне предстве које смо радилиу Драми СНГ са Милетом Коруном – Идиота и БраћуКарамазове. Био је то неки почетак постдрамског, алиово данас ми се чини само као копија свега тога. А томи је премало, тражим право позориште, оно које не-што говори, буди у људима, не директно. Политика ителевизија су директне а тога нам је доста, желимоуметност, то што може да ми пружи музика, да се по-топим у себе, да из тога видим ствари, не директно,треба и то да разумем, свет на другачији начин, даразговарам на неком другом нивоу, е то је уметност.Ово ми је предиректно. Док то гледам, треба ми нештошто ће омогућити да се потопим у себе.

Јесте ли видели тако нешто, има ли га на видику?Словеначки театар је увек био модернији, видовитијиу том новом, увек је овде дочекиван као корак испредсвих, па има ли нечег таквог на видику? Има ли по-гледа ка унутра?

● Премало за сада. Знам да неке наше представе изСловеније, када иду на Битеф, да је то увек овде бум,али код нас углавном то није такав бум. Мислим да битребало позвати некога извана, да нас повуче из овог,из те центрифуге у којој се вртимо и не знамо штаћемо. Много се прича о томе, али не знамо кад ће тоили тај доћи.


недеља, 3. јун 2018. 11

У једном трнутку малочас рекли сте да хоћете по-штовање глумца. То се изгубило?● Ти си као глумац увек у некој композицији, не можешрећи да ти се нешто не свиђа, каткад имаш премалоправа гласа као глумац. Ако се не слажеш с тим по-стдрамским, онда те нико не чује. ОК је да то не играш,не зову те, али те онда нико не зове, не играш. Менису, рецимо, дивни ти Скандинавци, гледали смо многоњихових филмова, одличних серија, тај менталитет, тикарактери су задивљујући, та једноставност која зрачи,

то ми је врло блиско. Врло су истинити. Много боја укарактеру а мала, једноствна форма кроз коју се тоговори. Волим ја и словенску душу, велику и широку,има пуно тога у њој, али... Ти као редитељ и уметникмораш да знаш да кроз те ствари водиш глумца илида их водиш кроз глумца. Позоришним језиком.

Старе зидове нисмо порушили, дакле ни у позориш-ном смислу, а нове нисмо поштено ни подигли... Такоје и међу људима, свако живи у својој половини љуш-туре. Како ви возите између тих зидова, да ли једијалог тачно средство у борби против њих? Ми којисе нешто мотамо око позоришта, мислимо да се слу-шамо и чујемо, али стиче се утисак да ни то није по-све, чак је готово нетачно...● Исто мислим и ја, али када говориш са зидом, ондаразговара нема, није могућ. Ја верујем у разговор, неверујем у велике револуције. Верујем да се револуциједешавају на микроплану. Верујем да све треба рећи,можда у први тренутак не испадне добро, изгледаћеда није нормално, али после се то враћа, верујем у то,код мене се увек враћало, резултат те мале револуцијекоја мора бити свакодневна. Те мале револуције мо-раш имати сваког дана у контакту са људима, и глумциих имају свакодневно. Ми много разговарао, и са са-мима собом, у тишини, мени треба много тишине,добро, не могу је имати колико желим јер имам сина,али трудим се. У уметности се бавимо човеком у својњеговој ширини, бавимо се широким потезима и сит-ним везовима, тако тражимо простор у којем би чо-веку било боље да живи и ради, и то морамо свако-дневно да нијансирамо својим малим револуцијама.

Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ

Бранко ШтурбејРуди у представи „Зид, језеро”

Интимна прича

Извођењем представе „Зид, језеро” Драме Сло-венског народног гледалишча Љубљана, синоћ језатворена међународна селекција Кругови 63. Сте-ријиног позорја. Са главним глумцем, шармантними духовитим господином разговарали смо наконизвођења, у живахној атмосфери последње так-мичарске вечери, када је одржан последњиОкругли сто и чекало се на одлуке жирија.

У прилици смо били да погледамо једно потпуно дру-гачије виђење драме Душана Јовановића. Како стесарађивали са редитељем Милошем Лолићем, који јеглавни „кривац” за то?● Не знам колико Вам је познато, али овај текст је биовеома интересантан пре двадесет година. Написао гаје Душан Јовановић, веома лично, и описао један пе-риод свога живота. То је приватна прича између глу-маца Радка Полича, Милене Зупанчич и њега. Дакле,написао је причу о љубавном троуглу. У суштини,

представа је била и написана за њих. Тај троугао јебио веома интересантан, у уметничком смислу веомаплодан. Идеја да се обнови стара представа потеклаје од нашег директора. Међутим, Милошу Лолићу сето некако није свидело, јер је оригинална прича биланамењена одређеним актерима. Прочитао је текст надругачији начин и осавременио га је. Тако је драмадобила на актуелности, пренета је на данашњи вре-менски дискурс и самим тим се тиче свих нас. Сарадња



са Милошем била је изузетно интересантна. Он јеједан предиван човек и редитељ. Драго ми је што јепрви пут режирао за Драму нашег СНГ-а. Диван ин-телектуалац и дивна особа. Срећан сам што сам сара-ђивао са њим. Тај текст никад нисам доживљао на тајначин. Лолић га је отворио.

Зид у представи и у наслову је метафора која раздвајадвоје супружника чији се брак распада, али зид је ибег од проблема, спољног света и од људи? КоликоВас је дотакла ова породична драма?● Породичне приче имају увек неку специфичност,не знам због чега, да ли због интиме коју носе у себиили што смо знатижељни да видимо проблеме других.У сваком случају, прилично ме је дотакла. С другестране, сви смо доживели неку љубав. Били смо остав-љени или смо некога оставили. То је, у суштини, веомаинтимна прича која ми је блиска. Могу рећи да је нанеки начин то и моја лична прича, јер сам живео сједном глумицом, баш као што је и у представи. И тајмој приватни брак имао је проблема. Био је турбу-лентан. Пратиле су га свађе и растанци. Човек требада прође такво искуство. Лакше сам схватио текст имогао себе више да дам у улози Рудија.

Да ли су глумице захтевне и компликоване као су-пруге?● Јесу. Веома су компликоване. (смех) Осим госпођеМире Бањац, која је глумица и једна предивна особа.

Разговарао Војислав АЛИМПИЋ

16. међународни симпозијум позоришнихкритичара и театролога (II)„Колектив на делу: испитивање колективитета усавременом театру”Организатори: Стеријино позорје Нови Сад и Међу-народна асоцијација позоришних критичара / Inter-national Association of Theatre Critics (IATC)

Проблеми колективног стварања инов поглед на публику

Јуче су у Културном центру Новог Сада одржане и за-вршне сесије овогодишњег Симпозијума. Први панелимао је тему „Ауторство: (проблеми) колективног ства-рања“, а учествовали су Наташа Говедић (Хрватска),Анет Тереса Петерсон (Норвешка) и Влатко Илић(Србија). Бојана Јанковић је прочитала рад НаташеГоведић, који је посвећен преговарању властитости ивласништва током ауторске изведбе. Ауторство унутарауторског пројекта јавно рефлектује како интимне такои политичке особине свих учесника, а ауторскипројекат је дефинисан као методологијска маска глум-љеног колективизма. Заједничко ауторство се,

најчешће, пројектује кроз прикупљање позоришногматеријала, да би се пред премијеру ипак приступилопојединачном ауторству. Често ауторски пројекат мо-жемо тумачити и као заједничко глумачко ауторство,али се стиче утисак да редитељи најчешће избегавајуда потпишу глумца као аутора пројекта. „Позориштепати од хроничног недостатка критичке ауторефлек-сије“, својеврсни је закључак рада Наташе Говедић. Анета Тереза Петерсен, позоришна и плесна крити-чарка, истакла је да је улога позоришног критичаранегде између академика и новинара, те да се критичар„често осећа да седи на две столице или између тедве столице“. У наставку излагања било је речи о из-борима које критичари имају, где ће и шта објављи-вати, али је неоспорно да је позоришни критичар не-

избежан део конверзације, самим тим што се можепојавити и у дневним или недељним новинама. Осла-њајући се на Аксела Андерсона, када дефинише „лењикустоски приступ критици“, тј. опредељење критичарада пишу о великим представама и редитељима и ис-товремено одржавају имиџ и идеал и позоришта ињих самих. „Ако уметници могу све што раде да назовууметношћу, онда могу ја све што напишем да назовемкритиком“, истакла је Анет Тереза, цитирајући једнукустоскињу. Поставља се питање да ли је могуће да секолективно напише један текст, а да се не чују раз-личити гласови? „Позоришна критика је нешто што сетешко дефинише и то постаје све теже“, истиче овакритичарка, подсећајући још једном на Аксела Андер-сона, причајући о простору за позоришну критику. Влатко Илић из Београда изложио је рад „Партици-пативна уметност и питање аутентичности“, у највећојмери ослањајући се на закључке Клер Бишоп, збогпокушаја „успостављања генезе партиципативне умет-ности кроз читав 20. век”. Клер Бишоп проблем вред-новања партиципира између друштвене улоге умет-ности и естетске вредности, а Илић додаје да је, такође,доминантна тржишна вредност. Питање аутентичностиу колективу, тј. „делегирано извођење“ (Бишоп), многоје важније питање од питања ауторства, о чему је врлотешко говорити без контекста позног капитализма инеолиберализма, тј. без говора о ауторским правима.Подела између политичких и естетских ефеката је не-одржива, али је видљиво код партиципативне умет-ности јер се и данас ослањамо на стару појмовну хи-

Јуче на Позорју


недеља, 3. јун 2018. 13

потетичку апаратуру када говоримо о уметности. Утом смислу, када говоримо о критичком мишљењуили критици као пракси, морамо да размислимо опракси којом наступамо, како Дерида предлаже, тј.морамо да дођемо до редефинисања постојећихпојмова или да произведемо нове језичке могућности,посебно када је реч о партиципативној уметности.Главно предавање другог дана Симпозијума одржалаје Ирена Ристић, а тема је била „О љубазности и зајед-ништву: скривене политиче моћи позоришних реди-теља“. Интерактивно и врло интересантно предавање,започето је истицањем Ирене Ристић да је, док је ра-дила као редитељ, волела да посматра представу изапоследњег реда у позоришту као „конструктор великихстидова“, тј. посматрајући оне који посматрају постаједео колектива. Редитељ остаје „издвојени појединац,невидљив по сопственом нахођењу“, на неки начин јето место „варијабило, тако да у току процеса радастално варира, и обавезује да промишљамо улогу ре-дитеља за развој заједништва“. Издвојеност појединцау друштву није одлика само редитеља, већ свих ли-дера, а Ирена Ристић истиче да је то веома важнокада говоримо о извођачким уметностима јер долазииз „структуре, релације, а не из збира елемената“. Дали редитељи могу да утичу на услове рада током по-зоришног процеса који воде? На који начин се разумеодговорност за изградњу заједничког? Какви су ста-вови редитеља о политичким одговорностима заевентуалне промене? „Ми сви водимо тајне љубазне животе“, закључујеИрена Ристић када говори о љубазности, „укида сељубазност зато што је субверзивна, претпоставља даживимо на основу симпатијских наклоности, што намомогућује конструкцију заједничког“. То је разлог за-што редитељи не смеју да буду љубазни јер се могупореметити услове производње који су засновани натрансплатацији. „Политичност позоришних редитељаје сакривена у њиховој љубазности“, истиче Ирена Ри-

стић, а непријатељи љубазности су сентименталности носталгија, а не мржња. Љубазност је везана за нашепреживљавање, а љубазно је видети људе не онаквимакакви нам се свиђају, већ онакви какви они јесу.„Једино кроз мржњу односи међу људима могу се сме-

стити из фантазије у реалност“. Сцена треба да „по-стане плато дијалектичког оспоравања политичког су-дара“, а групни рад је увек заједничка својина. Такавприступ подразумева виши степен одговорности кодредитеља, а љубазност постаје „оруђе промишљања“.Позориште је уметност односа унутар колектива, стогаби „промена која потиче од самих редитеља, моглада буде пут за конституисање заједништва“, закључилаје Ирена Ристић своје излагање.

Друга сесија: Индивидуално као колективно

Другом сесијом је председавала Бојана Јанковић, а оусамљеним извођачима и вишеструким ликовима го-

ворили су Дајана Хо (Србија), Ејлем Ездер (Турска) иИвана Јарчевска (Македонија). Дајана Хо је предста-вила пројекат Дајана Хо и синови (пре-сабирање једненеизвесне будућности). Настављајући се на предавањеИрене Ристић о љубазности, изнесен је апстракт ораду 12 алтероида – ефемерних феномена који нисуфизички фиксирини. Један од најмлађих синова, тј.један алтероид – Work in progress – представљен јеучесницима кроз једну врсту перформативне игре иупознавања. Питање које је поставио један од синовајесте: која је најгора ствар коју си урадио као индиви-дуа да би био део колектива? Ејлем Еждер се бавила, такође, новим доживљајемколективитета, али овај пут у турском театру. Дефини-сање самоће и усамљености на сцени било је основнополазиште излагања Ејлем Еждер, те је контекстуали-зовала монодраму у могућностима и захтевима ко-лективитета. Наратив у монодрамама изводи се безреквизита и сценографије – а то види као „ново позо-ришно искуство у турском позоришту“ јер је моно-драма „могућност да се доживи нова естетска формакоја се уобличује, како у сингуларној, тако у плуралнојформи“. Усамљени извођачи су пример изолације, аглумац је сам на празној бини и игра усамљеног јунака.Појаву већег броја монодрама она види као „симптомдруштвено-економске ситуације у Турској, јер не по-стоји пуно могућности за дијалог“, али је Ејлем Еждер,ипак, мишљења да то није довољно објашњење. Тообјашњење она допуњује чињеницом да се „бина су-



жава и да се дешавају промене“, а монодраме сепојављују због жеље за истраживањем односа човекаи позоришта. Она поставља питање због чега су мо-нодраме популарне у Турској. Унутар позиције усам-љеног појединца, поставља се питање идентитета, а„наратив самоће се дели са публиком“, завршава ЕјлемЕждер. Ивана Јарчевска (Македонија) изложила је рад „Кон-цепт колективитета у македонском позоришту“, истра-живајући представе које најбоље дефинишу колекти-витет у Македонији. Јарчевска се бавила представама:

Тек тако испод облака (1994), Антигона у Техноленду(1999), Бубњеви у ноћи (2008), Кавкаски круг кредом(2010), Ко је пуцао 21.? (2014), Солун, град духова (2015),Лерин, поља жита, брда крви (2015), Ајнштајновиснови (2015), Антигона и Креонт (2016). Све ове пред-ставе су игране у некласичним позоришним просто-рима у Македонији, те се и у тој чињеници огледа ко-лективитет као „нужна и преиспитује садашњост уразличитим аспектима“.Последњи панел овогодишњег симпозијума био је по-свећен теми „Нов поглед на публику: јавност(и) и пар-тиципација“, а дискусијом је председавала Елиза Ли-вергант. Својим размишљањима о колективитету уперформативном контексту, овај панел је отворио Не-над Јелесијевић из Словеније. Критички контекстуа-лизоване представе од стране Теодора Адорна, инду-стрија културе „разводњава“ критику и повезује је саполитичким. У деполитизованом смислу, термин ко-лективитет је неутралан и не говори о политичностипремда врло лако може да се користи као лажна за-мена. Оно што позориште може да уради да би по-стало политичко јесте „да створи простор за зајед-ничку полемику и морало би да се истовременореинституализује“, закључује Јелесијевић. Користећисе закључцима Теодора Адорна и Рансијера, он при-хвата колективитет као однос представе и колектива,а извођење се претвара у „један простор који ширигранице уживања“, те се одступа од канона сцене и

присутна је жеља антипродукције да заустави продук-цију и репродукцију која је ту да ствара вишак. Лажнаполитизација се може видети, по мишљењу Јеле-сијевића, и у „укључивању публике у процес пред-ставе“, а ту је присутна нелагода укључења у позо-ришни канон. „Зато је неопходно напустити канон иистражити себе унутар тог канона“, закључио је Јеле-сијевић. Томаж Крпич из Словеније представио је случај сло-веначке позоришне групе Via Negativa. Реч је о позо-ришној трупи која је направила богату историју позо-ришних извођења у последње две деценије уСловенији. У овом тренутку је „једна од најбогатијихсловеначких позоришних пројеката“, а позориште севиди као „интерперсонални контакт, комуникација сапубликом, социјално општење које ствара само позо-риште“. Последња на симпозијуму излагала је драматуршкињаИвана Ивковић из Хрватске о „стварном месту, гдестварни људи иду да раде, и где њихов рад попримаформу разговора“, што, заправо, представља цитат изкњиге Страствени аматери: театар, комунизам иљубав (2013, Nivcholas Ridout). „Савремена друштваширом света су прихватила културу индивидуализма“,започела је своје излагање Ивана Ивковић, подсе-ћајући да је неолиберална политика променила рад-нике у култури у несигурне слободне агенте. Постав-љено је веома важно питање да ли уметност може,уместо да се бави политиком, поново да подигне

сферу колективитета? Питајући се које је место поли-тичности у уметности, она истиче да позориште којењу интересује представља мноштво, агонистички про-стор трења и дешавања „сада и овде“. Оваква врста размене искустава и знања позоришнихкритичара и театролога важна је ради успостављањаодређених мерила и норми у будућим одређивањимапојма колективитета. У том смислу, 16. међународнисимпозијум позоришних критичара и театролога јеинтересантан, инспиративан и веома важан догађајна овогодишњем Стеријином позорју.

Милена КУЛИЋ


недеља, 3. јун 2018. 15

Дани књиге (III)

Гордана Тодорић: „Александар Поповић – Драмскиговор о времену и свету”; Александар Милосављевић, „Позоришни Дирер идруги записи”

Стеријино позорје предњачи у објављивању књига одрамској уметности – на трећој и завршној сесији Данакњиге представљена су најновија издања, АлександарПоповић – Драмски говор о времену и свету ГорданеТодорић, о коме је говорио Светислав Јованов и По-зоришни Дирер и други записи Александра Милосав-љевића, књигу коју је представио директор Стеријиногпозорја Мирослав Мики Радоњић.

Књига Гордане Тодорић, њена модификована доктор-ска дисертација, говори о поетици и значењским од-ликама драмског дела Александра Поповића. Она је,слажу се критичари, истраживачким подухватом ус-пела да препозна доминантне књижевне и театро-лошке карактеристике у оквиру дефинисаних пара-дигми српске драмске књижевности, желећи даистакне постмодернистичке тенденције унутар Попо-вићевог драмског опуса.– Свет Аце Поповића је још далеко од тога да будеистражен, а ова сложена и занимљива књига најбољије могући почетак у оквиру наше разуђене театро-лошке мисли – изнео је Светислав Јованов. – ГорданаТодорић је показала да се Поповићеве драме све вишеразликују од онога што сматрамо модернистичкомдрамом. Укорењеност ове књиге у модерне драмскефилозофије и теорије језика ауторка показује употре-бом теоријских премиса које смо навикли да виђамован контекста позоришта. То је магистралан опус, којисе рачва у многе жанрове који припадају свету књи-жевне и културне традиције. Ауторка је испратилакључни део опуса Аце Поповића, који нам омогућавада сагледамо драгоцену потрагу у којој мери Поповићкроз драмски и метадрамски метод успева да говорио времену у коме је живео, као и о времену које јеишло од фарсе до времена показаног у различитим

визурама – рекао је Јованов, додавши да се пре По-повића, у историји југословенске драме и не може го-ворити о жанру фарсе. Он је посебно указао на по-главље књиге где се дају опште назнаке метода у коместоји упутство да ће се дело Аце Поповића читати уодносу на теорије бога и херојске парадигме. – Да театролошка мисао о Александру Поповићу тектреба да настане, најзначајније је искуство које самимала након читања његових драма, толико су важнеза нашу културу и историју. Дуго сам била опседнутањиме. Сада мислим да би било добро писати и о везиизмеђу наредне генерације драмских писаца који суизашли из Поповићевог шињела – рекла је ГорданаТодорић.

Модератор програма Александар Милосављевић,уједно и аутор књиге, позвао је Мирослава МикијаРадоњића да представи издање.– Ово је жанровски хетерогена књига – ту су есеји,позоришни записи критичара, путописне белешке…по насловима се види да је реч о различитим аспек-тима размишљања о позоришту што произлази из бо-гатог искуства Александра Милосављевића, јер он јеу позоришту био све. У књигу је ушао само мали деоњеговог позоришног пута – рекао је Мирослав МикиРадоњић о књизи Позоришни Дирер и други записи.– Текстови који говоре о догађајима од пре 25 годинаи данас су актуелни, сматра Радоњић, посебно иста-кавши први текст који је инспирисан познатим Дире-ровим бакрорезом из XVI века „Витез, Смрт и Ђаво”,са изворним називом „Јахач”, који је Милосављевићвидео на изложби Дирерових радова у Новом Саду.Гледајући то сјајно дело, аутор је повукао дискретнупаралелу између Дирерових ликова са гравире, Ге-теовог Фауста те Сервантесовог Дон Кихота. Ауторје у другим есејима покушао и успешно показао оношто позоришна критика није приметила у неким пред-ставама, музику Бориса Ковача у Находу Симеону, ко-стим и сценографију у представи Ја или неко други…О Галебу Томија Јанежича, који траје седам сати, Сашадаје јасан и једноставан одговор на питање – а, заштотолико? У сликању портрета људи из позоришта ауторје интиман и личан. Милосављевић се показао каочовек који позориште доживљава као страст, а људекоји ту раде као своје саборце, док последње поглављеу књизи открива аутора који успешно уме да се бавии путописима и врло духовито говори о људима натим путовањима. Текст „Изгубљени у позоришту” за-твара круг, где Саша описује легендарне ходникеСрпског народног позоришта и метафорички говорио неким другим, изгубљеним и тешко нађеним ства-рима – изнео је Радоњић. Разговор је завршен „признањем” Александра Мило-сављевића да је његов Позоришни Дирер... лична, ин-тимна археологија, нека врста његове аутобиографије.

Бранислава ОПРАНОВИЋ



Све ће бити добро... бар се надамо

Последњи Округли сто на овогодишњем Стеријиномпозорју био је посвећен представи Сведобро, Народ-ног позоришта Ужицe. Поред модератора – позориш-них критичара Игора Бурића и Ане Тасић – учество-вали су и писац Стеван Вранеш и редитељ НемањаРанковић. Будући да је разговор почео тек након за-вршетка и друге синоћне представе, као и због не-стрпљења окупљених да чују одлуке жирија и награ-дама, овај Округли сто трајао је, како то увек бивапоследње такмичарске вечери, много краће негоуобичајено.

Ана Тасић подсетила је да је овогодишње Позорјепосвећено драмском тексту, па је разговор започеласа писцем, замоливши га да објасни однос позориштаи његовог драмског текста, као и своју укљученост упроцес рада на представи.

Стеван Вранеш најпре је рекао да се његова ситуацијаразликује од оне у којој су његове колеге, представ-љене на овогодишњем Позорју, по томе што ништаније написао од 2002. године, када је дипломирао.Ова драма настала је пре две године, али, по речимаписца, није је писао с неком одређеном намером,нити за одређену позоришну кућу. – За мене је писање овог текста био врло интиманчин и нисам ни планирао да га показујем, а до Позо-ришта у Ужицу стигао је на најлепши начин. Текст сампослао на конкурс који носи име мог покојног про-фесора Слободана Стојановића и јавио ми се Радомир

Путник, уредник часописа Театрон, који је желео даобјави моју драму у тој периодици. Било ми је малонеобично што ми се уопште неко јавио, јер дуго нисамкомуницирао с позоришним светом. Охрабрен тиме,

почео сам текст да шаљем позориштима, а Народнопозориште Ужица препознало га је као нешто што бињихова публика волела да види. За мене је то заистабио ветар у леђа и подстицај да наставим даље да себавим радом у позоришту.Везано за рад на представи, писац је истакао да је ре-дитељ Немања Ранковић имао изузетно поштовањепрема чињеници да је ова представа праизведба. – Морам признати да сам збуњен кад прочитам да јенека представа праизведба, а стоји и „у адаптацији

тог и тог“. Разумем да писац и редитељ треба да радезаједно, али чини ми се да је питање основне културеда се праизведба не адаптира. Ако нешто вреди, некасе адаптира касније, логично је да се адаптира оношто смо видели више пута. Писац је испричао да је уживао у процесу рада, честоје долазио у Ужице да прати пробе и био веома задо-вољан сарадњом са редитељем и ансамблом. Игор Бурић осврнуо се на необичан наслов, па јеВранеш објаснио да му се, током писања, стално поглави мотала тема потраге за срећом, као и вечитапитања која себи постављамо: да ли нам је добро, дали смо срећни, да ли смо направили добре изборе... – Локација је за мене увек била битна, важно је дазнамо где се радња одвија. Повезао сам, дакле, те двествари: потрагу за срећом у нади да ће све бити доброи имагинарну локацију на којој се ова конкретнарадња одвија. Тако сам добио назив места, односнонаслов представе Сведобро. Наравно, то је и алузијана илузију, јер чак и кад нам се учини да ће све битидобро, у следећем тренутку то може да се промени.Тако је у животу, тако је и у нашој представи: тек штосе неки свет изгради, већ се поруши. Писац је с публиком поделио и да се осећао комфор-није пишући из угла женских ликова, односно да јетеме које третира у представи лакше сагледао из жен-ског угла. Редитељ Немања Ранковић надовезао се на овупричу рекавши да су теме у овој представи универ-залне. Жене су овде само главни ликови, а теме са-моће, љубави и преиспитивања односе се једнако ина мушкарце.– Сви ми који смо радили на представи некако смо уживотном периоду када се преиспитујемо, сабирамо

Округли сто – Сведобро

Гласање публике за најбољу представуСведобро – 3,92


недеља, 3. јун 2018. 17

оно што смо дотад постигли и размишљамо да ли смоу неком тренутку донели погрешну одлуку и да ли бинас живот одвео другим путем да смо направили дру-гачији избор. У публици су се нашле и глумице из представе, а напитање модератора каква је била сарадња са редите-љем и писцем, Биљана Здравковић, коју смо виделиу улози Јоване, одговорила је да је све прошло у најбо-љем реду и није било никакве разлике у приступуженског и мушког дела ауторске екипе.Из публике се у разговор укључила Ивона Јањић, изкаравана младих позоришних критичара „Сумњивалица“, која је имала замерку што је представа стерео-типно приказала жене, није јој се допало што оне свевреме спремају ручак, пуше, причају, медитирају, доксе нигде не говори о томе шта још раде у својим жи-вотима. – Хвала вам на овом коментару, заиста ћу размислитио томе – одговорио је Стеван Вранеш. – Али менисвакако није била намера да користим стереотипе ине видим то на такав начин. У представи се помињеда је главна јунакиња Марина имала успешну каријеруу маркетингу, коју је напустила зарад новог начинаживота. Јована ради у туристичкој агенцији, и то сепомиње. Редитељ Немања Ранковић надовезао се на пишчеводговор објашњењем да су ликови у представи „ухва-ћени“ у једном тренутку њиховог бивања, не сагледавасе сав њихов живот, нити се сугерише да је јединошто раде у животу оно што је приказано на сцени утих сат и четрдесет минута. Габриела Абрасовиц такође се јавила за реч, похва-ливши визуелни ефекат представе, односно врло упе-чатљиву сценографију.

Бојана ЈАЊУШЕВИЋ

Из погрешног угла

Последња представа у Такмичарској селекцији 63. Сте-ријиног позорја била је Сведобро Народног позориштаУжице, по драми Стевана Вранеша, у режији НемањеРанковића; наведене позитивне критике у КаталогуСтеријиног позорја потписују Александар Милосав-љевић (Радио Београд 3) и Спасоје Ж. Миловановић(Багдала). Представа је о две жене.Драма Сведобро смештена је у измишљено истоименоместо и тематизује потрагу за срећом и миром, крозсуочавање са прошлошћу у девет слика. Марина иЈована су средовечне жене, некадашње добре пријате-љице. Током драме, оне призивају прошлост не би лиуспеле да нађу изгубљену срећу и изгладе пријатељ-ство које је прекинуто пре шеснаест година. Позадину

чине још три лика, који, свако на свој начин, дефинишуосујећену жељу једне од јунакиња. Ника је девојка,или како се у драми каже – девојчура, која би требалода заступа карактеристично мелодрамски лик „про-ститутке доброг срца” (за наше поднебље стереотипноприлагођен у „старлета доброг срца”); она и неми мо-мак Жарко тематизују Маринину неостварену жељуда буде мајка. С друге стране, Маринин љубавникРајко, који живи у брдима, тематизује Јованину жељуда нешто – згреши.Од пет драмских ликова, женска су, дакле, три. Струк-тура три женска лика је следећа: Маринин професио-

нални живот остављен је на нивоу једне реченице.Она у девет слика пати јер ју је љубавник оставио.Љубавник који, када она одбије да се види са њим,дође код ње на посао. Она је побегла у некакву њу-ејџ спиритуалност. Прича о другим женама и како секоја удала. Не може да заборави абортус. Абортиралаје, иначе, јер је хтела да љубавник воли само њу: мо-гућност да је она сама могла да одгоји дете не узимасе у разматрање. Лик, дакле, крајње стереотипан. Си-туација са Јованом није ништа боља. Њена једина инајвећа брига су њена деца, а највећи проблем то штомужа више не воли. Хоће да јој се деси нешто лепо,хоће да згреши. Наравно, једини начин да жена згрешијесте кроз необавезан секс; то је, хм, врхунац женкогнеморала. О Ники, девојчури, излишно је и говорити.Она уопште не размишља у било ком другом региструосим у регистру удаје; побећи ће у Немачку – младаје, а као што знамо, млади из Србије беже у Немачку.Кад се подвуче црта, сваки овај лик, с једне стране,дефинисан је искључиво кроз призму односа са муш-карцима. Жена се, дакле, посматра само у контекступородице, те су њене преокупације и жеље јединомуж и деца. Последично, сва три женска лика изузетносу стереотипна.Но, погледајмо режију. Како се читава радња драмедешава у Марининој кући, Ранковић на сцену изводипредњи део брвнаре, прожет трима укрштеним дрве-ним платформама (сценографија Маријана ЗорзићПетровић). Сценом доминира кухиња са трпезаријом.Па, сигурно неће радни сто! Марина и Јована (у изво-ђењу Тање Јовановић и Биљане Здравковић) правесалату, сецкају поврће, бришу есцајг, причају, пуше,

Критичарска радионица „Сумњива лица”



једу, ваде хаљине из нафталина итд. Дакле, дозвољеноим је да раде само оно што се од жене-домаћице оче-кује. Даље, Ника (Тијана Караичић) је у краткој мајицикоја јој открива стомак и прву трећину представе носицрвене штикле. Ако из прве реплике није било јасно,онда и костимом ваља подвући да је старлета (костимСнежана Ковачевић). Она слика селфије, жваће жваку,говори карактеристичним пренаглашеним тоном неби ли се показало како је необразована.Када је у питању обликовање ликова који би требалода чине потку ове представе, Ранковић хипертрофирапроблеме који већ постоје у тексту. С друге стране,

чини се да редитељ за своју стилску одредницу биранекакав „поетски реализам”, за који жели да има ви-соке поетске и естетске домете. Краће речено да свеизгледа лепо, а некад и мало необично.Међутим, како није успела да изађе на крај са стерео-типима, Ранковићева режија за последицу има јединоредудантност на линији изговорене речи, односно му-зике и визуелног сценског израза. Сентиментална му-зика Ане Ћурчин и Горана Антоновића и игра светалатоком временских елипси, подвлаче једино уцвеље-ност главних јунакиња и тиме ће очас склизнути у па-тетику. И прелитераризован дијалог је томе веома до-принео. Ни сценске метафоре нису ништа срећнијеосмишљене. Када, на почетку, Марина говори монолого усамљености, три дрвене платформе подижу се окоње, не би ли се то и визуелно нагласило. Тако је реду-дантност сценских метафора оно што суштински од-ређује ову режију не као поетску, већ као првенственои једино – илустративну.Зли језици рекли би да ова драма, а онда и представа,обилују мушким погледом на жене: како, дакле, пат-ријархално друштво себи предочава патњу жене. Даје ово тенденција светске уметности уопште, чињеницаје по себи позната. Међутим, ова представа није лошепослужила као закључак и резиме 63. Стеријиног по-зорја. Општа места, стереотипи, пресек стања, пасивниламент и одвојеност од контекста, карактеристичнису за ову, као и многе друге представе Такмичарскеселекције Позорја.

Ивона ЈАЊИЋ

Дете је отац представе

Такмичарски део 63. издања Стеријиног позорја којеје окарактерисано као ревија младих стваралаца, за-вршено је делом старијих уметника одраније познатихпублици. Зид, језеро, дело Душана Јовановића, по-следња је југословенска драма која је добила Сте-ријину награду за текст 1990. године, режирао ју је та-кође успешан стеријански повратник, Милош Лолић.И посао обавио педантно и промишљено.

Минимализам карактеристичан за поједине Лолићевережије и овде је нашао места. У духу драмског театрасви сценски знаци усаглашени су са текстом и функ-ционишу као средства појачавања његове значењскекомплексности, што окупира највећи део пажње гле-даоца (не само због, у овом случају, титлова). Сцена јесведена али одаје утисак лаке социјалистичке мону-менталности, са кулисом/ламперијом која представљазидове куће, па и онај преградни, који дели бивше су-пружнике, фиксним телефонима са кружним бројча-ницима, старим касетофоном и клупом тапацираномплишом (сценографија Јасмина Холбус). Врата и про-зора нема, сем рупа за њих, што наглашава привидотворености у ситуацији у којој нелагода одређенеклаустрофобије расте и у протагонистима и у гледаоцу. Глума главних ликова, нарочито Полоне Јух која игра

Лидију, убедљива је, широког потеза и изражене из-нијансираности. Глумачки стил успешно прати специ-фичан психолошки портрет протагониста, бивше женеЛидије и мужа Рудија (Бранко Штурбеј), чији брак про-пада након четрнаест година, остављајући их да живеу истој кући чије су две половине преграђене зидом.

Критичарска радионица„Сумњива лица”

Зид, језеро

Гласање публике за најбољу представуЗид, језеро – 3,80


недеља, 3. јун 2018. 19

У брзом временском следу, они одвојено и унакрсноприповедају своје урушене животе средњошколскојпријатељици и лекару, а како се предочавање мисте-риозних догађаја заплета буде приближавало, тако ћесе и дистанца међу брачним паром смањивати сведок заједно не крену у изабрану смрт.

Лолић је могао да наглашеније друштвено контекс-туализује текст будући да он даје основа за то, алиније. Сексуална револуција и њен одјек у социјали-стичкој Југославији, однос друштва према насиљу упородици, (само)перцепција жене у условима тран-зиције, имплицитан однос Словеније и Хрватске и дру-гих југословенских република, имиграција и емигра-ција у друштву које се представља као да немапроблем с првим, ни разлога за друго – све су то мо-тиви поменути кроз односе ликова који постају важнитек онолико колико то гледалац сматра да јесу. Мотивкоји, међутим, врло свесно није учињен жртвом ми-нималистичке редитељске поетике, јесте мотив детета.Дете је оно што недостаје испрва идиличном бракуЛидије и Рудија; били су деца кад су се упознали и по-чели своју тада безбрижну везу; деца су нестала уноћи пожара у суседству и утопила у језеру; усвојенебебе су након тог догађаја постале опсесивна Лидијинабрига; њена пријатељица отвара вртић у Аустралији,где ће деца моћи да проводе ноћи без мајки; Рудибива оптужен за педофилију. Многобројне референцена детињства, у чију истинитост повремено верујемо

тек онолико колико верујемо урачунљивост ликована сцени, брижљиво су очуване и суптилно истакнуте,што добро илуструје и костим – Рудијева мајица с ли-ком бебе којој из пресечене главе излазе разни фан-тазми најјасније нам је видљива на самом крају, пренего што боца са плином и симболичан пламен насцени означе њихово заједничко самоубиство. Акобисмо даље ишли трагом фројдовски развијане пси-холошке борбе свести и подсвести, ватре и леда, им-пликација да је дете отац човека указује на то да сеједном започет ланац његове инструментализацијетешко може прекинути. Представа Драме Словенског народног гледалишча уселекцији међународног програма „Кругови”, оваквимфокусом затворила је фестивал који пролази крозтешку кризу квалитета и који је својом селекцијом даореч и одговорност младима. Можда нас нека пред-става из овог програма, јер домаће по свој прилицинеће успети, наведе да се запитамо ко је коме родитељу позоришној уметности Србије данас, и ко је тај од

кога се очекује да породи квалитет. Ако се ниво ква-литета на следећем Позорју не постигне, да ли ће зато бити крив селектор, професионалци који образујумладе уметнике, друштво које систематски обесхраб-рује критички дисурс и одважност или млади збогсвоје немогућности да се одупру силама конфор-мизма.

Марија МИЛОВАНОВИЋ


ДДООВВИИЂЂЕЕЊЊАА ННАА 6644.. ССТТЕЕРРИИЈЈИИННООММ ППООЗЗООРРЈЈУУ

63. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ · недеља, 3. јун 2018. 3 63. СТЕРИЈИНО...

Documents