65-220-1-pb

Igor urik UDK: 930.85:27(4); Protestantski teoloki fakultet 27-662:008(4); Novi Sad 322(37)"313" [email protected] Originalni nauni rad

Primljen: 19.04.2013.

UTICAJ HRIANSTVA NA EVROPSKU KULTURU I CIVILIZACIJU

(Implikacije Milanskog edikta)

Rezime Autor u radu prvenstveno izlae glavni doprinos hrianstva dananjoj Evropi. Mnoge civilizacije su imale znaajnu ulogu na razvoj drutva ali hrianstvo kao religijski pra-vac je bez premca izvrio najznaajniji uticaj na sveukupno Evropsko naslee. Nakon Milanskog edikta, dolo je do velikih promena u drutvu, to se ogleda na polju obra-zovanja, arhitekture, likovne umetnosti, muzike i na drugim podruijima. Svakako, au-tor evaluira i iz savremene persketive kritiki percipira tendencije sekularizacije, anta-gonizma i delistiranje hrianstva. Kljune rei: hrianstvo, Evropa, Vizantija, Milanski edikt, kultura, civilizacija

Evropu su odavna naseljavala plemena iz razliitih delova sveta. Ne moemo rei da je Evropa bila prvi deo sveta u kome se poela razvijati napred-na civilizacija. Kad su u Egiptu i Mesopotamiji nicale prve napredne civili-zacije, Evropa je jo pripadala praistoriji. Strunjaci kau da se negde oko 2000 godina pre nae ere u Evropi naziru prvi znaci kulture, umetnosti i obrazovanja a gde su poeli nicati i prvi polisi kao to je to na primer Mikena. Smatra se da je najnaprednija drevna kultura bila oblast antike Grke. Grci su od X do VI veka p.n.e. proirili znanja i vetine na najvii nivo antikog obrazovanja i stvo-rili vrhunsku drevnu filozofiju. Oni su postavili fundamente arhitekturi, osno-vali su prve kole a dosta prostora su posvetili i sportu. Od VI veka nastaje na Apeninskom poluostrvu nova civilizacija, iji centar je bio stari Rim. Njemu je pripadala velika geografska teritorija, to je bila zasluga njihovih odlinih politiara i poznatih rimskih careva. Meutim, poetkom Novog veka, snaga Rima je poela slabiti pod uticajem nove religije, koja se irila sa prostora

urik I.: Uticaj hrianstva na evropsku kulturu

106

Palestine. Sve vie je uticala na graditeljstvo, slikarstvo i arhitekturu. Hrian-stvo je, ini se, imalo sutinski uticaj na razvoj evropskog drutva.1

Mada nije bilo lako delovati u svetu koji je ogrezao duboko u zlo. Sene-ka, rimski senator, filosof stoike orijentacije i bivi Neronov uitelj, opisao je tadanje prilike u Rimu (za vreme Neronove vladavine): Sve je prepuno poro-ka i zla. Vie se zloina poini nego to moe biti spreeno silom. Svi se takmie u monstruoznosti i pokvarenosti. Iz dana u dan se uveava pouda za grehom. Iz dana u dan sve vie nestaje stid. Niko vie ne potuje ono to je dobro i as-no, poriv za uivanjem provaljuje na sve strane bez ikakvog ogranienja. Zlode-la se vie i ne prikrivaju, ve se ine na oigled svih. Javnost je postala potpuno porona, zahvaena plamenom poronosti u svim svojim delovima. estitosti gotovo da vie ni nema, tanije ona je prestala da postoji.

Nakon raspada poslednjeg Zapadnog Rima 476. godine centar obrazo-vanja se pomera u Vizantiju, uglavnom na prostore istone Evrope. U V i VI veku je dolo do velikog naseljavanja Evrope narodima iz Azije. Prema tome, evropska civilizacija je izrasla iz antikih plemena, koja je usavrila segmente drugih drevnih kultura a pre svega je izrasla iz korena hrianske religije, koja je izuzetno uticala na sve sfere ivota Evropljana. Svakako trebamo napomenuti da je odreeni uticaj imao i Islam kao i odreeni elementi arapske kulture.

Od progonstva do slobode

Poeci razvoja hrianstva seu u vreme poetka nae ere. Pedeset dana nakon Hristovog vaskrsenja bila je roena Crkva. Tog dana Duh Sveti se spus-tio na apostole (Dela apostolska 2, 14) i oni su poeli propovedati vaskrslog Isusa Hrista. Tom prilikom krteno je bilo 3000 ljudi. Prvi hriani su bili obra-eni Jevreji, stoga ih je drutvo okarakterisalo kao sektu. to se vie hrianstvo irilo, ne samo meu jevrejima ve i meu paganima u celom grko-rimskom svetu (sve do panije), to ih je okruenje sa prezirom percipiralo. Vremenom su poela progonstva inicirana iz Rima.

Prva progonstva belee istoriari ve za vreme Nerona 64. godine. Nakon toga izbilo je drugo krvavo progonstvo hriana od strane cara Domi-cijana, koji je video u njima opasnost za bogove Pantheona. Narod je sve vie i vie ismejavao 'novoverce', koji su se u tajnosti okupljali na bogosluenja. Sva-ka osoba koja bi za sebe tvrdila da je hrianin bila je osuena na smrt. Hriani su se skrivali u katakombama, kako bi sauvali svoje ivote. Najee progon- 1 U naunim krugovima ne postoji konsenzus po pitanju naslea na kome je nastala sadanja Evropa. Jedni smatraju da korene Evrope treba traiti u antikoj helenskoj kulturi, drugi opet fundamente nalaze u rimskom pravu i njihovom drutvenom ure-enju. Neki nalaze koren u judaizumu i Palestini a kasnije i u hrianstvu. Pojedini is-toriari tvrde i da je veliki doprinos Evropi dala Arapska civilizacija. Don Kolmen, Savest Evrope, (Novi Sad: Vega media, 2003), 25.

Religija i tolerancija, Vol. XI, 19, januarjun, 2013.

107

stvo doiveli su za vreme Dioklecijanove vladavine, kada je stradalo vie od 3000 hriana.

Meutim, sve se promenilo 313. godine kada je na vlast doao car Konstantin. Bio je privren ali i pod uticajem svoje majke Helene. Kao car za-padnog dela imperije, sastao se u Milanu sa Licinijusem koji je bio car u isto-nom delu Rimske imperije. Obojica su poeli traiti zajednike principe, koje su potpisali slavnim Milanskim ediktom, kojim je bila potvrena verska to-lerancija, hrianima je vraena imovina a Hristovo uenje je bilo priznato kao religija. Konstantin je o hrianstvu rekao, da je to najzakonitija i najsvetija re-ligija. Ubrzo je naredio da se sagradi bazilika nad grobom apostola Petra i Pav-la u Rimu kao i na drugim mestima (Konstantinopolj, Antiohija, Jerusalim). Brojna su i druga dela koja je upriliio Konstantin za dobrobit hrianstva. Pre-ma tome, Konstantin je doprineo slobodi ispovedanja hrianske vere, izjav-ljujui da je hrianstvo dravna religija. Evidentna je injenica kako je religija bila znaajan faktor u okviru rimskih dravnih zakona.

Danas ne posedujemo originalan dokument Milanskog edikta. Meutim, kod Jevsevija Kesarijskog nalazimo Likinijev reskript koji je bio obnarodovan 13. juna 313. godine u Nikomidiji. U njemu se on poziva na dogo-vor careva potpisan u Milanu. U celosti navodim taj tekst:

Razmatrajui ve odavno da ne treba odbacivati slobodu vere, ve da tre-ba svakome prepustiti da se, po moi svoga razuma i volje, posveti boan-skim stvarima prema sklonosti svakoga. Obratili smo se i hrianima da i oni uvaju svoju veru i pobonost. Ali, poto su oigledno mnoga i razliita miljenja bila dodata tom reskriptu, kojim se tim istim hrianima davala gore navedena mogunost, dogodilo se da su neki od njih (hriana) bili ubrzo posle toga lieni prava na zatitu. Kada smo ja, Konstantin Avgust, i ja Likinije Avgust, sreno stigli u Milano, i kada smo uzeli u razmatranje sve to je blagopoluno za napredak i ticalo se drutva, meu ostalim stva-rima koje su nam izgledale da mogu biti korisne za sve u svakom pogledu, mi smo odluili, iznad svega i na prvom mestu, da izdamo pravila koja osi-guravaju potovanje i uvaavanje Boanstva. Odluili smo, drugim reima, da dozvolimo i hrianima i svima drugima slobodu izbora i da sleduju veri koju bi oni eleli, kao i bilo kojoj boanskoj ili nebeskoj stvari, da bi mogli i mi i svi oni koji su pod naom vlau dobar i miran ivot voditi. Tako dakle, zdravim i pravilnim rasuivanjem, odluili smo da ne treba apsolutno nikome odbijati pravo (slobodu) da sleduje i izabere pobonost i veru hriana, i da svakom bude data mogunost (sloboda) da promiljeno pristupa onoj veri, koju on sam smatra da mu je korisna, tako da bi Boan-stvo moglo da nam ispuni u svemu svoju zatitu i dobroinstvo. Ovo nam bee po volji (odgovaralo nam je) da izdamo ovaj reskript, da tako napi-emo da bi posle potpunog ukidanja postojeih propisa u naim prethod-nim pismima poslanim Tvojoj Odanosti povodom hriana, bili ukinuti i oni koji bi izgledali sasvim nepravini i strani naoj blagosti, i da sada slo-


108

bodno i jednostavno, svako od onih koji su se slobodno opredelili da dre hriansku pobonost, da je dre bez ikakvog uznemiravanja. Evo ta smo odluili da objavimo u potpunosti tvojoj brinosti, da bi ti znao da smo mi dali slobodnu mogunost i bez prepreka malo pre pomenutim hrianima da praktikuju njihovu veru. Poto tvoja odanost vidi da mi nudimo (hri-anima) ovu slobodu bez ikakvih ogranienja, takoe vidi da i drugima, koji isto ele, slobodna je mogunost da slede njihova ubeenja i njihovu veru, to oigledno odgovara miru naeg vremena: prema tome, svako ima mogunost da izabere i praktikuje veru koju hoe. To je od nas poteklo, jer nemamo nameru da ikome ograniimo (umanjimo) niti kult niti pobonost. I, izmeu ostalog, evo ta mi odluujemo to se odnosi na hriane: njihova mesta na kojima su oni imali obiaj da se ranije okupljaju, a povo-dom kojih je u jednom ranije poslanom pismu Tvojoj Odanosti bilo usta-novljeno jedno drugo pravilo koje je odgovaralo prethodnom vremenu da, ili da su ih (pomenuta mesta) kupili, bilo od nas, bilo od nekog drugog, neka ova mesta budu ustupljena pomenutim hrianima besplatno i bez zahtevanja bilo kakve nadoknade. A svaki nehat ili dvosmislica neka osta-nu po strani. I ako su neki dobili ta mesta sada, neka ih vrate, to je bre mo-gue pomenutim hrianima. Tako ako su posednici takva njihova mes-ta kupili ili ih poklonom dobili u sadanjosti i ale se naoj dobroti zbog neega, neka se obrate sudu mesnog magistrata, kako bi im naom pleme-nitou bila data nadoknada. Sva dobra moraju biti vraena hrianskoj zajednici (telu hriana) tvojim staranjem bez ikakvog zakanjenja i u pot-punosti. I poto ovi hriani nemaju samo ona mesta u kojima su imali obiaj da se okupljaju, ve imaju i druga mesta, to je poznato, a koja ne pripadaju njima pojedinano, nego dostojanstvu njihove zajednice, to e rei hrianskom drutvu, ti e narediti da sva njihova dobra po zakonu koji smo prethodno naveli, budu apsolutno vraena, bez ikakvog ospo-ravanja pomenutim hrianima, to jest njihovom telu i (svakoj) zajednici (saboru). Gore navedene odredbe moraju biti javno potovane, tako da oni koji ih sprovedu ne dobiju naknadu, kao to smo malo pre rekli, a oni mogu da se nadaju naknadi za sebe prema vrlini nae dobrote. U svemu tome, ti mora posvetiti gore pomenutom telu hriana najveu moguu revnost, da bi nae nareenje bilo to je bre mogue ispunjeno, da bi u tom poslu naom blagonaklonou bio postignut opti i javni mir. Ovom odredbom, kako je napred reeno, sigurno e Boansko staranje za nas, koje smo mi ve u mnogim stvarima iskusili, ostati vrsto za sva vremena. I da bi rei naeg izloenog zakona i nae dobrote mogle biti stavljene na znanje svima, uputno je da ono to smo mi napisali bude objavljeno tvojim nareenjem i da date do znanja svima, tako da se o ovaj zakon nae dobro-te niko ne moe ogreiti.2

2 Radomir Popovi, Vaseljenski Sabori, Odabrani dokumenti, Beograd, Valjevo,


109

Autor daje komentar i navodi znaajne implikacije iz prethodnog navo-da: Iz sadraja teksta Milanskog edikta vidi se, pre svega da je i pre 313. godi-ne na dravnom nivou razmatrana mogunost da Hrianstvo bude, pred rim-skim dravnim zakonima priznato za slobodnu i dozvoljenu veru. ak su u tom pogledu bili i izdati odreeni zakonski propisi. Meutim, nazire se injenica da svi relevantni dravni faktori nisu bili saglasni sa time da Hrianstvo dobije status slobodne i priznate vere. I posle donoenja tih zakona bilo je mnogo slu-ajeva da su neki izmeu njih (hriana) bili prognani i spreavani da ispo-vedaju svoju veru". S druge strane, iz ovog istog dokumenta se vidi kako je veliki znaaj i vanost pred rimskim dravnim zakonima imala vera i religija uopte kao takva. Hrianima, ali i svima ostalima, bez izuzetka, daje se i potvr-uje sloboda izbora i sledovanja vere, jer je to, izmeu ostalog korisno i za samu dravu: '... na taj nain nam Boanstvo (Bog) i nebeska mo mogu pomo-i, nama i svima onima koji su pod naom vlau'. to se pak tie samih hri-ana, zakonodavci u Milanu svojom odlukom istovremeno uviaju da su hri-ani do tada bili nepravedno progonjeni i materijalno oteeni samo zato to su ispovedali, po dravnim propisima, nedozvoljenu veru. Zato zakonodavac sada nastoji da te greke ispravi. Po Milanskom ediktu, hriani su, ne samo postali ravnopravni kao i svi drugi verujui ljudi, ve se prema njima sada ispravljaju ranije uinjene nepravde. Naime, konfiskovanu i oduzetu imovinu, materijalna dobra u posedu hriana i njihovih zajednica, po ovom zakonu treba sada bezus-lovno vratiti. Pre svega ovde se imaju u vidu, "njihova mesta, na kojima su se oni (hriani) imali obiaj da se ranije okupljaju (na molitvu)". Re je o bogo-slubenim mestima, hramovima, odnosno crkvama i drugim objektima i mes-tima koja su imala funkciju hrama ili crkve, a koja su bila oduzeta, prodata, poklonjena ili pak na neki drugi nain otuena. Sada se zahteva od trenutnih vlasnika takvih mesta i imovine hriana uopte, da besplatno i bez ikakve nadoknade, tu imovinu i posede vrate hrianima. Trenutnim pak vlasnicima e sama dravna vlast preko mesnih sudova (magistrata) nadoknaditi tetu. Dalje se jasno pominje hrianska zajednica kao korporacija, odnosno ureena aso-cijacija, telo ili sabor hriana. Re je dakle o postojanju Crkve kao orga-nizovane institucije i zajednice, koja sem bogoslubenih mesta crkava, poseduje u svom vlasnitvu u imovinsko-pravnom pogledu, i druga materijalna dobra i nekretnine a koja su im, po ranije vaeim zakonima oduzeta, odnosno bez ikakve nadoknade konfiskovana. Zakonodavac na kraju insistira da ovaj zakon bude do kraja ispotovan i u delo sproveden, jer je, kako se dalje kae, od op-teg interesa: ... da bi nae nareenje bilo to je bre mogue ispunjeno, da bi u tom poslu naom blagonaklonou bio postignut opti i javni mir."3

Mnogi su postavljali pitanje da li je bilo ispravno da Crkva stupi u tesnu vezu sa dravom. Biskup Euzebije, Konstantinov dvorski istoriar, ocenio je

Srbinje: Hrianska misao, 1997), 181. 3Jevsevije Kesarijski, Crkvena istorija, Beograd, 252253.


110

hristijanizovanje drave kao znaajani doprinos. Drugi su se bojali sekularizma Crkve. Meutim, ako posmatramo Crkvu nakon 313. godine, uviamo da je ona samo nastavila ispunjavanje Hristovog Velikog naloga (Matej 28, 1920) u jo veim razmerama i u uslovima slobode. Milanski edikt daje podsticaj za raanje novih mogunosti; priliku za promenu toka istorije; postavljanje novih vred-nosti i postulata baziranih na slobodi i toleranciji.

Evropski identitet

Posmatrajui istoriju Evrope usudio bih se rei da ona nema svoj apriori vlastiti identitet. Ona je otvoreni kontinent sa kulturnom razliitou. Njeno geografsko jedinstvo nije kompaktno, razliiti jezici i narodi sainjavaju njen 'areni' svet ali ne i lingvistiki i etnografski homogenu celinu.

Iako se na poetku inilo da je Evropa kao pupanom vrpcom vezana za Aziju, ipak grko-persijski konflikt (499. p.n.e. 449. p.n.e.) je jednom za svagda okonao ovu vezu. Reflektuje se to i u samom pojmu Evropa4, koji naj-verovatnije dolazi iz fenianskog jezika a znai mesto gde zalazi sunce, zapad-na zemlja, zemlja senki, zemlja tame. Ovo se da primetiti i u mitu, prema kome bog Zeus u liku belog bika5 kidnapuje feniansku princezu Europ na ostrvo Krit, da bi nakon toga imperija senki nosila njeno ime.

4 Ime Evropa etimoloki vodi poreklo iz ranoantikog perioda. Za vreme Dioklecijana (rimski car od 284. do 305.) i Konstantina Velikog (285337) Trakija je oznaena kao Evropa. Europos u Tesaliji oznaava jedan, a u Makedoniji dva grada i jo jed-nu reku u Esaliji. Smatra se da je re Evropa prvi upotrebio grki pesnik Hesiod (kraj VIII i poetak VII veka). U svoje uveno delo Postanak, znaaj i odnosi boanskih sila (Kosmogonija i teogonija) on je uvrstio boginje Evropu i Aziju. Herodot u Istoriji navo-di: A za Evropu niko ne zna da li je sa svih strana okruuje more, ni ko joj je dao ime i po kome. Jedino moemo da pretpostavimo da je ova zemlja dobila ime po Evropi iz Ti-ra, dok ranije nije uopte imala nikakvog imena, kao i ostale zemlje (Herodotova isto-rija, Novi Sad: Matica spska, 1988, knjiga IV, 45, 291). Etimologija imena Evropa nije do kraja razjanjena. Tako se tvrdi da je re Evropa izvedena iz semitske rei ereb. Fenianski jezik se ubraja u semitske. U odnosu na Fenikiju Grka se nalazila u podnoju zalazeeg sunca, pa su za taj prostor koristili izraz, ereb. Ereb znai vee, mraan. Za Asirce je re asis oznaavala svetlo, ono to osvetljava: ono to je tamo gde sunce izlazi Azija. Na antikim grkim prostorima Evropa je znaila neto to gleda nadaleko, to se ori. Hofbauer, Hanes, Proirenje EU na istok, (Beograd: Filip Vinji, 2004), 16. 5Bik simbolizuje muku rasplodnu snagu, rodnost, kraljevsko dostojanstvo, vlagu kao prirodnu mo kada postaje lunaran i kada ga jau boginje meseca poput Astarte i Evrope, pri emu oznaava kroenje muke i ivotinjske prirode. Cooper Jean Campbeli, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola (Beograd: Prosveta Nolit, 1986), 13.


111

U krvavom procesu razdvajanja od Azije, nastaju dve sredinje ideje: problem intelekta i problem slobode. Upravo iz ove borbe za slobodu na putu promiljanja rodilo se evropejstvo, koje je posredstvom razliitih formi kultura i drutvenog ureenja bilo sposobno nainiti zajedniki identitet nasuprot Istoku. Kada je na scenu dolo hrianstvo, Evropa je bila svet paradoksa. Njena grka i rimska kultura, pravo, nauka, tehnika i njena filozofija svedoe o pobedi inte-lekta i slobode, premda je i hrianska ideja imala svoj pogled uperen u Aziju.

Ogromne elemente evropskog identiteta hrianstvo je smestilo u novu teksturu i novim nainom je otkrilo njihovu validnost, iako je time, otvorilo put za nove diskusije. Podizanjem hrianstva na dravnu religiju, bio je zadat pos-lednji udarac klasinom Rimu. Podela imperije na dva dela a kasnije i pad za-padnog dela carstva, evropskom kontinentu je dao novi okvir. U ovom pre-laznom periodu hrianstvo je odigralo najznaajniju ulogu. Ono je bilo meta-foriki reeno most izmeu antike Evrope i srednjeg veka. Crkva je ponela na svojim pleima ulogu uobliavanja 'visoke kulture' na polju jezika (latinizacija), poretka, literature, nauke, tehnike ali i na polju ujedinjavanja razliitih etni-citeta. Prema tome, hrianska Evropa je u to doba bila nosilac evropskog naslea. U jednom trenutku istorije Evrope, biti Evropljanin i biti hrianin zna-ilo je jedno te isto. Mada, varvari su znaajno uticali na ovu klasinu formu evropejstva. Stoga, u narednim vekovima hrianskog srednjeg veka i sekulari-zovanog savremenog sveta se primeuje uticaj raznovrsnih varvarskih i hrian-skih isprepletenih ideja. Na alost, mnogi evropljani danas ne znaju na kakvim fundamentima stoji najuspenija civilizacija u istoriji oveanstva.

Ako pogledamo svet u kome se rodilo hrianstvo, onda je teko videti svetle take na polju morala. Istorija nam svedoi da pagani nisu imali razvijene tako iste i naune metode kakvo ima dananje hriansko materijalistiko drutvo koje ignorie Hrista. U paganskom Rimu je bilo sasvim opravdano od-bacivati neeljenju novoroenad i neeljene stare ljude. Oni su bili izbacivani na ulice kako bi se njima hranili ivotinje make, psi, pacovi i ptice. Veu decu, starce i bolesnike odvodili su u ume. Ako tamo nisu umrli od gladi, onda bi ih rastrgale divlje ivotinje. U II i III veku dolazi do sve veeg izopaavanja moralnosti na polju sexa i brutalnom iskoritavanju radne snage. Italija je kao zemlja poela izumirati. Privreda je sve vie krahirala.

Najvaniji zadatak Rimljana kako slobodnih tako i oenjenih je bila zabava, materijalistiki hedonizam i stalna udnja za novim seksualnim partnerom. Briga za porodicu je bila zanemarena. U takvom okruenju, moralno jake hrianske porodice u drutvu su prosperirale. Hriani su brinuli za zane-marenu decu i starce. Vodili su rauna oko bolesnika i zatvorenika. Radili su asno i poteno. Poslodavci su radije primali hriane na posao. Oni su bili mo-ralni, trezveni i pouzdani. Uzaludan, moralno i finansijski krahiran paganski Rim je pod uticajem hriana poeo da se regenerie. Hriani su osnovali prva sirotita, bolnice i domove za beskunike. Svakako Evropa je preivela brojne migracije naroda, destruktivne aktivnosti Huna, Germana, Avara, Vikinga,


112

Mongola, muslimana, ateista, nacista, dva svetska rata... to je usporilo irenje hrianskog obrazovanja i kulturni razvoj. Meutim, hrianstvo i dalje opstaje i utie na sveukupnu realnost Evropskih stanovnika.

Pomenuo bih i uticaj hrianstva na Vizantiju. Iako su postojale ten-dencije da se drava nametne i upravlja Crkvom, to je poznato kao cezaro-papizan, ipak vizantijski carevi nisu u toj nameri u potpunosti uspeli. Crkva je sauvala svoju autonomiju, ali je bila u odreenoj sprezi sa dravom. Najzna-ajniju ulogu Crkva je imala u okviru Carigradskog senata (sinklit).

Ona je u okviru Vizantijskog carstva imala izuzetno znaajnu mo i uticaj u skoro svim sferama javnog, politikog i kulturnog ivota. Mada, Hri-anstvo je teilo izgraivanju sopstvene unutarcrkvene organizacije, sa enjom da ne zavisi od carske vlasti. Ipak, u borbi protiv jeresi, Crkva se esto obraala Vizantijskim vlastima kako bi zajednikim naporima suzbili jeretika uenja. To je bio razlog zato su vizantijski carevi smatrali da su oni poglavari crkve, a samim tim su davali sebi za pravo da se meaju u unutranje stvari Crkve. Na taj nain saznajemo iz istorijskih spisa da su oni (carevi) sazivali a ujedno i predsedavali crkvenim saborima, donosili su verske edikte a pisali su i apolo-getske spise.

Poetkom VII veka dolo je do tenzije izmeu Crkve i drave, iz raz-loga to se u Vizantiji poeo iriti ikonoboraki pokret pod uticajem malo-azijskih sekti, judaizma i islama. Najvei problem je izbio 726. godine kada je car Lav III naredio da se Hristova slika koja je stajala na ulazu u carski dvor ukloni. U Crkvenoj istoriji je ova tenzija poznata kao borba izmeu ikonofila i ikonoklasta. Po okonanju ikonoborakog pokreta, Crkva je jo vie ojaala, a u narednim vekovima sukobi sa dravom su bili minorni. Treba samo naglasiti da je to bio i momenat kada carigradski patrijarh dobija na sve veem znaaju, s obzirom da je bio ukljuivan u veinu dravnikih poslova.

Obrazovanje

Poeci obrazovanja u Evropi su fundirani u hrianskim crkvenim ko-

lama. Gde god su doli misionari (Amerika, Evropa, Azija...) oni su prvo osni-vali crkvene kole. Iako neki tvrde da se s pravom srednji vek moe nazvati 'mrani', ipak je u njemu bilo i svetlih trenutaka. Pre svega ne smemo zaboraviti na injenicu da je celokupni razvoj obrazovanja poeo upavo u srednjem veku. Pojmovi kao to su schoola, studentus, doktor, magister... dolaze iz srednjo-vekovnih crkvenih kola. Slavni Univerziteti u Italiji, Francuskoj, Velikoj Brita-niji, Nemakoj, Poljskoj i u drugim dravama poeli su kao crkvene kole. Kada govorimo o poecima pismenosti u Slovena, mi se vezujemo za njihovu hrianizaciju koja je poela 863. godine. O tome govori Vladimir orovi u svojoj knjizi Istoriji Srba: Te godine je velikomoravski knez Rastislav to je podruje dananje eke i Slovake da bi suzbio nemaki uticaj, od vizantijskog cara Mihajla zatraio propovednike koji znaju slovenski jezik. 'Na


113

narod se odrekao neznabotva i dri se hrianskog zakona, ali nemamo takvog uitelja koji bi nam naim jezikom protumaio pravu veru hriansku da bi i druge zemlje, videi to, pole za nama', stajalo je u pismu kneza Rastislava. Car Mihajlo je odabrao dva brata Solunjana, Grke po nacionalnosti, irila i Meto-dija. irilu, roenom 826. ili 827. godine, svetovno ime je bilo Konstantin. Ime irilo uzeo je kada se zamonaio neposredno pred smrt 869. godine. Zavrio je srednje i visoko obrazovanje u carskoj velikoj koli u Carigradu, gde se poseb-no zanimao za gramatiku. Za nastavnika je imao i carigradskog patrijarha Fo-tija, jednog od najobrazovanijih ljudi toga doba. Primio je sveteniki in i jed-no vreme radio kao patrijarijski sekretar u velikoj biblioteci i arhivu pri crkvi Svete Sofije, da bi posle kraeg boravka u jednom manastiru postao nastavnik velike kole.6

Vizantija a samim tim i pravoslavlje je u Srbiji ostavilo dubok trag, up-ravo na podruju prosvete. Protojerej-stavrofor Mateja Mateji o tome pie: Prosveta je bila takodje dar pravoslavlja. Sveti Sava i njegovi uenici, monasi manastira Hilandara, proveli su vie godina u Srbiji irei i pravoslavlje i pros-vetu. Prve kole u Srbiji bile su kole u manastirima.Treba podsetiti na to da su Petar Petrovi Njego i Vuk Stefanovi Karadzi osnovno obrazovanje stekli u manastirima. Prve bolnice, odnosno bolje rei ambulante, otvorene su u ma-nastirima. Jo u XIII veku Stefan Prvovenani je dao novana sredstva da se u manastiru Hilandaru otvori ambulanta.

U kasnijem periodu evidentno je da su uglavnom svi slavni Ameriki univerziteti kao to su Yale ili Harvard su bili osnovani od strane crkve. Celo-kupno kolstvo u Evropi i Americi je poelo u crkvama. Slavni utemeljitelj pe-dagogije Jan Amos Komenski je bio svetenik. Kod nas situacija nije bila nita drugaija. Radoslav Gruji o tome pie: I ve prvi pregaoci na prosvetnom polju naroda naeg, beogradsko-karlovaki mitropoliti Mojsej Petrovi i Vie-ntije Jovanovi, dovode iz Rusije uitelje, te otvaraju prve redovne osnovne (1726) i srednje-klasike kole (1731), da se u njima u duhu ruskog Pravos-lavlja spremaju svetenici i drugi prosvetni radenici u Srpskom Narodu. Vien-tije je doveo i dva Protestanta za uitelje srpske; ali ni oni, kao i Rusi, ne mo-goe dugo kod nas izdrati. Ipak je tada postavljen osnov svoj dananjoj pros-veti naoj. Prva gimnazija u Srem. Karlovcima (17311737) uinila je u tom pravcu dosta, te je grdna teta to je patrijarh Arsenije IV. dopustio da se zatre. A srea je, to je mitropolit Nenadovi, im je doao na upravu (1749), odmah prionuo da podigne i usavri zaputene kole, kao glavne rasadnike prosvete i knjievnosti. No posle njegove smrti ( 1768) opet se zatre vrlo dobro ureene srednje kole nae, da se tek poslednjih godina XVIII v., a naroito za umnog i rodoljubivog mitropolita Stefana Stratimirovia (17901836), ponovo ponu dizati i dalje neprekidno nastave svoj blagotvorni prosvetno-kulturni rad u naro-du naem. U to doba (1791), zauzimanjem mitropolitovim, a bogatim prilo-

6 Miloslav Samardi, Tajne Vukove reforme (Kragujevac: Pogledi, 1997), 78.


114

zima rodoljubivoga zanatlije Dimitrija Sabova i drugih, osnovana je dananja Karlovaka gimnazija, koja je za patrijarha Rajaia od est razreda podignuta na osam. Docnije neto (1816) otvorena je i Srpska Novosadska gimnazija, zauzimanjem episkopa bakog Gedeona Petrovia, a prilozima rodoljubivog trgovca Save Vukovia i drugih. U njoj je bio prvi upravitelj znameniti sla-vista Pavle J. afarik... Otvaranjem kole i dizanjem prosvete u narodu naem spremani su i glavni osnovi za razvitak nae knjievnosti, koja i kroz ceo XVIII. v. ima gotovo iskljuivo crkveni karakter; iako je sasvim prekinut tok stare sr-psko-slovenske ili srbuljske knjievnosti nae. Jo su i tada svetenici i kalu-eri bili gotovo jedina italaka publika naa... S patrijarhom Arsenijem III. prelo je i nekoliko kaluera iz manastira Rae u Srbiji, koja je u ono doba bila najglavnije sredite nae knjievnosti. I njezina dva kaluera Kiprijan i Jerotej Raani, sa svojim uenikom Gavrilom Stefanoviem ( oko 1750), behu pos-lednji predstavnici stare srpskoslovenske pismenosti. Posle njih pojavljuju se dela pismenosti nae samo na slovenosrpskom ili bolje ruskoslovenskom je-ziku, koji je, sa ruskim uiteljima i knjigama, ve u prvoj polovini XVIII. v. istisnuo srpskoslovenski jezik i postao crkvenim i knjievnim jezikom naih predaka. Prva knjiga na takozvanom slovenosrpskom jeziku i ujedno prva knji-ga koja je tampom izala meu naim precima u Austrougarskoj, bee Stema-tografija jeroakona Hristofora efarovia ( 1753). Tu je knjigu on sam izre-zao u bakru i 1741. tampao u Beu. U njoj su, po Vitezovievoj (Pavle Riter) Stematografiji (Be 1701), nacrtani i opisani grbovi sviju slovenskih zemalja, te likovi nekih srpskih vladalaca i svetitelja. Zatim se kao crkveni pisac istakao Zaharija Stefanovi Orfelin ( 1785). On je bio ne samo prevodilac sa ruskoga nego i dosta originalan bogoslovski pisac. Bio je odlian slikar i bakrorezac. Upravo umetniki umeo je da ree slova i slike u bakru, te je izraivao i anti-minse sa mitropolijskim srpskim grbom, a odlikovao se i slikanjem ikonostasa, kao i neki drugi svetenici i kalueri toga doba. On se smatra ujedno i prvim zaetnikom nove srpske knjievnosti, jer je 1768. u Mlecima izdao Slaveno-serbskij magazin, koji bee prvi ne samo srpski nego i jugoslovenski asopis. A u tom asopisu, prvi put kod nas, razvija se misao svetovne kulture za sve stale-e i potreba pisanja narodnim jezikom; te je to ujedno i prva srpska knjiga tam-pana graanskom, a ne crkvenom azbukom.7 Na podruju edukacije tj. na pedagokom polju prema Grujiu, najznajajnije mesto opet zauzima sveteno lice vladika baki Platon Atanackovi ( 1867). On bee ujedno prvi arhijerej na u Mitropoliji Karlovakoj, koji je i linim knjievnim radom dizao prosvetu naroda svoga.8

7 Radoslav Gruji, Pravoslavna Srpska crkva, http://www.svetosavlje.org/biblioteka/ Istorija/PSC/Lat_PSC47.htm 8 Ibid.


115

Muzika i umetnost

Svet muzike je nemogue zamisliti bez imena kao to su sv. Grigorije Veliki, otac modernih (evropskih) nota benediktinksi monah Guido iz Arezza (1050), a zatim Albinoni, Vivaldi, Telemann, Handel, Bach, Brahms, Mozart, Beethoven, Hayden, Wagner, Glinka, ajkovski, Dvok, Puccini, Mendelson, Chopen i dr. Bach je smatrao da je muzika sluba Bogu. Stoga je na svojim rukopisima kompozicija esto ostavljao inicijale. Neki od njih su: S.D.G Soli Deo Gloria, J.J. Jesu Juban, I.N.J. In Nomine Jesu.

Vekovima je gregorijanski napev, na zapadu, bio popularan i veoma bitan u muzikom ivotu i u muzikim idejama. Mnoge forme su se raale u kojima je gregorijanski napev bio glavna melodija cantus firmus; tako su i pisali horske oblike, da su one vekovima bile znaajne u celoj Evropi: Organum, Conductus, Moteti i polifonske mise. Tokom ve-kova sve vie se uoava interakcija narodne i crkvene muzike. Kod nekih pesama se ne zna tano da li je postojao prvobitno gregorijanski napev pa su od njega stvorili narodnu muziku ili je narodna muzika bila prvobitna, pa je zatim doao gregorijanski napev.

Takoe, uticaj vizantijske umetnosti na evropsku kulturu je ogro-man, jer se ona zahvaljujui trgovini i razvoju civilizacije proirila irom Sredozemlja i Evrope. Vizantijska muzika je pretrpela znatne orijentalne (naroito arapske) uticaje, ali je i sama znatno uticala na razvoj crkvene ali i narodne muzike kod mnogih naroda istone Evrope, kod Rusa (jednoglasno pevanje ruske crkve), Srba, Bugara.

Luterove muzike ideje su bile najoriginalnije u Nemakoj misi, gde je stara muzika tradicija crkve sluila kao polazna taka. Sa kole-gama su poeli da prevode latinski tekst na nemaki i pazili su na melo-diju, i na to da su u Nemakom jeziku drugaiji naglasci. Ovo obino znai, da je melodija postala jednostavnija, slobodnija i monija. Luter je upotrebio popularne melodije, koje su i ljudi dobro poznavali latinske i nemake pobone pesme, studentske pesme akona, deje pesme, narod-ne i boine pesme. Neke su postale veoma popularne kao recimo: In dulci jubilo.

Savremena hrianska muzika je anr u kojem se tekstovi pesama usredsreuju na hriansku veru. Najee se odnosi na pop, rok, gospel i muziku slavljenja odakle i izraz worship. Puno manje se odraava na pank, hip-hop i hevi metal. Pojavila se na muzikoj sceni krajem '60-ih godina XX veka i poetkom '70-ih. Meu prvim albumima bio je Upon This Rock iz 1969. amerikog muziara Lerija Normana. Ono to je jo bitno za savremenu hriansku muziku, jeste kada je Elvis Presli izdao


116

album 1972. godine, sa gospel muzikom, naslova He Touched Me. Vie od milion kopija bakelita su prodali, a Elvis je dobio po drugi put tri Grammy nagrade. Pesmu He Touch Me iz 1963, pisao je Bil Gejter, ameriki peva i kompozitor gospela i savremene hrianske muzike. Meu zaetnicima su i izvoai: 2nd Chapter of Acts, Andra Crouch and the Disciples, Love Song, Petra & Barry McGuire. Bilo je i negativ-nih kritika poput one da rok nije muzika prikladna za hrianske teks-tove. U '90-im godinama 20. veka, savremena hrianska muzika je pos-tala dostupnija i popularnija u celom drutvu.9

I u Srbiji su poznati znaajni kompozitori pravoslavnih crkvenih kompozicija, koje su ostavile neispisiv trag na nau kulturu. Najpoznatiji su Kornelije Stankovi, Stevan Mokranjac, Stanko Cveji, Stevan Las-tavica, Stevan Sijaki. Smatra se da je hrianstvo uticalo i na srpski folklor i narodnu muziku, u kojima se ne opevaju samo narodni heroji i istorijski dogaaji, ve i moralno-hrianski principi, istiui vrednosti i vrline nasuprot grehu i zlu.10

Na podruju umetnosti dovoljno je pogledati Evropske tvrave i crk-vena zdanja. U evropskim gradovima ovek se osea kao u galerijama ili mu-zejima. Posmatrajui ove graevine kao da se edukujemo u svim moguim sti-lovima i umetnikim pravcima. Od antike, preko gotike, renesanse, baroka, klasicizma pa sve do postmoderne. Hrianstvo je bilo i ostalo glavni respek-tabilan pokrovitelj umetnosti.

Ako pogledamo nae podruje, sa sigurnou moemo rei da je hri-anstvo imalo ogroman uticaj na nae pretke. Mateja Mateji je zapisao: Pravoslavlje, koje je snabdelo Slovene pismenou i knjievnou, nadahnulo je i njihovu umetnost. Mnogi slovenski rukopisi ukraeni su ornamentima umet-nikog kvaliteta. Dalje, ikone i freske koje krase srpske crkve i manastire mala-ne su pod uticajem vizantijskog ikonopisanja ikona i ikonostasa tipinih za Pra-voslavne crkve. Ikonostasi su kombinacija dve vrste umetnosti: ikonopisa i du-boreznog rada u drvetu ili mramoru. Liturgijska umetnost je takodje zastupljena duboreznim drvenim, srebrnim i zlatnim krstovima, crkvenim utvarima, pana-gijama, kadionicama, diptisima i triptisima, zavesama, odedama i drugim tka-ninama. U manastiru Hilandaru se jo uvek uva jedna zavesa koju je izvezla Anastasija, supruga cara Ivana Groznog, kao i zavesa koju je uradila Jelena, supruga Ugljee Mrnjavevia, u monatvu nazvana Jefimija. uva se i njen

9 Husar, Elvira: Osvrt na istorijat duhovne muzike (Novina primene Kodaljeve metode u kontekstu nastave veronauke), doktorska disertacija (Novi Sad: Protestantski teoloki fakultet, 2010), 144. 10 Jovan Brkic, Moral Concepts in Traditional Serbian Epic Poetry, S-Gravenhage, Mouton & Co. : 1961.


117

diptih obloen zlatom na ijoj pozadini je ugravirana njena molitva-tubalica zbog smrti njenog malog jedinca sina Ugljee.11

Naroito je ranohrianska umetnost uticala na srednjovekovnu evrop-sku civilizaciju. Iz njenih osnova se razvila vizantijska umetnost i preromanika. Na alost, do 313. godine, kada je car Konstantin legalizovao hrianstvo o hrianskoj umetnosti imamo jako malo podataka. Neto malo je ostalo zabe-leeno u katakombama. Meutim, nakon Milanskog edikta dolazi do ekspanzije umetnosti pre svega slikarstva ali i hrianske arhitekture a kasnije i mozaika.12

Brojna su i druga podruja drutvenog ustrojstva na koja je hrianstvo uticalo. Tako na primer vidimo znaajan uticaj vizantijskih crkvenih zakona na Pravo u Srbiji. Mateji naglaava da su Zakoni srpske drave definisani u Zakoniku cara Stefana Duana (13551356) zasnovani na nekim vizantijskim zakonicima i u saglasnosti sa pravoslavnom verom i obiajima.13

Moramo napomenuti uticaj hrianstva i na ouvanje etnikog iden-titeta u Srba ali i u drugim Evropskim narodima. Govorei o Seobama Srba Mateji kae: Seobe Srba su doprinele demografskim izmenama Kosova, a kasnije i drugih srpskih teritorija. Godine 1692. 185,000 Srba, predvoeni patrijarhom Arsenijem arnojeviem, napustili su Kosovo i naselili su se u Ma-arskoj. Ostavili su srednjevekovne srpske manastire i crkve na Kosovu, ali ne i pravoslavlje. I pored pritiska koji je na njih vrila vlada Austrougarske da na-puste pravoslavlje, oni su ga sauvali do dana dananjeg. Samo u Maarskoj, podigli su 54 srpske pravoslavne bogomolje... Ouvanje svoga identiteta auten-tine hrianske Crkve, bio je najvaniji zadatak Srpske pravoslavne crkve od njenog poetka pa do dana dananjeg. Da bi postigla taj zadatak morala je da pretrpi i preivi nemilosrdane progone od strane raznih nehriana i, naalost, nekih hriana.

Hrianstvo je bez premca uticalo na stvaranje nacija14 i drava, kao to je to bio sluaj i u Srbiji, pre svega za vreme dinastije Nemanjia, a zatim i Brankovia, Karaorevia, Obrenovia...

Brojni su drugi direktni ili indirektni uticaji hrianstva na itavu ljud-sku realnost, koje u ovom kratkom lanku ne moemo pomenuti. Meutim, ne sme-mo propustiti na kraju pomenuti da je najvei uticaj na ivote ljudi u Ev-ropi imalo Sveto pismo tj. Biblija. Ona je nakon Milanskog edikta odigrala naj-

11 M. Mateji, Srpska kultura i istorija, http://www.manastir-lepavina.org/novosti/ index.php/weblog/detaljnije/pravoslavlje_i_srpska_kultura_i_istorija1/ 12 Goran Janiijevi, Ranohrianska kultura izmeu dva edikta, umadijski zapis, Aranelovac. 13 Mateji 14Zapaa se da se datumi nastanka evropskih nacija udno podudaraju sa datumima pokrtavanja njihovih vladara (pojava francuske nacije se, tako vezuje za Hlodovigovo krtenje 496, Kijevske Rusije 988, Poljske 966, Maarske 972 itd.). Mazurkjevi Pjotr, Hrianski koreni Evrope, u knjizi Evropska civilizacija (Beograd: Slubeni glasnik, 2009), 40.


118

znaajnu ulogu u istoriji. To je prva knjiga koja je tampana na tamparskoj ma-ini s pokretnim slovima. Ona je inspirisala knjievnost, umetnost, muziku, ob-razovanje, filozofiju , razne nauke a i kompletnu kulturu Evropskih naroda.

Sa druge strane hrianstva

Verovatno e neko rei da sam naslikao previe idealistinu sliku hri-anstva. Svakako, namera mi je bila da predstavim one najsvetlije take hri-anstva koje su doprinele razvoju evropske kulture. Realno gledajui, moemo i kritikovati hrianstvo.

Nakon Milanskog edikta 313. godine lice Evrope se menjalo a sa njim i Crkva kojoj su pretila germanska plemena. Meutim, dolo je do velike pro-mene kada su Gemrani prihvatili hrianstvo, to je postepeno vodilo ka versko-kulturnom jedinstovu Evrope. Hrianstvo se irilo kod Franaka na prelomu 5. i 6 veka u ortodoksnoj formi, a zatim u Nemakoj i u drugim delovima irom Ev-rope. Crkva je iz dana u dan jaala. Ubrzo je u srednjoj Italiji nastala papska dr-ava sa glavnim gradom Rimom i suverenim vladarom papom. Vera se poela iriti, esto i pod totalitarnim uslovima. Papa je prisvojio ne samo religioznu ve i svetovnu vlast. Od progonjene crkve, kau istoriari, nastala je crkva koja je poela da progoni one koji su prema njenom miljenju bili jeretici i disidenti. Sve vie se irila simonija, klerogamija, jeretika uenja... Istorija belei i kr-stake ratove, zaotravanje konflikata meu narodima sve do stvaranja Inkvi-zicije. Reakcija na ovakvu hegemoniju se ogleda u pojavi Protestantizma ali la-ganim koracima i dehristijanizacija sekularne evropske kulture. Jovan Lazi u asopisu Pravoslavlje kae: Evropska filosofska misao se, takoe, postepeno distancirala od uticaja Rimokatolicizma, sve dok se, u doba Prosvetiteljstva, u potpunosti nije oslobodila tih uticaja, polaui tako temelje kasnijeg post-hri-anskog (ili post-rimokatolikog) humanizma. To je bilo propraeno slablje-njem politike moi Rimo-katolike crkve. Odluan udarac politikim ambici-jama Rima zadali su Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi. Sve to je os-talo od nekadanje svemogue papske imperije, koja je vladala veim delom Zapadne Evrope, jeste slaba vatikanska drava.

Zakljuak

Dananja situacija je iz vie perspektiva analogna situaciji, kada je u stari svet stupilo hrianstvo. I danas je evropejstvo puno paradoksa: prizna-jemo vrednosti, ali okreemo lea jednom od njenih korena; elimo realizovati ideje, ali ne umemo ih ispuniti sutinskim sadrajima; sa idejom slobode i razu-ma mi smo nainili ideologiju, koju u beskonanost jurimo, a u isto vreme sve vie ljudi se okree sektama, okultizmu i ezoteriji. Evropski kontinent nikada nije toliko nasrtao na institucionalnu religiju kao danas a u isto vreme nikada nije bilo toliko pseudoreligijsih praksi kao danas. Ideoloko ispunjavanje vred-


119

nosnog vakuma je reenje samo za mali broj ljudi; veina drutva u ovom vred-nosnom vakumu gubi orijentaciju. U prilog ovome idu rei Jovana Pavla II, nakon Evropskog sinodalnog vea: Dananja Evropa, kako se ini, upravo u vreme, kada jaa i iri se njeno privredno i politiko ujedinjenje, gubi u dubokoj krizi vrednosti. Iako joj na raspolaganju stoji veliki broj sredstava, deluje kao da joj nedostaje zamajac, koji bi pokrenuo njene drutvene projekte i davao njenim stanovnicima nove razloge za nadu.

Konfrontirali smo se s naom prolou, unitavajuim ratovima, geno-cidima, i odluili smo izgraditi kontinent mira i jednistva na vrednostima, koji znae na identitet. Meutim, kao da su se ove vrednosti ispraznile i iskorenile. Kodifikovali smo Evropu, a u isto vreme smo joj oduzeli energiju za ivot. Moral pokuavamo formulisati dravnim zakonima, a nismo nauili odrati ni jednostavnih Deset zapovesti (Dekalog). Evropa je prilika, no u isto vreme krh-ka mogunost. Ako u njoj preovladava sekularizam, ili ako se podravaju anti-kulturne forme fundamentalne religije, u oba sluaja Evropa gubi. I nije bitno o kakvom se fundamentalizmu radi, o nacionalistikom, rasistikom, ateistikom, islamskom ili hrianskom, Evropa vie nee biti Evropa, ako prestane da ve-ruje u svoju vlastitu otvorenost. Upravo ovde znaajnu ulogu igra hrianstvo, jer je ono dua, jer je ono koren a ponajvie zato to hrianstvo ima specifinu poruku savremenoj Evropi.

Prema istraivanjima danas se od 6095% stanovnika zapadne Ev-rope deklariu kao hriani. Meutim, injenica je da aktivnih hriana je sve manje. Problem je i sve prisutniji militantni sekularizam o kome Jovana Lazi kae: Militantni sekularizam koristi sva mogua sredstva da Hrianstvo prikae kao zastarelo, kao ostatak prolosti kako bi se poploao put za progresivnije filosofije. Aktivno delovanje u ovom smeru je upereno ka mladim ljudima: sav-remena kultura mladih, nadahnuta sekularnim idejama, postala je izuzetno ne-prijateljski nastrojena prema Crkvi i Hrianstvu. Zbog toga sociolozi, ne bez razloga, predviaju znaajnu stopu opadanja broja evropskih hriana za jednu ili dve generacije (uz istovremen kontinuirani rast broja muslimana).15

Realno gledajui nakon Milanskog edikta, hrianstvo je doivelo svoj procvat. Uticalo je bez premca na sve sfere drutva. Moramo priznati da je bilo tzv. 'mranog srednjeg veka' u pojedinim segmentima totalitarnog reima Crkve na zapadu, to nije tako primeeno na istoku gde se pod uticajem hrianstva razvija nauka i filozofija. Ako budemo zaboravili na svoju prolost, ako je bu-demo odbacili, onda gubimo i nadu u budunost. Evropa se ne sme odrei svog duhovnog hrianskog naslea, hrianske civilizacije, jer bi to znailo da see granu na kojoj sedi. Na ovim osnovama poiva vekovni vrednosni i moralni sistem.

15Jovan Lazi, Militantni sekularizam i hrianstvo, http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1017-1018/tekst/militantni-sekularizam-i-hriscanstvo/print/lat, Pristupljeno: 02.04.2013.


120 LITERATURA

Bordman, Don, Grifin, Dasper i Mari, Ozvin, Oksfordska istorija rimskog sveta, Clio,

1999. Brkic Jovan, Moral Concepts in Traditional Serbian Epic Poetry, S-Gravenhage,

Mouton & Co. : 1961. Cooper Jean Campbeli, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Beograd:

Prosveta Nolit, 1986. Gruji Radoslav, Pravoslavna Srpska crkva,

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/PSC/Lat_PSC47.htm Herodotova istorija, Novi Sad: Matica Srpska, 1988, knjiga IV, 45. Hofbauer, Hanes, Proirenje EU na istok, Beograd: Filip Vinji, 2004 Husar, Elvira: Osvrt na istorijat duhovne muzike (Novina primene Kodaljeve metode u

kontekstu nastave veronauke), doktorska disertacija, Novi Sad: Protestantski teoloki fakultet, 2010.

Janiijevi Goran, Ranohrianska kultura izmeu dva edikta, umadijski zapis, Aranelovac.

Kesarijski Jevsevije, Crkvena istorija, Beograd. Kolmen Don, Savest Evrope, Novi Sad: Vega media, 2003. Lazi Jovan, Militantni sekularizam i hrianstvo, http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1017-

1018/tekst/militantni-sekularizam-i-hriscanstvo/print/lat Mateji M., Srpska kultura i istorija,

http://www.manastirlepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/pravoslavlje_i_srpska_kultura_i_istorija1/

Pjotr Mazurkjevi, Hrianski koreni Evrope, u knjizi Evropska civilizacija, Beograd: Slubeni glasnik, 2009.

Popovi Radomir, Vaseljenski Sabori, Odabrani dokumenti, Beograd, Valjevo, Srbinje: Hrianska misao, 1997.

Samardi Miloslav, Tajne Vukove reforme, Kragujevac: Pogledi, 1997.


121 Igor urik Protestant Theological Seminary Novi Sad, Serbia

INFLUENCE OF CHRISTIANITY ON EUROPEAN CULTURE AND CIVILIZATION (The Implications Of The Edict Of Milan)

Summary

Author in his paper presents first, the main contribution of Christianity to Europe today. Many civilizations have had an important role in the development of the society but Christianity as a religious direction made the most significant impact on the overall European heritage. After the Edict of Milan, there has been major changes in society, which is reflected in the field of education, architecture, art, music and other areas. Cer-tainly, the author evaluate and from modern critical persketive perceived secularization tendencies, antagonisms and delisting of Christianity. Key words: Christianity, Europe, Byzantium, The Edict of Milan, Culture, Civilization.

65-220-1-pb

Documents