Eksploatacija komunikacionog saobraćajaNovi servisi

- skripta radova 2007 -

1

Sadržaj:

Mobilni sistemi naredne generacije (4G)..........................................................................3

Automatsko lociranje vozila - AVL ..................................................................................21

E-COMMERCE, E-BANKING........................................................................................30

GPRS.................................................................................................................................44

Slika 2. Arhitektura GPRS mreže.............................................................. ...........................48

ISDN..................................................................................................................................55

VoIP...................................................................................................................................67

xDSL..................................................................................................................................81

Digitalni sertifikat.............................................................................................................91

Govorni automat (Interactinve Voice Response - IVR).................................................102

VoDSL.............................................................................................................................109

Bežična mrežna tehnologija i pristup Internetu............................................................115

LITERATURA...............................................................................................................131

2

Mobilni sistemi naredne generacije (4G)

Kratak sadržaj seminarskog rada

U ovom seminarskom radu pod nazivom „Mobilni sistemi naredne generacije (4G)“ napravljen je osvrt na prethodne generacije mobilnih sistema i poređenje njihovih karakteristika sa četvrtom generacijom. Zatim su objašnjene glavne karakteristike IPv6 protokola koji je zamenio protokol IPv4 (korišćen poslednjih 20 godina).Osnovne karakteristike i zahtevi 4G sistema, arhitektura protokola za obezbeđenje kvaliteta servisa kod mreža 4G, kao i arhitektura sa ukrštenim slojevima (cross-layer) obrađeni su u daljem tekstu.

Uvod

Pružanje usluge danas koncentrisano je oko operatora mobilne mreže koji i najveći deo svojih prihoda bazira na pukom prenosu glasa. U novom lancu pružanja mobilne usluge pojavljuju se i multimedijalni servis provajderi. Nosioci ovih novih uloga često se nazivaju brokerima ili (prema Bertelsman Medija Sistemu) integrator informacija. Multimedijalni servis provajderi, kao ključni učesnik u lancu pružanja multimedijalne usluge, kupuju svoje informacije, odnosno sadržinu, od trećih lica kao što su pružaoci TV programa i izdavači. Tu je magična tačka dodira između novinarske industrije i medijskog sveta sa mobilnim telekomunikacijama.

Zahtevi koji su bili postavljeni pred 3G sisteme su :

Globalni roming kroz različite mobilne mreže

Velika brzina prenosa podataka

Multipleksiranje više vrsta usluga na jednu vezu

Podrška simetričnog i asimetričnog prenosa

Kompatibilnost sa sistemima druge generacije

Efikasnije korišćenje frekvencijskog spektra

Koje su usluge izrasle iz UMTS-a? Stručnjaci su došli do nekih tridesetak ključnih usluga koristeći različite parametre od stepena interaktivnosti do korisničkog interfejsa, preko korisnosti i vrednosti sadržine informacija. Uopšte

3

rečeno, bazični koncepti usluga su zajednički drugoj i trećoj generaciji. Ali mehanizam prenosa kao i korisnički aparati, odnosno terminali i sami interfejsi znatno su unapređeni sa 3G. Aplikacije napravljene za veb i korporativne Internete su ključni izvor mobilnih aplikacija 3G. Ljudi će birati da priđu informatičkom autoputu putem mobilnih pre nego putem personalnih računara. Najveći broj mobilnih korisnika će koristiti Internet drugačije nego korisnici personalnih računara: optiraće za kratke poruke i brze transakcije pre nego za komotno pretraživanje.

Krajem prošle godine, broj pretplatnika 3G mreže dostigao je 8,5 miliona; devet miliona je nadmašeno u januaru 2005. godine, a očekuje se da će granica od deset miliona pretplatnika biti pređena ove godine. Predstavnici kompanije su izjavili da očekuju da će novi 3G telefoni postepeno zamenjivati starije 2G modele, i naveli da se ne planira proizvodnja novih, jeftinijih 2G telefona.

Treba reći da je tokom juna 2003. godine NTT DoCoMo pustio u probni rad četvrtu generaciju mobilne telefonije u japanskom gradu Jokosuka. Rad na 4G mrežama je motivisan tehnološkim nedostacima 3G, a odnose se na potrebe za :

- aplikacijama visokih performansi( multimedija, video i bežične telekonferencije)

- globalnom mobilnošću- hibridnim mrežama koje koriste koncept bežičnog LAN-a ( hotspot)

i ćelijskim konceptom baznih stanica- širim propusnim opsegom- efikasnijim tipovima modulacija- potpuno digitalnom mrežom , sa IP podrškom za prenos glasa i

podataka

Poređenja sa prethodnim generacijama

Postoji snažna uzajamna interakcija izmedu potreba za razmenom informacija i ubrzanog razvoja bežičnih komunikacionih sistema, tako da je prelaz sa 2G na 3G mobilne sisteme u toku, a uveliko se radi na razvoju koncepata 4G tehnologije. Bežični sistemi treće generacije obezbeđuju mobilnim korisnicima veliku brzinu prenosa podataka, do 2 Mb/s i podršku za široki opseg multimedijalnih servisa, uključujući glas, podatke i video. Za sisteme četvrte generacije očekuju se brzine prenosa podataka preko 100 Mb/s i daleko efikasnija integracija razlicitih vidova bežicnih komunikacija.

4

Zbog deficitarnog propusnog opsega u okviru frekvencijskog spektra bežicnih sistema, a radi obezbedivanja zadovoljavajuceg kvaliteta servisa, potrebno je poboljšati postupke za efikasno korišćenje ograničenih resursa. Četvrta generacija sistema će obuhvatiti sve sisteme različitih mreža, bice interoperabilna sa 2G i 3G sistemima, širokodifuznim, kao i sa širokopojasnim satelitskim sistemima, a u osnovi će predstavljati potpuni, IP-bazirani Internet.

U skladu sa istorijskom činjenicom, ili već zakonom, da se generacijska revolucija dešava jednom u deceniji, trebalo bi da smo već blizu sredine ovog razvojnog puta. Kompleksna istraživanja se vrše u laboratorijama najpoznatijih proizvođača iz ove oblasti. Kada je u pitanju Evropa, istraživačko-razvojni projekti vezani za 4G sisteme vrše se u okviru IST programa Šestog okvirnog programa (2002.-2006. godine), finansijski podržanog od strane Evropske Unije.

Azija je najdinamičnije tržište za novu generaciju mobilnih komunikacija, sa više desetina milijardi investicija u nekoliko sledećih godina. Istraživanja se fokusiraju na arhitekture otvorene bežične platforme, koje se tiču adaptivne modulacije i kodiranja, otvorenog širokopojasnog bežičnog jezgra, otvorene pristupne platforme mreži okosnici, spektralne efikasnosti i povećanja kapaciteta itd.

Da bi se prognozirani trend u razvoju novih tehnologija u celini ostvario, od novih mobilnih sistema se očekuje da podrže integrisane servise govora, podataka, multimedija u realnom vremenu, za potrebe audiovizuelnih komunikacija i prenosa podataka velikim brzinama. Uspeh mobilnih sistema druge generacije u prošloj dekadi podstakao je proizvodače i ubrzao tehnološki razvoj mobilnih sistema treće generacije (3G). Dok su 2G sistemi bili osmišljeni da prenose govor i malu količinu podataka, 3G sistemi su projektovani da obezbede servise za veću količinu i brži prenos podataka.

Pri prelasku sa 2G na 3G mreže razvijen je niz bežičnih sistema, poput GPRS, IMT-2000, Bluetooth, WLAN i HyperLAN. Ovi sistemi su razvijani nezavisno, ciljajući na različite tipove servisa, brzine protoka podataka i korisnike različitih profila. Zahvaljujući WCDMA i EDGE tehnologijama, 3G mobilni sistemi omogućuju veći kapacitet, mobilnost i brzinu prenosa podataka, ali i nove servise poput video telefonije. Ovi sistemi se danas nalaze u upotrebi u nekoliko zemalja Evrope i Dalekog Istoka. Mobilni sistemi su podložni promenama i po pravilu, svakih deset godina pojavi se nova, savršenija generacija.

Sledecu generaciju bežicnih mreža, koja bi trebala da zameni 3G sisteme, predstavljaju mobilni sistemi četvrte generacije (4G), za koje postoji mnogo kompleksnih definicija. Sistemi 4G predstavljaju trenutno vec prepoznatljiv okvir i izazov su za istraživačke timove vodećih svetskih kompanija (Motorola,

5

Qualcomm, Nokia, Ericsson, Sun, HP, NTT DoCoMo i dr.), sa dinamikom realizacije zavisnom, pored ostalog, od ostvarenih očekivanja u vezi sa 3G.

Sa sadašnje tačke gledišta, 4G mobilni sistemi će se zasnivati na kombinaciji postojećih i novih tehnologija, ili na isključivoj primeni novih tehnologija, koje će biti u stanju da do 2010. godine omoguće brzine prenosa podataka do 100 Mbit/s. Takodje se predvidja da će u okruženju više radio pristupa glavnu ulogu imati koncept softverski definisanog radia.

Jezgro mreže će se zasnivati na IPv6 protokolu, koji se u mnogome razlikuje od IPv4 protokola. Planira se da se potpuno promeni koncept dosadašnjeg Interneta, koji je od samog početka kreiran kao mreža sa pojednostavljenom funkcijom čvorova. Po novom konceptu mrežnim čvorovima se dodaju naprednije funkcije, kao što su upravljanje mobilnošću, kvalitetom servisa.

Na Slici 1. ilustrovan je odnos kategorija mobilnosti i brzina prenosa po generacijama mobilnih sistema:

6

Slika 1. Odnos brzine prenosa podataka i mobilnosti kod raznih mobilnih sistema

U Tabeli 1. predstavljeni su osnovni parametri pojedinih generacija mobilnih sistema:

Tabela1. Poređenja pojedinih mobilnih sistema

IPv6 protokol

IPv4 bio je primarni komunikacioni protokol za Internet preko dvadeset godina. Nekoliko njemu svojstvenih ograničenja dovelo je u pitanje njegovu dalju upotrebu. Najdramatičnije ograničenje je ograničen adresni prostor koji sprečava proširivanje Interneta na nove prenosive uređaje kao što su mobilni telefoni i lični digitalni pomoćnici.

7

Osnovne osobine IPv6 protokola:IPv6 protokol koristi ukupno 16-bajtova za IP adresu. Korišćenjem 128 bitova moguće je teoretski definisati ukupno čak 3.4x1038 adresa. Veliki adresni prostor je osmišljen tako da omogućava hijerarhijsku i efikasnu infrastrukturu za rutiranje, kao i ogroman adresni prostor na svim nivoima hijerarhije. Uveden je novi format zaglavlja za IPv6 protokol. Sva opciona polja i ona koja nisu suštinska su premeštena iza IPv6 zaglavlja, što omogućava efikasnije procesiranje u ruterima na putanji. Iza samog IPv6 zaglavlja moguće je opciono dodavati i određene nastavke ukoliko je to potrebno. Zbog toga je IPv6 zaglavlje samo dva puta veće od IPv4 zaglavlja. IPv6 i IPv4 zaglavlja nisu interoperabilna i zbog toga i ruter i klijent moraju podržavati i IPv4 i IPv6 standarde (ako je potrebno da procesiraju oba protokola). IPv6 adresna arhitektura je opisana u RFC 3513. IPv6 adresa se sastoji od 128 bitova, odnosno 16 bajtova, što omogućava potencijalno čak 340,282,366,920,938,463,463,374,607,431,768,211,456 (ili 3.4x1038) mogućih adresa. U IPv6 sistemu 128-bitne adrese su podeljene sa 16-bitnim granicama i svaki od 16-bitnih blokova je pretvoren u četvorocifren heksadekadni broj. Brojevi su međusobno odvojeni sa dve tačke kao što je to prikazano u sledećem primeru:

2243:F200:0000:0000:00FF:4DAC:0065:2343

Ovako dugačke zapise adresa moguće je komprimovati uklanjanjem vodećih nula svakog dvobajtnog segmenta, tako da adresni prikaz postaje:

2243:F200:0:0:FF:4DAC:65:2343

Na kraju je moguće ukloniti sve uzastopne nizove nula, koji se u IPv6 adresi često pojavljuju, tako da adresa dobija svoj konačan, komprimovan, oblik:

2243:F200:: FF:4DAC:65:2343

Ako na dva mesta imamo pojavljivanje blokova sa uzastopnim nulama, onda nije dozvoljeno komprimovanje, jer nećemo znati u kom bloku imamo koliko nula. U IPv6 adresama se kao i u IPv4 često koriste prefiksi. Definišu se u obliku adresa / dužina prefiksa. U sledećem primeru je prikazan prefiks za link lokal adrese FE80::/64, što znači da svaka link lokal adresa počinje sa FE80 i da su sve ostalo nule do 64 bita.

8

I pored toga što je IPv6 nesumnjivo bolji protokol, mnogobrojne zakrpe održale su IPv4 u životu i pored njegovih ograničenja. Na primer, da bi prevazišle ograničenja adresnog prostora, mnoge kompanije danas koriste mrežne prolaze za translaciju adresa (Network Address Translation, NAT) koji omogućavaju da Internet interno koristi veći broj mašina upotrebljavajući svega par spoljašnjih Internet adresa. Zakrpe kao što je NAT omogućavaju kompanijama da izbegnu složen postupak prelaska na IPv6. Međutim, (potencijalna) potreba za adresama neophodnim milijardama mobilnih telefona i aparata koji imaju mogućnost povezivanja na Internet dala je dodatni podsticaj za prelazak na IPv6. Pored rešenja problema adresnog prostora, IPv6 će ponuditi i solidnu osnovu za aplikacije kao što je prenos govora preko IP mreže (Voice over IP, VOIP) koji se danas obavlja na principu "najboljih namera" zbog ograničenja IPv4.

Izazovi mobilnih sistema četvrte generacije

Nekoliko godina istraživački timovi uveliko razvijaju okvire za mreže naredne generacije ( 3G, 4G). Različiti programi istraživanja, kao što su Mobile VCE, MIRAI, DoCoMo, imaju svoju viziju 4G sistema. Zajednički su samo osnovni zahtevi korisnika :- visoka upotrebljivost: bilo kada, bilo gde, bilo kojom tehnologijom,- podrška za multimedijalne servise sa malim troškovima prenosa,- personalizacija,- integrisani servisi.

U osnovi, 4G su IP-bazirane, heterogene mreže, koje omogućuju korisnicima da upotrebe bilo koji sistem bilo kada i bilo gde. Korisnici koji poseduju integrisani terminal mogu koristiti široki spektar aplikacija u okviru bežičnih mreža. Pored tradicionalnih telekomunikacionih servisa, 4G sistemi će podržavati prenos podataka i multimedijalne servise. Osnovni zahtev je da se istovremeno obezbede niski troškovi prenosa i servisi sa velikim brzinama prenosa. Takođe je predviđeno da korisnici sa različitim interesovanjima, ekonomskim statusom i na različitim lokacijama, pod istim uslovima pristupaju svim servisima.

9

Deviza “Uvek najbolje povezan” (ABC), kao vizija fiksnog i mobilnog bežičnog pristupa, predstavlja integralnu i izazovnu dimenziju u razvojnoj paradigmi 4G mreža. To je strateški cilj za definisanje značajnih napredovanja koja se dešavaju i predviđaju u tehnologijama, mrežama, korisničkim terminalima, servisima i budućim biznis modelima, koji sve ovo obuhvataju i koji će biti od pomoći pri kristalizaciji i realizaciji 4G devize.

Osim ABC, termini koji karakterišu 4G su servisna adaptabilnost, obezbedenje dinamičkog QoS, mrežna i terminalna dinamička rekonfigurabilnost i slično.

Pri korišćenju 4G servisa predviđeno je da multimodni korisnički terminali imaju sposobnost samostalnog pronalaženja i izbora ciljnog bežičnog sistema. Kod GSM sistema bazna stanica periodično šalje signalnu poruku mobilnim stanicama za pristup servisima. Medutim, ovaj složeni princip se ne može primeniti na 4G heterogenim sistemima, zbog razlika u bežičnim tehnologijama i protokolima za pristup. Uredaj sa softverskim radijom, kao jedno od predloženih rešenja, ima mogućnost pretraživanja raspoloživih mreža. Nakon pretraživanja, takav terminal preuzima potreban softver i samostalno se rekonfigurišu za izabranu mrežu ( Slika 2.).

Slika 2. Multimodni terminal

Softverski radio sistem se sastoji od tri funkcionalna bloka :

10

1. RF deo (sastavljen od analognih hardverskih modula),2. IF deo (sastavljen od digitalnih hardverskih modula) i3. deo za osnovni opseg.Uzevši u obzir sve pomenute činjenice, može se reći da postoji mnogo

izazova pri prelasku sa postojećih na 4G sisteme. Oni se mogu izdvojiti i grupisati u nekoliko različitih istraživačkih sektora ( Tabela 2.).

11

Tabela 2. Ključni izazovi 4G

12

Arhitektura protokola za obezbeđenje kvaliteta servisa kod mreža 4G

Arhitektura bežične mreže četvrte generacije (4G) će uključivati različite bežične mreže za pristup koje su povezane sa mobilnim mrežama sa Internet protokolom (Mobile IP) kako bi obezbedile mobilnim korisnicima besprekidan pristup Internet servisu. Glavni izazov kod uspostavljanja takve heterogene arhitekture je obezbeđivanje kvaliteta servisa (QoS) u različitim bežičnim mrežama.

Okvir je baziran na pretpostavci o klasama servisa (CoS) kod kojih svaka klasa može da pokaže specifično ponašanje u smislu dodele resursa preko vazdušnog interfejsa. Koristeći ovakav QoS okvir, operatori bežičnih mreža u budućnosti mogu da definišu svoje sopstvene skupove klasa i zatim ponude šeme naplaćivanja bazirane na tim klasama.

Korisnička aplikacija može da izabere klasu servisa koja najviše odgovara njenim očekivanjima u smislu QoS i cene pristupa. Dakle, veliki je problem kod IP multimedijalniih aplikacija bežičnih mreža obezbeđenje QoS preko vazdušnih interfejsa. Vazdušni interfejsi budućnosti bi trebalo da obezbede Internet za mobilne korisnike vodeći računa o različitom broju aplikacija sa različitim QoS zahtevima.

Prema tome, QoS okvir koji je optimiziran da podrži Internet multimedijalne aplikacije je potreban za vazdušne interfejse kod bežičnih mreža budućnosti. IP je univerzalni protokol mrežnog nivoa za Internet i postaje obećavajuči univerzalni protokol mrežnog nivoa na svim bežičnim sistemima. IP obezbeđuje jedinstveno adresiranje i rutiranje paketa (prosleđivanje) i ponaša se kao zajednička platforma za servise i aplikacije. Izgleda da ovaj all-IP mrežni sloj može konačno da integriše bežične komunikacione mreže i Internet u tzv. mobilni Internet. Međutim, da bi obezbedili korisnike zadovoljavajućim servisima, sveprisutna konektivnost i odgovarajući best effort servisi nisu dovoljni. QoS je dizajniran da sakrije varijacije aplikacija na nižim slojevima i obezbedi neophodne garancije za servise. Posmatrajmo korisnika koji se kreće iz jedne mreže u drugu. Korisnik može da stupi u intereakciju sa velikim brojem provajdera servisa sa različitim uslovima po pitanju ugovora o nivou servisa (SLA), mrežnog kapaciteta, topologije i pravila. Večina posla u ovoj oblasti u početku se bazirala na razvoju QoS okvira kao što su IntServ, DiffServ za tzv. best effort internet.

Većina napretka se odnosi samo na individualne arhitekturalne komponente, a mnogo manje na globalnu QoS arhitekturu. Ilustracije radi, poredimo sistem sa tri klase servisa: platinum, gold i silver. Svaka od klasa nudi

13

karakteristične performanse svojim korisnicima koje se definiše kao ponašanje grupe. Na primer, platinum klasa može da ponudi dogovoreni opseg uvek, nezavisno od zagušenja, interferencije ili degradacije u kvalitetu kanala preko samog vazdušnog interfejsa. Svaka od ostatka klasa servisa ima izvesnu elastičnost koja je povezana sa tim pri čemu je elastičnost silver klase veća od elastičnosti gold klase. Mobilni korisnici mogu da povežu svoje aplikacije sa odgovarajućim klasama servisa bazirano na njihovim očekivanjima po pitanju željenog QoS i samih cena.

Arhitektura protokola za podršku QoS kod 4G WAL (Wireless Aplication Level)

Jedna od najstarijih bežičnih mreža WINE (Wireless Internet Network) je projekat koji je rađen tako da nađe transparentne kompenzacijske tehnike za slabe performanse Internet bežičnih linkova u zatvorenom okruženju (svejedno da li u kućnom ili biznis okruženju) gde je od značaja mobilnost korisnika. Veoma je poželjno da se dizajnira ka bežičnom komunikacionom sistemu baziranom na IP koji se ponaša na isti način ili u velikoj meri kao sistem u kome dominira ožičenost. WINE poboljšava postojeće pristupe tj. QoS uvođenjem bežicnog aplikacionog sloja WAL kombinujuči adaptivnu lokalnu kontrolu greške i kontrolu saobraćaja. Vodeći računa o ovome razmatramo sledeće elemente:

1. pouzdanost linka da bi garantovali da ne bude pređena maksimalna verovatnoća gubitaka datagrama koja se može tolerisati i koja je “postavljena” u okviru QoS,

2. kontrola saobraćaja da bi osigurali pristup saobraćaju po postojećim bežičnim mrežama, da bi garantovali da maksimalno kašnjenje koje se može tolerisati, a koje je ugovoreno u okviru QoS ugovora, je ispoštovano i da bi maksimizirali eksploataciju “slabog” opsega WAL sloj se dodaje između IP i bežičnih mrežnih infrastrukturnih slojeva zadržavajući transparentnost kako u odnosu na protokole IP sloja tako u odnosu na već pomenute bežične mreže i njihove protokole. To bi značilo da WAL mora da obezbedi IP sloj sa jedinstvenim interfejsom nezavisnim od WLAN standarda koji se koristi. Da bi garantovali da dogovoreni QoS zahtevi

14

budu zadovoljeni, WAL selektuje skup modula za procesiranje paketa pre njihove transmisije i njihovog primanja. Skup modula i njihovi parametri se prilagođavaju na uslove stanja kanala kroz monitorisanje linka.

Svaki put kad je prihvaćen IP datagram od strane WAL-a on se klasifikuje od strane WAL koordinacijskog modula – WAL koordinator je “inteligencija” WAL-a koji za uzvrat poziva modulesekvencijalno. WAL koordinator pristupa tabeli da bi otkrio klasu koja je dodeljena paketskom toku koji indicira odgovarajući modul koji treba biti primenjen i njegovo raspoređivanje. Nakon toga poziva prvi WAL modul. Prvi modul obavlja svoj zadatak procesiranja i vraća kontrolu do WAL koordinatora. Nakon toga, WAL koordinator priprema WAL zaglavlje koje za uzvrat može da sadržava modulska podzaglavlja i prosleđuje datagrame nižim slojevima. WAL klase saobraćaja definišu tipove saobraćaja (audio, video, FTP-HTTP) i listu funkcionalnih modula koji moraju biti primenjeni na taj tip saobraćaja. Konekcije koje pripadaju istim WAL klasama saobraćaja su okarakterisane istim QoS ugovorom.

Arhitektura sa ukrštenim slojevima ( cross-layer)

Jedna od inovacija Interneta je njegova arhitektura protokola koju karakteriše stek protokolskih modula gde svaki od protokola rešava specifičan problem korišćenjem servisa koje obezbeđuju moduli ispod ovog i ujedno obezbeđujući servise višim slojevima. Da bi se maksimizirala modularnost, komunikacija se odvija uglavnom između susednih slojeva.

Tradicionalni stek protokola se sastoji od protokolskih modula TCP preko IP, a ovaj preko sloja linka podataka npr. etherneta. Kao alternativa ponekad se koristi RTP (Real Time Protocol)/UDP umesto TCP. (Slika 3.)

15

Slika 3. Razvoj Internet protokolskog steka: a)trenutni izgledsteka b)stek kakav bi trebao izgledati u buducnosti

Sloj podataka tj. Ethernet u našem slučaju obezbeđuje konektivnost drugim hostovima na istom mrežnom segmentu ali ne hostovima koji se nalaze u različitim mrežama. Na mrežnom sloju, IP koristi okvire sa sloja linka podataka (šalju i primaju okvire za hostove) da bi isporučio datagrame kroz više mreža.

Protokol sloja transporta, TCP, koristi servise koje obezbeđuje mrežni sloj (šalje i prima datagrame) da bi obezbedio konektivno orjentisane komunikacione servise, dodajući snimanje, oporavak od greški, kontrolu toka i kontrolu zagušenja. Novi komunikacijski scenariji koji se predviđaju kod bežičnih mreža 4G forsiraju da ovaj stek takođe uvrsti QoS i funkcije mobilnosti. QoS je potreban da bi uveo komunikaciju u realnom vremenu preko mreža sa IP jer sa QoS, tradicionalna telefonija i servisi podataka mogu da budu zajednički podržani od jedinstvene na IP bazirane paketski komutirane mreže.

Zahteva se podrška za mobilnost. Mikromobilnost omogućava terminalima da se kreću između susednih bežičnih pristupnih tačaka iste tehnologije koji koriste rešenja bazirana na drugom sloju ili na IP-bazirana rešenja. Protokolski stek 4G terminala teži ka arhitekturi na Slici 3b. Centralni MIPv6 modul rezultira u migraciji od IPv4 do IPv6 i uključuje funkcije mobilnosti terminala. IPv6 uključuje mnogo veći adresni prostor i stoga omogučuje da terminali imaju javne adrese.

Korišćenjem IPv6 terminal je u stanju da se kreće do nove pristupne tačke, novog operatora, da se prebacuje između pristupnih intrfejsa ili koristi više pristupnih interfejsa simultano dok održava svoje aktivne konekcije bez za

16

korisnika vidljive rekonfiguracije. Dakle, zadržavajuči striktno modularnu arhitekturu, gde svaki sloj komunicira većinom sa svojim susednim nivoima, protokolski stek neće biti efikasan u odnosu na performanse, QoS i zasićenje snage i može imati negativan uticaj na 4G umrežavanje.

Kod ove arhitekture se definiše pojam koordinacione ravni radi objašnjenja dizajna ukrštenih slojeva (cross-layer), kao što je prikazano na Slici 4. To su ravni :

a. sigurnosna (security), čiji je cilj da eliminiše višestruke nivoe enkripcije koji veoma često javljaju kod mobilnih komunikacionih sistema,

b. QoS, koja je odgovorna za distribuciju QoS zahteva i restrikcija duž celog protokolskog steka i koordiniše njihove napore,

c. Mobilnost (mobility), bavi se problemima koji se javljaju usled različitih mobilnih scenarija, zbog loše interakcije između TCP kontrole zagušenja, Mobile IP i mobilnih rešenja na drugom sloju kao i mobilnosti kroz mrežu,

d. adaptacija bežičnog linka (wireless link adaptation), se bavi pitanjima koja se odnose na dati bežični link sloj i uključuje BER i prilagodljivost bitskog protoka. Ova ravan isključuje mobilnost.

Efektivno obezbeđen QoS omogućava simultanu upotrebu različitih servisa sa različitim zahtevima, omogučavajući da saobraćaj manje zahtevnih aplikacija ne utiče negativno na osetljiviji saobraćaj. Da bi QoS efektivno radio moraju biti zadovoljena sledeća dva uslova:

1. QoS mora da bude uzet u obzir s kraja na kraj i rešenja za to moraju biti bazirana na DiffServ iliIntServ

2. sa QoS se moraju baviti svi komunikacioni slojevi, pošto od svakog sloja može biti zahtevano daobezbedi određeni skup zagarantovanih servisa.

17

Slika 4. Koordinacione ravni kod cross-layer modela

Sa tačke gledišta QoS, stek protokola se sastoji od protokola višeg nivoa (transportni i više) kao što su aplikativni /TCP i /RTP/UDP na vrh IPQoS. Aplikacije moraju u ovom kontekstu biti klasifikovane u skladu sa protokom podataka kao elastične ili u realnom vremenu. Elastičan tok može da bude proširen u vremenu i prenosu, na primer fajlovi od strane ftp-a ili HTML stranica. Ovo je obično podržano od strane TCP koji dinamički prilagođava protok podataka prozoru prijemnika i stepenima mrežnog zagušenja.

Kod protoka u realnom vremenu, vreme stizanja paketa na prijemu je relevantno – recimo kod govora. Ovaj vid protoka je obično podržan od strane UDP/RTP protokola. IP QoS sloj uključuje IP kontrolu saobraćaja, upravljanje datagramima i klasifikaciju, oblikovanje toka i prosleđivanje. Sloj podataka može takođe da podržava kontrolu QoS korišćenjem transmisionih prioriteta ili virtuelnih kanala.

DoCoMo je demonstrirao 4G mrežu 2004.godine!

Azija predstavlja najdinamičnije područje kad je reč o razvoju telekomunikacionih mreža četvrte generacije. To, između ostalog, potvrđuju aktivnosti japanske kompanije NTT DoCoMo, giganta iz oblasti telekomunikacija. Početkom marta prošle godine on je pobudio interesovanje javnosti demonstracijom nove telekomunikacione mreže četvrte generacije.

18

Demonstracija je priređena u istraživačkom i razvojnom centru kompanije lociranom nedaleko od Tokija. Centar se nalazi u tehnološkom parku u kome radi više od 40 istraživačkih organizacija mnogih poznatih svetskih kompanija. NTT DoCoMo svoja istraživanja obavlja sa oko 1.200 zaposlenih i u saradnji sa partnerskim kompanijama (Intel, Texas Instruments, Cisco Systems, HP, Ericsson, Nokia, Fujitsu). U istraživački centar ulaže oko 130 milijardi jena godišnje (oko 1,1 milijardu dolara).

Mnogi komentari o najnovijim aktivnostima te kompanije bili su skeptični, s obzirom na to da kompanija još uvek ima problema sa mrežom prethodne, treće, generacije (posebno kada je FOMA usluga u pitanju).

NTT DoCoMo trenutno ima oko dva miliona korisnika 3G usluga i oko 40 miliona korisnika 2G i-mode servisa. Bez obzira na sve komentare i probleme, kompanija je pristupila razvoju nove ultrabrze 4G mreže. Ona se zaista može nazvati ultrabrzom, jer će se prenos podataka obavljati brzinom od 20 Mb/s (upload), odnosno 100 Mb/s (download). To je oko 260 puta brže od prenosa podataka u 3G mreži (384 Kb/s). Tako velika brzina će bez problema omogućiti prenos različitih audio i video sadržaja.

Zaključak

Da bi se podaci prenosili pomenutim brzinama (100 Mb/s) 4G mreže moraće da imaju znatno veći propusni opseg od današnjih. Svaki 4G kanal zauzimaće spektar širine 100 MHz. Velike brzine postavljaju pred inženjere nove probleme, jer će biti podložnije smetnjama usled interferencije sa signalima odbijenim od zgrada, uzvišenja i drugih objekata u blizini korisnika. Mreža 4G uglavnom će se zasnivati na bežičnom komuniciranju i prenosu podataka. Pored znatno veće brzine u odnosu na mreže prethodne generacije, ona će ponuditi i znatno jeftinije usluge. Mogućnosti njene primene takođe će biti višestruke. Zahvaljujući prenosu audio i video sadržaja komuniciranje će se obavljati daleko kvalitetnije. Sagovornici će "imati utisak da se nalaze jedan pored drugog, licem u lice (virtuelna realnost doći će do punog izražaja)".

Još na početku razvoja ove mreže (2002. godine) planirano je da se sa uvođenjem otpočne 2005. godine, dok je puna komercijalizacija planirana za 2010. Međutim, najnoviji planovi pokazuju izvesne promene u strategiji. Sredinom 2005. uvedena je prelazna 3,5G mreža kao nadogradnja na postojeću 3G mrežu. Ona je povećala brzinu prenosa podataka oko 35 puta u odnosu na mrežu treće generacije (14 Mb/s download i 2-4 Mb/s upload). Snizila se i cena

19

za trećinu, uz minimalne promene infrastrukture. Posle ovoga napravljen je postepeni prelaz na 4G mrežu.

20

Automatsko lociranje vozila - AVL

UVOD

AVL (Automatic Vehicle Location) je uobičajeni termin za jedan od načina primene mobilne telematike za praćenje grupe vozila, koji obuhvata integraciju bežičnih komunikacija i (obično) uređaja za praćenje (u opštem slučaju GPS) u automobile. Najpoznatiji primer mobilne telematike je GM-ov OnStar sistem, koji automatski traži pomoć ako je vozilo učestvovalo u nekoj saobraćajnoj nesreći. Ovi sistemi mogu da izvršavaju i funkcije kao što su daljinska dijagnostika motora, praćenje ukradenih vozila, obezbeđivanje pomoći na putu, itd. Najpoznatiji operatori AVL servisa (mobilne telematike za grupe vozila) su Qualcommovo odeljenje OmniTRACS i Teletrac. U opštem slučaju uključuju integrisanje bežičnih komunikacija i tehnologije za detektovanje lokacije (često pomoću GPS-a) u komercijalnim vozilima da bi bile omogućini mobilne komunikacije, automatizovani dispečerski servis, praćenje tovara, itd.

AVL

Automatsko lociranje vozila predstavlja tehnologiju usmerenu na pracenje svih vrsta vozila, plovnih objekata, kontejnera i ostale opreme i ljudstva.

Neophodni uslovi za pracenje su :

sistem za pozicionoranje

odgovarajuci prijemnik u pokretnoj jedinici

telekomunikaciona mreza kojom ce se prenositi podaci o polozaju

dispecarski centar u kome se ti podaci prikupljaju, obradjuju i po potrebi distribuiraju do korisnika

Ovakav sistem pruza mogucnost pracenja pozicija vozila,ali i pracenje raznih parametara iz vozila nevezano nezavisno za poziciju vozila, kao sto su telemetrija, telekontrola, telemedicina, upravljanje pokretnim jedinicama i razne druge parametre koji se mogu digitalizovati.

21

Automatsko lociranje vozila je oslonjeno na Globalni sistem za pozicioniranje ( Global Positioning System - GPS ).

Sistemi za automatsku lokaciju vozila omogucavaju odredjivanje tacnog polozaja vozila uz pomoc satelitskih ili zemaljskih zasnovanih tehnologija za pozicioniranje.Kada se navigacioni sistemi povezu sa ugradjenim On board racunarima u vozilu i ruting i dispacing softverom, ovi sistemi omogucavaju a vozaci, dispecari, otpremnici i primaoci prate vozila od momenta preuzimanja posiljke pa sve do njene isporuke, tako da bi omogucili isporuku "tacno na vreme", da bi koordinisali rad, prevoz i obezbedili poboljsanu korisnicku uslugu ili jednostavno obezbedili vozilo.

Postoje dve osnovne vrste AVL sistema:

satelitski AVL sistemi - ukljucuju:

globalne pozicione sisteme

geostacionarne satelite

niskoorbitalne satelite - LEO

Zemaljski zasnovana infrastruktura AVL sistema - ukljucuje:

grupne sisteme za kontrolu vozila AVM

racunsku navigaciju DR

navigacione sisteme dugog dometa

signalne sluzbe

hiperbolicko utvrđivanje kružno utvrđivanje

položaja položaja

22

AVL sistem prati lokacije voznog parka u odredjenom podrucju i podnosi informacije centralizovanom serveru prko komunikacione mreze. Ovaj server moze biti u razlicitim oblicima, kao sto je dispecarski centar, informativni saobracajni centar ili transportni upravljacki centar. Za ovakav sistem, lokacioni senzori redovno izvestavaju dispecarski centar o pravcu kretanja vozila. Komunikaciona mreža prenos informacija može obuhvatiti namenski radio-aparate,satelitske kanale, ili uskopojasni radio-farovi, uporišta kratkog opsega ugrađene duž puta. Mogle bi se dodati i dodatne funkcije kao što jer plan saobraćaja po pravcim,informacije duž puta,transfer mendžment evidentiranjem naplaćenih karata, broja putnika, dijagnosticiranje vozila. upozorenje na opasnost, paratranzitni menadžment i video posmatranje u vozilu. Zahvaljujuci raspolozivosti centralizovanih komunikacija i manadzement centru,zajednicki koriscena tehnologija lociranja je diferencijalni GPG ( DGPS ).

Prednosti AVL - a:

Povracaj investicija: - AVL daje informacije koje su potrebne efektivnijem upravljanju voznim parkom, koji se ogleda u vecim tehnockim mogućnostima bez proširivanja resursa samog voznog parka. Isto tako rezultati operativnih troškova postaju sve manji i pretvaraju se u veće povratne investicije.

Brze i kvalitetnije donosenje odluka u dispečarskom centru:- AVL dispečera, pogotovo kada je dispečerski centar sa CAD(Computer Aided Dispatch) sistemima, odnosno postoji mogućnost rada sa GPS podacima u georeferenciranim digitalnim mapama. Zato AVL opisuje trenutnu lokaciju i stanje prevoynog sredstva, tako da se dispečerske odluke donose sa većom tačnošću i brzinom.

Sigurnost vozaca i putnika:- Kontrolom vozila omogućava se povećana sigurnost vozača, putnika i robe.

Obezbeđenje protiv krađe:- U slučaju krađe AVL omogućava brzo locitanje prevoznog sredstva, a time i njegovo vraćanje vlasniku.

Navigaciono savetovanje: - Ako postoji mogućnost da se u vozilu instalira pokazivačka jedinica u vidu LCD-a koja bi u realnom vremenu prikazivala mapu, omogućilo bi se da dispečer bude vozač vozačima kroz nepoznata regije i zbog toga bi brže dolazili do odredišta.

Prenosivi podaci i digitalne poruku:- Sa integracijom našeg AVL sistema sa prenosivim terminalima za prikazivanje podataka - MDT ( Mobile Data

23

Terminals) postoji mogućnost koriščenja prednosti koje daju digitalne poruke.

Dokumentovanje : - Postoji mogućnost dokumentovanja svih podataka prikupljenih u dispečerskom centru, pokretnoj jedinici i izveštavanja nadležnih.

Projektovanje dinamickih ruta:- Vezivanjem mrežnih algoritama za vektorsku digitalnu mapu omogućava se dinamičko projektovanje ruta.

Optimizovanje ruta:- Primenom mrežnih algoritama omogućava se optimizacija ruta.

Povecana sposobnost: - AVL povećava pouzdanost i raspoloživost pokretne jedidice, a time i sposobnost.

Bolje proračunavanje vremena: - Sa AVL-om se omogućava bolja procena vremena dolaska na odredište.

Sposobnost regulisanje saobracaja:- Povezivanjem AVL-a sa regionalnim saobraćajnim centrima omogućava se regulisanje saobraćaja u slučaju otvaranja hitnih korodora.

Korisnicki servis:- AVL omogućava komunikaciju iz pokretne jedinice sa dispečerskim centrom i odgovaranje na postavljene upite.

Sposobnost kontrole vozila: - U pojedinim poslovima AVL se koristi kao pomoć pri osiguranju da taj vozač i polje tehničkog servisa budu predpostavljeni jedan drugom.

GPS

Kao sistem za pozicioniranje u AVL-u najcesce se podrazumeva GPS. Satelitski sistemi za AVL se mogu definisati kao sistemi za pružanje globalnog pokrivanja i najbolje rade kada je vozilo u stanju mirovanja i udaljeno od tunela, garaža, visokih građevina i planina.Tri osnovana satelitska sistema za pozicioniranje koja se koriste u AVL-u:

geostacionarni satelitski sistem

mali niskoorbitalni LEO ( Low Earth Orbit) satelitski sistemi

NAV STAR-ov globalni sistem (GPS)

24

Globalni pozicioni sistem GPS je sistem za prostorno pozicioniranje pomocu satelita.Tehnologija bazirana na GPS-u obezbedjuje podatke o polozajima i tacnom vremenu u bilo kom vremenu i na bilo kom mestu, bez obzira kakve su klimatske okolnosti, na bilo kojoj tacki na Zemljinoj kugli. GPS se sastoji iz tri segmenta: kosmičkog, zemaljskog kontrolnog i korisničkog segmenta.

POKRETNA GPS JEDINICA

Pokretna GPS jedinica je centralni podsistem AVL sistema. Podrazumeva se da je svaka jedinica opremljena pokretnim prijemnikom GPS signala. Pokretni prijemnik GPS signala omogucava pracenje vozila i proracunavanje njegove pozicije, brzine pa cak i ubrzanja.Obradjene GPS podatke prikupljene u prijemniku neophodno je preneti do dispecarskog centra preko modema koji se povezuje sa prijemnikom ili je fabricki vec integrisan.

Savremeni pokretni GPS prijemnici koji se koriste u AVL-u imaju sledece osnovne funkcije:

prijem signala sa GPS satelita i proracunavanje pozicije, brzine, pravca i vremena

mogucnost podesavanja pomocu diferencijalnog GPS-a

mogucnost racunarske navigacije - DR

komunikacija sa dispecarskim centrom ili ovlašćenim licem

upotreba serije programa za predviđanje i praćenje parametra vozila

unos i prenos podataka

predstavljanje informacija o vozilu i itd.

25

Sastavni delovi pokretne GPS jedinice zavise od kvaliteta opreme i broja usluge koje se od nje traze. Najgrublja podela pokretne AVL opreme svodi se na dve osnovne celine:

jedna je GPS jedinica povezana sa ( primo )predajnikom,

a druga pokretni terminal za podatke MDT ( Mobile Data Terminal) ili prenosivi racunar.

Ova dva glavna dela se mogu povezati na dva nacina :

sistem AVL sa podacima u pokretnoj Gps jedinici

pokretna GPS jedinica sa pridodatim AVL-om.

KOMUNIKACIONI PODSISTEM

Za komunikacioni sistem se moze slobodno reci da predstavlja nervni sistem AVL-a.Komunikacioni sistem je od primarnog interesa za inzenjering tehnologiju projektovanja arhitekture celokupnog AVL sistema.Pri projektovanju zahteva kom,unikacionog sistema mora se voditi racuna o izlazima iz informacionog modela, koji proracunavaju karakteristike sistema i kolicinu podataka koje moraju biti prenesene preko komunikacionog sistema.Komunikaciona arhitektura za AVL ima dve komponente: jedna je bežična, a druga je žična.

DISPEČERSKI CENTAR

26

Dispecarski centar u AVL-u predstavlja centralizovani server cija je uloga centralizovano pracenje pozicije jedne ili vise pokretnih GPS jedinica u realnom vremenu .

Osnovne funkcije su:

pozicioniranje jedinica

upravljanje voznim parkom

kontrola voznog parka

prikupljanje podataka

komunikacija izmedju dispecarskog centra i jedinice

Finkcionisanje dispecarsko centra u AVL-u je nezamislivo bez prijemnika GPS signala u pokretnoj jedinici, komunikacionog sistema sa neophodnim medjuspojevima pomocu kojih je moguc automatski prenos podataka, govorna veza i razmena tekstualnih poruka, i naravno aplikacionog racunarskog programa u samom dispecarskom centru.Podaci koji se dobijaju iz pokretne GPS jedinice se mogu koiristiti za sprovodjenje odgovarajucih upravljackih algoritama na osnovu kojih se formiraju upravljacke poruke koje se salju jedinicama na terenu.Podaci koji se cuvaju u dispecarskom centru mogu se obradjivati u realnom vremenu za primenu upravljackih algoritama za sve jedinice,ali i naknadnom obradom moguce je formiranje izvestaja o radu sistema i kretanju jedinica u bilo kom trenutku vremena.

UREĐAJ ZA UGRADNJU U MOBILNE OBJEKTE

GPS Plus MOB® sadrži jedinstveni upravljacki software (firmware) koji optimalno koristi hardwarske mogućnosti mikroprocesorske tehnologije III generacije. Takva konfiguracija upravljačkog i sistemskog software, sa savremenom arhitekturom hardware, pruža vrhunske mogućnosti upravljanja udaljenim procesima.

Najznačajnije osobine koje moraju imati moderni bezbednosni sistemi za automobile su: merenje pozicije vozila u tri dimenzije (odnosno uglova pod kojim se vozilo nalazi u odnosu na podlogu) kao i kontrola ubrzanja vozila (detekcija statičkih i dinamičkih promena ubrzanja). Merenje promena vrši se u odnosu na

27

silu gravitacije, koja se na površini zemlje ne može simulirati ni na koji način, pa se time ne može ni bezbednosni sistem u vozilu dovesti u zabludu.

GPSPlus MOB® sve izveštaje generise u željenom formatu.Izveštaj o statusu vozila moze sadrzati izbor sledećih podataka: Vreme događaja, Lokacija (adresa, mesto, država), Brzina, Pređeni put, Pravac kretanja, Vreme stajanja za izabrano vozilo. Opciono je moguće generisanje i ostalih podataka o statusu vozila, kao što su: stanje goriva, pritisak ulja, temperatura u hladnjači, količina istovarene robe iz prikolice itd. U memoriji uređaja stalno se čuvaju podaci o poslednjih 2200 pozicija.

CILJNE GRUPE

Najrasprostranjenija ciljna grupa korisnika GPS sistema praćenja su transportne firme. Transkontinentalni i regionalni prevoznici ostvaruju ogroman profit ako u svakom momentu pouzdano znaju gde su im prevozna sredstva i roba. Bez problema mogu sagledati kašnjenja i proceniti vreme isporuke, u toku prevoženja odlučivati o dopunskom ukrcaju, odnosno planirati vreme sledećeg istovara i utovara u povratku. Osim toga, umesto da placaju visoke racune provajderu mobilne telefonije za razgovore sa svojim vozačima (koji na mesečnom nivou mogu da pokriju kompletnu investiciju u GPS sistem praćenja), svakodnevnu komunikaciju sa njima mogu ostvarivati posredsvom GPS sistema praćenja koristeći najjeftiniju, SMS (sistem poruka) ili fax komunikaciju. Blagovremenim preusmeravanjem

Kretanja šlepera u slučajevima zastoja na određenim graničnim prelazima ili putnim pravcima (sudar, poplava, odroni i sl.), postižu se ogromne uštede u poslovanju (penali za docnju, dangubu, racionalno upošljavanje kapaciteta i sl.). Ako se tome doda funkcija kontrole eksploatacije voznog parka i racionalan utrošak goriva, onda je svako dalje objašnjavanje prednosti korišćenja GPS sistema praćenja – suvišno.

Prednosti instaliranja GPS sistema praćenja u brodarskim kompanijama, rent-a-car firmama, lizing prodaji vozila, taksi udruženjima, gradskim, prigradskim, međugradskim i međunarodnim prevoznicima robe i putnika – su još upečatljivije.

Naročitu prednost u primeni GPS sistema praćenja imaju »pametne« osiguravajuće kompanije koje shvate prednosti GPS osiguranja i »hladno« odobre popust (iskustva u svetu: i do 35%) na premiju kasko-osiguranja

28

korisnicima koji imaju ugrađen GPS sistem praćenja u skupocena (i ostala) vozila i plovila. Verovatnoća uspešnog otuđenja mobilnog objekta koji ima ugrađen GPS sistem praćenja je ispod 5% (što je, priznaćete, više nego dovoljan razlog da ga primenite).

GPS Plus MOB® predstavlja idealno rešenje za daljinsko centralizovano upravljanje vašim poslovanjem, koje se pretežno zasniva na upotrebi mobilnih objekata (automobili, kamioni, plovila, kontejneri)

ZAKLJUČAK

AVL se toliko razvio, da je postao standardna oprema u službama koje zahtevaju veliku pouzdanost i brzinu odlučivanja. Svoju primenu AVL je našla u različitim službama kod kojih je prevoz veoma značajna stavka.

Globalni sistem predstavlja dominantan način odeređivanja pozicije.Sistem koji je projektovan za vojne potrebe kao podrška odlučivanju, sve više postaje zavisnost u rešavanju složenih problema, kao što je to slučaj u AVL-u.

AVL sistem je dobro prilagođen bežičnm prenosu. U standardizaciji formata tu se najdalje otišlo, tako da se i ISO pozabavio tim problemom. Poruka koju nosi AVL podatak je prilagođena svim tipovima bežičnih komunikacionih mreža, kako analognih tako i digitalnih. Troškovi i pokrivenost mreže su glavni kriterijumi za donošenje odluke koji komunikacioni podsistem koristiti.

Uglavnom, može se za zaključiti da je budućnost AVL-a svetla, bez obzira na dečije bolesti koje mora da prođe svaki sistem na putu do opšte standardizacije. AVL (Automatic Vehicle Location)

29

E-COMMERCE, E-BANKING

Uvod

Pojam elektronska trgovina (e-commerce) odnosi se na novi, napredni način prodaje i trgovine u kom je kupcima omogućeno da odlučuju u svim fazama nabavke, kroz različite vrste aktivnosti: pristup informacijama o proizvodu ili usluzi, izbor opcija vezanih za nabavku i plaćanje proizvoda. Prodaja se obavlja putem naprednih komunikacionih tehnologija - preko Interneta. Transakcije se obavljaju kako između pravnih, tako i između pravnih i fizičkih lica.

Elektronsko bankarstvo (e-banking) razvijeno po najsavremenijim modularnim rešenjima uz primenu 4A koncepta (any time – any place – any service – any device) omogućava klijentu da u svakom trenutku obavi bilo koju bankarsku transakciju, preko bilo kog pristuipnog kanala koji mu je dostupan, ma gde on bio. Omogućava pregled informacija o računima, platnim karticama, kreditima i kursnoj listi, plaćanja, prenose, menjačke poslove i uz odgovarajući sistem zaštite garantuje bezbedno približavanje usluga korisnicima.

Elektronska trgovina (e-commerce)

Primena savremenih tehnologija

Pojavom Interneta stvorile su se nove mogućnosti za plasiranje proizvoda na tržište. Nova tehnologija uvela je promene u načinu predstavljanja proizvoda kao i u komunikaciji sa potencijalnim kupcima. Cena elektronskog kataloga proizvoda nekog preduzeća koje se prezentuje preko svoje Web prezentacije mnogo je niža od štampanih kataloga ili brošura koje se dostavljaju potencijalnim potrošačima. Elektronski katalog ima daleko veći skup modernih multimedijalnih alatki koji elektronsku reklamu čine daleko zanimljivijom i efektnijom od štampane. Tehnologija koja se do juče koristila u pripremi za štampu, sada ima daleko veću i širu primenu u elektronskoj trgovini i elektronskom marketingu.

Niska cena Web prezentacije omogućila je preduzećima manjeg obima da učesvuju u globalnoj trgovini. Pružena im je mogućnost da osvoje nova, do nedavno njima nedostupna tržišta. Čak i u zemljama u razvoju, koje čine 2/3 svetskog stanovništva, rastu ulaganja u nove informacione tehnologije, bez obzira na ekonomske i socijalne probleme kojima su te zemlje izložene. Mnoga

30

preduzeća već uveliko koriste napredne računarske i komunikacione tehnologije u razmeni rutinskih poslovnih informacija, i to čine efikasno, velikom brzinom i sa automatizovanom administracijom (razvijanjem poslovnog informacionog sistema čime se smanjuje količina papira u poslovanju). Onih koji sumnjaju u globalnu mrežu i ne koriste napredne tehnologije i alate za razvoj poslovanja sve je manje.

Prema potencijalnom kupcu Web prodavnica mora biti fleksibilna u smislu da mu ponudi različite opcije vezane za način na koji će izvršiti kupovinu. Web prodavnica mora da podrži različite tipove komercijalnih platnih mehanizama, plaćanje pomoću kreditne i/ili debitne kartice različitih proizvođača i da garantuje poverljivost i anonimnost kako same nabavke tako i kupovine. Na sadašnjem stepenu razvoja informacionih tehnologija ove zadatke više nije teško ispuniti.

Najdelikatniji proces u elektronskoj trgovini jeste plaćanje. Kako je tehnologija napredovala razvili su se savremeni mehanizmi plaćanja kao npr. platne kartice. S obzirom da u svetu već postoji razvijena infrastruktura koja koristi platne kartice kao redovno sredstvo plaćanja, elektronska trgovina mora biti fleksibilna u smislu da podrži već postojeće savremene platne mehanizme.

Elektronska trgovina podrazumeva komunikaciju preko globalne mreže koja je dostupna svima i stoga izložena i nastojanjima da se podaci iskoriste za proneveru. Osnovni razlog visoke stope elektronskih pronevera, koje su karakterisale početak elektronske trgovine (1998 godine), jeste nekorišćenje savremenih bezbednosnih mehanizama (kriptografije, kontrole pristupa, autorizacije...). Uvođenje savremenih bezbednosnih mehanizama u elektronsku trgovinu iniciralo je razvoj novih platnih instrumenata kao štoje smart tehnologija.

Generatori razvoja elektronske trgovine

Sa funkcionalne tačke gledišta, e-commerce integriše aplikacione programe, multimedijalne komunikacije, mrežni menadžment i zaštitne funkcije u cilju da se olakšaju poslovne transakcije. Postoji više faktora koji su uslovili razvoj elektronske trgovine:

• Internet - Termin Internet je prvi put upotrebljen 1982. godine. U

međuvremenu, Internet je, kao globalna računarska mreža, postao osnovna infrastruktura elektronske trgovine. Internet i TCP/IP stek (eng. Transmission Control Protocol/ Internet Protocol) pobedili su u borbi protiv konkurentskih standarda koje su plasirale pojedine uticajne organizacije. Internet je danas svuda prisutan i ući će u istoriju kao najznačajnija sila u XX veku koja je uticala na elektronske medije i elektronsku trgovinu.

31

• Intranet i Extranet - Intranet je deo Interneta ili privatna mreža bazirana

na Internet standardima i softverima, ali je zaštićena od pristupa iz javne mreže. Deo Intranet mreže nekog preduzeća kojem se ipak može pristupiti sa Interneta, naziva se Extranet. Podstaknute uspehom Interneta i Weba, od 1995. godine razgranate su privatne mreže i metodi za širenje informacija, kreirajući Intranet i Extranet platforme za još organizovaniji pristup opštem snabdevanju proizvodima, uslugama i informacijama. Ove mreže, za razliku od javnih mreža poput Interneta, obezbeđuju pouzdanije usluge, brži pristup i bolju zaštitu informacija.

• Elektronska pošta (e-mail) - Elektronska pošta je prva Internet aplikacija

značajna za B2B komunikaciju, a opšte je prihvaćena i zbog C2C načina komunikacije. Postala je omiljeni način i za lične komunikacije bez obzira na udaljenost.

• World Wide Web - Internet aplikacija bazirana na informacijama u

posebnom formatu poznatom kao HTML (eng. Hyper Text Markup Language). Informacije u HTML formatu mogu se čitati posredstvom specijalnih aplikacija tzv. Web čitača (eng. browsers), kao što su Netscape Navigator i Microsoft Internet Explorer. Pojedinci ili organizacije pružaju informacije na Internetu preko svojih Web sajtova koji se nalaze na tačno utvrđenim adresama, koje ukazuju na upotrebu protokola za prenos hiperteksta (eng. Hyper Text Transfer Protocol - HTTP ) na lokaciju HTML datoteke. Jezici i metajezici (eng. Markup Languages ) kao što su HTML, XML (eng. eXtensible ML) i VXML (eng. Voice XML) omogućuju prikaz multimedijalnih sadržaja. Ovakve datoteke sadrže tzv. hiperlinkove preko kojih se jednostavno vrši referenciranje na bilo koju Internet adresu (eng. Universal Resource Locator - URL). Korišćenje ovih hiperlinkova omogućava korisniku transparentan pregled informacija na Internetu širom sveta, a da korisnik ne mora da zna gde se te informacije zapravo nalaze. Često se koriste i pretraživačke mašine, kao što su Google, Yahoo, Altavista, Excite, Lycos, iako one mogu da prikažu samo mali deo dostupnih podataka, ali su i pored toga njihovi rezultati toliko moćni da su postale neophodne za većinu korisnika.

• Kriptografski alati - Da bi što veći broj potrošača kupovao proizvode

preko Interneta, potrebno je da transakcije koje se obavljaju elektronskim putem budu bezbedne. U e-commerce šemama zaštita tajnosti podataka implementira se na nivou međuserverske komunikacije, kao i na nivou komunikacije klijent-server provajder. U prvom slučaju najčešće se koriste zaštićeni kanali, dok se u drugom slučaju koristi SSL (eng. Secure Socket

32

Layer) protokol ako je u pitanju prenos poslovnih podataka preko Interneta. Mnogobrojne kriptografske tehnologije obezbeđuju osnovno kriptovanje sadržaja u proceduri transakcije, kako bi se sprečile zloupotrebe i izazovi on-line kriminala.

• Platni instumenti i mehanizmi - Kreditne i debitne kartice, a u novije

vreme i elektonski novac koriste se on-line i/ili off-line plaćanje u okviru standardizovanih procedura elektronskog platnog prometa, kao što je SET protokol (eng. Secure Electronic Transaction). Uporedo se razvijaju platni sistemi i Internet bankarstvo.

• Alati za izgradnju odnosa sa potrošačima - Uspeh preduzeća meri se

po tome koliko uspešno sarađuje sa svojim kupcima, pa je izradnja odnosa sa potrošačima (eng. Customer Relation Management - CRM), olakšana Internetom i Webom, jezgro savremenog elektronskog poslovanja. Prodaja bazirana na Web-u olakšava timski rad između distributera i snabdevača, te više odgovara potrebama današnjih sofisticiranih kupaca.

Dakle, za pouzdano funkcionisanje elektronskog poslovanja, pored razvoja Internet mrežne infrastrukture, neophodna je primena standardizovanih elektronskih poruka i kriptografskih mehanizama. Pored toga, s obzirom da se radi o najnovijim tehnologijama i na svetskom nivou, potrebno je da uvođenje ovih tehnologija prati i donošenje odgovarajućih pravnih propisa.

Tipične relacije u elektronskom poslovanju

Transakcije između korespodenata u elektronskom poslovanju obuhvataju kupovinu i prodaju dobara i usluga između:

• preduzeća (eng. business to business - B2B)

• preduzeća i zaposlenog (eng. business to employee - B2E)

• preduzeća i potrošača (eng. business to customer - B2C)

• potrošača (eng. customer to customer - C2C)

Danas se B2B često odnosi na transakcije lančanog snabdevanja i predstavlja ogroman deo elektronske trgovine. B2C, kao kupovina na malo, podrazumeva direktnu kupovinu proizvoda na Internetu, npr. kupovina knjiga, automobila, muzičkih i zabavnih sadržaja. C2C je u svom začetku, ali se može zamisliti kao elektronska pijaca ili trampa.

33

B2B poslovanje orijentisano je pre svega na efikasniju elektronsku podršku postojećih poslovnih aktivnosti, visok stepen operativnosti u razmeni informacija, roba i usluga među pravnim subjektima, odnosno između preduzeća i između preduzeća i banaka. Extranet je najčešće okruženje - osnova za implementaciju B2B elektronske trgovine. Obuhvata kako međuserversku tako i klijent-server komunikaciju, pri čemu su obezbeđeni i on-line i off-line mod rada. Implementacija servisa on-line plaćanja vrši se posredstvom banaka - provajdera on-line plaćanja, slika 1.

Slika 1. Arhitektura B2B šeme

B2C poslovanje okrenuto je krajnjem korisniku - klijentu. Zadatak B2C šeme je širenje tržišta, kao i zadovoljavanje potreba postojećih korisnika, kako u domenu prodaje roba i usluga, tako i u domenima pružanja informacija, servisa i podrške u eksploataciji. B2C podrazumeva servise brze i pouzdane komunikacije, sofisticiranog dizajna i provere validnosti podataka. Međutim B2C šema je primarno Internet, slika 2.

Veleprodaja Proizvođač

Maloprodaja

Banka

Extranet Internet

ExtranetInternet

Extranet

34

Slika 2. Arhitektura B2C šeme

B2E interakcija obezbeđuje integraciju internog segmenta poslovanja kako sa implementiranom B2B tako i B2C šemom. Treba da obezbedi permanentne replikacije podataka između internih i eksternih izvora podataka, analizu podataka i podršku prilikom odlučivanja u cilju povećanja obima ili kvaliteta usluga elektronskog poslovanja. Ovaj vid elektronskog poslovanja treba da poveća efikasnost i eliminiše troškove koji se javljaju ukoliko su interni i eksterni segment odvojeni (ponovni unos podataka). B2E šema uglavnom se implementira u domenu Intraneta, slika 3.

Veleprodaja Proizvođač

Maloprodaja

Banka

Internet

ExtranetInternet

Extranet

Extranet Internet

Korisnik

Veleprodaja Proizvođač

Maloprodaja

Banka

Internet

ExtranetInternet

Extranet

Extranet Internet

Korisnik

Intra

net

Maloprodaja interni segment

35

Slika 3. Arhitektura B2E šeme

Pored ovih osnovnih relacija imamo i nove modele:B2C2B (Business to Consumer to Business) - je noviji model

elektronske trgovine. B2B2C je definisan kao korišćenje B2B da podrži poslovanje kompanija po modelu B2C. Ovaj model je uravnotežen dok doprinosi uspehu B2B i zadovoljava potencijalnu tražnju B2C. B2B pruža način za B2C kompanije da smanje troškove i poboljšaju B2C usluge. Aplikacija koja povezuje više online kataloga može se smatrati kao B2B2C aplikacijom jer doprinosi uspehu B2B i B2C.

C2B2C (Consumer to Business to Consumer) - uključuje potrošače sprovodeći transakciju sa ostalim potrošačima koristeći oline preduzeće kao posrednika. www. autotrader.com je primer ovog tipa aplikacije. Ovaj sajt omogućava transakcije prodavanja polovnih kola između korisnika ali takođe sadrži katalog novih kola.

Najsvežija novina u oblasti elektronskog poslovanja su P2P mreže. Tehnologija korišćenja P2P mreže se znatno razlikuju od uobičajenog klijent-server modela na Internetu. U P2P mreži svi čvorovi su jednaki po njihovoj sposobnosti za deljenje informacija sa drugim članovima mreže. Svaki korisnik stavlja na raspolaganje svoje skladište informacija, što u kombinaciji sa mogućnošću bilo koga da se priključi mreži, vodi brzom rastu mreže. Ova vrsta mreže će možda u budućnosti potuno promeniti elektronsku trgovinu, zato što omogućava pojedincu ili firmi da prodaje proizvode, informacije, ili neka druga dobra, sa svojih ličnih računara, bez posedovanja Web sajta i servera.

Elementi elektronskog poslovanja

Elektronsko poslovanje zahteva uvodjenje novih pojmova koji imaju univerzalno značenje a među kojima su najznačajniji:

• Elektronski dokument - je dokument u elektronskom obliku.

• Elektronska poruka - je niz podataka koji su elektronski generisani,

poslati, primljeni ili sačuvani na elektronskim, optičkim i drugim sličnim medijima.

• Verodostojna poruka - je svaka elektronska poruka čija je verodostojnost

proverena odgovarajućim, unapred dogovorenim, procedurama i metodologijom, kako u pogledu identiteta pošiljaoca, tako i u pogledu integriteta podataka sadrž anih u poruci.

36

• Elektronski ugovor - je ugovor u elektronskom obliku, koji je zaključen

razmenom elektonskih poruka i u kome ugovorene strane svoju saglasnost na uslove koji su u njemu navedeni potvrđuju elektronskim potpisom.

• Elektronski (digitalni) potpis - je skup podataka u elektronskom obliku

koji su dodati ili su logički pridruženi elektronskim porukama ili dokumentima i služe kao metod za identifikaciju potpisnika. Digitalni potpis pouzdano garantuje: identitet potpisnika, integritet elektronskih poruka ili dokumenata i nemogućnost naknadnog poricanja odgovornosti za njihov sadržaj.

• Elektronski (digitalni) sertifikat - je elektronsko uverenje kojim se

potvrđuje veza između podataka za verifikaciju elektronskog potpisa i identitet potpisnika, koje je izdato od strane sertifikacionog tela i sadrži neophodne podatke prema standardu X. 509 v3.

• Sertifikaciono telo (eng. Certification Autority - CA) - je pravno lice koje

izdaje kvalifikovane elektronske sertifikate i zadovoljava neophodne uslove za rad propisane odgovarajućom nacionalnom pravnom regulativom.

• Infrastruktura pravnih klučeva (eng. Public Key Infrastrusture - PKI ) je

sistem u okviru kojeg funkcionišu asimetrični šifarski sistemi sa javnim i tajnim ključevima. On omogućuje primenu digitalnih potpisa i sertifikata i predstavlja osnovnu polugu elektronske trgovine i savremenih korporacijskih mreža baziranih na TCP/IP protokolu.

Navedeni pojmovi, kao i drugi pojmovi koji se koriste u elektronskoj trgovini i poslovanju, definisani su u međunarodnim preporukama i standardima i preuzimaju se u nacionalnim zakonodavstvima.

Sigurnost elektronskog poslovanja

Pri obavljanju poslovnih transakcija koriste se sledeće bezbedonosne procedure koje su uglavnom bazirane na mehanizmima kriptovanja pomoću tajnog i javnog ključa:

• Autentifikacija je postupak kojim se utvrđuje da je pisac poruke onaj za

koga se predstavlja.

• Autorizacija omogućuje da korisnik koristi samo one resurse za koje je

autorizovan.

37

• Integritet garantuje da poruka nije promenjena u transportu.

• Neporicljivost predstavlja postupak kojim se obezbeđuje nemogućnost

poricanja obavljene transakcije.

Zaštita transporta podataka Za bezbednost poslovnih transakcija je od velike važnosti zaštita

transporta podataka. Danas se najviše koriste sledeći postupci za zaštitu transporta podataka:

SSL (Secure Socket Layer) je protokol kojim se vrsi zaštita transporta podataka između aplikacija. Koristi se metoda zaštite pomoću privatnog i javnog ključa. Uglavnom se koristi za komunikaciju preko Weba.

IP Secure Protokol se koristi u ruteru i firewall sistemu. Graven je u Windows 2000.

Zaštita poslovnih transakcija Protokoli koji se danas, na aplikacionom nivou, najviše koriste za

finansijske transakcije preko Interneta su: 1. OFX (Open Financial Exchange) je unificirana specifikacija za elektronsku

razmenu podataka između potrošača i finansijskih institucija. Podržava širok skup finansijskih aktivnosti: transfer poslovnih dokumenata između preduzeća plaćanje računa, investiranje i predstavljanje računa, transakcije preko menica, deonice i formiranje zajednickih fondova.

2. SET (Secure Electronic Transaction) omogućava brze, lake i sigurne transakcije preko Interneta. Uglavnom se koristi za kreditni sistem plaćanja.

Elektronsko bankarstvo (e-banking)

Osnovne karakteristike e-banking servisa su:- individualnost- mobilnost- nezavisnost vremena i mesta - fleksibilnost

Automatizacija finansijskih transakcija

Za automatizaciju transakcija u bankarstvu, kao i razvoj elektronskog poslovanja uopšte, ogroman značaj imaju javne računarske mreže, pre svega

38

Internet. Međutim, pošto su to otvorene mreže dostupne svima, jedan od kritičnih problema za razvoj bankarstva i trgovine na Internetu jeste problem bezbednosti. Ovim problemom se bavi kriptografija. Trgovinu na Internetu prati i pojava elektronskog novca, potencijalno najveće novine u trgovini i bankarstvu koja je praćena nizom otvorenih pitanja i zahteva koji još uvek nisu rešeni na potpuno zadovoljavajući način: bezbednost, telekomunikaciona infrastruktura, regulativa i nadzor elektronskih banaka i novčanih tokova. Elektronski novac i elektronsko bankarstvo imaju značajne makroekonomske efekte i utiču na globalnu monetarnu politiku.

Prvi korak ka elektronskom bankarstvu bili su bankomati, zatim su se pojavili softveri za vođenje ličnih finansija, pa sistemi za elektronsko plaćanje, tzv. on-line bankarsvo i konačno Internet bankarstvo. Za tehnologizaciju bankarstva od ključnog značaja su trendovi u informacionim i komunikacionim tehnologijama, upotreba javnih računarskih mreža, pre svega Interneta, kao i razvoj i primena metoda kriptografije.

Sistemi samouslužnih bankarskih šaltera - ATM

Osnovni cilj uvođenja ovakvih terminala bio je automatizovanje rutinskih, svakodnevnih i obimnih bankarskih aktivnosti. Prvi terminali ovog tipa, poznati pod nazivom (cash Dispensing Machine - CDs), omogućili su samo automatizaciju podizanja novca fiksnog iznosa u jednoj nominaciji. Kasnije dolazi do njihovog razvoja u pravcu proširenja delokruga funkcionisanja, najpre u pravcu multipliciranja iznosa i nominacija novca, a zatim i dodavanje novih vrsta usluga.

Uvođenjem novih vrsta usluga, stvaraju se kompletni samouslužni šalteri (Automated Teller Machine - ATM) koji su omogućili korišćenje komletnih šalterskih usluga:

• deponovanje i podizanje novca,

• izdavanje čekovnih knjižica,

• naručivanje i primanje izveštaja,

• deponovanje i unovčavanje dokumenata plaćanja,

• transfer sredstava sa jednog računa na drugi,

• korišćenje kredita određivanjem limita za prekoračenje.

Zajednička karakteristika i bankomata (CDs) i samouslužnih šaltera (ATM) jeste da pomoću njih komitent može da obavlja predviđene transakcije van prostorija i lokacija banke, na principu samousluživanja i nezavisno od radnog vremena banke. Ovi šalteri praktično omogućavaju apsolutno produženje

39

vremena pružanja pomenutih usluga i snižavanje troškova eliminisanjem potrebe za otvaranjem filijala i angažovanjem dodatnih šalterskih službenika.

Sistemi elektronskih plaćanja u maloprodaji - EFT/POS

Sistemi elektronskih plaćanja u maloprodaji (Electronic Funds Transfer System/Point of Sale - EFT/POS) spadaju u najdinamičnije aplikacije elektronskog prenosa sredstava. Koncepcijski, oni pružaju najčistiji elektronski prenos sredstava koji je do danas realizovan iz razloga što je pomoću njih omogućeno apsolutno eliminisanje papirnih instrumenata iz celokupnog procesa platno-prometne transakcije. Kako maloprodajni terminali ovih sistema predstavljaju posebne punktove masovnog direktnog ulaska pojedinaca u elektronski sistem plaćanja, smatra se da opšti razvoj elektronkog platnog prometa zavisi u velikoj meri od prihvatanja sistema elektronskog plaćanja u maloprodaji.

Suština njihovog funkcionisanja sastoji se u mogućnosti aktiviranja terminala u maloprodaji određenom plastičnom karticom, koja služi kao sredstvo ulaza i identifikacije, i obavljanja trenutnog prenosa sredstava sa računa kupaca na račun prodavca. Pored ove osnovne namene, terminali u maloprodaji mogu se koristiti paralelno i za obavljanje nekih rutinskih bankarskih usluga analogno samouslužnim šalterima. Sam mehanizam funkcionisanja zasniva se na povezanosti terminala lociranih na određenim prodajnim ili uslužnim mestima sa računarskim centrima finansijskih institucija.

U zavisnosti od broja finansijskih institucija koje su uključene u sistem mogu se razlikovati tri modela. Prvi model je najprostiji i realno bi se mogao primenjivati samo u lokalnim relacijama s obzirom da i kupac i prodavac imaju račune kod iste banke. Drugi, tzv. prelazni model, je nešto složeniji. Uključene su dve ili više banaka koje između sebe obavljaju operacije automatskog kliringa. Treći model je model mreže, funkcioniše koristeći switching i processing centre i pogodan je za primenu u nacionalnim i međunarodnim relacijama. Današnji sistemi elektronskog plaćanja u maloprodaji pripadaju trećoj kategoriji, koji ne samo da sve više prerastaju u internacionalne sisteme, već i između vodećih svetskih sistema dolazi do međusobnih kooperacija.

Sistem on-line kućnog bankarstva (telebanking)

Sistem kućnog i kancelarijskog bankarsva predstavljaju takođe posebne vrste samuslužnog bankarstva (ostale dve su samouslužni šalteri i maloprodajni terminali). Nastali su kao rezultat nastojanja da se mogućnosti elektronskog

40

prenosa sredstava iskoriste za distribuciju finansijskih usluga komitentima u njihovim stanovima.

Tehnička osnova ovog sistema kućnog bankarstva bila pogodna za obavljanje mnogobrojnih usluga u privrednom sektoru. Kasnije je ovaj sistem dobijao na značaju funkcionišući kao sistem kancelarijskog bankarstva (banking at business ili home/office banking). Danas se sistem kućnog bankarstva posmatra kao element inicijalnog podsticanja za dalju ekspanziju ovog tipa usluga, koja je u velikoj meri omogućena usavršavanjem njene tehničko-tehnološke osnove i prelaskom sa telefona na videotekst. Kada se u bankama danas rade projekti za uvođenje ove vrste usluga po pravilu se kao prioritet ističe i predlaže za uvođenje u prvoj fazi kancelarijsko bankarstvo, a eventualno proširenje delatnosti na kućno bankarstvo predlaže se za drugu fazu razvoja.

U početnom periodu uvođenja kućnog bankarstva radi se izključivo o pružanju mogućosti obavljanja plaćanja određenih periodičnih računa posredstvom telefona lociranog u stanu (Telephone Bill Payments - TBP). Kasnije, sa uvođenjem video sistema dolazi do značajnog proširenja asortimana usluga (Video Home Banking -VHB) zbog toga što korišćenje videoteksta pruža dodatne tehničke prednosti: mogućnost korišćenja velikog broja kanala, porast brzine i pouzdanosti i mogućnost proizvođenja slike. Njime se komitentima obezbeđuje pregled informativnih stranica sopstvenih transakcija na posebno adaptiranim monitorima.

Razvijene verzije sistema kućnog bankarsva omogućavaju pregled stanja po pojedinim računima, prenos sredstava sa jednog računa na drugi, izmirivanje računa, obračun poreza, kućno budžetiranje, jednom rečju sve što on-line bankarstvo može da pruži.

Sistem kućnog i kancelarijskog bankarstva odlikuju se jednom klučnom zajedničkom karakteristikom - veoma izrađenom mogućnošću da se ista mreža sa istom bazom podataka maksimalno koristi za širok spektar novih informacionih usluga (Value Added Information Services - VAISs). Tako, startujući sa plaćanjem određenih periodičnih računa, usluge u ovom sistemu su se tako proširivale da u današnjem kućnom bankarstvu punog obima nad uslugama transfera znatno dominiraju informacine usluge. Zbog toga se smatra da se sistem kućnog bankarsva sve više transformiše u kućni informacini sistem (Home Information System - HIS). Zbog ovakvih karakteristika sistem postaje značajniji i upotrebljiviji u odnosima sa preduzećima nego sa stanovništvom, dok u okviru sektora stanovništva može biti značajan za profesionalce i pojedince koji pripadaju višem sloju.

Internet bankarstvo

41

Platni sistemi i transakcioni mehanizmi danas naprosto ne mogu da zaobiđu Internet, koji se polako prožima kroz sve ljudske aktivnosti. Dva ključna razloga zbog kojih su banke zainteresovane za Internet bankarstvo:

• klijenti, koji će najverovatnije koristiti Internet bankarstvo, predstavljaju

veoma zanimljiv segment tržišta, kako sa demografskog tako i sa ekonomskog stanovišta: korisnici Interneta su uglavnom mlađi ljudi sa većim stepenom obrazovaja i većim prihodima od prosečnih;

• Internet predstavlja vrlo efikasan i jeftin distribucioni kanal.

Internet bankarstvo znači da se bankarske transakcije (uplate, isplate i dr.) obavljaju putem Interneta bez prisustva bankarskih službenika. Komitent banke putem svog ličnog računa, programske podrške i komunikacione mreže zadaje naloge banci.

Najčešći poslovi banaka na Internetu:

• Pristup i pregled stanja na računima korisnika

• Evidencija svih transakcija

• Plaćanja

• Transfer novca sa računa na račun

• Izmena informacija

• Naručivanje čekova

Glavni motiv za prelazak sa klasičnog na kućno bankarstvo je veliko smanjenje utroška vremena za obavljanje ovih transakcija. U tradicionalnom bankarstvu se klijentovi marginalni troškovi povećavaju sa udaljenošću banke. S druge strane, elektronske banke mogu da posluju podjednako dobro čak i izvan političkih granica, a mogu i da promene svoju fizičku lokaciju bez ikakve promene u odnosima sa svojim klijentima.

Zaključak

Razvoj interneta je stvorio uslove za nov pristup poslovanju. Elektronska trgovina postaje efikasan metod regulisanja ponude i potražnje. Elektronsko bankarstvo omogućava brze i jednostavne finansijske transakcije. Elektronsko poslovanje u javnoj upravi omogućava efikasniju realizaciju poslovanja države sa preduzećima i građanima. Na elektronsko poslovanje utiču globalne promene u politici i ekonomiji. Opšta predviđanja su bila da će elektronsko poslovanje u 2002. godini doživeti recesiju. Međutim 11 septembra posle napada na Ameriku došlo je do globalnih promena u svetskoj politici i ekonomiji. Ovo se odrazilo i na

42

elektronsko poslovanje. Odmah nakon napada, najviše su bile pogođene on-line avio agencije, on-line rezervacija karata doživela drastičan pad. S druge strane cnn.com je imao trostruko više saobraćaja nego što je to ikada zabeleženo. Značajan uticaj na obim elektronskog poslovanja čine i totalno nepredvidive pojave kao npr. pojava antraksa. Profit iz elektronske trgovine u stalnom je porastu i u bliskoj budućnosti se ne očekuje drugačija tendencija.

43

GPRS

GPRS (General Packet Radio Services) često se naziva "drugom ipo" generacijom mobilne tehnologije, koja predstavlja ekstenziju mogućnosti i usluga koje pruža GSM mreža mobilne telefonije.

General Packet Radio Services je nov servis namenjen sistemema mobilne telefonije zasnovanim na TDMA (Time Division Multiple Access) tehnici. General Packet Radio Services predstavlja u stvari hardversku i softversku nadogradnju GSM standarda. Nadogradnja hardvera ogleda se u primeni dva nova specifična čvora mreže SGSN (Serving GPRS Support Node) i GGSN (Gateway GPRS Support Node) i dva dodatna elementa mreže Charging Gateway i Border Gateway.

Suštinski, ne radi se više o komutaciji kola CS (Circus Switched Radio Interface) već o paketskoj komutaciji (Packet Switched) što znači da će za razliku od postojećeg sistema CS, kod kojih je kompletan kanal zauzet od strane jednog korisnika biti implementiran sistem kod kojeg se kanal dodeljuje samo kada je potreban i odmah oduzima nakon izvršenog prenosa paketa.

Oskudni radio resursi se dodeljuju mnogo efikasnije jer sistem podržava virtuelnu povezanost. U zavisnosti od trenutnih mogućnosti mreže, slot dodeljen mobilnom korisniku se menja, tj. nije fiksno dodeljen.

44

GSM mreža je u domenu prenosa podataka prevaziđena tehnologija. Maksimalan protok od samo 9,6 Kbit/s, dugotrajno i komplikovano konektovanje na Internet mrežu (klasičan dial-up, kao sa fiksne mreže) i tarifiranje ukupnog vremena trajanja konekcije bez obzira na količinu prenetih podataka više ne mogu da zadovolje potrebe korisnika.

GPRS predstavlja novu tehnologiju mobilne telefonije koja se nadograđuje na GSM mrežu, tj. koristi GSM infrastrukturu. GPRS podrazumeva paketski prenos podataka, upravo kao kod Interneta. Korisnici GPRS-a ce imati konstantan pristup Internetu (i drugim spoljnim mrežama koje koriste IP protokol) i mogućnost primanja i slanja teksta, govora, slika, audio i video zapisa putem MMS odnosno multimedijalnog servisa.

Gprs je prelazna faza ka mrežama treće generacije 3G. Za 3G je rezervisan protok od 2Mbit/s.

Bila bi greška identifikovati GPRS samo sa internetom tj. intranetom. GPRS je daleko više od toga. On omogućava individualnim korisnicima da pošalju ili prime neku email poruku bez obzira gde se nalaze, a isto tako imaju mogućnost slanja svih multimedijalnih sadržaja.

Korisnici GPRS-a će sve vreme biti "on-line" bez potrebe da pozivaju neki broj za povezivanje na globalnu mrežu. Moći će, dakle, mnogo brže i sigurnije nego do sada da koriste e-mail, WWW pretraživače, chat aplikacije, FTP servise, Telnet. Preko svojih mobilnih telefona moći će i da izvrše plaćanja kreditnim karticama, da pretražuju baze podataka, pristupaju intranet mrežama svojih preduzeća...

Brzina prenosa podataka kod GPRS-a iznosi do maksimalnih 171,2 kilobita u sekundi, što je tri puta brže od modemske, dial-up veze na digitalnoj centrali i oko 10 puta brže od prenosa podataka GSM mrežom. Ta brzina dovoljna je da koristite Internet aplikacije kao da se nalazite za svojim desktop kompjuterom kod kuće, bilo da surfujete Webom, chatujete, šaljete ili primate slike ili zvučne zapise, razmenjujete elektronsku poštu...

GPRS će takođe omogućiti tzv. "mobilne kancelarije", odnosno pristup intranet mrežama i bazama podataka preduzeća kao i kreiranje virtuelnih privatnih mreža, što će poslovno orijentisanim korisnicima mobilne telefonije omogućiti još slobodnije kretanje i komuniciranje u svakom trenutku na svakom mestu.

Šta je neophodno korisniku da bi mogao da koristi mogućnosti GPRS-a?

45

Prvo i osnovno, potreban mu je mobilni telefon (uređaj) koji podržava GPRS. Mahom svi noviji modeli proizvođača mobilnih telefona, PDA i sličnih prenosnih uređaja imaju tu mogućnost. Drugo, neophodno je da je pretplaćen na uslugu GPRS-a.Najzad, od korisnika se traži da zna kako da šalje i prima podatke putem GPRS-a, koristeći za to određeni model mobilnog aparata, odnosno njegov softver. Naravno, ukoliko korisnik GPRS-om podatke usmeri ka određenoj osobi potrebno je da i sa njene strane budu ispunjeni identični uslovi, kako bi ih ona mogla primiti.

Jedna od najprimamljivijih mogućnosti GPRS komunikacije jesu i multimedijalne (MMS) poruke

MMS je napredni servis koji nasleđuje mnogo korišćeni servis kratkih poruka (SMS), čije ograničenje iznosi svega 160 alfanumeričkih karaktera po jednoj poruci. Uz pomoć MMS-a, korisnici GPRS-a su u mogućnosti da šalju i primaju poruke koje sadrže tekst, slike, zvučne i video zapise ili njihove kombinacije. Pošiljalac multimedijalne poruke može je na lak način kreirati, koristeći za to ugrađenu kamericu na samom mobilnom uređaju, slike/zvukove/animacije koje su već fabrički uskladištene u aparatu ili one koje je sam naknadno preuzeo sa Interneta. S obzirom da je MMS "store-and-forward" servis (kao i elektronska pošta, na primer), korisnik kome je upućena MMS poruka, a uređaj mu je u momentu njenog slanja bio isključen, primiće je onog momenta kada ga ponovo uključi.

Mogućnosti koje pruža GPRS

GPRS je srevis koji pruža sledeće mogoćnosti:• velika brzina prenosa podataka,

• stalna dostupnost,

• korišćenje potpuno novih aplikacija,

• povoljniju naplatu usluge prenosa podataka.

Prednost korišćenja GPRS-a je i sama naplata.

Znači da korisnik može biti na WAP-u ili WEB-u neograničeno dugo, a biće Vam naplaćena samo količina prenesenih podataka, a ne vreme surfanja.

46

Da bi slika o brzini prenosa podataka bila potpuna, navešćemo prosečne veličine pojedinih dokumenata:100 WAP stranica je približno 100Kb1 WEB stranica je približno 100Kb1 Word dokument (10 stranica teksta bez grafike) je približno 100Kb1 e-mail (4000 znakova) je približno 3Kb

1Mb je merna jedinica za količinu podataka, a odgovara otprilike 800 normalnih WAP stranica, 400 e-mailova ili 90 stranica Word dokumenta. 1Mb ima 1024Kb.

Na brzinu prenosa utiču karakteristike telefona. Mreža omogućava brzinu prenosa od 53.6 kbit/s, ali svi modeli telefona ne mogu da podrže ovu brzinu. Na brzinu takođe može da utiče i položaj korisnika u odnosu na baznu stanicu. U zonama gde je lošiji signal mreže, korisnik će dobiti manji broj kanala i time će imati nešto manju brzinu prenosa.

U odnosu na druge mobilne tehnologije, čiji je prenos podataka uglavnom zasnovan na tzv. "komutaciji kola" (circuit-switched), GPRS tehnologija koristi tzv. "paketnu komutaciju" (packed-switched) i to preko postojeće komutacije kola. Paketni prenos podataka označava da korisnici ne moraju da za prenos podataka koriste dosadašnje ugrađene modeme, već GPRS mobilni aparat može "u hodu" primati i slati "pakete" sa informacijama, sve dok se nalazi u dometu GPRS signala. Na izvoru podataka (korisnik koji šalje podatke) cela informacija se rastavlja na veći broj manjih "paketa". Svaki od paketa se šalje preko osam prenosnih kanala, u kojima se nalaze i paketi drugih pošiljalaca. Na odredištu (kod korisnika koji prima informaciju), svi paketi se sklapaju u prvobitnu kompaktnu informaciju. Informacija koja se prenosi može biti bilo koji digitalni podatak (slika, zvuk, muzika, tekst).

47

Slika 1. Uporedni pregled brzina prenosa podataka

Preko jednog (od ukupno osam) prenosnih kanala, moguće je ostvariti brzinu prenosa od oko 13 kb/s, a upotrebom svih kanala moguće je postići teoretski maksimum prenosa od oko 172 kb/s (u idealnim uslovima, bez grešaka u prenosu, jedan pošiljalac). U praksi, operatori mobilne telefonije dozvoljavaju prenos preko 2, do 4 kanala. Na slici 1. možete videti uporedni pregled brzina prenosa podataka, GPRS-a u odnosu na nama dosada poznate tehnologije.

Arhitektura GPRS

Arhitektura GPRS mreze se može uprošćeno predstaviti kao na slici 2:

GPRS predstavlja proširenje GSM arhitekture. Paketski prenos podataka se odvija po implementiranoj IP backbone mreži i odvojen je od postojećeg GSM jezgra koji se koristi za CS saobraćaj.

48

SLIKA 2. ARHITEKTURA GPRS MREŽE

PCU

SGSN (Serving GPRS Support Node) čvor zadužen je za rutiranje paketa iz i ka servisnom području ovog čvora koje se naziva RA (Routing Area). GGSN je zadužen za obezbedjenje interfejsa ka eksternim paketskim mrežama. Oba čvora su fizički razdvojena od CS (Circus Switched Radio Interface) dela GSM-a.

Ostali delovi arhitekture upotrebljavaju GSM mrežne elemente. GPRS koristi postojeću GSM radio mrežu i postojeću raspodelu frekvencija.

Terminalna oprema (TE)

Terminalna oprema predstavlja kompjuterski terminal na kome radi krajnji korisnik. Ona može biti i prenosivi računar. GPRS omogućuje konekciju izmedju TE I ISP-a (Internet Service Provider) ili LAN-a (Local Area Network) povezanih na sistem.

Mobilni terminal (MT)

Mobilni terminal komunicira preko radio veze sa BTS-om i sa TE. Može se uporediti sa modemom koji povezuje TE sa GPRS sistemom. MT mora biti opremljen softverom za GPRS funkcije. MT je povezan sa pretplatnikom GSM sistema.

Mobilna stanica (MS)

Kombinacija terminalne opreme i mobilnog terminala čini mobilnu stanicu. Komponente MT I TE mogu biti združene u jednom uredjaju. U zavisnosti od opreme i mogućnosti mreže GPRS MS može raditi u tri različita moda:

Klasa A - MS može istovremeno ostvariti i paketski transfer podataka i CS konekciju.

Klasa-B - MS može biti istovremeno priključena na oba servisa ali ih ne može koristiti istovremeno.

Klasa C - MS može koristiti samo jedan servis u određenom trenutku.

Podsistem bazne stanice (BSS)

Base station system (BSS) sastoji se od BTS (Base Transciever Station) i BSC (Base Station Controller).

49

BTS sadrži opremu koja šalje i prima informacije radio putem. BSC uspostavlja, nadgleda i raskida sve CS I PS pozive i omogućava funkciju handover-a, ćelijske konfiguracije i dodele kanala.

Mobilni komutacioni centar (MSC)

MSC ostvaruje funkciju komunikacije GSM CS sistema. On kontroliše CS poziv ka i od drugih mreža kao što su javna fiksna telefonska mreža, ISDN i ostale mreže mobilne telefonije. Jedan MSC pokriva deo mreže koji se naziva servisna oblast koju sačinjavaju više lokalnih oblasti LA (Local Area). Sistem LA (slika 3.) se koristi za traženje pretplatnika u aktivnom stanju. LA je deo mreže po kome se pretplatnik može kretati bez potrebe za javljanjem svoje lokacije.

Jednom SGSN može biti pridodato više MSC-ova ali i jedan MSC može biti konektovan na više SGSN –ova.

Serving GPRS Support Node (SGSN)

SGSN prosledjuje dolazne i odlazne IP pakete adresirane kako i ka mobilnoj stanici tako i one od mobilne stanice koja je aktivna unutar SGSN servisnog područja. SGSN obezbedjuje rutiranje paketa i njihov transfer ka i od SGSN servisnog područja. SGSN opslužuje sve GPRS pretplatnike koji su fizički locirani unutar njegovog servisnog područja.

Saobraćaj se rutira od SGSN ka BSC i dalje preko BTS ka MS, kao sto se vidi na slici 2.

Gateway GPRS Support Node (GGSN)

50

Slika 3. Locaton Area (LA) i Routing Area (RA)

GSSN omogućava- interfejs ka eksternim IP mrežama- menadžemnt sesije- funkcije povezivanja korisnika sa pripadajućim SGSN-om- sakupljanje billing podataka- GGSN obezbedjuje interworking funkciju (pomoćnu internu funkciju) -

konvertuje podatke primljene od SGSN u odgovarajući Packet Data Protocol format IP ili X.25 i šalje odgovarajućoj paketskij mreži.

U generalnom konceptu oba čvora SGSN I GGSN mogu se označiti kao GPRS Support Node.

Home Location Register (HLR)

HLR je baza podataka koja sadrži pretplatničke informacije o korisnicima servisa koje je ponudio GSM/GPRS operater. Za GPRS servise pretplatničke informacije se razmenjuju izmedju HLR I SGSN-a.

Visitor Location Register (VLR)

Visitor Location Register je baza podataka koja sadrži privremene informacije o svim mobilnim stanicama koje su trenutno locirane u MSC LA ili u SGSN RA. Kada je u pitanju sistem paketskog prenosa podataka SGSN sadrži VLR funkcionalnost. Za CS sistem, VLR je integrisana komponenta mobilnog komutacionog centra.

Gateway Mobile Services Switching Center (GMSC)

Gateway MSC komutira CS pozive izmedju GSM CS mreže i javne fiksne telefonske mreže, sadrži funkcije rutiranja dolazećih poziva ka mobilnom komutacionom centru pri kojem je mobilni pretplatnik trenutno registrovan. Obično je integrisan sa MSC/VLR. GMSC nije modifikovan za upotrebu u GPRS-u.

Equipment Identity Register (EIR)

EIR je baza podataka koja sadrži informacije o vrsti mobilne opreme kao i njenoj specifikaciji. Može blokirati pozive od ukradenih, neautorizovaih ili neispravnih mobilnih stanica.Autentification center (AUC)

51

AUC je deo mreže koji je zadužen za procese autentifikacije i zaštite u GSM-u. Autentifikacije za GSM I GPRS korisnike je ista. Za GPRS uvedena je poboljšana funkcija bezbednosti - ciphering.

Packet Control Unit (PCU)

PCU predstavlja hardverski dodatak koji se implementira u kontroler baznih stanica BSC čime se ostvaruje GPRS funkcionalnost tog dela mreže. Postoji samo jedan PCU po BSC.

PCU uvodi nove protokole:- RLC (Radio link control) i MAC (Medium Access Control) slojevi radio

interfejsa- BSSGP i Network Service

Najvažnije funkcije PCU su:- Podrška za GPRS logičke kanale- Broadcast GPRS informacija- Kontrola snage i kontrola zagušenja u radio kanalu

Border gateway (BG)

BG obezbedjuje sigurnosne funkcije kao i prenos paketa podataka unutar javne mobilne mreže. BG još uvek nije detaljno specifikovan GPRS standardima.

Charging Gateway (CG)

Charging Gateway se nalazi izmadju SGSN elemenata I prikuplja tarifne informacije za CDR (Call Data Records) podatke korisnika iz različitih Routing Area.

Usluge koje su moguće primenom GPRS-a

GPRS pruža veliki broj novih usluga korisnicima. Osobine ovih usluga su: - Mobilnost, održavanje konstantne komunikacije - Trenutna dostupnost - Odredjivanje trenutne pozicije

52

Primene GPRS-a mogu se podeliti u dve grupe a to su korporativne i potrošačke. Pripadnost ovim kategorijama nije strogo odredjena.

Posredstvom GPRS-a korisnicima je dostupne su aplikacije:- Chat- Dobijanje tekstualnih i vizuelnih informacija- Pretraživači mreže- Audio- Poslovna elektronska pošta- Odredjivanje lokacije vozila- Daljinski pristup lokalnim mrežama- Prenos datoteka- Automatizacija u kući- Zabava- Elektronska trgovina- Elektronsko bankarstvo- Bankarsko poslovanje- Berzanska trgovina

Tabeli 1: Rangiranje GPRS aplikacija.

1. Poslovna elektronska pošta GPRS

2. Internet elektronska pošta GPRS / SMS

3. Servisne informacije GPRS

4. Prosleđivanje zadataka GPRS

5. Daljinski pristup LAN GPRS

6. Prenos podataka (fajlova) GPRS

7. Internet pretraživanje GPRS

8. Fotografija GPRS

9. Pokretne slike GPRS / HSCSD

53

10. Chat GPRS / SMS

11. Kućna automatizacija GPRS

12. Deljenje dokumenata GPRS

13. Audio GPRS

Ograničenja i nedostaci GPRS sistema

1) Ograničen kapacitet ćelije2) Protoci u stvarnosti su dosta manji od maksimalnih koje teoretski

podržava GPRS3) Problem modulacije4) Tranzitna kašnjenja5) Nema čuvanja i prosledjivanja podataka

54

ISDN

Uvod

Telekomunikacione uprave nude danas 4 osnovne grupe usluga:

-prenos govora-prenos podataka-telematske usluge(faksimil,teletekst,videotekst,elektronska

pošta,elektronsko sanduče,itd.)-vizuelne usluge(videotelefon,videokonferencija).

Novije generacije digitalnih centrala omogućavaju korisnicima aktiviranje određenih dodatnih usluga u fiksnoj telefoniji:

-identifikacija dolaznih poziva,-poziv na čekanju,-konferencijska veza,-preusmeravanje dolaznih poziva,-odbijanje dolaznih poziva,-registrovanje odlaznih poziva,-ograničavanje odlaznih poziva,-automatsko pozivanje u određeno vreme.

Krajni cilj kome se teži u razvoju telekomunikacione mreže je digitalna mreža integrisanih službi (ISDN). Prednosti koje nudi telekomunikaciona mreža tipa ISDN u odnosu na analognu su višestruke.

ISDN – Digitalna mreža integrisanih službi

55

Početkom 70-tih godina prvi put se javila ideja o integrisanim službama tj. ideja da se preko jedne jedinstvene mreže korisnicima ponudi čitava paleta službi (servisa). Osim standardnih službi telefonije, telegrafije i prenosa podataka korisnicima bi se ponudio i prenos zvuka , muzike, TV slike i telefaksa.

Nakon više godina usaglašavanja CCITT je 1984. donela prvi paket preporuka za realizaciju i primenu ISDN-a. ISDN je skraćenica od engleskih reči Integrated Services Digital Network i označava digitalnu mrežu integrisanih službi. Mada je testiranje i razvoj integrisanih službi obavljen na nekoliko telekomunikacionih mreža izabrana je telefonska mreža jer je ona najrasprostranjenija i najviše digitalizovana. Prvi eksperimentalni projekti ISDN-a izvedeni su, za mali broj korisnika, već u drugoj polovini 80-tih godina. U isto vreme intenzivno se radilo i na digitalizaciji međunarodne prenosne mreže koja bi omogućila korišćenje ISDN službi među državama. U Evropi se tokom 1989. godine počelo razmišljati o povezivanju nacionalnih mreža, usaglašavanju opreme, propisa i signalizacije. Vodeću ulogu u standardizaciji dobio je Institut za evropske telekomunikacione standarde (ETSI - Europian Telecommunications Standard). Međutim, nisu sve zemlje prihvatale međunarodne standarde i propise, neke od njih i danas imaju svoje nacionalne propise koji nisu u saglasnosti sa međunarodnim . U Srbiji je krajem 1996. godine počela masovnija digitalizacija prenosnih mreža i montaža centrala sa ISDN mogućnostima, da bi se već 1997. godine ISDN službe komercijalno ponudile poslovnim korisnicima.

ISDN je po ITU-T mreža integrisanih službi koja obezbeđuje digitalnu vezu između korisničkih mrežnih interfejsa. Koncept ISDN-a baziran je na postojanju jedne mreže koja podržava veliki broj govornih i negovornih službi. Dakle, ISDN predstavlja nadgradnju odnosno viši stepen postojeće javne komutirane telefonske mreže.

Nekada je to moralo ovako …….

Veći deo komutacionih sistema (telefonskih centrala) i prenosnih sistema izmedju centrala je digitalizovan, kako u svetu, tako i kod nas. Medjutim, pretplatnićki deo mreže je ostao analogan.

56

Uvodjenjem ISDN-a i pretplatnički deo mreže je postao digitalan, i to korišćenjem postojećih bakarnih parica. Ovo je svakako najbitnija činjenica koja ide u prilog ekspanziji ISDN-a - digitalna veza od kraja do kraja preko postojeće telefonske mreže bez dodatnih ulaganja u infrastrukturu.

U budućnosti, prava digitalna mreža ogromnih protoka bazirana na ATM-u i širokopojasnom ISDN-u biće ostvarena uvodjenjem novih tehnologija ali uz obavezno ulaganje u infrastrukturu mreže.

Najvažnije karakteristike ISDN usluga su:

• istovremeni prenos govora, podataka i video-informacije

preko iste mreže• veći broj uređaja i telefonskih brojeva na istoj liniji

• brzo uspostavljanje (0,3s) i raskidanje veze

• velika brzina prenosa podataka

• brza, kvalitetna i pouzdana komunikacija

• potpuna tajnost podataka

Konfiguracija korisničkog pristupa

57

NT1 Network Terminal - Mrežni završetakNT2 uvodi se ukoliko se između korisnika i mreže

postavlja neki međukomunikacioni sistem LAN, PABXTE1 oprema koja podržava standardni ISDN interfejs:

ISDN telefon, ISDN fax, voice/data terminalTE2 oprema koja nije ISDN (oprema sa fizičkim

interfejsima RS-232 ili X.25)

TA koristi se u slučaju opreme tipa TE2 i omogućava joj da se priključi na standardni ISDN interfejs

Referentne tačke - InterfejsiT razgraničava terminalnu opremu korisnika (NT2,

TE1 i TE2) od opreme koja predstavlja završetak mreže S razgraničava terminalnu opremu korisnika od

završetka mreže Ukoliko nema NT2, S i T referentne tačke su

jedinstvene i označavaju se sa S/T R interfejs između terminal adaptera TA i opreme

koja nije ISDN U interfejs između mrežnog završetka NT1 i

mreže/pretplatničke ploče u centrali

Verzije ISDN-a

Postoje dve verzije ISDNa, osnovna (Basic Rate ISDN - BRI), poznat kao ISDN - 2 i primarni (Primary Rate ISDN - PRI) odnosno ISDN - 30.

Bazni pristup ISDN2 je uglavnom namenjen manjim firmama ili privatnim licima. Korisnik baznog pristupa dobija dva B kanala i jedan D kanal (odatle potiče oznaka 2B+D), umesto samo jednog telefonskog kanala kao što je slučaj kod običnog telefonskog priključka. Svaki B kanal je protoka 64 kb/s, dok D kanal

58

ima protok 16kb/s. Dva B-kanala se mogu koristiti posebno (npr. za dva razgovora) ili se mogu spojiti i koristiti za dvostruko brži prenos podataka, brzinom od 128Kbit/s.

To znači da se preko jedne iste ISDN linije mogu odvijati nezavisno i istovremeno:

-dve razdvojene "konverzacije", npr. dve govorne veze sa različitim sagovornicima

-jedna govorna veza i jedna veza ka Internetu (npr. radi slanja e-mail poruka ili čitanja raznih sadržaja sa Interneta)

-jedna govorna veza i jedna veza za prenos faksimil poruka i sl. -jedna veza ka Internetu i jedna veza za prenos faksimil poruka,

muzike, videa i sl.

Korišćenje svih ovih usluga (dve istovremeno) može se obavljati preko iste bakarne telefonske pretplatničke linije koja je do skoro omogućavala samo jednu vrstu prenosa. Sve to poboljšava efikasnost i smanjuje troškove, a cena poziva je ista kao u klasičnoj telefoniji.

Osnovna namena ovog interfejsa je da korisničkim terminalima omogući pristup u baznu strukturu kanala u referentnoj tački S, odnosno T.

Mrežni završetak za bazni pristup NT1 se locira između referentnih tačaka S/T i U. Sa jedne strane su parice pretplatničke instalacije spojene na priključno mesto S/T (jedna parica za predaju, a druga za prijem), a sa druge strane je mreža, tj. pretplatnički privodni kabal spojen na U interfejs (jedna parica je za predaju i prijem).

Konfiguracija pretplatničke instalacije može biti:

• tačka - tačka (point-to-point) na priključno mesto S0 (referentna tačka

S) priključen je samo jedan korisnički terminal (maksimalno rastojanje između njih je 1km)

59

• tačka - više tačaka (point-to-multipoint) na priključno mesto S0 može

se priključiti do 8 korisničkih terminala. Postoje dve varijante ove konfiguracije: kratka pasivna S0 magistrala (rastojanje uređaja od magistrale je do 10m, a rastojanje krajnje tačke do NT1 je do 150m), druga varijanta je produžena pasivna S0 magistrala (maksimalno rastojanje od krajnje tačke do NT1 je do 500m, a međusobno rastojanje terminala je do 50m, u ovom slučaju maksimalni broj terminala je 4)

Primarni pristup ISDN30 (PRI – Primary Rate Interface) je uglavnom namenjen većim firmama, poslovnim sistemima, ustanovama, institucijama i sl. Korisnik primarnog pristupa dobija 30 B kanala i jedan D kanal (odatle potiče oznaka 30B+D). Kanali su protoka 64kb/s.

Sve savremene pretplatničke (kućne) telefonske centrale i računarski sistemi mogu biti povezani na ISDN mrežu posredstvom primarnog pristupa, uključujući pretplatničke centrale, velike računarske i distribuirane sisteme, uređaje za videokonferenciju, i sl.

Primarni pristup je projektovan sa ciljem da omogući efikasno korišćenje navedenih sistema tako što će, preko svojih 30B kanala, obezbediti nezavisno i istovremeno:

-prenos govora

60

-prenos zvuka za audiofrekvencijske, radio i TV-prenose -prenos podataka brzinom nx64 kbit/s -pristup Internet-u velikim brzinama (64kbit/s i 128 kbit/s) -povezivanje ISDN pretplatničkih centrala -povezivanje računarskih mreža (LAN-LAN, LAN-HOST) -videotelefonsku i videokonferencijsku vezu

Pretplatnicima se takođe obezbeđuje niz dodatnih usluga.

Osnovni zadatak primarnog pristupa jeste da velikom broju korisničkih terminala omogući korišćenje primarne strukture kanala u referentnoj tački S, odnosno T. Da bi se ovo ostvarilo, potrebno je da u okviru primarnog pristupa budu sadržane funkcije komutacije, odnosno koncentracije, što omogućava NT2.

Na korisnički interfejs primarnog pristupa može se priključiti:

• korisnička instalacija sa više ISDN terminala

• korisnička (privatna) ISDN centrala

• lokalna računarska mreža (LAN - Local Area Network)

Mrežni završetak za primarni pristup NT1 sa obe strane ima po dve parice (jednu paricu za predaju, a drugu za prijem).

Primarni pristup ISDN30

Principi i servisi ISDN – a

ISDN podržava veliki broj različitih servisa vezanih kako za govornu komunikaciju (telefonski razgovor), tako i negovornih komunikacija (razmena digitalnih podataka). ISDN nudi:

• Znatno bolji kvalitet govorne komunikacije u odnosu na klasično

telefoniranje, jer se digitalizacija vrši vec kod samog korisnika

61

• 64 kbit/s digitalnu komunikaciju , cime se ostvaruje brz prenos

podataka, fajlova, faksa, kao i relativno dobar kvalitet video konferencije

• gledano sa korisnicke strane, jedinstven pristup razlicitim

komunikacionim mrezama za prenos govora, slike, teksta i podataka metodom komutacije kola i paketa

Definisana su tri tipa ISDN servisa:

• bearer servisi (službe nosioca)

• teleservisi

• supplementary servisi (dodatne usluge)

Bearer servisi obezbedjuju prenos informacija (govor, podaci, video) izmedju korisnika i to u realnom vremenu bez izmene sadržaja poruka.

Teleservisi kombinuju transportne funkcije sa funkcijama obrade informacija. Jednim delom teleservisi angažuju bearer servise za prenos podataka. Teleservisi pružaju širok opseg korisničkih aplikacija:telefonija, teletex, telefax, videotex, telex, teleconferencija, videotelefonija, 7 kHz audio.Prenos govora Obezbeđuje 3.1kHz komunikaciju uz korišćenje određenog zakona kompresije i tehnika procesiranja signala od strane mreže (npr. poništavanje eha). Korisnička informacija se prenosi preko B kanala, a signalizacija preko D kanala. Teletex Obezbeđuje tekst komunikaciju sa kraja na kraj korišćenjem standardizovanog skupa karaktera, prezentacionih formata i komunikacionih protokola. Korisnička informacija se prenosi preko B kanala, a signalizacija preko D kanala.Telefax G3 / telefax G4 Obezbeđuje faksimil komunikaciju sa kraja na kraj korišćenjem standardizovanih načina kodiranja slike, rezolucija i komunikacionih protokola. Korisnička informacija se prenosi preko B kanala, a signalizacija preko D kanala.

Videotex Videotex servis u ISDN-u unapređuje postojeći videotex servis sa funkcijama pretraživanja i mailbox funkcijama za tekst i grafičke informacije.

Telekonferencija

62

Omogućava konferenciju u realnom vremenu između korisnika koji se nalaze na više različitih lokacija. Razmena govornih signala je obezbeđena za sve vreme trajanja konferencije, dok razmena ostalih signala (npr. slike) zavisi od aktivnosti učesnika konferencije.

Videotelefonija Predstavlja simetrični, bidirekcioni audiovizuelni servis u realnom vremenu koji omogućava istovremeni prenos govora i pokretne slike.

7-kHz Audio Omogućava prenos govora ili zvuka sa većim kvalitetom nego što to obezbeđuje 3.1-kHz telefonija (npr. prenos između dva muzička studija, CD prenos i sl.). Korisnička informacija se prenosi preko B kanala, a signalizacija preko D kanala.

Supplementary servisi su uvek pridruženi bearer servisima ili teleservisima koji ih podržavaju. Postoje supplementary servisi za svaki tip teleservisa.

Za teleservis Telefonija definisani su sledeći supplementary servisi (dodatne usluge):

- Direct Dialling In (DDI) - Direktno biranjeOmogućava korisniku da ostvari poziv ka drugom korisniku na ISDN kompatibilnoj kućnoj centrali ili privatnoj mreži bez posredovanja operatera. Terminalima kućne ISDN PABX centrale dodeljuju se brojevi iz javnog plana numerisanja.

- Multiple subscriber Number (MSN) - Višestruki pretplatnički brojOmogućava da se više pretplatničkih brojeva iz javne numeracije dodeli jednom ISDN priključku.

- Calling Line Identification Presentation (CLIP) - Identifikacija pozivajućeg pretplatnika. Omogućava pozvanom korisniku da na odgovarajućem ekranu svog ISDN terminala vidi pretplatnički broj pozivajućeg korisnika.

- Calling Line Identification Restriction (CLIR) - Zabrana identifikacije pozivajućeg pretplatnika. Pruža opciju pozivajućem korisniku da onemogući prikaz svog pretplatničkog broja na ekranu pozvanog korisnika.

- Connected Line Identification Presentation (COLP) - Identifikacija pozvanog pretplatnika. Pruža pozivajućem korisniku mogućnost da na ekranu svog terminala dobije prikaz pozvanog ISDN broja sa kojim je u vezi.

63

- Connected Line Identification Restriction (COLR) - Zabrana identifikacije pozvanog pretplatnika. Omogućava pozvanom korisniku da onemogući prikaz svog ISDN pretplatničkog broja pozivajućem korisniku .

- Malicious Call Identification (MCID) - Identifikacija zlonamernog pozivaOmogućava pozvanom korisniku da izvrši hvatanje zlonamernog poziva

- Sub-addressing (SUB) – Podadresiranje. Omogućava pozvanom korisniku da proširi svoje adresne kapacitete iznad onih datih (definisanih) ISDN brojem

- Call Forwarding Unconditional (CFU) - Bezuslovno preusmeravanje poziva. Omogućava korisniku da mu mreža uvek prosleduje dolazne pozive na drugi broj po njegovom izboru.

- Call Forwarding Busy (CFB) - Preusmeravanje poziva ako je pretplatnik zauzet. Daje mogućnost korisniku da, ukoliko je on zauzet (oba B-kanala), dolazni pozivi budu preusmereni na neki drugi broj po izboru .

- Call Forwarding No Reply (CFNR) - Preusmeravanje poziva ako se pretplatnik ne javlja. Daje mogućnost korisniku da mu se pozivi preusmeravaju na neki drugi broj ukoliko se ne javi u odredenom vremenskom intervalu.

- Call Deflection (CD) - Skretanje poziva. Omogućava korisniku da u toku prijema dolaznog poziva, ali pre javljanja, preusmeri taj dolazni poziv na neki drugi broj.

- Call Waiting (CW) - Poziv na čekanju. Pruža mogućnost korisniku da u toku razgovora bude obavešten o novom dolaznom pozivu, i da taj poziv prihvati ili odbije.

- Call Hold (CH) - Držanje veze. Omogućava korisniku da privremeno prekine komunikaciju po postojećem pozivu i da je naknadno uspostavi. Dok je veza na držanju, korisnik može da ostvari novi poziv i da se nakon toga prebacuje sa jednog poziva na drugi.

- Conference Calling (CONF) 3 subscribers - Konferencijska veza tri učesnika. Omogućava korisniku da ostvari konferencijsku vezu tri učesnika.

- Terminal Portability (TP) - Prenosivost terminala. Dozvoljava korisniku da u toku poziva premešta terminal sa jednog priključka na drugi u okviru iste ISDN pristupne instalacije.

- Closed User Group (CUG) - Zatvorena grupa korisnika. Omogućava korisnicima da formiraju privatne grupe, sa potencijalnim restrikcijama ili dozvolama dolaznih ili odlaznih poziva.

- User To User Signalling (UUS) - Signalizacija od korisnika do korisnikaOmogućava razmenu korisničkih informacija kroz D-kanal za vreme uspostavljanja i raskidanja veze.

64

- Completition of Calls to Busy Subscribers (CCBS) - Završetak poziva na zauzetom pretplaniku. Omogućava pozivajućem korisniku da u slučaju da je pozvanu zauzet, automatski ostvari vezu odmah nakon njegovog oslobađanja.

- Advice Of Charge (AOC) - Informacija o ceni komunikacije. Omogućava korisniku da bude obavešten o ceni komunikacije u toku ili na kraju razgovora.

Medjunarodne organizacije za standarde iz oblasti ISDN-a

ITU-T Internatio nal Union for Telecommunication (nekadasnji CCITT – Comitee Consultatif International pour Telegraphie et Telephonie) izdaje propise i preporuke iz oblasti telekomunikacija

ISO International Organization for Standardization

IEC International Electrotechnical Commission

ECMA European Computer Manufacturers Association

CENELEC European Committee for European Electrotechnical Standardization

CEPT European Conference of Postal and Telecommunication Administrations /do 1988/

ETSI European Telecommunications Standard Institute /osnovan 1988/je najvažnija organizacija za standarde iz oblasti ISDN-a.

Naime, u početku je uvođenje ISDN-a imalo specifičnosti u svakoj evropskoj zemlji pojedinačno, jer se baziralo na preporukama (a ne standardima) ITU-T i CEPT-a. Kada je 1998. formiran ETSI, on je propisao ISDN standarde čija je primena obavezna. Prekretnicu u razvoju evropskog ISDN-a predstavlja 1989. godina kada su 22 mrežna operatora sa čitavog Starog kontinenta potpisala dogovor poznat kao Memorandum of Understanding , što bi u slobodnom prevodu moglo da znači Memorandum o saglasnosti. Potpisivanjem ovog dokumenta kreiran je EURO ISDN kao zajednička, sve-evropska implementacija i svi operatori su se obavezali da obezbede ISDN po standardima koje je propisao ETSI. ISDN je proklamovan kao ključna mreža za komunikaciju na evropskom nivou.

Zaključak

65

Budući razvoj telekomunikacija u svetu kreće se u dva smera:

1. širokopojasne mreže2. mobilne komunikacije

Tradicionalna podela na telefonsku mrežu, mrežu za prenos podataka I mrežu za prenos TV signala polako nestaje. Umesto toga, širokopojasne mreže preuzimaju prenos svih vrsta signala I omogućavaju korisniku da putem jedne mreže I jednog terminala ima na raspolaganju pristup širokom spektru usluga (BISDN).

Glavni ograničavajući factor razvoja su ogromna investiciona ulaganja.

66

VoIP

Uvod

Godinama je telefonski sistem „nosio” Internet, počevši od samog Dial-up-a koji je, naravno, običan telefonski poziv. Međutim, standard VoIP (Voice over Internet Protocol), koji je odavno prisutan, uspeo je da izmeni ovo višegodišnje stanje. Korišćenjem ovog standarda za prenos glasa preko mreže, Internet je faktički postao medij za prenošenje telefonskih poziva. Sve veća popularnost u svetu među telekomunikacionim gigantima nije slučajna. Činjenica da se razgovor s ljudima iz udaljenih zemalja tarifira kao lokalni poziv dovoljna je da opravda stečenu popularnost.

Budućnost VoIP-a leži u mogućnostima novih i naprednijih aplikacija, gde je glas samo jedna od informacija u aplikaciji. Upotreba VoIP-a za telefoniranje smanjuje troškove ali je diskutabilan kvalitet koji se može postići. U prilog širenju VoIP-a ide stalan razvoj tehnologije kao i popularizacija upotrebe kompjutera i Interneta među širokim masama ljudi, u poslovne i privatne svrhe kao i permanentni rast zahteva za multimedijalnim uslugama i komunikacijama, integracija zvuka, videa i prenosa podataka. Ipak, VoIP komunikacija danas još uvek zauzima mali udeo u komunikacijama.

VoIP - Internet telefonija ili IP telefonija - predstavlja popularni termin za više tehnologija koje omogućavaju da se glas prenosi u realnom vremenu u formi komprimovanih paketa podataka preko Interneta ili neke druge mreže zasnovane na IP protokolu, umesto preko mreža koje su baš namenjene za prenos glasa. Prvi pokušaji uvođenja zabeleženi su 70-tih godina prošlog veka.

Poređenje klasične i IP telefonije

Klasična telefonija

• koristi javnu telefonsku mrežu (Public Switched Telephone Network)

• veza se uspostavlja unapred

• veza je stalno “zauzeta“

• zahteva fiksnih 64Kbps

VoIP telefonija

67

• koristi računarsku mrežu

• veza se ne uspostavlja unapred

• paketi se šalju samo kada se priča

• zahteva manju širinu propusnog opsega

Komutacija kola i komutacija paketa

U slučaju klasične telefonije prenos govornog signala kroz mrežu bakarnih provodnika vrši se komutacijom kola (circuit switching). Kod komutacije kola, kada se konekcija uspostavi između dva čvora, održava se sve dok je jedan od čvorova ne okonča. Drugim rečima, konekcija je rezervisana za komunikaciju između ove dve strane. Komutacija kola zahteva utvrđivanje rute i uspostavljanje konekcije pre nego što otpočne prenos informacija. Ovakav tip komunikacije je najefikasniji kada je komunikacija između dva čvora kontinualna. Ipak, ovaj pristup nije uvek najbolji. Prvo, ako jedan čvor poziva neki drugi on mora da odgovori (ekvivalentno podizanju slušalice u slučaju telefonije) da bi bila omogućena razmena informacija. Drugo, pretpostavimo da čvorovi retko razmenjuju informacije (odgovara periodima ćutanja u toku telefonskog razgovora). U tom slučaju, konekcija nije dovoljno iskorištena.

IP telefonija koristi komutaciju paketa (packet switching). Pretpostavimo da se želi razmeniti poruka između dva čvora. Ako je poruka suviše dugačka, ona se deli na manje jedinice koje se nazivaju paketi. Svaki paket sadrži odredišnu adresu i neke druge naznake koje ukazuju kome je poruka namenjena. Poruka se rutira pomoću mrežnih protokola. Kada svi paketi stignu na odredište ponovo se sastavljaju u originalnu poruku. U slučaju komutacije paketa ne održava se fizička konekcija između krajnjih tačaka za razliku od komutacije kola.

Dva uobičajena metoda za rutiranje u mrežama sa komutacijom paketa su metod datagrama i metod virtuelnog kola. Kod pristupa datagrama svaki paket se prenosi nezavisno - mrežni protokol rutira svaki paket kao da je reč o zasebnoj poruci. Tako je strategiji za rutiranje omogućeno razmatranje promene stanja u okviru mreže. Zbog zagušenja na nekim rutama može se doneti odluka o promenama ranije utvrđenih ruta.Kod pristupa virtuelnog kola mrežni protokol uspostavlja rutu (virtuelno kolo) pre nego što počne slanje paketa. Paketi se isporučuju istom rutom, tako da je osigurano da se primaju u ispravnom redosledu bez grešaka. Proces je sličan

68

komutaciji kola, ali sa jednom značajnom razlikom: ruta nije rezervisana - različita virtuelna kola mogu da dele zajedničku mrežnu konekciju. Logika u svakom čvoru mora da smešta primljene pakete i da planira njihovo dalje slanje.

Metod datagrama ima nedostatke zbog toga što nezavisno rutiranje paketa može da poveća troškove. U nekim slučajevima je efikasnije koristiti virtuelna kola. Sledeći nedostatak datagrama je to što paketi verovalno ne stižu istim redosledom kojim su poslati. To nije prihvatljivo kod real-time audio, ili video zapisa kod kojih se zvuk čuje, ili slika vidi odmah čim se paketi pojave na odredištu. Za takve aplikacije je obično neophodno primati pakete istim redosledom kojim su i poslati.

Konverzija govornog signala u IP pakete

Da bi mogao da se vrši prenos govora preko mreže sa komutacijom paketa, neophodno je na odgovarajući način od govornog signala formirati IP pakete. Postupak koji to omogućava sastoji se od nekoliko koraka. Prvo se vrši digitalizacija govornog signala čime se dobija niz bita sa protokom 64 kbit/s. Nakon toga se putem algoritama digitalnog filtriranja vrši obrada signala u cilju poništavanja odjeka (engl. echo cancelation) i analizira i postojanje pauza u signalu. Kada se detektuje pauza jednostavno se ne prenosi, čime se postiže značajna ušteda propusnog opsega. Ovako dobijeni signal se komprimuje u cilju smanjenja broja bita potrebnih za njegov prenos i pakuje u ramove. Kompresija se obavlja na bazi nekoliko standarda definisanih od strane ITU-T u paketu standarda H.323 ili IETF-ovog Session Initiation Protocol (SIP).Karakterističan je standard G.729A kojim se niz bita govornog signala protoka 64 kbps, komprimuje na 8 kbps i pakuje u ramove trajanja 10 ms, pri čemu svaki ram sadrži po 80 bita. U sledećem koraku ram govornog signala konvertuje se u IP paket u tri faze:

• formiranje RTP paketa (Real-Time Transport Protocol) dodavanjem

zaglavlja od 12 bajtova na ram komprimovanog govornog signala;

• dodavanje UDP (User Datagram Protocol) zaglavlja od 8 bajtova sa

brojem soketa izvora i odredišta;

• dodavanje IP zaglavlja od 20 bajtova koje sadrži IP adresu Gateway-a

(izlaza) izvora i odredišta. Ovako formiran IP paket šalje se preko Interneta kao bilo koji drugi paket podataka. Ruteri na osnovu adrese koje određuju mesto ulaska i izlaska iz IP mreže prosleđuju paket do odredišta. U poslednjoj fazi, na prijemu, obavlja se inverzni proces od onog na predaji. Nakon ekstrakcije rama govornog signala iz

69

IP paketa vrši se dekompresija signala i njegova konverzija u analogni oblik u cilju reprodukcije.

Standardi

Prenos glasa preko Interneta izvodi se kao poseban slučaj multimedijalne konferencijske komunikacije preko mreža zasnovanih na IP (Internet Protokolu). Za ostvarenje multimedijalnih veza predlažu se dva postupka od kojih se danas ne može predvideti koji će zadobiti veću popularnost.Jedan od tih standarda je H.323 skup protokola i preporuka predložen od strane sektora za standardizaciju Međunarodne telekomunikacione unije ITU-T, dok je drugi razvijen od strane IETF (Internet Engineering Task Force), glavnog svetskog tela za standardizaciju postupaka u Internetu i naziva se SIP (Session Initation Protocol).

Standard H.323

H.323 je deo familije ITU-T preporuka sa zajedničkom oznakom H.32x koje se odnose na multimedijalne komunikacije preko različitih mreža. H.323 je standard koji definiše komponente, protokole i procedure koji omogućavaju usluge multimedijalnih komunikacija preko mreža na bazi komutacije paketa, uključujući mreže zasnovane na IP (Internet Protokolu). Mreže zasnovane na komutaciji paketa obuhvataju IP mreže uključujući Internet, lokalne računarske mreže (LAN), privatne poslovne mreže (EN - Enterprise Networks), MAN (Metropolitan Area Networks), WAN (Wide Area Networks).

Svojstva H.323:

• standardna kompresija/dekompresija,

• povezivanje različite opreme,

• nezavisnost od mreže,

• nezavisnost od opreme i aplikacije,

• podrška za konferencijsku vezu,

• nadzor mreže,

• podrška za komunikaciju s više krajnjih tačaka.

70

H.323 komponente:

• H.323 Terminal

• Gateway

• Gatekeeper

• MCU (Multipoint Control Unit)

H.323 Terminal

• krajnje tačke u LAN-u

• podržavaju dvosmernu komunikaciju u realnom vremenu sa ostalim H.323

entitetima

• moraju podržavati govorne CODEC-e

• moraju podržavati signalizacione protokole (Q.931, H.245, RAS)

• izborno mogu podržavati video i ipodatke

Gateway

• obezbeđuje međusoban rad između različitih mreža

• usklađuje signalizacione poruke između različitih mreža

Gatekeeper

• upravlja zonom

• obvezne funkcije: prevođenje adresa, kontrola pristupa, kontrola

propusnog opsega i upravljanje zonom

71

• izborne funkcije: signaliziranje kontrole poziva, autorizacija poziva i

upravljanje pozivomMCU

• pruža podršku za konferencijsku vezu tri ili više H.323 terminala

• sadrži MC (Multipoint Controller) za kontrolu signalizacije

• sadrži MP (Multipoint Processor) za procesiranje podataka

• može biti samostalan ili integrisan u terminalu, Gateway-u ili Gatekeeper-u

Standard SIP

Namena mu je uspostavljanje, održavanje, modifikovanje i prekid multimedijalnih sesija. Učesnici u sesijama mogu komunicirati posredstvom multicast, unicast ili kombiniranih veza. SIP poziv koristi se za kreiranje sesije i definiciju njenih parametara. Ovi parametri omogućavaju učesnicima da se prilagode tipu medija koji se u toj sesiji koristi. Mobilnost korisnika podržana je kroz proxy i redirect servere, preusmeravanjem poziva na trenutnu lokaciju korisnika. Korisnici mogu na jednostavan način registrovati svoje nove lokacije, koje se beleže na SIP serverima.

Svojstva SIP-a: • Kontrolni protokol u aplikacionom sloju; • Namena: kreiranje, modifikacija i raskidanje sesija između dva ili više učesnika; • Ugrađena podrška za razmenu mogućnosti; • Podržana mobilnost korisnika; • Jednostavna implementacija; • Nezavisnost od transportnog medija

SIP komponente

• SIP Terminal

• UAC (User agent client)

• UAS (User agent server)

• Proxy

• Redirect server

• Location server

72

SIP Terminal:

• podržava dvosmernu komunikaciju u realnom vremenu sa ostalim SIP

entitetima

• podržavaju medija i signalizacione protokole slično kao kod H.323

terminala

• sadrže UAC (aplikaciju zastupanja korisnika)

UAC (User Agent Client) – pozivna aplikacija koja inicira i šalje SIP zahteveUAS (User Agent Server)

• prima i odgovara na SIP zahteve inicirane od strane korisnika

• prihvata, preusmerava i odbija pozive

Proxy

• prihvata, preusmerava i prekida veze jednog ili više korisnika ili servera

naredne sesije i prosleđuje dalje zahteve za pozivom

• sadrži UAC i UAS

Redirect Server

• prihvata SIP zahteve, upisuje tačnu adresu i/ili više novih adresa o

mogućnosti ostvarenja jednostavnijeg puta do željenog korisnika, pa poruku vraća korisniku inicijatoru veze

• ne upućuje SIP zahteve i ne prihvata pozive

Location Server

• lociranje korisnika

• preusmeravanje poziva

• daje informacije o Proxy serverima

• može biti u sklopu SIP servera

73

Kvalitet usluge

Bilo koja tehnologija da se koristi za prenos govora, za provajdere servisa imperativ uvek ostaje isti - garantovani kvalitet usluge. Mreže za prenos govora rade na principu komutacije. Saobraćaj na ovim mrežama je osetljiv na kašnjenje i smetnje. Filozofija prenosa govora je bila da se obezbedi "pet devetki" pouzdanosti (99,999%), zbog prirode govornih komunikacija. U slučaju tradicionalnih mreža za prenos podataka performanse sistema zavise od verovatnoće gubitka paketa, ali njihovo kašnjenje nije funkcionalni imperativ. Međutim, govor je proces koji se odvija u realnom vremenu i kao takav ne toleriše neodređene karakteristike mreže u smislu nepoznatog kašnjenja i varijacije kašnjenja. Iz ovih razloga zahteva se visok kvalitet mrežne infrastrukture i unapređeni protokoli kako bi se obezbedio predvidiv i konzistentan kvalitet servisa. Tehnologije poput IP, koje same po sebi ne garantuju kvalitet usluge (QoS) moraju biti unapređene kako bi podržale prenos govora. U IP mrežama se primenjuju brojne napredne metode za procenu kvaliteta.Kvalitet usluge određuju sledeći parametri:Kompozitno kašnjenje koje nastaje zbog obrade signala ili prenosa računarskom mrežom. Za razliku od broadcast aplikacija, dvosmerna komunikacija je veoma osetljiva na kašnjenja. Većina korisnika će u razgovoru osetiti kašnjenja sa kraja na kraj (round-trip delay) ukliko su ona veća od 250 ms, što ostavlja budžet od oko 150 ms kašnjenja na jednoj strani. Spomenuta veličina je standardizovana ITU-T G.114 preporukom, koja propisuje ovo kašnjenje kao maksimalno za dobar kvalitet govora. Za poređenje, tipično kašnjenje generisano kroz postojeće sisteme preko geostacionarnih satelita reda je 150ms -500ms. Dva osnovna problema koja su prouzrokovana kašnjenjem su eho i preklapanje govora.Eho je u telefonskim mrežama prouzrokovan refleksijom signala generisanog od strane tzv. hibridnog kola pri prelasku sa četvorožičnog (odvojeni par žica za slanje i prijem) na dvožični (jedan par žica za slanje i prijem). Eho je prisutan i u konvencionalnim telefonskim mrežama, ali je tada njegova vrednost prihvatljiva pošto je kružno kašnjenje kroz mrežu manje od 50 ms, pri čemu je istovremeno eho maskiran dodatnim tonom koji svaki telefonski aparat generiše. Kod paketskih mreža eho se pojavljuje već kod malih kašnjenja s kraja na kraj (round-trip delay) od 50 ms. S obzirom da eho bitno utiče na kvalitet komunikacije, kod njegove pojave obavezno se koriste uređaji za poništavanje eha. Preklapanje govora (kad jedan korisnik sistema progovori u istom trenutku kada počinje da mu stiže govor od sagovornika ) postaje značajnije kod kašnjenja u

74

jednom smeru većeg od 250 ms. Kašnjenje se generiše na više segmenata komunikacije, ipak po nastanku ga možemo podeliti na kašnjenje u mreži i kašnjenje na terminalima. Ako govorimo o kašnjenju na predajnom terminalu tada su to kašnjenja zbog kompresije (reda 20-45ms) zatim kašnjenja zbog obrade (reda 10ms) kao i kašnjenje prouzrokovano paketizacijom odbiraka (reda 20ms). Kašnjenja u mreži teško mogu da se predvide, jer zavise od trenutnog opterećenja čvorova kao i od karakteristika, a kako su ti parametri nepoznati tako ni kašnjenje u mreži ne može tačno da se izračuna.Džiter ( Jitter) ili varijacija kašnjenja javlja se kao posledica varijacije trajanja intervala u kojima pristižu paketi. Džiter kao pojava više otežava implementaciju VoIP aplikacija nego samo kašnjenje. Ukoliko se ne primjenjuje ni jedan algoritam za izglađivanje džitera to se manifestuje kratkim prekidima u govornom

toku, što iritira i otežava komunikaciju. Na slikama 6.1 i 6.2 se vidi razlika:

slika 6.1

Prenos paketa podataka sa (6.1) i bez (6.2) upotrebe džiter bafera

Varijacija kašnjenja se popravlja postavljanjem džiter bafera na prijemnoj strani ili Gateway-u koji primaju pakete ali ih ne prosleđuju odmah na “zvučnik”. Paketi

75

slika 6.2

ostaju neko “dovoljno” vreme u baferu nakon čega se prosleđuju na zvucnike. Jasno, dovoljno vreme nije lako odrediti.Ako je bafer isuviše mali, mnogi paketi mogu biti izgubljeni; ako je suviše veliki javljaju se velika kašnjenja. Veličina džiter-bafera može da se odredi korišćenjem odnosa između broja paketa koji kasne i onih koji dolaze na vreme. U idealnom slučaju veličina džiter-bafera morala bi biti adaptivno menjana da bi odgovarala promenljivim uslovima koji vladaju na mreži. Tipične veličine se kreću u rasponu od 50-200 ms. Izgubljeni paketi su normalna pojava u mrežama. Do gubitaka paketa može doći zbog preopterećenja linka, prečestih kolizija na LAN-u ili pak zbog fizičkog oštećenja medija. TCP protokol ima ugrađen mehanizam koji posredstvom retransmisija može da popravi ovakve slučajeve. Kako se za prenos govora koristi nepouzdani UDP, o izgubljenim paketima mora da vodi računa aplikacija. Ukoliko je procenat izgubljenih paketa mali, reda 1%, nisu potrebne nikakve akcije, jer svaki paket nosi 20 ms pa gubitak govornog signala u tom trajanju jedva da se primećuje.Gubitak paketa do 10% još uvek može da se ispravi na prijemnoj strani, preko toga smatra se da je veza neupotrebljiva za prenos govora. Problem izgubljenih paketa rešava se u sklopu codec-a. Postoji više različitih algoritama za ublažavanje efekta izgubljenih paketa, a neki od njih su:

• ignorisati izgubljene pakete ako je reč o malim procentima,• kod većih procenata možemo ponoviti prethodno primljeni paket, što u većini slučajeva može biti zadovoljavajuće ali je daleko od dobrog rešenja,• izgubljene pakete možemo da interpoliramo nekom od prediktorskih metoda.Prediktor se “navikava” na visinu i boju glasa u toku normalne konverzacije a u slučajugubitka paketa pokušava da predvidi kakav je sadržaj nosio taj paket.

Propusni opseg Raspoloživost potrebnog propusnog opsega tokom čitavog poziva nije uvek jednostavno obezbediti, pogotovo ako se ima na umu da je ponekad potrebno preneti i nekoliko stotina Mbps, kao u slučaju kada se prenosi nekomprimovani video signal, koji zahteva protok od 220 Mbps. Čak i u slučaju komprimovanih multimedijalnih signala, najčešće se zahteva garantovan prenos vrlo velikim brzinama (reda nekoliko Mbps). Povećanje kvaliteta prenesenog signala u ovom segmentu može se ostvariti na dva načina:

76

1- povećanjem kapaciteta mreže, povećanjem broja rutera i prenosnih puteva, 2- obradom signala u cilju smanjenja potrebnog propusnog opsega.

Tri vrste VoIP scenarija

1) PC - PCOva arhitektura je prva nastala i za sada se najčešće koristi. Korisnici su opremljeni multimedijalnim računarima direktno vezanim na Internet i koriste mrežne interfejs kartice u slučaju LAN-a, odnosno modeme kada se veza ostvaruje preko Internet provajdera. Treba naglasiti da se u ovoj podeli i IP telefon tretira kao računar, jer u suštini on to i jeste. Za ostvarivanje telefonske veze preko Interneta potreban je odgovarajući softver koji je vrlo jeftin ili čak besplatan. Pozivi između korisnika uspostavljaju se preko IP adresa. Inicira se poziv i umesto telefonskog broja unosi se IP adresa računara sa kojim se želi ostvariti komunikacija. Ako je taj računar u trenutku iniciranja poziva priključen na Internet, njegov korisnik dobija obaveštenje da je poziv iniciran od strane drugog računara. Prihvatanjem poziva veza se uspostavlja. Ova usluga je besplatna kao i slanje e-mail-a, izuzev troškova pristupa Internetu, nema naplate za PC-PC pozive bez obzira na udaljenost. Kod ove arhitekture Internet i javna telefonska mreža rade nezavisno jedno od drugog.

2) PC – TelefonPC – Telefon je druga vrsta arhitekture povezivanja terminala u IP telefoniji koja omogućava korisnicima PC računara da ostvare komunikaciju sa PSTN telefonskim korisnikom i obrnuto. Za ostvarenje ovakve arhitekture neophodan je posrednik izmedju ova dva sistema – IP Gateway. PC računar kontaktira Gateway preko njegove IP adrese i saopštava mu broj telefonskog aparata sa kojim želi da uspostavi komunikaciju. Gateway bira broj u lokalnoj telefonskoj mreži i povezuje PC računar i telefon. Konverziju govora u IP pakete obavljaju PC računar i Gateway. Ova arhitektura vodi ka integraciji IP mreža i javnih telefonskih mreža i iziskuje postojanje IP Gateway-a. Troškovi ovakvog poziva

77

obuhvataju troškove pristupa Internetu kao i troškove između Gateway-a i pozvanog telefonskog korisnika.

3) Telefon – Telefon Proširenje arhitekture PC – Telefon je arhitektura Telefon – Telefon koja koristi Internet kao osnovu za prenos govornog signala. Na taj način se smanjuju troškovi telefoniranja za korisnike konvencionalnih telefona koji su na geografski velikom rastojanju (međunarodni i interkontinentalni pozivi). Veza se na obe strane obavlja pristupom javnim centralama, dok se kao transportna mreža koristi Internet. Korisnik koji želi da obavi telefonski razgovor putem Interneta sa klasičnog analognog telefona, poziva preko javne centrale broj lokalnog Gateway-a. Po uspostavljanju veze nastavlja sa unošenjem telefonskog broja sa kojim želi da uspostavi vezu. Gateway analizira taj broj i pronalazi srodni uređaj (Gateway) koji je geografski najbliži lokaciji na kojoj se nalazi pozvani broj, te na njegovu IP adresu upućuje govorne pakete. Takođe mu prosleđuje i lokalni telefonski broj koji on poziva i po uspostavljanju veze konvertuje IP govorne pakete u analogni govorni signal nakon čega je komunikacija uspostavljena između dva telefonska aparata priključena na javnu telefonsku mrežu. Sva odabiranja i kodovanja odvijaju se u Gateway-u. Prenos govornog signala između dva Gateway-a na velikoj udaljenosti obavlja se putem IP paketa, dok se prenos u lokalu obavlja putem javne telefonske mreže.

Regulatorni tretman prenosa glasa putem Internet protokola u EU i Srbiji

Evropska Komisija redovno prati razvoj tehnologija prenosa glasa putem Internet protokola od 1998. godine. Usluge prenosa glasa putem Internet protokola

78

smatraju se uslugama javne govorne telefonije ukoliko kumulativno ispunjavaju sledeće uslove:• da su ponuđene javno• da su ponuđene na komercijalnoj osnovi• da se pozivi obavljaju između dva terminalna uređaja javne telefonske mreže• da se glasovna komunikacija odvija u relanom vremenu tj. sa istim nivoom

kvaliteta i pouzdanosti kao preko tradicionalnih telefonskih mrežaUkoliko usluga prenosa glasa putem Internet protokola ne ispunjava sve navedene uslove, onda se tretira kao usluga prenosa podataka.VoIP usluga do sada nije bila regulisana u Srbiji pre svega u okviru novog Zakona o telekomunikacijama. Naime, u zakonu se pominje samo “javna govorna usluga” i to kao “na komercijalnoj osnovi javno ponuđena usluga prenosa i komutacije govora u realnom vremenu između terminalnih tačaka javne fiksne telekomunikacione mreže”.Agencija za telekomunikacije treba da:

• definiše servis VoIP u svetlu novih modernih IP usluga;

• definiše načih obračuna i kontrole naplate ove usluge;

• odredi numeraciju za pristup ovoj usluzi;

• odredi standarde kvaliteta i tarifnu politiku za ovu uslugu, u funkciji kvaliteta

koji se pruža korisnicima, a u skladu sa praksom zemalja EU;

• omogući ravnopravno učešće na tržištu za sve subjekte pod režimom licenci;

• definiše standarde za međusobno povezivanje operatora;

Područje primene

Implementacija VoIP-a je prikladna za organizacije i kompanije koje su smeštene na nekoliko lokacija, a međusobno spojene IP mrežom na kojima telefonija nije dovoljno dobro organizovana, organizacije smeštene u više zemalja ili kontinenata, zatim u novim zgradama i zgradama gde treba da se menja telefonska oprema, u firmama koje su velike i imaju mnogo zaposlenih. U svetu se VoIP primenjuje kod proizvođača opreme, u akademskim ustanovama za istraživačke potrebe, u školama i telekomunikacionim operaterima.

Zaključak

79

Skraćenica VoIP znači "Voice over Internet Protocol" ili u slobodnom prevodu "Telefoniranje preko Interneta". Komercijalno: VoIP omogućava korisnicima Interneta novi vid telefonije, a cene VoIP razgovora su 7-20 puta manje od standardne telefonije. Tehnički: Analogni signal se kodira u kompresovani digitalni i kao takav se šalje preko Interneta, a na drugom kraju se vrši dekodiranje digitalnog u analogni. Prednosti VoIP u odnosu na standardnu (fiksnu) telefoniju: Pozivi na druge telefone su 80-95% jeftiniji. Upravo zbog puno nižih cena telefonskih razgovora VoIP-a u odnosu na standardno telefoniranje broj korisnika Voice over Internet Protocola, rapidno raste. Većina telefonskih kompanija širom sveta (ATT, Deutsche Telecom, British Telecom...) su već krenuli sa VoIP rešenjima i očekuje se da će do 2007. oko 70% ukupnih telefonskih razgovora u svetu biti VoIP. Prelazak klasične telefonije na IP mreže obećava nam u budućnosti manje troškove telefoniranja i primenu novih aplikacija. Ovaj prelazak, takođe, predstavlja i izazov da se na pravi način ukomponuju dve potpuno različite tehnologije i filozofije. Pošto se osnovne postavke u voice i data svetu značajno razlikuju, njihovo spajanje predstavlja značajan problem za mrežne operatere kojima je cilj da pruže visok kvalitet voice usluga na koji smo i navikli.

80

xDSL

U narednom tekstu biće opisani osnovni elementi xDSL sistema sa posebnim osvrtom na: ADSL, HDSL i VDSL, kao i uporedne karakteristika među njima.

Uvod

Razvoj telekomunikacija u XX veku odvijao se tako što je za svaki servis bila izgrađena posebna infrastruktura. Tako je nastala (javna) mreža za telefonski servis, telegrafski servis i servis za prenos podataka. U prošlom veku, veza između telefonskih pretplatnika i «njihovih centrala» najvećim delom je išla preko bakarnih parica. Tako je do kraja 2001. godine u svetu bilo instalirano oko milijardu telefonskih linija (bakarnih vodova-parica). Uzimajući u obzir ogromna ulaganja u takvu lokalnu infrastrukturu i narasle potrebe korisnika za novim servisima (video na zahtev, video konferencije, rad od kuće, telemedicina, udaljeno učenje, interaktivne mrežne igre, radio i TV, online kupovina) bilo je logično očekivati razvoj telekomunikacionih usluga u pravcu korišćenja postojeće infrastrukture. Prvi korak je bila ISDN tehnologija, ali se sredinom poslednje dekade XX veka, sa ekspanzijom Interneta, javila potreba za nečim što bi omogućilo velike protoke podataka od i ka krajnjem korisniku usluge. Tome zahtevu je odgovorila nova xDSL tehnologija. Ona omogućava da se po postojećoj infrastrukturi (bakarnim paricama) pruži krajnjem korisniku kako pristup PSTN mreži i uslugama koje ona pruža, tako i pristup Internetu sa velikim brzinama protoka (teoretski 8.192 Mb/s).

Osnovne karakteristike

xDSLHDSL ADSL VDSL

Standardi Varijante Standardi Varijante /HDSL MVL ADSL 1 MEG /HDSL2 SDSL (G.lite) CDSL /(SHDSL MDSL RADSL EX-DSL /HDSL4 IDSL ADSL2 / /

/ / ADSL2+ / /

Tabela 1: Familija xDSL sistema

81

U tehnologiji DSL-a postoji nekoliko podvrsta, međutim, ona koja se danas najčešće koristi je takozvana asimetrična digitalna pretplatnička linija (ADSL-Asymmetric Digital Subscriber Line). Asimetričnost, zapravo znači mogućnost bržeg prenosa podataka u download-u (ka korisniku), nego što je to u upload-u (prenos podataka od korisnika ka mreži). Većina najzanimljivijih aplikacija za korisnike na mreži su asimetične (video na zahtev, pristup Internetu, multimedijalni pristup, kupovina od kuće, itd.) gde mnogo više informacija korisnik ''preuzima'' sa mreže nego što ih njoj ''šalje''. Obezbeđivanje širokopojasnih i telefonskih servisa preko ADSL linije se zasniva na odvojenim pretplatama. Telefonskim servisima se upravlja na nivou komutacionog čvora kao i sa ostalim «tradicionalnim» pretplatnicima. Širokopojasnim servisima se upravlja na nivou širokopojasne mreže od strane pružaoca ove usluge.

Kroz bakarnu paricu može da prenese mnogo više podataka nego što je sadržano u signalu telefonskog razgovora. ADSL koristi “višak” ovog kapaciteta za prenos informacija, bez ometanja telefonskog razgovora koji se odvija paralelno. Čitav princip se zasniva na tome da se odgovarajuće frekvencije vežu za određene zadatke. ADSL tehnologija deli raspoloživi frekvencijski opseg obične bakarne parice na tri dela. Za govornu komunikaciju potreban je ograničen propusni opseg, jer ljudsko uvo može registrovati samo zvuke u opsegu od 20 Hz do 20 000 Hz što predstavlja samo jedan deo raspoloživog frekventnog propusnog opsega bakarne parice.

Slika 1: Frekventni propusni opseg bakarne parice

Osnovni opseg koji je predviđen za telefonski saobraćaj, posebnim filterom, takozvanim splitter-om, je odvojen od ostalih opsega metodom koji garantuje da će se telefonski razgovor odvijati i u slučaju da ADSL zakaže. Drugi opseg frekvencija prenosi signal podataka koji šalje informacije od korisnika ka mreži (upload). Treći propusni opseg je veza velike brzine ka korisniku (download). Postoje dva konkurentska i nekompatibilna standarda za ADSL. Službeni ANSI standard za ADSL je sistem koji se zove Discrete MultiTone (DMT). Prema

82

proizvođačima opreme, većina današnje instalirane ADSL opreme koristi DMT. Raniji standard zvao se Carrierless Amplitude/Phase (CAP) sistem, koji se uglavnom koristio na ranijim izvedbama ADSL-a. Medjunarodna unija za telekomunikacije (ITU – International Telecommunication Union) je svojom preporukom G.922.2 - standardizovala ADSL (industrijski standard za ADSL). Postojeća telefonska infrastruktura je u prvom redu namenjena za prenos govora, tako da ova mreža nije u startu prilagođena za prenos podataka velikom brzinom. Zbog toga su potrebne određene izmene na postojećoj PSTN mreži. Da bi se stvorila mreža za brzi prenos podataka bazirana na DSL uslugama, potrebno je obezbediti nekoliko vrsta mrežne opreme. U telefonskoj centrali nalazi se DSLAM (Digital Subscriber Line Access Multiplexer) koga čine splitter i DLS modem. Uloga splittera je da sav saobraćaj koji stigne do njega preko pretplatničke linije, podeli na dva dela: telefonski saobraćaj – koji šalje ka POTS-u i digitalne podatke koji se usmeravaju preko DSL modema na Internet. Ovde dolazimo do najveće razlike između ADSL-a i kablovskog pristupa Internetu: ADSL preko DSLAM-a obezbeđuje rezervisanu vezu svakom priključenom korisniku i ne postoji nikakva zavisnost između kvaliteta usluge i broja korisnika, dok se kod kablovskog pristupa Internetu, dodavanjem korisnika na granu kabla smanjuje kvalitet pristupa Internetu svakom korisniku posebno. Na strani pretplatnika nalazi se splitter i DSL modem. Splitter je uređaj koji se veže na oba kraja telefonske linije i služi za razdvajanje DSL signala od signala klasične telefonije ili ISDN-a. Preko splitter-a se priključuje običan telefonski aparat ili ISDN terminalni uređaj i to u zavisnosti da li je ADSL realizovan preko obične telefonske linije ili preko baznog ISDN-a. DSL modem/ruter se priključuje na drugi izlaz splitter-a i omogućuje protok podataka sa korisničkog računara na DSL liniju. DSL terminalni uređaj (DSL Modem/DSL Ruter) koji se spaja na računar i na DSL liniju, odnosno splitter služi za prenos podataka. DSL terminali dolaze uglavnom u dve vezije:

• onoj koja se na računar spaja preko USB-a

• onoj koja se na računar spaja preko mrežne kartice.

83

Slika 2: Struktura DSL mreže

PROBLEMI U PRIMENI DSL TEHNOLOGIJE

Slabljenje (Attenuation). Pristupna mreža se sastoji od lokalnih petlji i opreme koja povezuje komutacioni čvor, odnosno telefonsku centralu s korisničkom opremom. Mreža se tipično sastoji od višežilnih kablova korisničkih parica – do razdelnika, odakle se parica nastavlja do svakog pojedinačnog korisnika. Na dugačkim lokalnim petljama dolazi do slabljenja, odnosno prigušenja i izobličenja analognog signala. Rešenja koja su se primjenjivala u okviru PSTN mreža (analogna telefonija) su se sastojala u ''pupinizaciji'', odnosno ugradnji induktivnih kalemova na svakih 1800 m. Ali kako kalemi nisu kompatibilni sa osobinama DSL prenosa koji radi na znatno višim frekvencijama, kalemi moraju biti uklonjeni pre primene DSL-a.

U sledećoj tabeli 2 dat je prikaz zavisnosti brzine protoka od poprečnog preseka provodnika i maksimalni domet.

Tabela 2: Zavisnost brzine protoka od prečnika provodnika i maksimalni domet

Brzina protokapodataka [Mbit/s]

Prečnikprovodnika [mm]

Maksimalni domet[km]

1.5 – 2 0.5 5.51.5 – 2 0.4 4.6

84

6.1 0.5 3.76.1 0.4 2.7

Gore navedeni podaci su teoretski ostvarljivi, dok se u praksi sreću donekle umanjene vrednosti maksimalnog dometa zbog postojanja prespojnih tačaka u okviru lokalnih petlji koje unose dodatna slabljenja.

Preslušavanje (Crosstalk). U pristupnoj telefonskoj mreži, višestruko izolovane bakarne parice su spojene zajedno u kabl. Električna energija, koja se prenosi linijom u obliku modulisanog signala, zrači elektromagnetnu energiju na susedne žice, odnosno linije koje su u istom snopu. Susedne parice u snopu koje emituju ili primaju informacije u istom opsegu frekvencija mogu biti uzrok značajnih smetnji I izobličenja signala. To se događa zbog toga što se indukovan signal meša sa originalnim signalom koji je namenjen za prenos. Rezultat je drugačiji talasni oblik signala od originalnog. Postoje dve kategorije preslušavanja. Preslušavanje na bližem kraju (NEXT-Near End Crosstalk) i preslušavanje na udaljenom kraju (FEXT-Far End Crosstalk). NEXT je uticajniji, jer signal sa susedne parice može prouzrokovati značajnu deformaciju primarnog signala. FEXT je od manjeg značaja, jer interferirajući signal koji je na drugom kraju linije oslabi dok putuje preko nje.

TRENUTNO STANJE NA TRŽIŠTU ŠIROKOPOJASNIH PRISTUPNIH MREŽA

Posmatrajući urbane sredine razvijenih zemalja može se reći da je glavna konkurencija DSL-u kablovski modem. To se posebno odnosi na SAD gde je kablovska televizija bila prisutna na tržištu mnogo pre DSL-a, tako da je broj korisnika kablovskih modema dva puta veći od korisnika DSL-a. Na dan 30.06.2005. godine u svetu je bilo 176.3 miliona korisnika širokopojasnih pristupnih mreža.

Tabela 3: Pregled vodećih 8 zemalja u pogledu broja korisnika širokopojasnih pristupnih mreža

Naziv zemlje Broj korisnika (u milionima)SAD 38.2Kina 30.8

Japan 20.7Južna Koreja 12.3

Francuska 8.3Velika Britanija 8.0

Nemačka 7.9

85

Ostatak sveta 50.3

ADSL

U samom početku postojalo je više međusobno preklapajućih ponuda koje se sve mogu označiti opštom oznakom xDSL gde "x" označava različite sisteme. U sledećem poglavlju opisaćemo različite sisteme ali među njima najrasprostranjenija postaje ADSL sistem. Pošto se ADSL sistemi još razvijaju i nisu doneti svi standardi, treba imati u vidu da će se neki od opisanih detalja promeniti sa vremenom, ali sigurno ne i osnovni koncept. Razlog zašto su modemi spori je taj što oni koristi telefonske linije koje su namenjene prenosu signala govora i ceo sistem je prilagođen govoru. Prenos podataka je došao tek kasnije. U tački gde se lokalana petlja završava u lokalnom čvorištu (centrali) telefonske signali prolaze kroz filtre koji ograničavaju sve učestanosti ispod 300Hz i iznad 3400Hz. Ograničavanje nije trenutno (oštro) pa se smatra da je opseg telefonskog signala 4000Hz bez obzira što rastojanje između tačaka sa slabljenjem od 3dB iznosi 3100Hz. Podaci koji se prenose telefonskim linijama su takođe ograničeni ovim uskim opsegom. Kada pretplatnici koriste xDSL sistemi onda se linija koja stiže od pretplatnika do lokalnog čvora (centrale) vezuje na drugu vrstu komutatora. On ne sadrži filter pa se ceo kapacitet lokalne petlje daje na raspolaganje pretplatniku.

Ograničavajući faktor postaju fizičke karakteristike lokalne petlje a ne granica od 3100Hz koju filtar postavlja. Kapacitet lokalne petlje zavisi od više faktora: dužine, debljine i opšteg kvaliteta. Na slici 3 je nacrtana moguća širina opsega u funkciji od rastojanja pod prepostavkom da su svi ostali faktori optimalni (nove žice, umerena izolacija, itd.).

86

Slika 3: Širina opsega u zavisnosti od rastojanja kod upredenih parica kategorije 3 za DSL sisteme.

Posledice slabljenja prikazanih na slici stvaraju probleme operaterima telefonskih mreža. Kada nude usluge korisnicima moraju da imaju u vidu i rastojanja do korisnika. To znači da udaljenim korisnicima ne mogu da ponude istu uslugu kao onima koji su bliži lokalnom čvorištu. Što je ponuđena brzina niža to je veća udaljenost na kojoj se ona može ostvariti. Smanjivanje brzine umanjuje šanse da će korisnik poželeti da plati za tu uslugu. Moguće, mada veoma skupo rešenje, bi bilo pravljenje malih lokalnih čvorišta.Usluge xDSL sistema su projektovane sa određenim ciljem:

• Prvo, siteme treba da rade koristeći kablove kategorije 3 u postojećim

pretplatničkim petljama.

• Drugo ne smeju da poremete rad postojećih uređaja: telefona i faksa.

• Treće moraju da ponude brzine veće od 56Kb/s.

• Četvrto moraju biti stalno priključeni na i sa mesečnom pretplatom a ne

plaćanje po minutu.

Inicijalna ponuda je stigla od AT&T. Frekvencijski opseg od 1.1MHz koji odgovara pretplatničkoj petlji podeljen je u tri dela: opseg standardnog telefonskog kanala, direktni (odlazni) kanal- od pretplatika do lokalnog čvorišta, povratni (dolazni) kanal - od lokalnog čvorišta do korisnika. Ovakva tehnika se naziva frekvencijski multipleks.

Drugi pristup je sistem sa više diskretnih tonova DMT ilustrovan je na slici 4 . DMT tehnika se sastoji u korišćenju više nosećih signala na različitim učestanostima, i slanju digitalnih podataka kroz kanal. Frekvencijski opseg od 1.1MHz podeljen je u 256 nezavisnih kanala od kojih je svaki širok 4312,5Hz.

87

Slika 4: Raspored kanala kod ADSL sistema sa DMT modulacijom

Standardi za ADSL modeme (ANSI T1.413 i ITU G.992.1) dozvoljavaju brzine do 8Mb/s u dolaznom kanalu i 1Mb/s u odlaznom kanalu. Ipak samo mali broj provajdera nudi ove brzine. Uobičajeno se nude brzine 512kb/s u dolaznom i 64 kb/s u odlaznom kanalu i 1Mb/s u dolaznom i 512kb/s odlaznom kanalu.

Slika 5: Uobičajena organizacija ADSL sistema

Pošto opisani sistem obezbeđuje potpuno razdvajanje telefonske mreže i ADSL sistema, operaterima telefonske mreže jednostavno je da ga primene. Sve što treba da urade je da nabave multiplekser DSLAM, uređaj za rzdvajanje i ovežu ADSL korisnika na uređaj za razdvajanje. Drugi sistemi (npr. ISDN) zahtevaju značajnije izmene u postojećoj komutacionoj opremi. Mana u projektovanju sistema na slici 5 je prisustvo uređaja NID i uređaja za razdvajanje

88

na strani korisnika. Postavljanje ovih uređaja zahteva specijalizovana lica telefonskih operatera što značajno povećava troškove instalacije. Zbog toga je standardizovana druga vrsta sistema bez uređaja za razdvajanje.

ADSL je standard fizičkog sloja. Šta se nalazi iznad i kako radi zavisi od operatera. Često je to i ATM mreža pošto ona može da obezbedi kavaltet servisa a koristi sa za međusobno povezivanje komutacionih cenatara.

ADSL servisi:• Broadband (širokopojasni) Internet pristup,• pristup udaljenim LAN,• učenje na daljinju,• video konferencije,• telemedicine,• Broadcast digitalna televizija,• E-commemrce,• video igre,• video na zahtev itd.

HDSL

Sistem koji se sreće pod nazivom digitaln pretplatničke petlje velikih brzina HDSL je razvila Bell Core pri kraju 1980. god. da bi obezbedila efikasniji način za ditribuciju brzine podataka od 1,5442Mb/s. T1 linije koriste standardne AMI kodove i zauzimaju opseg oko 1,5MHz. Pošto je reč o prenosu visokih učestanosti, slabljenje ograničava domet na tastojanja od 1Km između susednih obnavljivača (ripitera). Tako je za veliki broj pretplatničkih petlji potreban jedan ili više obnavljivača što predstavlja značjno finasijsko ulaganje.Obeležje HDSL sistemi je:

• 2V1Q linijski kôd,

• obezbeđuju brzine do 2Mb/s preko upredenih parica,

• frekvencijski opseg oko 196kHz,

• domet do 3,7km.

VDSL

Jedna od najnovijih xDSL tehnika je digitalna pretplatnička petlje veoma velike brzine VDSL . Cilj ove tehnike je da obezbedi sistem sličan ADSL-u na mnogo većim brzinama uz smanjenje dometa. Signalizaciona tehnika su DMT i amplitudska i fazna modulacija bez nosioca CAP. Amplitudska i fazna modulacija bez nosioca je verzija QAM gde se dolazeći podaci modulišu pojedinačne

89

nosioce koji se tada prenose putem telefonske linije. Sam nosilac je potisnut pre slanja pa odatle u nazivu "bez nosioca".

VDSL ne koristi poništavanje odjeka već obezbeđuje odvojene opsege za različite usluge na sledeći na čin:

• standardni telefonski opseg - od 0 do 4kHz,

• mreža integrisanih usluga ISDN - od 4 do 80kHz,

• dolazni kanal - ≥ 1MHz.

Tabela 4: Poređenje xDSL sistema

ADSL HDSL VDSLBrzina kanala

direktni 1.5-9 Mb/spovratni 16-640 Kb/s

1.544-2048 Mb/s

13-52 Mb/s1.5-2.3 Mb/s

Način rada asimetrični simetrični asimetričniBr. tel. parica 1 2 1Domet 3.7-5.5 km 3.7 km 1.4 kmSignalizacija analogna digitalna analognaLinijski kod CAP/DMT 2B1Q DMTUčestanost 1-5 MHz 196 KHz ≥10MHzBitova/ciklusu menja se 4 menja se

Zaključak

Kao što se iz svega navedenog može videti, situacija u okruženju po pitanju xDSL-a je delimično bolja nego kod nas. Zemlje iz okruženja su ranije krenule u implementaciju ove tehnologije tako da imaju mnogo više korisnika ove usluge ali i raspolažu resursima malo starije generacije. Naša prednost je u tome što je Telekom Srbija relativno kasno krenula sa ovim projektom pa je bila u mogućnosti da nabavi najnoviju opremu, a samim tim i pruži najkvalitetniju uslugu korisnicima.

90

Digitalni sertifikat

UVOD

Kako je razvoj informacionog društva u ekspanziji, što se ogleda sa jedne strane u naglom porastu broja korisnika, a sa druge strane u razvoju novih tehnologija u oblasti računarstva i telekomunikacija, omogućen je veliki broj novih servisa i usluga, koje su mogućnosti Interneta podigle na znatno viši nivo.

S obzirom da se danas prednosti elektronske razmene podataka koriste i za obavljanje kupovine, poslovanje, sklapanje poslova putem Interneta, to su zahtevi korisnika u pogledu bezbednosti znatno porasli.

Da bi se odgovorilo zahtevima korisnika bilo je potrebno pored fizičke i tehničke bezbednosti, obezbediti i kriptografske mere zaštite trnsakcija. Tako je razvijeno niz kriptografskih algoritama koji obezbeđuju bezbednu komunikaciju kroz vrlo nebezbedne kanale, kao što su simetrična kriptografija, asimetrična kriptografija, digitalni potpis, digitalni sertifikat i niz protokola na kojima se baziraju ovi algoritmi.

Šta je digitalni sertifikat?

Digitalni sertifikat (digital certificate) je elektronski dokument koji izdaje sertifikaciono telo (Certification Authority - CA). To je najvažniji deo infrastrukture javnih ključeva (PKI), kojim se obezbeđuje rašavanje problema zaštite podataka u elektronskom prenosu podataka. Digitalni sertifikat može da se shvati kao digitalna lična karta, jer sadrži podatke o korisniku sertifikata i podatke o izdavaocu sertifikata. Konkretno, digitalni sertifikat sadrži:

1. podatke o identitetu korisnika kome je izdat sertifikat, kao što su ime i prezime, E-mail adresa,...

2. javni kriptografski ključ korisnika sertifikata, 3. podatke o entitetu koji je izdao sertifikat tj. o sertifikacionom telu.

U okviru digitalnog sertifikata koji se izda korisniku nalazi se pored ostalog i korisnikov javni kriptografski ključ (Public Key), koji je par njegovom tajnom kriptografskom ključu (Private Key). Sertifikaciono telo garantuje tačnost podataka u sertifikatu tj. garantuje da javni ključ koji se nalazi u sertifikatu pripada korisniku čiji su podaci navedeni u tom istom sertifikatu. Zbog toga, ostali korisnici na Internetu ukoliko imaju poverenje u sertifikaciono telo, mogu da budu sigurni da određeni javni ključ zaista pripada korisniku koji je vlasnik pripadajućeg tajnog ključa.

91

Verzija X.509 preporuke (V1, V2, V3)

Serijski broj sertifikata

Parametri potpisa,ID algoritam

Izdavač sertifikata (X.500 CA ime)

Period važenja sertifikata

Subjekat sertifikata (X.500)

Jedinstveni ID izdavača Verzija 2

Jedinstveni ID subjekta Verzija 2

Proširenja Verzija 3

Digitalni potpis

Sadržaj sertifikata

Postupak izdavanja digitalnog sertifikata

Postupak izdavanja digitalnih sertifikata korisnicima se sastoji od nekoliko koraka:

1. Naručilac, odnosno ovlašćeno lice koje učestvuje u postupku izdavanja sertifikata, u bilo kojoj pošti (lokalno registraciono telo) koja je ovlašćena za prihvatanje zahteva za izdavanje sertifikata, šalterskom radniku predaje:

o popunjen i potpisan Ugovor o izdavanju i korišćenju elektronskog sertifikata za fizičko lice / pravno lice,

o prateću dokumentaciju za fizičko lice / pravno lice, o overeni prvi primerak uplatnice ("Nalog za uplatu") koja predstavlja

potvrdu da je izvršena uplata prema cenovniku. 2. Šalterski radnik u pošti utvrđuje identitet naručioca, odnosno ovlašćenog

lica na osnovu lične karte ili pasoša i proverava podatke koje je naručilac, odnosno ovlašćeno lice upisalo na Ugovoru i uplatnici ("Nalog za uplatu"), kao i predatu prateću dokumentaciju.

92

3. Šalterski radnik vrši unos prikupljenih podataka korišćenjem RA aplikacije, čime se vrši upis korisnika u bazu korisnika Sertifikacionog tela Pošte.

4. Sertifikaciono telo Pošte dostavlja korisniku dva podatka za preuzimanje sertifikata: 1. referentni broj (Reference number) elektronskom poštom (E-mail) i 2. autorizacioni kod (Authorization code) redovnom poštom na adresu naznačenu u Ugovoru. Ukoliko korisnik ne poseduje adresu elektronske pošte, i referentni broj i autorizacioni kod će mu biti dostavljeni poštom na adresu naznačenu u Ugovoru. U slučaju izdavanja sertifikata na smart kartici, korisnik će biti obavešten da preuzme smart karticu sa sertifikatom u određenoj pošti ili će mu smart kartica biti dostavljena poštom na adresu naznačenu u Ugovoru.

5. Korisnik preuzima sertifikat na osnovu referentnog broja i autorizacionog koda:

o WEB sertifikati se preuzimaju korišćenjem Web pretraživača Microsoft Internet Explorer 5.0 ili novijim (Cipher Strength: 128-bit), u skladu sa korisničkim uputstvom "Preuzimanje Web sertifikata".

o SID i MID Enterprise sertifikati se preuzimaju koriščenjem korisničke aplikacije Entrust Entelligence, u skladu sa korisničkim uputstvom "Preuzimanje Entrust Enterprise sertifikata".

U slučaju da je naručilac sertifikata pravno lice, moguće je da ovlašćeno lice pravnog lica popunjen i potpisan Ugovor i prateću dokumentaciju za pravno lice preda ovlašćenom licu u Sertifikacionom telu Pošte, umesto šalterskom radniku u pošti (lokalno registraciono telo) koja je ovlašćena za prihvatanje zahteva za izdavanje sertifikata. Tada je moguće da pravno lice izvrši plaćanje usluge izdavanja i korišćenja sertifikata prema fakturi dostavljenoj od Sertifikacionog tela Pošte.

93

Postupak izdavanja digitalnog sertifikata

Osim digitalnih sertifikata, naručilac, odnosno ovlašćeno lice može da podnese zahtev za kupovinu i Entrust aplikacionih dodataka tj. plug-in-ova Entrust ICE i Entrust Express.

Nad izdatim sertifikatima mogu da se sprovedu sledeće operacije za promenu statusa sertifikata:

1. Produženje korišćenja sertifikata za željeni broj godina, maksimalno do roka važnosti sertifikata.

2. Opoziv sertifikata. 3. Opoziv sertifikata i obnova Entrust profila (samo za SID i MID Enterprise

sertifikate, u slučaju kompromitovanja ili sumnje na kompromitovanje tajnog kriptografskog ključa).*

4. Suspenzija sertifikata. 5. Prekid suspenzije sertifikata. 6. Obnova Entrust profila (samo za SID i MID Enterprise sertifikate). 7. Promena imena ili prezimena korisnika (samo za SID i MID Enterprise

sertifikate).* 8. Promena E-mail adrese korisnika (samo za SID i MID Enterprise

sertifikate).*

Neophodno je pre sprovođenja navedenih operacija označenih zvezdicom izvršiti dešifrovanje prethodno šifrovanih datoteka, elektronskih pisama i transakcija, ako šifrovanje nije izvršeno sa Entrust aplikacijama (na primer: ako je šifrovanje elektronskih pisama izvršeno sa Microsoft Outlook ili Microsoft Outlook Express), jer je posle sprovođenja navedenih operacija dešifrovanje nemoguće. Naručilac, odnosno ovlašćeno lice može da podnese popunjen Zahtev za promenu statusa elektronskog sertifikata fizičkog lica / pravnog lica, na jedan od sledeća dva (2) načina:

1. Slanjem elektronski potpisanog Zahteva na adresu: ca@cepp.co.yu. Pri tome, priznaju se samo elektronski potpisani Zahtevi sa važećim sertifikatom izdatim od strane Sertifikacionog tela Pošte.

2. Dolaskom u bilo koju poštu (lokalno registraciono telo) koja je ovlašćena za prihvatanje zahteva (tabela 1.).

Tabela 1. Spisak pošta u kojima može da se podnese zahtev za izdavanje sertifikata i promenu statusa sertifikata

94

RBPoštanski broj i naziv pošte

Adresa Radno vreme

1 11101 Beograd 1 Takovska 2Ponedeljak-subota: 8-19 h.Nedelja: ne radi.

Tehnologija digitalnog potpisa

Tehnologija digitalnog potpisa se bazira na rešenjima asimetrične kriptografije i na korišćenju dva kriptografska ključa:

1. tajni ili privatni ključ (Private Key), kojim se vrši potpisivanje podataka i 2. javni ključ (Public Key), kojim se vrši verifikovanje potpisa.

Princip rada tehnologije digitalnog potpisa je prikazan na slici 1. Korisnik A koji želi da potpisuje elektronska dokumenta poseduje par ključeva, javni i tajni. Ukoliko korisnik A želi da pošalje potpisan dokument korisniku B, on vrši potpisivanje dokumenta svojim tajnim ključem, a zatim tako potpisan dokument prosleđuje korisniku B. Korisnik B posle preuzimanja potpisanog dokumenta, vrši verifikovanje potpisa korišćenjem javnog ključa korisnika A, koji je par tajnom ključu kojim je taj dokument potpisan.

Digitalni sertifikati i tajni (privatni) kriptografski ključevi mogu da se čuvaju na sledećim medijima:

1. hard disk, disketa ili CD,

95

2. PKI smart kartica, 3. PKI USB smart token.

Najviši nivo sigurnosti se postiže ukoliko se kao mediji koriste PKI smart kartice i USB smart tokeni.

Čitač smart kartica i smart kartica USB Smart token

Digitalni sertifikat sertifikacionog tela pošte

Sertifikaciono telo Pošte izdaje sledeće četiri (4) kategorije digitalnih sertifikata:

1. WEB sertifikat, 2. SID Enterprise sertifikat (Single application ID), 3. MID Enterprise sertifikat (Multiple application ID), 4. SER sertifikat za Web server.

WEB sertifikati su standardni X.509 verzija 3 sertifikati koji mogu da se koriste u okviru Microsoft aplikacija (Internet Explorer, Outlook, Outlook Express, Word 2002/2003, Excel 2002/2003, PowerPoint 2002/2003 i drugih) i aplikacija drugih proizvođača, za autentifikaciju, šifrovanje / dešifrovanje i potpisivanje / verifikovanje potpisanih datoteka, elektronskih pisama i transakcija .

SID i MID Enterprise sertifikati su standardni X.509 verzija 3 sertifikati koji su prilagođeni Entrust aplikacijama (tabela 1.), a mogu da ih koriste i "Entrust-Ready" aplikacije. S obzirom na to da postoji kompatibilnost sa Microsoft CryptoAPI, omogućeno je korišćenje SID i MID Enterprise sertifikata u okviru Microsoft aplikacija (Internet Explorer, Outlook, Outlook Express, Word 2002/2003, Excel 2002/2003, PowerPoint 2002/2003 i drugih) i aplikacija drugih

96

proizvođača. Microsoft aplikacije koriste SID i MID Enterprise sertifikate preko Microsoft CryptoAPI interfejsa potpuno transparentno za korisnike sertifikata.

Korisnička aplikacija Entrust Entelligence (Instalacioni komplet 1) se isporučuje uz svaki SID i MID Enterprise sertifikat i ona omogućava:

• Preuzimanje i obnavljanje SID i MID Enterprise sertifikata, pregled sadržaja sertifikata i eksportovanje sertifikata u datoteke različitih formata.

• Šifrovanje / dešifrovanje datoteka i potpisivanje / verifikovanje potpisanih datoteka .

Razlika između SID i MID Enterprise sertifikata je sledeća:

• SID (Single application ID) Enterprise sertifikat poseduje licencu za korišćenje sertifikata sa samo jednom aplikacijom ili aplikacionim dodatkom (plug-in).

• MID (Multiple application ID) Enterprise sertifikat poseduje licencu za korišćenje sertifikata sa neograničenim brojem aplikacija ili aplikacionih dodataka (plug-in).

SER sertifikati za Web servere su standardni X.509 verzija 3 sertifikati koji se koriste za konfigurisanje SSL (Secure Sockets Layer) i/ili TLS (Transport Layer Security) protokola na Web serverima. Namena SSL i TLS protokola je uspostavljanje zaštićenog komunikacionog kanala između Web servera i Web klijenata

97

Digitalni sertifikat sertifikacionog tela pošte

Cenovnik

98

Tabela 1: Cenovnik (u cenama je sadržan porez)

RB Vrsta uslugeBroj usluga

Cena po jedinici usluge (u dinarima)

Cena važi ...

1 WEB sertifikat

1 - 4950 - 99100 - 499500 i preko

650,00630,00615,00600,00

za jednogodišnje korišćenje

2SID Enterprise sertifikat iInstalacioni komplet 1

1 - 4950 - 99100 - 499500 i preko

1700,001615,001530,001445,00

za jednogodišnje korišćenje

3MID Enterprise sertifikat iInstalacioni komplet 1

1 - 4950 - 99100 - 499500 i preko

3500,003325,003150,002975,00

za jednogodišnje korišćenje

4SER sertifikat za Web server

1200,00za jednogodišnje korišćenje

5File plug-in Entrust ICE(Instalacioni komplet 2)

2500,00jednokratno po jednom korisniku

6E-mail plug-in Entrust Express(Instalacioni komplet 3)

2500,00jednokratno po jednom korisniku

7Plug-in-ovi Entrust ICE i Express (Instalacioni komplet 4)

5000,00jednokratno po jednom korisniku

99

ZAKLJUČAK

Već sad postoji realna potreba da se upotreba digitalnog sertifikata ne ograničava samo na pojedine zemlje. Nažalost, sistem koji bi to omogućio za sada ne postoji, pa kada se radi o kvalifikovanim digitalnim potpisima još uvek nema međudržavnog priznavanja.

Ovaj problem će se gotovo sigurno rešavati po vrstama primene. Na listi prioriteta se nalazi elektronski pasoš, koji je po prirodi stvari namenjen internacionalnoj upotrebi. Standarde za elektronske pasoše je izdala organizacija ISO, ali ih je u najvećoj meri u svojim preporukama definisala organizacija za civilnu avijaciju – ICAO (International Civil Aviation Organization). ICAO sada intenzivno radi na razvoju tzv. Public Key Directory-ja, koji će čuvati potrebne podatke svih država u sistemu.

Otkrili smo vam samo vrh ledenog brega, ali se nadamo da smo doprineli boljem razumevanju prilično kompleksnih mehanizama za rad sa kvalifikovanim i

100

digitalnim sertifikatima uopšte. Za razliku od nekih drugih domena, pojedine strane države (uglavnom na Zapadu) koje su krenule u vode realne primene digitalnih sertifikata nisu daleko ispred nas u primeni ovih tehnologija.

101

Govorni automat (Interactinve Voice Response - IVR)

Uvod

Govor, posmatran kao zvučni signal, nosi u sebi mnoštvo informacija. Osim onoga što je rečeno, u njemu su sadržane i informacije o govorniku, na osnovu kojih možemo da odredimo emotivno stanje govornika, da poznatog govornika prepoznamo, a nepoznatom odredimo pol i starost.

Pri razumevanju šta je rečeno čovek koristi svoje poznavanje jezika i razumevanje konteksta. Dakle, razdvajanje sekvence glasova koje čujemo na niz reči moguće je samo na poznatom jeziku.

Zadatak automatskog prepoznavanja govora je da na osnovu ulaznih podataka u vidu zvučnog zapisa neke govorne celine (reči ili rečenice) da izlaz u vidu tekstualnog zapisa. Na taj način se govor praktično konvertuje u tekst, odnosno, "prepoznaje se" šta je određeni govornik izgovorio. Automatsko prepoznavanje govora realizuje se tako što se iz zvučnog zapisa izdvajaju određena obeležja govornog signala, koja se zatim porede sa unapred pripremljenim referentnim uzorcima ili modelima.

Razlikujemo ASR sisteme koji prepoznaju izolovane reči od sistema koji mogu da prepoznaju i povezano izgovorene reči. U oba slučaja reči moraju biti iz unapred definisanog skupa koji nazivamo rečnikom.

Najpopularnija komercijalna primena govornih tehnologija je u okviru govornih automata, koji po pravilu u sebi objedinjuju obe najznačajnije govorne tehnologije - prepoznavanje i sintezu govora.

102

Govorni automati predstavljaju aplikacije računarske telefonije koje omogućuju korisnicima da bez učešća operatera (osim kada to sami zatraže) pristupe velikoj količini informacija preko običnog telefona, kao i da istim putem iniciraju određene radnje, kao što su vršenje rezervacija, pokretanje i kontrola transakcija i slično.

To je kompjuterski sistem koji omogućava korisniku, tj. pozivaocu da odabere opciju iz glasovnog menija ili drugog interfejsa. Uopšteno ovaj sistem pušta već snimljen glas, korisnik pritiska broj na telefonskoj tastaturi i bira opciju koju želi iz menija ili jednostavno odgovara sa da ili ne ili brojeve koji to označavaj sledeći glas preko telefona.

103

U početku govorni automati su koristili snimljene govorne poruke različitog sadržaja, a korisnici biranjem brojeva na svom telefonu birali sadržaj koji su želeli da slušaju sa govornog automata.

Savremeni govorni auromati koriste prepoznavanje govora koje omogućuje pozivaocima da stupe u intuitivnu i efikasnu komunikaciju sa govornim automatom, u kojoj odmah mogu da kažu šta im je tačno potrebno, umesto da se kreću kroz složene strukture menija pomoću telefonske tastature.

Ostale inovacije pružaju mogućnost izgovaranja složenih i dinamičnih informacija kao što su e-mail, vesti ili vremenska prognoza. Ovo se zasniva na tehnologiji Text To Speech (TTS) – Sinteza govora na osnovu teksta. Zadatak sinteze govora je da na osnovu ulazne informacije u tekstualnom obliku generiše govorni signal razumljiv čoveku. To je kompjuterski proizveden sintetizovani govor. Za kreiranje govora koristi se pravi glas koji se sastoji iz krtatkh delova koji se spajaju pre nego sto se puste korisniku.

Govorna pošta se razlikuje od govornog automata po tome što je to jednosmerna komunikacija (pozivaoc ostavlja poruku) dok govorni automat pokušava da uspostavi dvosmernu komunikaciju sa pozivaoocem.

Telefonska infrastruktura – obuhvata telefonske linije, opremu za preusmeravanje poziva i pozivni centar. Telefonske linije mogu biti analogne, digitalne T1 ili digitalne ISDN linije. Govorni automat mogu koristiti samo građani čiji su telefonski aparati podešeni na tonsko biranje. Svi ostali korisnici posle preslušavanja glavnog menija automatski se preusmeravaju na operatera.

Za korišćenje govornog automata koriste se različiti programi kao što je npr. CT developer Studio – program za lako kreiranje, korišćenje i održavanje govornog automata. Može se koristiti za dolazećei i odlazeće call centre i govorne pošte.

104

Neke od primena automatskog govora:

Pozivni centri Automatski telefonski operaterObjedinjeni sistem porukaFax na zahtevServis praćenjaPraćenje radnog vremenaObezbeđenje i kontrola pristupa objektima9x servisi98x servisi9xxx servisiPoziv na račun pozvane straneTelefonotekeKataloška prodajaStanje na putevimaTehnička podrškaMarketingPopunjavanje formularaAnketiranjeIzboriVanredne situacijeMobilizacija Banke

ZdravstvoElektrodistribucijeKomunalne organizacijeAerodromiAutobuske i železničke staniceVeleprodajni magaciniServisi za popravku automobilaFakultetiŠkoleRadio i TV programProvajderi kablovske televizijeProvajderi mobilne telefonijePozorišta, bioskopi, koncertne dvorane…Turističke agencijeHoteliLokator objekataUmetničke galerije i privatni dileriAgencije za trgovinu nekretninamaOsiguravajuća društvaKladioniceHoroskop

105

Govorni automat obično se koristi u pozivnim centrima kao pomoć korisnicima pri izboru usluge koju žele u trenutku njihovog pristupanja pozivnom centru., kao i da prikažu numeričke informacije kao što su brojevi računa, pruže odgovore na jednostavna pitanja kao što je stanje na raćunu, itd.

Pozivni centri - Govorni automati u okviru pozivnog centra mogu samostalno da opsluže značajan procenat pozivalaca i time drastično rasterete operatere, uštede im vreme, i omoguće im da opsluže sve pozivaoce čak i u intervalima povećanog broja poziva.

Automatski telefonski operater (engl. Automated Attendant) prihvata poziv i prosleđuje ga na odgovarajući lokal. Ovakav sistem može potpuno da zameni više ljudskih operatera ili da im pomogne u intervalima povećanog broja poziva. Može podjednako da funkcioniše i van radnog vremena, noću i preko vikenda, a može da predloži pozivaocu da ostavi govornu poruku ako se na biranom lokalu niko ne javlja.

Objedinjeni sistem poruka (engl. Unified Messaging) predstavlja zanimljiv servis za korisnike koji primaju veći broj poruka različitog tipa: e-mail, govorne i fax poruke. Ako za pristup tim porukama koristi različite sisteme, korisnik mora posebno da na računaru proverava da li ima e-mail poruka, preko telefona da li ima govornih poruka, fax uređaj ili odeljenje za prijem pošte da li ima fax poruka. Sistem objedinjenih poruka povezuje ove lokalne servise u jednu celinu, pružajući zajednički grafički korisnički interfejs (GUI). Ovakav sistem pruža i mogućnost pristupa sa udaljenih mesta jer je omogućena konverzija jednog tipa poruke u drugi. Na primer, TTS može da konvertuje email poruku u govornu, a ona se može preslušati preko telefona. Fax poruke se mogu konvertovati u tekst pomoću optičkog prepoznavanja karaktera (OCR) i potom konvertovati u govornu poruku na isti način.

Praćenje radnog vremena Svaki zaposleni ima lični identifikacioni broj sa kojim se javlja kad stigne na određeno radno mesto (odnosno kada počinje da radi) i kad ga napušta. Po potrebi se može uključiti i provera glasa, tj. verifikacija govornika. Na osnovu ovih informacija sistem može dati informacije o trenutnoj aktivnosti zaposlenih, kao i zbirne informacije za automatski obračun.

Obezbeđenje i kontrola pristupa objektima i kretanja kroz velike zgrade od posebnog interesa može se vršiti audio-vizuelnim postupcima: kamerama, kao i identifikacijom i verifikacijom govornika - prepoznavanjem njegovog glasa kao jedinstvenog biometrijskog obeležja.

9X servisi (milicija, hitna pomoć, vatrogasna služba) mogu da se unaprede tako da CTI sistem na osnovu automatske identifikacije broja pozivaoca utvrdi adresu odakle dolazi poziv. Ovo je važno jer ljudi pozivaju ove brojeve kada su veoma uzbuđeni i uplašeni, te često nisu u stanju da pruže tačne informacije, pa čak ni da kažu gde se nalaze – npr. u slučaju saobraćajne nezgode.

98X servisi mogu se dobrim delom automatizovati što povećava efikasnost zaposlenih na pružanju ovog tipa informacija i broj poziva koji se mogu opslužiti, a ujedno smanjuje i čekanje. Sistem može da prihvati poziv, saopšti pozdravnu poruku i stavi poziv u red za čekanje. Operater tada prihvata samo ključne informacije, unosi ih u računar, a sistem sam pronalazi informaciju i saopštava je pozivaocu.

9XXX servisi reprodukuju snimljene sadržaje zabavnog karaktera ili daju neke informacije, ali bez mogućnosti izbora bilo kakvih opcija: pozivalac poziva broj i sluša sadržaj koji se neprekidno ponavlja. Ovakvi servisi se obično naplaćuju nešto iznad cene redovnog poziva. Sofisticiraniji sistemi omogućuju korisnicima da biraju sadržaje koje žele da čuju ili da se po potrebi njihov poziv prosledi do operatera.

Poziv na račun pozvane strane (engl. Call Collect Service) može da se obavi bez posredstva živog operatera: korisnik poziva poseban telefonski broj i sistem traži od njega da se predstavi i saopšti ili tonski bira telefonski broj sa kojim hoće da uspostavi vezu. Pre nego što se veza uspostavi, pozvana strana čuje snimljeni glas osobe koja je inicirala poziv i, na pitanje da li prihvata poziv na svoj račun, odgovara sa DA ili NE.

Kataloška prodaja je takođe veoma interesantna za primenu govornih automata. Centri za telemarketing poseduju govorne automate koji prihvataju pozive i od pozivaoca traže osnovne informacije i podatke, npr. za koji proizvod ili uslugu je zainteresovan, potom mu saopštavaju osnovne informacije o proizvodu ili usluzi, pre nego što proslede poziv do odgovarajućeg agenta prodaje koji prima konkretnu narudžbinu i može da se usredsredi na specifične detalje prodaje. Drugi pristup – sa datim kataloškim brojevima proizvoda – omogućuje potpunu automatizaciju procesa naručivanja proizvoda, pa i naplate. Pozivalac unosi broj kataloga i kataloški broj proizvoda koji želi da poruči. Potom sasluša detaljnije informacije o raspoloživim modelima, veličinama, boji i sl. Sofisticiraniji sistemi omogućuju kupcima i da izvrše porudžbinu unosom broja svoje platne kartice.

Anketiranje se može automatski izvršiti i iskoristiti za razne namene: pri istraživanju tržišta, ispitivanju javnog mnenja i sl. Anketari biraju iz baze podataka subjekte koji će biti anketirani. Potpuno automatizovani sistem poziva brojeve po spisku i redom postavlja niz unapred snimljenih uobličenih pitanja na koja dobija odgovore prepoznavanjem govora ili tonski biranih cifara.

Banke svojim poveriocima omogućuju permanentan pristup računu u banci. Oni unose svoj broj računa i lični pristupni broj i dobijaju pristup čitavom nizu servisa: mogu da ustanove aktuelno stanje na svom računu, datum kada je zabeležena poslednja promena, mogu da poruče čekove ili izveštaj o uplatama na fax, mogu da iniciraju transfer sredstava sa jednog računa na drugi i tako izvrše određena plaćanja i sl. Ovakvi servisi su zanimljivi kako za tekuće, žiro i devizne račune, tako i za račune vezane za kreditne kartice, mada se tu češće koristi direktna veza sa odgovarajućim referentima kreditne kompanije. Prilikom isplata iznad određenog limita, šalterski službenici iniciraju proveru stanja na računu u centralizovanoj bazi podataka. Osim toga, banke sa govornim automatima mogu da ponude i informacije o svom poslovanju, o deviznom kursu, kao i informacije o kreditnim aranžmanima i pozajmicama – kamatama izračunatim na osnovu iznosa i tempa vraćanja kredita za koji se pozivalac izjasni.

Autobuske i železničke stanice, kako one regionalne, tako i međunarodne, koriste govorne automate za efikasno davanje informacija o polascima. Pozivaoci takvih sistema saslušaju listu postojećih pravaca i biraju liniju za koju su zainteresovani, iil jednostavno izgovore pravac koji ih zanima. Govorni automat potom saopštava vremena polazaka/dolazaka počev od tog trenutka. Sofisticiraniji sistemi mogu da proslede poziv do odgovarajućeg šaltera za prodaju karata gde može da se izvrši i željena rezervacija.

Fakulteti studentima mogu preko govornog automata da pruže niz korisnih informacija. Tonsko biranje ili prepoznavanje govora omogućuju studentima da prijave ispit bez čekanja u redu. Prilikom pristupanja personalnim uslugama, student se identifikuje brojem indeksa i ličnim identifikacionim brojem. Studenti mogu da poruče raspored i da ga dobiju e-mailom ili faksom. Studenti mogu preko govornog automata da dobiju i informacije o dnevnom i nedeljnom jelovniku u menzama.

Provajderi kablovske televizije pružaju servis "video na zahtev" (engl. Video on Demand), koji omogućuje gledaocima da poruče i gledaju odabrane filmove iz videoteke date kablovske kompanije. Poručivanje ove vrste usluge, izbor filma i proces naplate mogu se automatizovati pomoću govornog automata. Gledalac poziva dati telefonski broj i u

konverzaciji sa govornim automatom bira žanr i naslov filma. Naplata se odvija automatski preko automatske identifikacije broja (ANI) pozivaoca i pridruživanjem tog broja odgovarajućem pretplatniku kablovske distributivne mreže. Osim ovog servisa, vlasnici kablovske televizije mogu da ponude pretplatnicima i da biraju poseban program koji bi im se deskremblovao i emitovao u željeno vreme.

Provajderi mobilne telefonije uveli su niz servisa koi se oslanjaju na govorne automate. Na primer, provajderi mobilne telefonije pružaju svim pretplatnicima mogućnost snimanja govornih poruka u vreme kada korisnik nije u prilici ili ne želi da prihvati poziv. Automatsko prepoznavanje govora se sve više koristi za ove svrhe, jer govor predstavlja najprirodniji interfejs, što je od izuzetnog značaja za mobilne korisnike. Iniciranje telefonskih poziva glasom je još jedan od mnogih popularnih servisa. Pozivalac može da izgovori broj ili da kaže određenu reč ili frazu (npr. "zovi kancelariju"), na šta govorni automat, oslanjajući se na prepoznavanje govora, upućuje odgovarajući poziv.

Zaključak

Neki od razloga zašto bi terbalo koristiti sisitem govornog automata:

• zbog velikih tehničkih mogućnosti platforme, • zbog velikog kapaciteta IVR sistema u pogledu broja istovremenih poziva (240

govornih kanala) sa mogućnošću proširenja, • zbog velikog kapaciteta u pogledu memorisanja govornih poruka (cca 150.000

govornih poruka VOX-ova,) • zbog mogućnosti da "content provider" putem telefona kontroliše IVR govorni

automat.

Međutim, govorni automati često su kritikovani kao neuslužni i teški za korišćenje, lošeg dizajna, kao i zbog nedoostatka raznolikosti za potreba korisnika. Pravilno konstruisan govorni automat trebalo bi da poveže korisnike sa željenim servisom i sa minimalnom složenošću.

VoDSL

Uvod

VoDSL (Voice over DSL) tehnologija je iako poznata od ranije, postala pravi hit 2000. godine. Istovremeni prenos govora i podataka je često jedina opcija za uvođenje DSL servisa kad je dostupna samo jedna parica. Ova tehnika se izvodi, ili korišćenjem višeg dela spektra za prenos podataka, ili paketizovanjem glasa (VoIP, VoATM). U prvom slučaju, na strani centrale se filterima (splitter-ima) odvaja voice od data signala. U drugom slučaju zajednički signal se vodi na ATM, ili IP switch koji je sa druge strane povezan na data mrežu (Internet) kao i na telefonsku mrežu. Broj kanala je od 2 do 32 (teorijski i mnogo više, tabela 1), što zavisi od algoritma za kompresiju signala i od propusnog opsega koji je na raspolaganju.

Slika 1.Prenos govora preko širokopojasne mreže

Tabela 1. Broj govornih veza preko DSL linije u zavisnosti od protoka i kompresije

VoDSL sistemi mogu koristiti različite tehnologije za transport signala, kao što su IP, ATM, Frame relay ili TDM. Većina je ipak razvijena na ATM osnovi, uz koriščenje PVC ili SVC ruta kroz pristupne mreže da bi se na kraju povezali sa PSTN mrežom. Prvi način je stoga tzv. VoDSL-VoATM. Drugi način je CVoDSL (Channalized Voice over DSL) – rešenje koje se naziva “kanalizovani prenos govora preko DSL-a”. Oba rešenja su veoma pogodna za sve operatore koji pružaju govorne usluge korisnicima.

Arhitektura VoDSL sistema

Sa tehnološke tačke gledišta,karakteristika VoDSL-a je da se i govor i podaci predstavljaju u digitalnom obliku i da se signal koji čini kombinaciju govora i podataka preko DSL linije prosleđuje u mrežu. Da bi se to postiglo, neophodno je uvođenje novih mrežnih elemenata kao što su IAD i Voice Gateway (VGW).Kao transparentni model izabran je ATM (slika 2)

Slika 2. Referentna arhiktetura VoDSL sistema

Kod krajnjeg korisnika se kombinuju govor i podaci,dok se razdvajanje vrši na kraju pristupne mreže. Na tom mestu se,sa jedne strane, podaci preko udaljenog pristupnog širokopojasnog servera (BRAS – Broadband Remote Access Server) prosleđuju ka nekom provajderu servisa (recimo Internet provajderu), a sa druge strane se govorni podaci preko VGWa, prosleđuju ka lokalnoj telefonskoj centrali. Ova arhitektura odgovara servisu koji se naziva emulacija pretplatničke petlje, LES (Loop Emulation Service).

Scenario povezivanja korisnika sa PSTN mrežom je sledeći:• IAD uređaj, koji se nalazi kod korisnika, ima ugrađenu funkciju gateway-a, koja ima zadatak da konvertuje analogni govorni signal koji stiže na standardne interfejse za povezivanje sa uređajima za klasičnu telefoniju (POTS interfejs preko RJ-11 konektora) u digitalni paketizovani signal (recimo ATM) koji je prilagođen za prenos preko DSL linije i obrnuto. Više govornih veza, ukoliko postoje, multipleksiraju se u jedno virutelno ATM kolo koristeći AAL2 protokol. IAD takođe obavlja i funkciju DSL modema.• DSLAM ima zadatak da prihvati DSL signal koji mu šalje IAD i da ga prosledi ka ATM mreži. Napomenimo da se bilo koji tip DSL-a može koristiti kao fizički nivo veze između DSLAM-a i IAD-a.• U ovom opštem slučaju ATM mreža je ta koja vrši razdvajanje govora i podataka. Podaci se preko BRAS-a šalju ka ISP-u, dok se govor prosleđuje ka VGW-u.• VGW pristigli paketizovani govor konvertuje u oblik koji je prepoznatljiv lokalnoj centrali. Preko standardnog interfejsa (u Evropi je to V5.2, a u Severnoj Americi je to GR-303) VGW je povezan sa lokalnom telefonskom centralom koja prihvata signal i prosleđuje ga na krajnju destinaciju. U zavisnosti od izvedbe, IAD poseduje interfejse za priključenje više različitih uređaja kao što su analogni telefonski aparati, faks uređaji ili analogni modemi preko RJ- 11 konektora, ISDN uređaja preko RJ-45 ili PC-ija i LANova preko RS-232, USB, 10BaseT, 100BaseT i sl, [3]. Sa druge strane on obezbeđuje DSL vezu sa provajderom DSL servisa. Glavne funkcije IAD-a su:• terminacija interfejsa za prenos govora (POTS, ISDN),• multipleksiranje i demultiplekiranje na ATM AAL2 nivou,• obrada govornog signala (kompresija, dekompresija, poništavanje eha),• generisanje i prosleđivanje signalizacije ka VGW-u u slučaju POTS saobraćaja i prosleđivanje signalizacije u slučaju ISDN saobraćaja,

• prihvatanje i interpretacija upravljačkih podataka od VGW-a preko in-band interfejsa. VGW obavlja neophodne funkcije u cilju pravilnog povezivanja sa PSTN mrežom. Osnovne funkcije VGW su:• terminacija govornih kola,• multipleksiranje i demultipleksiranje na ATM AAL2 nivou (jedno ATM VC prenosi sve pozive jednog DSL korisnika),• obrada govornog signala (kompresija, dekompresija, poništavanje eha),• terminacija signalizacije IAD-VGW i kontrola poziva,• koncentracija govornih kanala na zahtev (tipična koncentracija za poslovne korisnike je 4 na 1),• povezivanje sa lokalnom telefonskom centralom preko standardizovanih interefejsa (V5.2 ili GR-303),• upravljanje IAD-om preko in-band interfejsa. U praksi postoje dve varijante arhitekture ovog sistema:• Centralizovana arhitektura – VGW je poseban uređaj;• Decentralizovana arhitektura – VGW se nalazi u okviru DSLAM-a.

Centralizovana arhitektura

Centarlizovana arhitektura je dobila naziv po tome što se na centralnom mestu u mreži nalazi samostalan, skalabilan VGW. Svi DSLAM-ovi preko kojih korisnici obezbeđuju VoDSL servis se sa PSTN mrežom povezuju preko jedinstvenog VGW-a.Centralizovana varijanta VoDSL sistema se razvijala najviše radi niže cene izgradnje. Svaki DSLAM u sistemu plaća samo deo resursa VGW-a koji je jedinstvenim interfejsom povezan na PSTN (V5.2). Eliminiše se potreba da svaki DSLAM ima svoj VGW koji je posebnim vodom vezan na PSTN.

Slika 3. Centralizovana arhitektura VoDSL sistema

Decentralizovana arhitektura

Decentralizovani VoDSL sistem znači da svaki pristup DSLservisu poseduje i funkcije VGW-a. Praktično to se jednostavno i najjeftinije izvodi tako što se VGW integriše u DSLAM.

Govor u decentralizovanom VoDSL sistemu ne prolazi kroz ATM mrežu nego se direktno sa DSLAM-a prosleđuje ka lokalnoj centrali. Samim tim izbegnuta je potreba za ATM opremom što značajno smanjuje troškove operatora.

Slika 4. Decentralizovana arhitektura VoDSL sistema

CVoDSL-Kanalizovan VoDSL

CVoDSL (CVoDSL - Channalized Voice over DSL) je specijalno projektovan kako bi DSLAM-ovima naredne generacije omogućio prenos govora i to sa manjim kašnjenjem nego kada se za prenos koristi ATM i bez potrebe za dodatnim gateway-om i uređajem za paketizaciju govora. CVoDSL rezerviše kanale na fizičkom nivou DSL opsega koji se koristi za prenos podataka (slika 5) kako bi uspostavio 64 kbit/s PCM kanal između korisničkog uređaja i pristupnog uređaja na strani mreže.

DSLAM govor prosleđuje ka lokalnoj centrali preko jednog PCM kanala. Na ovaj način je eliminisana potreba za paketizacijom govora u okviru viših nivoa protokola kao što su ATM i IP (slika 6).

Slika 5. CVoDSL dodeljeni kanali na fizičkom nivou DSL-a

Slika 6. VoDSL metode – dijagram nivoa

CVoDSL rezerviše 64 kbit/s kanal u opsegu koji se koristi za uzlazni prenos i 64 kbit/s kanal u opsegu koji se koristi za silazni prenos podataka preko DSL-a kako bi formirao jedan full-duplex kanal. Ostatak opsega ostaje za prenos podataka. Za prenos govora se može koristiti impulsna kodovan modulacija - PCM (Pulse Coded Modulation) i tada svaki govorni kanal zauzima 64 kbit/s u svakom smeru prenosa, ili se može koristiti ADPCM kompresija (Adaptive DifferentialPCM) i tada se zauzima samo 32 kbit/s za svaki govorni kanal u oba smera.

Govorni može biti dinamički alociran tako da kada se ne koristi za prenos govora može da se iskoristi za prenos podataka. Istovremeno može biti aktivno više govornih kanala. U slučaju ADSL-a 4 govorna kanala će zauzeti 256 kbit/s uzlaznog opsega. CVoDSL je tako projektovan da može da podrži i prenos saobraćaja sa analognih dial-up modema i faksa. Za prenos signalizacije preko CVoDSL predlaže se da se koristi poseban 32 kbit/s kanal. Signalne poruke su konfigurisane kao HDLC poruke koje nose signalne informacije za 4 ili više govornih kanala. Poruke se šalju kada nastane promena stanja na bilo kom govornom kanalu. Kada ne postoji promena stanja kanala, periodično se šalje poruka za osvežavanje kako bi se održala sinhronizacija dva kraja.

CVoDSL provajderima servisa nudi veliku fleksibilnost u pogledu mrežne arhitekture. Na fizičkom nivou, bez koriščenja viših nivoa, govor se može prenositi kao PCM signal od korisničkog uređaja, preko pristupne mreže do lokalne centrale. Sa druge strane PCM govor se može paketizovati kako bi se prosledio nekim paketskim mrežama (ATM, IP) koje dalje obrađuju govor (NGN – Next Generation Network) ili koje se recimo nalaze između DSLAM-a i krajnje centrale.

Zaključak

VoDSL i CVoDSL zadovoljavaju veliki broj korisničkih potreba:1. Jedan provajder – više servisa: korisnici koriste jednu mrežu i jednog provajdera servisa za prenos govora i podataka, što olakšava instaliranje opreme i uvođenje servisa.2. Manji troškovi: pretpostavka je da će troškovi korišćenja VoDSL servisa biti manji u odnosu na troškove u klasičnoj telefoniji, jer je telekom operatoru jeftinije da ponudi jednu VoDSL vezu nego jednu klasičnu telefonsku vezu.3. Kvalitet govora: VoDSL obezbeđuje odličan kvalitet prenesenog govora koji je jednak kvalitetu u ISDN-u. Kodovanje govora se vrši PCM-om ili ADPCM-om.

4. Brzo obezbeđivanje servisa: Ukoliko korisnik poseduje DSL pristup i IAD uređaj, pitanje je minuta da se aktivira dodatna govorna veza ili neki drugi servis.5. Jedan komunikacioni uređaj: IAD je jedini komunikacioni uređaj koji je potreban korinisniku. To podrazumeva i mnogo manju kompleksnost pri održavanju komunikacionog sistem koji se nalazi kod korisnika.

Bežična mrežna tehnologija i pristup Internetu

Uvod

Pojava bežičnih i mobilnih mreža javlja se sa pojavom prvih mobilnih telefona. Glavna prednost mobilnog telefona je neograničen pristup globalnoj telefonskoj mreži bilo gde i bilo kada pomoću malog i lako prenosivog uređaja. Kasnije će rastući trend upotrebe mobilnih telefona dovesti do usavršavanja postojeće tehnologije i stvaranja potpuno novih mogućnosti primene. To se odnosi na pojavu bežičnih i mobilnih mreža za prenos i razmenu podataka, a takođe i nastanak bežičnih širokopojasnih mreža za pristup Internetu.

Osnovni pojmovi i principi bežičnih mreža

Odmah na početku treba napraviti razliku između bežičnog i mobilnog pristupa. Postoje mnoga okruženja u kojima su mrežni čvorovi bežični ali nisu mobilni (na primer, bežične mreže unutar preduzeća sa nepokretnim radnim stanicama i monitorima). Takođe postoje mnogi slučajevi ograničene mobilnosti kod koje nije potreban bežični pristup mrežnim čvorovima (korišćenje prenosnog računara kod kuće ili u kancelariji).

Na slici 1 prikazana je konfiguracija u kojoj ćemo razmotriti bežične komunikacije podataka i mobilnosti. U bežičnoj mreži postoje sledeći elementi:

- Bežični računari. Kao i kod ožičenih mreža, računari su krajnji uređaji na kojima se izvršavaju aplikacije. Bežični računar može da bude laptop, palmtop, PDA, telefon ili stoni računar. Sami računari mogu, ali ne moraju da budu mobilni.

- Bežični linkovi. Računar se povezuje sa baznom stanicom ili sa drugim bežičnim računarom pomoću bežičnog komunikacionog linka.

- Bazna stanica. Bazna stanica je ključni deo bežične mrežne infrastrukture. Za razliku od bežičnog računara i bežičnog linka, za baznu stanicu ne postoji odgovarajući ekvivalent u ožičenoj mreži. Bazna stanica je zadužena za slanje podataka (npr. paketa) prema bežičnom računaru pridruženom toj baznoj stanici. Kada kažemo da je bežični računar "pridružen" jednoj baznoj stanici podrazumevamo da se (1) računar nalazi u granicama bežične komunikacije sa baznom stanicom i (2) da računar koristi tu baznu stanicu za prenošenje podataka prema većoj mreži i od nje. Ćelijski tornjevi u mobilnoj telefoniji i pristupne tačke u bežičnim LAN-ovima tipa 802.11 su primeri baznih stanica.

Slika 1

Za računare koji su pridruženi baznoj stanici često kažemo da rade u infrastrukturnom režimu, pošto sve tradicionalne mrežne usluge (npr. dodeljivanje adresa i rutiranje) obezbeđuje mreža na koju je računar priključen preko bazne stanice. U ad hoc mrežama bežični računari nemaju takvu infrastrukturu sa kojom bi se povezali.U odsustvu te infrastrukture sami računari moraju da obezbede usluge kao što je rutiranje, dodeljivanje adresa, prevođenje DNS imena i tome slično.

Kada mobilni računar izađe iz dometa jedne bazne stanice i uđe u domet druge, on će promeniti tačku povezivanja sa većom mrežom (tj. promeniti baznu stanicu kojoj je priključen) – taj postupak se nazivamo predavanje.

- Mrežna infrastruktura. Ovo je veća mreža sa kojom bežični računar može da komunicira.

Bežični linkovi i mrežne karakteristike

Ako ožičeni Ethernet zamenimo bežičnom mrežom tipa 802.11 u računare bismo umesto kartica za ožičeni Ethernet stavili kartice za bežični NIC (Network Interface Cards), umesto Ethernet komutatora stavili bismo pristupnu tačku, dok na mrežnom sloju kao i u višim

slojevima ne bi bile potrebne nikakve promene. Između ožičenog i bežičnog linka postoji niz značajnih razlika:

- Smanjena jačina signala. Elektromagnetno zračenje slabi pri prolasku kroz različite materijale (npr. radio signal koji prolazi kroz zid). Čak i u slobodnom prostoru se signal raspršuje i to dovodi do smanjene jačine signala (što se ponekad naziva gubitak usled putovanja) sa povećanjem razdaljine između pošiljaoca i primaoca.

- Smetnje od drugih izvora. Radio izvori koji emituju u istom frekventnom opsegu utiču jedni na druge. Na primer, bežični telefoni sa 2,4 GHz i bežični LAN-ovi tipa 802.11b emituju u istom frekventnom opsegu. Prema tome, korisnik bežičnog LAN-a tipa 802.11b koji razgovara bežičnim telefonom sa 2,4 GHz ne može se nadati dobrim performansama ni na mreži ni na telefonu. Osim smetnji od različitih izvora emitovanja, elektromagnetni šum u okruženju (npr. motor ili mikrotalasna pećnica u blizini) takođe može dovesti do smetnji.

- Propagiranje po višestrukim putanjama. Propagiranje po višestrukim putanjama se javlja kada se delovi elektromagnetnog talasa odbiju od objekata ili od zemlje, pa stižu od pošiljaoca do primaoca putanjama različite dužine. To dovodi do zamućenja primljenog signala kod primaoca. Pokretni objekti između pošiljaoca i primaoca mogu da dovedu do toga da se propagiranje po višestrukim putanjama menja u vremenu.

Greške koje se javljaju u prenosu su češće u bežičnim linkovima nego u ožičenim. Kod bežičnih linkova je poznat i problem sakrivenog terminala, koji se javlja kada fizičke prepreke u okruženju (na primer planina ili zgrada) onemoguće komunikaciju između čvorova A i C i ako se na odredištu B njihova emitovanja međusobno ometaju. Ovo je prikazano na slici 2 (a). Drugi problem koji se javlja su kolizije koje se kod primaoca teško otkrivaju a potiču od opadanja jačine signala prilikom kretanja kroz bežični medijum. Na slici 2 (b) prikazan je slučaj gde su A i C tako postavljeni da njihovi signali nisu dovoljno jaki da bi se međusobno otkrili, ali jesu dovoljno jaki da jedan drugog ometaju u stanici B.

(a) (b)Slika 2

Wi-Fi: Bežični LAN-ovi tipa 802.11

Bežični LAN-ovi danas predstavljaju jednu on najvažnijih tehnologija za pristup mrežama na Internetu. Tokom devedesetih godina je razvijeno više tehnologija i standarda, ali najznačajnija je klasa standarda: bežični LAN IEEE 802.11, koji je poznat kao Wi-Fi. Postoji nekoliko standarda 802.11. Tu spadaju 802.11b, 802.11a i 802.11g. U tabeli 3 su prikazane glavne karakteristike ovih standarda. Ova tri standarda imaju mnoge zajedničke karakteristike. Sva tri koriste isti protokol za pristup medijima CSMA/CA. Svi za okvire sloja veze koriste istu strukturu okvira. Sva tri standarda su u stanju da smanje brzinu prenosa da bi se povećala dostupna udaljenost. Svi omogućavaju "režim infrastrukture" i ad hoc režim. Međutim, kao što se vidi iz tabele ova tri standarda sadrže neke bitne razlike u fizičkom sloju.

Tabela 3

Standard Raspon frekvencija Brzina prenosa podataka

802.11b 2,4-2,485 GHz do 11 Mbps802.11a 5,1-5,8 GHz do 54 Mbps802.11g 2,4 – 2,485 GHz do 54 Mbps

Bežični LAN 802.11b ima brzinu prenosa od 11 Mb/s, što je više nego dovoljno za većinu kućnih mreža sa pristupom Internetu preko širokopojasnog kabla ili DSL-a. LAN-ovi 802.11b funkcionišu u opsegu frekvencija bez licenci (2,4 GHz do 2,485 GHz), u kojem se mogu javiti smetnje od mobilnih telefona na 2,4 GHz i mikrotalasnim pećnicama. Bežični LAN-ovi 802.11a mogu da rade na značajno većim brzinama, ali na većim frekvencijama. Međutim pošto rade na većoj frekvenciji, LAN-ovi 802.11a imaju kraći domet prenosa za dati nivo snage i podložniji su smetnjama od propagiranja po višestrukim putanjama. LAN-ovi 802.11g funkcionišu na istom nižem frekventnom opsegu kao 802.11b, ali pri većim brzinama prenosa kao 802.11a.

Arhitektura 802.11

Na slici 4 prikazane su glavne komponente arhitekture bežičnog LAN-a 802.11. Osnovni element arhitekture 802.11 je BSS (Basic Service Set, skup osnovne usluge). BSS sadrži jednu ili više bežičnih stanica i centralnu baznu stanicu koja se u žargonu 802.11 naziva AP (Access Point, pristupna tačka). Na slici 4 prikazano je kako se pristupne tačke (AP) u

svakom od sva BSS-a povezuju sa uređajem za povezivanje (hab, komutator ili ruter) koji zatim vodi do Interneta. U prosečnoj kućnoj mreži postoji jedan AP i jedan ruter koji povezuje BSS sa Internetom.

Kao i kod Ethernet uređaja, svaka bežična stanica 802.11 ima 6-bajtnu MAC adresu koja se čuva u firmveru kartice (kartice mrežnog interfejsa 802.11). Svaki AP takođe ima MAC adresu za svoj bežični interfejs.

Slika 4 - Glavne komponente arhitekture bežičnog LAN-a 802.11

Bežični LAN-ovi sa pristupnim tačkama često se nazivaju infrastrukturni bežični LAN-ovi, gde se "infrastruktura" sastoji od pristupnih tačaka zajedno sa ožičenom Ethernet infrastrukturom koja povezuje pristupne tačke i ruter. Na slici 5 je prikazano da stanice IEEE 802.11 mogu takođe da se grupišu u ad hoc mrežu. U ovom slučaju se mreža formira "usputno" od mobilnih uređaja koji su trenutno u blizini, a imaju potrebu za međusobom komunikacijom, iako u blizini nema postojeće mrežne infrastrukture. Jedan primer formiranja ad hoc mreže jeste slučaj kada se sastaje određen broj ljudi na konferenciji i pri tom žele da rezmene podatke, a u blizini ne postoji centralizovana pristupna tačka. Zbog velike praktičnosti ad hoc mreže dobijaju sve više na popularnosti.

Slika 5 – Primer ad hoc mreže

Kanali i pridruživanje

Bežična stanica koja radi po protokolu 802.11, da bi mogla da prima ili šalje okvire 802.11 koji sadrže podatke mrežnog sloja, mora se pridružiti nekoj pristupnoj tački. Kada mrežni administrator instalira pristupnu tačku, on joj dodeljuje identifikacioni broj SSID (Service Set Identifier) koji se sastoji maksimalno 32 alfanumerička karaktera. SSID se priključuje svim paketima koji se šalju prema bežičnoj mreži. Svi bežični uređaji koji pokušavaju da uspostave međusobno komunikaciju moraju da koriste isti SSID, jer je na taj način omogućena pripadnost istoj mreži. U slučaju da računari koriste različite SSID kodove, oni će pripadati različitim mrežama i neće međusobno moći da razmenjuju podatke. Administrator koji dodeljuje AP-u SSID, mora takođe da dodeli i broj kanala. Protokol 802.11b funkcioniše u frekventnom opsegu 2,4 GHz do 2.485 GHz. U tom rasponu od 85 MHz je definisano 11 kanala koji se delimično preklapaju. Dva kanala se ne preklapaju ako i samo ako ih razdvaja 4 ili više kanala. Tačnije skup kanala 1, 6 i 11 je jedini skup od tri kanala koji se ne preklapaju. Ovo znači da bi u nekom prostoru bilo moguće napraviti bežični LAN sa tri pristupne tačke i maksimalnom brzinom prenosa od 33 Mb/s, tako što bi AP-ovima bili dodeljeni redom kanali 1, 6 i 11. Takođe treba napomenuti da je propisima regulisano korišćenje ovog opsega i to:

- opseg je slobodan i za njegovo korišćenje nije potrebna posebna dozvola

- opseg se ne može koristiti za svrhe komercijanog prenosa informacija

- maksimalna dozvoljena snaga uređajaja je 100 mW.

Razmotrimo sada sledeću situaciju. Nalazimo se na lokaciji na kojom postoji signal više pristupnih tačaka. Da bismo mogli koristiti bežični pristup Internetu, naš bežični uređaj moramo pridružiti samo jednoj bežičnoj tački koja pripada tačno određenoj podmreži.

Pridruživanje znači da bežična stanica pravi virtuelnu žicu između sebe i pristupne tačke. Konkretno, samo pridružena pristupna tačka će da šalje okvire podataka prema našoj bežičnoj stanici, a naša bežična stanica će slati okvire podataka na Internet samo preko pridružene pristupne tačke. Pre nego izvišimo pridruživanje, moramo pre toga saznati koje su nam sve pristupne tačke na raspolaganju. Da bi bilo moguće dobiti takve informacije, standard 802.11 zahteva da pristupna tačka povremeno šalje okvire za navođenje koji sadrže SSID i MAC adresu (Media Access Control address) pristupne tačke. Pošto zna da pristupne tačke šalju okvire za navođenje, naša bežična stanica osmatra svih 11 kanala i čeka okvir za navođenje bilo koje pristupne tačke u blizini (od kojih neke emituju na istim kanalima). Kada iz okvira za navođenje utvrdi koje pristupne tačke su dostupne, naš bežični računar bira jednu od pristupnih tačaka za pridruživanje. Kada se izabere pristupna tačka, naš bežični računar i izabrana pristupna tačka pregovaraju koristeći protokol za pridruživanje 802.11. Ako se u tom pregovaranju sve dobro završi, naša bežična stanica postaje pridružena izabranoj pristupnoj tački. Po pridruživanju se našoj bežičnoj stanici dodeljuje IP adresa u podmreži pristupne tačke. Od tog trenutka naš računar vidi ostatak Interneta jednostavno kao računar u podmreži pristupne tačke.

Da bi uspostavila pridruživanje sa konkretnom pristupnom tačkom, bežična stanica ponekad mora pristupnoj tački da dokaže svoju autentičnost. Bežični LAN-ovi 802.11 mogu da koriste više načina za dokazivanje autentičnosti i za pristupanje. Jedan način, koji se najčešče koristi jeste da se dozvoli pristup bežičnoj mreži na osnovu MAC adrese određene stanice. Drugi način, koji se koristi u mnogim Internet kafeima upotrebljava korisnička imena i lozinke. U oba slučaja, pristupna tačka obično komunicira sa serverom za proveru autentičnosti tako što prenosti podatke između krajnje bežične stanice i servera za proveru autentičnosti koristeći protokokle kao što su RADIUS ili DIAMETER.

Bezbednost u IEEE 802.11

U bežičnim mrežama bezbednost je od posebnog značaja, iz razloga što radio talasi koji nose okvire mogu da se prostiru daleko van zgrada u kojim se nalaze osnovna bežična stanica i računari. Zato su uvedeni bezbednosni mehanizmi koji su grupno poznati pod nazivom Wired Equivalent Privacy (WEP). WEP je namenjen da ostvari nivo u bezbednosti u mrežama 802.11 sličan onom koji se se može naći u ožičenim mrežama.

Wired Equivalent Privacy (WEP)

Protokol IEEE 802.11 WEP obezbeđuje autentifikaciju i šiftovanje podataka između računara i bežične pristupne tačke koristeći pristup simetričnog deljenog ključa. WEP ne određuje algoritam za upravljanje ključevima, pa se podrazumeva da su se računar i bežična pristupna tačka nekako sporazumeli o ključu preko metoda van opsega. Autentifikacijom su obuhvaćena četiri postupka:

1. Bežični računar prvo zahteva autentifikaciju od strane pristupne tačke.2. Pristupna tačka odgovara na zahtev za autentifikaciju 128.bajtnom jednokratnom vrednošću.3. Bežični računar šifruje jednokratnu vrednost koristeći simetrični ključ koji deli sa pristupnom tačkom.4. Pristupna tačka dešifruje jednokratnu vrednost.

Ako dešifrovana jednokratna vrednost odgovara onoj koja je prvobitno poslata računaru, onda je pristupna tačka autentifikovala računar.

IEEE 802.11i

Uskoro posle izdanja IEEE 802.11 1999. godine, počeo je rad na razvoju nove i njegove poboljšane verzije sa jačim bezbedonosnim mehanizmima. Novi standard poznat kao 802.11i je zvanično odobren 2004. godine. Razlog za uvođenje novog standarda jeste relativno slabo šifrovanje, samo jedan način da se izvrši autentifikacija i nijedan mehanizam za distribuciju ključeva. IEEE 802.11i ima mnogo jače oblike šifrovanja, proširljiv skup mehanizama za autentifikaciju i mehanizam za distribuciju ključeva.

Korišćenje bežičnih mreža u praksi

Pre svega, da bi se moglo oceniti kakva će oprema zadovoljiti potrebe treba proceniti kakav kvalitet signala se može postići. Bežično umrežavanje koristi opremu koja radi na opsegu 2.4 GHz. Na ovim frekvencijama radio talasi se ponašaju kao i svetlo tako da važi opšte pravilo da je za vezu potrebno da postoji optička vidljivost. Uslovno rečeno, ako sa mesta gde će biti postavljena antena može da se vidi Access Point (AP) onda je povezivanje moguće.

Slika 6 - Primer pristupa Internetu putem bežičnog Internet provajdera

Nekada optička vidljivost nije dovoljna za uspostavljanje bežične konekcije ako u blizini postoje objekti koji ometaju signal ali isto tako često se uspostavljaju sasvim prihvatljive veze i u situacijama kada optička vidljvost ne postoji. Zato treba nastojati da se antene postave tako da se obezbedi što bolja veza ali se ne treba zadovoljiti procenom, već treba izvršiti merenje signala čime se nedvosmisleno utvrđuje situacija i procenjuje kakva oprema je dovoljna. Ovo merenje se najčešće vrši tako što se na mesto gde se planira postavljanje antene postavi privremena antena poznatih karakteristika i uz pomoća prenosivog računara na licu mesta izvrši merenje signala. Na kvalitet veze utiču:

- rastojanje: jačina primljenog signala kvadratno opada sa rastojanjem

- prepreke: zgrade, zidovi, drveće, dalekovodi ili neka druga prepreka ometa signal i oslabljuje ga. Posebno treba voditi računa o preprekama privremenog karaktera. Drveće zimi nema lišća pa manje smeta ali na proleće, kada olista može potpuno da prekine signal.

- frenelova zona: čak i ako postoji optička vidljivost između antena, ukoliko je prostor kroz koji prolazi signal suviše uzan, signal otežano prolazi

Slika 7

Bežični uređaji

Prilikom nabavke treba imati u vidu da su svi bežični uređaji namenjeni za korišćenje unutar malog prostora. Po fabričkim specifikacijama imaju domet od 50 metara u zatvorenom prostoru, do 100 metara na otvorenom, u idealnim uslovima. Frekventni opseg od 2.4 GHz je slobodan, što znači da nisu potrebne nikakve dozvole za njegovo korišćenje ali zato postoji ograničenje u snazi uređaja. Da bi postigli najbolje rezultate potrebno je da koristimo kvalitetniju antenu, a pojačanje da svedemo na potrebni minimum. Tako nećemo stvoriti smetnje kod drugih korisnika.

Najjeftiniji način povezivanja je korišćenje bežičnih PCI LAN kartica. One funkcionišu na sličan način kao i obične kartice za povezivanje kablom samo što rade bežično. Na karticu se povezuje antena koja se usmerava prema AP-u i vrši

se umrežavanje. Povezivanje antene sa PCI LAN kartom se izvodi preko kabla maksimalne dužine 10m, najčešće sa odgovarajućim konektorima. Mana ovakve opreme je to što antena mora biti postavljena u blizini računara. Obično se ova oprema korisiti ako se već sa prozora ili terase može da ostvari dobar signal. Međutim ako antena mora da se postavi dalje od računara, nastaju problemi. Zbog visoke frekvencije radio signala gubici u antenskom kablu su veliki i dolazi do velikog slabljenja. U izuzetnim slučajevima ako je signal koji prima antena veoma jak, može se koristiti i duži kabal od 10 metara ali ovo treba uzeti kao realno ograničenje. Na prenosivim računarima, umesto PCI kartica kosite se PCMCIA kartice. Po pravilu one su dosta skuplje.

Slika 8 - PCI bežična kartica, kabal i eksterna antena

Ako je ipak antenu potrebno postaviti dalje od računara sledeće što se može uraditi jeste da se koristi bežični USB LAN priključak. On se ponaša slično kao i PCI kartica, s tom razlikom da, pošto se radi o USB uređaju, može se koristiti USB kabal, takođe negde do 10 metara dužine što znači da uređaj može biti pomeren na to rastojanje od računara čime dobijamo dodatnu ukupnu dužinu do antene. USB uređaji, naročito oni minijatuni (stick) pogodni su za korišćenje na prenosivim računarima jer ih je lako priključiti.

Ako nam je 20 metara nedovoljno, a često jeste, onda se koriste Access Point-i. Ovo su uređaji koji su potpuno nezavisni od računara i samostalno se povezuju na bežičnu mrežu, a isto tako se sa računarom povezuju u lokalnu mrežu standardnim UTP kablom. Za UTP kabal organičenje dužine je 100m. To znači da ako je antena na krovu zgrade, računar može da bude 30 spratova niže što je u većini slučajeva više nego dovoljno. Pošto se radi o standardnom umrežavanju na isti AP se može povezati i više računara što je pogodno u slučajevima kada se oprema postavlja na stambene zgrade ili druge objekte koji imaju više potencijalnih korisnika. Jedan bežični uređaj može da posluži da se više korisnika poveže na bežičnu mrežu. Troškovi su tako manji jer ih deli više korisnika.

Slika 9 - Način povezivanja AP-a i LAN-a

Tipovi Access Point uredaja

Access Point uredaji se proizvode kao:

• Bridz - Bridz transparentno povezuje bežicnu i LAN mrežu.• NAT ruter - NAT ruter prevodi saobraćaj sa bežične mreže na LAN mrežu, ali

ne i u obrnutom smeru i obicno se koristi za bežicni pristup Internet-u. NAT je skraćenica za Network Address Translation - tehniku zaštite i "skrivanja" podmreže.

• NAT ruter + bridz - Ova vrsta uređaja bridzem spaja bežičnu i LAN i zatim ih ruterom povezuje sa Internet-om pomoću jedne IP adrese. Ovi uređaji najcešce imaju ugrađen Cable ili DSL modem.

Prilikom kupovine bežičnog uređaja, bez obzira koje vrste, trebalo bi obratiti pažnju na osetljivost njegovog prijemnika. Što je veća osetljivost to je sigurniji prijem. Takođe trebalo bi obratiti pažnju i na jačinu predajnika međutim ovde ne važi pravilo da treba imati što veću snagu. Pre svega, ograničavaju nas propisi. Na našem tržištu se mogu naći uređaji koji prelaze granicu dozvoljene emitovane snage. Međutim, nisu propisi toliko bitni. Kao što smo već rekli, opseg koji koristimo za bežično umrežavanje (za kućnu primenu 2,4 GHz) je slobodan i može ga bilo ko korisititi (osim komercijalno). Osim bežičnih uređaja, na ovom opsegu rade i mnogi

drugi uređaji, recimo mikrotalasne pećnice, telekomande, bežične kamere za video nadzor, radio stanice, video senderi i mnogi drugi bežični uređaji. Zbog toga se uvek moramo truditi da u etar emitujemo što manje smetnji a pravilo je, što je veća izlazna snaga uređaja, to su veće i smetnje. Ako nije neophodno ne treba nabavljati uređaje jače od 30-40 dBm. Umesto snagom, slab prijem je boje nadoknaditi kvalitetnijim antenama.

Antene

Najvažniji element bežične opreme je antena. Ona je ta koja ima glavnu ulogu u ostvarivanju kvalitetne veze i zbog toga na antenu uvek treba obratiti najveću pažnju. Postoji mnogo konstrukcija antena a sve su zamišljene da postignu isto, najbolji mogući signal. Možemo se odlučiti na nabavku fabričke antene što ima svoju cenu, ali i kvalitet ali možemo i sami napraviti antenu, jer je njihova konstrukcija uglavnom jednostavna ali šta ćemo time dobiti uglavnom zavisi od naše spretnosti. Osnovna karakteristika antene je njeno pojačanje. Antena nije aktivni element i ne pojačava signal stvarno ali se određenom konstrukcijom može postići da signal iste jačine u anteni indukuje veću električnu energiju (i obrnuto, isti elektični signal poslat u antenu stvara jače elektromagnetno polje. Druga važna karakeristika antene je njena rezonantna frekvencija. Potrebno je da antena bude podešena za onu frekvenciju na kojoj emitujemo radio signal da bi postigla najbolji rezultat.

Po smeru emitovanja antene možemo podeliti na antene sa kružnim (omni) i usmerenim (direkcione) zračenjem. Kružno zračenje znači da antena emituje signal na sve strane oko sebe. Usmerena antena emituje signal u smeru u kome je okrenemo. Obratno kada se antena koristi za prijem, usmerena prima signal samo sa one strane na koju je okrenuta a antena sa kružnim zračenjem prima signale sa svih strana.

Slika 10 - Različite vrste eksternih antena (prva je usmerena, a druga sa kružnim zračenjem)

Kakvu antenu ćemo koristiti zavisi od potrebe. Antene sa kružnim zračenjem se po pravilu koriste za čvorove koji su namenjeni a povezivanje klijenata na mrežu. Pošto se ne zna unapred sa koje strane će se nalaziti klijenti a u stvari se mogu nalaziti sa svih strana, kružno zračenje obezbeđuje da antena primi signal svakog klijenta bez obzira gde se nalazi.

Usmerene antene se koriste za klijente. Klijent obično zna gde se nalazi pristupna tačka i može da okrene svoju antenu i usmeri je prema anteni pristupne tačke čime postiže bolji signal i kvalitetniju vezu. Usmerene antene mogu imati različit ugao zračenja a za klijente je bolje što je taj ugao manji jer to znači da je sva radio energija emitovana preciznije u jednu tačku. Usmerene antene se koriste i za pristupne tačke, recimo u situaciji kada je poznata uska oblast iz koje mogu da dolaze korisnici, ali i kombinacija više usmerenih antena okrenutih u različitim smerovima mogu pokriti veću oblast.

Da li ćemo kupiti antenu ili je praviti stvar je izbora. Kupovne antene imaju poznate, fabrički podešene karakteristike i sa njima uvek znamo na čemu smo (naravno ako kupujemo proverene antene). S druge strane, možemo proći mnogo jeftinije ako antenu sami napravimo. Ukoliko razmišljamo o samogradnji, trebalo bi razmotriti konstrukcije Quad ili Cantenna. One su najjednostavnije i moguće ih je napraviti od priručnog materijala uz pristojan kvalitet. Ove antene, ako ih napravimo kako treba imaju pojačanje od oko 10 do 12 dB što je izuzetno dobro i u praksi su se pokazale kao sasvim dobra zamena za mnogo skuplje fabričke antene.

Kantena Yagi Biquad

Slika 11 - Antene u samogradnji

Kablovi i konektori

Spajanje uređaja sa antenama izvodi se kablovima. Ne može se koristiti bilo koji antenski kabal nego samo oni predviđeni za frekvencije 2.4 GHz ili više. Čak i

oni prave poprilične gubitke pa je najvažnje pravilo da se koristi najkraći mogući kabal.

Za konektore važi isto: trebalo bi korisititi konektore koji su namenjeni za frekvencije 2.4GHz ili veće. Oni imaju prihvatljivo male gubitke. Takođe, potrebno je da se koristi što je manje konektora moguće. Neke antene imaju ugrađen kabal koji je direktno spojen na antenu tako da se konektor nalazi samo sa jedne strane.

Većina uređaja pošto su malih dimenzija na sebi imaju male konektore. Uz njih je potrebno koristiti kratkospojnike (pigtail), kablove koji su kratki a služe kao prelaz sa jedne vrste konektora na drugi. Kratkospojnici su obično dugi svega 20 cm ali se mogu nabaviti i do dužine od 1 m. Ako bežični uređaj postavimo dovoljno blizu antene onda će i samo krakospojnik biti dovoljan za povezivanje čime se značajno smanjuju gubici.

N muški konektor N ženski konektor

Slika 12 - Konektori

Postavljanje Postavljanje opreme je krajnji i takođe važan deo postupka umrežavanja. Počnimo

od antene. Svaka antena ima nosač kojim se postavlja na stub ili zid. Ona mora biti precizno usmerena prema pristupnoj tački i dobro učvršćena da je vetar ne bi vremenom pomerio i tako pokvario signal. Usmeravanje se može obaviti vizuelno ali je mnogo bolje povezati antenu na bežični uređaj koji može da pokaže trenutnu jačinu signala i onda podesiti antenu tako da se dobije najjači signal. Podešavanje treba obaviti prvo tako što se podesi polarizacija antene, njenim okretanjem tako da zračeći element zauzme paralelean položaj sa zračećim elementom antene pristupnog čvora. Ako ne znamo polarizaciju unapred, možemo je utvrditi okretanjem antene, pošto je razlika u jačini signala drastična.

Nakon toga podesimo antenu po vertikali i horizontali tako da dobijemo maksimalan signal. Kada smo to završili učvrstimo antenu.

Ako je bežični uređaj postavljen napolju, treba da bude u jakoj kutiji koja će ga štititi od kiše, vlage, vetra i sunca. Idealno je da se cela kutija nalazi pod nekom strehom tako da je i sama fizički zaštićena od atmosferskih uticaja. Najvažnija

Slika 13 – Kutija sa opremom

je zaštita od kiše i direktnog sunca. Kišnica može da uđe u kutiju i nakvasi uređaj što je popravilu fatalno a isto tako direktno sunce leti može previše da zagreje vazduh u kutiji te da se uređaj pregreje i pokvari se. Kutija treba da sa donje strane ima nekakav otvor, tako da topao vazduh može da izlazi napolje ali i da vlaga kondenzovana u kutiji može da iscuri napolje. Kutija može da bude metalna ili plastična. Plastične su osetljive i na grad. U zimskom periodu je poželjno da kutija bude dodatno izolovana zbog mraza.

Za spoljni uređaj je potrebno obezbediti i napajanje. Jedan od načina je da do uređaja dovedemo napajanje od 220 V posebnim kablom. Po našim propisima nje dozvoljeno da se prave električne instalacije na krovu, ali opet, ako to sve uradimo kako treba, koristeći propisne kablove i priključnice i sve zaštitite, niko nam neće zameriti ako je namenjeno za privatnu upotrebu.

Problem napajanja se mnogo bolje može rešiti tako što se kroz UTP kabal pošalje i jednosmerno napajanje. Uređaj koji se za to koristi naziva se POE (Power Over Ethernet). Na kratkim rastojanjima možemo koristiti originalni ispravljač koji se dobija uz sam bežični uređaj a umetanje napona uradimo sami, a možemo kupiti i fabrički POE namenjen za naš uređaj. Kupovni je skuplji ali je zato pouzdaniji i može da se koristi na rastojanjima do 100 metara.

Slika 14 - POE uređaji

Upotreba bežične opreme za pristup Internetu

U poslednje vreme se javlja veliki broj provajdera koji nude usluge pristupa Internetu putem bežične konekcije tipa Wi-Fi-ja. Provajderi koje nude ove usluge uglavnom su male firme kojima to nije primarna delatnost. Razlog za njihovu ekspanziju jeste povećana svest korisnika Interneta, koji žele neprekidni širokopojasni pristup sadržajima na Internetu, a pri tom uglavnom nemaju tehničke mogućnosti za uvođenje ADSL-a ili kablovskog pristupa. Tako se i došlo na ideju da se najpre usluge bežičnog Interneta ponude u manjim naseljima u kojima ne postoji telefonska i kablovska infrastruktura. To su uglavnom naselja u okolini Beograda, Pančeva i drugih većih gradova u Srbiji.

Da bi se uopšte omogućilo priključivanje korisnika na ovakvu mrežu potrebno je da se prethodno postave pristupne tačke (AP-ovi) provajdera u nekom naselju. Svaki AP

mora biti povezan bilo putem kablovske veze ili bežičnim putem sa glavnim čvorištem provajdera u kome se nalazi link prema Internetu i odgovarajući serveri. Postavljanje AP u manjim naseljima ne predstavlja veliki trošak. Prilikom postavljanja AP na neki objekat sklapa se ugovor sa vlasnikom objekta koji je veoma povoljan za vlasnika. Uglavnom se u osnovnoj varijanti nudi besplatno priključenje i neograničeno korišćenje usluga provajdera sve dok je njihov AP na tom objektu. S obzirom da se kasnije na svaku pristupnu tačku može priključiti veliki broj običnih korisnika (koji plaćaju uslugu), to samo po sebi će isplatiti troškove koje ima provajder sa ovakvim potezom. Podsetimo se da je za priključenje od strane korisnika usluge potrebno da postoji optička vidljivost između objekta korisnika i pristupne tačke. Takođe značajnu ulogu ima i udaljenost od AP-a. Uglavnom se predviđa da određeni AP pokriva teritoriju od oko 4 km u poluprečniku. Pošto je u manjim naseljima niska stopa gustine naseljenosti, to stvara prednosti u smislu čistog etra za radio frekvencije. Nema nikakvih smetnji, a veza je brza i pouzdana. Jedino u slučaju da se pojavi više provajdera u istom naselju može dovesti do pada performansi, jer će time uvek dolaziti do međusobnog ometanja signala. Ako uporedimo situaciju sa centrom Beograda, jasno je da je u centru praktično nemoguće realizovati bilo kakvu kvalitetnu vezu u opsegu 2,4 GHz iz prostog razloga prevelike zagađenosti etra radio signalima na svim opsezima. Zato i jeste težnja provajdera da pokriva manja mesta i naselja u kojima je siguran da će moći da obezbeti kvalitetnu uslugu i mnogo veći broj korisnika kojima je to jedini način priključenja na širikopojasni Internet.

ZaključakKako raste potreba za brzim Internetom, javljaju se razne nove vrste tehnologija za

pristup ili se usavršavaju stare. Zbog toga je i nastao ADSL, kablovski pristup i bežična tehnologija. S obzirom da svaka tehnologija pristupa zahteva odgovarajuću infrastrukturu, to stvara velike početne troškove uvođenja osnovne infrastrukture. Kod bežičnog pristupa jedini elementi infrastrukture su AP-ovi, odnosno ne postoje nikakvi kablovi, tako da jedini troškovi za uvođenje čine kupovina i postavljanje pristupnih tačaka. Bežični Internet kod nas u početku svoje pojave nije doživeo popularnost upravo zbog visoke cene opreme. Međutim, kako vreme ide dalje, dolazi do velikog preokreta, cene opreme su u naglom padu, tako da se može očekivati veliki porast interesovanja za ovu uslugu čak i u mestima gde postoje alternativni vidovi pristupa. Ali ukoliko živite u mestu u kojem kablovska infrastruktura ne postoji niti se planira u skorije vreme, onda vam je jedini spas u bežičnom priključku. Koliko god da nam se čini nemoguće, u vrlo bliskoj budućnosti će najverovatnije preovladati bežični vid pristupa Internetu, a padom cena opreme će se to i ostvariti.

LITERATURA

• Bojan Bakmaz, Praćenje kvaliteta nekih servisa mobilnih sistema četvrte generacije,

diplomski rad,

• Arhitektura protokola za obezbedjenje kvaliteta servisa kod mreža četvrte

generacije, Zoran Petrović, ETF Beograd

• www.mikro.co.yu

• Mobilni magazin, časopis za telekomunikacije, urednik Srdjan Crnogorac

• Mrđenović S. Ljubomir, Automatsko lociranje vozila, Diplomski rad, Beograd 2001.

• http://www.kombib.co.yu/recnik1.php?r=243

• http://www.gpsplus.co.yu/mobsr.php

• http://www.pitis.co.yu/download.asp

• Bojan Stanivuković, skripta - Uvod u elektronsko poslovanje i trgovinu

o http://www. acm. org/pubs/citations/proceedings/cpr/299513/p19-burn/

• http://www. virtual-organization. net/files/articles/swagerman-sieber-01. pdf

• http://www. virtual-organization. net/files/articles/Jansen_US. pdf

• http://www. ariadne. ac. uk/issue17/teleworking/

• http://www. ieg. ibm. com/channels/government/neccc/Planning_Document. doc

• Zora Konjović, Miodrag Ivković, Strateško planiranje uvođenja e-vlade, Zbornik

radova E-Government Novi korak u razvoju informacionog sistema državnih organa, organa lokalne samouprave i javnih službi, Beograd 10 i 11 oktobar 2001 godine.

• Vladan M. Čolić, Slobodan R. Petrović, Neki aspekti relacije internet – policija,

Zbornik radova E-Government Novi korak u razvoju informacionog sistema državnih organa, organa lokalne samouprave i javnih službi, Beograd 10 i 11 oktobar 2001 godine.

• David Kosiur, Understanding Electronic Commerce, Microsoft Press 1997.

o Jovica Stojanović, seminarski rad - Internet bankarstvo, Fakultet organizacionih

naukao www.ericsson.com

o Ericsson, ‘GPRS System Survey’ Technical overview, 2001

o Opšti servis za paketski prenos podataka radio putem, Diplomski rad, Boris Bujak

• www.mikroelektronika.co.yu

• www.isdn.co.yu

• www.telekomunikacije.co.yu

• www.signalcomm.co.yu

• www.101.com

• www.cet.co.yu

• www.pctv.co.yu

• Marija Stavretović, Prenos govora preko mreže sa internet protokolom, Diplomski

rad, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet 2004.

• http ://www.paukovamreza.com

• http://pvprm.zesoi.fer.hr

• http://www.vets.edu.yu

• www.technosoft.co.yu

• http://www.telfor.org.yu/telfor2003/radovi/2-3.pdf

• http://www.mki.sr.gov.yu/dokumenta/NACRT_STRATEGIJE_26avgust. pdf

• Dr Radomir Janković, Digitalne komunikacije, dostupno na:

http://www.cet.co.yu/arhiva/17/r17_digicom.htm

• Ivan Deljanin, Dara Stojković- ADSL nova era u fiksnoj telefoniji, dostupno na:

www . telfor . org . yu / radovi / TM -2.32. pdf

• M.Dukić, J.Ćertić, G.Marković, D.Vujić, N.Dmitrović, A.Janković- xDSL sistemi-

Tehnologije, planiranje i projektovanje, Akademska misao, februar 2005.godine• Milijana S. Jovanović, (2006) diplomski rad, Istraživanje tržišta digitalnih sertifikata u

Srbiji• http://www.cepp.co.yu/ca/digitalni_sertifikati.asp

• http://www.cepp.co.yu/ca/tehnologija_digitalnog_potpisa.asp

• http://www.cepp.co.yu/ca/cenovnik/default.asp

• en.wikipedia.org

• www.voxeo.com

• www.alfanum.ftn.ns.ac.yu

• www.westgroupresearch.com

• www.terasens.de

• http://www.pcpress.co.yu/arhiva/tekst.asp?broj=64&tekstID=2887

• http://www.telfor.org.yu/telfor2003/radovi/1-15.pdf

• http://www.nkt.ns.ac.yu/priteh.html

• http://www.cisco.com/global/YU/events/expo_06/pdfs

• James F. Kurose, Keith W. Ross, Bežične i mobilne mreže, Umrežavanje računara,

CET, 2004

• Bežične mreze, Digit URL: http://www.digit.co.yu/srp/mreze/bezicne-mreze.html

• Bežični Internet provajder Gronet, Wireless

• http://www.gronet.co.yu/html/wireless.html

• Predrag Supurović, Užice bez žice – oprema za umrežavanje, URL:

http://wireless.uzice.net/oprema.htm

• IEEE 802.11, Wikipedia, URL: http://en.wikipedia.org/wiki/IEEE_802.11

• Wi-Fi, Wikipedia URL: http://en.wikipedia.org/wiki/Wi-fi

• Service set identifier, Wikipedia, URL: http://en.wikipedia.org/wiki/SSID

• MAC Address, Wikipedia, URL: http://en.wikipedia.org/wiki/MAC_address