ODLIKE ITALIJANSKOG BAROKNOG SLIKARSTVA

Novi stil nije bio samo specifično italijsanki, a i ne svodi se samo na versku umetnost. Elementi novog stila kao što je na primer dramatično osvetljenje i široki pokreti, nove teme-mrtva priroda, prizori iz svakodnevnog života i pejzaži ubrzo su prodirali i u ostale delove Evrope ( Španija, Holandija, Francuska).

Folklor, književnost i drame postalli su novi motivi baroka i obično su se prikazivali kao žanr scene-prizori iz svakodnevnog života koji su bili omiljena tema 17.og veka, to su uglavnom prizori ljudi dok jedu, igraju igre, piju, puše i sviraju neke muzičke instrumente. Omiljene su bile mrtve prirode, odnosno slikanje hrane obične i egzotične, kao i predela seoskih gradskih i egzotičnih. Takođe je bilo slika običnih ljudi u svakodnevnim situacijama.

U 16.om veku maniristički stil zamenjuje barok, čiju je pojavu nagovestio Koređo sjajni dekorater, slikar velikih kompozicija u kupolama parmskih crkava. Rim je postao umetnički centar Italije. Barokno slikarstvo se najpre razvijalo u Italiji, a za naglo širenje zidnog slikarstva najzasluženiji su bili Isusovci, koji su se boreći za pobedu protivreformacije, osnivali brojne manastire i gradili uz njih blistave i raskošne crkve po celoj Evropi. Vatikan i katolička crkva su odredili stroga ikonografska pravila u slikastvu i zahtevali su da se na slikama izrazi snažan verski zanos. Barokno slikarstvo je u službi vizuelizacije crkve, njenih dogmatskih stavova i edukativnih principa. Težnja ka slikovitosti je bila naročito izražena. Ovde imamo grupu koja je formirana oko problema luminizma Karavađovog manira i grupa nastavljača svetog i iluzionističkog slikarstva, krug braće Karači.

Glavne karakteristike

Veličanstvenost, teatralnost, razigranost pokreta, težnja za prikazivanjem beskonačnog i savršeno vladnaje tehnikom. Barokne slikarske kompozicije su velikih razmera, pojavljuju se dosta složene kompozicije, a i dijagonalna kompozicija slike se često koristi. Boje su jake, snažni svetlosni kontrasti i iluzija dubokog prostora koji se dobija primenom perspektive. Tematski preovlađuju sakralne i mitološke kompozicije u kojima se prepliću religiozno patetični zanos i senzualnost nagih likova, vezuje se za savremenu arhitekturu i skulpturu.

Pejzaži i mrtve prirode postaju samostalne slikarske teme. Poslednjih godina 16.og veka i prvih godina 17.og veka u Rimu su ostvarena dva velika dela za koja se može reći da su dva temeljcana kojima počinje slikarstvo 17.og veka. A to je 1. Freska na plafanu Herkulove galerije od Anibalea Karačija u palate Farnese (1597-1604), 2. Velika platna slikana uljem koja predstavljaju život i mučeništvo Sv.Mateja koje je naslikao Karavađo za kapelu Kontareli u crkvi San Luiđi dei Francesi (1597-1601). Barokni način izražavanja jeste meki obrisi, dubinsko oblikovanje, kao i upoteba perspektive (prividna perspektiva) koja predstavlja jedno od najtipičnijih elemenata. Iluzionističkim slikastvom su prekrivene tavanice crkava i palata, ono teži da spoji različite umetničke rodove, tako da se teško može konstatovati gde se završava arhitektura, a odakle počinje slikastvo. Zajednički elementi iluzionističkog slikarstva jesu trijumf arhitekture koja se uzdiže ka nebu, anđeli i sveci u letu, figure u brzom kretanju, čija je odeća nabrana i nosi je vetar, prespektiva je odozdo naviše ili odozdo naniže skraćuje figuru. Iluzionističke slike se razlikuju po tome u zavisnosti šta prikazuju život svetaca , istorija dinastije, legende o herojima, priče o

mitološkim ličnostima. Iluzionističko slikasrstvo unutar zidnih venaca je svojstveno u baroku. U njima je Tijepolo (rokoko) upotrebio novu shemu centrifugalne kompozicije u kojoj su figure raspoređene uz strane slike, dok se u njenom središnjem delu otvara širok nebeski prostor. Kontraste svetloosti I senke “tenebrozo” jeste karakteristično za barokno slikarstvo i uvodi ga Karavađo. Na njegovim slikama su osvetljeni samo najznačajniji delovi a ostalo je u senci, te tako stvara snažan kontrast. Iluzionističke slike su težile za pokretom, senzualnošću, otvarale su zidove i izazivale optičku varku mešanja stvarnosti i naslikanog. Vrhunac iluzionističkog slikarstva jeste u delima Pjetra da Kortone. Karavađo je unosio krajnji realizam u slikarstvo, jer je svoje likove slikao gledajući žive modele i to obične ljude sa ulice, što je izazivalo zgražavanje rimskih građana. U baroku je jako važan subjektivni utisak koji je najizraženiji kod Rubensa I Rembranta.

Simetriju u baroku zamenjuje asimetrija. Ovde imamo mnoštvo masa i oblika koji se međusobno prožimaju I prepliću tako da se stvara utisak celine. U prvoj polovini 17.veka u Napulju mnogi mali slikari su se specijalizovali za pejzažno slikarstvo a to su za slikarstvo veduta I panorama topografski shvaćenih, za scene figuralnog karaktera u arheološki ili teatralno zamišljenom dekoru.

U 17. veku venecijansko slikarstvo je vodilo uzdržan provincijski život, ali veliko osveženje donela su dva slikara Feti i Lis. U 18. veku Venecija je opet postala važan evropski slikarski centar, ponovo se interesuje za čisto slikarske probleme i nove teme. Akademija osnovana 1775.god uticala je na razvoj venecijanske umetnosti preko svojih najsnažnijih predstavnika Pijacete I Tijepola.

PIjacete (1683-1754) - Kod njega vidimo interesovanje za Karavađov žanr i slikarske probleme luminizma. Sem religioznih scena, Pijacete se odlikovao kao iskusni dekorater.

Artemizija Đentileski (1593-1653) - Rođena je u Rimu i postala je jedna od najvažnijih slikarki svog doba. Tipične su joj teme junakinje Vitsaveja, tragični predmet strasti cara Davida i Judita koja je spasila svoj narod odrubivši glavu Holofernu.

Gvido Reni I Gverčino - Gverčino je bio na čelu bolonjske slikarske škole, ali su on i Reni radili u Rimu gde su oslikavali svodove u drugoj i trećoj deceniji 17. veka. Poznato delo je Aurora sa Apolonom na njegovoj kočiji koju predvodi Aurora (zora).

Pjetro da Kortona (1596-1669) – Poznat je po svodu u palati Barberini u Rimu. Ta ogromna slika sadrži u sebi tri iluzionistička sistema – quadratura (naslikani arhitektonski okvir), quadri riportati (prizori sa strane) i di sotto in su, koji određuje našu tačku posmatranja kako bismo sasvim obuhvatili svod. Alegorijski likovi ističu papski božanski status. Površina svoda podeljena je na slikanim okvirom koji imitira arhitekturu i skulpture, ali iza njega vidimo beskrajno nebo. Likovi na oblacima ili u slobodnom letu vijore iznad i ispd tog okvira, oni čine dvostruku iluziju.

ODLIKE ITALIJANSKE BAROKNE SKULPTURE

Likovne umetnosti u doba baroka u Italiji upravljale su se prema estetici po kojoj je umetnost shvaćena kao sredstvo za izražavanje duševnih strasti. Psihologija je znatno napredovala u 17. veku, dosta umetnika započelo je raspravu o izrazu, a jedna od najslavnijih bila je rasprava francuskog slikara

Charlesa Lebruna. Ove rasprave upućuju na to kako se izražavaju umetničkim sredstvima različite strasti: ljubav, patnja, ljutnja, nežnost, radost, bes, ratnički žar, strah i prezir. Sva ova osećanja uvek treba da budu izložena na svom vrhuncu, a to sve se ispoljava pokretima tela i lica, tj. radnjom.

Skoro svi vajari baroka su bili restauratori antičkih kipova, a restauracija u to doba je išla za tim da se ponovo napravi celo telo i samim tim dobijala karakter reinterpretacije. Laokonova grupa smatrana je najsavršenijim oblikom izraza.

Glavne karakteristike barokne sculpture - Arhitektonska uloga sculpture njen glavni cilj je bio dopunjavanje ostalih umetnosti. Arhitektura je koristila skulpturalne ukrase na tri načina.

1. Horizontalan red statua kojim se završava neka gređevina (linija je uvek ukrašavana redom velikih statua koje su razmeštene u pravilnim razmacima).

2. Karijatide (ženske figure) i atlanti (muške figure) kao nosači stubova (poreklom iz Antike). Ovi stubovi sadrže najtipičnije barokne osobine kao što su maštovitost i teatralnost.

3. Frizovi, grbovi, zavojnice, trofeji i slični elementi sa vajanim figurama. Na ovaj način se skulptura pretvorila u pravu finalizaciju baroknih građevina, a ponekad i kao sredstvo da se ublaže neki arhitektonski nedostaci ili nepravilnosti.

Skulpture se odlikuju bujnom voluminoznušću tela i uznemirenim draperijama, jaki pokreti i izvijeni oblici iskazuju u izrazu lica jake strasti (zanos, bol, mržnju). Duboka modelacija zbog čega se pojavljuju snažni kontrasti, svetlosti i senke. Tema smrti je takođe karakteristična u umetničkim delima baroka pa i u samoj skulpturi, a lepota ovih dele je dramatična i napeta. Skulpture su obično prirodne veličine samo zbog tog utiska veličanstvenosti izgledaju veće, a mnoge su i monumentalne. Prikazivale su se hrišćanske teme i likovi, mitološke likove i grupe, a bile su i portretske i nadgrobne skulpture. Ove skulpture su se nalazile u samoj unutrašnjosti građevina, u crkvama, stepeništima i dvoranama palata, dvoraca, bile su i spolja uz portale, balkone, fontane, javni spomenici na trgovima grada.

Barokna skulptura je dinamična i puna energije i u kombinaciji sa slikarstvom stvara iluziju kao ona na pozornici (to se najbolje može videti u Berninijevom delu Ekstaza sv. Tereze).

U baroku se često javlja spajanje slike i skulpture u jednu dekorativnu celinu. Naturalizam je jedna od struja, naročito u portretnim bistama koje se odlikuju snažnom individualnošću. U baroknoj skulpturi su prikazani pokreti izvijene forme sa naglaskom na slikarskom tretmanu uzlepršane i jako modelovane draperije. Dekorativna plastika nema vrednosti u pojedinačnim detaljima i izdvojenim fragmentima već živi samo u okvirima kompletne kompozicije. Razvoju italijanske skulptorske škole doprinela je koncepcija Đovani Lorenca Berninija. Berninijevi učenici završili su mnoge njegove radove i planove i doprineli su širenju njegovog jasno definisanog baroknog stava u skulpturi. Ono što je karakteristično za Berninijevu skulpturu jeste sklad tela i duha, pokreta i emocije što upućuje na poznavanje antičkih autoriteta, ali i upotreba tih autoriteta u nekom drugom vidu. Skulpture su nabijene energijom i veoma dobru ulogu su igrale u arhitekturi, tj. kombinovale se sa arhitekturom i u središtu skulpture jeste buđenje emocija koje je izazvano pokretima lica i tela. Sam cilj je bio da kod posmatrača probudi

emotivnu reakciju. Barokna skulptura se takođe odlikuje voluminoznošću tela i uznemirenom draperijom, dinamičnom komopozicijom, dubokom modelacijom zbog čega se pojavljuju snažni kontrasti svetlosti i senke i na taj način se pojačava dramatičnost. Duboke usečene crte lica i odeće, osvetljene tako da daju utisak dramatičnosti. Snažna drama je stvara zbog iskrivljene poze i teatralnih gestova tela. Uvođenje pozornice u skulpturu i arhirekturu je ono što je okarakterisalo ova dva segmenta umetnosti baroka.

TEME U ITALIJANSKOJ UMETNOSTI 17. VEKA

U ovom periodu imamo unošenje predmeta i scena iz svakodnevnog života u umetničko delo. Anibale Karači je prikazivao ljude u njihovom svakodnevnom poslu na krajnje objaktivan način. Anibaleova “Mesarska radnja” gde se prvi puta javlja jedna žanr kompozicija dovodi u istu ravan sa mitološkom I biblijskom tematikom i dobija mesto koje joj tradicionalno nije pripadalo. “Čovek koji jede pasulj” je remek-delo žanr slikarstva. Čovek je uhvaćen sa otvorenim ustima i kašikom u ruci. Anibale koristi jake, ekspresivne zemljane boje u debelim hrapavim namazima sa kojima na najbolji način dočarava atmosferu, njegove žanr scene i pejzaži odišu spontanošću i stvarnim životom.

Mikelanđelo Merizi Karavađo nikada ne prikazuje stvarni život najnižih slojeva društva, te su njegove slike okarakterisane kao “pseudožanr”, ali koristi prizore i ljude iz svakodnevnog života za svoje radove koji su uglavnom imali biblijske teme, a to je nešto potpuno suprotno od akademske tradicije. Teme na baroknim slikama su bile mitološke, biblijske, alegorijske i žanr scene.

U ovom periodu u Rimu rade Paul Brill i Jan Bruegel koji je bio specijalista za slikanje mrtve prirode i cveća. Voće je naslikano slobodnim potezima za razliku od veoma preciznog predstavljanja teksture tkanina i predmeta. Karavađovo interesovanje za slikanje cveća dostiže vrhunac u “Korpi sa voćem”. Ove slike sa voćem su produkt želje da se običnim vernicina objasne na jednostavan i blizak nočin neke ozbiljne hrišćanske parabole. Takođe ove slike su ponekad prikazivale i ekonomski status određene zemlje, pa je u holandskim mrtvim prirodama trpeza izuzetno bogata, dok je u španskim nešto oskudnija.

Predstave pejzaža su karakteristične za baroknu umetnost, te pejzaž stiče potpunu samostalnost. Humanizovani pejzaž javlja se kod Anibalea Karačija i odnosi se na predstave ljudskih figura u pejzažu. U pojimanju umetnosti nije bilo moguće izbacivanje ljudske figure jer slika mora da predstavlja ljudsku umetnost.

Religiozne slike – svete slike moraju biti jasne i razumljive običnom verniku, realistične i pobožne. Sveta slika mora biti korisna crkvi kao instituciji, njoj moraju da se izraze dogmatske istine. Pošto je barokna slika slojevita, prvi sloj je dogmatska istina, drugi sloj je moralna i didaktična politička poruka. U ikonografskom repertoaru religiozne umetnosti baroka javljaju se i nove teme. Zanimljive su one vezane za kult Bogorodice, kao što je tema o Bogorodičinom bezgrešnom začeću i mučenje svetitelja. Cilj barokne religiozne umetnosti bio je stvaranje snažnog utiska na gledaoce. Formalna sredstva za postizanje ovog uključuju zavese, oblake, kupidone, teatralne gestove. Crkva je insistirala na pročišćavanja religioznih predstava od svake vrste netačnosti i zahtevala je izbacivanje svih paganskih I svetovnih primesa. Naravno, ovakav stav crkve doprineo je smanjenju interesovanja umetnika za sve profane teme koje ne bi bile u skladu sa crkvom.

4. KARAVAĐO I KARAVAĐISTI

Mikelanđelo Merizi Karavađo (1571-1610) je italijanski slikar poreklom iz sela Karavađa, posle učenja u Milanu i Veneciji odlazi u Rim gde je sarađivao sa slikarem cveća Arpinijem. U Rimu u kratkom roku doživljava uspeh. 1590. dobio je važnu narudžbinu za kapelu sv. Matije u rimskoj crkvi San Luigi dei Francesi. U početku na njegovim delima preovladđuju žanr scene sa figurama mladića i devojaka. Karavađova biografija je isprepletana mnogim pričama o ubistvima, tučama, tamnicama i pričama koje ga prikazuju kao brutalnog i neobuzdanog čoveka. On je dosta vremena provodio u krčmama u društvu sa skitnicama i kockarima. Važan uticaj na Karavađa imali su umetnici iz Lombardije. Karavađo je sa sobom doveo neku vrstu revolucijarnog realizma, njegove slike uvek imaju višestruko simbolično značenje. Karavađo se zanima za scene koje naizgled podsećaju na prizore iz svakodnevnog života odnosno za prikaze religioznih tema koristi obične ljude koji postaju junaci i sve njegove ličnosti međusobno su povezane dramskim odnosima koji prepliću sve problem života, bola I smrti. Na njegovim slikama svetlost i senka su igrale veliku ulogu. Svetlost izdvaja i prikazuje realnost, definiše prostor i odnose između portretisanih likova. On polazi od senke i u toj senci mlazom svetlosti preseca svoja tela, karakteristično je bočno osvetljenje koje ističe mišićnu masu u prostoru. Njegov stil je bio početno obeležje baroka, a imao je dosta sledbenika I imitatora. Tamnu sliku nazivamo tenebrozo – a to je snop jakog svetla na tamnoj pozadini. Karavađo je preneo svoj naturalizam, kontraste, osvetljene, neobične kompozicije kroz sve sadržaje svojih slika. Njegov cilj je bio da učini ljudsko telo jedinim predmetom slikarstva prema italijanskoj i mediteranskoj tradiciji. On želi da prikaže prirodu kakva jeste, ne koristi iskustva prethodnih autora i sve radi bez ikakvog crteža, ili skice na podlozi. Žanr predstave je uz minimalne ikonografske intervencije preobrazio u religioznu sliku. Karavađo nikada nije radio slike na zidu, nego su isključivo bile štafelajne. Na slikama manjeg formata bile su prikazane jedna ili dve raspojasane figure. To su slike svetlih, transparentnih boja, jasnog osvetljenja, gotovo bez senke, imaju venecijanski karakter, ali je jasan i lombardijski uticaj. Dela iz ove serije manjeg formata su “Korpa sa voćem”, “Dečak sa korpom voća”, “Bolesni Bah”, “Bahus”, “Proročica”.

“Dečak sa korpom voća” – Na ovoj slici unosi novu modu slikanja mrtve prirode, u snažno izdvojenom snopu svetlosti koja ulazi iz gornjeg levog ugla gde se prepoznaje Karavađovo čuveno “podrumsko osvetljenje”.

“Autoportret kao Bahus” – Jedna od prvih Karavađovih slika koja je slikana sa velikom pažnjom prema gledanju u ogledalo. Bahus je malanholičan, faunolik I provokativan, a sedi za jednostavnim stolom držeći u ruci beli grozd, na glavi mu se nalazi bršljen, a glava je nagnuta prema posmatraču, a na licu dominira neuverljiva grimasa osmeha. Bršljen, antički kostim i žićkasta boja kože otkrivaju mitološke prezentacije.

“Gatara” – Na slici je prikazana mlada ciganka koja proriče sudbinu iz dlana jednog mladića. Karavađo prikazuje ljudski karakter na veoma direktan način.

“Igrači karata” – Ovde imamo prikaz aristokratije koja u dokolici igra karte.

“Koncert mladića” – Alegorična slika na kojoj su prikezana tri polunaga mladića u prpremama za koncert. Muzička zabava je česta tema u venecijanskom slikarstvu.

“Muzičari” – Četiri polunaga mladića prikazana u prirodnoj veličini, samo gornji deo tela, njihovi rumeni obrazi i pune usne svedoče o erotskim čulima, zadovoljstvima u kojima uživaju. Lutnja, violina I notni zapisi okrižuju mladiće, čak I grožđe koje je sa strane sugeriše da je reč o svetovnom bahanlu. Zanimanje za čulno I erotsko dominantno je u Karavađovim slikama.

“Pozivanje sv. Mateje” – Treće platno posvećeno svečanom mučeništvu, njegov realizam je nove vrste, slikao je direktno na platnu i prema živom modelu, prikazivao je sebi poznat svet, pa su njegova platna ispunjena običnim ljudima koji nisu idealizovani. Realizmom prikazuje duboki, duhovni sadržaj. Ova sveta tema prikazana je sredstvima običnog života. Matea, dobro odeveni poreznik sedi sa nekoliko naoružanih ljudi u običnoj, oskudno nameštenoj sobi. Izgleda je taj ambijent bio poznat Karavađu. Sa desne strane im prilaze dva lika, bose noge ijednostavna biblijska odeća. Kada bi se zanemario verski kontekst, ovo bi izgledalo kao neka žanr scena. Takva živahna odeća sa prorezanm rukavima videće se i kod njegovih sledbenika, kao i kape sa perjanicama.Ljudi na desnoj strain kao da ne učestvuju u drami dok su oni levo zaokupljeni novcem koji se broji. Karavađo se služi prirodnom svetlošću kako bi naglasio Hristovo prisustvo. Imamo prikazan tenebrozo efekat te cela slika daje dramatičan efekat.

“Preobraćanje sv. Pavla” – Ova slika je naslikana oko 1601. god i u potpunosti odgovara biblijskom tekstu. Svetlom pojačava dramatičnost, a istovremeno sugeriše božansku svetlost. Pali Savle leži u perspektivi, skraćenje je veoma izraženo, pogotovo na leđima, bespomoćan je, pogođen Božijom svetlošću koja otkriva bok i grivu njegovog velikog konja što zauzima veći deo prostora. Snažan snop svetla iz nepoznatog izvora služi oblikovanju forme I teksture i daje zapanjujuću snagu i teatralnost karakterističnu za barok.

“Raspeće sv. Petra” – Ovde koristi prigušene tonove, a pozadina je gotovo crna, za isticanje se služi isključivo svetlošću da bi šokirao posmatrače.

KARAVAĐISTI

Uticaj Karavađove umetnosti bio je ogroman, u prvo vreme na one koji su bili njegovi učenici Manfredi i Domenico Feti. Karavađov uticaj u Italiji osetile su Đenovska i Napolitanska škola za koje se vezuje veliki pokret u španskom slikarstvu 17. veka. Karavađov stil su podržavale u Rimu čitave legije umetnika. Karavađizam je značajan za evropsku umetnost.

Oracijo Đentileski boravio je u Rimu od 1576., a pod uticaj Karavađa dolazi početkom 17.veka. Na njegovim delima dominiraju čiste i precizne konture, svetli I hladni tonovi, plavi, žuti, ljubičasti kao I jednostavnost kompozicije.

Husepe de Ribera je Karavađov glavni sledbenik u Napulju koji je tada bio pod Španskom vlašću. Ribera se tu nastanio pošto je video Karavađove slike u Rimu, posebno su mu bile omiljene slike svetaca, proroka i antičkih filozofa-prosjka. “Hromi dečak” smeši se stoji u seljačkoj odeći, deluje veoma

monumentalno na pozadini plavo belog neba sa niskim horizontom i preko ramena drži štaku. Ribera je slikao još slika sa prosjacima, siromašnima i slepcima, a ovo delo “Hromi dečak” ima i moralnu svrhu.

DIjego Velaskez je u svom ranom razdoblju slikao na Karavađovski način, te je u to doba njegovo zanimanje bilo koncentrisnaije na prizore ljudi koji jedu I piju, a ne na verske teme.

Hendrik Terbrugen barokni stil je stigao u Holandiju iz Antverpena preko Rubensovih dela, a iz Rima preko Karavađovih sledbenika. Terbrugen je bio jedan od prvih karavađista koji se vratio na sever. On je Karavađov stil prilagodio verskom slikarstvu, ali I slikanju pojedinačnih likova i žanr slikarstvu. Nadahnuće za sliku “Svirač na lauti koja peva” je pronašao na Karavađovoj slici “Muzičari”, kao I na drugim Karavađovim slikama. Utrehtska škola prenela je Karavađov stil na druge nizozemske majstore kao na priemr na Frans Halsa.

Adam Elshmajer je Neamc koji radio u Rimu tamo je upoznat sa Karavađovim stilom, više je bio zaokupljen pejzažima nego realizmom i klsičnom figurom. Poznato delo je “Propoved Sv.Jovana”.

Paul Bril je iz Flandrije takođe je radio u Rimu i interesovao se za pejzaže koji void u topografiju. “Rimski forum” njegovim izgledima Rima počinje novi tip slika koje su postale veoma popularne i dotižu vrhunac u sledećem stoleću. “Gatara”podseća dosta na italijansku sliku.

Klod Vinjon je iz Francuske “Mučenje Sv.Mateja” pažnja je usredsređena na svirepog dželata I na svetiteljeve tabane naviše izvrnute, slika je naslikana brižljivo I realsitično.

5. RADIONICA KARAČI I DEKORATERI

Ideje Koređa poslužile su kao osnova umetnosti braće Karači koji su osnivačo Bolonjske škole. Bolonjska škola je stvorila jedan stil koji je postao zajednički u celoj Italiji, a taj stil je nastao u ateljeu Krači, čiji su najpoznatiji članovi Anibale, Lodoviko i Agostino.

Specijalnost radionice Karači bilo je monumentalno slikarstvo, oni predstavljaju predposlednju stepenicu u istoriji dekorativne umetnosti. Karači su osnovali u Bolonji čuvenu Akademiju upućenih, 1585 godine, uetničku školu sa nastavom koja je počinjala na proučavanju majstora, anatomije, živih modela. Njeni osnivači su imali za cilj da italijansku umetnost oslobode manirističkog okvira i da je vrate izvorima klasičnih principa velikih majstora visoke renesanse. Karači su izmenili duh likovnog pimanja, stvorivši modernu koncepciju crkvene umetnosti, a njihovom slikarskom praksom religiozno slikarstvo je potpuno odvojeno od profanog slikarstva.

Karači su bili veliki dekorateri, dosta su proučavali i majstore iz antike. Tip oltarske slike preuzimaju od Rafaela podeljen na dva dela na nebeski i zemaljski svet. Smatrali su da je spontasnost glavna odlika umetničkog dela. Uspeli su da pomire velike tradicije kombinujući bogatstvo veselih i živih boja Venecije sa veštinom crtanja i snažnog modelovanja.

Glavna razlika između rada Karavađa i Karačija jeste u tome što Karavađo radi realistične predstave dok Karači radi velike dekoracije sa mitološkim teamama. Anibale postaje simbol kvalitetnog slikarstva baroka koje su kasnije nastavili Pusen i drugi. Stvaranje u Rimu Anibalea i Karavađa se izjednačava, oni tada slikaju po prirodi.

Anibale Karači je najdarovitiji od rođaka Karačija, bio je reformator, a osnova reforme se zasnivala na obnovi klasične umetnosti i delavioske renesanse. On je bio rodom iz Bolonje gde je osamdesetih godina 16 veka sa još dva člana porodice osnovao „Akademiju“. Na „Akademiji“ je verovatno bilo crtanje po modelu i prema antičkim uzorima, a takođe se i sam Anibale divio Karavađu, ali oduševljenje rimskom klasikom preobrazilo je njegovu umetnost. On je smatrao da se slikarstvo mora vratiti prirodi, ali njegov pristup ukazivao je na obnovu klasike, to jest antičke umentosti. Takođe je nastojao da bude nalsednik Rafaela, Mikelanđela, Ticijana i Koređa. I na svim delima uspevao je da stopi sve te različite elemente. Anibale je bio taj koji je obnovio stare vrednosti italijanske umetnosti. Scene iz svakodnevnog života koje nastaju na početku njegove karijere bili su vuše eksperimenti. On je pored svog brata Agostina slikao jakim i radosnim bojama. Najviše je radio fresko dekoracije. Anibale zapravo radiu tehnici mezzo, a fresco je nešto između freske i ulja na svežem malteru. Dobijao je sve najveće porudžbine iz crkve. Na njegovim portretima nije preterano izražena psihološka individualnost ali jeste humanost. Anibale je slikao pejzaže kao produžetak žanr slikarstva. Pejzaž mu je služio kao okruženje. Sa usponom u karijeri on se okreće profanim temama, što je i kulminiralo u ciklusu Baha i Arijadne na svodu galerije Franeze i ovo delo predstavlja vrhunac u dekorativnim monumentalnim celinama.

Galerija Franeze “Ljubav bogova” ova velika dvorana je Anibaleovo najznačajnije delo. Nad arhitektonskim vencem diže se poluobličasti svod koji je dekorisan mitološkim scenama izabranim iz Ovidijevih „Metamorfoza“. Freska na tavanici u galeriji palate Franese u Rimu je njegovo najveće delo koje ga je proslavilo. Kompozicija je veoma bogata i zamršena, narativni prizori. Tema je moć ljubavi koja sve pobeđuje i kojoj podležu čak i antički bogovi. Program ovih fresaka se bazira na mitologiji, a Anibale ih slika sa takvom snagom i direktonšću tako da je i gledalac uključen. Ovde su prizori iz prirode okruženi oslikanom arhitekturom, imitacijom skulptura, nagim mladim telima pažljivo skraćenim u perspektivi I osvetljeno odozdo tako da izgledaju veoma stvarno. Raščlanjivanje tavanice je poput Sikstinske kapele, iako se dosta oslanja na Mikelađela, glavne slike prikazane su kao štafelajne. Uokvirene slike medaljoni i sculpture izvedene na tavanici quadri riportati. Lik Polifema je zasnovan po helenističkoj skulpturi, a ceo svod odiše bujnošću. Naspram te pozadine prizori iz mitologije predstavljeni su kao slike u ramovima.

Slike na svodu u kapelama, crkvama, privatnimkućama, u ulaznim prostorima, dvoranama, trpezarijama imale su svrhu da izraze moć I vlast. Kako se 17v. bližio kraju stilovi su postajli sve raskošniji. Tek u drugoj polovini 16. Veka kvadratura(iluzionističko slikarstvo, koje kombinuje realnu i imaginarnu arhitekturu) je došlo do izražaja. Anibale koristi konbinovane dekoracije i on je naslikao mitološke kompozicije „kvadri riportati“ (umetnute štafelajske slike) koje kao da su uokvirene i prenešene na tavanicu. Anibale je okvir svoje dekoracije zasnovao na velikom vencu, potpuno vidjivom samo iz četiri ugla.

“Anonimni čovek koji večera pasulj” ovde se vidi uticaj severa, Anibaleov seljak je prostih crta, u ritama, raščupan. Njegov izgled Anibale beleži objektivno kao i ostale detalje na slici. Slikarev glavni interes je bio je da realno predstavi izgled pomoću energičnih, slobodnih poteza i smelog kolorita.

“Mesar” figure su ovde idealizovane i ovo je jedna od najranijih Anibaleovih žanr slika. Njegovi karakteri su prepoznatljivi članovi društvene klase ili profesije, ali nemaju lični i psihološki identitet.

“Raspeće”- Kompozicija je simetrična, Venera sa satirom i Kupidonom, kadriranje je s leđa i u krupnom planu (vidi se uticaj manirizma)

“Lov” Ovo je velika slika, žanr scena, tretman slike je severnjački, panoramski pogled

“Predeo sa bekstvom u Egipat” je poluobličastog formata, monumentalni pejzaž, nežna svetlost i atmosfera što podseća na Ticijana I Đorđonea. Figure su male i sporedne kao na nekom severnjačkom pejzažu ( neproporcijalan odnos između figure i pejzaža) likovi imaju manje važnu ulogu. Karakter panorame nimalo ne ukzuje na bekstvo u Egipat, priroda nije ne pripitomljena kao kod severnjačkih predela već je prikazan civilizovan, gostoljubiv kraj (stari zamci, putevi, polja ukazuju da je čovek tu nastanjen). Čvrsto konstruisani idealni predeo dočarava viziju prirode koja je pitoma, ali je ozbiljna.

“Pieta”-Anibale insistira na oplakivanju. Sv.Franja se obraća posmatraču da se pridruži oplakivanju. U pitanju je relativno jednostavna scena, a pobožnost i hristijanizovansot slike je u prvom planu. Hrist je u centru slike, a sve ostale figure su oko njega. Evharijstiska tematika Pijeta je naročito naglašena, u centralnoj Italiji se predstavlja nošenje Hristovog tela u duhu severnjačke tradicije je Hristovo telo položeno u grob. Vidi se i jasan uticaj Koređa zbog ljupkosti tela i oblika.

Lodoviko Karači- je rođak Anibalea Karačija, a razlikuje se od rođaka po nežnoj i mističnoj osvetljenosti, iako je bio Anibaleov učitelj potpao je pod njegov uticaj. On se rodio u Bolonji, duže vremena je proveo u Firenci, Parmi, Mantovi i Veneciji. Bio je barokni slikar I grafičar. Preporučivao osamostavljivanje umetnika i neposredne studije prirode, ali ne i prekidanje sa dobrim tradicijama. Karči su bili predstavnici tradicionalizma, koji su se uglavnom u crtežu i kompoziciji ugledali na Rafaela i Mikelanđela a u koloritu na Ticijana i Koređa. Lodoviko je do smrti ostao na čelu svoje odlično organizovane škole, u kojoj je Agostino predavao teoretske predmete a Anibale, kao najizrazitiji talent slikarstvo.

“Madona Bergellini”- ovde je uzeo baroknu kompoziviju sa Ticijanovih slika,kojoj je dodao nebesku dubinu i veoma dobro rešio gornji deo kompozicije.

Dekorateri- sledbenici Anibalea Karačija bili su u mogućnosti da se još i pre njegove smrti razviju kao individualni majstori.

Gvido Reni je učenik Karačija, vraća se na antiku uz lepe i blede boje, radi scene iz rimske mitologije kao što je apoteza Eneja (skraćene figure) i Otmica Sabijanki ( studiozni trijumf božanskog priviđanja, kvadratura-iluzija).

„Aurora“ je fresk na tavanici u palati Rospiljozi u Rimu, dekoratersko delo koje se može porediti sa rafaelovskim kompozicijama u Farnezi. Pokazuje Apolona-Sunce u kolima koje vodi Aurora(Zora). Kompozicija je nalik reljefu sa dramatičnim svetlom koje daje emocionalno prodornu snagu koju likovi sami ne bi postigli. Ova slika nema skraćenja ali je iluzionističkog koncepta “Kvadro riportato“. Kao novina uvedn je pravi štuko, zadržan je arhitektonski okvir, vedrina, muzikalnost, ritmičnostu konsturisanju moćnih i jakih figura ukazuje na njihovo rešenje poput skulptura.

Gverčino- je učenik Karačija, ali je bio pod uticajem Karavađa. Radio je velike olatrske slike sa osećanjem koje je u isto vreme slikovito-dekorativno i dramatično. Njegov kolorit je pretrpeo veliki uticaj Karavađa koji se ogleda u jakim kontrastima i bojama. Njegove figure su pokrenutije, lepršavije, vazdušastije u svojim formama te se ostvaruje utisak lepbdenja.

„Aurora“ je freska na tavanici, arhitektonska perspektiva kombinovana sa slikarskim iluzionizmom Koređa i jakom svetlošću i bojom Ticijana, pretvara čitavu površinu u bezgraničan prostor. Likovi proleću kao da ih nose vetrovi. Oslikao je apotezu Aurore na tavanici slikarstvom kvadrature. Figure su znatno manje od pejzaža, koji je iskonstruisan, jer nije po realnosti rađen.

„Neverni Toma“ produžio je aspekt venecijanske visoke renesanse.

Domenikano je privukao pažnju Pusena koji je inspiraciju nalazio u njegovim delima. Vidi se uticaj Rafaela na njegovim delima, i često je postizao svžinu renesansnih majstora.

„Tobija“ Domenikano je razvio Anibaleovo interesovanje za pejzaž i umeo je da stvori prijatnu kombinaciju reda i prirode.

Andrea Poco-je slikar, arhitekta, matematičar i teoretičar umentosti, radio je i pozorišne scenografije, a izdao je i izuzetnu knjigu o perspektivi. On je dekorater baroknog doba, čiji se stil inspiriše pozorištem, efektima mašinerije i dekora savremene opere. Poznat je kao „padre Poco“ i veoma je značajan z abarokno slikrastvo srednje Evrope, jer je oslikao jezuitsku crkvu u Beču gde je i umro.

Crkva Sv. Ignacija u Rimu Prava jezuitska crkva koja je dugo čekla da bude dekorisana. Ovde imamo najspektakularniji razvoj „kvadrature“, to je vrhunac baroknog iluzionizma. “Apoteza Ignacija Lojole” Andrea Poco svojim iluzionizmom „konstruišej“ još jednu crkvu iznad prave crkve, čime je iluzija dubine prostora pojačana do krajnjih granica. Skraćenja su ovde potpuna, arhitektura je slikana i ova kompozicija predstavlja trijumfalnu završnicu slikarstva „kvadrature“. To je svodna dekoracija, ali je Poco i u ovoj crkvi na mestu realne kupole dao jednu od najvećih iluzionističkih kupolnih rešenja u drugoj polovini 17 veka, a to je slikanu virtuelnu kupolu. To predstavlja mesto najviše iluzije i u duhovnom i u vizuelnom smislu, a koja se doživljava samo sa jednog mesta u crkvi (to je malo ispred vrha kupole, precizno je utvrđeno žutim krugom na podu.)

Pietro da Cortone je skulptor, arhitekta i dekorater. Obiluje složenimi simboličkim sadržajem i iluzijama izraženim alegorijama kojima je potrebno znalačko razjašnjenje. Kortone se služio arhitektonskom konstukcijom kompozicije, spretno je vladao rasporedom masa po izvijenim linijama, a rasterećenim i osvetljenim centralnim delom slike stvarao je iluziju pokreta koji raste u beskraj prostora.

„Palata Barberini-Glorifikacija vladara pape Urbana VIII“ površina tavanice je podeljena slikanimokvirima i podržava arhitekturu i skulpturu, neograničeni prostor izvan okvira, grupe figura na oblacima proleću iznad i ispod ovih okvira stvarajući dvostruku iluziju. Ta ogromna slika sjedinjuje u sebi tri iluzionistička sistema-quadratura (naslikan arhitekstonski okvir), quadri riportati (prizori sa strane) I di sotto in su koji određuju našu tačku posmatranja kako bismo sasvim obuhvatili svod. Ova složena alegortija slavi vladavinu pape iz porodice Barberini, Urbana VIII. Ženski alegorijski lik na ovoj slici

objavljuje da je papa izabran božanskom voljom, a ne političkom naklonošću. Alegorijski likovi ističu papski božanski status. Površina svoda podeljena je kao u palate Franeze, naslikanim okvirom koji imitira sculpture I arhitekturu, ali iza se vidi beskrajno nebo. Grozdovi likova na oblacima ili u slobodnom letu vijore iznad I ispod okvira. Oni čine dvostruku iluziju neki likovi lebde unutar dvorane bliže nama, a neki se povlače u daljinu. Kortona je nalazio nadahnuće u klasičnoj umentosti i u Rafaelu.

Đovani Batista Gauli crkva IL Đezu vrhunac u dekoraciji unutrašnjosti ove crkve je osmislio Đanlorenco Bernini ali tavanične freske uradio je njegov talentovani pomoćnik Gauli. Svod je shvaćen kao jedinstvena celina koja podseća na mističnu viziju. Freske u glavnom brodu sa kontrastima svetlo-tamnog, preliva se dramatično preko okvira, a zatim se pretvara u skulptoski oblikovane likove ujedinjući tako u sebi slikarstvo, skulpturu I graditeljstvo. Barokni iluzionizam pronašao je ovde najsavršeniji izraz.

6. ĐOVANI LORENCO BERNINI

Skulpturu baroka najbolje je upoznajemo preko Berninija, a ono što karakteriše njegovu skulpturu i skulpturu baroka jeste sklad tela i duha, pokreta i emocija, što upućuje na poznavanje antičkih autoriteta.

Brninija su smatrali Mikelanđelovim nslednikom, vodio je gradnju a takođe je učestvovao i u dekorisanju skulptorskih radova u crkvi Sv. Petra. Uspeo je da sjedini arhitekturu i skulpturu. Glavni brod je bio produžen, a Bernini je shvatio da je tu potrebno postaviti centar dešavanja, odnosno njegovo rešenje je bilo stvaranje monumentalne skulptorsko-arhitektonske forme „Baldahin“ za glavni oltar, na samom ukrštanju transepta i glavnog broda, ispod Miklanđelove kupole, a iznad kripte Sv. Petra, gde papa drži misu. Ovaj skulptorsko-arhitektosnki element veći je od triedeset metara, izrađen je uglavnom od bronze i stoji na četiri spiralna stuba. Umesto arhitektonskih grada iznad dva stuba Bernini je smestio izvajanu predstavu taknine, prebačenu preko njih. Upravo u ovom delu se vidi spoj skulpture i arhitekture, kao i nabijenost izražajnom energijom što je i karakteristično za barok. Na uglovima „Baldahina“ su skulpture anđela i volute koje nose krst iznad zlatne kugle. Između stubova baldahina je i skulptorski rešen presto Sv. Petra u apsidi crkve. Berninijev „Baldahin“ slavi i veliča moć pape.

Kod Berninija imamo čvrstu povezanost sa antikom, na njeogovoj skulpturi „David“ imamo čvrstu povezanost duha i tela, pokreta i osećanja. Berninijev „David“ sugeriše žestinu izraza i pokreta i dinamičnost. Prostor između Davida i njegovog protivnika nabijen je enrgijom. Berninijev „David“ nosi tipično obeležeje barokne skulpture, aktivnom odnosu sa okolnim prostorom. Bernini u svom delu prikazuje trenutak akcije, pojačana je dramatičnost i energija.

Brnini se interesovao i za pozorište, želeo je da objedini slikarastvo, skulpturu i arhitekturu. Njegovo remek-delo je kapela Kornanaro u crkvi Santa Marija dela Vitorija, u kojoj se nalazi „Zanos Sv. Tereze“. Tereza Avilska je jedna od velikih svetica prtovreformacije. Bernini je prikazao Terezin vizionarski doživljaj na realističan način, pa nam taj zanos deluje opipljiv. Figura anđela i svetice lebdi na oblaku, osvetljene su sa skrivenog prozora iznad njih. Uspeo je da razvije tenziju od lica do krajnjeg ruba savijene haljine. Odeća se vijori, a božanska priroda naslućije se po zlatnim zracima koji padaju iz izvora iznad

oltara. Sa strane kapele se nalaze balkoni sličnim pozorišnim ložama, a u njima si mermerni kipovi porodice Kornaro. Tavanična freka predstavlja beskrajan nebeski prostor. Teatralnost u službi vere je bila ključna za protivreformaciju. Na Berninijevim delima uloga gestova je jako bitna za pobuđivanje emocija, njegov cilj je bila izražajnost. Skulptor je ovde ispoljio idalizaciju lepote svetiteljke u zanosu, ali istovremeno ostvaruje realističnost religioznog iskustva. Draperija izgleda veoma lepršavo pa je teško poverovati da je rađeno u mermeu koji je veoma čvrst materijal za obradu. Dobro prikazan fizički bol kao i duhovna radost svetitljke. Zraci koji padaju sa neba kao simbol božanskog su izrađeni od pozlaćene bronze. Prikazao je trenutak najveće napetosti, čime je podtiče posmatrača da učestvuje u samom događaju.

„Otmica Persofone“ je mitološka tema, gde Bernini prikazuje trenutak kada Had bog podzemnog sveta otima Persofonu. Koristi se dinamičnom kompozicijom koja je karakteristična za barok, izvijeno telo Persofone koja se bori sa Hadom. Pojačana dramatičnost jeste prisutna i u samom prikazivanju detalja kao što je gistikulacija na licu, Persofonina kosa koja leti, Hadova brada, draperija koja se kovitla. Prikazan je trenutak koji je nabijen energiom i emocijama, bol i patnja Persofone.

Berninijev rad u portretima poprsje kardinala „Šipiona Borgezea“ , prikazuje ga blago otvorenih usta , uhvaćen u trenutku razgovora. Berninij e takođe bio poznat po kopiranju antičkih statua. Kao i tokom šesnaestog veka u dekoraciji palate preovladavale su mitološke scene. „Bah i Arijadna“ delo Anibala Karačija delo predstavljeno i izdvojeno u arhitektonskom okviru, što je bio cilj postizanja veće dramatičnosti.

„Apolon i Dafne“ Bernini je bio inspirisan klasičnom skulpturom, takođe jedna od mitiloških tema. Dramatično prikazan trenutak kada se Dafne pretvara u drvo, izvijena tela, kosa i draperija koja vijori. Veoma realistično prikazan momenat gde se delovi tela Dafne pretvaraju u grane i korenje.

Skulptura se uzdigla do službenog kraljevskog stila, kao i arhitektura zahvaljujući uticajima Rima i Berninijevoj poseti kraljevskom dvoru. Tokom boravka u Parizu Bernini je oblikovao poprsje Luja XIV, od njega je naručen kraljev spommenik na konju.

Male skulptorske skice za velika skulptorska i arhitektonska dela služe kao modeli, za vežbu ili da ih umetnik pokaže poručiocu. Ove skulptorske skice se zovu bazzeti ili modli. Bernini se takođe za projekte pripremao uz pomoć crteža perom, mastilom, crvenom i crnom kredom, a izrađivaoje i bocete. Njegovi boceti su modeli od gline, a gotove skulpture su bile od mermera. Bocete se izrađuju po principu dodavanja, zato što rad u glini podrazumeva gradjenje, a gotove skulpture u mermeru po principu oduzimanja.

7. ODLIKE BAROKA U HOLANDIJI

Holandija predstavlja pravi istorijski primer države nastale buržuarskom revolucijom protiv apsolutističke vlasti. Uzrok revolucije leži u namerama španskog kralja Filipa II da ukine autonomiju provincija, nametne nove poreze i iskoreni protenstatizam. Sedam nizozemskih provincija su 1579. Godine sklopile

sporazum o Utrehtskoj uniji (Holandska republika). Osamdesetogodišnji rat okončan je Vestfalskim ugovorm i priznanjem nezavisnosti 1609. Godine Ujedinjenih provincija Nizozemske. Podela Nizozemske imala je velike posledice po ekonomiju, društvenu strukturu, kulturu, veru severa I juga. U celom 17v. ljudi su prelazili granice prema severu I jugu. Pošto je Španksa vojska opljačkala Antverpen on je izgubio polovinu stanovništva, pa se mnogo ljudi iselilo u severnu Nizozemsku, pa je grad tek kasnije povratio ulogu trgovačkog I umentičkog centra.

Nova država svojim demokratskim načinom vladavine i kalvinističkom religijom prekida sa ostalom celom Evropm. Ovo stanje za umetnost ima značajne posledice, dok kalvinizam ne prihvata nikakav ukras u crkvama, a demokratsko uređenje države se pokazuje neprijateljsko prema raskošnom kinđurenju najbogatijih i najmoćnijih građana. Holandija se u 17 veku istakla kao prvorazredna sila u moreplovstvu, trgovini i ekonomiji, tada je nastalo Holandsko kolonijalno carstvo.

Umetnost koja se razvija u ovom periodu potpuno je stopljena sa temperamentnom naroda, socijalnim uslovima i sredinom življenja, imala je solidnu podlogu sređene političke i ekonomske prilike u kojima su nauka, religija, ukus puritanskih građana uticali na formiranje posebnog umentičkog shvatanja. Holandija je dala veoma veliki broj majsora i stilova. U Holandiji je postojao veći broj naprednih mesni školi pored Amsterdama, glavnpg trgovačkog grada, značajne grupe umentika su se nalazile u Harlemu, Utrhtu, Lejdenu, Delftu. Barokni stil dolazi u Holandiju iz Antverpena, a prenose ga slikari Utrehtske škole koja je dala veliki broj uemntika, ali su njeno članovi bili značajni po tome što su karavađizam preneli drugim holandskim majstorima, koji su move italijnske ideje bolje iskoristili. Dinastije su bile pokrovitelji umentosti ali su njihove porudžbine bile ograničene, zato su privatni kolekcionari postali glavni izvor prihoda umentika. U severnoj Nizozemskoj kao I u Južnoj pojavila se nova klasa mecena-bogati trgovci.

Za razliku od uemtnosti Flandrije, uemntost Nizozemske Republike nije se oslanjala na crkvene ili državne porudžbine, već na privatno pokroviteljstvo I na otvoreno tržište umetničkih dela. Slike su postale roba, a trgovina slikama podlegla je zakonima ponude I potražnje. Mnogi umetnici su radili za tržišta, a ne za pojedine mecene. Umetnici su često zapadali u oskudicu I nisu mogli da žive smao od novca koji su zarađivali svojom umetnošću. Bilo je mnogo zaejdnica umentika u Harlemu, Utehtu, Amstrdamu I Delftu. Umetnici su često putovali između tih gradova I poznavali rad drugih. SLikali su portrete, grupne portrete, pejzaže, vedute, mrtve prirode I žanr slike.

Arhitektura

Holandskoj arhitekturi javnih, religioznih i profanih građevina, skromnih proporcija i zamisli, nije nedostajao barokni duh. Glavne karakteristike su te da su holanđani podizali zgrade visokih krovova, zupčastih zabata, zgrade od cigle. Često su domaće arhitekte sticale obrazovanje u Italijii. Strogost u stilu koje je nametnula crkva doveli su u poslednjoj četvrtini veka do usvajanja Paladijevog stila. Jedino veliko zdanje koje je u 17 veku podignuto jeste Gradska kuća u Amsterdamu, podigao ju je Jakob van Kampen.

Vajarstvo

U istoriji holandske uemnosti u periodu baroka i rokokoa aktivnost skulptora nije imala neke vidljive tragove, niti je dala neka originalna del ai škole. Crkva nije davala podršku vajarima i slikarima, jer je

protenstantizam bio protiv umetničkih dela vezanih za religiozni život. Malobrojni grobovi po holandskim crkvama su jedini oblici plastike, a dekorativne figure su nalazile primenu u dkeoraciji svetovnih građevina.

Slikarstvo

Slikarstvo stiče nakonost građanskog društva. U slikarstvu je postojala hijerarhija žanrovam te su mnogi slikari hteli da stvaraju istorijske slike, a one su bile na vrhu te hijerarhije, ali njih je bilo najteže prodati pa su se slikari odlučivali za portrete i žanr scene. Na prvom mestu su bile istorijske slike ( uključuju alegorije i popularene religiozne teme ) portreti, žanr slikarstvo, pejzaži, mrtve prirode. Slike na zidu su jedva postojale koristile su se najviše tvrde drvene ploče zbog preciznosti. Glavne karakterisitke su te da holansdko slikarstvo dobija građanski vid jer religija nije pokretala umentički život nije bila mecena. Srednja klasa postaje podstrekač umetnosti, ona je sačuvala nacionalnu nezavisnost i ekonomsku autonomiju Holandije i stvorila buržoasku kulturu, koja ukusom srenje klase građana zamenjuje dvorski ton, karakterističan za stvaralaštvo u eposi baroka u ostalim zemljama Evrope.

Prvi put u istoriji su privanti kolekcionari postali slikaru glavni izvor zarade. Kolekcionarska manija u Holandiji u 18 veku je izazvala pravu bujicu slikarskih talenata. Holandska umenost je realistična po svom karakteru, a umentničku formu i sadržinu gradi ljubav za prisnim doživljajem i uživnajem u umentičkom delu zbog toga su to uvek mali formati, bez korekcije prirode, ulepšavanja, predrasuda i mehabičkog reprosukovanja. Holandsko slikarstvo ne teži samo isključivo jednostavnim i venrimopisom života, već donosi uemtnički doživljaj u činjenicama preuzetim iz života. Neguju se efekti svetlo-tamnog, ali potpuno različito od italijana i baroka( naglašene su razlike između svetlog i tamnog). Svetlost je difuzna, senka ima više svetla, meka je i prozaična pa je osveltjeni deo blaži-meka svetlost. Nema jakih kontura koje odvajaju svetlo i tamno. Prstor je skoro uvek mračan, kompozicija je smirena, sređena, umerena i jednostavna. Ovde postoje dve generacije slikara, a razlikaje u tome šte je Prva generacija slikara mirnija i u korišćenju boja i Druga generacija je burnija sa jakim kontrastima koji stvaraju napetost, Ticijanov način boja, tipičan potez.

8. RAZVOJ PORTRETA U HOLANDSKOM SLIKARSTVU 17 VEKA

Trgovačko društvo u Holandiji u 17 veku bilo je više zainteresovano za proizvodnju portreta od drugih zemalja, pa je u Holandiji u to vreme stvoreno preko milion portreta. Najvažnija grana holandskog slikarstva i dobrog poznavanja zanata je bio kolektivni portret utemeljivača milosrdnih institucija, bratstva i udruženja, gilde lekara, milicije, udruženje strelaca. Tim portretima su se dekorisale opštinske kuće i javna zdanja. U ovakvom načinu prikazivanja postojali su zakoni koji su se razvijali i menjali tokom stilističkog razvoja holandske umetnosti. Ukočene fizionomije oštrih crta lica ihladnog izraza u crno odevenih članova civilne garde i saveta upravljača milosrdnih institucija javlja se u amstredamskom slikarstvu u XVI veku prvi put 1529. Godine. Nasuprot Utrhtskoj školi koja je otvorena uticajima modernih struja na strani Harlem je prikazao krajnje lokalnu koncentrisanost na svoje snage i svoje

tradicije. Majstori ove škole u malim ateljeima uskih specijalnosti su izgradili sopstveni manir, koji duguje najviše njihovim individualnim obdarenostima. Barokni stil došao je u Holandiju iz Antverpena u Rubensovom delu i iz Rima, neposrednim dodirom sa Karavađom i njegovim sledbenicima. Većina holandskih umetnika nije išla u Italiju, već je samo nekolicina iz Utrehta posetila.

Među velikim portretistima holandskog slikarstva 17 veka ističu se pored Franc Halsa u amsterdamskom centru slikari paradnih porodičnih i intimnih portreta a to su Van der Helst, Jan de Brej i Verspronk. Njihovi portreti se odlikuju veštim građenjem kompozicije i primenom obimnog tehničkog znanja.

Haškom krugu portretista pripada Jan Ravestejn koji je svoju umentost formirao oslanjajući se na Delftsku školu, na rane portrete lokalnih slikara koji rešavaju probleme kompozicije velikih grupa, a u individualnim portretima pokazuju osrednji talenat, maniristički kruti tretman i zanatsko znanje. Kompletan talenat ovih umentika ipak je bio ogrnaičen i pod kontrolom zahteva i ukusa buržuazije i konzervativnih naručioca. Koncepcija holandskog klasičnog portreta 17 veka dobija krajem veka izvestan rokoko-duh francuskog pomodnog slikarstva. Oko 1680.godine gubi se čisto nacionalni karakter holandskog slikarstva i ono se više vezuje za evropske tokove u umetnosti.

Frans Hals je veliki slikar portreta iz Harlema koji je rođen u Antvrpenu. U ranim delima se vidi uticaj Rubensa. Hals je osvojio svoje savremenike portretima i žanr scenama. Na žanr slikama prikazivao je karaktere ljudi tako dobro da su izgledali kao da su uzeti iz života. Njegove slike izgledaju kao da radi brzim potezima četkice koji su vidljivi što stvara utisak neposrednosti skice, međutim on je dosta vremena provodio u izradi svojih dela, ali ipak sačuvavši iluziju da ih je načinio za tren oka.

Glavne karakteristike- figure su u gro planu , imamo interesovanje za tipove iz naroda, scene su najčešće u krčmmi, način osvetljenja je pod uticajme Karavađa, a uz problem kompozicije pitanja svoje umentosti Hals rešava slikarskim novinama kao što su nova faktura i koloristička gama. Faktura, kvalitet i značaj poteza postaje element modernog impresionističkog metoda kojim se slikar razlikuje od svojih savremenika. Boja je nanošena široko, glavni je fartor slike, jer sugeriše volumen, prostor, materiju, svetlost. Hals je stvorio originalno tumačanje svog sveta realnosti. Osobine Halsovog metoda u izražavanju forne kolorističkim vrednostima i tehničkim svojstvima dolaze do izražaja u slikama harlemskih pijanaca, luda, gitarista,cigana. Takođe i kod Halsovih portreta imamo slobodne poteze, mrlje pigmenata i odsustvo detaljnosti. Hals je posedovao veliki osećaj za relanost, za posmatrnje, ali način njegovog slikaskog prilaženja vezivao ga je više za fizički svet. Oko 1640. Hals je naslikao veliki broj portreta.

“Gradska straža” Šest Halsovih grupnih portereta gradske straže omogućili su mu da obuhvati više oživljenih portreta jedinstvenom I dinamičnom kompozicijom. Gradske straže osnovane su u 14v. I obavljale su verske I javne dužnosti a od 16v. počinju da naručuju svoje portrete, uspešno su odbranile svoje gradove od Španaca I time su se ponosile. Kasnije su postale nešto poput građanskog bratstva koja su održavale godišnje bankete kako se I vidi na slici “Banket oficira gradske straže Sv. Đorđa” Kapetan u sredini pozadi maše nožem, pukovnik na levoj strain podiže čašu vina, najviše starešine sede dok oni nižeg ranga I poslužitelji stoje pozadi svi su smešteni oko stola sa belim stoljnjakom pretrpanog hranom. Vojnici nisu pozirali za ovu kompoziciju, a realizam slike postignut je prirodnom veličinom likova,

njihovim pokretima I trodimenzionalnošću oblikovanom bojom. Neki su od Halsa naručivali pojedinačne portrete, svoje ili članove porodice.

“Svadbeni portreti” Jedini Halsov dvostruki portret, “Bračni par u vrtu : Isak Masa I Beatrik van der Lan” na toj slici stapa se opuštena atmosfera žanr slike sa sličnošću modela I svečanom odećom portreta, dve figure su pripijene jedna uz drugu. Njena ruka je prebačena preko njegovog ramena, smeše se I sede u imaginarnom vrtu ljubavi okruženi bršljenom simbolom čvrste ljubavi. Obe figure su lepo I bogato odevene. Hals je slikao Isaka Masu važnog imućnog diplomat još najmanje dva puta.

„Vesela pijanica“kombinacija Rubensove snage, usredsređenost na dramatičnom trenutku koja je preko Utrhta izvedena od Karavađa. Sve odiše spontanošću, oči koje žmire, poluotvorena usta, podignuta ruka, čaša sa vinom. Brzina kojm su oblici nabačeni.

„Male babe“ ovo je žanr slika nastala oko 1650.godine nalazi se u Berlinu. Ličnost je iz naroda, pola vrač (sova na ramenu), pola seoski idiot, vrišti podrugljivo na ostale goste u krčmi.

„Članice Upravnog odbora Doma staraca u Harlemu“ slika grupnog portreta, nastala je 1664.godine u Harlemu, a u toj ustanovi je Hals proveo svoje poslednje godine. Svakodnevno doživljavanje patnje, i smrti se urezalo u lica žena te dleuje kao da su one sme postale slike smrti, blage i večne. Figure na slici zamišljene su krajnej jednostavno, koloristička gama je tamnija u deliaktnim sivim tonovima.

Judit Lajster je najvažniji Halsov sledbenik, slikala je portrete I mrtve prirode, ali najviše žanr scene. Njen “Autoportret” prikazuje je kao portretiskinju I kao slikarku žanr scena I ova slika će joj doneti status majstora, slika na štafelaju je detalj njene omiljene teme.

“Dečak koji svira flautu” lik na slici ima upečatljiv izraz lirskog raspoloženja, ima poetsko svojstvo svetlosti čiji je izvor sa leve strane. Vidi se uticaj I Karavađa ali I Vermera.

Bartholomeus van der Helst je holandski slikar iz Harlema koji se nastanio u Amsterdamu. Kao savremenik Rembranta postao je u Amstredamu najpopularniji portretista jer je njegov stil bio veoma privlačan, čak su i neki Rembrantovi učenici usvojili njegov stil.

„Banket civilne garde u Amstredamu“ ovo je veliki grupni portret nalsikan 1648. Godine. Sliku je ser Džošua Rejnolds nazvao prvom slikom portreta na svetu, ali ju je Bolhman namerno posle oštetio i isprskao gorivom.

Jan de Brey je holandski barokni portretista i najveći deo svoje karijere proveo je u Harlemu, kao dekan udruženja Sv. Luka. Bio je pod uticajem Van der Helsta i Halsa. Stvaralaštvo mu se sastoji od kolektivnih portreta, istorijskih ličnosti, u dleima koristi svoju porodicu i sebe kao modele.

Jan Cornelisz Vespornck je holandski barokni slikar koji je takođe poznat po portretima, bio je pod uticajem Halsa, a zanat je učio u ateljeu svoga oca koji je slikao mrtve prirode, kuhinje i žanr scene.

9.RAZVOJ MRTVE PRIRODE U HOLANDSKOJ UMENTOSTI

U 17 veku Evropa dobija modernu sliku mrtve prirode. Mrtve prirode su bile odlična prilika da umetnici prikažu svoje sposobnosti za detalje i relne svetlosne efekte u slikarstvu kroz teksturu i površinu. Mrtve prirode su imale moralne pouke o kratkotrajnosti života napr. Pola oguljenilimun je označavao život koji slatko izgleda, ali ima gorak ukus, srebro nema korist za dušu. U početku su se prikazivali svakodnevni predmeti, a sredinom veka postaju popularni i skupi i egzotični objekti koji se nazivaju vanitas. Ime vanitas se odnosi na deo Biblije koji kaže da je sve prolazno. Ideja je bila da se predstavi ljudska ljubav prema zadovoljstvima koja ih čini bogatim, a da zapravo to nije ništa, jer je sve prolazno. Vanitas slike se uvek sastoje od skupih objekata kao što su muzički instrumenti i pehari kao simbol zadovoljstva sa svećama, peščanim satovima i lobanjama koje nas podsećaju na vreme i prolaznost. Mrtve prirode sa cvećem su bile vezane za stvaralaštvo retkih žena umetnika kao što su Maria van Oosterwyck i Rachel Ruysch. Iako cveće odiše intezivnim relaizmom, slike su bile načinjene od pojedinačnih studija, čak i ilustracija knjiga, a često su bile sačinjene od različitih sezonskih cvetova.

Maria van Oosterwyck je holansdko barokna slikarka koja se specijalizovala za detaljnu mrtvu prirodu sa cvećem. Ona je jedna od tri značajen žene slikarke u holandskom zlatnom dobu. Bila je veoma slavna, a njene slike je kupovao poljski kralj. Holandsku tradiciju je započeo u velikoj meri Ambrosius Bosschaert flamanski slikar koji je osnovao dinastiju. Njegov zet Balhasar van der Ast je bio pionir mrtve prirode sa školjkama i cvećem. Ovi rani radovi su se odlikovali buketima cveća koji su bili organizovani na jedinstven način.

Rahel Rojsh Mrtve prirode sa cvećem počele su se slikati u flandriji, ali su se razvile I u severnoj I južnoj Nizozemskoj. Rahel Rojsh je jedna od vodećih slikarki cveća tog vremena. Imala je dugu I plodnu karijeru a radila je u Amsterdamu, Hagu I Diseldorfu. Pošto joj je otac bio professor anatomije I botanike ona je dobro poznavala biljke I insekte. Na njenim slikama je cveće prikazano kao izraz lepote tako raspoređeno da se ističe raskoš boja.

Glavne karakteristike- to su samostalne kompozicije, određene namene i umentičkog, simboličkog i moralizatorskog sadržaja u kojoj fini crtež, dekorativni efekat i pažnja u komponovanju izvode sliku predmeta iz inferiornog položaja detlja ili fragmenata podređenih ljudskoj figuri. Mrtva priroda Holandije pokazuje smisao za predmet i realizam, kakav se oseća kod Pietra Artsena koji u prve planove stavlja voće, meso, povrće, potiskujući ličnost u drugi plan. U slikarstvu zrelog 17veka mrtva priroda dostiže svoju punu meru u razvoju, veliki broj slikara se bavi ovom temom. Utrehtska škola otpočela je ovaj žanr sa slikarstvom Rolenta Saverija, Baltazae van Elst, David de Hem, Jan Davids de Hem i drugi . Ovi slikari neguju arhaičan tip mrtve prirode bez usavršene kompozicije, ravnoteže, masa i linija i bez većih ambicija o produbljivanju slike perspektivnim predstavljanjem predmeta. Harlemski slikari Vilem Klas Heda i Piter Klez stvaraju od prozračnih predmeta za svakidašnju upotrebu čitavu arhitektonski organizovanu strukturu stvari i prostora, služeći se vrlo minimalnim sredstvima, ali sa znalačkim korišćenjem konstruktivnog metoda u svom radu. Kolorit je uvek diskretan, smeđemrk, čija monohromost ne remeti već potencira zrelu slikarsku misao. Razvoju holandske mrtve prirode doprinosi i Piter Claesz holandki barokni slikar koji je rođen u blizini Antverpena ali se preselio u Harlem. On i Viliem Klas Heda su bili najpoznatiji slikari mrtve prirode. Boje su monohromatske, suptilno rukuje svetlošću, a tekstura je glavni vid izražavanja. Mrtve prirose često imaju i alegorijsku svrhu, a sa čestim lobanjama služe kao podsetnici ljudks smrtnosti.

Kalra Peters je bila profesionalni umentik na osnovu broja dela koje je potpisala. Nasliakla je neke od najranijih mrtvih priroda među kojima je I „Mrtva priroda sa voćem i cvećem“ ovo je rano delo koje u sebi stapa studije cveća i voća a prikazuje i nekoliko različitih posuda na kojima umentici istražuju teksturu. U središtu je korpa sa voćem. Levo je buket cveća veselih boja u belojkeramičkoj vazi i još niz predmeta od različitog mateirjala. Iako su predemeti iz prirode obilno zastupljeni tu su takođe prisutni novčići,nož- kao simbol venčani ili verenički poklon. Smatraju da je naslikala svoje venčanje.

Frans Snajders je učio kod Pitera Brojgela Mlađeg. Usmerio je svoje zanimanje na složene mrtve prirode sa stolovima prepunim hrane. Njegova sjajna slika „Pijačna tezga“ je pravo remek-delo i otvoreno se obraća našim čulima. Veštim nanosima boje stvara različite tekstue životinja. Vidi se Rubensov uticaj u kompoziciji.

Williem van Aelst je holandski baroni umentik specijalizovan za mrtvu prirodu sa cvećem ili ulovom (mrtva ptica). Rođen je u Delftu u porodici istaknutih sudija u gradu. Majstor udruženja Sv. Luke u Delftu. Jedan period života je proveo u Francuskoj, a zatim odlazi u Firencu gde radi kao dvorski slikar Ferdinanda II de Medičija, po povratku u Holandiju preselio se u Amstredam i postao jedan od najistaknutijih slikara svoje genedacije.

Willem Claeszoon Heda = Vilem Klas Heda je jedan od najranijih slikara prvih mrtvih priroda i bio je posvećen isključivo mrtvoj pririodi. Potiče iz umentičke porodice uHarlemu, član je udruženja Sv.Luke i u svojim delima pokazuje veštinu aranžiranja mrtve prirode i u prikazivanju metalnih predmeta. U mrtvim prirodama su česti predmeti kao što je bogat tanjir jelom, šampanjac, masilne, peciva, hleb, šunka, pivo. Poznat je po svojim postavkama doručka kao mrtve prirode. Nizozemske mrtve prirode ponekad prikazuju ostatke obroka što svedoči o uživanju u piću, hrani I luksuznim predmetima kao što su kristalni pehari, case različitih veličina I srebrno posuđe. Ovaj Harlemski umetnik bio je očaran različitim površinama I odrazima-hrapava kora limuna, sluzavost kamenca , blistavi odsjaji I višestruki odrazi prozora na staklu , staklene kapljice na visnkoj čaši, on je slavan po tim svetlosnim efektima što se može I uočiti na slici “ Mrtva priroda” gde je ovo sve zastupljeno.

Jan Davidsz de Heem = Jan De Hem je barokni holandski slikar mrtve prirode koji je stvarao u Utrehtu i Antverpenu. Jedan je od glavnih predstavnika slikara mrtve prirode u holandskoj i flamanskoj umetnosti. Kombinuje sjaj i skladan odnos boja uz precizan prikaz predmeta kao šzo su cveće. Evropsko i tropsko voće, jastozi, leptiri, kamen i metal, puževi i školjke. Slike su moralizatorske sadržine. Ponekad je slikao madone i portrete u vencima voća ili cveća. Zahvaljujući izuzetnom talentu stekao je značajnu reputaciju tako da je jedva mogao da zadovolji potražnju. “Mrtva priroda sa papagajima” prikazuje ukusnu hranu, egzotične ptice I luksuzne predmete iz celog sveta.

Jan Weenix je barokni holandski slikar iz Amsterdama koji se posvetio mnogobrojnim temama, a ostvario se najviše u prikazivanju lov scena i mrtvih priroda.

Jacob Gillg je holandski barokni slikar mrtvih priroda iz Utrhta, poznat je po slikanju riba, pokušao je da se bavi portretima ali nije ih stvarao tako dobro kao prikaze riba.

10. RAZVOJ PEJZAŽA U HOLANDSKOJ UMENTOSTI 17 VEKA

Još su slikari primitivci krajem 14 i početkom 15 veka radili studije pejzaža i primenjivali je kao pozadinu na slikama. Kao i portret, pejzaž vodi poreklo sa minijatura kasnog srednjeg veka u kojima se nakada javljaju i pravi pejzaži, naročito u ilustorvanim kalendarima i table sa scenama religioznog karaktera često su imale pejzažnu pozadinu. U umetnosti 15 veka u Nizozemskoj uticaj italijasnkog pejzaža bio je skoro neosetan, jer se uglavnom razvijao u tradicionalno smeru uz opšti tehnički i stilski napredak. U 15 veku predeo iz pozadine dolazi u prvi plan i obuhvata celu sliku. U pejzažu ovog vremena javljaju se novine ne liči na strinske pnorame već se javljaju rodni predeli interpretirani sa dosta slobode, ali tako da obrazuje široke i bogate okvire sićišnim biblijskim scenama. U odabiranju tema koje su se komponovale sa pejzažom oseća se kod ovih slikara težnja da se vraćaju na istorijske i religiozne teme i događaje koje nisu imale primarnu važnost te su date mogućnosti za razvijanje pejzažne partije kao što je „Bekstvo u Egipat“, „Sveti Jeronimm u pustinji“. Prva generacija holandskih pejzažista živi u vremenu kada se u zemlji zbivaju važni istorijski događaji. Međutim već u ovom vremenu ona ispoljava u umetnosti bogatstvo i raznolikost u tretmanu pejzaža. Flamanski i italijanski uticaj su osetni u ovom vremenu.

Utrehtska škola obrazuje ranu školu pejzažista koji nastavljaju staru tradiciju i obrađuju šumovit pejzaž sa obiljem lišća pedantno islikanim. Holandski slikari su stvorili pejzaž u kome su daleki horizonti ravnice i nebo postali osnovne teme slikanja. Pošto je izašao iz rane faze naivno shvaćene prirode, holandski pejzaž, bez težnje da izrazi dramtičnost i da bude zanilmljiv, jednostavno predstavlja deo sveta onakvim kakav jeste, realn i prijatan, kao što su bile teme uzete iz običnog života.

Realistički holandski pejzaž ne menja samo svoje koncepcije već i tehniku. Holandski pejzažisti slika vidljiv svet često na osnovu srteža, brzih skica, koje kasnije razrađuje u ateljeu. Sem razlike u tehnici, novi manir relaističnog tretmana pejzaža sastojao se u novom shvatnaju da slika ne prenosi bukvalno iz prirode nego da ima umetničko sažimanje u doživljenu sliku. Sem realističnog pejzaža u Holandiji se negovao i pejzaž koji je prožet romantičnim osećanejm i maštom samog umentika. Jedan od glavnih predstavnika je Herkules Segersa čiji je pejzaž lišen literalnog obeležja i izaziva toplo i lisrski kroz raspoloženje umentika. Bilo je i onih pejzažista koji su u 17 veku nastavili tradiciju Brojgela(savremeni život u pejzažu). Oni su obično slikali one scene savremenog života koje su iskazivale bogate pejzažne okvire, a predstavljale sitne događaje svakodnevnice (zimske scene i prizore sa zaleđenih kalendara). Predstavnici ove vrste u slikarstvu su Adrijen Van de Ven i Hendrik Averkamp. Vodećoj generaciji harlemskih slikara pejzaža pripada Piter de Molijn. Slikari obrazovani u Italiji su odigrali važnu ulogu u razvoju holandskog pejzaža.

Jan Van Gojen je tipičan predstavnik nacionalnog holandskog načina slikanja pejzaža, oslobođen flamanskih i italijanskih uticaja, slika predele koji opisuju rodno tlo, niziju prostor, vazduh, oblake i nebo. Slikao je mnogo u okolini Dorderhata, stvra na moderan način, kroz ljubav i impresionističko interesovanje za svetlost, ali bez udaljavanja od predmeta studija. Posle prvih pejzaža slede monohromne slike zemljanih tonova čiju glavnu temu čine peščane dine, stare kule i ruševine. Izrazio je atmosferu holandske zemlje u jednom dominantnom tonalitetu, koje je obično slikao sitnim potezima

četkice, skoro grafičke fakture. Pejzaž je dovoljan sam sebi, grafički način rada i nebojenost daje mu neutralnu atmosferu u kojoj dominira dijagonala koja deli kompoziciju na svetle osenčene partije.

“Pelkus-Port” morski pejzaž u daljini je grad sa niskom linijom horizontal pod oblačnim nebom gledan kroz vlažnu atmosferu preko vode I širi melanholično raspoloženjeniskih predela. On često koristi sive I smeđe tonove sa zelenim naglascima ali sa bezbroj raznolikih efekata. Ovaj uemtnik je bio veoma uticajan I uspešan u svom period

Ert Van der Ner Slikar koji u Amsterdmu radi zimske pejzaže sa klizačima, jednostavne kompozicije koje se vezuju za slikarstvo Averkampa i Brojgela Starijeg, njegovi pejzaži u osvetljenu sutona ili noći, rešavaju problem svetlosti i senke.

Solomon Van Rojsdal umetnik koji dominira u drugoj generaciji holandskih slikara Harlemske porodice pejzažista. Vešt i tačan slikar, bogati dekorativni kolorit, njegova omiljena tema je voda sa razapetom mrežom.

Jakop Van Rojsdal je jedan od najpoznatijih holandskih pejzažista, koji je uticao na formiranje nekih od engleskih pejzažista 18veka, u mladosti je slikao baruštine, more, brežuljke, studirajući efekte svetlosti i senke, a šumski pejzaž je bio njegov omiljeni motiv. Prvi put u istoriji slikarstva nastaje moderno shvatanje slikanja predela ograničenog na jednu specijalizovanu temu, na divlju sliku mora ili odabranog kutka prirode. Na slikama Jakopa Van Rojsdla vedute su postale svedočanstva gradskog horizontal-neba. Nebo je zauzimalo I tri četvrtine platna. Uradio je dosta slika na kojima se nalaze ckveni tornjevi, vetrenjače, ruševine koje su lako prepoznatljive, u prednjem delu su polja gde se pralo, a voda je u Harlemu bila poznata po čistoći.

“Jevrejsko groblje” za ovu sliku je postojalo više pripremnih crteža. Prirodne sile vladaju tim divljim prizorom,ali ovom imaginarnom divljem prizoru on dodaje I nestvarne elemente kao što je srušena zgrada. Tako tema smrti groblje, grobovi, ruševina opatije I mrtva stable govore da je tema slike vanitas opomena na kratkoću života.

Rembrant se bavio sliknajem pejzaža, a uradio je u tehnici ulja nekoliko predela iz mašte. Njegovo slikarstvo oslanja se na iskustva Segersa, na dramatično osenčene olujne prirode.

Filips Kong je Rembrantov učenik, prikazuje holandski pejzaž iz ptičije perspektive, sa zatamljnim prvim planom i beskrajem vidika. Holandske slike pejzaža su jednostavnije i neposrednije od klasičnih tendencija u francuskom slikarstvu. Pejzažisti slikaju bezličnoprostranstvo svoje zemlje pod visokim nebom, zaljubljeni u široke partije običnih masa. Omiljene teme holandskih građana bio je predeo oživljen figurom čoveka i životinje.

Isak Ostade slika popularne događaje holandskog života, događaje pred krčmama i seoskim putevima.

Paul Poter je u svom kratkom životu stvorio slike koje se pamte po karakterističnoj temi a to je krave na polju, na paši, koze, svinje. Niz starih Holandskih majstora uzimao je život mora za predmet svog umentičkog interesovanja. Česte temesu bile oluje, bitke, brodolomi.

Johanes Van de Kapele je slikao o životu na moru, uzbuđenja i nemire koji su u skladu sa burama i nemirima vode.

11. RAZVOJ ŽANR SCENE U HOLANDSKOJ UMENTOSTI 17 VEKA

Žanr slike prikazuju scene na osnovu koje može da se zaključi funkcija određene ličnosti koje nisu portreti ili istorijske ličnosti. Žanr slike su pored Holandije bile veoma popuarne i u flamanskoj umentosti. Neki umentici u žanr scenama prikazuju pojedinačne figure koje obavljaju neku radnju, kao što je to radio Vermer, a neki grupu figura. Postojalo je više tipova žanr slika kao što je jedna figura, sljačka porodica, veselo društvo, žene u poslu kod kuće, scena sa sela i gradskih svečanosti. Sam termin žanr slika nije holandskog porekla, već će on nastati krajem 18 veka. Tek od 17veka termin žanr slika u holandskoj umentosti odnosi se na opis života građana u gradu i seljaka u selu . Slikanje žanra negovano je još od kasne gotike. Na minijaturama čuvenog Molitvenika od Berija postoje ilustracije kalendara čiste žanr-scene seljaci koji oru, sede ili seku drveće. Žanr se pojavljuje kao pozadina na olatrskim tablama sa religioznom tematikom u prvom planu. Na razvoj žanra utiče najviše sliakrstvo Brojgela Starijeg kod koga se žanr javlja direktno iz slike religiozne sadržine realistično prikazane i razumljive okolini. Novine Brojgelovog žanra nalaze se u ideji da se ovakvom slikom obuhvati celokupni život, sasvim savremen i moderno shvaćen svet.

Umetnici iz grupe koje potiču od Franc Halsa u Harlemu negovali su slikarstvo žanra sa osnovnim temama uzetim iz kafana , zabava, kasarni, karnevalskih svečanosti, skupova seljaka.

Adrijan van Ostade je najdarovitiji slikar spontanog života seljaka, on modelira kjaroskurom, koji nema oštrih kontrasta već se utapa u atmosferu. Slike sa vašara i seljačkih sedeljiki su često natopljene poezijom i finim slikarskim osećanjem. Scene predstavljaju kafane, sajmove, obradivo zemljište. Ljudi su kratki i nakaradni, označeni su pečatom nesreće.

Jan Sten je barokni holandski slikar žanr scena poreklom iz Lajdena, slikar sa tezom sa komično-satiričnom notom u žanru najnižeg sadržaja. Stenovo slikarstvo obuhvata široki niz tema kao što su religiozne i mitološke scene iz krčmi, buržoaski život, seoske anegdote. Slike često prikazuju enterijer kuća I gostionica,ljudski likovi su prikazani u punoj visini I kada su slike manjih dimenzija.

“Nikoljsko veče” komično intiman porodični prikaz gde je pred Božić sv.Nikola poseti dom ostavio igračke, bombone I kolače za decu. Mali dečak I devojčica su oduševljeni darovima, devojčica drži lutku Sv. Jovana I kanticu punu slatkiša, a dečak se igra štapom za golf. Prikazan je jedan veseli trenutak u kome jedn aporodica uživa.

Gerard ter Borh poticao je iz umetničke porodice. On je slikar koji se formirao u Harlemu na domaku slikarstva Fransa Halsa, ističe inteligentno osećanje za forme i materije senzibilnost za kolorističke vrednosti i sigurnost u tehničkom postupku. Najčešće radi intimne holandske enterijere sa nekoliko figura u situacijama nekog događaja, često je kao model uzimao sebe i svoju porodicu, ali onda nije

prikazivao ispraznost svakodnevnice. Sliako je portrete I žanr prizore, obe vrste slika ali u malom formatu , ali su mu likovi u punoj visini I modern odeveni.

“Dama se ulepšava” ona je kao I većina njegovih žena odevena u saten, a on je poznat kao stručnajk u prikazivanju raskošnih tkanina. To je postizao stvarajući jake kontraste svetlosti I senke. Likovi stoje u veoma savremenoj ali verovatno imaginarnoj sobi koju krase bogati detlaji mermerni kamin sa ćetiri stuba I postelja sa baldahinom u pozadini, sto prekriven turskim ćilimom I divno odeven paž.

Gerard Du prvi Rembrantov učenik iz Lajdena koji je pozajmio od njega i teme i jako karavađovsko osvetljenje jakim svetlosnim kontrastima, glatko islikane površine i mali formati. Teme su usamljene figure domaćica, mladića na prozoru, žena pri molitvi, opisivao je život holandske kuće ilustrativno i sentimentalno.Slikao je istorijske, mitološke i verske scene, poznati su njegovi portreti dece. Delft je u 17 veku bio snažan umentički centar.

Johanes Vermer van Delft je slikar o čijem se životu malo zna i pripisuje mu se nekoliko desetina slika. Uglavnom su to teme intimnog tona kao što je sobni enterijer sa izolovanom figurom okupiranom sitnim domaćim poslom(svirkom, čitanjem pisama, odmorom pokraj prozora).

Piter de Hoh je sikar iz Roterdama koji je radio žanr scene vojničkog života, holandske žene u domaćem ognjištu, sa brigama materinstva i pri zabavi. Rešava probleme osvetljenja i prostora, ima istančan kolorit, harmonija, difuzno osvetljenje, gama smeđih i zlatnih tonova, kasnije koristi i hladnije tonove.

Gabriel Metsu je barokni holandski slikar koji je stvorio istorijsko slikarstvo, portrete i žanr scene, često je slikao mlade žene, sa tržišnom robom kao što je voće, povrće, riba, a takođe je često slika bila zasnovana na popularnom grbu sa grba knjige.

12. REMBRANT

Rembrant Harmnson van Rejn je najveći holandski slikar i jedan od najuticajnijih umentika u tradiciji umetnosti zapadne Evrope 16veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena inetrpretacija biblijskih događaja su jedinstvene. Već za života njegova dela su kopirana i imitirana. U 18 veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili inspirisani njegovim delo. Danas se smatra da je Rembrant naslikao oko 350 dela, a smatra se da je sam Rembrant posedovao zbirke starih majstora. Rembrantova najveća inovativnost se ispoljila u njegovim portretima savremenika, autoportretima i ilustracijama biblijskih motiva. U slikarstvu i grafici posedovao je izuzetno poznavanje klasične ikonografije koju je preoblikovao kako bi se uklopila u njegovo iskustvo, tako su njegovi prikazi biblijskih scena sadržali njegovo poznavanje teksta, klasičnih kompozicija i njegova istaživanja jevrejske populacije u Amsterdamu. Zbog svog dubokog saosećanja sa ljudskom prirodom , često je nazvan jednim od velikih

proroka civilizacije. Na njega je dosta uticao Karavađo, preko utrehtske škole. Poznat je po intimnosti i dirljivosti slika koje izražavaju lične odnose i osećanja.

Glavne karakteristike – bogata upotreba kjaroskura, teatralna upotreba svetlosti i senke.

1. Lajdenski period - ostvario je veliki uspeh još kao mlad slikar uLajdenu, dok su kasnije godine njegovog života obeležile tragedija finansijskih poteškoća. Slike Lajdesnkog presioda su malih dimenzija, jako osvetljene i duboko realistične. Ove slike prikazuju tradicionalne teme poput relističnog žanra ( domaći ambijent sa sopstvenim likom i biblijskim sadržajem). Uticaj Italije je vidljiv kroz rešavanje svetla, jer koristi veštačko osvetljenje koje je zanimalo Karavađa u Italiji. Mnogo se bavi temama iz Starog zaveta.

„Tobija i Ana sa jaretom“ ovo je slika na drvetu iz 1626. Godine u Parizu. Obrađuje starozavetnu temu, koju je slikar tokom celog života najviše voleo. Iako je platno malo ipak poseduje puno intimnih pojedinosti iz seoskog života. On je posmatrao priče iz Starog zaveta keo neposredne priče o Božijem postojanju sa ljudima. Prikazan je dirljiv odnos između slepog Tobije i njegove žene Ane.

„Oslepljivanje Samsona“ na ovoj slici je razvio stil visokog baroka u punom cvatu. Prikazuje Stari zavet kao svet istočnjačkog sjaja i žestine, surov ali ipak privlačan. Ova slika govori da je bio veoma dobar pripovedač. Prikazan je nagli prodor bleštave svetlosti koja se prosipa po mračnom šatoru i veoma je tetralno. Rembrant je u tom periodu sakupljao ukrasne predmete Bliskog istoka koji su ovde poslužili kao dopuna.

2. Amsterdamski period - U Amsterdamu je započeo da slika velike biblijske i mitološke scene sa izrazitim kontrastom, u želji da dostigne barokni stil Rubensa. Slike amsterdamskih dana predstavlja kontarsnim osvetljenjem u kompoziciji portreta sačinjenog od nekoliko ličnosti vezanih predmetom i momentom zajedničke društvene koncetracije. U kompozicijama ovog vremena karakteristična je njegova privrženost stilskim svojstvima baroknpg pokreta i trenutne akcije. Na slikama ovog perioda vidi se njegovo interesovanje za opis unutrašnjeg života, društvenih promena i momenata ljudske patnje.

„Noćna straža“ je ogromna slika, ogled slikara u domenu grupnog portreta amsterdamskih građana. Prikazuje okupljne vojnike u tradiciji gradske straže. Kompozicija je rešena na nov način, tako što je noćnu stražu, portret grupe amsterdamske civilne garde u maršu kao se kreće na strelište. On je ovde ostvario barokni pokret i osvetljenje pa su neki likovi utonuli u senku, a neke su zaklonili likovi ispred njih. U središtu je kapetan Frans Baning Kok čija se ruka pruža prema nama i usput baca senku.

Oko 1640.godine njegova dela postaju manje doterana i teže tonu, jer je oslikavao ličnu tragediju. 1650.godine Rembrantov stil se menja, slike postaju veće, boje bogatije, a potezi četke izraženiji čime se i udaljio od mode vremena, koja je težila glatkim i detaljnim radovima. On u ovom periodu izbegava retoriku baroka i zamenjuje je lirskom istančanošću.

„Jakov blagosilja Josifove sinove“ Zlatna svetlost prodire kroz zavese na l evoj strani je isto tako blago koa gestovi i pregledi. Raspoloženje je prožeto nežnom tišinom, dominira zajednički doživljaj.

Oko 1648.godine nataju promene u tehničkom smislu. Rembrant se predao starim temama svoje umentosti ali je iz njih izvlačio sve naučeno i primljeno sa strane.

Glavna karakteristika tog perioda su uravnotežena kompozicija, klasičnog mira, portret analizira dušu čoveka, a religiozno slikarstvo uvodi radnju u potpuni kompozicijski mir. Teme su uzete iz Biblije dobija prisnu notu tihog i intimnog života, a koloristički tonovi ovog slikarstva bivaju sve tiši i monohromniji. Sazrelo Rembrantovo dleo stavlja u centar interesovanja ljudksi lik utapajući ga u atmosferu koja je lišena svakog suvišnog detalja.

Portreti – su ogledalo karaktera, portreti psihe i ljudkse sudbine. Rađeni su širokim potezima četke , često i namazima, nanošeni nožem, crtežom koji nije prao svoj trag već je bio sadržina u širokom sloju boje, glavnom činiocu u nošenju arhitekture kompozicije, svetlosti i života slike. U kasnoj fazi svoje karijere Rembrant se vratio još jednom na kompoziciju kolektivnog portreta.

„Suknari“ članovi gilde suknara u Amstrdamu su naručili ovu sliku. Slika se zasniva na kompozicijskoj stabilnosti i skoro starinskoj zamisli predstavljanja skupa oko jednog stola ali u njenoj jednostavnosti poisu karaktera toplini kolorita i širinu u tehničkom rukovanju bojom, iščezao je svaki trag starih vremena. Na svim njegovim kasnijim portretima ne mogu se prepoznati stvarni ljudi, čiju toplotu, žudnju za saosećanjem, usamljenost i patnju osećamo.

Pejzaži –Rembrantovo interesovanje za pejzaže bogato je rezultaima u oblasti gravira. Na tom polju slika prirode koju Rembrant posmatra najčešće ima dodira sa ralnim motivom viđenog predlea i otsečka života u njemu, čime se majstor približava realističkoj koncepciji holandskog pejzaža. Vrsa predela nastaje umetničkim gledanjem na prirodu u kome se meša romantično i klasično, a tema mu je vezana za pust predeo ukovitlan vetrom.

Crteži i grafike – U 12 veku tehnika drvoreza i bakroreza je služila za reprodukovanje drugih dela. Stvaraoci su naviše voleli da kombinuju kiselinu i suvu iglu. Mogucnosti ovih tehnika su bille baršuraste tamne slike koje je Rembrant veoma dobro iskoristio. On je poznat kao majstor crteža i bakropisa, a ostavio je nekoliko hiljada bakropisa i crteža preko kojih se prati njegov razvoj. U mladosti njegovi crteži i gravire podležu istim stilskim interesovanjima kao i njegove slike u tehnici ulja. U zrelim radovima napušta gusto senčenje i obradu realističnih detalja i širokim potezima radi svoje crtačko i graversko delo. Pred kraj života uradio je niz dela, od kojih autoportreti privlače veliku pažnju. Priazuje svoje duševno stanje kao čoveka i umetnika izrazite osećajnosti. U poznijim godinama je usvajao na izrazito ličan način kompozicije i slikarske ideje severnjačke renesanse. Na svojim grafikama pokazuje novo osećanje za dubinu prostora. Poznate grafike su mu „Grafika za stotinu guldena“ ovo je prikaz iz jevanđelja po Mateju, to je kombinacija bakrospisa i suve igle, kojom se postiže baršunasti ton. Crteže je radio premo i mastilom, lavirao, upotrebljavao je crvenu i crnu kresu, srebrnu iglu i kombinaciju tih sredstava, imao je sigurnu i preciznu ruku. Na dosta crteža provlačio je lik svoje žene.

„Poljak na konju“ na ovoj slici jahačev pogled je ozbiljan, oprezan i nagoveštava nevidljive pretnje. Jahač je malo skraćen i pomeren sa sedišta, kreće se kao da ga goni svetlost sa leve strane. Put kojim ide zavija se i uskoro će ga izvesti izvan okvira.

Povratak bludnog sina“ ovo je najrečitija religiozna slika jer peredstavlja trenutak koji se pruža u večnost. Vidljivo je osećanje za siromašne i odbačene. Sin koji je potrošio novac potpuno sam osiromašen i ponižen vraća se kući. Prikazana univerzalna tuga i praštanje.

„Čas anatomije“ ovde doktor Nikolas Tulp objašnjava muskulaturu ruke prisutnim medicinskim stručnjacima. Leš na slici je zločinac Aris Kint koji je predhodnog dana obešen zbog oružane pljačke. Neki od posmatrača su aristokrate koje su platile da budu na slici. Časovi anatomije su bili društveni dogadjaj u 17.veku, a održavali su se u učionicama koje su zapravo bile pozorišta. U donjem desnom uglu nalazi se ogromn priručnik iz anatomije, a lice leša je delimično osvetljeno, vidljiv je nagoveštaj senke smrti, tehnika koja će se često koristiti. Ovo je prva slika koju je Rembrant potpisao svojim imenom.

Rembrant koristi plemenito zlatno-smedje boje i dramatičan odnos probijanja zraka svetlosti u pretežno mračan prostor slike.

Autoportreti Rembrant je naslikao mnogo autorportreta, oni su prvih godina u Lajdenu bili eksperimentalni, tridesetih godina teatralni, a pred kraj života iskreni i otvoreni. On istražuje sebe sa iskrenošću karakterističnom za sever. Smela poza i prodoran pogled odaju čvrstu odlučnost. Koristio je impasto slojeve boja i premaza da bi postigao utisak materijala i atmosfere.

13. VERMER

Johanes Vermer van Delft (1632-1675) je poznati holandski slikar 17.veka, o čijem životu se malo zna i kome se pripisuje nekoliko destina slika. Smatra se da je bio krčmar koji je imao veliku porodicu. Imao je spor način rada koji je rezultirao malim brojem dela koja je ostavio za sobom. U ranoj fazi stvaralaštva slikao je istorijske prizore, dok se kasnije specijalizovao za žanr slikarstvo. Medju delima dominiraju teme intimnog tona, kao što su sobni enterijeri sa izolovanom figurom koja je okupirana sitnim domaćim poslom kao što je svirka, čitanje pisama, odmor pokraj prozora (mandolinistkinja, žena koja čita pismo, atelje, žena koja meri srebro). U slikarstvu Vermera bilo je momenata u kojima se prikazivalo intersovanje za mitologiju i religioznu kompoziciju (Hristos kod Marte i Marije, Dijanino kupanje). U klasičnim primerima svog slikarstva uspešno je rešavao probleme prostora i perspektive, bio je zainteresovan pitanjem svetlosti i kolorističkim ogledima. Kao kolorista Vermer se služio osobenim harmonijama, novim i svežim, a senke su čiste i prozračne. Slike vibriraju u plavim i limun žitim tonovima, u hladnim harmonijama. Jedinstven način slikanj se ogleda u tome što je proizvodio efekte providnih slojeva boje tehnikom zrnstih nanosa – poantije. Formati njegovih slika su veoma mali. Neki istoričari umetnosti veruju da je Vermer koristio aparat kameru obskuru da precizno pozicionira objekte u prostoru. Vermer je veoma vešto upotrebljavao lapis lazuli – prirodni ultramarin. On je ovu boju koristio ne samo za plave površine, već i kao podlogu za druge boje, kao i za senke na zidu.

„Žena sa vagom“ Prikazana je mlada žena odevena u bogatu kućnu odeću posmatra vagu koju drži u ruci, a niske bisera i zlatni novčić prosuti su pred njom na stolu. Veoma dobro prikazane teskture bisera, krzna sveukupnog enterijera. Slika u pozadini prikazuje Hrista na Strašnom sudu. ZaVermerovo delo

karakteristična je upotreba svetlosti koja često dolazi od prozora sa leve strane. Na slikama je imao zapanjujući perspektivni sistem.

„Žena koja čita pismo“ Tema ljubavnog pisma je bila karakteristična u 17 v. na ovoj slici prikazana je žena raskopno odevena, okićena biserima, prima pismo dok sedi ispod slike s prikazom mora, a to je govorilo da je njen ljubavnik daleko i da je pismo stiglo preko mora, lauta je instrument pun erotskih značenja, tradicionalno označava sklad između ljubavnika.

„Žena koja gleda u dlan“ ovo je duboko moralistična slika jer je žena predstavljena s crvenim obrazima u žutoj haljini kako gleda u dlan muškarcima koji su u senci.

„Mala ulica u Delftu“ Belo, jako i oštro svetlo dominira i prikazuje strukturu, a pogledi putuju iz jednog plana u drugi.

„Zaspala žena za stolom“ U ovom enterijeru se nalazi bogat mobilijar prikaza koji imaju moralističnu poruku (jedna čaša sa pićem).

„Pogled na Delft“ Prikazana je panorama, veća je kompozicija, vidljivi su odrazi u vodi.

„Devojka koja čita pismo“ Ovo je žanr prikaz, sobu i model spaja hladna svetlost, skroman enterijer, ali je vizuelno bogat. Sa leve strane je prozor u kome je odraz devojke i svetlost stvara volumen.

„Atelje“ Prikazane su stolice, zavese, mesingani svećnjaci.

„Devojka sa bisernom mindjušom“ Ovo je jedno od Vermerovih remek dela i kao što sam naziv implicira, biserna minđuša je u fokusu. Ova slika je potpisana, međutim tačan datum nastanka ipak je nepoznat. Okvirno se uzima godina 1665. Takođe je poznata i pod imenom Devojka sa Turbanom i Mona Liza severa. Slika se nalazi u muzeju Mauritshuis u Hagu. Dimenzije su 44.5 cm × 39 cm.

14. FRANS HALS

Frans Hals je veliki slikar portreta iz Harlema koji je rođen u Antvrpenu. U ranim delima se vidi uticaj Rubensa. Hals je osvojio svoje savremenike portretima i žanr scenama. Na žanr slikama prikazivao je karaktere ljudi tako dobro da su izgledali kao da su uzeti iz života. Njegove slike izgledaju kao da radi brzim potezima četkice koji su vidljivi što stvara utisak neposrednosti skice, međutim on je dosta vremena provodio u izradi svojih dela, ali ipak sačuvavši iluziju da ih je načinio za tren oka.

Glavne karakteristike- figure su u gro planu , imamo interesovanje za tipove iz naroda, scene su najčešće u krčmmi, način osvetljenja je pod uticajme Karavađa, a uz problem kompozicije pitanja svoje umentosti Hals rešava slikarskim novinama kao što su nova faktura i koloristička gama. Faktura, kvalitet i značaj poteza postaje element modernog impresionističkog metoda kojim se slikar razlikuje od svojih savremenika. Boja je nanošena široko, glavni je fartor slike, jer sugeriše volumen, prostor, materiju,

svetlost. Hals je stvorio originalno tumačanje svog sveta realnosti. Osobine Halsovog metoda u izražavanju forne kolorističkim vrednostima i tehničkim svojstvima dolaze do izražaja u slikama harlemskih pijanaca, luda, gitarista,cigana. Takođe i kod Halsovih portreta imamo slobodne poteze, mrlje pigmenata i odsustvo detaljnosti. Hals je posedovao veliki osećaj za relanost, za posmatrnje, ali način njegovog slikaskog prilaženja vezivao ga je više za fizički svet. Oko 1640. Hals je naslikao veliki broj portreta.

“Gradska straža” Šest Halsovih grupnih portereta gradske straže omogućili su mu da obuhvati više oživljenih portreta jedinstvenom I dinamičnom kompozicijom. Gradske straže osnovane su u 14v. I obavljale su verske I javne dužnosti a od 16v. počinju da naručuju svoje portrete, uspešno su odbranile svoje gradove od Španaca I time su se ponosile. Kasnije su postale nešto poput građanskog bratstva koja su održavale godišnje bankete kako se I vidi na slici “Banket oficira gradske straže Sv. Đorđa” Kapetan u sredini pozadi maše nožem, pukovnik na levoj strain podiže čašu vina, najviše starešine sede dok oni nižeg ranga I poslužitelji stoje pozadi svi su smešteni oko stola sa belim stoljnjakom pretrpanog hranom. Vojnici nisu pozirali za ovu kompoziciju, a realizam slike postignut je prirodnom veličinom likova, njihovim pokretima I trodimenzionalnošću oblikovanom bojom. Neki su od Halsa naručivali pojedinačne portrete, svoje ili članove porodice.

“Svadbeni portreti” Jedini Halsov dvostruki portret, “Bračni par u vrtu : Isak Masa I Beatrik van der Lan” na toj slici stapa se opuštena atmosfera žanr slike sa sličnošću modela I svečanom odećom portreta, dve figure su pripijene jedna uz drugu. Njena ruka je prebačena preko njegovog ramena, smeše se I sede u imaginarnom vrtu ljubavi okruženi bršljenom simbolom čvrste ljubavi. Obe figure su lepo I bogato odevene. Hals je slikao Isaka Masu važnog imućnog diplomat još najmanje dva puta.

„Vesela pijanica“kombinacija Rubensove snage, usredsređenost na dramatičnom trenutku koja je preko Utrhta izvedena od Karavađa. Sve odiše spontanošću, oči koje žmire, poluotvorena usta, podignuta ruka, čaša sa vinom. Brzina kojm su oblici nabačeni.

„Male babe“ ovo je žanr slika nastala oko 1650.godine nalazi se u Berlinu. Ličnost je iz naroda, pola vrač (sova na ramenu), pola seoski idiot, vrišti podrugljivo na ostale goste u krčmi.

„Članice Upravnog odbora Doma staraca u Harlemu“ slika grupnog portreta, nastala je 1664.godine u Harlemu, a u toj ustanovi je Hals proveo svoje poslednje godine. Svakodnevno doživljavanje patnje, i smrti se urezalo u lica žena te dleuje kao da su one sme postale slike smrti, blage i večne. Figure na slici zamišljene su krajnej jednostavno, koloristička gama je tamnija u deliaktnim sivim tonovima.

15. ODLIKE BAROKNE UMETNOSTI U FLANDRIJI

Umetnost Flandrije je u znaku umetnosti Rubensa. Rubens je izdigao Flandriju, zapravo Antverpen do međunarodne slave i u nju je uneo umetnost zapadnog sveta. Postigao je to zahvaljujući putovanjima i porudžbinama u svojoj velikoj radionci. Barokna umetnost Flandrije temelji se na velikim porudžbinama. Te porudžbine su osiguravali habzburški nadvojvoda i nadvojvotkinja, njihova porodica, kao i privatni

poručioci. Rubens se pre svega interesovao za slikarstvo ali njegova uloga je bila važna i u skulpturi i skulptoralnoj dekoraciji, arhitekturi, odeći, ilutraciji knjiga. Teme njegove umentosti su bile pre svega religiozne, te su to uglavnom bile oltarske slike s likovima u prirodnoj veličini, ali bilo je i mnogo portreta. Rubens je slikao i pejzaže, dok su drugi umentici Frans Snajders, Klara Peters, Jan de Hems i Jan Brojgel Stariji često slikali mrtve prirode. Rubensov pomoćnik Antonis van Dajk se isticao svojim portretima, verskim i mitološkim slikama, a Jakob Jordans je slikao žanr scene. Kod Rubensa ima nešto herojskog i grandioznog, Van Dajk ispoljava aristokratski temperament, a Jordanes je najbliži narodu. Rubens i Van Dajk su boravili u Italiji, a Jordans nikada nije bio tamo.

Barok veoma brzo postaje međunarodni stil. Flandrija je bila pod španskom vlašću koja je stvorila političke i kulturne uslove za razvoj posebne barokne škole slikarstva. Južna nizozemska (Flandrija) je nasuprot Holandiji bila primamljiva za evropske uticaje. Kultura Flandrije je imala dvorski i aristokratski karakter. Katolicizam je dopuštao više slobode u umentosti te je flamanska umentost spontanija od Francuske dvorske umentosti. Glavni poručilac je katolička crkva. Antverpen je bio centar umentosti, a pored njega značajni gradovi su bili Brisel i Gent. Runbens, Van Dajk i Jordans su bili najznačajniji umentici u Flandriji u 17. Veku.

Glavne karakteristike - Osećanje za svetlost i boju, tendencije ka isticanju realizma, bujnost, radost života, ljubav za pokret, interesovanje za mrtvu prirodu, žanr.

Mrtva priroda-prikazi cveća u mrtvoj prirodi datiraju još od 1600.godine, njih prikazuje Jan Brojgel Stariji. U Antverpenu se ovaj žanr razvija u poseban katolički tip slike sa predtavom cveta Garlanda. Ovakva vrsta sliak je usko povezana sa monumentalnim scenama lova.

Mali doručak je vrsta mrtve prirode koja je bila popularna u Severnoj i južnoj Holandiji. Sadrži prikaze hrane, pića i posuđa. Najznačajniji predstavnici su Osias Beert, Klara Peeters, Kornelis Maha i Jacob van Es.

Scene lova Rubens je uveo monumentalni lov u flamansku umetnost, sa prikazom bitkekoja je inspirisana studijom klasične antike i Leonarda da Vinčija ( Bitka Anghiari). Takođe postoje prikazi plemenitog i egzotičnog lova. Frans Snajders i Paul de Vos napravili su slične velike slike koje se razlikuju od Rubensovih dela.

Frans Sniders je bio specijalista animalista u Rubensovom ateljeu. Naslikao je veliku mrtvu prirodu fokusirajući se na igru i mrtve životinje. Nije imao smisla za dekorativnu monumentalnost italijasnkog stila. Njegove slike se odlikuju blještavim koloritom, pune su pokreta i poznavanja anatomije. Imao je osećaja za strukturu materije, fine lazurne partije i lepotu životinja.

Istorijsko slikarstvo – istorijske teme u slikarstvu koje obuhvataju biblijkse, mitološke i istorijske predmete su u 17 veku smatrane za najplemenitiji vid umentosti. Avram Jansens je jedan od važnijih slikara istorijskog slikarstva u Antverpenu, sve do pojave Rubensa koji postaje vodeća figura. Nakon smrti Rubensa, Jakop Jordaens postao je najznačajniji flamanski slikar. U drugoj polovini veka istorijsko slikarstvo se kombinuje sa italijanskim klasicizmom.

Religiozno slikarstvo – Rubens postiže vrhunac religioznog slikarstva na oltaru Antverpenske katedrale, u delu „Skidanje sa krsta“.

Portret – Smatra se da su Rubensove formule poslužile kao početna tačka u komponovanju portreta slikarima koji su specijalizovani u ovoj vrsti Van Dajk i Velaskez. Uticaj će izvršiti preko svog učenika Antoana van Dajka.

Antonis van Dajk Sa Rubensom i Van Dajkom flamasnki portret je dostigao svoj puni razvoj u slobodi komponovanja i ekspresivnom izrazu. Van Dajk je pod uticajem italijasnkog flamasnkog portreta, formirao portret koji odlikuje stroga atmosfera i kompaktna forma, uzdržan i sliven potez četke u tamnoj gami zelenih i smeđih tonova. Bio je Rubensov pomoćnik, ali 1621.godine ubrzo nakon neslaganja sa njim odlazi u Italiju, a zatim 1632.godine odlazi u Englesku gde postaje dvorski slikar Čarlsa I . Uglavnom radi portrete (grupne, portrete dece, dopojasne, u celoj veličini). Van Dajk je bio nežne prirode, pa su i njegove figure veoma tanane, graciozne i elegantne, on ulepšava figuru tako što joj smanjuje glavu, a stopla i ruke predstavlja tanano. Radio je brzo svoja dela. Svojim aristokratskim portretima obrazuje struju novijeg engleskog slikarstva- relaistična otmenost i psihološka dubina. Dajk je maniristički dvorski pejzaž učinio savremenim, prepričavši ga slikarksim jezikom Rubensa i Ticijana.

„Portret Čarlsa I u lovu“ Kralj stoji pored konja i dva konjušara, naspram pozadine koju zatvara pejzaž. Slika predstavlja vladara u neusiljenoj pozi. Nemiran barokni pokret okvira čudno odudara od elegancije kraljevske poze. Način upotrebe boja i osvetljenje figura su tipično barokni. Vladavina Čarlsa I završila se građanskim ratom u kojem je i on izgubio glavu. Za polazište Van Dajk je uzeo Ticijana i Rubensa i modernizovao je dvorski portret, stvorio je novu aristokratsku tradiciju portretisanja koja će se u Engleskog nastaviti do kasnog 18 veka.

Žanr slikarstvo – Žanr scene su uobičajene za 17 vek. Mnogi umetnici prate tradiciju Pitera Brojgela Starijeg u prikazivanju seljačkih tema.

Jakob Jordans Posle Rubensove smrti postaje glavni sliakr Antverpenske škole, bio je direktni nastavljač realizma u flamanskom slikarstvu 16 veka što je njegovoj umentosti dala originalne teme, ali ga je i udaljila od baroknih koncepcija religioznog i mitološkog. Iako je slikao portrete, alegorijske i relogiozne kompozicije, najviše se zadržavao na savkidašnjici, sa elementima Brojgelovskog.

„Kralj pije“ Najuspešnija Joradansova dela su dela manjeg formata u kojima prikazuje žanr scene. Na tim formatima on uspeva da majstorski rasporedi figure i da kompoziciji da prizvuk moralne poruke.

Adrijan Brauer Po izboru tema se približavao Adrijanu Ostedeu i Fransu Halsu. Najčešće slika male scene, seljačkih gozbi, igra, pića. Vidno se ističe nepristojno ponašanje, to jest brutalno i grubo prikazuje momente realističnih anegdota. Po povratku u Antverpen iz Amstrdama i Harlema uveo je novi uticajni format u kome su subjekti predstavljeni u enterijeru umesto u eksterijeru. Iako su njegove lsike grubog sadržaja, one su satkane izvanredno harmonično.

David Teniers Mlađi je poslednji sledbenik Boša i Brojgela. U jednoj vrsti svog žanr slikarstva svesno je ulepšavao stvarnost i prilagođavao je svomidealu u umetnosti. Pokazao je izuzetan kavlaitet u svojim radovima.

Monumentalno žanr slikarstvo – pored dela Brauera koja su malih dimenzija postoje i žanr scen velikih formata koje su bile pod uticajem Karavađa, a inspirisane su velikim scenama u kjima su ljudi predstavljeni kako pričaju i kako se guraju prvi plan. Slike su osvetljene jakom svetlošću.

Adam de Coster, Žerar Seghers i Teodor Rombouts su glavni predstavnici ovog popularnog stila u ranom 17 veku koji su popularizovali italijanski sledbenici Karavađa.

Pejzaži-Rubensovi pejzaži se odlikuju dubokim osećanjem za materijalni svet u prirodi i za pokret u njoj, što j enovo u flamanskoj slici predela, mirnog i prigušenog života.

16. RUBENS

Piter Paul Rubens je predstavljao centralnu ličnost flamskog baroknog slikarstva u 17veku. Rubens je jedan od najznačajnijih slikara u istoriji, humanista i jedan od utemeljivača evropske diplomatije. Rođen je 1577. Godine u Sigenu, Roditelji su mu bili primorani da pre njegovog rođenja napuste Antverpen zbog rat koji se vodio između katolika i protestananta, ali posle smrti njegovog oca majka ga odgaja u duhu katoličanstava. Od 1589. do 1598. Traje uspešno školovanje maldaog uemntika u ateljeima Tobijasa Verhehta, Adama van Norta i Ota van Vejna posle čega biva primljen u Antverpensku gildu Sv. Luke. Međutim na formiranje njegovog stila presudan uticaj iamo je boravak u Italiji od 1600-1608. Godine gde je radio kao dvorski slikar kod vojvode Vićenca Gonzage.

Glavne karakteristike - Rubensovo slikarstvo je teatralno i privlačno odgovaralo je onome što su Jezuiti tažili od umentosti, te je on do kraja života smatran vodećim slikarom katoličkog sveta. Rubens je jedan od severnjačkih slikara koji je italijansku umetnost približio Nizozemskoj tradiciji i time stvorio originalnu umentost koja je snažno uticala na mnoge umentike. Bio je veoma načitan, mnogo je putovao, poznavao je klasičnu književnost i govorio je nekoliko jezika. On je srušio umentičke granice između severne i južne Evrope. Strastvrno je proučavao antičke spomenike, dela visoke renesanse i dela Karavađa i Anibalea Karačija, dobijao je velike porudžbine za portrete i oltarske slike.

Njegova hiperprodukcija podrazumeva religiozne i mitološke slike, prizore mučeništva, bitaka, lova, pa čak i pejzaže koji su se smatrali nižim žanrom. Istorijski prizori i scene se retko pojavljuju na njegovim slikama, a kada ih slika on najradiji pribegava alegoriji i mitologiji što mu daje više slobode. Rubensov značaj se ogleda u tome što je obogatio evropski barok novom kompozicijom sedće figure, portretom u punoj veličini a ntimanirističkom slikom figure na konju. Uz Velskeza Rubens je u rukovnaju uljanim bojam postigao savršenstvo. Tajna se ogleda u načinu na koji je nanosi pigment. Rubens uzima pokret kao gotovu činjenicu i povlačeći u kompoziciji dijagonalu uspeva da predstavi figure u dramatičnom pokretu. Njegova originalnost se ogleda u tretitanju problema svetlosti, senke i boje. Veliki broj njegovih figura je dat u punom svetlosti, boje tela su u toplom beldo-žutom tonu sa plavičastim senkama, dok su

refleksi crveni. Na Rubensovim slikama vladaju svetlije i toplije boje, a funkcija senka je samo d aistakne svetlost. Radio je širokim potezima četke koje ne definišu u potpunosti oblike i konturu. Njegovi pejzaži nisu dopuna slici već samostalno ostvarnje, a prirodu uzima veoma površno jer ga zanima smo oblik.

„Podizanje krsta“ Ovo je oltarska slika na drvetu u katedrali u Antverpenu. To je prvi veliki oltar koji je Rubens naslikao po povrtaku iz Italije. Figure su mišićave, oblikovane da prikažu telesnu snagu ( podseća na tavanicu Sikstinske kapele i na antičke, helenističke skulpture, takođe ga je nadahnjivala i Galerija Franeze). Osvetljenje podseć na Karavađa. Ovaj pano je smeliji po obimu i zamisli nego i jedno ranije svernjačko delo. On je u ovom delu iskazao svoje umeće u prikazivanju realističnih detalja kao što su lišće, oklop na vojniku i pas kovrdžave dlake u prvom planu. Kompozicija odiše dramskom snagom. Nestabilna piramida sazdana od tela ruši granice okvira na način karakterističan za barok. Svoje raskošne boje i osvetljenje duguje Ticijanu.

Rubens je bio jedan od najuticajnijih portretista 17v. Nekoliko portreta je naslikao dok je bio u Italiji.Portret „Markize Brigide Spinole Dorije“ pripadnice vladajućeg staležabankarskih porodica Đenove, naslikao je u čast njenog venčanja. Reč je o velikoj slici, markiza je raskošno odevena, sa odgovarajućim plaštom, okićena draguljima i zlatnim lančićem sa rubinima. Ogroman višeslijni okovratnik je tipičan za njen stalež uokviruje joj lice, a crvena kosa ukrašena češljićima od bisera i perja. Materijalizacija svih ovih tekstura je veoma realno urađena čak do savršenstva.

„Maria del Mediči francuska kraljica iskrcava se u Mareslju“ Ovo je sliak na drvetu. Od ove neuzbudljive radnje Rubens je načinio spektakl do tada neviđenog sjaja, dok Maria de Mediči silazi niz pokretni most, Slava leti iznad nje i svira trijumfalni poklič na dve trube a Neptun izlazi iz mora sa svojim pratiljama Sirenama. Pošto su štitili kraljicu na putovanju oni se vesele što je ona stigla. Sve se sliva u uskovitlanom pokretu – nebo i zemlja, istorija i alegorija, crtanje i slikanje.

Da bi izradio ove velike slike, cikluse slika, svodove i oltarske slike Rubens je imao veliku radionicu i kod njega je učila većina flamanskih slikara. Rubens je radio kao slikar ali i kao kraljevski izaslanik. Posećivao je evropske dvorove što ga je i dovelo u Pariz, Madrid i London, a putovao je i u severnu Nizozemsku i bio je međunarodni umentik.

„Vrt ljubavi“ Slavljenici pripradaju sadašnjosti a ne zlatnom dobu prošlosti, iako ih nestašno opsedaju rojevi Kupidona. Sama tema bila je jedna od najprimamljivijih tema severnjačkog slikarstva još od dvorskog stila međunarodne gotike. Ranije verzije ove teme su prikazivale samo grupe otmenih mladih ljubavnika u vrtu (kao žanr scena). Udružujući tu tradiciju sa Ticijanovom klasičnom mitologijom Rubens je stvorio jedan začarani svet u kome su mit i stvarnost postali jedno.

„Pejzaž sa zamkom Steen“ Ovo je slika na drvetu. Prikazan je divan otvoren prostor koji se pruža od lovca sa njegovim plenom u prvom planu, ka maglom obavijenim brežuljcima na horizontu. Kao pejzažista, Rubens je bio naslednik Pitera Brojgela i Karačija, ali je stvorio svoju sintezu severnjačkih i južnjačkih izvora.

„Skidnaje sa krsta“ Ovo je triptih ulje na platnu. Ovo je skladna, smirena i pregledna kompozicija, oplemenjena svetlost koja ozaruje lica, korišćene su žive crvene boje Jovanovog plašta u kombinaciji sa

modrim i purpurnim tonovima. Ovo dleo predstavlja tri različite teme, kao što je to bio običaj na triptisima u Nizozemskoj. Poznatoje da je sv. Kristof bio zaštitnik gilde strelaca koja je naručila ovo remek-delo, pa ga je Rubens naslikao na poleđini bočnih delova triptiha. Središnji deo triptiha se sastoji od devet ličnosto od kojih su dve na vrhu i pridržavaju Hristovo telo uz pomoć draperije. Sv. Jovan Krstitelj, prikazan je sa jednom nogom na merdevinama i okrenut je leđima posmatraču, energično podržava većinu. Josif iz Arimateje i Nikodin su smešteni na sredini merdevina dok Bogorodica stoji u podnožju i širi ruke ka svom sinu. Saloma je prikazana u klečećem položaju, kako skuplja Bogorodičiu odoru. Hristova stopala su oslonjena na rame Marije Magdalene. Hristovo telo je obasjano veoma jasnom svetlošču, a izvor te svetlosti bi mogao da se nalazi negde ispred slike, desno gore. Na levom krilu triptiha su prikazane devica Marija koja nosi u stomaku Isusa i rođaka Elizabeta koaj će uskoro roditi Jovana Krstitelja. Na desnom krilu triptiha prikazan je ulazak Hrista u hram Jerusalim. Sv. Simeon drži dete u naručju dok se proročica Ana nalazi u senci između Sv. Simeona i Marije. Josif je prikazan kako kleči s poštovanjem a u ruci drži dva žrtvena goluba. Trodimenzionalnost likova se ne naznačuje više grubim i gustim senkam, preoštrim kontrastima svetlih i tamnih površinama, nego jasno ocrtanim konturama.

17. ODLIKE BAROKNE UMENTOSTI U FRANCUSKOJ

Katoličanstvo je postalo dominantna religija u Francuskoj, dok je u Engleskoj protestantizam.To je izazvalo tridestogodišnji rat. Francuska je sredinom veka postala najmoćnija zemlja u Evropi. Početkom 17v. francusko umetničko tržište je bilo skoro ugašeno usled verskih ratova. Francuska škola slikarstva ponovo se rađa iz političkih razloga u vreme vladavine Luja XIV koja je obeležena smišljenim uzdizanjem kraljevog autoriteta. U francuskoj koja je u 17v pod Lujem XIV postala najizrazitiji primer apsolutne monarhije, barokna umetnost se razvijala kao jedna stroga klasicistička varijanta. Ratovi su najviše pogodili seljake i boične građane koji su zbog sve većih nestašica postajali sve više siromašni. I na selu i gradu sve više su izbijale pobune. Razvoj trgovine i pretvaranje sveta u jednu veliku tržnicu omogućilu su nastanak klase imućnijih trgovaca koji su imali sve veći potražnju za umetničkim delima. Došlo je do procvata arhitekture u velikim gradovima. Kraljevi i njihovi državnici su pokrenuli opsežni program pokroviteljstva nad svim granama umetnosti i nauke – slikarstvo, skulptura, arhitektura, uređivanje okoline i enterijera, teorijskim i primenjenim naukama, filozofijom, književnosti. Luj XIV je veoma dobro manipulisao umentošću koristeći se njome kao propagandom svoje apsolutističke politike. Usvojio je simboličke prikaze boga sunca i grč. Boga Apolona. Ideal slave uočljiv je na portretima i arhitekturi koje je naručivao. Klasicizam je ubrzo postao glavno obeležje francuske uemtnosti 17v. On je bio službeno dvorski stil slikarstva između 1660-1685.god. a to je razdoblje koje se smatra vrhuncem vladavine Luja XIV. Klasična načela dominirala su i u arhitekturi a najistaknutiji primer toga je Versaj.

Brojni strani umentici koji su delovali u Francuskoj crpeli su nadahnuće iz njenih stilova i tradicija, a francuski umentici često su odlazili u Italiju i Nizozemsku i tamo gradili svoje karijere. U želji da stvori umetničko jezgro Luj XIII je počeo službeno da poziva francuske umentike da se vrate u Pariz.

U 17v se suprodstavljaju dve struje :

1. Sa jedne strane su barokna rešenja Rubensa koji je pozvan da ukrasi galeriju palate Luksemburg u Parizu.

2. Uticaj Karavađa čija su svetlosna rešenja i dalje prisutna.

Prvih šezdeset godina osamnaestog veka, Francuska je pod upravom Rišeljea i Mazarena imala snažno političko jedinstvo, koji je pratio veliki međunarodni ugled. Žedna društvenog ugleda, boržoazija poručuje umetnička dela i na taj način usmerava Francusku umetnost ka novim uzorima. Uspeh slikara Simona Vuea i arhitekte Žaka Lemersija to pokazuje. Oni transportuju jezik italijanske umetnosti, barok zasnovan na klasičnoj tradiciji, tako što ga prilagođavaju Francuskim specifičnostima. Žorž de la Tur i braća Le Nen pripitomljavaju žestinu Karavađove umentosti. Od slikarstva koje koristi kjaroskuro radi dramatizovanja religioznih scena, oni preuzimaju snažne svetlosne kontraste i stavljaju ih u službu prizora iz svakodnevnog života. Dela Nikole Pusena i Kloda Lorena predstavljaju vrhunac težnji francuske umentosti kao klasičnom idealu. Iako italijanski uticaj ostaje i preovlađuje, značajan je uticaj flamanske umetnosti.

Zlatni vek teorije Akademije – slikari su bili veoma potrebni saradnici za glorifikaciju vladara. Lebren je uspeo da ujednači i stiša individualne darove, da stvori jedan duh i jedinstven stil u velikim dekorativnim ansablima kojima je rukovodio. Na podsticaj Luja XIV i Koldera umentost se vrti oko ličnosti i života kralja. Kolder 1663.godine reformiše kraljevsku Akademiju slikarstva i vajarstva. To preuređenje ima za cilj da osigura kraljevu upravu nad svim institucijama u kraljevstvu. Stvaraju se čitave manufakture radi ukrašavanja kraljevskih palata. Umentost se tako svodi na monumentalne dekoracije gde razum ima prednost u odnosu na likovnost. Umentost oponaša prirodu u meri u kojoj ona održava duhovni sklad.

Racionalnost diktira sadržaj kompozicije, štiteći stvaralaštvo od svega trivijalnog. U pogledu tema umentost je nastavila tradiciju. Portreti su sačuvali najviše smisla za umereni realistični vid, bista je bila negovani oblik skulptorskog rada, a pejzaž i religiozno i mitološko slikarstvo stalna praksa.

Alegorija dobijaju vidno mesto u umetnosti ove epohe. One ulaze u velike dekorativene ansable, a kraj 17v. Beleži pojavu dosta neoriginalnog alegorijskog portreta.

Simboli su takođe igrali važnu ulogu u metaforičnom prikazivanju religiozne i profane umentosti a celokupan ovaj obim tema nosi i savremena francuska literatura.

Rim je bio grad neprekidnog stremljenja mladih francuskih umentika. Da bi okupili svoje studente na zadacima kopiranja i izučavanja spomenika rimske antike ( početna etapa u obuci mladog majstora) osnovana je Francuska Akademija u Rimu.

Slikarstvo posle petnaestogodišnjeg boravka u Italiji, Simon Vue je doneo u Francusku stil Italijanskog slikarstva koji je odudarao od kasnomanirističkih formi u franc.umentosti na samom početku 17v. Vue-ov uticaj na slikarstvo 17v a naročito pedagoški konatakt sa mnogim mlađim slikarima bio je značajan za prodor barokne sturje u Francusku sredinu. On je stao na čelo francuskih predstacnika Karavađizma u Rimu, a u toku svoje karijere je koristio različite stilove. Veoma su ga poštovali i izabrali su ga z apredsednika Akademije Sv. Luke u Rimu. Posle poziva Luja XIII vraća se u Francusku u Pariz i postao je vodeći slikar svog vremena. Ubrzo odbacuje sve tragove Karavađizma i razvija živopisni stil sa kojim je

postigao takav uspeh da us ga proglasili za prvog kraljevskog slikara. Nejgove slike nadahnute su venecijanskim majstorima, postale su poznate zahvaljujući bogatom koloru i upotrebi svetlosti.

„Venerina toaleta“ ova Venera zrači elegantnom čulnošću koja jedinstvena u francuskoj umentosti. Upotreba uskovitlanih portreta, skoro nagih , zainteresovanost za tkaninu i blistave boje postavlja na neki način temlej rokokoa.

Žorž de la Tur u njegovim delima se nalaze najinteresantniji rezultati u originalnoj interpretaciji Karavađizma. Neutralizam njegovih prvih radova svedoči o poznavanju Karavađovog stila. U zrelim radovima prekida sa naturalizmom, izbegava detalj i uopštava formu koja postaje skoro skulptoralna, iz svojih kompozicija isključuje sve što je preterano, te time postiže monumentalnost skoro klasičnih kvaliteta. Bio je imenovan za dvorskog slikara Luja XIII, takođe je dobijao i veoma važne porudžbine i od ostalih.

„Josif drvodelja“ dva lika su prikazana iz profila, umentik stavlja akcenat na svaki pokret i izraz lica. Mali Isus u ruci drži sveću koja je omiljeni slikarev predmet, čiji plamen pojačava atmosferu.

18. NIKOLA PUSEN

Nikola Pusen je bio francuski barokni slikar koji je rođen u Normandiji 1593.-1665.g. Do 20v ostao je inspiracija za slikare orijentisane klasici kao što su bili Žak Luj David i Pol Sezan. Većinu života je proveo u Rimu, osim kratkog perioda koji je proveo u službi kardinala Rišeljea kao glavni kraljevski slikar.

Glavne karakteristike- Na njega su dosta uticala dela Rafaela i Karačija. Pusen je proučavao perspektivu i anatomiju i istaživao antičke skulpture, reljefe. U njegovom radu dominiraju jasnoća, logika i red. Linija mu je važnija od boje, te su njegova dela obeležena jednim od središnjih problema u umetnosti 17v. O sukobu između crteža i boje. Pusenovo slikarstvo je značajno za evoluciju francuskog slikarstva počevši od 17 v. a nastalo je u Rimu, ne u Parizu. Pusen je težio ka oplemenjivanju vidljive prirode odabiranju tipičnog, ka redu i jasnom komponovanju i ka koloritu koji ne remeti pun život plastičnih formi. Pusenovi klasicistički principi i apel za korišćenje razuma u procesu umtničkog stavaranja učinili su da njegovo delo postane dogma za francuske nastavljače u Pariskoj školi 17v. Pusenovo slikarstvo postaje uvek primer kada se teži ka potiskivnaju baroknih tendencija u umtnosti. Njegovo stvaralaštvo preokupirano je etikom. Pusen smatra slikarstvo punopravnom intelektualnom delatnošću te je ono po tome slično poeziji. Oslanjajući se na svoju veliku likovnu kulturu ( sećanje na antičke dekore, klasične Rafaelove kompozicije i poetični Ticijanov kolorit) Pusen teži na slikama da postigne ravnotežu i sklad. Preglednošću kompozicije postiže pravilan odnos između različitih delova slike i prepoznatljivosti protagonista unutar alegorijskog prikaza. Pusenova želja za postizanjem jasnoće i privrženost svetlosti su nerazdvojne strane njegovog načina slikanja. Veličina kompozicije, strogost perspektivnog sistema, melanholični i tajanstveni karakter tema daju njegovom delu višeznačan prizvuk.

Prava slikarska znanja dobio je u ateljeu lokalnog majstora maniriste. Posle neslavnih početaka u Francuskoj, 1624.g. dolazi u Rim, pošto je nekoliko meseci proveo u Veneciji. Prve godine Rimskog

boravka su bile godine eksperimentisanja i prilagođavnja novom umetničkom ambijentu. Po dolasku u Rim, Pusenje jedno vrememradio kod Domenikina i pao je pod njegov uticaj. Oko 1630.g. je napustio vladajući stil Rimskih krugova, velike i opširne formate za crkve i palate jer počinje da se interesuje za antiku, te menja teme formate i stil. Iz njegovog slikarstva počinju da nestaju barokne-karavađovske kompozicije religioznog sadržaja. Tada uzima teme iz klsaične mitologije i renesansne litrature kao što su priče o Bahu, Narcisu, Apolonu i Dafne, Veneri i Merkuru.

„Pastiri Arkadije“ Ova slika u sebi sadrži ideje klasicizma, a po slikarskim shvatanjima je Ticijanska. Naročito je karakteristična za izmenjen način rada Pusena: stmosfera, kolorit i modeli su inspirisani renesansnom umenošću Venecije.

Sledećih pet godina Pusen se koncetirsao na teme koje omogućuju razvijanje širokog spektakla bez mitoloških i poetičnih sećanja na Ticijana, bira ih najčešće iz starog zaveta. Pored trajno tople atmosfere Ticijanskog pejzaža sve je osetniji uticaj kasnih Rafaelovih radova, Đulija Romana i rimske skulpture. Pusen počinje da aranžira svoje figure u obliku antičkih niskih reljefa na površini slike u jendom planu, a ukočeni često postavljeni iz profila likovi modelovani su sa insistiranjem na efektima plastike starih reljefa. Boja gubi svoju toplniu i dobija značaj lokalnog tona. Pusen 1640.g. odlazi na kratko u Pariz i dobija narudžbine za dekoraciju Luvra i slike za Rišeljea koje nastaju na brzinu i uz pomoć asistenata. Po povratku iz Pariza u oblasti religioznog slikastva Pusen se bavi temama uzetim iz Novog zaveta kao što su Evharistija, Sveta porodica na stepenicama, Polaganje u grob i druge. Na tematskom polju Pusen napušta Ovidija i za svu materiju obraća se istorijskim temama. Moral heroja, pobeda volje nad strastima Koriolana, Scipiona, Diogena centralne su teme njegovih slika. Oko 1640.g. Pusen počinje da se bavi pejzažom. Impresivni pejzaži Pusenovih slika odgovaraju tonu svečane teme koje prate. Mirni pejzažni okviri i pozadine sa gradovima u dlajini imaju i herojski karakter kakv zahteva tema. Najveće Pusenovo dostignuće u radu na pejzažu je dosledno unošenje reda i logike. Hramovi, stene, nebo njegovih slika imaju istu kristalni arhitekturu kao i figuralna tema nadmoćno kontrolisana. Posle 1650.g. Pusenova uemntost je sasvim sazrela. Na studijama italijanske teoretske misli formirale su se i Pusenove ideje o klasičnom stilu u slikarstvu.

„Autoportret“ Ovo je ulje na platnu 1650.g. Pusen je naslikao dva autoportreta za svoje prijatelje a ovaj je namenjen za Šanteluu. Slikar je prikazao sebe u ateljeu, umornog pogleda,okrenut ka posmatraču u stvu koji odiše ozbiljnošću. Opšti utisak strogosti je pojačan mračnom odorom koja se uzdvaja na skoro apstraktnoj pozadini sačinjenoj od tri platna naslaganih jedno iza drugog tako da zaklanjaju vrata. Na slici levo vidi se poprsje žene koja na glavi ima dijademu sa okom u centru: muza slikarstva pomaže da bolje vidimo. Na platnu desno vidi se natpis na ltainskom koji obaveštava o idnetiteu slikara i datumu nastanka slike. Pusen na desnoj ruci nosi prsten ukrašen dijamntom u obliku piramide što za stoike predstavlja simbol postojanosti.

„ Mana ili sinovi Izrailja sakupljaju man u pustinji“ ulje na platnu 1637-1639.g. Ovo je prvo platno koje je Pusen naslikao za svog blikog prijatelja i mecenu Šanteluu. U svom prikazu ove scene uzete iz Starog zaveta u kojoj se pripoveda kako je Jevrejskom narodu dok je prelazio pustinju Bog svojim proviđenjem poslao hranu, Pusen se u strogom smislu udaljava od Biblijske anegdote. Svaka skupina simoboliše različitu reakciju na Božije čudo: zahvalnost (Mojsije sa uzdignutim rukama u središtu kompozicije),

dužnost ( levo mlada žena doji sopstvenu majku, odbivši pritomda utoli glad svog sina), pohlepa. Na ovoj slici religiozne tematike Pusen daje prefiguraciju složene svete tajne Evharisije.

„Fokionov pepeo“ ulje na platnu 1648.g. građani Atine su naterali na samoubistvo svog nepopularnog zapovednika Fokiona. Plutarh pripoveda kako je narod, nepravedno osudivši Fokiona uvideo svoju grešku i rehabilitovao nastradalog zapovednika. Suprodstavljenost mirnog pejzaža u pozadini i prostora u prvom planu gde okružena ravnodušnosti jedna žena zakopava pepeo mučenika Pusen ilusturje elemente ove drame i ironiju života.

„Germanikova smrt“ ovo je tipičan primer istorijskog slikarstva. Obrađuje tipičnu temu smrti, lojalnost osvet. Germanik je bio rimski general koji je ratovao protiv germanskih plemena. Pusen ga prikazuje na samrti, a sa leve strane ga okružuju odani vojnici koji se zaklinju na osvetu, a sa desne strane je ožalošćena porodica. Zaklinjanje na osvetu je u smaom središtu slike i privlači pažnju, a likovi svojim pokretima izražavaju žalost i patnju. Okružen dvema grupama Germanik postaje središna tačka kompozicije. Unutrešnjost zgrade služi kao pozornica. Dramski naboj dolazi do izražaja. Kompozicija slike, mesto radnje i istorijska tema o junaštvu tipčna su obeležja Pusenovog klasicizma.

„Otmica Sabinjanki“ vidi se uticaj klasicizma. Čvrsto oblikovane figure kao da su zamrznute u pokretu. Pusen je svoje figure smestio ispred obnovljene rimske građevine. Prikazani su dramatični pokreti tela i izrazi lica. Po Pusenu najviši silj slikarstva jeste pokazivanje plemenitih i ozbiljnih ljudskih postupaka. Tema ove slike jeste patriotski čin koji je obezbedio budućnost Rima. Sabinjanke su bile mlade žene koje su Rimljani oteli i uzeli ih za žene, koje će kasnije posredovati i uspostavljati mir među zavađnim stranama. Vidi se da žene ne odlaze dobrovoljno jer us mačevi izvučeni iz korica, novorođenčad ostavljena, a stariji ljudi skrhani od bola. Pusen je apelovao na razum, a ne na čula, boje je potisnu a umsto njih naglasio oblike i kompoziciju.

Pusen u pejzažu ne prikazuje neku određenu lokaciju već univerzalno prelepo mesto. U takvom okruženju figure obično imaju sporednu ulogu.

„Pejzaž sa Sv.Jovanom na Patmosu“ nastavlja tradicuju Anibalea Karačija, odiše strogom lepotom i sumornim mirom. Drevni pejzaž po kome su rasute ruševine neke građevine istovremeno dočarava konkretan lokalitet i duh antičkog vremena. Drveće sa obe strane unosi ravnotežu u kompoziciju, dok su mnoge ruševine postavljane paralelno sa površinom slike. Sv. Jovan prikazan je iz profila.

19. KLOD LOREN

Gotovo je ceo vek proveo u Rimu, i tokom boravka u rimu radio je sa nekoliko umentika. Prvi je slikar koji je izrazio poeziju raznih časova u danu. U XIX veku će uticati na stvaralaštvo Tarnera. Najznačajnije slike su mu sa motivima mora, čije dejstvo je mogao da proučava na jednom putu za Napulj. Stekao je bogatstvo zahvaljujući svojim pejzažima jer je prodavao papama i vladarima svoje luke preplavljene svetlošću gde su sićušne ljudske figure iščezavale u sunčevom zalasku. Od flamanca Pauel Brila naučio je umetnost komponovanja, od Elshajmera je izvukao smisao za atmosferu. Zaslužan je za stvaranje

modernog pejzaža, a ogromno umetničko znanje je uneo u jednu novu vrstu koja je zahtevala posebna sredstva likovnog izažavanja nepoznata prošlost i praksa rimskih i germanskih slika. Rano je otišao u Italiju gde učio slikarastvo kod lokalnih i napuljskih majstora. Dok je živeo u Rimu stekao je veliku reputaciju kao slikar pejzaža i time privlači uticajne mecene.

Da bi se zaštitio od falsifikatora izradio je crteže svojih dela i stvorio čuvenu Liber veritatis. Formiranje Klodovog pejzažnog slikarstva kreće drugim putemu odnosu na Pusenovo slikarstvo ( koji je gajio naklonost prema renesansi, antički uzori). Istraživao je italijsanki pejzaž campaginu. Imao je veliku moć zapažanja što se i uočava preko velikog broja njegovih crteža. Uglavnom slika istorijske teme i dočarava poetsku suštinu nekog predela.

Klod je slikao detalje u prirodi, šablonizovao je drveće, brda i živopisne kule. Između 1640-1660. Klod razvija svoje slikarstvo pejzaža tematski i stilski. Prvi put zapažen predeo kao objekat koji nudi slikarske mogućnosti javlja se u opservacijama i prirodi interesovanja umetnika za ovu vrstu teme. Shvatanje tih predela nije relaistično, scene koje on bira i obrađuje dobijaju lirski značaj i kvalitet svojim slikarskim svostvima. Klodovi pejzaži ne teže ka dramskim efektima u prirodi i karavađovskom osvetljenju već oni idu za tipičnoim pojavama ka miru u prirodi, izbegavaju jake svetlosne kontraste, a hladna jutarnja svetlost ili zlatni suton osvetljava i slike njegovog zrelog perioda. Na njegovim slikama sunčeva svetlost je u središtu i na liniji horizonta, tako da građevine i ostali elementi izgledaju kao siluete. „Pastorala“ je naslikana na bakru, koji su umentici 17v. često koristili kao podloge za slike manjeg formata. Površine tih slika na bakru su blistave, a prostor na njima se ravnomerno prostire za razliku od Pusenovih pejzaža. Teme „Pastorale“ oblikuje nostalgična atmosfera koja se zasniva na antičkoj književnosti. Klod je sa supehom unapredio žanr pejzaž. Svoje pejzaže obogaćivao je biblijskim i mitološkim temama, čime je ovaj slikarski žanr unapredio u viši status.

„Tibar na ulasku Rim“ Od Lorenovih studija prirode ostali su samo nejgovi crteži najčešće rađeni tušem. Loren prelivima osvetljenja daje utisak prostora.

„Ukrcavanje kraljice od Sabe“ Klod je od Brila prihvatio temu morske luke. Realističnu ilustraciju preobrazio je u herojsku viziju, slaveći lepotu sunčeve svetlosti u vilinskoj arhitekturi. Duboko je prožet prirodom i svoje slike stvara u radionici ali ih doživljava na klasičan način, nekom radnjom uzetom iz mitologije, istorije ili Biblije.

„Pastorala“ u prvom planu je drveće, u drugom reka, a u trećem zamak i horizont.

20. ODLIKE BAROKNE UMETNOSTI U ŠPANIJI

Početkom 17v napulj je pao pod vlast Španije, te je baokna umentost veoma duboko uticala na napuljsku i špansku umentost. U toku 16.veka, na vrhuncu svoje političke i ekonomske moći, Španija je dala velike svetitelje i književnike, ali ne i slikare. Ni El Greko nije bio podsticaj za mlade slikare. Španski dvor I veći deo plemstva nisu cenili domaće umentike, već su više upošljavali strane slikare , u prvom redu Ticijana. Tako je najveći uticaj dolazi iz Italije I Nizozemske, kojom je Španija tada vladala. Jan van

Ajk je boravio u Španiji I nadahnu je svoje sledbenike, Ticijan je radio za Karla V Španskog, a u 17veku je u Španiju dolazio I Rubens čijim delima su se veoma divili. Na Špansku baroknu umetnost je dosta uticao I Karavađo. Španski naturalizam oštrije I snažnije isvetljava teme.

Obeleženo brigom da iskaže prevlast katoličanstva nad protestanizmom, špansko slikarstvo 17.veka traga za načinima da ponovo osvoji duše vernika. Duboko obeleženo u prvoj polovini veka karavađovskom tradicijom iz Italije, špansko slikarstvo se zatim okreće ka baroknoj eleganciji, nadahnutoj Rubensom. Jezuiti i franjevci se zalažu za neposredan odnos vernika sa Bogom. Oni ohrabruju prikazivanje velikog broja novih svetaca, osavremenjuju svoju delatnost i učestvuju u širenju teme bezgrešnog začeća.

Religija, duša španskog slikarstva – 17.vek, zlatno doba španskog slikarstva, nosi snažan pečat religije, zbog čega se ikonografski repertoar svodi na poruku jevanđelja. Zahvaljujući porastu broja verskih institucija raste broj porudžbina i izvoz umetničkih modela u kolonije. Umetnički centri specifičnih formalnih karakteristika nastaju u Kastilji, Andaluziji i Granadi. U Sevilji se oko Huana de Roelasa i Fransiska Herere okupljaju mladi učenici umetnici. Španski izum divinizovanog portreta, prikaza neke stvarne osobe sa atributima njenog svetitelja zaštitnika svedoči o velikom uplivu religije.

Želja za dočaravanjem stvarnosti – Pod uticajem misli Franje Saleškog, španski monasi podstiču vernike da se kroz meditaciju o svetu koji ih okružuje usresrede na duhovni život. Motivi kao što su vanitas (taština) i mrtva priroda povod su za razmišljanje o moralnim vrednbostima ljudskog postojanja. U želji da postigne verodostojnost, neposrednost i očiglednost svojih prikaza, umetnost pribegava tenebrozu (mračno osvetljenje, veštačka osvetljenost. Krajem veka dolazi do obnove dekorativnog slikarstva u kojem otvorene kompozicije ublažavaju efekat svetlosti u korist sentimentalnog iskaza.

Glavne karakteristike – Podsticaj dolazi od Karavađa i flamanskog slikarstva. Španski majstori počinju da razvijaju svoje verzije mrtve prirode, u kojima se ogleda red i svečana ozbiljna jednostavnost, nasuprot severnjačkog izlaganja hrane i skupocenih predmeta. Barokni stil se javlja kao veoma jak. Domen Španaca u slikarastvu je štafelajno slikarastvo (mala slika) koga isključivo neguje, za razliku Italijana koji neguju fresku. Španija nije mnogo razvijala skulpturu. Slikarstvo je realistično, u njemu nema mašte. Ono je ograničeno na posmatranje, nema građanskih i familijarnih tema, gubi se pejzaž, nema mitoloških šizea, monumentalnih dekorativnih slika, freski i kupola. Glavni motiv je ljudska figura. Sve oko nje, pa i pejzaž se zapostavlja. Zato će se u Španiji u oblasti portreta stvoriti vrhunska dela, lišena težnje za ulepšavanjem, heroizmom i idealizovanjem. Boja i svetlost su glavni predmeti interesovanja. Špansko slikarstvo obuhvata niz majstora portretista, slikara religioznih kompozicija.

Bartolomeo Estaban Muriljo – Rodjen se u Sevilji, a znanje stiče kopirajući Rubensa, Van Dajka, Velaskeza i Ticijana. Na formiranje njegove umetnosti utiču dve aktuelne tendencije u španskom slikarstvu: naturalizam seviljskog umetničog kruga i klasicizam italijanske visoke renesanse koji ga je odveo u baroknu dekorativnost i naraciju. Prvi Španski slikar koji je osećao aparat barokne umetnosti i umeo njime da rukuje. U težnji da izrazi osećanja Muriljo je obraćao pažnju na harmoniju i lepotu lica. U Muriljovom radu se javlja tema predstavljanja dece, malih prosjaka i skitnica koji privlače široki krug

amatera sentimentalnošću pripovedanja. Suprotno od formalizma državne vlasti, špansko slikarstvo je slobodno i raznovrsno.

„Mladić sa čašom“

“Bogorodica sa detetom” vidi se uticaj severnoevropskih I italijanskih umentika. Na Muriljovim delima vidi se težnaj ka unapređivanju španskog slikarstva. Veoma izražajno lice obojeno sa blagim patosom, takođe se vidi I posebna prefisnjenost poteza četke.

Fransisko de Surbaran – U većoj meri izražava asketizam i spiritualnost španske kulure. Naučio je zanat u Sevilji kod skromnog lokalnog slikara. Nije putovao u Italiju, a u Madridu je uradio samo seriju Herkulovih radova. Ceo život je proveo radeći po manastirima Andaluzije i crkvama Sevilje. Izgradio je lični stil u kome je važan odnost stvari, a ne tema. Teme slika su namenjene intimnoj pobožnosti, obično su uzete iz života Bogorodice.

„Fra Gonsalo de Iljekas“ – Na slici je predstavljena mrtva priroda. Manje ili više složena kompozicija sa predmetima iz svakodnevnog života. Ovakav vid slikarstva je ostvaren u zatvorenom prostoru u kojem je najbitnijeprecizno i detaljno prikazati predmete pomoću svetla i senki.

Huan Sančez Kotan on je manje poznati slikar verskih dela, postao je kartezijinaski kaluđer, poznat je kao jedan od prvih članova toledkse škole slikara mrtve prirode. Na njegovim slikama vidi se jasan red I jednostavnost, veša povrće tankim koncem na različitim visinama da bi organizovao kompoziciju, a ostalo stavlja na policu ili prozorsku dasku. Prozor uokviruje mrtvu prirodu I imamo raspoređivanje mrtve prirode na direktnom udaru sunca pred pozadinom neprobojne tame što je obeležje ranih španskih mrtvih priroda. Realizam I apstraktnost oblika daje upečatljiv prikaz voća I povrća.

“Dunja, kupus, dinja I krastavac”

Husepe de Ribera je Karavađov glavni sledbenik u Napulju. Ribera se tu nastanio videvši Karavađove slike u Rimu. Posebno su bile omiljene Riberine slike svetaca, proroka I antičkih filozofa-prosjaka. Dosta njegovih likova poseduje spoj unutrašnje snage I inteziteta.

“Hromi dečak” smeši se otvoreno I umiljato. Ovo delo je nalikano za napuljskog potkralja I bogatog kolekcionara. Dečak izgleda gotovo monumentalno dok stoji ispred pozadine neba sa niskim horizontom. Na ramenu drži štaku, njegova izobličena noga je u senci.

Fransisko de Zubaran je seviljski slikar, a ističe se tihim intezitetom. Njegova najvažnija dela naslikana su za verske redove, ispunjena su aketskom pobožnošću koja je pre svega Španska osobina. Na njegovim slikama vidi se uticaj Karavađa .

“Sv. Serapion” je prikazan u prirodnoj veličini , ali samo iznad kolena. On je junak I mučenik. Vidljiv je contrast između bele haljine I tamne pozadine.

21. DIJEGO VELASKEZ

Don Dijego Velaskez (1599-1660) je najveći španski slikar u 17.veku. učio je u radionicama Erepe i Pačeka u Sevilji. Slikao je na Karavađovski način. U tom period bio je usredsređen na ljude koji jedu I piju, te slike nazivamo bodego nes a razvile su se iz slika koje su u Španiju doneli flamanski umetnici početkom 17v. Prvi radovi (religiozne slike, scene iz narodnog života-bodegones i mrtve prirode) su nastali u kontaktu s ovim ateljeima, te su obeležene dvogubim tendencijama ispoljenim u različitim manirima njihovih učitelja. U njegovom umetničkom životu ima dva perioda: u Sevilji - gde radi žanr-scene i mrtvu prirodu, do 1622. godine; i u Madridu od 1622-1623 gde radi kao dvorski slikar i uglavnom slika portrete kraljevske porodice. Rang zvaničnog umetnika na dvoru Filipa IV omogućio mu je da usmeri ukus španskog dvora.

Glavne karakteristike – Razvio je svoju tematiku (skromna svakodnevnica) i bavio se vizuelnim istraživanjem (prostorom slike). On je portretista, uvek je radio po modelu. On slika istinsku hroniku jedne kraljevske kuće, poklanjajući istu pažnju vladarima i neveselim dvorskim ludama. Likovi su realni, ne idealizuje ih. Njegovo delo se odlikuje slobodnom i neusiljenom tehnikom, živim lagano nijansiranim bojama i brzim ležernim potezima kista, što kasnije koriste impresionisti. Rana dela odišu naturalizmom, a način slikanja podseća na Karavađa jer u njegovim radovima dominiraju tvrdi i nagli kontrasti svetlosti i senki. Služi se svetlošću da bi postigao optički realizam.

Od 1622.godine Velaskez stiče klijentalu u Madridu, a preko seviljskog mecene vojvode Olivaresa, misnistra Filipa IV, vezuje se za dvor, gde će steći i dvorske titule. Boravio je dva puta u Italiji radeći retko, ali ta dela se odlikuju izuzetnom umetničkom vrednošću (Portret pape Inoćentija X). Svoj četvorogodišnj boravak u Italiji je posvetio studijama venecijanskih majstora. Stil maladog Velaskeza je bio nezavisan i originalan po koncepciji. Oslonjen na realnost i studiju prirode, Velaskez je svoje prve religiozne slike zamišljao u rustičnom i domaćem ambijentu. Velaskez se odlikovao osobenim španskim darom za realnost. U momentu kada je već kao dvorski slikar tretirao mitološke teme unosi podatak svakodnevnice u svet osveštalih klasičnih formi. Slike mitološke sadržine kao i one sa tematikom iz naroda, nastale iz navike iskrenog imitiranja prirode, predstavljaju jednu slikarsku vrstu blisku žanru koji i mitologiju tretira sa realističkim prizvukom, a često uključuje i mrtvu prirodu. Manir tenebrozo (tamno, mračno) je karakterističan za realistične teme koje opisuju tipove i scene domaćeg života. Velaskez veliki deo slave zaslužuje izvanrednim portretima. Mnogi pesnici su njegovim portretima posvećivali sonete i elegije. Krug koji je portretisao je bio veoma ograničen, a činili su ga kralj, njegova porodica i intelektualci. Kao kraljevski slikar bio je često prinuđen da ponavlja portrete prinčeva, infantkinja. Velaskezov dar je naginjao više psihološkom portretu. Težio da u tehničkoj savršenosti i slobodnom potezu otkrije humane crte ličnoati I fine prelive psihe.

Konjanički portret je bio omiljen Velaskezu. U postavljanju ovih portreta služio se mirnim stavaovima iz profila I fiksirnaim pokertu i podjedankim angažovanjem kako u obradi životinje tako I u ljudskoj figure. U velikim kompozicijama Velaskez se pokazao kao izvanredan majstor.

“Vodonoša iz Sevilje” naslikao je sa 20 godina, pod Riberinim uticajem. Snažno vladanje prikazivanjem individualnog karaktera I dostojanstva. Prizori se odnose na davanje žednima da piju. Velaskezova usredsređena svetlost I otkrivanje oblika , tekstura I površina.

“Predaja Brede” slika je namenjena ukrašavnju velikog salona palate Buen Retiro. Velaskez koncetriše svoju kompoziciju oko dostojanstvenog načina na koji holandski general predaje ključeve svoga grada pobedniku Ambrođu Spinoli. Slika odiše dramatičnom raskoši s bojama bogatim kao kod Ticijana. U levom delu slike prikazana je raštrkana holandska vojska, a u desnom španska, iza koje se se uredno niže uzdignuta kopija što simboliše pobedu. Dim dolazi sa leve strane iznad glave nizozemskih vojnika koji su pomalo zbunjeni I jadni. Izabraviši da prikaže ishod bitke, Velsakez se udaljava od utvrđenih pravila tradicionalnog prikazivanja istorijskih događaja.

“Dvorska luda” skraćenje desnog stola I karta koje drži prikazani lik, govore o njegovom niskom rastu I ulozi lakrdijaša. Prikazujući lice lude Velaskez daje prednost svetlosnim odsjajima. Postavljanje lika ispod ispod tamne stene podseća na portrete svetitelja koje je slikao El Greko. U svom zelenom odelu sjedinjuje se sa pejzažom u kome se nalazi. U svim portretima dvorskih luda Velaskez pokazuje ljudsku stranu svojih modela, njihovo ljudsko dostojanstvo.

“Las Meninas – Mlade plemkinje” poput zadnje strane platna pred kojim slikar pokazuje sebe ova slika istražuje igru privida mehanizma umetničkog stvaranja. To je istovremeno grupni portret I žanr prizor. Velaskez portretiše sebe kako slika kraljevski par koji se nalzi na mestu posmatrača I čiji se odraz vidi u ogledalu u dnu odaje. Levo od slikara I u centralnom delu je princeza Margarita okružena svojom malenom pratnjom. Portret princeze Margarite vidi se veoma široka I skupocena haljina princeze, njeno nadmeno držanje takođe je dobro predstavio osvetljenje boje haljine. U zadnjem delu je prikazan otvor vrata jedan čovek iz profila. Prikazane Rubensove slike na zidovima ukazuju na Velaskezovu umetničku kulturu I njegovu službu kustosa kraljevske zbirke slika. Ovo delo predstavlja pravu alegoriju I njegove lične uloge dvorskog slikara. U ovoj slici se otkriva Velaskezova fascinacija svetlošću, bleštave boje poseduju venecijansku raskoš, ali potezi četke su slobodniji. Ova slika je očarala Pikasa koji je naslikao 40 varijacija na temu Dvorskih dama.

“Stara Žana prži jaja” delo je stvoreno pre Velaskezovog dolaska na dvor u Madrid. Vidljiv uticaj holandskih žanr scena I mrtve prirode. Dostojanstveno je prikazao jednostavan prizor. Ovo platno je stilska vežba na kojoj predmeti uronjeni u dramatičnu polusenku stvaraju izuzetno dramatičnu dijagonalu.

“Portret pape Inoćentija X” ovde se oslanja na gamu crvene kako dubinu dočarao pomoću fluidnih konrasta.

22. PORTRET U EVROPSKOJ UMETNOSTI XVII VEKA

Pod uticajem filozofskih I naučnih istraživanja ljudska tela, žanr portreta pokazuju pojačan interes sa psihološkim dočaravanjem osećanja I društvenog raspoloženja. Dvorski portret koji izražava odnos pojedinaca naspram države, postaje širom Evrope norma za čitav žanr. On svedoči o političkoj evoluciji I uticaju ideja francuskih enciklopedista. Polazeći od paradnog portreta cele stojeće figure, ovaj žanr kroz težnju ka prikazivanju psihologije I privatnog okruženja portretisanih osoba, postaje sve manje strog.

Italija- Mikelanđelo Merizi Karavađo, Anibale Karači I radionica Karači

Flamanski portret će kroz istraživanje Rubensa I van Dajka zahvaljujući trgovačkim razmerama preplaviti evropske dvorove. Jednostavan prototip ( predstavljanje osobe u stojećem stavu, ispred pozadine koja čini pejzaž ili kakava stilizovana arhitektur) prilagođava se različitim Evropskim tendencijama: u Engleskoj je otmen I prefinjen, u Španiji je mističan I napregnut, u Francuskoj je stog I formalan. Uspeh koji postižu u fiziognomoniji ( pripisuju određeno moralno značenje različitim fizičkim karakteristikama lica) značajno utiču na način predstavljanja ljudskog lika. Antonie van Dajk je pod uticajem italijasnkog flamanskog portreta formirao portret koji odlikuje storga atmosfera I kompaktna forma, patricijski parodni ton I raspoloženje uzdržan I svilen potez četke u tamnoj gami zelenih I smeđih tonova. Iz 8 pitanja dodati Nizozemska I dodati od Flandrije

Francuska- odlike portreta u 17pitanju

Autoportret I ispitivanje samog sebe, Razvoj žanra autoportreta (Žan Simeon Šarden, Nikola Pusen, Dijego Velaskez, Rembrant) ukazuje na tu promenu u shvatanjima iako se kod zvanično poručenih portreta I dalje zadržava ustaljeni način poziranja, pažnja se od ovog vremena userava na posmatranju fizionomije I na dočaravanje psihologije. Izbor da se predstavi samo lice I telo dovodi umentika do toga da opiše smau suštinu slikarstva I svog umetničkog stvarnja.

Španija- 20pitenje I Dijego Velaskez. Dijego Velaskez je portretista koji je uvek radio po modelu. On slika istinsku hroniku jedne kraljevske kuće , poklanjajući istu pažnju vladarima I neveselim dvorskim ludama. Likovi su realni I neidealizuje ih.

23. RELIGIOZNE TEME U EVROPSKOJ UMETNOSTI 17 VEKA

Primena religioznih tema u italijaskom baroku – slikarstvo I skulptura

U 16.om veku maniristički stil zamenjuje barok, čiju je pojavu nagovestio Koređo sjajni dekorater, slikar velikih kompozicija u kupolama parmskih crkava. Rim je postao umetnički centar Italije. Barokno slikarstvo se najpre razvijalo u Italiji, a za naglo širenje zidnog slikarstva najzasluženiji su bili Isusovci, koji su se boreći za pobedu protivreformacije, osnivali brojne manastire i gradili uz njih blistave i raskošne crkve po celoj Evropi. Vatikan i katolička crkva su odredili stroga ikonografska pravila u slikastvu i zahtevali su da se na slikama izrazi snažan verski zanos. Barokno slikarstvo je u službi vizuelizacije crkve, njenih dogmatskih stavova i edukativnih principa. Težnja ka slikovitosti je bila naročito izražena. Ovde imamo grupu koja je formirana oko problema luminizma Karavađovog manira i grupa nastavljača svetog i iluzionističkog slikarstva, krug braće Karači.

Najznačajniji prestavnici

Mikelanđelo Karavađo, porodica Karači, Artemizije Đentileski, Đovani Batista Gauli, Đovani Batista Pjaceta, Frančesko Gvardi, Pjetro da Korona, Guido Reni. Skulptura Bernini.

Glavne karakteristike - Veličanstvenost, teatralnost, razigranost pokreta, težnja za prikazivanjem beskonačnog i savršeno vladnaje tehnikom. Barokne slikarske kompozicije su velikih razmera, pojavljuju se dosta složene kompozicije, a i dijagonalna kompozicija slike se često koristi. Boje su jake, snažni svetlosni kontrasti i iluzija dubokog prostora koji se dobija primenom perspektive. Tematski preovlađuju sakralne i mitološke kompozicije u kojima se prepliću religiozno patetični zanos i senzualnost nagih likova, vezuje se za savremenu arhitekturu i skulpturu.

Nizozemska I Flandrija - Slikarstvo stiče nakonost građanskog društva. U slikarstvu je postojala hijerarhija žanrovam te su mnogi slikari hteli da stvaraju istorijske slike, a one su bile na vrhu te hijerarhije, ali njih je bilo najteže prodati pa su se slikari odlučivali za portrete i žanr scene. Na prvom mestu su bile istorijske slike ( uključuju alegorije i popularene religiozne teme ) portreti, žanr slikarstvo, pejzaži, mrtve prirode. Slike na zidu su jedva postojale koristile su se najviše tvrde drvene ploče zbog preciznosti. Glavne karakterisitke su te da holansdko slikarstvo dobija građanski vid jer religija nije pokretala umentički život nije bila mecena. Srednja klasa postaje podstrekač umetnosti, ona je sačuvala nacionalnu nezavisnost i ekonomsku autonomiju Holandije i stvorila buržoasku kulturu, koja ukusom srenje klase građana zamenjuje dvorski ton, karakterističan za stvaralaštvo u eposi baroka u ostalim zemljama Evrope.

Rembrant

Flandrija- Rubens

24. RAZVOJ ŽANR SCENA U EVROPSKOJ UMENTOSTI 17 VEKA

Pojam žanr nastao je pod uticajem književnosti i Aristotelovih spisa a primenjivao se u lepim umentostima od XVI veka radi isticanja razlike između visokih rodova istorijske I religiozne tematike I nižih rodova koje propovedaju o različitim aspektima svakodnevnog života, modi I strastima određene epohe. Žanr slikari su manjak ugleda kod poznavalaca slikarstva nadoknađivali obiljem formalnih inovacija. Tokom 17 veka cene njihovih dela su neprestano rasle sve dok se u Holandiji nisu izjednačile sa scenama Ticijanovih slika. Cilj žanr slikarstva nije bio da pokaže univerzalni talenat već vladanje temom . Zbog toga je i privaćeno postojanje žanr scena u kojima su Jan Molenar i David II Tenije tragali za preteranom ekspresijom i rušenjem utvrđenih pravila kroz scene pijančenja i zavođenja.

Italija- Novi stil nije bio samo specifično italijsanki, a i ne svodi se samo na versku umetnost. Elementi novog stila kao što je na primer dramatično osvetljenje i široki pokreti, nove teme-mrtva priroda, prizori iz svakodnevnog života i pejzaži ubrzo su prodirali i u ostale delove Evrope ( Španija, Holandija, Francuska).

Folklor, književnost i drame postalli su novi motivi baroka i obično su se prikazivali kao žanr scene-prizori iz svakodnevnog života koji su bili omiljena tema 17.og veka, to su uglavnom prizori ljudi dok jedu, igraju igre, piju, puše i sviraju neke muzičke instrumente.

Glavne karakteristike Veličanstvenost, teatralnost, razigranost pokreta, težnja za prikazivanjem beskonačnog i savršeno vladnaje tehnikom. Barokne slikarske kompozicije su velikih razmera, pojavljuju se dosta složene kompozicije, a i dijagonalna kompozicija slike se često koristi. Boje su jake, snažni svetlosni kontrasti i iluzija dubokog prostora koji se dobija primenom perspektive. Tematski preovlađuju sakralne i mitološke kompozicije u kojima se prepliću religiozno patetični zanos i senzualnost nagih likova, vezuje se za savremenu arhitekturu i skulpturu.

Nizozemska I Flandrija- Žanr slike prikazuju scene na osnovu koje može da se zaključi funkcija određene ličnosti koje nisu portreti ili istorijske ličnosti. Žanr slike su pored Holandije bile veoma popuarne i u flamanskoj umentosti. Neki umentici u žanr scenama prikazuju pojedinačne figure koje obavljaju neku radnju, kao što je to radio Vermer, a neki grupu figura. Postojalo je više tipova žanr slika kao što je jedna figura, sljačka porodica, veselo društvo, žene u poslu kod kuće, scena sa sela i gradskih svečanosti. Sam termin žanr slika nije holandskog porekla, već će on nastati krajem 18 veka. Tek od 17veka termin žanr slika u holandskoj umentosti odnosi se na opis života građana u gradu i seljaka u selu. Slikanje žanra negovano je još od kasne gotike. Na minijaturama čuvenog Molitvenika od Berija postoje ilustracije kalendara čiste žanr-scene seljaci koji oru, sede ili seku drveće. Žanr se pojavljuje kao pozadina na olatrskim tablama sa religioznom tematikom u prvom planu. Na razvoj žanra utiče najviše sliakrstvo Brojgela Starijeg kod koga se žanr javlja direktno iz slike religiozne sadržine realistično prikazane i razumljive okolini. Novine Brojgelovog žanra nalaze se u ideji da se ovakvom slikom obuhvati celokupni život, sasvim savremen i moderno shvaćen svet.

Umetnici iz grupe koje potiču od Franc Halsa u Harlemu negovali su slikarstvo žanra sa osnovnim temama uzetim iz kafana , zabava, kasarni, karnevalskih svečanosti, skupova seljaka.

Adrijan van Ostade je najdarovitiji slikar spontanog života seljaka, on modelira kjaroskurom, koji nema oštrih kontrasta već se utapa u atmosferu. Slike sa vašara i seljačkih sedeljiki su često natopljene poezijom i finim slikarskim osećanjem. Scene predstavljaju kafane, sajmove, obradivo zemljište. Ljudi su kratki i nakaradni, označeni su pečatom nesreće.

Jan Sten je barokni holandski slikar žanr scena poreklom iz Lajdena, slikar sa tezom sa komično-satiričnom notom u žanru najnižeg sadržaja. Stenovo slikarstvo obuhvata široki niz tema kao što su religiozne i mitološke scene iz krčmi, buržoaski život, seoske anegdote. Slike često prikazuju enterijer kuća I gostionica,ljudski likovi su prikazani u punoj visini I kada su slike manjih dimenzija.

“Nikoljsko veče” komično intiman porodični prikaz gde je pred Božić sv.Nikola poseti dom ostavio igračke, bombone I kolače za decu. Mali dečak I devojčica su oduševljeni darovima, devojčica drži lutku Sv. Jovana I kanticu punu slatkiša, a dečak se igra štapom za golf. Prikazan je jedan veseli trenutak u kome jedn aporodica uživa.

Gerard ter Borh poticao je iz umetničke porodice. On je slikar koji se formirao u Harlemu na domaku slikarstva Fransa Halsa, ističe inteligentno osećanje za forme i materije senzibilnost za kolorističke vrednosti i sigurnost u tehničkom postupku. Najčešće radi intimne holandske enterijere sa nekoliko figura u situacijama nekog događaja, često je kao model uzimao sebe i svoju porodicu, ali onda nije prikazivao ispraznost svakodnevnice. Sliako je portrete I žanr prizore, obe vrste slika ali u malom formatu , ali su mu likovi u punoj visini I modern odeveni.

“Dama se ulepšava” ona je kao I većina njegovih žena odevena u saten, a on je poznat kao stručnajk u prikazivanju raskošnih tkanina. To je postizao stvarajući jake kontraste svetlosti I senke. Likovi stoje u veoma savremenoj ali verovatno imaginarnoj sobi koju krase bogati detlaji mermerni kamin sa ćetiri stuba I postelja sa baldahinom u pozadini, sto prekriven turskim ćilimom I divno odeven paž.

Gerard Du prvi Rembrantov učenik iz Lajdena koji je pozajmio od njega i teme i jako karavađovsko osvetljenje jakim svetlosnim kontrastima, glatko islikane površine i mali formati. Teme su usamljene figure domaćica, mladića na prozoru, žena pri molitvi, opisivao je život holandske kuće ilustrativno i sentimentalno.Slikao je istorijske, mitološke i verske scene, poznati su njegovi portreti dece. Delft je u 17 veku bio snažan umentički centar.

Johanes Vermer van Delft je slikar o čijem se životu malo zna i pripisuje mu se nekoliko desetina slika. Uglavnom su to teme intimnog tona kao što je sobni enterijer sa izolovanom figurom okupiranom sitnim domaćim poslom(svirkom, čitanjem pisama, odmorom pokraj prozora).

Piter de Hoh je sikar iz Roterdama koji je radio žanr scene vojničkog života, holandske žene u domaćem ognjištu, sa brigama materinstva i pri zabavi. Rešava probleme osvetljenja i prostora, ima istančan kolorit, harmonija, difuzno osvetljenje, gama smeđih i zlatnih tonova, kasnije koristi i hladnije tonove.

Gabriel Metsu je barokni holandski slikar koji je stvorio istorijsko slikarstvo, portrete i žanr scene, često je slikao mlade žene, sa tržišnom robom kao što je voće, povrće, riba, a takođe je često slika bila zasnovana na popularnom grbu sa grba knjige.

Francuska- Prvih šezdeset godina osamnaestog veka, Francuska je pod upravom Rišeljea i Mazarena imala snažno političko jedinstvo, koji je pratio veliki međunarodni ugled. Žedna društvenog ugleda, boržoazija poručuje umetnička dela i na taj način usmerava Francusku umetnost ka novim uzorima. Uspeh slikara Simona Vuea i arhitekte Žaka Lemersija to pokazuje. Oni transportuju jezik italijanske umetnosti, barok zasnovan na klasičnoj tradiciji, tako što ga prilagođavaju Francuskim specifičnostima. Žorž de la Tur i braća Le Nen pripitomljavaju žestinu Karavađove umentosti. Od slikarstva koje koristi kjaroskuro radi dramatizovanja religioznih scena, oni preuzimaju snažne svetlosne kontraste i stavljaju ih u službu prizora iz svakodnevnog života. Dela Nikole Pusena i Kloda Lorena predstavljaju vrhunac težnji francuske umentosti kao klasičnom idealu. Iako italijanski uticaj ostaje i preovlađuje, značajan je uticaj flamanske umetnosti.

Nikola Pusen I Klod Loren

Španija- Velskez

25. PEJZAŽ U EVROPSKOJ UMETNOSTI XVII VEKA

Italija- Novi stil nije bio samo specifično italijsanki, a i ne svodi se samo na versku umetnost. Elementi novog stila kao što je na primer dramatično osvetljenje i široki pokreti, nove teme-mrtva priroda, prizori iz svakodnevnog života i pejzaži ubrzo su prodirali i u ostale delove Evrope ( Španija, Holandija, Francuska).

Folklor, književnost i drame postalli su novi motivi baroka i obično su se prikazivali kao žanr scene-prizori iz svakodnevnog života koji su bili omiljena tema 17.og veka, to su uglavnom prizori ljudi dok jedu, igraju igre, piju, puše i sviraju neke muzičke instrumente. Omiljene su bile mrtve prirode, odnosno slikanje hrane obične i egzotične, kao i predela seoskih gradskih i egzotičnih. Takođe je bilo slika običnih ljudi u svakodnevnim situacijama.

Glavne karakteristike - Veličanstvenost, teatralnost, razigranost pokreta, težnja za prikazivanjem beskonačnog i savršeno vladnaje tehnikom. Barokne slikarske kompozicije su velikih razmera, pojavljuju se dosta složene kompozicije, a i dijagonalna kompozicija slike se često koristi. Boje su jake, snažni svetlosni kontrasti i iluzija dubokog prostora koji se dobija primenom perspektive. Tematski preovlađuju sakralne i mitološke kompozicije u kojima se prepliću religiozno patetični zanos i senzualnost nagih likova, vezuje se za savremenu arhitekturu i skulpturu.

Pejzaži i mrtve prirode postaju samostalne slikarske teme. Poslednjih godina 16.og veka i prvih godina 17.og veka u Rimu su ostvarena dva velika dela za koja se može reći da su dva temeljcana kojima počinje slikarstvo 17.og veka. A to je 1. Freska na plafanu Herkulove galerije od Anibalea Karačija u palate Farnese (1597-1604), 2. Velika platna slikana uljem koja predstavljaju život i mučeništvo Sv.Mateja koje je naslikao Karavađo za kapelu Kontareli u crkvi San Luiđi dei Francesi (1597-1601). Barokni način izražavanja jeste meki obrisi, dubinsko oblikovanje, kao i upoteba perspektive (prividna perspektiva) koja predstavlja jedno od najtipičnijih elemenata. Iluzionističkim slikastvom su prekrivene tavanice crkava i palata, ono teži da spoji različite umetničke rodove, tako da se teško može konstatovati gde se završava arhitektura, a odakle počinje slikastvo. Zajednički elementi iluzionističkog slikarstva jesu trijumf arhitekture koja se uzdiže ka nebu, anđeli i sveci u letu, figure u brzom kretanju, čija je odeća nabrana i nosi je vetar, prespektiva je odozdo naviše ili odozdo naniže skraćuje figuru. Iluzionističke slike se razlikuju po tome u zavisnosti šta prikazuju život svetaca , istorija dinastije, legende o herojima, priče o mitološkim ličnostima. Iluzionističko slikasrstvo unutar zidnih venaca je svojstveno u baroku. U njima je Tijepolo upotrebio novu shemu centrifugalne kompozicije u kojoj su figure raspoređene uz strane slike, dok se u njenom središnjem delu otvara širok nebeski prostor. Kontraste svetloosti I senke “tenebrozo” jeste karakteristično za barokno slikarstvo i uvodi ga Karavađo. Na njegovim slikama su osvetljeni samo najznačajniji delovi a ostalo je u senci, te tako stvara snažan kontrast. Iluzionističke slike su težile za pokretom, senzualnošću, otvarale su zidove i izazivale optičku varku mešanja stvarnosti i naslikanog. Vrhunac iluzionističkog slikarstva jeste u delima Pjetra da Kortone. Karavađo je unosio krajnji realizam u slikarstvo, jer je svoje likove slikao gledajući žive modele i to obične ljude sa ulice, što je izazivalo

zgražavanje rimskih građana. U baroku je jako važan subjektivni utisak koji je najizraženiji kod Rubensa I Rembranta.

Simetriju u baroku zamenjuje asimetrija. Ovde imamo mnoštvo masa i oblika koji se međusobno prožimaju I prepliću tako da se stvara utisak celine. U prvoj polovini 17.veka u Napulju mnogi mali slikari su se specijalizovali za pejzažno slikarstvo a to su za slikarstvo veduta I panorama topografski shvaćenih, za scene figuralnog karaktera u arhieološki ili teatralno zamišljenom dekoru.

Holandija I Flandrija - Još su slikari primitivci krajem 14 i početkom 15 veka radili studije pejzaža i primenjivali je kao pozadinu na slikama. Kao i portret, pejzaž vodi poreklo sa minijatura kasnog srednjeg veka u kojima se nakada javljaju i pravi pejzaži, naročito u ilustorvanim kalendarima i table sa scenama religioznog karaktera često su imale pejzažnu pozadinu. U umetnosti 15 veka u Nizozemskoj uticaj italijasnkog pejzaža bio je skoro neosetan, jer se uglavnom razvijao u tradicionalno smeru uz opšti tehnički i stilski napredak. U 15 veku predeo iz pozadine dolazi u prvi plan i obuhvata celu sliku. U pejzažu ovog vremena javljaju se novine ne liči na strinske pnorame već se javljaju rodni predeli interpretirani sa dosta slobode, ali tako da obrazuje široke i bogate okvire sićišnim biblijskim scenama. U odabiranju tema koje su se komponovale sa pejzažom oseća se kod ovih slikara težnja da se vraćaju na istorijske i religiozne teme i događaje koje nisu imale primarnu važnost te su date mogućnosti za razvijanje pejzažne partije kao što je „Bekstvo u Egipat“, „Sveti Jeronimm u pustinji“. Prva generacija holandskih pejzažista živi u vremenu kada se u zemlji zbivaju važni istorijski događaji. Međutim već u ovom vremenu ona ispoljava u umetnosti bogatstvo i raznolikost u tretmanu pejzaža. Flamanski i italijanski uticaj su osetni u ovom vremenu.

Utrehtska škola obrazuje ranu školu pejzažista koji nastavljaju staru tradiciju i obrađuju šumovit pejzaž sa obiljem lišća pedantno islikanim. Holandski slikari su stvorili pejzaž u kome su daleki horizonti ravnice i nebo postali osnovne teme slikanja. Pošto je izašao iz rane faze naivno shvaćene prirode, holandski pejzaž, bez težnje da izrazi dramtičnost i da bude zanilmljiv, jednostavno predstavlja deo sveta onakvim kakav jeste, realn i prijatan, kao što su bile teme uzete iz običnog života.

Realistički holandski pejzaž ne menja samo svoje koncepcije već i tehniku. Holandski pejzažisti slika vidljiv svet često na osnovu srteža, brzih skica, koje kasnije razrađuje u ateljeu. Sem razlike u tehnici, novi manir relaističnog tretmana pejzaža sastojao se u novom shvatnaju da slika ne prenosi bukvalno iz prirode nego da ima umetničko sažimanje u doživljenu sliku. Sem realističnog pejzaža u Holandiji se negovao i pejzaž koji je prožet romantičnim osećanejm i maštom samog umentika. Jedan od glavnih predstavnika je Herkules Segersa čiji je pejzaž lišen literalnog obeležja i izaziva toplo i lisrski kroz raspoloženje umentika. Bilo je i onih pejzažista koji su u 17 veku nastavili tradiciju Brojgela(savremeni život u pejzažu). Oni su obično slikali one scene savremenog života koje su iskazivale bogate pejzažne okvire, a predstavljale sitne događaje svakodnevnice (zimske scene i prizore sa zaleđenih kalendara). Predstavnici ove vrste u slikarstvu su Adrijen Van de Ven i Hendrik Averkamp. Vodećoj generaciji harlemskih slikara pejzaža pripada Piter de Molijn. Slikari obrazovani u Italiji su odigrali važnu ulogu u razvoju holandskog pejzaža.

Jan Van Gojen je tipičan predstavnik nacionalnog holandskog načina slikanja pejzaža, oslobođen flamanskih i italijanskih uticaja, slika predele koji opisuju rodno tlo, niziju prostor, vazduh, oblake i nebo. Slikao je mnogo u okolini Dorderhata, stvra na moderan način, kroz ljubav i impresionističko interesovanje za svetlost, ali bez udaljavanja od predmeta studija. Posle prvih pejzaža slede monohromne slike zemljanih tonova čiju glavnu temu čine peščane dine, stare kule i ruševine. Izrazio je atmosferu holandske zemlje u jednom dominantnom tonalitetu, koje je obično slikao sitnim potezima četkice, skoro grafičke fakture. Pejzaž je dovoljan sam sebi, grafički način rada i nebojenost daje mu neutralnu atmosferu u kojoj dominira dijagonala koja deli kompoziciju na svetle osenčene partije.

“Pelkus-Port” morski pejzaž u daljini je grad sa niskom linijom horizontal pod oblačnim nebom gledan kroz vlažnu atmosferu preko vode I širi melanholično raspoloženjeniskih predela. On često koristi sive I smeđe tonove sa zelenim naglascima ali sa bezbroj raznolikih efekata. Ovaj uemtnik je bio veoma uticajan I uspešan u svom period

Ert Van der Ner Slikar koji u Amsterdmu radi zimske pejzaže sa klizačima, jednostavne kompozicije koje se vezuju za slikarstvo Averkampa i Brojgela Starijeg, njegovi pejzaži u osvetljenu sutona ili noći, rešavaju problem svetlosti i senke.

Solomon Van Rojsdal umetnik koji dominira u drugoj generaciji holandskih slikara Harlemske porodice pejzažista. Vešt i tačan slikar, bogati dekorativni kolorit, njegova omiljena tema je voda sa razapetom mrežom.

Jakop Van Rojsdal je jedan od najpoznatijih holandskih pejzažista, koji je uticao na formiranje nekih od engleskih pejzažista 18veka, u mladosti je slikao baruštine, more, brežuljke, studirajući efekte svetlosti i senke, a šumski pejzaž je bio njegov omiljeni motiv. Prvi put u istoriji slikarstva nastaje moderno shvatanje slikanja predela ograničenog na jednu specijalizovanu temu, na divlju sliku mora ili odabranog kutka prirode. Na slikama Jakopa Van Rojsdla vedute su postale svedočanstva gradskog horizontal-neba. Nebo je zauzimalo I tri četvrtine platna. Uradio je dosta slika na kojima se nalaze ckveni tornjevi, vetrenjače, ruševine koje su lako prepoznatljive, u prednjem delu su polja gde se pralo, a voda je u Harlemu bila poznata po čistoći.

“Jevrejsko groblje” za ovu sliku je postojalo više pripremnih crteža. Prirodne sile vladaju tim divljim prizorom,ali ovom imaginarnom divljem prizoru on dodaje I nestvarne elemente kao što je srušena zgrada. Tako tema smrti groblje, grobovi, ruševina opatije I mrtva stable govore da je tema slike vanitas opomena na kratkoću života.

Rembrant se bavio sliknajem pejzaža, a uradio je u tehnici ulja nekoliko predela iz mašte. Njegovo slikarstvo oslanja se na iskustva Segersa, na dramatično osenčene olujne prirode.

Filips Kong je Rembrantov učenik, prikazuje holandski pejzaž iz ptičije perspektive, sa zatamljnim prvim planom i beskrajem vidika. Holandske slike pejzaža su jednostavnije i neposrednije od klasičnih tendencija u francuskom slikarstvu. Pejzažisti slikaju bezličnoprostranstvo svoje zemlje pod visokim nebom, zaljubljeni u široke partije običnih masa. Omiljene teme holandskih građana bio je predeo oživljen figurom čoveka i životinje.

Isak Ostade slika popularne događaje holandskog života, događaje pred krčmama i seoskim putevima.

Paul Poter je u svom kratkom životu stvorio slike koje se pamte po karakterističnoj temi a to je krave na polju, na paši, koze, svinje. Niz starih Holandskih majstora uzimao je život mora za predmet svog umentičkog interesovanja. Česte temesu bile oluje, bitke, brodolomi.

Johanes Van de Kapele je slikao o životu na moru, uzbuđenja i nemire koji su u skladu sa burama i nemirima vode.

Francuska- U 17v se suprodstavljaju dve struje :

1. Sa jedne strane su barokna rešenja Rubensa koji je pozvan da ukrasi galeriju palate Luksemburg u Parizu.

2. Uticaj Karavađa čija su svetlosna rešenja i dalje prisutna.

Prvih šezdeset godina osamnaestog veka, Francuska je pod upravom Rišeljea i Mazarena imala snažno političko jedinstvo, koji je pratio veliki međunarodni ugled. Žedna društvenog ugleda, boržoazija poručuje umetnička dela i na taj način usmerava Francusku umetnost ka novim uzorima. Uspeh slikara Simona Vuea i arhitekte Žaka Lemersija to pokazuje. Oni transportuju jezik italijanske umetnosti, barok zasnovan na klasičnoj tradiciji, tako što ga prilagođavaju Francuskim specifičnostima. Žorž de la Tur i braća Le Nen pripitomljavaju žestinu Karavađove umentosti. Od slikarstva koje koristi kjaroskuro radi dramatizovanja religioznih scena, oni preuzimaju snažne svetlosne kontraste i stavljaju ih u službu prizora iz svakodnevnog života. Dela Nikole Pusena i Kloda Lorena predstavljaju vrhunac težnji francuske umentosti kao klasičnom idealu. Iako italijanski uticaj ostaje i preovlađuje, značajan je uticaj flamanske umetnosti.

Nikola Pusen

Klod Loren

Španija- kod Španaca su uglavnom bile religiozne, istorijske I žanr slike.

26. ODLIKE ROKOKO UMETNOSTI U FRANCUSKOJ

Rokoko je umetnički stil, tačnije završni oblik baroka, koji je trjao između 1720-1780.godine . Razvio se u Francuskoj, zahvatio je Nemačku, Austirju manje Italiju I Španiju I druge zemlje. Krajem 17 veka nastaje promena na francuskom dvoru jer umire Luj XIV I na vlast dolazi Luj XV koji prihvata novonastalu francusku umetnost. Napušta Versaj I odlazi u Pariz gde se stvaraju manje palate. Luj XIV je dao primer kraljevskog mecene a tokom 18 veka kralj će malo učiniti na povećanju krunskih zbirki, uvođenje trgovine umetničkim predmetima odgovaraće povećanom zahtevu, što će pobuditi I povećane cene u javnom nadmetanju. Razdoblje vladavine Luja XV je rano razdoblje rokokoa. Aristokratija je ponovo zadobila moć I vlast.

Razdoblje rokokoa protezalo se tokom vladavine Luja XVI I njegove žene Maije Antoanete, a trajao je sve do Francuske revolucije 1789. Godine. Luj XVI se zanimao jedino lovom, pa će biti potpuno ravnodušan prema umentosti. Ukus kraljice Marije Antoanete će biti povezano sa modom.

Razlika između baroka I rokokoa jeste u mašti. Barok predstavlja grandioznu pozorišnu scenu, a pozornica rokokoa je manja I intimnija. Umetnost rokokoa podseća na začarani svet koji predstavlja bekstvo od stvarnog života. Rokoko se odnosi na nepravilne kamenčiće I školjke kojima su se ukrašavale pećine u italijanskim vrtovima, a koje su postale glavni motivi francuskog enterijera. U salonima u kojima se raspravljalo o politici, književnosti I filozofiji, inteligencija je bolja preporuka nego bogatstvo. Krajem 17 veka kultura Francuske je dvorska I veliča se apsolutizam a u 18 veku umentost je aristokratska. Rokoko je daleko od bizarnih ansambala I erotizovanih scena. U 18 veku slikarstvo je društvena umetnost. Porudžbina koju to društvo nalaže obilna je dozvoljavao brojnim slikarima da žive ali su ti slikari okrenuti ka zanatskom pozivu. U umentičkim porodicama se prenosi zanat sa kolena na koleno. Zanatlijski karakter slikarstva obeležava I način slikanja te umentici manje traže da stvore sopstveni način rada nego da pravilno slikaju na jedan bezličan način. Slikarstvo koje je u 17 veku težilo oblikovanom traženju postaje prelsikavanje. Francuski umentici I dalje su se školovali u tradiciji Kraljevske akademije za slikarstvo I skulpturu, u kojoj je naglasak bio na radu na živim modelima u kojima se proučavala anatomija I vežbali perspektiva, anatomija, proporcije, kao izučavanje dela Rafaela I Pusena. Umetnici su ipak proučavali nove temem ili su stare teme obrađivali na novi način.

Istorijsko slikarstvo se preobražava u ljubavnu mitologiju u kojoj obiluju nagosti Portret doživljava ogromnu prođu u društvu koje se samo sebi dopada. Portret teži da se ukrasi brojnim predmetima koji služe da odrede poreklo modela. U 18 veku dva umtnika su u pastel iskoristili sve mogućnosti.

La Tour I Jean Baptiste Perronneau ovaj se zadovoljava traženjem boje što čini da zaboravlja na vernost modelu, a La Tour se više približava istini.

Glavne karakteristike

Najveći doprinos rokokoa je u arhitekturi I umentičkom zanatstvu. Za razliku od baroka rokoko je prefinjen. Odlikuje ga slikovitost, raskoš dekorativnih elemenata, nežnost boja I ljupkost figura. Ime stila je izvedeno od francuskog rocaille, što označava ornamentalni motiv koji podseća na ušnu školjku. Ovaj ornament je nastao u beskonačnim varijacijama početkom 18 veka u Italiji, ali je bio likovno prihvaćen na dvoru u Francuskoj u doba Luja XVI. Rokoko je u prvom redu dekorativni slog . Zaljubljenost u ornamentiku se javlja u skulpturi, arhitekturi, slikarstu. Ornamentika nije jedini smisao baroknog likovnog izraza iako u prvom redu doprinosi prepoznavanju I vremenskom određivanju dela ovog stila a naročito u arhitekturi koja nastaje posle monumentalnosti stila u doba Luja XIV I donosi u drugoj četvrtini XVIII veka laki ton, osmeh I umanjenu srazmeru I ovakvo raspoloženje se širi I karakteristično je za razdoblje baroka u celoj Evropi. Dinamizam baroka u svom vrhu nasledio je lirizam. Javlja se I primenjena umentost. U nameštaju se javlja pozlata I presijavanje, prelamanje nameštaja, sjaj prekomerna upotreba ogledala u enteirjerima. Nasuprot monumentalnosti u baroku I njegovom patosu razvija se Tanana igra svetlosti I senke I ličnosti prostora. U slikarstvu se najviše slikaju ljubavne igre, pastoralne zabave, scene iz pozorišta. Grupe muškaraca I žena se udvaraju rečima, igrom I muzikom u

nestvarnim pejzažima.Svetle boje ( ružičasta iplava) nanete u sitnim mrljama lakim dodirom četkice sugerišu oblike, pokret I atmosferu. Slikarstvo pokazuje ukus visokog Pariskog društva, društva zabave I dokolice.

Zanimanje za poetski žanr pastorale, bavili su se barokni umetnici kao što je Klod Loren, u XVIII veku je naglo oraslo. Da bi odgovorili na zahteve tržišta I pokroviteljakoji su sve više bili oduševljnei idejama o “Jednostavnom čoveku” koji živi u idealizovanoj prirodi umetnici su se okrenuli pastoralnim temama ljubavi I rastanka, romantičnim sastancima I pesničkim sanjarenjima. Privlačnost tih tema je bila velika tako da je Francuska akdemija ustanovila novu kategoriju koju je nazvala Fete galante tip slikarstva koji je uveo Žan-Antoan Vato. On je slavio tradiciju ljubavi I proširio raspon ljudksih osećanja prikazanih u umentosti I uključio porodicu kao jednu od glavnih tema umetnosti.

U tom period takođe je zapažen uspon etetike, kategorije filozofije koju je promovisao Imanuel Kant. U muzici venecijanski kompozitor Antonio Vivaldi, Johan Sebastijan Bah.

Krajem 17v. nastao je spor između članova Francuske akademije koji su se podelili na dve suprotne struje a to su : Pusenisti I Rubensovci. Konzervativci su branili Pusenovo gledište da je crtež koji deluje na duh nadmoćniji od boje, koja deluje na čula. Rubensovci od kojih su mnogi bili flamanskog porekla zalagali su se za bojujer je onavernija prirodi nego crtež. Boje sun a kraju odnele pobedu I zbog popularnosti slika Žan-ANtoan Vata.

Žan Antoan Vato Je francuski slikar I najveći sledbenik Rubensa, rodonačelnik slikarstva rokokoa u Francuskoj. Na njega su uticali venecijanski I flamanski umentici. 1717. Godine postao je član Akademije. Poetska težina njegove umentosti odudara od lakoće XVIII veka, njegova umentost je kao začarani svet koji on stvara pomoću ličnosti iz francuske I italijanske komedije pomoću predela uzetih iz parkova u jesen. On je prožet dubokom setom, nadahnut nekom vrstom čulne strave. Njegova umetnost je lično traženje. Vato je izradio mnoge slike prema Rubensovim francuskim radovima. Vatov uticaj na novi stil rokoko je bio veoma velik. Njegove naslikane predstave iz mašte prikazuju idilične slike plemićkog života, s elegantnim figurama luksuzno odevenim u blistave pastelne boje I smeštenim u senovite ambijente na otvorenom. Uvodio je dobro poznate likove iz commode dellarte I tako stvarao ambijent pozornice. Pažljivo postavljene figure prizivaju izgubljenu ljubav, žaljenje I nostalgiju, a prizori su prožeti daškom sete. Takva dela postajla su sve traženija u Francuskoj.

Glavne karakteristike - Vatov stil kojim je uveo epohu rokokoa karakteriše jaki a ipak nežni kolorit. Mirisna atmosfera kao I lake elegantne figure. Njegove glavne teme su bile intimne svečanosti dvorskog društva. Iako je od francuskih slikara rokokoa kod njega učio smao Pater , Votov način slikanja I njegove teme imale su mnoge sledbenike. Njegove slike su rušile sve kanone . Francuska akademija je njegove raodve nazvala fetes galantes.

Prema tadašnjoj klasifikaciji istorijsko slikarstvo smatrano je najvišim oblikom umentosti jer ono zahteva najviše mašte I zato ga je najteže izvesti. Slede portreti, pejzaži, a tek onda mrtve prirode.

“Ukrcavanje u Kiteru” slika je bila delo za prijem u Akademiju, dao je sintezu svoje umetnosti, nadahnute Đorđoneom, Leonardom, Ticijanom iRubensom. Evocira ljubav, ali ima elemente klasične

mitologije. Kitera ostrvo ljubavi bilo je jedno od mesta grčkog mita rođenja Afrodite(Venere) koja izranja iz morske pene. Vato je stvorio ljubak ali pomalo melanholičan prizor ljubavi, gde parovi u samoći I slobodiuživaju u stapanju ljudksih strasti I Prirode. Radnja se odvija u prvom planu sdesna na levo. Dvoje ljubavnika uživa u ljubavnom sastanku, iza njih drugi par ustaje, a treći silazi niz brežuljak.Mladi parovi su okruženi rojevima Kupidona, odaju počast Veneri. Boje su prefinjene, bledozelena, plava, roze I ružičasta oslikavjau nežnu prirodu ljubavničkih odnosa.

“Mecetina-Muzičar” glavni lik commedie dellarte on tumači ulogu zaljubljenog udvarača. On svira gitaru I peva tužnu ljubavnu pesmu u parku koji je ukrašen statuom žene u pozadini. Vidi se naprezanje muzičara iznad desno van slike. Nežan prugasti kostim, ružičaste, bledoplave I bele boje u kombinaciji sa žutim cipelama. Mala I usamljena figura u pastelnim bojama smeštena u nežnozelenu okolinu.

“Tabla za Žersenovu trgovinu” ovo je Vatovo poslednje dleo, uspeo je da komercijalni zadatka pretoči u osećajno delo velik lepote. Prikazani su elegantne poze likova. Bogata ružičasta satenska haljina žene s leve strane prikazane s leđa. Žene su prefinjene I udobno smeštene u ovom okruženju.

Fransoa Buše je omiljeni slikar markize Pompadur ljubavnice Luja XV. Njegova izveštačena ljupkost odgovara rokoko stilu jer se ona prilsgođava trimomims okvirims izrezanim oblicima smeštenim iznad vrata. Slavu je stekao svojim maštovitim kompozicijama, pastoralnim pejzažima I prizorima iz građanske svakidašnjice. On je naslikao od markize Pompadur privatnu rezidenciju I njen portret kao I druga dela.

“Odevanje Venere” Venera je pretvorena u večno mlado biće, ružičasti tonovi njene puti ponavljaju se na ružićastom ležaju I tamnoružičastoj tkanini kraj nogu. Ona je ogrnuta tkaninom. Ovo je raskošna I erotična slika tipična za rokoko po tipu likova I senzualnoj upotrebi tekstura I boja.

“Amintas oslobađa Silviju” je mitološka tema koje su nadahnjivale barok I klasicizam. Buše preobražava u jedan galantni žanr koji proglašava novim zhvatima ukrašavanja.

Žan-Simon Šarden slika mrtve prirode I žanr scene na kojima prikazuje u domaćoj prisutnosti ćivota pariskog malograđanstva kome I sam pripada. Šarden je pronašao slikarski postupak sazdan od pastuloznih namaza boje. Bio je specijalizovan za mrtve prirode, pa je taj žanr uspeo da uzdigne na mnogo viši nivo. Zanimanje za mrtve prirode I žanr scene bilo je inspirisano mnogim holandskim I flamanskim slikama iz 17 veka. Šarden je bio pažljiv posmatrač svakodnevnog života, a njegove žanr scene deluju kao moralne lekcije. Njegovim pokroviteljim takvi žanr prikazi potvrđivali su vrline rada, suzdržanost. , pošetenja I odanost porodici. Njegove slike su reprodukovane kao grafike da bi postale pristupačne I nižim slojevima.

“Mrtva priroda” sa teglom maslina Šarden je slikar koji je dao najveću izražajnu snagu ćutljivim životom najskromnijih predmeta, povezanih sa čovekovom ishranom.

“Kuhinjska mrtva priroda” vidimo svakodnevne predmete kakvi se nalaze u svakodnevnoj kuhinji: zemljani krčag, šerpa, bakarni lonac, komad sirovog mesa, dimljenu hranu, dva jajeta. On se bavi problemima forme, on predmetima pristupa sa dosta poštovanja.

Žan-Onore Fragonar rokoko slikar I pripada vladavini Luja XVI ispolajvao je težnju ka neoklsaicizmu, Šardenov I Bušerov je učenik. Vidi se uticaj sevenjačkih škola Frans Halsa, Rembranta I rubensa. Ostavlja na svojim delima utisak slučajnosti. Počinje sa slikanjem ljubavnog žanra, a na kraju se okreće idiličnom I sladunjavom žanru, napustio je istorijsko slikarstvo I vežinom je slikao vedre I ljupke rokoko scene malog formata erotske prizore I ljubavne susrete, velike dekorativne panoe, porodične I rustične idile, religiozne prizore, portrete I pastoralne pejzaže koje je slikao direktno u prirodi u okolini Pariza. Bakrorezima je ilustovao brojna književna dela.

“Ljuljaška” kao primer intrigue ukazuje na tajni dogovor u erotskoj mašti između umetnika I pokrovitelja. Ambjent pozornice na otvorenom , nevinost javnog prostora se pojačava za vidljivost pokretaljuljaške prem apokrovitelju. Naslikana skulptura Kupidona levo, Fragonar često u svojim delima koristi naslkane sculpture. Ceo ovaj prizor smešten je u bujno zelenilo I predstavlja “mesto ljubavi” skriveno stablima koja štite tajnost ovog erotskog susreta. Gust I zarastao pejzaž osvetljen sunčevom svetlošću. Sjajne pastelne boje dominiraju u maštovitom prikazu.

27. ODLIKE ROKOKO UMETNOSTI U ENGLESKOJ

Dok je cela Evropa u 18.veku, izuzev Holandije, slavila zasluge monarhije božanskog prava, Engleska se ogledala u parlamentarnoj monarhiji, sa jednim kraljem koji vlada, ali ne upravlja, pošto je uprava obezbeđena vladom odgovornom pred Parlamentom, razvoj parlamentarnog poretka. Engleska umentost je bils dugo pod domincijom stranih umentika, doživela je razvoj istaknute slikarske škole, a 1768. Godine I osnivanje Kraljevske umentičke akademije, što je doprinelo razvoju pejzaža I žanr slikarstva za koje je britanska publika pokazivala veliko zanimanje. U ovom period u Londonu su počela da niču pozorišta od kojih su se isticala ona u Hejmarketu, Druri Lejnu I Kovent Gardenu.

Engleska umetnost 18 veka ima zajedničko sa francuskom umetnošću to što je izraz društvenog života. U Engleskoj dvor teži sve više da bude izraz neprikosnovenosti naroda, čuvar jedinstva u igri patricijskih borbi koja je samo načelo demokratskog poretka. U Engleskoj je tek u 18.veku došlo do formiranja nacionalne slikarske škole. Glavna tema engleskog slikarstva 18.veka bio je portret, a sa najviše uspeha su ga slikali Renolds I Gejnsboro. U Engleskoj je izražavanje misli bilo slobodno, te je ona već do kraja 17.veka doživela zamah satirične književnosti. U umetnosti portreta Engleska je morala da stvori svoj lični stil. Posle 1750.godine engleski portret će se razviti u prirodnom pravcu.

Hogart (1697-1764) – On je pravi osnivač škole u slikarstvu. Prikazuje običaje britanskog društva u serijama slika. Stvara žanr koji je inspirisan kniževnošću. Prava Hogartova slava nije u tome što je izmislio književno slikarstvo, već je bio začetnik engleskog načina slikanja sa slobodnom izradom nadahnutom Rubensom. Hogart je svoju karijeru započeo kao bakrorezac , ali je ubrzo počeo da slika. Njegova dela su veoma originalna. Obeležio je tridesete godine 18 veka slikanjem nove vrste slika. Ta nova vrsta slika sledi modu sentimentalnih komedija.

“Prosjačka opera” ovo je društvena I politička parodija koju je slikar ilustrovao na jednoj od svojih slika. Na njegovim delima se vidi želja ka povratku u jednostavnija vremena I vrednostima. Ta dela su postigla veoma veliku popularnost kod novonastale bogate engleske srednje klase.

“Venčanje po modi: ubrzo posle venčanja” – Ovo je najslavnija moralizatorska serija Hogartovog slikarstva.

Tomas Gejnsboro je najveći engleski majstor portreta, počeo je svoju karijeru slikajući pejzaže, a završio kao omiljeni portretista. Njegva rana dela poseduju lirski šarm I atmosferu lakoće I prozirnosti. Spoljašni ambijent bio je izum engleskog umentika Fransisa Hejmena. Tokom 18 veka naslikao je pozadine na nekoliko Hejmenovih slika, ali ga je ubzo nadmašio.

“Robert Endruz I njegova žena” njegov plemić I žena smešteni su u svom jednostavnom ambijentu, pejzaž odaj egostoljubivu atmosferu . Žena je odevena u modern odeću, a muškarac je naoružan puškom što pokazuje njegov status seoskog plemića.

“Portret Sare Sidson” poseduje vrline njegovog zrelog stila, hladna otmenost , modern odevena žena .

Džošua Renolds (1725-1792) Slikar strasti koji se rado prepušta vatri izvođenja. Bio je veoma uznemiren svim pitanjima slikarskog zanata, te je celog života proučavao slike starih majstora, posebno Rembrantove I Rubensove, da bi prodro u njihovu tajnu. Predavao je o umetnosti na Kraljevskoj akademiji. Na barokni način on slika ličnosti u držanju koje najbolje odgovara karakteru modela. Nadahnjuje se Rubensovom čulnošću pred ženskim modelima. On je svoje teorije teško sprovodio u praksi. Iako je više voleo istorijsko slikarstvo , većina njegovih dela su portreti koje je oplemenjivao alegorijom.

“Gospođica Sidons” otelovljenje muze koja sedi na prestolu, a sa strane su joj alegorijski likovi Samilosti I Straha.

“Smrt Didonina” – Rejnoldsova patetika često izražava prelaz između barokne rečitosti I romantične osećajnosti.

Romney Umetnost ovog umetnika karakteriše neoklasicizam. Počeo je kao slikar istorijskih sadržaja. Prirodnost, razigranost koje su činili likove živim na portretima Rejnoldsa I Gainsborougha ovde se preobražavaju u uvelu razneženost.

28. SETEĆENTO U VENECIJI

Settecento-umetnost 18.veka (visoki barok, rezličite struje kasnobaroknog manirizma, kasnobaroknog klasicizma, kasni barok, rokoko, klasicizam). 18.vek je poslednje razdoblje Mletačke Republike. Blagajne Republike su ispražnjene, pomorsko trgovanje postalo je uspomena, ali svoju sporu agoniju Venecija podnosi raskošno I ponosno, izbegavajući da vidi ozbiljnost situacije. Patricije podižu poslednje palate duž Brente, a narod iščekuje karnevale kako bi se prepustio kratkotrajnom ludovanju. Kultura I umetnost

su I dalje životne I usvajaju naučna saznanja, u duhu Enciklopedista. U 18 veku su stari običaji, stvarani tokom više vekova srastali sa zahtevima savremenosti kojima su posredno ili podsvesno težili najnapredniji duhovi, afirmiše se vedutizam, slikarski pravac koji će se razvijati po sopstvenom ritmu.

Vedutizam zasniva drugačiju optiku da bi što bolje upio stvarnost, a zatim je vratio kao uzbudljiv odraz života. Umetnik uranja u blistave prizore svakodnevnice I prikazuje dotad neviđenu smelost. Razvoj vedutističkog slikanja nije boi jednoobrazan, već sazreva kroz slikanje ruševina, naginjanje fantastici I takozvanif kapricija. Uprkos izvesnim političkim prelomima, Italija 18.veka zna za miran život. Italija je još uvek podeljena na više državica medju kojima su najvažnije Kraljevina Dve Sicilije, Veliko Vojvodstvo Toskane, Republika Venecija I papska država. Venecija, Rim I Napulj su glavni centri umetnosti. U Veneciju se išlo zbog velikih renesansnih dela, ali su I savremena dela imala veliki uspeh u Srednjoj Evropi I Engleskoj. U Rimu su zahvaljujući uređenju muzeja zbirke postale lakše pristupačne publici, a pored toga Rim postaje središte arheologije. Stanje slikarstva u Italiji je složeno, jer se u njemu u isti mah stiču prošlost, sadašnjost I budućnost. U Veneciji se rascvetalo rokoko slikarstvo. Puteve venecijanskog slikarstva u setećentu su pripremili Sebastiano Riči (predstavlja savremeni život) I Đovani Batista Piaceta. Zaljubljena u sopstvenu lepotu, Venecija je rodila slikare predela koji su slikali njene palate, trgove, kanale, šaroliki život. Najtipičnija vrsta za rokoko u slikanju predela je capricco.Italijanski umentici poput Tijepola , sa svojim pomoćnicima oslikavali su freskama tavanice srednjovekovnih crkava I palata u novom kićenom I elegantnom stilu, a slična dela stvarali su I u Veneciji. Tu je Kanaleto slikao vedute ili gradke prizore. Brojna dela italijanskog slikarstva orkokoa nastala su u stranim zemljama. Italijanski rokoko se razlikuje od baroka novim stavom prema Veronezovom koloritu I ceremonijalnim svečanostima, nov mu je smisao z alagano I prozirno.

Đovani Batista Tijepolo veći deo života je proveo u Veneciji u kojoj su njegova dela definisali stil rokokoa. Njegovo majstorstvo u prikazivanju svetlosti I kolorita, ljupkost I dopadljivost poteza proslavili su ga dalko izvan granica njegovog zavičaja. Freske u Vireburgu naslikane su kada je bio na vrhuncu stvaralačke snage.

“Venčanje Fridriha Barbarose” deo sa tavanice. Pritor je veoma svečan, reč je o alegorijskoj fantaziji , pokazuje obred venčanja. Tijepolo će biti poslednji od italijanskih umentika koji je pozvan na Madridski dvor.

Kanaleto je umetnik poput Ticijana koji dostiže evropske razmere. Veštinu da se uobliči slika I oboji odgovarajućim bojama stekao je još u mladosti. Sa dvadeset dve godine odlazi u Rim, koji je bio presudan za njegovu budućnost jer je u njemu proučio novi način slikanja pejzaža koji je obeležen ruševinama. Na ranim radovima je uočena njegova sposobnost a pejzaž oživi ličnostima uhvaćenim u spontanost njihovih karakterističnih pokreta. Poznat je po vedutama (kanalima). Postavljao je svoje kompozicije u geometrijskom duhu u težnji dad a što verniju sliku. Njegove lsike su se veoma sviđale Britancima. Boraveći dugo u Londonu sliako je vedute obnovljenog grada proširene tornjevima Renovih crkava.

“Svečana duždeva lađa na molu” prikazuje omiljenu temu povratak dužda s Lida na Trg svetog Marka. Kanaleto je naslikao živi pozorišni prizor gde je savršeno uspeo da prikaže slavljenički duh kojim zrači ova velika proslava.

Njegovi pejzaži su uglavnom topografski tačni, mada je zbog kompozicijske upečatljivosti ponekad vrlo slobodno slikao prizore odstupajući od pejzaža ili je slagao celinu više slika odjednom.

“Trg Svetog Marka”, “ Kanal Grande gledan sa palate Balbi”, “Doček carskog poslanika u Dudževom dvoru”

Frančesko Guardi – Stvara utisak sjaja boje u svojim delima. Odaje se slikanju predela.

Marko Riči – Stvorio je pastoralni I idilični žanr maštovite kompozicije. Slika ruine, komedije I predstave.