1

LJUBAVI POZNATIH

ALBERT AJNŠTAJN I MILEVA MARIĆ

Iako je 19. decembra 1875. godine rođena u Titelu, Mileva je bila đak gimnazije u Sremskoj Mitrovici, od 1887. do 1890. godine, a zbog službe oca Miloša Marića, koji je po matičnim knjigama "vojno lice rođeno u Kaću", koji je u to vreme bio službenik ili "kancelarijant", kako se tada govorilo, u kotarskom sudu najvećeg sremskog grada.

Požutele, ali očito pažljivo vođene školske knjige govore da je Mileva bila odličan učenik, posebno se isticala iz fizike i matematike sa ocenom ­ izvrstan. Zato uopšte nije čudno što se Mileva Marić posle vojvođanskog školovanja vrlo brzo našla u Cirihu, u kome je 1897. godine i upoznala Alberta Ajnštajna, momka za kojeg ju je vezivalo isto naučno interesovanje ali i ljubav. Albert je bio svestan da će mu samo ozbiljan rad omogućiti posao, a Mileva je na svaki način želela da opravda novac koji je u nju uložila porodica ­ tako da su oboje indekse punili odličnim ocenama. Uostalom, u to vreme je, barem što se tiče studenata iz inostranstva, to gotovo bilo pravilo. Milevine zemljakinje Ružica Dražić i Milena Bota slično su se odnosile prema matematici i fizici, koje su studirale zajedno sa Milevom i Albertom.

Opisujući taj period njihovog života, "Tajmov" novinar ovako vidi vezu dvoje studenata:

"Ali, i fizičari se zaljubljuju. Kada bismo snimali film o Milevi Marić, izabrao bih za tu ulogu Marli Metlin, gluvonemu dobitnicu Oskara, zbog njene blage tajanstvenosti i utiska gnevnosti i oštećenosti. Mileva Marić je bila tamnokosa Srpkinja koja je sanjala da postane fizičar i u 21. godini primljena je u švajcarski Savezni institut za tehnologiju u Cirihu. Tu je upoznala osamnaestogodišnjeg Ajnštajna, boemskog izgleda, kudrave kose i toplih tamnih očiju. Postali su ljubavnici deleći ujedno i udžbenike. Njen otac se protivio ovoj vezi.

Mileva, tamnokosa Srpkinja tamnih očiju, sa pomalo tuge i pomalo gneva u pogledu (od detinjstva je hramala), zaljubila se u Jevrejina iz Milana, lepuškastog, okretnog i tri godine mlađeg. Zajedno su studirali, zatim su zajedno i živeli. Dobili su vanbračnu kćerku Lizeral, o kojoj se ništa ne zna. Verovatno je bila data na usvajanje… Kada je Ajnštajn bude napustio, odlazeći da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, koja mu je dovela dvoje dece iz prvog braka, neće više biti uspešan. Tačnije, neće napisati više ništa vrednije.

Kasnije, kada je Ajnštajn počeo da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, počeo je brak sa Milevom da opisuje kao tragediju. Bez obzira na Ajnštajnovo mišljenje, činjenica je da tokom braka sa rođakom i udovicom sa dve ćerke Elzom Lovental, ni približno nije bio uspešan u naučnom radu kao ranije. Voker posebno u tom smislu izdvaja neka Albertova pisma Milevi:

2

Mileva Albertu, Hajdelberg, oktobar 1897.

"Prošlo je već prilično vremena kako sam dobila Vaše pismo i htela sam odmah da Vam odgovorim, da Vam zahvalim na požrtvovanosti da napišete četiri duge strane, htela sam takođe da Vam izrazim svoju radost zbog zajedničkog puta, ali ste Vi rekli da Vam pišem ako se dosađujem, a ja sam veoma poslušna…

Albert Milevi, Milano, mart 1899.

Draga (Saud)!

Vaša fotografija je načinila veliki utisak kod mojih roditelja. Dok su još bili utonuli u posmatranje, rekao sam sa puno razumevanja: Da, da, baš izazovno luče. Na račun toga i tome sličnog već sam otrpeo prilično zadirkivanja, što meni, međutim, uopšte nije neprijatno.

Paradis/Metmenšteten, avgust 1899.

D(raga) D(oheri)!

Mora da se sada siroti, bavite crnim mislima. Ali ja Vas dobro poznajem, zajedno sa Vašom božanstvenom flegmom i znam da Vi sve to primate sa spokojstvom. Uz to ste ipak kod kuće i bićete valjano maženi kako to i priliči ćerki. U svakom slučaju, kod nas u Cirihu ste Vi gospodarica kuće, to ipak nije loše i to domaćica kakvog raskošnog domaćinstva! Dok sam prvi put čitao Helmholca uopšte nisam mogao da shvatim da ne sedite uz mene, a i sada mi nije mnogo bolje. Zajednički rad smatram veoma dobrim i korisnim i pored toga manje iscrpljujućim…

Ebendorf, avgust 1899.

Raspust mi prolazi u srećnom spokojstvu, tako da su mi studije promena, a ne lenstvovanje, kako smo u našem domu navikli. Vi mi pišete da Vam je pauza za ispit prijala, to mi se dopalo. Vi ste baš prava junačina i imate puno energije i zdravlja u svom malom telu. Vratio sam Helmholcovu knjigu i sada studiram još jednom do detalja Hercovo rasprostiranje električne sile… Mileva Albertu, Kaæ, avgust/septembar 1899.

D(ragi) G(ospodine) A(jnštajn)

Vaša pisma mi svaki put toliko prijaju. Od niza zajedničkih događaja stvorio se sasvim kriomice poseban osećaj, koji se i pri najmanjem dodiru budi, bez sećanja na pojedinosti, i on čini da svaki put poželim da ponovo budem u svojoj sobi…

Istina je, zar ne, da Vi nikome ne date da čita moja pisma, to mi morate obećati; jednom ste rekli da ne volite profanost, pa i ako mi to izgleda profano, možete li mi to učiniti? Šta Vi mislite? Sledeći put staviću na

3

pismo drugo zaglavlje, znam jedno koje je ljubaznije; ovo je tako skromno, ali kasno sam se setila…

Mileva Albertu, 1900. (?)

Moj dragi Johonesl!

Pošto Te toliko volim, a Ti si tako daleko da Te ne mogu izgrditi, pišem Ti ovo pisamce i pitam da li i Ti mene toliko voliš kao ja Tebe? Odgovori mi odmah. Hiljadu poljubaca od Tvoje D(oherl).

Albert Milevi, Melhtal, jul 1900.

Moja najdraža Doherl!

Vratili smo se kući, ja u maminu sobu (u četiri oka). Najpre moram da joj ispričam o ispitu, zatim me pita bezazleno: "Dakle, šta je bilo sa Dockerl?". "Mojom ženom", rekao sam isto tako bezazleno ipak spreman na odgovarajuęu "scenu". Do nje je odmah došlo. Mama se bacila na krevet, zagnjurila glavu u jastuke i plakala kao dete. Kada se povratila od prvog užasa, odmah je prešla u očajničku ofanzivu: "Rasipaš svoju budućnost i zatvaraš sebi perspektivu. Ako dobije dete onda ćeš imati neprilike". Kod tog poslednjeg izliva, kome su prethodili još mnogi, izgubio sam strpljenje.

Melhtal, avgust 1900.

Prilično dobro razumem svoje roditelje. Oni ženu smatraju luksuzom za čoveka, koji to sebi može da priušti tek tako, i kada, ima udobnu egzistenciju, ja, međutim, prezirem tu vrstu shvatanja odnosa između muškarca i žene, pošto se po njemu žena i bludnica razlikuju samo po tome što prva, zahvaljujući povoljnijim životnim prilikama, od muškarca može da iznudi ugovor za takav život. Takvo shvatanje je prirodna posledica toga što kod mojih roditelja, kao kod većine ljudi, razum neposredno vlada nad osećanjima, dok se kod nas, zahvaljujući srećnim okolnostima u kojima živimo, uživanje u životu beskonačno širi… Ako ti još nisi rekla svojima to ne čini! Verujem da je tako za sve bolje… Ti si ipak dovoljno pametna i poznaješ ih, te i sama bolje znaš šta treba da činiš…

Milano, avgust/septembar 1900.

Dragi moj Mic!

Danas sam od tebe dobio preporučeno pismo, u njemu vidim strah da bi neko drugi mogao da ga dobije u ruke. Ne, zlatašce, primio sam sva Tvoja jdraga pisma, a takođe i novac već odavno u Melhtalu.

Ebendorf, jul 1901

Raduj se neopozivoj udluci koju sam doneo! O našoj budućnosti odlučio sam sledeće: odmah ću potražiti posao. Moji naučni ciljevi i moja lična taština neće me odvratiti od toga da preuzmem najpodređeniju ulogu. Čim

4

dobijem takav posao, oženiću se Tobom i uzeti Te k sebi, ne obaveštavajući o tome nikoga nijednom rečju dok sve ne bude gotovo. A tada niko neće moći da baca kamen na Tebe, već teško onome ko sebi bude dopustio nešto protiv Tebe.

Mileva Albertu, Cirih, jul 1901.

Dakle, želiš odmah da potražiš zaposlenje i da me uzmeš k sebi! Kako sam bila srećna kada sam pročitala Tvoje pismo, i koliko sam to još uvek i biću to uvek. I ako i Tebe time ne zarazim, zlato, onda dajem glavu. Ali, naravno, dragi, ne treba da bude reč o najlošijem zaposlenju, to bi me ljutilo, to ne bih mogla…

Mileva Albertu, Štajnam Rajh, novembar 1901.

Drago moje ljutito zlato!

Ti opet sutra nećeš doći! Ne jednom si rekao: doći ću u subotu. Tada ćeš me sigurno iznenaditi. Znaš, kad ne dođeš, ja najednom sagorim! Kad bi samo znao kako me to ljuto boli, onda bi sigurno došao…Zar stvarno više nemaš para? Baš lepo! Čovek zarađuje 150 fr. ima hranu i stanovanje i na kraju meseca, nema ni pare. U subotu više ništa neće važiti kao izgovor, ako do tada ne dobiješ novac, ja ću ti poslati nešto…

Albert Milevi, Šafhauzen, decembar 1901.

Drago moje zlato!

Dobio sam Tvoje drago pismo, koje mi stvara bol u stomaku, što si bila tako dobra da mi pismo pišeš iz kreveta. Uopšte ne brinem, jer po tvom dobrom raspoložnju vidim da zlo nije veliko. Samo se dobro neguj i budi čila i raduj se našoj dragoj Lizerel.

Ebendorf, decembar 1901.

Želeo bih da si sa mnom, mada imaš veoma "smešan izgled" kako si mi već dva puta pisala. Načini mi crtež toga, ali stvarno lep.

Bern, februar 1902.

Siroto, drago zlato, šta sve moraš da pretrpiš, da najzad više ne možeš sama da mi pišeš! I naša draga Lizerel mora svet da upozna upravo sa te strane! Ali, vidiš, stvarno je došla Lizerel, kako si Ti to želela. Da li je zdrava? Kakve su joj oči? Na koga od nas liči? Ko je hrani mlekom? Da li je gladna? Ja je toliko volim, mada je uopšte ne poznajem! Želeo bih i sam da načinim jednu Lizerel, to mora da je zanimljivo. Ona sigurno može da plače, ali da se smeje, uči tek mnogo kasnije. I ne veruješ koliko patim kada vidim koliko me oni oboje vole i kako su neutešni kao da sam načinio najveći prestup, a ne učinio ono što mi srce i savest neodoljivo nalažu. Kada bi te samo poznavali!

Ebendorf, septembar 1900.

5

Draga moja Doherlin!

Tri četvertine glupog vremena je prošlo, uskoro ću biti ponovo sa svojom draganom, ljubiti je, milovati, grditi, smejati se, tumarati sa njom, čavrljati… Već sam rekao da za Božič ostajem kod Tebe. Ne mogu baš ništa da očekujem dok Te ne budem ponovo imao, Ti si mi sve, moje siroče, mangupče, derište. Dok sada mislim na Tebe, upravo mislim kako više ne želim da Te ljutim i zadirkujem, već uvek želim da budem poput anđela! O lepa iluzijo! Ali, Ti me voliš iako sam ja opet stari nitkov, pun kaprica, vragolija i mrzovoljan kao uvek…

Milano, oktobar 1900.

Tebi se stvarno više ne dopada malograđanski život! Ko slobodu smatra dragocenom, taj više ne može da podnese okove. Koliko sam srećan što sam u Tebi pronašao srodno stvorenje, koje je isto snažno i samostalno kao i ja sam! Bez Tebe ja sam sa samim sobom sam…"

FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI

Po dolasku u Semipalatinsk Dostojevski se upoznao sa jednim carinskim činovnikom, Aleksandrom Ivanovičem Isajevim, i njegovom ženom Marijom Dmitrijevnom, rođenom Konstan, Francuskinjom po dedi. Njen život je bio nesrećan. Ćerka šefa Astrahanskog karantina, ona se udala za alkoholičara koji nije bio sposoban stalno da radi, družio se sa raznim društvenim otpacima, a ženu i sina osudio na tešku sirotinju. Dostojevski ga je zatekao već užasno propalog.

Marija Dmitrijevna je bolovala od tuberkuloze, ali kao mnogi tuberkulozni bolesnici bila je strašno vezana za život, za njegove radosti i iskušenja. Njena porodična situacija bila je zaista užasna. Celo pristojno društvo im je okrenulo leđa. Prema mišljenju njenog novog prijatelja ona je još uvek mlada dama, lepa, obrazovana, pametna, graciozna, sa velikodušnim srcem.

Nešto kasnije, 1856. godine, kada se bliže upoznao sa svom složenošću njene naravi, on ju je okarakterisao jos dublje i svestranije. "Svakog trenutka nesto originalno, razborito, duhovito, ali i paradoksalno, beskrano dobro, zaista plemenito ­ ona ima viteško srce, ona će sebe upropastiti."

Nemirna i plahovita priroda, neobična i zanesena, uzvišena i smela ­ tako Dostojevski vidi svoju prvu ljubav. Zato je i vidi na rubu propasti i srce mu je uznemireno.

U to vreme ona ima dvadeset šest godina. Privlačna plavuša srednjeg rasta, veoma mršava, priroda strasna i egzaltirana ­ tako je opisuje Vrangelj.

6

Posle dvogodišnje ostavke i gotovo bede, Isajev je najzad dobio novu dužnost kontrolora kafana (tj. upravljanje krčmama), što je bilo čak "veoma ponižavajuće", primećuje Dostojevski. Uz to predstojala im je seoba u strašnu zabit, u divlji sibirski gradić Kuznjeck, u Tomskoj guberniji, udaljen preko 700 vrsta. "Ali šta je moglo da se radi. Nisu imali ni komad hleba." Očajanje Dostojevskog, prema pričanju Vrangelja, bilo je beskrajno; bio je sumanut; pri pomisli na rastanak sa Marijom Dmitrijevnom, činilo mu se da je za njega sve u životu propalo. "I ona pristaje, ne buni se. To je odvratno!" ­ gorko je ponavljao.

Avgusta 1855. godine Dostojevski je dobio od Marije Dmitrijevne obaveštenje o smrti njenog muža. Ona je sada na ivici egzistencije i kaže da će morati sebe da da nekome kako bi izdržavala sebe i svoje dete. Skoro godinu dana posle smrti Isajeva, uleto 1856. godine, Dostojevski šalje Vrangelju pisma puna očajanja.

"Ja sam kao lud… sada je već kasno!"

"Stvar stoji rđavo, i ja sam skoro očajan. Teško je patiti koliko sam ja propatio."

"Ja drhtim od straha da se ona ne uda; časna reč, ili ću u vodu, ili ću početi da pijem vino!"

A nšto ranije, u pismu od 23. marta:

"O, ne daj Bože, nikom to strašno, užasno osećanje! Velika je radost ljubavi, ali patnje su tako užasne da je bolje nikada ne voleti…"

Juna 1856. godine Dostojevski službeno odlazi u Barnaul i samovoljno svraća u Kuznjeck ("Spreman sam da idem na sud, samo da bih se s njom sreo"). Ovde provodi dva dana sa Marijom Dmitrijevnom. Ona mu priča o svom osećanju prema Vergunovu. Susret je bio tužan ali ne beznadezan.

"Plakala je, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Tamo sam proveo dva dana. U toku ta dva dana ona se setila prošlosti, i njeno se srce ponovo okrenulo meni. Ne znam da li sam u pravu ili ne, kad tako govorim! Ali ona mi je rekla: 'Ne plači, ne tuguj, ništa još nije rešeno, ti i ja, i niko više!' Ta njena reč je konačna. Ja ni sam ne znam kakva sam dva dana proveo, to je bilo neizdrživo mučenje i blazenstvo! Krajem drugog dana otputovao sam pun nade. Ali sasvim je verovatno da su krivi oni kojih nema. Tako je i bilo! Pismo po pismo, i ja opet vidim da ona tuguje, plače i opet njega voli više od mene! Ja neću reći ­ neka je! Ja još ne znam šta će biti sa mnom bez nje. Ja sam propao, ali i ona isto tako. Ona ima 29 godina; obrazovana je pametna, videla je sveta, poznaje ljude, patila je, mučila se, bolesna je od poslednjih godina svog života u Sibiru, traži sreću, samovoljna je, jaka, spremna je sad da se uda za mladića od 24 god., Sibirca, koji ništa nije video, ništa ne zna, malo obrazovanog, koji počinje tek prvu misao svog života dok ona možda doživljava svoju poslednju misao ­ čoveka beznačajnog, bez vlastite sudbine na svetu, sreskog učitelja, čija je perspektiva plata od 900 rubalja u srebru. Recite, Aleksandre Jegoroviču, zar ona time ne uništava sebe i drugi put? Kako da

7

se u životu zbliže tako različite naravi, različiti pogledi na život, razne potrebe. I neće li on kasnije, posle nekoliko godina… neće li je pozvati u smrt! Šta će biti s njom, siromašnom, s gomilom dece, osuđenom na Kuznjeck? Ko zna do čega će dovesti prepirka koju ja obavezno predviđam u budučnosti… Šta će biti ako je on uvredi niskim prebacivanjem da je računala s njegovom mladošću, da je sladostrasno htela da upropasti njegov život, i ona će, ona čisti, divni anđeo, to možda morati da sluša!"

"Moje srce se kida!"

Dostojevskom je bila potrebna sloboda od vojske ne samo da bi mogao da piše već i da bi posećivao i druge oblasti, kao što mu je bilo zabranjeno da ode u Kuznjeck. Kada bi mu dozvolili slobodu pisanja već bi mogao da stekne ono što je potrebno za ostvarivanje ljubavne veze sa Marijom.

24. marta vojnik, uprkos pravilima vojne discipline, piše nezvanično pismo general ađutantu.

Posle mnogih nesuglasica 30. oktobra 1856. godine general gubernator Zapadnog Sibira, Gasfort, dobija iz glavnog štaba najvišu zapovest o unapređenju Fjodora Dostojevskog u zastavnika.

Duboki poznavalac čovekove psihe veruje da pravo osećanje te pametne i jake žene ne može da pripadne ograničenom i bezbojnom biću, nesposobnom da se uzdigne do njenog duhovnog nivoa.

"Ona me voli ­ u to sam siguran… Ona se gotovo razočarala u svoju novu simpatiju. Znao sam to još letos, po njenim pismima. Meni je bilo sve otvoreno. Ona nikada nije imala tajni preda mnom. O, kad biste znali kakva je to žena!"

27. januara 1857. godine Dostojevski odlazi u Kuznjeck radi svoje svadbe. Bio je to skup venčanih i jedva par svedoka.

* * *

Jedna od najjačih ljubavi Dostojevskog bila je na početku 60­ih godina Apolinarija Suslova.

"Tvoja ljubav se spustila na mene kao božiji dar, neočekivano, neslućeno, posle umora i očajanja. Tvoj mladi život pokraj mene obećavao mi je tako mnogo i tako mnogo mi je već dao, on je u meni vaskrsao veru i ostatak ranije snage."

S druge strane, Suslova je 16. novembra 1864 godine zapisala u svoj dnevnik odlomak ovakvog razgovora:

"Jednom, govoreći o lepom Grku, ja sam rekla da u ranoj mladosti nisam obraćala pažnju na lepotu i da je prva moja ljubav bila čovek od četrdesetih godina.

­ Vi ste tada, sigurno imali šesnaest ­ rekao je on.

8

­ Ne, dvadeset i tri."

Toj egzaltiranoj devojci nije bila potrebna ni sjajna spoljašnost ni mladost. Ona je tražila duhovnog tiratana i našla ga je. Ali ubrzo su se u njihovim odnosima pojavile zlokobne pukotine. U mladoj duši se budi osećanje protesta i raste potreba za raskidom. Strast Dostojevskog prema njoj izgleda joj kao prosta svakidašnja potreba zauzetog čoveka da se za trenutak zaboravi u čulnim uzivanjima.

U septembru 1864. godine ona zapisuje u svoj dnevnik:

"Govore mi o Fjodoru Mihailoviču. Ja ga prosto mrzim. On me je primoravao da toliko mnogo patim, kada je moglo biti bez patnje. Sada osećam i jasno vidim da ne mogu da volim, ne mogu da tražim sreću u ljubavnom uživanju zato što će me milost muškarca podsećati na uvrede i patnje."

I u decembru iste godine: "…kada se setim šta sam bila pre dve godine, počinjem da mrzim Dostojevskog, on je prvi ubio veru u meni…"

Apolinarija Suslova je bila prva čista i kulturna devojka na njegovom životnom putu, koja mu je prišla s uzvišenom maštom da ce njenu ličnost ozariti njegov genije i da će ona svojom ljubavlju podržati tog povratnika iz robijaškog pakla, novog Dantea, spašenog ljubavlju Beatriče.

U zimu ili u proleće 1863. godine Dostojevski poziva svoju gordu prijateljicu da s njim, kad dođe leto, putuje u Italiju. Ali u maju je, po "najvišoj" naredbi, časopis Vreme koji je on vodio bio obustavljen, što ga je sprečilo da se na vreme pojavi na dogovoreno mesto u inostranstvu. Oni se umesto u Italiju nešto kasnije sreću u Parizu, gde ga je ona duže vreme čekala.

Evo najzad i njene sobe. Ipak, koliko ga dugo pušta da čeka! To je skoro neizdrživo. I najzad ­ duboko, jedva čujno, kao prigušivano udarcima srca: "Zdravo". Zbunjenost, bez radosti stid i bol, i neprijatna iznenađenost.

­ Ja te više nisam čekala, ti si, valjda, dobio moje pismo?

Ali on je tada i bez pisma shvatio da se dogodilo nešto što se ne može popraviti.

­ Ja moram sve znati, hajdemo nekuda, i reci mi, ili ću umreti.

U neukusnoj sobi drugorazrednog hotela na levoj obali Sene (u hotelu gde je on smešten) ­ hteo je da joj bude što bliže ­ kao odgovor na njegovo jecanje, prekore i molbe ona mu kroz suze jedva odgovara.

­ Jesi li srećna, srećna? Reci mi samo jednu reč, jesi li srećna? ­ i ne diže se sa kolena.

9

Jedva čujno je zazvučao njen odgovor ­ "ne".

­ Kako to? Voliš i nesrećna si? Je li to moguće?

­ Pa on mene ne voli.

­ Ko je on? Pesnik, umetnik, filozof?

­ O, ne…

I, smirivši se malo, ona mu je sve ispričala.

Zove se Salvador, student je medicine, lepotan i kicoš, njegovi roditelji su se u prošlom stoleću naselili na Antilskim ostrvima. To je čuvena porodica kopača zlata, moreplovaca, konkvistadora i kolonizatora. Oni su pokorili ceo arhipelag. Domoroce su pretvorili u robove. Sa svojih šećernih i duvanskih plantaža oni se vraćaju na večeru s polomljenim bičevima i krvavim pantalonama. Salvadora je već ugladila Evropa, ali ipak se u njemu oseća ukrotitelj, grabljivac, osvajač i robovlasnik.

­ Zamisli, kako je to neobično za nas, on se u knjige ništa ne razume.

Ona kao da je bila dirnuta njegom žalošću i htela da ga nečim uteši. I stvarno, malo mu je laknulo. Dobro je što se ne razume. Studentčić­ stranac, nije heroj, nije pesnik, nije ironični mislilac, nije demonski Ljermontov. To je dobro! To neće dugo! Nezadrživo će je povući Rusija. Tamo u Peterburgu ona se zaljubila u pisca, pre svega kao mučenika za otadžbinu, kao pesnika njene patnje, kao hrabrog zaštitnika pokorenog naroda.

Salvador! Kakvo ime… Njoj su sa tom žudnom dušom i snažnim prostonarodnim temperamentom, bile potrebne druge snage i druge strasti.

Epilog ovog puta desio se u Hamburgu. Oni se rastaju zauvek.

­ Zašto ste se razišli, Apolinarija Prokofjevna? ­ pitao ju je mnogo kasnije njen muž.

­ Zato što on nije hteo da se razvede od sveje žene, tuberkulozne, 'jer ona umire'.

­ Znači, ona je umirala?

­ Da, umirala je. Posle pola godine je umrla. Ali ja sam već bila prestala da ga volim.

­ Zašto ste 'prestali da ga volite'?

­ Zato što nije hteo da se razvede. Ja sam mu se predala iz ljubavi, bez zahteva, bez računice. I on je bio dužan da tako postupi. On nije postupio, i ja sam ga ostavila."

10

Taj raskid Suslova stavlja u 1863. godinu. Ali njihovo poznanstvo još traje.

* * *

Uskoro se Dostojevski upoznao s mladom devojkom koja se skrivala iza pseudonima Jurija Orbelova. I treba priznati da je u nizu žena koje su osvajale Dostojevskog, Ana Vasiljevna Korvin­Krukovska bila jedna od najistaknutijih i najdarovitijih.

Sestra docnije slavne Sofije Kovalevske (znamenita matematičarka), ova početnica u spisateljskom zanatu bila je velika lepotica i imala ponosan karakter.

Početkom marta 1865. godine dolazi do poznanstva kada je gospođa Jelisaveta Fjodorovna Korvin­Krukovska sa kćerima došla rođacima u Petrograd.

Prvi susret bio je neuspešan i nategnut u prisustvu naduvenih rođaka. Dostojevski se osećao neprijatno, očigledno nije bio raspoložen, izgledao je star i bolestan. Sledeća poseta bila je u mnogočemu prijatnija ­ tada su bile samo dve sestre pred njim. Uskoro se pisac odomaćio u kući, vrlo se zagrejao za stariju sestru i neočekivano postao predmet prve ljubavi mlađe ­ šiparice Sonje, koja je zauvek sačuvala osećanje dubokog prijateljstva "prema prvom genijalnom čoveku koga je srela na svom putu".

Bez obzira na mimoilaženje u pogledu ljubavi između sestara i Dostojevskog, skupovi bi gotovo uvek bili nelagodni zbog roditelja i rođaka sestara. Stalan i vrlo žestok predmet sporova među njima, saopštava S. Kovalevska, bio je nihilizam. Prepirke oko toga su trajale ponekad do dugo posle ponoći i što su oboje više govorili, sve više su padali u vatru i u vatri prepirke izražavali krajnje poglede.

­ Ova sadašnja omladina je tupa i nerazvijena! ­ vikao je ponakad Dostojevski. ­ Za sve njih izglancane čizme više vrede od Puškina;

­ Puškin je zaista zastareo za naše vreme ­ mirno je primećivala sestra, znajući da ga ničim ne može tako razbesneti kao prezrivim odnosom prema Puškinu.

Dostojevski bi, van sebe od besa, ponekad zgrabio šešir i odlazio, svečano izjavljujući da je uzaludno prepirati se s nihilistkinjom i da više k nama neće doći. Ali sutradan je, razume se, opet dolazio kao da ništa nije bilo."

Uostalom, rasplet se približavao. Zaljubljena u Dostojevskog mlađa sestra Sonja naučila je radi njega Betovenovu Patetičnu sonatu. Dok je ona za njega svirala to teško delo, nije ni primetila da je ostala sama u sali. "

"Podigavši malo zavesu, koja je zaklanjala vrata u malu gostinsku sobu u uglu, ugledala sam tamo Fjodora Mihajloviča i Anjutu. Oni su sedeli jedno

11

pored drugog na malom otomančiću. Sobu je slabo osvetljavala lampa sa velikim abažurom, senka je padala pravo na sestru, tako da joj nisam mogla videti lice, ali sam lice Dostojevskog videla jasno: ono je bilo bledo i uzbuđeno. On je držao Anjutinu ruku u svojim rukama i, nagnuvši se prema njoj, govorio onim strašnim, plahovitim šapatom koji sam ja tako znala i tako volela: Draga moja Ana Vaseljevna, shvatite, ja sam vas zavoleo od prvog trenutka, čim sam vas ugledao, a i ranije sam iz pisama već predosećao. I ja vas ne volim kao prijatelj, nego strašću, celim svojim bićem… ­ Meni se smrklo pred očima. Odjednom me je obuzelo osećanje gorke usamljenosti i teške uvrede, krv mi je prvo jurnula prema srcu, a zatim, u vrelom mlazu, u glavu. Spustila sam zavesu i istrčala iz sobe… Još nedoživljeno osećanje gorčine, uvrede, stida ispunjavalo mi je dušu, pre svega ­ stida i uvrede. Do tog trenutka ja čak ni svojim najskrivenijim mislima nisam bila svesna svojih osećanja prema Dostojevskom i ni sama sebi nisam govorila da sam zaljubljena u njega."

Ali starija sestra je već bila svesna svojih osećanja. Ona je već znala da se može visoko ceniti čovek zbog njegove darovitosti i ne želeti udati se za njega. Ženskim instinktom je ova sedamnaestogodišnja devojka osetila da se žena Dostojevskog mora potpuno posvetiti njemu, dati mu sav život, odreći se ličnih osećanja.

Uskoro, po završetku zimske sezone porodica Krukovski je otputovala iz Peterburga.

A. V. Korvinska, umrla je u Parizu 1887. godine. Četiri godine kasnije, 1891. godine umrla je u Štokholmu prva u svetu žena profesor univerziteta i dopisni član akademije nauka, Sofija Kovalevska, koja je prvi put u četrnaestoj godini zavolela pisca­robijaša.

JOVAN DUČiĆ

Magdalina­Maga Živanović, tako se zove prva velika Dučićeva ljubav. Ono što je Laura de Noves bila u Petrarkinom životu, Lujza de Kolinji­Šatijon, čuvena Lu, u Apolinerovom, Maga je u Dučićevom. To je ona dama koju, ne izgovarajući njeno ime, pominje pred austrougarskim istražiteljima kad objašnjava zašto je putovao u Bijeljinu: išao je da vidi devojku, zaručnicu, koju je upoznao za vreme službovanja u toj čaršiji.

Sam Dučić kaže da je Magi Živanović svakodnevno pisao iz Žitomislića, ali malo je šta od tog epistolarnog ljubavnog romana sačuvano. Ne pokazuje se Dučić u pismima kao erotoman, ali poneka vrela rečenica otkriva strasnika i estetu. U jednome, 5. novembra 1894, on pripoveda svojoj voljenoj o planovima. Vladika mostarski je obećao da će mu isposlovati stipendiju u Čajniču, da ide "na stranu", u Beč ili u Grac, da studira filozofiju. Zna da nju ta najava odlaska, te reči po srcu paraju i može biti da će se ona okaniti svog mirnog života i početi po starom. Ona gubi njega za izvesno vreme, a on i nju i druge prijatnosti. Studije filozofije, obaveštava je, traju četiri godine i kad ih završi biće profesor, ne kao oni u Trgovačkoj školi nego na veęim školama. Neizmerno želi da to postigne,

12

ali radi nje i tu će ambiciju napustiti. Učiće samo do ferija, da u Zagrebu položi ispit koji će mu olakšati životne prilike.

U nekim pismima Dučić kori svoju draganu. Videći kod nje slabu pismenost, rđav stil i plitkost mišljenja, on kaže: Po pismu bi čovjek rekao kao tek da si progovorila. Docnije, priča joj o crnoj zmiji koja je došla u njegov san i ujela ga, u snu, nekoliko puta. Moderni tumači snova, učenici Stekela i Zibentala, rekli bi mu da je zmija erotski simbol, muški i ženski.

Ponekad, provaljuje ljubomora iz njegovih pisama. Pita je: Ko vam je još u kući. Je li onaj apotekar? Vređaju ga njene tvrdnje da se njihova veza neće održati, da od nje neće biti ništa.

Fantom ljubavi

Bila je u pravu Magdalina zvana Maga: na kraju je ostalo samo sećanje. U Dučićev život posle su ulazile mnoge žene. Bile su, pored ostalih, jedna Berta i mlada poljska Jevrejka Sizemenska. Obe je upoznao u Ženevi, na studijama. O gospođici Sizemenskoj ovako piše: Zizmena ima trbuh kao štit carev o koji se razbijaju svi juriši neprijatelja. Bradavice su na njenim grudima kao dve krupne kapi krvi ranjene lavice. Piše da ga progoni fantom ljubavi, da je ta gospođica sada cela njegova misao. Njenih dvadeset godina oseća kao dvadeset udaraca po svemu što je u njemu mlado i bujno.

Ona je postala moja potreba, moj san, moj dan. Osećam pored nje mladost, strast, čežnju za nikada neviđenim nočima i poljupcima. Ona je pažljiva i samo to. Muči me njena nesposobnost da utiče i na moju misao. Razmere te opsednutosti neka čitalac potraži u pesnikovim dnevničkim beleškama, u ispovesti koja jamačno ulazi u najbolje stranice srpske erotske proze:

Večeras ležem noseći na ustima još vlažne poljupce Zizmen. Kako sam bogat i kako čuvam lako i ljubomorno to neočekivano blago. Zaboravljam da ti poljupci ne znače ljubav i da moje srce nema drugo, da je samo. Možda je tako bolje. Možda je ta želja lepša nego cilj. Ja produžujem ovim ubogim putem, pa mi se čini ipak da sam moreplovac koji otkriva svetove, zemlje, i u svakoj od njih proglašuje se kraljem…

Na jednom usamljenom, snežnom putu, daleko od grada, uzeo sam je u naručje. Ona mi se predaje i naše se usne sretoše u jednom dugom rečitom poljupcu. Taj je poljubac bio nagrada za moje stradanje, i možda ništa više. Ja sam bio njime zanesen, i činilo mi se da vredi više nego njena ljubav. Tada sam joj otvorio haljine na prsima; najpre futuricu, zatim prvu bluzu, flanelnu, i onda kroz košulju uzeo u ruku njenu tešku i lepu dojku čiju sam svežinu i belinu naslućivao u misli. I pustila me je da je ižljubim i prospem poljupce kroz otvore na prsima…

Misleći na te poljupce, on ime lepe Zizmen izgovara neprestano. Tom imenu, kaže, ne daje oreol, neće da njegova ljubljena bude ni boginja ni anđeo. Ona treba da bude žena.Rastanak sa "osrednjim" bolom.

13

Sve to zapisuje on od 9. do 23. januara 1905. Sedam dana kasnije pripoveda o ljubavnoj drami: svojoj dragoj svirepo je zamerio na ponašanju koje naziva nelojalnim i nedostojnim, slobode koje je njemu dozvoljavala video je kao znak ležernosti, neumerene koketerije i perverzije. Bila je, slušajući, uzbuđena i ponižena. Ništa nije razumela. Posle je nije viđao sedam dana, bolovala je. Zatim, kad su se ponovo sreli, predložila je rastanak. Prebacivala mu je lakomislenost i egoizam, a on je nju uveravao da je gotov na sve što ona hoće samo ne na rastanak. Opet u ispovedanju, u dnevniku, priznaje da umire u zagrljaju te žene, da nikada takvu slast, ranije, nije osetio. I, kao po nekom usudu, sve što mu se dešava neodvojivo je od poezije:

Moje su pesme blede, uboge, nedoživljene, neproživljene. Ja moram početi jednu umetnost zdravu, veliku, punu krvi, udaraca srca, požara večnog sunca i mladosti koja počinje svoje veče… Ova žena mora biti moja, njeno ime mora biti ime žene koja je u mom životu imala najveći udeo.

Ništa se od toga nije desilo. Iz njegovog dnevnika vidimo da mu je rekla, konačno, kako ne razume šta on voli na njoj kada o njoj ne misli ni dobro ni lepo. Njen sibilski glas, kome neće imati snage da se odupre, kazivao mu je da se putevi njihovi, posle tog neveselog razjašnjenja, nikada više neće sresti. Pesnik pristaje na svršetak, obećava da joj ubuduće nikada neće govoriti o sebi. Nesrećan je što zasvagda ostavlja lepu Zizmen, ali dalja njegova nastojanja da se veza održi koštala bi ga premnogo, stradao bi njegov duševni mir, propali bi ispiti, upropastio bi, možda, svoju budućnost. Moj je bol očevidan, ali osrednji, piše napominjući da joj je pružio ruku s tugom i to je, izvesno, bio poslednji njihov dodir.

Gde su razgovarali? Na putu (kraj kasarne), nedaleko od kuće Fani Trahtenberg koju sam pre šest godina voleo, saopštava neumorni radnik na polju ljubavi.

* * *

Sada treba opisati novu avanturu velikog pesnika.

Godine 1907. Dučić je već službenik Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije. Na jednoj svetosavskoj zabavi upoznaće ga prijatelji, geograf Jovan Cvijić i vajar Simeon Roksandić, sa Jovankom Todorović, udatom lepoticom, suprugom inženjera Tanasija Todorovića koji je dve decenije stariji od nje.

Gospođa Todorović je majka dvoje dece, Dušana i Nade. Treće dete koje će roditi biće njegov, Dučićev, sin. I zvaće se Jovica.

Svoju novu veliku ljubav Dučić uspešno skriva iako ­ u Beogradu i kasnije u Vranju ­ javno dolazi u dom Todorovića i govor čak drži na Jovičinom rođendanu, kazujući da je dečak lep, da se umetnuo na oca. U Pesmama ljubavi i smrti postoji ispovest, naslovljena kao Tajna, u kojoj proučavaoci književnosti nalaze činjenice Dučićevog uzbudljivog i galantnog života:

14

Naše dve ljubavi pune kobne moći, Od sviju skrivene, žive u svom stidu, Kao pod zvezdama, zaspali u noći, Dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi ­ Istom silom laži i svim podlostima; Kao drugi staklo otrova, svoj dugi Svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Dalje, u stihovanoj ispovesti Dučić saopštava: umeti sakriti bol, a ljubavi dati izgled zlobe, prezreti izdajničku suzu i pokazati sopstveno srce kao prazne sobe ­ to je sva njegova radost, sav uspeh!

Likovanje "Malog žurnala"

Godine 1910. dolazi kraj tom skrivanju i varkanju. Dučić, kao činovnik poslanstva u Sofiji, ima nesreću da proživi i sreću da preživi veliki skandal. Pod naslovom Dučićeva ljubavna avantura, list Mali žurnal objavljuje činjenice i komentar činjenica:

Gospodin Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva, bavio se ovo dana u Vranji na osustvu. Lepa supruga jednog višeg inžinjera iz Vranje bila je predmet njegovih pogleda za sve vreme, ali po brzom poznanstvu daje se zaključiti da su se ovo dvoje još ranije voleli. Siromah muž nije ništa sumnjao, jer je sa svojom suprugom izrodio toliku decu. Ali kako je se siromah muž iznenadio, kad mu se žena preksinoć nije vratila.

Ubrzo pa je i cela varoš saznala za begstvo ove gospođe, a po tom se i detalji begstva saznadoše. Dotična gospođa je utekla sa Dučićem u Sofiju.

Muž odbeglice poslao je ovaku tužbu ministru inostranih dela:

"Gosp. Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva u Sofiji, baveći se ovde u Vranji zaveo je moju ženu, koja je mati troje dece, pa je večeras sa njom negde otputovao iz Vranje. Ja ću dalje učiniti što po zakonu treba, da čast svoju i svoje porodice spasem, a vama sam, gospodine ministre, slobodan ovo dostaviti s molbom da izvolite oceniti može li g. Dučić kao činovnik u opšte, a naročito na strani, sa ovakim pojmovima o moralu i dalje ostati kao činovnik. Ovaj događaj nije se mogao prikriti, a cela varoš i javno mnenje najoštrije osuđuju g. Dučića, što je tako moralno nisko pao da jednu ženu, koja je dotle bila čestita i žena i mati, odvaja od svoga muža i svoje dece."

Ministar inostranih dela je tada Milovan Milovanović, pariski doktor nauka, veliki državnik i veliki političar. Onaj koji je tvrdio da mali srpski čun treba privezati za veliku evropsku lađu. Člankopisac Malog žurnala, na kraju prizemnog pisanija, ovako se obraća ministru:

15

Eto, Milovane, tvoje diplomatije. Možeš se zakititi "smrdljivim nogama" Dučićevim. Kakve si oko sebe okupio tako nam i ide spoljna politika, jadni šefe!

Godine sa princezom

Karijeru Jovana Dučića, Duke, spasavaju prijatelji Bogdan Popović i Veljko Petrović, zauzimajući se za njega kod predsednika vlade. Inženjer se razvodi sa nevernom suprugom zabranjujući joj da viđa dvoje njihove dece. Ona će otići u Zagreb, postati glumica i udati se za univerzitetskog profesora Vladimira Dvornikovića. Jovica, njen sin iz grešne veze, takođe u Zagrebu, okrenuće se teatru, glumi, završiće i glumačku školu. Sredinom tridesetih godina, u nervnom rastrojstvu, uzeće sebi život.

Šta se dešava sa velikim pesnikom i velikim zavodnikom? Naravno, nastavlja i spisateljski i osvajački posao. U Budimpešti postoji Trg milenijuma i na njemu prelepa građevina koju je, kažu, Jovan Dučić dobio od jedne bogate Mađarice za usluge učinjene joj u ljubavnoj postelji. U toj zgradi je sada jugoslovenska ambasada. Proučavaoci njegovog života tvrde da nikada nije zaboravio Magdalinu ­ Magu Živanović. Ni zaboravio ni prežalio. Često je boravio u Bijeljini, a u noći između 31. marta i 1. aprila 1933, jamačno pod navalom starih uspomena, napio se do besvesti. Otrežnjen docnije, zaklinje se u starom dnevniku crvenih korica da će baciti piće. Ne ostavlja rakiju nego jedan mamurluk, u Bijeljini, "leči" drugim. I piše:

Ženina je poezija u tome da bude savladana, da podlegne onoj neminovnoj sudbini. Joj, koliko li je slatkih misli, koliko li pustog željkovanja, pa da to dvoje (ona i on, muškarac i žena) dođu do tužne stranputice.

I u poznijim godinama, kao šezdesetogodišnjak, okreće se on za ženama i uspeva da ih omađija rečima, gestovima, navaljivanjem, željom, upornošću. U Rimu voli izvesnu Anđelu. Ova čuvena gospođa, princeza Di Sulmona, udata, ostaje njegova ljubav do 1937. godine.

Za polovinu je A. mlađa od mene, piše stari zavodnik. Sve što ja nemam, ona ima: najveće ime, najveće bogatstvo, najveću popustljivost prema životu. Ona meni zavidi na imenu koje sam lično stvorio kao pisac i diplomat, na položaju koji mi daje bogato provođenje, na nepopustljivosti i tvrdoglavosti sa životom. Na tom što nikad ne verujem u nesreću koja dolazi od ljudi, kao ni za takvu sreću. Na neosećanju straha od čoveka. Divi se mojoj vedrini i veri u sebe koja dolazi možda od saznanja da su drugi ljudi najčešće bedni i uplašeni.

* * *

Na studijama u Ženevi, Dučić je opisao svoj možda najveći ljubavni poraz. Dama je bila Jevrejka, zove je nekada Simenska, a nekada Zazmemi. Možda je tada napisao pesmu „Susret":

„Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,

16

dala si mi ruku i pošla si sa mnom. I idući stazom nejasnom i tamnom, iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada da se besmo našli. I mi nismo znali koliko smo bili umorni i pali od sumnja i davno preživljenih jada…

I za navek kad se rastasmo, i tako stežuć svoje srce rukama obema, otišla si plačna, zamrzla i nema, ko što beše došla, tužna i polako."

(Da zavirimo malo u njegov dnevnik)

2. 1. 1905. Svi dani nalik jedan na drugi. Sizemenska je cela moja misao. Mene duboko progoni ovaj zadocneli fantom ljubavi iz 20­tih godina. Ona je moja potreba, moj san, majdan… Ona je pažljiva i samo to. Ja snevam o ovoj Jevrejci čijih 20 godina osećam kao 20 udaraca, no sve ono što je u meni mlado i bujno.

2. 1. 1905. Otišli smo u 6 uveče sami u šetnju. Na klupi pokrivenoj snegom, na mom ogrtaču rekla mi je da je ravnodušna prema meni. Otišao sam kući nezadovoljan kao posle svakog bola.

9 ­ 23. 1. 1905. Sastali smo se u 5 sati kada je izašla iz Hemijske škole. Reče mi da je boli siromaštvo njenih osećanja. Zatim je bila kod mene. Nežna i ženstvena… Ljubila me u čelo a ja nju u usta.

13. 2. 1905. Došla je bleda i iznurena posle bolesti od 7 dana. Reče da je 7 dana razmišljala i da treba da se rastanemo. Neće da bude moja metresa, kaže da sam lakomislen i sebičan. Kaže mi da ne razume šta na njoj volim. Zašto je volim, kad o njoj ne mislim ništa lepo „Ne, naša dva puta ne idu zajedno i mi se nikada nećemo sresti kad se rastanemo".

3.3. 1905. Ona me nikada nije volela, ona je zavodnica koja ima neke nežnosti za one koji je vole, ali ih ne voli.

(Tako se završila ova Dučićeva nesrećna ženevska ljubavna epizoda.)

VINSENT VAN GOG

PISMO IZ ARLESA

(Vincent van Gogh (1853­ 1890), Žuta stolica, ulje na platnu)

17

Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati. Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim), nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje. Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu. Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti. Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila. Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu. Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne. Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao. Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon. Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline. Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako. Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama. Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu. Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti. Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala. Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad. Po prvi put htio sam naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se. Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati. Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli. Vratio sam se svojoj slici. Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo. Sve je valjalo raditi nanovo. Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice ­ neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod ­ boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju. Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama ­ lula za kojom, umoran, žudim. Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san. Naslikao sam mesarevu kćer.

Posrećilo mi se, ipak, Theo. Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti. Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka. Već slutim da si razočaran i zbunjen. Pitaš se šta ja, zaboga, mislim… Zar bi to iko želeo kupiti? Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana. Oprosti mi, Theo, grešnome. Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim. Do skorog viđenja.

Tvoj umorni brat Vincent.

Septembar 7, 1881

18

Život prema meni bio je veoma darežljiv, i veoma mi je drago to, da JA VOLIM. Moj život i moja ljubav su jedno. "Ali ti se moraš suočiti sa rečima ­ ne, nikada, nikada", bio je tvoj odgovor. Staro momče, ja na te reči "ne, nikada, nikada", gledam kao na kockicu leda koju moram pritisnuti uz svoje srce da bi se ona rastopila…

Vincent Van Gogh čuveni francuski slikar ovo pismo napisao je svom bratu Theu, opisujući mu njegovu strast prema rođaci Kee. Iako je Vincent mislio da će se prelomiti povodom pitanja njegove ljubavi, ona nikada nije odustala od svoje pozicije i njenih reči "ne, nikada, nikada".

NIKOLAJ GOGOLJ

Nikolaj Gogolj (1809­1852) je jedan od najtužnijih slučajeva seksualnog samosputavanja koji se mogu naći u književnosti. Izraziti homoseksualac, Gogolj je čitav život proveo u pobijanju te činjenice pred samim sobom i pred drugima, prevashodno iz verskih razloga. Njegove priče i pozorišni komadi prožeti su strahom od braka i drugim vidovima seksualnih kontakata sa ženama. Međutim, Gogolj je tu temu obavio takvim oblakom simbola i nadrealnim fantazijama da su savremeni čitaoci propustili da uoče njeno prisustvo. Gogoljeve lične veze uglavnom su se sastojale od zaljubljivanja u heteroseksualne ("straight") muškarce, koji su bili nesposobni da mu odgovore.

(Pred kraj svog života Gogolj je pao pod jak uticaj jednog zloduha, oca Mateja, njegovog ispovednika, koji će uspeti da ga ubedi da se odrekne pisanja i svoj život posveti Bogu. Po njegovim smernicama, Gogolj je spalio rukopis drugog toma Mrtvih duša, a za vreme velikog posta podvrgao se tako strašnom izgladnjivanju da se sva njegova dnevna hrana svodila na nekoliko kašika zobene kaše i komad hleba, što bi zalio još čašom vode. Noći je provodio boreći se sa snom, jer zapasti u san za njega je značilo pasti u đavolje iskušenje. Naravno, posledice nije trebalo dugo čekati: Gogolj se teško razboleo.

Ali ne samo da nije prestao da mori sopstveno telo, nego je, naprotiv, to činio još usrdnije. Nije skidao sa sebe svoj kućni mantil, niti se prao, niti brijao, nije hteo da jede, niti da uzima lekove, a svi sa kojima je dolazio u kontakt imali su utisak da prisustvuju pre jednom sporom samoubistvu nego li prirodnoj smrti. Lekari su pokušali da ga leče silom: prskali su ga hladnom vodom, uranjali u mlaku vodu, stavljali mu pijavice po nosu. Vezanih ruku, on je urlao da ga puste na miru: "Ne mučite me više, tako vam Boga!"

Najzad, 20. februara je počela agonija, koju će preseći glasan krik: "Lestve, brzo! Dodajte mi lestve!", a objašnjenje ovih reči nalazimo u jednom pismu: "Postoje lestve koje čekaju da sa nebesa budu spuštene do nas, a nečija ruka se pruža prema nama da bi nam pomogla da se jednim skokom uspnemo uz njih." Gogolj je ispružio ruku, pokušao da uhvati te lestve, a zatim ponovo pao na krevet. Bio je leden: stavili su po njegovom izmršavelom telu komade toplog hleba. Tihim glasom je počeo

19

da bunca: "Hajde, podignite, napunite, napunite mlin." Poslednji dah ispustio je sutradan ujutro.)

ĐURA JAKŠIĆ

Posle boravka u Beču i Minhenu gde je učio slikarstvo, pesnik Đura Jakšić, oktobra 1855. godine, privremeno se nastanio u Kikindi. Danima je uglavnom samovao u svom ateljeu, a zimske večeri je provodio u krčmi "Kod belog krsta". Neočekivano, tu ga je obuzela ljubav koja će kasnije biti čuvena zahvaljujući baš njegovim umetničkiim sklonostima. U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana. "One su služile, one naplacivale, one zabavljale, pa... one, odnosno ona Mila­i privlačila goste", otkrio je Branislav Nušić još 1907. Taj Nušićev prijateljski zapis "Mila"(prva ljubav Đure Jakšića), prvo je pisano svedočanstvo o Đuri i krčmarici Mili Popović. Ona je "mlada, lepa, vatrenih očiju, tanka struka". Služila je Đuru, pio je sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa pozornice:

"Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga drugi posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i... ispio času do dna."

Jakšić se toliko zagledao u Milu da se nameravao njome i oženiti. Međutim, nije imao kuraži to da joj kaže, tvrde njegovi biografi. On je povazdan po stolu ili po hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio da ju je napamet radio, što je Mili bilo milo…

A jednog dana ­ zapisuje dalje Nušić ­ Mile nestade, ode u goste. Nije bila u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo da se neće nikada ni vratiti. Tada se izjadao u četiri strofe pesme "Mila"

"…Ana toči, Ana služi,

al' za Milom srce tuži…"

Analitičari su za to rekli da odzvanja kao ispovest koju je izazvao mnogo dublji i snažniji događaj. Unutrašnja strana pesme ječi tugom za izgubljenim. Ona je potres Đurine duše…

Međutim, Đurin udes počeo je krajem 1856. godine, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Njen glavni reditelj i dramaturg bio je Đura Đurka Rajković. Tada se Jakšiću dogodilo nešto da ne može biti gore, pesmu "Mila" pokazao je nikom drugom nego imenjaku Rajkoviću, koji se već bio zagledao u Milu na šta ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više nego slikar i pesnik. Kad je pročitao pesmu Rajković je Boga molio da je Jakšić ne objavi;

"Ubio ga Bog, samo da ne štampa tu pesmu, a kakav je i to će učiniti", govorio je Rajković.

20

Tako je i bilo. Jakšić je u listu "Sedmica" u Novom Sadu objavio "Milu" 1856. godine, ali se sakrio pod pseudonimom "Teorin". Nije imao kuraži da se potpiše, ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme "Kod belog krsta".

Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svog idola, dotle je drugi Đura prvo kod devojčinog oca, a posle i kod same devojke udesio ženidbu. I posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne slika Milu jer je ona njegova verenica.

"Nema nama Mile više", tugovao je Jakšić u stihu. Nema Mile nema ni radosti. I ko da igra, da peva, ko da žedni, ko da pije? Kuda da ode i šta da radi? Sa Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u Novom Sadu, a ubrzo i u manastiru Krušedol u nameri da se zakaluđeri. U pesmi "Iskušenik" iz tih najtežih dana u njegovom životu, on tuguje za dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u srbijanska sela, u bespuća gde je jedno vreme učiteljevao. Prvo je bio učitelj u vlaškom selu u Podgorcu, zatim Sumrakovcu, pa Požarevcu, Kragujevcu, Rači… A svuda ga prati breme sirotinje, sukobi sa strašnim kmetovima…

A šta je bilo sa Milom?

Udala se za Đuru Rajkovića, novembra 1857 godine i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu. Igrala je epizodne uloge. Dok je živela u Beogradu Nušic je od nje saznao mnoge pojedinosti iz krčme "Kod belog krsta".

"Mila, ta lepa Mila, kojoj je Jakšić napisao prvu pesmu, nije niko drugi do danasnja tetka Mila, udovica Đure Rajkovića, koju smo dugi niz godina viđali na beogradskoj pozornici, a koja danas živi teške dane, sa bednom penzijom od 500 dinara"­ zapisao je Nušić. "Vi je Beograđani svi znate i videćete je sutra na pogrebu Jakšićevom"­ oglasio je Nušić u svom zapisu, objavljenom 20. oktobra 1907. dan pre prenosa posmrtnih ostataka Đure Jakšića, njegove supruge Tine i sina Beluša sa Starog na Novo groblje u Beogradu. Pozvao je Milu u povorku :"…pođi, pođi sa svojih sedamdeset godina tetka Milo, i seti se, seti se onih lepih dana…"

Jakšićevi biografi tvrde da Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi. Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda, jedina nije shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici, time se valjda tešila što nije pošla za njega.

Umrla je u dubokoj starosti, 1916.godine u Rusiji, trideset i osam godina posle Jakšića, a četrnaest godina nakon smrti muža Đure Rajkovića.

Jakšićeva slika "Devojka u plavom" u koju je utkao duboku osećajnost prema voljenoj devojci, ušla je u našu umetnost kao remek­delo, a "Mila", osim u prestižnim zbirkama poezije, živi u narodu, peva se u krčmama, na estradi, televiziji, iako je nastala pre 150 godina;

"Vina, Milo!"­ orilo se,

21

Dok je Mila ovde bila. Sad se Mila izgubila, Tuđe ruke vino nose. Ana toči, Ana služi, Al' za Milom srce tuži.

Nema nama Mile više! Ono malo veselosti, Što imaše dobri gosti, To kod Mile ostaviše. Ana toči, Ana služi, Al' za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku mali', ­ Ma se rast'o bela sveta ­ Mesto čaše od bermeta, Otrova bi progutali. Ana toči, Ana služi, Al' za Milom srce tuži.

Ko da igra? Ko da peva? Ko da žedni? Ko da pije? Ko li brigu da razbije? ­ Nesta Mile, nesta ćefa! Ana toči, Ana služi, Al' za Milom srce tuži!

1.

Još od davnina kružila je Banatom legenda da su Jakšići iz Srpske Crnje poreklom od onih starih junačkih beogradskih Jakšića. Bez obzira na istinitost ove legende, Đurin otac Dionisije­Dina Jakšić, veoma je bio ponosan na svoje poreklo. To je bez sumnje uticalo na mladog Ðuru Jakšića u formiranju njegove patriotske svesti, koja će se odraziti na njegov rodoljubivi opus u poeziji, a isto tako i u slikarstvu.

Sveštenički poziv u kući Jakšićevih u Srpskoj Crnji imao je višedecenijsku tradiciju. Pop Lazar Jakšić, nemajući dece, usvojio je svog sinovca Dionisija. Dina, kako su ga zvali, želeo je da i njegov sin Đura, koji se rodio 27. jula 1832. godine, nastavi tu tradiciju.

Koliko je Ðurin otac bio strog i ozbiljan čovek, toliko je majka Hristina bila mekog srca, nežna i osećajna. Bila je takođe iz svešteničke porodice i umela je lepo i umilno da peva, tako da se njena pesma razlegala sokakom, a seljani koji su prolazili tuda, zastajali su da je slušaju. Brižno se brinula o desetoro dece, a naročito o svom prvencu Đuri. Starala se da joj Ðura ne zaostane u učenju i radu od ostale seoske dece. Kasnije, službujući po zabitim selima Srbije, sećao se tog banatskog detinjstva, s

22

bolom, kao kroz maglu nazirući to porodično ognjište, ognjište od koga ni ugarak ni žiške nije ostalo.

U velikoj, nacionalno mešovitoj varoši Segedinu, Ðura je pošao u gimnaziju. U gimnaziji su nastale njegove prve nevolje. On, kome je bio namenjen sveštenièki poziv i dostojanstvo, već u prvom razredu gimnazije bio je jedan od najgorih đaka. Zbog toga ga je otac strogo kažnjavao, dajući ga dva puta na izučavanje trgovačkog zanata. Prvi put je stao za trgovačku tezgu u varošici Hacfeld, a drugi put u Kikindi. Oba puta je pobegao kući u Crnju, preklinjući oca da mu oprosti i da ponovo pokuša u gimnaziji i da će marljivo učiti.

Dionisiju Jakšiću bilo je jasno da mu sin nije ni za sveštenički ni za trgovački poziv, jedina dva ugledna zanimanja među Srbima u Vojvodini. Zbog toga se zabrinuo za sudbinu svoga sina jer je shvatio da se neće snaći u građanskom svetu srpskog vojvođanskog društva. Ni paor ni građanin, teško će se probijati kroz život kako zna i ume.

U to vreme, negde oko 1846. godine, Ðuru je zahvatilo jedno novo nadahnuće. Dok je išao u treći razred segedinske gimnazije, počeo je da posećuje jednu slikarsku školu. Ta večernja škola crtanja ulila je nadu ocu Dini. Možda bi njegov sin Đura mogao da posane "moler". Moler je tada kod vojvođanskih Srba bio opšti naziv za slikare, odnosno molere od zanata. Proizilazio je iz toga što su se mnogi slikari bavili oslikavanjem crkava ­ ikonopisanjem. Od te profesije moglo se kako­tako živeti, mada nije uživala društveni ugled kod građanskog staleža toga doba. "Još kada bi se dobro oženio i dobio u miraz koje jutro zemlje ­ razmišljao je Đurin otac ­ moglo bi se dobro živeti." Da bi usavršio svoje slikarsko znanje, Đuru je otac dao na zanat kod majstora Dunajskog u Temišvar. Taj Slovak bio je jedan od najpoznatijih slikara u Banatu. Temišvar je tada bio centar banatskih Srba, a koliko je Ðura savladao slikanje, svedoći pohvala u temišvarskom nemačkom listu. Na kraju godine dobio je pohvalu banatskog vladike Lonovića, kao najbolji od pet stotina đaka. To je učvrstilo nameru u Đurinom ocu da se Ðura sasvim posveti slikarstvu. Tada je u Pešti postojala Prva ugarska akademija, slikarska škola na višem nivou, koju je vodio Napolitanac Marastoni. U tu akademiju pošao je i Ðura u jesen 1847, a u njoj su studirali, svojevremeno, i Katarina Ivanović, Vuletić, Imbriković, Janković, Perlaska i mnogi drugi.

Međutim, već sledeće 1848. počela je Mađarska revolucija i Đura je bio prinuđen da napusti Peštu i vrati se u Srpsku Crnju. U to vreme mu je umrla i majka. U Crnji koja mu je bila nekada tako draga, Đura se osećao neprijatno izgubljenim strancem. Tu ga je čekao samo grob njegove majke i tuga. Noću je krišom odlazio na majčin grob. Da bi se spasao čamotinje, na tavanu skriven, satima crta.

U proleęe 1848. otac ga je poslao čuvenom srpskom slikaru u Veliki Bečkerek ­ Konstantinu Danilu. U njegovim bogatim raskošno nameštenim sobama vladao je dubok mir. Tu je živeo sa svojom ženom Sofijom Deli, koju je upoznao još 1827, kada je radio portret spahije Stefana Koročanjija u Velikom Bečkereku. Pričalo se da je poreklom Rus. Sin Suvorovljevog vojnika i Srpkinje i da mu je otac držao malu sitničarsku

23

radnju. Izradio je čuveni ikonostas u pančevačkoj crkvi, zašta je dobio 4.000 forinti u srebru. Brzo se pročuo kao dobar portretista i od rasipnih mađarskih spahija zaradio toliko da je mogao da kupi veliku kuću sa baštom u Velikom Bečkereku. Njegova bašta bila je nadaleko poznata po retkom rastinju i dobroj negovanosti.

Nežna bela, krhka, sa zavodljivim očima, žena Konstatina Danila zbunjivala je Đuru. Posebno je izbegavao njen pogled. Strah da ne učini nešto nepromišljeno, pri razgovoru s njom obarao bi pogled.

­ Da li se Vi mene plašite ­ upitala je jednom. Ðura se zacrveneo i pobegao. Imao je samo šesnaest godina. Taj kratkovidi i rano osedeli čovek, pokazao se kao prijatan sagovornik. U kući se govorilo nemački, pa je Đura usavršio znanje ovog jezika. U velikoj Danilovoj biblioteci, najradije je čitao Bajrona. Impresionirao ga je Bajronov život, koji je žrtvovao za slobodu malog, porobljenog, grčkog naroda. U slikarstvu Đura više nije hteo da bude samo "moler" koji je radio po tuđim prohtevima. Uticaj njegovog učitelja na njega bio je sve veći. Želeo je da postane pravi veliki slikar. Ugledao se na Danila svog učitelja. Danima spokojnog života u kući Konstatina Danila bližio se kraj. U daljini se čula grmljavina mađarskih topova.

Ðura tad, kao ni mnogi Srbi, nije shvatio cilj revolucije Lajoša Košuta. On je shvatio borbu protiv Mađara kao borbu za slobodu. Pred očima je samo video kako gore srpske kuće. Znao je samo za mađarske spahije koji su izrabljivali srpskog seljaka. Mađari su tada uzdrmali vekovni feudalni poredak Habzburške monarhije. Srbi su, zavedeni obećanjima Beča da će poraz Mađara značiti slobodu za Vojvodinu, stali na stranu Austrije. Predvođeni hrvatskim banom Jelačićem sa dobrovoljcima iz Srbije, pod komandom Stevana Petrovića Knićanina, lavovski su se borili protiv Mađara.

2.

To se pokazalo kao velika prevara u liku Bahovog apsolutizma koji je posle Revolucije 1848. godine zaveo austrijski ministar i predsednik vlade Bah. I ono malo prava što su ih Srbi dobili vekovnim vojevanjem za bečku monarhiju, bilo im je uskraćeno.

I Jakšić je pristupio narodnoj vojsci, boreći se hrabro u društvu Laze Zubana kod Mokrina. Rovovi raskaljani od kiše, puni vode. Vatra se nije smela ložiti, umoran i neispavan vratio se kući u Crnju. Tu ga zatiče novi udar, oca su po dostavi komšije Nemca odveli Mađari. Kuća im je bila zaplenjena sa svim stvarima. Đura i pored zabrane natovari stvari na kola pa sa malom braćom krenu put Temišvara. Nije mogao da pređe preko reke jer su Srbi u odstupanju srušili most. Ostavio je braću i sam, čamcem, prešao preko Tamiša. Kasnije, kada je prelazio Dunav kod Surduka, video je u daljini sela kako gore.

I eto, obreo se sam samcit u Beogradu, ne znajući kome da se obrati. Lutao je hladnim i pustim ulicama. Padao je sneg, naišle su gospodske saonice, zveckajući praporcima prolazile su mimo njega. "Što ne paziš",

24

viknuo je kočijaš, zamahnuo i udario ga bičem posred lica. Krv je šiknula slivajući se niz pohabani šinjel. Osećao se usamljenim i nemoćnim.

Posle nekoliko dana zaposlio se na nekoj građevini kao nosač maltera i od toga se hranio nekoliko nedelja. Zatim se zaposlio na jednom poljoprivrednom imanju u okolini Beograda. Mislio je na nezbrinutu braću i na one koji ginu na vojvođanskim poljima. Nije mogao da izdrži, prešao je Savu i prijavio se kao dobrovoljac u legiju Drištrikčana. Sa odredima bana Jelačića krenuo je kroz Bačku raskaljanim putevima. Posle krvave i izgubljene bitke kod Kiš­Heđeša jedva se dokopao Beograda spasavajući glavu. Danju je spavao po trskama i ševaru, a noću putovao. Carska Rusija nanela je poražavajući udarac revolucionarima i tako spasla Austriju od poraza.

Ðura je ponovo u Srpskoj Crnji. Zahvaljujući Nemcima, koji su vodili udvoričku politiku, Crnja nije bila popaljena. Jedva ga je otac prepoznao izgladnelog u iscepanom šinjelu. I Ðura je zapazio da mu je otac osedeo i ostareo. Onako onemoćao po ceo dan je sedeo u stolici za ljuljanje, udubljen u svoje misli. I Ðura nikuda nije izlazio iz kuće, svu jesen je presedeo crtajući i slikajući događaje iz minulih bitaka. Tištalo ga je ono što je preživeo i ratna stradanja i uzaludne pogibije i to što kao izbeglica u Beogradu i Zemunu nije dobio nikakvu pomoć. Slikao je grozničavo, želeo je da sve zabeleži na slikarskom platnu. A kada je dovršio slike ­ uništio ih je, on sam. Učinile su mu se blede prema onome što je stvarno doživeo. Stvarnost je prevazišla moć umetnika. Otac je stajao i posmatrao šta Đura radi. Bilo mu je teško, želeo je da Đuri obezbedi buduænost.

­ Ideš u Beć ­ rekao je. ­ Ideš da učiš slikanje.

U Beću se Đura kretao u društvu srpskih studenata, koji su najveći deo vremena provodili po kafanama, diskutujući o patriotizmu, otadžbini i slobodi. Beč je i od ranije bio kulturno stecište Srba u inostranstvu. Tu su se susretali Srbi iz Srbije i Srbi iz Vojvodine, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Tu je Ðura upoznao ljude koji će u periodu koji sledi biti nosioci kulturnog preporoda Srba kako u otadžbini tako i u dijaspori: Jovana Jovanovića Zmaja, Đorđa Popovića ­ Daničara, Mihaila Polit­Desančića, slikara Stevu Todorovića i Novaka Radonjića. Tu se nalazio i mlađani Branko Radičević, mada već jednom nogom u grobu. Zatim veliki Vukov saborac Đura Daničić i ideolog mladih Srba Svetozar Miletić.

Ali Ðura nije u Beču upisao niti akademiju niti kakvu drugu slikarsku školu. Samo je obilazio muzeje i galerije i gledao dela velikih majstora. Njegov boravak u Beču nije bio uzaludan, kako su mnogi istraživači njegovog slikarskog rada umeli da kažu. U Beču je upoznao Zmaja koji će odigrati presudan uticaj na njegovo književno odnosno pesničko stvaralaštvo. Zahvaljujući svom poznanstvu sa urednikom Letopisa Jovanom Subotićem, Zmaj je u broju 86 Letopisa, pod pseudonimom Osijan objavio svoje prve pesme. Pod Zmajevim uticajem počeo je i Đura da piše pesme. Krišom, da Ðuro to ne zna, Zmaj je sa svojim pesmama poslao u Letopis i neke Ðurine pesme. Bilo je to veliko iznenađenje za

25

Ðuru, i razume se silna radost, kada je u sledećem 87 broju Letopisa 1852. ugledao svoje objavljene pesme.

Iako su te pesme bile mladalački nesavršene i ličile na mnoge objavljene pesme drugih pesnika, to objavljivanje bilo je veliki podstrek za Đuru, jer je Letopis bio vodeći književni časopis kod Srba. Od tada će pero, a ne kičica biti presudna alatka u Đurinom životu. Uskoro je Ðura morao da napusti Beć da bi se odazvao na služenje vojnog roka. Zahvaljujući ocu, koji je na jedvite jade sakupio hiljadu forinti za otkup vojnog roka, Đura nije morao u vojsku. Umesto u vojsci, obreo se u Minhenu gde se ovog puta ozbiljno prihvatio izučavanja slikarstva. Ali u Minhenu je ostao samo pola godine pa se već krajem 1853. vraća kući. Otac više nije imao novca, a postojala je mogućnost da u obližnjem Karlovu izradi ikonostas za crkvu. Posao nije dobio, prota Vlahović, čiji je glas bio presudan, opredelio se za slikara Nikolu Aleksića.

3.

Nije mogao da ostane kod kuće, otac mu je prebacivao nerad u Beču. I tako, u jesen 1855. obreo se u Velikoj Kikindi, gde se nadao da će kod bogatih građana moći da nađe uhlebljenje kao moler. Nastanio se kod trgovca Save Prekrajskog, koji mu je savetovao da se oženi.

­ Žena bi ti ­ govorio je Prekrajski ­ donela nešto miraza, pa bi te njena rodbina pomogla. A takvih ima u Velikoj Kikindi.

Ðura nije slušao svog savetodavca, već je po ceo dan slikao iščekujući narudžbinu. Bogatim i obesnim građanima i nije bilo do slika, već su se međusobno gložili oko raspodele unosnih činovničkih mesta u magistratu. Plašili su se neke nove revolucije ili bune koja bi ugrozila njihov miran život i imovinu. Od slikarskih radova najviše su tražili ikone svetaca, ali su više voleli da kupe na vašaru šarene i jeftine što su ih slikali neki moleri. Bogatiji građani želeli su da imaju svoje portrete okačene po primaćim sobama. Ali Đura ni u tom poslu nije imao sreće, izradio je samo nekoliko portreta kojima mušterije nisu bile zadovoljne. Opet mu je preotimao posao pomenuti Nikola Aleksić, isti onaj kome je prota Vlahović poverio oslikavanje crkve u Karlovu. On je više umeo da ugodi bogatim srpskim trgovcima, koji su zadovoljni svojim životom pronalazili sebe na Aleksićevim slikama. Sve što se tražilo nije mu polazilo za rukom, materijalne koristi od svog slikarstva nije video. Počeo je da slika za sebe, zatvorivši se u svoj atelje, i tamo provodio čitave dane. Nije razmišljao o potrebama malograđanske sredine, nego na dela velikih majstora koje je video u Beču, Minhenu i Pešti. I dalje je sanjao da postane veliki slikar, poklanjajući svoje slike za ručak ili večeru.

O tome piše svom prijatelju Ðorđu Popoviću Daničaru, uredniku "Danice", 28. maja 1856, pravdajući se da nije imao novac da mu ranije pošalje pismo: "Ja sam ovamo došao u nadeždi da ću kakvu crkvu ovde u okolini dobiti na molovanje, al' sam se ljuto prevario. Ja nisam za ove ljude, niti su oni za mene: razmaženi, gordi, sujetni, prosti, nevaljali, svaki

26

napredak ugnjetavajući. Bogati su cicije, zvaničnici su globitelji, a svi pakosni. Ako još dugo moram ovde ostati dešperiraču."

Da bi prebrodio usamljenost u Velikoj Kikindi, Ðura se sve više bavi poezijom. Ponovo se latio pera i pisao pesme. Još luta u stihu, traži sopstveni izlaz, ali iz pokušaja da napiše sonet govori da je postao sigurniji u izražavanju svojih osećanja. U tim mladalačkim pesmama oseća se uticaj velikog mađarskog pesnika Šandora Petefija. Te pesme je objavljivao u "Sedmici", uvek tražeći od Đorđa Popovića da ih dorađuje, ako mu se učini da je to potrebno. Krajem 1856. godine Đura odlazi u Novi Sad, centar srpske kulture, srpsku Atinu. Ali se tu nije mnogo zadržao iako je imao uslove za život. Teško je podnosio društveni život i dolazio je u sukobe sa prijateljima. Više nije morao da moluje ikone pa je sa velikim žarom slikao legendarne narodne junake: Kraljevića Marka, Obilića, Strahinjića Bana, Starinu Novaka. Te slike je radio za veliku salu kafane "Kamila". Tu salu su nazvali Miletićeva, jer su se sa Svetozarom Miletićem tu sakupljali svi napredni ljudi Vojvodine.

Na žalost, većina od tih slika je nestala u vreme komesarijata zloglasnog Majtenjija. Tada je bila zatvorena Matica srpska, a Svetozar Miletić bio prognan. Đura je žarko želeo da pređe u Srbiju, nadajući se da će mu tamo biti bolje, ako ni zbog čega tamo vladaju Srbi, a ne Nemci i Mađari. Ali baš tamo ga je čekalo trnje.

Ðura koji ni sam nije sanjao da će postati učitelj, obreo se u aprilu 1857. u crnorečkom selu Podgorac, u vlažnoj seoskoj školi koja prokišnjava pa ga je od toga stalno bolela glava. Tamo je stigao na preporuke svojih novosadskih prijatelja. Već na prvom koraku osetio je teško stanje u Srbiji. Nije bilo hleba, već se hranio kačamakom. On piše Đorđu Popoviću Daničaru 20. maja 1857: "Danaske u Krajini otpravljam učiteljsko zvanije, na svašta čoveka nužda natera… Bolovao sam od 21. aprila do sada… Nemoj ti da me prokuneš zbog onih 15 forinti", dodaje on na kraju pisma.

Već na početku učiteljevanja osetio je teško stanje u Srbiji. Narod je živeo teško, u siromaštvu, varan od trgovaca, iskorišćavan od zelenaša. Nesrećni narod verovao je u vradžbine, gatare i vampire. Narod je u svakom strancu gledao krvopiju, a vlast špijuna. Naročito se to odnosilo na Đuru koji je došao iz Austrije odnosno Vojvodine, gde su demokratsko oslobodilačke ideje snažno pulsirale u srpskom narodu.

Godine 1852. ministar unutrašnjih poslova Ilija Garašanin izdao je raspis koji je imao snagu zakonskog akta, da će se smrtnom kaznom kazniti svaki onaj: "Ko iz zle namere i pakosti ogovara zemaljske vlasti ili činovnika vlasti izvršujućeg, ili koju reč na porugu zemaljske vlasti upravljene, prosipa ili raznosi i time povoda napretku i narušavanju mira podaje."

U Podgorcu se Ðura osećao usamljenim. Nije slikao, malo je i pisao. Ona Srbija o kojoj je on snevao bila je tamo daleko. Iskvarena birokratija, zelenaši, trgovci, popovi, pljačkali su narod. Dinastičke borbe razdirale su zemlju. Pandurska i kapetanska Srbija Aleksandra Karađorđevića, nesposobnog da shvati narodne težnje i da štiti narodne interese.

27

4.

Avgusta 1857. tražio je od Ministarstva prosvete premeštaj ­ dobio ga je u Sumrakovac. O tome piše Đorđu Popoviću: "Selo u dolini, okolo grdnim planinama okruženo. U selu nema crkve, a to sam i želeo. Učenika imam svega tri i četvrto jedno Vlašče, koje kod sebe držim. Imam i školskog slugu ­ to ti je pravi tem; što god ribe u Timoku i Zlotu ima, sve pohvata, tako da mehandžiju, popu i sebe i mene ribom hrani."

Tu je bar za kratko našao mir. U Sumrakovcu je napisao pesama koje kritičari ubrajaju u značajniji opus Jakšićeve lirike: "Put u Gornjak", "Na noćištu", "Veče". Ali ni u Sumrakovcu se nije dugo zadržao, već se 1. jula 1858. obreo u Beogradu, bez posla, novca, bez ikakvih mogućnosti za život. Stalna seljakanja, premeštanja i potucanja iscrpljivali su ga. Sa najnižom učiteljskom platom nije mogao da slika i stvara. On o tome piše Đorću Popoviću 2. jula 1885. godine:

"Pare znaš da nemam kršne, no nadam se od tebe za tri dana dobiti. Ako pak od svega ovoga ništa ne bi ispalo za rukom, onda ćemo se videti, i moraću u futoškom sokaku firmu, kao Čortanovački, obesiti da me poznadu ljudi; zašto ovako do sada to nisu mogli. Ne znam kako će se to do veka kuburiti."

Uspeo je da nađe mesto kao privatni učitelj srpskog jezika u institutu Leopolda Špačeka. Predavao je deci iz bogatih beogradskih porodica koja nisu posvećivala pažnju njegovim lekcijama. Kome je trebala njegova umetnost. Tim bogatim ljudima, lovcima na karijeru, i njihovim ženama ­ izbiračicama muževa. Gledali su ga s prozora svojih udobnih kuća kao prosjaka s prezrenjem. Patio je nad svojim snom i nad svojom javom, potucajući se beogradskim ulicama. Sa gorčinom je saznavao da na svetu sve više vlada nepravda, gledajući u osvetljene prozore beogradskih kuća naslonjen o zid. Obolevao je sve više i s mukom se penjao uz škripave drvene stepenice Špačekovog instituta. Drhtavom rukom cepa svoje papire, očajnički buljeći u plafon mračne sobe. Kraj sirotinjskih stanova prolazili su fijakeri novih ministara, tandrčući niz kaldrmu. Nije mogao da razmišlja o slikarstvu pritisnut dugovima, obućaru, pekaru, kafedžiji. Želeo je da ode u centre evropskog slikarstva, Pariz, Minhen, Beč. Avgusta 1860. postavljen je za učitelja u Požarevcu. On piše Đorđu Popoviću: "Evo me već četiri dana ovde, gde dužnost učitelja drugog razreda opravljam, a to će reći da decu časlovcu i čitanci poučavam. Ovde ću se ja kao učitelj sahraniti, to već vidim."

Jednu od svojih najboljih pesama napisao je 1860, snažnu, prkosnu, borbenu. "Ja sam stena". Za samog sebe je govorio da je stena ­ "al krvava". Stena koja gordo stoji u tom društvu poniženih, ne bojeći se smrti, dok ne dočeka dan slobode i dostojanstva čoveka. Piše 8. oktobra: "Moler nisam, a spisatelj nisam! Izgubio sam se. Ja, evo, kako ne samo što ne radim, nego još među onakvim živim koji van laži ništa ne čine. "U Požarevcu je počeo da piše i pripovetke. Godine 1860. napisao je prvu pripovetku "Kraljica", koja je bila izrazito romantičarska. U Požarevcu je

28

slikao, ali mu to nije donosilo veću zaradu. Slike je najčešće poklanjao ili njima plaćao dug.

U to vreme, 1861, odlučio je da se oženi i o tome piše: "Ona je kći učitelja ovdašnjeg, dakle nema nikakvih para ni miraza, do poštenja i skromnosti…" Svadba je bila 4. jula 1861. godine. Ðurin otac doputovao je iz Srpske Crnje iako nije bio u najboljim odnosima sa sinom. Tada je obećao Ðuri da će mu davati po 20 forinti mesečno, kao stipendiju, da u inostranstvu uči slikarstvo. Međutim, dvadeset forinti nije bilo dovoljno za život u Beču gde je Đura nameravao da otputuje sa ženom. On piše svom prijatelju Đorđu Popoviću, sa kojim je sve vreme u prepisci: "Složite se vas nekoliko, pa gledajte da me vi bar sa 20 forinti mesečno pomognete. Time će mi biti stanje olakšano, a da ćete dobro delo tim učiniti, o tome mislim da ste uvereni". Obraćao se za pomoć i Ljubi Nenadoviću, ali osim saveta ništa nije dobio.

Konačno, 10. jula 1861. godine Đura Jakšić sa mladom suprugom krenuo je put Beča. Beč mu je sada izgledao stran i tuđ. U kafanu na Belvederu nije svratio jer je znao da tamo više nema onog starog društva sa kojima je zore dočekivao. Sem toga, Đuri je nedostajao i novac, izdaci su bili veći nego što je planirao. Morao je ženi da naruči evropske bečke haljine, jer u srpskoj nošnji nije mogla da izađe na ulicu, a da se ljudi ne okreću za njom. Stanovali su u maloj polumračnoj sobi na trećem spratu stare kuće u Viden Feldages, a hranili se u jeftinom restoranu. Ali je ipak bio srećan zbog toga što je u Beču i što je mogao da slika. Uporedo je pohađao predavanja ­ mnogo je radio. Do kasno u noć, dok je Tina spavala, pisao je i čitao. Počeo je rad na jednoj većoj kompoziciji, trudeći se da otkloni greške na koje su mu skrenuli pažnju profesori iz slikarske škole. Radio je i bio je srećan.

5.

Kada mu je Tina saopštila da će dobiti dete, istrčao je na ulicu i lutao po Beču, radostan, a oči su mu suzile. Činilo mu se da su sve nevolje prošle, da je uplovio u luku mira. U to vreme napisao je pesme koje su pune vere i optimizma: "Potok žubori", ciklus "Ljubav" posvećen ženi Tini: "Ljubim te, ljubim, dušo / ljubim te, raju moj / A osim tebe nikog, / do samo narod svoj". Zbog povećanih troškova morao je svoju ženu da odvede u Crnju, a bila je već pred porođajem, i sam se vratio u Beč. Taj boravak u Beču bio je samo predah na njegovom beskrajnom putovanju. Naslikao je dosta slika, stekao nova saznanja o slikarstvu i vratio se u Novi Sad 1862. godine sa zbirkom pesama.

U Novom Sadu 1862. i 1863. godine Ðura je živeo od slikarstva. Rasprodao je sve slike koje je naslikao u Beču, a imao je i novih narudžbina. U tome mu je mnogo pomogao omladinski list "Javor", koji je reklamirao Đurino slikarstvo. "Javor" je bio vrlo èitan i popularan list toga vremena. Jovan Jovanović Zmaj je u broju od 15. jula 1862. objavio: "Naš prijatelj, vrsan kao pesnik tako i moler, Ðura Jakšić, došao je u Novi Sad i tu se misli nastaniti. Mi mu želimo dosta posla, jer znamo da će njegova kičica svakog zadovoljiti, ko mu šta naručio bude".

29

Godina 1862. bila je najplodnija godina Ðurinog rada. Pisao je pripovetke, pesme, a napisao je i prvu dramu "Seoba Srbalja". Tadašnji opšti polet srpskog pozorišta i tri stota godišnjica Šekspira inspirisali su Ðuru da se oproba i kao dramski pisac. Drama "Seoba Srbalja" doživela je izvanredan uspeh. Nagrađena je nagradom Matice srpske od sto dukata. Tada je u konkurenciji bila i drama Jovana Subotića, u ono vreme slavljenog srpskog pesnika. Štampana je kao posebna, marta 1863. godine. Prikazana je prvi put u Beogradu 21. maja 1863, zatim u Vršcu, Temišvaru, Velikoj Kikindi, Čakovu, Novom Sadu, Somboru.

I pored uspeha, kritika je oštro propratila dramu "Seoba Srbalja", smatrajući da je to snažan lirski prikaz, ali elemenata drame nema. Đurino materijalno stanje nije se popravilo. Porudžbina za slike bilo je sve manje. Ostavio je vojvođanske ravnice, prešao Savu i otišao u Srbiju. U Srbiji su ga očekivala nova stradanja, bolnija nego prethodna. Sada nije bio sam, imao je porodicu, morao je mnogo više da zarađuje nego tada. U Srbiji je bio poznat po pesmi "Padajte braćo" iz 1862. godine, kojom je oduševljavao publiku na javnim nastupima, bio je poznat kao pesnik, ali ne i kao slikar. U Požarevcu je morao da piše firme za kafane, da moluje kuće i farba nameštaj. Krečio je sobe i šarao zidove sreskih činovnika i trgovaca.

Više nije imao onaj san koji je imao u Beču, ni energiju sa kojom je radio od rane zore pa do mrklog mraka. Počeo je da svraća u kafane, teško mu je bilo i u kući i u porodici. Žena ga nije razumela, dete ga nije zanimalo. Stalno je zurio kroz zamućeno prozorsko staklo u tamnoj sobi, nezadovoljan samim sobom, neraspoložen, usamljen. Lepe bečke uspomene ostale su daleko u magli. Umesto literature i slikarstva, suočio se sa sreskim kapetanom, sa činovnicima i trgovcima koji ga nisu podnosili i želeli su da ga unište.

Pakuje kofere i ponovo na put. Iz Požarevca odlazi u Kragujevac gde dobija mesto nastavnika crtanja u gimnaziji. Ali, tu je bio najveći izliv gorčine i nezadovoljstva. Plata je bila ni mala ni velika, ali nikoga ne interesuje književnost, a još manje slikarstvo. Oficiri su predložili da se ukine čitaonica koja je njima namenjena. Nije mogao da razume samog sebe. Počeo je da se povlači. U kafane nije odlazio, sedeo je sam kod kuće.

U to vreme Ðura počinje realnije da prihvata stvarnost. Režim samovolje Mihaila Obrenovića harao je Srbijom. Policijska tortura, hapšenja, tamničenja, kulučenja, to je bilo pravo lice političkog sistema u Srbiji. Opšte raspoloženje za borbu protiv Turaka zahvatilo je i Đuru. Narod, kao i Ðura, nije prozreo šta se krije iza tobožnje misije oslobođenja Mihaila Obrenovića. U toj misiji bilo je više priče i praznih obećanja nego stvarnih dela. Pamfletima o oslobodilačkoj misiji Srbije, vladajući režim hteo je da skrene pažnju naroda od vrućih problema teškog stanja u zemlji. Narod je hteo rat protiv vekovnog porobljivača Turaka, zaboravljajući u velikom zanosu svoju neslobodu. A, Đura je pevao:

"Padajte braćo! Plinte u krvi. Ostavte sela, nek gori plam!

30

Bacajte sami u oganj decu! Streste sa sebe ropstvo i sram!"

Ali je isto tako pevao: "Mi Srbi nismo. Mi ljudi nismo". Srbija koja je i sama živela u neslobodi, nije mogla da oslobodi porobljene Srbe u Bosni i Hercegovini.

U isto vreme Ðura ponovo pokušava da se ogleda u drami. Negativni prikaz kritike nije ga obeshrabrio. I već 1864, napisao je prvu verziju drame "Jelisaveta knjeginja crnogorska". Pored teških prilika u porodici i okruženju, Đura je uporno radio na drami. Ovog puta nije se pouzdao u svoje nedovoljno teoretsko znanje, već je tekstove slao na proveru i ocenu istaknutim pozorišnim i drugim javnim radnicima. Posebno mu je pomogao Stojan Novaković, istaknuti političar, kulturni i naučni radnik. On je Đuri dostavio svoja zapažanja koja su mu pomogla da "Jelisaveta knjeginja crnogorska" bude, u svakom pogledu, bolja od "Seobe Srbalja".

Tada je iznenada dobio premeštaj u Sabantu kod Jagodine za učitelja tamošnje osnovne škole. Sa manjom platom nego u Kragujevcu, troje dece i bolesnom ženom. Bio je sasvim osiromašio. U pohabanom odelu, oboleo, lutao je po Liparu, kraju pored sela, tužan i zamišljen.

6.

Tražio je izlaz iz svog teškog položaja, razmišljajući o rešenju koje bi ga spaslo. Žena ga je napustila i otišla najpre svom ocu u Požarevac, a zatim Đurinom u Srpsku Crnju. Opet je bio sam, bez dečjeg smeha i Tininog glasa. "Slatka Tino!", pisao je on u to vreme. "Kunem ti se živim Bogom! Kunem ti se grobom i spomenom moje i tvoje majke! Kunem ti se mojom i tvojom slatkom dečicom: Milošem, Belom i Tijanom! Kunem ti se, Tino, mojom ljubavlju da ću biti dobar, da ću te kao i do sad u duši i srcu mome nositi, da se nikada, pa baš nikada neću opoiti! Niti da ćeš iz mojih usta ikada čuti kakvu reč koja bi te uvrediti mogla. Samo dođi, moli tvoga dobrog oca, plači pred njime, preklinji ga, da te sa slatkom našom dečicom kući pošalje. Prošenije sam predao za podanstvo, molio sam Ministarstvo prosvete da me premeste u varoš, negde. I sve će dobro biti samo dođi ti sa Milošem, Belom i Tijanom! Oh, Tino! Tino! O, deco moja slatka, deco moja! Golubovi! Anđeli i svako dobro, moja sva sreća u nesrećnom životu mome! Dođite da vas vidim živim očima, da živim za vas. Vaš bez vas najnesrećniji otac i muž. Đ. Jakšić ".

U to vreme Ðura je napisao dve svoje najlepše pesme: "Ponoć" i "Veče". One su antologijskog značaja, pisane su visokom pesničkom snagom, snagom patnje, progonstva i osamljenosti.

"Mnogo je dana, mnogo godina, mnogo je teških bilo istina".

To je bilo trenutno klonuće i razočarenje. Đura je s novom energijom i samouverenjem krenuo među ljude. Ponovo je u Požarevcu među

31

svojima. Tu je doživeo nova optuživanja i suđenja zbog nekoliko groša nevrađenog duga. U to vreme dogodio se i onaj nečuveni skandal sa mackama ­ sprave za mučenje žena. Te macke je, naime, izmislio požarevački sreski načelnik i izazovno ih izložio ispred osnovne škole. Razljućen Đura Jakšić, poslao je dopis Kaljevićevoj "Srbiji", tada opozicionom listu. Taj dopis je potpisao lažnim, izmišljenim imenom. Na nesreću, jedan starac iz Požarevca isto se tako zvao. Nesrećnog starca odmah su uhapsili i optužili za antidržavno delovanje. Đura se sam prijavio da bi spasao starca tortura i muka. Zbog toga ga je policija često presretala noću i tukla, da bi ga na kraju proterala, ovog puta u Raču kragujevačku. Istoga dana kada je Đura odlazio iz Požarevca, odlazio je i sreski naćelnik. Načelnika su ispratili samo policajci, a Đuru svi napredni građani Požarevca.

U septembru 1868. godine u Rači je ponovo sam i gladan. Tada piše poznato pismo svom prijatelju Stojanu Novakoviću: "Dali su mi hleba. Hvala. I kao što dobrotvori vele ­ uhlebiše me, hvala im! Ta, više mi i ne mogaše dati, jer su sami pojeli pečenje. Hvala im… Ne smem ni pomisliti da nešto svojoj deci ostavim, ili bar, dok ne odrastu da im mogu nabaviti ono što im je nužno. Naravno, ministar ne zna; ali od tri dukata i osam cvancika, kad se jedan dukat oduzme za dug ­ naravno, ministar ne zna, njegove su "frajlice" i odevene i obuvene… Ja im ne zavidim, ali mi je teško gledati moju kako se prostoj lepinji, kao nekoj poslastici raduju ­ ali neka ih, neka se uče iz malena trpeti, od mene neće se moći puzanju naučiti, a samo onaj koji puzi, može decu kolačima hraniti".

Ali ga ni tu vlasti nisu ostavljale na miru. Optužili su ga za bunt, da je na jednom mestu govorio da policajci nisu potrebni i ako oni ostanu, Srbija će propasti. Đura se branio na sudu: "Govor je bio o isluženim policijskim činovnicima, kojom prilikom pomenuo sam Savu, bivšeg kapetana, koji je nekog seljaka od jutra do podne držao na macke, i sneg ga zavejao… kad sam se obrnuo iz tog razgovora, video sam Vasu pisara s jednim čovekom koji se došunjao do mog stola i naš prijateljski razgovor prisluškivao.

Ðura je osuđen na deset dana zatvora. Otišao je za Beograd, prethodno ne podnevši otkaz na učiteljsko mesto u Rači. Njegovu dramu "Jelisaveta knjeginja crnogorska" odbila je Kolarčeva zadužbina. Stojan Novaković mu je pomogao da dramu štampa u privatnom izdanju 1868. godine. Đura je počeo da razmišlja o novoj drami "Stanoje Glavaš". Ali, to mu nije donosilo nikakve materijalne koristi.

Morao je ponovo da potraži stalno zaposlenje, ovog puta kao nastavnik crtanja u jagodinskoj Gimnaziji. Te 1869. godine, u Jagodini nije se bavio umetnošću ­ ni slikarstvom ni književnim radom. Sredinom januara 1871. godine sedeo je Đura s društvom u jednoj jagodinskoj kafani, dok je napolju vejao sneg. Tema je bila omiljena za kafansko društvo ­ politika. Ðura je napadao režim, nadajući se da će mu jednog dana doći kraj. Jagodinski kmet Jovanča Cvetanović, s kojim je Đura još ranije došao u sukob, prišunjao se do njihovog stola da bi saznao o čemu razgovaraju. Želeo je da pronađe razlog da optuži Đuru. Ðura ga je primetio i zavaljen u stolicu, s rukama iznad glave, zapevao:

32

"Bojišiću, bojiš li se koga? Boga malo, cara baš ni malo, a od kmeta ko dorata moga".

7.

Kmet razljućen i uvređen, uzeo je od kafedžije pero i hartiju i počeo da piše prijavu protiv Đure. Ðura nije obraćao pažnju, kmet je gnevno skočio i nekoliko puta udario Đuru štapom po glavi. Podneo je tužbu protiv kmeta, ali ona nije prihvaćena od vlasti. Bio je otpušten iz službe zbog nepristojnog vladanja. Bez posla i hleba lutao je ulicama i pustim poljima. Neposredno pre toga, napisao je LJubomiru Kaljeviću, uredniku „Srbije":

„Kako ja poznajem naš svet, naše neraščišćene pojmove o načelima i ljudima, a osobito onu publiku koja je, po lakoj obmanjivosti, poneta za zatucanstvom i lažnim prorocima ­ nije baš najprobitačnije biti ravnodušan prema radnji onih koji već odavna prosipaju političke i društvene mijazme po našem narodu, truju mu život, odvode ga sa puta koji je jedini spasonosan i po našu malu zemljicu i po celo srpstvo, i ukoliko se to u zabavnoj formi čini, utoliko lakše kod nekih prolazi.

­ Ja držim da je zadatak svakog svesnog i poštenog Srbina da ovome na put stane, da ne da dići glave sebičnjaštvu i prljavstvu, koje se protura pod firmom patriotizma i koji je do skora nalazio zaštite na visokim mestima, te je toliko bezbednije moglo širiti svoje konce i kuti našu atmosveru".

Iz Jagodine odlazi u Ćupriju, iz Ćuprije u Paraćin, slikao je po kućama bogatih građana za koru hleba, gotovo besplatno. Radio je ikone po moravskim manastirima i crkvama ­ ali je sve to bilo nedovoljno za izdržavanje porodice. Bio je prezren slikar i gladan pesnik. U proleće 1872. godine odlazi u Požarevac, a odatle u Beograd, da reši pitanje svoje službe. Pisao je molbu Ministarstvu prosvete, ali uzalud.

­ Zalaganjem Stojana Novakovića dobio je mesto korektora Državne štamparije u Beogradu. Na trenutak se činilo da mu se sreća nasmešila. Nastanio se u Beogradu na periferiji u najsiromašnijem kraju, u Skadarskoj ulici. Ulica i njegova kuća daleko posle njegove smrti postaće čuvene. Živeo je sirotinjski i više nego skromno. U kafani nije sedeo sa činovnicima, već sa najsiromašnijim ljudima paćenicima. Kada su ga prijatelji savetovali, ako ne misli o sebi zašto se ne pobrine bar za decu da se ne muče kad odrastu, odgovarao je: „A, ko će torbe nositi s parobroda? Zar ovom svetu ne trebaju amali (nosači)? U kuću nije nikoga dovodio. Valjda se stideo svoje sirotinje, čak i svog najboljeg prijatelja Jovana Jovanovića Zmaja nije primao kod kuće, već su se sastajali po kafanama u varoši. U jednoj sobi i kuhinji živeo je sa ženom i već odraslom decom. Od pokućstva imao je jedan orman, sto sa dve stolice, šporet i tri kreveta. Na jednom krevetu spavao je on, a na druga dva žena sa ćerkom i dvojica sinova. U kafani je znao danima da sedi ćuteći, a onda bi odjednom skočio i počeo žustro da diskutuje o svojoj književnosti i politici, udarajući pesnicom o sto. Godine 1873. počeo je da pljuje krv. Nije se lečio, nego je

33

posle svakog napada kašlja i pljuvanja krvi, trpao šaku soli u usta. Jednom je lekaru koji ga je upitao zašto se ne leči i dokle misli tako, odgovorio: „Tako ja, moj doktore, biće skoro dvadeset godina!", osmehnuo se i dodao: „A mislim tako još jedno dvadeset godina".

Kada je izbio Prvi srpsko­turski rat 1876. godine iako bolestan, tražio je da ga pošalju na drinsko bojište kao dopisnika. Jakšiću se nije dopalo stanje na Drini. Bilo je daleko od onoga kako je on zamišljao kako treba da dejstvuje srpska vojska koja oslobađa porobljenu braću. U reportaži „Ranjenik", koju je objavio u kalendaru „Orao" 1878. godine, opisao je komandanta Drugog fronta generala Ranka Alimpića: „Đeneral Ranko kicoš ­ s ufitiljeni brčići, kosa onako frizerska, uglađena, a na uniformi nigde ni jedne prljave pegice; ponašanje mu je sasvim diplomatsko, na svakoga se ljubazno osmehne, rukuje se, razgovara o svačemu, samo ne o vojsci, ne o ratovanju! Kad se prohoda, to biva na hitovu, a za njim jure konjanici u crvenim čakširama, mislio bi: gospodin je kum u nekim velikaškim svatovima".

8.

To mu general Alimpić nije nikada oprostio. Tužio je Đuru Načelstvu okruga šabačkog, koji je celu stvar prosledio Upravi varoši Beograda. Bio je optužen što je pismenim putem tendeciozno i u zlobnoj nameri, neverno predstavio publici boj na Beljini u godini 1876, i boj na Međašima, sa čime je naročito išao na to: da vojsci Srpsko­drinskog kora i njenom komandantu ubije onaj kredibilitet kod naroda, koji su oni svojom patriotskom radnjom u stvari zaslužili, te na taj način kod naroda sprovede nepoverenje, kako spram same te vojske i njenog komandanta (Ranka Alimpića), tako i prema svetom narodnom cilju, oslobođenja i ujedinjenja srpskog."

Predmet se šetao od Uprave varoši do Prekog ratnog suda, od ovog do redovnog suda, a Ðura je prekidan oštrim kašljem izjavio: „A da ga baš volem (R. Alimpića) i poštujem kao na primer Ajduk Veljka, Ðorđa Horvatovića, Mijaila Ilića. O tome nisam još svoje srce ispitao… Uzvisi li ga njegovo junačko delanje nad običnim ljudima i ja ću se sa ostalom svetinom njegovoj veličini klanjati! Ostane li i posle takvih prilika malen i neznatan, onda neka mi sud pokaže pisca koji će ga proslaviti! Jednom sam za novine napisao dosta lep natpis na grobu jednog čoveka, za koga je narod govrio da je kaišar. Sećam se da sam stih završio: ­ I mnoga suza teče za njim! Ljudi su moj stih okrenuli podsmehu. „Badava, Đuro, rekoše, što si istinu napisao, mnogi plaču za njim što je mnoge upropastio".

General Ranko Alimpić nije bio zadovoljan time što će Đura biti osuđen, već je poslao svoje batinaše da prebiju bolesnog pesnika. Pretukli su ga do krvi jedne večeri dok se vraćao kući. Đura se od toga nije nikada oporavio. Dok je ležao na samrtničkoj postelji posećivao ga je najviše Zmaj koji je čitave sate provodio s njim u razgovoru, a i nepoznati ljudi, želeći da stegnu ruku velikom pesniku. Prikovan za krevet završavao je peti čin „Stanoja Glavaša". Smešio se tiho bledim usnama, kao što je uvek

34

činio, sam u praznoj sobi hladnog novembarskog dana. Umro je u bunilu 17. novembra 1878. godine po starom kalendaru.

Njegova porodica nije imala novac za sahranu. Na dan sahrane sleglo se pola Beograda u skadarlijsku Cigan­malu. Komšije su se čudile, zar je toliko bio poznat taj njihov tihi i bolesni komšija. Narod na njegovom grobu sakupio se da oda priznanje velikom borcu protiv nepravde, pesniku slobodarstva i istine. List „Straža" pisao je povodom Jakšićeve smrti: „Bio je u životu veliki mučenik i patnik. Stradao je mnogo jer je imao srce, koje je osećalo tuđa stradanja. Gonili su ga jer je uvek bio drug i prijatelj gonjenih i potištenih.

Bio je osuđen na osam dana zatvora zbog uvrede generala Ranka Alimpića. Kaznu nije izdržao. Sudski činovnik je na svežnju akata zapisao: „Pošto je Đura Jakšić umro, to da se ovaj predmet za svršen smatra i akta u arhivu ostave".

Ðura Jakšić je od svih naših pesnika bio najviše romantičar. Pisci i pesnici romantizma nisu uneli u našu književnost samo nov sadržaj, neg i nov izraz. Ðura je pisao o slobodi, goreo za njom i patio kada je uvideo da je sve to samo san. Mašta pesnika postala je osnovna vrednost za kvalitet dela. Ðura se oduševljavao narodnom prošlošću. Njemu je narod bio blizak. On piše pesme o srpstvu i slobodi, o ljubavi, o snovima, ugledajući se na narodnu poeziju i na neke nemačke i engleske pesnike romantičare, ali najviše na naše izvorno narodno. Njegove pesme, tople, potresne, govorile su upravo o njemu samom, a on sam je bio čovek koji poznaje narod. On je shvatio njegove patnje i želeo da se bori sa njim i za njega. Svoj lični, gorki i bolni život nije odvajao od života naroda, svoju patnju ujedinjavao je sa opštom patnjom, sa narodnom težnjom za slobodom.

Možda nema bolje reči kojom bi se taj odnos opisao nego stihom iz njegove pesme „Posle smrti" koju je napisao još 1858. godine: „Dosta je slave ­ veran je bio narodu svom".

(Tekst napisao: Novica Jovanović)

SERGEJ JESENJIN

I sudbina najvećeg i poslednjeg pesnika sela ­ Sergeja Aleksandroviča Jesenjina, po kratkoći života, dubini ljudske tuge i količini tragike, jedna je od najstrašnijih. U svojim zapisima o sebi, pesnik je ostavio osnovna dokumenta svoga života, a sve drugo je, prema njegovom priznanju, u njegovoj poeziji.

Rastao je bez roditelja, kod dede po majci, spartanski vaspitavan: kada je imao tri i po godine, ujaci, inače opasni momci, posadili su ga na konja bez sedla i naterali ga u galop, kao štene su ga bacali u vodu i učili ga plivanju, zamenjivao je lovačkog psa i po jezerima hvatao ubijene patke, bio je kavgadžija… Rano je ušao u svet poezije. Kao zrela raž plave kose, u modroj rubaški, sa seoskom ruskom harmonikom, uz koju je i pevao svoje stihove, Sergej Jesenjin je na ulicama Moskve bio dotad neviđena lepota i večna svežina duboke i drevne Rusije.

35

Zlatnu glavu, iz kojeg su kuljale bujice zdravih i nežnih stihova, slava je rano okrunila. Sa slavom su došle žene i alkohol. Poezija je ubijala pesnika. Ni ovog puta pleća nijesu izdržala. Rađale su se nove knjige, ređale su se žene, ljubavnice i skitanja, prolazili su gradovi i zemlje, dolazila pijanstva i mamurluci.

Godine 1917. Jesenjin se oženio Zinaidom Nikolajevom Rajh, sa kojom je imao sina Konstantina i ćerku Tatjanu. Sa Zinaidom nije ostao dugo u braku. Dolazak u Rusiju čuvene svetske igračice Isidore Dankan, poreklom Irkinje, 1921. godine, bio je koban po pesnika. Jesenjin je brzo uleteo u njen smrtonosni zagrljaj. Njemu je bilo 26 godina, a ona je za sobom imala nekoliko brakova i ljubavi. Pored ostalih živela je sa poljskim boemom Mirskim, slavnim rediteljem Gordonom Kregom, jednim od osnivača kompanije šivaćih mašina Singerom, sa Rusom Pimom, te sa vajarom Rodenom, dramatičarem Hermanom Barom, Danuncijom… Dvoje dece ­ kćerku Dedri i sina Patrika, odnose joj talasi Sene. Kada je upoznala Jesenjina, bilo joj je 46 godina.

Otpočela je velika ljubav dvoje slavnih, a vrlo različitih ljudi, ispunjena pijančenjima, tučama, skandalima. Velika umetnica padala je na kolena pred pesnikom, ljubila mu cipele koje su je udarale, jurila Moskvom i Evropom da ga spase, jer volela ga je. Jesenjin je igrao pred njom, recitovao stihove, ali ona nije znala ruski jezik. Umetnički svet Rusije i Evrope brujao je od skandala. Ipak, Jesenjin i Isidora Dankan, venčali su se 10. maja 1922. godine u Moskvi. Pustolov i skandalist, sujetni pesnik kome je odgovaralo da ima za suprugu slavnu balerinu, ljubomorni čovek i seljak iz Rjazana, nije mogao srcem i dušom da prihvati svetsku damu ­ brodolomnika ljubavi i ljudskih sudbina. Uprkos njenoj ljubavi i obostrane strasti, razlaz će biti neizbežan. Kada se ujesen 1924. godine, na sovjetskom nebu, pokvario avion sa Isidorom Dankan, i spustio se na zemlju radi opravke, Isidora je poslednji put na ruskom snegu mužicima igrala. Na časovima igranja, 28. decembra 1925. ona je u Parizu primila vest o Jesenjinovom samoubistvu. Ni ona nije bila bolje sreće ni veselije sudbine: 14. septembra 1927. u Nici, odlazeći na izlet kolima, biva obešena od crvenog šala sa njenog ramena, koji se namotavao na točak automobila i tako je udavio. Zbog sovjetskih dokumenata, nije mogla biti sahranjena u Nici, već je prenesena u Pariz. Prah joj počiva na groblju Pjer Lašaz.

I Jesenjin je tražio u ženi ljubav, lek i utočište. Septembra 1925. godine, venčava se sa Sofijom Andrejevnom Suhotinom, rođenom Tolstoj, unukom autora "Rata i mira". Kao što ga je za Isidoru Dankan vezala njena svetska slava, za Sofiju Andrejevan mu je bila legitimacija za slavno poreklo. Međutim, ni Sofija ga, uprkos čuvenog pedigrea, nije spasla. Bilo je prekasno.

Jesenjin je imao i više ljubavnica i prijateljica: Anu Izrjadnovnu, sa kojom je imao sina Jurija, glumicu Mikaševsku, Galinu Arturovnu Benislavskuju, koja se nakon pesnikovog kraja, nekoliko dana poslije, ubila revolverom na pesnikovom grobu, pored kojeg je i sahranjena… Sujetan i pijan od slave i votke, govorio je da ima tri hiljade žena.

36

Pesnik tužnih ruskih stepa, znatnih crkvenih kubeta, breza u belim suknjama i jesenjih klenova, rjazanskih kobila i krava, ražanih polja, mećava i ruskih trojki, previše voleći život, isuviše pesnik da bi bio otporan, banuo je na trgove gradske, u pijane kafane i smrdljive bordele, u zagrljaje namirisanih žena, u književne okršaje, u jazbinu grada. Jesenjinov život je oštri sudar sela i grada. Kraj je bio neizbežan: „Došao sam na tu zemlju, / da što pre je ja ostavim.”; „Ne grdite. Tako mora biti! / Nisam ćifta koji reš prodaje. / Morala se zlatna glava sviti / klonula je i otežala je.”; „U petnaestoj se zaljubila do ušiju...”; „I tad se kroz pesme moje / probile, / sred sjajnog salonskog / šljama toga / ­ sve snage naše rjazanske kobile.”; „Bio je divan, / uz to poeta, / mada s nevelikom / al’ ozbiljnom snagom, / i neku ženu / od preko četrest leta, / zvao je laficom / i svojom dragom.”; „Pod cilindrom, sam. / Nikoga samnom nema. / Sam sam... / i parčad ogledala... ”; „Al’ je gorko videti svoj kraj.”; „Neučtiv, ko klada pijan, gubeć vezu, / kao tuđu ženu grlio sam brezu.”/ Pesnikov doživljaj ljubavi i odnos prema ženi, ekspliciran je jasno u pesmi koja počinje stihovima ­ Pevaj, pevaj! Na kletoj gitari:

Nek ti oči na grivnu ne sleću, nit na svilu što blista beskrajno. Tražio sam u toj ženi sreću, a propast sam našao slučajno. Nisam znao da ljubav duboka ­ zaraza je, da je kuga… strela. Prišla je i zaklopljena oka banditu je pamet oduzela.

Blista mojih dana kube jasno, u duši je još zlato starinsko. Mnoge cure ištipo sam strasno, mnoge žene u uglu sam stisko.

Ljubomoran, zar da sam na tebe? Zar ovakvog da me snađe jad? Naš je život ­ postelja i ćebe Naš je život ­ poljubac i pad.

JOVAN JOVANOVIĆ ­ ZMAJ

JOVAN JOVANOVIĆ, Zmaj Jova, Čika Jova ­ kako ga je zvala i zove čitalačka publika iz mila ­ a tako je i svoje delo potpisivao ­ uspešno se, kao što se zna, ogledao u mnogim delatnostima ­ u književnosti i novinarstvu (ostao je neprevaziđen dečji pesnik, kako ocenjuje istorija književnosti), u pokretanju i uređivanju književnih i drugih glasila i novina, u zdravstvu (bio lekar) i u političkom životu.

Ali, ono o čemu se manje zna ili, češće, ne zna ­ Zmaj Jova je bio u privatnom životu uspešan u još jednoj delatnosti: svojim prijateljima, drugovima, poznanicima ­ muškarcima i ženama ­ bio je i navodadžija,

37

posrednik u sklapanju poznanstava. Ostala su svedočanstva njegovih savremenika kako je u tome bio izuzetno srećne ruke: svi oni koje je upoznao završavali su pred matičarem i živeli u srećnim brakovima.

Jedno takvo poznanstvo navodadžisao je Milošu Grabovačkom i Jeleni Longinović, sedamdesetih godina 19. veka. O tome danas svedoče stare, požutele fotografije i pisma koja su putovala iz Zemuna u Srpski Itebej i iz Itebeja u Zemun. Hronika o životu dvoje mladih upravo počinje jednim Zmaj Jovinim pismom u kome ih pesnik poziva na poznanstvo i druženje.

Miloš Grabovački je bio zemunski učitelj, književnik, štampar, prosvetitelj i ­ iznad svega ­ rodoljub. Pune četiri decenije obavljao je važnu kulturnu, političku i patriotsku misiju na samoj kapiji Beograda ­ kako se nekada nazivao Zemun. Njegova knjižara u varoši pod Gardošom bila je zborno mesto svih patriota koji su bili odeljeni granicom (Zemun je u to doba bio u sastavu Austrougarske, a granica je išla Savom i Dunavom); ovde su dolazili Pera Todorović, Jaša Tomić, Kosta Taušanović, Nikola Pašić; tu je, pred policijskim poterama, utočište nalazila i kraljica Natalija Obrenović.

Jelena Longinović ­ lepa, šarmantna i romantična ­ ličila je na Julu iz "Pop Ćire i pop Spire" Stevana Sremca ­ kako tvrdi jedan njen savremenik, a Zmaj Jova je u svojim pismima uvek oslovljava sa "draga sestro"; bila je umiljata i obrazovana, kćerka paroha Sime (Longinovići su u Srpskom Itebeju bili parosi jedan i po vek). Naravno, uz ovakvo vaspitanje, mladost i lepotu obavezno su u ono doba išle i umetničke ambicije ­ gde se slika, peva, svira ili bavi književnošću.

Jelena se opredelila za književnost. Pisala je pesme, priče i prosvetiteljske članke u kojima je želela da emancipuje i prosvećuje našu ženu; pisala je u ondašnjim listovima i časopisima, a najviše i najčešće u onoj periodici koju je uređivao pesnik Zmaj.

Baš je u to vreme Jovan Jovanović živeo u Pančevu. Radio je kao gradski lekar i uređivao "Žižu"; tada je iz Srpskog Itebeja stigla prva pošiljka od mlade učiteljice Jelene Longinović. Pisala je sveže, meko, jednostavno i sa zanosom.

To su odmah uočili i drugi čitaoci "Žiže", pa su se, s razlogom, kao i Zmaj u početku, počeli pitati ko je ova "dična spisateljica" iz ravnog Banata.

I zemunski učitelj Miloš Grabovački takođe se upitao ko je Jelena. Njeno pisanje mu se mnogo dopalo. U njene pesme, priče i članke sa "naravoučenijem" odmah se zaljubio, pa je poželeo da upozna banatsku spisateljicu; ovu svoju želju je, u nekoliko mahova, u neposrednom kontaktu i preko pisama iskazivao i Zmaj­Jovi: "Zaljubio sam se u Jelenino spisateljstvo, pa želim da upoznam ovu dičnu, patrijarhalnu kćer Banata…", pisao je uredniku "Žiže".

Posle tri godine saradnje u pančevačkom časopisu i drugoj srpskoj periodici, pesnik Zmaj je imao prilike da detaljnije upozna Jelenu Longinović, jer se redovno dopisivao sa "dragom sestrom iz Itebeja". U ono doba (sedma i osma decenija prošlog veka) Banat je bio još vlažan,

38

bez puteva i železnice i teško se stizalo iz meseta u mesto, a da se o velikoj udaljenosti i ne govori. Međutim, Srpski Itebej je imao jednu srećnu okolnost ­ nalazio se na obali reke Begej, koja se uliva u Tisu, a Tisa u Dunav ­ pa se lađom, preko Velikog Bečkereka i Titela, moglo lakše stići u Zemun, Beograd i Panečvo.

I, naravno, kao tolikim drugim, Zmaj Jova je i Grabovačkom uslišio želju: odlučio je da upozna poletnog zemunskog učitelja i Jelenu iz Banata i da navodadziše između njih.

U to doba i foto­aparat je već osvojio veliki deo Evrope. Sve veće varoši, pa i sela, imale su svoje foto­ateljee. Zato poznanstvo između Jelene i Miloša počinje fotografijama. Pišući pismo u Itebej, Zmaj se stavio u ulogu navodadžije. Čini se da je ovu ulogu u privatnom životu mnogo voleo. Napisao je da se za njenu "personu" mnogo interesuje "moj veliki prijatelj", pa bi želeo da se sa njom upozna i dopisuje. I Jelena je odmah, u žurbi, odgovorila svome navodadžiji; veli da joj je veoma drago što se za njenu "skromnu personu" neko intersuje; izražava želju da se upozna sa Milošem Grabovačkim, ali da to ne bude ­ "poznanstvo naslepo"; "sa dotičnom personom želim da izmenjam najpre fotografije", jasna je banatska spisateljica.

Zmaj Jova je zatim ove Jelenine želje preneo Grabovačkom, pismom u kome on, na kitnjast način, govori o razmeni fotografija između dvoje poletnih i mladih rodoljuba i spisatelja. Pesnik piše "dragoj sestri Jeleni":

"Vaša želja da Vam fotografiju mog najboljeg prijatelja pošaljem, mome najboljem prijatelju veoma laska, i on Vam je, evo, preko mene, od srca šalje na zajam, s tim da mu Vi pošaljete svoju fotografiju, čemu će se moj prijatelj veoma radovati".

Naravno, navodadžijino pismo bilo je veoma kitnjasto i odmah je zagolicalo mladu učiteljicu. Veoma uzbuđena, specijalno iz Itebeja putuje u Bečkerek, da se u tamošnjem najboljem "ateljeu uslikuje", u najboljim i najlepšim haljinama, pa da najuspeliju sliku pošalje u Zemun. Na ovoj veštini sve bi navodadžije mogle da pozavide Zmaj­Jovi, koji je vešto mogao, i umeo da navodadžiše: vrlo brzo su njegovi "štićenici" stupili pred matièara.

I Miloš Grabovački se odmah, na prvi pogled, zaljubio u fotografiju; oduševljen, na kovertama je uvek ovakvu adresu ispisivao: "Dičnoj Jeleni Longinović, budućoj Grabovačkoj…"

Romantična seoska učiteljica se ovome nije protivila. Naravno, ova, danas požutela pisma, nisu nimalo nalik na pisma mladih i zaljubljenih, kakva se danas, sve ređe, pišu. U njima je malo mirisa ruže, ćarlijanja vetra, priče o šumama i rekama, o ljubavnim i drugim snovima. O ljubavi Jelene i Miloša, za koju svi savremenici svedoče da je bila velika, može da se čita samo između redova. Dvoje mladih su najpre zbližile zajednićke ideje o oslobođenju od austrijskih i mađarskih okupatora i ujedinjenje u jednu državu Vojvodine i Srbije, dok su lična osećanja bila diskretna i suzdržana i mogla su se samo naslućivati.

39

U ono vreme je sva pošta bila cenzurisana. Čak i ona intimna, familijarna, ljubavna. To su Miloš i Jelena znali, pa su odlučii da se dopisuju samo šifrovano. Zaljubljeni su se između Zemuna i Itebeja i obratno dopisivali o stvarima koje su u ono vreme bile branjene i podozrevane: o osloboćenju i ujedinjenu naših krajeva koje su razdvajale dve reke. Ova pisma su prave i kose crte, brojevi i jednačine iz matematike sa jednom, dve ili tri "nepoznate", a šta je sve to znaèilo ostalo je poznato samo zaljubljenima, ali i njihovom navodadžiji lake ruke. Dopisivanje je trajalo pune dve godine, pa su ga mladi krunisali susretom, veridbom i, najzad, venčanjem. Bilo je to 1873. godine, meseca maja. Svečanom činu je prisustvovao i navodadžija.

Dobar deo godina su Miloš i Jelena proživeli u najvećoj slozi i ljubavi, kako bi se danas običnim jezikom reklo, ali su im kasnije godine donele mnogo bure, razočaranja, patnje i šikaniranja od strane ondašnje vlasti. I jedno i drugo su ­ zbog rodoljublja i branjenih politićkih ideja ­ bili često hapšeni, suđeni i mnoge su godine po tamnicama proveli. Ostali su, međutim, nepokolebljivi i dosledni idejama za koje su se borili i zbog kojih su doživeli mnoge nedaće. Izrodili su samo jedno dete ­ kćerku Irenu ­ koja je nastavila rodoljubivim stopama svojih roditelja.

FRANC KAFKA

Kafka je Milenu Jesenski upoznao godine 1920. kao prevoditelja svojih dela na češki jezik. Prva pisma koja joj piše iz Merana, gde se nalazi na lečenju (tokom prvog svetskog rata oboleo je od sušice) počinju u prijateljskoj atmosferi uzajamnog osobnog razumevanja. Taj osećaj međusobnog razujevanja rađa u njima želju za susretom. Kafka je još uvijek nesiguran, želi taj susret i boji ga se. Sastanak je ipak ugovoren, i oni se nalaze u Beču, prilikom njegova povratka u Prag. Nakon tog susreta počinje njihova strastvena veza: “brdo ljubavi, oćaja i jada” kako kaže sam Kafka u jednom pismu. Moramo imati na umu da je Milena udata, a Kafka je u to vreme veren s jednom devojkom u Pragu, što dodatno otežava njihovu vezu.

Sastali su se svega još nekoliko puta, ali ti kratki susreti samo su oskudni fragmenti isplivali na površinu jedne velike ljubavi. S jedne strane Kafka, nesiguran, previše samokritičan, žudi za ljubavlju ali se boji realizacije te ljubavi. Kao da je želi održati u jednoj višoj stvarnosti, iznad razine upotrebljivog i potrošivog. S druge strane Milena, vitalna, strastvena, koja ne zna živeti nego kao obična žena, pati zbog nemogućnosti ostvarenja te ljubavi. Njihova ljubav nikad nije realizirana, nikad nije ostvarena u smislu zajedničkog života, zajedničkih jutara i večeri. Patili su zbog toga oboje.

Kafka je krivio sebe, prebacivao sebi nemoć, nedostatak duhovnih i fizičkih snaga, mučio ga je osećaj manje vrednosti, progonio strah. Patila je i Milena ­ ponajprije zato što je on patio. Obolela je na pluća valjda samo zato što je i on bio bolestan na plućima. Međutim, ona nije bila za patnju izabrana što bi se zacelo moglo reći za pisca ovih pisama; njena patnja samo je deo njene velike žudnje za životom.

40

Iz te ljubavi i iz te patnje rodila su se pisma koja možemo ubrojiti među najlepša i najdirljivija ljubavna pisma u novijoj svetskoj književnosti.

KATARINA VELIKA (ruska carica)

Brak iz interesa

Prepala se videvši ga prvi put. Iskrivljen i deformisan, ružnog lica sa punim usnama, ponašao se čas kao kmezavo dete, čas kao pijani sadista. Ali, ono što je bilo najvažnije ­ bila je njena sudbina, 28. juna 1744. uzela je ime Katarina (po poreklu je bila Nemica), pokrstila se u pravoslavnu veru a idućeg dana se verila. Veliki vojvoda nije bio mnogo stariji od nje. Povremeno bi našli nešto zajedničko praveći jedno drugom društvo ili se igrajući po hodnicima palate. No, s vremenom je i međusobna netrpljivost rasla, postajući sve očiglednija. Približava se i čas kad je trebalo zakazati venčanje.

Venčali su se u vizantijskom sjaju, oboje odeveni u srebro i okićeni dragim kamenjem. Te noći je, posle velike gozbe i bala, mladoženja pao u krevet pijan kao zemlja. Katarina nije znala treba li da bude ljuta ili da blagosilja situaciju. Sledećih noći je u krevet često nosio igračke ­ vojnike i igrao se na svojoj strani kreveta. Svakome je bilo jasno da je ovaj brak potpuni promašaj.

Veliki vojvoda, žalosno svestan svoje ruznoće, počeo je da se perverzno naslađuje zagorčavanjem života Katarini. Noću je bio impotentan, a danju sumanut, prepadnut princezom i iritiran njenom odanošću svojim dužnostima. Ona se gotovo razbolela od silnog učenja ruskog i pravoslavnih običaja.

Nakon osam godina braka, Katarina je i dalje bila devica. Očajnički je želela ljubav. Jednog dana je počela da flertuje sa dvorjaninom po imenu Sergej Saltikov. Sviđao se ženama i on je toga bio svestan. Bio je oženjen jednom od caričinih dvorkinja, putovao je i stekao mnoge prefinjene manire. Katarina, čiji je apetit za mladim i lepim muškarcima prerastao u maniju, bila je potpuno zaneta. Nije prošlo mnogo i oni su postali ljubavnici. Izgleda da niko za to nije mario. Veliki vojvoda je imao svoje prostitutke, a carica je preko toga prelazila zarad opšteg dobra. Naslednika još nije bilo.

Katarina je zatrudnela 1754. i rodila sina po tituli i imenu Veliki vojvoda Pavle. Saltikovu su preporučili da otputuje zbog zdravstvenih problema, a carica je preuzela dalje da ga sama odgaja. Katarini je srce bilo slomljeno zbog odlaska Saltikova ali se zarekla da neće više nikada dozvoliti da je i jedan muškarac povredi. Kada se vratila dvorskim dužnostima, počela je da se otkriva njena čelična priroda.

"Moja je nesreća da mi srce bez ljubavi ni jednog sata ne može biti zadovoljno", pisala je kasnije. Na sreću, naišao je mladi romantični Poljak, grof Stanislav Ponjatovski. Nije bio tako lep kao Saltikov, ali je bio vrlo obrazovan i veoma osećajan. Katarina se na njega nameračila. Kada bi

41

jednom ugledala čoveka, bio bi izgubljen. Iako isprva zbunjen i uplašen, Ponjatovski je pristao da se preruši u krojača ili muzičara i stigne u odaje Velike vojvotkinje. Jednog jutra su ga uhvatili kako se iskrada i dovukli ga pred Velikog vojvodu. "Priznaj i sve će ti biti oprošteno", reče mu Petar miroljubivo. Iako ga nisu zanimale avanture njegove supruge, volio je da zna šta se dešava. Veliki vojvoda je bio strašno nepredvidljiv i mogao je probosti grešnika mačem na licu mesta. Ali, cela stvar se završila tako što je Petar doveo dvije svoje ljubavnice pa su odigrali partiju karata učetvoro. Ponjatovski je postao pion u zakulisnim diplomatskim igrama Sankt Petersburga, da bi na kraju bio proteran iz Rusije.

Orlov stupa na scenu Katarina ga je godinama iscrpljivala svojim bezobzirnim političkim manevrima. Jednog dana bi ga postavila za kralja Poljske, a već sledećeg bi ga naterala da abdicira. To ponižavanje ga je ubilo. Ubrzo posle Poljaka pojavio se jedan od najvažnijih muškaraca u njenom životu.

Grigorije Orlov bio je Tatarin zadivljujućeg izgleda, jedan od petorice braće poznate po lepoti i snazi. Bio je prosečno inteligentan i nije mogao da joj priušti čari dubokoumnih razgovora, ali bio je zapanjujuće senzualan i činio da ona u potpunoti oseti život. Sa političke tačke gledišta, on je predstavljao izvanredan izbor. Čitav klan Orlovih se ponosio što je jedan njihov clan postao ljubavnik Velike vojvotkinje, pa su se zaklinjali na večnu lojalnost, pridobijajući za sebe i ostale oficire. Njoj je bilo veoma važno da ima vojsku iza sebe.

Na Božić 1761. umrla je kraljica Jelisaveta. Iznenada, Katarinin ružni i pokvareni suprug, kojeg je toliko mučila, postao je Petar III, car svih Rusa. Dokopavši se vlasti, naprosto je podivljao. Ismejavao je Jelisavetin kovčeg, odbijać da nosi crninu i zbijao šale pri pogrebnoj ceremoniji. Katarina je, želeći da ostavi dobar utisak, odevena u crno od glave do pete, bdela nad balsamovanim telom žene koju je mrzela.

Još jednom je bila u drugom stanju, ovog puta sa Orlovim. Kada se rodio sin, dali su ga na usvajanje. Petar, koji je pretio da će unistiti tu ženu koja se tako ledeno odnosi prema njemu, uzviknuo je za stolom na jednoj svečanosti: "Sam Bog zna odakle joj ta deca, ali barem znam da nisu moja!"

PETAR KOČIĆ

Milki Vukmanović, u Banju Luku,

Sarajevo, 5/24. VIII 1899.

Draga i mila Mico,

Juče u devet sati uveče prispeo sam u lepo i pitomo Sarajevo. Ja sam ti obećao pisati iz Jajca, ali su okolnosti bile take da nisam mogao nikako izvršiti svoje obećanje. Zbog toga, draga i lepa Mico, oprosti mi, i nemoj misliti da sam zaboravio na naše grlenje i ljubljenje poslednje večeri. Ah, kako mi se bilo teško rastati sa Banjom Lukom, gde mi je ostalo ono što

42

mi je najdraže na svetu. Onu celu noć nisam mogao spavati, nego sam tri­četiri puta prolazio pokraj tvoje kuće, gledeći na onaj prozor gde ti obično sediš. Nemoj se brinuti, budi vesela i pevaj, jer je pesma melem zaljubljenoj duši i rastuženom srcu. Ja ovo tebi govorim, a sam se ne držim toga.

Celog svoga putovanja, neraspoložen i neveseo, ćutao sam i jednako pušio, a u zraku pred očima lebdila mi je ona tvoja lepa i ljupka slika, a usne su mi gorele od tvojih slatkih poljubaca. Ah, kako je slatko ljubiti i ljubljen biti! Ne mogu ti iskazati kako sam bio srećan kad sam naslonio svoju glavu na tvoje bujne i mlade grudi, slušajući silno kucanje tvoga mlađanog i žarkog srca, koje jedino za me kuca i živi. Budi vesela, opet velim, jer nas grob samo može rastaviti.

Posao zbog koga sam ovamo došao nisam još svršio. Sutra ću ići na Visoku zemaljsku vladu kod barona Kučere radi toga posla, koji se, kako sam ti već pisao, tiče i moje i tvoje sudbine. Ako ne dobijem povoljna odziva, onda od mene nema ništa. Ako hoćeš begati u daleki svet, pa šta nam sudbina dade. Ja ću ti ovde ukratko izložiti radi čega sam ovamo došao. Stvar je u ovome. Svršio sam gimnaziju u Beogradu, kao što ti je poznato, pa sam sad namislio da idem u Beć, da slušam filozofiju, kako bih postao profesor. Ali za to treba dosta novaca…

Pisao bih ti još mnogo, ali veruj, draga i mila Mico, da nemam vremena. Ti si dobra pa ćeš mi oprostiti. Primi nebrojeno poljubaca od tvog vernog i odanog studenta filozofije Petra Kočića,

Pozdravi mamu i Savu, ako ga vidiš. Ja ću brzo doći.

Spustivši glavu na moje grudi, Plakala ti si, nevino čedo, A tvoje nežne i bujne vlasi, Skrivahu lice turobno bledo. I ja sam plako, gledeći tebe I bujni potok suza je teko, Ali sam ipak presrećan bio, Jer ljubav sam za ljubav steko. P. Kočić Milki Vukmanoviæ u Banju Luku Jajce, 15/9. 1899...

Draga i mila Mico,

Unapred držim da će te ovo moje pismo iznenaditi, jer se nisam zbog hitnosti samog posla s tobom ni oprostio, a ni primiti slađani poljubaca sa tvojih nežnih usana mogao. Mome je ocu oduzeta dosadašnja parohija, koju nikako ne može primiti, zato sam morao tako brzo otputovati u Sarajevo da pitam Konzistoriju kako se stvar razvijala do sada i još da je zamolim da povrati ocu bivšu parohiju. Ja sam se sa tužnim srcem rastao sa Banjom Lukom, jer u njoj mi ostaje ono što mi je najmilije na ovom svetu. Ostaješ mi ti i tvoja dobra majka, koja se onako lepo prema meni pokazala. Ja sam i slab bio, kao što sam ti pričao, a ovaj iznenadni

43

događaj još mi je više povećao bolove. Ali pomisao da me ti voliš daje mi snage i moći da istrajem u ovoj teškoj borbi i nevolji. Ja bih ti – još pisao, ali željeznički vlak eno već polazi za Sarajevo, zato zbogom, draga i mila Mico, do skorog viđenja.

Pozdravi tvoju dobru majku, od moje strane po sto puta i imaj vere, u svog Petra, koji će te do groba ljubiti.

Zbogom, Mico! Eno ga zvoni već treęi put za polazak. Oprosti što je ovakav papir.

Tvoj Petar Kočić, student filozofije

Primi nebrojeno poljubaca i sećaj me se kao i ja tebe, tvoj Petar Kočić Milki Vukmanovię u Banju Luku Beć, 2/H 1899…

Draga Mico,

U pet sati posle podne istog, to jest današnjeg dana pisao sam na otvorenoj dopisnici, držeći da ti neću se moći ubrzo javiti, a osim toga tu sam dopisnicu pisao u kafani "Fin du siecle", gde je bilo tada dosta mojih drugova, te nisam bio rad da znaju za moju tajnu. Iz tih, dakle, uzroka nisam ti se, draga i mila Mico, mogao pismom javiti iz ove vrlo divne i lepe varoši, po kojoj sam mnogo lutao dok se nisam našao sa svojim drugovima iz Beograda i Sarajeva. Kao što ti je poznato, ja sam se krenuo iz Banje Luke 30. septembra u 4 sata posle podne. U Zagreb sam došao u 4 1/2 sata izjutra. Tu sam čekao na bečku železnicu do 7 sati i 5 minuta, pa sam se onda krenuo i u Beč sam stigao u 6 sati uveče 1. o. meseca.

Celo moje putovanje od Banje Luke do Beča bilo mi je teško i dosadno. Neka nepojmljiva tuga morila je moju dušu i srce. Lepa i divna tvoja slika lebdila mi je pred očima, jer pri našem rastanku ja sam video u tvojim očima suzu koja me opominjaše da ti budem do groba veran.

Veruj, Mico, da te silno ljubim i da te neću izneveriti, a što se tebe tiče, ti radi kako ti srce zapoveda, pa nećeš pogrešiti. Mogu ti kazati da me jako iznenadilo ono čudnovato ponašanje tvoje majke prema meni. Ja je jako volim, ali se ona prema meni pri polasku nečovečna pokazala, ne davši mi ni ruku, da se rukujemo pri rastanku. Slušaj majku, ali i ne zaboravi na mene, koji u dalekoj tuđini uzdiše za tobom.

Čim dobiješ ovo pismo, odmah mi odgovori, da znam kako je tamo. Tvoj dar jedina mi je uteha u ovim teškim danima. Molim te, draga Mico, da mi odmah sa odgovorom na ovo pismo pošalješ svoju sliku. To je najveće dobro što mi ga možeš učiniti. Ja ęu se slikati na prvog po novom kalendaru, još dakle za 15 dana, pa ću ti odmah sliku poslati.

44

Veruj u moju ljubav i budi vesela!! Tvoj Petar koji ti šalje nebrojeno poljubaca.

Moja adresa: Petar Kočić, stud. phil. in Wien I. Universistat

Pozdravi majku, makar ona i bila ljuta na me.

Molim te, lepa Mico, za brzi odgovor. Milki Vukmanovię u Banju Luku Beć, 21. 3. 1901.

Draga moja Milko,

Danas sam primio tvoju kartu. Drago mi je što ti se dopada moja slika. Ja sam se sam čudio da sam na fotografiji nekako debeo i zdrav izišao. To je zato što sam se u bradi slikao; da sam se bez brade slikao, izišao bih vrlo mršav.

Čudim se što mi više ne pišeš. Kakva je to okolnost što ti smeta da mi više nisi mogla pisati. Da te opet ko ne prosi, ili da nisi slaba? Piši mi, vere ti, dok ne dobiješ ovo pismo. Ja ću ti doći tamo oko 1. jula po novom kalendaru. Pre ne mogu, jer imam dva ispita da položim. Ako si ti bolesna, ja ću sve ostaviti pa doći da te vidim.

Lepa moja Milko, Ciganko moja, ti ne znaš kako te ja volim! Učiniću sve na svetu za te, što god hoćeš. Hoćeš duše, hoćeš krvi, sve, sve ću ti dati! Ako hoćeš da čitaš, poslaću ti "Bosansku vilu" i "Novu iskru", pa malo čitaj i zabavljaj se. Ta oba književna lista dobivam ja besplatno. U njima ima lepih priča. Ja sam dve napisao i to: u "Bosanskoj vili" "Đurini zapisi", a u "Novoj iskri" "Tubu". To je jedno žensko ime, upravo ime jedne devojke čiji dragan umire u Gracu. Ona će ti se dopasti – to znam unapred.

Sad ovo, pazi dobro. Ja hoću da se ženim. I to ovako: da se ja i ti venčamo tamo u Jošavci kod onog tvog popa. Za to ne treba niko da zna. Ja ću izvaditi od svog popa venčanicu, pa ću tamo doći da se u najvećoj tišini venčamo. Ja neću ni oca zvati, ni brata – nikog! Onda ću te poljubiti kao svoju ženicu i ostaviti kod majke, a ja ću nastaviti školu. I još za dve godine sam svoj čovek.

Piši mi šta ti o tome misliš, ali sve onako iskreno. Ja ti iskreno i od srca pišem i javljam za svoju nameru. Oprosti mi što ovako ružno pišem. Nemam vremena, pa moram.

Pozdravi oca i majku, a sama primi nebrojeno poljubaca od tvog Petra, koji bi te tako slatko poljubio.

Odmah mi piši šta misliš?!! Milki Vukmanoviæ u Banju Luku Zagreb, 25 /V 1901.

Draga moja Milko,

45

Pet punih dana u nestrpljenju i grozničavosti očekujem od tebe pismo; očekujem odgovor ma kakav bio. Mila moja Milko, ti ne znaš kako je to teško čekati u dalekoj tuđini odgovor od svog ljubljenog i milog stvorenja. Ja sam od cilog svita ostavljen. Sa ocem sam se zbog tebe zavadio, brat mi ništa ne piše, a prijatelja kakvih i nemam, te sam tako ostavljen bez iđe ikog svoga. Ja sam nesrećan, mene je svak od sebe odbacio, još me jedina bolna nada teši da me ti nećeš u ovim teškim danima moga života izneveriti i ostaviti. Ja bih se ubio kad bi me i ti napustila. Ali ti opet kažem, ako misliš i tvrdo veruješ da ćeš s drugim moći biti sretna, ti me ostavi i predaj mojoj nesretnoj sudbini. Sreća tvoja – to je sreća moja.

Bavljenjem s tobom u Jošavci, ona nežna tvoja briga o meni i o našoj sreći, učinila da danas ni o čem drugom ne mislim već o tebi. Onaj tihi i mirni porodični život za ona četiri dana u Jošavci mene je čisto preobrazio – ja danas drukčije mislim nego što sam dosad mislio. Meni i sad lebdi pred očima ona slika: kako ja sedim za stolom, a ti ulaziš na vrata i nosiš večeru…Posle velere ti dolaziš na moj krevet, pa se razgovaramo, grlimo i ljubimo…

To se možda nikad više neće vratiti. Ja sam ti veran, do groba veran postao posle dolaska svog u Jošavku s tobom u kolima. Ali ti si mogla opaziti da se ja ni o čem ne brinem, da sam bezbrižan, ali si u isto doba mogla uvideti da sam do krajnosti pošten. Ja ništa nemam osim poštenja i žarke ljubavi prema tebi. Mene cela Banja Luka mrzi što ja tebe volim. Mnogi mi je trgovac prigovorio i pitao me zašto sam – znaš onda sa Simom – dolazio tamo. Ali nek me mrzi ako će ceo svet – meni je svejedno, samo ako me ti iskreno i odano voliš.

Ja se danas patim i mučim sa školom, samo da tebi i sebi izvojujem dobar položaj u društvu. Ali treba da i ovo znaš: da ću ja možda i po zatvorima i apsanama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Iako ću biti nekad gospodin profesor i doktor filozofije, ipak će možda doći vreme kad ću na tvojim vratima zakucati. Ti ćeš poznati nekadašnjeg svog dragana u odrpanim haljinama, pa ćeš mu udijeliti koricu kruva.

Ti možda ne veruješ da to može biti, ali ja u to jedva mogu sumnjati, jer taka će vremena neminovno doći. Kako mi se cepa srce kad na to pomislim! Kako me bolno tišti kad pomislim da će moja rođena deca obijati tuđe pragove.

Ja bih tebi o mnogo čemu pisao, ali ne smem, jer se bojim da me nećeš pravo onako kako treba razumeti. Ukratko ti kažem da najviše volim tebe, pa onda moj nesretni i zarobljeni narod. Boriću se do kraja svog života za tvoju sreću i za sreću i napredak svog milog naroda. Ako voliš svoj narod i ako mu želiš bolju i lepšu budućnost, zagrli se sa mnom, da se kroz ceo svoj život za sirotinju borimo, jer smo i nas dvoje uboge sirote. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati.

46

Dok dobijem od tebe odgovor, pisaću opširno pismo tvom ocu. Priča mi jedan moj drug – Marko Kraljević – da se s tvojim ocem viđao u Srbiji, u man. Petkovici. Stevo je mene vrlo mnogo hvalio.

Pozdrav svima, a osobito tebi, jedina moja srećo!

Grli te i žarko ljubi tvoj rastuženi Petar.

Adresa: Petar Kočić, stud. fil. Zagreb, Sveučilište.

LAZA KOSTIĆ

Ujedared zasusta kroz naše redove. Evo Laze Kostića. To je Laza Kostić! Svi se okrenemo i ja videh visokog, mladog, golobradog gospodina crne bujne kose koja se nemirno spuštala. A Laza je više gledao u žensku pri­ pratnju nego u ikonostas. Laza Kostić. Pesnik i profesor novosadske gimnazije. Nacionalni borac. Perjanica Svetozara Miletića. Predsednik varoškog suda. Laza Kostić uvek spreman da bude mlad ili da luta po tuđoj mladosti.

Njemu je bila već pedeseta godina, njoj tek dvadesetprva. Lenki Dunđerskoj, ćerki najimućnijeg Srbina u Vojvodini, Laze Dunđerskog. U pedesetoj godini čak se i Laza Kostić plašio da započne nov, uzbudljiv, zaljubljen život sa trideset godina mlađom devojkom. Zadovoljio se njenim prijateljstvom, vožnjom kočijama po gradu i slušanjem klavira. I dubokom patnjom koja nije znala za milost. I koja bi počinjala negde u sumrak dok Lenka sanja u svojoj devojačkoj sobi. Da bi nekako zaboravio Lenku, Laza se ženi najbogatijom miraždžikom Julkom Palanački. Međutim, Laza uopšte nije morao da se ženi da bi se odvojio od Lenke. Lenka Dunđerski preminula je u Beču od tifusne groznice. Njoj u čast, životu u spomen, Laza Kostic napisao je "Poslednju labudovu pesmi" Pesmu SANTA MARIJA DELA SALUTE

Prema svemu se može suditi da Laza Kostić nikad nije ni bio čovek u vlasti telesnog bezakonja, jer je očigledno da nije često menjao "pašnjak". U svakom slučaju, nije bio "ljubavnik kvantiteta" i "romantični eksploatator", kako se s pravom reklo o zavodniku Đakomu Kazanovi. Kostić je imao nesreću (ili sreću, ko će to znati!) da se pod starost zaljubi beznadežno u beznadežnost. Pre te fatalne, predsmrtne zagledanosti, prva njegova važna ljubav za koju istoričari znaju završila se smrću devojke, 1862. godine, kad je Kostić imao dvadesetjednu. Sledeća se udala za drugoga, a treća za trećega (1871. godine). Izgleda, one su na vreme shvatile i praktićno, s majkama, razmotrile pustopašnu prirodu ovoga genija, i utekle stabilnim ljudima, možda malo bezbojnim ali postojanim. Njegov veliki prijatelj i dobrotvor, "dupli doktor" (medicine i književnosti), Milan Savić, tvrdi da je Kostić u mladosti više puta bio zaljubljen, "ali nikad ozbiljno i strašno". Bilo je to "platoničeski", dakle gotovo nešto kao od šale. Ali, onda je došla Ona, Jelena­Lenka Dunđerska (Milan Kašanin piše da je bila "devojka izvanredne lepote", drugi domeću da je bila i "pomalo čudna"), kćer najimućnijeg čoveka u prebogatoj Vojvodini. Pesnik ju je upoznao 1891, kad je njoj bila dvadesetprva a njemu beznadežna

47

pedeseta godina. S njom je došla i legendarna pesnikova kriza, drama dostojna da ostane večita. Bojazan Kostićeva u vezi s tom premladom devojkom bila je mnogostruko osnovana: nije on smeo ni da pomisli na ženidbu i brak, zbog nepremostive razlike u godinama. Morao je da sumanuto beži od tog nemogućeg rešenja, pa se čak i okumio s njenim bratom Gedeonom, da bude bar spoljni član njene porodice. Ostalo mu je još samo da s Lenkom Dunđerskom ostvaruje mistično jedinstvo, i potom snovi kad je iznenada umrla, od tifusne groznice (u dvadesetpetoj godini, 1895, u Beču). Tada se drama jedne ljubavi koja satire, i koja se može ostvariti isključivo u nebeskim sferama, pretvara u pravu tragediju. I inače potpuno usamljen, ojađen i nesređen, počeo je da sve više tone u sebe i da sebi želi što skoriju smrt (verovao je i nadao se da će umreti u šezdesetsedmoj, 1908, i "prebacio" se za dve godine). Izgleda i kao da je smrt Lenkina bila nekako "psihosomatska", jer se dogodila u isto vreme kad se Kostić oženio Julijanom Palanačkom, koja ga je pasji verno čekala punih dvadesetpet godina. Tako se prizemljio taj veliki orao koji je pao satrven od samoga sebe i svojih težnja, i tada je njegova mistična veza s mrtvom Lenkom prešla u veličanstvenu halucinaciju kakve nema u celoj književnosti sveta. To je čista zaumnost, neka vrsta oniričkog bezumlja i zemaljskog košmara.

"Zar meni, starcu, takva divota?"

Nikakav paralelizam između Lenke i Kostićeve supruge Julijane, Julce, nije mogućno uspostaviti a da ne naškodi i ne naudi dobroj ženi običnih osobina (kad su se venčali, i kad se njen lični genij konačno skrasio, njoj je bilo 46 a njemu 54 godine). Julca je bila "do dirljivosti dobra i predobra žena", ali nije mogla da "nadomesti" Lenku i njeno užasno odsustvo. Ta dobrodušna Somborka mogla je da ga pobedi samo "čistim i u potpunosti njemu posvećenim životom", ali u njihovoj kasnoj vezi, prirodno, nije moglo biti mnogo "misterije". Julijana je svoga raspuštenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta začarana devojka više ništa nije videla do njega, iako ga je srela dvadesetpet godina pre njihovog venčanja. Dotle je energično odbijala prosce, kao Penelopa, koji su jurišali i na miraz i na kapiju njenog bogatog, prebogatog doma, a nikome nije govorila koga to ona čeka. Genij joj je konačno došao u kuću, pod starost, a to njena majka, razumljivo, ni najmanje nije voljela: njena jedinica udala se za "starca" (iako ni njena kćer, svakako, nije bila baš u prvoj mladosti), boema, kockara koji je rasuo veliko bogatstvo. Ušunjao se porebarke u kuću svoje žene, a imanjem i velikim bogatstvom gospodarila je njegova tašta od čijeg jezika je odmah pobegao u manastir Krušedol, i vratio se u Sombor i u ženinu kuću tek kad joj je majka umrla. Kostić je poštovao i voleo tu svoju ženicu, ali među njima u tim godinama nije bilo burnog organskog jedinstva (sme li se ovde primeniti misao Petronija Arbitera da je potrošena strast strašna dosada?). Godinama on uopšte nije osećao da se ta "otmena, bogata, lepa i čestita somborska devojka" smrtno i odavno zaljubila u njega, pa su na to morali da ga upozore rođaci brižni zbog njegove sudbine, poznanici i prijatelji. Zapravo je njega oženila starost, i to ne govori dobro o odluci genija da se tako oženi i skrasi. Smerna Julijana (pisao joj je pisma koja je počinjao ovako: "M.d. J", "Moja draga Julo"), bila je presrećna što je uopšte dočekala svoga genija, što ga je mogla nazvati svojim, i mirno umrla u Beču, 1909.

48

godine. Iduće godine već, i njen Laza je zamenio prolazni i propadljivi svet nepropadljivim, i takođe u Beču (kao da je Beč grad smrti za Kostiće i Dunđerske!). Otišao je L. K. zauvijek tamo "gde svih vremena razlike ćute".

Dok je Julijana ležala smrtno bolesna, mrtva Lenka "odlučuje" da u snu posećuje velikog pisca kao da je živa, a on ­ suštinski više ne razlikujući san od jave i živeči ostatke svoga tragičnog života bez nje, u "beznjenici" ­ zapisuje odmah posle buđenja svoje snove u dnevnik koji drži pod ključem. Pisao ga je na blistavom francuskom jeziku (za to jamči poliglot Kašanin, koji je Dnevnik i preveo, a L. K. je znao čak osam jezika), da ga ne bi dešifrovali ukućani ili nepozvani ­ pre svih, naravno, tašta i Julca. "Nikakav hrišćanin, sav paganinon, zamišlja raj ne kao bestelesni svet duhova nego kao čulan svet, kao nastavak ovozemaljskog života u kome ga čeka ljubav", piše Milan Kašanin o Kostiću. "Laza Kostić nije voleo srpski narod, već ideju srpskog naroda. Kao u književnosti, on je i u životu senzitivan, no ne i senzibilan. Na što god on spustio oči, na što god se obazreo, u njegovim pogledima ima prodornosti i svetlosti, no topline nema. On je oštrouman no ne i duhovit, i mislen je, ali ne i razborit, on voli apstrakcije a ne ljude, ženskadiju a ne ženu, on ne obožava sveta lica nego kumire. Tek pod starost, u poslednjem času, on s užasom vidi da je vek proveo bez ljubavi i religije i, tražeći ih i ne nalazeći, nego samo naslućujući, osetio se "osaman u seleni" i, govoreći sebi "mirno veni", kriknuo od očajanja. On bi bio svetska vrednost da je SMDS bio početak njegov, a ne svršetak".

U pismu iz novembra 1895, Kostić piše ženi u Sombor: "Draga Julo, ja sam već nedelju dana u Novom Sadu. Bio sam u Sentomašu, na pogrebu Lenkinu. Ni rođena sestra jedinica nije mi bila milija od nje. Možeš misliti kako mi je. Crn mi je ceo svet". Ne zna se (bar ja ne znam) do koje je mere Julijana uopšte znala ili slutila šta se zbiva u olujnoj duši njenoga muža. Ali, od toga trenutka nastupa čudesna geneza grandiozne pesme SMDS, koja se ne može potpuno ni razumeti ako se ne zna Dnevnik snova L. K., i način njenog mističnog postanka. Kostićev porodični lekar i prijatelj, ali koji ipak nije razumevao književnost iako je nekako "znao" da je u društvu genija, dr Radivoj Simonović, pisžše u studiji "Uspomena na dr Lazu Kostića": "Kad mu je žena na smrt bolesna bila, onda je napisao svoju poslednju, labudsku pesmu, koju u jednoj beleški o snoviđenju 3. juna 1909, hotel "Hungarija", Budapest, naziva "Apoteoza njoj, verovatno moja labudska pesma". "Što god je u toj pesmi rečeno", piše taj lekar iz Sombora, "to mu se sve priviđalo u snu, noću. Kad se probudio, zabeležio je to francuski, većinom na papiricima i u jednoj knjigi svojoj o Zmaju, na praznim mestima. Opisuje šta je u snu video i govorio sa priviđenjem, pa je onda na kraju napisao ­ "na to se probudim". Pošto sitnice tih priviđenja ne spadaju u književnost, ja sam sve te snohvatice uništio, da ne bi ko god o tome raspravu pisao". Nevolja je, ne mala, u tome što se on ­ svakako iz prijateljskih pobuda jednog obozavatelja mlađeg od pisca sedamnaest godina, strasnog egzegeta koji veruje u nepobitnu veličinu L. K. koji je "somborovao" svojih poslednjih četrnaest godina ­ usudio da određuje šta su "sitnice" a šta je "dostojno" književnosti. "Naš Rada" ­ kako su Julijana i L. K. zvali toga lekara ­ oštetio je mnogo književnost, i ne znajući šta čini. Napisao je o tome dobroćudne, ali suviše

49

"pedagogične" reči koje su sušta naivnost običnog uma: "Moja je ideja da svoga velikana treba tako da predstavimo mlađem naraštaju da izgleda duhom, dušom i umom i moralom još veći nego što je zaista bio. Pa onda možemo prstom pokazivati našim grgama i gogama: Eto, gledaj kakav je sjajan naspram tebe, ološeviću!" Eto, šta čovek da učini s naopakom "čestitošću"? O tome je pisao i pokojni dr Mladen Leskovac: "Kada sam staroga Simonovića pitao o tome, on me je, već teško bolestan ali još uvek sa onim svojim dobrim osmejkom, lukavo zagledao preko naočara, i ćutao". Taj čuveni profesor Univerziteta u Novom Sadu čuo je tada od starog Simonovića ove reči prijatnog upozorenja: "Nemojte Lazu ocrniti, nego Lazu obelite ­ nesrećnijeg čoveka od njega nisam sreo u životu". On je dobro, izgleda, poznavao narav svoga naroda, jer je napisao da su "Skerlić i Nedić govorili o Lazinim kovanicama onako kao što su to činili i novosadske babe i čiče od pre šezdeset godina". Bojao se stari doktor, koji je umro 1950. godine, da će se "tamnih" i "prljavih" mesta doćepati zluradi ljudi, i zato je sve te "sitnice" predao pepelu.

Ne samo Milan Kašanin i Stanislav Vinaver, nego i jedan "običan" lekar, veruju da je Dnevnik snova L. K., ta "najhalucinantnija proza na srpskom jeziku", ključ za pesmu SMDS. Istraživači su našli da o snoviđenjima ima tragova i u pesmama Laza Kostića ("Vanredno je živo i strašno opisao kako ga je, noću na Novu godinu, posetio umrli Kosta Ruvarac i šta se s njime razgovarao!"). Ta pesma, kao čista muzika duše i uma, korespondira s Dnevnikom snova (koja je, posle više godina, konačno uobličena 3. juna 1909. godine). On već 1892. godine, u pesmi "Gospođici L. D., u spomenicu", piše stihove: "Ja, osaman u selni / od jeseni do jeseni / pevam srcu: mirno veni! / Blago meni!" U ovoj strofi je sva struktura i bit pesme SMDS. Godine 1879, napisao je pesmu "Dužde se ženi", u kojoj je opisao kako je Venecija, u strahu od kuge i kao izraz zahvalnosti Bogorodici, sagradila crkvu Sveta Marija od Spasa (Santa Maria dela Salute). Kostić je u pesmi ruzio Veneciju zato sto je od "našeg" drveta izgradila crkvu, što su opustošene šume Dalmacije. Kad je tu divnu crkvu video 1895. godine, u društvu Julijaninom, duboko i gorko se pokajao što je tu pesmu napisao. "Izgleda mi kao da je osećao da je tom pesmom uvredio Mater Božju, no to nikome nije govorio", piše dr Simonović. Dok je umirao u Beču, iz nedara mu je ispala preskromna, obična ikona Bogorodice, koju je stalno nosio o vratu. Kao razmetljivi mladić, on se čak usudio da se s prezirom odnese prema Majci Božjoj, opisujući ljubav prema njoj kao "madonizam". Ali, to je okajavao dugih petnaest godina, do smrti, otkad je ugledao tu crkvu u Veneciji. Zato je dr Simonović i naredio da se na pesnikovom grobu ispisu pokajnički stihovi Laza Kostića: "Prezri, nebesniče, vrelo milosti / što ti zemaljski sagreši stvor / Oprosti moje grešne zalute / kajan ti ljubim prečiste skute / Santa Maria della Salute"! Visoka, elegantna devojka plavih očiju boje različka, obeležena lepotom kao "kratkotrajnom vladavinom", koja je odlično govorila tri jezika, Lenka Dunđerska je poslužila kao nadahnuće za katedralnu pesmu cele književnosti sveta, za oduhovljenje erosa, kad erotsko u velikoj sublimaciji prelazi u čistu poeziju i religioznu ekstazu. S jedne strane je devojka­crkva od mesa, žena večnog kvaliteta, a s druge mistična zgrada u slavu Majke Božje, a spaja ih ogromni luk ljubavi plotske i nebeske. Lenka je smrću postala "obesteljena", slobodna duša s kojom pesnik u snovima kao drugoj stvarnosti ostvaruje ono što je bilo

50

nemogućno na zemlji, pravdajući tako "abnormalnost normalnog". To je učinio tek kad je taj veliki um večne modernosti izašao iz "nebule neznanja" (to je njegov izraz), i kad ga je pod starost napustila "moja notorična kalamburomanija". Tada je mogao da napiše ove stihove: "Kamo noći, kamo dani / prozboreni, propevani / bratovani, drugovani / prosanjani, promaštani / pronadani, projadani?" Iza njih su mogli da sleduju samo ovakvi: "Sve što je srce snivalo mlado / sve je to jave slomio ma / Za čim sam cezno, čemu se nado / Sve je to davno pepo i pra"

LORD DŽORDŽ BAJRON (George Byron, 1788­1824)

Bio je jedan od najpoznatijih engleskih zavodnika. Svetski poznati pesnik je u svojoj 24 godini imao kratku ali izuzetno strasnu vezu sa Ledi Caroline Lamb. Pod pritiskom Carolinine majke (koja je takoće bila zaljubljena u Byrona), on je iskoristio priliku da prekine ovu vezu. U ovom pismu on objašnjava njegove razloge za to.

Avgust 1812

Moja najdraža Caroline!

Znaj da suze koje si videla nisam sklon da prolijem, ako uzbuđenje u kome sam se rastao od tebe, uzburkanost koju mora da si opazila tokom cele ove nervozne, nervozne veze , nisu počela do momenta kada sam ti rekao da te napuštam. Ako, sve što sam rekao, uradio i sve što sam još spreman da kažem i uradim nije ti dovoljno dokazalo šta su moja prava osećanja i šta su ona prema tebi, moja ljubavi, ja nemam ni jedan drugi dokaz da ponudim. Bog zna da ti želim sreću kad te budem napustio ili radije kad me ti napustiš iz osećanja dužnosti prema svom mužu i majci, ti ćeš priznati da istina onoga što sam ponovo obećao i zavetovao da niko drugi neće rečju i delom ikada zauzimati mesto u mojim osećanjima, mesto koje je i biće najsvetije za tebe, dok me ima. Nikada nisam znao sve do momenta ludosti, moja najdraža, najvoljeniji prijatelju ­ ne mogu da se izrazim ­ ovo nije vreme za reči, ali ču imati ponosno i tužno zadovoljstvo u patnji što sama jedva možeš shvatiti, jer ti me ne znaš, ja sam sada blizu toga da izađem teškog srca, jer moj postupak ove večeri zaustaviće bilo koju apsurdnu priču koju današnji događaji mogu izazvati. Da li sada misliš da sam hladan, surov, lukav, ili šta god drugo pomisliš. Hoće li čak tvoja majka ­ majka kojoj moramo zbilja mnogo žrtvovati, više, mnogo više (što se mene tiče), nego što će ona ikad znati ili moći da zamisli. Obećanje da te ne volim, ah, Caroline to je prošlo obećanje, ali ęe izazvati sve posledice za prave pobude. Nikad neću prekinuti da osećam sve ono čemu si već prisustvovala kao svedok, više nego što će ikad biti znano sem mom sopstvenom srcu ­ možda tvom. Neka te Bog zaštiti, oprosti ti i blagoslovi te uvek ­ čak više nego ikad…

Tvoj najodaniji Byron

p. s. Ogovaranja koja su te dovela do ovoga, moja najdraža Caroline nisu bila za tvoju majku. Ima li nešto na zemlji ili na nebu što me je učinilo

51

tako srećnim kao što si me ti nekada davno učinila, ne manje sada nego tad ali više od svega u to vreme. Znaj da bih sa zadovoljstvom ustupio sve ovo ovde ­ sve do groba za tebe. Moji motivi moraju biti pogrešno shvaćeni. Ja ne brinem da li neko zna kakva je korist od toga, bio sam i tvoj sam sasvim. Povinujem se da te poštujem ljubavi, letim sa tobom kad, gde i kako ti budeš mogla i budeš odlućila.

Lord Byron ne bi bio to što je bio da ponovo nije imao vezu i ponovo kao i mnoge do tada raskinuo. Ovaj put Jane Clairmont tužna zbog raskida piše mu poslednje pismo…

Jane Clairmont Lord Byron­u 1815;

Rekao si mi da ti pišem kratko, ali ja imam toliko toga da ti kažem. Takođe me ljuti, što misliš da sam samo umislila, kako gajim privrženost tebi. To nije mašta, jer imam tebe, živog i postojanog, o kome razmišljam svaki svoj trenutak življenja. Ne očekujem da me voliš. Nisam dostojna tvoje ljubavi. Osećam da si nadmoćan, moje životno iznenađenje, mnogo više od moje puke sreće… izdao si moja nadanja da ja još uvek živim u tvojim grudima… Pa zar ja ne treba da budem sretna? Hoćeš da odbacim svoje želje daleko od sebe? Izaći ću pred tvoju drskost i pakost, kome je moje mišljenje mrsko, a teorije izopačene, ali vreme će pokazati… Da sam volela nežno i da sam ti bila naklonjena… Da su moja osećanja bila jaka… Uveriću te da je tvoja budućnost i moja, i sve što budeš uradio ili rekao ja to osporiti neću.

ATENSKA DJEVO

(Živote moj, volim te)

Atenska djevo, prije neg' sati

rastanka dođu, srce mi vrati,

Ili ga, jer mi ode iz grudi,

zadrži i sve što ti nudi!

Odlazim, čuj moj uzdah i bol...!

Živote moj, volim te.

Tako mi tvoje nemirne kose

što egejski je vjetrovi nose,

i obrva što crne rube

nježno ti lice ljube

52

i zjena ko u srne, o,

Živote moj, volim te.

Tako mi usana tih koje žudim

i struka tvoga za kojim ludim,

i ovog cvijeća što o sreći

i ljubavi zna reći.

Živote moj, volim te.

(Lord George Byron

ONORE DE BALZAK (Onore de Balzak Evelini Hanskoj)

Moja voljena ljubavi, jednim jedinim milovanjem vratila si mi život. Oh! Moja draga, nisam mogao ni da spavam, ni da radim. Utonuo u osećanja te večeri, rekao sam ti bezbroj nežnosti. Oh! Ti imaš božanstvenu dušu za koju čovek ostaje vezan čitavog života. Dušo moja, ti si, iz ljubavi, otkrila divni jezik ljubavi, što je odmah oteralo tugu, neprijatnost, voljeni anđele, ne zamračuj nikakvom sumnjom nadahnuća ljubavi. Tvoja umiljata nežnost bio je samo njen tumač. Ne misli da možeš biti upoređena ma s kim. Ali, moja voljena, moj nebeski cvete, ne shvataš li sav čar i svu istinu da siromah pesnik može biti pogođen tim što je pronašao isto srce, što je voljen preko svojih nada? Moja obožavana, da za tebe me je odgojilo najnežnije i najmilije žensko srce…

Dragi, večiti idole moja lepa i sveta vero, znam koliko uspomene na neku drugu ljubav moraju vređati ponosnu i nežnu dušu. Ali ne govoriti tebi o tome značilo bi oduzeti ti neizrecive duševne praznine, ljubavne radosti. Postoje takve sličnosti, osećanja i duše da sam na njih ponosan zbog tebe i da ne znam da li sam u njoj voleo tebe. Zatim, užasna ljubomora me je toliko navikla da mislim otvorenog srca, da sve kažem onoj u kojoj živim, da nikad ne bih mogao da ti sakrijem ma i jednu misao. Ne, moje srce si ti!

Da, tebi je sve dozvoljeno. Reći ću ti prostodušno sve ono lepo što pomislim, a i rđavo. Ti si jedno ja, lepše i milije. Moja ljubav nema više ni manje egzaltacije, niti ma čega zemaljskog. Oh! Moja draga, to je anđeoska ljubav, uvek na istom stepenu jačine. Osećati, dodirnuti tvoju ruku ljubavi, ruku punu nežnosti, ponosnih osećanja, čuješ li, anđele moj, toplih, dobrih, strasnih; ta ruka, glatka i meka od ljubavi predstavlja isto toliko sreću koliko i tvoje medeno i žarko milovanje…

53

Jedan poljubac, na tvoje drage usne, te nevine usne koje još nemaju uspomena biće skoro amajlija za ljubavne želje, kad bude sadržavao sve nežnosti ljubavi. Naš siroti poljubac, još lišen svih naših radosti, ide samo tvom srcu, a ja bih hteo da on obuhvati celo tvoje biće…

Moja draga Evo, nikad ne sumnjaj u mene, ali još manje u sebe. Kod tebe, u tvojim pismima, u tvojoj ljubavi, u njenim izrazima ima nečeg više, ne znam čega, nego u onim pismima i izrazima koje sam smatrao nedostižnim. Ali, drago blago, ti imaš nebesku dušu kakva se samo može zamisliti, i imaš i zanosnu lepotu. Bože, kako da ti kažem da sam opijen tvojim i najmanjim dahom… Budim se srećan što te volim. Ležem srećan što sam voljen. To je život anđele… Hiljadu poljubaca, i neka svaki sadrži hiljadu nežnosti za tebe, kao oni juče za mene. (Ženeva, januara 1834. godine)

LUDWIG VAN BEETHOVEN

Radoznalci verovatno znaju da je čuvena "Oda radosti" ponika iz velike Betovenove ljubavi prema ženi čije je ime, sve do skoro, bilo pod velom tajne. Osećanja za dotičnu damu, tada već poznati kompozitor, ovekovečio je u dirljivom pismu, u kome nisu naznačeni ni godina ni mesto pisanja niti ime primaoca ­ osobe koju oslovljava sa "Besmrtna draga", "Moj anđele, moje sve, moje Ja". Prema novom otkriću, izgleda da je zagonetku ove "večne" i neostvarene ljubavi resio češki muzički istoričar Jaroslav Čelada. U Čeladinoj knjizi, koja je posthumno objavljena početkom ove godine, navodi se ime Almerije Esterhazi, ćerke generala Valentina Esterhazija. Gospođica Esterhazi je, po ovoj teoriji, uprkos Betovenovoj nadi u pozitivan ishod njihove veze, a usled nepremostivih razlika u društvenom statusu, prihvatila bračnu ponudu izvesnog grofa i prekinula sve kontakte sa 36­godišnjim kompozitorom. Nežna ljubav temperamentnog virtuoza je, tako, ostala usamljena i zapečaćena u njegovom srcu, a sa njom i "misteriozno" pismo kojim Ludvig van Betoven (ot)pozdravlja svoju Dragu:

PISMO BESMRTNOJ DRAGOJ

(6. jula, ujutro)

Moj anđele, moje sve, moje Ja ­ samo nekoliko reči danas, i to olovkom (tvojom) ­ tek sutra će se znati moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! ­ zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba ­ Može li naša ljubav postojati drugačije nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tome što ne zahteva sve, možeš li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj ­ Ah Bože pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora ­ ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom ­ samo tako lako zaboravljaš, da ja moram živeti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja ­ moje putovanje je bilo jezivo, stigao sam ovde tek juče ujutro u 4 sata, budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja, ali koji užasan put, na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo ­ nisam

54

bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput ­ Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. ­ Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto srećno prebrodim. ­ sad brzo sa ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje, mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana ­ kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći ­ Ah, ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš ništa ­ razvedri se ­ ostani moja jedina verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude. ­

tvoj odani Ludwig.

(Uveče, ponedeljak, 6­og jula)

Ti patiš moja mila dušo, upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedeljak i četvrtak su jedini dani kad pošta ide odavde u K. Ti patiš. Ah, tamo gde sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim, učini da mogu živeti s tobom, kakav život, tako, bez tebe. Praćen tu i tamo dobrotom ljudi, koju mislim isto tako malo hoću da zaslužim, kao što je i zaslužujem. Poniznost čoveka prema čoveku me boli i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, šta sam ja a šta je taj kojeg nazivamo najvećim, a ipak, opet je u tome ono božansko u čoveku, plačem kad pomislim da ćeš prvu vest od mene dobiti tek u subotu, ma koliko da me voliš, ja te ipak volim jače, ali ne skrivaj ništa preda mnom. Laku noć, moram ići na spavanje, jer sam u banji. Ah, boze, tako blizu, tako daleko, nije li naša ljubav prava nebeska građevina, a i tako postojana kao nebeska tvrđava.

(Dobro jutro 7.­og jula)

Već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišit ziveti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova ­ a to na žalost mora biti ­ ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada, nikada… O, Bože zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad kukavan život. Tvoja ljubav me čini najsrećnijim i istovremeno najnesrećnijim čovekom, u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? Andjele, upravo saznajem da pošta ide svaki dan i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me danas, juce… Koja čežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve, zbogom ostaj ­ o voli me i dalje ­ nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog

55

L.

večno tvoj

večno svoj

večno naš

(Ogluveo, usamljen, u novčanim neprilikama, Betoven će lako postati žrtva alkoholizma. Nekoliko puta će se ozbiljno razboleti od žutice, pa je doktor Vavruh morao da ga punktira, i svaki put bi iz njega isteklo i po nekolko litara tečnosti. Pacijent će se zbog toga s prizvukom gorčine u glasu, uporediti sa Mojsijem u pustinji. I, premda je umirao od alkoholičarske ciroze, Betoven će sebi utuviti u glavu da jedino što ga još može spasti jeste vino iz njegovog zavičaja, pa će preklinjati jednog prijatelja da mu pošalje bocu dobrog rajnskog vina. "Što pre stigne, pre ću ozdraviti!" Dana 23. marta, Vavruh će konstatovati da mu više nema spasa. I kako ga bolesnik nije mogao čuti, on mu napisa na parčetu papira da je kraj neizbežan, želeći da ga nekako pripremi za taj trenutak. Betoven je pročitao poruku "savršeno vladajući sobom, polako i odmereno", ispričaće posle lekar. "Njegovo lice se najednom preobrazi. Srdačno mi pruži ruku i ozbiljnog izraza lica mi reče: 'Pozovite sveštenika.'" Nakon toga se ispovedio i obratio prijateljima koji su se nalazili u sobi: "Plaudite, amici! Finita est comoedia" ("Plješćite, prijatelji! Komedija je gotova.") Tako je glasila rečenica kojom su se, po završetku predstave, rimski glumci obraćali publici. Nešto nakon toga, Brojning, Betovenov sluga, uđe noseći toliko željenu bocu vina, ali Betoven ne htede da ga pije: "Šteta, šteta. Prekasno…" Zatim zapade u delirijum. Od svega što je govorio, jedino su bile razumljive ove reči: "Čujete li zvono? Novi dekor." Reminiscencije na Fidelija?

Dana 26. marta, dok je napolju besnela oluja, u toj jazbini u kojoj je vladao neopisiv nered, započeće Betovenova agonija. U jednom trenutku se razleže udar groma, i Betovan ga ču. Kao da kreće sa nekom uvertirom, Betoven podiže ruku, stisnu šaku, ali odmah potom ruka pade i on izdahnu.)

LAZA LAZAREVIĆ

Najveća ljubav oca moderne srpske pripovetke Laze K. Lazarevića, bila Srpkinja, a ne Švabica, kako se uglavnom misli. Ova nikad neprežaljena Lazarevićeva ljubovca zvala se Jelica Milinović i bila je kći oficira poreklom iz Ćuprije. Kao student Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu Lazarević je stanovao u današnjoj Ulici kralja Petra I. Jednoga dana, u bašti, neposredno ispod svog prozora ugledao je komšinicu Jelicu i zaljubio se na prvi pogled. Od njenog osmeha i crnih očiju Lazarević više nije mogao da pobegne. Čak ni onda kada je ostavio i otišao na studije u Berlin. Uzalud je pokušavao da je zaboravi u novoj ljubavi sa poznatom Švabicom Anom Gutjar. Jelica Milinović može se prepoznati u mnogim njegovim dovršenim i nedovršenim pripovetkama, tvrdi Vlatković. Među njima su i pripovetke "Vetar" i "Verter", a ni nekadašnjim kao ni

56

današnjim čitaocima nije padala i ne pada na um pomisao da se ona opisuje i u priči o Vučku letivetru ("On zna sve") i u pripoveci "Na bunaru".

FEDERIKO GARSIJA LORKA

Postoje dve verzije o Lorkinoj smrti. Prema onoj najraširenijoj, falangisti su uhapsili pesnika u kući koju su mu njegovi prijatelji ponudli kao azil, a odao ga je neki njihov bliski rođak, te je ubijen iste noći, nakon što je izrekao one poetske, bez sumnje izmišljene reči: "Ubićete me na ovako lepoj mesečini?"

Druga verzija, koja nam u drugačijem svetlu prikazuje "andaluškog slavuja", manje je poznata. Garsija Lorka se nije bavio politikom, i stoga nije imao zbog čega da se plaši falangista. Ako se i sklonio kod prijatelja, bilo je to zato što je osećao da je u opasnosti, i to ne političke, nego sentimentalne prirode…

Jedna eminentna ličnost iz frankističkog pokreta okarakterisaće falangistima Lorku kao komunistu, zbog ćega će ga ovi uhapsiti. U to vreme opšte konfuzije, ništa jednostavnije od toga. Posle hapšenja, ova misteriozna ličnost ­ tvrdi se da je kasnije postao ministar ­ pojavila se u zatvoru, naredila da se otvori njegova ćelija i, pošto je zataražila od čuvara da se udalje, ubila ga s tri revolverska hica. Kasnije će tvrditi da je zatvorenik pokušao da pobegne. Rivalstvo ljubavne i homoseksualne prirode bilo bi objašnjenje za ovakvu osvetu. Iako žrtva zločina iz strasti koga je smaknuo ljubomorni suparnik, pesnik je uskoro "iskupljen" od strane republikanca, koji su od njega načinili mučenika koji je branio njihove ideale.

GITARA

Počinje tužaljka gitare Razbijaju se kupe praskozorja. Počinje tužaljka gitare. Zalud ju je šutkati. Ne možeš jeušutkati. Plače jednolična, kao što plače voda, kao što plače vjetar na snježištu. Ne možeš je ušutkati. Plače zbog stvari dalekih. Pijesak toploga Juga što traži kamelije bijele. Plače strijela bez cilja, večer bez sutra i prvu mrtvu pticu na grani. Oh gitaro! Srce ranjeno sa pet mačeva. (Federico Garcia Lorca)

57

KRALJ MILAN OBRENOVIĆ

Prva izabranica Milova srca bila je Leposava Novaković, udova Dimitrija Novakovića, a kći Nikole Stefanovića. Mlađani knez upoznao je Leposavu na jednom dvorskom balu. "Ona sama bila je lepa, ne vrlo bistra, beskrajno lenja", piše Slobodan Jovanović. Mlada i koketna, sa zanosno crnim očima, Leposava je ostala udovica u doba u kojem su žene najlepše. Još iz vremena Vuka Karadžića ostala je priča o mladim udovicama kao najboljim ljubavnicama.

Ljubavna veza između kneza i Leposave trajala je nešto više od pola godine, od jeseni 1874. do proleća 1875. Savremenici su zapisali da su se uzajamno i iskreno voleli. Viđali su se i susretali u Beogradu i u Pešti. Iskusnija od kneza, zanosna i čulna, brzo je osvojila i slomila jedno srce još neotporno na ženske čari. Milan se toliko zaljubio da je Lepi nudio brak, bez dogovora s ministrima koji su već počeli da brinu o njegovo ženidbi. Leposava je bila otresita žena koja je znala od početka da ne može da bude srpska kneginja. Ona je volela Milana, a ne kneza Milana. Kad je Milan načuo da ministri glasno razmišljaju o njegovoj ženidbi, postao je nervozan.

"Mladi knez telesno se pokorno podavao iskrenom milovanju mlade i nežne žene" i, na njeno ne malo iznenađenje, ponudio joj je brak. Bio je spreman i presto da napusti zbog nje. "Šta se ostaviš? Šta da napustiš? Presto i krunu? To se nikad ne ostavlja, knjaže moj!", iskreno ga je uveravala ljubavnica.

Uzaludno je bilo njegovo pravdanje: "Ja nisam tražio ni krunu, ni presto. Uzeli su me iz Pariza i doveli amo!" Naposletku morali su se rastati. Leposava mu je obećala da će se povući u prisenak, u zaborav i da će živeti od uspomena i radovati se njegovim uspesima. Međutim, obećanje nije uspela da održi, a ni knez nije bio ravnodušan prema njoj i posle ženidbe Natalijom.

Kad je saznao da njegov brat od tetke, Aleksandar Konstantinović, sin Ankin, a brat Katarinin, učestalo posećuje njegovu bivšu ljubavnicu, toliko se naljutio da ga je umalo uhapsio. Aleksandar je morao da prekine svoje posete Leposavi i time odobrovolji kneza.

Ženski deo beogradske čaršije pratio je s posebnom pažnjom ljubavne avanture poslednje dvojice Obrenovića. Raspričane, neka više, a neka manje, beogradske gospođe stvarale su javno mnjenje i ponekad su znatno uticale na neke događaje.

"Neke gospe torokuše", kako se izrazio jedan savremenik tek udatoj kneginji Nataliji, ispričale su kneževu ljubavnu aferu s Leposavom, kazali su joj gde stanuje i uverili je da se knez i dalje s njom sastaje. Kneginji je smetalo što su, prilikom izlazaka s mužem iz dvora i odlazaka u Topčider, prolazili pored Leposavine kuće, dok je ona uvek visila nakinđurena na prozoru "i gledala ih drskim pogledima". Kneginja je zatražila od kneza da ukloni iz Topčiderske ulice Leposavu "jer ne može trpeti da joj jedna nevaljalica prkosi". Bivša kneževa ljubavnica je morala da potraži novi

58

kvartir tamo gde dvorska kola nisu prolazila. Time je svaka veza s Leposavom prestala. Leposavu su zbog veze s knezom zvali madam Pompadur. Ona je bila dovoljno mudra da sačuva čitav svežanj kneževih ljubavnih pisama i da njega i srpsku vladu ucenjuje prodajom tih pisama jednoj zainteresovanoj državi. Mašući kneževim ljubavnim pismima, dugo je uživala stalnu rentu koja joj je redovno isplaćivana.

KNEGINJA LJUBICA I KNEZ MILOŠ OBRENOVIĆ

Ugledao ju je na reci Dicini, kako sa prelepom majkom Marom pere veš. Zastao je, izuo opanke, vrteo se po rečici i posmatrao majku i ćerku u svom poslu, a one su pognule glave i čekale da putnik ode pa da nastave sa radom. Vreme je prolazilo, a Miloš je sve češće svraćao u Srezojevce da bi video buduću nevestu. Uskoro su se venčali i Ljubica je došla u Brusnicu i započela novi život, verno i poslušno sa voljenim Milošem. Pokazala se odmah kao izuzetno vredna, štedljiva, pobožna. Miloša je neizmerno volela, previjala ga kad je bio ranjen, tešila kad je bio tužan, naročito posle bratove smrti. Bila mu je drug i draga ali, nažalost, ne i jedina. On je neretko primećivao druge žene i to su svi znali, čak i Ljubica. Trpela je, patila, ali se nije protivila. Tada je Miloš doveo Petriju, posebnu izabranicu koja je zaokupila celo njegovo biće. Ljubica je bila zapostavljena, ranjena, i tada je rešila da presudi suparnici. Prišla je Petriji sa pištoljem u ruci i izgovorila: "Pištolj je Milošev, a ruka Ljubicina, omaške ne može biti!". Njoj je oduzela život, a sebi navukla Milošev gnev, i knez je sastavio delegaciju koja će joj suditi. Nikola Lunjevica, Prota Mateja, Hadži Atanasije i drugi saslušali su optuženu kneginju i osudili je na smrt. Nakon presude rekla im je: "Znam šta sam uradila… Iskreno se kajem… No, ako bi mojemu Gospodaru, u kakvom slučaju krv moja bila potrebna, hoću je za njega dobrovoljno žrtvovati. No, nesreća je moja što sam ženskog roda i slaboga rasuždenija, pa sam tako uvredila svoga Gospodara".

Nakon ovoga, sudije su odlučile da kneginja ne zaslužuje smrt i da presuda mora biti blaža. "Može ostati u Crnući, spokojno sedeti, jesti i piti, potrebno odenije imati, zrenijem svoje dece se naslaždivati, ali je isključena iz supružanske ljubavi". Kneginja je ostala do kraja dana u Crnući a zatim otišla pred muža sa dve puške. "Gospodaru, evo dve puške! Ili praštaj ili ubijaj, ovako se više ne može!"

Miloš je oprostio majci svoje dece, ali život im više nikada nije bio isti. Kneginja je smisao tražila u pružanju pomoći srpskoj sabraći, a posebno se posvetila svojoj deci. Izgubila je dvadesetogodišnjeg sina Milana, kneza naslednika, nakon teške bolesti. Sahranila ga je u crkvi na Paliluli. Ćerku Petriju bogato je udala po svim srpskim običajima a najviše se posvetila sinu Mihailu, budućem srpskom knezu. Često su zajedno obavljali razne poslove i išli u obilaske, sve po nalogu kneza, tako da su ih upoznali i poštovali svi uglednici tog vremena, a odlazili su i do Carigrada, sultanu na "poklonjenije".

59

Knjeginja je bila odlučna u svojim uverenjima i suprotstavljala se i samom knezu kada je cenila da greši, izrazavajući svoju volju pred svima i bez stida. Opisivana je kao jaka žena, dosledna i borbena, ali nadasve nežna i ranjiva supruga i majka. Njenom uticaju se pripisuje svrgavanje Miloša sa vlasti jer joj njegova neverstva i sve što je vlast činila od kneza, nije odgovaralo. To je, naravno, pogodovalo Miloševim neprijateljima. Želela je da vlada Mihailo ali, kada je došao na vlast, uverila se u njegovo neiskustvo, pa je opet pokušala da vrati Miloša na presto. Takva previranja nisu mnogo dobra donela Srbiji jer su unosila konfuziju koju su protivnici znali iskoristiti. Možda je kneginjin uticaj u svemu tome prenaglašen, ali je neosporno postojao.

Umrla je uz sina Mihaila u Novom Sadu. Mihailo ju je sahranio u manastiru Krušedol i, do sopstvene smrti, često je slao dukate da se održi parastos srpskoj kneginji i majci Ljubici.

THOMAS MANN (1875­1955) (Nemački pisac)

Sazdan od kompleksnosti i kontradikcija, ovaj, možda najveći nemački pisac dvadesetog veka pisao je i stvarao tako da je naizmenično maskirao i otkrivao svoju homoseksualnu želju. Kontradikcije su bile očite još od ranog doba. Njegov otac, na daleko cenjen poslovan čovek i politička figura u severnonemačkoj luci Lübecku, očekivao je da ga sin sledi na putu kojim je krenuo prema uspehu i ugledu više srednje klase. Thomasa nije zanimao svet njegovog oca, više je voleo carstvo umetnosti koji je pred njim otvorila majka. Pa ipak i njegovo stvaralaštvo i njegov život mogu se sagledati kao pokušaji da se premoste, naizgled oprečni, identitet valjanog građanina i identitet umetnika.

Još u školi, Mann je iskusio snažnu zaljubljenost prema dvojici svojih drugova iz razreda, Arminu Martensu i Willriju Timpeu. Izgleda da su mu, u najboljem slučaju, odgovorili zagrljajem, a u najgorem, zbunjenošću. Ova razočaranja u mladosti stvorila su obrazac koji je Mann sledio čitavog života: osećati ljubav za drugog muškarca iz daleka, nalaziti zadovoljstvo i donekle čak i ispunjenje u tome da se bude ljubavnik, nikad ljubljeni, a onda preoblikovati to iskustvo u književnu umetnost.

Ljubav prema Arminu Martensu služila je kao inspiracija za ljubav Tonija Krögera prema njegovom najboljem drugu Hansu Hansenu u Mannovoj pripoveci Tonio Kröger iz 1903. Tu čitamo o žudnji Tonia prema "tom plavokosom i plavookom", koju nisu uznemiravale sumnje da li je to prikladno ili žalost zbog neuzvraćene čežnje. Trenutak iz Thomasovog odnosa sa Timpeom postao je ključna scena u Mannovom romanu iz 1924. godine Čarobni breg (Der Zauberberg). Kada glavni lik, Hans Kastorp, pozajmljuje olovku od mladog školskog druga, opis predaje olovke natopljen je homoseksualnom simbolikom.

Mann je osetio prema umetniku Paulu Ehrenbergu koji je bio dve godine mlađi od njega, kako je pisao: "centralno iskustvo moga srca kada sam

60

imao dvadeset pet godina". Decenijama kasnije, Mann je opisao svoja osećanja tokom ove četvorogodišnje veze kao "strastvenu ljubav" i "ekstatičnu sreću" koju su pratili periodi "gađenja nad sobom". Da li ga je ova zbrka emocija, izazvana društvenim odbacivanjem homoseksualne ljubavi, odvela do ženidbe zato što mu je nedostajalo hrabrosti da iživi svoje želje ili zato što je od ovih osećanja želeo da pobegne, ne može se pouzdano znati. Ono što znamo jeste da je 1904. iznenada i vatreno progonio Katiju Pringsheim; venčali su se iduće godine. Da ju je plemenito voleo, u to ne treba sumnjati, ali je u svojim dnevnicima sâm zabeležio da nikad ni prema kome nije osetio strast kakvu je osećao prema Ehrenbergu.

Njihov brak pružio mu je zaklonište i postojanost iz koje je mogao da nastavi da istražuje svoje omiljene teme i žudnje. Porodično putovanje 1911. u Veneciju imalo je za rezultat najpoznatije Mannovo delo "gej književnosti", pripovetku iz 1912. pod naslovom Smrt u Veneciji (Der Tod in Venedig). Pisac, tada već otac nekoliko dece, ostao je očaran desetogodišnjim poljskim dečakom, Wladyslawom Moesom, koji je poslužio kao inspiracija za priču o sredovečnom nemačkom piscu, Gustavu Aschenbachu, koji se izdaleka zaljubio u lepog poljskog dečaka po imenu Tadžio. Pripovetka sadrži Mannov najdirljiviji izraz te žudnje koja je mogla da odvede do visina stvaralačkog postignuća ali nikad do stvarne veze između dva muškarca.

Iako Mann nikad nije bio izuzetan student, postao je čuven po svojoj erudiciji, koja se iskazivala ne samo u njegovim dugim pripovetkama nego i na mnogim predavanjima koja je držao po čitavoj Evropi i SAD o velikim figurama nemačke kulturne istorije (Goethe, Schiller, Nietzsche, Freud). Nalazio je inspiraciju i kod ljudi koji se sad, kao i sam Mann, ubrajaju u panteon gej književnosti: Walt Whitman, André Gide, Gore Vidal. U svojim pedesetim objavio je značajan esej o braku (1925) kao i nemačkom pesniku Augustu von Platenu (1930). Definisao je brak kao pozitivnu, društveno konstruktivnu snagu u suprotnosti sa kreativnom, ali društveno krajnje destruktivnom ulogom koju je dodelio homoseksualnosti. Platenova reputacija je umanjena delimično i zbog otkrivanja homoseksualne želje u njegovim objavljenim dnevnicima, ali je Mann njegovu poeziju smatrao velikom upravo zbog te želje. Mann je dosegao možda vrhunac svog života kao "predstavnik nemačke kulture" kada je nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1929. godine.

Između onih dvaju eseja Mann se zaljubio poslednji put. Predmet njegove naklonosti bio je Klaus Heuser, sedamnaestogodišnji sin Mannovog poznanika Wernera Heusera, istoričara umetnosti. Iako nije dugo potrajala, ova veza je za Manna obeležena kao "zrelija, kontrolisanija, srećnija" od one koju je imao sa Ehrenbergom. Mann je iskusio poslednji trenutak strastvene želje prema Franzu Westermeieru, konobaru koji ga je posluživao tokom boravka u hotelu [Dolder] u Zürichu 1950. godine. Dok je Heuser odgovorio Mannovoj naklonosti, Westermeier je po svemu sudeći bio nesvestan prirode starčevih osećanja…

Objavljivanje njegovih dnevnika poslednjih godina dovelo je do potpunije slike Manna po pitanjima njegove homoseksualnosti. Ranije, kritičari su

61

često pokušavali da izbegnu objašnjenje njegovih istopolnih sklonosti u njegovim delima, obično tako što bi tvrdili da se tu nije radilo o "seksu" nego najviše o platonskoj ljubavi. Osim toga, slika je stvarana oštro odvajajući pisca od svakodnevnog života i čak i od porodice. Oba gledišta morala su da se prerade iz temelja. Sada znamo, uprkos tome što je Mann uništio dnevnike koje je vodio pre 1918. godine, da je čitavog života imao želju za drugim muškarcima i koliko su oni bili značajni za njegovo životno delo. Takođe znamo da je imao nekoliko bliskih prijatelja koji su bili homoseksualni, i koji su mu pomogli da formira pojmove na tako različite teme kao što su bili demokratija i Friedrich Nietzsche. A i Mann nije uvek skrivao svoju sklonost. Katia je vrlo dobro znala za njegovu zaluđenost u Veneciji, a njegova najstarija kći, Erika, morala je da ga izgrdi kada je njegovo zurenje u ciriškog konobara postalo isuviše upadljivo.

Kompleksnosti i kontradikcije obeležili su njegov lićni život isto kao i njegovo pisanje. Njegov brak je potrajao pola veka i dao šestoro dece. Troje najstarijih (Erika, Klaus i Golo) su svi bili homoseksualni. On i Katia su stvorili, kako se čini, postojan porodični život da bi potom bili prisiljeni da ga iznova ponovo stvaraju dok su se porodično sklanjali, zajedno sa rođacima, od nacista, u Švajcarsku pa zatim u SAD. I Thomas i Katia Mann uzeli su američko državljanstvo 1944. godine i bili sasvim rešeni da produže svoj boravak u oblasti Los Angelesa do kraja života, ali ih je rastuće antikomunističko, ksenofobično raspoloženje u Americi u kasnim '40­im nagnalo da se, iako nisu bili komunisti, vrate u Kilchberg (Zürich) u Švajcarskoj, gde je Mann umro 11. avgusta 1955.

ENGLESKA PRINCEZA MARGARETA

Ljubav 22­godišnje princeze Margarete i Pitera Tauzenda potresla je svojevremeno Britaniju. Piter Vuldridž Tauzend bio je klasična tragična ličnost. Rođen u Burmi, u porodici visokog činovnika, školovao se u Hailiberiju, očevoj staroj školi sa spartanskim režimom. Posle tog školovanja, primljen je u RAF. U ratu je komandovao eskadrilom. Poznat je po tome što je 1940. godine oborio prvi nemački bombarder u Drugom svetskom ratu ali je, osetljiv na tuđu nesreću, odmah sutradan posetio ranjenog mladog Nemca i odneo mu cigarete u bolnicu.

I Tauzend je u borbama ranjavan. Prilikom oporavka, susreo je svoju buduću suprugu Rozmeri. Iako brak nije bio srećan, imali su dva sina. Krajem rata, kao efikasan, iskren i pošten mladić stekao je naklonost kralja i imao je pristup dvoru iako je pripadao srednjoj klasi. Mucao je kao i kralj Džordž, što ih je, po zlim jezicima, zbližilo i na čije je traženje ostao u palati, sve do smrti kralja. Obe princeze, i Elizabeta i Margareta, dobro su ga poznavale.

Ljubav između Margarete i Tauzenda odmah je naišla na barijeru zbog njegovog ranijeg braka i razvoda. Zbog pritisaka, ostala je to neostvarena ljubav. Tauzend se otisnuo na put oko sveta i za sobom ostavio bogat književni opus. Kasnije, 1959. oženio se Belgijankom Mari Žamanj, koja je ličila na princezu Margaretu. Poslednji susret sa Margaretom odigrao se posle 30 godina 1992. na jednom zvaničnom prijemu. Razgovarali su kao stari prijatelji.

62

Kapetan Piter Tauzend, nesuđeni suprug britanske princeze Margarete, umro je u 80. godini u Francuskoj, o čemu je 1995. izvestio londonski "Tajms". Povodom ljubavi princeze Margarete, njena sestra kraljica morala je da se drži nekih davnih zakona. Kraljica Elizabeta je morala da se povinuje odredbi 107 iz 1603. godine, čime brak između princeze i kapetana nije bilo moguće ostvariti.

Starija sestra savetovala je mlađoj, kraljica–princezi, da sačeka godinu dana do konačne odluke. Kapetan Tauzend je postavljen za vojnog atašea u britanskoj ambasadi u Briselu. Dok su čekali da se stvari srede, princeza i kapetan su se svakodnevno dopisivali.

Ali, čekanje je bilo uzaludno. Javnosti je saopšteno da kapetan odustaje od planova za brak. Javnost je o tome obavestila sama princeza 31. oktobra 1955. pročitavši izjavu koju je sastavio Tauzend.

BRANKO MILJKOVIĆ

Došao je na svet u osmom mesecu trudnoće "trljanjem" koje je jedva preživeo. Neki govore da je prilikom tog rituala i nastale hipoksije i traume došlo do poremećaja osetljivih moždanih struktura čime se objašnjava genije u ovom čoveku. Njegov otac služio je vojsku u Splitu i tamo upoznao devojku srpkinju iz Dalmacije. Kako se tvrdi, devojka je, sa svojom majkom, u trudnoći pošla da traži svog čoveka po Zaplanju gde su je takvu dosta loše dočekali. Kao neželjeno dete, Branko je imao izrazitu potrebu da bude shvaćen, prihvaćen i voljen. Još u ranom detinjstvu pokazivao je interesovanje za knjigu, a najviše ga je privlačila filosofija, pa bi često bio zatečen kako uči razne citate velikih sofista. Rano je počeo da misli o smislu života i smrti, provodeći dosta vremena u kontemplaciji da bi kasnije, u četrnaestoj godini, počeo da piše svoja prva zapažanja i ideje. Kada je upisao Višu mešovitu gimnaziju u Nišu privukao je veliku pažnju kako vršnjaka tako i profesora koji su već tada u njemu nazirali veliki um. Negde u sedamnaestoj godini prvi put izdaje svoje pesme u Niškim listovima, a u isto vreme i gradi svoj prepoznatljiv, karakterističan izgled čoveka u crnom mantilu, crne masne, šešira širokog oboda, bez obzira na vremenske prilike, "navučenog na oči". Još u to vreme govorio je naročito ozbiljno i u svakoj prilici, bez obzira da li je u društvu devojaka i prijatelja ili kakvih najuglednijih ljudi, pokušavao da pokaže svoje znanje i biranim rečima impresionira publiku. 1953. odlazi u Beograd maksimalno se posvetivši filosofiji i poeziji. Već sa prvom zbirkom pesama "Uzalud je budim" dobija izuzetno povoljne kritike i uvršćuje se u najuglednije srpske pesnike. Ipak, njegova skonost ka boemiji činila je često da bez nekog naročitog razloga, tako pripit, omalovažava i ismeva kolege koje mu se zateknu u prilici, da bi se ujutro redovno izvinjavao svima koje je u noći povredio. Često bi dobijao batine od uličnih huligana sa kojima je imao česte svađe kad bi se vraćao iz neke kafane. Uživao je u piću i ženama. Kažu da je njegovom odlasku iz Beograda u Zagreb bila svađa sa Oskarom Davičom oko jedne devojke. U vreme odlaska u Zagreb, Branko govori u pismima prijateljima o nezadovoljstvu i razočaranju koje ga tišti, a tako i gnevu koji oseća prema beogradskim pesničkim i političkim krugovima.

63

Postavlja se pitanje da li je to neraspoloženje, depresija i jasno izražene sklonosti ka samopovređivanju na javnim mestima uticalo na moguću priliku da se Branko iz nekog razloga "skloni sa scene života". On je u noći između 11. i 12. februara 1961. godine nađen obešen u šumi na zagrebačkoj periferiji, a taj je slučaj hrvatska milicija proglasila klasičnim suicidom.

Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi ­ nema ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom ­ ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.

IVO ANDRIĆ

Da li je Isidora bila zaljubljena u Andrića?

Velom tajne do današnjih dana ostala je obavijena priča da je između Isidore Sekulić i Iva Andrića postojalo nešto više od prijateljstva. O Andriću je bilo dosta izmišljenih priča i tračeva, ali neki tragovi ukazuju da ova nije jedna od tih. Po pričanju Nade, supruge dr Nikole Mirkovića, pisca najznačajnije studije o Andriću u međuratnom periodu, Ivo je još dok je boravio u Zagrebu bio predmet interesovanja, a po dolasku 1919. u Beograd, i velike ljubavi Isidore Sekulić. Svedočenje gospođe Mirković može se uzeti kao sasvim pouzdano s obzirom da je sam Andrić bio čest gost u njihovoj kući. U zaostavštini našeg nobelovca nalazi se i jedno Isidorino pismo i dve razglednice kao ipismo koje mu je uputio Ivo Vojnović iz Nice 12. 10. 1919. godine. U njemu se pored ostalog kaže: "Šta je sa Sekulićevom? Jedna mi gospođa piše, tj. pita me: Da li si mi što pisao o njoj i tebi?! Nemam pojma! Kakav ti je to rebus?" Od samog Andrića razrešenje rebusa nikad nije dato. Ali zato postoje mnoge stvari iz života ovog velikana koje se pouzdano mogu utvrditi, a gotovo su nepoznate. Jedna od njih je i ta da je u ranim godinama života i stvaranja bio veoma zainteresovan i vezan za pozorište. Kao srednjoškolac imao je svoju pozorišnu trupu za koju je sam pripremao repertoar. Dramatizovao je i sa svojom trupom prikazao jednu pripovetku tada poznatog pisca Milana Ð. Milićevića. Kako sam kaže, to je bio njegov "prvi pozorišno­ literarni rad". U tom komadu igrao je i jednu od glavnih uloga, ali se u tom poslu nije baš najbolje pokazao. Sa ovim glumačkim neuspehom, Andrić se preselio u publiku, ali njegovo interesovanje za pozorište nije prestalo. U Zagrebu se 1917. sprijateljio sa poznatim dramskim piscem Ivom Vojnovićem i znamenitom ličnošću jugoslovenskog glumišta Ivom Raićem. Zajedno sa Raićem počinje da planira da u Splitu otvori jedno "drugačije pozorište". Do toga iz nepoznatih razloga nikada nije došlo.

NAPOLEON BONAPARTE

(Pariz, decembar 1795.)

64

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.

Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti? Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi. Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi. Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim. Do tada, mio dolče amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.

(Daleko od žene koju obožava, on dosadjuje i brine. Svakog dana voljenoj ženi piše duga i nežna pisma:)

Nica, 1797.

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja… Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene… Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo zato da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre… Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26. su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prođe još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje? Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka… Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja… Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim…

Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti…

SIMA PANDUROVIĆ

Valjevo, sreska varoš, daleke 1907.godine. Kafane uvek pune elegantnih oficira. Svakog jutra pred "Srbijom" sreski načelnik pije kafu. Kolubara između kamenih bedema. Pokraj reke dućani iz turskih vremena. Među stare profesore Gimnazije koje đaci pozdravljaju sa "ljubim ruke", dođe mladi student Sima Pandurović, kasnije poznati pesnik.

65

Branislava, najmlađa kči uglednog advokata Miloševića, tek što se vratila iz pansiona "Notr Dam" u Temišvaru, prvi put ga je ugledala u crkvi u koju je doveo učenike na pričešće.

"Što je lep ovaj covek", pomislila je u sebi, "A i što ima lepe oči!".

Nije pretpostavljala da on već zna za nju. U Beogradu, pred polazak za Valjevo drug mu je rekao "da je tamo jedna izvanredno lepa, pametna i otmena devojka", pa je on, nemajući hartiju pri sebi, njeno ime zabeležio na beloj, krutoj "manžetni" od košulje. Kroz nailazeće mesece sreli su se još na kermesu, kad ju je Sima zasuo konfetama, ali je do pravog upoznavanja došlo baš u njenom domu. Svojevremeno je pričala o tome:

"…Moj otac je bio liberal, a i Sima je bio. Jedne nedelje išli su zajedno u agitaciju pred izbore u neko daleko selo. Umorni i prašnjavi vratili su se kasno uveče i otac ga je doveo u našu kuću. Kad sam ušla u trpezariju sedeli su za stolom i pričali. Sima je ustao, a onda je otac ustao i rekao: "Brano, ovo je pesnik Sima Pandurović…"

I to je bio prvi početak. U svojim uspomenama "Sećanje koje vida", Sima Pandurović kaže:

"…Krajem te godine sam se verio sa devojkom koju sam tajno već voleo i koju sam često uplitao u svoje stihove. Bila je to najmlađa kći advokata Miloševića, ona devojka bisernih očiju, graciozna, ozbiljna i elegantna, koju sam primćivao kadkad na zabavama ili na ulici..." Njoj je posvetio i ove stihove:

"…Njihov sjaj je bio plav,

mutan i čedan,

Sjaj morem skrivene,

skupocene školjke,

On je davao dubok

neznan izraz jedan,

Čežnje nasih snova

i minule boljke.

On je skrivao blago

uspomena čednih,

Nežnost žutih ruža

i krinova smernih,

66

Nada mnom i sada

sija tuga jednih,

Očiju bisernih…"

KARAĐORĐE PETROVIĆ

Karađorđe u devetnestoj godini svoga života, a to je u godini 1781. upozna jednu devojku imenom JELENA koje su roditelji bili knez Nikola i mati Bosiljka iz Masloševa u Jasenici okruga Kragujevačkog. No ta devojka JELENA ostavši bez roditelja živela je kod svoje udate sestre za Marka Vilipovića u Jagnjilu u Lepenici okruga Kragujevačkog. Karađorđe je nju samo iz viđenja poznavao, kao i ona njega, i jedno drugom dopadali su se, al jedno s drugim nikako govorili nisu, i simpatije svoje izmenjivali. Jednog dana nađe je Karađorđe kod jednog izvora, gde je došla bila da vodu za piće zavata, pa zaište vode da pije, ona mu doda. Karađorđe je tad zapita: "Jelena oćeš li ti za mene poći?" Ona se zarumeni i stidljivo mu kaže: "Bog s tobom Đorđe, što pitaš mene! pitaj moje starije, pa ako oni reknu, ja oću!" Pa pođe da ide, no Karađorđe je uvati za ruku i reče; kad ti oćeš, a ti ajde sa mnom, i ne pusti je više od sebe, razlupa sudove s kojima je za vodu došla, pa je odvede kući u Topolu, s kojom se odma u Žabarskoj crkvi i venča. Karađorđe se na taj način oženio zato, što su onda momčadija Jagnjilska sa Topolskom momčadi u velikoj zavadi zbog devojaka bili, pa ne bi Jeleni dozvolili, da je nju Karađorđe redovno prosio, da se u Topolu za njega uda.

Karađorđe je sa Jelenom od venčanja do same smrti svoje ljubavno živio, i imao je s njome četiri kćeri i dva sina koja mu je izrodila.

EDGAR ALAN PO

Imao je brata koji je umro u ranim dvadesetim godinama i takođe se bavio pisanjem. Sestra je bila veoma vezana za njega i gotovo ga u stopu pratila na njegovom stvaralačkom putu. Pokazivala je znake mentalne bolesti. U četvrtoj godini Edgar Alan po ostaje bez oba roditelja i daju ga na usvajanje jednoj porodici. Zaljubljuje se svoju rođaku sa kojom se kasnije i oženio.

Stigavši 29. septembra 1849. god. u Baltimor, Po se našao u jeku predizborne kampanje: u pitanju su bili izbori za Kongres. Gradom su kružile razne skupine koje su plaćale stranke i koje su ljudima najpre nudile piće, a onda ih odvlačile na glasačka mesta. Tako se i pesnik, koji je inače bio uništen alkoholom i kome je jedna jedina čašica bila dovoljna da se opije, našao usred ove gomile i ubrzo bio mrtav pijan. Trećeg oktobra, Poa su pronašli u ¨Cooth and Sergent's Tavern¨, zavaljenog na jednoj od stolica, svog ispovraćanog i sa slamnatim šeširom na glavi. Nakon što su ga prevezli u u Vašington, u Koledž Hospital, nekoliko dana proveo je u bunilu, dozivajući izvesnog ¨Rejnoldsa¨ čiji se identitet još ni

67

danas nije otkrio. U zoru, 7. oktobra, Po se napokon primirio i, nakon što se okrenuo prema zidu i prošaputao: ¨Neka Gospod pritekne u pomoć mojoj napaćenoj duši¨, izdahnuo.

Ali, Po se ni mrtav nije mogao smiriti: zemljište na kom je sahranjen je bilo je toliko klizavo da je grobar bio primoran da tri puta sanduk zasipa zemljom. Kod trećeg puta je prokomentarisao: ¨Čudno, ali izgleda da se gospodin Po ne može smiriti ni na jednom mestu.

ALEKSANDAR SERGEJEVIĆ PUŠKIN

Otac mu je bio visoki plemić, a deda po majci crnac, rob iz Abisinije.

Lako i sa puno strasti, Puškin se tokom svog života zaljubljivao u mnoge žene. Zbog ljubavi je pisao, disao, živeo i umro…Na dvoboje je izlazio gotovo svake nedelje, čak i bez nekih velikih povoda. Oblačio se smelo u to vreme: na glavi je nosio veliki crni šešir, na telu ogromnu pelerinu, oko vrata je voleo nositi krzno. Inspiracija za "Evgenija Onjegina" bila je prelepa žena udata za ostarelog generala, Ana Kern. Ona je ostala njegova neostvarena ljubav. Za nju je pesnik govorio : "Kako je nekom dozvoljeno biti ovoliko lijep!?"

***

Ali ona koja je uspela potpuno da osvoji njegovo srce i veže ga za sebe je prekrasna Natalija Gončarov, koja je bila razmažena i koketa, i nikada nije čitala njegove knjige. Zbog nje je smrtno ranjen u dvoboju na koji je izazvao jednog od njenih mnogobrojnih udvarača. Umire u 38­oj godini života.

***

Dvadeset i šestog janara, Puškin je zakazao dvoboj Žoržu d'Antesu, francuskom emigrantu koji je služio u ruskoj gardi i koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega samog ismejavao. Rivali su se sastali sutradan, na zakazanom mestu u Černaja­Rečki, u pet sati posle podne. D'Antes je pucao prvi, pogođen u stomak, Puškin je pao. Poverovalo se da je mrtav, ali Puškin se pridigao i zatražio da mu donesu drugi pištolj, pošto je njegov pao u sneg. U gotovo ležećem položaju, nišanio je dugo, skoro dva minuta, po rečima jednog od svedoka, i onda opalio: d' Antes je pao, pogoćen u grudi. Kada ga je video gde posrće, Puškin je bacio pištolj iznad sebe i radosno povikao:" Bravo ja!" posle čega je izgubio svest. Kada je došao sebi, upitao je:" Jesam li ga ubio?" "Niste", odgovori mu jedan od svedoka, "ali ste ga ranili." "Čudno, mislio sam da će mi zbog toga biti drago, ali nije. Uostalom, svejedno, ionako ćemo se morati ponovo suočiti kad se oporavimo."

Ali se Puškin, smrtno ranjen, neće oporaviti. Pažljivo su ga preneli kući i položili na divan njegove radne sobe prepune knjiga. Doktor Šolc mu nije tajio da je rana smrtna i upitao ga želi li videti svoje prijatelje, na šta je Puškin rekao:" Zbogom, prijatelji moji", pokazujući pri tom na knjige

68

svoje biblioteke. Agonija, praćena užasnim bolovima, potrajala je dva dana, te je pomišljao da pištoljem, koga su mu pronašli sakrivenog ispod pokrivača, sebi prekrati muke. U poslednjim trenucima , koji su postali podnošljivi zahvaljujući opijumu, oprostio je d'Atenesu i svojoj ženi od koje je zatražio da se ne preudaje pre nego što prođu dve godine tugovanja, "ali, neka to bude neki čestit čovek", naglasio je. Dvadeset i devetog januara, u podne, zatražio je da mu se donese ogledalo i potom, pošto je dugo gledao svoj lik, zatražio slatko od dudinja, njegovo omiljeno jelo još od kada je bio dečak, koje mu je Nataša davala kašičicom. Posle toga nastupilo je bunilo. Svog prijatelja Dala, koji je bdeo nad njim, uhvatio je za ruku i povikao: "Podigni me! Hajde, još malo više! Jos više, hajde!", objasnivši mu potom:"Sanjao sam kako se s tobom penjem po policama sa knjigama i bilo je toliko visoko da mi se zavrtelo u glavi." U 2h45 posle podne, Puškin je prošaputao: "Životu je kraj… kraj… nešto me pritišće…" i izdahnuo.

Posto se Puškin uvek izjašnjavao kao liberal, vlada je, strahujući da bi njegov sprovod mogao da izazove nerede na ulici, naredila da se njegov sanduk preveze do groblja u kolima natovarenim senom te da se sahrani bez ikakvih ceremonija.

*** PROROK

Pun duhovne ja lutah žeđi Pustinjom što mračna je bila I serafim se sa šest krila Ukaza meni na razmeđi. On prstom lakim kao san Zenica mojih kosnu dan, Vidovitost mu prenu zene Ko u orlice preplašene. Moga se uha kosnu on I ispuni ga šum i zvon; Treptanje čuh u nebu sila, I anđeoskih krila let, Nemani morskih skriven svet I klijanje pod zemljom žila. On promiče kroz moje usne, I jezika mog grehe gnusne, Svu brbljivost i podlost smrvi. I tada žalac mudre zmije U obamrla usta mi je Rinuo rukom punom krvi. I zario u grudi mač I ustraptalo srce trgo, I šišku plamenu uz plač U otvorene grudi vrgo, Ko trup u pustinji sam pao I Boga glas je mene zvao: ''Proroče ustaj, motri, vnemlji, Ispunjen mojom voljom budi,

69

I hodeći po moru, zemlji, Rečima žeži srca ljudi.''

(A.S.Pushkin)

* * *

Puškin je išao u gimnaziju u Carskom selu, rezidenciji koja je izgrađena na imanju nedaleko od St.Petersburga, koje je car Petar Veliki poklonio svojoj supruzi, carici Katarini. Upravo tu, u Carskom selu Puškin se zaljubljuje u Ekatarinu, caričinu dvorsku damu, koja i ne naslućuje da je Puškin zaljubljen u nju. Kada je carica napustila Carsko selo, sa njom je otišla i Ekatarina, a Puškin je nastavljao svakodnevno da joj piše. Ali, greška bi bila pomisliti da je Ekatarina bila ona velika, nikad zaboravljena prva ljubav kakvu imaju neki pesnici. Ovaj čovek, koji se lako i sa puno strasti zaljubljivao u mnoge žene tokom svog života, kao da je jedino i živeo zbog ljubavi. Kao da je zbog ljubavi disao, pisao, živeo i umro.

Već sa osamnaest godina, Puškin je živeo pravim mondenskim životom svog vremena. Bio je viđen svuda. Njegovo ponašanje i njegov način života svakako nisu mogli proći nezapaženo. Na dvoboje je izlazio gotovo svake nedelje čak i bez nekih velikih povoda. Čak mu je i oblačenje bilo veoma smelo za to vreme. Na glavi je nosio veliki šešir, a na sebi je imao veliku, crnu pelerinu. Oko vrata je voleo da nosi krzno.

U to vreme je bilo takođe veoma moderno pisati sarkastične i podrugljive stihove. Te otrovne strelice su smele biti upućene svakome. Osim caru­ naravno. Ali, za Puškina kao da nije važilo to pravilo. Uzalud su ga prijatelji upozoravali da ne piše više loše na račun cara i da se već nalazi u njegovoj nemilosti. Sa svega dvadeset i jednom godinom, 1820. godine, Aleksandar Sergejevič Puškin je prognan iz St. Petersburga, u Basarabiju, u grad Kišinjev. Kada je stigao na mesto svog izgnanstva, komandant za Basarabiju, general koji je veoma cenio Puškina, priredio mu je lep doček. Samo nekoliko dana po svom dolasku, šetajući obalom Dnjepra, Puškin je poželeo da se baci u reku. Teško se razboleo. Posle dugog lečenja odlazi na Kavkaz. Tu ga je prihvatila porodica generala Rajevskog. Porodica sa četiri prelepe kćeri. Katarina, Jelena, Marija i Sofija. Svaka od njih ce biti velika inspiracija u Puškinovim remek­delima koja će nastajati. Svaka od njih je našla svoje mesto u nekom od Puškinovih dela kao inspiracija za neki od likova. Najstarija, Katarina inspirisala ga je za jedan lik u Borisu Godunovu.

Boris Godunov ­ pripada realističnoj, narodnoj drami koja govori o sukobima Godunova, Samozvanca, ruskog plemstva i poljskih intervencionista u borbi za presto. Opredelivši se za realističnu dramu, Puškin odbacuje pravila romantičarske drame, u kojoj su svi likovi prikazani u jednom svetlu. Smatrao je da je nepotrebno pridržavati se ustaljenih pravila. Veoma ceneći Šekspira, i osećajući veliku potrebu za dramaturskim reformama, on stvara delo Boris Godunov, u kojem je koristio istorijske činjenice N. M. Karamzina.

70

Ali ne samo to. U ovoj tragediji, Puškin prikazuje širok spektar pojava i pojedinaca iz svih slojeva ljudskog društva. Zanemaruje jedinstvo mesta i radnje. Zanemaruje i tradicionalnu podelu drame u pet činova, pa je svoje delo podelio u dvadeset i četiri scene. Nije se držao pesničkog loga. A neke delove svoje drame, pisao je u prozi. Cenzura je odmah zabranila Borisa Godunova. Zabrana je trajala sve do 1866, a neki delovi drame, čak do 1917. Prvi put, ovo delo, ali sa prerađenim i samovoljno iskazanim tekstom, biva prikazano u petrogradskom Aleksandrinskom pozorištu 1870 godine. Narod, kao najbitniji u delu, prikazan je tek u predstavi 1907. godine u reziji V. I. Nemiroviča Dančenka. Posle oktobarske revolucije, Borisa Godunova izvelo je Lenjingradsko dramsko pozorište "Puškin" 1934. godine.

Iz Kišinjeva, Puškin je otišao u okolinu Kijeva, kod porodice Davidov, gde se dešava još jedna od Puškinovih ljubavi sa Agleom. Velika, burna, puna prepirki i sitnih, podmuklih osveta. Odesa je bila nova stanica Puškinovog izgnanstva. Grad u kome se živelo punim tempom života i u kojem se Puškin snašao kao riba u vodi. U moru žena koje ga privlače i sa kojima je bio, dve zauzimaju posebno mesto. Karolina i Evelina. Žene pred kojim su na kolenima bili Puškin, Balzak i Mickijevič. U vreme kada je sreo dve sestre, Puškin je već bio veren sa Natalijom Gončarov, ali njegova čudna ljubav prema Karolini nije iščezla ni nekoliko godina kasnije, kada Puškin, sada već oženjen, sreće Karolinu, i počinje da joj piše ljubavna pisma.

Ljubomorni muž zahteva od cara Aleksandra i da Puškin odmah napusti Odesu. I Puškin u avgustu 1824 odlazi na svoje imanje u Mijajlovo. Na imanju nema zabava, kadrila, žena. U tom seoskom izgnanstvu, Puškin piše jedan od najlepših romana svih vremena Evgenije Onjegin. Nekoliko godina ranije, u St. Petersburgu, Puškin je upoznao Anu Kern, devojku udatu za ostarelog generala za koju je ovaj pesnik pisao: "Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?". Upravo je ova žena, njegova neostvarena ljubav, bila glavni pokretač za nastajanje remek­dela Evgenije Onjegin, romana u kojem je na prelep način opisana nesrećna ljubav dvoje ljudi.

Puškin je bio u izgnanstvu sve do 1826. Vrativši se u St. Petersburg, Puškin nastavlja sa svojim književnim radom. Mnoge žene su osvajale Puškinovo srce. Ali ona koja je uspela da ga sasvim veže za sebe bila je Natalija Gončarov.

Uz lepotu ove žene isli su odmah pod ruku i njeno rasipništvo i razmaženost. Njegove muke, kako su godine prolazile bile su sve veće. Bilo je gotovo nemoguće finansijski izdržati takvu ženu, četvoro dece i ženine dve sestre. I kao što to biva u mnogim delima, pa i u Puškinovim, ljubav prema njegovoj ženi, koketi, koja nikada nije čitala knjige svog muža, došla mu je glave.

Smrtno ranjen u dvoboju, na koji je izazvao jednog od mnogobrojnih udvarača svoje žene, D'Antasa, umire u strašnim mukama, u januaru 1837. godine, u trideset i osmoj godini života. Iza njega ostaju velika dela, osim pomenutih Borisa Godunova i Evgenija Onjegina, i Rusalka, Vitez tvrdica, Mocart i salijer, Kameni gost, Pir u vreme kuge…

71

Ovaj pesnik je utemeljio neke osnove za razvoj realizma u Rusiji. Njegova dela su obrađena i u muzičkoj umetnosti. Boris Godunov ­ Musorgski, Evgenije Onjegin, Pikova dama­ Čajkovski, Aleko­Rahmanjinov…

Čovek sazdan od ljubavi, čovek koji je očigledno jedino umeo da misli, živi, stvara i diše srcem. Čovek, dosledan sebi, toliko da je jedino srcem umeo da okonča svoj život. A generacije koje su dolazile posle njega, i koje će doći i posle nas govoriće bar nekada, ako ne nekome, onda sami u sobi one stihove koji su prepoznatljivi skoro svakom od nas, a koje ispisnik ovih redova toliko voli:

"Mlađa, i možda lepša ja sam bila u bednom selu nasem. I volela Vas, i šta, šta sam našla U hladnom srcu vašem?" E.Onjegin

U slavu ljubavi, s ljubavlju, za ljubav…

MILAN RAKIĆ

Mladi poeta Milan Rakić počeo je državnu službu radom u Izvoznoj banci, gde je sračunavao izvoz žita i stoke. Prešao je zatim u Ministarstvo finansija, a odatle u Ministarstvo inostranih dela. Kao već priznati pesnik i činovnik, počeo je da zalazi na prijeme ponedeljkom kod svog druga Vladete, sina istoričara i akademika Ljube Kovačevića.

Stanka i Milica, starije kćeri Ljubine, uzvraćale su posetu Rakićevoj sestri Ljubici. Na jednoj od tih sedeljki Milica je izgubila ukosnicu, a kad su je posle njenog odlaska ukućani pronašli, Milan je sav srećan spevao "Odu ukosnici". Pjesmu je zatim u koverti sa ukosnicom poslao po kučnom momku.

Nedelju­dve posje ovog događaja bile su velike poplave. Čim se voda povukla, po običaju, priređen je bal u dobrotvorne svrhe. Sa sestrom Stankom, na svoj prvi devojački bal pošla je i Milica, u dugačkoj haljini sa tufnama poput pahuljica snega. Na balu je bio i Milan. Kavaljerski je dočekao mlade dame i ostao u njihovom društvu. Pričali su o svemu, dok se on u jednom trenutku ne obrati Stanki:

"Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu"

Stanka je shvatila 'diplomatsko' pitanje. Jer ona kao starija, i pored mnogo prosaca, još se nije bila odlučila na udaju, što je predstavljalo smetnju mlađoj Milici da nađe sebi zaručnika. Samo kratko se dvoumila pa odgovorila:

"U tom slučaju granu treba preskočiti".

72

U znak zahvalnosti Milan joj je galantno poljubio ruku, a onda zaljubljeno prišao Milici i zamolio je za valcer koji je upravo muzika počinjala da svira. Kasnije, na putu do kuće, sestre su u fijakeru plakale, a kada su stigle Stanka se prva usudila da vest saopšti majci. Već sledeće nedelje došao je Milan u kuću Kovačevića da zaprosi ženu svog života. O tome je ostala pjesma;

Sa tri svirača u crnome plaštu Sa šeširom na kome pero se vije, Uzev u pomoć istočnjačku maštu, Prikrašću se k'o lopov što se krije, Sa tri svirača u crnome plaštu

U svežu nođ, kroz baštu cveća punu, I kad kroz oblak bledi mesec sine Poviće cveće svoju rosnu krunu I zaječaće stare violine…

Svadba Milice i Milana bila je u januaru 1905. O braku koji je potrajao više od tri decenije pisana svedočanstva ostavio je pesnikov zet Milan Grol:

"…U bezbrižnosti s kojom je Rakić zasnovao svoje porodično ognjište i toplinu koju je on u njemu sačuvao do smrti,i spoljavaju se čednost i vedrina velikog idealizma. U tom odnosu prema ženi, isto kao pre i posle toga prema materi i sestri, Rakić, zreo čovek, ostao je do kraja u nežnosti gotov na suzu, u šali nestašan kao u dečačkim godinama…"

Čekam u senci jednog starog duda da mesec zađe i, skrivena tamom, po uskoj stazi što kroz noć krivuda da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti, i sati biju na tornju daleko. Već zora sviće, blede mlečne puti, A ja još čekam, ­ i večno bi ček'o!

O, šta je to što mene veže sada Za jednu put, za jedan oblik tela, I što mi duša zatreperi cela, i sva nemoćna izdiše i pada kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem lepote tvoje, slab, bez jednog daha, kao da svakog časa život dajem, prilazim tebi pun pobožnog straha.

Posrcem, klecam, dokle me privlače, ko provalija tamna i duboka, i dok se strašnim prelivima mrače tvoja dva crna, neumitna oka…

73

ARTHUR REMBO (RIMBAUD, 1854­1891) (Francuski pesnik)

Rimbaud predstavlja simboličan centar društvenog, seksualnog i estetičkog revolta u francuskoj poeziji devetnestog veka. Njegovo usamljeno i nesrećno detinjstvo obeležio je otac, koji je prvo bio stalno na vojnim zadacima a kasnije preminuo, i ograničena majka koja je bila stroga i dominantna. Do šesnaeste godine mladi Arthur je bio krajnje povučeno dete i uzoran đak u školi, gde je podobijao sve nagrade sa savršenom lakoćom. Zatim je, dva meseca pre svog šesnaestog rođendana, pobegao u Pariz, gde je uhapšen zbog putovanja bez važeće karte. Već je bio odlučio da postane pesnik i književne krugove prestonice smatrao je jedinom stvari koja bi mogla da mu pomogne da ispuni svoju ambiciju. Njegov nastavnik i mentor, Georges Izambard, sredio je da ga puste i vodio računa o njemu u svojoj kući u Douaiju neko vreme, sve dok madam Rimbaud nije kratko zatražila da joj se sin vrati.

Posle još dva­tri pokušaja iste vrste, septembra 1871., dok još nije napunio ni sedamnaestu, uspeo je da izdejstvuje da bude pozvan da odsedne kod pesnika Paula Verlainea, deset godina starijeg i upravo oženjenog. Bio je to početak burne ali za umetnost plodonosne veze. Rimbaud je možda već doživeo inicijaciju u muški seks sa vojnicima Pariske komune, na jednom od svojih bekstava u Pariz. U svakom slučaju bila mu je potrebna ljubav (naročito muška) isto koliko i Verlaineu snažan prijatelj na koga bi mogao da se osloni. Takođe je žudeo da bude blizak sa pesnikom čije je delo razvijalo najeksperimentalnije dimenzije savremenog stiha. Na ovom životnom stupnju, gledao je na umetnički eksperiment i menjanje lica sveta kao na jednu istu stvar. Ranije 1871. napisao je, u pismu prijatelju Paulu Demenyju, da pesnik čini sebe vizionarom putem potpune, dugotrajne, promišljene pometnje svih čula. Isto pismo takođe sadrži slavni izraz: Je est un autre, preokretanje sebe u objektivni rezonator i jezika i iskustva, u kome bi se poezija stvarala bez njegovog svesnog uplitanja.

Verlaineov tehnički doprinos razvoju Rimbauda kao pesnika može se videti u oko 19 pesama koje je ovaj poslednji pisao tokom 1871­1872, u kojima je mladi pesnik sve eksperimentalniji u upotrebi jezika, metra i rime. Ali Rimbaudova potraga za rušenjem ustanovljenog poretka nije bila samo estetička; to je bio poziv na pobunu protiv stvarnosti kao trenutno konstruisane, a ta pobuna je uključivala seks. Kao što je napisao u odeljku „Délire 1" u delu Boravak u paklu (Une Saison en Enfer): Ne volim žene. Ljubav zahteva maštovitost, kao što znate. Da je veza sa Verlaineom, burna koliko i strasna, bila neophodna kao i njen krajnji fizički stepen u tom procesu, očituje se u tri seksualno eksplicitna soneta, poznata kao Stupra: jedan, koji su zajedno pisali Rimbaud i Verlaine, jeste otvoreno proslavljanje homoseksualnog seksa, drugi poziva na analni seks nešto indirektnije, dok treći osuđuje način na koji savremeni svet guši iskrenu i otovrenu ulogu koju je seks nekada igrao u životu.

Bilo je neizbežno da Verlaine dosadi Rimbaudu, ne samo zato što je onaj oklevao da za stalno napusti ženu, ili čak i zbog nasilnih scena koje su

74

dostigle vrhunac u pucnjavi u briselskom hotelu, nego zato što je Verlaineov poetski revolt bio u svom avanturizmu konzervativan koliko i njegov moralni revolt. U pesmama u prozi u Prosvetljenja (Illuminations), zbirci koju je sastavio Verlaine tek mnogo posle Rimbaudovog odlaska iz Francuske, kao i u proznom odlomku Une Saison en Enfer, napisanom 1873. kada je veza bila u suštini gotova, Rimbaud prvo kida okove konvencionalnog pisanja nizom nadrealističkih eksperimenata vizionarske poezije, da bi zatim okrenuo leđa i svojoj eksperimentalnosti i vezi sa Verlaineom. Une Saison en Enfer je snažan izraz osećaja nepripadanja. On napada svaki aspekt konvencionalnog morala i vrednosti evropskog društva. Posle njega, Rimbaud je zaćutao.

Godine 1874. radio je kao nastavnik u Engleskoj ali ga je opet obuzeo nemir. Od 1875. do 1878. lutao je po Evropi, na kraju se pridružio holandskoj kolonijalnoj vojsci i otputovao na Javu, samo da bi po dolasku dezertirao i izdejstvovao da se ponovo vrati u Evropu. U jesen 1878. otišao je na istočno Sredozemlje, a odande se preselio na jug do Crvenog mora, radeći 12 godina kao trgovac u Adenu i Etiopiji. Malo se zna o njegovom ličnom životu tokom ovog razdoblja. Godine 1891. se razboleo i vratio u Francusku da bi se lečio, ali je ubrzo po dolasku umro.

ŽAN ŽAK RUSO

Didro priča da mu je Ruso, kad je ovaj jednom prilikom došao da ga poseti u Monmoransiju, pokazavši mu jedno jezerce, poverio: "Ovde sam dvadeset puta pokušavao da skočim i da tako sebi prekratim život." "A zašto niste?" "Zato jer bi mi se voda, svaki put kad bih zamočio ruku, učinila prehladnom!", odgovorio je…

Drugog jula, Ruso je, dobre volje, ustao i sve vreme do ručka proveo u šetnji. Kada se vratio, sa Terezom je popio šolju bele kafe. Pošto se ova spremala da izađe, podsetio ju je da ne zaboravi platiti dug bravaru i tada mu je pozlilo. U deset sati je umro, rekavši pre toga svojoj supruzi: "Ne budite tužni, vidite kako je nebo čisto i mirno; e, pa tamo ja odlazim!"

Ovu lepu rečenicu je, po svemu sudeći, Terezi došapnuo markiz Žirarden, jer je ona, uostalom, priznala da je Ruso umro "ne rekavši ni jedne reči"! Posle Rusoove smrti, počele su da kruže mnogobrojne priče o njegovom ubistvu. Ruso je, navodno, saznao za Terezinu vezu sa markizovim konjušarem, Žonom Balijem, koga su zvali Nikola Montretu 1 ­ nadimak koji je dovoljno govorio o njegovom karakteru. (1 ­ franc."Montretout", što bi značilo "Pokaži sve", prim. prev.) Među supružnicima je izbila svađa i Tereza je, shvativši da će biti oterana, dohvatila prvi predmet koji joj se našao pod rukom i njime filozofa pogodila u glavu. Ali, prilikom otvaranja groba, 1897.godina, utvrćeno je da je Rusoova lobanja bila čitava posle čega je pretpostavka o ubistvu definitivno odbačena.

FRANSOAZ SAGAN

Što god bilo na srcu ove krhke i izmorene žene koja se ne usuđuje da kaže "dobar dan, starosti", pred čitaocima su stranice pune pikantnih,

75

duhovitih i zabavnih pasusa. Naročito opisi druženja sa filozofom i piscem Žan­Polom Sartrom. Sretala ga je s vremena na vreme u prostorijama jednog pariskog svratišta za ljubavnike. Tu su se oboje "opuštali" u društvu svojih izabranih "erotskih partnera". A na stepenicama bi se Sartr i Saganova samo ćutke i "dostojanstveno" pozdravili.

Situacija je postajala komična kada bi posle toga Saganova i Simon de Bovoar zajedno obedovale. Sartrova životna saputnica je hvalila svog muža kako joj je ovaj privržen i veran, i kako je veoma vredan:"Zamislite, Sartr svakog dana neumorno radi u tišini stana svoje majke. Ne priušti sebi ni trenutak opuštanja." A nestašna istražiteljka života koja je nekoliko sati ranije srela pritajenog razvratnika tamo gde pristojan svet obično ne zalazi, morala je uz izvinjenje da ode u toalet kako ne bi pukla od smeha. (Stroga feministkinja Simon de Bovoar će i u svojim memoarima "Moć stvari" napisati kako je Sartr često boravio u Bonapartinoj ulici u stanu svoje majke). Svoju platonsku vezu sa baletanom Žakom Žazoom opisala je kao džentlmenski sporazum dvoje ljudi koji su imali istu sklonost ­ muškarce. "Par" Sagan­Žazo bio je među prvim posetiocima tada neuglednog ribarskog zaseoka Sen Trope, na jugu Francuske. Može se reći da su upravo oni privukli ostale slavne, dokone i bogate u ovo mesto koje je postalo pomodno letovalište šezdesetih i sedamdesetih godina. Saganova i "njen" baletan boravili su zajedno u apartmanu, ali su spavali u odvojenim sobama. Tokom dana oboje su mogli da vršljaju "u društvu svojih miljenika i obožavalaca, a od deset uveče transformisali bismo se u dva pristojna pitomca nekog strogog internata".

Težnja za avanturama, ludim provodima i neobuzdana lakomislenost krasili su ovo zlošesto dete, kako su je nazivali više iz nežnosti jer je u to vreme predstavljala jedan od najvažnijih izvoznih artikala Francuske. Dobar deo te frivolnosti preselila je u svoje romane, ali ona to smatra "vrhunskim gestom elegancije". Malo ko je bio na taj način prisan sa predsednikom Francuske Fransoa Miteranom. Zajedničko im je bilo "neverstvo koje se otelovljavalo u međusobnoj vernosti", objasniće u svojim memoarima i ispričati sledeći događaj: Jednog dana, uoči sednice kabineta, Miteran je svratio kod svoje prijateljice i omiljene spisateljice. Njen pas je sa stola repom oborio čašu crnog vina i poprskao kravatu šefa države. Iskusna domaćica je kravatu potopila u belo vino. Mrlje su nestale i predsednik je sa čistom i ispeglanom kravatom otišao na sastanak. Po njenim rečima, prijateljstvo i druženje sa Miteranom pružalo joj je izvesnu utehu u njenim teškim stanjima mučne depresivnosti. Kaže da je tokom osamdesetih patila od duboke potištenosti i rastrojstva. Nekadašnja "noćna ptica" Pariza bez koje se nije mogao zamisliti nijedan prijem i koja je bila redovan posetilac noćnih klubova, tih godina je, kako piše u memoarima, "samo kao senka promicala ulicama i počesto boravila u klinikama". Sve je probala, sve je okusila, svuda je bila… Novinari su se okretali skandaloznoj sagi njenog života. Ludo smela za volanom, menjala je automobile kao rukavice, parkirala ih gde joj se prohte, bez obzira na saobraćajne zabrane. Vetrobran njenog "ostin­martina" postao je jedna od turističkih atrakcija na pariskom Sen Žermenu. Početkom 1957. survala se u jarak i tri dana bila u komi. Već 25 godina živi sa operisanim pankreasom. U roku od šest meseci dva puta se udala i oba puta razvela. Ta dva braka samo ovlaš spominje u memoarima, a brojni ljubavnici

76

iskrsavaju u sećanjima kao likovi iz senke. Svoga sina Danijela smatra najznačajnijim muškarcem svog života. Samo uzgred pominje, ili sasvim prećutkuje period teškog alkoholisanja i droga. Strast za kockom, međutim, nije mogla da prećuti. Pre dve godine, u razgovoru sa Sebastijanom Faulksom, spuštajući šolju sa čajem, primetila je: "Sa viskijem je završeno", ali je glavom mahnula prema cigaretama sa mentolom kao da je htela reći da nije odbacila baš sve poroke nevaljale devojčice.

Književnik Alen Rob­Grije smatra da je Fransoaz Sagan bila žrtva sopstvenog talenta: "Pisati s velikom lakoćom a uvek imati potrebu za ogromnim sumama novca ­ ta kombinacija ne donosi ništa dobro. Šteta, jer je njen prvi roman obećavao mnogo značajnijih dela." Mnogi su joj zamerali da se nikada nije osetila obaveznom da proverava i proširuje svoj talenat. A svi su se slagali u jednom: Saganova je imala sreće da je slobodu ljubavi uživala punih trideset godina ­ između pojave antibebi pilula i otkrića side. Strast je takođe najbolja definicija onoga što je unosila u svoju literaturu. To je najlepše sama objasnila: "Dobra je stvar biti uspešan dok si mlad. Tada možeš iskakati iz društvenih okvira."

SAPFO

Najveća grčka pesnikinja, sa ostrva Lezbos, čija je kuća bila ”dom Muza”, i sama deseta Muza, radi lepog i nevernog Faona, baca se sa Leukadske stene u more, ženski Homer, kako su je stari pesnici nazivali, podanica boginje ljubavi ­ Afrodite, utočište darovitih devojaka, žena guste južnjačke krvi, predoseća da će, zbog ljubavi i od ljubavi umreti:

Jezik meni zanijemi, tihi mene Po svem tijelu ljubavni oganj prođe, Nit već vidim očima nit što čujem, Uši mi šume,

Teški znoj mi teče sa čela, dršćem Sva ko prut, a žuća sam nego trava, ­ Čini mi se, zamalo te bih bila Umrla jedna.

Kći olimpske Pijerije, u drugoj jednoj pesmi, sasvim je određena: ”Mreti iskreno želim ja”? anticipirajući tako vlastitu sudbinu, umirući pre smrti, birajući smrt, jer je toliko ljubila život. Ne umire se od manjka, već od viška energije, koja za svog partnera bira najžešćeg neprijatelja ­ samu smrt.

Sapfo bila lirska pesnikinja, koja je uživala veliko poštovanje u književnoj kulturi muškaraca klasičnog perioda petog i četvrtog veka pre nove ere, koja je stvarala solo i pesme za horsko izvođenje na venčanjma, kao i (pesme) pohvale pojedinim ženama. Sapfo je dakle ­ kao i mnogi drugi lirski pesnici toga doba ­ pisala himne, svadbene pesme, pohvale i tužbalice; međutim, ono što se sačuvalo od njenih dela, izdvaja se po svojoj jedinstvenoj "centralizaciji žene" koja se u njima izražava, a

77

najupečatljivije u njenom stvaralaštvu su njene pesme ljubavi prema drugim ženama.

Sapfino izražavanje ljubavi u njenoj "Himni Afroditi" pretpostavlja uzajamnost, koja se ne može naći u postojećim tekstovima starih Grka muškaraca. Sapfo lično, pominjujući svoje ime ­ moli Afroditu, boginju ljubavi i seksa, da siće u njen gaj. Boginja joj je potrebna da ubedi ženu koju pesnikinja voli, a koja ju je očigledno odbacila, da joj se vrati. Ona peva o svojim osećanjima bola i tuge, o pojavljivanju Afrodite, o tome kako se boginja osmehuje raspitujući se o njenoj patnji i žudnjama:

Onda me ti, o blaga, s osmejkom na besmrtnom licu pita, šta me opet muči, i zašto opet prizivam tebe, i šta želim najviše da mi ima srce ludo? "Koju to opet žudiš da ti Pita na srce vine? Ko te, rastuži, Sapfo? Ako beži, brzo će da te traži, odbija li poklone, daće ti ih, ne ljubi li, moraće odmah da te na silu ljubi.

Sapfo je prva među grčkim pesnicima koja je otvoreno pisala o osećanju ljubavi.

Fizička manifestacija ljubavi u njenim stihovima nije izražena kao seksualna. U sačuvanim fragmentima skoro da ne postoji ništa što spominje seksualni čin između dve žene ­ osim, možda, nekoliko pojedinačnih redova koji bi se mogli protumačiti kao poziv na telesni dodir, koji vodi do neke vrste seksualnog ispunjenja.

Nakon opisa velike žalosti zbog razdvajanja od nekoga ko se pominje u ženskom rodu, Sapfo se (ponovo koristeći svoje ime) priseća prijatnih trenutaka koje su provele zajedno: "i u mekoj postelji… nežna... zadovoljila si svoju žudnju…" Iako je ovo najbliže opisu seksualnog čina u Sapfinim sačuvanim fragmentima, česti opisi gajeva, cvetova i plodova, mogli bi se čitati kao seksualna metaforika.

HIMNA AFRODITI

Šarotrona, besmrtna Afrodito, vešta kćeri Divova, molim ti se, ne daj da od tuge i jada, gospo, srce mi puca! Nego doći ako si kada i pre izdaleka molitve moje čula, ostavila očeve dvore, sela na kola zlatna, pa mi došla, eterom vozili te krasni vrapci, zaprega tvoja brza,

78

bili hitrim krilima, s neba crnoj vukli te zemlji, dok su stigli. Onda me ti, o blaga, s osmejkom na besmrtnom licu pita, šta me opet muči, i zašto opet prizivam tebe, i šta želim najviše da mi ima srce ludo? "Koju to opet žudiš da ti Pita na srce vine? Ko te, rastuži, Sapfo? Ako beži, brzo će da te traži, odbija li poklone, daću ti ih, ne ljubi li, moraće odmah da te na silu ljubi." Dođji i sad! Iz ljutog jada spasi dušu moju! Za čim mi srce čezne daj mi da se ispuni! Ti mi sama zaštita budi!

STEVAN SREMAC

Popović je opisao Sremca u zrelom dobu, oko 40­te ovako: "Čelo šire, veliko, skoro izbuljene oči, lice izbrijano puno plavih vena, donja usna malo spuštena, kosa brižljivo i originalno očešljana 'na larmu' i proseda, brkovi crni, lice inteligentno, dobroćudno i lepo, stas srednji, hod gospodski, bez žurbe, a vitak, elastičan prav, glas malo mutan, smeh sitan pri čemu su se videli beli očuvani zubi."Bio je vazda čist: ruke, kosa, lice. Pazio je na odelo, na kroj. Podsmevao se onome, ko je nosio zdepasti skrojen kaput:

"Izgleda kao žandarm u civilu."

Kravatu je nosio meku, svilenu, lepršavu. Cipele je nosio na šiljak. Uvek su bile čiste, ma i po blatu išao. Voleo je da čuje:

"Gospodin Steva ima lepe cipele."

Šešir je nosio mek, nakrivljen na stranu. Nije ga skidao pri pozdravu, nego samo dodirivao prstom. Pažljivo je savijao cigaretu.

Stevan Sremac nije mnogo izmišljao i domišljao. Uvek je nosio sa sobom beležnicu i zapisivao nepoznate pojmove, misli, njegovi izvori nisu bile palate, ni učenost Parizlija, kako su zvali braću Popoviće i Skerlića. Evo šta je zabeležio i koristio u svom delu:

"Blago onom ko ume ćutati" (Reklo je pseto kad je dobilo batine). "Više žena iz kuće u kecelji iznese, neg što muž na rastočena kola uveze." "Gde nije koškanja nije ni milovanja." "Riba i gost treći dan smrde." "Dok magarca imaš onda ga i jaši." "Ženske suze i pasje ramanje, sveje." "Zarana se vidi, šta će kopriva biti."

79

"Zar je jedan prota, što Bibliju video nije." "I mi smo jabuke ­ rekle divljake". "Kad pas kobasicu jede, zacelo je ukrao." "Žene i naćve valja, da su uvek kod kuće." "Prva ljubav i majska kiša plahe su, ali očas prođu." "Ko hoće magarca da jaše mora muziku da mu sluša." "Totica je rekla pred ikonom Majke Božije: 'Ti deva, ja deva pa smo glih.'" "Zalud glava kad ne nose noge." Stenica govorila lovoriki: "Ja i ti ne damo mnogima da spavaju." Držao popa požarevački pridiku pa veli: "Vlasti su od Boga. Vi blagočestivi hristijani treba da poštujete vlasti i da im se pokoravate, jer je i Hrist rekao: 'Poštujte neprijatelje svoje.'" "Može neko u dlaku ličiti na Branka, ali opet biti magarac." "Ne mrzim čoveka koji zlo kaže, nego čoveka koji zlo misli."

O Sremčevom ljubavnom životu zna se malo, gotovo nimalo.

U knjizi Ðorđa Popovića "Ljubavi srpskih pisaca", Sremac se ne spominje. Ali, on ima jednu priču "Ideal" koja nas dovodi na pomisao da je autobiografska. Glavni junak, Nenad, završio je Veliku školu. Izabranica njegovog srca je vitka crnka, Jelena sa jedva vidljivim nausnicama. Tipična studentska romansa sa mnogo stihova i zakletvi, na ljubav do groba. Po onoj pesmi koju je zabeležio ili izmislio Sremac kada ćerka preti majci:

"Il za njega il u Tisu s brega."

Nenad se zaklinjao da će sve učiniti za nju, a ona opet po devojačkom umu "il u vodu il pod crnu zemlju" za drugoga neće ni da čuje. Međutim, taj drugi nije bilo ko, nego gazda Tešman, bogati trgovac sa Male pijace, star 45 godina, poslovao sa Peštom i ima tri Jevrejina pobratima, koje je zvao po ondašnjim običajima ­ ćivutima. Nije mario za lepotu ali je želeo da ima lepu ženu i Sremac kaže: "Moglo mu se." Tešman je govorio za Jeline brčiće: "Samo za brčiće dao bih punu magazu soli marmaroške." Jelenina majka bila je za Nenada, ali je presudio otac, sitan činovnik koji se nije kolebao. Govorio je za Nenada: "Šta će on biti. Predavač, suplent, da jede vek sa gospodskim mangupčićima. S ministarskom decom koju vaspitavaju žandari i sa oficirskom kojima su seizi društvo. Sto godina ­ 90 groša. Da zavisi od okružnih partijskih odbora, od načelnika, bukvaraca ili od meandžija poslanika. Profesor! Šta je meni fajde što će on biti slavan u Evropi. Deset šćeri, more, da imam nijednu ne bih dao za činovnika."

Nenad se zaricao da će oteti Jelenu od gazde Tešmana, makar ispred samog oltara. Uzdao se u velikoškolce i abadžijske kalfe, tada ratoborni esnaf u Beogradu, poznat po tučama. Ali, od svega toga nije bilo ništa. Lepa Jelena je otišla za bogatog gazdu. Od Biblije do danas ženska lepota i muške pare se privlače. Jelena i Nenad, posle ljubavnog poraza, vratili su jedno drugom pisma, strasno očekivali smrt, ali ih je ona zaobilazila. Nenad je napustio Beograd, pao u melanholiju. Mogao je da sluša samo tužne pesme:

80

"Kad pogledam svud je tama, Nema za me svetlila. Moja draga ona sama, Svetlilo mi uzela. Al teško jest umreti, kad ništa ne bole. Još teže jest živeti. Kad serdce ne vole!"

Nenad je poslao pismo Jeleni u kome je obećao da se nikada neće ženiti i otputovao u provinciju. Za Sremca znamo da su to bili Niš i Pirot. Posle više godina Jelena je postala bogata udovica i htela da obnovi vezu sa Nenadom; iako je kao bogata i lepa žena bila veoma tražena. O njoj su spevane pesme:

"Jeleno, Jelo čedo moje belo, Jelena, dušo medena." "Čedo Jelo, jagnje belo, hajd da se volemo!" "Oj, Jelo, Jelena, pređi preko bedema, pa zagrli i poljubi ej, niko ti ne sudi!"

Na kraju krajeva Jelena i Nenad su se sastali, ali Nenadu su kao svim ljudima koji se dugo ne vide, zapale za oko promene na njenom licu. Umesto jedva vidljivih nausnica Jelena je dobila velike, gotovo muške brkove. Našao je neki izgovor i pobegao je od svog ženskog ideala koji to više nije bio. Naučnik Erik From kaže: "Svi parovi koji govore kako ęe se voleti, niti se vole niti će se ikad voleti…"

Sremac nije bio ženomrzac, ali je bio esteta i narcis i zato je ostao sam. Svoje momačke dane, Sremac je opisao kroz lik Nenada: "Kad je bio mlad govorili su mu: Što se ne ženite? Što da vam propada tako uludo mladost u pustom životu, noćnom sedenju sa kojekakvima, kada bi mogli da usrećite i sebe i neku dobru mladu devojku a tolikima se njima dopadate!" Kad je zašao u godine, govorili su mu: "Što ste se usamili ko neki kaluđer? Sada vam je lako dok ste zdravi? Oćete da vas nađu možda kroz nedelju dana mrtva okrenuta duvaru. Da vam policija popisuje stvari, da vas pokradu gazdarice? Zašto bi svoju lepu penziju poklonili državi. Zar nije bolje da tom vašom penzijom usrećite kakvo dobro i bezazleno stvorenje."

Sremac piše da su Nenadu, njegovom dvojniku, dok je bio mlad, devojke stalno tražile knjige na čitanje, a sada kada je ušao u godine, ne traže mu ni sliku sa posvetom, niti nude svoju. Nekada na balu, nije mogao da se odbrani od poziva za ples, a sada mu govore: "Gledate kako mladež igra, pa se i vi podsećate na vašu mladost." Na svadbama su mu govorili: "Možete sad samo da gledate, kad niste u svoje vreme bili pametni." Nekada kada kupi novo odelo, šešir i cipele svi primete, a sada se na to niko ne obazire; ranije dok je bio mlad kad prođe pored devojaka one

81

zaćute, a posle se guraju udaraju i kikoću, a sada ne prekidaju razgovor, ne gledaju ga, krckaju orahe, kao da niko nije prošao. Nekada je za Novu godinu dobijao silne čestitke sa ljubavnim simbolima, golubicama i Amorima, a sada samo čestitka od svog krojača ­ podsećanje na dug. Žene su mu govorile kao o starom momku: "Nema ko da mu prišije ni dugme na košulji, ni obešenjak na zimskom kaputu."

Kada bi Beogradom prošla lepa devojka dobacivalo se: "Lutko" ili "Bela lalo" a narednici bi je krišom gledali ispod oka. Oficiri bi se isprsili onako važni sa sabljom i govorili "Lučice!" ili "Baš lepa ova mala!" A sveštenici bi gladili brade i upoređivali svoje popadije sa ovim "ženskim napastima za oči" kako je govorio Aleksandar Veliki za Persijanke.

Sremac kao pisac voleo je patrijarhalne srpske devojke kakva je Jula iz "Pop Ćire i pop Spire" koja se mlada udaje i ima zdrav i lep porod. Njenu svadbu je opisao kao pesnik, a zanimljivo je kako je video nemačke doseljenike, u srpskim svatovima:

"Igra Švaba i Švabica, a na Švabi kabanica. Bolje igra kabanica nego Švaba i Švabica."

Sremac nije držao do lekara. Tako je nekako i umro u Soko Banji i o tome imamo nekoliko izvora prvoga reda. Svom prijatelju, kod koga je bio podstanar, Miloradu Pavloviću pisao je krajem jula 1906: "Poštovani gazda Mile, Osećam se jako grozničav što će me naterati da se uskoro vratim, jer mi nije dobro. Ne puštaj nikog u moju sobu, pa ni mačku. Što se tiče kirije: kada vlast meni kapom, ja ću tebi šakom."

Drugo pismo pisano je 4. avgusta i već ima dramski naboj:

"Dragi Mile moj, ne srdi se što se nisam prvo tebi pismeno javljao. Ni brat Joci, nisam, nego je on čuo i došao. Sad složno s njim i Ševićem pomozite dok ne bude dockan. Pozdrav od tvog Steve"

(Umro je 12. avgusta i njegov brat Jovan poslao je Novinarskom udruženju u Beograd telegram: "Moj brat Stevan danas u 4 sata ispustio je svoju plemenitu dušu. Pogreb će biti u utorak pre podne. Telo biće preneto u Beograd i biće sahranjeno u porodičnoj grobnici sa pokojnim ujakom Jovanom Đorđevićem.")

BORA STANKOVIĆ

Skriveno je ostalo do današnjih dana pravo ime i tačan datum rođenja poznatog Vranjanca Bore Stankovića. Tokom oslobođenja Vranja od Turaka (1878) u požaru je izgorela i vranjanska saborna crkva Sv. Trojice sa svim crkvenim tj. matičnim knjigama. Stanković je tako ostao bez krštenice, a bez ovog važnog dokumenta se i venčao 1902. godine. Da je tvorcu "Nečiste krvi" i "Koštane" kršteno tj. pravo ime Boris ili Boriz, autoru Vlatkoviću skrenula je pažnju Paša, Stankovićeva prva komšinica iz detinjstva i junakinja njegovih pripovedaka. I sam Stanković to potvrđuje i dokazuje time što je dve svoje pesme "Drugu", i nepoznatu, "Za prolećnje tihe i dremovne noći", potpisao kao Boris. Ovakvo Stankovićevo

82

kršteno ime Vlatković objašnjava činjenicom da su u Vranju za vreme Turaka i neposredno pred oslobođenje boravili bugarski sveštenici koji su imali zadatak da i preko crkve šire bugarski uticaj. Prilikom krštavanja dece oni su kumovima i roditeljima nametali bugarska imena, ili ih pak sami upisivali.

Prva ljubav Bore Stankovića, takođe je ostala tajna jer je bila "nečista", "rodoskrvna". Naime, naš pisac je bio zaljubljen u svoju ujnu Nušu. Ta "incestuozna ljubav je bila polazna tačka mnogih njegovih dela, smatra Vlatković, a sama Nuša se javlja kao junakinja njegovih pripovedaka i romana. Stankovićeva ujna Nuša bila je živa i temperamentna žena. Svojom senzualnošęu i senzibilnošću zračila je oko sebe. O ovoj Borinoj tajnoj ljubavi svedoće i njegov najintimniji drug iz tog perioda Petar Milenković i malo poznata književnica iz Vranja Vuka Pop­Mladenova, koja je velikog pisca lično poznavala.

ALEKSA ŠANTIĆ

"Sinoć, kad se vratih iz topla hamama, Prođoh pokraj bašte staroga imama; Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina, S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana, Stid je ne bi bilo da je kod sultana! Pa još kad se šeće i plećima kreće… ­ Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!

Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina, Ne šće ni da čuje lijepa Emina, No u srebren ibrik zahitila vode Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste Rasplete joj one pletenice guste, Zamirisa kosa ko zumbuli plavi, A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina, No meni ne dođe lijepa Emina. Samo me je jednom pogledala mrko, Niti haje, alčak, što za njome crk'o!"

Koje su to reći koje bi u primisli, pomisli, sećanju na Šantićevo vreme, mogle da odmene tih mekih šest slova u Šantićevom prezimenu? Koje mi to reči čujemo u sebi kad čitamo Šantića ili kad ga neko spomene: jug, lepota, blagost, rodoljublje, gospodsvenost, ljudskost, proleće, veče. Nizale bi se tako reči u beskraj, kao ona Šantićeva niska adiđara u pesmi "Pogled s vrha":

83

"Lepote! Uz reku, kao labud beo,

Leži Mostar, i pun sunca, adiđara,

Sav trepti, i stremi s kopljima munara

Kao da bi nebu poleteti hteo."

I kako o Šantiću, bilo koju, bilo kakvu reč prozboriti, napisati, a da se ne dotaknemo nesreće u kojoj sve ove reči, danas, tamo i ovde, dobijaju druga značenja. Tako što ćemo, kako to činimo, inaće, u strahu i nemoći, zaroniti u detinjstvo, braneći se od tmuše u kojoj jesmo, od zla nad nama i u nama. U detinjstvo, dakle. U majku. U prapostojbinu. U nigde. Teme detinjstva, večne i moćne literarne teme, Šantić se, ma koliko to izgledalo netačno, retko i sasvim ovlaš ticao. Možda nam se učini da je Šantić veliki pesnik detinjstva, zbog njegove prelepe pesme "Pretprazničko veče" u koju je sročena sva žal za minulim vremenima sreće i spokoja, patrijarhalne blagodati domaćinskog srpskog doma, sva ljubav prema bližnjima, sva seta što su vremena minula i što se ponoviti nikada neće. Ni u toj pesmi detinjstva nema, ima samo sećanje na detinjstvo. Tragom tih sećanja i mi evo zavirujemo u prašne knjige tražeći ono čega nema. Tražeći sreću, spokoj, tišinu, ljubav, blagost. Tražeći minulo doba. Sećanje prvo: pesma "Naš stari dome", sva od sete i očajanja sonet­tužbalica iz 1906. godine:

Naš stari dome, kako si oronô!

Kapije tvoje niko ne otvara,

Po njima mirno crv dube i šara ­

Grize, kô čežnja jedno srce bono.

Evo mi sobe! O duvaru jošte

Ikona visi, prašljiva i sama,

I u me gleda i šapće iz rama

O dobu sreće, djetinjstva, milošte

Ovdje sam prve stihove napisô,

Ovdje je s dušom poletila misô

Visoko, tamo gdje se istok žari.

Ovdje mi negda bješe raj… A sada?

84

Na moje srce grobna zemlja pada,

I ja se rušim kô ti, dome stari…

Sva ostala sećanja na detinjstvo samo su u detaljima prosvetljena osećanja iz ove pesme. "Pretprazničko veče" je napisano 1910., četiri godine kasnije. Tematski se na ovu pesmu oslanja pesma iz 1912. Godine "Moj otac", sećanje na očev odlazak iz porodičnog doma, na put, trgovački, tuga što odlazi i dečački ponos što otac na konju tako lepo izgleda:

"Mi ga ispraćamo, i mahalom starom

Pred njim sluga Jovan kraće s džeferdarom,

I meni se čini još ih gledam oba..."

Ima u završnoj tercini ovog soneta jedna važna reč: gledam kaže pesnik, a ne vidim kako bi se u sećanju kazalo. Taj trajni glagol govori o Šantićevoj stalnoj uronjenosti u slike iz detinjstva. To je njegova stalna i jedina odbrana. Reč vidim u jednoj reminescentnoj elegiji pod naslovom "Pogled s vrha" iz 1918. godine, Šantić će upotrebiti sećajući se bitnih, no vanporodičnih slika:

"Sve vidim, i baštu komšije Muktara,

I isti kapidžik, i pčelinjak ceo;

Pod orahom, gde je neko na panj seo,

Jošte česma prska kite đulbehara.

Preko zida vise i sad grane rotke

S kojih me plod rumen u detinjstvu zvaše,

I meni je ­ k’o da kukom na vrh motke

Snova svijem račve i kradem glavaše,

Muktar viče, a ja, bos i golih gnjata,

Preko plota s vencem raspuklih granata."

Motiv raspuklih granata, narova, šipaka kako se u Mostaru kaže, javlja se i u drugim Šantićevim pesmama, kao što će se i mnogi motivi iz pesama sudbinski pojaviti u kasnim Šantićevim strahovima, kada je, oboleo već, kako svedoči Vladimir Ćorović:"…Čuo je noću, činilo mu se da čuje nekakve konje gde tutnje iza kuće u našoj ograđenoj i povučenoj bašti…"

85

Aleksa Šantić, nadsimbol Mostara i Hercegovine, "krv junačka, duša Devojačka", kako reče Pero Slijepčević. Večan trag u vremenu: Aleksa koga ima, i Mostar koga nema. Sem u pesmama. A pesme su trajnije od gradova. O ljudima da i ne govorimo. (Pero Zubac o Šantiću)

NIKOLA TESLA

Teslin ugled i slava su rasli, a za to se postarao i elektroinženjer Tomas Komerford Martin, opčinjen našim genijem, koji je 1983. godine napisao knjigu o Teslinim velikim otkrićima. Ali, učinio mu je još nešto više. On ga je i upoznao i sprijateljio sa Robertom Adervudom Džonsonom, novinarom i pesnikom, kao i sa njegovom izuzetno ljupkom i zanimljivom suprugom Katarinom.

Gospođa Kejt Džonson bila je lepa i senzibilna žena, koja je, zajedno sa suprugom, pretvorila svoj dom u pravo stecište obrazovanog i bogatog sveta. Ona je veoma visoko cenila prijateljstvo s Teslom. Moglo bi se reći da je vrlo ljubomorno negovala to prijateljstvo duže od dve decenije, toliko koliko ni jednoj drugoj ženi nije pošlo za rukom. Ali, na osnovu prepiske, nije teško zaključiti kako je ona istovremeno gajila i delikatne simpatije i čak nežnu ljubav prema Tesli. Zanimljivo je, opet, da je za toliku njenu naklonost znao i njen muž i da ju je odobravao.

Jedne večeri Teslina kočija se zaustavila u Leksington aveniji 327, ispred kuće Roberta Džonsona. Već u vrtu su se čuli zvuci Mocartovog klavirskog koncerta. U kući DZonsonovih Tesla je bio predstavljen Radjardu Kiplingu, koga je domaćin smatrao jednim od najvećih pesnika toga doba, sreo je i pisce Džona Mjuira i Helen Hant Džekson, kompozitore Ignasa Paderevskog i Antonjina Dvoržaka, primadonu Neli Mebu i čitav niz ljudi od imena.

Te jesenje večeri dok je ulazio kod Džonsonovih privučen zvucima Mocartove kompozicije, prepoznao je da to svira jedan od njegovih najomiljenijih partnerki u društvu. Divljenje i naklonost bilo je najviše što je osetio i pokazao prema ovoj izuzetnoj dami.

Domaćin ga je uzeo ispod ruke kako bi ga predstavio i ostalim gostima. Prišli su visokoj, ozbiljnoj devojci, elegantno odevenoj, čiju je haljinu krasio cvetni aranžman oko vrata. Primetio je njene oči boje meda.

­ Gospođica En Morgan ­ Kazao je Džonson pri upoznavanju, dodajući: ­ Gospodin Nikola Tesla.

Potom je diskretno zamakao ostavljajući ih. Klimnula je glavom i vratila se da sluša muziku. Milionerka sa očima boje meda…

Tesla je bio razgaljen. Njene oči imale su istu onu neustrašivu inteligenciju kao i oči njenog oca, čuvenog bogataša Džona Pirponta Morgana. Džonson mu je rekao da je devojka zaljubljena u njega. Ako je i bilo tako, sada je ona odlučno nastojala da mu to ničim ne pokaže. Njeno držanje, naučeno

86

u takozvanim školama za dame, impresioniralo ga je. Tako bogata a ipak tako ljupka.

"Džonsonovi su, kako je shvatio, bili rešeni da ga zavitlavaju ako ne pokaže jasan interes za ženidbu ćerkom Dž. P. Morgana. Tesla nije mogao da pristojno ohrabri devojku u njenoj želji, no morao je da bude krajnje pažljiv kako ne bi povredio njena osećanja", piše Teslin biograf.

Pošto je završena muzička numera, i drugi gosti su želeli njegovu pažnju. On je, međutim, potražio Margerit, u čijem je društvu uživao.

­ Recite mi, gospođice, zašto i vi ne nosite nakit kao ostali? ­ upitao je ne baš sasvim taktično.

­ Kod mene to nije pitanje izbora, gospodine Tesla! ­ uzvratila mu je smerno mlada pijanistkinja. ­ No kad bih imala dovoljno novaca da se natovarim dijamantima, smislila bih pametniji način da ga potrošim.

­ Šta biste uradili u tom slučaju? ­ zapitao je Tesla još znatiželjnije.

­ Najradije bih kupila kuću na selu, iako ne bih volela da se iselim iz predgrađa…

­ Ah, gospođice Merington, kad počnem da zarađujem milione, rešiću vaš problem ­ uzvratio je slavni naučnik. ­ Kupiću kvart ovde u Njujorku i sagraditi vam vilu u centru a zasaditi drveće okolo. Tako ćete imati svoju seosku kuću a nećete morati da napuštate grad…

Jedina žena koja ga je dirnula.

„Prema jednom od Teslinih najbližih prijatelja, Margerit je kasnije tvrdila da je jedina žena koja je ikada dodirnula Teslu. Prijatelj je to odbacio. Ne postoji zapis o intimnosti između pronalazača i nje ili bilo koje druge žene. Ista osoba od poverenja je rekla da se En Morgan upravo bacala na Teslu. Uostalom, ništa nije ukazivalo na to da su bili nešto više od prijatelja. Imaće uporedne karijere, jer će En postati najvažnija žena u poslu kojim se bavila. Iako će se njeno ime povezivati s nizom čuvenih ljudi, nikad se neće udati", navodi Čejnijeva.

Uz Teslino ime pominjane su, dakle, i druge lepe, umne i bogate žene. Međutim, nijedna nije uspela, ono što je uspela Katarina Džonson, da zadrži njegovu pažnju duže od dve decenije. Najzad, ni jednoj ženi nije pošlo za rukom da postane ono što su mnoge htele ­ da bude gospođa Tesla.

(Sara Bernar (o kojoj je pesnik pisao: Setih se svih ruku žena kod Botičelija") uzalud se, u Parizu, udvarala Tesli ljubaznom ali hladnom, onda kad je čitav svet padao na njen najmanji mig, kad je bila najslavnija žena planete).

* * *

87

Kako je Laza Kostić uzeo ulogu navodadžije u nameri da oženi svog prijatelja Nikolu Teslu:

Pesnik Laza Kostić je, za razliku od bučnih i neodmerenih belosvetskih provodadžija, verovao da bolje poznaje naše naravi. Zato on u pismu od 12. juna 1895. godine nudi svom prijatelju Tesli i devojku koju mu je namenio:

„Dragi prijatelju, danas je, od prilike, treća godina kako smo se ono sastali u Pešti i onako lepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da Vam ne kažem: Hoću da Vas oženim!

Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca. Zbilja: Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suvu ruku nekog sveca, pa, u zanosu od onog tamjana i od one lepote, čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne podigne da je zagrli.

­ Koji je to svetitelj? Zapitao sam kaluđera do sebe.

­ To nije svetitelj.

­ Nego?

­ To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina.

­ A? Sad razumem.

Kaluđer me pogleda kao da me je razumeo, a znam da ni ne sluti moje misli. Do sada je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima joj 24 godine ­ ali ne biste joj dali više do 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: Njen je ideal Nikola Tesla.

Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je uvek bilo na umu, kako ste vi do sada svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa nemate vremena ni misliti na žene, a kamoli na ženidbu. Ona se ipak uzda da bi Vas obrnula.

Toliko o devojci. A sad o imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj. Ona može doneti od prilike jedan milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao otvoriti zetu veresiju i do jednog miliona dolara, ako zatreba. Razmislite dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite, na šta ste smislili. Ako pristajete, poslaću Vam odmah sliku moje namenjenice i saznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako verujte da ostajem uvek vaš prijatelj Laza Kostić…"

Ovo svoje pismo poslao je Laza Kostić iz manastira Krušedola, u koji se bio povukao, jer je i sam bio ne malo pritisnut da se oženi pošto je punih dvanaest godina bio verenik jedne devojke.

88

Ali malo je Tesla mario za vlastitu sudbinu. Sve od juna pa do septembra Kostić je napeto iščekivao odgovor preko Okeana. Kad ga je dobio, nije sasvim poznato. Kako mu je Tesla odgovorio, opet ne možemo tačno znati jer pismo nije sačuvano. Međutim, sačuvano je zato pismo Laze Kostića od 4. septembra 1895. godine na osnovu kojeg je jasan i Teslin odgovor. Evo tog pisma upućenog opet iz Krusedola:

Pisma iz manastira Krušedol

„Dragi Prijatelju, ako hoćete da Vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu ne bih ni ja drugojačije. Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi, da se ne satre seme koje rađa takove đetiće. Ali prvo: ne može se niko sasvim pouzdati da će imati dece, ni kad bi se oženio u najboljoj snazi, ni kad bi uzeo najzdraviju devojku.

Drugo: Ko zna kakva bi bila deca? Znam da su najgenijalniji ljudi rađali nedonoščad, ili bar sasvim obične, svakidašnje mozgove, a to je ­ sasvim prirodno: Njihov mozak je toliko radio, da ništa nije ostalo za njihova muda ­ Pomislite samo, kad bi iza vas ostala dva tri sina tupoglava, kako bi ti uludo mogli potrošiti svu slavu svoje dične očevine…

Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga roda… Jer napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom…

Napokon vam javljam da ću se ja, ako Bog da, u nedelju posle Male Gospođe (22/10. septembra) venčati sa mojom verenicom Julijom Palanačkom u Somboru. Sad je dvanaesta godina kako sam je bio isprosio. Ako niste verovali u sudbinu, to je prilika da poverujete."

Devojka kojom je Laza Kostić nameravao da oženi Nikolu Teslu bila je čuvena lepotica Lenka Dunđerski, koja je poticala iz ugledne i bogate porodice zemljoposednika u Bačkoj. Ono što se, međutim, iz prepiske ne vidi, to je činjenica da je Laza zapravo bio do ušiju zaljubljen u Lenku. Sve je mogao da prebrodi i premosti, sve da natpeva i da nadgovori, ali samo jedno nije: njoj je bilo 24, a njemu 54 godine.

U trećem pismu koje upućuje Tesli iste godine, opet iz manastira, Laza Kostić je samo mogao da obavesti svog prijatelja o iznenadnoj smrti Lenke Dunđerski. Dugo je odlagao da mu javi, ali je to ipak učinio 31/19. decembra 1895. godine:

„Dragi prijatelju, eto, to je Vaša nesuđenica,

Vidite, koliko sam se skanjevao i lomio, dok nisam prekinuo, da vam ipak pošaljem onaj crni list. Meni je bila kao sestra. Kao što vidite, neće ni vaša biografija ostati bez romantike, najlepše ali i najžalosnije. A ja sam ostavio ženu ­ još pre Lenkine smrti ­ upravo pobegao sam od tašti: imam ih dve. Sad sam opet u manastiru Krušedolu. Žena me zove kući. Sad se pogaćamo. I to je romantika, je li?

89

Sretan vam Božić i da Bog da, da u novoj godini postignete sve što ste naumili. Navek vaš prijatelj Laza Kostić."

Tako Lazi Kostiću nije uspelo, uz sav trud, da oženi Nikolu Teslu, Nije, što bi se reklo, pa kraj. Ali, baš odatle je pesnik i pošao. Zašto?

Odgonetku je dao književnik Stanislav Vinaver. U svom tekstu „Kako se rodila pesma Santa Maria della salute" on uzima ovu prepisku između velikog naučnika i velikog romantičarskog pesnika zato što joj je u središtu Lenka Dunđerski. A ta nesrećna mlada devojka postala je besmrtna tek u Kostićevoj labudovoj pesmi, kojom se, kako ističu neki istoričari književnosti, na najlepši način okončava i srpski romantizam u književnosti.

Vinaver je pisao:

„Prepiska između Laze i Tesle daje uvid u srž oba ova zanesena duha, od kojih je jedan hteo da veruje samo u romantiku, a drugi samo u drevne prauzroke i praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđerski. Ali se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi: Laza je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno, volela njega, Lazu: on se, Laza uplašio i geteovski pobegao od nje, u Krušedol. Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza ­ nek je Lazin Tesla."

LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ

Jedinstvo ljudi Tolstoj je smatrao smislom i ciljem celog ljudskog života. Ali, upravo je tog jedinstva nedostajalo tada u Jasnoj Poljani. Situacija u porodici bila je usijana. Sofja Andrejevna (Tolstojeva supruga) slučajno je 12. oktobra nabasala na tajni "Dnevnik za samog sebe", počela da čita, shvatajući da postoji tajni Tolstojev testament, sastavljen u julu. Njoj, ličnom sekretaru pisca, dugogodišnjem prepisivaču njegovih dela, majci ogoromne porodice, to je izgledalo čudovišno. Jedno za drugim slede, za oboje teška, objašnjenja. Tolstoj je sve više opterećen time, ali je žali. "Sofija Andrejevna veoma je uzrujana i pati", zapisaće on u Dnevniku. Ali, 20. oktobra saopštava piscu iz Jasne Poljane Mihailu Novikovu da želi da ode od kuće. "Proživeli smo 50 godina u ljubavi, navikli se jedno na drugo, supruga me nikada nije prevarila. Nisam mogao radi svog ličnog zadovoljstva da joj pričinim bol". Ipak, već kroz četiri dana pita o mogućnosti da mu se u selu nađe "mala koliba". U to vreme Sofija Andrejevna zapisuje: "Rešila sam da više ne idem nikuda: ni u Moskvu, ni na koncerte… Tako mi je stalo do svakog minuta života Lava Nikolajeviča, tako ga jako volim, nekako nanovo, kao poslednji plamen vatre koja dogoreva, da se neću razdvajati od njega". ("Drama postaje istinska drama onda kad u njoj nema krivih" ­ reći će kasnije najstarija kćer Tolstojevih, Tatjana Suhotina.)

Tolstoja su 28. oktobra noću probudili suprugini koraci u njegovom kabinetu i on je "odjednom rešio da ode". Veoma se žurio, ali joj je dugo pisao, zahvaljivao za "časni četrdesetosmogodišnji život".

90

Dvadeset osmog oktobra ujutro Sofiji Andrejevnoj su dali Tolstojevo pismo. Pročitala je prve reči: "Moj odlazak će te ogorčiti", pala u očaj i bacila se u ledeno jezero. Spasili su je, ali je bila u teškom stanju.

Vest o odlasku Tolstoja odmah se pročula po celoj Rusiji. Senzacionalno saopštenje novine su objavile već 30. oktobra. Svi su se pitali: "Kuda je otišao?" "Zašto je otišao?" Odgovarali su različito, često tendenciozno: razloge odlaska iz Jasne Poljane svodili su na porodičnu svađu, na povlačenje iz javnosti, govorkalo se čak o isposništvu, manastiru, vračanju crkvi. U toj kakofoniji nagadanja upozoravajuće su zazvučale reči Semjona Skitaljca: "Ne stojte na njegovom putu sa malim, uskim malograđanskim aršinom… Lav Tolstoj je otišao u svet, jer je svetu i pripadao".

Odlazeći iz plemićkog života vagonom treće klase, Tolstoju je "u duši bilo veoma prijatno". Nije imao odredenu maršrutu, nju je trebalo da mu pokaže put. U Samordinskom manastiru, gde je živela sestra Marija Nikolajevna Tolstoj, gledao je geografske karte, odlučivao kuda dalje: Kavkaz? Bugarska? Voznu kartu je imao do stanice Rostov­Don.

Poslednji dan oktobra Tolstoj je dočekao u vozu. Temperatura je naglo rasla. U 6.35 voz se zaustavio na stanici Astapovo. Dušan Petrović Makovički, kućni lekar pisca, koji ga je pratio na putu, izveo je bolesnog Tolstoja iz vagona. Ljudi su ga prepoznavali, skidali kape.

Počinjao je novembar, koji je zatekao Tolstoja kako umire u kući šefa stanice Ivana Ivanoviča Ozolina. Sledećeg meseca neće biti, ostajala je još samo sedmica…

Odluka donesena u magnovenju, u stvari je dugo i bolno sazrevala. Intimno, on je već davno otišao, ostalo je samo da se napravi poslednji korak. I kopao je po živoj rani, ostavljajući najdraže i najbliskije ljude ­ ženu, decu, koja ga nisu razumela, nisu mogla da ga razumeju! Nije razdor u porodici bio razlog odlaska, već posledica različitog odnosa prema životu. Nije slučajno Tolstoj je četvrti put pokušavao da ode iz Jasne Poljane. Prvi pokušaj bio je 1884. godine, ubrzo posle "Ispovedi", gde je pitanje o smislu postojanja vezao sa životom težaka, ne samo na filozofskom, već i na socijalnom planu. Otuda i nova moralna pozicija pisca koji nije priznavao način života plemića, svog društvenog sloja. "Život u Jasnoj Poljani je otrovan… Teško je živeti u tim besmislenim, raskošnim uslovima, u kojima sam ja morao da provedem život. Još je teže u tim uslovima umirati " ­ beleži u dnevniku iz 1908. godine.

OSKAR VAJLD

Oskar Vajld šokirao je London talentovano i neprestano. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo novo i drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na "inteligentnom prijemu ove predivne drame; vidim da vam se svidela skoro koliko i meni".

91

Skromnost mu nije bila vrlina, pa je izjavio : "Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo." Na putu za Ameriku, na carini je teatralno izjavio: "Nemam ništa da prijavim osim svog genija." "Volim London!" rekao je jednom, "Komponovan je od divnih idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda." Verujući da "ništa nije tako uspešno kao preterivanje", bio je sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Oskar je pričao o svakoj temi na svetu, sve je znao, u sve se razumeo. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče "u letu", vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha."Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!" izjavio je nadahnuto, ne znajući da ęe mu ta želja doći glave. Naime, šokiranje Londona otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld, srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost zahvaljujući 17­ godišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros će do kraja ostati njegov najverniji prijatelj, ali ne i najveća ljubav.

"Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom "Slika Dorijana Greja". Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadentni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac markiz od Kvinsberija, autoritaran, ali i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je perverzni mladi lord bio veća opasnost za Vajlda nego obratno, Vajldu je sudija zbog "nakaznog ponašanja" izrekao najgoru moguću kaznu ­ dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mladih muških prostitutki, sa kojima je orgijao s vremena na vreme, koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovoj perverznosti. Viktorijanski London okrenuo je tada leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je preko noći najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru.

"Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira." Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije proveo nijedan dan nesrećan. Govorio je da se ljudi i te kako procenjuju po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao predimenzionirani dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala u detinjstvu, ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i nastavila, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego za starijeg brata, umrla je kao devojčica a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici.

Oskarov otac bio je lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonite. Nikad potpuno pijan, ali zato retko sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca, iza čijih leđa su pričali vic: "Zašto doktor Vajld ima crne nokte?" "Zato što se počeškao."

92

Oskarova majka bila je za nijansu čudnija od oca. Bila je neurotični nacionalista, neuredna i pričljiva, a njen hobi bilo je objavljivanje rodoljubive poezije pod pseudonimom "Speranca". Uvek je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf primetio je: "Jadno dete iz ovakvog braka."

Kao mladić rekao je: "Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen." Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora uništila ga je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: "Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je ­ da prestanu!" Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom "Sebastijan Melmut" u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Ubrzo je umro od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, na samrti je rekao: "Jedno od nas đe morati da ode!"

* * *

Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno u Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Britanije digli su u Parizu čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički sveštenik održao je dirljiv govor o nekad izgubljenom sinu koji je ponovo nađen…

U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mek Alis. Irska predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu o Oskaru Vajldu u Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove izložbe u Londonu pokrila je kompanija "Taitinger" koja proizvodi šampanjac. Ista kompanija pokrila je i troškove Vajldovog unuka Merlina Holanda u najskupljem pariskom hotelu "Krilon". U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije ­ okupljanjem nekoliko desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde je danas prometna stanica metroa. Interesantno je da su i Dablin i London tek pre dve godine podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je spomenik 1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu, Kris Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što je dao svoj život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti. Na spomeniku su uklesane Vajldove reči: "Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda".

U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg je vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno se naslonio na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u svoju kuču u kojoj je proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna polovina njegovog lica izražava osmeh, a druga bol.