AGRESIJA I AGRESIVNOST

O agresiji se veoma mnogo govori, ali ne bez razloga, jer je ona oduvek bila prisutna u ivotu ljudi i ivotinja. Savremeni i civilizovani svet u kome ivimo preplavljen je talasom agresije i destruktivnog ponaanja, gubitak nade, vere i ljubavi dananjeg oveka i mnogi drugi lini drustveni faktori. Zbog svog velikog znaaja agresija je postala predmet prouavanja mnogih nauka: antfopologije, sociologije, psihologije, psihijatrije, filozofije, itd. Agresija sa najkobnijim posledicama po telesni i duevni razvoj je ona koja se ispoljava u porodici. Na razvoj deteta utiu:

1. naslee od kojeg zavise osobine linosti, razne skolonosti, pa i karakter;2. drutvena sredina, prvenstveno porodica, zatim vrnjaci, kola, masmediji, itd;3. lina aktivnost;4. faktor sudbine.

Termin agresija latinskog je porekla. Potie od latinske reiadto znai prema ili ka i rei gradus to znai korak. U prevodu agresija bi znaila kretanje napred. Re agressio poprimila je znaenje napada, jer je u ratovima kretanje napred znailo napad. Mnogi autori razlikuju pojmove: agresivnost, agresija i agresivitet:

-agresivnostje relativno postojana crta linosti tj. trajna osobina ili stanje linosti;-agresijaje ispoljavanje agresivnosti u odredenom vremenskom periodu;-agresivitetpodrazumeva trajnost ispoljavanja agresivnog pnaanja. Definicije ovih pojmova razlikuju se od autora do autora.Termin agresija i agresivnost upotrebljavaju se u razliitim znaenjima:1. u smislutendencije za dominiranjem, kod osoba ija je crta linosti sklonost ka dominiranju;2. u smislutendencije da se ostvare lini interesiuprkos protivljenju drugih ljudi.M.Levin to naziva zdravom agresivnou, a W.Mc.Dougal borbenou.3. u smislu inicijativeda se realizuju lini ciljevi ili interesi, koji ne nailaze na suprodstavljanje drugih ljudi;4. u smislutendencije ka aktivnosti, preduzimljivosti i energinosti, koja se izjednaava sa crtom linosti oznaenom kao aktivizam;5. u smislu tendencijeka destruktivnosti i razaranju drugih osoba ili objekataili ka autodestruktivnosti (unitavanju samoga sebe).

ta e se smatrati agresivnou i agresijom zavisi od sistema vrednosti pojedinca, grupe, kolektiva, zajednice, klase kulture, itd. Prema G.Kaporu (1979) za psihologiju je znaajno da se nauno odredi upotrebna vrednost ova dva termina, pre svega zato:

1. to je psihologija nauka, pa je neophodno da se ovi pojmovi precizno (operacionalno) definiu kako bi se mogli ne samo opisati nego i meriti;2. sam termin agresivnosti i agresije zavisi od shvatanja znaenja ova dva pojma, jer postoje sluajevi kada ove pojave treba favorizovati (podsticati), ali i sluajevi kada agresiju ili auto agresiju treba leiti, ublaavati ili na nju preventivno delovati.

Iz iskustva znamo da je za bavljenje sportom, biznisom, politikom, policijskim i vojnim poslovima i nekim drugim delatnostima neophodna prilina doza agresivnosti.Agresivno ponaanje ispoljava se u napadu na druge osobe sa namerom da im se nanese teta, koja u stvarnosti moe, ali i ne mora da bude naneta.Svako drutvo raspolae sankcijama protiv agresivnog ponaanja, ali mnoge grupe direktno ili indirektno podravaju odreene oblike agresivnog ponaanja. Svedoci smo da i patrijahalno drutvo, u kome mi ivimo, esto tolerie ili podstie agresivno ponaanje deaka, a suzbija i kanjava isto takvo ponaanje kod devojica, jer se smatra da je to drutveno neprihvadjivo.Neophodno je da razlikujemo agresivnost kao nain reagovanja od agresivnog motiva i tenje da se agresivno postupi. Mnogi autori smatraju da je prirodna i uroena reakcija ljudi da agresivno reaguju kada su napadnuti ili kada su spreeni da ostvare svoje intenzivne potrebe, motive i elje.O agresivnim motivima moemo da govorimo samo onda kada nae agresivno ponaanje ima jasan i svestan cilj da nekoga povredi ili da mu nanese tetu, odnosno kada osoba nalazi zadovoljstvo u samom agresivnom aktu.

Da li e doi do agresivnog postupka zavisi od:

1. agresivnog impulsa;2. agresivnog oseanja i3. drugih, prvenstveno socijalnih faktora.

Prema N.Rotu (1971) pod agresivnou se podrazumeva ponaanje ija je namera da nekoga povredi ili da mu se nanese teta, i to nezavisno od toga:

1. da li je ta namera postojala od samog poetka ili se javila tek tokom reagovanja na neku situaciju;2. da li se ispoljava postupcima koji su otvoreni i uoljivi na tetu drugih ludi ili postoji samo elja da neko bude povreden.Mnogi naunici su sebi postavili pitanje:Da li je agresivnost kao pranagon ukorenjena u svakom ljudskom biu ili postoji u karakteru kao individualno svojstvo koje ne mora da ima svaki ovek?Takoe su postavili pitanje:Da li je agresivno ponaanje iskljuivo ili prvenstveno steeno, tj. naueno, ili na njegov razvoj utiu istovremeno nasledni faktori, uslovi sredine i uenje u meusobnoj interakciji?INSTIKTIVISTIKO SHVATANJE AGRESIJE I AGRESIVNOSTI

Sva istraivanja instikata posle arlsa Darvina poivala su na njegovoj teoriji evolucije. Willam James (1890) i William Mc Dougal (1913 i 1932) govore o tome da svaki individualni instinkt motivie odgovarajue oblike ponaanja. I za neoinstinktiviste, iji su predstavnici Sigmund Freud i Konrad Lorenc, izvor agresivnog ponaanja je u instinktima.Instinkti izviru iz potreba i uroeni su. Oni su pokretaki faktor linosti i imaju selektivnu kontrolu nad ponaanjem. Njihov psiholoki predstavnik je elja. Oni sainjavaju duevnu energiju linosti, a izvor im je u idu. Cilj instinkta je zadovoljenje, a instinktivne tenje su slepe. Da bismo razumeli instinktivistiko shvatanje agresije Sigmunda Frojda moramo se upoznati sa tri komponente linosti: biolokom-id, psiholokom-ego i socijalnom- superego. Id je najstariji, nesvesni deo linosti i izvor energije. On sadri sve to je nasleeno, prisutno pri roenju i instinkte. U njemu vlada princip zadovoljstva. Id ne poznaje ni moral ni logiku. On tei da izbegne bol i neprijatnosti i elje su jedina realnost sa kojom dolazi u dodir. Da bi se ostvarile elje ida potrebno je da se angauje ego koji ima dodira sa spoljanjim svetom. Ego se razvija iz ida i on je slab u odnosu na njega. Ego usklauje zakone instikta sa zakonima spoljanjeg sveta. Iz ega se, identifikacijom sa roditeljima, izdvaja superego. Superego dobija energiju iz ida, ali on ima dunost da koi impulse koji dolaze iz ida, a naroito seksualne i agresivne, dok id tei samo ka zadovoljenju.

PremaSigmundu Frojdusvaki instinkt ima:

1.svoj izvor(uzbuenje koje nastaje u telu);2.svoj cilj(uklanjanje neprijatnog stanja tj. zadovoljenje);3.spoljanji objekat kojim se vri zadovoljenje(oblici ponaanja koji vode zadovoljenjuitd.).

Frojd je poklanjao malu panju agresiji sve dok je smatrao sda ovekom vladaju dve glavne snage:libido(seksualnost) i instinkt samoouvanja. On je u poetku poreklo agresije tumaio kao odgovor na frustraciju seksualnog nagona. Frojd je bio pristalica dualistikog shvatanja po kome su uvek meusobno suprotstavljene dve osnovne sile. Ta dihotomija postojala je prvo izmeu libida i instinkta samoouvanja, zatim izmeuErosa(instinkta ivota) iTanatosa(instinkta smrti).

Instinkt ivota(glad, e, seks) slui odranju ivota i razmnoavanju. Oblik energije pomou koje oni deluju zove se libido. To je konstantna sila koja se moe vezivati za razne objekte.Erostreba shavtiti kao stvaralaki princip, koji sam po sebi nije erotian i u okviru kojeg se odvija reprodukcija oveka dok se podTanatosom, iz koga potieagresivni nagon, podrazumeva tenja oveka da se vrati u neorgansko stanje. Eros i Tanatos javljaju se meusobno isprepletani. Naime Frojd je uoio da i Eros moe koristiti instinkt smrti (to je sadistika komponenta u Erosu ). Isto tako instinkt smrti moe koristiti i sopstveno pranjenje u vidu agresije. Tanatos po pravilu ne istupa u svojim otvorenim oblicima ve se lukavo preruava, a naroito tei da se preodene u oblik Erosa. Institucionalizovano nasilje nad ljudima svedoi o uspelom preruavanju Tanatosa u Eros. Sloj intelektualaca, sa njihovom sloenom mentalnom aparaturom, natoito je podlona iskuenjima Tanatosa i njegovom preruavanju, ime se moe objasniti lakoa sa kojom intelektualci postaju, pre drugih, agresori i rtve.Kada instinktivni impulsi, koji u sebi sadre i Eros i Tanatos, ne budu uspeno potisnuti, onda se seksualni elementi pretvore u simptome, a agresivni se izdvoje i ispoljavaju kroz oseaj krivice i destruktivnosti. Instinkt smrti moe biti povezan sa libidom i tada se pretvara u impulse koji su bezazleniji, a ispoljavaju se u sadizmu i mazohizmu.Frojd je smatrao da sva iva bia nastaju delovanjem kosmikih sila na neorgansku materiju, a da kod ljudi postoji podsvesna elja za smru, koja je u stvari cilj ivota. U celoj prirodi vlada princip konstantnosti, pod ijim uticajem organska materija tei da se vrati u anorgansku. ovekova elja za vlastitom smru blokirana je snagama erosa, pa se on bori za svoj opstanak. Za njega je agresivnost, koja je proizvod instinkta smrti, u stvari agresivnost usmerena napolje (protiv drugih objekata). Prema Frojdu svako ponaanje, pa i agresivno, determiniu fizike sile, karakter tih sila je delom nesvestan. Uvid je faktor koji donosi promene u naboju energije i pravcu tih sila.Za njegovu teoriju, meutim, ne postoje empirijski dokazi. Mnogi psihoanalitiari odbacili su njegovu teoriju instinkta smrti, ali su prihvatili agresivni impuls kao drugu stranu seksualnog instinkta.

H.HarmanniAna Freud(1949) smatrali su da se agresivna i seksualna energija neprekidno stvaraju u organizmu. Ukoliko se agresivna energija ne neutralie i ne oslobodi na drutveno prihvatijiv nain, dolazi do agresivnog napada na druge osobe. U tom napadu nalazi se zadovoljstvo, jer se kroz agresivnost oslobada tenzija izazvana nezadovoljenim nagonom. U stvari, do agresivnog napada dolazi kada akumulacija agresije u organizmu pree odreeni nivo. To je hidraulini model o poreklu agresije. Po Hartmanu agresija i seksualnost su u funkciji ida. Za njega jedini cilj agresivnog nagona nije destrukcija objekta. Sile adaptacije ne dozvoljavaju unitenje objekta, jer unititi objekat znai ostati sam. Modifikacija se dogaa fuzijom (spajanjem) sa libidom, pa se objekat ne unitava. U stvari ego se identifikuje u odnosu na konflikt, pa trai da se agresivni nagon modifikuje.Njenom neutralizacijom dolazi do sublimacije (transformisanje energije neprihvatljivih nagona u prefinjene, socijalno prihvaene i cenjene motive), pa se ona ispoljava na nain koji je socijalno prihvatljiv. Na primer, ako prema nekome oseamo agresiju moemo reagovati na nekoliko naina:

1. da se sa tom osobom posvaamo ili potuemo;2. da se povuemo i nikada sa njim ne progovorimo ni jednu re;3. da pomerimo agresiju sa nje na neku neivu stvar (na primer da razbijemo au) ili na neku drugu osobu, itd.Konard Lorenc (1870), istraujui ponaanje ivotinja, doao je do zanimljivih zakljuaka. Po njegovom miljenju izvor agresivnog ponaanja je u urodenom agresivnom instinktu koji je veoma moan i vaan za odravanje jedinke i vrste. Da bi se agresivno ponaanje ispoljilo neophodno je prisustvo organizma iste vrste. Znai da je agresivno ponaanje uvek drutvena aktivnost, ije je poreklo instinktivno. O agresivnosti, koja je izraz uroenog instinkta, moemo govoriti samo onda kada se ona nuno pojavljuje i kada je cilj za sebe, a ne kada je agresivnost samo sredstvo da bi se ostvarili neki drugi ciljevi ili zadovoljile neke druge potrebe. Agresivnost je reakcija na uroenu unutranju razdraljivost, koja trai rastereenje. Ona e se ispoljiti nezavisno od toga da li postoji odgovarajui spoljanji stimulans, kada se u neurolokim centrima nagomila dovoljno specifine energije za instinktivna dela (hidrauliki model). Lorenc govori o dve vrste agresije:

1. intraspecifina agresija je agresija unutar jedne vrste, a njena funkcija je podravanje opstanka vrste. Ona ispoljava tu funkciju tako to raspodeljuje jedinke jedinke neke vrste na ogranienom prostoru, koji im stoji na raspolaganju, izborom boljeg oveka, u ta spada i uvodenje socijalne hijerarhije i odbrana enke (K.Lorenc, 1964.). U toku evolucije jedne vrste ubilaka agresija jedne vrste pretvorila se u agresiju koja ima zatitniku funkciju. Taj novi oblik agresije ispoljava se u obliku simbolikih i ritualnih kretnji koje imaju istu funkciju, a nisu tetne za vrstu;2. interspecifina agresija je agresija izmeu pripadnika razliitih vrsta.Po Lorencu, agresivno ponaanje koje ima svoj izvor u instinktu, postoji i kod ljudi. Na primer, ljudi u polarnoj ekspediciji povezani prijateljstvom i poslom, posle izvesnog vremena, ponaaju se agresivno jedan prema drugome, jer nema drugih osoba na koje mogu usmeriti agresivno ponaanje, a imaju jaku potrebu za takvim ponaanjem. Poto oveku nedostaju prirodna orua za ubijanje pripadnika svoje vrste (kande, rogovi, kopita, itd) kod njega su se slabije razvijale forme inhibicije agresivnosti, nego kod ivotinja, kod kojih su se tokom filogenetskog razvitka, radi zatite i odravanja vrste, one jae razvile.Zato je ovek izmislio vetaka orua i oruja koja imaju izuzetno veliku mo ubijanja. Meutim, i kod oveka postoje neke forme inhibicije agresivnosti, npr. puenje lule mira, razni dobri maniri, osmeh pri pozdravljanju, itd. On je kasnije pokusao da dopuni svoje shvatanje agresivnosti. Agresija je nasledno zlo oveanstva, nastalo kao posledica intraspecifine selekcije (selekcija unutar iste vrste) koja je delovala na nae predke pre oko 40000 godina. Ona se pojavila kad su ljudi nadvladali strah od gladi, smrzavanja i divljih zveri. Na to su mnogo uticali ratovi, koji su se vodili izmedu neprijateljskih susednih plemena. Iz njih su se razvile ratnike vrline i danas veoma cenjene u nekim kulturama. Ali po miljenju nekih autora, u svakom ratu dolazi do veeg gubitka agresivnih pojedinaca, pa je malo verovatno da je selekcija uzrok odravanja visoke uestalosti agresivnosti kod ljudi.Prema Lorencu, ljudi ine strahote u ratu i svoje ponaanje smatraju opravdanim. Takvo ponaanje zasnovano je na instinktu i analogno je ponaanju ivotinja.

PremaErihu Fromu(1973) Lorenc ne eli da brani ratne strahote, aii njegov argument, da su uroeni instinkti pokretai takvog ponaanja, ini ba to. Po Fromovom miljenju nema dokaza da je u ljudskoj prirodi injenje strahota u ratu i da je to univerzalna ljudska reakcija. Besmisleno je takvu tvrdnju zasnivati na instinktu, koji poiva na analogiji s pticama i ribama, koja je veoma sumnjiva. Prema Lorencu lino prijateljstvo i povezanost nalazimo samo kod ivotinja sa dobro razvijenom intraspecifinom agresijom. Sto je ivotinja ili vrsta agresivnija ta povezanost je vra. On tvrdi da i kod ljudi ne postoji ljubav bez agresije i da ovek moe mrzeti samo tamo gde je voleo, iako to retko priznaje.Prema Erihu Fromu (1973) istina je da se ljubav ponekad pretvara u mrnju, meutim bilo bi tanije rei da se menja povreeni narcisoidni karakter osobe koja voli, a ne ljubav. To znai da neljubav izaziva mrnju. Zato je apsurdno tvrditi da ovek mrzi tamo gde je voleo. From posavlja pitanja: da li ugnjetavani mrzi ugnjetavaa, da li majka mrzi ubicu svog deteta, da li mueni mrzi svog muitelja, zato jer su ih voleli ili ih jo uvek vole? Osnovne postavke Lorencove teorije nisu potvrene, jer ih je teko potvrditi. Kada bi se agresivno ponaanje javljalo bez obzira na situaciju u kojoj se ivo bie nalazi, bez obzira na potrebu za hranom, na zatitu svoje teritorije, na odbranu potomstva i stalno posle izvesnog vremena, onda bi instinktivistika teorija imala vre temelje.Uopteno govorei Lorencova glavna metoda sastoji se u analogijama, koje su dobijene tako to je uporeivano ponasanje nekih ivotinja sa ponaanjem oveka. Ali i za Frojda i za Lorenca zajedniko je shvatanje da je potiskivanje agresivnosti veoma nezdravo.

BIHEVIORISTIKO SHVATANJE AGRESIJE I AGRESIVNOSTI

Osniva biheviorizma Watson(1914) nije poklanjao posebnu panju agresiji, ali veina ispidvaa agresije u SAD pisala je sa bihevioristikom orijentacijom. Prema bihevioristikom shvatanju, ovek osea, misli i radi na nain koji se pokazao uspenim u postizanju onog to eli. Agresija je steena u traenju nae optimalne vrednosti (koristi, pozicije). Ako dete otkrije da e mu neko dati ono to eli, ako bude agresivno, ono e postati osoba sklona agresivnom ponaanju. U analizi agresivnog ponaanja nije vana namera, vane su samo vrste potkrepljenja koje deluju na agresivno ponaanje.A.H.Buss(1961), predstavnik biheviorizma, smatra da je agresivnost reakcija kojom se drugim osobama namerno ili nenamerno zadaje tetni udarac. Covek e postati sklon agresivnom ponaanju, ako njime dobija, ono to eli. Za sve bihevioriste nije vaan inilac nego in. Oni prouavaju vidljivo ponaanje oveka samo po sebi, nezavisno od osobe koja se ponaa. To je najvea zamerka bihevioristikoj teoriji. Na primer, ako jedna osoba ubije drugu, za bihevioristu nije vana motivacija ubice ve sam in ubistva, a to nije dovoljno da bi se jedna linost mogla opisati.A.Bandura(1965) smatra da i ljudi i ivotinje mogu nauiti da ne reaguju agresivno na situacije na koje se inae reaguje agresivno. Isto tako, mogu nauiti da reaguju agresivno na situacije na koje ranije nisu tako reagovali. Drugim reima, kako emo reagovati na dra i situacije, koje oteavaju ili ometaju zadovoljavanje naih motiva i potreba, zavisi od toga koji je nain reagovanja nauen. Da je uenje vaan faktor u sticanju agresivnog ponaanja pokazuju mnogi primeri. Na primer, ako roditelji fiziki esto kanjavaju svoju decu ili im zabranjuju mnoge stvari, ona e postati agresivnija. Isto tako agresivnija su deca onih roditelja koji ohrabruju, toleriu ili nagraduju svoju decu za agresivno ponaanje. Bandura je sa saradnicima utvrdio da posmatranjem agresivnih postupaka roditelja, ili nekog drugog modela, dovodi kod dece do podraavanja (oponaanja) takvog ponaanja. Tu se radi o uenju po modelu ili opservacionom uenju. Takvim uenjem moe doi do:

1. prihvatanjem novih, do tada nepoznatih oblika ponaanja;2. do dezinhibicije, do tada inhibiranih agresivnih reakcija;3. do obnavljanja naputenih oblika agresivnog ponaanja;4. do usvajanja i primene razliitih oblika agresivnog ponasanja na sasvim nove situacije, u kojima se ono, do tada nije ispoljavalo.

J.R.Davitz, takode biheviorista, uspeo je da eksperimentalno dokae da su deaci, koji su nagraivani za agresivne postupke, ispoljavali vie agresivnog ponaanja, nego oni koji su nagradivani za kooperativne postupke. Na osnovu dosadanjih istraivanja o agresiji i agresivnosti S.Radonji (1971) zakljuuje:

1. da je mehanizam javljanja agresivnog impulsa i agresivnog oseanja uroen i da zavisi od odreenih vrsta drai i frustracija;2. da uestalost javljanja i intenzitet agresivnih impulsa zavisi od naeg individualnog iskustva i od socijalnog uenja; agresivni impulsi se mogu socijalizacijom inhibirati mnoge drai i situacije, koje ranije nisu predstavljale podsticaj za javljanje agresivnih postupaka i oseanja, uenjcm to mogu postati;

3. moramo razlikovati agresivne postupke od agresivnih impulsa i oseanja.

Prema shvatanju neobihevioristeB.F.Skinnerasvako ovekovo ponaanje, pa prema tome i agresija, moe biti potpuno odreeno, tako to okolina nagrauje poeljan oblik ponaanja i tako utie na veoma jak vlastiti interes oveka i zadovoljava ga. Ako nagraujemo bezuslovno ponaanje, koje smatramo poeljnim, posle nekog vremena osoba e nastaviti da se ponaa na poeljan nain. To je operativno uslovljavanje koje se razlikuje od klasicnog uslovljavanja po Pavlovljevom modelu. Vano je da potkrepljenja (uvrivanja) moraju biti pozitivna (pohvala, nagrada) i dobro rasporeena. Primenom operativnog uslovljavanja. Skiner je uspeo da u znatnoj meri izmeni ponaanje ivotinja i ljudi u laboratorijskim uslovima. Mnogi autori, meutim postavljaju pitanja ta se deava kada ljudi iz laboratorije iziu u svakodnevni ivot; da li e se onda ponaati onako kako su nauili putem operativnog uslovljavanja? Prema E.Fromu (1973) biheviorizam ne moe da objasni mnoge stvari, na primer:

1. zato pozitivno potkrepljenje ne moe da sprei mnoge ljude da se suprotstave nauenom ponaanju i da se ponaaju suprotno nauenom ponaanju, pod uticajem svojih uverenja, savesti ili ljubavi;2. zbog ega, uprkos stalnom pozitivnom potkrepljenju, neki ljudi uslovljeni da budu muitelji ili progonitelji, esto mentalno obolevaju;3. zbog ega se deava da mnogi od najprilagoenijih ljudi, koji bi trebalo da svedoe o uspehu uslovljavanja, postaju nesreni ili neurotini.From tvrdi da neko moe postati rob operativnim uslovljavanjem, ali e reagovati nezadovoljstvom ili agresivnou. Cini se da impulsi, ugradeni u oveku, ograniavaju mo operativnog uslovljavanja. From smatra da je Skiner naivni racionalista, jer veruje da se ovek ponaa prema zahtevima svojih interesa. Po njegovom miljenju, ova teorija je istinita samo za otuenog oveka savremenog kibernetikog drutva. Prema Fromu, bihevioristiko shvatanje je vidljivo ponaanje nauno pouzdan podatak, nije tano.Ponaanje se razlikuje od motivacionih podsticaja, iako se pri povrnom posmatranju ta razlika ne vidi. Ako posmatramo dva oca od kojih je jedan sadista, a drugi normalan, kako udaraju rukom svoje dete, uinie nam se da se obojica identino ponaaju. Meutim, razliit nain dranja deteta i razliit nain razgovora sa njim, pre i posle kazne, kao i izraz njegovog lica, ini njihovo ponaanje vrlo razliitim. Njihovo vidljivo ponaanje je isto, ali paljivim posmatranjem na licu sadiste otkriemo grubost i intenzivnu destruktivnost. Poto bihevioristi nemaju metodu za ispitivanje neverbalnih podataka oni se ograniavaju na one podatke kojima mogu baratati, a oni su obino suvie grubi za teorijsku analizu.RAZLIKE I SLINOSTI IZMEU INSTIKTIVIZMA I BIHEVIORIZMA

Prema instiktivistikoj teoriji ovek ivi prolost sopstvene vrste, a prema bihevioristikoj sadanjost drutvenog sistema u kome se rodio.Ono to je zajedniko za oba pravca je to da za njih ovek nema nikakve odgovornosti, nikakvog udela u svom ivotu, nikakvu slobodnu volju. On je kao lutka na koncu kojom upravljaju ili instinkti ili uslovljavanje. Pristalica sociolokog shvatanja agresije Erich Fromm (1973) smatra da je osnovna greka instiktivista to nisu pravili razliku izmeu nagona koji su ukorenjeni u instinktu i nagona ukorenjenih u karakteru. Po njemu, na primer, sadistiki karakter eka priliku u kojoj e se ponaati sadistiki, a osobe pune ljubavi ekaju priliku da izraze lubav. ini se da sadistika linost koja eka priliku da izrazi svoj sadizam odgovara hidraulikom modelu nagomilanog instinkta. I instinktivisti i bihevioristi, iz podruja svog posmatranja, iskljuuju oveka, koji se ponaa agresivno ili neagresivno.Obe ove teorije suvie pojednostavljeno pokuavaju da objasne ponaanje ljudi.

FRUSTRACIONA TEORIJA AGRESIVNOSTI

Ova teorija, kao Berkoviceva dopuna ove teorije, istie znaaj uenja na agresivno ponaanje. Spreavanje zadovoljenja potreba i motiva dovodi do frustracije, koja izaziva agresivnost. J. Dollard (1939) smatra da postojanje frustracije uvek vodi agresiji i obrnuto, agresivno ponaanje uvek predpostavlja postojanje frustracije.H.Miller i J.Dollard (1941) autori su teorije traenja rtve. Nagomilana agresivnost kod oveka, koja je izazvana frustracijom, usmerava se na najpristupanije ciljeve. Ovde se radi o pomeranju agresije sa stvarnog izvora na druge osobe ili objekte, To su, pre svega, manjinske grupe, od kojih postoji najmanje straha da e nepoeljno reagovati, odnosno da e svojim reagovanjem ugroziti agresora.Postoji fizioloki proces koji dovodi do agresivnosti, a koji je zasnovan na nasleu, ali ne postoji nasleeni nagon za agresivnou. Miler smatra da frustracija moe izazvati vie razliitih reakcija, a da je agresivnost samo jedna od njih. Za A.H. Bussa (1961) frustracija je samo jedan od predhodnika agresije ali ne i najsnaniji.R.Berker, T. Dembo i K.Levin (1941) u jednom istraivanju, u kojem su uestvovale dve grupe dece, dokazuju da frustracija zaista izaziva agresivno ponaanje. Ona grupa kojoj je dozvoljeno da se odmah igra sa igrakama nije bila frustrirana i nije ispoljena agresivnost. druga grupa je bila frustrirana, jer je pre ulaska u prostoriju mogla da posmatra igrake u jednoj prostoriji, a tek kasnije d ue u tu prostoriju i da se sa njima igra. Ova grupa ponaala se veoma destruktivno i agresivno prema igrakama. Drugi istraivai utvrdili su da su due ekonomske nevolje izazvale frustraciju koja je prouzrokovala aresivno ponaanje. Oni su istraivali povezanost izmedu cena pamuka i broja Hnovanja na jugu SAD od 1882. do 1930. Utvrdili su da je broj linovanja bio vei, to su cene pamuka bile nie. Frustraciju, koja izaziva agresiju, mogu izazvati, takoe, strogo i surovo ponaanje roditelja prema deci, izolacija tokom dueg vremena, itd. Meutim, frustraciona teorija objanjava samo da je frustracija est izvor agresivnosti, ali ne objanjava u potpunosti uzroke javljanja agresivnosti,

1. svaka frustracija ne izaziva agresivnost ( na primer frustracija moe izazvati pojaano ulaganje napora da se neto postigne);2. postoji agresivno ponaanje bez frustracije.

L.Berkovitz i pristalice frustracione teorije agresivnosti smatraju da podaci, koji govore o tome da uenje i iskustvo utiu na ispoljavanje agresivnosti, ne obaraju njihovu predpostavku o tome da postoje urodene komponente agresivnog ponaanja. Eksperimenti su pokazali da su se neke ivotinje, koje su odrasle u izolovanosti ( npr. u zoolokom vrtu), ipak agresivno ponaale pri pojavi agresivnih drai, iako nisu mogle da naue agresivno ponaanje. Prema Berkovicu emocionalna reakcija na frustraciju stvara samo spremnost da se agresivno reaguje, ali do agresije dolazi tek uz prisustvo odreenih drai (npr.osobe koja je izazvala frustraciju).Te drai mogu izazvati ili poveati agresivnost. Zbog toga agresivno ponaanje, pri kome uvek imamo uroenu komponentu, mnogo zavisi od uenja, pre svega od uenja onih drai i situacija koje podstiu agresivno ponaanje. Za Berkovica frustraciona teorija je nepotpuna.Zamerka ovoj teoriji bila bi da razliiti ljudi u razliitoj situaciji ne reaguju na frustraciju uvek agresivnim ponaanjem. Na primer ako je neko frustriran to u odluujuoj utakmici nije dao ko, on moe reagovati na mnogo naina:

1. da se rastui i rasplae, ako je emocionalan, a pridao je veliki znaaj utakmici;2. da teren napusti bez rei, ode u kafanu i napije se;3. da okrivljuje i agresivno se ponaa prema saigraima, treneru ili lanovima protivnike ekipe;4. da se odlui da se vie nikad ne bavi koarkom, itd.

Pema tome frustracija zaista moe biti uzrok agresivnog ponaanja, ali da li e se osoba tako ponaati zavisi od mnotva drugih faktora (crta linosti, vaspitanja, uticaja drutva, itd).

POMERANJE AGRESIVNOSTI

To je prenosenje agresivnosti sa izvora, koji je izazvao frustraciju ili agresivno oseanje, na neku drugu osobu, jer agresivnost ne moe da se ispolji prema izazivau frustracije. Postoji vie uzroka pomeranja agresivnosti:1. zato to smo nauili da ispoljavamo agresivnost prema odreenim osobama;2. zato to se bojimo posledica ako agresivnost usmerimo na izazivaa frustracije (npr. ako je on na profesor, ef, itd.)

Ako je neka osoba slinija izvoru nae frustracije, onda imamo dve mogunosti. Prva je da se uzdrimo da prema njoj ispoljimo agresivnost, iz istih razloga iz kojih ne manifestujemo agresivnost prema osobi koja je izazvala frustraciju.Ako je na agresivni imuls jai od potovanja i autoriteta, onda emo agresivno ponaanje ispoljiti. Meutim, ukoliko je agresivni impuls slabiji, agresivno ponaanje e izostati. Deca esto pomeraju agresiju sa oca na profesora, kolu i druge institucije. Ljudi koji imaju rasne, verske, nacionalne i druge predrasude pomaraju agresivnost sa izvora, tj. sa osobe koja ih je frustrirala, na manjinske grupe. Uvek kada primetimo veliku nesrazmeru izmeu karaktera situacije i agresivne reakcije moemo biti sigurni da se radi o pomeranju agresije.KATARZA

Ovaj termin preuzet je od grkog filozofa Aristotela. Posmatra tragedije uivljava se u radnju, u sebi doivljava nagomilane impulse agresivnosti i pri tom ih se oslobaa. Drugim reima on proivljava sve one emocije koje proivljava i junak tragedije i na taj nain proiava svoju duu. O katarzi govorimo, dakle, i onda kada osoba posmatranjem prikazane agresivnosti na televiziji, filmu itd., smanji ili gubi (zbog frustracije nagomilanu) agresivnost. U irem znaenju, katarza predstavlja oslobaanje od potisnutih agresivnih impulsa, koje se ostvaruje na dva naina: posmatranjem tue ili ispoljavanjem sopstvene agresivnosti. est nain njenog ispoljavanja je psovka ili grdnja. Ako primetimo da je osoba koja nas je frustrirala i sama izloena tuoj agresivnosti, automatski e se smanjiti i naa agresivnost prema njoj. Medutim, Bandura i jo neki autori svojim istraivanjima su pokazali da nije dolo do katarze kod ispitanika, ak ni posle prisustvovanja agresivnim scenama. Zato oni zakljuuju:

1. da je svaka generalizacija neopravdana, jer posmatranje tueg agresivnog ponaanja obinodovodi samo do trenutnog olakanja i smanjenja agresivnosti kod nas;2. ako se agresija nekontrolisano ispoljava uvek kada se javi agresivni impuls ili ako se trajnogledaju agresivne scene, bez kontrole sostvenog ponaanja, onda dolazi do uestalosti agresivnog ponaanja.Dakle, katarza samo smanjuje agresivnost u odreenim uslovima i za odredeno vreme. Osim toga, katarza e se pojaviti samo ako kod neke osobe postoji agresivnost u trenutku kada posmatra agresivnu scenu, ali ako neko posmatra agresivno ponaanje, a ne nalazi se u stanju agresivnosti, samo posmatranje, kod njega e izazvati agresivnost. Takoe, ako neko uestalo posmatra ispoljavanje agresivnog ponaanja, on e se i u situacijama slinim onim koje je posmatrao, ponaati agresivno, jer je stekao naviku agresivnog ponaanja. Prezentovano agresivno ponaanje putem sredstava masovnih komunikacija, po miljenju mnogih strunjaka, doprinosi razvijanju agresivnosti, naroito kod dece. Deca lako poveruju da je prezentovano agresivno ponaanje opte prihvaeno i normalno. Drugi autori smatraju da:1. ako posmatramo situacije u kojima se ispoljava agresivnost, to nam prua mogunost da sopstvenu agresivnost oslobodimo putem katarze;2. film i TV ne prikazuju nita to se ne moe videti u svakodnevnom ivotu.Prema tome, prezentovana agresivnost, ako ne dovodi do smanjenja, ne dovodi ni do poveanja agresivnosti kod dece.

S. Radonji (1971) smatra da stalna prisutnost i stalno prikazivanje agresivnog ponaanja moe da :1. podstakne da ne suzdravamo sopstvene agresivne impulse;2. da ne osujeujemo agresivno ponaanje, ako smatramo da je to stalna i normalna reakcijaljudi;3. deca imitacijom mogu da naue nove oblike agresivnosti, koje pre toga nisu ispoljavala.Iako su miljenja po pitanju posmatranja agresivnog ponaanja samo donekle oprena, uticajmasmedija na ispoljavanje agresivnosti svakoako je znaajna., ali ponekad i prenaglaena.SOCIOLOKO SHVATANJE AGRESIVNOSTI

Antropoloki podaci pokazuju da agresivnost nije podjednako zastupljena u svim kulturama i da nije tipian odgovor na frustraciju. Uslovi u kojima dete ivi utiu na stepen agresivnog ponaanja. Margaret Bacon, Child i Berry (1963) vrili su istraivanja u velikom broju kultura i utvrdili da kod deaka koji rastu bez oca dolazi do identifikacije sa majkom. Kod njih dolazi do raznih vrsta devijantnog ponaanja i do uestalog i intenzivnog javljanja agresivnosti. Oni izraavaju izraenu maskulinost da bi prikrili vlastitu femininu identifikaciju.

SOCIOLOKO SHVATANJE AGRESIJE JOVANA RAKOVIA

Po njemu agresivnost proima instinkt i moe se upotrebiti kao energija instinkta. Ona je dublja i ira od instinkta. Ukorenjena je u bioloki potencijal svakog oveka, a raste i jaa na strasti i poudi. Covekova agresija ispoljava se na okrutan nain, jer ima dimenzije strasti. Postoji totalna simbiotika povezanost agresije i strasti. Agresija je najstarija iracionalna bioloka tvorevina, a strast najmlada. J.Rakovi je dao najiru ontoloku tipologiju agresije i deli se na:

1. agresija u igri:2. odbrambena agresija;3. afirmativna agresija;4. instrumentalna agresija;5. agresija pohlepe;6. intenciona agresija;7. sistematska agrsija;8. konformistika agresija;9. revolucionarna agresija;10. destruktivna agresija;11. narcistika agresija.Rakovi nije objasnio sve uzroke agresije i agresivnog ponaanja, jer je stavio naglasak na socioloki aspekt ove pojave. Osim toga njegova tipologija je veoma slina Fromovoj.

SHVATANJE AGRESIJE I AGRESIVNOSTI ERIHA FROMA

From govori o dve osnovne vrste agresije: benignoj i malignoj. Benigna agresija je defanzivna i reaktivna, bioloki adaptivni odgovor na ugroenost vitalnih interesa ljudi i ivotinja. Ona je filogenetski programirana i tei da ukloni ugroenost, tako to e destruirati ili ukloniti izvor te ugroenosti.Maligna agresija je bioloki neadaptivna i ofanzivna. Nije filogenetski programirana i bioloki je tetna i za napadnutu osobu i za napadaa. Ona je iskljuiva karakteristika oveka i predstavlja potencijal ukorenjen u samim uslovima egzistencije ljudi, iako nije instinkt poto maligna agresija nije uroena, to znai da se moe iskoreniti.BENIGNA AGRESIJA

Postoji nekoliko vrsta benigne agresije. To supseudoagresija,konformistikaiinstrumentalna agresija.

1.Pseudoagresijapodrazumeva agresivna dela koja mogu izazvati tetu, iako im to nije bila namera:a)nenamerna, (nehotina) agresija npr. ovek puca iz oruja i sluajno rani ili ubije nekoga. Psihoanalitiari ovde govore o nesvesnoj motivaciji i postavljaju pitanje da li je, moda, ono to ini sluajno agresor nesvesno nameravao;b)nestana agresija- nije motivisana mrnjom, a cilj joj je primena vetine (upotreba luka i strele, maevanje, borba sabljama, karate, itd.);c)samopotvrujua agresija- njome su obdarena sva ljudska bia, a ne samo mukarci, kako se ranije pretpostavljalo. Osoba sa nesmetanom samopotvrujuom agresijom manje tei neprijateljstvu od osobe ija je samopotvrdljivost defektna. Samopotvrujua agresija olakava ostvarenje cilja, iako je taj cilj nekad drutveno prihvatljiv, a nekad ne. Ona je neophodna u svim situacijama kada je potrebno da se cilj izvri odluno i bez straha od tekoa (hirurg, alpinista, uspean prodavac). U autoritarnoj porodici i drutvu samopotvrujua agresija je slaba, jer samopotvrivanje znai neposlunost ili greh.

2.Konformistika agresija- agresor smatra svojom dunou da poslua naredenje. Poslunost je potreba ugaanja, jer na taj nain osoba ispoljava svoje agresivne porive, koje drugaije ne moe da izrazi. Osim toga, kada neka osoba osea poriv da nekoga poslua ili da mu ugodi, ona osea ugroenost, a protiv te ugroenosti brani se izvravajui traeni in agresije.

3.Instrumentalna agresija- slui samo kao instrument za ostvarenje neophodnog ili poeljnog cilja. Jedan od oblika instrumentalne agresije je rat.

Poto je sloboda vitalni bioloki interes oveka, njeno ugroavanje izaziva defanzivnu agresiju.Narcisoidnostje, takoe est izvor ove vrste agresivnosti.Ako narcisoidnu osobu kritikujemo, ili pobedimo u igri, ona reaguje agresivno i ima elju za osvetom, ponekad vie nego da napadnemo njeno telo i imovinu.Jo snaniji izvor agresivnosti je grupna narcisoidnost. Ljudi, koji se oseaju kao mravi, u grupi postaju divovi i kad neko napadne njihovu grupu postaju veoma agresivni. Agresivnost grupe je reakcija na ugroene vitalne interese. Ona je toliko intenzivna da predstavlja polupatoloku pojavu (masovni pokolji izmeu hindusa i muslimana u vreme podele Indije).Glavni uslov za smanjenje defanzivne agresije jeste da ni pojedinci ni grupe ne ugroavaju druge pojedince ni druge grupe. To zavisi od postojanja materijalne osnove koja e onemoguiti dominaciju jedne grupe nad drugom i svim ljudima pruiti lepi i dostojanstveniji ivot. Naalost, defanzivna agresija nije reakcija na stvarnu ve na izmiljenu ugroenost koja je proizvedena masovnom sugestijom i pranjem mozga. Do nezavisnog kritikog miljenja i do smanjenja defanzivne agresije, po miljenju Froma, mogu dovesti samo korenite drutvene i politike promene.MALIGNA AGRESIJA

Iako ne slui fiziolokom opstanku oveka, ona je vaan deo njegovog mentalnog funkcionisanja. Ona se rada meusobnim delovanjem drutvenih stanja i ovekovih egzistencijalnih potreba. Veliku ulogu u stvaranju ove vrste agresije u savremenom tehnokratskom drutvu je hronina dosada. U otuenom drutvu ovek se otuduje od sebe samog i od drugih ljudi. On gubi smisao ivota, interesovanje za intelektualni i umetniko stvaralatvo. U naem drutvu sugerie se da se smisao ivota postie gomilanjem novca, konzumiranjem robe, itd. Veina ljudi prihvata ovakvu sugestiju na nivou svesti, ali oni ne dostiu stvaran oseaj smisla svega toga i nemaju svoje sredite u sebi samom. Zato je za mnoge Ijude ubijanje nain da se osete ivim i da neto mogu da uine nekom drugom biu. Na taj nain oni okonavaju nepodnoljiv oseaj dosade i nemoi. Samosvest, razum i imaginacija oveka prekinuli su harmoniju koja karakterie egzistenciju ivotinja. ovek je svestan svoje nemoi, svog neznanja i svoje smrti. I ba zato to je svestan on pokuava da kompenzira dosadu (alkoholom, drogom, itd). Meutim, ako je dosada nekompenzovana ona izaziva nasilje i destruktivnost.Tanka je crta izmeu pasivnog i aktivnog oblika maligne agresije. O pasivnom obilku govorimo kada ljude privlae slike krvoprolia i okrutnosti, izvetaji o zloinima, o stranim nesreama, itd. Krajnje destruktivne osobe ne oseaju nita, ni radost, ni alost, ni bol. Za njih je ceo svet siv i esto bi radije bili mrtvi nego ivi. Obino se radi o osobama koje pate od psihotine ili neurotine depresije. Umesto instikata, koji mu nedostaju, ovek poseduje karakter, koji motivie ponaanje u skladu sa dominantnim ciljevima.Poto poseduje govor, ovek je, za razliku od ivotinja, stvorio zamenu za izgubljenu instiktivnu adaptaciju. From govori o drutvenom karakteru, koji se formira pod uticajem drutvenih faktora, tj.kulture u kojoj ovek zivi.Destruktivne i sadistike strasti u osobi, obino su organizovane u karakteru.Sadistika strast nije zajednika svim ljudima, nego samo onima koji imaju isti karakter.Ljubav, pravda, solidarnost, um, itd. meusobno su povezani u sindrom unapreenja ivota.Destruktivnost, sadomazohizam, narcisoidnost, pohlepa, incestualnost, itd. meusobno su povezani u sindrom izopaavanja ivota. Dakle, strasti koje su ukorenjene u karakteru ne javljaju se pojedinano, nego u okviru sindroma. Prosena osoba meavina je oba navedena sindroma. Kako e se osoba ponaati i da li se moe promeniti zavisi od pojedinane snage jednog ili drugog sindroma.Da bi se ovek razvio u intelektualnom, naunom i umetnikom pogledu morao je stvarati okolnosti koje su spreile njegov razvoj u drugim vidovima, naroito oseajnim. Glavni motivi oveka su njegove racionalne i iracionalne strasti. One ga pokreu i uzbuuju. Od njih je sainjeno sve to ivot ini smislenim i vrednim ivljenja. Racionalne su one strasti koje unapreuju ivot, a iracionalne one koje ga gue i vode destrukciji.

Maligna agresija se javlja u dva oblika:

1.spontani- to je provala uspavanih destruktivnih impulsa ( nisu nuno potisnuti) koji se aktiviraju u izvanrednim okolnostima. Uvek postoje spoljanji uslovi koji stimuliu ovu agresiju: ratovi, politiki, nacionalni ili religijski sukobi, krajnja dosada, siromatvo, grupna narcisoidnost, sklonost stanju transa, itd;2.oblik povezan sa strukturom karaktera- njegov stalni izvor energije je destruktivni karakter . From govori o vie vrsta destruktivnosti:a).osvetnika destruktivnost- spontana reakcija na nepravednu i intenzivnu patnju, koju podnosi osoba ili lanovi grupe sa kojom se ona identifikovala. Ona je ofanzivna, jer se javlja nakon uinjene tete i jer je veoma intenzivna, esto okrutna, poudna i nezasita;b)ekstatika destruktivnost- postizanjem transnog stanja ekstaze osoba ponovo stie jedinstvo unutar sebe kao i sa prirodom (ekstatini plesovi, samoizazvano stanje transa, upotreba droga, itd.)

From, takoe, govori o sadizmu i mazohizmu koji proizilaze iz destruktivnog karaktera.Sadistiko ponaanjemoe da bude seksualne i neseksualne prirode. Cilj neseksualnog sadistikog ponaanja je nanoenje fizikog bola sve do krajnosti tj. smrti. Njegove rtve su ratni zarobljenici, deca, bespomoni ljudi, ivotinje, itd. Postoji i mentalni sadizam kada se nekom nanosi psihiki bol sa eljom da se ponizi ili da mu se povrede oseanja. Ovaj sadizam moe biti jo intenzivniji od fizikog i moe se javiti u preruenom obliku (ironino pitanje, osmeh).Najpoznatiji primer mentalnog i fizikog sadiste bio je Staljin. Imao je elju da pokae ljudima da ima apsolutnu mo i vlast nad njima. Od njegove volje zavisio je ivot ili smrt mnogih ljudi.Priroda, odnosno sr sadizma je strast za posedovanjem apsolutne i neograniene vlasti nad ivim biima. Prema Fromu, sadizam je religija fizikih bogalja, preobraaj ili transformacija nemoi u doivljaj svemoi, kod ljudi u ijem stvarnom ivotu nema radosti niti produktivnosti.Zamerke Fromovoj teoriji agresivnosti su:

l .previe naglaava znaaj socijalnih faktora;2.svaka agresivnost je maligna sa stanovita osobe koja je rtva agresivnog ponaanja, bez obzira ta je uzrok ili motivacija agresije.AGRESIVNOST KAO ONTOLOKA UGROENOST

Oto Rankje smatrao da je agresivnost neposredna posledica jedne vrste kvara u religioznom verovanju, koji stvara oseanje duboke ontoloke ugroenosti, a zatim razvija agresivnost prema sopstvenom biu ili prema sredini. Sve religije se zasnivaju u svojoj sutini na verovanju da su svi ljudi jednaki pred smru i pred Bogom. Meutim, sve ideologije zasnivaju se na tvrdnji, koju pokuavaju uzaludno da racionalno dokau, o jednakosti ljudi u realnom, a ne onostranom svetu, Tu se javlja pometnja izmeu iracionalnog i racionalnog ili realnog i nerealnog. Ideja o apsolutnoj jednakosti povlai za sobom i kult smrti. Kult apsolutnog bia, takoe vezan i za ideju apsolutne jednakosti, u ideologijama prerasta u autoritativnom odnosu prema vostvu, u ime kojega je mogue i doputeno vriti bilo kakve nasilje. Prerastanje ideje o Bogu u kult apsolutnog voe daje puni legitimitet shvatanjima o nadreenosti i podreenosti, to omoguava laku operacionalizaciju agresivnosti unutar institucionalizovanog sistema, dajui jedno od bitnih obeleja naem dobu.

AGRESIVNOST KAO RELIGIOZNA DEVIJACIJA

U psiholokim objanjenjima agresivnosti razvijen je i odnos prema emama religioznih dogmi. Osnovni raskol je u dogmatskoj tvrdnji rimokatolika-koji su tvrdili da je rimski papa apsolutni predstavnik Hrista na zemlji, sa apsolutnom vlau i pravoslavaca- koji su tvrdili da na zemlji i u crkvi moe postojati samo prvi medu jednakima. Papinstvo u bilo kom obliku (reloigioznom, ideolokom, dravnom) jeste prototip totalitarnih odnosa, ija unutranja priroda mora dovesti do mrnje i agresivnosti. Slina stanovita zastupao je iKarl Gustav Jung, zatim Norman Braun. Uklanjanje papinstva kao posrednitva izmeu Boga i ljudi oslobodilo je ogromnu stvaralaku energiju, nasuprot destrukciji. Tek poto je taj uslov zadovoljen, mogue je teiti postizanju vrhunskih vrednosti kao izrazu svog sopstvenog bia, a da se u drugima ne vidi smetnja ili pretnja. Nije u pitanju formalna pripadnost nekoj od moguih hrianskih religija, ve koncept svesti pojedinca, koji realno, u sadanjim uslovima, malo zavisi od dogmatskih definicija.ZAKLJUAKKao to smo videli agresija je bila predmet prouavanja mnogih naunih disciplina. Svako od njih doprineo je da se bolje upoznamo sa ovom pojavom karakteristinom i za ljude i za ivotinje. Na osnovu svih iznetih teotija moemo zakljuiti da se agresija javlja kod pripadnika razliitih kultura, razliitog uzrasta i pola. Iako mnogi autori smatraju da je agresija vie vezana za muki pol, istraivanja to nisu potvrdila. Pojedini autori teorija agresivnosti pridaju vei znaaj naslednim faktorima u nastanku agresivnosti, neki uenju, neki naglaavaju znaaj frustracije, a mnogi od njih preuveliavaju uticaj socijalnih faktora. Ono to je svim teorijama zajedniko je da su jednostrane, jer istiui znaaj jednih faktora o nastanku agresije, zapostavljaju druge, ne manje vane. Ne bih mogao da kaem koja je od ovih teorija najbolja, jer svaka ima svoje pozitivne i negativne strane.Ako bih morala da izaberem ta je za mene najprihvatljivije, izabrala bih tzv. srednji put, to znai da bih od svake teorije uzela ono najbolje, jer sam duboko uverena da na svako ljudsko ponaanje u manjoj ili veoj meri utiu naslee, porodica, pre svega roditelji, vrnjaci, masmediji i razni drugi socijalni faktori, kao i naa aktivnost. Ne slaem se sa onima koji tvrde da se ovek raa kao prazan list hartije (tabula raza), jer u naim genima nosimo nasledni materijal naih predaka, ali samo kao potencijal koji se moe, ali ne mora ispoljiti.Ne slaem se ni sa miljenjem da ovekom upravljaju preteno nagoni, jer on svojom samosveu i sposobnou imaginacije razlikuje od najrazvijenijih ivotinja. Slaem se da nae vaspitanje, uenje i uslovi u kojima ivimo, kao i frustracije i konflikti sa kojima se u ivotu sreemo, utiu na ispoljavanje agresivnosti. Iako mislim da i sudbina utie na na ivot duboko verujem u nau slobodnu volju. Smatram da je za svako nae ponaanje, pa i za agresivnost, odluujua naa aktivnost. Od nas samih zavisi prema kome emo usmeriti agresiju, ak iako je ona instiktivnog porekla. Zavisi i da li emo je ispoljiti i kada emo je ispoljiti. Ako smo odrasli u nepovoljnim socijalnim uslovima mi odluujemo da li emo biti agresivni prema svojoj deci, ako su nai roditelji bili agresivni prema nama. ovek nije puki proizvod drustva, on ima razum i moe da menja drutvo i da ga prilagoava svojim potrebama. To je dugaak, ali ne i nemogu put. Ako prihvatimo shvatanje po kome viak ili nedostatak nekih hormona, kao i neka organska oboljenja, izazivaju agresivno ponaanje, mi odluujemo o tome da li emo da se leimo.Ukoliko je tano da je potiskivanje agresije tetno i da njeno neispoljavanje prema drugima izaziva autoagresiju , onda je treba ispoljiti, ali na takav nain da ne povredimo ni sebe ni druge. Ako neko osea da mora ispoljiti agresivnost on to ne mora da uini na drutveno neprihvadjiv nain. Moe jednostavno da udara u vreu sa peskom i da, zahvaljujui svojoj imaginaciji, zamilja kako tue onoga ko je izazvao njegovu agresivnost. Uvaavajui miljenje svih naunika koji su se bavili problemom agresije i agresivnosti i rezultate njihovih istraivanja, ja odluujuu ulogu u njenom ispoljavanju pripisujem oveku, odnosno njegovoj aktivnosti i slobodnoj volji.LITERATURA:

Fromm E. (1973), Anatomija ljudske destruktivnosti-Naprijed,Zagreb

Jeroti V. (1979),Problemi agresije u individualnoj psihoterapiji-Seminar o agresiji,Beograd

Rakovi J. (1979),Socioloki aspekti agresivnosti-Seminar o agresiji Beograd

Kapor G. (1879),Problem shvatanja termina i pojmova agresija,agresivnost i agresivitet u psihijatriji i psihologiji- Seminar o agresiji,Beograd

Rot N. (1971),Osnovi socijalne psihologije,Beograd Popovi B. (1971),Teorija linosti,Beograd

1