sanitarni, komunalni aspekti vode za piće, otpadne vode, životne

Sanitarni, komunalni aspekti vode za piće, otpadne vode, životne

sredine

Voda za piće

Gledajući sa stanovišta higijene, ekologije, biologije i epidemiologije voda je od velikog značaja.Voda je higijenski i biološki značajna jer je jedan od osnovnih uslova života. Sedamdeset posto organizma odraslog čoveka čini voda.

Epidemiološki i ekološki značaj vode je u njenom svojstvu da omogućava život, razvoj, razmnožavanje i opstanak različitih bioloških i hemijskih činilaca koji mogu da utiču na zdravlje ljudi. Vodom se mogu preneti bakterije, virusi i paraziti.

Dnevne potrebe u vodi za piće u umerenim klimatskim područjima su 30 –40 ml na kilogram telesne težine ( 2 litre ).

Stalno kretanje vode u prirodi je hidrološki ciklus. U tom formiranju vodonosnih slojeva, najbolja je podzemna voda, zbog izbegavanja višestrukih načina zagađenja, i zbog samog sastava na koji utiče prirodni balans. U vezi sa tim, po kvalitetu vode, sastavu, mikrobiološkim, hemijskim, parametrima o prisutnosti pojedinih vodenih organizama, vodu delimo u 4 klase.

Kod snabdevanja stanovništa, koje se vrši iz velikih vodosistema, sređenih izvorišta, velika pažnja se poklanja zaštiti tih sistema, tako da izvorišta imaju 3 zone sanitarne zaštite (neposredna, uža i šira zona). U udaljenim područjima, izvorišta koja su u planinskim predelima, se sređuju i prave se kaptaže. Kaptaže su građevinski objekti kojim se higijenski zahvata voda.

Drugi vidovi izlaska vode iz zemlje su gravitacioni izvori, gde voda izbija na površinu pod uticajem sopstvene težine. Često u gradskim sredinama srećemo dubinske izvore, koji su arteški bunari, i gde voda izlazi pod pritiskom.

Voda za piće, radi zaštite zdravlja stanovništva, podleže redovnoj kontroli. Zavisno koja se analiza radi, uzimaju se različite količine vode. Najčešće se uzima uzorak vode za osnovnu analizu, tj. 1 l vode u staklenu flašu za hemijsku analizu i 250 ml vode u sterilnu posudu za mikrobiološku analizu.

Ako je ta voda hlorisana, onda se u samu posudu sipa 0,15 ml natrijum tio sulfata za neutralizaciju hlora. Da li voda ima hlora određujemo pomoću ortotoluidina, kojim se određuje i rezidualni hlor u vodi. Rezidualni hlor je slobodni hlor neophodan za sprečavanje sekudarnog zagađenja vode.

Ako je voda mikrobiološki zagađena, pristupa se njenoj dezinfekciji. Dezinfekcija vode za piće je uništavanje patogenih mikroorganizama. Najčešće se dezinfekcija vrši hlorom i hlornim preparatima. Najveći baktericidni efekat postiže se korišćenjem hlor dioksida.

Delovajem hlora, u procesu dezinfekcije, u reakcijama , javlja se nascentni kiseonik koji svojim delovanjem narušava proteinsku strukturu bakterija. Pre toga, voda prolazi kroz sistem peščanih filtera, sporih. Da bi utvrdili koliko nam treba hlora za dezinfekciju, određujemo hlorni broj. Hlorni broj je količina hlora potrebna za oksidaciju organskih materija.

Pored hlora, veliki sistemi za snabdevanje vodom za piće, koriste za dezinfekciju i ozon. Ozon je alotropska modifikacija kiseonika i jako je oksidaciono sredstvo ali i vrlo skupo za primenu.

Pre pristupanju dezinfekciji vode za piće određujemo parametre same vode. Ukoliko je povećan sadržaj organskih materija, što se vidi po utrošku kalijum permanganata, takvu vodu ne možemo dezinfikovati hlorom. Razlog je taj što pri reakciji hlora i organskih materija nastaju trihalometani, koji su opasni za ljudsko zdravlje. Da bi se te materije uklonile, koristi se aktivni ugalj.

Neke od karakteristika, vezanih za analizu vode jesu te, da je pH vode 6,8 – 8,5, zavisno od sastava vode, da je bakterija esherihija coli, ukoliko je prisutna u vodi , najčešće indikator fekalnog zagađenja vode, da tvrdoću vode određuju soli kalcijuma i magnezijuma. Povećan sadržaj nitrita i nitrata u vodi, može posle duže konzumacije, da izazove methemoglobinemiju kod dece.

Pored velikih sistema za vodosnabdevanje, postoje i mali sistemi javnog snabdevanja vodom za piće. Javno snabdevanje vodom za piće je svako snabdevanje više od 5 domaćinstava, i ono podleže posebnim propisima. Ti vodni objekti, obuhvaćeni su inspekcijskim pregledima, i pregledima stručnih službi. Lokalnom inspekcijom vodnog objekta, utvrđuje se procena kvaliteta pijaće vode.

Ukoliko želimo da izvršimo dezinfekciju vodnog objekta, recimo bunara, moramo znati koliko vode ima u njemu. Pošto je bunar oblika valjka, zapremina valjka je V = r2π x h, i na osnovu zapremine bunara, hlornog broja, određujemo koliko je potrebno preparata na bazi hlora za dezinfekciu vode.

Otpadne vode

Naravno, pored vode kao piće koja ulazi u domaćinstva, javne objekte, industrijske objekte, na kraju se pojavljuje, sa nizom dodataka i primesa, otpadna voda. Sa novim propisima koje usvaja naša zemlja i otpadna voda podleže izvesnim procedurama. To se uglavnom odnosi na prečišćavanje. Jedan od procesa tretiranja otpadne vode jeste taloženje, biološko prečišćavanje.

Taloženje otpadnih voda je fizički metod prečišćavanja otpadne vode, dok je biološko prečišćavanje proces uklanjanja rastvorenih organskih materija mikroorganizmima. U pojedinim fazama otpadna voda podleže i autopurifikaciji (samoprečišćavanju), što nije karakteristično za tretman vode za piće.

Kao i kod vode za piće, i otpadna voda podleže analizama, radi utvrđivanja tretmana prerade. Jedna od osnovnih i prioritetnih analiza, jeste određivanje biološke potrošnje kiseonika, tj. koliki je stepen organskog zagađenja vode. Često se pored biološke koristi i određivanje hemijske potrošnje kiseonika, koja je donekle pouzdanija metoda ali ne toliko prisutna kao BPK.

Neke zagađujuće supstance, koje su do skoro imale bitnu ulogu u pojedinim industrijskim procesima, posle dospeća u životnu sredinu teško se mogu eliminisati, ni kroz tretman otpadnih voda, niti na neki drugi način, osim preduzimanja posebnih mera. Takav je slučaj sa polihloravanim bifenilima (PCB), organskim jedinjenjima koja su veoma štetna sa kancerogenim, mutagenim i teratogenim efektima.

Vazduh

U celom pristupu, koji ima uticaja na naše zdravlje, važan deo se odnosi na naše okruženje. Tu se pre svega misli na deo klimatskih faktora, zagađenog vazduha, buke.

Klima je skup atmosferskih procesa, odnosno vremenskih pojava, koje karakterišu srednje fizičko stanje atmosfere iznad jednog geografskog područja. Jedan od elemenata koji učestvuju u karakteristikama klime za određeno područje jeste vazduh.

Usled razvoja industrije javio se i veliki problem, pored ostalih, i zagađenje vazduha. Izvori zagađenja vazduha mogu biti prirodni i veštački. Usled zagađenja vazduha nastaje smog, koji se može okarakterisati kao toksična magla.

Buka

Naravno da uz razvoj industrije, ide istim tempom i razvoj gradova, urbanih sredina koje sa sobom nose nove probleme vezane za normalan život, a to je pojava buke, koja umnogome može da utiče na normalan rad i boravak u određenoj okolinii.

Buka bi bila svaki neželjen zvuk. Čovečije uho može da čuje zvučne talase od 16 do 20000 Hz. Zbog toga se sa specijalnim aparatima i posebnim metodama određuje nivo buke, kako bi se na vreme našli načini da se ona svede na prihvatljiviji nivo.