analiza socijalnih mreŽa -...

ANALIZA SOCIJALNIHMREŽA 2Urednici: Valentina Sokolovska i Marko Škorić

ANALIZA

SOCIJALNIH MREŽA

II

Novi Sad2012.

Urednici:Valentina Sokolovska i Marko Škorić

Recenzenti:prof. dr Mirko Savić

prof. dr Ljubiša Despotovićprof. dr Pavle Milenković

Dizajn sloga i korica:Dušan Marinković

CIP – Katalogizacija u publikacijiBiblioteka Matice srpske, Novi Sad

303.682(082)316(082)

ANALIZA socijalnih mreža II / urednici Valentina Sokolovska i Marko Škorić. - Novi Sad : Filozofski fakultet, Odsek za sociologiju, 2012. - 149 str.

Način pristupa (URL): http://digitalnabiblioteka.tk/components/com_booklibrary/ebooks/analiza.pdf

ISBN 978-86-6065-130-5

COBISS.SR-ID 275566343

Izdavač:Filozofski fakultet u Novom Sadu

Odsek za sociologiju

Publikovanje ovog zbornika finansiralo je Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije

SADRŽAJ

PREDGOVOR 7

BARTOVA TEORIJA O STRUKTURALNIM RUPAMA 11 Marko Škorić i Aleksej Kišjuhas

PRAKTIČNE IMPLIKACIJE SOCIJALNOG KAPITALA –

MREŽE U UPOTREBI 44 Ana Bilinović i Gordana Tripković

POVEZANOST POLITIČKIH STAVOVA

I SOCIJALNIH POLITIČKIH MREŽA 67 Ana Nešić i Radivoj Stepanov

VIRTUELNE DRUŠTVENE MREŽE 81 Bojana Komaromi

RAZVOJNI RESURSI SOCIJALNIH MREŽA MLADIH 100 Stefan Ninković

BLOKOVSKO MODELOVANJE 121 Valentina Sokolovska i Aleksandar Tomašević

7

PREDGOVOR

Zbornik radova Analiza socijalnih mreža 2 posvećen je novim istraživačkim naporima iz oblasti analize socijalnih mreža, u ana-litičkom i multidimenzionalnom ključu. Ovaj zbornik karakteriše produbljivanje dosadašnjih istraživačkih tema autora, pre svega putem primene paradigme socijalnih mreža na različite pojedi-načne koncepte, ali i na specifične probleme i njihova rešenja.

U radu koji otvara zbornik, Marko Škorić i Aleksej Kišjuhas predstavljaju koncept i teoriju o strukturalnim rupama u teoriji mreža Ronalda Barta, kao ideju od izuzetnog značaja za analizu društvenih mreža. Autori iznose empirijske indikatore struktural-nih rupa, kao i analizu prednosti i dobiti aktera koji se nalaze na ovim pozicijama. U skladu sa tematskom orijentacijom zbornika, Škorić i Kišjuhas analiziraju značaj strukturalnih rupa za formi-ranje i optimizaciju društvene mreže. Istovremeno, ističu i zna-čaj koncepta strukturalnih rupa za formiranje “dobrih ideja”, kao praktičnu i svrhovitu dimenziju ovog teorijskog koncepta.

Rad Ane Bilinović i Gordane Tripković produbljuje praktične implikacije analize socijalnih mreža, baveći se socijalnim kapi-talom kao svojevrsnim “mrežama u upotrebi “. Naime, u pitanju je analiza posledica prirode socijalnog kapitala u oblastima kao što su ekonomija i obrazovanje, ali i efekata socijalnog kapitala po ljudsko zdravlje i blagostanje. Pažnja autorki usredsređena je na fenomen poverenja, uz problematizaciju odnosa poverenja i soci-jalnog kapitala. Rad karakteriše i eksplikacija negativnih posledica socijalnog kapitala, odnosno njegove “tamne strane”, posebno u kontekstu društvene diskriminacije i nejednakosti.

8 Analiza socijalnih mreža 2 Predgovor 9

Ana Nešić i Radivoj Stepanov pozabavili su se političkim as-pektom socijalnih mreža, analizirajući vezu između političkih sta-vova i političkih socijalnih mreža. U fokusu autora bili su faktori uticaja na formiranje i održavanje navedenih socijalnih mreža, gde se izdvajaju i personalni i socijalni faktori u tom procesu. Zaklju-čak je da ne postoje univerzalni faktori ovog povezivanja, što upu-ćuje na nužnost sintetičkog pristupa problematici odnosa između političkih stavova i socijalne mreže.

U radu Bojane Komaromi analiza socijalnih mreža je prime-njena na savremeni fenomen virtuelnih društvenih mreža. Pored pitanja odnosa između interneta i društvenog života, prikazana su i dosadašnja saznanja o karakteristikama virtuelne komunikaci-je, nastanak i razvoj virtuelnih mreža, uz analizu njihovog uticaja na društveni život pojedinaca. Autorka tvrdi kako su dostupnost i ekspanzija interneta doprineli bitnim promenama u načinima po-vezivanja ljudi i njihovim načinima komunikacije, usredsređujući se na prednosti komunikacije u virtuelnom prostoru društvene mreže. S tim u vezi, Komaromi je izdvojila mogućnost lakog i br-zog međusobnog povezivanja, održavanja kontakta sa udaljenim osobama, prednosti anonimnosti u komunikaciji itd. Predstavljeni su i primeri specifičnih vrsta ovih mreža, uključujući tu i virtuelne društvene mreže u lokalnoj zajednici, virtuelne društvene mreže za podršku, kao i internet servise društvenih mreža.

Rad Stefana Ninkovića posvećen je razvojnim resursima so-cijalnih mreža mladih. Fenomen razvoja mladih postavljen je u kontekst analize njihovih proksimalnih i distalnih socijalnih od-nosa, kroz sagledavanje osnovnih razvojnih resursa koji karakte-rišu socijalne mreže navedene populacije. U radu se predstavljaju reprezentativni konceptualni i empirijski nalazi o ovim resursima, a posebno o socijalnom kapitalu, socijalnoj podršci i socijalnom uticaju. Ninković ističe i preporuke koje mogu doprineti unapre-đenju socijalnih okruženja u kojima se razvija i odrasta populacija mladih.

Valentina Sokolovska i Aleksandar Tomašević u svom radu predstavljaju metod blokovskog modelovanja, koji je od izuzetnog značaja za analizu društvenih mreža. Nakon određenja tog meto-

da, navedenog sa ciljem predstavljanja blokovskog modelovanja domaćoj stručnoj javnosti, autori se posvećuju pitanjima izgradnje blokova i kriterijuma njihovog kodiranja. Sokolovska i Tomašević objašnjavaju i specifične algoritme blokovskog modelovanja, uz podsticajan pregled najznačajnijih kritika koje su upućene ovom metodu, zajedno sa predstavljanjem odabranih istraživanja u koji-ma se metod blokovskog modelovanja uspešno primenjuje.

Na kraju, rad Branka Mišovića posvećen je inspirativnoj adap-taciji analize socijalnih mreža na goruća socijalna pitanja – neu-spešnu modernizaciju i strukturnu nestabilnost institucija u Sr-biji. Koristeći motiv “revolucionarnih trauma”, Mišović ukazuje na tradiciju diskontinuiteta u političkom iskustvu Srbije. Analiza socijalnih mreža poslužila mu je za tvrdnje o slaboj umreženosti društvenog sistema Srbije, zbog čega je navedeni sistem u zavisno-sti od nadpolitičke ličnosti (harizmatskog lidera) uz istovremeno odsustvo institucionalnih mehanizama za održanje procesa druš-tvene modernizacije.

Priređivači duguju veliku zahvalnost Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije na podršci projek-tu „Značaj participacije u društvenim mrežama za prilagođava-nje evrointegracijskim procesima“ (evidencioni broj: 179037). U okviru ovog projekta i nastaje zbornik Analiza socijalnih mreža 2, dok objavljeni radovi čine rezultat rada saradnika u drugoj istra-živačkoj godini.

PriređivačiValentina Sokolovska i Marko Škorić

11

UDK 316.472.45

BARTOVA TEORIJA O STRUKTURALNIM RUPAMA

Marko ŠkorićAleksej Kišjuhas

Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet

U radu su predstavljeni koncept i teorija o strukturalnim ru-pama u teoriji mreža Ronalda Barta. Demonstriran je značaj ovog koncepta u analizi društvenih mreža, kao i empirijski indikatori strukturalnih rupa. Govori se i o prednostima i dobitima aktera koji se nalaze na ovim pozicijama, a analiziran je i značaj struk-turalnih rupa za formiranje i optimizaciju mreže. Na kraju, objaš-njen je značaj koncepta strukturalnih rupa za formiranje “dobrih ideja”.

Ključne reči: strukturalna rupa, analiza društvenih mreža, “do-bre ideje”, Ronald Bart.

Diskontinuiteti u društvenoj strukturi su dugo vremena bili predmet izučavanja u sociologiji, a u nekoliko poslednjih decenija ovim problemom eksplicitno su se najviše bavili teoretičari druš-tvenih mreža (klasični radovi o ovoj problematici su Granovetter 1973, 1983; White et al. 1976 i Burt 1992). Dakle, kao direktne pre-teče ideje o strukturalnoj rupi mogu se uzeti koncepti snage slabih veza i blokovsko modelovanje, iako oni nisu jedini, jer se slične ideje mogu naći i kod socioloških klasika, prvenstveno Zimela (Simmel 1908/2009; Škorić i Kišjuhas 2011). Međutim, smeštanje koncepta strukturalne rupe u istoriju sociološkog mišljenja nije od

12 Analiza socijalnih mreža 2 Bartova teorija o strukturalnim rupama 13

primarne važnosti za ovaj rad, tako da je dovoljno samo ukratko objasniti slične (prethodeće) koncepte.

Ideja o snazi slabe veze uklapa se u pretpostavke o dobiti (u smislu informacija) putem strukturalnih rupa. Granoveter je bio veoma začuđen zbog činjenice da su ljudi do posla dolazili na osnovu informacija dobijenih od strane daljih prijatelja ili pozna-nika, a ne putem bliskih kontakata, na temelju čega zasniva svoj argument o tome da širenje informacija o novim idejama i pri-likama mora dolaziti od strane slabih veza koje povezuju ljude u odvojene klastere. Pokazalo se da su slabe veze, koje su društveni naučnici do tada ignorisali, bile veoma važni elementi društvene strukture (vidi i Škorić i Tomašević 2011).

Harison Vajt je još poznih 1960-ih i ranih 1970-ih godina upu-tio na važnost praznina (jazova), a ne na važnost veza u društvenoj strukturi. On je svoju perspektivu usmerio ka izučavanju rupe ili prilike koja se stvara kada neka osoba napusti svoj društveni po-ložaj. Naime, kako se ljudi uspinju po hijerarhijskim lestvicama dolazilo je do novih prilika za pojedince koji su se nalazili ispod njih. Vajt i saradnici govorili su i o značaju metafore o struktural-noj rupi kao važnoj motivaciji u njihovim mrežnim blokmodelima (White et al. 1976) – komponenta nultog bloka bila je od izuzetne važnosti u obrascu definisanja položaja u društvenoj strukturi.

Dakle, veze među akterima olakšavaju blagovremeni pristup važnim informacijama – npr. informacijama o prilikama za trgo-vinu, slobodnim radnim mestima, novim idejama za istraživanje itd., kao što doprinose i ostvarivanju određenog stepena kontrole aktera nad ostalim akterima u mreži. U mnogim važnim situacija-ma, dobit koju u mreži ostvaruju neka individua ili entitet poput organizacije zavisiće od relativnog značaja tog entiteta za premo-šćavanje jaza između drugih aktera u mreži.

Potencijalne dobiti ovakvog angažmana predstavljaju centralnu ideju koncepta strukturalne rupe koju razvija Bart (Burt 1992), a iz toga sledi da će individua često investirati u one veze u kojima ona postaje strukturalno značajna, dok će druge individue formirati veze tako da spreče ovakve pokušaje (Goyal and Vega-Redondo 2007). Uz to, pokazuje se da su kompanije sa boljim strukturama

mreže sposobnije za korišćenje sopstvenih inovativnih sposobno-sti i da samim tim poboljšaju svoje performanse, dok inovativne firme koje uspevaju da premoste strukturalne rupe ostvaruju do-datnu prednost (Zaheer and Bell 2005). Iz tih razloga, neophodno je posvetiti određenu pažnju samom konceptu strukturalne rupe i njegovom značaju za analizu socijalnih mreža.

Koncept strukturalne rupe

U nekoj društvenoj mreži socijalna istorija među akterima u mreži može da bude irelevantna za ponašanje aktera. Na primer, na tržištu se kupuje od prodavca koji ima najbolju ponudu (i on može biti osoba koju vidimo često ili osoba koju vidimo prvi put u životu), međutim, odabir najbolje razmene zahteva da ljudi imaju informacije o dostupnim dobrima, prodavcima, kupcima i cena-ma. Čak i ako je neka informacija veoma visokog kvaliteta i zbog toga vremenom dođe do svih aktera u mreži, difuzija ove informa-cije zahteva postojanje kanala komunikacije i vremenskih interva-la. Što je veća gustina odnosa unutar grupa, informacije više cirku-lišu unutar grupe nego među grupama. Uz to, među grupama po-stoje varijacije u verovanjima i praksama, zbog čega unutargrupna komunikacija može stvoriti barijere prema informacijama koje su nekonzistentne sa prevalentnim verovanjima i praksama. Drugim rečima, ova društvena struktura predstavlja svojevrsnu “informa-cijsku Polineziju” u kojoj različite grupe ili klasteri predstavljaju “ostrva mišljenja i ponašanja” (Burt 2005: 15). Informacije nisu uvek različite među “ostrvskim” klasterima, ali kada one variraju, ta varijacija će biti izraženija među grupama, odnosno klasterima.

Jaz između navedenih klastera čini rupu ili rupe u struktu-ri protoka informacija, odnosno strukturalne rupe. Strukturalna rupa između dve grupe ne mora da znači da ljudi u različitim gru-pama nisu svesni jedni drugih, već samo to da su fokusirani(ji) na svoje aktivnosti, tako da ne učestvuju u aktivnostima ljudi u drugim grupama. Ljudi na različitim stranama jedne strukturalne rupe cirkulišu u mrežama sa različitim protocima informacija, što


znači da su strukturalne rupe prazni prostori društvene strukture (Burt 2005).

Kada je reč o širenju informacija, činjenica je da se one u mre-ži ne šire na ravnomeran način duž kompetitivne arene, pošto su igrači nejednako povezani jedni sa drugima. Ostvarivanje koristi od informacije u mreži zapravo definiše ko je obavešten o dobrim prilikama, šta se o tim prilikama zna, kao i ko učestvuje u njima. Igrači sa optimalno strukturiranom mrežom uživaju veće stope dobiti, zato što ti igrači znaju nešto o prilikama za sticanje pred-nosti (Burt 1992: 13). Uz to, postoje i granice korišćenja informa-cija na “inteligentan” način – ne mogu se pratiti sve knjige, članci, memorandumi, vesti itd., tako da su u ovakvoj situaciji važni oni kontakti gde postoji velika verovatnoća pojavljivanja korisnih in-formacija. Ako je sve ostalo konstanta, velika i raznolika mreža je najbolji garant posedovanja kontakata tamo gde se pojavljuje ko-risna informacija. Drugim rečima, veličina je dobro poznati i tra-dicionalni kriterijum za ostvarivanje dobiti u mreži, a ljudi mogu proširiti svoje mreže dodavanjem novih kontakata – npr. učešćem u raznim grupama, klubovima itd. Međutim, uvećanje kontaka-ta bez istovremenog uvećanja njihovog diverziteta može da ošteti mrežu individualnog aktera. Kako ističe Bart, ono što se zaista ra-čuna jeste broj neredundantnih kontakata (Burt 1992: 17). Naime, kontakti su redundantni ako vode ka istim ljudima i samim tim ka istim informacijama, a njihovo održavanje zahteva resurse, odno-sno loše utrošeno vreme i energiju, sa malo koristi zauzvrat.

Iz navedenih razloga, Bart koristi termin “strukturalna rupa” kako bi označio odvajanje između neredundantnih kontakata, što znači da su ovi kontakti zapravo tačke povezane strukturalnom rupom. Za njega, “strukturalna rupa je odnos neredundantnosti između dva kontakta” i deluje poput “prigušivača”, odnosno izola-tora u električnom kolu (Burt 1992: 18). Kao rezultat rupe među njima, dva kontakta obezbeđuju koristi u mreži koje su u određe-noj meri aditivne, a ne preklapajuće. Vrednosni potencijal struk-turalnih rupa upravo je u tome što one odvajaju neredundantne izvore informacija, jer se tako stvara prednost za aktere na ovoj poziciji, a moguće je predstaviti ih na sledeći način:

Na ovom dijagramu, mreža A predstavlja otvorenu mrežu sa brojnim strukturalnim rupama, što npr. akteru obeleženom ta-mnijom bojom omogućava mnoge prednosti, pre svega preko upotrebe informacija sa poreklom u klasterima oko njega. Na dru-goj strani, mreža B ima manje strukturalnih rupa i više jakih veza, zbog čega su i potencijalne koristi manje. Naime, jake veze stvaraju tranzitivnost koja proizvodi “zatvoreni svet” sa redundantnim ve-zama (Granovetter 1973).

Odnos između dvoje ljudi je most koji prevazilazi struktural-nu rupu kada ne postoji efektivna indirektna veza između njih. Drugim rečima, most je (slab ili jak) odnos koji se rasprostire duž strukturalne rupe među klasterima. Međutim, ovakva definicija odnosa koji je premostio strukturalnu rupu nema apsolutno zna-čenje, pre svega zato što se indirektne veze koje ne postoje u jednoj mreži možda mogu pronaći u nekoj drugoj mreži. Naime, postav-lja se pitanje kada se interakcije između dvoje ljudi mogu nazvati odnosom? Kada prvi put jedan drugom kažu “Zdravo”? Kada po-piju prvu kafu zajedno? Kada rade na istom projektu? Sve tri inte-rakcije mogu biti odnosi. Opštija definicija strukturalne rupe rupu bi definisala na osnovu posledica, a ne same strukture (Burt 2005: 24). U tom slučaju, strukturalna rupa označava mesto u mreži gde posredovanje između aktera može stvoriti neku vrednost, odno-sno dobit.

Mostovi igraju važnu ulogu u mnogim značajnim društvenim procesima, pošto olakšavaju protok i difuziju informacija i dru-


gih resursa kroz društvene mreže, te povezuju disparatne druš-tvene grupe. Za individue, oni utiču na sposobnost pojedinca da kontroliše resurse koji protiču kroz lokalnu društvenu strukturu (Cornwell 2009: 101). S tim u vezi, moguće je razlikovati najma-nje tri koristi od premošćavanja strukturalnih rupa: (1) pristup alternativnim mišljenjima i praksama, (2) rani pristup novim mišljenjima i praksama, kao i (3) mogućnost da se prenose ideje među grupama tamo gde ovo predstavlja određenu prednost. Uz to, strukturalna rupa između dvoje ljudi ili dve grupe postoji ako bar jedna strana nije svesna dostupne vrednosti u situacijama kada koordinišu sopstvene akcije.

Koji su empirijski indikatori strukturalne rupe? Neredundan-tni kontakti su nepovezani na određeni način, bilo direktno (u smislu da nema direktnog kontakta među njima) ili indirektno (u smislu da imaju kontakte koji isključuju druge), a empirijski uslovi koji predstavljaju indikator strukturalne rupe su kohezija i struk-turalna ekvivalencija (Burt 1992: 18; o strukturalnoj ekvivalenciji kao odnosu među članovima grupe vidi Lorrain and White 1971). Oba uslova definišu rupe putem indikacije njihovog odsustva. Na primer, prema kriterijumu kohezije, dva kontakta su redundantna ako su povezana jakom vezom, odnosno jaka veza je indikator od-sustva strukturalne rupe – npr. otac i sin, brat i sestra, muž i žena, bliski prijatelji, dugogodišnji partneri itd. U situaciji poput ove, moguće je sa lakoćom pristupiti obema osobama ako je bilo koja od njih naš kontakt, zbog čega se ne može govoriti o strukturalnoj rupi.

Strukturalna ekvivalencija je drugi korisni indikator za detek-ciju strukturalne rupe – dve osobe su strukturalno ekvivalentne do nivoa do kojeg imaju iste kontakte. Nezavisno od odnosa među strukturalno ekvivalentnim ljudima, oni vode ka istim izvorima informacija, što ih čini redundantnim. Dok kohezija ima veze sa direktnom vezom, strukturalna ekvivalencija se odnosi na indirek-tne veze putem zajedničkog kontakta. Drugim rečima, ako različiti kontakti vode istoj grupi udaljenih igrača, u pitanju je struktural-na ekvivalencija. Bart ističe i da ovi indikatori nisu apsolutni, niti nezavisni – npr. ljudi su više ili manje strukturalno ekvivalentni, a

retko se dolazi do ekstrema potpune ekvivalencije. Kao što je na-vedeno, strukturalna rupa između dve osobe postoji ako ove osobe ostvaruju neredundantne koristi mreže. Ako se i kohezija i struk-turalna ekvivalencija uzimaju zajedno, redundantnost se obično pojavljuje među strukturalno ekvivalentnim osobama povezanim snažnom vezom. Na primer, redundantnost je manje verovatna (što je indikator strukturalne rupe) među potpunim strancima u udaljenim grupama (Burt 1992: 20).

Moguće je govoriti i o dubini, kada se na osnovu nje razlikuju primarne i sekundarne stukturalne rupe – primarne postoje izme-đu direktnih kontakata aktera, a sekundarne između indirektnih. Od ove dve vrste rupa sekundarne su intenzivnije, a dubinu tako-đe karakterišu pomenute kombinacije indikatora rupe – kohezija i ekvivalencija. Ovo je moguće predstaviti tabelarno, gde kolone kontrastiraju igrače bez ikakvih međusobnih odnosa sa onima koji imaju jaku vezu, dok redovi kontrastiraju igrače u različitim kla-sterima, odnosno po indikatoru ekvivalencije (Burt 1992: 42).

Zatim, važan je i koncept strukturalne autonomije, koji defini-še nivo do kojeg je akterova mreža bogata strukturalnim rupama, a samim tim i bogata preduzetničkim prilikama (tj. koristima od informacija i kontrole). Stopa dobiti povezana sa strukturalnim rupama proizvod je stepena do kojeg: (a) postoje mnoge primarne strukturalne rupe između kontakta i drugih u igračevoj mreži i (b) mnoge sekundarne strukturalne rupe između kontakta i drugih izvan mreže koji tu osobu mogu da zamene. Na ovom mestu po-stoji i pitanje strukturalnih rupa oko igrača, jer ove rupe mogu biti razvijene od strane kontakata za njihovu korist. Na primer, naši kontakti imaju opciju da nas zamene našim kolegama koji pružaju iste koristi od mreže u kojoj se nalazimo i mi sami. Da bi akter ovo sprečio, on može da razvije takav tip odnosa sa svojim kolega-ma da njima bude teško ili neizvodljivo da igraju protiv aktera ili je moguća specijalizacija da bi se sprečila redundantnost. Sve ove strategije imaju veze sa konceptom strukturalne autonomije, pošto igrači sa odnosima bez strukturalnih rupa oko sebe samih, a sa bo-gatim strukturalnim rupama u vezi sa samim sobom, predstavljaju strukturalno autonomne igrače (vidi i Rodan 2010).


Bartov matematički model i teorija o strukturalnim rupama ne bavi se kompeticijom prouzrokovanom preklapanjem niša između aktera bez (direktnih) veza jednih sa drugima. Preklapanje niša dešava se, na primer, kada akter želi da kupi gitaru i ima izbor između prodavnice u svom gradu i kupovine gitare preko inter-neta. Drugim rečima, ova preklapanja mogu značajno da utiču na koncept strukturalne autonomije, zbog čega je Bartovu teoriju bilo potrebno dopuniti merom preklapanja niša u mreži (Bruggeman et al. 2003).

Istraživanja strukturalnih rupa mogu ponuditi značajne uvide i kada je reč o afektivnoj organizacionoj posvećenosti aktera ne-kom poslu ili angažmanu. Umesto faktora kao što su lični atribu-ti, karakteristike posla ili organizacione nagrade, važno je usred-srediti se i na društvene mreže aktera u organizaciji, što pojedini istraživači istražuju na primeru dve lokalne samouprave u Južnoj Koreji (Lee and Kim 2011). Prema dobijenim podacima, akte-ri ostvaruju veće koristi od kontrole kada zauzimaju položaj koji proizvodi veće strukturalne rupe, što pomaže oblikovanju proak-tivne afektivne posvećenosti. Istovremeno, akteri svedoče o većoj afektivnoj posvećenosti kada su ukorenjeni u kohezivnu strukturu mreže, a strukturalne rupe predstavljaju bolji indikator za indi-vidualno ponašanje od karakteristika interpersonalnih veza (Lee and Kim 2011: 216). Zatim, firme koje premošćavaju strukturalne rupe imaju sposobnost da pristupe resursima iz specifičnih delova svojih mreža, mogu da čuju za bolje prilike i za pretnje brže od drugih, kao što mogu saznati i o kvalitetu potencijalnih partnera za razmenu i saradnju (Powell and Smith-Doerr 1994; Uzzi 1996).

Suština Bartovog argumenta svodi se na sledeće pretpostavke – stopa dobiti aktera povezana je sa društvenom strukturom kom-petitivne arene ili mreže u kojoj se nalazi. Svaki igrač ima mrežu kontakata u ovoj kompetitivnoj areni, a određeni igrači su na ra-zličite načine povezani sa nekim drugim igračima u njoj. Struktura igračeve mreže i lokacija igračevih kontakata u društvenoj struk-turi navedene arene definiše prilike igrača za ostvarivanje većih stopa dobiti, odnosno čini da oni ostvare kompetitivnu prednost u odnosu na ostale igrače. U pitanju je način na koji društvena

struktura stvara nesavršenu kompeticiju tako što kreira preduzet-ničke prilike za neke igrače, a za neke ne (Burt 1992).

Važno je primetiti da kompetitivna arena, odnosno društvena mreža, ima određenu društvenu strukturu u kojoj igrači veruju određenim drugim igračima, imaju obavezu da podrže određene druge igrače, zavise od razmene sa nekim drugim igračima itd. Uz to, svaki igrač ima mrežu kontakata – svako koga igrač sada poznaje, svako koga je igrač ikada poznavao i svi ljudi koji poznaju igrača, čak i ako ih on ne poznaje (Burt 1992: 11). Na ovaj način može se govoriti o mreži kao o pristupu ljudima sa određenim re-sursima, što je ideja koja je u bliskoj vezi sa poznatim sociološkim konceptima kao što su moć, prestiž, društveni resursi, socijalni ka-pital itd. (npr. Lin et al. 1981).

Zbog čega strukturalne rupe predstavljaju izvor moći aktera u društvenoj mreži? Socijalno slični ljudi, čak i pri ostvarivanju in-dividualnih interesa, provode vreme na istim mestima i tako razvi-jaju međusobne odnose, a socijalno slični ljudi imaju više srodnih interesovanja, što dodatno održava te odnose (McPherson et al. 2001). Zatim, ljudi su egocentrični u smislu da smatraju ljude sa sličnim interesovanjima privlačnim, zbog čega se može očekivati da će resursi i stavovi neke individue biti u korelaciji sa resursima i stavovima njegovih bliskih kontakata. Upravo iz tih razloga, oso-be koje uspevaju da premoste navedene redundantnosti, ostvaruju značajnije stope dobiti od mreže u kojoj se nalaze.

Navedene prednosti daju priliku za arbitražom nad informaci-jama, odnosno strateškom upotrebom informacija da bi se stvorila neka vrednost. Pozicija na “mostu”, odnosno pozicija kontakta sa više različitih i odvojenih grupa, obezbeđuje pristup manje re-dundantnim informacijama. Nalazeći se na raskrsnici u protoku informacija među grupama akter je u mogućnosti da ranije sa-zna nešto o aktivnostima u svim grupama sa kojima je povezan. Ovakve osobe najčešće su “lideri mišljenja”, tj. osobe odgovorne za širenje novih ideja i ponašanja i biće verovatni kandidati za parti-cipaciju u novim aktivnostima i prilikama. Ovde se može očekivati i povratna sprega – ovakva pozicija čini neku osobu atraktivnijom za druge ljude kao osobe za kontakt u sopstvenim mrežama (Burt 2005).


Samu društvenu strukturu takođe je moguće opisati kao ka-pital po sebi, tj. kako su same mreže forma socijalnog kapitala. Empirijska istraživanja pokazuju da ljudi sa većim mrežama kon-takata stiču bolje plaćene položaje od ljudi sa malim mrežama, da ljudi sa većim mrežama žive duže itd. (Burt 1992). Do nivoa do kojeg ljudi igraju aktivnu ulogu u oblikovanju svojih među-sobnih odnosa, igrač koji zna kako da strukturiše mrežu ostvaruje akumulaciju resursa. Način na koji je igrač povezan u društvenoj strukturi implicira nivo resursa koji poseduje i stepen do kojeg je povezan, a dve glavne koristi koje iz ovoga proizilaze su koristi od posedovanja informacija i od ostvarivanja kontrole (Burt 1992).

Na primer, igrač u mreži bogatoj koristima na osnovu dobija-nja informacija ima kontakte uspostavljene na mestima gde po-stoji veća verovatnoća pojavljivanja korisnih informacija. Važan kriterijum u vezi sa ovim dobitima ima veze sa poverenjem, odno-sno sa pouzdanošću informacije koja se prenosi – glavno pitanje nije da li verovati, već kome verovati. U savršeno kompetitivnoj areni moguće je verovati samom sistemu, ali u realnosti arene ne-savršene kompetitivnosti pojedincima ostaju samo njihovi lični kontakti. Strukturalne rupe su, u formi U-krive, povezane sa afek-tivnom posvećenošću, kontrolom nad određenim organizacionim nagradama i individualnim atributima (vidi Škorić 2006). Ovo znači da i veliki i mali broj strukturalnih rupa generiše afektivnu posvećenost, odnosno pritisak na osećanje obaveze prema nekom poslu. Umereni ili srednji nivo strukturalnih rupa neće proizve-sti snažniju inicijativu ka afektivnoj posvećenosti, zato što akter u tom slučaju ima manje prilika za strukturalnom autonomijom (Lee and Kim 2011: 217).

Strukturalne rupe koje generišu dobit od informacija isto-vremeno generišu dobit od kontrole, pre svega tako što nekim igračima daju prednost pri pregovaranju u odnosima. U pitanju je fenomen tertius gaudens (“treći koji dobija”, “treći koji izvlači korist”), o kojem je pisao još Zimel (Simmel 1908/2009). Struktu-ralne rupe su okruženje za tertius strategije, dok informacija čini njihovu supstancu, pošto se (precizna, ambivalentna ili iskrivlje-na) informacija prenosi između kontakata posredstvom tertius-a.

Moguće je razlikovati dve tertius strategije: biti treći između dva ili više igrača koji se međusobno nalaze u istom odnosu, kao i biti treći između igrača koji su u međusobno različitim odnosima i sa međusobno suprotstavljenim zahtevima (Burt 1992: 31).

Ovakve situacije odlikuje određena tenzija, a koristi na osnovu kontrole pojavljuju se na strani tertius-a koji posreduje u navede-noj tenziji među drugim igračima. Pristup informacijama znači sposobnost identifikovanja gde je tačno moguće ostvariti prednost u zbližavanju kontakata i predstavlja ključ za razumevanje resur-sa i preferencija koje se ostvaruju. Tipičan primer je kada dva ili više igrača žele da kupe nešto, te ih prodavac (kao tertius) izazove na licitiranje, zbog čega dobija višu cenu. Tertius koristi suprot-stavljene zahteve i preferencije i gradi korist za sebe na osnovu njihovog nejedinstva, odnosno, prema Bartovoj teoriji, on ulazi u strukturalnu rupu između dva igrača da bi između njih posredo-vao. Kada pojedinac iskoristi priliku da bude tertius, on je doslov-no preduzetnik – osoba koja stvara profit samo na osnovu toga što se nalazi između drugih. Prema Bartu, “preduzetnik” je vrsta ponašanja, a “tertius” je uspešni preduzetnik (Burt 1992: 34). Svaki od igračevih odnosa moguće je posmatrati kao investiciju u kojoj strukturalne rupe determinišu stopu dobiti. Preduzetničke prilike se uvećavaju u vezi sa stepenom do kojeg je: (a) igrač investirao dovoljno vremena i energije da bi obezbedio vezu sa kontaktom i (b) do kojeg postoje mnoge strukturalne rupe oko kontakta, što je u vezi sa brojem i primarnih i sekundarnih strukturalnih rupa.

Bartovu teoriju moguće je smatrati alternativom raznim teori-jama socijalnog kapitala (vidi npr. Portes 1998). Naime, naglašava-jući značaj otvorenih (a ne zatvorenih) mreža, on tvrdi da pozicije u mreži sa najvećim ekonomskim dobitima nisu u oblastima gu-stih međusobnih odnosa, već u nenaseljenim oblastima ili rupa-ma. Za njega, odabir partnera (a ne socijalni kapital) determiniše efikasnu kooperaciju među akterima (npr. firmama), naglašavaju-ći značaj strategijske akcije preduzetnika mnogo više od npr. Bur-dijea ili Kolmana (npr. Bourdieu 1983/1997; Coleman 1990). Na primer, kompanije koje premošćavaju strukturalne rupe u mreži imaju veće ekonomske dobiti zato što su sposobnije u sticanju ma-


nje redundantnih informacija i u sticanju većeg stepena kontrole. Uz to, teorija o strukturalnim rupama implicira da će kompanije nastojati da iskoriste rupe među “ostrvima” socijalnog kapitala u kojima su ukorenjeni međusobni odnosi (Walker et al. 1997: 112).

Na kraju, moguće je postaviti pitanje o tome zašto je teorija o strukturalnim rupama značajna, tj. zašto pisati o “snazi struktu-ralnih rupa”, ako je npr. argument o snazi slabih veza (Granovetter 1973) dobro poznat i utemeljen? Za to postoje najmanje dva razlo-ga. Prvo, kauzalni agens u konceptu strukturalnih rupa nije slabost veze, već strukturalna rupa koja se pokriva. Drugim rečima, sla-bost veze predstavlja korelat, a ne uzrok navedene “snage”. Argu-ment o strukturalnoj rupi obuhvata kauzalnog agensa na direktan način i samim tim nudi bolju osnovu za teoriju i jasniji vodič za empirijska istraživanja. Drugo, pomeranjem pažnje od struktural-ne rupe ka snazi slabe veze, zamagljuju se dobiti ostvarene putem kontrole, a ovako ostvarena dobit ponekad je značajnija od dobiti ostvarene na temelju informacije (Burt 1992).

Značaj strukturalnih rupa za formiranje i optimizaciju mreže

Bart analizu počinje populacijom ljudi u mreži, koju shvata kao skup ljudi odabranih za izučavanje. Ova populacija može biti kategorija ljudi u organizaciji, ljudi angažovani na nekom projek-tu, ljudi u nevidljivom koledžu ili zajednici poput susedstva itd. U svakom trenutku postoji određena socijalna istorija osoba u nave-denoj populaciji – neki ljudi su u ovoj populaciji tragali za drugim ljudima, neki su se susretali često, neki su sa drugima stupali u odnose razmene itd. (Burt 2005).

Suština njegovog argumenta jeste u tezi da postoji mrežni ka-rakter ove socijalne istorije, odnosno mreža u kojoj su pojedinci bili varijabilno povezani u vidu funkcije prethodnih kontakata, razmene, emocija itd. Generičku strukturu te populacije moguće je predstaviti i grafički, tako da linije predstavljaju rutinski protok informacija među ljudima ili grupama (predstavljenim kao tačke) – pune predstavljaju jaki protok, a isprekidane slabi. Definišuća

karakteristika ove strukture su klasteri unutar kojih se nalaze gu-ste veze, a koji su međusobno povezani sporadičnim mostovima među klasterima. Sami klasteri su u vezi sa događajima koji pribli-žavaju ljude, kao npr. angažman na istom projektu, posao u istoj firmi ili na istom mestu, odlazak u istu crkvu ili školu itd. Ovi do-gađaji stvaraju odnose homofilije u mreži, što znači da su odnosi u mreži verovatniji među ljudima koji imaju zajedničke atribute poput prihoda, obrazovanja, godišta, pola itd., o čemu govori po-menuti princip homofilije (McPherson et al. 2001).

O navedenim događajima moguće je govoriti i kao o socijal-nom fokusu, pod kojim se podrazumeva sve što približava ljude, odnosno što za (nameravanu ili nenameravanu) posledicu ima olakšane odnose među ljudima. Na primer, prijateljstva u srednjoj školi najčešće se razvijaju među učenicima istog godišta, zato što je svojevrsno “tržište prijateljstvima” u srednjoj školi segmentira-no po učionicama – učenici koji pohađaju iste časove imaju više prilike za konverzaciju koja se može razviti u prijateljstvo. Drugim rečima, prijateljstva među ljudima istog godišta dešavaju se zato što su učenici u istoj učionici najčešće istog godišta, pošto učionice predstavljaju socijalni fokus za učenike. Slično je i za socijalne fo-kuse kao što su zanimanja, prihodi, geografski regioni, organizaci-je, proizvodi, timovi itd. Studenti u studentskom domu koji žive na istom spratu međusobno su bliži zato što je verovatnije da će češće nailaziti jedni na druge, razgovarati međusobno itd. Vreme takođe može biti socijalni fokus, u smislu da je verovatnije da će ljudi koji rade u istoj smeni razviti međusobne odnose nego ljudi koji rade u različitim smenama.

Pomenuta struktura često se opisuje kao struktura “malog sve-ta” zbog ovog fenomena koji se u takvim strukturama pojavljuje (Milgram 1967; Travers and Milgram 1969). Naime, kada upozna-mo nepoznatu osobu na nekom društvenom događaju i saznamo da sa njom imamo zajedničkog prijatelja, često izgovaramo reče-nice poput: “Nije li svet mali?” Međutim, postoje dobri socijalni razlozi zašto se mi i ova osoba nalazimo na istom društvenom do-gađaju i zapravo nije neverovatno što poznajemo iste pojedince. Ovakve strukture pojavljuju se u raznim okolnostima i nivoima


analize, bez obzira na to da li se radi o zajednicima u geografskoj regiji, podelama u korporaciji, grupama u profesiji ili osobama u timu – ljudi se specijalizuju unutar klastera i integrišu putem mo-stova duž klastera (Burt 2005: 13).

Neformalna organizacija nužno se sastoji od gustih socijalnih klastera ili grupa, među kojima postoje strukturalne rupe i poje-dinci koji ih “prevazilaze”. U pitanju su sporadični odnosi “mosta”, što su najčešće situacije u kojima neko u jednoj grupi ima prijate-lja, poznanika ili bivšeg kolegu u drugoj grupi. Dakle, osoba čija mreža prevazilazi strukturalne rupe ima kontakte u mnogim gru-pama, a ovaj kontakt duž rupa može biti prednost u vezi sa količi-nom znanja, znanja do kojeg se dolazi ranije (odnosno pre nekog drugog), kao i prilika za stratešku koordinaciju među grupama. Mreža prevazilaženja rupa koja pruža ove prednosti je svojevrsni socijalni kapital, a osobe koje imaju socijalni kapital za posredova-nje vezama duž strukturalnih rupa imaju prednost u vezi sa locira-njem i razvijanjem prilika za dobit (Burt 2005: 55).

U vezi sa formiranjem mreža koje karakterišu strukturalne rupe, moguće je razmotriti hipotetički ambijent u kojem svaki par igrača u transakciji (razmeni robe ili informacija) stvara vi-šak (Goyal and Vega-Redondo 2007). Ako je veza među igračima direktna, tada dva igrača ravnopravno dele višak, a ako je indi-rektna, tada posrednici dobijaju isti deo vrednosti viška. S tim u vezi, individue formiraju veze sa drugima da bi stvorile višak i da bi ostvarile dobit, te je moguće analizirati ograničenja kapaciteta za formiranje veze. Drugim rečima, moguće je razviti prost model formiranja mreže da bi se analiziralo strateško formiranje veza. U slučaju indirektne veze, postoje drugi igrači “na putu” između ovih igrača, kad podela viška zavisi od kompeticije ovih posrednika, što implicira most preko strukturalne rupe.

U takvoj situaciji, postoje tri tipa podstreka ili inicijative za po-jedince za formiranje veza sa drugima. Prva je želja da se stvori višak, odnosno dobit – pojedinci će želeti da se pridruže mreži sa ciljem da stvore prilike za razmenu koje mogu doneti višak. Drugi podstrek povezan je sa nagradama koje dolaze od samog posre-dovanja – pojedinci žele da se nalaze između drugih pojedinaca

kako bi izvlačili dobit iz posredovanja. Treći podstrek predstavlja želju da se izbegne deljenje viška sa drugim posrednicima, kako bi zadržali više dobiti za sebe. Svaka od navedenih inicijativa stvara drugačiju strukturu mreže. Naime, prva inicijativa isključuje par-cijalno povezane mreže, a mreže ekvilibrijuma su ili povezane ili prazne. Druga inicijativa stvara pritisak ka formiranju strukture sa jednom “zvezdom” mreže, dok je rezultat treće inicijative ciklus u kojem niko ne ostvaruje dobit od posredovanja (Goyal and Vega-Redondo 2007).

Drugim rečima, prazne mreže, zvezde i ciklusi su prirodni ekvilibrijum igre formiranja određene mreže. Igrač uvećava svoju dobit ako je (1) povezan sa drugim igračima (direktno ili indirek-tno) i ako je (2) ključni (odnosno neophodni) akter u povezivanju parova igrača. Njegova dobit se smanjuje ako stvara skupe veze i ako nagrađuje ključne aktere koji se nalaze između njega i drugih igrača. Ovaj model moguće je i revidirati tvrdnjom da su navede-ne mreže u ekvilibrijumu, ako su sve strategije koje je generišu u ekvilibrijumu (Houy 2009).

Kao što je navedeno, osobe čije mreže premošćavaju struktu-ralne rupe među grupama imaju prednost u otkrivanju i razvijanju prilika za ostvarivanje koristi, pre svega zato što imaju kontrolu nad arbitražom informacijama – oni mogu da vide informacije ra-nije i jasnije, kao i da prenose informacije među grupama. S tim u vezi, ljudi koji se nalaze u mrežama koje su bogate strukturalnim rupama poznaju i imaju kontrolu nad korisnim prilikama, a ove prilike su definisane rupama u društvenoj strukturi. Na ovaj na-čin, strukturalna rupa je potencijalno vredan kontekst za akciju, a posredništvo je akcija koordinacije duž strukturalne rupe, koja stvara mostove među ljudima na različitim stranama rupe. Soci-jalni kapital strukturalnih rupa počiva na prilikama koje pružaju rupe za posredovanje u protoku informacija među ljudima, kao i oblikovanju projekata koji približavaju ljude sa različitih strana (Burt 2005: 18).

Sve ovo ne znači da je samo postojanje strukturalnih rupa u mreži dovoljno, zato što razna predubeđenja mogu zaslepiti ljude u vezi sa strukturalnim rupama u mreži. Naime, kada nam insaj-


deri objasne neku društvenu strukturu, oni oblikuju naše razume-vanje strukture upotrebom semantičkih oznaka kojima razlikuju klastere. Na primer, “kontakti 1, 2, i 3 su inženjeri, a kontakti 4 i 5 rade u finansijama”. Međutim, moguće je da upravo prijateljstvo između kontakta 3 i 5 utiče na prilike za posredovanjem između strukturalne rupe, a semantičke oznake ih ne prepoznaju ili čak prikrivaju. Eksperimenti sa malim mrežama ukazuju na to da ljudi teško primećuju strukturalnu rupu (Freeman 1992), posebno ako ih njihova sopstvena mreža ne poseduje. Ipak, ljudi mogu da nau-če da vide stukturalne rupe u mreži, tj. moguće ih je za to obučiti. Iz toga sledi da individue sa iskustvom strukturalnih rupa dosta brzo identifikuju rupe u novoj situaciji, tako da vešto mogu prona-ći prilike za posredovanje u sopstvenu korist. Traganje za struktu-ralnim rupama u mreži je i svojevrsni test percepcije – dve osobe u istoj prostoriji mogu videti različite mreže, gde jedna vidi prilike za posredovanjem, a druga vidi zatvorenu mrežu sa već poveza-nim ljudima (Burt 2005: 23).

Zatim, nakon markiranja strukturalnih rupa, da bi se ona isko-ristila, potrebna je i svojevrsna optimizacija mreže u korist aktera. Vešto balansiranje veličinom i diverzitetom mreže stvar je opti-mizacije strukturalnih rupa, jer iako se može očekivati uvećanje broja strukturalnih rupa uvećanjem veličine mreže, rupe su te koje stvaraju dobit. Prvi princip optimizovane mreže odnosi se na efi-kasnost – uvećanje broja neredundantnih kontakata u mreži da bi se uvećala dobit strukturalnih rupa po kontaktu (Burt 1992: 20). U slučaju dve mreže iste veličine, ona sa više neredundantnih kon-takata obezbediće više dobiti, zato što postoji veoma malo koristi od novog kontakta redundantnog postojećim kontaktima. Vreme i energiju tada je bolje potrošiti na stvaranje novog kontakta sa nepoznatim ljudima, a maksimizacija neredundantnih kontakata uvećava strukturalne rupe po kontaktu.

Na primer, širenje mreže na Slici 1 zapravo oštećuje mrežu, zato što se uvećava broj redundantnih kontakata. Ono što se na ovoj slici uvećava nisu koristi, već troškovi održanja mreže. Mreža A obezbeđuje četiri neredundantna kontakta, kao i mreža B. Ko-risti od informacija dobijenih od strane prvobitna četiri kontakta

redundantne su spram koristi koje pružaju njihovi bliski prijatelji, a jedino šta se promenilo jeste udvostručavanje broja odnosa koje moramo održavati u mreži. Situacija postaje još “gora” u slučaju šesnaest kontakata u mreži C – i dalje postoje samo četiri neredun-dantna kontakta u mreži, ali se koristi od tih kontakata sada stiču po ceni održavanja šesnaest odnosa.

Slika 1. Širenje mreže (prema Burt 1992: 17)

Optimizacija mreže po principu efikasnosti zapravo se odnosi na održavanje navedenih šesnaest kontakata, ali po četiri puta ma-njim troškovima. Kao što je predstavljeno na Slici 2, najefikasnije je odabrati jedan kontakt u svakom klasteru kao osnovnu vezu sa tim klasterom. Optimizacija mreže praktično znači koncentraci-ju na održavanje primarnog kontakta, uz dopuštanje da direktna veza sa drugima u okvirima klastera postane slabija ili indirek-tna. Igrači do kojih se dolazi indirektno su sekundarni kontakti, a među redundantnim kontaktima u klasteru naš primarni kon-takt treba da bude onaj koji se najlakše održava ili npr. koji ima osećanje interpersonalnog duga prema nama. Ključna odluka je naravno u selekciji prave osobe kao primarnog kontakta, a ako je u pitanju osoba od poverenja, postoji veoma malo gubitka u dobiti od informacija od klastera, kao i velika dobit od smanjenog truda potrebnog za održavanje veze sa svima u klasteru.


Slika 2. Optimizacija mreže (prema Burt 1992: 20).

Drugi princip optimizovane mreže tiče se efektivnosti - razliko-vanja primarnih od sekundarnih kontakata da bi se resursi usred-sredili na očuvanje primarnih (Burt 1992: 21). Kontakti ovde nisu ljudi, već vrata pristupa grupama drugih, udaljenih ljudi. Ta vrata moraju da budu neredundantna da bi se dosegli različiti društveni svetovi, jer umesto održavanja veze sa svim kontaktima ovaj za-datak se delegira samo na primarne kontakte. Igrač u centru ova-kve mreže tada se slobodno može usredsrediti na održavanje veza samo sa primarnim kontaktima i širenje mreže da bi se uključili novi klasteri.

Slika 3 ilustruje neke od problema u optimizaciji mreže sa ci-ljem uvećanja strukturalnih mreža. “Mreža pre” sadrži pet primar-nih kontakata i dolazi do ukupno petnaest osoba. Međutim, posto-je samo dva klastera neredundantnih kontakata u mreži – kontakti 2 i 3 su redundantni u smislu da su međusobno povezani i da su povezani sa istim ljudima (kriterijumi kohezije i strukturalne ekvi-valencije), a isto se može reći i za kontakte 4 i 5. Kontakt 1 nije di-rektno povezan sa kontaktom 2, ali on dolazi do istih sekundarnih kontakata, zbog čega kontakti 1 i 2 pružaju redundantne koristi od mreže, itd. U “mreži posle”, kontakt 2 se koristi da bi dopreo do prvog klastera u “mreži pre”, a kontakt 4 da bi dopreo do drugog klastera. Vreme i energija koji se štede povlačenjem iz odnosa sa

ostala tri primarna kontakta alociraju se ka primarnim kontakti-ma u novim klasterima, tako da se i “mreža pre” i “mreža posle” održavaju po ceni pet primarnih odnosa, s tim što je “mreža posle” dramatično bogatija po pitanju strukturalnih rupa, a samim tim i koristima od mreže.

Slika 3. Optimizacija mreže za strukturalne rupe (prema Burt 1992: 22)


Igrač u kompetitivnu arenu donosi najmanje tri vrste kapitala: (1) finansijski (igrač ima gotovinu, ušteđevinu u banci itd.), (2) ljudski kapital (prirodne kvalitete poput šarma, zdravlja, inteligen-cije, izgleda itd.) i (3) socijalni (odnosno odnose sa drugim igra-čima). Kada je reč o socijalnom kapitalu, postoje prijatelji, kolege i opšti kontakti putem kojih se dobijaju prilike za upotrebu finan-sijskog i ljudskog kapitala. Prilike se ovde koriste u širem smislu, kao unapređenja na poslu, učešća u značajnim projektima, pristu-pi značajnim odlukama itd. Pošto kompeticija nikad nije savrše-na, pravila trgovine su dvosmislena i o njima se može pregovarati. Bart tvrdi da neki drugi kriterijumi osim finansijskog i ljudskog kapitala igraju ključnu ulogu u vezi sa tim koja individua dobija određenu priliku – pre svega kriterijum socijalnog kapitala. Dru-gim rečima, uspeh u mreži kompetitivne arene determinisan je ne time šta znamo, već koga znamo (Škorić 2006).

Moguće je razlikovati dva argumenta o tome šta stvara socijalni kapital. Prvo, argument o zatvorenosti, prema kojem se socijalni kapital stvara mrežom međusobno snažno povezanih elemenata.1 Drugo, argument o strukturalnoj rupi jeste da se socijalni kapital stvara mrežom u kojoj ljudi mogu da posreduju vezama između međusobno nepovezanih segmenata. Kontradikcije između mo-dela koji počiva na zatvorenosti i onog koji počiva na struktural-nim rupama moguće je rešiti jednim opštijim mrežnim modelom socijalnog kapitala. Posredovanje duž strukturalnih rupa pred-stavlja izvor dodatne vrednosti, a zatvorenost može biti ključna za realizovanje vrednosti koja se nalazi u strukturalnoj rupi (Burt 2001).

Bart socijalni kapital shvata kao kontekstualni dodatak ljud-skom kapitalu, tvrdeći da su “ljudi kojima bolje ide nekako bolje povezani”, ali da teorijska razmimoilaženja nastaju u vezi sa tim šta tačno znači biti “bolje povezan” (Burt 2001: 32). Za njega, partici-pacija u difuziji informacija, kao i kontrola nad tom difuzijom, leži u osnovi socijalnog kapitala strukturalnih rupa. Rupe u društvenoj

1 Pod zatvorenošću, odnosno zatvorenim mrežama, ovde se podrazumevaju guste mreže u kojima su svi akteri međusobno povezani i koje nijedan akter ne može da napusti neprimetno.

strukturi su te koje stvaraju kompetitivnu prednost onim indivi-duama čiji odnosi premošćavaju rupe, tako da Bart insistira na reviziji argumenta prema kojem zatvorene (odnosno guste) mreže predstavljaju izvor socijalnog kapitala. Uz to, potrebno je znati da navedena zatvorenost utiče na pristup informacijama i olakšava sankcije, zbog čega je manje rizično da ljudi u mreži imaju pove-renje jedni u druge.

Stav o značaju guste mreže počiva na ideji da mreža igrača obezbeđuje pristup informacijama koji je mnogo veći od onog koji akter može da procesuira sam. Naime, mreža obezbeđuje ra-nije sticanje ovih informacija, a omogućava i filtriranje onih koje su važne. Ove koristi se uvećavaju u velikoj i raznovrsnoj mreži kontakata od poverenja, koje je važno kada se govori o interper-sonalnom “dugovanju” među kontaktima, a veličina i diverzitet mreže su opšti parametri za optimizaciju. Međutim, efektivna veličina mreže može biti manja nego njena posmatrana veličina, pošto veličina označava samo broj primarnih kontakata u mreži, dok efektivna veličina predstavlja broj neredundantnih kontakata. Empirijski indikator redundantnosti je kohezija, jer kontakti koji su blisko povezani obično imaju slične informacije, te obezbeđuju redundantnu korist igraču (Burt 1992: 47).

Teorija o strukturalnim rupama sugeriše nekoliko različitih objašnjenja za odnos između strukturalnih rupa i npr. individual-nog menadžerskog uspeha. Menadžer čija mreža ima veliki udeo strukturalnih rupa obično brže dolazi do unapređenja, većih pri-manja itd. nego menadžer u gusto međupovezanoj mreži. S tim u vezi, moguće je razlikovati pet različitih teorijskih mehanizama u vezi sa ovim odnosom: autonomiju, kompeticiju, posredovanje u informacijama, prepoznavanje prilika i inovativnost (Rodan 2010). Autonomija zavisi jedino od odsustva veze između konta-kata aktera, a ne od heterogenosti informacija među njima, dok mehanizam prepoznavanja prilika zavisi jedino od diverziteta informacija kojima akter ima pristup. Zatim, mehanizam kom-peticije zahteva nepovezane kontakte, dok posredovanje u infor-macijama zavisi od postojanja rupe među kontaktima. I konačno, inovativnost se stimuliše interakcijom sa kontaktima koji posedu-


ju heterogeno znanje. Može se reći i da svaki mehanizam zavisi od specifične kombinacije tri konstrukta: prisustva strukturalnih rupa, heterogenosti kontakata, kao i od menadžerske inovativnosti i motivacije (Rodan 2010: 169).

U analizama mreže i njene optimizacije u svoju korist često se zanemaruje fenomen (individualne) ličnosti. Ovo ne znači da je ličnost irelevantna za istraživače, već da deluje kao isuviše kom-pleksna u poređenju sa analizom strukture mreže. Postoji razlog za pretpostavku da individue formiraju ličnost kao funkciju isto-rije položaja u mreži koji su zauzimali, zbog čega se ona ignoriše kao emergentni fenomen, a teorijska pažnja se pomera ka struktu-ri mreže. Međutim, posebno su interesantne pretpostavke da ka-rakteristike pojedinca sistematski variraju u vezi sa strukturalnim rupama. Može se tvrditi da ljudi u mrežama sa najmanje prinude imaju ličnost “preduzetničkog autsajdera”, nasuprot konformiraju-ćem i “poslušnom insajderu” (Burt et al. 1998).

Na primer, ispitanici u mrežama sa najviše prinude naglaša-vaju konformizam i poslušnost, a računaju i na podršku bliskih kolega. Oni su i ljudi koji imaju averziju ka riziku, fokusirani su na tehničke detalje svojih zadataka, privlači ih stabilnost itd. Na dru-goj strani, ispitanici u mrežama sa manje prinude su osobe koje napreduju na osnovu promena (a ne stabilnosti) i tragaju za auto-ritetom (a ne bezbednošću). Ispitanici u preduzetničkim mrežama imaju ličnost ljudi koji su “autori sopstvenog sveta”, dok ispitanici u mrežama prinude imaju ličnost ljudi koji žive živote koje su stvo-rili drugi (Burt et al. 1998: 76). Još je Veber u Protestantskoj etici (Weber 1905/1930) opisivao protestante kao pojedince koji su iz religijskih razloga motivisani za određeni tip ponašanja, odnosno na potragu za profitom, štednjom itd. Psihološki i kulturni motivi preduzetničkog ponašanja su naširoko konceptualizovani i ana-lizirani, ali često bez podataka o društvenoj mreži koja okružuje preduzetnika. Upravo ovi podaci su suština Bartovog argumenta o strukturalnim rupama i nude zasebne odgovore na pitanje mo-tivacije (Burt 1992).

Moguće je baviti se i posledicama individualnih psiholoških razlika po strukturu mreže, odnosno načinima na koje individual-

ne razlike mogu da predodrede aktere na strukturisanje ili optimi-zaciju sopstvenog društvenog okruženja putem strukturalnih rupa (Kalish and Robins 2006). Ljudi koji sebe smatraju ranjivim na eksterne sile skloni su “naseljavanju” zatvorenih mreža sa slabim vezama, dok su ljudi koji premošćavaju strukturalne rupe (i time razdvajaju svoje partnere) individualisti, odnosno osobe koje ve-ruju da kontrolišu događaje u svom životu, ali imaju i veći stepen neurotičnosti. Istovremeno, ljudi sa “slabim” strukturalnim ru-pama skloniji su kategorizaciji sebe i drugih u okvirima grupnog pripadanja, ekstravertniji su i manje individualistički orijentisani. Može se tvrditi da razne strukturalne mogućnosti, kao što su jake strukturalne rupe i slabe strukturalne rupe, predstavljaju opcije dostupne individuama koje konstruišu svoje društvene svetove, zbog čega su neki pojedinci skloni držanju svojih partnera na me-đusobnoj udaljenosti i tome slično (Kalish and Robins 2006: 60).

Dakle, Bartovi zaključci sugerišu i da individue koje pripadaju otvorenijim mrežama mogu biti ljudi koji kontrolišu svoj druš-tveni svet u skladu sa sopstvenim potrebama, zbog čega se može pretpostaviti da su mnoge jake strukturalne rupe povezane ili u korelaciji sa internim lokusom kontrole. Drugim rečima, ljudi koji veruju da oni sami nemaju veliki uticaj na ono šta im se dešava u životu verovatnije će biti u klikama sa mnogim slabim vezama i neće imati mnogo “odvojenih” partnera sa jakim vezama (Rotter 1966).

Interesantno je i da veliki broj istraživanja ispituje pretpostavke da struktura društvene mreže utiče na fizičko i mentalno zdravlje individue, ali da malo ko razmatra obrnutu mogućnost. Naime, može se tvrditi da postojanje i upotreba mostova u interpersonal-nim mrežama zavisi i od zdravlja individua (Cornwell 2009). Oso-bama loš(ij)eg zdravlja teže je da izdrže pritisak pozicije na kojoj se nalaze – npr. pozicije na mostu strukturalne rupe, kao što im je teže da izvrše neke uobičajene zadatke povezane sa posredovanjem u mrežama. Zdravlje može uticati na prilike za pregovaranje na di-rektan ili indirektan način, a različiti položaji u mreži ispostavljaju različite zahteve od pojedinaca koji ove položaje zauzimaju, dok položaj posredovanja može biti posebno zahtevan. Razna društve-


na trvenja inherentna su arhitekturi strukturalnih rupa, pošto su akteri koji se nalaze na ovim pozicijama često suočeni sa suprot-stavljenim zahtevima i konfliktom uloge. Zatim, slabljenje zdravlja može indirektno lišiti individuu njenih slabih veza, što dodatno ograničava mogućnosti za posredovanje (Cornwell 2009: 93).

Strukturalne rupe i “dobre ideje”

Bart (Burt 2004) je govorio i o tome da posredovanje putem strukturalnih rupa između grupa omogućava sagledavanje opcija koje inače nisu vidljive, što je mehanizam preko kojeg posredova-nje postaje oblik socijalnog kapitala. Interesantna implikacija ovog stava jeste da su ljudi koji stoje blizu rupa u društvenoj strukturi pod većim “rizikom” da imaju dobre ideje. On ovu pretpostavku proverava preko analize mreža oko menadžera u jednoj velikoj američkoj kompaniji koja se bavi elektronikom. U ovoj organiza-ciji strukturalne rupe su rasprostranjene, zbog čega su kompenza-cija, pozitivne evaluacije izvršenih zadataka, unapređenja i dobre ideje disproporcionalno u rukama onih ljudi čije mreže obuhva-taju strukturalne rupe. Drugim rečima, postoji veća verovatnoća izražavanja ideja kod ovih intergrupnih posrednika, kao i manja verovatnoća da te ideje budu odbačene.

U skladu sa principom homofilije i tranzitivnosti, poznato je da su mišljenja i ponašanja homogenija intragrupno, a ne inter-grupno (vidi Škorić 2006). Iz ove činjenice sledi da su ljudi koji su povezani sa različitim grupama familijarni sa više alternativnih “načina” mišljenja i ponašanja, što im pruža više opcija iz kojih mogu da biraju i kombinuju. Nove ideje često nastaju iz selekcije i sinteze preko strukturalnih rupa između grupa, a samo neke od ovih ideja su “dobre”. “Dobra ideja” može da se razume kao ona koju ljudi u određenom vremenu i prostoru hvale i ocenjuju kao vrednu i s tim u vezi moguće je razlikovati četiri nivoa posredova-nja (Burt 2004: 355).

(1) Najjednostavnije posredovanje jeste ono koje čini da ljudi sa obe strane strukturalne rupe uvide interese i poteškoće druge

grupe. Ljudi koji mogu da komuniciraju ova pitanja među grupa-ma su važni, jer iz nerazumevanja ograničenja od strane ljudi iz drugih grupa nastaje mnogo konflikata i konfuzije u raznim or-ganizacijama.

(2) Prenošenje najbolje prakse je viši nivo posredovanja. Ljudi koji su upoznati sa aktivnostima u dve grupe sposobniji su da vide kako verovanje ili praksa u jednoj grupi može da stvori vrednost u drugoj i da znaju kako da transliraju verovanje ili praksu u jezik koji je poznat u ciljnoj grupi, nego ljudi koji su ograničeni na jed-nu grupu.

(3) Treći nivo posredovanja jeste povlačenje analogija između grupa koje su međusobno irelevantne. Ljudi koji uviđaju da način na koji druga grupa misli ili se ponaša može da ima implikaci-je po njihovu grupu imaju prednost u odnosu na one koji to ne uviđaju. Ovaj korak je komplikovan, naročito za individue koje su dugo vremena provele unutar jedne grupe. Ti ljudi obično tragaju za razlikama između sebe i drugih da bi opravdali svoju tvrdnju: “Naša situacija je drugačija”, kako bi se osećali lagodnije prilikom ignorisanja verovanja i ponašanja koja su drugačija. Razlike se uvek mogu naći ukoliko se to želi, tako da je pitanje da li postoje elementi verovanja ili praksi u jednoj grupi koji mogu da imaju vrednost u drugoj.

(4) Sinteza je četvrti nivo posredovanja. Ljudi koji su upoznati sa aktivnostima u dve grupe verovatnije će videti nova verovanja ili ponašanja koja kombinuju elemente iz obe grupe.

Ideje potiču iz raznih izvora i sa raznih strana, ali njihovo ge-nerisanje uključuje individue koje prenose znanje kroz grupe. Po-sredovanje je socijalni kapital i zato bi trebalo da postoje dokazi da je ono povezano sa dobrim idejama, i obrnuto. Socijalni kapital postoji tamo gde ljudi imaju prednost zbog svoje lokacije u druš-tvenoj strukturi (Coleman 1990; Portes 1998; Lin 2001), među-tim, važno je skrenuti pažnju na opasnost koja preti od reifikacije struktura, jer “[m]reže ne delaju, one su kontekst za akciju” (Burt 2004: 354).

Bart ne razmatra toliko produkciju ideja, koliko vrednost proi-zvedenih ideja. Vrednost posredovanja ideje počiva u situaciji, od-


nosno u transakciji kroz koju ideja stiže do publike, a ne u izvoru ideje, niti u samoj ideji kao takvoj. Debata o uticaju okruženja ili nasleđa ostavlja se po strani, to jest glavno pitanje nije više izvor ideje, već njena vrednost, bez obzira na izvor. Ljudi sa vezama preko strukturalnih rupa imaju pristup raznim, često kontradik-tornim informacijama i interpretacijama, što im daje prednost pri uviđanju i razvijanju dobrih ideja. Oni koji su povezani sa drugim grupama imaju veću šansu da dođu do vrednih ideja i zato često deluje kao da su u pitanju nadareni pojedinci, ali to nije kreativ-nost koja je posledica genijalnosti, već svojevrsnog “import-ek-sport biznisa” (Burt 2004: 388; za kratak opis nekoliko teorija o kreativnosti vidi Škorić 2010: 229-246).

Obično se misli da je ideja vredna ukoliko je stvorena nezavi-sno i nakon detaljnih razmatranja ili razmišljanja. Međutim, ideja je vredna u meri u kojoj je zajednica voljna da joj oda priznanje kao takvoj, što isto tako znači da nije manje vredna ako je na dru-gom mestu ili u drugo vreme ne poštuju neki drugi ili isti ljudi. “[K]reativnost je proces difuzije ponovnog otkrića u kojem se dobra ideja prenosi preko strukturalnih rupa da bi bila otkrivena od strane jednog skupa ljudi, ponovo otkrivena u drugom, onda ponovo otkrivena u još nekim drugim – i svako otkriće nije ništa manje iskustvo kreativnosti za ljude koji se susreću sa dobrom ide-jom” (Burt 2004: 389; Merton 1961). Vrednost se akumulira kako se ideja kreće kroz društvenu strukturu, jer svaka transmisija od jedne grupe do druge ima potencijal da doda vrednost. Zato je Bart u pravu kada kaže da dobre ideje nastaju “iz preklapanja so-cijalnih svetova, ali se šire . . . na način koji nastavlja segregaciju između svetova” (Burt 2004: 394).

Istražujući 673 menadžera koji upravljaju lancem nabavke u spomenutoj kompaniji koja se bavi elektronikom, on ističe da dobre ideje potiču od ljudi od kojih se očekuje da ih ponude, od-nosno od bolje rangiranih i bolje obrazovanih menadžera. Istraži-vanje je pokazalo i da menadžeri ograničeni zatvorenim mrežama ređe imaju vredne ideje, kao i da postoji veća verovatnoća da na-dređeni odbace njihove ideje.

Postoje dokazi o prednosti koja je povezana sa posredovanjem

– u uzorku koji je analizirao Bart postojale su mnoge prilike za po-sredovanje i menadžeri su bili nagrađeni za posredovanje u smislu da su kompenzacije, pozitivne evaluacije izvršenih zadataka i una-pređenja bili disproporcionalno dodeljivani menadžerima koji su posredovali u vezama duž strukturalnih rupa. Pokazalo se i da po-sredovanje utiče na izvršenje zadataka, kao i da je u vezi sa dobrim idejama, jer su menadžeri čije mreže obuhvataju strukturalne rupe skloniji izražavanju ideja i diskutovanju o njima sa kolegama, a verovatnije je i da će te ideje biti ocenjene kao vredne (Burt 2004: 386). Na osnovu ovog istraživanja, ističe se i da organizacije sa me-nadžmentom i mrežama saradnje koje premošćavaju strukturalne rupe na svojim tržištima brže uče i produktivno su kreativnije.

Varijabilna izloženost strukturalnim rupama predstavlja osno-vu mrežnih modela socijalnog kapitala i oslonac za komparaciju različitih modela. Kao što je poznato, socijalni kapital označava prednost stvorenu na osnovu toga kako su ljudi povezani. Naime, čak i ako dve osobe imaju isti broj kontakata, činjenica da ih okru-žuju različite strukture prave značajnu razliku u njihovom socijal-nom kapitalu. Bart pruža dokaze da su kompanije uspešno cilja-le i nagrađivale menadžere koji premošćavaju strukturalne rupe, odnosno da su mreže gde postoji premošćavanje rupa povezane sa više pozitivnih evaluacija, ranih unapređenja, većih bonusa i kompenzacija itd (vidi i Burt et al. 2000). Slične ideje o značaju strukturalne pozicije u mreži i uloge posrednika po uspeh u kari-jeri potvrđuju i druge empirijske studije (Brass 1984, 1985; Seibert et al. 2001).

U vezi sa dobrim idejama, interesantna je tvrdnja da akteri po-put kompanija mogu da ostvare korist od strukturalnih rupa neza-visno od benefita strukture mreže koja podstiče inovacije (Zaheer and Bell 2005). Naime, ove kompanije će biti bolje pozicionirane da efikasno i brzo nauče i razviju nove odgovore na industrijske trendove. Superiornija pozicija u mreži, definisana kao pristup strukturalnim rupama, nameće višestruke pozitivne uticaje na performanse kompanije, uključujući tu i uvećanu efikasnost, bolji pristup resursima (uključujući tu i informacije i znanje), kao i bo-lju reakciju na pretnje i prilike.


Uzimajući sve navedeno u obzir, moguće je pretpostaviti da kompanije jačaju svoje performanse time što premošćavaju struk-turalne rupe, zato što pristup novim, raznovrsnim informacijama koje pružaju strukturalne rupe predstavlja glavni materijal za ino-vativne kompanije (Zaheer and Bell: 815). Naime, važan element inovativnosti ili kapaciteta za apsorpciju inovacija upravo je spo-sobnost da se (re)kombinuju postojeće informacije i proizvode nova rešenja. Kompanije koje poseduju visoke nivoe inovativnih sposobnosti i koje su pozicionirane tako da premoste struktural-ne rupe u svojim mrežama u mogućnosti su da pristupe novim, raznovrsnim i jedinstvenim informacijama, kao i da uspešnije re-kombinuju, transformišu i iskoriste te informacije u generisanju vrednih inovacija. Dok strukturalne rupe direktno utiču na uspeh, one dodatno uvećavaju performanse inovativnih firmi, jer su kom-panije sa superiornijom strukturom mreže sposobnije da iskoriste svoje interne sposobnosti za poboljšanje performansi.

Sve što je rečeno ukazuje na to da se strukturalne rupe pokazu-ju kao koncept od izuzetnog značaja za analizu socijalnih mreža. Osobe u poziciji kojom se premošćavaju strukturalne rupe pre sve-ga su u mogućnosti da posreduju u komunikaciji, pri čemu mogu ispoljavati i različita verovanja i identitete pred različitim kontak-tima. Zatim, ove osobe će znati kada je najbolje približiti razdvoje-ne članove socijalne mreže ili međusobno odvojene grupe. Ovo je veoma važno, zato što se na taj način ostvaruje disproporcionalna moć odlučivanja o tome čiji interesi će biti ostvareni kada se kon-takti približe, što označava dobit ostvarenu putem kontrole. Može se zaključiti da, iako postoje određeni negativni ishodi struktu-ralnih rupa (vidi npr. Cummings and Cross 2003; Xiao and Tsui 2007), one pre svega doprinose pozitivnim ishodima interakcije i razmene u mreži, kao što su unapređenje, veća primanja, zadovolj-stvo karijerom, bolji individualni učinci i slično (vidi i Cross and Cummings 2004; Mehra et al. 2001). Svi navedeni ishodi posledica su sticanja neredundantnih informacija i kontrole protoka infor-macija među akterima ili grupama aktera, što je u direktnoj vezi sa mrežnom pozicijom na mestu strukturalne rupe.

Literatura

Bourdieu, P. (1983/1997). The forms of capital. In: A. H. Halsey, H. Lauder, P. Brown, and A. S. Wells (eds), Education: Culture, Economy, Society. Oxford: Oxford University Press, pp. 46-58.

Brass, D. J. (1984). Being in the right place: A structural analysis of individual influence in an organization. Administrative Science Quarterly 29 (4): 518-539.

Brass, D. J. (1985). Men’s and women’s networks: A study of inte-raction patterns and influence in an organization. Academy of Management Journal 28 (2): 327-343.

Bruggeman, J., G. Carnabuci and I. Vermeulen (2003). A note on structural holes theory and niche overlap. Social Networks 25 (1): 97-101.

Burt, R. S. (1992). Structural Holes: The Social Structure of Compe-tition. Cambridge and London: Harvard University Press.

Burt, R. S. (2004). Structural holes and good ideas. The American Journal of Sociology 110 (2): 349-399.

Burt, R. S. (2005). Brokerage and Closure: An Introduction to Social Capital. Oxford and New York: Oxford University Press.

Burt, R. S. (2001). Structural holes versus network closure as social capital. In: Lin, N., K. Cook and R. S. Burt (eds), Social Capital: Theory and Research. New Brunswick: Transaction Publishers, pp. 31-56.

Burt, R. S., R. M. Hogarth and C. Michaud (2000). The social ca-pital of French and American managers. Organization Science 11 (2): 123-147.

Burt, R. S., J. E. Jannotta, J. T. Mahoney (1998). Personality corre-lates of structural holes. Social Networks 20 (1): 63-87.

Coleman, J. S. (1990). Foundations of Social Theory. Cambridge: Harvard University Press.

Cornwell, B. (2009). Good health and the bridging of structural holes. Social Networks 31 (1): 92-103.


Cross, R. and J. N. Cummings (2004). Tie and network correlates of individual performance in knowledge-intensive work. Aca-demy of Management Journal 47 (6): 928-937.

Cummings, J. N. and R. Cross (2003). Structural properties of work groups and their consequences for performance. Social Networks 25 (3): 197-210.

Freeman, L. C. (1992). Filling in the blanks: a theory of cognitive categories and the structure of social affiliation. Social Psycho-logy Quarterly 55 (2): 118–127.

Goyal, S. and F. Vega-Redondo (2007). Structural holes in social networks. Journal of Economic Theory 137 (1): 460-492.

Granovetter, M. S. (1973). The strength of weak ties. The American Journal of Sociology 78 (6): 1360-1380.

Granovetter, M. S. (1983). The strength of weak ties: A network theory revisited. Sociological Theory 1: 201-233.

Houy, N. (2009). Structural holes in social networks: A remark. Journal of Economic Theory 144 (1): 422-431.

Kalish, Y. and G. Robins (2006). Psychological predispositions and network structure:The relationship between individual predispositions,structural holes and network closure. Social Networks 28 (1): 56-84.

Lee, J. and S. Kim (2011). Exploring the role of social networks in affective organizational commitment: Network centrality, strength of ties, and structural holes. The American Review of Public Administration 41 (2): 205-223.

Lin, N. (2002). Social Capital: A Theory of Social Structure and Ac-tion. New York: Cambridge University Press.

Lin, N., W. M. Ensel and J. C. Vaughn (1981). Social resources and strength of ties: Structural factors in occupational status atta-inment. American Sociological Review 46 (4): 393-405.

Lorrain, F. and H. C. White (1971). Structural equivalence of in-dividuals in social networks. Journal of Mathematical Sociology 1 (1): 49-80.

McPherson, M., L. Smith-Lovin, and J. M. Cook (2001). Birds of a feather: Homophily in social networks. Annual Review of Soci-ology 27: 415-444.

Mehra, A., M. Kilduff and D. J. Brass (2001). The social networ-ks of high and low self-monitors: Implications for workplace performance. Administrative Science Quarterly 46 (1): 121-146.

Merton, R. K. (1961). Singletons and multiples in scientific dis-covery: A chapter in sociology of science. Proceedings of the American Philosophical Society 105 (5): 470-486.

Milgram, S. (1967). The small world problem. Psychology Today 1: 61-67.

Portes, A. (1998). Social capital: Its origins and applications in mo-dern sociology. Annual Review of Sociology 24: 1-24.

Powell, W. W. and L. Smith-Doerr (1994). Networks and economic life. In: N. Smelser and R. Swedberg (eds), The Handbook of Economic Sociology. Princeton: Princeton University Press, pp. 368-402.

Rodan, S. (2010). Structural holes and managerial performance: Identifying the underlying mechanisms. Social Networks 32 (3): 168-179.

Rotter, J. B. (1966). Generalized expectancies for internal versus external control of reinforcement. Psychological Monographs: General and Applied 80 (1): 1-28.

Seibert, S. E., M. L. Kraimer and R. C. Liden (2001). A social ca-pital theory of career success. Academy of Management Journal 44 (2): 219-237.

Simmel, G. (1908/2009). Sociology: Inquiries into the Construction of Social Forms. Edited by Anthony J. Blasi, Anton K. Jacobs, and Mathew Kanjirathinkal. Leiden and Boston: Brill.

Škorić, M. (2006). Mikrosociologija socijalnog kapitala i moguć-nosti mikro-makro translacije. U: M. Tripković (ur.), Socijal-ni kapital i društvena integracija. Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za sociologiju, str. 35-72.


Škorić, M. (2010). Sociologija nauke: mertonovski i konstruktivi-stički programi. Sremski Karlovci i Novi Sad: Izdavačka knjižar-nica Zorana Stojanovića.

Škorić, M. i A. Kišjuhas (2011). Razvoj analize socijalnih mreža. U: V. Sokolovska i M. Škorić (ur.), Analiza socijalnih mreža I. Novi Sad: Filozofski fakultet, str. 11-67.

Škorić, M. i A. Tomašević (2011). Granoveterova teorija o snazi slabih veza. Sociološki pregled 44 (3): 323-336.

Travers, J. and S. Milgram (1969). An experimental study of the small world problem. Sociometry 32 (4): 425-443.

Uzzi, B. (1996). The sources and consequences of embeddedness for the economic performance of organizations: The network effect. American Sociological Review 61 (4): 674-698.

Walker, G., B. Kogut and W. Shan (1997). Social capital, structural holes and the formation of an industry network. Organization Science 8 (2): 109-125.

Weber, M. (1905/1930). The Protestant Ethic and the Spirit of Capi-talism. New York: Charles Scribner’s Sons and London: George Allen & Unwin Ltd.

White, H. C., S. A. Boorman and R. L. Breiger (1976). Social structure from multiple networks. I. Blockmodels of roles and positions. American Journal of Sociology 81 (4): 730-780.

Xiao, Z and A. S. Tsui (2007). When brokers may not work: The cultural contingency of social capital in Chinese high-tech firms. Administrative Science Quarterly 52 (1): 1-31.

Zaheer, A. and G. G. Bell. (2005). Benefiting from network positi-on: Firm capabilities, structural holes, and performance. Stra-tegic Management Journal 26 (9): 809-825.

BURT’S THEORY OF STRUCTURAL HOLES

Marko ŠkorićAleksej Kišjuhas

University of Novi Sad, Faculty of Philosophy

This paper presents the concept and the theory of structural holes in Ronald Burt’s network theory. The importance of this concept in social network analysis is demonstrated, and empirical indicators of structural holes as well. Actor’s advantages and gains when located in a structural hole are presented, together with the analysis of structural holes’ importance concerning network for-mation and optimization. In the end, the importance of structural holes in creating “good ideas” is explained.

Keywords: structural hole, social network analysis, “good ideas”, Ronald Burt.

Praktične implikacije socijalnog kaptala - mreže u upotrebi 45

44

UDK 316.353:316.334.2

PRAKTIČNE IMPLIKACIJE SOCIJALNOG KAPITALA – MREŽE U UPOTREBI

Ana BilinovićGordana Tripković


U radu se analiziraju posledice prirode socijalnog kapitala u oblasti ekonomije, obrazovanja i njegovi efekti na zdravlje i bla-gostanje ljudi. Posebna pažnja posvećena je konceptu poverenja, sa osvrtom na ključno pitanje da li je poverenje sastavni elemenat socijalnog kapitala ili je alternativno jedan od njegovih nusproi-zvoda. Dodatno, analizirane su i neke od ključnih negativnih po-sledica socijalnog kapitala, posebno one koje učestvuju u ciklusu društvene diskriminacije i društvenih nejednakosti.

Ključne reči: socijalni kapital, socijalne mreže, obrazovno posti-gnuće, ekonomski učinak, koncept poverenja.

U najopštijem smislu, koncept socijalnog kapitala se zasniva na ideji da su društvene mreže vredna imovina. Navedeno sugeriše da međuljudske veze kao specifičan oblik kapitala mogu biti profita-bilne i da je u njih moguće investirati i očekivati „pristojan“ povrat načinjenih investicija (v. Lin 2001/2003; Burt 2005; Halpern 2005; Škorić 2006: 40-43). Uprkos osnovnom konsenzusu (vidi npr Por-tes 1998, 2000; Burt 1976, 1980, 2005; Lin 1999, 2001/2003) da socijalni kapital treba analizirati u kontekstu socijalne mreže, kao resurse dostupne kroz društvene mreže koji zauzimaju strateške

lokacije unutar mreže (Burt 2005) i/ili značajne organizacione po-zicije (Lin 2001/2003), popularnost koncepta je (pro)praćena broj-nim kontroverzama o njegovom stvarnom značenju i navodnim dejstvima i efektima. Koncept je između ostalog korišćen za objaš-njenje različitog postignuća dece odgajane u potpunim i nepotpu-nim porodicama (Furstenberg 2005), uspeha i neuspeha stambe-nih programa u nekim zajednicama (v. Lang and Hornburg, na-vedeno prema Portes 2000; Briggs, navedeno prema Portes 2000), ekonomskog razvoja i efikasnosti uprave gradova, čak i nacija (v. Putnam 1993; Schiff 1992) i različite stope kriminala u pojedinim sredinama (Gottfredson and Hirschi, navedeno prema Halpern 2005). Na taj način heuristička vrednost koncepta pati od rizika da postane sinonim za sve stvari koje su pozitivne (ili negativne) u društvenom životu (Portes 2000: 3).

Većina kontroverze koja okružuje polje socijalnog kapitala ima veze sa njegovom primenom na različite vrste problema i njego-vom upotrebom u teorijama koje uključuju različite jedinice ana-lize (Portes 2000: 2; Adler and Kwon 2002: 23). Prvobitni teorijski razvoj koncepta od strane francuskog sociologa Pjera Burdijea i američkog sociologa Džejmsa Kolmana (Coleman 1988-89, 1993) se koncentrisao na individue ili male grupe kao jedinice analize. Oba teoretičara su se, sa značajnim varijacijama fokusirala na do-biti koje individue ili porodice dobijaju kao proizvod njihovih veza sa drugima. Burdijeovo bavljenje konceptom je bilo instrumen-talno i išlo do isticanja da ljudi namerno grade svoje veze zarad koristi koje će im one kasnije doneti (Bourdieu, navedeno prema Portes 2000: 2). Bavio se interakcijom između finansijskog, socijal-nog i kulturnog oblika kapitala koje je posmatrao kao zamenjive, odnosno kao one koji mogu biti razmenjeni za svaki drugi i čiji ra-zvoj zahteva takvu razmenu (Portes 2000: 2). Socijalni kapital bilo kojeg značaja retko može biti stečen, na primer, bez investiranja određenih materijalnih resursa i posedovanja određenog „znanja o kulturi“, omogućavajući individui da uspostavi veze sa drugima (Portes 2000: 2).

Ostala literatura je u velikoj meri pratila ove teorijske smernice fokusirajući se na tipove resursa koji osobe stiču kao svojstvo nji-

46 Analiza socijalnih mreža 2 Praktične implikacije socijalnog kaptala - mreže u upotrebi 47

hovih socijalnih veza. U sociologiji su se kao posledica istraženih implikacija koncepta od strane brojnih teoretičara na ovom polju ustanovili trostruki efekti socijalnog kapitala. Socijalni kapital je postao definisan kao 1) izvor društvene kontrole, 2) izvor porodič-no posredovanih dobiti i 3) izvor resursa posredovanih mrežama van porodice (Portes 1998).1

Navedeni efekti socijalnog kapitala su testirani u širokom spek-tru empirijskih konteksta u oblasti sociologije, ekonomije, politi-ke, istorije, zdravlja, obrazovanja i kriminala, sa ciljem da se utvrdi „koliko dobro teorija odoleva pažljivoj empirijskoj analizi“ (Field 2008: 49). Usled širokog obima primene koncepta socijalnog ka-pitala i velikog broja istraživanja posledica njegovog delovanja, neophodno je ograničiti se u prikazu njegovih efekata. S obzirom da su efekti socijalnog kapitala najdetaljnije istraženi na polju eko-nomije, obrazovanja i zdravlja i blagostanja ljudi, biće izneti nala-zi brojnih istraživanja prirode uticaja socijalnih mreža upravo u ovim oblastima.

Uloga socijalnih mreža u oblasti ekonomije

Ekonomska nauka je često tretirala proces donošenja odluka kao individualni proces, uz zanemarivanje načina na koji su poje-dinačno ponašanje, delanje i izbori uklopljeni u širi socijalni kon-tekst. Koncepti poput mreža i poverenja su suviše neprecizni da bi bili uneti u urednu ekonomsku formulu i dodatno, njihovo znače-nje za ljude često zavisi od konteksta, zbog čega je ekonomistima veoma teško da ih savladaju.

Iz ugla društvenih nauka, ekonomija se čini „ozloglašenom zbog negovanja metodološkog individualizma prema kome se društvo razume putem prostog združivanja delovanja sastavnih, kvazi-autonomnih pojedinaca” (Fine and Green, navedeno prema Field 2008:63). Međutim, mnogi ekonomisti su znali da je pove-

1 Druga i treća upotreba koncepta su najbliže Burdijeovoj originalnoj definiciji koncepta, dok je Kolman posvetio posebnu pažnju upotrebi koncepta kao izvo-ra društvene kontrole (Portes 2000: 2).

zanost bitna. Dok je koncept socijalnog kapitala relativna pridoš-lica u ovim polemikama, prihvaćen je od strane Svetske banke i OECD-a, kao i velikog broja akademskih ekonomista, što je po-moglo u isticanju važnosti društvenih odnosa za savremene eko-nomske tokove (Field 2008: 63). Postoje snažni teorijski razlozi za očekivanje da socijalni kapital utiče na ekonomski učinak. Robert Patnam je izneo još grandiozniju tvrdnju da je ekonomski učinak u celini bolji u bolje povezanim društvima, nego u slabo poveza-nim (Putnam 2000/2008; 1995).

Razmena novina, kao i unutrašnje aktivnosti firme poput tr-govine dobrima i uslugama čine se promovisani postojanjem sta-bilnih mreža ljudi koji jedni drugima veruju (Field 2008: 61). Efi-kasno funkcionisanje tržišta zahteva dobar protok informacija u cilju povezivanja kupaca i prodavaca, kao i sposobnost podsticanja ugovora ili drugih dogovorenih posredovanih aranžmana lako i uz mali trošak. Ekonomije sa takvim crtama bi trebalo da su podsti-cajne za inovacije, delotvorne u smislu kompeticije i efikasne pri raspodeli resursa (Halpern 2005: 43).

Pretpostavlja se da je protok informacija pod snažnim uticajem veličine i karaktera socijalne mreže. Međutim, iako neophodan, protok informacija nije dovoljan uslov za efikasno tržište. Da li će se određena prodaja, razmena ili kupovina nastaviti u velikom meri zavisi od obima „transakcionih troškova“ koji između ostalog mogu uključivati legalne troškove poslovanja, avans i prateći rizik (Halpern 2005: 44). „Transakcioni troškovi“ su pod snažnim uti-cajem socijalnog kapitala, posebno pod uticajem preovlađujućih normi i sankcija. Socijalni kapital smanjuje transakcione troškove putem promene uslova trgovine, eliminišući ili uveliko smanjujući potrebu za skupim ugovorima, uzrokujući fleksibilnost pri dono-šenju odluka i uštedu vremena (Wilson, navedeno prema Halpern 2005). Ova uloga socijalnog kapitala u smanjenju transakcionih troškova je široko priznata u literaturi (v. Putnam 2000/2008: 288; Fukuyama 1995a). Ukratko, poverenje, reputacija i neformalne sankcije mogu snažno da nadomeste ili zamene formalen ugovore, pravni sistem i formalne sankcije.

Na mikro nivou, dokazi za ekonomski efekat socijalnog kapi-


tala se mogu rezimirati u frazi „nije ono šta znaš, već koga znaš ono što je bitno“ (Halpern 2005: 44). Jedan od ključnih kanala pu-tem kojeg socijalni kapital utiče na ekonomske rezultate inidividua je putem njegovog efekta na obrazovno postignuće i napuštanje škole (Halpern 2005: 44). Porodično okruženje koje je podsticaj-no i koje pruža podršku može imati značajan uticaj na obrazovno postignuće mlade osobe i njen budući dohodak. Suprotno, indi-katori ograničenog ili manje podsticajnog socijalnog kapitala u detinjstvu, kao što su odrastanje u jednoroditeljskoj porodici ili u konfliktnom porodičnom okruženju, u značajnoj meri predviđaju rizik nezaposlenosti u zrelom dobu (Caspi et al. navedeno prema Halpern 2005). Tako se čini da socijalni kapital počinje da utiče na ishode na tržištu rada još u ranom detinjstvu.

Istraživanja kratkoročne i dugoročne nezaposlenosti su tokom godina potvrdila da je verovatnoća da individua ostane nezaposle-na pod snažnim uticajem njene socijalne mreže. Ovo je iz razloga što se u velikom broju slučajeva dešava da poslove dobijaju osobe koje su inicijalno čule za posao putem svojih ličnih kontakata ili putem preporuke (v. Granovetter 1973; Montgomery, navedeno prema Field 2008). Takođe, u situaciji preseljenja ili migracija, oni koji koriste personalne mreže češće dobijaju kvalitetnije (v. Eby, navedeno prema Halpern 2005) i dugoročnije poslove (v. Aguilera 2002). Procene o količini poslova koje ljudi dobijaju po preporuci variraju, ali su gotovo univerzalno visoke. Rezultatima relativno novije studije o tržištu rada na kome su se zapošljavale osobe koje su primale relativno nizak dohodak je potvrđeno da je 60% prijava na konkurs bilo popunjeno po preporuci zaposlenih radnika na tom tržištu (Brown and Konrad, navedeno prema Halpern 2005). Ovaj fenomen nije ograničen na slabo plaćene poslove. Studija o menadžerima velikih kompanija je potvrdila da su oni u velikoj meri našli posao putem neformalnih kanala (v. Shane and Stuart, navedeno prema Halpern 2005).

Nezaposlene osobe čiji su prijatelji takođe nezaposleni i van tr-žišta rada su ozbiljno deprivilegovani, jer nemaju priliku da čuju za potencijalni posao s obzirom da su isključeni od onih ljudi koji bi znali za takvu priliku. Ovo pomaže pri razumevanju snažne

pozitivne veze koja je pronađena između veličine mreže prijate-lja individue i participacije na tržištu rada (Aguilera 2002). Kako je ustanovljeno Granoveterovim poznatim radom (v. Granovetter 1973; Škorić 2006), često su „slabe veze“ one koje donose najvi-še koristi na tržištu rada. Individua je putem ovih veza, odnosno putem „premošćujuće“ mreže socijalnog kapitala izložena mno-go širem dometu informacija i prilika. Dok većina istraživanja (v. Franzen and Hangartner 2006; Delattre and Sabatier, navedeno prema Field 2008) potvrđuje Granoveterove originalne nalaze, čini se da uticaj socijalnog kapitala na traženje posla delimično zavisi od konteksta u kojem ljudi pokušavaju da se zaposle. Tako je proučavanjem italijanskih regija utvrđeno da su (po)vezujuće veze od veće pomoći pri pronalaženju stabilnih poslova nego pre-mošćujuće ili spojne (Sabatini, navedeno prema Field 2008: 56). U Kini su otpušteni radnici dolaziti do novog posla prvenstveno korišćenjem svog socijalnog kapitala koji se tipično sastojao od roda i bliskih suseda (Kostova and Roth 2003). Prema istraživanju iz 1996. godine je otkriveno da je polovina mladih ljudi u Španiji počela da radi zahvaljujući porodici i prijateljima, kao i da su se nezaposleni ljudi usled nedostatka delotvornih kontakata najviše oslanjali na nacionalni institut za zapošljavanje čiji su rezultati bili minimalni i tako su ostajali nezaposleni (Viscarnt, navedeno pre-ma Field 2008: 57). Potrebno je istaći da nezaposleni nisu jedini koji imaju koristi od obimnog premošćujućeg socijalnog kapita-la. Istraživanja zaposlenih su potvrdila da su oni koji su najbrže i najviše napredovali na poslu bili oni koji su imali ekstenzivnije kontakte (v. Poldony and Baron 1997).

Na makro nivou, veza između socijalnog kapitala i ekonom-skog rasta je još uvek problematične za objašnjenje (Gargiulo and Benassi 2000). Deo problema, kao što je istakao OECD leži u kvalitetu dokaza na ovom nivou analize. Kao i u slučaju ljudskog kapitala, dokazi su pod uticajem kvaliteta i širine načinjenih mere-nja, kompleksnosti međuodnosa različitih uslovljavajućih faktora i problema upoređivanja zemalja sa različitim kulturnim, instituci-onalnim i istorijskim tradicijama (Field 2008: 63).

Ukoliko se pažnja usmeri na negativne posledice socijalnog


kapitala po ekonomski učinak, one su između ostalog evidentne iz primera funkcionisanja zajednice imigranata. „Jake veze“ unu-tar mnogih zajednica imigranata omogućavaju neprocenjivu „od-skočnu dasku“ za ekonomski opstanak i napredovanje pripadnika grupe. Istraživanja su u više navrata potvrdila da uspešne zajedni-ce imigranata prve generacije, često isključene od glavnih finansij-skih i civilnih institucija, opstaju formiranjem enklava sa matič-nim socijalnim institucijama pomoći (Sanders, Nee and Sernau, navedeno prema Halpern 2005; Massay and Espinosa, navedeno prema Halpern 2005: 48). Navedeno, zajedno sa „lancem migra-cija“ kada se porodice i prijatelji tokom vremena postepeno pri-družuju imigrantima, u velikoj meri objašnjava zašto tržišta rada postaju etnički segmentirana, sa određenim profesijama unutar čijeg vršenja dominira određena etnička grupa (Portes and Zhou, navedeno prema Halpern 2005; Wang and Hsiao, navedeno prema Halpern 2005). Zanimljivo je da ovaj snažni (po)vezujući socijalni kapital u krajnjoj liniji može usporiti ili zaustaviti ekonomski pro-gres preduzimljivih imigranata, kako talasi narednih imigranata vrše pritisak na njihove resurse. Ovo pomaže pri objašnjenju zašto mnogi imigranti posledično „beže“ od sigurnosti enklave i često u toku tog procesa menjaju imena da bi prikrili ili učinili manje očiglednim svoje poreklo i da bi sprečili da naredna generacija pridošlica imigranata eksploatiše njihovu teško stečenu imovinu.

Na pitanje da li će nas investiranje u socijalni kapital učiniti uspešnim i bogatim, kratak odgovor je „možda“. Takva investicija bi trebalo da učini verovatnijim individualni uspeh, posebno ako uključuje premošćujući i spojni socijalni kapital prema „pravom krugu ljudi“ (Halpern 2005: 48).

Longitudinalna istraživanja koja su pratila kretanja zaposlenih na tržištu rada i nakon dobijanja otkaza, kao u situaciji masovnog viška zaposlenih su prilično ubedljivo pokazala da oni sa eksten-zivnijim socijalnim mrežama, koje posebno uključuju zaposlene ljude, imaju veće šanse da steknu novi posao (White, navedeno prema Halpern 2005: 49). Suprotno, dokazi su manje ubedljivi kada je u pitanju uzročna veza između socijalne mreže individue i njenog dohotka. Postoje indicije da ekstenzivnije socijalne mreže

pružaju početnu prednost na polju dohotka, ali da je potrebno po-sedovati veštine koje prate ovu prednost (Halpern 2005: 49).

Uticaj socijalnog kapitala na zdravlje i blagostanje ljudi

Istraživanje odnosa između socijalnog kapitala i zdravlja je sta-ro više od jednog veka i vezuje se za Dirkemovu prvobitnu studiju o samoubistvu (Dirkem 1897/1997). Studija je obelodanila da je pored personalnog karaktera samoubistva, ukupan broj samoubi-stava u društvu bio veoma stabilan, iako se upadljivo razlikovao između društava i regiona. Pažljivim analiziranjem mnogih stati-stika Dirkem je zabeležio mnogo niže stope samoubistava među oženjenima nego među udovcima ili razvedenima, u zimskom pe-riodu nasuprot visokim stopama u letnjem periodu i u katoličkim zemljama i regionima nasuprot visokim stopama u protestantskim zemljama. Međutim, tek od 1960-ih godina, posebno među psiho-lozima, dolazi do pojačanog interesovanja za ulogu koju „društve-na podrška“ ima u odnosu na zdravlje, posebno mentalno zdravlje i ulogu koju socijalna mreža individue igra u „neutralisanju“ ži-votnih neprilika (Halpern 2005).

Većina psihološke i medicinske literature ispituje vezu između individuine socijalne mreže i njenog zdravlja (mikro nivo analize). Uprkos Dirkemovom ranom uticaju, postoji malo istraživanja (v. Berkman and Kawachi, navedeno prema Halpern 2005) koja do-kumentuju prirodu ove veze na mezo i makro nivou.

Psiholozi koji su elaborirali navedenu vezu iz mikro perspekti-ve su primetili da osobe lošeg zdravlja, posebno duševnog zdrav-lja, generalno imaju znatno manje socijalne mreže. Ukratko, čini se da oni koji pate od hroničnih bolesti imaju manje prisnih odno-sa i bliskih prijatelja. Bolesni ljudi takođe imaju tendenciju da pri-jave niži/slabiji kvalitet podrške i pomoći, bez obzira na broj ljudi iz njihove socijalne mreže (Rosenfeld, Messner and Baumer 2001).

Međutim, ovakvi nalazi podležu alternativnoj interpretaci-ji. Prvo, može biti da je zabeležena priroda veza između socijal-nog kapitala i zdravlja pod uticajem individuinih sklonosti. Ovo


predstavlja naročito ozbiljan problem kada je u pitanju psihičko zdravlje. Tako je na primer osoba koja pati od depresije sklonija da prijavi više simptoma i da posmatra bilo koji nivo pomoći i podrške kao niži nego neko ko ne pati od depresije. Slično, neke osobe generalno pozitivnije gledaju na život i time prijavljuju da su njihovi međuljudski odnosi i zdravlje bolji nego kod drugih ljudi, čak iako su objektivno identični i kod jednih i kod drugih (Halpern 2005: 75). Takve sklonosti mogu dovesti do varljivih po-zitivnih veza u predstavljenim rezultatima istraživanja, posebno kada je u pitanju samoizveštavanje o zdravlju i ljudskim odnosi-ma. Drugo, pravac uzročnosti je često nejasan. Može biti da ljudi završe kao više izolovani zbog njihove bolesti, pre nego obrnuto. Pitanje je da li međuljudski odnosi štite zdravlje, ili zdravlje utiče na naše odnose sa ljudima? Na primer, rano penzionisanje i sa tim povezan gubitak društvenih kontakata sa kolegama je često po-vezano sa lošim zdravljem. Međutim, rano penzionisanje je često posledica postojeće bolesti, pre nego obrnuto. Slično, nađeno je da depresija uzrokuje ozbiljne bračne probleme i probleme prilikom interakcije sa bližom okolinom, uz manje pozitivne komunikacije, više konflikata, gde se depresivna osoba često vidi kao „teret“ (v. Bothwell and Weissman, navedeno prema Halpern 2005). Dodat-no, postoje dokazi da osobine ličnosti u nekim slučajevima mogu pomoći pri objašnjenju dobrog zdravlja na individualnom nivou. Na primer, neki ljudi se čine kao „izdržljive ličnosti“ sa tenden-cijom da gledaju na nepovoljne okolnosti kao na izazov, a ne kao na krizu i sa generalnim osećajem posvećenosti šta god radili. Ova „izdržljivost“ ih čini da spoznaju i doživljavaju manje lošeg zdrav-lja (Halpern 2005: 75). Navedeni metodološki problemi predstav-ljaju priličan izazov za svakog istraživača koji pokušava da razume uzročnu vezu između socijalnog kapitala i zdravlja.

Veza između socijalnog kapita i zdravlja je na mezo nivou ana-lizirana putem uticaja prijateljstava, zajednice i socijalne mreže proizašle iz radnog mesta na zdravlje individua. Međutim, pri-kladniji test istinskog efekta socijalnog kapitala po zdravlje na mezo nivou je zapitati se da li rezultati na ovam nivou objašnjavaju zdravlje iznad efekata veze izmerene na inidvidualnom nivou (Fer-

lander 2007). Jedna je stvar reći da individue koje imaju podršku od prijatelja na poslu ili u susedstvu teže da budu srećnije ili zdra-vije. Druga je stvar reći da neke firme ili susedstva stvaraju takvu pozitivnu atmosferu da je prosečan nivo blagostanja uvećan više nego što bi se moglo očekivati delovanjem bilo kojih pojedinačnih okolnosti (Halpern 2005: 87). Jedna od vodećih grupa istraživača je išla dotle da tvrdi da ove efekte na individualnom nivou treba osloviti kao „socijalnu podršku/pomoć”, a da „socijalni kapital” treba da bude rezervisan isključivo za viši nivo „ekoloških” efekata, odnosno za mezo i makro nivo (Berkman and Kawachi, navedeno prema Halpern 2005: 87).

Opsežno istraživanje britanskih domaćinstava sprovedeno 2001. godine, u kome je korišćen upitnik o opštem zdravstvenom stanju potvrdilo je da su ljudi koji su prijavili nizak nivo socijalnog kapitala susedstva bili približno dva puta skloniji od onih sa viso-kim socijalnim kapitalom susedstva da pate od psihičkih oboljenja (McCulloch, navedeno prema Halpern 2005: 88). Nadalje, kros-kulturna istraživanja su sugerisala da čvršće i kohezivnije socijal-ne mreže tradicionalnijih zajednica mogu pomoći pri objašnjenju nižih stopa psihičkih bolesti koje su često zabeležene unutar ova-kvih zajednica. Istraživanjem starog poretka Amiša u Pensilvaniji koga karakteriše čvrsta zatvorena zajednica, uveliko odsečena od savremenog sveta je ustanovljeno da su Amiši “patili” od neobič-no malog procenta obolelih od depresije (Egeland and Hostetter, navedeno prema Halpern 2005: 88). Jednako zapanjujuće, nisu pronađene ikakve polne razlike u procentu obolelih od depresi-je, što je stavilo pod sumnju konvencionalnu misao da je mnogo veća stopa obolelih od depresije koja je uočena kod žena u većini zapadnih civilizacija rezultat bioloških faktora (Watts and Morant, navedeno prema Halpern 2005: 88).

Međutim, rezultati kros-kulturnih istraživanja često reflektuju kros-kulturne razlike u proučavanoj pojavi ili izveštavanju o simp-tomima. Da bi se ovi nedostaci pri istraživanju prevazišli potrebno je okrenuti se istraživanjima koja su upoređivala procenat obole-lih od psihičkih bolesti sličnih tipova individua ili grupa koje žive unutar zajednica različitog konteksta (Halpern 2005: 88). Rana


demonstracija ovog efekta uočena je istaživanjem koje je vršeno u Čikagu 1940- ih godina (Faris and Dunham, navedeno prema Hal-pern 2005). Istraživači su ustanovili da je među afroamerikancima koji su živeli u „crnačkim“ oblastima bilo procentualno manje psi-hički obolelih nego među „dobrostojećim“ afroamerikancima koji su živeli u rasno i etnički mešovitim oblastima. Ovaj rezultat je poznat kao „efekat gustine grupe“ i uočen je u mnogim grupama i u mnogim kontekstima (Halpern 2005: 89). Efekat je posebno uočljiv s obzirom da grupe etničkih manjina teže da žive u obla-stima koncentrisanih nepovoljnosti i da bi se s obzirom na takve životne okolnosti za takve stanovnike očekivalo da uopšteno imaju lošije psihičko i fizičko zdravlje. Suprotno, za individue iz grupa etničkih manjima koje „pobegnu“ iz ovih oblasti deprivacije pu-tem ekonomskog napredovanja u obilnije oblasti bi se očekivalo, posredstvom selekcije i jednostavne prouzrokovanosti, da imaju bolje nego prosečno psihičko i fizičko zdravlje. Tako su nalazi dvo-struko iznenađujući - ne mogu biti proizvod društvene selekcije i moraju biti rezultat nekog oblika „društvene prouzrokovanosti“ (Halpern 2005: 89). Najverodostojnija interpretacija ovih nalaza je da je biti „ugrađen“ u zajednicu udruženo sa više pomoći i podrške od strane prijatelja i rodbine – (po)vezujući socijalni kapital – i sa zaštitom od direktne diskriminacije od strane šire grupe.

Pored pozitivnog dejstva socijalnog kapitala po zdravlje na mezo nivou, potrebno je razmotriti da li socijalne mreže mogu imati negativan efekat po zdravlje individua.2 U suštini, (po)ve-zujući socijalni kapital bi trebalo da pospešuje širenje infekcija kroz zajednicu, kao što suvo vreme pomaže u širenju požara, dok bi premošćujući socijalni kapital trebalo da pospeši širenje infek-cija od jedne zajednice do druge. Ova pretpostavka je podržana istraživanjima o načinu širenja bolesti (v. Morris, navedeno prema Halpern 2005: 94; Wallace and Wallace, navedeno prema Halpern

2 Međuljudsksi odnosi nemaju univerzalo pozitivan efekat po psihičko zdrav-lje. Bliski odnosi sa agresivnim, depresivnim ili poremećenim osobama često mogu imati štetni efekat po prihičko zdravlje. Slično, kada podrška i pomoć prouzrokuju osećaj zavisnosti, mogu kod osobe izazvati osećaj nemoći i prezira (Kawachi and Berkman, navedeno prema Halpern 2005: 77).

2005). Prenos bolesti kao što je HIV, kao i učestalost upotrebe droga je snažno oblikovana obrascem socijalnih mreža i može biti predvidiva iz gustine i mešovitosti mreža i drugih obrazaca ljud-skih kontakata. Sa druge strane, pojedina istraživanja su ukazala da mreže podrške uopšteno nude snažnu zaštitu od bolesti, nakon pojavljivanja simptoma ili izloženosti infekciji kod osobe (Cohen et al. navedeno prema Halpern 2005: 94). Dodatno, socijalne mre-že, posebno kada ih odlikuje visok stepen poverenja i obostrani interes su značajan kanal pri širenju „poželjnih praksi” u smislu adekvatnog negovanja zdravlja.

Uticaj socijalnog kapitala na obrazovna postignuća

Koncept socijalnog kapitala je koristan teorijski konstrukt za objašnjenje razlika u obrazovnom postignuću učenika i studena-ta među različitim društvima. U kontekstu obrazovanja, socijalni kapital u obliku roditeljskih očekivanja, obaveza i socijalnih mreža koje postoje u okviru porodice, škole i zajednice je značajan za uspeh prilikom školovanja. Varijacije u akademskom uspehu se mogu pripisati očekivanjima roditelja i obavezama prilikom ob-razovanja svoje dece, mrežama i vezama između porodice i škole i disciplinskoj i akademskoj klimi u školi i kulturalnim normama o vrednosti koje promovišu trud i rad učenika (Furstenberg 2005).

Džejms Kolman je 1980-ih godina razvio koncept socijalnog kapitala u cilju konceptualizovanja društvenih obrazaca i procesa koji doprinose etničkim razlikama u postignuću učenika. U nizu proučavanja obrazovnog postignuća u američkim getoima poka-zao je da socijalni kapital nije ograničen samo na moćne, već da može doneti realnu dobit siromašnim i marginalizovanim zajed-nicama (Coleman, navedeno prema Field 2008: 23-25). Tvrdio je da su obrazovna očekivanja, norme i obaveze koje postoje unutar porodice ili zajednice značajan socijalni kapital koji može uticati na investiranje roditelja u njihovu decu, što zauzvrat utiče na aka-demski uspeh dece.3 Kolmanovi nalazi su privukli znatnu pažnju

3 Kolman je posmatrao porodicu kao kolevku socijalnog kapitala, ističući nje-


posebno iz razloga što su bili neočekivani. Sociolozi uobičajeno očekuju da će ona deca čije su porodice društveno i ekonomski do-bro pozicionirane nadmašiti onu koja dolaze iz deprivilegovanih sredina. Ovo je prilično realno očekivanje. Porodični kulturni i ekonomski kapital je većinom odražen u ljudskom kapitalu, odno-sno u veštinama, znanju i kvalifikacijama dece. Kolmanovo istra-živanje je skrenulo pažnju na neke izuzetke od ovog opšteg pravila.

S obzirom da su Kolmanovi nalazi bili neočekivani i kontrover-zni, podstakli su brojne propratne studije (v. Dika and Singh 2002; Coleman and Hoffer, navedeno prema Field 2008; Coleman et al. navedeno prema Field 2008).4 Noviji radovi su generalno imali tendenciju da potvrđuju da je socijalni kapital blisko povezan sa ishodima obrazovanja. Od četrnaest studija koje su se detaljno ba-vile istraživanjem veze između socijalnog kapitala i obrazovnog postignuća, većina je konstatovala pozitivnu povezanost između različitih rezultata obe stavke (Dika and Singh 2002: 41-43). Me-đutim, mnogo toga ostaje nejasno o uzajamnom dejstvu različitih aspekata socijalnog kapitala i akademskog postignuća, usled čega je neophodno istražiti načine na koji su različiti faktori poveza-ni sa „pristupom i mobilizacijom socijalnog kapitala” (Dika and Singh 2002: 43).

nu ulogu u kognitivnom razvoju mlade osobe kao i stepen društvene kontrole koji omogućava. Tvrdio je da geografska pokretljivost teži da prekine porodični socijalni kapital, sa štetnim posledicama po obrazovanje dece. Kolman je gajio prilično konzervativan pogleda na majčinstvo. Između ostalog je verovao da zaposlenost majke umanjuje korist dece od porodičnog socijalnog kapitala. Me-đutim, pokušaj da podvrgne ovo verovanje empirijskom testu koristeći podatke iz nacionalne longitudinalne ankete za mlade je ukazao na „minimalne negativ-ne efekte ranog zaposlenja majke po detetovo postignuće. Njegov rad se takođe može kritikovati zbog koncentrisanja uglavnom na obrazovne institucije. Iako je bio veoma zainteresovan za adolescentske odnose, njegova istraživanja soci-jalnog kapitala i obrazovanja su bila ograničena na stadijume školovanja. Malo pažnej je posvetio kasnijim stadijumima sistema formalnog obrazovanja, kao i učenju u neformalnim sredinamapoput radnog mesta (Field 2008: 52-53).4 Ove studije su se bavile postignućem manjina u privatnim i državnim školama i potvrdile su uticaj verskih škola na dostignuća učenika, demonstrirajući da katoličke škole imaju znatno nižu stopu napuštanja od strane studenata iz sličnog porekla i nivoa sposobnosti (Field 2008: 50).

Na nivou porodice, kulturni kapital roditelja i finansijski kapi-tal postaju dostupni detetu samo ukoliko je društvena veza između deteta i roditelja dovoljno snažna. Dodatno, veliki deo uticaja ob-razovanja roditelja na decu se ostvaruje posredstvom roditeljskih aspiracija (Halpern 2005: 144). Roditelji koji imaju prisniji kontakt sa svojom decom deluju ohrabrujuće po dete, podstičući njihove ambicije. Ovo je važan deo objašnjenja zašto roditeljsko akadem-sko postignuće predstavlja tako važan predskazivač dostignuća deteta.

U cilju adekvatnijeg objašnjenja prirode društvene veze iz-među roditelja i deteta, bitno je posvetiti se analizi „kvantiteta“ i „kvalitet“ ovih društvenih veza. Psiholozi su detaljno ispitivali kako kvalitet ranih interakcija između roditelja i deteta utiče na detetov razvoj i akademski uspeh. Slabiji akademski rezultati kod dece u sirotištima ili u domovima mogu delimično biti pripisa-ni prekinutim društvenim odnosima sa odraslim starateljima, a u velikoj meri promenama staratelja (Halpern 2005). Slično tome, otkriveno je da depresija kod majke u ranom stadijumu dečijeg života znatno remeti kvalitet interakcija između majke i deteta, što može dovesti do značajno nižih rezultata na testovima inteligenci-je u 11. godini, naročito kod dečaka (Halpern 2005: 145).

Ova problematika je delimično prevaziđena razdvajanjem „strukturalnih“ i „procesnih“ aspekata porodičnih odnosa (v. Hal-pern 2005: 145). Strukturalni aspekti se odnose na broj odraslih članova domaćinstva, njihove formalne odnosa (npr. biološke ili adoptivne) i broj braće i sestara. Ovo se grubo izjednačava sa „mrežnom“ komponentom socijalnog kapitala. Procesni aspekti se odnose na stepen i kvalitet interakcija unutar mreže, nevezano za njenu strukturu i odnose se više na društvene norme i neformal-ne sankcije. Uopšteno, i strukturalni i procesni aspekti porodič-nog socijalnog kapitala utiču na obrazovna postignuća učenika. Međutim, ne može se pretpostaviti da će bilo koja vrsta učesta-log kontakta sa odraslima u kućnom okruženju biti udružena sa poboljšanjem u obrazovnom postignuću. Može biti da neka vrsta uvećane interakcije između roditelja i deteta nastaje kao odgovor na obrazovne probleme (Halpern 2005:145-146).


Brojna istraživanja su ustanovila da je u smislu obrazovnog po-stignuća i ne napuštanja škole, prisustvo dva roditelja znatno bolje od samo jednog – drugim rečima, strukturalni socijalni kapital je bitan (Pong 1998; Teachman, Paasch and Carvel, navedeno prema Halpern 2005). Ispostavilo se da jednoroditeljske porodice imaju manje socijalne mreže i manje socijalnih veza nego dvoroditeljske porodice. Jednoroditeljske porodice su podložnije učestalim selid-bama od dvoroditeljskih porodica, što ometa porodičnu socijalnu mrežu. Kako nove strukture domaćinstva u savremenom društvu postaju dominantne, mnoge veze i aktivnosti koje obezbeđuju društveni kapital za sledeću generaciju više nisu prisutne i njihovo odsustvo može biti štetno po obrazovno postignuće dece.

Istraživanja tek treba da utvrde sa sigurnošću da li je niže obra-zovno postignuće i veća stopa napuštanja škole posledica ometa-nja socijalne mreže deteta i roditelja ili posledica traume prou-zrokovane porodičnom dezintegracijom (Teachman, Paasch and Carver, navedeno prema Halpern 2005).

Poverenje kao komponenta socijalnog kapitala

Veliki broj teoretičara na polju socijalnog kapitala (v. Coleman 1988-89; Putnam 2000/2008; Portes 1998; 2000; Fukuyama 1995b; Field 2008; Halpern 2005) smatra da ljudi sarađuju u cilju ostvari-vanja svojih interesa na osnovu određenog prethodnog (direktnog ili indirektnog) znanja jedni o drugima, kao i na osnovu međusob-nog poverenja i očekivanja da neće biti eksploatisani ili prevareni.

Džejms Kolman i Robert Patnam su kao po dogovoru definisali poverenje kao ključnu komponentu socijalnog kapitala. Kolman je 1980-ih godina pisao o važnosti poverenja u ekonomskom ži-votu, optužujući ekonomiste za ignorisanje kvalitativnih promena koje se dešavaju pri tranziciji od mikro nivoa do sistemskog makro nivoa (Coleman 1988-89). Dok Pjer Burdije nije konkretno spo-minjao poverenje, ono se podrazumevalo u njegovom argumentu o društvenoj reprodukciji.5 Frensis Fukujama je otišao najdalje,

5 Kako navodi, ljudi koji se venčavaju ili udružuju u klubove da bi proširili svoje korisne veze čine to na nekoj osnovi poverenja (Field 2008: 70-71).

definišući samo poverenje kao osnovni izvor socijalnog kapitala: „Socijalni kapital je sposobnost koja se pojavljuje usled preovla-đivanja poverenja u društvu ili u njegovim određenim delovima” (Fukuyama 1995b: 26).

Poverenje i pouzdanost su često bili poređeni sa lubrikantima koji podmazuju točkove raznim društvenim i ekonomskim tran-sakcijama koje bi se inače pokazale kao izuzetno skupe, birokrat-ske i vremenski zahtevne. Jasno je da će socijalna mreža visokog poverenja bolje i lakše funkcionisati nego što je to slučaj sa mre-žama niskog poverenja (Field 2008: 71). Poverenje nije zasnova-no isključivo na direktnim odnosima između dvoje ili više ljudi. Ono može biti pripisano institucijama i grupama jednako kao i pojedincima i često je zasnovano na reputaciji koja je posredovana putem trećeg lica.

U okviru literature koja analizira poverenje razlikuje se parti-kularizovano poverenje koje je ograničeno na zapažanja individue i iskustva pojedinca tokom vremena u vezi pouzdanosti pojedin-čanog aktera, i generalizovano poverenje koje se može proširiti na sve pojedince i institucije slične onima sa kojima osoba ostvaruje direktno iskustvo. Iz ugla problematike socijalnog kapitala, jasno je da ove različite dimenzije poverenja mogu predstavljati razne načine pristupanja resursima (Field 2008: 71).

Pored isticanja značaja poverenja u okviru socijalne mreže, postoji dilema da li ga treba tretirati kao sastavnu komponentu socijalnog kapitala ili kao jedan od njegovih ishoda. Poverenje je po sebi kompleksna i raznovrsna pojava i njegovo integrisanje u koncept socijalnog kapitala zajedno sa drugim faktorima kakvi su mreže i norme čine koncept izuzetno komplikovanim (Kostova and Roth 2003). Drugo, poverenje nije neophodna posledica za-jedničkih normi i jakih mreža i stoga ga je najbolje tretirati kao zasebnu promenjivu. Mnoge veze mogu funkcionisati savršeno uz minimum poverenja, uključujući mnoge od onih koje se zasnivaju na navikama i institucionalnim sankcijama pre nego na povrat-nom izboru. Treće, pravljenje analitičke razlike između poverenja i socijalnog kapitala čini mogućim konstruisanje uzročno-posle-dičnog modela između njih.


Zaista, iz sociološke perspektive, poverenje je najbolje posma-trati kao posledicu socijalnog kapitala u toku vremena (Woolcock, navedeno prema Field 2008: 71). Ono je stvoreno kao nezavisni faktor, što je generalno posledica, pre nego sastavna komponenta socijalnog kapitala.

„Tamna strana“ socijalnog kapitala

Iz većine literature o socijalnom kapitalu isijava „topli sjaj“ (Field 2008: 79). Suprotno, „tamna strana“ socijalnog kapitala uglavnom ostaje nepoznat teren. Iako su socijalne mreže moćan i pozitivan resurs, bar za one koji poseduju takve resurse, u nekim situacijama mogu raditi protiv nas. Ako se neko iz naše socijalne mreže „okrene protiv nas“, može nam postati opasan neprijatelj, blokirati nam napredovanje u karijeri „trujući“ našu socijalnu mrežu protiv nas (v. Moerbeek and Need 2003). Iz ovoga proizi-lazi da naš socijalni kapital nije uvek dobar za/po nas, odnosno da „društvenost ima dva različita efekta“ (Portes 1998: 18). Pored sarađivanja u svrhe koje su generalno od koristi ujedno članovima mreža i drugima, ljudi mogu eksploatisati svoj socijalni kapital u svrhe koje su društveno i ekonomski štetne i suprotne ustaljenim ili očekivanim standardima i praksama. Naravno, pojmanje štet-nog je nestalno – „jednoj osobi je terorista isto što je nekoj drugoj borac za slobodu“ (Field 2008: 92).

Uopšteno govoreći, socijalni kapital može omogućiti pojedin-cima da postignu razne zajedničke ciljeve, od kojih mnogi mogu biti direktno (kao u slučaju žrtava organizovanog kriminala) ili indirektno (putem uloge neformalnih mreža pri podržavanju in-stitucionalne diskriminacije) negativni prema svojim posledicama po druge (Field 2008: 79-80). Ukoliko socijalni kapital neguje obo-stranu saradnju u korist članova mreža, u principu će promovi-sati saradnju u štetne kao i u pozitivne svrhe. Isto se može reći i za finansijski i fizički kapital koji takođe mogu imati duboko de-struktivne posledice. Na ovom tragu je Fukujama ponudio prime-re negativnih posledica fizičkog kapitala (puški) i ljudskog kapitala

(torture), uz zaključak da će socijalni kapital ipak pre proizvesti negativne posledice nego druga dva oblika kapitala „iz razloga što je grupna solidarnost u ljudskim zajednicama često kupljena po cenu neprijateljstva prema vangrupnim članovima“ (Fukuyama, navedeno prema Field 2008: 81).

Prilikom distinkcije između dobrih i loših aspekata socijal-nog kapitala, neophodno je razumeti meru do koje svi mogu steći pristup njegovim benefitima, usled čega se o socijalnom kapitalu govori kao o javnom dobru, kao i meru do koje određene grupe mogu kontrolisati i odbiti pristup njegovim benefitima, kada se socijalni kapital odnosi na nešto što neki zovu „javno dobro“.6 Tako se može napraviti prilično jasna distinkcija između produktivnih društvenih mreža koje proizvode pozitivne posledice za njihove članove kao i za zajednicu u širem smislu, i štetnih društvenih mreža koje imaju pozitivne efekte po njihove članove ali uključuju negativne ishode po širu zajednicu.

Pored omogućavanja postizanja ciljeva koji se uopšteno mogu posmatrati kao oni sa nepoželjnim posledicama, štetni socijalni kapital je često potpomognut metodama koje se smatraju neza-konitim, poput upotrebe sile i nasilja. Negativni socijalni kapital je često povezan sa bliskim vezama, odnosno (po)vezujućim soci-jalnim kapitalom i može poprimiti oblik rasizma ili verske netrpe-ljivosti (Field 2008: 96). Takođe je posmatran u vezi sa tendenci-jom prema partikularizovanom poverenju koje može biti proizvod rizičnog spoljašnjeg okruženja u kome je „mudro“ ne verovati nepoznatima. Pod takvim okolnostima, isključivanje autsajdera i oslanjanje na bliske veze predstavljaju vredan izvor sigurnosti. Štaviše, socijalni kapital se može posmatrati kao resurs samo tamo gde su individue formirale međusobne veze uz internalizovanje zajedničkih vrednosti grupe (Halpern 2005). Time oni koji ne dele

6 Burdijeova upotreba koncepta socijalnog kapitala se većinom bavila nači-nom na koji klubski tipovi socijalnog kapitala služe kao potpora u borbi za sta-tus (Field 2008: 80). Za njega je socijalni kapital zapravo bio viši vid uzajamnog „češkanja leđa“ i samonapredovanja. Dok je potpuno pozitivan za članove mre-že, služi da se proizvedu i podrže nejednakosti i privilegije u širem društvenom kontekstu.


zajedničke vrednosti grupe trpe izuzetno opresivno sankcionisa-nje. Mnogi ljudi koji su emigrirali iz društva visokog poverenja su to učinili iz razloga prevelikog pritiska od strane bliskih i „nadgle-dajućih zajednica“ koje ih okružuju (Field 2008: 97). Tako se na prvi pogled čini da je (po)vezujući socijalni kapital u kombinaciji sa partikularizovanim poverenjem „kriv“ za „tamnu stranu“ soci-jalnog kapitala.

Premošćujući socijalni kapital takođe ispoljava „tamnu stra-nu“. Može negovati „insajderske mreže“ i time uzrokovati nejed-nakosti. Na primer, neformalne poslovne veze visoko stručnih profesionalaca su delimično bile odgovorne za „maskiranje“ izve-štavanja o ostvarenom profitu u „novoj ekonomiji“ (Field 2008: 98). Studijom o organizovanoj zloupotrebi službenog položaja u Italiji i Kolumbiji (v. Warren, navedeno prema Field 2008: 97-99) je pokazano da korupcija ne može biti pripisana isključivo parti-kularizovanom poverenju (ograničenom na „insajdere“ i poveza-nim sa (po)vezujućim socijalnim kapitalom). Zloupotreba se jav-lja i unutar generalizovanog poverenja koje se može proširiti i na strance, iako obično putem posrednika (Warren, navedeno prema Field 2008: 98). Ovi argumenti su podržani upućivanjem na pri-mer italijanskih političkih partija koje obezbeđuju premošćujući socijalni kapital koji spaja funkcionere vlade i poslovne preduzet-nike. U studiji je zaključeno da je kontekst odlučujući faktor pri određivanju da li socijalni kapital funkcioniše pozitivno ili nega-tivno za šire društvo. Ovo shvatanje se oslanja na pretpostaku da će kontekst favorizovati negativni socijalni kapital kada olakšava grupama da generišu negativne eksternalije kao i u situaciji kada je onima koji su podvrgnuti negativnog strani teško da joj se odupru. Ovo je navelo na razmišljanje da „što više političkih, ekonomskih i kulturnih demokratija postoji, manja je verovatnoća da će izvori socijalnog kapitala sa negativnim potencijalom funkcionisati na negativne načine“ (Warren, navedeno prema Field 2008).

Važno je ne preuveličavati razliku između (po)vezujućih i premošćujućih veza. Tačno je da ljudi često biraju da se uključe u razne asocijacije i stvaraju „labave“ veze, dok sa druge strane ne biraju svoje porodice. Ljudi teže da razviju premošćujuće veze

na osnovu postojećih interesa ili preferenci, zatim traže druge koji dele njihove brige i mogu početi da se pridružuju udruženjima koja spajaju šire grupe ljudi. Sa druge strane, (po)vezujuće veze uključuju veze koje nisu stvar potpunog izbora. Da li će osoba od-lučiti da prekine kontakt sa članovima porodice čije ga ponašanje vređa je u najboljem slučaju pitanje ograničenog izbora, čak i u slučaju najfleksibilnijih društvenih sistema. Važno je ne preceniti stepen mogućnosti izbora ljudi uključenog u premošćujuće veze, niti potceniti stepen izbora prilikom (po)vezujućih veze. Ono što se u ovom trenutku može tvrditi sa velikom verovatnoćom jeste da bliske veze, pre nego neke dalje veze češće proizvode negativne posledice, ali ni jedno ni drugo nije u potpunosti isključeno (Field 2008: 99).

Literatura

Adler, P. S. and S. Kwon (2002). Social capital: Prospects for new concept. The Academy od Management Review 27 (1): 17-40.

Aguilera, M. B. (2002). The impact of social capital on labour for-ce participation: Evidence from the 2000 social capital bench-mark survey. Social Science Quarterly 83 (3): 853-874.

Burt, R. S. (1976). Position in network. Social Forces 55 (1): 93-122.Burt, R. S. (1980). Models of network structure. Annual Review of

Sociology 6: 97-141.Burt, R. S. (2005). Brokerage and Closure: An Introduction to Social

Capital. Oxford: Oxford University Press.Coleman, J. S. (1988-89). Social capital in the creation of human

capital. American Journal of Sociology 94: 95-120. Coleman, J. S. (1993). The rational reconstruction of society: 1992

Presidential Adress. American Sociological Review 58 (1): 1-15.Dika, S. L. and K. Singh (2002). Applications of social capital in

educational literature: A critical synthesis. Review of Educatio-nal Research 72 (1): 31-60.


Dirkem, E. (1897/1997). Samoubistvo. Beograd: BIGZ.Ferlander, S. (2007). The importance of different forms od social

capital for health. Acta Sociologica 50 (2): 115-128.Field, J. (2008). Social Capital. London and New York: Routledge.Franzen, A. and D. Hangartner (2006). Social networks and labour

market outcomes: the non-monetary benefits of social capital. European Sociological Review 22 (4): 353-368.

Fukuyama, F. (1995a). Social capital and the global economy. Fo-reign Affairs 74 (5): 89-103.

Fukuyama, F. (1995b). Trust: the social virtues and the creation of prosperity. London: Hamish Hamilton.

Furstenberg, F. F. (2005). Banking on families: How families gene-rate and distribute social capital. Journal of Marriage and Fa-mily 67 (4): 809-821.

Gargiulo, M. and M. Benassi (2000). Trapped in your own net? Network cohesion, structural holes, and the adaptation of soci-al capital. Organization Science 11 (2): 183-196.

Granovetter, M. S. (1973). The strenght of weak ties. The American Journal of Sociology 78 (6): 1360-1380.

Halpern, D. (2005). Social Capital. Polity Press: Cambridge.Kostova, T. and K. Roth (2003). Social capital in multinational

corporations and a micro-macro model of its formation. The Academy of Menagement Review 28 (2): 297-317.

Lin, N. (1999). Social networks and status attainment. Annual Re-view of Sociology 25: 467-487.

Lin, N. (2001/2003). Social Capital: A Theory of Social Structure and Action. Cambridge: Cambridge University Press.

Moerbeek, H. and A. Need (2003). Enemies at work: Can they hin-der your career? Social Networks 25 (1): 67-82.

Poldony, J. and J. Baron (1997). Resources and relationships: social networks and mobility in the workplace. American Sociological Review 62 (5): 673-693.

Pong, S. L. (1998). The school compositional effect of single pa-

renthood on 10-th grade achievement. Sociology of Education 71 (1): 23-42.

Portes, A. (1998). Social Capital: Its origins and applications in modern sociology. Annual Review of Sociology 24: 1-24.

Portes, A. (2000). The two meanings of social capital. Sociological Forum 15 (1): 1-12.

Putnam R. D. (1993). The prosperious community: Social capital and public life. American Prospect 13: 35-42.

Putnam, R. D. (1995). Bowling Alone: America’s declining social capital. Journal of Democracy 6: 65-78.

Putnam, R. D. (2000/2008). Kuglati sam: slom i obnova američke zajednice. Novi Sad: Mediterran Publishing.

Rosenfeld, R., S. Messner and E. P. Baumer (2001). Social capital and homicide. Social Forces 80 (1): 283-310.

Shiff, M. (1992). Social capital, labour mobility, and welfare: The Impact of United States. Rationality and Society 4: 157-175.

Škorić, M. (2006). Mikrosociologija socijalnog kapitala i moguć-nosti mikro-makro translacije. U: M. Tripković (ur.). Socijalni kapital i društvena integracija. Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za sociologiju, str. 35-72.

66 Analiza socijalnih mreža 2

PRACTICAL IMPLICATIONS OF SOCIAL CAPITAL – NETWORKS IN USE

Ana BilinovićGordana Tripković

University of Novi Sad, Faculty od Philosophy

This paper analyzes the effects of the nature of social capital in the economy, education and its effects on the health and welfare of the people. Special attention is given to the concept of trust, with emphasis on the key question of whether trust is an integral element of social capital, or alternatively one of its byproducts. In addition, we analyzed some of the key negative consequences of social capital, particularly those involved in the cycle of social dis-crimination and social inequality.

Keywords: social capital, social networks, educational atta-inment, economic performance, the concept of trust.

67

UDK 316.472.45:316.658.2

POVEZANOST POLITIČKIH STAVOVA I SOCIJALNIH POLITIČKIH MREŽA

Ana NešićRadivoj Stepanov


U radu je analizirana povezanost političkih stavova i socijalnih političkih mreža kroz sagledavanje faktora uticaja na njihovo for-miranje i održavanje. Kao relevantni faktori uticaja, u savremenoj literaturi, izdvajaju se personalni faktori, kao što su pojedine ka-rakteristike ličnosti i socijalni faktori kao što su uticaj grupa, pri-padnost, socijalna interakcija, pritisak i socijalna ekspertiza. Ana-liza navedenih faktora ukazuje da ne postoje univerzalni faktori povezivanja i uticaja što potvrđuje složenost i specifičnost proble-matike koja zahteva kritički naučni, kulturološki i opšte društveni pristup.

Ključne reči: politički stavovi, socijalne političke mreže, perso-nalni faktori, socijalni faktori.

Socijalne političke mreže se formiraju ne samo u sklopu poje-dinih partija, i ne samo u toku određenih političkih događaja, one nastaju na različite načine i iz različitih razloga. Socijalne mreže u politici podrazumevaju veliki broj aktera od kojih svaki ima svoj interes u umrežavanju, a mreže u kojima funkcionišu, sa druge strane, doprinose kvalitetnijem sagledavanju uspeha određenih politika (Peterson 2003).

68 Analiza socijalnih mreža 2 Povezanost političkih stavova i socijalnih političkih mreža 69

Povezanost socijalnih mreža i političkih stavova je kompliko-vana i zahteva pristup koji respektuje različita saznanja, metode i tehnike. Pitanja koja se nameću su da li političke socijalne mre-že doprinose stvaranju političkih stavova, i da li politički stavovi doprinose stvaranju političkih socijalnih mreža. Značajno bi bilo ustanoviti kako se uspostavljaju socijalne mreže, koji socijalni i personalni preduslovi doprinose njihovom očuvanju u koja je ulo-ga stavova u funkcionisanju mreža? Koji motivi doprinose stvara-nju socijalnih političkih mreža, a koji ih održavaju? Postavlja se i pitanje kako i koliko socijalne mreže doprinose političkom an-gažovanju? Odgovori na ova pitanja nisu jednoznačni i zahtevaju poznavanje socijalnih, ekonomskih i kulturoloških okvira istraži-vanja.

Studije političkih mreža započale su sa Maršom (Marsh) i Rod-som (Rhodes) 1992. godine i postale su značajno polje u analizi socijalnih mreža. Loše razumevanje implikacija relacionih dina-mika doprinelo je brojnim greškama i generalizacijama u razume-vanju socijalnih mreža. Akteri u socijalnim mrežama često nisu bili dovoljno povezani sa fundamentalnim zakonima relacionog prostora, a mreže se često koriste kao heuristička sredstva koja označavaju strukturisane relacione odnose. Pristup sagledavanju društvenih problema sa aspekta mreža potekao je iz matematike, iz poznate teorije grafova. Društvena mreža podrazumeva slože-nu grupu odnosa između članova određenog sistema, a termin se koristi još od polovine prošlog veka kada se koristio u značenju povezanih grupa i društvenih kategorija. Danas analiza socijal-nih mreža podrazumeva set multimetodskih pristupa koji ispituju obrasce povezivanja stvorenih među individuama i institucijama tokom njihovih svakodnevnih aktivnosti. (Heaney and McClurg 2009). Stoga je nemoguće analizirati socijalne mreže, posebno u političkim aktivnostima, bez jasnijeg uvida u tok informacija, koordinaciju, kooperaciju i poverenje, neformalnu organizaciju i višestruke nivoe organizacije. Razvojem demokratskih odnosa i sistema upravljanja, socijalne mreže u politici su dobile veći zna-čaj. Pristup mrežama u politici definisan je prvenstveno isticanjem odnosa i relacija među pojedincima i grupama.

Stavovi i političke socijalne mreže

Pretežno je prihvaćeno da su politički stavovi izgrađeni iz ra-zumne i neometane reakcije na događaje iz okruženja, a savre-meni uslovi života ukazuju na složenost čovekovog reagovanja u socijalnim situacijama. Stavovi predstavljaju stečenu dispoziciju da se na određeni način opaža, misli, emotivno reaguje i ponaša, na pozitivan ili negativan način. Moguće je razlikovati tri osnovne komponente stava: emotivnu komponentu, kognitivnu komponen-tu i bihejviorističku komponentu. Emotivna komponenta stava po-drazumeva osećanja prema objektu stava, kognitivna komponenta predstavlja znanja i informacije utkane u naša verovanja o sadržini stava, a bihejvioristički apekt stava podrazumeva predispoziciju da se deluje u određenom smeru, što ne mora uvek biti jasna osnova za predikciju ponašanja. Stavovi nastaju kao rezultat procesa so-cijalizacije i usvajaju se socijalnim učenjem u porodici i društvu. Stavovi i vrednosti su povezani na način da svaka vrednost impli-cira određeni broj stavova o određenim pitanjima, a da homogena grupa stavova upućuje na određenu vrednost koja stoji iza njih. Istraživanja su pokazala da je korelacija stavova i ponašanja veća ukoliko su stavovi specifičniji i konkretniji. Često se pojedinci ne ponašaju u skladu sa svojim stavovima, jer spoljašnji faktori po-nekad onemogućuju ponašanje u skladu sa sopstvenim stavovima i vrednostima. Drugo, moguće je da pojedinac nema sposobnosti ili osobine koje su potrebne da bi se ponašao u skladu sa svojim stavovima i vrednostima. Razmena informacija u okviru socijalne mreže može da osposobi učesnike, dajući im pristup podacima o uslovima, mogućnostima i pretnjama. Komunikacione mreže u politici su esencijalne za socijalnu razmenu znanja, emocija, teh-nologija, širenje političkog uticaja i usaglašavanja stavova usmere-nih prema određenim aktivnostima. Strukture mreža, vrste i tipovi povezanosti ljudi u mrežama predstavljaju značajne determinante moći koju akteri mogu da postignu kroz kontrolu i razmenu resur-sa (Knoke 2003). Analizom moći mreža moguće je definisati jasne implikacije za razumevanje distribucije moći, tako što je veliki deo dinamike resursa koji se odvija unutar mreže deo neformalne ko-munikacije i unutar same mreže, kao i mreže sa okolinom.


Termini radikalan, liberalan, umeren, konzervativan i reakcio-naran su neki od najčešće korišćenih u političkim opisima pona-šanja i diskusijama o političkom ponašanju. Oni se međutim, ne mogu vezati isključivo za partijske programe ili određene ideolo-gije, već predstavljaju komplekse stavova kojima se jasno objaš-njavaju određeni politički motivi i ponašanja. Koncepti političke promene i političke vrednosti diskutuju se u odnosima prema ovim terminima, da bi se pojasnilo njihovo pravo značenje. Radi-kalni pojedinci su oni koji sebe vide kao ekstremno nepomirene sa status-quo situacijom. Shodno tome oni teže trenutnoj promeni u postojećem poretku, zalažući se za novo i drugačije u društvu i za društvo. Značajno manje nezadovoljni, ali i dalje sa željom za promenom sistema su liberali. Liberali dele verovanje u jednakost, inteligenciju i sposobnosti ljudi. Umereni smatraju da postojeće društvo nije loše i njihova nespremnost za promene je očigledna i samo je veća kod konzervativaca. Razlikujući se u najviše aspekata od liberala, konzervativci su veoma sumnjičavi prema pokušajima da se svet promeni, smatrajući da bi nekompetentno mešanje mo-glo samo pokvariti postojeće. Smatra se da reakcionari odbijaju sa-vremene institucije i moderne vrednosti, i žele da se ponovo vrate pređašnje vrednosti i norme. Čak i kada se ovako predstavi skup stavova, to još uvek nije dovoljno za razumevanje svakog pojedi-načnog značenja u različitim kulturnim miljeima.

Polovinom prošlog veka smatralo se da većina ljudi ne posedu-je jasne političke stavove, a još manje da poseduje koherentan po-litički sistem ideja. Sociolozi kolumbijske škole prepoznali su ten-denciju pojedinaca da se udružuju sa ljudima sličnim sebi, smatra-jući da se socijalni krugovi usmeravaju ka političkoj homogenosti posebno u uslovima političke kampanja (Berelson, Lazarsfeld, McPhee 1954). Posle njih, naučnici su se bavili interpersonalnim političkim neslaganjem, istražujući faktore koje doprinose opstan-ku, a obraćajući pažnju na posledice koje se javljaju u stavovima i ponašanjima (Mutz 2002).

Povezanost socijalnih uticaja i političkih stavova bila je pred-met brojnih istraživanja u razvijenom svetu. Posebna pažnja je bila posvećena problemu u kom odnosu se nalaze stavovi i socijalna

pripadnost kao i kako socijalni uticaji doprinose formiranju po-litičkih stavova (Lazer et al. 2010). Razvoj stavova ljudi i njihovih mreža je dinamičan i koevolutivan proces, a njihovo nastojanje za usklađivanjem političkih stavova u skladu je sa društvenim veza-ma, mnogo više nego sa zadacima. Takođe je ustanovljeno da su poltički stavovi slabija osnova za udruživanje od demografskih ka-rakteristika i institucionalnog uticaja. Istražujući posledice soci-jalne interakcije ustanovljeno je da socijalna interakcija izlaže ljude značajnom političkom uticaju, većem nego što su to indi-vidualne komunikacije (Huckfeldt 2001; Mutz 2002).

Dotadašnja istraživanja su bila fokusirana na povezanost sta-vova i pripadnosti, ali kauzilni odnos je veoma teško utvrditi, po-što uticaj jednog čoveka na druge ljude nije uvek pojedinačan, već je povezan sa zajedničkim delovanjem grupa ljudi na pojedince. Istraživanje Lazera ukazuje na kompleksnost koevolucije u proce-njivanju socijalnih uticaja, jer su razvoj čovekovih stavova i stva-ranje mreža dinamički procesi koji su u koevoluciji (Lazer 2001), a osnovu za takvo razmišljanje čine brojna istraživanja poslednih decenija (Mutz 2002; Mansbridge 2003; Huckfeldt et al. 2004).

Istraživanje socijalnih pritisaka, posebno u procesu glasanja (Mutz 2002) ukazuje na činjenicu da pritisci obeshrabruju pol-tičku participaciju jer oni pojedinci koji su ugrađeni u socijalne mreže imaju češće ambivalentne političke stavove koji utiču na obeshrabrivanje u političkom životu. Rezultati ove studije ukazuju da ljudi koji se nalaze u politički heterogenim socijalnim mreža-ma se povlače iz političkih aktivnosti, najviše iz želje da izbegnu stavljanje svojih socijalnih mreža u rizičan položaj. Ljudi koji iz-begavaju konflikte su oni koji negativno reaguju na iznošenje na videlo stavove, i tako ograničavaju svoju političku participaciju. Sa druge strane kod pojedinaca spremnih na otvaranje prema onima koji imaju drugačije političke stavove, stvara veću ambivalentnost prema političkim opcijama i stoga ga čini težim za pokretanje po-litičke aktivnosti.

Istraživanje korelacija između socijalnih mreža i političkog participiranja ukazala su kako važni elementi socijalnih mreža kao što su nivoi političke ekspertize utiču na stavove a posebno


na učestvovanje u političkim aktivnostima (McClurg 2006). Ljudi koji su u sofisticiranim socijalnim mrežama, su manje skloni da budu ambivalentni prema kandidatima u politici i češće se osećaju efikasnim. Socijalna ekspertiza koja predstavlja stručnjačko oku-pljanje ljudi sličnih profesionalnih usmerenja, igra fundamentalnu ulogu u objašnjenju kako mreže olakšavaju učestvovanje u poli-tici, i pokazuje da društvena ekspertiza podržava predstavničku demokratiju time što pomaže da se politika demistifikuje gradeći rezervoare stavova koji su potrebni za učestvovanje u politici. Ta-kođe socijalna ekspertiza nije samo izdvajanje potencijalnih gla-sača od onih koji nisu sa njima saglasni i koji bi mogli na njih negativno da utiču, već postojanje većih socijalnih mreža može imati pozitivan efekat na smanjenje ambivalentnosti u političkim procesima (McClurg 2003). Profesor političkih nauka Jan Torel1 (Teorell 2003) smatra da je participacija u politici posledica razli-čitih komunikacija mnogo više od samih socijalnih karakteristika učesnika u participaciji.

Povezanost koja se odnosi na neslaganja između socijalnih mreža i demokratskog političkog participiranja ukazuje da nesla-ganje u mreži doprinosi pogrešnom donošenju odluka u procesu glasanja (Sokhey and McClurg 2012). Odnosi između neslaganja u mrežama i ispravnog glasanja nije podstaknut znanjem koje se stiže u socijalnim mrežama, već znanjem zasnovanom na indivi-dualnim izvorima. Veza između ovih faktora socijalnih uticaja i kvaliteta glasanja kao najzastupljenije vrste participiranja, nije u dovoljnoj meri istraživana.

Ipak, ne postoji saglasnost o povezanosti stavova sa mogućno-stima predikcije ponašanja, posebno kada su u pitanju politička ponašanja.

1 Jan Torel (Jan Teorell), švedski politički teoretičar, doktorirao na Upsala uni-verzitetu na temu vezanu za povezanost demokratije sa partijskim sistemom. Istraživanja kojima se bavio uključuju komparativni pristup političkim feno-menima, kao što su političko participiranje, javno mišljenje, korupcija i de-mokratizacija.

Faktori stvaranja političkih stavova i socijalnih mreža

Istraživanja povezanosti osobina ličnosti i političkih stavova započela su u prvoj polovini 20. veka radovima Ajzenka i Roki-ča. Ajzenk (Eysenk 1954) je utvrdio osnovne faktore koji određuju političke stavove i političko ponašanje: R faktor, predstavlja pri-hvaćene političke stavove koje se kreću ujednoj dimenziji od radi-kalizma i konzervativizma, i drugi faktor T koji predstavlja trajne osobine ličnosti i čini je dimenzija temperamenta sa dva pola a to su tolerantnost i netolerantnost. Rokič (Rokeach 1956) je pove-zivao nivoe autoritarnosti sa pripadnošću određenim političkim partijama. Analize su naišle na brojne kritike i opovrgavanja, ali su postavile fundament za niz sličnih istraživanja.

Sledila su istraživanja o ličnim karakteristikama i političkim stavovima koja su bila u velikoj meri fokusirana na vezu između personalnih karakteristika i ideološkog samopozicioniranja. Po-stoje teoretski razlozi koji navode da odnosi između ličnih osobina i političkih stavova varira u zavisnosti od definisanja problema i od kontekstualnih faktora koji utiču na značenje političkih pod-sticaja. Istraživanje rađeno u Sjedinjenim Američkim Državama na velikom nacionalnom uzorku, na 1,4 miliona stanovnika-regi-strovanih glasača, u periodu 2007-2008, u okviru projekta korpo-rativne kampanje, internet baze CCAP, a koje je povezivalo dispo-zicije ličnosti mereno Big five i političke preferencije, ispituje kako karakteristike, merene ovim instrumentom, utiču na ekonomska i socijalna mišljenja. Odnos između pet velikih personalnih oso-bina (Big five, koji podrazumeva merenje stepena neuroticizma, ekstraverzije, otvorenosti ka iskustvu, prijatnosti i savesnosti) i političkih stavova razlikuje se i u socijalnom kontekstu (Gerber et al. 2010). Potvrđena su ranija saznanja koja ukazuju da velikih pet osobina ima uticaj na ekonomske i socijalne stavove veoma različito, te je efekat tih osobina značajan isto kao i obrazovanje i ekonomski status, pri predviđanju ideologije koju osoba zastupa. Rezultati pokazuju da su otvorenost ka iskustvu i savesnost dve karakteristike koje su najčvršće povezane sa političkom ideologi-jom. One utiču na socijalne i ekonomske stavove tako što save-


snost podržava konzervativne ekonomije i društvene politike, dok je otvorenost povezana sa liberalizmom. Međutim efekti ostale tri karakteristike menjaju se u domenu pitanja, tako što je stabilnost povezana sa socijalnim konzervativizmom i mnogo jače povezana sa ekonomskim konzervativizmom. Slično tome, rezultati su po-kazali nisku povezanost ekstraverzije i istovremeno ekonomskog i socijalnog konzervativizma, ali su efekti na ekonomske stavove nešto viši. Prijatnost je povezana sa ekonomskim liberalizmom, ali i socijalnim konzervativizmom.

Da li je moguće izdvojiti personalne karakteristike koje bi bile pouzdani prediktor političkih i društvenih stavova, istraživao je Prato sa saradnicima (Pratto et al. 1994). Nizom istraživanja usta-novili su da je karakteristika koju oni označavaju kao dominan-tna orijentacija prema društvu, a koja predstavlja odnos pojedinca prema relacijama u socijalnim grupama, značajan prediktor poli-tičkih i društvenih stavova.

Personalne karakteristike su od značaja za stvaranje političkih stavova, ali nisu jedini relevantan pokazatelj uticaja. Osnovna je-dinica svakog složenog političkog sistema, nije pojedinac niti in-dividua, već pozicija i uloga koje imaju socijalni akteri i odnosa ili veza između tih pozicija. Uloga nije prosto pretvaranje aktivnosti u društveno poželjno ponašanje, već predstavlja očekivano pona-šanja povezanih sa drugim socijalnim ulogama (Knoke 2003).

U SAD su istraživanja već neko vreme usmerena na razumeva-nje političkih mreža, fokusirajući se na razumevanje javnog mišlje-nja, ponašanja pri glasanju, difuzije političkih ideja, sponzorstva u političkim partijama, intresnih i lobi grupa, frakcija u partijama, institucionalnog razvoja i drugih fenomena. Demokratsko glasa-nje i grupe glasača sačinjene su od individualno međuzavisnih politički povezanih donosilaca odluka. Pojedinci koji donose od-luke su deo zajedničkih aktivnosti povezanih pristupom u kojem zavise jedan od drugog za političke informacije, i stoga politička komunikacija i moć ubeđivanja leži u srži građanske i demokrat-ske politike. Istovremeno vitalnost demokratske politike zavisi i od kapaciteta građana da nisu saglasni, da odbiju da razmišljaju kao drugi ljudi. Pitanje koje se ovde nameće je da li su građani sposob-

ni da održavaju trajne šablone slaganja i neslaganja unutar svojih bliskih socijalnih grupa? Koje okolnosti podstiču saglasnost i ne-saglasnost unutar mreža koje spajaju građane ustalnim obrascima političke komunikacije? Smatra se da je kapacitet građana i birača za tolerisanje političkog neslaganja centralno pitanje demokratske politike. Model slobodnog, otvorenog i demokratskog društva je onaj u kojem su politička pitanja u potpunosti otvorena, a politič-ke debate u potpunosti javne. U takvom društvu su građani otvo-reni za promene mišljenja i stavova, ali istovremeno i prihvataju mogućnost nepostojanja opšteg konsenzusa.

Veliki broj izvora koji se odnosi na efekte grupnog konformite-ta i kognitivnih disonanci, pojavio se napretkom u razmatranjima i studijama mreža. Koncept malih samostalnih grupa sa ograniče-nim brojem individua koje se poznaju i međusobno su ispreple-tane, a čije socijalne veze sve spadaju unutar te grupe, često nije u vezi sa empirijskom stvarnošću. Ova koncepcija obezbeđuje krajnje pojednostavljeni i podcenjeni model društvene organi-zacije, koji podriva indiviualne veze. Iako je povezanost između političkih mreža i političkog ponašanja jasno utvrđena, kauzalne zaključke je teško pronaći (Fowler et al. 2010).

Pitanje koje se postavlja u istraživanjima Okslija i saradnika (Oxley et al. 2008) je zašto su neki ljudi prijemčiviji da usvoje odre-đene političke stavove, dok drugi teže prihvataju sugestije. Postoji korelacija između psiholoških odgovora i političkih stavova, ali ne i čvrsti zaključci zasnovani na kauzalitetu. Moguće je, smatraju au-tori, da pojedinačni odgovori na politički pritisak mogu doprineti usvajanju određenih političkih stavova ili je prisustvo određenih političkih stavova nešto što prouzrokuje raekciju ljudi na određeni način, a pod pritiskom okoline.

Fuhs (Fuchs 1955) je posle rata istraživao političko ponašanje različitih polova, ističući da dok su žene ostajale kod kuće, u istom kraju i komšiluku, muškarci su odlazili na posao i bivali izloženi mnogo većoj heterogenosti stavova. Slično tome Lazarsfeld (pre-ma Katz 2001), baveći se konceptom „ukrštenog pritiska“, istakao činjenicu da individue ne pripadaju samo jednoj grupi, već razli-čitim grupama koje često imaju različita politička stanovišta. U


ovom kontekstu definisanje grupa kao mreža odnosa, predstavlja svojstvenu revoluciju u stavovima, koja je pomogla u razumevanju međuzavisnosti obrazaca komunikacija i uticaja. U savremenim uslovima života gotovo je nezamislivo da dve osobe ograničavaju svoju socijalnu komunikaciju na samo dve asocijacije. Čak je i u porodici, kod supružnika, bliskih prijatelja mala verovatnoća tako svedenih komunikacija. Grupa, sa nizom postojećih interakcija, ima značajan uticaj na formiranje političkih stavova time što delu-je na izbor informacija, tako što se ne šire informacije koje nisu u skladu sa stavovima grupe, što grupa izdvaja vrednosti za koje se zalaže i što pruža socijalnu podršku za održavanje stavova koji se smatraju bitnim za grupu.

Uticaj pojedinca na drugog čoveka ili na grupu je u funkciji niza faktora koji određuju ponašanje i jedne i druge strane. Jed-na od važnih determinanti ubedljivosti je kredibilitet pojedinca, odnosno koliko se nekom pojedincu može verovati. Što pojedinac ima veći kredibilitet, uspešnije će doprinositi i stvarati promene stavova, a od presudnog značaja je i njegovo znanje o problemu, koje bi omogućilo prostor za ozbiljniji uticaj.

Zaključak

Teoretičari koji se bave pitanjem uloge socijalnih mreža u po-litičkim teorijama i političkoj praksi koriste različitu metodologi-ju kojom pokazuju kako koncept i teorija socijalnih mreža može biti korisna u politici, postavljajući nova pitanja i nudeći odgovore kojima se problemi politike u društvu razjašnjavaju. Tako Hini i MekKlarg (Heaney and McClurg 2009) zaključuju da su anali-ze socijalnih mreža posebno značajne za sledeće situacije: prvo, kada se odnose na tok informacija koji čini srž problema, mreže mogu biti korisne u nalaženju rešenja, jer su mreže koristan način modelovanja tokova informacija između pojedinaca ili organza-cija. Pri razumevanju zavisnih informacija kao što su ponašanja u izborima i slično. Drugi razlog je što analiza socijalnih mreža može biti značajna kada je koordinacija, kooperacija ili poverenje

oslabljeno ili loše. Mreže reflektuju celokupnu istoriju interacija među akterima, naglašavajući stepene bliskosti sa navikama, pre-ferencijama u odnosima sa drugima. Snaga ili slabost povezanosti u mrežama, kao i obrasci kojima se njeni članovi služe čine metod kojim se prevazilaze kolektivni problemi, kojima se stvara dogovor oko različitih stvari i kojima se formira poverenje u politici. Tre-će, analiza mreža je suštinska za razumevanje političkih procesa kada je neformalna organizacija u snažnoj suprotnosti sa formal-nim institucijama. Analiza mreža može da otkrije da li oni koji su formalno na čelu institucija zaista i kontrolišu raspodelu moći. U traženju dinamike moći, mreže mogu biti ključne u sudijama legislative, birokratije i političkih partija. Četvrto, mreže mogu da budu najbolji način da se da smisao ponašanju, kada su uključeni višestruki nivoi ponašanja. Pod ovim uslovima su i formalne linije autoriteta preklopljene ili zamagljene, čime je model mreža dobar način da se organizaciona struktura osvetli. Federalizam i birokra-tija su postavke u kojima se analiza mreža prepoznaje na taj način.

Nedostaci istraživanja socijalnih mreža se primećuju u izboru uzorka istraživanja, koji je najčešće bio vezan za zatvorene grupe, specifičan kvalitet uzorka i ograničenost kulturološkim i struktur-nim fenomenima, a suštinski kauzalitet nije dovoljno istraživan.

Da bi se jasnije osvetlile povezanosti između političkih stavova i socijalnih uticaja, i političkih stavova i socijalnih mreža koje na-staju u istim društvenim okvirima, neophodno je istraživati pro-blem i u uslovima promena političkih stavova kada su pojedinci u situaciji realnog izbora. Istraživanja bi morala imati sveobuhvat-niji uzorak, a ne samo elite za koje se smatra da imaju izgrađene stavove i koje su manje sklone socijalnim uticajima, kao i metodo-logiju koja je primerena složenosti problema.


Literatura:

Berelson, B., P. Lazarsfeld and W. McPhee (1954). Voting: A Stu-dy of Opinion Formation in a Presidential Campaign. Chicago: Chicago University Press.

Eysenk, H. (1954). The Psychology of Politics. London: Routledge and Kegan Paul.

Fowler, J., M. Heaney, D. Nickerson, J. Padgett and B. Sinclair (2010). Causality in political networks. American Politics Rese-arch 39 (2): 437-480.

Fuchs, L. (1955). American Jews and the presidential vote. Ameri-can Science Review 49 (2): 385-401.

Gerber,A., G. Huber, D. Doherty, G. Dowling and S. Ha (2010). Personality and political attitudes: Relationship across issue domains and political contexts. American Political Science Re-view 104 (1): 111-133.

Heaney, M and D. McClurg (2009). Social networks and american politics: Introduction to the special Issue. American Politics Re-search 37 (5): 727-741.

Huckfeldt, R. (2001). The social communication of political exper-tise. American Journal of Political Science 45 (2): 425-438.

Huckfeldt, R., P. Johnson and J. Sprague (2004). Political Disagree-ment: The Survival of Diverse Opinions within Communication Networks. New York: Cambridge University Press.

Katz, E. (2001). Lazarsfeld’s map of media effects. International Journal of Public Opinion Research 13 (3): 270-279.

Knoke, D. (2003). Political Networks: The Structural Perspective. New York: Cambridge University Press.

Lazer, D. (2001). The co-evolution of individual and network. Journal of Mathematical Sociology 25 (1): 69-108.

Lazer, D., B. Rubineau, C. Chetkovich, N. Katz and M. Neblo (2010). The coevolution of networks and political attitudes. Po-litical Communications 27 (3): 248-274.

Mansbridge, J. (2009). A selection model of political representati-on. Journal of Political Philosophy 17 (4): 369-398.

McClurg, S. (2003). Social network and political participation: The role of social interaction in explaining political participation. Political Research Quarterly 56 (4): 449-464.

McClurg, S. (2006).The electoral relevance of political talk: Exami-ning disagreement and expertise effects in social networks on political participations. American Journal of Political Science 50 (3): 737-754.

Mutz, D. (2002). The consequences of cross-cutting networks for political participation. American Journal of Political Science 46 (4): 838-855.

Oxley, D., K. Smith, J. Alfod, M. Hibbing, J. Miller, M. Sabor, P. Ha-terni and J. Hibbing (2008). Political attitudes vary with physi-ological traits. Science 321 (5896): 1667-1670.

Peterson, J. (2003). Policy networks. Political Science Series 90. Vienna: Institute for Advanced Studies. http://www.ihs.ac.at/publications/pol/pw_90.pdf

Pratto, F., J. Sidanius, L. Stallworth and B. Malle (1994). Social do-minance orientation: A personality variable predicting social and political attitudes. Journal of Personality and Social Psycho-logy;67 (4): 741-763.

Rokeach, M. (1956). Political and religius dogmatism: An alterna-tive to the autoritarism personality. Psychological Monographs 70 (18): 1-43.

Sokhey, A. and S. McClurg (2012). Social networks and correct voting. The Journal of Politics 74 (3): 751-764.

Teorell, J. (2003). Linking social capital to political participation:voluntary associations and networks of recrui-tment in Sweden. Scandinavian Political Studies 26 (1): 49-66.


INTERCONNECTION OF POLITICAL ATTITUDES AND SOCIAL POLITICAL NETWORKS

Ana NešićRadivoj Stepanov


This paper analyzes the connection between political attitudes and social political networks through the consideration of factors influencing their formation and maintenance. As the relevant fac-tors of influence, the current literature distinguishes the personal factors, such as individual personality characteristics and social factors, such as the impact of group affiliation, social interaction, social pressure and expertise. Analysis of these factors indicates that there are no universal connectivity and influence factors, and this type of research confirms the complexity and specific issues, which require critical scientific, cultural and general social approach.

Keywords: political attitudes, social political network, personal factors, social factors.

81

UDK 316.7:004.738.5

VIRTUELNE DRUŠTVENE MREŽE

Bojana KomaromiUniverzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet

Kada je internet sredinom devedesetih godina prošlog veka postao dostupan za upotrebu ljudima širom sveta, a pogotovo početkom 21. veka kada je upotreba interneta doživela pravu ek-spanziju, došlo je do velikih promena u načinima povezivanja lju-di i načinima komunikacije. Prednosti komunikacije u virtuelnom prostoru u odnosu na nevirtuelnu komunikaciju su, pre svega, mogućnost brzog i lakog međusobnog povezivanja i održavanja kontakata sa osobama koje su daleko ili nisu trenutno dostupne za komunikaciju (komunikacija može biti asinhrona), zatim, mo-gućnost anonimnosti u komunikaciji, kao i dostupnost velikog broja oblika komuniciranja (imejl i mejling liste, forumi i grupe, pričaonice, servisi društvenih mreža, itd). Virtuelnom komunika-cijom među ljudima stvaraju se virtuelne društvene mreže, koje danas igraju vrlo značajnu ulogu u društvenom životu ljudi. Cilj ovog rada je da pruži prikaz dosadašnjih saznanja o osobenostima komunikacije putem interneta i virtuelnim društvenim mrežama. Posebna pažnja posvećena je nastanku i razvoju virtualnih druš-tvenih mreža, oblicima i prirodi komunikacije u njima, njihovim namenama i njihovom uticaju na društveni život ljudi i socijalni kapital. Uticaj virtualnih društvenih mreža analiziran je kroz pri-mere specifičnih vrsta ovih mreža: virtuelnih društvenih mreža u lokalnoj zajednici, virtualnih društvenih mreža za podršku i inter-net servisa društvenih mreža.

Ključne reči: virtuelne društvene mreže, internet, komunikacija, slabe i jake veze, socijalni kapital.

82 Analiza socijalnih mreža 2 Virtuelne društvene mreže 83

Internet i društveni život

Struktura društvenog života pojedinca, kao i struktura čitave zajednice, zavise u velikoj meri od globalnih društvenih promena i tehnoloških inovacija. Globalni procesi u društvu, poput urba-nizacije ili industrijalizacije, kao i tehnološka okrića u poslednjih 200 godina (telegraf, telefon, radio, televizija i masovni mediji uopšte) dočekani su svi sa bojazni kakve će posledice ostaviti na zajednicu i društvene veze u njoj (Hampton and Wellman 2002: 278, Katz et al. 2001: 406, Bargh and McKenna 2004: 575). Hamp-ton i Velman (Hampton and Wellman 2002: 278) definisali su potencijalne negativne uticaje društvenih promena i tehnoloških inovacija kojih se društvo najviše plaši: prvo, slabljenje zajednice, tj. smanjivanje kontakta sa porodicom, prijateljima, komšijama i kolegama; drugo, gašenje lokalne zajednice, odnosno, slabljenje ili gubljenje susedske društvene mreže; i poslednje, opadanje uklju-čenosti u događaje u javnom životu. Osamdesetih godina prošlog veka došlo se do zaključka da su neki delovi društvene strukture ostali isti, pre svega porodica kao osnova društvenih veza, ali je došlo i do izvesnih promena: veliki deo komunikacije među člano-vima jedne zajednice počeo se odvijati se u privatnom okruženju (telefonom ili u domovima) a ne u javnim prostorima (na ulici, u parkovima ili kafićima), dok se zajednica više ne zasniva na lo-kalnim, susedskim vezama, već ljudi obično imaju više prijatelja van svoje lokalne zajednice, odnosno komšiluka, nego unutar nje (Hampton and Wellman 2002: 278).

Kada su u pitanju tehnološka dostignuća, strahovi da će pro-nalasci poput telegrafa, telefona i radija uticati na otuđivanje ljudi, međutim, bili su neosnovani; sa druge strane, pronalazak televizije uticao je na promene u načinu provođenja slobodnog vremena s obzirom da više nije bilo potrebno napuštati svoj dom u potrazi za zabavom1 (Bargh and McKenna 2004: 577). Stoga, bilo je očekiva-

1 Više istraživanja poredilo je uticaj interneta i uticaj televizije na društveni život i društvene mreže. Ni i Hiligus (Nie and Hillygus 2002: 231), na primer, smatraju da je vreme na internetu, za razliku od vremena provedenog uz te-leviziju, aktivnost koju čovek najčešće radi sam i da ono povećava vreme koje

no da će uvođenje interneta u naše domove i našu svakodnevicu krajem prošlog veka ponovo podići pitanje održanja zajednice i društvenih promena, pogotovo imajući u vidu činjenicu da komu-nikacija putem interneta u sebi sadrži osobenosti svih prethodnih sredstava komunikacije i medija: internet može biti interaktivan i koristiti se za međusobnu komunikaciju (kao telegraf i telefon), dok funkcioniše i kao sredstvo masovne komunikacije (kao radio i televizija), a danas se koristiti i kao biblioteka (Bargh and Mc-Kenna 2004: 577).

U naučnim krugovima ne postoji saglasnost oko toga kako internet utiče na društvenost, međuljudske odnose i struktu-ru zajednice. Zagovornici negativnog gledišta tvrde da upotreba interneta generalno utiče na povećanu društvenu izolaciju i da komunikacija na internetu zamenjuje kontakte licem u lice i uče-stvovanje u društvenim događajima. Naime, pripadnici ove struje, kako navode Hampton i Velman (Hampton and Wellman 2002: 279), smatraju da internet pruža mogućnost da se aktivnosti kao što su posao, kupovina ili druženje, koje su se nekada obavljale is-ključivo na javnim mestima, danas obavljaju kod kuće, pa se situa-cije u kojima može doći do interakcije značajno smanjuju. Takođe, smatra se da su aktivnosti na internetu u najvećoj meri asocijalne aktivnosti koje utiču na smanjenje vremena provedenog u društvu ljudi, a ne aktivnosti koje nadopunjuju društveni život (Nie and Hillygus 2002). U jednom od istraživanja (Nie and Hillygus 2002) analiziralo se kako upotreba interneta na različitim mestima (na poslu ili kod kuće) i u različito vreme (radno vreme, radni dani posle posla ili vikend) utiče na kontakte licem u lice. Kao zaključak istraživanja, autori su izveli da internet negativno utiče na količinu vremena provedenu sa ljudima, a da mesto i vreme upotrebe inter-neta određuju koje veze će tim promenama biti obuhvaćene (npr. upotreba interneta kod kuće negativno utiče na količinu vremena provedenog sa prijateljima i porodicom, dok se njegovom upotre-

čovek provede sam tokom dana, zaključujući da je internet značajno osamljenija aktivnost nego gledanje televizije. Drugi autori, međutim, ističu da su aktivnosti na internetu poput imejla ili pričaonica interaktivne, što internet čini drugači-jim od televizije koja nije interaktivna (Quan-Haase and Wellman 2002: 295).


bom na poslu smanjuje vreme provedeno sa kolegama, i sl). Re-zultati i zaključci ovog i sličnih istraživanja autora, međutim, često su osporavani od strane drugih autora (npr. Bargh and McKenna 2004: 580-581, koji tvrde da u istraživanju vreme provedeno na internetu nije išlo na uštrb vremena provedenog sa porodicom i prijateljima, već se smanjila količina vremena provedena uz televi-ziju ili čitanje novina).

Sa druge strane, zagovornici pozitivnog gledišta tvrde da in-ternet pospešuje komunikaciju, da se broj veza u društvenoj mre-ži pojedinca povećava i da se ostvaruje bolja komunikacija sa već postojećim vezama. Takođe, tvrdi se da je većina kontakata na in-ternetu sa prijateljima, porodicom i rođacima, kolegama pa čak i komšijama koje smo poznavali i pre interneta, te da nam internet pruža još jedan način da komuniciramo sa njima pored (a nekada i umesto) već postojećih načina komunickacije (licem u lice, telefo-nom i sl.) (Hampton and Wellman 2002: 282). Ovo gledište danas podržavaju rezultati značajnog broja istraživanja. Interesantno je da su zaključci nekih istraživanja koja su ukazivala na negativan uticaj interneta na društveni život kasnijim istraživanjima opovr-gnuti od strane istih autora: Kraut i saradnici (Kraut et al. 2002) su ponovnim istraživanjem tri godine posle prvog istraživanja utvr-dili da internet ipak pozitivno utiče na komunikaciju, uključenost u društvo i na psihološko stanje korisnika. Kac i saradnici (Katz et al. 2001) su svojim istraživanjem ukazali da upotreba interneta ima značajne dobrobiti za društvo. Pored podatka da je u ispitiva-nom periodu došlo do smanjenja digitalnog jaza2 (mada su razlike i dalje postojale i bile značajne), rezultati istraživanja ukazuju da su, što se tiče angažovanosti u zajednici i političkog angažmana, osobe koje koriste internet aktivnije u političkim dešavanjima i da internet omogućuje dodatne oblike političkih aktivnosti. Zatim, ustanovljeno je da korisnici interneta više komuniciraju i preko drugih sredstava komunikacije (pogotovo telefonom), češće se vi-đaju sa prijateljima i generalno imaju više interakcija sa drugima

2 Digitalni jaz (eng. digital divide) odnosi se na razlike među grupama ljudi koje koriste internet, a razlike podrazumevaju pol, godište, obrazovanje i priho-de, rasu, lokaciju i slično.

u odnosu na one koji ne koriste internet. I najzad, utvrđeno je da je svaki deseti korisnik stekao prijatelja preko interneta, i upoznao se sa značajnim brojem njih. Barg i Makena (Bargh and McKenna 2004: 582), takođe ukazuju na rezultate istraživanja koja svedoče da komunikacija putem interneta ne samo da pomaže da se održe bliske veze sa porodicom i prijateljima (pogotovo ukoliko postoji prostorna udaljenost), već mogu olakšati i stvaranje novih bliskih veza. Pozitivan stav izneli su i Kvan-Has i Velman (Quan-Haase and Wellman 2002: 292), koji osporavaju mišljenja da u moder-nom društvu dolazi do slabljenja zajednice, smatrajući da su se u zajednici stvorili novi oblici komunikacije i organizacije. Autori su se bavili pitanjem uticaja interneta na socijalni kapital, izučavajući upotrebu interneta, ali uzimajući u obzir društvenost ispitanika, odnosno njihove nevirtuelne društvene interakcije (kontakt licem u lice i telefonom), kao i navike ispitanika vezane za način dobija-nja informacija (čitanje novina, odlasci u biblioteku). Na osnovu istraživanja zaključilo se da internet podstiče rast socijalnog kapi-tala, i da ljudi ne samo da imaju više veza nego pre interneta, već imaju i češće kontakte sa svojim vezama i jačaju veze kroz učestale kontakte. Za razliku od rezultata do kojih su došli Kac i saradnici (Katz et al. 2001), u ovom istraživanju se pokazalo da se, usled če-ste upotrebe imejla sa porodicom i prijateljima koji žive blizu, ko-ličina kontakata van interneta u maloj meri smanjila, što ukazuje na malo pomeranje komunikacije u zonu interneta. Kao zaključak, ističe se da internet utiče na održavanje i rast socijlanog kapitala, ali da polako i menja strukturu socijlanog kapitala.

Značajan je i još jedan zaključak ovog istraživanja: osobe koje su društveno aktivnije kada nisu na internetu društveno su aktiv-nije i na internetu, i obrnuto (Quan-Haase and Wellman, 2002: 320). Do istog zaključka dolaze i drugi autori (Kraut et al. 2002), ukazujući da je kod ekstrovertnih osoba upotreba interneta uti-cala na povećanu uključenost u dešavanja u zajednici, povećano samopouzdanje, kao i smanjenje usamljenosti i neraspoloženja, što nije bio slučaj sa introvertnim ispitanicima. Stoga, može se za-ključiti da internet nudi mogućnosti olakšane komunikacije, mo-gučnosti širenja i jačanja veza i bogaćenja socijalnog kapitala, ali


uticaji upotrebe interneta na društveni život pojedinca zavisiće i od njegovih tendencija ka socijalizaciji uopšte. S tim u vezi, Kra-ut i saradnici (Kraut et al. 2002) dolaze do značajnih zaključaka: pozitivne ili negativne posledice upotrebe interneta na društveni život uslovljenje su u značajnoj meri vrstom aktivnosti kojima se bavimo na internetu (npr. komunikacija sa porodicom i prijatelji-ma imaće svakako bolje posledice od surfovanja, skidanja muzike i sl), kvalitetom veza koje se grade u aktivnostima preko interneta, kao i prirodom aktivnosti kojih se ljudi odriču da bi provodili vre-mene na internetu (npr. gledanja televizije ili druženja sa bliskim prijateljima).

Nastanak i razvoj virtualnih društvenih mreža

Proučavanjem aktivnosti na internetu došlo se do zaključka da kad god se javi neki novi vid komunikacije posredstvom kom-pjutera, ljudi će stvarati virtuelne zajednice (Rheingold 1993: 6). Društvenom interkacijom u virtuelnom prostoru, stvaraju se druš-tvene mreže koje nazivamo virtuelnim društvenim mrežama, s tim što je uslov da interakcije budu dovoljno česte i da u njih budu uključene emocije u potrebnoj meri da se stvori lična veza (Rhe-ingold 1993: 5).

Prva kompjuterska mreža nastala je sedamdesetih godina proš-log veka projektom ARPANET američkog Ministarstva odbrane (Rheingold 1993: 7). Od sredine osamdesetih godina, došlo je do velikog porasta povezanosti personalnih računara putem interne-ta, u početku u nekomercijalne svrhe (mahom između univerzitet-skih računara) da bi se početkom devedesetih godina internet po-čeo koristiti i u komercijalne svrhe (Wellman 1996: 215). Sredinom devedesetih godina prošlog veka internet, a samim tim i društveno povezivanje u virtuelnom svetu, postaju deo svakodnevnog života ljudi širom sveta. Uporedo sa rastom upotrebe interneta, došlo je i do padova u troškovima pristupa internetu, što predstavlja veliku prednost interneta u odnosu na prethodne načine koje je čovek koristio za održavanje društvenih veza na većim udaljenostima (prevozna sredstva, telefon, pošta).

Komunikacija u virtualnim društvenim mrežama

Danas je dostupan veliki broj oblika komunikacije koji se ko-riste za stvaranje i održavanje veza u virtuelnim društvenim mre-žama: imejl i zajedničke mejling liste, kompjuterske konferencije, pričaonice (eng, chat rooms), forumi, različite vrste grupa, servisi društvenih mreža itd. Suštinska razlika interakcije u virtuelnom svetu u odnosu na nevirtuelne interakcije je što se komunikacija ne obavlja licem u lice, te ne dolazi do prenošenja poruka never-balnim signalima, npr. izrazom lica, govorom tela, a odsutne su i značajne lične karakteristike kao što su pol, boja kože, atraktiv-nost, i sl. (McKenna 2004: 577), dok je od značaja i odsustvo čita-vog fizičkog konteksta, kao što su mesto sastanka, raspored sede-nja i slično (Wellman 1996: 218). Odsustvo neverbalnih signala i konteksta komunikacije ostavlja dosta toga nedorečenim i otvore-nim za različite interpretacije, sa jedne strane, dok sa druge strane, nevidljivost ličnih i društvenih karakteristika omogućuje stvaranje odnosa na dubljem nivou: na zajedničkim vrednostima i intereso-vanjima (Bargh and McKenna 2004: 586, Wellman 1996: 222), što je često slučaj kod komunikacije u grupama i na forumima.

Pored osnovne osobenosti da omogućuju brzu, laku i jeftinu komunikaciju među prostorno udaljenim osobama, oblici vir-tuelne interakcije uneli su i druge nove mogućnosti i specifične prednosti u odnosu na nevirtuelnu interakciju. Jedna od osnovnih prednosti je što komunikacija može biti asinhrona, što znači da učesnici ne moraju u isto vreme biti pri kompjuteru i na interne-tu da bi komunikacija bila uspešna (Hampton and Wellman 2002: 285-6). Asinhronost komunikacije putem interneta značajna je koliko za održavanje veza u mrežama na velikim udaljenostima (zbog različitih vremenskih zona), toliko i za kontakte koji su fizič-ki blizu, ali nisu trenutno dostupni za komunikaciju. Druga pred-nost je što se komunikacija može odigravati između dve osobe, ali pojedinac istovremeno može razgovarati i sa čitavom grupom, recimo kroz zajedničke mejling liste koje omogućuju laku komu-nikaciju unutar neke zajednice, brz protok informacija i moguć-nost interakcije (Hampton and Wellman 2002: 285-6). Pričaonice


i kompjuterske konferencije su kao novinu donele mogućnost raz-govora posredstvom kompjutera u tzv. „stvarnom vremenu“ (eng. real time). Forumi i različite grupe pružile su mogućnost lakšeg pronalaženja istomišljenika i osoba sa sličnim iskustvima, ali i prostor za otvoreno iskazivanje mišljenja i diskusije. Jedna od mo-gućnosti virtuelne komunikacije koja može biti od velikog značaja za učestvovanje u grupama i forumima je i mogućnost relativne anonimnosti. Anonimnost u virtuelnim društvenim mrežama za podršku, na primer, može biti velika prednost u odnosu na nevir-tuleno okruženje jer je članovima na taj način lakše da govore o svojim problemima (Wellman 1996: 220), pogotovo ako se radi o osobama sa stigmatizovanim socijalnim identitetom (Bargh and McKenna 2004: 583).

Servisi društvenih mreža (kao što su Facebook ili MySpace) une-li su drugačiji način komuniciranja u virtuelnom prostoru. Naime, na ovim sajtovima ljudima je omogućeno da se predstave kroz svoj profil (navodeći osnovne informacije, poput imena, mesta stano-vanja ili interesovanja, ali i deleći slike i multimedijalne zapise), zatim, da oforme svoje društvene mreže, i održavaju kontakt sa drugima kroz različite vrste interakcija (Ellison et al. 2007: 1143). Još jedna razlika u odnosu na ostale vidove virtuelne komunika-cije je što su lični podaci, aktivnosti i društvena mreža pojedinca mahom javni, mada vidljivost informacija zavisi od sajta do sajta ili ličnih preferencija, tj. podešavanja3. Specifičnost strukture ser-visa društvenih mreža, kao i njihova velika popularnost, doveli su do promena u organizaciji virtulenih društvenih mreža i zajednica generalno. Naime, iako sajtovi koji okupljaju ljude sa zajedničkim interesovanjima i koji su organizovani po temama (npr. forumi) i dalje uspešno postoje, većina sajtova društvenih mreža organizo-vana je oko ljudi, te današnji sajtovi društvenih mreža imaju oblik ličnih, egocentričnih mreža, sa pojedincem u centru svoje mreže (Boyd and Ellison 2008: 219).

3 Velika izloženost podataka i lako pronalaženje osoba predstavlja problem po pitanju zaštite privatnosti članova društvenih mreža. Problem je što pitanja privatnosti podataka za svrhe izvršavanja zakona, ali i za upotrebu podataka za sociološke analize još nisu rešena (Hozer and Nitschke 2010).

Život u virtuelnom svetu i komunikacija u njemu, dakle, nisu samo imitacija „stvarnog života“ (Wellman 1996: 231). Komuni-kacija u virtuelnom prostoru je kompleksan proces koji određuju kako uslovi koji proističu iz toga da se komunikacija odvija po-sredstvom kompjutera, tako i specifični ciljevi i potrebe učesnika u komunikaciji, ali i ceo društveni kontekst interakcije (Bargh and McKenna 2004: 578).

Veze u virtualnim društvenim mrežama

Istraživanja izložena u ovom radu potvrđuju da se učešćem u virtuelnim društvenim mrežama mogu ostvariti kako slabe tako i jake veze. Veze u virtuelnim društvenim mrežama mogu zadovo-ljavati većinu kriterijuma za jake veze: omogućuju čest i uzajaman kontakt pun emotivne podrške, a prednost ovakve vrste komuni-kacije u odnosu na druge vrste komunikacije je što nije vezana za prostor pa se promene mesta boravka ne moraju odražavati na dugoročnost kontakta i veza (Wellman 1996: 221). Ipak, stvaranje jakih veza putem interneta relativno je retko (Kraut et al. 2002). Sa druge strane, virtuelni prostor je izuzetno plodno tlo za stvaranje i održavanje slabih veza, koje pored pružanja informacija mogu biti vrlo dragocene i kao društvena podrška. Takođe, značajno je da je kroz virtuelne društvene mreže olakšano i pretvaranje laten-tnih veza4 u slabe veze, pogotovo kroz internet servise društvenih mreža gde članovi imaju uvid u lične informacije ostalih članova kao i njihovu povezanost sa drugima, te je olakšano identifikova-nje osoba koje mogu biti korisne ili poželjne kao članovi sopstvene društvene mreže (Ellison et al. 2007: 1162).

Namene virtualnih društvenih mreža

Ako pogledamo u prošlost, vidimo da su ljudi različite teh-nologije komunikacije posredstvom kompjutera neprestalno pri-

4 Latentne veze su veze koje su tehnički moguće, ali nisu još aktivirane kroz društvenu interakciju (Haythornthwaite 2002: 389).


lagođavali sopstvenim, često i vrlo drugačijim, komunikacionim potrebama (Rheingold 1993: 7). I dok su prve kompjuterizovane mreže imale za cilj samo deljenje podataka i dokumenata, bez razmenjivanja ličnih poruka (Rheingold 1993: 7), danas virtuelne društvene mreže imaju veliki broj različitih namena.

Velman i saradnici (Wellman et al. 1996: 214) nabrajaju sle-deće osnovne razloge stvaranja virtuelnih društvenih zajednica i mreža: želja za socijalizacijom, poteba za informacijama i potreba za društvenom podrškom. Ovi razlozi se često i prepliću: nekada mreže koje imaju prvenstvenu funkciju dobijanja informacija, re-cimo, mogu dobiti i dimenziju neformalne mreže koja osim infor-macija nudi i prijateljsku podršku (Wellman et al. 1996: 220). Ovo je nije redak fenomen u grupama i na forumima s obzirom da se ove veze najčešće temelje na zajedničkim interesovanjima i vred-nostima, koji mogu biti osnov za stvaranje bliskih odnosa (Bargh and McKenna 2004: 582).

Po pitanju namene, poseban slučaj virtuelnih društvenih mre-ža čine poslovne virtuelne društvene mreže: zahvaljujući njima, može se olakšati organizaciji i koodinacija posla, smanjiti izdaci putovanja, kao i troškovi radnog prostora (Wellman 1996: 214). Osim cilja da se kroz poslovne virtuelne društvene mreže povežu saradnici koji rade na već postojećim radnim mestima, razvojem virtuelnih sistema komunikacije stvorila se mogućnost i za rad od kuće ili u udaljenim mestima (eng. teleworking) (Wellman 1996: 228).

Sa druge strane, prvenstvena namena servisa društvenih mreža je socijalizacija, ali neki servisi imaju i drugačiju namenu ili oku-pljaju samo određene grupe ljudi: na primer, neki servisi služe za profesionalno povezivanje (LinkedIn, Academia.edu namenjena naučnom krugu), za povezivanje osoba u potrazi za partnerom (prvobitna namena mreže Friendster), za okupljanje osoba sa za-jedničkim interesovanjima (npr. Couchsurfing za povezivanje lju-bitelja putovanja), zatim za umrežavanje ljudi zajedničkog jezika (IRC-Galleria samo za finski jezik), rase (BlackPlanet), religijskog (MyChurch) ili nacionalnog identiteta (Biip.no je otvoren samo za osobe sa norveškim brojem telefona), dok su ostali sajtovi otvoreni

za sve potencijalne članove gde je prvenstvena namena društveno umrežavanje (Facebook, Orkut, MySpace itd).

U kontekstu socijalizacije, pitanje koje se nameće je da li vir-tuelne društvene mreže danas imaju značajniju namenu za odr-žavanje već postojećih društvenih veza ili za stvaranje novih. Iako su ranija istraživanja ukazivala na drugačije zaključke, smatra se da se virtuelne društvene mreže danas generalno više koriste za održavanje već postojećih veza nego za stvaranje novih (Kraut et al. 2002; Ellison et al. 2007) i da je smer širenja kontakata i ko-munikacije iz nevirtuelnog okruženja u virtuelno okruženje, a ne obrnuto (Ellison et al. 2007: 1144). Ova tendencija je posebno izražena u servisima društvenih mrežama, pogotovo onima opšte namene socijalizacije, gde gotovo uvek postoji neki kontakt pre stvaranja virtuelnog kontakta (boyd and Ellison 2008). Ipak, u nekim virtuelnim društvenim mrežama, namena, odnosno smer širenja kontakata je neizostavno drugačiji, na primer, u servisima društvenih mreža za upoznavanje, ili u većini mreža za podršku.

Uticaj virtualnih društvenih mreža na društveni život i socijalni kapital

Pored istraživanja o uticaju upotrebe interneta uopšte na druš-tveni život njegovih korisnika (o čemu je bilo reči u uvodnom delu rada), sprovedena su i brojna istraživanja o tome kako aktivnosti u nekim vrstama virtuelnih društvenih mreža utiču na društveni život i socijalni kapital. U nastavku teksta izloženi su uticaji spe-cifičnih (i vrlo istraživanih) oblika virtuelnih društvenih mreža: virtuelnih društvenih mreža u lokalnoj zajednici, virtuelnih druš-tvenih mreža za podršku i servisa društvenih mreža.

Virtuelne društvene mreže u lokalnoj zajedniciKao što je već spomenuto, još osamdesetih godina prošlog veka

utvrđeno je da je došlo do promena u strukturi društvenih mreža, te da većinu članova naše društvene mreže ne čine ljudi iz naše lokalne zajednice: „susedske veze ostaju bitne, ali predstavljaju


manjinu u odnosu na sve veze unutar društvene mreže pojedin-ca“ (Hampton and Wellman 2002: 279). Ovo saznanje pokrenulo je pitanje o uticaju ove promene na kvalitet života ljudi. Kavana i Paterson, (Kavanaugh and Patterson 2002: 327) pozivaju se na Patnama (Putnam 2000), koji tvrdi da je kvalitet života ljudi u nekoj zajednici povezan sa stepenom razvijenosti socijalnog ka-pitala, dok je socijalni kapital jednim delom uslovljen količinom i kvalitetom komunikacije između članova društvene mreže. Jedan od rezultata ove komunikacije je i razvijanje društvenog povere-nja koje olakšava zajedničke društvene aktivnosti da bi se ostvario neki zajednički cilj.

Jedno od prvih istraživanja o virtuelnoj društvenoj mreži u lo-kalnoj zajednici sprovedeno je u tzv. elektronskom selu Bleksburg (eng. Blacksburg Electonic Village, http://www.bev.net) (Kavanau-gh and Patterson 2002; Kavanaugh et al. 2005), u kom je lokal-no stanovništvo bilo umreženo još 1993. godine. Longitudinalno istraživanje ukazalo je da je vremenom došlo do porasta u upo-trebi lokalne mreže i interneta za lokalne aktivnosti koje podstiču jačanje socijalnog kapitala. Međutim, porasta u samim aktivnosti-ma u lokalnoj zajednici nije bilo, osim za jednu grupu ljudi koji su i pre bili aktivno uključeni u dešavanja u svojoj lokalnoj zajednici. Još jedan rezultat istraživanja ukazuje da će one osobe koje su ra-nije počele sa upotrebom interneta verovatnije u svrhe društvenih i lokalnih angažmana koristiti lokalnu kompjutersku mrežu5. Iako je ustanovljen porast upotrebe interneta za društveno umrežava-nje tokom vremena, udeo onih koji su povećali stepen aktivnosti u lokalnoj zajednici od uvođenja interneta nije se promenio. Autori se ovde pozivaju na Patnama (Putnam 2000) u tvrdnji da su re-zultati ovakvih istraživanja posledica pređašnjeg stanja u tim za-jednicama, a to je visok stepen već postojećeg socijalnog kapitala, aktivnosti unutar zajednice i vezanosti za zajednicu. Kao značajan

5 Ovaj podatak objašnjen je time što su osobe koje ranije počnu da koriste internet najčešće osobe sa većim obrazovanjem i stepenom građanske odgovor-nosti, koje internet koriste za svoje interese vezane za lokalna i građanska pitanja (za razliku od onih koji su kasnije počeli sa upotrebom interneta i koji ga korsite više za zabavu, kupovinu i održavanje društvenih veza) (Kavanaugh et al. 2005).

zaključak, ipak, autori ističu činjenicu da su stanovnici prihvatili upotrebu interneta za aktivnosti građenja socijalnog kapitala.

Sa druge strane, istraživanje o uticaju virtuelnog povezivanja u lokalnoj zajednici sprovedeno nekoliko godina kasnije pokazalo je drugačije rezultate (Hampton and Velman 2002). Za istraživa-nje je uzeto novonastalo naselje Netvil (eng. Netville) u predgrađu Toronta koje je 1997. godine u okviru eksperimenta dobilo brzu internet konekciju i zajedničku mejling listu kojom je oformljena virtuelna društvena mreža. Iako rezultati istraživanja nisu ukazali na poboljšanje u stvaranju jakih veza, pokazalo se da je umreže-nost žitelja predgrađa bila značajna za stvaranje slabih veza. Auto-ri ističu da su upravo ove slabe veze, koje su korisne za razmenu informacija i stvaranje društvenog identiteta, važne za stvaranje socijalnog kapitala u lokalnoj zajednici. Takođe, upotreba imejla u komunikaciji nije umanjila kontakt preko drugih sredstava komu-nikacije (npr. telefona), a zajednička mejling lista počela se koristi-ti i za organizovanje događaja van samog naselja.

Virtuelne društvene mreže za podrškuTraženje prijatelja i istomišljenika kao i traženje društvene po-

drške od osoba koje se nalaze u sličnim životnim situacijama ili problemima su česti razlozi stupanja u virtuelne društvene mre-že. Iako među članovima virtuelnih društvenih mreža za podršku često ne dolazi do kontakta uživo, članstvo u ovakvim grupama ljudima često pruža osećaj bliskosti i pripadnosti.

Kao što je već spomenuto, virtuelne društvene mreže za podrš-ku od velikog su značaja za osobe sa stigmatizovanim socijalnim identitetom (npr. homoseksualci) ili za osobe sa stigmatizovanim bolestima (npr. osobe obolele od side). Dodatni motiv za pristupa-nje ovim virtuelnim grupama je često i nepostojanje takvih grupa u nevirtuelnom okruženju (Bargh and McKenna 2004: 582-583). Istraživanja ukazuju na pozitivne uticaje uključenosti u ove druš-tvene mreže na život obolelih osoba uopšte, pa su utvrđena pobolj-šanja u psihološkom stanju i navikama dijabetičara zahvaljujući podršci iz virtuelne mreže (Bargh and McKenna 2004: 583-584). Obolele osobe na ovaj način nalaze emotivnu podršku i razume-

http://www.bev.net


vanje koje im možda nedostaje u njihovim postojećim društvenim mrežama; na primer, istraživanje virtuelne društvene mreže za podršku obolelih od raka (Schweizer et al. 2006) pokazalo je da, iako je veliki broj veza započetih na internetu nastavljen i u nevir-tuelnom okruženju, ono što je ispitanicima bilo najdragocenije je upravo emotivna podrška i podrška u smislu deljenja informacija.

I kod drugačijih vrsta virtuelnih društvenih mreža za podršku istraživanja pokazuju pozitivne uticaje aktivnosti u okviru mreža. Rezultati istraživanja o virtuelnim društvenim mrežama za podrš-ku među majkama u Japanu (Miyata 2002) pokazali su da prima-nje i pružanje društvene podrške preko interneta povoljno utiče na psihološko stanje majki. Takođe, one majke koje su izlagale svoje probleme na forumima, i koje su na taj način bile aktivnije u društvenim mrežama, primale su više podrške, što se odrazilo na porast samopouzdanja i smanjenu depresivnost u odnosu na maj-ke koje su samo čitale tuđe razgovore. Interesantno je da su one majke koje su već imale podršku jakih veza u nevirtuelnom svetu imale veću potrebu i za podrškom od strane slabih veza na sajto-vima za podršku. Ono što je privlačilo majke na ovim sajtovima je raznovrsnost dostupnih informacija u odnosu na izvore koji su im bili na raspolaganju preko njihovih već postojećih jakih veza. Po-stoji i visok nivo identifikacije sa zajednicom, i u radu se sugeriše da će one majke koje primaju podršku preko interneta verovatno pružati podršku i u svom nevirtulenom okruženju, zahvaljujući osećanju uzajamne pomoći koja se razvila u njihovoj virtuelnoj društvenoj mreži.

Internet servisi društvenih mrežaInternet servisi društvenih mreža napravili su pravu revoluciju

u načinima komunikacije. O tome svedoči i njihova popularnost, jer su aktivnosti u servisima društvenih mreža postale svakodne-vica milijardi ljudi širom sveta6.

Elison i saradnici (Ellison et al. 2007) istraživali su kako se inte-

6 Samo društvena mreža Fejsbuk je u junu 2012. imala 955 miliona korisnika aktivnih na mesečnoj i 552 miliona korisnika aktivnih na dnevnoj bazi (http://newsroom.fb.com/).

zitet aktivnosti na Fejsbuku odražava na socijalni kapital, ukazuju-ći i na važnu dimenziju socijalnog kapitala: sposobnost održavanja vrednih veza tokom života i životnih promena. Istraživanjem su analizirane veze iz srednje škole kod studenata koji su se preselili u drugi grad radi studiranja. Rezultati su pokazali da je, zahvaljuju-ći korićenju Fejsbuka, povećan nivo održanog socijalnog kapitala, posebno za slabe veze, mada je ustanovljena i veza između inte-ziteta aktivnosti na Fejsbuku i stvaranja ili održavanja jakih veza.

Značajan je i još jedan zaključak istraživanja: s obzirom da su u istraživanju uzeti u obzir kao faktori i samopouzdanje ispitani-ka i zadovoljstvo životom, pokazalo se da Fejsbuk može biti od pomoći u komunikaciji kod osoba koje su manje zadovoljne svo-jim životom ili imaju manjak samopoudanja. Iako rezultati nekih već spomenutih istraživanja (Kraut et al. 2002; Quan-Haase and Wellman 2002) ukazuju da su aktivnosti na internetu korisnije ek-strovertnijim osobama da još više razviju svoju društvenu mrežu, rezultati ovog istraživanja idu u prilog tome da sajtovi društvenih mreža poput Fejsbuka mogu pomoći i onima koji su introvertniji i imaju problema sa socijalizacijom (Ellsion et al. 2007: 1163).

Zaključak

Sa pojavom personalnih računara i uvođenjem interneta u našu svakodnevicu došlo je do velikih promena u načinima pove-zivanja ljudi i načinima komunikacije. Komunikacija u virtuelnom prostoru donela je značajne prednosti u odnosu na nevirtuelnu komunikaciju: pre svega, mogućnost brzog i lakog međusobnog povezivanja i održavanja kontakata sa osobama koje su daleko ili sa osobama koje nisu trenutno dostupne za komunikaciju (tj. ko-munikacija može biti asinhrona), mogućnost istovremene komu-nikacije sa više članova mreže (što je bila velika inovacija u odnosu na dvosmernu komunikaciju preko telefona), dok se i mogućnost anonimnosti u kontaktima pokazala značajnom za određene na-mene komuniciranja. Značajan faktor koji je uticao na populari-zaciju virtuelne komunikacije je i sve veća priuštivost i dostupnost

http://newsroom.fb.com/



interneta. Kao posledica ovih okolnosti, ljudi su počeli sve više da se povezuju u virtuelnom prostoru stvarajući virtuelne društvene mreže, koje danas igraju vrlo značajnu ulogu u društvenom životu ljudi.

U virtuelnom prostoru kontakti i mreže se stvaraju i održavaju posredstvom različitih formi komuniciranja: imejla i mejling lista, kompjuterskih konferencija, pričaonica, foruma i grupa, servisa društvenih mreža, i drugih, koji na različite načine mogu zado-voljiti komunikacione potrebe korisnika, nudeći mogućnost, pre svega, socijalizacije, nalaženja informacija i nalaženja ili pružanja društvene podrške.

Rezultati značajnog broja istraživanja svedoče o pozitivnim posledicama aktivnosti u virtuelnim društvenim mrežama na društveni život ljudi, njihov društveni angažman i socijalni kapi-tal. Istraživanjima različitih vrsta društvenih mreža ustanovljeno je da se, usled jednostavne i brze komuniakcije, ali i većih i ra-znovrsnijih mogućnosti za komunikaciju, ostvaruju češći kontakti sa postojećim vezama i održavaju kontakti sa većim brojem veza. Pokazano je da su virtuelne društvene mreže posebno pogodne za stvaranje i održavanje slabih veza, koje se smatraju drugocenim za građenje socijalnog kapitala. Takođe, servisima društvenih mreža olakšano je i pretvaranje latetnih veza u aktivne. Pored uticaja na društveni život, društvene mreže mogu imati pozitivan uticaj i na psihološko stanje članova, na primer, u mrežama za podršku, u ko-jima se aktivnost članova može odraziti na povećano zadovoljstvo životom, poboljšanje raspoloženja i porast samopouzdanja .

Na osnovu iznesenog, može se zaključiti da internet i virtuelne društvene mreže olakšavaju komunikaciju među ljudima i proši-ruju mogućnosti komuniciranja i povezivanja. Stvaranjem virtuel-nih društvenih mreža omogućeno je kako stvaranje i održavanje veza sa osobama u drugom delu sveta, tako i veza sa komšijama; može se komunicirati u „stvarnom vremenu“ ili se ostvatiti asin-horna komuniakcija; mogu se održavati kako jake veze sa poro-dicom i prijateljima, tako i slabe veze sa poznanicima i kolegama, ali i lakše stvarati nove veze. Virtuelne društvene mreže, dakle, omogućuju prevaziđenje prostornih, vremenskih i socijalnih ba-

rijera u komunikaciji (Hampton and Wellman 2002: 305). Među-tim, i pored ovih generalnih tendencija važno je napomenuti da će konkretne posledice koje će upotreba interneta i komunikacija u virtuelnim društvenim mrežama imati na pojedinca zavisiti, pre svega, od ličnosti i navika korisnika kao i kvaliteta veza koje se grade u virtuelnim kontaktima.

Literatura:

Bargh, J. A. and K. Y. A. McKenna (2004). The internet and social life. Annual Review of Psychology 55: 573–590.

Boyd, D. M. and N. B. Ellison (2008). Social network sites: Defi-nition, history, and scholarship. Journal of Computer-Mediated Communication 13 (1): 210-230.

Ellison, B. N., C. Steinfield and C. Lampe (2007). The benefits of facebook ‘‘friends:’’ Social capital and college students’ use of online social network sites. Journal of Computer-Mediated Communication 12 (4): 1143–1168.

Hampton, K. and B. Wellman (2003). Neighboring in Netville: How the internet supports community and social capital in a wired suburb. City and Community 2 (4): 277-311.

Haythornthwaite, C. (2002). Strong, weak, and latent ties and the impact of new media. The Information Society 18 (5): 385–401.

Hoser, B. and T. Nitschke (2010). Questions on ethics for rese-arch in the virtually connected world. Social Networks 32 (3): 180–186.

Katz, E. J., R. E. Donald and P. Aspden (2001). The Internet, 1995-2000: Access, civic involvement, and social interaction. Ameri-can Behavioral Scientist 45 (3): 404-419.

Kavanaugh, A. L. and J. S. Patterson (2002). The impact of commu-nity computer networks on social capital and community invol-vement in Blacksburg. In: B. Wellman and C. Haythornthwaite


(eds), The Internet in Everyday Life. Oxford: Blackwell Publis-hers Ltd., pp. 325-344.

Kavanaugh, A., J. M. Carroll, M. B. Rosson, T. T. Zin and D. D. Reese (2005). Community networks: Where offline communi-ties meet online. Journal of Computer-Mediated Communicati-on 10 (4). doi: 10.1111/j.1083-6101.2005.tb00266.x

Kraut, R., S. Kiesler, B. Boneva, J. Cummings, V. Helgeson and A. Crawford (2002). Internet paradox revisited. Journal of Social Issues 58 (1): 49-74.

Miyata, K. (2002). Social support for japanese mothers online and offline. In: B. Wellman and and C. Haythornthwaite (eds), The Internet in Everyday Life. Oxford: Blackwell Publishers Ltd., pp. 520-548.

Nie, N.H. and S. D. Hillygus (2002). Internet use, interpersonal re-lations, and sociability. A time diary study. In: B. Wellman and and C. Haythornthwaite (eds), The Internet in Everyday Life. Oxford: Blackwell Publishers Ltd., pp. 215-243.

Quan-Haase, A. and B. Wellman (2002). Capitalizing on the Net: Social Contact, Civic Engagement, and Sense of Community. In: B. Wellman and C. Haythornthwaite (eds), The Internet in Everyday Life. Oxford: Blackwell Publishers Ltd, pp. 291-324.

Putnam, R.D. (2000). Bowling Alone. New York: Simon & Schuster.Rheingold, H. (1993). The Virtual Community: Homesteading on

the Electronic Frontier. Reading: Addison-Wesley Publishing Company.

Schweizer, K., J. M. Leimeister and H. Krcmar (2006). The role of virtual communities for the social network of cancer patients. Proceedings of the Twelfth Americas Conference on Information Systems; Acapulco, Mexico.

Wellman, B., J. Salaff, D. Dimitrova, L. Garton, M. Gulia and C. Haythornthwaite (1996). Computer network as social networ-ks: collaborative work, telework, and virtual community. Annu-al Review of Sociology 22: 213-238.

http://www.bev.nethttp://newsroom.fb.com/

VIRTUAL SOCIAL NETWORKS

Bojana KomaromiUniversity of Novi Sad, Faculty of Agriculture

Increases in availability and affordability of the Internet resul-ted in significant changes in the ways people connect with each other and communicate. The major advantage of online commu-nication is that via the Internet one can easily, quickly and cheaply make and maintain contacts with people who live or work far away or with people who are not available for communication at the moment (i.e. asynchronous communication is possible). Another advantage is that the Internet facilitates anonymous communica-tion. There are many ways people can communicate online: via e-mails and mailing lists, by participating in discussion groups or chat rooms, using social network services and others. By connec-ting in virtual space people create various virtual social networks, which today have a very significant role in people’s social life. The aim of this paper is to provide an overview of the features of Inter-net communication and virtual social networks. The focus of the paper is on the origins of virtual social networks, forms and nature of communication in them, their purposes and, finally, their im-pacts on people’s social life and social capital. Within the analysis of the impact of virtual social networks three special forms of these networks are presented: virtual social networks in local communi-ties, virtual social networks for social support and social networks services.

Key words: virtual social networks, Internet, communication, weak and strong ties, social capital.

http://www.bev.net


Razvojni resursi socijalnih mreža mladih 101

100

UDK 316.658.2:159.922

RAZVOJNI RESURSI SOCIJALNIH MREŽA MLADIH

Stefan NinkovićUniverzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet

Razvoj mladih se ne može sagledati na pravi način ukoliko se njegove osnovne dimenzije ne situiraju široko, u kontekst nepo-srednih (proksimalnih) i udaljenih (distalnih) socijalnih odnosa. Uvažavajući potrebu za razmatranjem pluralizma socijalizacijskih uticaja kojima su mladi izloženi, predmet ovog rada je sagledava-nje osnovnih razvojnih resursa socijalnih mreža mladih. U prvom delu rada su prikazane osnovne postavke teorije socijalnih mre-ža. U drugom delu rada fokus je na prikazivanju reprezentativnih konceptualnih i empirijskih nalaza o razvojnim resursima socijal-nih mreža - socijalnom kapitalu, socijalnoj podršci i socijalnom uticaju. Konačno, poslednji deo rada se odnosi na implikacije i preporuke koje za cilj imaju unapređenje socijalnih okruženja u kojima mladi odrastaju i razvijaju se.

Ključne reči: mladi, razvoj, socijalne mreže, resursi

Uvod

Prilikom poimanja razvojnih resursa socijalnih mreža mladih jedno od prethodnih pitanje jeste pitanje razvoja mladih. Prema savremenim konceptualizacijama, razvoj individue se posmatra u širokom kontekstu sistema odnosa koji čine njeno okruženje (Ler-ner et al. 2005). Postulira se da se razvoj mladih ne može sagledati

na pravi način ukoliko se njegove osnovne dimenzije ne situira-ju u kontekst neposrednih (proksimalnih) i udaljenih (distalnih) socijalnih odnosa. Ukratko rečeno, radi se o formiranju snaga (kompetencija) mladih u različitim sredinama i interpersonalnim kontekstima.

Na mlađim školskim uzrastima deca najčešće ostvaruju inte-rakciju sa osobama iz svog najbližeg okruženja. Kasnije, tokom školovanja, obim i raznovrsnost socijalne interakcije raste. Mladi se druže i okupljaju prema svojim sličnostima i njihova interakci-ja dobija još jednu novu dimenziju – interakciju među grupama. Uticaj roditelja ostaje značajan, posebno kada se radi o dugoroč-nim pitanjima poput izbora zanimanja ili moralnih vrednosti. Sa druge strane, vršnjačka socijalizacija se manifestuje na različite načine, od direktnog vršnjačkog pritiska do latentnog uticaja na razvoj interpersonalnih veština. Izlasci i partnerske veze postaju značajan segment socijalnog sveta adolescenata. Ukratko rečeno, mreže socijalnih odnosa adolescenata postaju višestruke i među-sobno povezane.

Iako se najveći broj istraživanja socijalnih odnosa mladih bavi sociometrijskim statusom i prijateljskim vezama, u novije vreme se sve više prepoznaje značaj uvažavanja pluralizma socijaliza-cijskih uticaja kojima su mladi izloženi u različitim kontekstima (Gifford-Smith and Brownell 2003). U tom smislu, predmet ovog rada je razmatranje razvojnih resursa socijalnih mreža u kojima mladi učestvuju. Konkretno, u radu se socijalni kapital, socijal-na podrška i socijalni uticaj sagledavaju kao značajni resursi koji doprinose pozitivnom razvoju mladih. Kao kontekst postizanja navedenog cilja, prikazane su osnovne postavke teorije socijalnih mreža. U završnom delu rada se izvode implikacije i preporuke za unapređenje socijalnog okruženja u kojima mladi odrastaju i razvijaju se.

Teorija socijalnih mreža

Teorija socijalnih mreža je sada univerzalno prisutna u druš-tvenim naukama. Zainteresovanost istraživača za analizu različitih

102 Analiza socijalnih mreža 2 Razvojni resursi socijalnih mreža mladih 103

vrsta socijalnih mreža je rezultat epistemološkog zaokreta u druš-tvenima naukama koji se manifestuje u stavu da je svako socijalno ponašanje vezano za kontekst i zasićeno kontekstom (Borgatti et al. 2009). Premda predstavnici teorije socijalnih mreža prihvataju različite škole mišljenja, od kojih svaka ima vlastito, neznatno ra-zličito epistemološko gledište, ujedinjuje ih zajedničko prihvatanje stava da položaj pojedinca u mreži odnosa određuje sa kojim mo-gućnostima i ograničenjima će se on suočiti.

Teorija socijalnih mreža postulira da se svako individualno ili grupno ponašanje interpretira u kontekstu međuzavisnosti siste-ma odnosa (Wasserman and Faust 1994). Teoretičari mreža ne tvrde da individualne osobine nisu značajne, ali one nisu u fokusu analize (Borgatti et al. 2009). Bazična teza teorije socijalnih mre-ža jeste da mreža odnosa usmerava individualno ponašanje kao i da je uticaj mreže primarno određen njenom strukturom. Struk-tura socijalne mreže može biti opisana na nivou pojedinačnih veza (veze mogu biti simetrične, recipročne i tranzitivne) kao i na nivou mreže u celini. Na globalnom nivou, mrežna struktura se najčešće opisuje pojmom gustine. Gustina mreže se iskazuje kao odnos ostvarenih relacija i maksimalnog mogućeg broja relacija (Wasserman and Faust 1994). U mrežama u kojima je veća gustina informacije se brže prenose, kohezija je veća a učesnici imaju veća socijalna ograničenja (Fajgelj 2010).

Druga značajna karakteristika mrežne strukture jeste central-nost. Centralnost se u teoriji socijalnih mreža obično interpretira kao potencijalna moć koju pojedinac može pridobiti zahvaljujući sposobnosti da protok kroz mrežu oblikuje u skladu sa svojim in-teresima (Borgatti et al. 2009). Mreže imaju visok nivo centralno-sti u slučaju da nekoliko članova učestvuje u velikom broju veza, dok su ostali članovi relativno marginalizovani i imaju svega ne-koliko međusobnih veza.

U relevantnoj naučnoj literaturi se pravi razlika između ekspre-sivnih mreža, kao prirodne povezanosti (srodstvo, susedstvo), i in-strumentalnih socijalnih mreža koje nastaju na temelju određenih, uglavnom ograničenih interesa ili problema. Instrumentalne mre-že karakteriše protok resursa koji se tiču profesionalnih zadataka

ili zajedničkih interesa. Ekspresivne ili prirodne mreže sadrže jake veze koje prenose resurse koji imaju afektivnu komponentu, poput socijalne podrške i/ili socijalnog kapitala.

Raspon tema koje odražavaju primenu teorije socijalnih mre-ža u domenu obrazovanja je širok: od analize socijalne interakci-je u školskim odeljenjima, preko saradnje porodice i škole pa sve do uticaja socijalne interakcije nastavnika na proces diseminacije novih nastavnih praksi (Dika and Singh 2002). U skladu sa na-vedenim elementarnim određenjima fundamentalnih svojstava teorije socijalnih mreža, u fokusu ovog rada jeste sagledavanje ra-zvojnih resursa ekspresivnih i instrumentalnih socijalnih mreža u kojima participiraju mladi. Naime, postulira se da učestvovanje u višestrukim i međusobno povezanim mrežama mladima omo-gućava pristup resursima koji svojim delovanjem doprinose pozi-tivnim razvojnim ishodima poput karaktera, zdravog ponašanja i akademskog postignuća. Jasno je da teorija socijalnih mreža nudi značajne mogućnosti razumevanja razvojnih uticaja neposrednih i udaljenih socijalnih odnosa koji okružuju mlade. U narednim po-glavljima se razmatraju osnovni razvojni resursi socijalnih mreža mladih.

Socijalni kapital kao resurs razvoja mladih

Nema konsenzusa u pogledu definisanja socijalnog kapitala. Polje značenja ovog pojma je veoma široko i uobičajeno obuhvata resurse akumulirane kroz međuljudske odnose (Coleman 1988, po navodu: Ellison, Steinfield and Lampe 2007). Stvaranje socijalnog kapitala, odnosno razmena resursa u mreži zavisi od strukture i funkcionalnosti socijalnih odnosa koji čine mrežu. Uopšteno po-smatrano, prisustvo kohezivnih odnosa podržava transmisiju re-sursa. Nasuprot tome, u odsustvu stabilnih odnosa malo je vero-vatno da će doći do kolektivne akcije i postizanja zajedničkih cilje-va. Socijalni kapital je povezan sa brojnim pozitivnim socijalnim ishodima, poput javnog zdravlja, niske stope kriminala i efikasnog finansijskog tržišta (Ellison, Steinfield and Lampe 2007).


U istraživanjima u oblasti obrazovanja je najzastupljeniji kon-cept socijalnog kapitala koji je razvio Džejms Kolman (Dika and Singh 2002). Kolman smatra da socijalni kapital nastaje u funkci-onalnim socijalnim odnosima u porodici i njenom neposrednom okruženju, a pre svega se tiče širokog spektra ponašanja rodite-lja koja na direktan ili indirektan način utiču na detetov razvoj i školsko postignuće. Prema njegovom konceptualnom pristupu osnovne forme socijalnog kapitala jesu očekivanja i obaveze, nor-me koje podstiču određene oblike ponašanja i relaciono poverenje (Goddard 2003).

Polazeći od Kolmanovih uvida, brojna istraživanja su nasto-jala da pribave empirijske dokaze o postojanju ili nepostojanju veze između socijalnog kapitala i razvojnih ishoda u detinjstvu i adolescenciji. Ukazujući da porodica predstavlja primarni izvor socijalnog kapitala za mlade, posebno u odnosu na njihovo ob-razovanje, brojni autori su konceptualizovali dve vrste socijalnog kapitala mladih: unutarporodični socijalni kapital i socijalni kapi-tal zajednice1. Nalazi brojnih istraživanja su pokazali da obe vrste socijalnog kapitala doprinose redukovanju uticaja rizičnih činioca koji svojim prisustvom povećavaju verovatnoću javljanja nepo-voljnih razvojnih ishoda poput napuštanja škole i antisocijalnog ponašanja (Furstenberg and Hughes 1995). Pokazalo se da soci-jalni kapital doprinosi rezilijentnosti mladih, odnosno omogućava uspešno prevazilaženje nepovoljnih životnih okolnosti kao što su odrastanje u nepotpunoj porodici i siromaštvu. Ukratko rečeno, socijalni kapital predstavlja značajan protektivni činilac koji svo-jim prisustvom doprinosi pozitivnom razvoju mladih.

Brojni autori argumentuju da su porodica i škola primarni i međusobno isprepleteni mikrosistemi u kojima se odvija detetov život i razvoj, te se kroz saradnju roditelja i škole može afirmisa-ti podrška procesima koji su relevantni za razvoj dece i mladih, posebno socijalnom kapitalu. U tom smislu se veliki značaj pripi-suje saradnji škole i porodice kao izvoru socijalnog kapitala, koji

1 Indikatori unutarporodičnog socijalnog kapitala jesu svojstva porodične strukture, obrazovna očekivanja roditelja, pružanje akademske podrške detetu u krugu porodice.

uključuje poverenje u ljudske odnose, fleksibilnost i razumevanje međusobnih očekivanja (Polovina 2008). Nalazi istraživanja po-kazuju da postoji značajna pozitivna povezanost između stabilnih odnosa, socijalnog poverenja i pozitivnih normi u interakciji škol-skih kolektiva sa roditeljima i akademskog postignuća učenika, čak i nakon kontrolisanja uticaja socioekonomskog statusa poro-dice (Goddard 2003). Naravno, treba imati u vidu da je i sama saradnja porodice i škole osetljiva na kontekst odnosno da je pro-stor saradnje porodice i škole premrežen brojnim faktorima što upućuje na nužnost razmatranja širih kontekstualnih odrednica (Polovina 2008).

Saradnički odnosi roditelja sa školom pružaju mogućnosti za nastanak socijalnog kapitala kroz uzajamnu pomoć koja se poima kao skup socijalnih odnosa koji omogućavaju recipročno praćenje i vaspitavanje dece od strane roditelja vršnjaka (Carbonaro 1998). Odnosi uzajamne pomoći u vaspitanju nastaju onda kada rodite-lji vršnjaka postavljaju jedinstvena očekivanja i norme ponašanja i uzajamno pružaju podršku jedni drugima u procesu vaspitanja dece. Dobiti koje se mogu proizvesti kolektivnim vaspitnim nasto-janjima roditelja su evidentirane u brojnim istraživanjima. U nji-ma je utvrđeno da ovaj vid socijalnog kapitala doprinosi obrazov-nom uspehu mladih, redovnom pohađanju škole i sprečava pojavu antisocijalnog ponašanja (Carbonaro 1998).

U novim konceptualizacijama snaga socijalnog okruženja koje deluju na razvoj dece i mladih, efekti socijalnog kapitala se dovode u vezu sa uverenjima u kolektivnu efikasnost zajednice (Goddard et al. 2004). Samoefikasnost se tiče uverenja da smo svojim po-stupcima u stanju ostvariti željeni cilj. Iz te perspektive, samoefi-kasnost predstavlja kognitivni medijator akcije koji određuje kako se opažaju mogućnosti i prepreke i utiče na izbor aktivnosti. Opa-žena kolektivna efikasnost predstavlja uverenost grupe u celini da može organizovati i izvršiti određene akcije potrebne za ostvarenje željenih ciljeva (Goddard et al. 2004). Iz ove perspektive, dobro razvijene veze u roditeljskoj mreži mogu predstavljati indikator akumuliranog socijalnog kapitala. Međutim, potencijal socijal-nih resursa da utiču na željene ishode se aktivira jedino u slučaju


da članovi mreže imaju osećaj kolektivne samoefikasnosti koji je dovoljno snažan da motiviše postupke dostizanja željenih ishoda. Perpcepcija kolektivne efikasnosti članova socijalne mreže direk-tno utiče na motivisanost i istrajnost njenih članova u nastojanju da postignu željene kolektivne ciljeve.

Značajan izvor socijalnog kapitala mladih jesu organizovane aktivnosti u zajednici. Informalne, blago strukturisane vanškolske aktivnosti ne samo da predstavljaju informalni mehanizam socijal-ne kontrole vaspitanja mladih već i promovišu snažne veze mladih sa zajednicom. Osnovne vrste organizovanih aktivnosti mladih su: volonterske aktivnosti, sportske aktivnosti, akademske aktivnosti (debate, strani jezici, šah klubovi), religiozne aktivnosti. Različi-te aktivnosti u kojima adolescenti provode svoje slobodno vreme mogu se posmatrati kao različite vrste okruženja za učenje, sa ra-zličitim prilikama i mogućnostima za razvoj mladih (Lerner et al. 2005). Kroz organizovane aktivnosti, zajednica može omogućiti mladima da razvijaju socijalne kontakte sa različitim socijalnim grupama što može pozitivno delovati na razvoj socijalnog povere-nja koje povezano sa posvećenošću uključivanju u zajednicu, što je naročito značajno u vremenu rastuće nezainteresovanosti građana za društvene probleme (Lerner et al. 2005).

Brojna istraživanja koja su se bavila proučavanjem uticaja re-levantnih dimenzija socijalnog kapitala na razvoj mladih jasno podržavaju stav da socijalni kapital predstavlja značajan razvojni resurs. Štaviše, sve je više empirijskih dokaza da za razvoj mla-dih nije relevantan samo socijalni kapital „gustih“ mreža u koji-ma mladi učestvuju. Kritičari Kolmanove koncepcije ukazuju da i „labave“ veze, poput onih koji se formiraju u online socijalnim mrežama, imaju potencijal kreiranja socijalnog kapitala (Ellison et al. 2007). Predočeni teorijski i empirijski nalazi bi trebalo da u području vaspitanja i obrazovanja, između ostalog, svoju refleksi-ju imaju u prepoznavanju uticaja socijalnog kapitala na sve sfere razvoja mladih.

Socijalne mreže kao kontekst socijalne podrške mladima

Socijalnoj podršci se daje istaknuto mesto u konceptualizo-vanju temeljnih funkcija socijalnih mreža (Berkman et al. 2000). Socijalna podrška se može definisati kao raspoloživa pomoć bli-skih osoba ili institucija u slučaju potrebe (Lacković Grgin 2004). Socijalna podrška može uključivati jedan ili više sledećih tipova podrške: emocionalnu, instrumentalnu, informacionu podršku i podršku procene (Heaney and Israel 2004). Emocionalna podrška uključuje davanje ili primanje empatije, brige, ljubavi i/ili povere-nja. Instrumentalna se odnosi na konkretnu, materijalnu pomoć i sl. Informaciona podrška uključuje savete koji mogu biti upo-trebljeni u suočavanju s ličnim problemima. I konačno, podrška procene odnosi se na podršku osobe koja poseduje informacije relevantne za samoevaluaciju. Koji će tip podrške biti važniji u ne-koj situaciji zavisi od prirode situacije i osobina osobe koje su u interakciji.

Prilikom sagledavanja značaja socijalne podrške u razvoju mladih potrebno je istaći da socijalna podrška predstavlja činilac zaštite od negativnih efekata stresa kojem su deca i mladi izlože-ni (Lacković Grgin 2004). Kroz zadovoljavanje osnovnih ljudskih potreba za pripadanjem i bliskom povezanošću sa drugima, su-portivne mreže mogu doprineti pozitivnom funkcionisanju bez obzira na nivo stresa kojem je pojedinac izložen (Berkman et al. 2000). U tom smislu se ističe da socijalna podrška može smanjiti verovatnoću javljanja stresnog događaja, ili ako se stresor i pojavi, socijalna podrška može umanjiti stres. Takođe, socijalna podrška može uticati na strategije suočavanja i na taj način modifikovati vezu između stresora i stresnih ishoda.

Posebno kompleksno pitanje predstavlja razmatranje opaža-nja socijalne podrške. Nalazi istraživanja su pokazala da ponaša-nje članova socijalne mreže koji pružaju pomoć predstavlja samo potencijalno podržavajuću transakciju (Heaney and Israel 2004). Iako je opažanje podrške svakako povezano sa objektivnim po-našanje članova socijalne mreže, ta korelacija često nije visoka i različiti socio-kognitivni faktori utiču na socijalnu percepciju po-


drške. Drugim rečima, podržavajuće ponašanje pojedinih članova socijalne mreže može imati i negativne efekte usled neusklađeno-sti podrške sa potrebama primaoca. Ako je davalac neosetljiv za potrebe primaoca, njegova podrška može biti doživljena kao nea-dekvatna. Sa druge strane, u nekim situacijama podrška se opaža kao dokaz vlastite nesposobnosti u suočavanju sa poteškoćama.

Socijalnu podršku mladima mogu pružati različite osobe, pri-sutne kako u neformalnim mrežama (roditelji, prijatelji) tako i u formalnim mrežama (nastavnici). Različiti članovi socijalnih mre-ža pružaju različite vidove podrške; štaviše efikasnost podrške u velikoj meri zavisi od karakteristika onoga ko je pruža. Toits (Tho-its 1995) ističe da efikasnost socijalne podrške zavisi od sličnosti primaoca podrške i osobe koja je pruža. Naime, takva sličnost do-prinosi empatijskom razumevanju kod onoga ko pruža podršku i povećava verovatnoću da pružena podrška bude u skladu sa potre-bama primaoca. Sa druge strane, osoba kojoj je podrška potrebna lakše prevazilazi stigmu traženja pomoći ukoliko veruje da su dru-gi članovi socijalne mreže spremni da pruže podršku.

Dugoročna podrška mladima obično dolazi od članova poro-dice. Sudeći prema podacima epidemioloških studija, mladi se za pomoć najpre obraćaju roditeljima, prijateljima, pa tek onda pro-fesionalcima u institucijama (Lacković Grgin 2004). Iako sa prela-skom iz osnovne u srednju školu dolazi do jačanja uticaja vršnja-ka, nalazi istraživanja pokazuju da se značaj roditeljske podrške ne menja. Mnoga istraživanja su pokazala da snažne veze sa vršnja-cima ne znače nužno slabe veze sa roditeljima i obrnuto (Krnjajić 2002). U najvećem broju slučajeva deca i roditelji zadržavaju dobre odnose, ali se menja i usložnjava sadržaj tih odnosa.

Vršnjačke grupe imaju veliki potencijal podrške koji se često podcenjuje. Prednost vršanjačke podrške nije samo u brojnosti već pre svega u tome što vršnjačke odnose karakteriše visok nivo recipročnosti i uravnoteženosti. Mladi lakše uspostavljaju komu-nikaciju sa svojim vršnjacima jer pripadaju istoj vršnjačkoj kulturi, bolje se među sobom razumeju i lakše se dogovaraju. Iskustva iz interakcije sa vršnjacima doprinose razvijanju osetljivosti za potre-be drugih i zauzimanju perspektive (Krnjajić 2002). Danas je vrš-

njačka medijacija jedan od najrasrpostranjenijih oblika vršnjačke podrške u školama. Vršnjačka medijacija je zasnovana na težnjama da se razvija autonomija učenika i podstiče njihova međusobna komunikacija uz konstantnu podršku i superviziju odraslih.

U novije vreme, istraživači se sve više interesuju za suportiv-nu ulogu online grupa kojima se mladi približno istog hronološ-kog uzrasta, sličnog stila života i sa zajedničkim interesovanjima pridružuju kako bi razmenili iskustva i pružili podršku jedni drugima. Učestvujući u virtuelnim zajednicima mladi se osećaju anonimno, sigurno i samostalno. Kako ukazuju Hini i Izrael (He-aney and Israel 2004), u online grupama uloge davaoca i prima-oca podrške se naizmenično zamenjuju jer veze među članovima karakteriše visok nivo recipročnosti. Ovaj vid vršnjačke podrške ima još jednu značajnu prednost. Naime, mnogi mladi izbegavaju da u offline interakciji traže socijalnu podršku uvereni da će time poslati poruku o vlastitoj nesposobnosti i zavisnosti. U tom smi-slu, online komunikacija podstiče samootkrivanje i smanjuje ose-ćaj stida traženja podrške i pomoći. Međutim, autori koji se bave ovom problematikom ističu da virtuelne zajednice mladih nemaju uvek pozitivne odrednice, što je uslovljeno načinom korišćenja sa-vremenih tehnologija. Brojna istraživanja argumentuju da je veliki broj mladih zavisan od sajber veza i prijateljstava što predstavlja oblik bihejvioralne zavisnosti. Pored navedenog, u virtuelnim za-jedicima mladih sve su rasprostranjeniji seksizam, rasizam, kse-nofobija, samopovređivanje, što upućuje na to da sajber-bezbed-nosti predstavlja važan aspekt savetovanja mladih (Macura i drugi 2011).

Mladi doživljavaju podršku ne samo od roditelja i vršnjaka i već i drugih značajnih odraslih u njhovom okruženju (u toj ulozi su često nastavnici ili članovi šire familije). Odrasli koji nisu čla-novi porodice a koji pružaju podršku mladima predstavljaju nji-hove prirodne mentore (Zimmerman et al. 2002). Istraživanja su potvrdila da adolescenti koji imaju prirodne mentore koji im pru-žaju podršku značajno ređe ispoljavaju rizična ponašanja, češće imaju pozitivne stavove prema školi i bolje akademsko postignuće (Rhodes 2000). Čak i među mladima kojima je roditeljska podrška


dostupna, mentorski odnosi mogu umanjiti posledice potencijal-nih kriza koje nastaju u ovom periodu kao posledica nedovoljnog uvažavanja promenjenih potreba adolescenta (Zuković 2012). Pomažući mladim da se suočavaju sa svakodnevnim stresorima, prirodni mentori mogu unaprediti kvalitet odnosa adolescenta sa roditeljima.

Na kraju se može izvesti zaključak koji nije nov: roditelji, na-stavnici i vršnjaci jesu najvažniji izvori socijalne podrške mladima. Tome treba dodati i stav da pozitivan razvoj mladih podrazumeva sinergiju delovanja različitih izvora podrške mladima. Međutim, usresređenost na realnost otkriva da je povezanost različitih izvora socijalne podrške mladima površna i fragmentirana, što nameće pitanje neophodnosti uklanjanja prepreka partnerstvu različi-tih aktera u socijalnom okruženju mladih. Takođe, razmatranje mogućnosti konstruktivnih promena socijalnog prostora mladih mora obuhvatiti i aspekt rada upravo sa mladima. Naime, kvalitet socijalnog okruženja dolazi do punog izražaja samo ukoliko mladi aktivno koriste mogućnosti koje im ono pruža. U skladu sa ovim aspektom važno je da mladi prepoznaju da su im dostupni brojni izvori socijalne podrške kao i da su oni značajan izvor podrške drugima.

Socijalni uticaj i razvoj mladih: da li je struktura mreže značajna?

Socijalne mreže su izvor socijalnog uticaja. U skladu sa po-stavkama socio-kognitivne teorije (Bandura 1997), proces socijal-nog uticaja je zasnovan na opservacionom učenju. Takvo učenje imamo kada se stiču novi oblici ponašanja ili se modifikuju oblici ponašanja koje je pojedinac još od pre stekao, a samo na osnovu ponašanja drugih (Rot 2008). Dakle, temelj socijalnog uticaja je-ste opseravciono učenje koje predstavlja jedan od najprodornijih načina prenošenja vrednosti, stavova i obrazaca mišljenja i pona-šanja.

Dakle, prisustvo i ponašanje drugih osoba snažno utiče na vlastito ponašanje. Adolescent koji posmatra popularnog vršnja-

ka kako konzumira alkohol biće motivisan da usvoji taj obrazac ponašanja kako bi postigao željeni socijalni status. Opservaciono učenje ili učenje modelovanjem se najčešće dešava u uslovima kada posmatrač procenjuje da posmatrano ponašanje ima neku instrumentalnu vrednost. Na primer, instrumentalna agresija je naročito podložna socijalnoj zarazi jer predstavlja sredstvo posti-zanja socijalne vidljivosti u vršnjačkoj grupi (Sijtsema et al. 2009). Opservaciono učenje je relevantno i za usvajanje oblika prosoci-jalnog ponašanja. Naime, vrlo je verovatno da će adolescent koji je okružen drugim osobama којe ispoljavaju prosocijalno pona-šanje i sam naginjati ka prosocijalnom ponašanju, posebno ako je posmatrana osoba slična njemu (Bandura 1997). Posmatranjem prosocijalnog ponašanja koje ispoljavaju roditelji, nastavnici, vrš-njaci i druge značajne ličnosti u neposrednom okruženju, mladi uče takvo ponašanje i biće skloni da ga ispolje, posebno ako je ono na neki način nagrađeno.

Osim opservacionog učenja, mreže u kojima adolescenti uče-stvuju na njih utiču i kroz socijalno potkrepljivanje. Istraživanja bazirana na posmatranju prijateljskih odnosa su pokazala da vršnjaci mogu potkrepljivati kako pozitivno tako i negativno so-cijalno ponašanje. Uzajamna i pozitivna socijalna potkrepljenja među devijantnim prijateljima i vršnjacima igraju ključnu ulogu u „treningu devijantnosti“, odnosno podsticanju antisocijalnog po-našanja (Brechwal and Prinstein 2011). Potkrepljivanje od strane vršnjaka može delovati tako da direktno oblikuje i podstiče de-vijantno ponašanje kako se ono događa u prirodnom okruženju (npr. vršnjak se smeje kada jedno dete udari drugo). Takođe, ono može podstaći devijantno ponašanje indirektno, oblikovanjem i podsticanjem razgovora o prethodnom antisocijalnom ponašanju (npr. kada vršnjak prepričava drugima kako je nešto ukrao na šta vršnjaci pozitivno reaguju) ili o namerama uključivanja u antiso-cijalno ponašanje u budućnosti.

Socijalne mreže mogu potkrepljivati ne samo različite oblike socijalnog ponašanja već i akademsko postignuće. Kao što uka-zuje Krnjajić (Krnjajić 2002) interakcija između prijatelja dovodi do povećanja sličnosti njihovih stavova prema problemima koji


se odnose na akademsku motivaciju. Iako mladi formiraju prija-teljske odnose sa vršnjacima slične motivacione orijentacije, inte-rakcija sa prijateljima dovode do povećanja sličnosti motivacionih karakteristika prijatelja. Kada je reč o kvalitetu ishoda vršnjačkog uticaja, istraživanja su pokazala da diskusije sa prijateljima retko imaju negativne efekte na odluke značajne za školsko postignuće što sugeriše da je bojazan od negativnog uticaja vršnjaka preuveli-čana (Krnjajić 2002).

Normativna očekivanja su, takođe, prepoznata kao snažan regulator ponašanja mladih (Brechwal and Prinstein 2011). Nor-mativna očekivanja imaju snažan uticaj na sve članove mreže jer implicitno propisuju koje je ponašanja dozvoljeno a koje nije. Isto ponašanje, koje se u jednoj grupi/mreži osuđuje, u drugoj grupi se smatra normalnim i dopuštenim, a u trećoj grupi čak i zahtevanim (Popadić 2009). Gotovo sve razvojne teorije postuliraju da privr-ženost normama cenjene grupe rezultira razvojem samopoštova-nja i pozitivne slike o sebi. Zato se ističe da su opšti argumenti za efekte sličnosti da sličnost povećava naklonost obezbeđivanjem osnove za procenjivanje sopstvenog socijalnog identiteta na teme-lju podrške i odobravanja drugih (Krnjajić 2002). Zbog intenzite-ta kojim oblikuju socijalno ponašanje, normativna očekivanja se smatraju jednim od najvažnijih modaliteta socijalnog uticaja.

Imajući u vidu snagu uticaja socijalnih normi, kao važno na-meće se pitanje saglasnosti/nesaglasnosti normativnih očekivanja u različitim socijalnim kontekstima mladih. Na primer, roditelji i vršnjaci mogu upućivati učenicima iste poruke: o značaju bez-bednog seksa, štetnosti pušenja, značaju završavanje fakulteta itd. Ukoliko različite socijalne mreže, kojima učenici pripadaju, ima-ju slične ciljeve, tada procena poželjnog ponašanja nije sporna (Krnjajić 2002). Treba, međutim, naglasiti da postojanje jasnih i međusobno usaglašenih očekivanja u porodici, školi i zajednici kao celini nije garancija da će ih mladi i poštovati i pridržavati ih se. Otuda je od ključnog značaja motivisati mlade da se ponašaju na način koji će biti u skladu sa normama koje su postavljene od strane grupa kojima mladi žele da pripadaju. To se može postići promovisanjem povezanosti mladih sa tzv. pozitivnim socijalnim

grupama kroz pružanje sadržajnih, svrsishodnih i izazovnih aktiv-nosti porodici, školi i zajednici.

Teorija socijalnih mreža karakteristike socijalnog uticaja traži u strukturi mreža. Jedna od osnovnih strukturnih karakteristika mreže jeste njena gustina. Guste (kohezivne) mreže karakteriše vi-sok nivo međusobne povezanosti članova mreže. U tom smislu, guste mreže intenzivnije modeluju i potkrepljuju socijalno pona-šanje svojih članova. Ovu tezu podržavaju i nalazi istraživanja koji otkrivaju da mladi locirani u gustim delikventskim mrežama znat-no češće i sami ispoljavaju takvo ponašanje, u odnosu na vršnjake koji pripadaju manje kohezivnim devijantnim grupama (Haynie 2001). Autori koji se bave ovom problematikom navode da se u gustim vršnjačkim mrežama lakše formira delikventska supkul-tura koja u značajnoj meri određuje i individualno ponašanje. Teorija mreža argumentuje da visok stepen mrežne kohezivnosti onemogućava „prodiranje“ spoljašnjih uticaja (Granovetter 1973, po navodu: Haynie 2001) koji bi mogli ublažiti dejstvo socijalnih ograničenja unutar mreže.

Pored gustine, značajna strukturna karakteristika mreže jeste stepen njene hijerarhijske uređenosti. Naime, mladi su deo vršnjač-kih mreža koje su često vertikalno uređene sa nejednakom distiri-bucijom moći. Takođe, jednom uspostavljeni odnosi nisu fiksirani, neprestano se kroz interakciju zauzimaju i gube socijalne pozicije, a jedno do sredstava koje se manje ili više učestalo koristi da bi se zauzeo što bolji položaj u vršnjačkoj mreži jeste agresija (Popa-dić 2009). Opravdano je pretpostaviti da se hijerahijska uređenost vršnjačkih mreža negativno reflektuje na akademsko postignuće, u smislu da inhibira kooperativnu interakciju koja predstavlja in-tegralni deo kognitivnog i socijalnog razvoja.

Uticaj mreže na individualno ponašanje je uslovljen i stepenom centralnosti mreže. Centralnost u socijalnim mrežama se obično interpretira kao potencijalna moć koju pojedinac može pridobiti zahvaljujući sposobnosti da protok kroz mrežu oblikuje u skladu sa svojim interesima (Borgatti et al. 2009). Koncept centralnosti je sve više zastupljen u pedagoškim i psihološkim istraživanjima socijalizacijskih uticaja vršnjaka, usled zainteresovanosti istraži-


vača za efekte položaja u vršnjačkoj mreži na akademski uspeh i socijalno ponašanje učenika. Teorija socijalnih mreža postulira da položaj pojedinca određuje sa kojim mogućnostima i ograniče-njima se on suočiti. To postavku podržavaju i nalazi istraživanja koji otkrivaju da je ponašanje adolescenata koji su na centralnim položajima u mreži u visokoj korelaciji sa normama mreže. Hejni (Haynie 2001) je ustanovio da mladi koji participiraju u delikvent-skim mrežama a zauzimaju centralne pozicije češće i sami biva-ju uključeni u delikventno ponašanje, u odnosu na članove iste mreže koji su locirani na perifernim pozicijama. Na žalost, ovakva istrživanja nisu još problematizovala uticaj strukturnih karakteri-stika mreže vršnjaka na akademsko postignuće.

Inače, distinktivne karakteristike koncepta centralnosti su dru-gačije od karakteristika poznatijeg pojma vršnjačke popularnosti (Gifford-Smith and Brownel 2003). Naime, iako je uobičajeno da popularni učenici zauzimaju centralne pozicije u vršnjačkoj mreži, to nije uvek slučaj. Jedno od mogućih objašnjenja jeste da sticanje i zadržavanje centralnih pozicija zahteva veštine koje se tiču socijal-ne dominacije koja je negativno povezana sa vršnjačkom popular-nošću. Dakle, popularna ali neomiljena deca poseduju razvijene socijalne veštine i uz to koriste odgovarajući balans prosocijalnog i antisocijalnog ponašanja koji im omogućava da dominiraju. Ova pretpostavka ima svoju potvrdu i nalazima istraživanja koji po-kazuju da nepopularni učenici često zauzimaju centralne pozicije u vršnjačkim grupama. Moguće je, kako ističu neki autori da je relaciona agresija instrument postizanja socijalne moći po cenu omiljenosti, ali sa druge strane korišćenje socijalne agresije zahte-va određeni status u grupi da bi takva agresija (ogovaranje, širenje glasina) imala efekta (Popadić 2009).

U celini gledano, značaj prikazanih nalaza ide u tri pravca. Prvi je vezan za to da socijalne mreže vrše snažan uticaj na mlade koji učestvuju u njima. Drugim rečima, sistem neposrednih i udaljenih socijalni odnosi koji okružuju mlade se pojavljuje kao multiverza različitih i ponekad kontradiktornih socijalizacijskih uticaja koji dolaze iz različitih izvora. Drugi pravac je vezan za ekspliciranje potrebe za napuštanjem tradicionalnog pristupa poistovećivanja

socijalnog uticaja kojem su izloženi mladi sa uticajem dijadnih odnosa. Treći pravac se tiče uvažavanja relevantosti teorije socijal-nih mreža za istraživanja socijalizacijskih uticaja. Konkretno, reč je o potrebi za konceptualizovanjem nove istraživačke perspektive koja bi definisala jak referentni okvir koji će integrisati sadašnja i buduća znanja o uticaju socijalnih mreža na mlade.

Zaključna razmatranja

Većina mladih se nalazi na prekretnici između „zaštićenog“ sveta detinjstva i kompetitivnog sveta odraslih, u kojem se od njih očekuje adekvatna integracija preuzimanjem trajnih društvenih uloga. Međutim, proces socijalne integracije je složen fenomen u kojem se mladi često distanciraju od društva koje, zbog svoje ranjivosti i specifičnog životnog iskustva, doživljavaju nedovoljno prijateljskim.

Složenost teme koja je predmet ovog rada odražava složenost, pre svega, koncepta pozitivnog razvoja mladih. Razvoj je individu-alni fenomen, ali je uvek određen interpersonalnim, socijalnim ili institucionalnim kontekstom. Kako taj kontekst može promovisati pozitivan razvoj? Budući da se pretpostavlja da socijalni konteksti ima važnu ulogu u oblikovanju razvoja adolescenata, bolje razu-mevanje njihove prirode bi omogućilo identifikovanje praktičnih implikacija za dobrobit adolescenata. Prema tome, osiguravanje jednakih šansi i podsticajnih socijalnih okruženja bitan je predu-slov socijalne integracije onih koji su se u savremenim društvenim procesima našli u situacijama kada njihove postojeće strategije no-šenja sa teškoćama nisu dovoljne za lično/socijalno zadovoljavaju-će oblikovanje životnih puteva.

Socijalne mreže su izvor socijalnog kapitala, socijalne podrš-ke i socijalnog uticaja. To su značajni resursi koji doprinose pozi-tivnim razvojnim trajektorijama mladih. Navedeno postaje puno značajnije kada se zna da se unutrašnje razvojne prednosti (kom-petencije) formiraju i uče upravo u okruženjima pogodnim za socijalizaciju dece i mladih. Ipak, ti resursi nisu dostupni svima.


Realnost pokazuje da socijalne mreže mogu predstavljati izvor konflikata, stresa, osećaja usamljenosti. Nalazi istraživanja koji otkrivaju da nepovoljni razvojni uslovi smanjuju mogućnosti za zadovoljavanje razvojnih potreba mladih upućuju na nedovoljnu osvešćenost aktera socijalnih okruženja, počevši od porodice, ško-le, susedstva i lokalne zajednice. Istovremeno to znači da su deca i mladi više prepušteni sebi, odnosno da se u suočavanju sa broj-nim rizičnim činiocima više mogu oslanjati na svoje unutrašnje prednosti (ako ih imaju, odnosno u stepenu u kojem su uspeli da ih razviju) nego što mogu očekivati pomoć, podršku i sigurnost u bilo kojem socijalnom prostoru, od bilo kojeg aktera iz njihovog socijalnog okruženja.

Na osnovu svega rečenog se ističe važnost sagledavanja mo-gućnosti delovanja na socijalne mreže mladih u cilju njihovog transformisanja u pozitivna razvojna okruženja. U tom smislu je do sada dominirao pristup zasnovan na hipotezi o „deficitu so-cijalnih veština“ mladih (Krnjajić 2002). Nastojanje da se mladi nauče određenim veštinama u socijalnoj interakciji je logična po-sledica ideje da problemi u socijalnim odnosima nastaju usled ne-dostatka osnovnih socijalnih kompetencija. Međutim, neophodno je razmotriti i druge strateške intervencije, pre svih one koje su usmerene na restrukturiranje različitih, međusobno isprepletanih, socijalnih okruženja mladih. Jedna od relevantnih mogućnosti je osnaživanje postojećih mrežnih veza. Radi se o promenama usme-renim ka menjanju stavova i ponašanja članova mreže od kojih zavisi razvoj mladih, što bi moglo dovesti do brojnih pozitivnih ishoda, kako za mlade tako i za njihove roditelje i zajednicu u celini. Druga mogućnost jeste razvijanje novih veza u socijalnim mrežama. Razvijanje novih odnosa u mrežama mladih je poželjno onda kada je postojeća mreža ograničena i ne vrši svoje razvojne funkcije (Heaney and Israel 2004). Proširivanje socijalnih mreža je posebno značajno u slučaju da se radi o mladima koji dolaze iz disfunkcionalnih porodica - rizičnih porodica- koje zbog niza či-nioca nisu u stanju da dovoljno doprinesu razvoju vlastitog deteta. Već iz ovih elementarnih određenja mogućih intervencija, jasno je da njihova realizacija zahteva novi način mišljenja svih aktera

u socijalnom okruženju, pre svega porodice i škole. Navedene, i druge interventne strategije bi trebalo da budu usmerene ka za-dovoljavanju razvojnih potreba i promovisanju pozitivnog razvoja mladih.

Literatura

Bandura, A. (1997). Self Efficacy: The Exercise of Control. New York: W. H. Freeman and Company.

Berkman, L., T. Glass, I. Brissettte and T. Seeman (2000). From social integration to health: Durkheim in the new millennium. Social Science & Medicine 51 (6): 843-857.

Borgatti, S., A. Mehra, D. Brass and G. Labianca (2009). Network analysis in the social sciences. Science 323 (5916): 892-895.

Brechwal, W. and M. J. Prinstein (2011). Beyond homophily: A decade of advances in understanding peer influence processes. Journal of Research on Adolescence 21 (1): 166-179.

Carbonaro, W. (1998). A little help from my friend’s parents: In-tergenerational closure and educational outcomes. Sociology of Education 71 (4): 295-313.

Dika, L. S. and K. Singh (2002). Applications of social capital in educational literature: A critical synthesis. Review of Educatio-nal Research 72 (1): 31-60.

Ellison, B. N., C. Steinfield and C. Lampe (2007). The benefits of facebook „friends“: social capital and college students¢ use of online social network sites. Journal of Computer-Mediated Communication 12 (1): 1143-1168.

Fajgelj, S. (2010). Metode istraživanja ponašanja. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju.

Furstenberg, K. K. and M. E. Hughes (1995). Social capital and successful development among at-risk youth. Journal of Marri-age and the Family 57 (3): 580-592.

Gifford-Smith, E. M. and C. A. Brownell (2003). Childhood peer


relationships: Social acceptance, friendships, and peer networ-ks. Journal of School Psychology 41 (4): 235-284.

Goddard, D. R. (2003). Relational networks, social trust, and orms: a social capital perspective on students¢ chances of aca-demic success. Educational Evaluation and Policy Analysis 25 (1): 59-74.

Goddard, D. R., W. K. Hoy and A. W. Hoy (2004). Collective effi-cacy beliefs: Theoretical developments, empirical evidence, and future directions. Educational Researcher 33 (3): 3–13.

Haynie, L. D. (2001). Deliquent peer revisited: Does network structure matter. American Journal of Sociology 106 (4): 1013-1057.

Heaney, C. and B. Israel (2004). Social network and social support. In: Glanz, K., B. Rimer and K. Viswanath (eds), Health Beha-vior and Health Education: Theory, Research and Practice. San Francisco: Jossey-Bass, pp. 189-210.

Krnjajić, S. (2002). Vršnjački odnosi i školsko postignuće. Zbornik Instituta za Pedagoška Istraživanja 34: 213-235.

Lacković Grgin, K. (2004). Stres u djece i adolescenata. Jastrebar-sko: Naklada Slap.

Lerner, R., J. Almerigi, K. Theokas and J. Lerner (2005). Positive youth development: A view of the issues. The Journal of Early Adolescence 25: 10-16.

Macura, R., S. Vujović i Đ. Mikić (2011). Psihosocijalni uticaji vir-tuelnih komunikacija. Temida 1: 23-36.

Polovina, N. (2008). Doprinos škole građenju partnerstva sa ro-diteljima. Zbornik Instituta za Pedagoška Istraživanja 40: 152-171.

Popadić, D. (2009). Nasilje u školi. Beograd: Institut za psihologiju i UNICEF.

Rhodes, E. J., J. B. Grossman and N. L. Resch (2000). Agents of change: Pathway through which mentoring relationships influ-ence adolescents academic adjustment. Child Development 71 (6): 1662-1671.

Rot, N. (2008). Osnovi socijalne psihologije. Beograd: ZUNS.Sijtsema, J. J., T. Ojanen, R. Veenstra, S. Lindenber, P. H. Hawley

and T. D. Little (2009). Forms and functions of aggression in adolescent friendship selection and influence: A longitudinal social network analysis. Social Development 19 (3): 515-534.

Thoits, P. (1995). Stress, coping and social support process: Where are we? What next. Journal of Health and Social Behavior: 53-79.

Wasserman, S. and K. Faust (1994). Social Network Analysis: Met-hods and Applications. Cambridge: Cambridge University Press.

Zimmerman, A. M., J. B. Bingenheimer and P. C. Notaro (2002). Natural mentors and adolescent resiliency: A study of urban youth. American Journal of Community Psychology 30 (2): 221-243.

Zuković, S. (2012). Porodica kao sistem - funkcionalnost i resursi osnaživanja. Novi Sad: Pedagoško društvo Vojvodine.


DEVELOPMENTAL RESOURCES IN YOUTH SOCIAL NETWORK

Stefan NinkovićUniversity of Novi Sad, Faculty of Philosophy

Youth development can not be seen if its basic dimensions are not situated in the context of the imediate (proximal) and distant (distal) social relations. Recognizing the need to consider plura-lism of socialization influences on young people, the subject of this paper is to determine fundamental developmental resources in youth social network. In the first part of the paper the basic assumptions of the social network theory are presented. In the se-cond part, the focus is on the presentation of the representative conceptual and empirical findings on developmental resources in youth social network – social capital, social support and social influence. Finnaly, the last part of the paper refers to the implica-tions and recommendations aimed at improving the social envi-ronments in which young people grow and develop.

Keywords: youth, development, social network, resources.

121

UDK 316.77:004.738.5

BLOKOVSKO MODELOVANJE

Valentina SokolovskaAleksandar Tomašević


Nakon uvodnog dela u kojem se ukazuje na razvoj i značaj blokovskog modelovanja, autori se bave njegovim određenjem prikazujući definicije najznačajnijih analitičara socijalnih mreža. Kako je primarni cilj rada predstaviti ovaj metod domaćoj struč-noj javnosti, u trećem delu se pažnja posvećuje izgradnji blokova i kriterijumima kodiranja blokova, da bi se nakon toga objasnili algoritmi blokovskog modelovanja: BLOCKER i CONCOR. Po-tom se daje pregled najznačajnijih kritika upućenih ovom metodu, da bi se na kraju rada prikazali rezultati odabranih istraživanja u kojima se primenjivalo blokovsko modelovanje.

Ključne reči: analiza socijalnih mreža, blokovsko modelovanje, kodiranje blokova, algoritmi BLOCKER i CONCOR.

Autori poznate knjige o blokovskom modelovanju, Dorein, Ba-tagelj i Ferligoj (Doreian et al. 2005: 2) veruju da se za analizu so-cijalnih mreža generalno i blokovsko modelovanje posebno može reći da imaju karakter naučne revolucije. Ovi autori takođe ističu da je Lorenov i Vajtov (Lorrain and White 1971) rad o struktu-ralnoj ekvivalenciji dramatično promenio način na koji su mnogi analitičari toga vremena posmatrali mreže. Osnovni koncept od kojeg se polazi je da dve osobe zauzimaju isti položaj u društvenoj

122 Analiza socijalnih mreža 2 Blokovsko modelovanje 123

strukturi ako i samo ako su u vezi sa istom osobom na isti način, tj. ako su strukturno ekvivalentni. Uz odgovarajuće izmene, pojam strukturne ekvivalentnosti dovodi do empirijski primenljivih pro-cedura analize blok modela. Preciznije rečeno, blokovsko modelo-vanje počinje da se razvija slabljenjem i proširivanjem algebarskog koncepta strukturalne ekvivalencije.

Razlozi zbog kojih je blokovsko modelovanje postalo važno za analizu mreža su dvostruki. Prvi suštinski, odnosi se na razgrani-čenje struktura uloga. Ako društvenu ulogu definišemo kao grupu očekivanja koja su u vezi sa određenim pozicijama, onda uloge obuhvataju i generišu društvene odnose sa posmatranim ponaša-njima u mreži, naročito interakcije, pružajući indikatore funda-mentalne društvene strukture u kojoj se nalaze društveni akteri. Oni putem društvenih uloga dele neke zajedničke karakteristike, a blokovsko modelovanje omogućava opisivanje društvenih struk-tura. Drugi razlog je više pragmatične prirode. Blokovsko mode-lovanje daje mogućnost razlikovanja osnovnih struktura društve-nih mreža. Kako većina mreža ne poseduje slučajne strukture, u malim mrežama je njihovo uočavanje relativno jednostavno. Me-đutim, problem nastaje kod velikih, kompleksnih mreža i iden-tifikovanje njihovih osnovnih struktura nije ni malo jednostavan zadatak. U ovom smislu, blokovsko modelovanje obezbeđuje jedan koherentan pristup identifikaciji osnovnih struktura u društvenim mrežama.

Međutim, kako se pristupi zasnovani na strukturnoj ekviva-lentnosti mnogo više bave pozicijama a ne društvenim ulogama, analize blok modela i srodnih metoda ne pružaju mogućnost za poređenje uloga aktera koji ne zauzimaju iste pozicije, objašnjava-ju Vinšip i Mendel (Winship and Mandel 1983-1984.).

Definicija blokova i blokovskog modelovanja

Kako Vajt i saradnici (White et al. 1976: 739) ističu blok model predstavlja hipotezu o određenom skupu matrica, odnosno, kada se analizira određeni deo populacije, za svaku matricu predviđa

koji će blokovi biti nulti blokovi1. Blok model se sastoji od kvadrat-ne binarne matrice za svaki tip veze i nju Vajt naziva slika. Tako svaka slika poseduje red i odgovarajuću kolonu za svaki blok, pri čemu je redosled blokova na slikama arbitraran, kao što je i redo-sled individua u pojedinačnom bloku.

Vajt smatra da postoji pet osnovnih ideja o blokovskom mo-delovanju. Prva potiče iz zahteva strukturalne ekvivalencije da se članovi populacije podele u odvojene skupove, koji se moraju tre-tirati kao homogeni (interno i u odnosu sa drugim skupovima). Druga ideja je da se kao primarni indikator odnosa između sku-pova ne navodi prisustvo, već odsustvo veza među individuama unutar skupova. Sledeći zahtev je da je potreban veći broj razli-čitih tipova veze da bi se oslikala društvena struktura populacije. Četvrta objašnjava kako se ustanovljava tip veze. Tako se priroda veze izvodi iz obrasca koji formiraju sve veza tog tipa unutar date populacije. Peta ideja jeste da model društvene strukture zahteva odgovor na pitanje da li za svaki dati par skupova i za svaki tip veze postoji nulti blok. Na taj način, model može postepeno identifiko-vati ključne strukturalne elemente (White et al. 1976: 739-740.)

Na razvoj blokovskog modelovanja podsećaju Ferligoj, Dorei-an i Batagelj (Ferligoj et al. 2011). Oni navode da su Borgati i Eve-ret (Borgatti and Everett 1992) sugerisali primenu ideja blokov-skog modelovanja na složenim mrežama, prikazali način na koji to može da se uradi i njihovu primenu. Borgati i Everet objašnjavaju (Borgatti and Everett 1992: 95) da se procedura blokovskog mo-delovanja može podeliti u dva koraka: blokovanje i modelovanje. Blokovanje se sastoji od podele aktera u strukturno ekvivalentne grupe nazvane blokovi, dok je modelovanje izgradnja nove matri-ce, na osnovu blokovanja, u kojoj se sažimaju obrasci odnosa za-beleženi u matrici podataka. Borgati i Everet blok modele, koji ko-riste strukturnu ekvivalenciju kao osnovu za blokovanje, nazivaju strukturni blok modeli (Borgatti and Everett 1992: 98) i navode da

1 Kako polja unutar blokova u sređenim matricama mogu biti popunjena ili ne, procenat popunjenosti polja zavisi od stvarne povezanosti strukturalno ekviva-lentnih aktera u populaciji i Vajt smatra da su naročito interesantni oni blokovi u kojima nema veza ili su one veoma retke i njih naziva nultim blokovima.


su ovi tradicionalni blok modeli definisani za matrice sa jednim ili dva moda. Za razliku od strukturnog blok modela, regularni blok modeli zasnovani su na opštijem pojmu ekvivalencije poznatom kao regularna ekvivalencija. Da bi blok model bio regularan svaki akter iz jednog bloka potrebno je da je povezan sa bilo kojim ak-terom iz drugog bloka. U tom slučaju su svi akteri iz jednog bloka u relaciji sa pojedinim, mada ne nužno i istim, akterima iz drugog bloka (Borgatti and Everett 1992: 102). Osim što su objasnili kako blok modeli mogu biti prilagođeni za primenu regularne ekviva-lencije, Borgati i Everet (Borgatti and Everett 1992) su pokazali, kao što smo već napomenuli, kako se blokovsko modelovanje pri-menjuje u složenim višemodalnim matricama. Na taj način, ovi autori su omogućili da regularni blok modeli mogu da se koriste ne samo za mrežnu analizu već i za pronalaženje strukture u razli-čitim vrstama skupova podataka. U tom procesu pažnja se pomera sa blokovanja aktera prema blokovanju veza, što je važno jer se time pomera i akcenat strukturne analize sa pojedinca na odnose između njih.

Napredak u analizi dvo i tri modalnih mreža postižu Doreian i saradnici (Doreian et al. 2004, 2005). Oni naglašavaju (Doreian et al. 2004) da se generalizovano blokovsko modelovanje prvenstve-no koristi kao način za modelovanje podataka u matrici sa jednim modom. Međutim, ono se može proširiti i za ispitivanje podataka u matrici sa dva moda. Da bi to uradili autori su podelili redove i kolone odvojeno ali kao deo ukupnog postupka pregrađivanja. Sama priroda podataka u matrici sa dva moda nameće ideju o po-deli redova i kolona na različite načine. Ovaj način particije poda-taka može da se kotisti i za podatke u matrici sa jednim modom, naročito za asimetrične i nesimetrične matrice sa jednim modom. Međutim, ovaj pristup, kako ističu sami autori (Doreian et al. 2004: 51) može imati svoje pozitivne i negativne strane. Pozitivna je ta što se mogu otkriti značajne suptilnosti u strukturama, dok je loša strana ta da se može desiti dosta “primoravanja” ili “previše uklapanja”.

Kako je pristup generalizovanog blokovskog modelovanja ek-splicitno deterministički, alternativna strategija je probabilistički

pristup. Stohastičko blokovsko modelovanje sastoji se od verovat-noća distribucija i mapiranja aktera na pozicijama. Ako je blokov-sko modelovanje stohastičko onda se pretpostavlja da su relaci-one veze slučajne promenljive (Anderson et al. 1992, Ferligoj et al. 2011). Pri tom, moraju biti ispunjena dva uslova. Prvi uslov propisuje da dijade moraju biti nezavisne jedna od druge. Dakle, fokus je na dijadi pre nego na individualnoj relacionoj vezi. Dru-gi navodi da ukoliko su dva aktera u istom položaju, onda su iz-bori koje su oni napravili ili primili regulisani istom raspodelom verovatnoće. Kako je stohastička ekvivalentnost (relacione veze ne moraju biti identične kod ekvivalentnih aktera) generalizacija strukturne ekvivalentnosti, ova potonja podrazumeva stohastičku, ali ne i obrnuto.

Da bi rešili problem diferencijalnog ponderisanja pozitivnih nepravilnosti u negativnim blokovima i negativnih nepravilnosti u pozitivnim blokovima, koji Ferligoj i saradnici (Ferligoj et al. 2011: 442-443) karakterišu kao otvoren specifičan problem gene-ralizovanog blokovskog modelovanja, Doreian i Mrvar (Doreian and Mrvar 2009) predlažu nov pristup u rešavanju ovog problema. Akteri koji imaju pozitivne veze sa parom aktera koji su poveza-ni negativnim odnosom, ili pozitivne stavove aktera upućenim pojedincima iz drugih mreža uprkos prisustvu negativnih veza, kao i podskupove aktera koji imaju negativne veze jedni prema drugima, Doreian i Mrvar (Doreian and Mrvar 2009) predlažu da se umesto dosadašnjeg pristupa na ove odnose kao na kršenje strukturne ravnoteže, ovi akteri posmatraju kao pripadnici drugih relevantnih procesa – posredovanja, diferencijalne popularnosti i unutrašnje grupe neprijatelja. Formalizovanje ove ideje dovodi do definisanja opuštenijeg strukturnog balansa blok modela kao odgovarajuće generalizacije strukturnih balansa blok modela, pro-izašlih iz teorije strukturnog balansa.

Kriterijumi kodiranja blokova

U analizi socijalnih mreža društveni akteri mogu biti pojedin-ci, grupe, organizacije, države i slično. Uobičajeno je da se mreža


koja se analizira sastoji od istovrsnih aktera. Na primer, ukoliko su akteri pojedinci onda se pažnja u analizi mreže usmerava na odno-se koji se uspostavljaju između njih. Međutim, specifična analiza mreže može da ima i više vrsta društvenih aktera. S obzirom na ovakvu klasifikaciju, mogu se razlikovati mreže sa jednom vrstom aktera (one-mode network) i mreže sa dve vrste aktera (two-mo-de network). U prvom slučaju, sve jedinice analize su ograničene na jednu vrstu aktera (bilo da se radi o pojedincima, društvenim grupama, organizacijama i tome slično), a ovakva vrsta mreže je definisana kao skup odabranih društvenih aktera i odnosa defini-sanih jedino između njih. Druga vrsta odnosa u mreži predstavlja članstvo ili pripadnost. U ovim mrežama postoje dve vrste jedinica analize, na primer pojedinci i njihova pripadnost organizacijama.

Već smo napomenuli da je suština blokovskog modelovanja uočavanje strukture unutar mreže. Kako je u većim i kompleksni-jim mrežama često nemoguće razabrati pravu strukturu u podaci-ma, jedan od glavnih ciljeva mrežne analize je identifikovanje kla-stera (grupa) aktera koji dele određene strukturne karakteristike u odnosima koje uspostavljaju. Potrebno je da akteri u klasterima imaju isti (ili sličan) model odnosa, dok oni koji pripadaju različi-tim klasterima treba da budu povezani preko specifičnih obrazaca odnosa. Blokovsko modelovanje obezbeđuje: metod i obrazloženje za formiranje klastera aktera koji dele zajedničke obrasce odnosa (koliko god je to moguće) unutar i između klastera; zatim izbor tipova blokova, njihovo spajanje i uklapanje u mrežne podatke. Na taj način blokovi su izgrađeni od veza sadržanih u mreži i mogu se definisati kao odnos između dva klastera aktera.

Najjednostavniji primer blokovskog modelovanja sadrži dva klestera aktera, recimo {a, b, c} i {1, 2, 3, 4}. Kada se posmatraju samo veze unutar jednog klastera onda se može govoriti o dijago-nalnom bloku (tabela 1) koji ima sledeći matrični oblik:

Tabela 1 Primer dijagonalnog bloka

a b c

a 0 - -

b - 0 -

c - - 0

gde crtice označavaju empirijsku informaciju o relacionim ve-zama koje se posmatraju, a 0 ili nulta veza se u većini slučajeva ne proučava jer mnogi autori (Prell, 2012) navode da je nepotrebno navoditi da akteri uspostavljaju veze sa samim sobom.

Ako se pažnja usmerava na veze koje se uspostavljaju između dve različite grupe aktera onda se formira van dijagonalni blok (tabela 2) u kojem svaka ćelija u matrici sadrži podatak koji se analizira:

Tabela 2 Primer van dijagonalnog bloka

1 2 3 4

a - - - -

b - - - -

c - - - -

S obzirom na način na koji akteri uspostavljaju veze blokovi mogu imati dva ekstremna oblika: kompletni (tabele 3 i 4) i nulti (tabela 5). U kompletnom bloku su svi akteri međusobno pove-zani, dok u nultom bloku ne postoje veze jedinica analize. Oba oblika mogu da se formiraju u dijagonalnom i van dijagonalnom bloku.

Tabela 3 Primer dijagonalnog kompletnog bloka

a b c

a 0 1 1

b 1 0 1

c 1 1 0


Tabela 4 Primer van dijagonalnog kompletnog bloka

1 2 3 4

a 1 1 1 1

b 1 1 1 1

c 1 1 1 1

Tabela 5 Primer nultog dijagonalnog bloka

a b c

a 0 0 0

b 0 0 0

c 0 0 0

U narednoj tabeli (tabela 6) prikazaćemo veze koje, na osnovu prethodnih primera blokova, mogu da se uoče u jednoj mreži.

Tabela 6 Primer mogućih veza između dva klastera

a b c 1 2 3 4

a 0 0 0 1 1 1 1

b 0 0 0 1 1 1 1

c 0 0 0 1 1 1 1

1 0 0 0 0 1 1 1

2 0 0 0 1 0 1 1

3 0 0 0 1 1 0 1

4 0 0 0 1 1 1 0

Ako pogledamo prikazanu matricu u tabeli 6 možemo prime-titi da 1) da grupa aktera {1, 2, 3, 4} ima veze sa svakim iz svoje grupe, 2) ovi akteri uspostavljaju veze sa prvom grupom {a, b, c}, 3) u prvom klasteru {a, b, c} nema međusobnih veza niti 4) postoje veze sa drugom grupom. Izdvajanje ovih grupa veza prikazano je u tabeli 7.

Tabela 7 Formirani blokovi na osnovu matrice iz tabele 6

a B c 1 2 3 4

a 0 0 0 1 1 1 1

b 0 0 0 1 1 1 1

c 0 0 0 1 1 1 1

1 0 0 0 0 1 1 1

2 0 0 0 1 0 1 1

3 0 0 0 1 1 0 1

4 0 0 0 1 1 1 0

Ova četiri bloka formiraju sledeće vrste blokova:

nulti kompletni

nulti kompletni

Osim nultog i kompletnog bloka, u literaturi (Doreian et al. 2005: 15) se navode i regularni blokovi u kojima postoji bar jedna 1 u svakom redu i koloni, kao i redovni blokovi redova gde pro-nalazimo bar jednu 1 u svakom redu i redovni blokovi kolona gde svaka kolona sadrži bar jednu 1. Takođe se razlikuju simetrični dijagonalni blokovi (u njima svaka veza mora biti uzajamna), kao i asimetrični dijagonalni blokovi (gde veze ne moraju biti simetrič-ne). Svi navedeni tipovi blokova proizilaze iz vrsta matrica koje mogu da formiraju proučavani akteri u jednoj mreži (šire o vrsta-ma matrica vidi Prell 2012)

Međutim, dodeljivanje položaja akterima je, kako objašnjavaju Faust i Vaserman (Faust and Wasserman 1992: 17) samo jedan deo formiranja blok modela. Pre nego što počne da se tumači, mora se utvrditi da li je svaki blok kompletan ili nulti. Idealan slučaj je da se nakon permutacije redova i kolona matrice, akteri koji imaju iste pozicije zauzmu susedne redove i kolone, tj. budu savršeno strukturno ekvivalentni. U realnim mrežnim podacima akteri su retko strukturno ekvivalentni i permutovane matrice sadrže i 1 i 0, pa čine redovne blokove. Dakle, utvrđivanje da li se radi o kom-


pletnom ili nultom bloku nije jednostavno. Izgradnja blok modela zato zahteva pravilo kojim se reguliše ustupanje 0 ili 1 na relacio-nim vezama između pozicija u modelu. Ovi autori (Faust and Wa-sserman 1992: 18) navode nekoliko kriterijuma koji su se pokazali za odlučivanje da li blok treba da se kodira kao nulti ili kao kom-pletan. To su: perfektno slaganje, nulti blok, kompletan blok i kri-terijum gustine. Kasnije, ovi autori (Wasserman and Faust 1994) dodaju još dva kriterijuma – maksimalnu i minimalnu vrednost za vrednosne podatke.

Perfektno slaganje se javlja ako su svi akteri u svakoj poziciji strukturalno ekvivalentni. Ovaj kriterijum zahteva da je relaciona veza između dve pozicije za dati odnos jednaka 1 samo ako svi akteri u redu jedne pozicije imaju relacione veze sa svim akterima u koloni te iste pozicije. Suprotno, relaciona veza između pozicija je jednaka 0 ako ne postoje relacione veze od aktera u redu pozicije do aktera u koloni iste.

Drugi kriterijum, nulti blok, predložili su Vajt i saradnici (Whi-te et al. 1976). Ovde se navodi je relaciona veza između dve po-zicije u određenom odnosu 0 samo ako nema veza od aktera u redu pozicije do aktera u koloni iste. U suprotnom slučaju radi se o kompletnom bloku ili bloku 1.

Katarina Faust i Stanli Vaserman (Faust and Wasserman 1992: 20) objašnjavaju da je zbog prirode realnih podataka najpravilnije koristiti kriterijum gustine. Ukoliko je gustina bloka veća ili jedna-ka α tada se može govoriti o kompletnom bloku, a ukoliko je manji od α onda je to nulti blok.

Naredni korak u blokovskom modelovanju je interpretaci-ju blok modela. Pravila za njegovo tumačenje su prilično važna, objašnjavaju Faust i Vaserman (Faust and Wasserman 1992: 28). Blok modele možemo tumačiti na tri načina: pomoću atributa aktera, opisa pojediniih pozicija, kao i deskripcije ukupnog blok modela.

Jedan od najvažnijih načina za tumačenje blok modela je upo-treba atributa aktera za opisivanje pozicija. Ukoliko postoje si-stemske razlike između pozicija u karakteristikama njihovih čla-nova, onda imamo spoljašnju potvrdu za blok model. Na primer,

za proučavanje naučnih zajednica može se koristiti broj objavlje-nih radova, broj citata, broj koautorskih radova i tome slično. Na taj način može se tvrditi da su karakteristike aktera važna odred-nica njihovih mrežnih relacija koje onda dovode do posmatrane pozicione strukture. Tumačenju se, ipak, može pristupiti i sa druge strane pa tvrditi da su strukturne pozicije aktera uticajne u određi-vanju karakteristika aktera u modelu.

Drugi način za tumačenje rezultata nekog blok modela je opis kako se individualne pozicije odnose jedne naspram drugih. Ovaj pristup zahteva ispitivanje načina na koji su individualne pozici-je uključene u relacije i kako svaka od njih šalje i prima relacio-ne veze u blok modelu. Deskriptivna tipologija pozicija je veoma korisna za sumiranje tendencija pozicija da prime izbore ili da se naprave izbori unutar ili van pozicije. Međutim, ovaj pristup ne dozvoljava istraživačima testiranje koliko su ove tendencije i sta-tistički značajne.

Proučavanje čitave konfiguracije relacionih veza između pozi-cija izraženih u obliku slike matrice je sledeći način za tumačenje blokova. Kako mnoge strukturne teorije unapred definišu obrasce relacionih veza između agregata aktera, ovim pristupom je omo-gućeno oceniti da li je posmatrani blok model u skladu ili u su-protnosti sa predviđenim obrascem.

Složenija varijanta slika matrica predstavlja četvrti način da se opiše blok model. Tumačenje blok modela sa višestrukim odno-sima može da se odvija ispitivanjem svake slike posebno ili pro-učavanjem parova slika matrica kako bi se uočile zajedničke vrste multirelacionih obrazaca. Ovi obrasci mogu biti složeni odnosi ili razmene. Složeni odnosi se formiraju kada postoji mogućnost da se dva ili više odnosa pojave zajedno, tj. ukoliko su dve ili više slika matrica identične ili gotovo identične (kao što su “je prijatelj” i “provodim vreme sa”). S druge strane, razmena se javlja kada je-dan odnos ide u jednom pravcu a drugi u suprotnom (“uplaćuje novac” i “isporučuje robu”).


Algoritmi blokovskog modelovanja: BLOCKER i CONCOR

Vajt i saradnici (White et al. 1976) u svom radu ističu da se u empirijskim istraživanjima koje koriste blokovsko modelovanje ispostavilo da otprilike polovinu blokova čine nulti blokovi. Intu-itivno posmatrano, iznenađuje činjenica da se može pronaći bilo koja particija kolona i redova za skup arbitrarnih matrica, koja od-govora blok modelu koji se sastoji od velikog broja nultih blokova. Ipak, istraživanja su pokazala da je broj takvih particija ogroman, pa se samim tim postavlja pitanje metoda particije određene ma-trice (White et al. 1976: 743).

Drugim rečima, istraživač mora da konstruiše svaku moguću particiju matrice, a onda da proveri da li bilo koja od njih odgova-ra hipotezi blok modela. U slučaju kompleksnih mreža, odnosno matrica podataka, takav zadatak je izuzetno težak, pa se stoga u tu svrhu konstruišu računarski algoritmi. U empirijskim istraživa-njima koja se zasnivaju na blokovskom modelovanju, najčešće se koriste dva algoritma: BLOCKER i CONCOR.

BLOCKER je algoritam koji konstruiše sve moguće rasporede individua u blokove, koji zajedno čine matricu podataka koja pod-leže određenom blok modelu. Ono što ovaj algoritam zapravo radi je identifikacija individua čija pripadnost jednom ili više blokova na efikasan način određuje pripadnost, odnosno raspored, većeg broja drugih individua. Takve individue se nazivaju kristalizato-ri i po značaju one veoma podsećaju na sociometrijske “zvezde” (White et al. 1976: 745).

Ipak, zvezde i kristalizatori se u suštini različito definišu. “Zve-zda ili “vođa” u neformalnim društvenim odnosima koje opisuje sociometrijski dijagram je osoba koju najčešće biraju drugi pripad-nici zajednice ili grupe (Chapin 1950: 263). Sa druge strane, krista-lizatori poseduju strateški značaj, odnosno važna je njihova struk-turalna pozicija u matrici koja proističe iz određenog blok modela. BLOCKER algoritam prepoznaje ove individue, a individue koje mogu biti deo više različitih blokova nazivaju se “plovci” i oni su analogni sociometrijskim “samcima”, odnosno individuama koje retko, ili nikad, bivaju birane od strane pripadnika grupe.

Dakle, BLOCKER je algoritam koji za određeni blok model traži sve odgovarajuće particije podataka. Ipak, broj blok modela, odnosno hipoteza blok modela je ogroman, čak i kada su u pitanju dva, tri bloka i dva tipa veza, tako da je potreban još jedan algo-ritam koji bi tragao za mogućim blok model hipotezama. CON-COR, algoritam hijerarhijskog klasterovanja upravo služi toj svrsi. On pravi sve moguće podele individua u blokove, a potom traži odgovarajući blok model, tako što ispituje novodobijene matrice podataka.

Razlika između ova dva algoritma je jasna. CONCOR iz sirovih podataka stvara rasporede individua u blokove, a potom predlaže blok model hipotezu. BLOCKER zahteva određenu blok model hi-potezu i na osnovu nje iz skupa matrica podataka izvodi sve raspo-dele individua u blokove koje zadovoljavaju datu hipotezu.

Matrice u bilo kojoj numeričkoj formi mogu biti ulazni podaci za CONCOR, ali u slučaju BLOCKER-a prisustvo ili odsustvo veza mora se kodirati sa 0 ili 1. U slučaju oba algoritma, od istraživača, odnosno modelatora, zahteva se da definiše osnovne parametre. U slučaju CONCOR-a, modelator mora odrediti stepen do kojeg algoritam sme da deli blokove, a u slučaju BLOCKER-a, kao što je već rečeno, potrebno je uneti blok model hipotezu.

Metodološki gledano, CONCOR je važniji i kompleksniji al-goritam jer bez njegovih rezultata dalji tok blok modelovanja ne bi bio moguć, ili bi bio znatno otežan. Upravo zbog njegove kom-pleksnosti, različite varijante ovog algoritma mogu se pronaći u literaturi.

Džozef Švarc (Schwartz 1977) ističe da je ovaj algoritam veoma lak za korišćenje, ali većina istraživača koja ga koristi ne razume najbolje njegovu matematičku osnovu. Pored toga, on upozorava da prilikom primene CONCOR-a na analizu matrica mrežnih po-dataka, treba voditi računa o načinu na koji se tretiraju refleksivne, odnosno samousmerene veze koje čine dijagonalu matrice poda-taka. Prilikom popunjavanja matrice, većina istraživača koristi arbitrarne vrednosti za dijagonalna polja, a Švarc ističe da svaka vrednost koja se dodeli ćelijama na tim pozicijama ima predvidiv i supstancijalan uticaj na način na koji će CONCOR interpreti-


rati određenu particiju te matrice podataka. Da bi se takav slučaj izbegao, on predlaže da se ćelijama na dijagonali dodeli srednja vrednost svih postojećih ćelija kolone na kojoj se nalaze. Na taj način, svako i i j , odnosno polja matrice (i,i) i (j,j) ne mogu uticati, pozitivno ili negativno, na originalnu korelaciju (rij) ili kovarijaci-ju (cij), koje su od presudnog značaja za mehanizam pretrage na osnovu kojeg funkcioniše CONCOR (Schwartz 1977: 258).

Kritika blokovskog modelovanja

Vinšip i Mandel u svom zajedničkom radu (Winship and Man-del 1983) pružaju konstruktivnu kritiku metoda blokovskog mo-delovanja i pokušavaju da ga prošire, kako bi neki od nedostataka bili otklonjeni. Oni smatraju da su teorijsko-metodološki pristupi zasnovani na strukturalnoj ekvivalenciji (među koje spada i blo-kovsko modelovanje) uspeli da adekvatno definišu koncept mrež-ne pozicije, ali ne i uloge. Kao razlog za neuspeh adekvatnog defi-nisanja uloga, oni navode zavisnost samog koncepta strukturalne ekvivalencije od populacije koja se proučava, što za posledicu ima činjenicu da blokovsko modelovanje (i slični metodi) nisu u stanju da porede uloge aktera koji ne zauzimaju identičnu poziciju unu-tar određene mreže.

Kao što je rečeno, ova dva autora pokušavaju da inkorporira-ju osnovni oblik blokovskog modelovanja u širi teorijsko-meto-dološki okvir koji je u stanju da efikasnije reši problem pozicije i uloga. Fundamentalna premisa takvog okvira je da je svaka pozi-cija okarakterisana preko obrasca mrežnih odnosa koji je sa njom povezan, a ne preko identiteta specifičnih aktera koji stvaraju ta-kve odnose. Različite pozicije, bilo da su definisane u jednoj po-pulaciji ili u nekoliko različitih populacija, mogu se povezati sa istim obrascem mrežnih odnosa, pa je samim tim prirodno da se koncept uloge poistoveti sa određenih obrascem odnosa (relacija) (Winship and Mandel 1983: 317).

Ključni element ovakve definicije jeste način na koji se mogu opisati relacioni obrasci pozicije. Metod koji autori koriste zasno-

van je na Mertonovim konceptima relacije uloge i skupa uloga (Merton 1957). Pri tome Vinšip i Mandel ističu da su i drugi soci-olozi primenjivali ove ideje u mrežnoj analizi (White et al. 1976, Burt 1977a, Burt 1977b), ali oni u svom radu pokušavaju da iskori-ste ove koncepte na način koji omogućava poređenje uloga između različitih populacija.

Oni tvrde da njihov metod ima dvostruki značaj. Pre svega, oni tvrde da uloge predstavljaju način identifikacije individua koje se nalaze na sličnim pozicijama, ali u različitim populacijama. Jedan od ciljeva njihovog rada je da pokažu kako je takva identifikacija moguća ukoliko se koristi formalna definicija uloge, koja se razli-kuje od definicije pozicije koja je tipična za blokovsko modelo-vanje. Drugi cilj njihovog rada je konstrukcija skupa metodološ-kih alatki koje se mogu koristiti za poređenje pozicija u različitim populacijama, kao što se mogu koristiti i za poređenje pozicija u jednoj populaciji.

Socijalnu mrežu možemo predstaviti preko nekoliko binarnih matrica, gde svaka matrica odgovara određenoj društvenoj relaci-ji. U takvoj matrici, 1 označava postojanje relacije tog tipa između odgovarajućih individua. U tom slučaju, strukturalna ekvivalen-cija dve individue znači da su u svakoj matrici, vrednosti u redu koji označava prvu individue identične kao vrednosti u redu koji predstavlja drugu individuu. Isto važi i za njihove kolone (Winship and Mandel 1983-1984: 318). Vinšip i Mandel smatraju da je kon-cept strukturalne ekvivalencije previše restriktivan za većinu em-pirijskih primena. U velikom broju skupova podataka ne postoji par individua koje su strukturalno ekvivalente u striktnom smislu. Ipak, mogu se naći individue koje su približno strukturalno ekvi-valentne. Samim tim, osnovni cilj blokovskog modelovanja jeste podela populacije na klastere koji sadrže individue koje su približ-no strukturalno ekvivalentne.

Bilo da se koristi striktni ili približni koncept strukturalne ekvivalencije, nemoguće je porediti individue koje pripadaju razli-čitim populacijama. Štaviše, ne definiše se ni verovatnoća da osobe iz različitih populacija imaju iste odnose sa istim akterima, kao ni mogućnost da su one strukturalno ekvivalentne (Winship and Mandel 1983-1984: 319).


Vinšip i Mandel demonstriraju ovaj nedostatak blokovskog modelovanja na primeru proste mreže u kojima su uloge i polo-žaji očigledne: dva različite škole sa istom formalnom strukturom nadzornih organa (tabela 8). Čak iako dve škole imaju istog nad-zornika koji nagleda nekoliko direktora, koji pak nadgleda više na-stavnika, odgovarajuće pozicije u dve škole, prema definiciji, nisu strukturalno ekvivalentne .

Ovakav problem se sreće i u velikom broju slučajeva u kojima se pozicije porede u istoj populaciji.

Tabela 8 Binarna matrica relacija, za društveni odnos (relaciju) “nadziranja” (preuzeto iz Winship and Mandel 1983-1984: 318).

1S 1P 2P 1T 2T 3T 4T 5T

1S0 1 1 0 0 0 0 0

1P0 0 0 1 1 0 0 0

2P0 0 0 0 0 1 1 1

1T0 0 0 0 0 0 0 0

2T0 0 0 0 0 0 0 0

3T0 0 0 0 0 0 0 0

4T0 0 0 0 0 0 0 0

5T0 0 0 0 0 0 0 0

U matrici je predstavljeno prisustvo odnosa nadziranja između različitih aktera u dve različite škole. Akter S1 je nadzornik koji nadgleda rad direktora dve škole P1 i P2. Nastavnici T1 i T2 rade u školi čiji je direktor P1, nastavnici T3, T4 i T5 rade u školi čiji je direktor P2.

Mrežni odnosi iz binarne matrice mogu se prikazati i grafički, kao na slici 1.

Slika 1 – Grafički prikaz mreže dve škole (preuzeto iz Winship and Mandel 1983-1984: 319).

Sa slike možemo videti da su svi nastavnici iz iste škole struk-turalno ekvivalentni. Ipak, dva direktora nisu strukturalno ekviva-lentni, iako je jasno da imaju istu ulogu. Autori smatraju da je to posledica činjenice da strukturalna ekvivalencija stavlja ekstreman naglasak na relacioni aspekt uloga i pri tome eliminiše sadržaj so-cijalne mreže koji ne proističe iz definicije pozicije, već iz definicije relacije. Da bi smo odredili klasu strukturalne ekvivalentnosti ko-joj akter pripada, moramo utvrditi ne samo koje odnose individua ima, već i sa kime ih ima. Strukturalna ekvivalencija zahteva da se odnosi klasifikuju prema tipu i prema onome prema kome su usmereni. Samim tim, analiza višestrukih populacija nije moguća koristeći princip strukturalne ekvivalencije (Winship and Mandel 1983-1984: 319-320).

Autori smatraju da je strukturalna ekvivalencija formulisana na restriktivan način, jer se preko nje pruža operacionalna defi-nicija pozicije. Oni smatraju da je potrebno proširenje ovog kon-cepta (pa i koncepta blokovskog modelovanja) kako bi smo dobi-li alternativan način za opisivanje pozicije koju akter zauzima u društvenoj strukturi. Pri tome, poželjno bi bilo da takav opis nije ograničen na određenu populaciju.

Formalno, skup svih odnosa između dve individue i i j može se


predstaviti kao binarni vektor ijR , koji autori još nazivaju i relacija uloge. Kao što je ranije rečeno, ideja o relaciji uloge blisko je po-vezana sa istoimenim konceptom koji je koristio Merton. Vektor uloge opisuje odnose (neposredne i posredne) koji postoje između aktera i koji su posledica uloge koje oni imaju (Winship and Man-del 1983-1984: 321).

Na primeru mreže dve škole, možemo zaključiti da nadzornik poseduje 8 relacija uloge: jednu sa samim sobom, jednu sa svakim direktorom i jednu sa svakim nastavnikom. Relacija uloge nadzor-nika sa svakim direktorom je identična, kao što su i njegove rela-cije uloga sa svakim nastavnikom. Samim tim, ove relacije uloga govore nam koje individue su ekvivalentne iz perspektive uloge nadzornika i samim tim definišu tri klase aktera: nadzornik, di-rektori i nastavnici.

Sa druge strane, direktor P1 poseduje pet različitih relacija ulo-ga, koje odgovaraju različitim klasama individua, sa njegove tačke gledišta: on, nastavnici podređeni njemu, nadzornik, drugi direk-tor i nastavnici podređeni drugom direktoru. Možemo primetiti da u ovom slučaju društvena struktura “izgleda” drugačije nego iz perspektive nadzornika. Nadzornik “vidi” tri ekvivalentne klase individua, dok direktor “vidi” pet. Pored toga, dve individue imaju slične relacija sa drugim individuama. Na primer, nadzornik obav-lja sličnu ulogu u odnosu na direktora, kao što direktor obavlja u odnosu na nastavnike. U ovom smislu, relacije uloga pružaju način karakterizacije razlika i sličnosti u egocentričnim mrežama (Winship and Mandel 1983-1984: 322).

U odnosu na ovakav pristup, blokovsko modelovanje nameće globalnu podelu populacije u blokove. Ipak, autori ističu vezu iz-među relacije uloga i strukturalne ekvivalencije. U ovom primeru, T1 i T2 imaju istu ulogu u odnosu na S1, a takođe imaju istu ulogu u odnosu na P1, što, naravno, nije slučajnost. Na opštem planu, ukoliko su individue j i k strukturalno ekvivalentne, onda za sve individue i iz populacije važi Rij=Rjk. Autori ističu da je njihova definicija uloge konzistentna sa definicijom pozicije preko struk-turalne ekvivalencije. Strukturalna ekvivalencija implicira ekviva-lenciju uloga, iako obrnuto ne važi.

Relacije uloga su važne jer omogućavaju poređenje više po-pulacija. Ukoliko imamo dve relacije uloga iz iste populacije ili iz različitih populacija i ako su one definisane nad istim relacijama, onda ih možemo porediti i utvrditi u kojoj su meri slične ili iste.

Merton opisuje relacije uloga kao komponente, koje uzete za-jedno, konstituišu uloge. Za svaku ulogu je karakterističan i odre-đen skup uloga, odnosno zbir uloga koje poseduju osobe istog statusa (vidi Merton 1957). Vinšip i Mandel preko skupa uloga konstruišu definiciju uloge koja ne poseduje mane strukturalne ekvivalencije.

Relacije uloga su definisane kao binarni vektori. Kao takve, one nisu inherentno povezane sa bilo kojom populacijom, čak i kada opisuju aspekte cele društvene mreže. Na primer, za određivanje uloge nadzornika nije važno da li znamo koja je, od dve identič-ne relacije uloga, usmerena ka kom direktoru. Drugim rečima, identiteti primaoca relacije uloga nisu važni (Winsip and Mandel 1983-1984: 323).

Na osnovu ove činjenice, Vinšip i Mandel zaključuju da je mo-guće da skup relacija uloga jedne individue definiše njenu ulogu: “Dve individue su ekvivalentne u odnosu na svoje uloge ukoliko njihovi skupovi uloga sadrže iste relacije uloga. To jest, ukoliko za svaku relaciju uloga koja je povezana sa jednom individuom, postoji bar jedna (ili više) identična relacija uloga koja je povezana i sa drugom individuom” (Winship and Mandel 1983-1984: 324).

Ovakva definicija, prema rečima autora, poseduje nekoliko za-nimljivih odlika. Prvo, pošto je formulisana preko koncepta rela-cije uloga (koja je binarni vektor), ova definicija nije ograničena na jednu populaciju. Drugo, tipovi relacija uloga koji su povezani sa svakom pozicijom su važni, ali ne i broj relacija uloga bilo kog tipa (sve dok postoji bar jedna). Direktor je i dalje direktor, bez obzira da li nadgleda rad jednog ili više nastavnika (Winship and Mandel 1983-1984: 325).

Na kraju, autori zaključuju da su potrebna empirijska istraživa-nja kako bi se testirala (eksplanatorna) moć i robustnost metoda koji su predložili. Drugim rečima, oni smatraju da treba testirati njihovu definiciju relacije uloga na što većem broju skupova po-


dataka pre nego što se išta dalje može reći o tome koliko je ovaj koncept koristan u teorijskom i empirijskom smislu (Winship and Mandel 1983-1984: 340).

Primena blokovskog modelovanja

Kada govori o mogućnosti primene blokovskog modelovanja na analizu (industrijskih) organizacija, Nelson (Nelson 1986) po-kušava da primeni ovu tehniku analize na dva klasična istraživanja organizacione strukture. Prvo istraživanje odnosi se na propozi-cije o međuzavisnosti aktera unutar organizacione strukture koje je formulisao američki sociolog Džejms Tompson u svojoj knjizi Organizacije u akciji. Nelson ističe da je Tompsonova knjiga jedno od najcitiranijih dela o organizacionoj strukturi, ali da su izostale empirijske provere njegovih tvrđenja. Kao jedan od mogućih ra-zloga za tako nešto, on ističe nedostatak odgovarajuće metodolo-gije, preko koje bi bilo moguće istražiti različite vrste međusobne zavisnosti aktera unutar industrijskih organizacija (Nelson 1986: 81). Tompson pravi razliku između sekvencijalne međuzavisnosti u industrijskoj proizvodnji (kada finalni proizvod jednog sektora predstavlja sirovi materijal za drugi sektor) i recipročne međuza-visnosti (kada rad aktera u jednom sektoru zavisi od delanja aktera u drugim sektorima).

Jedan od najvažnijih Tompsonovih argumenata odnosi se na uticaj departmanizacije na recipročnu međuzavisnost članova or-ganizacija. Nelson smatra da ukoliko je Tompsonova teza tačna, onda prilikom blokovskog modelovanja možemo očekivati da podela aktera na departmane na istom hijerarhijskom nivou do-vodi do strukture blokova za koju je karakterističan visok stepen recipročne međuzavisnosti. Na primer, ukoliko pripadnicima tri departmana prosledimo listu imena osoba iz svih departmana i pitamo ih da označe sa kojim osobama očekuju bliski kontakt na radnom mestu, možemo očekivati da rezultujući blok model izgle-da na sledeći način:

Tabela 9 – Blokmodel departmana unutar organizacije (adaptirano iz Nelson 1986: 81).

Departman A 1 0 0

Departman B 0 1 0

Departman C 0 0 1

Nelson smatra da bi eventualno odstupanje od ovog obrasca sugerisalo da je Tompsonova teza netačna ili da opis formalne strukture organizacije ne odgovara vezama koje su prisutne iz-među članova organizacije. Nejednakost između strukture depar-tmana i stvarnih međupovezanih ponašanja aktera može usmeriti istraživača ka istraživanju “nevidljivih” organizacionih problema, što može dovesti do novih saznanja o interdepartmanskim odno-sima (Nelson 1986: 81).

Drugo istraživanje koje Nelson uzima u obzir prikazano je u knjizi britanske sociološkinje Džoen Vudvard Industrijska organi-zacija: teorija i praksa. Ovo istraživanje predstavlja empirijsko is-pitivanje organizacione strukture pod različitim tehnoloških uslo-vima. Jedan od njenih najprovokativnijih zaključaka, koji je isto-vremeno i najmanje empirijski potkrepljen, odnosi se na obrasce interakcije između marketinških, razvojnih i proizvodnih delova industrijske organizacije pod uticajem različitih tipova tehnolo-gije.

Vudvard smatra (Woodward 1965, navedeno prema Nelson 1986: 82) da postoje tri osnovna tipa industrijske tehnologije: pro-izvodnja zasebnih jedinica, masovna proizvodnja i prerada. Kada se proizvode individualne jedinice, prvi deo posla obavljaju mar-ketinške službe, potom se proizvod dizajnira i nakon toga proi-zvodi. Razvoj proizvoda je najvažniji segment rada kompanije, jer njen uspeh zavisi od toga da li svaki pojedinačni proizvod može rešiti probleme određenog kupca. Interakcija između različitih ak-tera unutar organizacije je u ovom slučaju veoma intenzivna: sek-tor dizajna mora konsultovati proizvodni sektor, a sektor marke-tinga mora biti konsultovan za svaku eventualnu promenu u izradi konačnog proizvoda.


Kada se proizvodi više primeraka istog proizvoda (masovna proizvodnja), proizvodnja je najvažnija za uspeh preduzeća zato što se male proizvodne greške mogu brzo nagomilati i smanji-ti kvalitet prosečnog proizvoda. Proizvod se prvo razvija, potom proizvodi, a nakon toga se marketinškoj službi ostavlja da ga pla-sira na tržište. Interakcija je u ovom slučaju veoma česta, ali nije konstantna, jer se može adekvatno obaviti kroz formalne sastanke i pisane planove.

Kada je reč o prerađivačkoj industriji, sektor marketinga je od suštinske važnosti, jer jednom kada se izgradi prerađivačko po-strojenje, stopa profita zavisi od toga koliko su proizvodni kapaci-teti u stalnom pogonu. Kao i u slučaju masovne proizvodnje, prvo se razvija proizvod, ali se on potom prodaje a tek se proizvodi kada je naručena dovoljna količina. Pošto procesi razvoja i proizvodnje proizvoda traju veoma dugo, onda se ne mogu očekivati česte inte-rakcije između različitih sektora.

Nelson smatra da ukoliko primenimo Tomsonove ideje o me-đuzavisnosti aktera unutar organizacije na ideje Džoen Vudvard o zavisnosti organizacije od tehnologije, onda možemo formulisati sledeće hipoteze i testirati ih korišćenjem blokovskog modelova-nja.

(1) Smer i stepen sekvencijalne međuzavisnosti aktera varira od jedne tehnologije do druge. Ukoliko pitamo članove da daju odgovor na sledeće pitanje: “Često ne mogu uraditi svoj deo posla dok sledeći sektori ne urade svoj”, onda bi trebalo da dobijemo sledeći blokmodel.

Tabela 10 – Blokmodel koji opisuje zavisnost sekvencijalne među-zavisnosti aktera od tehnologije (adaptirano iz Nelson 1986: 82).

Jedinična proizvodnja

Masovna proizvodnja

Prerada

Marketing 0 0 0 0 1 0 0 1 0

Razvoj 1 1 0 0 0 0 0 1 0

Prozivodnja 1 1 1 0 1 1 1 1 0

Gustina matrice

niska visoka niska

Prisustvo nule ili jedinice predstavlja sekvencijalnu međuzavi-snost aktera u odnosu na određenu tehnološku strukturu (Nelson 1986: 82).

(2) Pored sekvencijalne međuzavisnosti i recipročna među-zavisnost varira u odnosu na tehnologiju. Blok model recipročne međuzavisnosti, prema Nelsonu, trebalo bi da izgleda ovako.

Tabela 11 – Blokmodel koji opisuje zavisnost sekvencijalne među-zavisnosti aktera od tehnologije (adaptirano iz Nelson 1986: 83).

Jedinična proizvodnja

Masovna proizvodnja

Prerada

Marketing 1 1 1 1 0 0 0 0 0

Razvoj 1 1 0 0 1 0 0 0 0

Prozivodnja 1 1 1 0 0 1 0 0 1

Gustina matrice

niska srednja visoka


Recipročna međuzavisnost u slučaju proizvodnje individu-alnih jedinica prostire se uniformno kroz sve funkcije. Da bi se maksimizovala gustina unutar ćelije, a minizovala gustina između ćelija, najbolji način podele aktera je prema projektu na kome rade u datom trenutku.2 U slučaju prerađivačke industrije, recipročna međuzavisnost je minimalna, osim u slučaju proizvodnog sektora gde sama tehnologija integriše aktivnosti različitih faza proizvod-nje. U slučaju masovne proizvodnje imamo nizak stepen reciproč-ne međuzavisnosti, zato što imamo relativno diskretne i odvojene sektore sa niskom međuzavisnosti funkcija (Nelson 1986: 83).

Istraživanja industrijske međuzavisnosti preko analize blok modela, primenio je i Gerlah (Gerlach 1992) na primeru japanske korporativne mreže. Pored ovog parametra on je istraživao i dru-ge strukture interakcije karakteristične za ovaj tip mreže: korpo-rativno grupisanje i finansijsku centralnost. U svom radu Gerlah je ukazao na varijacije između različitih korporativnih mrežnih parametara, uloga finansijskih institucija u japanskoj ekonomiji i hijerarhija japanskih korporativnih grupacija (Gerlach 1992: 105).

Međutim, jedna od najatraktivnijih oblasti primene blokov-skog modelovanja predstavlja analiza naučnih mreža, odnosno mreža naučne saradnje. Vajt i saradnici (White et al. 1976) su u svom radu kao jednu od 5 studija slučaja ukratko prikazali prime-nu blokovskog modelovanja na analizu biomedicinske istraživačke mreže.

Ova istraživačka mreža sastoji se od 173 naučnika koji su istra-živali nervnu kontrolu gladi i žeđi. Tačnije, podaci prikupljeni istraživanjem obuhvatili su 107 istraživača koji su bili voljni da odgovore na upitnik (White et al. 1976: 747). Od svih mogućih odgovora, Vajta i saradnike je najviše zanimalo odsustvo veza između istraživača, odnosno odgovor “nisam upoznat sa radom drugog naučnika”. Razlog za tako nešto je to što je ovakav odgovor, pa i sama veza, supstantivno drugačiji. Pored toga oni su posebnu pažnju posvetili nerecipročnim odgovorima, odnosno situacijama kada je jedan naučnik upoznat sa radom drugog, ali ne i obrnuto.

2 Za način na koji se definiše i meri gustina matrice vidi Nelson 1986:79-80.

Hipoteza blok modela predviđa konstrukciju blokova za tri razli-čita tipa veze (obostrano prepoznavanje naučnika, jednostrano prepoznavanje i obostrano neprepoznavanje). Primenom BLOC-KER i CONCOR algoritma dobijena je podela mreže na konkretne blokove (White et al. 1976: 748).

Autori su rezultate blok modelovanja interpretirali preko kate-gorije statusa i zaključili su da naučnici sa najvećim statusom po-znati većini članova mreže, ali iako ti naučnici sarađuju sa malim brojem naučnika nižeg statusa, velika većina članova mreže njima ostaje nepoznata. Recipročna povezanost članova mreže najviše je izražena kod naučnika srednjeg statusa, koji su i najaktivniji i naj-produktivniji i često sarađuju jedni sa drugima (White et al. 1976: 749).

Istu populaciju naučnika proučavao je i Briger (Brieger 1976) koristeći metod blokovskog modelovanja. On je pokušao da dođe do detaljnijih zaključaka o atributima ove mreže i pokušao da je analizira atribute individualnih naučnika (produktivnost, pripad-nost “nevidljivom koledžu”) i da ih dovede u vezu sa obrascima društvenih odnosa unutar mreže. Pored toga, on je detaljnije istra-žio i same odlike društvene mreže, kao što su kohezivnost unutar određenih blokova i odnos između centralnih aktera mreže i njene periferije.

Pored pomenutog primera biomedicinske mreže, blokovsko modelovanje je primenjeno u još nekoliko istraživanja naučnih mreža. Timoti Lenoar (Lenoir 1979) pravi kratak pregled takvih istraživanja i razmatra mogućnosti povezivanja blokovskog mode-lovanja sa analizom kocitata u cilju razvijanja kvantitativne osno-ve sociologije nauke. U svom radu on zaključuje da spoj analize kocitata i geometrijskog modelovanja podataka sa blokovskim modelovanjem sociometrijskih podataka, pruža analitičaru novih skup alatki preko kojih se može istraživati mikro struktura nauke (Lenoir 1979: 455).


Literatura

Anderson, J. C., S. Wasserman and K. Faust (1992). Buiding stochastic blockmodels. Social Networks 14 (1-2): 137-161.

Borgatti, P. S. and M. G. Everett (1992). Regular blockmodels of multiway multimode matrices. Social Networks 14 (1-2): 91-120.

Burt, S. R. (1977a). Positions in multiple network systems, part one: A general conception of stratification and prestige in a system of actors cast as a social topology. Social Forces 56 (1): 106-131.

Burt, S. R. (1977b). Positions in multiple network systems, part two: Stratification and prestige among elite decision-makers in the community of Altneustadt. Social Forces 56 (2): 551-575.

Brieger, L. R. (1976). Career attributes and network structure: A blockmodel study of a biomedical research specialty. American Sociological Review 41 (1): 117-135.

Chapin, F. S. (1950). Sociometric stars as isolates. American Jour-nal of Sociology 56 (3): 263-267.

Doreian, P., V. Batagelj and A. Ferligoj (2004). Generalized blockmodeling of two-mode Network data. Social Networks 26 (1): 29-53.

Doreian, P., V. Batagelj and A. Ferligoj (2005). Generalized Blockmodeling. Cambridge: Cambridge University Press.

Doreian, P. and A. Mrvar (2009). Partitioning signed social networks. Social Networks 31 (1): 1-11.

Ferligoj, A., P. Doreian and V. Batagelj (2011). Positions and roles. In: J. Scott and P. J. Carrington (eds). Social Network Analysis. London: SAGE Publications, pp. 434-446.

Faust, K. and S. Wasserman (1992). Blockmodels: Interpretation and evaluation. Social Networks 14 (1-2): 5-61.

Gerlach, L. M. (1992). The Japanese corporate network: A blockmodel analysis. Administrative Science Quarterly 37 (1): 105-139.

Lenoir, T. (1979). Quantitive foundations for the sociology of sci-

ence: On linking blockmodeling with co-citation analysis. So-cial Studies of Science 9 (4): 455-480.

Lorrain, F. and H. White (1971/2008). Structural equivalence in social networks. In: L. C. Freeman (ed), Social Network Analysis Volume 3. The Structure of Social Positions. London: SAGE Pu-blications, pp. 3-38.

Merton, K. R. (1957). The role-set: Problems in sociological the-ory. The British Journal of Sociology 8 (2): 106-120.

Nelson, E. R. (1986). The use of blockmodelling in the study of organizational structure: A methodological proposal. Organi-zation Studies 7 (1): 75-85.

Prell, C. (2012). Social Network Analysis. London: SAGE Publica-tions.

Schwartz, E. J. (1977). An examination of Concor and related met-hods for blocking sociometric data. Sociological Methodology 8: 255-282.

Wasserman, S. and K. Faust (1994). Social Network Analysis: Met-hods and Applications. Cambridge: Cambridge University Pre-ss.

White, C. H., S. A. Boorman and R. L. Breiger (1976). Social structure from multiple networks. I. Blockmodels of roles and positions. American Journal of Sociology 81(4): 730-780.

Winship, C. and M. Mandel (1983-1984). Roles and positions: A critique and extension of the blockmodeling approach. Sociolo-gical Methodology 14: 314-344.


BLOCKMODELING

Valentina SokolovskaAleksandar Tomašević

University of Novi Sad, Faculty of Philossophy

After the introductory part, in which the development and si-gnificance of block modelling is pointed out, the authors are enga-ged in its more specific determination, presenting the definitions of the most significant analysts of social networks. As the primary aim is to present this method to the domestic expert public body, in the third part, the attention is focused on the building of blocks and the criteria of block coding in order to explain the algorithms of block modelling afterwards: BLOCKER and CONCOR. What follows is the overview of the most important critiques directed to this method in order to present the results of the chosen research in the final stage, in which the block modelling is applied.

Key words: social network analysis, block modelling, block co-ding, algorithms BLOCKER and CONCOR.

Zbornik radova Analiza socijalnih mreža 2 posvećen je no-

vim istraživačkim naporima iz oblasti analize socijalnih

mreža, u analitičkom i multidimenzionalnom ključu. Ovaj

zbornik karakteriše produbljivanje dosadašnjih istraživač-

kih tema autora, pre svega putem primene paradigme so-

cijalnih mreža na različite pojedinačne koncepte, ali i na

specifične probleme i njihova rešenja.

Priređivači duguju veliku zahvalnost Ministarstvu prosvete,

nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije na podršci

projektu „Značaj participacije u društvenim mrežama za

prilagođavanje evrointegracijskim procesima“ (evidencioni

broj: 179037). U okviru ovog projekta i nastaje zbornik Ana-

liza socijalnih mreža 2, dok objavljeni radovi čine rezultat

rada saradnika u drugoj istraživačkoj godini.

PriređivačiValentina Sokolovska i Marko Škorić

analiza socijalnih mreŽa -...

Documents