Andžej Sapkovski

POSLEDNJA

ŽELJA

S poljskog prevelaVesna Milutinović-Ðurić

Čarobnaknjiga

Naslov originalaAndrzej Sapkowski“Ostatnie życzenie”

Copyright © 1993, by Andrzej SAPKOWSKIPublished by arrangement with Literary Agency “Agence de l’Est”

Copyright © 2011 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

GLAS RAZUMA 1

Došla mu je pred zoru.Ušla je veoma oprezno, tiho, koračajući bešumno, ploveći kroz odaju poput

utvare, poput priviđenja, i jedini zvuk koji je pratio njeno kretanje dolazio je odogrtača koji se otirao o nagu kožu. A ipak je baš taj slabašni, jedva čujni šumprobudio vešca, ili ga je možda samo trgnuo iz polusna u kom se monotonoljuljao, kao u vodenom bezdanu, plutajući između površine i dna mirnog mora,usred lako zatalasane morske trave.

Nije se mrdnuo, nije čak ni zadrhtao. Devojka je dolepršala bliže, zbacilaogrtač, i polako, kolebljivo, naslonila savijeno koleno na ivicu ležaja. Posmatraoju je pod spuštenim trepavicama, i dalje ne odajući da je budan. Devojka seoprezno uspela na postelju, preko njega, obgrlivši ga nogama. Oslonjena naispružene ruke, lako mu je milovala lice kosom koja je mirisala na kamilicu.Odlučna i pomalo nestrpljiva, nagnula se i vrškom grudi dotakla njegove kapke,obraze, usne. Osmehnuo se, uzimajući je za ruke, veoma sporo, pažljivo, nežno.Uspravila se, bežeći od njegovih prstiju, ozarena, osvetljena, prekrivena svojimsjajem u magličastoj svetlosti svitanja. Pomerio se, ali mu je odlučnim pritiskomobema rukama zabranila da promeni položaj, laganim, ali sigurnim pokretimabedara tražila je odgovor.

I odgovorio joj je. Nije se više povlačila pred njegovim rukama, zabacila jeglavu unazad i protresla kosu. Koža joj je bila hladna i iznenađujuće glatka. Očis kojima se susreo kada je približila svoje lice njegovom bile su velike i tamne,kao oči rusalke.

Lagano zaljuljan, tonuo je u more kamilice, koje se uzburkalo i zašumilo,izgubivši spokoj.

VEŠTAC

I

Pričalo se posle da je taj čovek stigao sa severa, od Užarske kapije. Išao jepeške, i na uzdi vodio natovarenog konja. Bilo je kasno popodne i dućani užarai sarača već su bili pozatvarani, a uličica pusta. Bilo je toplo, a on je na sebi imaocrni plašt prebačen preko ramena. Privlačio je pažnju.

Zaustavio se pred gostionicom „Stari Narakort“, postojao koji trenutak,osluškivao vrevu glasova. Krčma je, kao i uvek u to doba, bila puna ljudi.

Neznanac nije ušao u „Stari Narakort“. Povukao je konja dalje niz ulicu.Tamo je bila druga krčma, manja, zvala se „Kod Lisca“. Bila je prazna. Krčmanije bila na najboljem glasu.

Nad buretom kiselih krastavaca krčmar podiže glavu i pogledom odmerigosta. Ne skidajući sa sebe plašt, neznanac je stajao ispred šanka kruto,nepomično, i ćutao.

– Šta ćeš?– Pivo – reče neznanac. Imao je neprijatan glas.Krčmar obrisa ruke o platnenu kecelju i napuni glinenu kriglu. Krigla beše

okrnjena.Neznanac nije izgledao staro, ali kosa mu je bila gotovo sasvim bela. Ispod

plašta je nosio izlizani kožni prsluk, ušniran pod vratom i na ramenima. Kada jesvukao plašt, svi primetiše da za pojasom na leđima nosi mač. Nije u tome biloničeg čudnog, u Vizimi su gotovo svi hodali s oružjem, ali niko mač nije nosiona leđima, kao luk ili tobolac.

Neznanac ne sede za sto, među malobrojne goste, već ostade da stoji krajbureta, gledajući u krčmara prodornim očima. Uze gutljaj iz krigle.

– Tražim sobu za konačenje.– Nema – progunđa krčmar, gledajući u čizme gosta, prašnjave i kaljave. –

U „Starom Narakortu“ pitaj.– Radije bih ovde.– Nema – krčmar je konačno prepoznao akcenat neznanca. Bio je to Riv.– Platiću dobro – reče neznanac tiho, gotovo nesigurno.

I upravo tada započeo je čitav taj užasan događaj. Jedan dugajlija rošavoglica, koji s neznanca nije skidao natmureni pogled još od časa kad je ovaj ušao ukrčmu, ustade i priđe buretu. Dvojica koja su ga pratila stadoše iza, na ne višeod dva koraka.

– Nema mesta, huljo, rivska vucibatino – krkljao je rošavi, stojeći odmah uzneznanca. – Ovde u Vizimi takvi kao ti nam ne trebaju. Ovo je čestito mesto!

Neznanac uze svoju kriglu i odmače se. Pogledao je krčmara, ali ovaj skrenupogled. Nije mu bilo na pameti da brani jednog Riva. Uostalom, ko je uopštevoleo Rive?

– Svaki Riv je lopuža – dobacio je rošavi, bazdeći na pivo, beli luk i srdžbu.– Čuješ li ti, kopile, šta ja govorim?

– Ne čuje, od balege u ušima – reče jedan od dvojice iza, a drugi segrohotom zasmeja.

– Plaćaj i gubi se! – dreknu rošavi. Neznanac ga tek tada pogleda.– Kad popijem pivo.– Mi ćemo ti pomoći – prosikta dugajlija i izbi Rivu kriglu iz ruke. Držeći ga

za ruku, istovremeno je zarivao prste u remen koji je iskosa presecao grudineznanca. Jedan od dvojice zamahnu pesnicom. Neznanac se savi u mestu,izbacujući rošavog iz ravnoteže. Mač zasikta u kaniji i kratko zablesnu podsvetlom uljanica. Odjednom je sve uzavrelo. Vika. Neko od gostiju strovali se kaizlazu. Stolica tresnu o pod, gluvo dubnuše o pod glineni sudovi. Drhtavih usta,krčmar je gledao u jezivo rascepljeno lice rošavog, koji se, držeći se za ivicubureta, spuštao, nestajao, kao da tone. Druga dvojica ležala su na podu. Jedannepokretno, dok se drugi povijao i trzao usred narastajuće tamne lokve. Uvazduhu je vibrirao, parajući uši, tanki, histerični ženski vrisak. Krčmar zadrhta,zadrža dah, i poče povraćati.

Neznanac se povuče uza zid. Stegnut, napet, na oprezu. Mač je držaooberučke, prevlačeći vrhom sečiva po vazduhu. Niko se nije mrdao. Strahota se,kao hladno blato, uhvatila po obrazima, svezala udove, zapušila grla.

Stražari upadoše u krčmu uz tresak i zveket, njih trojica. Mora da su bilinegde u blizini. Držali su spremne toljage za pojasevima, ali ugledavši trupla,smesta isukaše mačeve. Riv stajaše prilepljen leđima uza zid, levom rukomizvlačeći bodež iz sara.

– Bacaj to! – povika jedan od stražara uzdrhtalim glasom. – Bacaj to,razbojniče! Ideš s nama!

Drugi stražar odgurnu sto koji mu je smetao da se približi Rivu s bočnestrane.

– Trči po ljude, Perčine! – viknu ka trećem, koji se držao bliže vratima.– Ne treba – reče neznanac, spuštajući mač. – Poći ću sam.– Poći ćeš, pseto, ali na užetu – prodera se onaj što drhtaše. – Bacaj mač, da

ti njušku ne razvalim!Riv se ispravi. Hitro primi sečivo pod levu mišku, a desnom, podignutom

uvis, na stranu ka stražarima, iscrta brzo u vazduhu komplikovani znak.Blesnuše klinovi, kojima su sve do lakata gusto nabijeni bili rukavi kožnogkaftana.

Stražari se smesta povukoše, zaklanjajući glave podlakticama. Neko odgostiju naglo ustade, ostali ponovo poleteše ka vratima. Žena još jednomzavrišta, prodorno, divlje.

– Poći ću sam – ponovi neznanac zvonkim, metalnim glasom. – A vastrojica ispred. Vodite me kaštelanu. Put ne znam.

– U redu, gospodine – procedi stražar, spuštajući glavu. Krenu ka izlazu,osvrćući se nesigurno. Druga dvojica žurno krenuše za njim. Neznanac ih jepratio, držeći mač u kaniji, a bodež u sari. Dok su prolazili kraj stolova, gostisakrivaše lica skutevima kaputa.

II

Velerad, kaštelan Vizime, češkao je bradu i razmišljao. Nije bio sujeveran,niti bojažljiv, ali mu se nije sviđalo da ostaje sam s belokosim. Najzad se odlučio.

– Izađite – naredi stražarima. – A ti sedaj. Ne, ne tu. Malo podalje, ako ti jevolja.

Neznanac sede. Više nije nosio mač, niti crni plašt.– Da čujem – reče Velerad, igrajući se teškim buzdovanom koji je ležao na

stolu. – Ime mi je Velerad, kaštelan sam Vizime. Šta mi ima kazati tvojerazbojničko visočanstvo pre nego što krene u tamnicu? Trojica mrtvih, pokušajbacanja čini, nije loše, uopšte nije loše. Za takve stvari kod nas u Vizimi senabija na kolac. Ali ja sam čovek pravedan, saslušaću šta imaš da kažeš. Govori.

Riv je raskopčao gunj i izvukao iz njega svitak od bele jareće kože.– Po raskrsnicama i gostionicama kačili ste ovo – reče tiho. – Je l’ istina što

je napisano?– A – promrmlja Velerad, gledajući u rune utisnute u kožu. – O tome je reč.

Nisam se odmah setio. Istina, dabome da je istina. Ima i potpis: kralj Foltest,gospodar Temerije, Pontara i Mahakama. Znači da je istina. Ali poslanice sujedno, a zakon je drugo! Ovde, u Vizimi, pridržavam se zakona i reda! Ubijanjeljudi neću dozvoliti, jesi razumeo?

Riv klimnu glavom kao da je razumeo. Velerad ljutito zabrekta.– Imaš li znak vešca?Neznanac ponovo posegnu rukom u procep prsluka i iskopa okrugli

medaljon na srebrnom lančiću. Na medaljonu je bila prikazana vučja glava siskeženim zubima.

– Imaš li kakvo ime? Može biti bilo koje, ne pitam što me zanima, nego daolakšamo razgovor.

– Zovem se Geralt.– Može i Geralt. Iz Rivije, rekao bih po naglasku?– Iz Rivije.– Da. Znaš li šta, Geralte? Od toga – Velerad klepnu po proglasu

otvorenom šakom – od toga digni ruke. To je ozbiljna stvar. Mnogi su većprobali. To, moj bratko, nije isto što i poseći nekoliko nitkova.

– Znam. To mi je struka, kaštelane. Ovde piše: nagrada tri hiljade orena.– Tri hiljade – Velerad napući usta. – I princeza za ženu, priča se po narodu,

mada milostivi Foltest nije tako napisao.– Princeza me ne zanima – mirno reče Geralt. Sedeo je nepomično, s

rukama na kolenima. – Napisano je: tri hiljade.– Kakva su vremena došla – uzdahnu kaštelan. – Kakva šugava vremena!

Pre samo dvadeset godina, ko bi mogao i pomisliti, makar i pijan, da će takvihprofesija biti? Vešci! Putujuće ubice baziliska! Uslužni krotitelji vodenjaka izmajeva! Geralte? Dopušta li se u tvom zanatu pijenje piva?

– Svakako.Velerad pljesnu rukama.– Piva! – povika. – A ti, Geralte, sedaj bliže. Šta me se tiče.Pivo je bilo hladno i penasto.– Šugava su nastala vremena – Velerad je nastavljao monolog, potežući iz

krigle. – Namnožilo se svakojake gadosti. U Mahakamu, u planinama, sve vrviod bobolaka. Po šumama su nekad vukovi zavijali, a da vidiš sada: aveti,borovici nekakvi, kud god pljuneš, vukodlak ili kakva druga čuma. Po selimarusalke i noćnice otimaju decu, već ih je na stotine. Bolesti za kakve se nekadnije ni znalo, da ti se kosa nakostreši. A sad još i ovo! – odgurnu svitak kože nastolu. – Nije ni čudo, Geralte, što je takva potražnja za vašim uslugama.

– Ovo je kraljevski proglas, kaštelane – Geralt podiže glavu. – Znate lidetalje?

Velerad se nagnu na stolici i skrsti ruke na stomaku.– Detalje, kažeš? A znam. Nije baš da su iz prve ruke, ali iz dobrih su

izvora.– Upravo to mi treba.– Uporan si. Kako hoćeš. Slušaj me sad – Velerad popi pivo i stiša glas. –

Još kao kraljević, za vladavine svog oca, staroga Medela, naš milostivi Foltestpokazivao nam je šta sve ume, a umeo je mnogo toga. Računali smo da će ga svremenom proći. Ali onda, nedugo nakon krunisanja, odmah po smrti starogakralja, Foltest je samog sebe prevazišao. Svima su nam redom vilice popadale.

Ukratko da kažem – svojoj je rođenoj sestri, Adi, napravio dete. Ada beše mlađaod njega, stalno su se držali zajedno, ali ko bi mogao posumnjati, eto, jedinomožda kraljica... Uglavnom, gledamo, a eto Ade s evo ovolikim stomakom, aFoltest poče govoriti o venčanju. S rođenom sestrom, razumeš li, Geralte?Situacija beše napeta kô struna, jer je Vizimir iz Novigrada mislio za Foltesta dadâ svoju Dalku, poslao i izaslanike, kad tamo – drž’ kralja za ruke i noge da nepoleti i ne rastera izaslanike. Dobro je za nas te uspesmo, inače bi nam uvređeniVizimir svima creva prosuo. Onda nam, sve uz pomoć Ade, koja je na bratauticala, pođe za rukom da balavca odvratimo od svadbe. No onda se porodiAda, kad joj je vreme bilo, razume se. A sada slušaj, ovde sve počinje. To što serodilo nije mnogo ljudi videlo; jedna babica skočila je s prozora kule i ubila se,drugoj se pamet pomutila, te je i dan-danas brljiva. Sudim tako da natkopile nijebilo previše naočito. Bilo je žensko. Uostalom, umrla je odmah, rekao bih da senikom nije žurilo da podveže pupak. Ada, na svoju sreću, nije preživela porođaj.A onda, bratko moj, Foltest još jednom ispade budala. Natkopile je trebalospaliti, ili, šta ja znam, zakopati negde u pustari, a ne čuvati ga u sarkofagu upodzemlju dvorca.

– Kasno je sad za tumačenja – Geralt podiže glavu. – U svakom slučaju,trebalo je zvati nekog od Znajućih.

– Misliš li na one mamipare sa zvezdicama na šeširima? A nego šta, sjatilo ihse na desetine, ali tek kasnije, kad je već bilo jasno šta u tom sarkofagu leži. I štaiz njega noću izlazi. Al’ nije odmah počelo izlaziti, a, ne. Sedam godina odpogreba bilo je mirno. A onda, jedne noći, kad beše pun mesec, vriska u dvorcu,cika, pometnja! Šta ima dalje da govorim, znaš i sam, i proglas si čitao. Odojčeporaslo u kovčegu, i to podobro, a i zubi mu valjano izrasli. Jednom rečju,striga! Šteta pa nisi video leševe. Kao ja. Sad bi obilazio Vizimu u širokom luku.

Geralt je ćutao.– Onda je – nastavi Velerad – kô što ti rekoh, Foltest sazvao čitavu gomilu

čarobnjaka. Zvečaše jedan preko drugog, umalo se ne pobiše onim svojimmotkama što ih nose, valjda da se odbrane od pasa ako ih ko nahuška na njih. Ahuškaju ih bogme redovno. Oprosti mi, Geralte, ako o čarobnjacima drugačijemisliš, s tvojim zanimanjem sigurno je tako, ali za mene su to redombadavadžije i budale. Vi vešci međ narodom uživate više poverenja. U najmanjuruku ste, da tako kažem, konkretni.

Geralt se osmehnu, ne reče ništa.– No vratimo se priči – kaštelan zaviri u kriglu, pa doli piva sebi i Rivu. –

Nekoliki čarobnjaci savetovaše pametne stvari. Jedan je predlagao da se strigaspali zajedno s dvorcem i sarkofagom, drugi je govorio da glavu treba odrubitiašovom, ostali su bili složni da joj se glogov kolac zabije u razne delove tela,naravno za dana, kad đavolica spava u kovčegu, izmorena od noćnogzabavljanja. Nažalost, našao se i jedan, luda nekakva ćelava sa zašiljenomkapom, grbavi pustinjak, koji je isfantazirao da su u pitanju uroci, da se to daotkloniti, i da će od strige opet nastati Foltestova curica, lepa kô slika. Kazao jeda samo treba presedeti u kripti preko noći, i gotovo, svršeno! Posle čega,zamisli samo, Geralte, kakav je to šupljoglavac bio, ode i provede noć u dvorcu.Nije teško pogoditi, mnogo od njega nije ostalo, jedino kapica i toljaga. AliFoltest se navrzo na tu ideju kô čičak. Zabranio je svaki pokušaj ubijanja strige iokupio u Vizimi šarlatane iz svih mogućih zabiti zemlje, ne bi li strigu pretvoriliu princezu. To je tek bila živopisna družina! Neke uvrnute babetine, nekićopavci, štrokavi, bratko moj, vašljivi, da te bog sačuva! I počeše bajati,uglavnom nad činijama i bokalima. Naravno, neke su Foltest ili Veće brzorazotkrili, nekoliko čak obesiše na ogradi, al’ nedovoljno, nedovoljno! Ja bi’ ihsve redom pobesio! A da je striga za to vreme svaki čas nekog novog umorila,ne mareći za varalice i njihova bajanja, to ne moram ni da ti pričam. A ni to daFoltest više nije živeo u dvorcu. Niko više tamo nije živeo.

Velerad stade načas i uze piva. Veštac je ćutao.– I tako se to vuče, Geralte, evo šest godina, jer ono se rodilo ima već oko

četrnaest leta. Imali smo za to vreme i malo drugih problema, tukli smo se sVizimirom iz Novigrada, ali s valjanim, opravdanim razlozima; zbog pomeranjagraničnih stubova, a ne zbog tamo nekih ćerki ili rodbinskih veza. Foltest,uzgred budi rečeno, već ponekad zucne o ženidbi, i pregleda ponude što namšalju sa susednih dvora, a doskoro bi ih bacao niz klozet. Ali ne prođe dugo, paga opet uhvati ta manija, te onda pošalje konjanike da traže nove čarobnjake.Čak je i nagradu obećao, tri hiljade, na šta se skupilo nekoliko blesa, lutajućihvitezova, čak i jedan čobančić, kreten, što su ga znali svi okolo, nek mu je lakacrna zemlja. A striga je dobro. Samo što svaki čas nekog prikolje. Nekako senaviknemo. A od tih junaka, što bi da joj skinu čini, ipak ima neke vajde, jerbeštija može da ždere tu na mestu, i ne tumara nikud van dvorca. A Foltest

sagradio novu palatu, lepu sasvim.– Šest godina – Geralt podiže glavu – šest godina niko da reši problem?– A šta ćeš – Velerad prodorno pogleda u vešca. – Jer problem se sigurno ne

može ni rešiti, i s tim se treba pomiriti. Govorim o Foltestu, našem voljenom imilostivom vladaru, koji i dalje prikucava te proglase po raskrsnicama. Samo štovoljnih ima sve manje. Nedavno se, istina, našao jedan, ali je tražio tri hiljadeisključivo unapred. E, tog smo strpali u džak i bacili u jezero.

– Prevaranata ne manjka.– Ne manjka. Naprotiv – složio se kaštelan, ne skidajući pogled s vešca. –

Zato, kad dođeš u dvorac, ne traži zlato unapred. Ako tamo uopšte i kreneš.– Krenuću.– Dabome, tvoja stvar. Ne zaboravi ipak na moj savet. Ako pak bude reči o

nagradi, skoro se počelo pričati o drugom njenom delu, spomenuo sam ti.Princeza za nevestu. Ne znam ko je to izmislio, ali ako striga izgleda kô što sepriča, onda je šala izuzetno gruba. Međutim, opet su se našli lupeži što poletešedo dvorca, čim se vest pronela o prilici da se upadne u kraljevsku porodicu.Konkretno, dvojica obućarskih šegrta. Otkud su obućari toliko glupi, Geralte?

– Ne znam. A šta je s vešcima, kaštelane? Jesu li oni pokušali?– Bilo ih je nekoliko, nego šta. Ali kad bi čuli da sa strige treba skidati uroke,

a ne ubiti je, najčešće su slegali ramenima i odlazili. I zbog toga je poraslo mojepoštovanje prema vešcima, Geralte. No posle je pristigao jedan, mlađi je bio odtebe, imena mu se ne sećam, ako ga je uopšte i rekao. Taj je pokušao.

– I?– Zubata princeza razvlačila je njegovu utrobu na sve strane.Geralt klimnu glavom.– I to su svi?– Bio je još jedan.Velerad je zaćutao na trenutak. Veštac ga nije požurivao.– Da – izgovori najzad kaštelan. – Bio je još jedan. Najpre, kad mu je

Foltest zapretio vešanjem ako ubije ili povredi strigu, samo se nasmejao i uzeose pakovati. No onda...

Velerad ponovo stiša glas gotovo do šapata, naginjući se preko stola.

– Onda se prihvatio zadatka. Vidiš, Geralte, ima tu u Vizimi nekolikorazumnih ljudi, čak i na visokim položajima, kojima se čitava ova stvar smučila.Priča se da su ti ljudi u tajnosti ubedili vešca da se mane snebivanja i bajanja,nego da strigu ubije, a da kralju ispriča da čarolija nije delovala, da se dogodionesrećan slučaj pri poslu, te da je ćerkica pala sa stepenica. Kralj će se sigurnorazbesneti, ali završiće se na tome da mu ne isplati nagradu. Veštac hulja rečenam na to da za džabe i sami možemo kod strige. I, šta smo mogli... Prikupilismo, pogađali se... Samo što ni od toga ništa nije bilo.

Geralt podiže obrve.– Ništa, kad ti kažem – reče Velerad. – Veštac ne htede da krene odmah,

prve noći. Tumarao je okolo, prikradao se. Napokon je, kako kažu, ugledaostrigu, zasigurno u akciji, jer beštija ne izlazi iz kripte da bi protegla noge. Kakoju je ugledao, tako je i utekao. Bez pozdrava.

Geralt lako nakrivi usta u nešto što je valjda trebalo da predstavlja osmeh.– Ti razumni ljudi – poče – zasigurno imaju još tog novca? Vešci ne uzimaju

unapred.– Dabome, zasigurno imaju – reče Velerad.– A priča li se koliko?Velerad se iskezi.– Jedni kažu: osamsto...Geralt zavrte glavom.– Drugi – promrmlja kaštelan – kažu hiljadu.– I nije mnogo, ako se uzme u obzir da su priče često preuveličane. Najzad,

kralj daje tri hiljade.– Ne zaboravi i nevestu – podsmešljivo dobaci Velerad. – O čemu mi

razgovaramo? Jasno je da tri hiljade nećeš dobiti.– Otkud je to jasno?Velerad tresnu šakom po stolu.– Ne kvari moju sliku o vešcima, Geralte! To traje već šest godina, i duže!

Striga dokrajči i do pola stotine ljudi godišnje. Danas manje, jer se svi držepodalje od dvorca. Nije, brate, da ja ne verujem u čarolije, video sam ih nejednom, i verujem, do određenog stupnja, u veštine čarobnjaka i veštaca,

razume se. Ali to skidanje uroka je budalaština, to je izmislio onaj grbavi, balavistarkelja, koji je pobenavio od pustinjske hrane, budalaština u koju više niko neveruje. Niko osim Foltesta. Ne, Geralte! Ada je na svet donela strigu jer jespavala s rođenim bratom, to je cela istina, i nikakva čarolija tu ne pomaže.Striga jede ljude, kô i svaka striga, i treba je ubiti, lako i jednostavno. Čuj, predve godine, seljacima iz neke udaljene zabiti pod Mahakamom zmaj pojede sveovce. Oni se okupe, odu i motkama ga izubijaju, i nisu ni smatrali za shodno dase time treba nešto posebno hvaliti. A mi ovde u Vizimi čekamo da se dogodičudo i zamandaljujemo vrata za svaki pun mesec ili vezujemo prestupnike preddvorcem računajući da će beštija da se najede i vrati u grobnicu.

– Lepo ste se dosetili – nasmeja se veštac. – Je l’ se prestupništvo smanjilo?– Ni najmanje.– Do dvorca, tog novog, kuda se ide?– Lično ću te odvesti. Šta će biti s predlogom razumnih ljudi?– Kaštelane – reče Geralt. – Čemu žurba? Ionako se zaista može dogoditi

nesreća na poslu, nezavisno od mojih namera. Tada će razumni ljudi morati darazmisle kako da me odbrane od kralja i da pripreme tih hiljadu i po orena, okojima se priča.

– Rekli smo hiljadu.– Ne, gospodine Velerade – reče veštac odlučno. – Onaj što ste mu davali

hiljadu zbrisao je samo što je ugledao strigu, nije se ni pogađao. Znači da je rizikveći od jedne hiljade. A da li je veći od hiljadu i po, to će se tek pokazati.Naravno, ja ću se pre toga pozdraviti.

Velerad se počeša po glavi.– Geralte, hiljadu i dvesta?– Ne, kaštelane. Posao nije lak. Kralj nudi tri hiljade, a ja vam moram reći da

je ponekad lakše skinuti urok nego ubiti. Na kraju krajeva, neko bi od mojihprethodnika već ubio strigu da je to tako prosto. Mislite da su dozvolili da ihzakolje samo zato što su se plašili kralja?

– U redu, bratko – Velerad je zamišljeno klimao glavom. – Dogovor stoji.Samo pred kraljem ni zuc o mogućoj nesreći na poslu. Iskreno ti savetujem.

III

Foltest je bio mršav, imao je lepo, previše lepo lice. Nije mu još bilo četrdesetgodina, tako je ocenio veštac. Sedeo je na izrezbarenoj stolici od crnog drveta,nogu ispruženih ka ložištu kraj kog su se grejala dva psa. Pored njega, nasanduku, sedeo je stariji, snažno građen bradati muškarac. Iza kralja stajao je jošjedan čovek, bogato odeven, s ponosnim izrazom lica. Velmoža.

– Veštac iz Rivije – reče kralj posle tišine koja je nastupila nakon uvodnoggovora kaštelana Velerada.

– Tako je, gospodaru – Geralt pognu glavu.– Od čega ti je glava tako pobelela? Od vradžbina? Vidim da star nisi.

Dobro de, dobro. Šalim se, ništa ne govori. Usuđujem se da pretpostavim daimaš nekog iskustva?

– Imam, gospodaru.– Rado ću saslušati.Geralt se još niže pokloni.– Zasigurno znate, gospodaru, da naš kodeks zabranjuje da govorimo o

tome što radimo.– Zgodan kodeks, milostivi vešče, veoma zgodan. Ali razume se, bez detalja,

s borovicima si imao posla?– Jesam.– S vampirima, s lesnicima?– Takođe.Foltest se kolebao.– Sa strigama?Geralt podiže glavu, pogleda kralja u oči.– Takođe.Foltest skrenu pogled.– Velerade!– Izvolite, milostivi gospodaru.

– Upoznao si ga s detaljima?– Jesam, milostivi gospodaru. Tvrdi da je s princeze moguće skinuti urok.– To znam još odavno. Ali na koji način, milostivi vešče? Ah, tako je,

zaboravio sam. Kodeks. Dobro. Samo jedna mala napomena. Dolazilo je k meniveć nekoliko veštaca. Velerade, jesi li mu govorio? Dobro. Otud znam da je vašaspecijalnost najpre ubijanje, a ne skidanje uroka. To ne dolazi u obzir. Ako limojoj ćerki spadne dlaka s glave, tvoja će glava ležati na panju. O tome toliko.Ostrite, i vi gospodine Segeline, ostanite i dajte mu sve informacije koje zatraži.Oni uvek mnogo pitaju, vešci. Nahranite ga i nek spava u dvorcu. Nek se nevuče po krčmama.

Kralj ustade, zviznu ka psima i krenu prema vratima, razgrćući slamu koja jeprekrivala pod odaje. Kod vrata se okrenu.

– Uspeš li, vešče, nagrada je tvoja. Pokažeš li se dobro, možda nešto ipridodam. Naravno, naklapanja svetine o ženidbi s princezom ne sadrže ni rečiistine. Ne smatraš valjda da ću ćerku dati makar kakvoj skitnici?

– Ne, gospodaru, ne smatram.– Dobro je. To pokazuje tvoju razumnost.Foltest izađe, zatvorivši za sobom vrata. Velerad i velmoža, koji su do tog

trenutka stajali, smesta se raskomotiše za stolom. Kaštelan ispi dopola punkraljev pehar, zaviri u vrč, pa opsova. Ostrit, koji je zauzeo Foltestovu fotelju,gledao je u vešca ispod oka, prelazeći šakama preko rezbarenog naslona. Segelin,bradonja, dade znak Geraltu.

– Sedajte, milostivi vešče, sedajte. Začas će stići i večera. O čemu biste htelida govorimo? Kaštelan Velerad već vam je valjda sve kazao. Poznajem ga iznam da je pre kazao previše nego premalo.

– Još samo nekoliko pitanja.– Pitajte.– Govorio je kaštelan da je, nakon što se striga pojavila, kralj pozvao mnoge

Znajuće.– Tako je bilo. Samo, ne zovite je ,,striga“, nego ,,princeza“. Lakše ćete

izbeći takvu zabunu pred kraljem... i s njom povezane neprilike.– Da li je među Znajućim bilo koga poznatog? Slavnog?– Bilo je takvih i onda, a i kasnije. Ali imena se ne sećam. A vi, gospodine

Ostrite?– Ne sećam se – reče velmoža. – Ali znam da su nekoliki uživali slavu i

priznanje. O tome se mnogo govorilo.– Jesu li bili složni da se urok može skinuti?– Daleko su bili od složnog – nasmeja se Segelin. – U svakom pogledu. Ali

takva se tvrdnja pronela. Trebalo je da bude lako, čak nije zahtevalo ni magijskemoći, i kako sam ja razumeo, dovoljno je bilo da neko provede noć, od zalaskasunca do trećih petlova, u podzemlju, uz sarkofag.

– Lako, nego šta – prasnu Velerad.– Voleo bih da čujem opis... princeze.Velerad skoči sa stolice.– Princeza izgleda kô striga! – dreknu. – Kao najstrigovatija striga za koju

sam čuo! Njeno visočanstvo, kraljevska kći, prokleto natkopile, visine je četirilakta, podseća na pivsko bure, njušku ima od uha do uha, punu zuba kô bodeža,oči su joj crvene, griva riđa! Šapetine, kandžaste kô u divlje mačke, vise joj dosame zemlje! Čudo je da ne počesmo slati njene minijature po prijateljskimdvorovima! Jer naša princeza, kuga je pomorila, ima već četrnaest leta, vreme jeda se dâ za kakvog princa!

– Uzdrži se, kaštelane – namrgodi se Ostrit, pogledajući ka vratima. Segelinse lako smeškao.

– Opis, iako tako slikovit, u velikoj meri je precizan, a to je milostivi veštac itražio, zar ne? Velerad je zaboravio dodati još i da se princeza krećeneverovatnom brzinom i daleko je snažnija nego što bi se moglo zaključiti ponjenom rastu i građi. A da ima četrnaest godina, istina je. Ako je to uopštevažno.

– Važno je – reče veštac. – Da li se napadi na ljude događaju samo za punmesec?

– Da – odvrati Segelin. – Kad napada izvan starog dvorca. U dvorcu su,nezavisno od mesečeve faze, ljudi uvek stradali. Ali izlazi samo kad je mesecpun, a i to ne baš svaki put.

– Da li se bar jedan napad dogodio za dana?– Ne. Za dana ne.– Žrtvu uvek proguta?

Velerad srdito pljunu na slamu.– Ostavi se, Geralte, sad ćemo večerati. Fuj! Guta, načinje, ostavlja, kako

kad, valjda zavisi od raspoloženja. Jednome je samo glavu odgrizla, nekolike jerasporila, a neke načisto oglodala, do gole kosti, moglo bi se reći. Od takve semajke rodila!

– Pazi šta govoriš, Velerade – prosikta Ostrit. – Za strigu pričaj šta hoćeš, aliAdu preda mnom ne vređaj, kô što se ni pred kraljem ne usuđuješ!

– Je li bio neko kog je napala a da je preživeo? – upita veštac, naizgled neobraćajući pažnju na velmožin gnev.

Segelin i Ostrit se pogledaše.– Bio je – reče bradonja. – Na samom početku, pre šest godina, zaskočila je

dvojicu vojnika što su stražarili uz kriptu. Jedan je uspeo da pobegne.– I kasnije – dodao je Velerad – mlinar, kog je napala kod grada. Sećate li

se?

IV

Mlinara dovedoše na drugi dan, kasno uveče, u odaju u kojoj je konačioveštac, iznad stražare. Doveo ga je vojnik u plaštu s kapuljačom.

Razgovor nije dao posebne rezultate. Mlinar beše preplašen, mrmljao je imucao. Vešcu su više govorili njegovi ožiljci: striga je imala ogroman razmakvilica i zaista oštre zube, veoma duge gornje očnjake – ukupno četiri, po dva sasvake strane. Kandže zasigurno oštrije od mačjih, mada slabije povijene. Samozahvaljujući tome, mlinar je i uspeo da se iščupa.

Završivši pregledanje, Geralt dade znak mlinaru i vojniku, ispraćajući ih.Vojnik odgurnu čoveka kroz vrata i svuče kapuljaču. Bio je to Foltest lično.

– Sedi, nemoj ustajati – reče kralj. – Ovo je nezvanična poseta. Da li sizadovoljan pregledom? Čuo sam da si pre podneva bio u dvorcu.

– Tako je, gospodaru.– Kada ćeš pristupiti poslu?– Do punog meseca ima četiri dana. Posle toga.– Želiš li da je vidiš pre toga?– Nema potrebe. Ali sita... princeza... biće manje pokretljiva.– Striga, majstore, striga. Ostavimo se diplomatije. Princeza će tek biti. O

tome sam uostalom i hteo s tobom da popričam. Odgovaraj, nezvanično, kratkoi jasno: hoće li ili neće biti? Samo mi se nemoj braniti tim svojim kodeksom.

Geralt protrlja čelo.– Potvrđujem, kralju, da se urok može skinuti. I, ako se ne varam, upravo

provodeći noć u dvorcu. Treće pevanje petla, ako zatekne strigu izvan sarkofaga,otkloniće urok. Tako se sa strigama obično postupa.

– Tako jednostavno?– Nije to jednostavno. Prvo, treba preživeti noć. Moguća su i odstupanja od

norme. Na primer, nekad nije dovoljna jedna noć, već tri, i to zaredom. Imatakođe i slučajeva... no... beznadežnih.

– Tako je – ozlojedi se Foltest. – O tome stalno slušam. Ubiti čudovište, jerje slučaj neizlečiv. Majstore, siguran sam da je neko s tobom već razgovarao. Šta

veliš? Poseci ljudožderku na samom početku, bez okolišanja, a kralju ćemo rećida drugačije nije moglo. Kralj neće platiti, ali mi hoćemo. Veoma zgodan plan. Ijeftin. Jer kralj će onda narediti da se veštac poseče ili obesi, i zlato ostade udžepu.

– Kralj će bezuslovno narediti da se veštac pogubi? – namršti se Geralt.Foltest je dugo gledao u oči Riva.– Kralj ne zna – reče konačno. – Ali neka veštac ipak računa na takvu

mogućnost.Sada je Geralt zaćutao.– Nameravam da uradim šta je u mojoj moći – reče posle kratke tišine. – Ali

ako pođe po zlu, moraću da branim sopstveni život. Vi biste, gospodaru, takođemorali da računate na takvu mogućnost.

Foltest ustade.– Ne razumeš me. Nije o tome reč. Jasno je da ćeš je ubiti ako postane

vruće, dopadalo se to meni ili ne. Jer u protivnom će ona ubiti tebe, to jesigurno i neizbežno. Ne razglašavam tako, ali ne bih kaznio nikog ko bi je ubiou sopstvenoj odbrani. Ali ne dopuštam da bude ubijena bez pokušaja da sespase. Već su pokušali da zapale stari dvorac, gađali su je strelama, kopali rupe,podmetali mreže i zamke, sve dok nekolicinu nisam obesio. Ali ne radi se otome. Majstore, slušaj me!

– Slušam.– Posle trećih petlova neće biti strige, ako sam dobro razumeo. A šta će biti?– Ako sve krene po dobru, četrnaestogodišnja devojka.– Crvenih očiju? Sa zubima krokodila?– Normalna devojka. Ali samo...– Samo šta?– Fizički.– Eto ti belaja! A psihički? Za doručak svakog dana vedro krvi? Devojački

batak?– Ne. Psihički... Teško je reći... Cenim, na nivou, šta ja znam, trogodišnjeg,

četvorogodišnjeg deteta. Biće joj neophodna brižna nega duže vreme.– Razumem. Majstore?

– Slušam.– Da li joj se to može vratiti? Kasnije?Veštac je ćutao.– Aha – reče kralj. – Može. I šta onda?– Ako bi posle duge, višednevne klonulosti umrla, treba spaliti telo. I to

odmah.Foltest se ražalosti.– Ne mislim, ipak, da bi do toga došlo – dodade Geralt. – Radi sigurnosti,

daću vam, gospodaru, nekoliko uputstava kako smanjiti opasnost.– Već sada? Nije li prerano, majstore? A šta ako...– Već sada – prekinu ga Riv. – Svašta biva, kralju. Može se dogoditi da

ujutro u kripti pronađete otčaranu princezu pored moga leša.– Zar tako? Uprkos mojoj dozvoli samoodbrane? Do koje ti je, čini mi se,

veoma stalo.– Stvar je ozbiljna, kralju. Rizik je veliki. Zato slušajte: princeza oko vrata

uvek mora nositi safir, najbolje bi bilo inkluz na srebrnom lančiću. Uvek. Dan inoć.

– Šta je to inkluz?– Safir s vazdušnim mehurom unutar kamena. Pored toga, u odaji u kojoj

bude spavala s vremena na vreme treba paliti grančice smreke, zajika i leska ukaminu.

Foltest se zamislio.– Hvala ti na savetima, majstore. Upotrebiću ih ako... A sada, ti mene slušaj

pažljivo. Ako zaključiš da je slučaj beznadežan, ubićeš je. Ako skineš urok, adevojka ne bude... normalna... budeš li imao i trunku sumnje da si u potpunostiuspeo, i onda je ubij. Ne boj se, ništa ti ne preti s moje strane. Vikaću na tebepred ljudima, isteraću te iz dvorca i iz grada, i to je sve. Nagradu naravno nećešdobiti. Možda nešto iskamčiš, znaš od koga.

Za trenutak su ćutali.– Geralte – Foltest se prvi put vešcu obrati imenom.– Molim?– Koliko istine ima u pričama da je dete takvo jer je Ada moja sestra?

– Ne mnogo. Uroci nastaju tako što ih neko baci, nijedna kletva ne nastajesama. Ali mislim da je vaša veza sa sestrom bila uzrok čini, pa i takvog ishoda.

– Tako sam i mislio. Tako su govorili i neki od Znajućih, mada nisu svi.Geralte? Otkud nastaju takve stvari? Uroci, magija?

– Ne znam, kralju. Znajući se bave proučavanjem uzroka tih pojava. Za nasvešce dovoljno je znanje da takve pojave može izazvati usredsređena volja. Kaoi znanje kako je suzbiti.

– Ubijati?– Najčešće. Za to nas uostalom najčešće plaćaju. Retki su oni koji žele

skidanje uroka, kralju. Po pravilu, ljudi jednostavno žele da se sačuvaju odopasnosti. Ako pak čudovište ima ljude na savesti, onda se pojavljuje i motivosvete.

Kralj je ustao, načinio nekoliko koraka po odaji, zastao kraj veščevog mačakoji je visio na zidu.

– Ovim? – pitao je, ne gledajući u Geralta.– Ne. Taj je za ljude.– Čuo sam. Znaš li šta, Geralte? Poći ću s tobom u kriptu.– Nikako.Foltest se okrenu, oči mu zablistaše.– Znaš li ti, čarobnjače, da je ja nisam ni video? Ni kad se rodila, a ni...

posle. Bojao sam se. A možda je nikad i neću videti, nije li tako? Valjda imampravo da je vidim makar kad je budeš ubijao.

– Ponavljam, nikako. To bi značilo sigurnu smrt. Uključujući i mene. Akobih oslabio pažnju, volju... Ne, kralju.

Foltest se okrenu i krenu ka vratima. Geraltu se za trenutak činilo da će izaćibez reči i pozdrava, ali kralj se zaustavio i pogledao ga.

– Budiš poverenje – reče. – I pored toga što znam da nisi cvećka. Pričali sumi šta se dogodilo u krčmi. Siguran sam da si ubio te lupeže samo radi priče, dabi uzbudio ljude, mene. Meni je jasno da si ih mogao savladati bez ubijanja.Bojim se da nikad neću saznati da li odlaziš da spaseš moju ćerku, ili da i njuubiješ. Ali mirim se s tim. Moram tako. Znaš li zašto?

Geralt ne odgovori.

– Jer mislim – reče kralj – mislim da ona pati. Je l’ istina?Veštac uperi u kralja svoj prodorni pogled. Nije potvrdio, nije klimnuo

glavom, nije načinio ni najmanji gest, ali Foltest je znao. Znao je odgovor.

V

Geralt poslednji put pogleda kroz prozor dvorca. Sumrak se brzo spuštao.Iza jezera su treperela nejasna svetla Vizime. Oko dvorca je bilo pusto – pojasničije zemlje, kojim se grad proteklih šest godina branio od opasnog mesta, neostavljajući ništa osim ruševina, trulih greda i ostataka škrbavog palisada, kojiizgleda niko nije imao računa da rasturi i prenese. Najdalje, na sasvim suprotnustranu naselja, svoju rezidenciju preneo je sam kralj – ispupčena kula njegovognovog dvorca crnela se u daljini pred pozadinom sve tamnijeg neba.

Veštac se vrati do prašnjavog stola, za kojim se u jednoj od praznih,opljačkanih odaja, ne žureći, mirno i marljivo pripremao. Znao je da ima dostavremena. Striga neće napustiti kriptu pre ponoći.

Na stolu je pred sobom imao malu okovanu škrinju. Otvori je. Unutra su,tesno poslagane, u pregradicama obloženim suvom travom stajale bočice odtamnog stakla. Veštac ih izvuče tri.

S poda podiže duguljasti zavežljaj, debelo obmotan ovčijom kožom i opasankaiševima. Veštac razvi zavežljaj i izvadi mač s ukrašenim rukohvatom iz sjajnecrne korice, prekrivene redovima runa i simbola. Obnaži sečivo, koje je sevnuločisto kao ogledalo. Bilo je od čistog srebra.

Geralt prošaputa basmu, ispi jednu flašicu za drugom, nakon svakog gutljajaspuštajući levu ruku na dršku mača. Potom, čvrsto se umotavši u svoj crni plašt,sede na pod. U odaji nije bilo stolica. Kô što ih ni u čitavom dvorcu nije bilo.

Sedeo je nepomično, zatvorenih očiju. Njegovo disanje, najpre ravno,odjednom postade ubrzano, promuklo, nemirno. A onda se potpuno zaustavi.Mešavina kojom je veštac stavljao u potpunu kontrolu sve organe tela sastojalase najvećim delom od lastavine, tatule, gloga i mlečike. Ostali njeni sastojci nisuimali imena ni u jednom ljudskom jeziku. Za čoveka koji nije, poput Geralta,bio naviknut na nju od samog detinjstva, bio bi to smrtonosan otrov.

Veštac naglo okrenu glavu. Njegov sluh, u tim trenucima izoštren prekosvake mere, s lakoćom u tišini ulovi šum koraka u koprivama obraslom dvorištu.To nije mogla biti striga. Bilo je isuviše rano. Geralt zabaci mač na leđa, sakrizavežljaj u ložište oronulog kamina i tiho, poput slepog miša, sjuri niz stepenice.

U dvorištu je još uvek bilo dovoljno svetlo da je čovek koji je dolazio mogaovideti lice vešca. Taj čovek – bio je to Ostrit – naglo se povuče, nehotični izrazzaprepašćenja i odvratnosti iskrivi mu usta. Veštac se nasmeja – znao je kakoizgleda. Pošto bi ispio mešavinu vučje trešnje, jedića i vidovite trave, lice mu jedobijalo boju krede, a zenice ispunjavale čitavu dužicu. Ali mešavina mu jeomogućavala da vidi i kroz najgušći mrak.

Ostrit se brzo obuzdao.– Već izgledaš kao leš, čarobnjače – reče. – Mora biti od straha. Ali ne boj

se. Donosim ti pomilovanje.Veštac ne odgovori.– Čuješ li ti šta govorim, rivski vidaru? Spasen si. I bogat – Ostrit odmeri u

ruci veliku vreću i baci je Geraltu pred noge. – Hiljadu orena. Uzmi ih, sedi nakonja i nestani odavde!

Riv je i dalje ćutao.– Ne beči se na mene! – Ostrit povisi glas. – I ne traći mi vreme. Ne mislim

stajati ovde do ponoći. Zar ne razumeš? Ne tražim od tebe da skidaš uroke. Ne,nemoj misliti da si pogodio. Ja nisam s Veleradom i Segelinom. Neću ni da jeubiješ. Treba jednostavno da se izgubiš. Sve treba da ostane kako i jeste.

Veštac se nije pomerao. Nije hteo da velmoža vidi kako su u tom časuubrzani njegovi pokreti i njegove reakcije. Mrak je padao brzo i to mu jeodgovaralo, jer je čak i polumrak sumraka bio previše svetao za njegove raširenezenice.

– A zbog čega to, gospodine, sve treba da ostane kako jeste? – pitao je,trudeči se da polako izgovara svaku reč.

– Tebe se to ni vraški malo ne tiče – Ostrit ponosno uzdiže glavu.– A može biti da već znam?– Zanimljivo.– Ako striga još više dozlogrdi narodu, lakše će biti Foltesta smaknuti s

trona? Ako se kraljevo ludilo do srži ogadi i velmožama i svetini, zar ne?Prolazio sam, dolazeći do vas, kroz Redanju i Novigrad. Tamo se mnogo govorio tome kako neki ljudi u Vizimi u kralju Vizimiru vide spasitelja i pravogmonarha. Ali mene se, gospodine Ostrite, ne tiču ni politika, ni nasledstvo trona,niti bilo kakvi dvorski prevrati. Ja sam ovde da bih završio posao. Zar nikad niste

čuli za osećanje obaveze i obične čestitosti? Za profesionalnu etiku?– Pazi kome se obraćaš, ti skitnico! – besno povika Ostrit, spuštajući ruku na

dršku mača. – Dosta mi je toga, ne raspravljam se ja s bilo kim! Vidi ti njega,etika, kodeksi, moral?! I ko to govori? Razbojnik, koji jedva da je stigao a već jepobio ljude! Koji se pred Foltestom saginjao u naklon, a za njegovim se leđimacenkao s Veleradom kô plaćeni ubica? I ti si se usudio da se kočoperiš, bednilakeju? Da izigravaš Znajućeg? Maga? Čarobnjaka? Ti šugavi vešče! Maršodavde da ti oštricom njušku ne prepolovim!

Veštac nije ni zadrhtao, stajao je mirno.– Vi odlazite, gospodine Ostrite – reče. – Pada mrak.Ostrit se povuče korak unazad, i munjevito izvuče mač.– Sam si tražio, čarobnjače. Ubiću te. Neće ti pomoći ti tvoji trikovi. Kod

sebe imam kornjačin kamen.Geralt se nasmejao. Verovanja u moć kornjačinog kamena bila su pogrešna

koliko i opšteprihvaćena. Ali veštac nije mislio da troši snagu na kletve, niti daizlaže srebrni mač dodiru s mačem Ostrita.

Savi se pod oštricom koja se okretala, i pesnicom i srebrnim nitnamamanžetne udari velmožu u slepoočnicu.

VI

Ostrit je ubrzo došao svesti, kolutao je očima u potpunom mraku. Primetioje da je vezan. Geralta, koji je stajao odmah pored, nije video. Ali shvatio je gdese nalazi i zajaukao je, otegnuto i zastrašujuće.

– Umukni – reče veštac. – Dovući ćeš je pre vremena.– Ti prokleti ubico! Gde si? Podlače, smesta me odvezuj! Visićeš zbog

ovoga, kučkin sine!– Ćuti.Ostrit je teško disao.– Pustićeš je da me proždere?! Svezanog? – pitao je tiho, dodajući skoro

šapatom i gadnu psovku.– Ne – reče veštac. – Pustiću te. Ali ne sada.– Huljo – zasiktao je Ostrit. – Da bi odvukao strigu?– Da.Ostrit je ućutao, prestao je da se otima, mirno je ležao.– Vešče?– Da.– Istina je da sam hteo da smaknem Foltesta. I ne ja jedini. Ali ja sam jedini

želeo njegovu smrt, želeo sam da umre u mukama, da izludi, da živ skapa. Znašli zašto?

Geralt je ćutao.– Voleo sam Adu. Kraljevu sestru. Kraljevu ljubavnicu. Kraljevu devu.

Voleo sam je... Jesi li tu, vešče?– Jesam.– Znam šta sada misliš. Ali nije tako. Veruj mi, nisam bacao nikakve uroke.

Ne razumem se ni u kakva bajanja. Jednom sam samo iz besa izgovorio...Jednom samo. Vešče? Slušaš li me?

– Slušam.– To je bila njegova majka, stara kraljica. To je sigurno bila ona. Nije mogla

da gleda kako on i Ada... Nisam to bio ja. Samo sam jednom, znaš, pokušao daje odgovorim, ali Ada... Vešče! Pomračilo mi se i rekao sam... Vešče? Jesam li tobio ja? Ja?

– To više nije važno.– Vešče? Je li ponoć blizu?– Blizu je.– Pusti me ranije. Daj mi više vremena.– Ne.Ostrit nije čuo škripanje podignute grobne ploče, ali veštac jeste. Savio se i

bodežom rasekao velmožine veze. Ostrit nije čekao ni na kakve reči, skočio je,nespretno je sav ukočen odšepao, i potrčao. Njegov pogled već se bio navikaona mrak, te je lako video put koji je od glavne dvorane vodio ka izlazu.

Ploča koja je blokirala ulaz u kriptu izletela je uz tresak. Sakriven izastepeništa, Geralt je ugledao nakaznu pojavu strige kako lako, brzo i nepogrešivojuri tragom bata Ostritovih čizama u daljini. Od strige nije dolazio ni najmanjizvuk.

Jeziv, drhtav, ludački vrisak prolomio se kroz noć, uzdrmao je stare zidove itrajao, podižući se i spuštajući, vibrirajući. Veštac nije mogao tačno da utvrdirazdaljinu, njegov izoštreni sluh je varao, ali bio je siguran da je striga brzo stiglado Ostrita. Isuviše brzo.

Izašao je nasred sale i stao baš kraj ulaza u kriptu. Zbacio je sa sebe plašt.Pomerio je pleća ne bi li popravio položaj mača. Navukao je rukavice. Imao jejoš malo vremena. Iako sita još od prethodnog uštapa, znao je da striga nećetako brzo ostaviti Ostritov leš. Srce i jetra bili su za nju najvrednije zalihe hraneza nadolazeće stanje letargije.

Veštac je čekao. Do svitanja je, kako je sračunao, ostalo oko tri sata. Pevanjepetla samo bi ga moglo zbuniti. U blizini i tako verovatno nije ni bilo nijednogpetla.

Čuo ju je. Kretala se sporo, vukući se po kamenom podu. A onda ju jeugledao.

Opis je bio tačan. Oko neproporcionalno velike glave, nasađene na kratkivrat, vijorio se oreol crvenkaste zamršene kose. Oči su joj svetlele u mrakupoput dva draga kamena. Striga je stajala nepomično, zagledana u Geralta.

Naglo razjapi čeljusti, kao da se hvali nizovima belih, šiljatih zuba, a ondaškljocnu donjom vilicom, uz škripu koja je podsećala na zatvaranje sanduka. Iodmah skoči, iz mesta, bez zaleta, zamahujući na vešca okrvavljenim kandžama.

Geralt je odskočio u stranu i zavrteo se u munjevitoj pirueti, striga se očešalao njega, i ona se zavrtela, kandžama sekući vazduh. Nije izgubila ravnotežu,napala je ponovo, smesta, iz poluokreta, škljocnuvši zubima tik uz Geraltovegrudi. Riv odskoči na drugu stranu, tri puta promenivši pravac u fijukavimokretanjima, i zbuni strigu. Odskakujući snažno, mada bez zamaha, udari je uglavu srebrnim klinovima postavljenim s gornje strane rukavice, na zglobovima.

Striga je zastrašujuće zarikala, ispunivši dvorac dobujućim ehom, pala nazemlju, obamrla, i počela zavijati potmulo, zlokobno, besno.

Veštac se zlobno nasmeši. Prva proba je, kao što je i računao, prošlauspešno. Srebro je bilo pogubno za strigu, kao i za većinu čudovišta koja sunastala urokom. Mogućnost je dakle postojala: beštija je bila kao i sve druge, ato mu je moglo garantovati uspešno skidanje uroka, dok mu je srebrni mač pakmogao garantovati život.

Striga nije žurila s narednim napadom. Ovoga puta približavala se lagano,kezeći očnjake, odvratno balaveći. Geralt se povukao, kretao se u polukrugu,pažljivo koračajući; ubrzavajući i usporavajući korake dekoncentrisao je strigu,otežavao je njenu pripremu za skok. Dok je hodao, veštac je izvlačio dugačak,tanak, jak lanac, s tegom na vrhu. Lanac je bio od srebra.

U trenutku kad se striga zgrčila i skočila, lanac je zazviždao kroz vazduh, isvijajući se poput zmije, za tren oka se obmotao oko ramena, vrata i glavečudovišta. Striga se sunovratila u skoku, ispuštajući pisak koji je parao uši.Koprcala se po podu, ričući jezivo, od besa ili od plamtećeg bola koji joj jezadavao neprijateljski metal. Geralt je bio zadovoljan – samo da tako hoće,ubijanje strige ne bi predstavljalo veliki problem. Ali veštac nije izvlačio mač.Bar do tog trenutka ništa u reagovanju strige nije mu davalo povoda da pomislida bi slučaj mogao biti neizlečiv. Geralt se povuče na odgovarajuće odstojanje i,ne skidajući pogled s uskovitlane mešine na podu, udahnu duboko i stade sekoncentrisati.

Lanac puče, i srebrne alke se, poput kiše, rasuše na sve strane, zveckajući pokamenju. Zaslepljena besom, striga je urličući krenula u napad. Geralt je mirnočekao, i podignutom desnom rukom iscrtao je ispred sebe Znak Ard.

Striga je odletela nekoliko koraka unazad, kao udarena maljem, ali ostala jena nogama, ispružila je kandže, pokazivala je očnjake. Njena kosa digla se uvis izavijorila se, kao da je hodala kroz snažan vetar. Teško, krkljajući, polako sekretala. Ipak se kretala.

Geralt se uznemirio. Nije očekivao da Znak sasvim parališe strigu, ali nije senadao ni da će beštija taj otpor tako lako savladati. Nije mogao predugo da držiZnak, to ga je suviše iscrpljivalo, a striga se nalazila na ne više od deset korakaod njega. Naglo je skinuo Znak i odskočio u stranu. Kao što je očekivao,iznenađena striga poletela je napred, izgubila ravnotežu, srušila se, klizala popodlozi i skotrljala se niz stepenice, pravo ka otvoru koji je zjapio u podu ivodio ka ulazu u kriptu. Iz dubine se razleglo pakleno zavijanje.

Da bi dobio na vremenu, Geralt se pope na stepenice koje su vodile dogalerije. Nije prešao ni pola puta kad je striga iskočila iz kripte, jureći kaoogromni crni pauk. Veštac je sačekao da krene za njim uza stepenice, a ondapreskoči ogradu i slete dole. Striga se okrenula na stepenicama, odskočila ipoletela ka njemu u neverovatnom, više od deset metara dugačkom skoku. Nijese tako lako dala zavesti njegovim okretima, dva puta su njene kandže zaparaleRivov kožni prsluk. Ali ponovni, očajnički snažan udarac srebrnih šiljakarukavice odbacio je strigu, pokolebao je. Geralt je u sebi osećao nadolazeći bes,lagano se zanjihao, izvio se unazad i snažnim udarcem noge u bok oboriobeštiju.

Rika koja se sada začula bila je glasnija od svih prethodnih. Malter je počeoda spada s tavanice.

Striga je ponovo skočila, drhteći od neobuzdane zlobe i želje za ubijanjem.Geralt je čekao. Već je bio isukao mač, u vazduhu je njime opisivao krugove,gledajući da se pokreti mača ne poklapaju s ritmom i tempom njegovih koraka.Striga nije skočila, polako se približavala, prateći pogledom svetli trag sečiva.

Geralt se iznenada zaustavio, ukočio se, držeći podignut mač. Zbunivši se, istriga je stala. Veštac je mačem sporo opisao polukrug i načinio korak ka njoj.Zatim još jedan. A onda je skočio, obrćući mač iznad glave.

Striga se skupila, povukla se krivudajući, a Geralt je ponovo bio blizu, mačmu je svetlucao u ruci. Veščeve oči zapalile su se zloslutnim sjajem, iza stisnutihzuba probijao se promukli urlik. Striga se ponovo povukla, odgurnuta snagomkoncentrisane mržnje, besa i žestine kojim je zračio napadač, i koji su tukli ka

njoj u talasima, prodirući joj u glavu i utrobu. Preneražena do bola od osećanjado tog časa nepoznatog, ispustila je drhtavi, tanki pisak, okrenula se u mestu idala se u ludačko bežanje ka mračnom lavirintu dvorskih hodnika.

Geralt je stajao nasred sale i drhtao od jeze. Sam. Dugo je potrajalo, mislioje, pre nego što je taj ples na ivici bezdana, taj stravični, ludački balet, dospeo doočekivanog rezultata i omogućio mu da postigne psihičko jedinstvo sprotivnikom, i da dopre do onih slojeva koncentrisane volje koja je ispunjavalastrigu. Zle, bolesne volje, od kakve je striga i nastala. Veštac se stresao pripomisli na trenutak u kome je upio u sebe taj tovar zla, ne bi li ga, kaoogledalom, usmerio na čudovište. Nikada se još nije susreo s takvomkoncentracijom mržnje i ubilačkog ludila, čak ni kod zmajeva, koji su se u tompogledu odlikovali najvećom slavom.

Tim bolje, mislio je, idući ka ulazu u kriptu, koji se crneo u podu kaoogromna baretina. Tim bolje, tim je snažniji udarac odabrala sama striga. To ćemu obezbediti nešto više vremena za dalje delovanje, pre nego što se beštijaoporavi od šoka. Veštac nije bio siguran da bi izdržao još jedan sličan napor.Delovanje eliksira već je slabilo, a svitanje je bilo još daleko. Striga ne sme dauđe u kriptu pre zore, inače će sav dotadašnji trud biti uzaludan.

Spustio se niz stepenice. Kripta nije bila velika, u njoj su bila smeštena trikamena sarkofaga. Prvi od ulaza imao je napola odmaknut poklopac. Geraltizvuče ispod pazuha treću bočicu, ispi je brzo i uđe u grob. Kao što je i mislio,bio je to dvostruki grob – za majku i ćerku.

Navukao je poklopac tek onda kada je gore ponovo čuo riku strige. Legao jena leđa kraj mumificiranog Adinog tela, na ploči je s unutrašnje strane iscrtaoZnak Irden. Mač je položio na grudi, zajedno s malim peščanikom s fosfornimpeskom. Prekrstio je ruke. Nije više čuo krike strige koja pretražuje dvorac.Prestao je da čuje bilo šta, jer su vranino oko i lastavičina suza počinjali dadeluju.

VII

Kada je Geralt otvorio oči, pesak iz peščanika već je bio istekao do kraja, štoje značilo da je njegova letargija bila duža nego što je trebalo. Naćulio je uši, nijese čulo ništa. Njegova čula sada su radila normalno.

Uhvatio je mač, prešao rukom preko pokrova sarkofaga i izgovorio formulu,potom je lako, za nekoliko palaca, pomerio ploču.

Tišina.Povukao je još više poklopac i seo; spremno držeći mač, promolio je glavu

van groba. U kripti je bilo mračno, ali veštac je znao da napolju sviće. Kresivomje upalio malu uljanicu, podigao je, stvarajući na zidu kripte čudesne senke.

Pusto.Iskobeljao se iz sarkofaga, bolan, ukočen, promrzao. I tada ju je ugledao.

Ležala je kraj groba na leđima, naga, onesvešćena.Bila je ružna. Žgoljava, malih, zašiljenih grudi, prljava. Svetloriđa kosa joj je

dopirala skoro do pojasa. Spustio je uljanicu na ploču i kleknuo pored nje,nagnuvši se. Usne su joj bile blede, na jagodici je imala podliv od njegovogudarca. Geralt je svukao rukavice, odložio mač i bez ustručavanja joj zavrnuogornju usnu. Zubi su bili normalni. Krenuo je ka njenoj ruci koja je bilazapletena u kosi. Pre nego što je napipao šaku, ugledao je njene otvorene oči.Prekasno.

Ošinula ga je kandžama po vratu, krv je šiknula po njenom licu. Urliknulaje, zamahnuvši drugom rukom pravo na njegove oči. Skočio je na nju, zgrabivšije za zglobove obe ruke, prikovavši je za pod. Škljocnula je zubima, sada većprekratkim, pred njegovim licem. Udario ju je čelom u lice i snažnije je držao.Nije više imala staru snagu, uvijala se pod njim, uvijala i ispljuvavala krv,njegovu krv, koja joj je zalivala usta. Krv je brzo isticala. Imao je sve manjevremena. Veštac opsova i zagrize je jako za vrat, odmah pod uhom, zario jezube i stezao ih, sve dok se neljudsko zavijanje nije pretvorilo u tanki, očajničkivrisak, a onda u davljenički jecaj – plač četrnaestogodišnje devojčice.

Kad je prestala da se pomera, pustio ju je, pridigao se na kolena, s džepa narukavu strgao je komad platna i pritisnuo ga uz vrat. Napipao je mač koji je

ležao sa strane, obamrloj devojci prislonio oštricu uz grlo, i pogledao u njenušaku. Nokti su bili uprljani, polomljeni, krvavi, ali... normalni. Sasvim normalni.

Veštac se teško pridiže. Kroz ulaz kripte već se ulivalo lepljivo, vlažno sivilojutra. Krenuo je ka stepenicama, ali se zateturao i teško se spustio na pod. Kroznatopljeno platno krv mu se slivala po ruci i tekla ka rukavu. Raskopčao jeogrtač, rascepao košulju, poderao je u krpe i vezao ih oko vrata, znajući danema još mnogo vremena, da će se uskoro onesvestiti...

Stigao je. I onesvestio se.U Vizimi, s druge strane jezera, nakostrešivši perje od hladnoće i vlage,

petao je promuklo zapevao treći put.

VIII

Ugledao je okrečene zidove i grede na tavanici odaje iznad stražare. Pomerioje glavu kriveći se od bola, zajaukao je. Vrat mu je bio previjen, debelo, čvrsto,stručno.

– Lezi, čarobnjače – rekao je Velerad. – Lezi, ne miči se.– Moj... mač...– Da, da. Najvažniji je, naravno, tvoj srebrni mač. Ovde je, ne brini se. I

mač, i koferčić. I tri hiljade orena. Da, da, ne govori ništa. Ja sam matorabudala, a ti mudri veštac. Foltest to već dva dana ponavlja.

– Dva dana...– Dva, dabome. Dobro ti je vrat rascopala, moglo se videti sve što imaš

unutra. Izgubio si mnogo krvi. Sreća pa smo potrčali u dvorac odmah posletrećih petlova. U Vizimi niko te noći nije spavao. Nije se moglo. Strašno stetamo galamili. Zamara li ti moje brbljanje?

– Prin... ceza?– Princeza kô princeza. Mršava. I glupava nekako. Plače bez prestanka. I

piški u krevet. Ali Foltest misli da će se to promeniti. Valjda neće nagore,Geralte?

Veštac zatvori oči.– Dobro, idem ja – Velerad ustade. – Odmaraj se. Geralte? Pre nego što

pođem, kaži mi zašto si je zagrizao zubima? Je li? Geralte?Veštac je spavao.

GLAS RAZUMA 2

I

– Geralte?Podigao je glavu trgnut iz sna. Sunce je već bilo visoko, na silu se probijalo

kroz prozorske kapke zaslepljujuće žutim mrljama, ispunjavalo je odaju pipcimasvetla. Veštac natkrili lice rukom, nepotreban, instinktivan gest kog se nikada nijeoslobodio, a bilo je dovoljno samo da suzi zenice u uspravne proreze.

– Već je kasno – rekla je Neneke otvarajući prozorske kapke.– Uspavali ste se. Jola, gubi se! Da si odmah nestala.Devojka je naglo skočila, izvukla se iz postelje i podigla prekrivač s poda. Na

ramenu, na mestu gde su do malopre bile njene usne, Geralt je osećao potočićpljuvačke.

– Sačekaj... – izgovorio je nesigurno. Ona ga je pogledala, ali je ubrzookrenula glavu.

Bila je drugačija. U sebi više nije imala ništa od rusalke, ništa od blistavepojave s mirisom kamilice kakva je bila u zoru. Oči su joj bile modre, a ne crne.I bila je pegava, po nosu, bedrima, ramenima. Te pege bile su zapravo ljupke,priličile su njenom tenu i riđoj kosi. Ali ih nije video tada, u zoru, kada je bilapoput sna. Sa stidom i nelagodom zaključio je da je to što oseća žaljenje,žaljenje što nije ostala san. I da sebi to žaljenje nikada neće oprostiti.

– Sačekaj – ponovio je. – Jola... Hteo sam...– Ne pričaj s njom, Geralte – rekla je Neneke. – Ionako ti neće odgovoriti.

Briši, Jola. Ubrzaj se, dete.Zavijena u ogrtač, devojka je sitno potrčala ka vratima, tapkajući po podu

bosim nogama, zbunjena, zarumenjena, nespretna. Ni po čemu više nije ličilana...

Jenefer.– Neneke – rekao je i dohvatio košulju. – Nadam se da se ne ljutiš... Ne

misliš da je kazniš?– Ne budi glup – obrecnula se sveštenica prilazeći krevetu. – Jesi li ti

zaboravio gde se nalaziš? Nije ovo ni ćelija, ni manastir. Ovo je Melitelin hram.

Naša boginja sveštenicima ne zabranjuje... ništa. Gotovo ništa.– Zabranila si mi da pričam s njom.– Nisam ti zabranila, samo sam ti skrenula pažnju da je besmisleno. Jola ne

govori.– Šta?– Ne govori, dala je takav zavet. To je vrsta odricanja zahvaljujući kojoj...

Ah, šta ima tebi da objašnjavam, ionako ne bi razumeo, ne bi se ni potrudio darazumeš. Poznati su mi tvoji pogledi na religiju. Ne, nemoj još da se oblačiš.Hoću da pogledam kako zaceljuje tvoj vrat.

Sela je nakraj kreveta, vešto skinula lanene zavoje koji su debelo obmotavaliveščev vrat. Bolno je iskrivio usne.

Odmah po dolasku u Elander, Neneke je uklonila gadne debele šavove odobućarskog kanapa kojim su ga ušili u Vizimi, otvorila ranu i ponovo je previla.Rezultat je bio očigledan – u svetilište je stigao skoro zdrav, možda maloukočen. Sada je ponovo bio bolestan i u bolovima. Ali nije se bunio. Sveštenicuje poznavao mnogo godina, znao je da je njeno znanje o lečenju ogromno ikakvu bogatu i raznovrsnu apoteku poseduje. Lečenje u Melitelinom hramumoglo je da izađe isključivo na dobro.

Neneke je opipala ranu, isprala je i počela da psuje. Znao je već napamet štaće reći; počela je još prvog dana i ne bi propustila da ga izgrdi svaki put kad biugledala uspomene na kandže princeze iz Vizime.

– To je strašno! Da dozvoliš da te tako isecka jedna obična striga! Mišići,tetive, a za dlaku bi ti otišla vratna aorta! Za ime Velike Melitele, Geralte, šta se stobom događa? Kako si joj dozvolio da ti priđe toliko blizu? Šta si ti planirao snjom da radiš? Da je opališ?

Nije odgovorio, ali se blago nasmejao.– Ne smej se, gluperdo – sveštenica je ustala i uzela s komode torbu sa

zavojima. Iako je bila pokrupna i niska, kretala se hitro i simpatično. – Nemaničeg smešnog u tome što se dogodilo. Gubiš refleks, Geralte.

– Preteruješ.– Uopšte ne preterujem – Neneke je prilepila na ranu zelenu smesu koja je

širila miris eukaliptusa. – Nisi smeo da dozvoliš da te rani, a dozvolio si, i tovrlo ozbiljno. Da ne kažem fatalno. Čak i uz sve tvoje neviđene sposobnosti za

oporavkom, proći će i do nekoliko meseci pre nego što ti se vrati punapokretnost vrata. Upozoravam te, u ovom trenutku se ne upuštaj u borbu spokretnim protivnicima.

– Hvala na upozorenju. Možeš li mi udeliti još jedan savet: od čega onda daživim u ovom trenutku? Da okupim nekoliko gospođica, kupim kola iorganizujem putujući dom razvrata?

Neneke je slegnula ramenima, previjajući mu vrat brzim, sigurnim pokretimapunačkih ruku.

– Treba da ti delim savete i životne pouke? Šta sam ti ja, majka? E, gotovo.Možeš da se obučeš. U trpezariji ti je postavljen doručak. Ubrzaj se, inače ćešmorati sam da prčkaš. Ne pada mi na pamet da do podneva držim devojke ukuhinji.

– Gde ću moći da te nađem kasnije? U svetilištu?– Ne – Neneke stade. – Ne u svetilištu. Ovde si rado viđen gost, vešče, ali

po svetilištu mi se ne motaj. Idi prošetaj. A naći ću ja tebe.– U redu.

II

Geralt je po četvrti put prolazio alejom topola koja je od kapije vodila kazgradama za stanovanje i ka bloku svetilišta i glavnog hrama koji su bili utisnutiu strmu stenu. Kratko je razmislio, pa ipak odustao od povratka u potkrovlje,skrenuo je prema baštama i pomoćnim zgradama. Sveštenice u sivim radnimodelima, njih desetak, vredno su plevile leje i hranile kokoške. Među njima supreovladavale mlađe, i to veoma mlade, gotovo deca. Neke od njih, koje suprolazile ivicom bašte, pozdravljale su ga klimanjem glave ili osmehom.Odgovarao je na pozdrave, ali nije poznavao nijednu od njih. Iako je u hramučesto boravio, jednom, a nekad i po dvaput godišnje, nikada ne bi sreo više odtri-četiri poznata lica. Devojke su dolazile i odlazile – kao proročice u drugehramove, kao babice i isceliteljke ženskih i dečjih bolesti, kao putujuće druidke,učiteljice ili guvernante. Ali nikada nije manjkalo novih, koje su pristizale snajrazličitijih mesta i iz najudaljenijih krajeva. Melitelin hram u Elanderu bio jepoznat i dičio se zasluženom slavom.

Kult boginje Melitele beše jedan od najstarijih, svojevremeno inajrasprostranjeniji, a svoje početke je imao još u pradavnom, preljudskomvremenu. Gotovo svaka preljudska rasa i svako prvobitno, još uvek nomadskoljudsko pleme, poštovalo je neku od boginja plodnosti i rađanja, zaštitnicu ratarai vrtlara, pokroviteljku braka i ljubavi. Većina tih kultova ujedinila se i ulila u kultMelitele.

Vreme, koje se prilično nemilosrdno razračunalo s drugim religijama ikultovima, uspešno ih zguralo u zaboravljene, retko posećivane gradove-svetinjei hramove, pokazalo se milostivo prema Meliteli. Meliteli i dalje nije nedostajaloni pristalica, ni darodavaca. Učeni ljudi koji su analizirali ovu pojavu,objašnjavali popularnost boginje, obično su se vraćali do prakultova VelikeMajke, Majke prirode, i ukazivali na povezanost s prirodnim ciklusom, sobnavljanjem života i drugim, pompezno nazivanim pojavama. TrubadurNeven, Geraltov prijatelj, koji se smatrao stručnjakom za sve moguće oblasti,tražio je prosta objašnjenja. Kult Melitele, navodio je, jeste tipično ženski kult.Melitela je ipak zaštitnica plodnosti i rađanja, ona je pokroviteljka babica. A ženakoja rađa mora da viče. Osim uobičajenog vrištanja, gde obično daje prazna

obećanja kako se više nikad u životu neće podati nijednom šugavom muškarcu,žena koja rađa mora da prizove u zaštitu i neko božanstvo, a Melitela je za tostvorena. A kako su žene rađale, rađaju i rađaće, zaključivao je pesnik, takoboginja Melitela ne mora da brine za svoju popularnost.

– Geralte?– Tu si, Neneke. Tražio sam te.– Mene si tražio? – sveštenica ga pogleda zadirkujući ga. – A ne Jolu?– Jesam i Jolu – priznao je. – Imaš li nešto protiv toga?– U ovom trenutku imam. Ne bih volela da joj smetaš. Ona mora da se

priprema i da se moli, ako mislimo da nešto ispadne od tog transa.– Već sam ti kazao – hladno će Geralt – da me ne zanima nikakav trans. Ne

smatram da bi trans bilo kako mogao da pomogne.– A ja pak – lako se namrgodila Neneke – ne smatram da bi trans mogao

bilo kako da ti naškodi.– Mene je nemoguće hipnotisati, imam imunitet. A bojim se za Jolu. To

može biti previše iscrpljujuće za medijum.– Jola nije nikakav medijum, niti umno poremećena vračara. To dete ima

poseban dar boginje. Ne pravi glupe grimase, ako je moguće. Rekla sam ti, tvojipogledi na religiju su mi poznati, nikad mi to nije previše smetalo, niti će. Nisamja nikakav fanatik. Tvoje je pravo da smatraš da nad nama vlada Priroda i da jeu njoj skrivena sva Moć. Slobodan si da sudiš da su bogovi, a među njima imoja Melitela, samo personifikacija te moći smišljene za prost svet, da bi je lakšerazumeo, da bi prihvatio njeno postojanje. Prema tebi, ta moć je slepa. A pomeni, Geralte, vera dopušta da se od prirode očekuje to što oličava mojaboginja: mir, zakon, dobro. I nada.

– Znam.– Ako znaš, otkud prigovori oko transa? Čega se plašiš? Da ću ti narediti da

biješ čelom o pod ispred statue i da pevaš koledarske pesme? Geralte, samoćemo jednostavno posedeti malo zajedno, ti, ja i Jola. I videćemo da li će namsposobnosti te devojke omogućiti da zavirimo u klupko sila koje te okružuju.Možda saznamo nešto što bi dobro bilo znati. A možda ne saznamo ništa.Možda moći sudbine što te okružuju neće hteti da nam se prikažu, moždaostanu sakrivene i nejasne. To ne znam. Ali zašto ne bismo pokušali?

– Zato jer to nema smisla. Ne okružuje me nikakvo klupko sudbine. A akome čak i okružuje, za kog đavola ima da ga čačkamo?

– Geralte, ti si bolestan.– Ranjen, htela si reći.– Znam ja dobro šta sam htela reći. S tobom nešto nije u redu, osećam to.

Znam te otkad si bio ovoliki, dečačić si bio kad sam te upoznala, bio si mi dopojasa. A sada osećam kako se vrtiš kroz neki prokleti vir, sasvim zapetljan,svezan u omču koja se polako sužava. Želim da znam o čemu je reč. Samanisam sposobna, moram se osloniti na Jolu.

– Nije li preduboko to što hoćeš da saznaš? Čemu ta metafizika? Ako ti jebaš stalo, poveriću ti se. Ispuniću ti večeri pričama o svakom zanimljivomdogađaju iz proteklih godina. Obezbedi samo burence piva, da mi se grlo neosuši, i možemo da počnemo evo već danas. Bojim se, ipak, da ću ti dosaditi, jernikakve omče i klupčad nećeš tamo naći. Eto, samo obične priče vešca.

– Poslušaću sa zadovoljstvom. Ali ponavljam, trans ti ne bi škodio.– A zar ne misliš – nasmejao se – da moja nevera u smisao tog transa

unapred precrtava njegovu svrhu?– Ne, ne mislim. A znaš li zašto?– Ne znam.Neneke se nagnu ka njemu i pogleda ga u oči, s čudnim osmehom na

bledim usnama.– Jer bio bi to prvi put da mi neko dokaže da nevera ima bilo kakvu moć.

ZRNO ISTINE

I

Crne tačkice koje su se kretale po sjajnom nebu prevučenom trakama magleprivukoše pažnju vešca. Bilo ih je mnoštvo. Ptice su kružile, opisujući usporene,mirne krugove, potom bi se naglo spuštale, a onda ponovo uzletale naviše,klepećući krilima.

Veštac ih je dugo posmatrao, procenjivao je razdaljinu i vreme potrebno daje savlada, s odstupanjima zbog reljefa terena, gustine šume, dubine i tokaklanca koji je očekivao na putu. Najzad je skinuo plašt, za dve rupe zategnuopojas koji mu je ukoso presecao grudi. Glava i drška mača prebačenog prekoleđa virile su mu iznad desnog ramena.

– Malo ćemo produžiti put, Ukljeva – reče. – Skrenućemo sa staze. Nemislim da te tamo ptičurine kruže bez povoda.

Kobila, razume se, nije odgovarala, ali je krenula, slušajući glas na koji jenavikla.

– Ko zna, možda je to samo neki uginuli los – govorio je Geralt. – Alimožda i nije los. Ko zna.

Klanac je bio upravo tamo gde ga je očekivao. U jednom trenutku veštac jeodozgo ugledao krošnje drveća koje su tesno ispunjavale raselinu. Padine jarugebile su ipak blage, a dno suvo, bez trnjine, bez trulih stabala. Lako je prošaokroz klanac. S druge strane bila je brezova šuma, a za njom velika poljana,vresište i vetrolom, koji je naviše protezao pipke isprepletanog granja i korenja.

Uplašene pojavom jahača, ptice poleteše više i zagraktaše divlje, oštro,promuklo.

Geralt je odmah ugledao prvo telo – beli ovčiji kožuh i tamnoplava suknjajasno su se izdvajali od požutelog busenja oštrike. Drugo telo nije video, aliznao je gde leži – položaj leša odavala su tri vuka koja su, sedeći mirno,posmatrala konjanika. Veščeva kobila je zafrktala. Vukovi, kao po komandi,bešumno i ne žureći sitno otkaskaše u šumu, okrećući povremeno trouglasteglave ka došljaku. Geralt skoči s konja.

Žena u kožuhu i plavoj haljini bila je bez lica, grla i većeg dela leve butine.Veštac prođe kraj nje ne saginjući se.

Muškarac je ležao licem ka zemlji. GeraJt nije okretao telo, znajući da vukovii ptice ni tu nisu dangubili. Nije, uostalom, ni bilo potrebe da pažljivije pregledaleš – ramena i leđa vunenog prsluka prekrivale su crne, razgranate šare sasušenekrvi. Bilo je očigledno da je muškarac umro od udarca u vrat, a da su vukovi tekkasnije izmasakrirali telo.

Na širokom pojasu, pored kratke sablje u drvenoj korici, muškarac je imaokožnu vreću. Veštac ju je pokidao i istresao na travu redom kresivo, parče krede,vosak za pečatiranje, šaku srebrnih novčića, rasklopivi nožić za brijanje u ramuod kostiju, zečje uvo, tri ključa na alci i amajliju s falusnim simbolom. Dvapisma, pisana na platnu, bila su vlažna od kiše i rose, rune su bile razlivene irazmazane. Treće pismo, na pergamentu, i ono je bilo uništeno od vlage, ali ipakčitljivo. Beše to kreditno pismo, izdato u banci patuljaka u Murivelu, na imetrgovca s prezimenom Rule Asper ili Aspen. Iznos nije bio velik.

Geralt se nagnu i podiže muškarčevu desnu ruku. Baš kao što jepretpostavljao, bakarni prsten usečen u otečeni, posiveli prst imao je znakoružara – stilizovani šlem s vizirom, dva ukrštena mača i pod njima ugraviranurunu A.

Veštac se vrati do ženinog leša. Dok je okretao telo, nešto ga ubode u prst.Bila je to ruža prikačena za haljinu. Cvet je bio uvenuo, ali nije izgubio boju.Latice su bile tamnoplave, skoro teget. Geralt je prvi put u životu video takvuružu. Okrenu telo potpuno i strese se.

Na obnaženom, izobličenom ženinom vratu video se jasan trag zuba. I to nevučjih.

Veštac se oprezno povuče do konja. Ne ispuštajući iz vida ivicu šume, popese na sedlo. Dvaput je obilazio poljanu, nagnut, pažljivo je pregledao zemlju.

– Tako je, Ukljeva – tiho reče, zaustavljajući konja. – Stvar je jasna, mada nedo kraja. Oružar i žena došli su na konjima, iz pravca šume. Van svake jesumnje da su se iz Murivela vraćali kući, jer niko dugo ne nosi sa sobomnenaplaćene akreditive. Ali zašto su jahali ovuda a ne stazom – to ne znamo.Jahali su kroz vresište, jedno uz drugo. I onda su, ne razumem zašto, oboje sišli,ili pali s konja. Oružar je odmah skončao. Žena je najpre trčala, onda je pala itakođe skončala, a to nešto – što nije ostavilo nikakve tragove – vuklo ju je pozemlji, držeći je zubima za vrat. Ima dva ili tri dana kako se to dogodilo. Konjisu se razbežali, nećemo ih tražiti.

Kobila, razume se, nije odgovarala, nemirno je frktala, reagujući na poznatiton glasa.

– To nešto što ih je oboje ubilo – dodao je Geralt, gledajući ka ivici šume –nije bio ni vukodlak ni lesnik. Ni jedan ni drugi ne bi ostavili toliko lešinarima.Da je u blizini močvara, mislio bih da je kikimora ili zmijevac. Ali ovde nemamočvara.

Saginjući se, veštac pomeri malo pokrov na boku konja, otkrivajući drugimač, privezan za bisage, sa sjajnim ukrašenim balčakom i crnim izrezbarenimrukohvatom.

– Tako je, Ukljeva. Ići ćemo dužim putem. Treba proveriti zašto su oružar ižena išli kroz šumu, a ne stazom. Ako budemo ravnodušno prelazili prekoovakvih dogadaja, nećemo zaraditi ni za tvoj ovas, je li tako, Ukljeva?

Kobila je poslušno krenula napred, kroz vetrolom, oprezno prelazeći prekoizvaljenih stabala.

– Iako to nije bio vukodlak, nećemo da rizikujemo – dobacio je veštac,izvadio sasušeni buketić jedića iz torbe u sedlu i okačio ga za uzde. Kobila jefrknula. Geralt je malo rastvorio prsluk pod vratom i izvukao medaljon siskeženim vučjim očnjacima. Okačen o srebrni lančić, medaljon je poskakivao uritmu konjskog kasa, kao živa koja blešti pod zracima sunca.

II

Crveni crep kupastog krova kule prvi put je ugledao s vrha uzvišenja na kojese popeo dok je presecao krivinu slabo vidljive staze. Padina obrasla leskom,zagrađena sasušenim granjem, zastrta debelim tepihom žutoga lišća, nije bilapreviše bezbedna za spuštanje. Veštac se povukao, oprezno se spustio niz nagib ivratio na stazu. Jahao je sporo i svaki bi čas zaustavljao konja kako bi viseći svisokog sedla tražio tragove.

Kobila je cimnula glavu, zanjištala divlje, zatoptala, zaigrala na stazi, podižućioblak suvog lišća. Geralt je obgrlio vrat konja levom rukom, dok je desnom,složivši prste u Znak Aksije, prelazio nad glavom konja i šaputao čini.

– Zar je toliko teško? – mrmljao je, razgledajući okolo, ne skidajući Znak. –Toliko? Mirna, Ukljeva, mirna.

Čini su brzo delovale, veštac je podbo petom kobilu, ali je ona krenulaoklevajući, tupo, neprirodno, gubeći elastičan ritam hoda. Veštac lako skoči nazemlju i dalje pođe peške, vodeći konja na uzdi. I tada ugleda zid.

Između zida i šume nije bilo odstojanja, nikakve vidljive pauze. Mladodrveće i žbunje kleke preplitali su svoje lišće s bršljanom i divljom lozomobešenom niz kameni zid. Geralt podiže glavu. U tom trenutku oseti kako muse uz vrat, ježeći mu kožu i podižući dlake na glavi, pripija i mrda nevidljivo,mekano stvorenjce. Znao je šta to znači.

Neko ga je posmatrao.Polako se okrenuo. Ukljeva je frknula, mišići na vratu joj zadrhtaše.Na ivici uzvišenja s kojeg se maločas spustio nepomično je stajala devojka,

oslonjena jednom rukom na stablo jove. Njena dugačka bela haljina odudaralaje od svetlucave duge raščupane crne kose koja joj je padala preko ramena.Geraltu se učinilo da se smeška, ali nije bio siguran, bila je predaleko.

– Pozdrav – rekao je, podižući ruku u znak prijateljskog gesta. Zakoračio jeka devojci, a ona je, lako okrenuvši glavu, sledila njegovo kretanje. Lice joj jebilo bledo, oči crne i ogromne. Osmeh, ako je to bio osmeh, nestao je s lica kaoizbrisan. Geralt načini još jedan korak. Lišće je zašuštalo. Devojka je poput srnestrčala niz padinu, provukla se kroz šipražje leske, i bila je već samo beli pramen

kad je nestala u dubini šume. Činilo se da dugačka haljina nimalo ne ograničavaslobodu njenih pokreta.

Veščeva kobila podiže glavu i tugaljivo zarza. Neprestano motreći u pravcušume, Geralt je instinktivno umiri Znakom. Vodeći konja na uzdi, krenuo jepolako uza zid, tonući do pojasa u žbunje čička.

Kapija je bila solidna, okovana gvožđem i nasađena na zarđale šarke. Na njojse nalazio veliki mesingani zvekir. Geralt se nakratko kolebao, a onda je ispružioruku i dotakao patiniranu alku. Istog trenutka je odskočio jer se kapijaistovremeno rastvorila, škripeći, krckajući, razgrćući na stranu busenje trave,kamenja i granja. Iza kapije nije bilo nikog. Veštac je ugledao prazno dvorište,zapušteno, zaraslo u koprivu. Ušao je vukući za sobom konja. OmamljenaZnakom, kobila se nije opirala, ali je koračala kruto i nesigurno.

Dvorište je s tri strane bilo okruženo zidovima i ostacima drvenih skela, dokje četvrtu stranu zauzimala fasada dvorca, prošarana tačkicama oguljenogmaltera, prljavim flekama buđi i vencima bršljana. Prozorski kapci s kojih seljuštila farba bili su zatvoreni. Kao i vrata.

Geralt prebaci Ukljevine uzde preko stubića kraj kapije i krenu polako kadvorcu. Hodao je alejom posutom šljunkom, koja je vodila pored niskog zidamale fontane pune lišća i smeća. U središtu fontane, na maštovitom postolju,izvijao se delfin od belog kamena, podižući uvis okrnjeni rep.

Pored fontane, na nečemu što je nekad davno bila cvetna rondela, rastao jegrm ruža. Ničim se, osim po boji cvetova, taj grm nije razlikovao od drugihkoje je Geralt viđao. Cvetovi su bili izuzetni, boje indiga, s blagom senkompurpura na krajevima pojedinih latica. Veštac je dodirnuo jednu, približio je licui pomirisao. Cvetovi su imali uobičajeni miris ruža, samo neznatno snažniji.

Vrata dvorca, zajedno sa svim prozorskim kapcima, otvoriše se uz tresak.Geralt naglo podiže glavu. Krckajući po šljunku, alejom je pravo ka njemu juriločudovište.

Desna veščeva ruka munjevito je poletela uvis iza ramena, u istom trenutkuleva je snažno trgnula pojas na grudima i rukohvat mača je sam uskočio u šaku.Sečivo je siknuvši izletelo iz korice, i opisavši kratak sjajan polukrug zaustavilose, upereno prema beštiji koja je jurišala ka njemu. Ugledavši mač, čudovište sepokolebalo i zaustavilo. Šljunak se razleteo na sve strane. Veštac nije ni zadrhtao.

Čudovište je imalo obličje čoveka; beše obučeno u pohabanu ali kvalitetnuodeću, sa otmenim, mada celovito beskorisnim ukrasima. Čovekolikost je ipakdosezala samo do oboda uprljanog kaftana – na njega se nastavljala ogromnaglava, kosmata kô u medveda, velikih ušiju i s parom divljih očiju, i sazastrašujućom čeljusti punom krivih očnjaka, među kojima je, kao plamen,palacao crveni jezik.

– Gubi se odavde, smrtniče! – urliknulo je čudovište, mašući šapama, ali nepomerajući se s mesta. – Inače ću te prožderati! Na komade ću te pokidati!

Veštac se nije pomerao, niti je spuštao mač.– Jesi gluv? Gubi se odavde! – dreknulo je stvorenje, a onda je ispustilo iz

sebe zvuk koji je bio nešto između skičanja vepra i rike jelena. Prozorski kapcipočeše klepetati i kuckati, stresajući šut i malter sa zidova. Ni veštac ni čudovištenisu se pomerali.

– Bcži, dok si još čitav! – riknuo je stvor, ali već pomalo nesigurno. – Akonećeš, onda...

– Onda šta? – prekinu ga Geralt.Čudovište je neobuzdano zadahtalo i iskrivilo ružnu glavu.– Vidi, vidi, kako je on hrabar – reče mirno, iskezivši zube, sevajući ka

Geraltu zakrvavljenim očima. – Spusti to gvožđe, ako ti je po volji. Možda ti jošnije jasno, ali nalaziš se u dvorištu mog sopstvenog doma! A možda je tamoodakle potičeš običaj da se domaćinu u njegovom sopstvenom dvorištu pretimačem?

– Jeste – potvrdi Geralt. – Ali samo kad je reč o domaćinima koji gostedočekuju rikom i pretnjama rastrzanja na komade.

– O, kuga te izjela – razgnevilo se čudovište. – Još će i da me vređa,potucalo jedno. Dobrog mi gosta! Mota se po dvorištu, uništava tuđe cveće,pravi se važan, i još misli da će mu izneti hleba i soli! Fuj!

Stvor pljunu, zasopta i zatvori čeljusti. Donji očnjaci ostaše mu napolju,dajući mu izgled divljeg vepra.

– I šta sad? – prozbori veštac posle nekog vremena, spuštajući mač. –Hoćemo li ovako stajati?

– A šta bi ti? Da legnemo? – prasnulo je čudovište. – Sklanjaj to gvožđe kadkažem.

Veštac vešto uvuče mač u korice na leđima i ne spuštajući ruku pogladidršku koja je virila nad ramenom.

– Bolje bi ti bilo – reče – da ne činiš nagle pokrete. Ovaj mač uvek se daizvući, i to brže nego što misliš.

– Video sam – zakrkljalo je čudovište. – Da nije tako, još odavno bi bio zakapijom, s otiskom moje pete na zadnjici. Šta hoćeš? Otkud si se ovde našao?

– Zalutao sam – veštac slaga.– Zalutao si – ponovi čudovište, kriveći čeljusti u preteću grimasu. – Onda

izlutaj. Kroz kapiju, razume se. Levo uho namesti ka suncu i teraj tako dok sene vratiš na drum. No, šta čekaš?

– Ima li ovde vode? – mirno upita Geralt. – Konj je žedan. A i ja sam, ako tito posebno ne smeta.

Čudovište se prebaci s noge na nogu, i podrapa se iza uha.– Slušaj ti – reče. – Zar se ti mene zaista ne bojiš?– A zar bi trebalo?Čudovište se osvrnu oko sebe, nakašlja se, snažno povuče naborane

pantalone.– A, kuga te odnela, šta sad! Gost u kući. Ne sreće se svaki dan neko ko ne

beži ili ne pada u nesvest kad me ugleda. Nek ti bude. Ako si umoran ali poštenputnik, izvoli unutra. Ako li si pak razbojnik ili lopov, upozoravam te – ovajdom izvršava moja naređenja. Unutar ovih zidina ja vladam!

Podiže kosmatu šapu. Svi prozorski kapci ponovo tresnuše o zid, a ukamenom grlu delfina nešto gluvo zaklokota.

– Izvoli – ponovio je.Geralt se nije pomerao. Gledao ga je ispitivački.– Živiš li sam?– A šta se tebe tiče s kim ja živim? – ljutito reče stvor, razjapljujući čeljusti, a

onda se glasno, grohotom zasmeja. – Aha, razumem. Sigurno te zanima imam ličetrdeset slugu ravnih mi po lepoti. Nemam. No šta bi sad, kuga te odnela,misliš li iskoristiti poziv upućen od srca? Ako ne misliš, eno ti kapije, taman zatvojom zadnjicom!

Geralt se kruto pokloni.

– Prihvatam poziv – reče zvanično. – Neću narušiti gostoprimstvo.– Moj dom je i tvoj dom – odgovori stvor, takođe zvanično, mada nemarno.

– Ovuda. A konja daj ovamo, ka bunaru.I unutrašnjost dvorca je vapila za temeljnim popravkama; bilo je ipak u

velikoj meri čisto i uredno. Nameštaj je zasigurno prošao kroz ruke dobrihzanatlija, iako se to dogodilo veoma davno. U vazduhu se osećao oštar mirisprašine. Bilo je mračno.

– Svetla! – zareža čudovište i iz luča udenutog u gvozdene držače istogtrenutka buknu plamen.

– Nije loše – reče veštac. Čudovište se grohotom nasmeja.– Samo toliko? Zbilja, vidim da te čim bilo neću oduševiti. Rekao sam ti da

kuća ispunjava moje naredbe. Ovuda, izvoli. Samo pazi, stepenice su strme.Svetla!

Na stepenicama, čudovište se okrenu ka vešcu.– A što ti se nešto klati oko vrata, goste! Šta je to?– Pogledaj.Stvor uze medaljon u šapu, podiže ga ka sebi, lako zatežući lančić na

Geraltovom vratu.– Gadno izgleda ta životinja. Šta je to?– Cehovski znak.– Aha, sigurno se baviš izradom brnjica. Ovuda, izvoli. Svetla!U velikoj odaji bez prozora nalazio se ogroman sto od hrastovine, sasvim

prazan, ne računajući veliki svećnjak od pozelenelog mesinga, prekrivenogvencima stvrdnutog voska. Na sledeću komandu čudovišta sveće su se upalile,zatreperile, neznatno osvetlivši prostor.

Jedan od zidova odaje bio je pun okačenog oružja – visile su na njemukompozicije od okruglih štitova, ukrštenih sablji, lovačkih kopalja i gvizarmi,teških mačeva i sekira. Polovinu susednog zida zauzimalo je ložište ogromnogkamina, nad kojim su visili nizovi pohabanih i izljuštenih portreta. Zid nasuprotulazu bio je popunjen lovačkim trofejima – lopatasti rogovi losa i račvasti jelenjirogovi bacali su dugačke senke na iskežene njuške divljih svinja, medveda iriseva, na razbarušena i iskrzana krila prepariranih orlova i jastrebova. Centralno,počasno mesto zauzimala je požutela, nagrđena glava planinskog zmaja iz koje

je izvirivala kučina. Geralt je prišao bliže.– Ulovio ga je moj deda – reče čudovište, ubacujući u čeljust ložišta

ogromnu cepanicu. – Taj je valjda bio poslednji u okruženju koji se dao uloviti.Sedaj, goste. Pretpostavljam da si gladan?

– Ne sporim, domaćine.Čudovište sede za sto, spusti glavu, ukrsti na stomaku kosmate šape,

izmrmlja sebi nešto u bradu, vrteći ogromne palčeve, a onda tiho riknu,lupnuvši šapom o sto. Tacnice i tanjiri zveknuše kalajno i srebrno, peharikristalno zazvoniše. Zamirisalo je pečenje, beli luk, mirođija, muskatni oraščić.Geralt nije izgledao iznenađen.

– Hm, da – protrlja ruke nakaza. – Bolje od posluge, zar ne? Služi se, goste.Ovde ti je tovljena kokoš, ovde šunka od divlje svinje, to je pašteta od... Neznam od čega. Od nečega je. Ovde imamo leštarke. Ne, kuga ih odnela, to sujarebice. Pobrkao sam čini. Jedi, jedi. To je kvalitetno, pravo jelo, ne boj se.

– Ne bojim se – Geralt raščereči kokošku napola.– Zaboravio sam – prasnu čudovište – da ti nisi od onih što se plaše. A kako

za ovu priliku da te zovem?– Geralt. A ja tebe, domaćine?– Nivelen. Ali u okolini me zovu Izrod ili Zubonja. Plaše mnome decu –

čudovište nali sebi u grlo sadržaj ogromnog pehara, a onda zari prste u paštetu,prazneći tanjir skoro dopola jednim potezom.

– Plaše decu – ponovi Geralt punih usta. – Sigurno bez razloga?– Tačno! U tvoje zdravlje, Geralte!– I tvoje, Nivelene.– Šta veliš, kakvo je vino? Jesi primetio da je od grožđa, a ne od jabuka? Ali

ako ti se ne sviđa, iščaraću drugo.– Hvala, ovo je dobro. Magijske moći imaš urođene?– Ne. Imam ih od trenutka kad mi je ovo izraslo. Znaš, njuška. Ni sam ne

znam otkud se to pojavilo, ali kuća ispunjava sve što poželim. Ništa krupno,umem da iščaram hranu, piće, odeću, čistu posteljinu, toplu vodu, sapun. Svakažena to ume i bez magije. Otvaram i zatvaram vrata. Palim vatru. Ništa krupno.

– Ipak je nešto. A tu... njušku, što kažeš, imaš odavno?

– Dvanaest godina.– Kako to?– A šta to tebe briga? Sipaj vina.– Sa zadovoljstvom. Nije da me je briga, pitam iz znatiželje.– Takav je povod razumljiv i prihvatljiv – zacereka se gromko čudovište. –

Ali ja ga neću prihvatiti. To se tebe ne tiče i tačka. Ali da bar delimično umirimtvoju znatiželju, pokazaću ti kako sam izgledao pre toga. Eno, pogledaj tamogde su portreti. Prvi, ako kreneš od kamina, to je moj tatica. Drugi – đavo će gaznati ko. A treći, to sam ja. Vidiš li?

Kroz prašinu i paučinu, s portreta je gledao neupadljivi debeljko vodenkastihočiju, podbulog, tužnog i bubuljičavog lica. Geralt, kome nije bilo stranopovlađivanje klijentima, posebno među portretistima, tužno je klimnuo glavom.

– Vidiš? – ponovio je Nivelen, kezeći kljove.– Vidim.– Ko si ti?– Ne razumem.– Ne razumeš? – čudovište podiže glavu, oči mu zasijaše kao u mačke. –

Moj portret, goste, visi van dometa sjaja sveća. Ja ga vidim, ali ja nisam čovek.Bar ne u ovom trenutku. Da bi pogledao portret, čovek bi ustao, prišao bliže,sigurno bi morao da se posluži i svećnjakom. Ti nisi tako uradio. Zaključak jeprost. Ali ja pitam bez ograda: jesi li ti čovek?

Geralt nije spuštao pogled.– Ako tako postavljaš stvari – odgovori posle kratke tišine – onda ne

potpuno.– Aha. Neće valjda biti netaktično ako upitam ko si, u takvom slučaju?– Veštac.– Aha – ponovi Nivelen posle kratke pauze. – Ako se dobro sećam, vešci na

zanimljiv način zarađuju za život. Ubijaju za pare razna čudovišta.– Dobro se sećaš.Ponovo je nastala rišina. Plamičci sveća su trepereli, udarali uvis tankirn

brčićima vatre, presijavali se u rezbarenom kristalu pehara, u kaskadama voskakoji se slivao niz svećnjak.

Nivelen je sedeo nepomično, lako mrdajući ogromnim ušima.– Pretpostavimo – reče konačno – da ćeš stići da izvučeš mač pre nego što

skočim na tebe. Pretpostavimo da ćeš čak uspeti i da me raniš. Pri mojoj težini,to me neće zaustaviti, oboriću te s nogu snagom naleta. A onda odlučuju zubi.Šta misliš, vešče, ko od nas dvojice ima veće šanse ako dođe do toga da nekonekome pregrize grkljan?

Pridržavajući palcem pocinkovani zatvarač boce, Geralt nali sebi vina, ispijedan gutljaj, nasloni se na stolicu. Gledao je ka čudovištu smeškajući se, ali bioje to izuzetno neprijatan osmeh.

– Dooobro – reče razvučeno Nivelen, čeprkajući noktom po uglu njuške. –Mora ti se priznati da umeš da odgovoriš na pitanje ne koristeći previše reči. Bašme zanima kako ćeš se snaći sa sledećim koje ću ti postaviti. Ko ti je platio zamene?

– Niko. Ovde sam slučajno.– Da ne lažeš možda?– Nemam običaj da lažem.– A kakav imaš običaj? Slušao sam dosta o vešcima. Zapamtio sam da vešci

otimaju malu decu, koju potom hrane magijskim travama. Ona koja to preživepostaju vešci, čarobnjaci s nadljudskim moćima. Uče ih da ubijaju, iskorenjuju iznjih sva ljudska osećanja i instinkte. Od njih stvaraju čudovišta koja će ubijatidruga čudovišta. Slušao sam kako se govori da je krajnje vreme da neko krene ulov na vešce. Jer čudovišta je sve manje, a veštaca sve više. Jedi jarebicu, prenego što se sasvim ohladi.

Nivelen uze jarebicu iz tanjira, celu je ubaci među čeljusti i skrcka je kôdvopek; unutra su pucketale zdrobljene kosti.

– Zašto ćutiš? – upitao je nerazumljivo, žvaćući. – Šta je istina od toga što seo vama priča?

– Gotovo ništa.– A šta je laž?– To da je čudovišta sve manje.– Tačno. Nije ih malo – kezio je zube Nivelen. – Jedno upravo sedi pred

tobom i pita se da li je učinilo dobro kad te je pozvalo. Odmah mi se nije dopaotvoj cehovski znak, goste.

– Nisi ti nikakvo čudovište, Nivelene – reče suvo veštac.– O, kuga te odnela, to je nešto novo! A šta sam onda, po tvom mišljenju?

Puding od šumskih jagoda? Jato divljih gusaka što odleću na jug u tužnonovembarsko jutro? Ne? Da nisam možda kraj izvora izgubljena čednost sisatemlinareve kćeri? Hajde, Geralte, kaži mi šta sam. Zar ne vidiš kako se tresem odradoznalosti?

– Čudovište nisi. U suprotnom ne bi mogao da dodirneš srebrnu tacnu. Apogotovo ne bi uzeo u ruke moj medaljon.

– Ha! – urliknu Nivelen tako da su plamičci sveća na trenutak stajalivodoravno. – Danas je, očito, dan objavljivanja velikih, strašnih tajni! Sad ću jošsaznati i da su mi ove uši izrasle jer kô dete nisam voleo ovsenu kašu s mlekom!

– Ne, Nivelene – mirno reče Geralt. – To se dogodilo zbog bačenog uroka.A ja sam siguran da znaš ko ga je bacio.

– A ako znam, šta onda?– Urok se može skinuti. U većini slučajeva.– Ti, kao veštac, naravno umeš da skidaš uroke. U većini slučajeva?– Umem. Hoćeš li da pokušam?– Ne. Neću.Čudovište razjapi čeljusti i obesi crveni jezik, dugačak oko dva pedlja.– Zabezeknuo si se, je li?– Jesam – priznao je Geralt.Čudovište se zasmejalo i zavalilo se u fotelju.– Znao sam da ćeš se zabezeknuti – reče. – Sipaj još i raskomoti se.

Ispričaću ti sve od početka. Bio veštac ili ne, dobro ti gleda iz očiju, a ja imamželju da pričam. Sipaj još.

– Nema šta.– A, kuga te odnela – zakrklja monstrum, a onda ponovo lupi šapom o sto.

Kraj dve prazne boce, neznano otkuda, pojavi se veliki glineni balon u pletenojvrbovoj korpici. Nivelen zubima otkinu voštani pečat.

– Kao što si i sam sigurno primetio – počeo je, sipajući – okolina je priličnonenaseljena. Do najbližih ljudskih naseobina ima komadina puta. Jer vidiš, usvoje vreme, ni moj tatica, a ni moj dedica, nisu davali posebnog razloga da ih

vole susedi, a ni trgovci koji su ovuda prolazili. Svako ko bi se tu našao unajboljem bi slučaju gubio svoj imetak, ako bi ga tatica ugledao s kule. Nekolikoobližnjih sela bilo je spaljeno, jer je tatica saznao da se kasni s plaćanjem nameta.Malo ko je voleo taticu. Osim mene, normalno. Strašno sam plakao onoga danakad su na kolima dovezli to što je od mog tatice ostalo posle udarca dvoručnimmačem. U ono vreme dedica se nije bavio pljačkanjem, jer je od dana kad jedobio po tintari gvozdenim morgenšternom jezivo mucao, slinio i retko je navreme stizao do nužnika. Palo je na mene da kao naslednik predvodim družinu.

– Bio sam tad mlad – nastavio je Nivelen – pravi balavac, pa su me momciiz družine začas zavrteli oko malog prsta. Komandovao sam, možeš da naslutiš,kô što bi masno prasence predvodilo čopor vukova. Ubrzo smo počeli daradimo stvari koje tata, da je bio živ, nikad ne bi dopustio. Da te poštedimdetalja, preći ću odmah na stvar. Jednoga dana stigli smo čak do Gelibola, kodMirte, i opljačkali smo hram. Da zlo bude veće, unutra je bila i sveštenica.

– Koji je to bio hram, Nivelene?– Kuga će ga znati koji, Geralte. Ali mora da to nije bio dobar hram. Na

oltaru su, sećam se, stajale lobanje i kosti, goreo je zeleni plamen. Smrdelo je kônesreća. Ali da se vratim na stvar. Momci su uhvatili sveštenicu i strgli s njeodeću, a onda su meni rekli da je vreme da odrastem. I odrastao sam, glupislinavac. A dok sam odrastao, sveštenica mi je pljunula u lice i nešto je izvikala.

– Šta?– Da sam čudovište u ljudskoj koži, i da ću u čudovišnu kožu dospeti, nešto

o ljubavi, o krvi, ne sećam se. U kosi je imala skriveno šilo, ovako malo. Ubilase, a onda... Bežali smo odande, Geralte, veruj mi, konji umalo nisu lipsali. Nijeto bio dobar hram.

– Pričaj dalje.– Dalje je bilo tako kako je sveštenica rekla. Za nekoliko dana, budim se

ujutro, a sluge, kako me koji ugleda, u vrisak i bežaniju! Ja do ogledala... Vidiš,Geralte, uspaničio sam se, dobio sam neki napad, sećam se toga kao krozmaglu. Ukratko, padale su glave. Nekoliko. Uzimao sam šta mi je padalo podruku, a odjednom sam dobio snagu. I kuća je pomagala kako je mogla: treskalasu vrata, nameštaj je leteo kroz vazduh, vatra je buktila. Ko se snašao, taj jezbrisao u tom metežu, moja teta, rođaka, momci iz družine, ma šta da ti pričamkad su se i psi razbežali, cvileći i podvijenih repova. Pobegla je i moja maca,

Proždrljivka. Od straha je šlog strefio čak i tetinog papagaja. I ja sam ostao sam,urlikao sam, zavijao, ludeo, razbijao sve šta bih dohvatio, ponajviše ogledala.

Nivelen je prekinuo, uzdahnuo i šmrknuo.– Kad je napad prošao – nastavio je posle kratke pauze – već je bilo kasno

za bilo šta. Bio sam sam. Nikome više nisam mogao da objasnim da mi sepromenio samo i jedino izgled, da sam, iako strašnog izgleda, bio samo glupidečačić koji u pustom zamku rida nad telima slugu. A onda je naišao užasanstrah: šta ako se vrate i ubiju me pre nego što uspem da im objasnim. Ali nikose nije vratio.

Čudovište je zaćutalo na trenutak, rukavom obrisalo nos.– Neću da se vraćam tim prvim mesecima, Geralte, i dan-danas se stresem

kad se setim. Preći ću na stvar. Dugo, veoma dugo sedeo sam u zamku kao mišpod metlom, nisam provirivao napolje. Ako bi se neko pojavio, retko se todogađalo, nisam izlazio, naredio bih kući da dvaput tresne kapcima ili bihurliknuo kroz oluk, i to bi obično bilo dovoljno da gost digne za sobom velikioblak prašine. Tako je bilo sve do jednog dana: pogledam kroz prozor u cik zore– i šta vidim? Neki debeli kida ruže iz tetkinog grma. A treba da znaš da to nijemakar šta, to su plave ruže iz Nazaira, još je deda donosio sadnice. Obuzeo meje bes, iskočio sam napolje. Kad mu se povratio glas koji je izgubio kad me jeugledao, debeli je zaskičao kako je samo hteo par ruža za svoju ćerku, molio jeda ga poštedim, da mu poklonim život i zdravlje. Već sam se spremao da gašutnem kroz glavnu kapiju kad mi je nešto sinulo – setio sam se bajki koje mi jepričala Lenka, moja dadilja, matora kučketina. Kuga te odnela, pomislio sam,nisu li lepe devojke one koje žabe pretvaraju u prinčeve, ili obrnuto, moždaonda... Možda u tim pričama leži zrno istine, neka šansa... Podskočio sam dvahvata, zaurlao sam tako da je divlja loza popadala sa zida, i dreknuo: „Ćerka iliživot!“; ništa bolje ne pade mi na pamet. Trgovac, jer to je bio trgovac, udari uplač, pa mi reče kako mu je ćerki tek osam godina. Šta je, smeješ se?

– Ne.– Jer ja nisam znao da l’ da se smejem ili da plačem nad svojom posranom

sudbinom. Bilo mi žao trgovca, nisam ga mogao gledati kako se trese, pozovemga unutra, ugostim ga, na rastanku mu naspem u vreću zlata i dragog kamenja.Treba da znaš da je u podzemlju ostalo dosta dobra, još iz tatinog doba, nisamznao tačno šta bih s tim, mogao sam dozvoliti sebi takav gest. Trgovac je

zahvaljivao dok se sav nije izbalavio. I mora da se negde pohvalio, jer nisuprošla ni dva meseca a eto ti drugog trgovca. Imao je sa sobom spremnupogolemu vreću. A i ćerku. Isto pogolemu.

Nivelen ispruži noge ispod stola, proteže se dok fotelja ne zakrcka.– Začas sam se dogovorio s trgovcem – nastavio je. – Dogovorili smo se da

mi je ostavi na godinu dana. Morao sam da mu pomažem da natovari vreću namulu, sam je ne bi podigao.

– A devojka?– U prvo vreme bi se ukočila kad bi me ugledala, bila je ubeđena da ću je

ipak pojesti. Ali mesec dana kasnije već smo jeli za istim stolom, čavrljali i išli uduge šetnje. Ali iako je bila mila i iznenađujuće bistra, jezik mi se zaplitao svakiput kad smo razgovarali. Vidiš, Geralte, nikad nisam bio hrabar s devojkama,uvek sam se izlagao podsmehu, čak i s devojkama iz štale, onima s balegom polistovima, koje su momci iz družine obrtali kako su hteli, na sve strane. Čak ione su se sa mnom sprdale. A šta će tek biti s ovakvom njuškom, mislio sam.Nisam se usudio ni da joj bilo kako nabacim razlog zbog kog sam tako skupoplatio godinu njenog života. Godina se vukla kô smrad za vojnikom, dok se nakraju trgovac nije vratio i odveo je. Bio sam potišten, zatvorio sam se u kuću inekoliko meseci nisam uopšte reagovao ni na kakve goste što su dolazili sćerkama. Ali posle godine dana provedene u društvu, shvatio sam kako je teškokad nemaš s kim ni prozboriti.

Čudovište ispusti iz sebe zvuk koji je trebalo da bude uzdah, ali zazvučao jekao štucavica.

– Sledeća se zvala Fene – reče posle kratke tišine. – Bila je mala, bistra icvrkutava, pravi kraljić. Uopšte me se nije plašila. I jednog dana, bila je tačnogodišnjica mog prvog podšišivanja, napismo se od medovače, i... he-he. Odmahposle toga ja iskočim iz kreveta, pravac ogledalo. Priznajem, bio sam razočaran.I besan. Njuška je ostala kakva je i bila, možda samo s trunčicu glupljimizrazom. A pričaju da je u bajkama sva narodna mudrost! Kô israno govno vredita mudrost, Geralte. Ali Fene se brzo potrudila da zaboravim na brige. Bila je tovesela devojka, kažem ti. Znaš čega se dosetila? Zajedno smo prestrašivalinezvane goste. Zamisli sad: uđe tako neki u dvorište, osvrće se, a tu ja urličućiizlećem na njega, četvoronoške, a Fene, skroz gola, sedi na mojim leđima i trubikroz dedin lovački rog!

Nivelen se tresao od smeha, blešteći belim zubima.– Fene je bila kod mene punu godinu dana – nastavljao je – onda se vratila

porodici, s golemim mirazom. Pripremala se za udaju za gazdu neke krčme,udovca.

– Pričaj dalje, Nivelene, zanimljivo je.– Tako kažeš? – reče čudovište, drapajući se pucketavo iza ušiju. – Dobro

onda. Sledeća, Primula, bila je ćerka propalog viteza. Kad je došao ovde, vitez jeimao izgladnelog konja, zarđali pancir i neslućene dugove. Bio je gadan, kažemti, Geralte, kô kamara stajske balege. Sličan je miris i širio okolo. Ruku bi’mogao dati da je Primula začeta dok je taj bio u ratu, jer je ona bila bašlepuškasta. Ni ona me se nije plašila; doduše nije ni čudo, u poređenju s njenimocem mogao sam se još činiti privlačnim. Kako se pokazalo, imala je bogovskitemperament, a ni ja, nakupivši već malo samopouzdanja, nisam gubio vreme.Već posle dve sedmice bio sam s Primulom u vrlo bliskim odnosima, za vremekojih je volela da me vuče za uši i da viče: „Gricni me, životinjo!“, „Pokidaj me,beštijo!“ i slične idiotarije. U pauzama sam trčao do ogledala, ali da znaš,Geralte, gledao sam ga sa sve većim nemirom. Sve manje sam čeznuo da sevratim u ono staro, ne tako zdravo stanje. Vidiš, Geralte, ranije sam bio mlitav, apostao sam momak za pohvalu. Ranije sam stalno bio bolestan, kašljao islinavio, sad više ništa. A zubi? Ne bi mogao da veruješ kakve sam ja loše zubeimao! A sada? Nogu od stolice mogu da pregrizem. Hoćeš da pregrizem noguod stolice?

– Neka, neću.– Možda je tako bolje – čudovište razjapi čeljust. – Ženama se sviđalo kad

sam to radio i sad mi u kući ostala tek pokoja cela stolica.Nivelen je zevnuo, i jezik mu se umotao u rolnu.– Umorih se od ove priče, Geralte. Da skratim: posle su došle još dve, Ilka i

Venimira. Sve je išlo istim redosledom, da se čoveku smuči. Najpre mešavinastraha i rezerve, onda mrvica simpatije, pojačana sitnim ali skupocenimpoklonima, onda „Gricni me, progutaj me celu“, zatim kući kod tate, nežnorastajanje i sve veća praznina u riznici. Odlučio sam da pravim duže pauze uusamljenosti. Naravno, u to da će mi devojački poljubac vratiti moj lik još davnosam prestao da verujem. I pomirio sam se s tim. Štaviše, zaključio sam da mi jedobro tako kako jeste i da mi nikakve promene i ne trebaju.

– Nikakve, Nivelene?– Da znaš da je tako. Rekoh ti – prvo, konjsko zdravlje koje ide uz to.

Drugo, moja različitost deluje na žene kô afrodizijak. Ne smej se! Više samnego siguran da bih kô čovek morao dobro da se namučim da bi’ se dohvatiotakve ko što je na primer Venimira; ona je bila veoma naočita gospojica. Čini mise da onakvog kô što je na onom portretu ne bi ni pogledala. I treće –bezbednost. Tatica je imao dosta neprijatelja, a neki od njih su još živi. Oni kojeje pod zemlju poslala družina pod mojom komandom imali su rođake. Upodrumima je zlato. Da nije straha i trepeta koji budim, neko bi po njega došao.Makar seljaci s vilama.

– Izgledaš kao da si potpuno siguran – reče Geralt, igrajući se praznimpeharom – da se u sadašnjem obliku nikome nisi zamerio. Nijednom ocu,nijednoj ćerki. Nijednom rođaku ili vereniku. Je li tako, Nivelene?

– Mani me se više, Geralte – razljuti se čudovište. – O čemu pričaš? Očevisu blistali od sreće, rekoh ti da sam bio preko svih granica darežljiv. A ćerke?Nisi ti video kakve su bile kad su ovde dolazile, u grubim suknjetinama, rukuizjedenih od ribanja, povijene od tegljenja kaca. Primula je još čitave dvesedmice kod mene po leđima i butinama imala tragove kaiša kojim ju je šibaonjen viteški otac. A kod mene su bile kô princeze, u ruku su uzimale isključivolepezu, nisu ni znale gde se kuhinja nalazi. Ugađao sam im i kitio ih đinđuvama.Iščarao bih po njihovim željama toplu vodu za limenu kadu koju je tata bioopljačkao za mamu u Asengardu. Možeš li to da zamisliš? Limenu kadu! Retkokoji komes, ma šta ja to pričam, retko koji vladar kod sebe ima limenu kadu. Zanjih je to bila kuća iz bajke, Geralte. A što se tiče kreveta... A, kuga ih odnela,čednost je u današnje vreme ređa od planinskog zmaja. Nijednu nisamprimoravao, Geralte.

– Ali sumnjao si da mi je neko platio za tebe. Ko bi to mogao biti?– Lopuža što mi je tražila ostatak podruma a više nije imala ćerki – ubedljivo

je rekao Nivelen. – Pohlepa ljudska ne zna za granice.– I niko drugi?– I niko drugi.Obojica su ćutali, gledajući ka nervozno treperavom plamenu sveća.– Nivelene – reče veštac odjednom. – Jesi li ovde sam?

– Vešče – odgovori čudovište posle trenutka odlaganja – mislim da bi sadjednostavno trebalo da te nagrdim nepristojnim rečima, uhvatim za gušu i bacimniz stepenice. Znaš li zašto? Zato što me gledaš kô budalu. Od samog početkavidim kako ćuliš uši i pogledavaš ka vratima. Znaš ti dobro da ne živim sam.Jesam li u pravu?

– Jesi. Izvini.– Kuga nek te nosi s tvojim izvinjenjima. Video si je?– Jesam. U šumi, blizu kapije. Nije li ona razlog zbog kojeg se trgovci s

ćerkama već neko vreme vraćaju odavde praznih ruku?– Znači, i to si znao? Tako je, ona je razlog.– Dozvoliš li, pitaću...– Nećeš. Ne dozvoljavam.Opet zaćutaše.– Šta se može, tvoja je volja – reče najzad veštac, ustajući. – Hvala ti na

gostoprimstvu, domaćine. Vreme je da pođem.– Pravilno – Nivelen takođe ustade. – Iz određenih razloga ne mogu ti

ponuditi da prenoćiš u zamku, a ne preporučujem ti noćenje u šumi. Otkako jeokolina opustela od ljudi, noću ovde nije dobro. Gledaj da se pre sumraka vratišna stazu.

– Imaću to na umu, Nivelene. Jesi li siguran da ti moja pomoć nijepotrebna?

Čudovište ga pogleda iskosa.– A jesi li ti siguran da bi mogao da mi pomogneš? Uspeo bi da skineš to s

mene?– Nisam mislio samo na tu pomoć.– Nisi odgovorio na moje pitanje. Mada... Možda ipak jesi. Ne bi uspeo.Geralt ga pogleda pravo u oči.– Tada vam se desio peh – reče. – Od svih hramova u Gelibolu i Dolini

Nimnar, izabrali ste baš hram Koram Agh Tera, Lavoglavog Pauka. Za skidanjeprokletstva sveštenice Koram Agh Tera potrebni su znanje i veštine koje ja neposedujem.

– A ko ih poseduje?

– Ipak te zanima? Govorio si da ti je dobro tako kako jeste.– Kako jeste, dobro je. Ali ne kako bi moglo biti. Strah me je da...– Strah te je čega?Čudovište se zaustavi na vratima odaje i okrenu se.– Dosta mi je tvojih pitanja, vešče! Stalno postavljaš nova, umesto da

odgovoriš na moja. Izgleda da te treba pitati na odgovarajući način. Čuj, većneko vreme imam ružne snove. Premda bi reč ,,čudovišne“ bila tačnija. Imam lirazloga da strahujem? Kratko, molim te.

– Da li si posle takvih snova, kad bi se probudio, imao kaljave noge? Iglice upostelji?

– Ne.– – A da li si...– Ne. Kratko, molim te.– Imaš razloga da strahuješ.– Ima li za to rešenja? Samo kratko, molim te.– Nema.– Najzad. Hajdemo, ispratiću te.U dvorištu, dok je Geralt nameštao bisage, Nivelen pomilova kobilu po

nozdrvama, potapša je po vratu. Ukljeva, željna milovanja, savila je glavu.– Životinje me vole – pohvali se čudovište. – A i ja volim njih. Moja maca

Proždrljivica, iako je najpre pobegla, kasnije mi se vratila. Dugo je to bilo jedinoživo biće koje mi se našlo u nevolji. Ona i Verena...

Umuknuo je, iskrivio vilice. Geralt se nasmejao.– Voli li i ona mačke?– Ptice – iskezi zube Nivelen. – Odao sam se, kuga me odnela. A, šta me

briga. Nije ona još jedna trgovačka ćerka, Geralte, niti još jedan pokušaj traženjazrna istine u starim baljezganjima. To je nešto ozbiljnije. Volimo se. Zasmeješ lise, gađam pravo u glavu.

Geralt se nije smejao.– Tvoja Verena – rekao je – ona je najverovatnije rusalka. Znaš li to?– Pretpostavljam. Mršava. Crna. Govori malo, jezikom koji ne poznajem.

Ljudsku hranu ne jede. Po čitav dan nestaje u šumi, onda se vrati. Da li je to

normalno?– Manje-više – veštac je zatezao kolan. – Sigurno misliš da se ne bi vratila

ako bi ponovo postao čovek?– Siguran sam. Znaš kako se rusalke plaše ljudi. Malo ko je video rusalku

izbliza. A Verena i ja... Eh, kuga te odnela. Zbogom, Geralte.– Zbogom, Nivelene.Veštac podbode petom kobilu i krenu ka kapiji. Čudovište je tapkalo pored

njega.– Geralte?– Slušam te.– Nisam glup kao što misliš. Stigao si ovde prateći trag jednog od trgovaca

koji je nedavno dolazio. Nekome se nešto dogodilo?– Da.– Poslednji je bio kod mene pre tri dana. S ćerkom, ne previše lepom.

Naredio sam kući da zatvori sva vrata i kapke, nisam se javljao. Promuvali su sepo dvorištu i odjahali. Devojka je ubrala jednu ružu iz tetkinog grma i zakačilaje sebi za haljinu. Na drugom ih mestu traži. Ali čuvaj se, ovo je opasna okolina.Rekoh ti da noću u šumi nije najbezbednije. Čuju se i vide svakakve stvari.

– Hvala, Nivelene. Neću te zaboraviti. Ko zna, možda pronađem nekog kobi...

– Možda, a možda i ne. To je moj problem, Geralte, moj život i moja kazna.Naučio sam da se nosim s tim, navikao sam se. Ako se pogorša, i tad ću senavići. A ako se veoma pogorša, ne traži nikoga, dođi sam i završi posao. Kaoveštac. Zbogom, Geralte.

Nivelen se okrenu i žustro otkaska prema dvorcu. Više se nije osvrtao.

III

Okolina beše pusta, divlja, zloslutno neprijatna. Geralt se nije vratio na stazupre sumraka, nije želeo da produžava put, te je krenuo prečicom, kroz borove.Noć je proveo na ogolelom vrhu visokog brda, s mačem u krilu, kraj vatrice ukoju je svaki čas ubacivao vezice jedića. Negde u noć, daleko u dolini ugledao jeodsjaj vatre, čuo je sumanuto zavijanje i pesmu, i čuo je još nešto, što je mogaobiti samo krik mučene žene. Krenuo je tamo pred zoru, ali pronašao je jedinoizgaženu travu i spaljene kosti u još uvek toplom pepelu. Nešto što je sedelo ukrošnji ogromnog hrasta dralo se i siktalo. Mogao je to biti lesnik, a mogla je bitii obična divlja mačka. Veštac se nije zaustavio da proveri.

IV

Oko podneva, dok je pojio Ukljevu na izvoru, kobila je prodorno zarzala,cimnula se, kezeći žute zube i grizući uzde. Geralt je nehotice umiri Znakom itog trenutka ugleda pravilan krug oblikovan od kapica crvenkastih pečurki kojesu izvirivale iz mahovine.

– Zaista postaješ histerična, Ukljeva – rekao je. – To je obično đavolje kolo,čemu drama?

Kobila je frknula, okrećući glavu ka njemu. Veštac je protrljao čelo,namrgodio se i stao da razmišlja. Sledećeg trenutka se u jednom skoku našao usedlu, okrenuo konja, brzo se vraćao nazad, prateći sopstvene tragove.

– „Životinje me vole“ – promrmljao je. – Oprosti mi, konjiću. Izgleda daimaš više pameti od mene.

V

Kobila je podvijala uši, frktala, grebala potkovicama zemlju, nije htela da sepomeri. Geralt je nije umirivao Znakom – skočio je iz sedla i prebacio uzdepreko glave konja. Na leđima više nije nosio svoj stari mač u koricama odgušterove kože – njegovo mesto sada je zauzimalo sjajno, naočito oružje skrstastim balčakom i vitkim, dobro odmerenim rukohvatom, koji se završavaokugličastom glavom od belog metala.

Ovoga puta kapija se nije otvorila pred njim. Bila je otvorena onako kako juje ostavio kad je odlazio.

Začuo je pevanje. Nije razumeo reči, nije čak mogao ni da prepozna jezik nakom su pevane. Nije ni bilo potrebe – veštac je znao, osećao je i razumeo samuprirodu, suštinu tog pevanja, tihog, prodornog, koje se razlivalo kroz venetalasima mučne, iznurujuće grozote.

Pevanje se naglo prekinulo i tada ju je ugledao.Ležala je na leđima delfina u isušenoj fontani, kamen obrastao mahovinom

obuhvatila je sitnim ručicama, tako belim da su se činile prozirnim. Podbusenom raščupane crne kose svetlucale su, prikovane za njega, ogromne,široko otvorene oči boje antracita.

Geralt je prilazio sporo, mekanim, elastičnim koracima, hodajući upolukrugu od zidina, kraj grma plavih ruža. Stvorenje prilepljeno za leđa delfinaokretalo je za njim maleno lice, na kojem se ocrtavala neopisiva čežnja, punalepote od koje se i dalje čula pesma, iako su sićušna, bleda usta bila zatvorena iod njih nije dopirao ni najtiši zvuk.

Veštac se zaustavio na odstojanju od desetak koraka. Mač koji je polakoizvlačio iz sjajnih crnih korica užario se i zasijao nad njegovom glavom.

– Ovo je srebro – reče. – Oštrica je srebrna.Bledo lice nije ni zadrhtalo, antracitne oči ne promeniše izraz.– Toliko ličiš na rusalku – mirno je nastavio veštac – da bi svakoga mogla

obmanuti. Tim pre što si retka pričica, crnokosa. Ali konji nikad ne greše. Takvepoput tebe prepoznaju instinktivno i bez greške. Kaži ko si. Rekao bih da simula ili alp. Običan vampir ne bi izašao na sunce.

Uglovi bledih ustašaca zadrhtaše i lako se podignuše.– Nivelen te je privukao zbog svog izgleda, je li istina? Snove o kojima je

govorio ti si izazivala. Mogu da zamislim kakvi su to bili snovi i žalim ga.Stvorenje se nije micalo.– Voliš ptice – dodao je veštac. – Ali to ti ne smeta da kolješ ljude oba pola,

zar ne? Zbilja, ti i Nivelen! Divan biste par bili, čudovište i vampirica, gospodarišumskog zamka. Za tren oka zavladali biste čitavom okolinom. Ti, krvi večitožedna, i on, tvoj zaštitnik, ubica po želji, slepo oruđe. Ali najpre bi moraopostati istinsko čudovište, ne čovek s maskom čudovišta.

Krupne crne oči se suziše.– Šta je s njim, crnokosa? Pevala si, znači da si se nagutala krvi. Nije ti

uspelo da zarobiš njegov um, pa si posegnula za poslednjim sredstvom, jesam liu pravu?

Crna glavica neznatno je klimnula, gotovo neprimetno, a uglovi usanapodigoše se još više. Maleno lice poprimi jeziv izraz.

– Sada se zasigurno osećaš gospodaricom ovog zamka?Ovoga puta očiglednije je klimnula glavom.– Jesi li mula?Lagano, odrično pomeri glavu. Siktanje koje se začulo moglo je dolaziti

samo iz bledih, košmarno osmehnutih usana, mada veštac nije primetio da su seikako pomerile.

– Alp?Odmahivanje.Veštac se povuče, snažnije stegnu rukohvat mača.– To onda znači da si...Uglovi usana polako su se podizali uvis, još više, usta su se rastvorila...– Bruksa! – povika veštac bacajući se prema fontani.Iza bledih usana zasijaše šiljati beli zubi. Vampirica je uzletela, izvila leđa

poput leoparda i vrisnula.Zvučni talas strovalio se na vešca kao rogovi ovna, oduzimajući mu dah,

drobeći mu rebra, parajući uši i mozak bodljama bola. Leteći unazad, uspeo jenekako da ukrsti ruke u Znak Heliotropa. Čini su značajno ublažile udar kojim

je leđima raspalio o zid, ali i tako mu se smračilo pred očima, a ostaci vazduhaizleteli su mu iz pluća zajedno s jaukom.

Na leđima delfina, u kamenom krugu isušene fontane, na mestu gde je presamo jednog trenutka sedela filigranska devojka u beloj haljini, širio jesvetlucavu telesinu ogromni crni šišmiš, razjapljujući dugačke, uzane čeljustiispunjene niskama igličastih zuba. Opnasta krila raširiše se, bezglasno zalepršaše,i stvor jurnu na vešca poput izbačene strele. Osetivši u ustima metalni ukus krvi,veštac glasno izgovori čini, ispruživši pred sebe šaku s prstima složenim u ZnakKuen. Sikćući, šišmiš je naglo skrenuo, poleteo uvis pakosno se smejući, iodmah okomito poleteo nadole, pravo ka veščevom vratu. Geralt odskoči ustranu, zamahnu mačem, ali promaši. Šišmiš se vešto, graciozno, grčeći jednokrilo, okrenu, okruži ga i ponovo napade, rastvarajući bezoku, zubatu gubicu.Geralt je čekao, držeći oberučke mač uperen ka stvorenju. U poslednjemtrenutku je skočio, ali ne na stranu, već pravo napred, sekući sleva silovito, takoda je vazduh fijuknuo. Nije uspeo. Beše to tako neočekivano da je ispao iz ritmai za delić sekunde zakasnio da se skloni. Osetio je kako mu beštijine kandžecepaju obraz, a plišano, vlažno krilo lupka po vratu. Savio se u mestu, prebaciotežinu tela na desnu nogu i oštrim zamahom zasekao unazad, još jednompromašujući zadivljujuće okretnog stvora.

Šišmiš je mahnuo krilima, vinuo se uvis i poleteo ka fontani. U trenutku kadsu povijene kandže zaškripale po kamenom zidu, jeziva, zabalavljena njuška većse rasplinjavala, preobražavala, nestajala, ali bleda ustašca koja su se na njenommestu pojavljivala još nisu bila prikrila ubilačke očnjake.

Bruksa je nepodnošljivo zajaukala, modulirajući glas u početak stravičnepesme, izbečila je ka vešcu oči pune mržnje i ponovo vrisnula.

Udar talasa bio je tako snažan da je prelomio Znak. U Geraltovim očimazakovitlali su se crni i crveni krugovi, u slepoočnicama i temenu je zatutnjalo.Kroz bol koji mu je pištao u ušima začuo je glasove, tužbalice i jauke, zvukeflaute i oboe, šum vihora. Koža na njegovom licu trnula je i hladila se. Pao je najedno koleno, protresao glavom.

Crni šišmiš bešumno je jurišao ka njemu, u letu rastvarajući zubate čeljusti.Iako je bio ošamućen talasom vriska, Geralt je reagovao instinktivno. Skočio jesa zemlje, usklađujući munjevito tempo svojih pokreta s brzinom leta čudovišta,načinio je tri koraka napred, eskivažu i poluokret, a onda kao misao brz,

oberučni udarac. Oštrica nije nailazila na otpor. Skoro da nije. Čuo je vrisak, aliovoga puta bio je to vrisak bola koji je izazvao dodir srebra.

Bruksa se, zavijajući, preobražavala na leđima delfina. Na beloj haljini, malopoviše leve dojke, pojavljivala se crvena mrlja, ispod ogrebotine ne duže odmalog prsta. Veštac je zaškrgutao zubima. Udarac koji je trebalo da prepolovibeštiju ostao je tek posekotina.

– Viči, vampirice – zarežao je, otirući krv s obraza. – Izviči se. Izgubi snagu.A onda ću ti glavu odrubiti!

Ti. Oslabićeš prvi. Čarobnjak. Ubiću.Usta brukse nisu se pomerala, ali veštac je jasno čuo reči, odjekivale su u

njegovom mozgu, eksplodirajući, gluvo odzvanjajući, poluglasno, kao podvodom.

– To ćemo videti – procedio je, hodajući povijen u pravcu fontane.Ubiću. Ubiću. Ubiću.– To ćemo videti.– Vereeena!Oborene glave, držeći se obema rukama za okvir vrata, iz dvorca se isteturao

Nivelen. Klimavim korakom krenuo je ka fontani, nesigurno mašući šapama.Kroz šav kaputa mu je prodirala krv.

– Vereeena! – urliknuo je ponovo.Bruksa je cimnula glavu ka njemu. Zamahnuvši mačem, Geralt je skočio ka

njoj, ali su reakcije vampirice bile znatno brže. Oštar vrisak – i naredni talasoborio je vešca s nogu. Stropoštao se na leđa, zaparao šljunak aleje. Bruksa seizvila, pripremila za skok, zubi u njenim ustima blesnuli su poput razbojničkihbodeža. Šireći šape kao medved, Nivelen je pokušao da je uhvati, ali ona mu jevrisnula pravo u lice, odbacujući ga nekoliko hvati unazad, na drvenu skelu krajzida, koja se uz prodoran zvuk prelomila, zatrpavajući ga gomilom drveta.

Geralt je već ponovo bio na nogama, trčao je, u polukrugu je obilaziodvorište, trudeći se da vampirici odvuče pažnju od Nivelena. Lepršajući belomhaljinom, vampirica je poletela ravno ka njemu, lako kao leptir, jedva dotičućizemlju. Nije više vrištala, nije pokušavala da se preobrati. Veštac je znao da jeumorna. Ali znao je takođe da čak i umorna ne prestaje da bude smrtno opasna.Iza Geraltovih leđa, Nivelen je lupao i urlikao među daskama.

Geralt je skočio ulevo, i kratko, zbunjujuće zavitlao mačem. Bruksa jekliznula ka njemu, crno-bela, razvejana, strašna. Nije bio spreman na njen vrisaku trku. Nije stigao da složi Znak, poleteo je unazad, tresnuo leđima o zid, bol ukičmi sevnuo mu je sve do vrhova prstiju, paralizovao mu ruke, sasekao kolena.Kleknuo je. Pevljivo zavijajući, Bruksa je skočila ka njemu.

– Vereeena! – urliknuo je Nivelen.Okrenula se. I tada joj je Nivelen, zamahnuvši, među grudi snažno zabio

polomljen, oštar vrh tri metra dugačkog kolca. Nije kriknula, samo je uzdahnula.Čuvši taj uzdah, veštac se stresao.

Stajali su tako; Nivelen, široko raširenih nogu, držao je motku oberučke,učvrstivši njen kraj pod pazuhom. Bruksa je, kao beli leptir na čiodi, visila nadrugom kraju motke, stiskajući je obema rukama.

Vampirica je bolno uzdahnula i iznenada se moćno navalila na kolac. Geraltje gledao kako na njenim leđima, na beloj haljini, procvetava crvena mrlja, izkoje se u gejziru krvi grozomorno i nepristojno pojavljuje polomljeni vrh.Nivelen je kriknuo, zakoračio unazad, onda još jednom, potom je brzo počeo dase povlači, ali nije ispuštao motku, vukući sa sobom probodenu bruksu. Jošjedan korak, i naslonio se leđima o zidine palate. Kraj motke koju je držao podpazuhom zaškrgutao je po zidu.

Bruksa je polagano, gotovo nežno, prevukla sitne šake duž motke, ispružilaruke svom dužinom, uhvatila se snažno za kolac i ponovo se navalila. Još višeod metra krvavog drveta izlazilo je iz njenih leđa. Oči su joj bile širokootvorene, glava zabačena unazad. Njeni uzdasi postajali su sve češći, ritmični,prelazili su u krkljanje.

Geralt je stajao, ali fasciniran prizorom koji je video nije bio sposoban ni zakakvu akciju. Čuo je reči koje je mutno razabirao u svojoj glavi, kao ispod svodahladne i vlažne tamnice.

Moj. Ili ničiji. Volim te. Volim.Još jedan strašni, uzdrhtali uzdah koji se davio u krvi. Bruksa se trgla,

povukla se dalje duž kolca i ispružila ruke. Nivelen je zarikao u očaju, neispuštajući motku, silio se da odgurne vampiricu što dalje od sebe. Uzalud.Povukla se još više napred, uhvatila ga za glavu. Zavijao je užasnije, zatresaokosmatu glavu. Bruksa se ponovo pomerila na kolcu, nagnula je glavu ka

Nivelenovom vratu. Zubi su joj sevnuli zaslepljujućom belinom.Geralt je skočio. Skočio je kao teška, oslobođena opruga. Svaki pokret, svaki

korak koji je sada trebalo da načini bio je njegova priroda, bio je naučen,neizbežan, automatski i smrtno siguran. Tri brza koraka. Treći će, kao i stotinetakvih koraka pre njega, završiti na levoj nozi moćnim, odlučnim stupanjem.Obrt grudima, oštar, zamašan rez. Pogledao je njene oči. Ništa se više nijemoglo promeniti. Čuo je glas. Ništa. Kriknuo je da bi zaglušio reč koju jeponavljala. Ništa nije mogla. Sekao je.

Udario je sigurno, kao i stotinama puta pre toga, sredinom sečiva, i odmahje, nastavljajući ritam pokreta, načinio četvrti korak i poluokret. Sečivo, pred krajpoluokreta već slobodno, kretalo se za njime blistajući, vukući za sobom lepezucrvenih kapljica. Kosa crna poput gavrana talasala se kroz vazduh, letela, letela,le-tela...

Glava je pala na šljunak.Čudovišta je sve manje?A ja? Šta sam ja?Ko viče? Ptice?Žena u kožuhu i plavoj haljini?Ruža iz Nazaira?Kako je tiho!Kako je pusto. Kakva praznina.U meni.Savijen u klupko, u grčevima i drhtajima, Nivelen je ležao u koprivi kod zida

palate, držeći se za glavu.– Ustani – reče mu veštac.Mlad, lepuškast, snažan muškarac bledog lica koji je ležao kraj zida podiže

glavu i osvrnu se oko sebe. Pogled mu je bio mutan. Protrljao je oči i pogledaosopstvene šake. Dodirnuo je lice. Zastenjao je tiho, stavio prst u usta i dugoprepipavao desni. Ponovo se uhvatio za lice, i ponovo zastenjao, dodirujući četirikrvava, otečena reza na obrazu. Zajecao je, a onda se zasmejao.

– Geralte! Kako se to... Geralte!– Ustani, Nivelene. Ustani i dođi. U bisagama imam meleme, obojici će nam

trebati.– Više nemam... Nemam? Geralte? Kako?Veštac mu pomože da ustane, trudeći se da ne gleda u sićušne, tako bele,

gotovo prozirne ruke, koje su držale kolac zaboden kroz male grudi oblepljenemokrom crvenom haljinom. Nivelen je ponovo zastenjao.

– Vereeena...– Ne gledaj. Hajdemo.Hodali su kroz dvorište, kraj grma plavih ruža, pridržavajući jedan drugog.

Nivelen je neprestano slobodnom rukom dodirivao svoje lice.– Neverovatno, Geralte. Posle toliko godina? Kako je to moguće?– U svakoj bajci postoji zrno istine – rekao je tiho veštac. – Ljubav i krv.

Obe imaju veliku moć. Magovi i učenjaci godinama nad time lome glave, ali nido čega nisu došli, osim da...

– Osim da šta, Geralte?– Ljubav mora biti istinska.

GLAS RAZUMA 3

– Ime mi je Falvik, grof Moen. A ovo je vitez Tailes od Dorndala.Geralt se pokloni nemarno, gledajući ka vitezovima. Obojica nosaše oklope i

jarkocrvene plaštove sa znakom Bele Ruže na levom ramenu. Malo se iznenadi,jer, koliko je znao, red u okruženju nije imao nikakav posed.

Naizgled bezbrižna i neusiljeno nasmejana, Neneke je primetila njegovoiznenađenje.

– Ova gospoda plemenitog porekla – rekla je nevoljno, zavalivši se udobnou fotelju koja je sličila tronu – nalaze se u službi vojvode Herevarda, kojimilostivo vlada ovim krajevima.

– Princa – s naglašavanjem je ispravi Tailes, mlađi vitez, upirući u sveštenicusvetloplave oči u kojima se ogledala mržnja. – Princa Herevarda.

– Ne bavimo se onomastičkim detaljima – Neneke se podsmešljivonasmejala. – U moje su se vreme prinčevima zvali samo oni u čijim je žilamatekla kraljevska krv, ali danas to, kako mi se čini, nema prevelikog značaja.Vratimo se predstavljanju i objašnjenju cilja posete vitezova Bele Ruže momskromnom hramu. Treba da znaš, Geralte, da se Kaptol upravo kod Herevardazalaže za akt o podeli darovine za red, zato su mnogi vitezovi Ruže stupili uprinčevu službu. A nemalo ih je, kao prisutni ovde Tailes, dalo zavet i prihvatilocrveni plašt, koji mu tako lepo stoji.

– Čast mi je – veštac se još jednom pokloni, jednako nemarno kao i prvogputa.

– Sumnjam – reče hladno sveštenica. – Nisu oni ovde došli da tepočastvuju. Upravo suprotno. Stigli su sa zahtevom da odavde što pre nestaneš.Došli su da te najure, kratko i precizno govoreći. Smatraš li to čašću? Ja ne. Ja tosmatram uvredom.

– Plemeniti vitezovi nepotrebno su se mučili, kako čujem – Geralt je slegnuoramenima. – Nemam nameru ovde da se naselim. Otići ću sam, bez dodatnihpodsticaja i požurivanja, i to uskoro.

– Smesta – zaurlao je Tailes. – Bez odlaganja! Princ naređuje...

– U ovom hramu naređenja izdajem ja – Neneke ga prekinu hladnim,zapovednim glasom. – Obično se staram da moje naredbe ne budu uprekomernoj suprotnosti s Herevardovom politikom. Sve dok je ta politikalogična i razumna. U ovom konkretnom slučaju ona je iracionalna i neću jetretirati ozbiljnije nego što zaslužuje. Geralt iz Rivije je moj gost, gospodo.Njegovom boravku u ovom hramu se veselim. Zato će Geralt iz Rivije u njemuostati koliko on želi.

– Zar si se drznula da se protiviš princu, ženo? – povika Tailes i prebaci plaštpreko ramena, demonstrirajući u punom sjaju žlebasti pršnjak oivičenmesingom. – Imaš smelosti da osporavaš autoritet vladara?

– Tiše – rekla je Neneke i zažmurila. – Spusti ton. Vodi računa šta govoriš ikome govoriš.

– Dobro ja znam kome govorim! – vitez istupi korak napred. Falvik, onajstariji, snažno ga zgrabi za lakat, i stezaše ga dok ne zaškripa oklopna rukavica.Tailes se besno istrgnu. – A govorim reči koje su volja princa, gospodara ovogposeda! Nek ti je na umu, ženo, da u dvorištu imamo dvanaestoricu vojnika...

Neneke dohvati vrećicu za pojasom i iz nje izvuče malu porcelansku teglicu.– Zaista ne znam – mirno reče – šta će se dogoditi razbijem li ovu posudu

pod tvojim nogama, Tailese. Možda ti se raspuknu pluća. Možda ti izrastuživotinjske dlake. A možda i jedno i drugo, ko to zna? Verovatno jedinomilostiva Melitela.

– Da se nisi usudila da mi pretiš tim svojim čarolijama, sveštenice! Našivojnici...

– Vaši vojnici, usudi li se bilo koji da dotakne sveštenicu Melitele, visiće pobagremovima duž puta do grada, i to pre nego što sunce dotakne horizont.Znaju oni to veoma dobro. A znaš i ti, Tailese, zato prestani da se ponašaš kôprostak. Ja sam te primala na rođenju, balavče usrani, i žalim za tvojom majkom,ali ne izazivaj sudbinu. Ne teraj me da te učim lepom ponašanju!

– Dobro de, dobro – ubaci se veštac, već pomalo umoran od čitavogdogađaja. – Reklo bi se da moja skromna malenkost postaje uzrok ozbiljnogsukoba, a ne vidim razloga za tako nešto. Gospodine Falviče, izgledate mimnogo uravnoteženiji od svog prijatelja, kog, kako vidim, obuzima mladalačkižar. Saslušajte me, gospodine Falviče: uveravam vas da ću ubrzo napustiti ovu

okolinu, za nekoliko dana. Uveravam vas, takođe, da nisam nameravao, nitinameravam da ovde radim, ni da primam naloge i narudžbine. Nisam ovde kaoveštac, već kao privatno lice.

Grof Falvik ga pogleda u oči i Geralt istog trenutka shvati svoju grešku. Upogledu viteza Bele Ruže beše čista i nepokolebljiva mržnja. Veštac je shvatio ibio je siguran u to da onaj koji želi da ga izbaci i protera nije vojvoda Herevard,već Falvik i njemu slični.

Vitez se okrenu ka Neneke, pokloni se u znak poštovanja i poče govoriti.Govorio je mirno i ljubazno. Govorio je logično. Ali Geralt je znao da Falviklaže kô pas.

– Poštovana Neneke, molim za oproštaj, ali princ Herevard, moj senior, neželi i neće na svom posedu trpeti vešca Geralta iz Rivije. Nevažno je da li Geraltlovi čudovišta ili je u privatnoj poseti. Princ zna da Geralt iz Rivije ne dolazi tektako u privatne posete. Veštac privlači nevolje kao magnet opiljke. Čarobnjaci sebune i pišu peticije, druidi otvoreno prete...

– Ne vidim zbog čega bi Geralt iz Rivije snosio posledice razularenostiovdašnjih čarobnjaka i druida – prekinula ga je sveštenica. – Od kada toHerevarda zanima mišljenje jednih ili drugih?

– Dosta je bilo diskutovanja – podiže glavu Falvik. – Zar se ne izražavamdovoljno jasno, poštovana Neneke? Ponoviću sada tako jasno da jasnije nemože: niti princ Herevard niti Kaptol ne žele ni dana jednog duže tolerisati uElanderu vešca Geralta iz Rivije, poznatog kao Dželat iz Blavikena.

– Ovo nije Elander! – sveštenica ustade iz fotelje. – Ovo je Melitelin hram!A ja, Neneke, prvosveštenica Melitele, ne želim ni trena jednog više tolerisati uhramu vaše prisustvo, gospodo!

– Gospodine Falviče – javi se tiho veštac. – Poslušajte glas razuma. Ne želimda izazivam nevolje, a ni vama, kako zaključujem, nije do toga stalo. Napustićuovo mesto najdalje za tri dana. Ne, Neneke, ne govori ništa, molim te. I tako mije vreme da pođem. Tri dana, gospodine grofe. Ne tražim ništa više.

– I ne treba da tražiš – rekla je sveštenica, pre nego što je Falvik stigao daodreaguje. – Jeste li čuli, momci? Veštac će ostati još tri dana, jer takva jenjegova želja. A ja, sveštenica Velike Melitele, gostiću ga ova tri dana, jer takvaje moja želja. Poručite tako Herevardu. Ne, ne Herevardu. Poručite tako

njegovoj supruzi, plemenitoj Ermeli, i dodajte još – ako misli da i daljenesmetano dobija afrodizijake iz moje apoteke, bolje bi joj bilo da umiri svogvojvodu. Neka obuzda njegove hirove i bubice, koji sve više liče na simptomeludila.

– Dosta! – tanko je povikao Tailes, a glas mu se prelomio u falset. – Nepada mi na pamet da slušam kako neka šarlatanka ponižava mog seniora injegovu suprugu! Neću preći preko takvih uvreda! Ovde će vladati zakon BeleRuže, doći će kraj vašim gnezdima tame i vradžbina! A ja, vitez Bele Ruže...

– Slušaj ti, balavče – prekinu ga Geralt, osmehujući se neprijateljski. – Umirirazleteli jezičić. Obraćaš se ženi koja zaslužuje poštovanje. Naročito od vitezaBele Ruže. Istina, da bi se postalo to što ti jesi, odnedavno je dovoljno uplatiti ukasu Kaptola hiljadu novigradskih kruna, red je pun sinova zelenaša i krojača,ali neki su običaji valjda i kod vas preživeli. Ili grešim?

Tailes poblede i uhvati se za pojas.– Gospodine Falviče – rekao je Geralt, ne skidajući osmeh s lica. – Ako li

izvuče mač, oduzeću mu ga i išibaću usranka po zadnjici. A onda ću njimerazvaliti vrata.

Tailes je drhtavim rukama iz pojasa izvukao metalnu rukavicu i uz tresak jebacio na pod, tik pred veščeve noge.

– Tvojom ću krvlju sprati uvredu reda, kopile! – viknuo je. – Na dvoboju!Izlazi u dvorište!

– Šta te je spopalo, dete – mirno reče Neneke. – Podigni to što si bacio,ovde se ne sme prljati, ovo je svetinja. Falviče, vodi odavde tog tikvana, dok senije desila kakva nesreća. Znaš šta treba da poručiš Herevardu. Uostalom,poslaću mu lično pismo, vi mi ne izgledate kao poslanici dostojni poverenja.Gubite se odavde! Znate gde je izlaz, nadam se?

Pridržavajući razjarenog Tailesa gvozdenim stiskom, Falvik se pokloni,škripeći oklopom. Onda pogleda vešca u oči. Veštac se nije osmehivao. Falvikprebaci preko ramena crveni plašt.

– Ovo nije naša poslednja poseta, poštovana Neneke – reče.– Vratićemo se.– Upravo toga sam se i plašila – odgovori hladno sveštenica.– Nezadovoljstvo je moje.

MANJE ZLO

I

Kao i obično, najpre su ga primetile mačke i deca. Prugasti mačak koji jespavao na osunčanoj kamari složenih drva trgnuo se, pridigao okruglastu glavu,naćulio uši, frknuo i šmugnuo u koprivu. Trogodišnji Dragomir, sin ribaraTrigla, koji je na pragu kolibe radio sve što je mogao ne bi li još više umazaoveć umazanu staru košulju, udario je u vrisku, uperivši uplakane oči u jahačakoji je prolazio pored.

Veštac je jahao polako i nije se trudio da pretekne kola sa senom koja suzakrčila uličicu. Za njim je, istežući vrat i svaki čas snažno zatežući konopaczavezan za unkaš sedla, kaskao natovareni magarac. Osim običnih bisaga,dugouhi je teglio na leđima i veliku nejasnu priliku uvijenu u pokrovac. Sivobelibok magarca prekrivali su crni tragovi zgrušane krvi.

Kola su konačno skrenula u bočnu uličicu, koja je vodila ka žitnicama ipristaništu, odakle je dolazio blag povetarac, miris smole i volovske mokraće.Geralt je ubrzao. Nije obratio pažnju na prigušeni krik prodavačice povrća,zagledane u koščatu, kandžastu šapu koja je virila ispod pokrovca i poskakivalau ritmu kaskanja magarca. Nije se osvrnuo ni na sve veću gomilu ljudi koji suhodali za njim i talasali se od uzbuđenja.

Pred kućom seoskog kneza, kao i obično, bilo je puno kola. Geralt iskoči izsedla, namesti mač na leđima i prebaci uzde preko drvene ograde. Gomila kojaga je pratila napravi polukrug oko magarca.

Kneževo urlanje moglo se čuti već pred ulazom.– Zabranjeno, kad kažem! Zabranjeno, pasja te rđa ne ubila! Razumeš li,

huljo, kad ljudski govorim?Geralt uđe. Pred knezom, malim i debeljuškastim, pocrvenelim od besa,

stajao je seljak i za vrat držao uskoprcalu gusku.– Šta... O, svih mi bogova! Jesi li to ti, Geralte? Ili me oči varaju? – i ponovo,

obraćajući se seljaku: – Iznosi to odavde, lupežu! Jesi gluv?– Meni rekli – zamuca seljak, pogledajući na gusku – da valja ponešto odneti

velmožama, jer drukčije...– Ko je rekao? – dreknu knez. – Ko? Da ja, tobože, uzimam mito? Ne

dozvoljavam i tačka! Napolje, kad kažem! Zdravo, Geralte.– Zdravo, Kaldemejne.Stiskajući mu ruku, knez drugom rukom potapša vešca po ramenu.– Nije te bilo bezmalo dve godine, Geralte, je li tako? Nijedno mesto ne

možeš da zagreješ. Odakle nam stižeš? A, pasje seme, kô da je važno odakle.Hej, vi tamo, nek nam neko donese piva! Sedaj, Geralte, sedaj. Kod nas gužva,sutra je vašar. Šta ima kod tebe, pričaj!

– Kasnije. Izađimo najpre.Napolju se gomila već bila udvostručila, ali se prazan prostor oko magarca

nije smanjivao. Geralt smaknu pokrovac. Gomila zajauka i povuče se.Kaldemejn široko raširi usta.

– Svih mi bogova, Geralte, šta je to?!– Kikimora. Daješ li za nju kakve nagrade, uvaženi kneže?Kaldemejn se prebaci s noge na nogu, gledajući paukastu priliku zategnutu

sasušenom crnom kožom, staklasto oko sa uspravnom zenicom, igličaste zube ukrvavoj čeljusti.

– Gde... Otkud to...– Na nasipu, oko četiri milje ispred mesta. U močvarama. Kaldemejne, tamo

su morali stradati ljudi. Deca.– A, dakako, slažem se. Ali niko... Ko je mogao i pomisliti... Hej, narode,

vraćajte se kući, na posao! Nije ovo predstava! Pokrij to, Geralte. Muve seskupljaju.

Knez je u odaji bez reči uhvatio bokal piva i ispio ga do dna, naiskap.Uzdahnuo je teško, šmrknuo.

– Nema nagrade – rekao je turobno. – Niko nije ni pretpostavio da tako štočuči u slanim močvarama. Fakat je, nekoliko ljudi je nestalo u toj okolini, ali...Malo ko je i prolazio tuda. A ti, otkud si se tamo zatekao? Zašto nisi jahaoglavnim putem?

– Po glavnim putevima teško da nešto mogu da zaradim, Kaldemejne.– Zaboravio sam – starešina je prigušivao podrigivanje nadimajući obraze. –

A kako je to nekad bila mirna okolina. Samo su patuljci tek ponekad ženamazapišavali mleko. A gle sad, pred samim nosom neka mačkomora. Izgleda da ti

se moram zahvaliti. Jer da platim ne mogu. Nemam odakle.– Nevolja. Dobro bi mi došao koji groš, da prezimim – veštac je uzeo gutljaj

iz bokala i obrisao penu s usta. – Krenuo sam u Ispaden, ali ne znam hoću listići pre nego što sneg zaveje puteve. Možda ću se zadržati u nekom utvrđenjuduž Lutonjskog druma.

– Ostaješ li dugo u Blavikenu?– Ne. Nemam vremena. Ide zima.– Gde ćeš konačiti? Možeš kod mene. Imam slobodnu sobu u potkrovlju,

što da te deru one lopuže u krčmi. Taman da se ispričamo, da mi kažeš šta sezbiva po svetu.

– Rado. Ali šta će na to reći tvoja Libuše? Poslednji put mi se učinilo da nijebaš luda za mnom.

– U mojoj kući žene nemaju pravo glasa. Ali, među nama, nemoj pred njomraditi ono što si prošli put, za večerom.

– Misliš li na to kad sam viljuškom gađao pacova?– Ne. Mislim na to što si ga pogodio iako je bio mrak.– Mislio sam da će biti zabavno.– I bilo je. Samo ne čini to pred Libuše. Čuj, a ta... kako reče... Kiki...– Kikimora.– Treba li ti za šta?– Za šta bi mi trebala? Ako nema nagrade, možeš je baciti u đubre.– Nije loša ideja. Hej, tamo, Karelka, Borg, Nosikamene! Ima li koga?Ušao je mesni čuvar s partizanom na ramenu, bučno zapinjući oštricom o

dovratak.– Nosikamene – reče Kaldemejn. – Nađi nekog da ti pomogne i idite pred

zgradu, uzmite magarca, zajedno s onom mrcinom upakovanom u pokrovac, inosite to iza svinjca, te bacite u đubre. Jesi razumeo?

– Razumeo! Ali... Gospodine kneže...– Šta je?– Možda pre nego što bacimo mrcinu...– A?– Da je pokažemo Majstoru Irionu. Ko će ga znati, možda mu za nešto

posluži.Kaldemejn se lupi po čelu otvorenom šakom.– Nisi blesav, Nosikamene. Čuj, Geralte, možda ti naš mesni čarobnjak da

štogod za tu strvinu. Ribari mu odnose razne čudne ribe, osmonoge, klabatre ikrokodilke, mnogi su na tome zaradili. Hajde, prošetaćemo do kule.

– Obezbedili ste čarobnjaka? Zastalno ili privremeno?– Zastalno. Majstor Irion. Živi u Blavikenu godinu dana. Moćan mag,

Geralte, biće ti jasno po samom pogledu.– Sumnjam da će mi moćni mag platiti za kikimoru – namršti se Geralt. –

Koliko znam, ne koristi se za proizvodnju nijednog eliksira. Vaš Irion možesamo da me nagrdi. Mi vešci ne volimo se baš s čarobnjacima.

– Nijednom dosad nisam čuo da je Majstor Irion koga nagrdio. Da će platitine garantujem, ali nije šteta da probamo. U močvarama možda ima još takvihkikimora i šta ćemo onda? Neka čarobnjak pregleda stvora i, ako treba, nek bacikakve čari po močvari ili gde već.

Veštac je kratko razmislio.– Štih za tebe, Kaldemejne. Neka bude, rizikovaćemo susret s Majstorom

Irionom. Idemo li?– Idemo. Nosikamene, rasteraj onu dečurliju i hvataj dugouhog za konopac.

Gde je moja kapa?

II

Kula sagrađena od glatko istesanih granitnih blokova, okružena zupčastomogradom, izgledala je impozantno, nadvisujući porazbijane crepove i upalestrehe kućeraka.

– Vidim da je obnovio kulu – reče Geralt. – Čarima ili vas je poterao naposao?

– Uglavnom čarima.– Pa kakav vam je taj vaš Irion?– Dobar je. Pomaže ljudima. Ali je osobenjak, namćor. Iz kule skoro da ne

izlazi.Na vratima ukrašenim rozetom izrađenom od svetlog drveta visila je

ogromna klepetuša u obliku pljosnate, buljooke riblje glave koja je mesinganualku držala u zubatoj čeljusti. Kaldemejn, upoznat s delovanjem mehanizma,približio se, nakašljao i izrecitovao:

– Pozdravlja seoski knez Kaldemejn, poslom kod Majstora Iriona. S njimzajedno pozdravlja i veštac Geralt iz Rivije, takođe poslom.

Dugo se ništa nije događalo, a onda je riblja glava konačno pomerila zubatuvilicu, ispuštajući oblačić pare.

– Majstor Irion ne prima. Odlazite, dobri ljudi.Kaldemejn je tapkao u mestu, pogledao je u Geralta. Veštac slegnu

ramenima. Nosikamen, usredsređen i sav važan, čeprkao je nos.– Majstor Irion ne prima – metalno je ponovila klepetuša. – Odlazite,

dobri...– Nisam ja dobar čovek – odbrusi glasno Geralt. – Ja sam veštac. To na

magarcu, to je kikimora koju sam ubio blizu mesta. Obaveza je svakogčarobnjaka rezidenta da vodi računa o bezbednosti u okolini. Majstor Irion nemora da me udostoji razgovora, ne mora da me primi, ako mu je takva volja. Alikikimoru neka pregleda, pa nek donese zaključak. Nosikamene, otkači kikimorui baci je ovde, pred vrata.

– Geralte – reče tiho knez. – Ti ćeš otići, a ja ću ovde morati da...

– Idemo, Kaldemejne. Nosikamene, vadi taj prst iz nosa i uradi šta samkazao.

– Trenutak – izgovorila je klepetuša potpuno drugačijim glasom. – Geralte,jesi li to uistinu ti?

Veštac je tiho opsovao.– Gubim strpljenje. Tako je, to sam uistinu ja. I šta s tim što sam uistinu ja?– Priđi bliže vratima – reče klepetuša, ispuštajući oblačić pare. – Sam.

Pustiću te.– Šta ćemo s kikimorom?– Nek je đavo nosi. Želim s tobom da razgovaram, Geralte. Samo s tobom.

Kneže, oprostite.– Nema veze, Majstore Irione – mahnuo je rukom Kaldemejn. – Zdravo,

Geralte. Videćemo se kasnije. Nosikamene! Baci čudovište u đubre!– Razumeo.Veštac priđe ukrašenim vratima, koja su se neznatno odškrinula, taman

toliko da se kroz njih provuče, zatim su se odmah zalupila, ostavljajući ga upotpunom mraku.

– Hej! – povikao je, ne skrivajući gnev.– Dolazim – odgovorio je glas, iznenađujuće poznat.Utisak je bio toliko neočekivan da se veštac zateturao i ispružio ruku, tražeći

oslonac. Nije ga našao.Vrt je cvetao u beloj i ružičastoj boji i mirisao je na kišu. Nebo je presecao

raznobojni luk duge, koji je povezivao krošnje drveća s dalekim plavimplaninskim lancem. Kućica nasred vrta, malena i skromna, tonula je u slezu.Geralt je pogledao pod noge i zaključio da do kolena stoji u majčinoj dušici.

– No, hodi ovamo, Geralte – začuo se glas. – Ispred kuće sam.Hodao je vrtom između drveća. S leve strane primetio je nekog, okrenuo se.

Devojka svetle kose, sasvim naga, koračala je duž niza žbunova, noseći korpupunu jabuka. Veštac je svečano sebi obećao da ga više ništa neće iznenaditi.

– Najzad. Dobro došao, vešče.– Stregobore! – iznenadio se Geralt.Veštac je u svom životu sretao lopove koji su izgledali kao gradski većnici,

gradske većnike koji su izgledali kao prosjaci, bludnice koje su izgledale kôprinceze, princeze koje su izgledale kao steone krave i kraljeve koji su izgledalikao lopovi. A Stregobor je oduvek izgledao baš onako kako prema svimpravilima i zamišljanjima treba da izgleda čarobnjak. Bio je visok, mršav,pogrbljen, imao je velike, osedele, čekinjaste obrve i dugačak, povijen nos. Nasve to, nosio je još i crnu odeću koja se vukla za njim, s neverovatno širokimrukavima, i u ruci je imao podugačak štap s kristalnom kuglom. Nijedan odčarobnjaka koje je Geralt poznavao nije izgledao poput Stregobora. Da čudobude veće, Stregobor je zaista bio čarobnjak.

Seli su u pletene fotelje na tremu okruženom slezom, kraj stočića s belommermernom pločom. Naga plavuša s korpom jabuka im se približila, nasmejalase, okrenula i vratila se ka vrtu, zanoseći bedrima.

– Da li je i to iluzija? – upitao je Geralt, posmatrajući njena bedra.– Da. Kao i sve ovde. Ali to je, dragi moj, prvoklasna iluzija. Cveće miriše,

jabuke su jestive, pčela može da te ubode, a i nju – čarobnjak je pokazao naplavušu – možeš...

– Možda kasnije.– Ispravno. Šta radiš ovde, Geralte? I dalje se baviš ubijanjem izumirućih

vrsta za pare? Koliko si dobio za kikimoru? Sigurno ništa, inače ne bi bio ovde.I kad samo pomislim da postoje ljudi koji ne veruju u sudbinu. Osim ako nisiznao za mene. Znao si?

– Nisam znao. Ovo je poslednje mesto na kojem bih očekivao da vidimtebe. Ako me pamet dobro služi, nekada si živeo u Koviru, u kuli poput ove.

– Mnogo se toga promenilo od tog doba.– Tvoje ime, na primer. Kako kažu, sada si Majstor Irion.– Tako se zvao tvorac ove kule, umro je pre oko dvesta godina. Smatrao

sam da bi trebalo da mu nekako odam poštovanje, kad već zauzimam njegovosedište. Ovde sam kao rezident. Većina stanovnika živi od mora, a kao što znaš,pored iluzija, moja specijalnost je vreme. S vremena na vreme umirim oluju,ponekad je izazovem, ponekad zapadnim vetrom bliže obali priteram jatopišmolja i bakalara. Može se živeti. To jest – dodao je turobno – moglo se živeti.

– Zašto ,,moglo“? Otkud promena imena?– Sudbina ima mnoga lica. Moja je spolja lepa, ali jeziva iznutra. Ispružila je

ka meni svoje krvave kandže...– Nimalo se nisi promenio, Stregobore – Geralt se namršti. – Lupetaš,

praveći pritom umne i značajne face. Zar ne možeš normalno da govoriš?– Mogu – uzdahnuo je mag. – Ako će te to usrećiti, govoriću. Dospeo sam

čak ovamo krijući se i bežeći od čudovišnog bića koje me želi ubiti. Ali bežanjeje bilo bezuspešno, pronašla me je. Prema svim pokazateljima, pokušaće da meubije sutra, najdalje prekosutra.

– Aha – ravnodušno reče veštac. – Sad mi je jasno.– Koliko vidim, smrt koja mi preti na tebe ne ostavlja veliki utisak...– Stregobore – reče Geralt. – Takav je ovaj svet. Svašta se vidi putujući. Dva

seljaka se zbog međe poubijaju nasred polja koje će izjutra izgaziti konji družinedvojice komesa. Na drveću duž puta vise obešeni, razbojnici po šumama koljutrgovce. U gradovima na svakom koraku naletiš na leš u uličnim slivnicima. Upalatama se bockaju mačevima, a na pirevima se svaki čas neko svali pod sto,pomodreo od otrova. Navikao sam se. Zašto bi onda na mene ostavljala utisaksmrt koja preti, i to povrh svega smrt koja preti tebi?

– Koja, povrh svega, preti meni – zajedljivo je ponovio Stregobor. – A jasam te smatrao prijateljem. Računao sam na tvoju pomoć.

– Naš poslednji susret – reče Geralt – dogodio se na dvoru kralja Idija uKoviru. Došao sam po isplatu za ubijenu amfisbenu koja je divljala u okolini. Aonda ste me ti i tvoj sabratim Zavist naizmenično nazivali šarlatanom, glupommašinom za ubijanje i, ako se dobro sećam, lešinarom. Na kraju, Idi ne samošto mi nije platio ni prebijene pare već mi je dao dvanaest sati da napustimKovir, a kako je imao pokvaren peščanik, jedva sam stigao. A sada, kažeš,računaš na moju pomoć. Kažeš, čudovište te progoni. Čega se bojiš,Stregobore? Ako te sustigne, samo mu reci da ti voliš čudovišta, da ih čuvaš ibraniš kako im nijedan veštac lešinar ne bi poremetio mir. Zaista, čudovište će sepokazati izuzetno nezahvalnim ako te raščereči i pojede.

Čarobnjak je ćutao okrenuvši glavu. Geralt se zasmejao.– Ne nadimaj se poput žabe, čarobnjače. Govori šta ti preti. Videćemo šta se

može učiniti.– Čuo si za Prokletstvo Crnog Sunca?– Dabome da sam čuo. Samo pod nazivom Manija Ludog Eltibalda. Tako se

zvao mag koji je izazvao cirkus u kom je pobijeno i zatvoreno u kule na desetinedevojaka iz velikih porodica, čak i kraljevskih. Bile su, tobože, opsednutedemonima, proklete, zatrovane Crnim Suncem, jer tako ste u svom naduvanomrečniku zvali najobičnije na svetu pomračenje.

– Eltibald, koji uopšte nije bio lud, dešifrovao je natpise s menhira Dauka, snadgrobnih ploča u nekropolama Vožgora, proučio je legende i predanjabobolaka. Svi su govorili o pomračenju na način koji nije ostavljao nimalosumnji. Crno Sunce trebalo je da najavi skori povratak Lilit, koja se na istoku idalje slavi pod imenom Nija, i uništenje ljudske rase. Stazu za Lilit trebalo je daprokrči „šezdeset nevesta s krunama zlatnim, koje će krvlju ispuniti doline reka“.

– Budalaština – rekao je veštac. – A povrh svega, ne rimuje se. Svako pravopredskazanje pisano je u rimama. Opšte je poznato šta su Eltibald i Većečarobnjaka tada naumili. Iskoristili ste buncanje ludaka kako biste učvrstili svojuvlast. Kako biste razbili saveze, pokvarili rodbinske veze, uzburkali dinastije,jednom rečju, kako biste jače povukli konce marioneta s krunama. A ti mi tunaklapaš o proročanstvima kakvih bi se postideo i prosjak na vašaru.

– Eltibaldovoj teoriji o tumačenju proročanstva mogu se naći zamerke. Alinemoguće je osporiti činjenicu da su nastupile čudovišne mutacije devojaka kojesu rođene ubrzo posle pomračenja.

– Šta čini da se ne može osporiti? Čuo sam nešto potpuno suprotno.– Bio sam na obdukciji jedne od njih – rekao je čarobnjak. – Geralte, to što

smo pronašli u lobanji i moždini ne da se jednoznačno odrediti. Neki crvenisunđer. Unutrašnji organi izmešani, nekih uopšte nije ni bilo. Sve prekrivenopokretnim trepljicama, modroružičastim resama. Srce sa šest komora. Dvepraktično zakržljale, ali ipak. I šta kažeš na to?

– Viđao sam ljude s kandžama orla mesto ruku, ljude s vučjim očnjacima.Ljude s viškom zglobova, viškom organa i viškom čula. Sve su to bile posledicevašeg brljanja s magijom.

– Viđao si razne mutacije, veliš – čarobnjak podiže glavu. – A koliko si njihumlatio za pare, u skladu sa svojim veštičjim pozivom? Šta? Jer jedno je imativučje zube i zadovoljavati se keženjem na devojke po krčmama, a drugo je imativučju prirodu i napadati decu. A upravo je tako bilo u slučaju devojaka rođenihposle pomračenja. Kod njih su uočeni neuračunljiva sklonost ka okrutnosti,agresiji, žestoko nadolaženje besa, kao i nabujali temperament.

– Kod svake žene moguće je uočiti tako što – podsmehnuo se Geralt. – Štami tu trabunjaš? Pitaš koliko sam mutanata ubio, ali ne zanima te koliko sam ihotčarao, oslobodio uroka? Ja, veštac kome se toliko rugate. A šta ste učinili vi,močni čarobnjaci?

– Primenjena je viša magija. Naša, a takođe i sveštenička, u raznimhramovima. Svi pokušaji završili su se smrću devojaka.

– To o vama loše govori, ne o devojkama. Dakle, već imamo prve žrtve.Razumem da ste samo na njima vršili obdukciju?

– Ne samo na njima. Ne gledaj me tako, znaš dobro da je bilo još leševa.Najpre smo bili odlučili da se sve eliminišu. Uklonili smo nekoliko... desetina.Sve su išle na obdukciju. Jedna je secirana naživo.

– I vi, kučkini sinovi, imate smelosti da kritikujete vešce? Eh, Stregobore,doći će dan kad će se ljudi opametiti i doći vam glave.

– Ne mislim da će taj dan uskoro doći – oporo reče čarobnjak. – Nezaboravi da smo radili upravo u odbranu ljudi. Mutantkinje bi udavile u krvičitave krajine.

– Tako tvrdite vi, magovi s nosevima podignutim visoko iznad oreola svojenepogrešivosti. Ako već govorimo o tome, nećeš mi valjda reći da u svom lovuna te izmišljene mutantkinje nijednom niste pogrešili?

– Neka ti bude – reče Stregobor posle dužeg ćutanja. – Biću iskren, mada nebi trebalo, zbog sopstvenog interesa. Pogrešili smo, i to više nego jednom.Njihova selekcija bila je neizmerno teška. Zato smo i prestali da ih... uklanjamo,počeli smo da ih izolujemo.

– Vaše čuvene kule – brecnuo se veštac.– Naše kule. Bila je to, ipak, još jedna greška. Potcenili smo ih i mnoge su

nam pobegle. Među kraljevićima, posebno onim mlađim, koji nisu imali mnogoposla, niti mnogo šta da izgube, zavladala je neka suluda moda oslobađanjazatočenih lepotica. Većina ih je, na sreću, polomila vratove.

– Koliko mi je poznato, zatočenice su u kulama brzo umirale. Pričalo se danije prošlo bez vaše pomoći.

– Neistina! Tačno je da su brzo padale u apatiju, odbijale su hranu... I što jezanimljivo, pred smrt su gubile sposobnost proricanja. Još jedan dokaz mutacije.

– Svaki novi dokaz ti je sve manje ubedljiv. Imaš li još koji?

– Imam. Silvena, vladarka Naroka, njoj nismo uspeli ni da priđemo, jer jevrlo brzo preuzela vlast. Danas se u tom kraju dešavaju strašne stvari. Fjalka,Evermirova ćerka, iz kule je pobegla pomoću užeta ispletenog od pletenica, itrenutno teroriše Severni Velhad. Berniku iz Talgara oslobodio je kraljević idiot.Sada čuči u tamnici, oslepeo, a najčešći prizor u Talgaru su vešala. Postoje idrugi primeri.

– Sigurno da postoje – reče veštac. – U Jamurlaku, na primer, vlada staracAbrad, ima škrofulu, nema nijednog zuba, rodio se valjda sto godina pre togpomračenja, a ne može zaspati ako nekoga ne ubiju pred njegovim očima. Sveje rođake poklao i pola zemlje istrebio u neuračunljivim, kako ti kažeš, napadimabesa. Ima i tragova nabujalog temperamenta, kažu da su ga u mladosti zvaliAbrad Suknjaš. E moj Stregobore, bilo bi divno kad bi se okrutnosti vladaramogle objasniti mutacijom ili kletvom.

– Saslušaj me, Geralte...– Ne pada mi na pamet. Nećeš me ubediti u svoje dokaze, a naročito ne u to

da Eltibald nije bio ludački zlikovac. Bolje se vratimo čudovištu koje te tobožeprogoni. Posle uvoda koji si napravio, budi svestan da mi se priča ne dopada.Ali saslušaću do kraja.

– Ne ometajući me zlonamernim opaskama?– To ne mogu obećati.– No dobro – Stregobor uvuče ruke u rukave svoje odore – utoliko će duže

trajati. Dakle, priča započinje u Krejdenu, maloj kneževini na severu. PrincKrejdena, Fredefalk, bio je oženjen Arideom, mudrom, obrazovanom ženom. Unjenoj familiji bilo je mnogo istaknutih sledbenika čarobnjačke veštine izasigurno je u nasledstvo primila veoma redak i moćan artefakt, OgledaloNehalene. Kao što znaš, Ogledala Nehalene služila su uglavnom prorocima ividovnjacima, jer ona nepogrešivo, mada nejasno, predviđaju budućnost. Aridease često obraćala Ogledalu...

– S uobičajenim pitanjem, pretpostavljam – prekinu ga Geralt. – ,,Ko jenajlepši na svetu?“ Kao što znam, sva Ogledala Nehalene dele se na ljubazna ina razbijena.

– Grešiš. Arideu je više zanimala sudbina zemlje. A na njena pitanjaOgledalo je predviđalo strašnu smrt njoj samoj i čitavom mnoštvu ljudi, od ruke

ili krivicom Fredefalkove kćerke iz prvog braka. Aridea se postarala da vest otome stigne do Veća, a Veće je u Krejden poslalo mene. Ne moram da ističemda se Fredefalkova prvorođena kći rodila ubrzo posle pomračenja. Kratko samkrišom posmatrao devojčicu. Za to vreme stigla je da zadavi jednog kanarinca idva šteneta, a uspela je i da drškom češlja sluškinji iskopa oko. Izveo samnekoliko testova pomoću čini, većina ih je potvrdila da je devojčica bila mutant.Otišao sam s njima Aridei, jer Fredefalk osim kćerke ništa nije video. Aridea je,kao što ti rekoh, bila pametna žena...

– Jasno – prekinu ga Geralt ponovo – i sigurno nije bila luda za pastorkom.Više je volela da tron naslede njena deca. Nastavak priče mogu da pretpostavim.I da se ne nađe niko tada da joj zavrne šiju. A usput i tebi.

Stregobor uzdahnu, podiže pogled ka nebu, na kojem se duga i daljepresijavala raznobojno i slikovito.

– Ja sam bio za to da je samo izolujemo, ali je princeza odlučila drugačije.Poslala je devojčicu u šumu, zajedno s plaćenim ubicom, nadzornikom lova.Kasnije smo ga pronašli u šipražju. Bio je bez pantalona, stoga nije bilo teškozaključiti tok događaja. Zabila mu je iglu od broša u mozak, kroz uvo, verovatnou trenutku kada je bio zaokupljen nečim sasvim drugačijim.

– Ako misliš da mi ga je žao, varaš se – procedi Geralt.– Organizovali smo poteru – nastavio je Stregobor – ali od male nije bilo ni

traga. Ja sam pak ubrzo morao da napustim Krejden jer je Fredefalk počeo dasumnja. Tek nakon četiri godine primio sam vest od Aridee. Pronašla jedevojčicu. Živela je u Mahakamu sa sedmoricom gnomova koje je ubedila da imje isplativije da pljačkaju trgovce nego da truju pluća po rudnicima. Zvali su jeSvračka, jer je zarobljenike volela žive da nabija na kolac. Aridea je više putaunajmljivala ubice, ali nijedan se nije vratio. Kasnije je bilo sve teže pronaćizainteresovane, za malu se već pročulo. Mačem se naučila služiti tako da joj semalo koji muškarac mogao suprotstaviti. Na poziv sam tajno stigao u Kredejn,ali taman da čujem da je Aridea otrovana. Govorilo se da je to učinio samFredefalk, koji se zagledao u mlađu i jedriju za sebe, ali ja mislim da je to bilaRenfri.

– Renfri?– Tako se zvala. Siguran sam da je ona otrovala Arideu. Princ Fredefalk je

nedugo zatim stradao u čudnoj nesreći prilikom lova, a najstariji Aridein sin

nestao je bez traga. To je takođe moralo biti devojčicino maslo. Govorim„devojčica", a tad je imala već sedamnaest godina. I bila je prilično izrasla.

– U to vreme – nastavio je čarobnjak posle kratke pauze – ona i njenignomovi već su bili strah i trepet za celi Mahakam. Sve do jednog dana kada suse oko nečega zavadili, ne znam, može biti oko podele plena ili redosleda dana usedmici, dovoljno da su potegli noževe. Sedam gnomova nije preživelo raspravu.Preživela je samo Svračka. Samo ona. Ali tada sam bio u okolini. Sreli smo seoči u oči: u trenu me je prepoznala i shvatila je kakvu sam ulogu odigrao uKrejdenu. Veruj mi, Geralte, jedva da sam stigao da izgovorim čini, a ruke sumi se tresle kô nikada pre dok je ta divlja mačka letela ka meni s mačem.Spakovao sam je u zgodan grumen gorskog kristala, šest lakata s devet. Kada jezapala u letargiju, ubacio sam grumen u rudnik gnomova i odronio ulaz.

– Traljava rabota – prokomentarisao je Geralt. – S toga se skida urok. Zarnisi mogao da je spališ u šljaku? Uostalom, znate toliko simpatičnih čini.

– Ne i ja. To nije moja specijalnost. Ali imaš pravo, loše sam uradio.Pronašao ju je neki idiotski kraljević, brdo para je dao za kontračini, otčarao ju jei trijumfalno odveo kući, u neko daleko kraljevstvo na istoku. Njegov otac, starirazbojnik, pokazao je više pameti. Sina je izlemao od batina, a Svračku odlučioispitati o blagu koje je s gnomovima pokrala i iz predostrožnosti sakrila.Njegova greška bila je u tome što je, dok ju je nagu razapinjao na dželatskojklupi, u pomoć doveo starijeg sina. I ispade nekako da je sutradan baš taj starijisin, već siroče, i bez braće i sestara, vladao ovim kraljevstvom, a Svračka jepreuzela ulogu kraljeve miljenice.

– Znači, ružna nije.– Stvar ukusa. Miljenica nije bila dugo, do prvog dvorskog prevrata,

pompezno govoreći, budući da je dvorac više ličio na štalu. Ubrzo se pokazaloda me nije zaboravila. U Koviru me je tri puta podmuklo napala. Odlučio samda ne rizikujem i ostao sam u Pontaru. Opet me je pronašla. Zatim sampobegao do Angrena, ali i tamo me je otkrila. Ne znam kako to čini, tragovedobro skrivam. To mora biti odlika njene mutacije.

– Šta te je sprečavalo da je ponovo začaraš u kristal? Griža savesti?– Ne. Nisam je imao. Ispostavilo se da je otporna na magiju.– To je nemoguće.

– Moguće je. Dovoljno je da ima odgovarajući artefakt ili auru. Mada, toopet može biti u vezi s njenom mutacijom, koja napreduje. Pobegao sam izAngrena i sakrio se ovde, na Lukomoru, u Blavikenu. Bio sam miran godinudana, ali opet me je nanjušila.

– Otkud znaš? Već je u gradu?– Da. Video sam je u kristalu – čarobnjak podiže štapić. – I nije sama,

dovodi bandu, to je znak da sprema nešto ozbiljno. Geralte, ja nemam više kudada pobegnem, ne znam mesto na kom bih se mogao sakriti. Da. To što si stigaoovde baš u ovom trenutku ne može biti slučajno. To je sudbina.

Veštac podiže obrve.– Šta imaš na umu?– Valjda je očigledno. Ubićeš je.– Nisam plaćeni ubica, Stregobore.– Ubica nisi, u redu.– Za novce ubijam čudovišta. Beštije koje prete ljudima. Strašila stvorena

čarima i urocima takvih kao ti. Ljude ne.– Ona nije čovek. Ona je upravo čudovište, mutant, prokleta nakaza. Doneo

si ovde kikimoru. Svračka je gora od kikimore. Kikimora ubija zbog gladi, aSvračka iz zadovoljstva. Ubij je i platiću ti koliko god zatražiš. U razumnimgranicama, naravno.

– Već sam ti rekao – priču o mutaciji i prokletstvu Lilit smatrambudalaštinom. Devojka ima razloga da se obračuna s tobom i ja se tu nećumešati. Obrati se seoskom knezu, mesnoj straži. Ti si mesni čarobnjak, štiti temesni zakon.

– Pljujem i na zakon i na kneza i njegovu pomoć! – dreknuo je Stregobor. –Ne treba meni zaštita, hoću da je ubiješ! U ovu kulu niko ne može ući, potpunosam bezbedan. Ali šta imam od toga, neću valjda sedeti ovde do kraja svogaveka. Svračka neće odustati dok sam živ, ja to znam. Zar treba da sedim ovde ičekam sopstvenu smrt?

– One su sedele. I znaš li šta, čarobnjače? Lov na devojke trebalo je daprepustite nekim drugim, moćnijim čarobnjacima, trebalo je da predviditeposledice.

– Molim te, Geralte.

– Ne, Stregobore.Čarobnjak je ćutao. Veštačko sunce na veštačkom nebu nije se pomeralo ka

zenitu, ali veštac je znao da je u Blavikenu već sumrak. Osetio je glad.– Geralte – reče Stregobor – kada smo slušali Eltibalda, mnogi od nas su

imali sumnje. Ali odlučili smo izabrati manje zlo. Sada ja tebe molim za takavizbor.

– Zlo je zlo, Stregobore – ozbiljno je rekao veštac, ustajući.– Manje, veće, srednje, sve je jedno, proporcije su uslovne, a granice se

brišu. Nisam sveti pustinjak, u životu nisam činio samo dobro. Ali ako imam dabiram između jednog zla i drugog, onda više volim da uopšte ne izaberem.Vreme je da pođem. Videćemo se sutra.

– Možda – reče čarobnjak. – Ako stigneš.

III

U „Zlatnom dvoru“, popularnom svratištu u mestu, beše prepuno i bučno.Gosti, domaći i došljaci, bili su većinom zauzeti radnjama svojstvenim njihovomporeklu ili zanimanju. Ozbiljni trgovci raspravljali su se s patuljcima zbog cenerobe ili kreditnih kamata. Manje ozbiljni trgovci štipkali su za zadnjice devojkekoje su raznosile pivo i kupus s graškom. Lokalni obešenjaci izigravali su dobroobaveštene. Bludnice su se ulagivale onima s puno para i istovremenoobeshrabrivale one što ih nemaju. Kočijaši i ribari pili su kao da će se sutraizdati naredba zabrane uzgoja hmelja. Mornari su pevali pesmu koja je slavilamorske talase, hrabrost kapetana i ljupkost sirena slikovito i precizno.

– Napregni mozak, Stotniče – reče Kaldemejn krčmaru, naginjući se prekošanka ne bi li se čuo od graje. – Šest momaka i devojka, odeveni u crnu kožuoptočenu srebrom, po novigradskoj modi. Video sam ih na trošarini. Jesu liodseli kod tebe ili „Kod Tune“?

Krčmar namršti izbočeno čelo, brišući kriglu prugastom keceljom.– Ovde, kneže – reče najzad. – Kažu da su došli na vašar, a svi mačeve

nose, čak i devojka. U crno, kô što velite, odeveni.– Dakako – knez klimnu glavom. – Gde su sada? Ovde ih ne vidim.– U manjem alkovu. Zlatom plaćaju.– Idem sam – reče Geralt. – Nema od toga potrebe praviti službenu stvar,

bar ne zasad, kad su svi tu. Dovešću je ovde.– Možda je tako i dobro. Ali pazi, ne želim gužvu.– Paziću.Pesma mornara, sudeći prema sve učestalijim nepristojnim rečima,

približavala se velikom finalu. Geralt pomeri draperiju koja je zaslanjala ulaz doalkova, krutu i lepljivu od prljavštine.

Za stolom je sedelo šest muškaraca. One kojoj se nadao nije bilo međunjima.

– Šta ’oćeš? – razdera se onaj koji ga je prvi primetio, proćelav, licaizobličenog ožiljkom što je prelazio preko leve obrve, korena nosa i desnog

obraza.– Tražim Svračku.Od stola ustadoše dve prilike istih godina, identičnih nepomičnih lica, svetle

razbarušene kose duge do ramena, u identičnim pripijenim odelima od crnekože što se sijaše od srebrnih nitni. Istim pokretima blizanci uzeše s klupeidentične mačeve.

– Miran, Vire. Sedaj, Nimire – reče čovek s ožiljkom, oslanjajući selaktovima na sto. – Koga, brate, tražiš? Ko je Svračka?

– Znaš dobro na koga mislim.– Ko je taj? – upita polugoli grmalj, znojav, opasan ukrštenim kaiševima, s

bodljikavim štitnicima na podlakticama. – Znaš li ga, Nohorne?– Ne znam – reče čovek s ožiljkom.– To je neki albino – zacereka se suvonjavi tamnokosi muškarac koji je

sedeo kraj Nohorna. Nežne crte lica, krupne crne oči i zašiljene uši nepogrešivosu odavale polukrvnog vilenjaka. – Albino, mutant, šala prirode. I takvima jedopušteno da ulaze u krčme, među pristojan svet.

– Ja sam ga negde već video – reče zdepasti, preplanuli tip s kosomvezanom u pletenicu, odmeravajući Geralta zlim pogledom kroz škiljave oči.

– Nevažno je gde si ga video, Taviče – reče Nohorn. – Slušaj, brate. Kivrilte je maločas strašno uvredio. Zar ga nećeš izazvati? Kakvo dosadno veče.

– Ne – mirno reče veštac.– A ako ti pljusnem u lice ovu riblju čorbu, hoćeš li mene izazvati? –

zakrešta goli do pojasa.– Smiri se, Petnaestice – reče Nohorn. – Rekao je ne, dakle ne. Zasad. No,

brate, govori šta imaš da kažeš i gubi se. Imaš priliku da sc sam izgubiš. Neiskoristiš li je, izneće te posluga.

– Tebi nemam ništa da kažem. Hoću da vidim Svračku. Renfri.– Jeste li čuli, momci? – Nohorn pogleda svoju družinu. – On hoće da vidi

Svračku. A kojim povodom, brate, može li se znati?– Ne može.Nohorn podiže glavu i pogleda ka blizancima; ovi istupiše korak napred,

zveckajući srebrnim kopčama na visokim čizmama.

– Znam! – reče odjednom onaj s pletenicom. – Znam gde sam ga video!– Šta mumlaš tamo, Taviče?– Pred kućom seoskog kneza. Doneo je neku aždaju na prodaju, nekog

pauka ukrštenog s krokodilom. Ljudi su govorili da je veštac.– Šta je to veštac? – upita onaj goli, Petnaestica. – A? Kivrile?– Plaćeni čarobnjak – reče poluvilenjak. – Mađioničar za šaku srebrnjaka.

Rekao sam vam, šala prirode. Sramota za ljudske i božje zakone. Takve trebaspaliti.

– Ne volimo čarobnjake – zareža Tavik, ne odvajajući od Geralta svojenamrštene oči. – Nešto mi se čini, Kivrile, da ćemo u ovoj rupi imati više poslanego što smo mislili. Tu ih je više od jednog, a znamo da se drže zajedno.

– Vuče svoj svoga – zlobno se nasmeja mešanac. – I da zemlja nosi takvekao ti. Ko vas pravi, strašila?

– Više tolerancije, ako je moguće – mirno reče Geralt. – Tvoja majka, kolikovidim, mora biti da je često hodala sama po šumi, te imaš dovoljno razloga darazmišljaš o sopstvenom poreklu.

– Moguće – reče poluvilenjak, ne prestajući da se smeje. – Ali ja sam makarznao svoju majku. Ti, kao veštac, ne možeš to reći za sebe.

Geralt lako poblede i stisnu usne. Nohorn, čijoj pažnji to nije promaklo,gromko se zasmeja.

– E pa, brate, preko ovakve uvrede ne možeš preći. To što nosiš na leđimaizgleda kô mač. Dakle, kako? Izaći ćeš s Kivrilom napolje? Veče je takodosadno.

Veštac nije reagovao.– Usrana kukavica – prasnu Tavik.– Šta je on to govorio o Kivrilovoj majci? – dobacio je monotono Nohorn,

oslonivši podbradak na spletene šake. – Nešto strašno gadno, ako sam razumeo.Da se davala u promet, ili tako nešto. Hej, Petnaestice, je li u redu slušati kakoneka nakaza vređa majku našeg druga? Majka je, majku joj njenu, svetinja!

Petnaestica spremno ustade, otkopča mač i baci ga na sto. Isprsi se, namestištitnike na podlakticama, pljunu i istupi korak napred.

– Ako imaš bilo kakve sumnje – reče Nohorn – Petnaestica te sada izaziva

na borbu pesnicama. Govorio sam ti da se sam izgubiš. Napravite mesta.Petnaestica je prišao, uzdignutih pesnica. Geralt je spustio ruku na rukohvat

mača.– Pazi se – reče. – Još jedan korak i tražićeš sopstvene ruke po podu.Nohorn i Tavik skočiše i uhvatiše se za mačeve. Blizanci u tišini istim

pokretima dohvatiše svoje. Petnaestica se povuče. Nije se pomerio jedino Kivril.– Šta se događa ovde, dođavola?! Ni na trenutak ne možete ostati sami?Geralt se okrenuo veoma sporo i pogledao u oči boje morske vode.Bila je gotovo iste visine kao on. Kosa boje sena beše joj neravno

podsečena, negde do ispod ušiju. Stajala je jednom rukom naslonjena na vrata, utesnom plišanom prslučiću zategnutom ukrasnim pojasom. Suknja joj je bilaneravna, asimetrična – leva strana sezala je do nožnog lista, desna je otkrivalasnažnu butinu iznad sara duboke čizme od losove kože. O levom boku nosila jemač, o desnom bodež s velikim rubinom na vrhu.

– Zanemeli ste?– To je veštac – promrmlja Nohorn.– Pa šta?– Hteo je da razgovara s tobom.– Pa šta?– To je čarobnjak! – zabubnja Petnaestica.– Ne volimo čarobnjake – zareža Tavik.– Smirite se, momci – rekla je devojka. – Želi da razgovara sa mnom, to nije

zločin. Nastavite da se zabavljate. I bez gužve. Sutra je pazarni dan. Ne želitevaljda da vaši nestašluci pokvare vašar, tako važan događaj u životu ovog slatkogmestašceta?

U tišini koja je nastupila razlegao se tih, neprijatan kikot. I dalje nemarnozavaljen na klupi, smejao se Kivril.

– Mani se, Renfri – procedio je mešanac. – Važan... događaj!– Umukni, Kivrile. Smesta.Kivril prestade da se smeje. Smesta. Geralt se nije iznenadio. U Renfrinom

glasu začuo je nešto veoma čudno. Nešto što se spajalo s crvenim odbleskompožara na sečivima, zavijanjem ubijenih, rzanjem konja i mirisom krvi. I ostali

su morali imati slične asocijacije, jer je bledilo prekrilo čak i preplanulu Tavikovunjušku.

– No, belokosi – Renfri je prekinula tišinu. – Pređimo u veliku odaju ipridružimo se knezu s kojim si došao ovde. Sigurno i on želi sa mnom darazgovara.

Kaldemejn je čekao kraj šanka. Ugledavši ih, prekinuo je tihi razgovor skrčmarom, uspravio se i ukrstio ruke na grudima.

– Slušajte, gospođice – reče tvrdo, ne gubeći vreme na razmenu uobičajenihljubaznosti. – Poznato mi je od ovoga tu vešca iz Rivije šta vas dovodi uBlaviken. Navodno ste ljuti na našeg čarobnjaka.

– Moguće. I šta onda? – tiho je pitala Renfri, takođe ne previše ljubazno.– Pa to da za takve ljutnje postoje gradski i kaštelanski sudovi. Kod nas na

Lukomoru, ko se oružjem sveti za ljutnju, taj se smatra za ubicu. S tim u vezi, ilićete se rano ujutru pokupiti iz Blavikena, zajedno sa svojom crnom družinom,ili ću vas baciti u tamnicu pre... Kako se ono kaže, Geralte?

– Preventivno.– Dabome. Da li ste razumeli, gospođice?Renfri uze vrećicu za pojasom i izvuče presavijeni pergament.– Pročitajte ovo, kneže, ako ste pismeni. I ne nazivajte me više

,,gospođicom“.Kaldemejn uze pergament, čitaše ga dugo, zatim ga bez reči pruži Geraltu.– „Mojim komesarima, vazalima i slobodnim podanicima“ – pročitao je

veštac naglas. – „Stavlja se na znanje da se Renfri, krejdenska princeza, u našojslužbi nalazi i mila nam je, te da će gnev naš na sebe navući svaki onaj ko joj neprijatnosti bude učinio. Audoen, kralj...“ ,,Neprijatnosti“ se piše drukčije. Alipečat izgleda autentično.

– Zato što jeste autentičan – reče Renfri, uzevši mu pergament. – Stavio gaje Audoen, vaš milostivi vladar. Zato ne savetujem da mi neprijatnosti činite.Nezavisno od toga kako se piše, posledice za vas mogu biti pogubne. Nećeteme, poštovani kneže, stavljati u tamnicu. Niti ćete me zvati ,,gospođicom“.Nijedan zakon nisam prekršila. Zasad.

– Narušiš li ga makar za pedalj – Kaldemejn je izgledao kao da je gotov dapljune – čamićeš u tamnici zajedno s tim pergamentom. Kunem ti se svim

bogovima, gospođice. Idemo, Geralte.– Vešče – Renfri dodirnu Geraltovo rame – još samo reč s tobom.– Nemoj zakasniti na večeru – dobaci knez preko ramena – Libuše će biti

besna.– Neću zakasniti.Geralt se nasloni na šank. Igrajući se medaljonom s vučjom čeljusti

obešenim oko vrata, gledao je u devojčine plavo-zelene oči.– Čula sam za tebe – rekla je. – Ti si Geralt iz Rivije, belokosi veštac.

Stregobor ti je prijatelj?– Ne.– To uprošćuje stvar.– Ne previše. Nemam nameru mirno da posmatram.Renfrine oči se suziše.– Stregobor će sutra umreti – rekla je tiho, sklanjajući s čela neravno

podsečenu kosu. – Bilo bi manje zlo ako bi umro samo on.– Ako umre Stregobor, pre njega umreće još nekoliko osoba. Drugu

mogućnost ne vidim.– Nekoliko, vešče, to je skromno rečeno.– Da bi mene uplašila, treba ti nešto više od reči, Svračko.– Ne zovi me Svračka. Ne volim to. Stvar je u tome što ja vidim druge

mogućnosti. Vredelo bi o tome popričati, ali, avaj, Libuše čeka. Da li je makarzgodna ta Libuše?

– Je li to sve što si imala da mi kažeš?– Ne. Ali idi sada. Libuše te čeka.

IV

Nekog je bilo u njegovoj sobici u potkrovlju. Geraltu je to bilo jasno i prenego što je stigao do vrata, shvatio je po jedva primetnom vibriranju medaljona.Ugasio je uljanicu kojom je osvetljavao stepenice. Izvukao je bodež iz sare istavio ga za pojas na leđima. Uhvatio je kvaku. U odaji je bilo mračno. Ne zavešca.

Svesno je polako prekoračio prag i lagano je i pažljivo za sobom zatvoriovrata. U sledećoj sekundi snažno je skočio i svalio se na čoveka koji je sedeo nanjegovom krevetu, pribio ga na postelju, levu podlakticu usadio mu pod bradu,latio se za bodež. Nije ga pronašao. Nešto nije bilo u redu.

– Sasvim dobar početak – odazvala se prigušenim glasom, nepomično ležećipod njim. – Računala sam na to, ali nisam očekivala da ćemo tako brzo završitiu krevetu. Pomeri mi ruku s grla, ako je moguće.

– To si ti.– To sam ja. Slušaj, postoje dve mogućnosti. Prva: sići ćeš s mene da

porazgovaramo. Druga: ostajemo u ovom položaju, ali volela bih makar daizujem čizme.

Veštac je odabrao prvu mogućnost. Devojka je uzdahnula, ustala, popravilakosu i suknju.

– Upali sveću – reče. – Ja ne vidim u mraku kao ti, a volim da vidim svogsagovornika.

Otišla je do stola, visoka, mršava, okretna, sela je ispruživši noge udugačkim čizmama. Nije imala nikakvo vidljivo oružje.

– Imaš li ovde nešto za piće?– Ne.– Onda je dobro što sam donela – nasmejala se, spuštajući na sto putnu

čuturicu i dve kožne čašice.– Skoro će ponoć – hladno reče Geralt. – Možda da pređemo na stvar?– Odmah. Evo, popij. U tvoje zdravlje, Geralte.– I tvoje, Svračko.

– Zovem se Renfri, dođavola – podigla je glavu. – Dopuštam da izostavljašprinčevsku titulu, ali prestani da me zoveš Svračka!

– Tiše, probudićeš celu kuću. Hoću li najzad saznati s kojom si se uameromuvukla ovde kroz prozor?

– Nisi nimalo dosetljiv, vešče. Želim da spasem Blaviken od krvoprolića. Dabih s tobom o tome razgovarala, šunjala sam se po krovovima kô mačka ufebruaru. Valjda ćeš znati to da ceniš.

– Cenim – odgovori Geralt. – Samo ne znam šta može biti od tograzgovora. Situacija je jasna. Stregobor sedi u čarobnjačkoj kuli, da bi ga sedočepala, morala bi ga tamo opsedati. Ako tako učiniš, neće ti pomoći tvojezaštitno pismo. Audoen te neće štititi budeš li otvoreno prekršila zakon. Knez,straža, ceo Blaviken istupiće protiv tebe.

– Ceo Blaviken, ako istupi protiv mene, užasno će zažaliti – Renfri senasmeja, otkrivši bele, krvoločne zube. – Video si moje momke? Zaklinjem ti seda se razumeju u svoj zanat. Možeš li da zamisliš šta će se dogoditi ako dođe doobračuna između njih i svih onih iz straže, koji se sa svakim korakom spotaknuo vlastito koplje?

– A možeš li ti, Renfri, da zamisliš da ću ja stajati i mirno posmatrati takavobračun? Kao što vidiš, stanujem kod kneza. U slučaju potrebe, moraću dastanem na njegovu stranu.

– Ne sumnjam da hoćeš – uozbilji se Renfri. – Samo što ćeš sigurno bitisam, jer će se ostatak posakrivati po podrumima. Nema na svetu ratnika koji bise suprotstavio sedmorici s mačevima. To nijedan čovek neće uspeti. No,belokosi, nemojmo se uzajamno zastrašivati. Ko što sam rekla, pokolj ikrvoproliće je moguće sprečiti. Konkretno, postoje dve osobe koje ga mogusprečiti.

– Pretvorio sam se u uho.– Prva – reče Renfri – bi bio sam Stregobor. Ako dobrovoljno izađe iz svoje

kule, ja ću ga odvesti negde u pustoš, a Blaviken će ponovo utonuti u svojuprijatnu apatiju i ubrzo zaboraviti čitavu stvar.

– Stregobor možda ostavlja utisak ludaka, ali ne do te mere.– Ko zna, vešče, ko zna. Postoje argumenti koji se ne mogu odbaciti, postoje

ponude koje se ne mogu odbiti. Među takvima je, recimo, Tridamski ultimatum.

Pred čarobnjaka ću postaviti Tridamski ultimatum.– Na čemu se zasniva takav ultimatum?– To je moja slatka tajna.– Nek ti bude. Sumnjam ipak u njegov uspeh. Stregoboru cvokoću zubi kad

govori o tebi. Ultimatum koji bi ga naveo na to da se dobrovoljno preda u tvojezgodne ručice morao bi biti bogovski dobar. Pređimo bolje na drugu osobukoja može da spreči pokolj u Blavikenu. Pokušaću da pogodim ko bi to bio.

– Baš me zanima koliko si pronicljiv, belokosi.– To si ti, Renfri. Ti sama. Pokazaćeš prinčevsku, ma šta ja to govorim,

pokazaćeš kraljevsku velikodušnost i odustaćeš od osvete. Jesam li pogodio?Renfri zabaci glavu unazad i gromko se zasmeja, pokrivajući blagovremeno

usta šakom. Zatim se uozbilji i uperi u vešca svoje sjajne oči.– Geralte – ja jesam bila princeza, ali u Krejdenu. Imala sam sve na šta sam i

pomislila, nisam morala da tražim. Sluge na svaki poziv, haljine, cipelice. Gaćiceod batista. Ukrase i đinđuve, ponija kulaša, zlatne ribice u bazenu. Lutkice i zanjih dom, veći od ovog tvog sobička. I tako je bilo sve do dana kada su tvojvoljeni Stregobor i ona kurva Aridea naredili nadzorniku da me odvede u šumu,zakolje i donese im moje srce i jetru. Predivna priča, zar ne?

– Ne, priča je odvratna. Drago mi je što si tada savladala nadzornika, Renfri.– Ðavola sam ga savladala. Smilovao se i pustio me. Ali me je kučkin sin

prethodno silovao, ukrao mi minđuše i zlatnu dijademu.Geralt ju je gledao pravo u oči, igrajući se medaljonom. Nije spustila pogled.– I to je bio princezin kraj – nastavila je. – Haljina se pocepala, batist je

zauvek izgubio belinu. A onda su nastupili glad, smrad, motke i udarci. Podalabih se svakoj bitangi za činiju supe ili krov nad glavom. Znaš li kakvu sam kosuimala? Kao svilu, a sezala mi je makar lakat poniže struka. Kad sam dobila vaši,odsekli su mi je makazama za ovce, do same glave. Nikada mi više nije izraslakako treba.

Ućutala je nakratko, sklonila s čela neravne pramenove.– Krala sam da ne bih umrla od gladi – nastavila je. – Ubijala sam da mene

ne bi ubili. Čučala sam u zapišanim tamnicama, ne znajući da li će me sutraobesiti ili će me samo išibati i najuriti. A sve to vreme, moja su mi maćeha i tvojdragi čarobnjak bili za petama, slali su ubice, pokušavali da me otruju. Bacali

čini. Očekuješ da pokažem velikodušnost? Da mu oprostim kao prava kraljica?Kao prava kraljica, otkinuću mu glavu, a pre toga možda i obe noge, videću.

– Aridea i Stregobor su pokušali da te otruju?– Naravno. Jabukom začinjenom ekstraktom vučje trešnje. Jedan gnom me je

spasao. Dao mi je emetik od kog sam mislila da ću se izvrnuti kô čarapa. Alipreživela sam.

– Bio je to jedan od sedmorice gnomova?Renfri, koja je u tom trenutku nalivala. zastade sa čuturicom iznad čaše.– Oho-ho – reče. – Svašta znaš o meni. A što? Imaš nešto protiv gnomova?

Ili drugih humanoida? Da budem iskrena, prema meni su bili bolji od većineljudi. Ali to ne bi trebalo da te se tiče. Rekla sam ti, Stregobor i Aridea gonili sume kao divlju zver, dokle god su mogli. Kasnije više nisu mogli, i sama sampostala lovac. Aridea je otegla papke u svom krevetu, imala je sreće što je seranije nisam dokopala, imala sam za nju spremljen specijalni program. A sada gaimam za čarobnjaka. Geralte, po tebi, zaslužio je smrt? Reci.

– Nisam sudija. Ja sam veštac.– Naravno. Rekla sam da dve osobe mogu sprečiti krvoproliće u Blavikenu.

Druga si ti. Čarobnjak će te pustiti u kulu, a onda ćeš ga ubiti.– Renfri – reče Geralt mirno. – Dolazeći u moju odaju, da li si slučajno s

krova pala na glavu?– Jesi li veštac ili nisi, dođavola? Kažu da si ubio kikimoru, da si je doneo na

magarcu na procenu. Stregobor je gori od kikimore, koja je beslovesna marva iubija jer su je bogovi za to stvorili. Stregobor je svirepi manijak i zlotvor. Donesimi ga na magarcu, a ja neću štedeti zlata.

– Nisam plaćeni ubica. Svračko.– Nisi – složila se osmehujući se. Zavalila se na naslon klupice i prekrstila

noge na stolu, nimalo se ne trudeći da suknjom prekrije butinu. – Ti si veštac,zaštitnik ljudi, braniš ih od Zla. A u ovom slučaju, Zlo su gvožđe i vatra, koji ćeovuda besneti ako stanemo jedno naspram drugog. Zar ne misliš da predlažemmanje zlo, najbolje rešenje? Čak i za tog kučkinog sina Stregobora. Možeš gaubiti milosrdno, jednim potezom, iznenada. Umreće ne znajući da umire. A jamu to ne garantujem. Naprotiv.

Geralt je ćutao. Renfri se protegla, podižući ruke.

– Razumem tvoje kolebanje – rekla je. – Ali odgovor moram da znamodmah.

– Znaš li zašto su Stregobor i kraljica hteli da te ubiju, tada u Krejdenu, a ikasnije?

Renfri se naglo ispravi i spusti noge sa stola.– To je valjda očigledno – buknula je. – Hteli su da se otarase Fredefalkove

prvorođene ćerke, bila sam naslednica prestola. Arideina deca rođena su umorganatskoj vezi i nisu imala nikakva prava na...

– Renfri, ne govorim o tome.Devojka spusti glavu, ali samo na trenutak. Oči joj zasijaše.– No, u redu. Navodno sam prokleta. Okužena u majčinoj utrobi. Kao da

sam...– Dovrši.– Čudovište.– A jesi li?Za trenutak, veoma kratak, izgledala je razoružano i slomljeno. I veoma

tužno.– Ne znam, Geralte – šapnula je, a lice joj je ponovo ogrubelo. – A i kako

bih, dođavola, znala? Kad posečem prst, krvarim. Krvarim takođe svakogameseca. Ako se prejedem, boli me stomak, ako se napijem – glava. Kad samvesela, pevam, kad sam tužna, psujem. Kad nekog mrzim, ja ga ubijem, a kad...Ah, dođavola, dosta je! Tvoj odgovor, vešče.

– Moj odgovor glasi: ,,Ne“.– Pamtiš li šta sam govorila? – upitala je nakon kratke tišine. – Postoje

predlozi koji se ne odbijaju jer posledice bivaju strašne. Ozbiljno te upozoravam,jer moj je predlog upravo takav. Dobro razmisli.

– Dobro sam razmislio. I uzmi to za ozbiljno, jer i ja tebe ozbiljnoupozoravam.

Renfri ćutaše neko vreme, igrajući se niskom bisera trostruko obmotanomoko zanosnog vrata, koja je vragolasto upadala među dve skladne poluloptevidljive u prorezu prsluka.

– Geralte – reče. – Da li ti je Stregobor tražio da me ubiješ?

– Da. Smatrao je da bi to bilo manje zlo.– Mogu li da pretpostavim da si mu odgovorio isto kao i meni?– Možeš.– Zašto?– Zato što ne verujem u manje zlo.Renfri se lako osmehnu, nakon čega joj usta iskrivi grimasa, veoma skaredna

pod žutim svetlom sveće.– Ne veruješ, kažeš. Vidiš, imaš pravo, ali samo delimično. Postoje samo Zlo

i Veće Zlo, a iza njih, u senci, stoji Veoma Veliko Zlo. Veoma Veliko Zlo,Geralte, nisi u stanju ni da zamisliš, iako tvrdiš da te ništa ne može iznenaditi. Ividiš, Geralte, nekada biva da te Veoma Veliko Zlo ščepa za gušu i kaže: „Biraj,bratac, ili ja ili ono drugo, malo manje“.

– Mogu li znati šta smeraš?– Ništa. Malo sam popila, pa filozofiram, tražim opšte istine. Jednu sam

upravo pronašla: manje zlo postoji, ali mi ga ne možemo sami izabrati. VeomaVeliko Zlo mora nas primorati na takav izbor. Hteli mi to ili ne.

– Biće da sam ja premalo popio – veštac se gorko osmehnu. – Umeđuvremenu, kako to biva, ponoć je već prošla. Pređimo na konkretno. UBlavikenu nećeš ubiti Stregobora, neću ti to dozvoliti. Neću dozvoliti ni da dođedo obračuna i krvoprolića. Po drugi put ti govorim: okani se osvete. Odustaniod ubijanja. Na taj način dokazaćeš mu, i ne samo njemu, da nisi neljudsko,krvoločno čudovište, mutant i čudak. Dokazaćeš mu da je pogrešio. I da ti jesvojom greškom učinio veliku nepravdu.

Renfri je nakratko posmatrala medaljon vešca kako se obrće na lančiću.– A ako ti kažem, vešče, da ne mogu da oprostim i odustanem od osvete,

biće to isto kao da sam mu, i ne samo njemu, dala za pravo, je l’ tako?Dokazaću tim samim da ipak jesam čudovište, neljudski demon proklet odbogova? Poslušaj me, vešče. Na samom početku mog izgnanstva prihvatio me jejedan slobodni kmet. Svidela sam mu se. Pošto se on meni uopšte nije sviđao,svaki put kad je hteo da me ima, mlatio me je toliko da sam jutrom jedvaustajala iz brloga. Jednom sam ustala dok je još bio mrak i prerezala kmetu grlo.Kosom. Tada još nisam bila vešta kao danas, i nož mi se činio premalim. I vidiš,Geralte, dok sam slušala kako kmet grca i davi se, dok sam gledala kako se rita

nogama, osetila sam kako me tragovi njegove motke i pesnica više nimalo nebole, i da mi je dobro, tako dobro da... Otišla sam radosno zviždućući, zdrava,vesela i srećna. I kasnije je svaki put bilo isto tako. Kad bi bilo drugačije, ko bigubio vreme na osvetu?

– Renfri – reče Geralt. – Nezavisno od tvojih razloga i motiva, odavde nećešotići zviždućući, i neće ti biti tako dobro. Nećeš otići vesela i srećna, ali otići ćešživa. Sutra ranom zorom, tako kako je knez naredio. Već sam ti rekao, aliponoviću. Nećeš ubiti Stregobora u Blavikenu.

Renfrine oči blistale su na svetlu sveće, sijali su se biseri u prorezu prsluka,sijao se medaljon s vučjom čeljusti, obrćući se na srebrnom lančiću.

– Žao mi te je – reče iznenada, sporo, zagledana u treperavi kružić srebra. –Tvrdiš da manje zlo ne postoji. Stojiš na trgu, na kaldrmi zalivenoj krvlju, sam,usamljen, jer nisi umeo izabrati. Nisi umeo, ali izabrao si. Nikada nećeš znati,nikada nećeš biti siguran, nikada, čuješ li... A tvoja plata, kamen, ružna reč. Žaomi te je.

– A ti? – pitao je veštac tiho, gotovo šapatom.– Ni ja ne umem da izaberem.– Ko si?– Ono sam što sam.– Gde si?– Hladno... mi...– Renfri! – Geralt je stegnuo medaljon u šaci. Trgnula je glavu, kao

probuđena iz sna, trepnula je nekoliko puta, začuđena. Za trenutak, veomakratak, izgledala je uplašeno.

– Pobedio si – iznenada reče. – Pobedio si, vešče. Sutra ujutro otići ću izBlavikena i nikada se više neću vratiti u ovo šugavo mesto. Nikada. Nalij, ako jeičega ostalo u toj flaši.

Uobičajeni podsmešljivi, nestašni smešak vratio se na njene usne dok jespuštala praznu čašicu na sto.

– Geralte?– Tu sam.– Taj prokleti krov je strm. Radije bih izašla kad svane. Po mraku mogu

sleteti i povrediti se. A ja sam princeza, nežnog tela, osetim i zrno graška krozslamaricu. Ukoliko, naravno, nije dobro ispunjena slamom. Šta kažeš?

– Renfri – Geralt se osmehnu mimo volje. – Zar to što govoriš pristajeprincezi?

– Šta ti, dođavola, uopšte znaš o princezama? Ja sam bila princeza i znam daje sva lepota takvog života u tome da možeš da radiš šta želiš. Moram li da tikažem otvoreno šta želim, ili sam pretpostavljaš?

Geralt, i dalje nasmejan, nije odgovarao.– Ne želim čak ni da pomislim da ti se ne dopadam – namršti se devojka. –

Radije ću misliti da se plašiš da te ne sustigne sudbina slobodnog kmeta. Eh,belokosi. Nemam kod sebe ništa oštro. Uostalom, proveri sam.

Spustila je svoje noge na njegova kolena.– Izuj mi čizme. Sara je najbolje mesto za skrivanje noža.Bosa je ustala i povukla kopču na kaišu.– Ovde takođe ništa ne skrivam. A ni ovde, kao što vidiš. Ugasi tu prokletu

sveću.Napolju je, negde u mraku, drečala mačka.– Renfri?– Šta?– To je batist?– Sigurno da je batist, dođavola. Jesam li princeza ili nisam?

V

– Tata – dosađivala je Marilka. – Kada ćemo ići na vašar? Na vašar, tata!– Tišina, Marilka – povikao je Kaldemejn, omazavši tanjir hlebom. – I šta

kažeš, Geralte? Odlaze iz grada?– Da.– Nisam mislio da će tako glatko proći. S tim pergamentom s pečatom

Audeona držali su me za gušu. Dobro sam se pretvarao, ali istina je da im ništane bih mogao.

– Čak ni ako bi otvoreno prekršili zakon? Ako bi zapodenuli tučnjavu,nasilje?

– Čak ni tada. Audeon je, Geralte, jedan veoma razdražljiv kralj, šalje nagubilište za šta bilo. A ja imam ženu, ćerku, dobro mi je na mom položaju, nemoram da lomim glavu odakle ću sutra da iščačkam masti za kašu. Jednomrečju, dobro je što odlaze. A kako je do toga došlo?

– Tata, hoću na vašar!– Libuše! Vodi Marilku odavde! Da, Geralte, nisam to očekivao. Ispitivao

sam Stotnika, krčmara iz „Zlatnog dvora“, kakva je ta novigradska družina. Toje đavolska banda. Neke je prepoznao.

– Aha?– Onaj s ožiljkom na njušci je Nohorn, nekad je bio gardista Abergarda, iz

takozvane slobodne angrenjske družine. Čuo si za slobodnu družinu? Razumese, ko nije čuo. Onaj bik što ga zovu Petnaestica, on takođe. Nemam utisak daje nadimak dobio po petnaest dobrih dela što je učinio u životu. Onaj crnpurastipoluvilenjak je Kivril, razbojnik i profesionalni ubica. Navodno je bio umešan umasakr u Tridamu.

– Gde?– U Tridamu. Nisi čuo? Pričalo se o tome pre tri... Da, pre tri godine, jer

Marilka je tada imala dve. Baron iz Tridama držao je u tamnici neke razbojnike.Njihovi drugari, među njima navodno i taj mešanac Kivril, zauzeli su na reciskelu punu hodočasnika, bilo je to za vreme Svete Nis. Poslali su baronu zahtev

da oslobodi zatvorenike. Baron je, razume se, odbio, a oni su onda počeli ubijatihodočasnike, redom, jednog za drugim. Pre nego što je baron smekšao i pustioone iz tamnice, ovi su niz vodu bacili preko desetoro. Baronu je zatim pretioprogon, ili čak sekira. Jedni su mu prebacivali što je popustio tek pošto je tolikoljudi pobijeno, drugi su digli veliku galamu što je ogromno zlo učinio, da je tobio pren... presedan, ili kako već, da ih je trebalo pobiti samostrelima, zajedno staocima, jurnuti na njih čamcima, ne popustiti ni mrvu. Baron je na sudugovorio da je izabrao manje zlo, jer je na skeli bilo na stotine ljudi, žena i dece.

– Tridamski ultimatum – prošaputa veštac. – Renfri...– Šta?– Kaldemejne, vašar.– Šta?– Kako ne razumeš, Kaldemejne? Prevarila me je. Neće otići. Nateraće

Stregobora da izađe iz kule, kao što su naterali barona iz Tridama. Ili će nateratimene da... Razumeš li? Počeće ubijati ljude na vašaru. Vaš trg, među ovimzidinama, to je prava klopka!

– Svih mu bogova, Geralte! Sedi! Kud ćeš, Geralte?Uznemirena zbog vikanja, Marilka je zacmizdrila, šćućurena u uglu kuhinje.– Govorila sam ti! – vrisnu Libuše, pruživši ruku ka vešcu. – Govorila sam!

Samo zlo s njim dolazi!– Tišina, ženo! Geralte! Sedi!– Treba ih zaustaviti. Odmah, pre nego što ljudi dođu na trg. Sazovi stražu.

Kad budu izlazili iz krčme, za glave i u tamnicu.– Geralte, budi razuman. Ne smemo tako, ne možemo ih zatvarati ako ništa

nisu skrivili. Krenuće da se brane, proliće se krv. Oni su profesionalci, poklaćemi ljude. A ako to stigne do Audeona, platiću glavom. U redu, sazvaću stražu,otići ću na trg, tamo ću ih držati na oku...

– To ništa ne vredi, Kaldemejne. Kad svetina već uđe na trg, nećeš sprečitipaniku i klanje. Treba ih onesposobiti odmah, dok je trg prazan.

– To je nezakonito. Ne mogu to dozvoliti. Šta ako su to za poluvilenjaka iTridam samo glasine? Možda nisi u pravu i šta onda? Audeon će me živogodrati.

– Treba birati manje zlo!

– Geralte! Zabranjujem ti! Kao knez ti zabranjujem! Ostavi mač, stani!Marilka je vrištala, sakrivši ručicama lice.

VI

Natkrilivši oči rukom, Kivril pogleda ka suncu koje se pomaljalo iza drveća.Na trgu je bivalo sve življe, kotrljala su se kola i kolica, prvi preprodavci punilisu tezge robom. Odzvanjali su udarci čekića, petao je pevao, glasno su kreštaligalebovi.

– Biće lep dan – zamišljeno je rekao Petnaestica. Kivril ga pogleda iskosa, aliništa ne reče.

– Šta je s konjima, Taviče? – upita Nohorn, navlačeći rukavice.– Spremni, osedlani. Kivrile, nešto ih je malo na tom trgu.– Biće ih više.– Valjalo bi da nešto pojedemo.– Kasnije.– Baš. Kô da ćeš kasnije imati vremena. I želje.– Pogledajte – odjednom reče Petnaestica.Od glavne ulice dolazio je veštac, prolazio je između tezgi i išao pravo ka

njima.– Aha – reče Kivril. – Renfri je bila u pravu. Dodaj mi samostrel, Nohorne.Sagnuo se, zategnuo tetivu, nagazivši stopalom potpetak. Pažljivo je

namestio strelu. Veštac je ušao. Kivril podiže samostrel.– Ni korak dalje, vešče!Geralt se zaustavi. Od grupe ga je delilo četrdesetak koraka.– Gde je Renfri?Mešanac namršti svoje lepo lice.– Pred kulom, otišla je čarobnjaku s jednim predlogom. Znala je da ćeš doći.

Rekla mi je da ti prenesem dve stvari.– Govori.– Prva stvar je poruka, koja glasi: „Ono sam što sam. Biraj. Ili ja, ili ono

drugo, manje.“ Trebalo bi da znaš o čemu je reč.Veštac klimnu glavom, zatim podiže ruku hvatajući rukohvat mača koji mu

je štrčao iznad desnog ramena. Oštrica je blesnula, opisujući luk nad njegovomglavom. Sporim korakom krenuo je prema grupi.

Kivril se gadno, zloslutno nasmeja.– Dakle, tako. Ona je i to predvidela, vešče. Zato ću ti sada preneti i drugu

stvar koju ti poručuje. Pravo među oči.Veštac je koračao. Poluvilenjak prinese samostrel obrazu. Postalo je veoma

tiho.Škripnula je tetiva. Veštac mahnu mačem, razleže se otegnuti zvuk udarenog

metala, strela polete uvis obrćući se, suvo tresnu o krov i zadudnja u oluku.Veštac je koračao.

– Odbio je... – zastenja Petnaestica. – Odbio je u letu...– U gomilu – komandovao je Kivril. Zasiktaše mačevi izvučeni iz korica,

grupa se zbila rame uz rame, uperivši ka njemu oštrice.Veštac je ubrzao korake, njegov hod, začuđujuće skladan i mek, prešao je u

trk, ali ne pravo prema grupi bodljikavoj od mačeva, već ka boku, okružujući gapo spirali koja se sužavala.

Tavik nije izdržao, bacio se napred, skraćujući rastojanje. Za njim skočiše iblizanci.

– Ne razdvajaj se! – dreknu Kivril okrećući glavu i izgubivši vešca iz vidnogpolja. Opsovao je i odskočio na stranu gledajući kako se grupa posve raspada ivrti među tezgama u ludačkoj povorci.

Prvi je bio Tavik. Samo trenutak ranije gonio je vešca, sada je odjednomspazio da mu prolazi s leve strane, trčeći u suprotnom smeru. Usitnio je nogamakako bi ga zaskočio, ali veštac se provukao sa strane i uspeo da zamahnemačem. Tavik je osetio snažan udarac odmah iznad bedra. Obrnuo se i shvatioda pada. Već na kolenima, začuđen je pogledao ka svom bedru i počeo vikati.

Istovremeno napadajući nejasni crni oblik koji je leteo ka njima, blizanci sunaleteli jedan na drugog, sudarili se plećima, na trenutak izgubivši ritam. To jebilo dovoljno. Rasečen čitavom širinom grudi, Vir se savio, opuštene glavenačinio još par koraka i svalio se na tezgu s povrćem. Nimir je dobio uslepoočnicu, okrenuo se u mestu i pao na šljunak, teško, tromo.

Na trgu se uskovitlalo od razbežalih preprodavaca, zatandrkale su prevrnutetezge, razletela se prašina i vika. Tavik je pokušao još jednom da se pridigne na

drhtavim rukama, ali je pao.– S leve, Petnaestice! – zaurla Nohorn, trčeći polukružno ne bi li s leđa

iznenadio vešca.Petnaestica se brzo okrenuo. Ne dovoljno brzo. Primio je udarac u stomak,

izdržao je, namestio se da uzvrati, onda je dobio drugi, u vrat, odmah ispod uha.Uspravljen, napravio je četiri lelujava koraka i strovalio se na kolica puna ribe.Kolica su se zakotrljala. Petnaestica je skliznuo na kaldrmu, srebrnu od krljušti.

Kivril i Nohorn udarili su istovremeno s dveju strana, vilenjak snažnimudarcem odozgo, Nohorn s kolena, nisko i ravno. Oba udarca ostaše odbijena,dva metalna zveketa slila su se u jedan. Kivril je odskočio, spotakao se, zadržaose nekako na nogama, uhvativši se za drvenu konstrukciju tezge. Nohorn sebacio i zaštitio ga uspravno držeći mač. Odbio je udarac, tako snažan da ga jebacio unazad, morao je kleknuti. Podižući se, namestio se za odbranu, presporo.Dobio je rez preko lica, simetričan starom ožiljku.

Kivril se odbio leđima o tezgu, preskočio Nohorna i napao iz poluokreta,oberučke. Nije uspeo i istog trenutka je odskočio. Nije osetio udarac, noge su sesavile pod njime tek kada je posle instinktivne parade pokušao da pređe iz finteu sledeći napad. Mač mu je ispao iz ruke posečene sa spoljnje strane, povišelakta. Pao je na koleno, protresao glavu, hteo je da ustane, ali nije mogao.Spustio je glavu na kolena, i tako je zamro u crvenoj lokvi, među razbacanimkupusom, đevrecima i ribom.

Na trg je ušla Renfri.Prilazila je polako, mekanim, mačjim koracima, zaobilazeći kolica i tezge.

Gomila, koja je po ulicama i pod zidovima kuća zujala poput roja stršljena,naglo je utihnula. Geralt je stajao nepomično, držeći mač u spuštenoj ruci.Devojka je prišla na deset koraka i stala. Primetio je da pod prslukom nosikratak pancir, koji jedva da joj je prekrivao bedra.

– Načinio si izbor – zaključila je. – Siguran si da je pravi?– Ovde se neće ponoviti Tridam – teško je izgovorio Geralt.– Ne bi se ni ponovio. Stregobor me je ismejao. Rekao je da mogu poubijati

ceo Blaviken, uz njega i nekoliko okolnih sela, a on ni tada neće izaći iz kule. Inikoga, uključujući i tebe, unutra neće pustiti. Zašto me tako gledaš? Da,prevarila sam te. Celog života sam varala, kad god je trebalo, zašto bi s tobom

bio izuzetak?– Odlazi, Renfri.Zasmejala se.– Ne, Geralte – izvukla je mač, hitro i vešto.– Renfri.– Ne, Geralte. Ti si izabrao. Na mene je red.Jednim oštrim pokretom strgnula je suknju s butina, zavrtela je kroz vazduh,

obavivši materijal oko leve podlaktice. Geralt se povuče i podiže ruku, slažućiprste u Znak. Renfri se ponovo zasmeja, kratko, promuklo.

– Zaboravi na to, belokosi. Na mene to ne deluje. Samo mač.– Renfri – ponovio je. – Odlazi. Ako ukrstimo mačeve, ja... više neću...

moći...– Znam – reče. – Ali ja... Ja takođe ne mogu drugačije. Jednostavno ne

mogu. Ono smo što smo. Ti i ja.Krenula je na njega lakim, razigranim korakom. U desnoj ruci, ispruženoj u

stranu, svetlucao je mač, levom je vukla suknju po zemlji. Geralt se povuče zadva koraka.

Skočila je, mahnula levom rukom, suknja je fijuknula kroz vazduh, a zajednos njom blesnuo je skriveni mač u kratkom rezu. Geralt je odskočio, tkanina ganije ni dotakla, a Renfrino sečivo skliznulo je po kosoj paradi. Brzo je uzvratiosredinom mača i zavrteo oba sečiva spojivši ih, pokušavajući da ih joj izbije izruku. To je bilo pogrešno. Odbila je njegovu oštricu i već sledećeg trenutka jesavijenih kolena i zaljuljanih bedara nasrtala na njega ciljajući u lice. Jedva jeuspeo da se odbrani, odskočio je pod materijalom suknje koja je padala nanjega. Obrnuo se u pirueti, izbegavajući oštricu koja je treperila u munjevitimzamasima, i ponovo odskočio. Skočila je na njega, hitnula mu suknju pravo uoči, sekla je ravno, izbliza, iz poluokreta. Izbegao je udarac okrećući se tik isprednje. Znala je za taj trik. Bol ga je trgnuo, ali mu nije poremetio ritam. Obrnuo sejoš jednom, na suprotnu stranu, odbio je sečivo koje je letelo ka njegovojslepoočnici, napravio je brzu fintu i napao. Renfri je odskočila, spremila se daudari odozgo. Prikleknuvši u iznenadnom napadu, Geralt ju je munjevitozasekao odozdo, samim vrhom mača, po otkrivenoj butini i preponi.

Nije pisnula. Padajući na koleno i na bok, ispustila je mač, i obema rukama

pritisnula povređenu butinu. Između prstiju je šiknula krv, u svetlom mlazu,preko ukrasnog kaiša, čizama od losove kože, na prljavu kaldrmu. Gomilastisnuta po ulicama zatalasala se i razgalamila.

Geralt je vratio mač u korice.– Ne odlazi... – zastenjala je, sklupčavajući se.Nije odgovorio.– Hladno... mi...Nije odgovorio. Renfiri je ponovo zajaukala, povijajući se još više. Krv je u

živahnim potočićima ispunjavala jamice među kamenjem.– Geralte... Zagrli me...Nije odgovorio.Okrenula je glavu i naslonila obraz na zemlju. Bodež veoma šiljatog vrha, do

tog trenutka skriven pod njenim telom, iskliznuo je iz obamrlih prstiju.Nakon trenutka koji je postao večnost, veštac je podigao glavu začuvši kako

o kaldrmu lupka Stregoborov štap. Čarobnjak je dolazio žurno, zaobilazećileševe.

– Kakva klanica – zadahtao je. – Video sam, Geralte, sve sam video ukristalu...

Prišao je bliže, nagnuo se. U crnom dugačkom plaštu, oslonjen o štap,izgledao je staro, veoma staro.

– Da ne poveruješ – zavrteo je glavom. – Svračka, sasvim beživotna.Geralt nije odgovorio.– No, Geralte – čarobnjak se uspravi. – Idi po kolica. Odnećemo je u kulu.

Treba uraditi obdukciju.Pogledao je vešca i, ne čekajući odgovor, nagnuo se nad telom.Neko koga veštac nije poznavao uhvatio je rukohvat mača i hitro ga

izvukao.– Dodirni je samo, čarobnjače – izgovorio je neko koga veštac nije

poznavao. – Samo je dodirni i glava će ti leteti po kaldrmi.– Šta ti je, Geralte, jesi li poludeo? Ranjen si, u šoku si! Obdukcija je jedini

način da se utvrdi...– Ne dotiči je!

Videvši podignutu oštricu, Stregobor je odskočio, mahnuo štapom.– Dobro! – viknuo je. – Kako hoćeš! Ali nikada nećeš saznati! Nikad nećeš

biti siguran! Nikada, čuješ li, vešče?– Gubi se!– Kako hoćeš – čarobnjak se okrenu, udari štapom o kaldrmu. – Vraćam se

u Kovir, ni dana više ne ostajem u ovoj rupi. Kreni sa mnom, šta ćeš ovde. Oviljudi ne znaju ništa, videli su te samo kako ubijaš. A ubijaš okrutno, Geralte.Dakle, ideš li?

Geralt nije odgovorio, nije ga čak ni pogledao. Spakovao je mač. Stregoborje slegnuo ramenima i krenuo žustrim korakom, ritmično lupkajući štapom.

Iz gomile je poleteo kamen i odjeknuo udarivši o kaldrmu. Za njim i drugi,preletevši tik iznad Geraltovog ramena. Uspravivši se, Geralt podiže obe ruke inačini njima brzi gest. Gomila je zažamorila, kamenje je poletelo gušće, ali Znakga je odbijao na stranu; promašivalo je cilj zaštićen nevidljivim oblim pancirom.

– Dosta!!! – zaurla Kaldemejn. – Dosta s tim, dođavola!Gomila zahuča kao talas koji udara o obalu, ali kamenje prestade da leti.

Veštac stajaše nepomično. Knez mu priđe.– Da li je to sve? – upita, raširenim rukama pokazujući na trg po kom su bila

razbacana tela. – Ovako izgleda manje zlo koje si izabrao? Da li si završio što sismatrao neophodnim?

– Da – teško je odgovorio Geralt, ne odmah.– Je li ti rana ozbiljna?– Ne.– U tom slučaju, kupi se odavde.– Da – rekao je veštac. Stajao je još trenutak, izbegavajući knežev pogled.

Onda se sporo, veoma sporo okrenuo.– Geralte.Veštac se okrenu.– Nikada se ne vraćaj ovde – reče Kaldemejn. – Nikada.

GLAS RAZUMA 4

– Razgovarajmo, Jola.Potreban mi je razgovor. Kažu da je ćutanje zlato. Možda. Ne znam je li baš

toliko vredno. U svakom slučaju, ima svoju cenu. Koju treba platiti.Tebi je lakše. Tako je, nemoj poricati. Ti ćutiš jer si tako izabrala, ti se

ćutanjem žrtvuješ svojoj boginji. Ne verujem u Melitelu, ne verujem ni u drugebogove, ali cenim tvoj izbor, cenim tvoju žrtvu, cenim i poštujem to u štaveruješ. Jer tvoja vera i posvećenost, cena ćutanja koju plaćaš, učiniće te boljom,vrednijom osobom. Makar te mogu učiniti takvom. A moja nevera ne moženišta. Nema nikakve moći.

Pitaš se u šta onda verujem?Verujem u mač.Nosim ih dva, kao što vidiš. Svaki veštac nosi dva mača. Zlobnici govore:

srebrni za čudovišta, a ovaj gvozdeni za ljude. To naravno nije istina. Postoječudovišta koja je moguće raniti isključivo srebrnom oštricom, ali postoje i takvaza koja je gvožđe smrtonosno. Ne, Jola, ne svako gvožđe, samo ono koje potičeod meteora. Pitaš se šta je to meteor? To je zvezda padalica. Sigurno si nekadavidela zvezdu kako pada, kratki, treperavi trag na mračnom nebu. Ugledavši je,sigurno si zamislila neku želju, možda je za tebe to bio još jedan razlog daveruješ u bogove. Za mene, meteor je samo komad metala koji se zarije uzemlju pošto padne. Metal od kog se može izraditi mač.

Možeš, naravno da možeš uzeti moj mač. Vidiš kako je lagan? Čak i ti ganosiš bez napora. Ne! Ne dodiruj sečivo, poseći ćeš se. Oštrije je od britve.Mora da bude takvo.

O da, vežbam često. Svakog slobodnog trenutka. Ne smem da ispadnem izforme. I ovde, u najdalji kutak manastirskog parka, došao sam kako bih serazdrmao, kako bih sagoreo to gadno, odvratno trnjenje u mišićima koje meobuzima, tu hladnoću koja kruži u meni. A ti si me ovde pronašla. Zanimljivo jeda sam pre nekoliko dana ja bio taj koji je pokušavao da pronađe tebe. Tražiosam te. Hteo sam...

Potreban mi je ovaj razgovor, Jola. Sednimo, porazgovarajmo na trenutak.Ti me u stvari uopšte ne poznaješ, Jola.Zovem se Geralt. Geralt iz... Ne. Samo Geralt. Geralt niotkuda. Ja sam

veštac.Moj dom je Kaer Morhen, Naseobina veštaca. Odande potičem. Tamo je...

Bilo je jedno utvrđenje. Nije mnogo od njega ostalo.Kaer Morhen... Tamo su pravili ovakve poput mene. To se više ne radi, a u

Kaer Morhenu niko ne živi. Niko osim Vesemira. Pitaš se ko je Vesemir? On jemoj otac. Zašto me gledaš tako začuđeno? Šta je u tome čudno? Svako ima oca.Moj otac je Vesemir. A to što nije moj pravi otac, pa šta? Pravog nisampoznavao, kao ni majku. Ne znam čak ni da li su živi. I u biti, to me mnogo i nezanima.

Da, Kaer Morhen... Tamo sam prošao kroz uobičajenu mutaciju. Ogledi sTravama, a onda i sve ostalo. Hormoni, bilje, virusi. Pa iz početka. I još jednom.Dok se ne postigne rezultat. Pričaju da sam Promene podneo iznenađujućedobro, bolovao sam veoma kratko. Zaključili su da sam neobično otporanbalavac i izabrali su me za dalje, komplikovanije... eksperimente. S njima je bilogore. Mnogo gore. Ali kao što vidiš, preživeo sam. Jedini od onih koje su zatakve eksperimente odabrali. Od tada mi je kosa bela. Potpuni gubitak pigmenta.Kako se ono kaže – sporedni ishod. Sitnica. Ne smeta mnogo.

Onda su me učili raznim veštinama. Dosta dugo. Dok konačno nije došaodan kada sam napustio Kaer Morhen i krenuo na put.

Već sam imao svoj medaljon, da, upravo ovaj. Znak Škole Vuka. Imao sam idva mača: srebrni i gvozdeni. Osim mačeva, sa sobom sam nosio uverenja,strast, motivaciju i... veru. Veru u to da sam potreban i koristan. Jer svet je, Jola,navodno bio pun čudovišta i beštija, a moj zadatak bio je da štitim one kojimaove beštije prete. Kad sam krenuo iz Kaer Morhena, maštao sam o susretu smojim prvim čudovištem, jedva sam čekao trenutak kada ću stati pred njega očiu oči. I dočekao sam.

Moje prvo čudovište, Jola, beše ćelavo i izuzetno ružnih, kvarnih zuba. Sreosam ga na drumu, gde je zajedno sa svojim drugovima čudovištima, vojnimpljačkašima, zaustavio seljačka kola i iz njih izvukao devojčicu, oko trinaestgodina staru, a možda ni toliko. Drugari su držali devojčicinog oca, a ćelavi joj

je cepao haljinu i drao se kako je došlo vreme da sazna šta je pravi muškarac.Dojahao sam, sišao s konja i rekao ćelavom da je i za njega takvo vreme došlo.To mi se učinilo duhovito. Ćelavi je pustio malu i bacio se na mene sekirom.Beše veoma spor, ali izdržljiv. Udario sam ga dvaput, tek tada je pao. Udarcinisu bili posebno čisti, ali rekao bih da su bili veoma spektakularni, takvi da suse prijatelji ćelavog razbežali, videvši šta veščev mač može načiniti od čoveka.

Zamaram li te, Jola?Potreban mi je ovaj razgovor. Zaista mi je potreban.Gde sam beše stao? Aha, kod mog prvog viteškog čina. Vidiš, Jola, u Kaer

Morhenu utisnuto mi je u glavu da se ne mešam u takve stvari, da ih obilazimizdaleka, da se ne igram lutajućeg viteza i da ne odmenjujem čuvare zakona. Naput sam krenuo ne da se razmećem, već da za novac izvršavam poverene mizadatke. A ja sam se umešao kao kakav glupak, ne prešavši ni pedeset milja odpodnožja planine. Znaš li zašto sam to učinio? Zamišljao sam kako će mene,svog spasitelja, devojčica oblivena suzama zahvalnosti ljubiti po rukama, a njenotac mi se na kolenima zahvaljivati. Međutim, devojčin otac pobegao je zajednos pljačkašima, a devojčica, na koju je pljusnula krv ćelavog, ispovraćala se idobila napad histerije, a kad sam joj prišao, od straha se onesvestila. Od togvremena veoma retko sam se uplitao u slične priče.

Radio sam svoje. Ubrzo sam naučio kako. Dolazio sam do seoskih međa,zaustavljao se pod palisadima naselja i gradova. I čekao. Ako su pljuvali, psovalii bacali kamenje, odlazio sam. Ako bi, umesto toga, neko došao i davao mizadatke, ispunjavao sam ih.

Obilazio sam gradove i utvrđenja, tražio sam proglase pribijene na stubovepo raskršćima. Tražio sam obaveštenja: „Hitno potreban veštac“. A onda biobično usledilo neko kultno mesto, podzemna grobnica, groblje ili ruševina,šumska jaruga ili pećina puna kostiju i smrada crkotine. I nešto što je postojalosamo zato da bi ubijalo. Zbog gladi, iz zadovoljstva, vođeno nečijom bolesnomvoljom i iz drugih razloga. Mantikora, viverna, maglinjak, vretenica, vodenitanjirić, himera, lesnik, vampir, gul, graveir, vukodlak, gigantski škorpion, striga,babajaga, kikimora, zmijevac. I sledio bi ples u tami i sevanje mača. I sledio jestrah i gađenje u očima onog ko bi mi potom uručivao nagradu.

Greške? Ah, i te kako. Grešio sam.Ali držao sam se principa. Ne, ne kodeksa. Ponekad bih se zaklinjao

kodeksom. Ljudi to vole. Poštuju i uvažavaju one koji imaju neke kodekse irukovode se njima.

Nema nikakvog kodeksa. Nikada nije ustanovljen nikakav kodeks veštaca. Jasam svoj izmislio. I držao ga se. Uvek...

Ne uvek.Jer događalo se nekad da nema mesta nikakvim sumnjama. Da je trebalo

reći: „A šta me se to tiče, nije moja stvar, ja sam veštac.“ Da je trebalo poslušatiglas razuma. Poslušati instinkte, ako već ne ono što nalaže iskustvo. Pa makar iobičan, najobičniji strah.

Trebalo je da poslušam glas razuma, tada...Nisam poslušao.Mislio sam da biram manje zlo. Izabrao sam manje zlo. Manje zlo! Ja, Geralt

iz Rivije. Poznat kao Dželat iz Blavikena.Ne, Jola, ne dodiruj mi ruku. Dodir ti može omogućiti... Možeš videti... A ja

ne želim to da vidiš. Ne želim da znam. Razumem svoju sudbinu, koja kružikroz mene kao vir. Moja sudbina? Ona ide u korak za mnom, ali ja se nikad neokrećem.

Omča? Da, Neneke je oseća. Šta me je tad obuzelo, tamo u Cintri? Kakosam mogao tako glupo da rizikujem?

Ne, ne i još jednom ne. Ja se nikada ne okrećem za sobom. A u Cintru senikada neću vratiti, kao gnezdo kuge ću je zaobilaziti. Nikada se tamo nećuvratiti.

Ha, ako dobro računam, to dete se moralo roditi u maju, negde oko SvetogBeletejna. Ako bi zaista bilo tako, imali bismo posla sa zanimljivim sticajemokolnosti. Jer, i Jenefer se rodila na Beletejn...

Pođimo, Jola. Pada mrak.Hvala ti što si pristala da razgovaraš sa mnom.Hvala ti, Jola.Ne, nije mi ništa. Dobro sam.Sasvim dobro.

PITANJE CENE

I

Veštac je imao nož pod grlom.Ležao je potopljen u sapunicu, glave zabačene unazad, na klizavu ivicu

drvenog korita. U ustima je osećao gorak ukus sapuna. Nož dozlaboga tupbolno ga je strugao po Adamovoj jabučici, krckajući, prevlačio se premapodbratku.

S izrazom lica umetnika koji stvara remek-delo, berberin ga je grebnuo jošjednom, iz čistog manira, a onda mu obrisao lice parčetom lanenog platnanamočenog nečim što je moglo biti liker od anđelike.

Geralt je ustao, dozvolio da sluga izlije na njega čabrić vode, stresao se,izašao iz kade, ostavljajući mokre tragove po podu boje cigle.

– Peškir, gospodine – sluga je bacio radoznali pogled na njegov medaljon.– Hvala.– Ovde je odelo – reče Hakso. – Košulja, gaće, pantalone, prsluk. A čizme

su ovde.– Na sve ste mislili, kaštelane. A svoje ne mogu da obujem?– Ne. Pivo?– Rado.Oblačio se sporo. Dodir strane, grube, neprijatne odeće na nabubreloj koži

kvario mu je raspoloženje koje se popravilo dok se izležavao u vrućoj vodi.– Kaštelane?– Slušam vas, gospodine Geralte?– Ne znate li možda čemu sve ovo? Zašto sam im potreban?– Nije moja stvar – reče Hakso, pogledajući na sluge. – Moje je da vas

obučem...– Da me preobučete, hteli ste reći.– ... da vas obučem i dopratim na gozbu kod kraljice. Obucite prsluk,

gospodine Geralte. I sakrijte pod njega veščev medaljon.– Ovde je stajao moj bodež.

– Ali više ne. Na bezbednom je mestu, baš kao i oba vaša mača i ceoimetak. Gde idete, ide se bez oružja.

Veštac slegnu ramenima, navlačeći na sebe uzani purpurni prsluk.– Šta je to? – upita, pokazujući na vez na prednjem delu.– Ah, da – reče Hakso. – Mogao sam zaboraviti. Dok traje gozba, zvaćete se

milostivi Raviks iz Četriroga. Kao počasni gost, sedećete desno od kraljice,takva je njena želja. A to na prsluku, to je vaš grb. Na zlatnom polju crnimedved, na njemu devojka u plavom, raspuštene kose i uzdignutih ruku.Trebalo bi to da zapamtite, neko od gostiju može vas zapitkivati za heraldiku, tose često događa.

– Jasno, zapamtiću – ozbiljno reče Geralt. – A Četrirog, gde se nalazi?– Dovoljno daleko. Jeste li spremni? Možemo li krenuti?– Možemo. Recite mi još, gospodine Hakso, kojim se povodom održava

gozba?– Princeza Paveta navršava petnaest godina; prema običaju, sjatili su se

kandidati za njenu ruku. Kraljica Kalante misli da je dâ za nekog iz Skeliga.Stalo nam je do saveza s ostrvljanima.

– Zašto baš s njima?– One s kojima su u savezu ne napadaju tako često kao druge.– Značajan povod.– Ali ne i jedini. U Cintri, gospodine Geralte, tradicija ne dopušta žensku

vladavinu. Naš kralj Regner nedavno je umro od kuge, a kraljica ne želi drugogmuža. Naša vladarica Kalante je mudra i pravedna, ali kralj je kralj. Onaj ko sebude oženio princezom sedeće za tronom. Dobro bi bilo da se nađe momak zapohvalu. A takve treba tražiti na Skeliškim ostrvima. Oni su čvrst narod.Pođimo sada.

Na polovini galerije koja je okruživala malo, pusto dvorište, Geralt sezaustavi i pogleda oko sebe.

– Kaštelane – reče poluglasno. – Sada smo sami. Govorite za šta će kraljiciveštac. Morate to znati. Ko zna ako ne vi?

– Za to za šta i svima drugima – obrecnu se Hakso. – Cintra je kao i svakadruga zemlja. Imamo i vukodlake, i baziliske, a i mantikora se nađe ako sedobro potraži. Otud i veštac može biti od koristi.

– Ne zamajavajte me, kaštelane. Pitam šta će kraljici veštac na gozbi, i topreobučen u plavog medveda s raspuštenom kosom.

Hakso se takođe osvrnuo, čak se i nadvio preko stepeništa na galeriji.– Nešto se loše zbiva, gospodine Geralte – progunđao je. – Mislim na

zamak. Nešto zastrašuje.– Šta?– A šta može da zastrašuje? Strašilo. Kažu da je malo, grbavo, bodljikavo kô

jež. Noću lunja po zamku, zvekeće lancima. Ječi i stenje po odajama.– Jeste li ga videli?– Nisam – Hakso pljunu. – Niti hoću da vidim.– Trabunjate, kaštelane – veštac se namrgodio. – To ne pije vodu. Krenuli

smo na vereničku gozbu. I šta ja tamo da radim? Da pazim da grbavac ne iskočii ne zastenje ispod stola? Bez oružja? Nalickan kô pajac? Eh, gospodine Hakso.

– A mislite šta hoćete – namrštio se kaštelan. – Naredili su da vam ništa negovorim. Molili ste, i ja sam vam rekao. A vi da ja trabunjam. Veoma steljubazni.

– Oprostite, nisam mislio da vas uvredim, kaštelane. Samo sam se čudio...– Onda prestanite da se čudite – Hakso okrenu glavu, i dalje namršten. –

Nema šta da se čudite. I da vam dam savet, gospodine vcšče, naloži li vamkraljica da se razgolitite, da zadnjicu obojite plavom farbom i na tremu seobesite naglavačke kao svećnjak, učinite to bez čuđenja i kolebanja. Inače vasmogu zadesiti razne neprijatnosti. Jeste li razumeli?

– Razumeo sam, gospodine Hakso. Nek bude šta hoće, ogladneh posle ovogkupanja.

II

Ne računajući uobičajeni, ceremonijalni pozdrav, kada mu se obratila kao„gospodaru Četriroga“, kraljica Kalante s vešcem nije prozborila ni reč. Gozbanije počinjala, gosti su i dalje ulazili, a glasnik ih je gromko najavljivao.

Sto je bio ogroman, pravougaoni, za njim se moglo smestiti više odčetrdeset ljudi. U njegovom čelu, na tronu s velikim naslonom, sedela je kraljicaKalante. S njene desne strane sedeo je Geralt, s leve sedokosi bard s lautom poimenu Drogodar. Krajnje dve stolice s kraljičine leve strane bile su prazne.

Desno od Geralta, na dužoj strani stola, sedeli su kaštelan Hakso i vojvoda sprezimenom teškim za pamćenje. Za njima su sedeli gosti iz kneževine Atre –vitez Rajnfarn, natmuren i ćutljiv, i bucmasti dvanaestogodišnjak pod njegovimnadzorom, princ Vindhalm, jedan od pretendenata za princezinu ruku. Dalje –šareni i raznobojni vitezovi iz Cintre i okolni vazali.

– Baron Ejlembert iz Tiga! – objavio je glasnik.– Kokodak! – promrmlja Kalante, gurkajući Drogodara. – Biće veselo.Mršav i brkat, bogato odeveni vitez duboko se poklonio, ali su njegove žive,

vesele oči i smešak koji je drhtuljio na usnama protivrečili poniznosti.– Dobro nam došli, gospodine Kokodak – ceremonijalno reče kraljica.

Baronov nadimak očigledno je bio srastao s njim više nego porodično prezime.– Radujem se vašem dolasku.

– I ja se radujem pozivu – saopšti Kokodak i uzdahnu. – Pogledao bihprincezu, ako dozvoliš, kraljice. Teško je u samoći živeti, gospo.

– Koješta, gospodine Kokodak – Kalante se blago nasmešila, vrteći prstomloknu kose. – Svakako nam je dobro poznato da ste oženjeni.

– Eee – razgnevi se baron. – Znaš i sama, gospo, kako je žena moja nežna islabašna, a sada u našim krajevima velike boginje vladaju. Dajem mač i opasačako za godinu dana već i žalost ne prođe.

– Nesrećan si, Kokodak, ali i srećan u isto vreme – Kalante se još vladenasmeja. – Tvoja je žena zaista slabašna. Čula sam da te je za vreme prošle žetveulovila s devojkom u stogu, pa te s vilama jurila gotovo jednu milju, al’ te nije

stigla. Moraš bolje da je hraniš i paziš, i da gledaš da joj noću leđa ne ozebu. Aza godinu dana videćeš kako će se oporaviti.

Kokodak se ražalostio, ali ne sasvim uverljivo.– Aluziju sam razumeo. Ali na gozbi mogu ostati?– Biće mi drago, barone.– Poslanstvo iz Skeliga! – povika glasnik, već prilično promukao.Ostrvljani kročiše živahnim, gromkim koracima, njih četvorica, u blistavim

kožnim prslucima opšivenim fokinim krznom, prepasani trakama od kariranevune. Predvodio ih je žilavi ratnik tamnog lica i orlovskog nosa, vodeći sasobom plećatog momčića riđe kose. Svi se pokloniše pred kraljicom.

– Velika mi je čast – reče Kalante, lako porumenela – pozdraviti još jednomu svom zamku sjajnog viteza kakav je Ejst Turseah iz Skeliga. Da nije svimadobro poznato da prezireš ženidbu, obradovala bih se nadajući se da si moždapristigao da prosiš moju Pavetu. Da ti usamljenost nije ipak dojadila, gospodine?

– Ne jednom, lepa Kalante – odgovori crnpurasti ostrvljanin, podižući kakraljici svetlucave oči. – Ipak, suviše opasan vodim život da bih razmišljao otrajnoj vezi. Kad ne bi tako bilo... Paveta je mlađušna još gospojica, tekpupoljak, ali...

– Ali šta, viteže?– Iver ne leti daleko od klade – nasmeja se Ejst Turseah, beli zubi mu

zablistaše. – Dovoljno je pogledati tebe, kraljice, i znati kakva će lepoticaprinceza postati kad dođe doba da usreći kakvog ratnika. U međuvremenu, ipak,njenu ruku treba da traže mladići. Takvi kao što je sestrić našeg kralja Brana,ovaj ovde Krah an Krajte, koji je upravo s tim ciljem i stigao.

Krah, poklonivši riđastu glavu, kleknu pred kraljicom na jedno koleno.– Koga si još doveo, Ejste?Zdepasti, krepki muškarac s metlastom bradom i dugajlija s kobzom na

leđima kleknuše pored Kraha an Krajtea.– Ovo je junački druid Mišovor, koji je, baš kao i ja, prijatelj i savetnik kralja

Brana. A to je Draig Bon-Du, naš slavni dvorski pesnik. Trideset mornara izSkeliga čeka pak u dvorištu, goreći u nadi da će im se lepa Kalante iz Cintrepojaviti makar na prozoru.

– Sedajte, plemeniti gosti. Ti, gospodine Turseah, ovde.

Ejst zauze slobodno mesto za užim delom stola, odvojen od kraljice samopraznom stolicom i Drogodarovim mestom. Ostali ostrvljani sedoše zajedno sleve strane, izmedu maršala Visegerda i trojice sinova vladike Strepta, koje zvašeGolać, Kos i Držigora.

– Tu su manje-više svi – kraljica se nagnula ka maršalu. – Počinjemo,Visegerde.

Maršal pljesnu. Noseći tacne i bokale, sluge se u dugom redu uputiše kastolovima, pozdravljani radosnim mrmljanjem gostiju.

Kalante gotovo da ništa nije jela, nevoljno je srebrnom viljuškom gurkalaposluženu hranu. Drogodar je, žurno progutavši nešto, nastavio da prebira polauti. Ali zato su ostali gosti pustošili : pečene prasiće, ptice, ribe i školjke, učemu je prednjačio riđi Krah an Krajte. Rajnfarn iz Atre je strogo opominjaomladog kneza Vindhalma, jednom ga je čak pljesnuo po prstima jer je pokušaoda se uhvati za bokal s jabukovačom. Prekidajući na trenutak glodanje kostiju,Kokodak je razveselio susede oponašanjem pištanja blatne kornjače. Postajalo jesve veselije. Uzdizane su i prve zdravice, sve trapavije.

Kalante je popravila usku zlatnu dijademu u pepeljastoj kosi uvijenoj ulokne, i lagano se okrenula ka Geraltu, koji je bio zauzet krckanjem ljušturecrvenog raka oklopnika.

– No, vešče – rekla je. – Oko nas je već dovoljno glasno da bismo moglidiskretno razmeniti nekoliko reči. Počnimo od ljubaznosti. Radujem se što samvas upoznala.

– Radost je obostrana, kraljice.– Nakon ljubaznosti sledi konkretno. Imam posao za tebe.– Naslućivao sam. Retko ko me poziva na gozbe iz čiste simpatije.– Ah, sigurno nisi zanimljiv sagovornik za stolom. Ima li još nečega što

naslućuješ?– Ima.– A šta bi to bilo?– Reći ću ti kada saznam kakav zadatak imaš za mene, kraljice.– Geralte – reče Kalante, dodirujući prstima ogrlicu od smaragda, od kojih

je najmanji bio veličine majskog gundelja – šta misliš, kakav to zadatak može bitiza vešca? Hm? Kopanje bunara? Popravljanje rupe na krovu? Vezenje goblena

koji predstavlja sve moguće položaje koje su kralj Vridank i prelepa Keroisprobali prve bračne noći? Sam valjda najbolje znaš na čemu se zasniva tvojaprofesija.

– Tako je, znam. A sada mogu reći i šta naslućujem, kraljice.– Radoznala sam.– Naslućujem da, kao i većina drugih, moje zanimanje mešaš sa jednom

sasvim drugom profesijom.– Oh – Kalante je, opušteno nagnuta ka Drogodaru, koji je prebirao po

lauti, izgledala zamišljeno i odsutno. – A ko bi, Geralte, bili ti drugi, kojih jetako mnogo, a s kojima me tako ljubazno izjednačavaš po neznanju? I s kakvomto profesijom mešaju tvoje zanimanje ti glupaci?

– Kraljice – mirno reče Geralt – dolazeći u Cintru, sretao sam seljake,trgovce, putujuće patuljke, kotlare i drvoseče. Pričali su mi o babajagi kojanegde među ovdašnjim šumama ima svoje skrovište, kućicu na trima kokošjimkandžama. Spominjali su himeru koja se gnezdi u gorama. Govorili su ovretenicama i skolopendromorfama. Verovatno bi se našla i mantikora, ako bi sepažljivo tražilo. Toliko je zadataka koje veštac može ispuniti, bez potrebe da sepritom oblači u tuđe perje i grbove.

– Nisi odgovorio na moje pitanje.– Kraljice, ne sumnjam da bi savez sa Skeližanima, sklopljen udajom tvoje

ćerke, Cintri bio potreban. Moguće je takođe da intriganti koji to žele da sprečezaslužuju da im se očita lekcija, i to tako da se vladar u to ne meša. Sigurno jeda bi najbolje bilo da im lekciju očita nikome poznati gospodar Četriroga, kojiće potom nestati sa scene. A sada ću odgovoriti na tvoje pitanje. Mojezanimanje mešaš s profesijom plaćenog ubice. Ti drugi, kojih je tako mnogo, tosu oni koji imaju vlast. Nije mi prvi put da sam pozvan na dvor na kojemproblemi vladara zahtevaju hitre udarce mača. Ali ja nikada ljude nisam ubijaoza novac, bez obzira na to da li je reč o dobroj ili lošoj stvari. Niti ću to ikadačiniti.

Kako je nestajalo piva, atmosfera za stolom je bivala sve življa. RiđokosiKrah an Krajte našao je zahvalne slušaoce za priču o bici na Tvitu. Iscrtavši nastolu mapu pomoću koske s mesom umočenim u sos, unosio je na nju taktičkusituaciju, glasno objašnjavajući. Kokodak je, opravdavajući svoj nadimak,

iznenada zakokodakao kao prava pravcata kokoška, izazvavši opšte veseljegostiju, a zaprepašćenje među slugama, koje su bile ubeđene da se ptica,rugajući se njihovom oprezu, nekako uvukla iz dvorišta u salu.

– Eto kako me je sudbina kaznila isuviše domišljatim vešcem – Kalante seosmehnula, ali oči su joj bile skupljene i zle. – Vešcem koji, bez trunkepoštovanja ili makar obične ljubaznosti, demaskira moje intrige i nečasne,zločinačke planove. Da nije možda ipak opijenost mojom lepotom i zanosnomličnošću pomračila tvoj um? Nikada više to ne čini, Geralte. Ne obraćaj se natakav način onima koji imaju vlast. Mnogi ti neće oprostiti takve reči, a znaškakvi su kraljevi, poznato ti je da se koriste raznim sredstvima. Bodež. Otrov.Tamnica. Užarena klešta. Postoje na stotine, na hiljade načina za kojima ćeposegnuti ne bi li osvetili svoj povređeni ponos. Ne bi poverovao, Geralte, kakoje nekim vladarima lako povrediti ponos. Retko će koji od njih mirno podnetireči kao što su: ,,ne“, ,,neću“ ili ,,nikada“. I ne samo to, takvog je dovoljnoprekinuti dok govori, ili ubaciti neprimerenu opasku, i eto ti osiguranoglomljenja pod točkom.

Kraljica sastavi uske bele šake i lako ih prisloni na usta, praveći efektnupauzu. Geralt je nije prekidao i ništa nije dobacivao.

– Kraljevi – nastavila je Kalante – ljude dele na dve kategorije. Jednimanaređuju, a druge kupuju. Slede naime staru i banalnu istinu da je svakogamoguće kupiti. Svakoga. Samo je pitanje cene. Slažeš li se s tim? Ah, pitamnepotrebno. Ti si veštac, izvršavaš poslove i uzimaš naplatu, kad si ti u pitanju,reč ,,kupiti“ gubi svoj podrugljivi prizvuk. Tako je i pitanje cene u tvom slučajuneosporna stvar, povezana sa stepenom težine zadatka, načinom izvršavanja,majstorstvom. Kao i s tvojom slavom, Geralte. Seljaci po vašarima pevaju odelima belokosog vešca iz Rivije. Ako je samo polovina od toga istina, ondamogu pretpostaviti da cena tvojih usluga nije mala. Angažovati te za takojednostavne i banalne stvari kao što su dvorske spletke ili ubistva bilo bi traćenjenovca. To mogu završiti i neke druge, jeftinije ruke.

– BRAAAK! Ghaaa-braaak! – iznenada je riknuo Kokodak, dobivšigromoglasan aplauz za imitaciju još jedne životinje. Geralt nije znao koja bi toživotinja mogla biti, ali nije poželeo da ikada na nju naleti. Okrenuo je glavu,uhvativši spokojan, otrovnozeleni kraljičin pogled. Drogodar je, pognute glave ilica nevidljivog od zaslona sede kose koja mu je padala na ruke i instrument,

tiho prebirao po lauti.– Ah, Geralte – rekla je Kalante, gestom ruke zabranjujući slugi da joj

dosipa u pehar. – Ja pričam, a ti ćutiš. Na gozbi smo, svi želimo dobro da sezabavimo. Zabavi me. Počinju da mi nedostaju tvoje zgodne primedbe idomišljati komentari. Dobro bi došao i poneki kompliment, iskazivanje počastiili na primer uveravanje u pokornost. Prema proizvoljnom redosledu.

– Kraljice – reče veštac – nesumnjivo je da sam slabo zanimljiv sagovornikza stolom. Načuditi se ne mogu da si upravo meni pružila čast da sedim naovom mestu. Ovde je možda ipak trebalo smestiti nekog kome to daleko višepriliči. Svakoga koga bi poželela. Dovoljno je bilo nekome narediti ili nekogakupiti. To je samo pitanje cene.

– Pričaj, pričaj – Kalante je nagnula glavu unazad, pritvorila oči i namestilausne u prijatan osmeh.

– Otud sam počastvovan i ponosan što baš ja sedim kraj kraljice Kalante izCintre, čiju lepotu prevazilazi samo njena mudrost. Za podjednako veliku častsmatram i to što je kraljica izvolela čuti za mene, i što na osnovu toga što je čulane misli da me upotrebi za banalne poslove. Prošle zime me je princ Hrobarik,ne bivši tako milostiv, probao unajmiti da pronađem lepoticu koja je, sitanjegovih uobičajenih udvaranja, pobegla s bala, izgubivši cipelicu. Teško mi jebilo ubediti ga da mu je potreban veliki nadzornik lovaca, a ne veštac.

Kraljica je slušala sa zagonetnim osmehom.– I drugi takođe vladari, niži od tebe, gospo Kalante, u pogledu mudrosti,

nisu se ustručavali ponuditi mi banalne zadatke. Uglavnom ih je zanimaloprosto lišavanje života pastorka, očuha, maćehe, strica, tetke, ko će ih svenabrojati. Smatrali su da je to samo pitanje cene.

Kraljičin osmeh mogao je da znači sve.– Ponavljam, dakle – Geralt je lagano pognuo glavu – da sam neizmerno

ponosan što mogu sedeti kraj tebe, gospo. Ponos pak nemerljivo mnogo značiza nas vešce. Ne bi verovala, kraljice, koliko mnogo. Izvesni vladika jednom jepovredio ponos vešca, nudivši mu posao koji ne priliči časti i kodeksu veštičjem.Štaviše, nije prihvatao ljubazno odbijanje, hteo je da spreči vešca da napustinjegovu tvrđavu. Svi koji su kasnije govorili o tom događaju složili su se da tonije bila jedna od najboljih zamisli ovog vladike.

– Geralte – progovorila je Kalante posle kratke tišine. – Grešiš. I te kako sizanimljiv sagovornik za stolom.

Otirući brkove i prednji deo prsluka od pivske pene, Kokodak je zabacioglavu i počeo prodorno zavijati, prilično uverljivo oponašajući vučicu za vremeparenja. Psi iz dvorišta i čitave okoline javiše se za njim.

Jedan od braće iz Strepta, na primer Držigora, umočivši prst u pivo,iscrtavao je debelu liniju oko formacije koju je nacrtao Krah an Krajte.

– Greška i nesposobnost! – vikao je. – Nije trebalo tako činiti! Tu, na krilu,trebalo je poterati konjicu i udariti s boka!

– Ha! – riknuo je Krah an Krajte, tukući koskom o sto, prskajući lica i tunikesuseda kapljicama sosa. – I oslabiti sredinu? Ključnu poziciju? Besmisleno!

– Samo slep čovek, ili umobolan, ne bi iskoristio takvu situaciju!– Tako je! Ispravno! – povikao je Vindhalm iz Atre.– Ko tebe pita, balavče?– Sam si balavac!– Začepi gubicu, da te ne bi’ ovom koskom!– Sedaj na guzicu i ćuti, Krah – dreknu Ejst Turseah, prekidajući razgovor s

Visegerdom. – Dosta više svađanja. Hej, gospodine Drogodaru! Grehota vašegtalenta! Vaše lepo, mada tiho sviranje odista zahteva više pažnje i koncentracije.Draig Bon-Du, prestani žderati i lokati! Za ovim stolom ni jednim ni drugimnikoga nećeš zadiviti. Naduvaj svoje gajde i obraduj naše uši pravom,vojničkom muzikom. Uz tvoje dopuštenje, uzvišena Kalante!

– O, majko moja – kraljica je šapnula Geraltu, podižući na trenutak pogledka svodu, u nemoj bespomoćnosti. Ali klimnula je glavom odobravajuće,osmehujući se sasvim prirodno i ljubazno.

– Draig Bon-Du – reče Ejst. – Sviraj nam pesmu o bici kod Hoćebuža! Onane ostavlja ni najmanje sumnje u taktičke poteze zapovednika! Kao ni u to ko jeonomad stekao besmrtnu slavu! U zdravlje hrabre Kalante iz Cintre!

– Uzdravlje! U slavu! – uzvikivali su gosti, puneći pehare i glinene krigle.Gajde Draiga Bon-Dua ispustile su zloslutno brujanje, a onda su buknule

strašnim, otegnutim, nijansiranim zavijanjem. Gosti su se prihvatili pevanja,udarajući ritam, to jest uhvativši šta bilo i lupajući time o sto. Kokodak je žudnogledao ka vreći od kozje kože, bez sumnje omađijan mišlju o ubacivanju

zastrašujućih tonova koji su dolazili iz njene unutrašnjosti u svoj repertoar.– Hoćebuž – reče Kalante gledajući u Geralta – moja prva bitka. Iako se

bojim da ću izazvati ogorčenost i prezir ponosnog vešca, priznaću ti da smo setada tukli zbog novca. Naime, neprijatelj je palio sela koja su nam plaćalanamete, a mi smo, nezasiti i pohlepni, umesto da ih ostavimo na miru, jurnulina polje. Banalan povod, banalna bitka, banalne tri hiljade leševa koje suraskljuvali gavranovi. I pogledaj samo – umesto da se stidim, ja sedim ponosnakao paun što o meni pevaju u pesmama. Čak i uz tako užasnu, varvarskumuziku.

Ponovo je navukla na lice parodiju osmeha, punog zadovoljstva i ljubaznosti,podizanjem praznog pehara odgovarala je na zdravice koje su se uzdizale dužceloga stola. Geralt je ćutao.

– Nastavimo – Kalante je uzela batak fazana kojim ju je Drogodar poslužio ipočela ga ljupko grickati. – Kao što sam govorila, probudio si mojeinteresovanje. Govorili su mi da ste vi vešci zanimljiva kasta, nisam mnogoverovala. Sada verujem. Pri udarcu dajete zvuk koji svedoči da ste od čelika, ane od ptičjeg govna. To ipak ni na koji način ne menja činjenicu da si ovde jertreba da izvršiš zadatak. I izvršićeš ga bez mnogo mudrovanja.

Geralt se nije nasmejao s omalovažavanjem i zlobom, iako je to veomaželeo. I dalje je ćutao.

– Mislila sam – promrmljala je kraljica, trudeći se da svu svoju pažnjuposveti fazanovom bataku – da ćeš nešto reći. Ili da ćeš se nasmejati. Ne? Timbolje. Onda mogu smatrati da smo dogovor sklopili?

– Nejasni zadaci – suvo reče veštac – ne mogu se jasno izvršiti, kraljice.– Šta je tu nejasno? Od samog si početka valjda sve shvatio. Naravno, moji

planovi odnose se na savez sa Skeližanima i na brak moje kćerke Pavete. Ako seispostavi da su ti planovi ugroženi, ni u tom slučaju nisi pogrešio da ćeš mi bitipotreban da takvu opasnost eliminišeš. Ali tu se završava tvoja domišljatost.Nagađanje da brkam tvoj poziv s profesijom najmljenog ubice prilično me jeuvredilo. Primi k znanju, Geralte, da se ubrajam među one malobrojne vladarekoji odlično znaju čime se bave vešci i za šta ih treba angažovati. S druge strane,neko ko ubija ljude tako vešto poput tebe, pa makar to ne bilo za novac, netreba da se čudi što mu se naširoko pripisuje profesionalizam u toj oblasti. Tvojaslava te pretiče, Geralte, i ona je glasnija od prokletih gajdi Draiga Bon-Dua. I u

njoj je isto tako malo prijatnih nota.Iako nije mogao čuti kraljičine reči, gajdaš je završio svoj koncert. Gosti ga

nagradiše haotičnim, vrištećim ovacijama, nakon čega se s novim žaromposvetiše tamanjenju ostataka hrane i pića, prisećanju na tokove raznih bitaka inepristojnim šalama o devojkama. Kokodak je ispuštao gromke zvuke i nije semoglo razaznati da li je to bila imitacija još jedne od životinja ili pokušajolakšavanja pretovarenog stomaka.

Ejst Turseah se nagnu preko stola.– Kraljice – reče – postoje zasigurno važni razlozi zbog kojih sve vreme

posvećuješ isključivo gospodinu iz Četriroga, ali krajnji je čas da vidimoprincezu Pavetu. Na šta čekamo? Ne valjda na to da nam se Krah an Krajtezapije. A taj trenutak nije daleko.

– U pravu si, Ejste, kao i obično – Kalante se toplo osmehnu. Geralt nijeprestajao da se čudi bogatom arsenalu njenih osmeha. – Zaista, s plemenitimRaviksom imam važne stvari da razmotrim. Ne boj se, posvetiću vreme i tebi, aliznaš moje principe: najpre obaveze, potom zadovoljstva. Gospodine Hakso!

Podigla je ruku i klimnula glavom kaštelanu. Hakso je ustao bez reči,naklonio se i brzo otrčao uza stepenice, nestajući u mračnoj galeriji. Kraljica seponovo okrenula ka vešcu.

– Čuo si? Predugo razgovaramo. Ako je Paveta završila s uspijanjem predogledalom, biće ovde začas. Dakle, naćuli uši jer neću ponavljati. Želim dapostignem to što sam zamislila, a što si u velikoj meri odgonetnuo. Nikakvadruga rešenja ne dolaze u obzir. Što se tebe tiče, imaš izbor. Možeš bitiprimoran na delanje mojim naređenjem... o posledicama u slučaju neposlušnostimislim da nema svrhe sada da raspredam. Poslušnost će, razume se, biti obilatonagrađena. Ili mi možeš učiniti plaćenu uslugu. Obrati pažnju da nisam rekla:„Mogu te kupiti“, jer sam odlučila da ne povređujem tvoj ponos vešca. Razlikaje ogromna, zar ne?

– Ogromnost te razlike nekako je promakla mojoj pažnji.– Onda bolje obrati pažnju kada ti se obraćam. Razlika, dragi moj, leži u

tome što se kupljenom plaća prema sopstvenom ćefu, onaj koji traži uslugu samodređuje cenu. Jasno?

– Donekle. Pretpostavimo da ću izabrati oblik plaćene usluge. Trebalo bi

onda valjda da znam na čemu se ta usluga zasniva?– Ne, ne bi trebalo. Naređenje, svakako, mora biti konkretno i jednoznačno.

Druga je stvar ako je reč o plaćenoj usluzi. Interesuje me efekat. Ništa više.Tvoja je stvar kakvim ćeš ga sredstvima osigurati.

Podižući glavu, Geralt je naleteo na crn, prodoran Mišovorov pogled. Neskidajući pogled s vešca, druid iz Skeliga je, naizgled zamišljeno, krunio rukomparče hleba i ispuštao mrvice. Geralt je pogledao nadole. Pred njim su se, nahrastovoj dasci stola, mrvice, zrnca kaše i crvenkasti komadići ljušture rakapomerali brzo kao mravi. Oblikovali su se u rune. Rune su se na trenutakpovezale u reč. U pitanje.

Mišovor je čekao, ne spuštajući pogled. Geralt je jedva primetno klimnuoglavom. Druid je zatvorio oči i s kamenim izrazom na licu pokupio mrvice sastola.

– Plemenita gospodo! – uzviknuo je glasnik. – Paveta od Cintre!Gosti utihnuše, okrećući glave prema stepeništu.Predvođena kaštelanom i pažom svetle kose u tamnocrvenom prsluku,

princeza je silazila sporo, pognute glave. Kosu je imala identične boje kao majka– pepeljastoplavu, ali nosila ju je upletenu u dve debele pletenice do ispodpojasa. Osim dijademice s nežno izrezbarenim dragim kamenjem i pojasa odsićušnih zlatnih alki, koji joj je na bedrima stezao dugačku srebrnoplavu haljinu,Paveta nije nosila nikakve ukrase.

U pratnji paža, glasnika, kaštelana i Visegerda, princeza je sela na slobodnustolicu izmedu Drogodara i Ejsta Turseaha. Viteški ostrvljanin smesta sepobrinuo za njen pehar i zabavio je razgovorom. Geralt je primetio da jeodgovarala s ne više od jedne reči. Pogled joj je bio spušten, prikriven dugačkimtrepavicama, sve vreme, čak i tokom glasnih zdravica koje su joj upućivali sraznih krajeva stola. Nesumnjivo je bilo da je njena lepota ostavila utisak nagoste – Krah an Krajte prestao je da podriguje, ćuteći je buljio u Pavetu,zaboravivši čak i na kriglu s pivom. Vindhalm iz Atre je takođe pogledom gutaoprincezu, prelivajući se u raznim nijansama rumenila, kao da ga je još samonekoliko zrnaca u peščaniku delilo od prve bračne noći. Sa sumnjivomusredsređenošću, sitno devojčino lice proučavali su i Kokodak i braća iz Strepta.

– Aha – tiho reče Kalante, očigledno zadovoljna efektom. – I šta kažeš,

Geralte? Devojka se, bez lažne skromnosti, umetnula na majku. Malo je žalimzbog tog riđeg klipana, Kraha. Sva moja nada je u tome da će taj balavac moždaizrasti u nekog nalik Ejstu Turseahu. Ipak je to ista krv. Slušaš li me, Geralte?Cintra se mora ujediniti sa Skeligom jer to zahteva državni interes. Moja ćerkatreba da se uda za odgovarajuću osobu, jer to je moja ćerka. Upravo to je efekatkoji mi moraš obezbediti.

– Ja ga moram obezbediti? Nije li dovoljna tvoja volja da bi se to dogodilo,kraljice?

– Stvari mogu krenuti tako da ne bude dovoljna.– Zar nešto može biti snažnije od tvoje volje?– Sudbina.– Aha. Dakle ja, bedni veštac, treba da se suprotstavim sudbini, koja je jača

od kraljičine volje. Veštac u borbi protiv sudbine! Kakva ironija.– Šta je tu ironija?– Na stranu to. Kraljice, čini se da se usluga koju tražiš graniči s

nemogućim.– Kad bi se graničila s mogućim – procedi Kalante kroz osmehnuta usta –

snašla bih se i sama, ne bi mi bio potreban slavni Geralt iz Rivije. Prestanimudrovati. Sve se može rešiti, samo je pitanje cene. Dođavola, u tvom veštičjemcenovniku mora se negde nalaziti cena za ono što se graniči s nemogućim.Pretpostavljam da nije mala. Obezbedi mi efekat o kom sam govorila i dobićešsve što poželiš.

– Kako si rekla, kraljice?– Daću šta poželiš. Ne volim da ponavljam. Pitam se, vešče, da li pred svaki

posao koji prihvatiš pokušavaš da ubiješ volju nalogodavcu jednako predanokao sada meni? Vreme leti. Odgovori, da ili ne?

– Da.– Bolje je, bolje je, Geralte. Tvoji odgovori su već znatno bliži idealu, sve

više liče na one kakve očekujem kada postavim pitanje. A sada diskretno izvucilevu ruku i dohvati zadnju stranu naslona mog trona.

Geralt je zavukao ruku ispod žuto-plave draperije. Gotovo odmah jenapipao mač priljubljen uz naslon presvučen kozjom kožom. Mač mu je biodobro poznat.

– Kraljice – rekao je tiho – ako zaboravimo to što sam ranije govorio oubijanju ljudi, svakako si svesna da protiv sudbine nije dovoljno imati mač?

– Svesna sam – Kalante je okrenula glavu. – Potreban je i veštac, da držirukohvat mača. Kao što vidiš, pobrinula sam se za to.

– Kraljice...– Ni reči više, Geralte. Predugo već kujemo zaveru. Posmatraju nas, a Ejst

postaje nervozan. Porazgovaraj malo s kaštelanom. Pojedi nešto, popij. Ali nesuviše. Želim da ti ruka bude sigurna.

Poslušao je. Kraljica se uključila u razgovor koji se odvijao između Ejsta,Visegerda i Mišovora, uz ćutljivo i pospano prisustvo Pavete. Drogodar jeodložio lautu i nadoknađivao zaostatak u jelu. Hakso nije bio pričljiv. Vojvoda sprezimenom teškim za pamćenje, koji je očigledno načuo nešto o poslovima iproblemima Četriroga, ljubazno je upitao da li se kobile dobro ždrebe. Geralt jeodgovorio potvrdno i dodao još i da se ždrebe daleko bolje od pastuva. Nije biosiguran da li je šala dobro prihvaćena. Vojvoda nije postavio više nijedno pitanje.

Mišovorove oči i dalje su čekale veščev pogled, ali se mrvice na stolu višenisu pomerale.

Krah an Krajte se sve više sprijateljivao s dvojicom braće iz Strepta. Treći,najmlađi, više nije bio upotrebljiv nakon pokušaja držanja tempa koji je u pićunametao Draig Bon-Du. Trubadur je, kako se činilo, iz te probe izašao čitav.

Okupljeni u dnu stola, mlađi i manje važni upravitelji, nacvrcani, zapevali sufalširajući poznatu pesmu o rogatom jaretu i osvetoljubivoj ženici bez smisla zahumor.

Kovrdžavi sluga i kapetan straže u zlatno-plavim bojama Cintre dotrčaše doVisegerda. Maršal je namršteno saslušao raport, ustao, stao iza trona i, nagnuvšise nisko, promrmljao nešto kraljici. Kalante baci brz pogled na Geralta,odgovori kratko, jednom rečju. Visegerd se nagnuo još niže, prošaptao, kraljicaga je strogo pogledala i bez reči udarila otvorenom šakom o naslon prestola.Maršal se poklonio i preneo naređenje kapetanu straže. Geralt nije čuo kako jeglasilo naređenje. Primetio je ipak kako se Mišovor nemirno pomerio i pogledaoprema Paveti. Princeza je sedela nepomično, pognute glave.

U holu se začu odzvanjanje teških, metalnih koraka, koje se probijalo krozžagor za stolom. Svi podigoše i okrenuše glave.

Pojava koja se približavala bila je okovana oklopom u kombinaciji gvozdenihpločica i kože natopljene voskom. Ispupčeni, uglasti, crno i plavo emajliranipršnjak prelazio je preko kecelje i kratkih štitnika na budnama. Panciri nanaramenicama ježili su se od oštrih čeličnih bodlji, kao i kaciga s gustim,rešetkastim vizirom, izduženim poput pseće njuške, koja beše posejanabodljarna kao kora kestena.

Zveckajući i škripeći, neobični gost priđe stolu, stavši nepomično okrenutpravo ka prestolu.

– Uzvišena kraljice, plemenita gospodo – progovorio je došljak iza štitnikašlema, čineći kruti naklon. – Oprostite što ometam svečanu gozbu. Moje ime jeJež iz Erlenvalda.

– Dobro nam došao, Ježu iz Erlenvalda – sporo je izgovorila Kalante. –Izvoli sesti za sto. U Cintri se radujemo svakom gostu.

– Zahvaljujem, kraljice – Jež iz Erlenvalda pokloni se još jednom i spusti nagrudi pesnicu u gvozdenoj rukavici. – Ipak, u Cintru ne dolazim kao gost, većvažnim poslom koji ne trpi odlaganje. Ako kraljica Kalante dozvoli, izložiću štaimam istoga časa, ne trošeći vaše vreme.

– Ježu iz Erlenvalda – ljutito reče kraljica. – Tvoja hvale vredna briga za naševreme ne opravdava nedostatak poštovanja. A takvo je tvoje obraćanje meni izagvozdenog poklopca. Stoga skini kacigu. Nekako ćemo podneti gubitakvremena koje će ti taj čin oduzeti.

– Moje lice, kraljice, zasad mora ostati prekriveno. Uz tvoje dopuštenje.Među okupljenima se razleže ljutit žagor, mrmljanje, naglašeno tu i tamo

kroz zube izgovorenom psovkom. Saginjući glavu, Mišovor je pomerao usnebez glasa. Veštac je osetio kako su čini na trenutak naelektrisale vazduh i kakomu je medaljon zadrhtao. Kalante je gledala u Ježa skupivši oči i lupkajućiprstima po naslonu prestola.

– Dopustiću – najzad je rekla. – Želeći da verujem da je razlog s kojimdolaziš dovoljno važan. Govori onda šta te ovde dovodi, Ježu bez lica.

– Hvala za dopuštenje – reče došljak. – Pošto ne mogu da podnesemprimedbu o nedostatku poštovanja, otkriću da je reč o viteškoj zakletvi. Nije midozvoljeno otkrivati lice pre ponoći.

Kraljica je nemarnim podizanjem ruke potvrdila da prihvata objašnjenje. Jež

krenu napred, škljocajući bodljikavim oklopom.– Pre petnaest godina – glasno je započeo – tvoj suprug, gospo Kalante,

kralj Regner, izgubio se za vreme lova po Erlenvaldu. Lutajući po bespućima,pao je s konja u jarugu i uganuo nogu. Ležao je na dnu klanca i dozivao pomoć,a odgovaralo mu je samo siktanje zmija i zavijanje vukodlaka koji su pristizali.Stradao bi bez sumnje da nije bilo pomoći koja mu je ukazana.

– Znam da je tako bilo – potvrdi kraljica. – Ako to znaš i ti, pretpostavljamda si bio upravo onaj koji mu je pomoć ukazao.

– Tako je. Zahvaljujući meni, čitav i zdrav se vratio u zamak. Tebi, gospo.– Dugujem ti za to zahvalnost, Ježu iz Erlenvalda. Zahvalnost tu ne

umanjuje činjenica da je Regner, gospodar moga srca i moje postelje, otišao sovoga sveta. Rada sam te upitati na koji ti način mogu zahvaliti, ali bojim seipak da plemenitog viteza, koji daje viteške zakletve i koji se u svim postupcimarukovodi viteškim zakonom, takvo pitanje može uvrediti. Jer bi ono pak moglopretpostaviti da pomoć koju si pružio kralju nije bila nesebična.

– Dobro ti je poznato, kraljice, da nije bila nesebična. Znaš takođe i dadolazim upravo po nagradu koju mi je kralj obećao pošto sam mu spasao život.

– Ah, tako? – Kalante se nasmeja, ali je u njenim očima plamtela zelenavatra. – Pronašao si, dakle, kralja na dnu jaruge, bespomoćnog, ranjenog,ostavljenog na milost zmijama i čudovištima. I tek onda, kada ti je obećaonagradu, požurio si da ga izbaviš? A da ti nije hteo ili nije mogao obećatinagradu, ostavio bi ga tamo, a ja do dana današnjeg ne bih znala gde se belenjegove kosti? Ah, kako plemenito. Nema sumnje da je tvoj postupak vođennekom određenom viteškom zakletvom.

Žagor među okupljenima postade glasniji.– I danas dolaziš po svoju nagradu, Ježu? – nastavi kraljica, osmehujući se

sve zlokobnije. – Nakon petnaest godina? Zasigurno računaš na kamatu koja jeu međuvremenu narasla... Ovo nije banka patuljaka, Ježu. Govoriš da ti jenagradu obećao Regner? Hm, teško ćemo ga ovde dovući ne bi li ti platio.Jednostavnije bi možda bilo da tebe pošaljemo njemu, na onaj svet. Tamo ćetese dogovoriti šta je ko kome dužan. Isuviše sam volela svog supruga, Ježu, dabih mogla da prestanem da mislim o tome kako sam ga mogla izgubiti tada, prepetnaest godina, da nije pristao da trguje s tobom. Pomisao na to ne budi u

meni previše simpatična osećanja prema tvojoj ličnosti. Maskirani došljače, da liti znaš da si u ovom trenutku, u Cintri, u mom zamku i u mojoj moći,podjednako bespomoćan i blizak smrti kao Regner tada na dnu klanca? Šta ćešmi predložiti, koju cenu, koju nagradu da ti obećam da ćeš odavde izaći živ?

Medaljon na Geraltovom vratu je zadrhtao, zavibrirao. Veštac baci brzpogled ka Mišovoru i nalete na njegove prodorne, izrazito uznemirene oči.Lagano je odmahnuo glavom i upitno podigao obrve. Druid je takođeodmahnuo, jedva uočljivim pokretom kovrdžave brade pokazao je ka Ježu.Geralt nije bio siguran.

– Tvoje reči, kraljice – povikao je Jež – imaju za cilj da me zaplaše. I daprobude gnev plemenite gospode koja se ovde okupila. Prezir tvoje lepe ćerkePavete. A iznad svega toga, tvoje su reči neistinite. I to dobro znaš!

– Drugim rečima, lažem kao pas.Do Kalantinih usta dopuzala je veoma nakaradna grimasa.– Dobro znaš, kraljice – nepokolebljivo je nastavljao došljak – šta se onda

dogodilo u Erlenvaldu. Znaš da mi je sami spaseni Regner, sopstvenom voljom,obećao dati šta god poželim. Sve vas ovde pozivam da budete svedoci onogašto ću sada ispričati! Kad me je kralj, spasen od loših posledica i doveden ublizinu svoje svite, po drugi put pitao šta želim, odgovorio sam mu. Tražio samda obeća da će mi dati ono što je kod kuće ostavio, a o čemu ne zna i čemu sene nada. I kralj se zakleo da će tako biti. A po povratku u zamak zatekao je tebe,Kalante, na porođaju. Tako je, kraljice, čekao sam petnaest godina, a kamata zamoju nagradu je narasla. Danas, kada pogledam lepu Pavetu, vidim da se moječekanje isplatilo! Gospodo i vitezovi! Neki od vas stigli su u Cintru pretendujućina princezinu ruku. Izjavljujem da ste došli uzalud. Od dana svog rođenja,snagom kraljevske zakletve, lepa Paveta pripada meni!

Među gostima nastade galama. Neko je vikao, neko psovao, neko lupaopesnicom o sto prevrćući posuđe. Držigora iz Strepta izvukao je nož iz ovčijegpečenja i njime mlatarao. Krah an Krajte se sagnuo i očigledno pokušavao daistrgne dasku iz krstastih nogara stola.

– To je nečuveno! – dreknu Visegerd. – Koje dokaze imaš? Dokaze!– Kraljičino lice – povikao je Jež, izvlačeći ruku iz gvozdene rukavice –

najbolji je dokaz!

Paveta je sedela nepomično, ne podižući glavu. U vazduhu se zgušnjavalonešto veoma čudno. Veščev medaljon trzao se na lančiću ispod koporana. Videoje kako kraljica daje znak pažu koji je stajao iza prestola i šapućući mu dajekratku naredbu. Geralt nije uspeo da je čuje. Zbunilo ga je ipak čuđenje koje seoslikalo na dečakovom licu, i fakat da je naredba morala biti ponovljena. Paž jeotrčao ka izlazu.

Graja za stolom nije jenjavala. Ejst Turseah obrati se kraljici.– Kalante – reče mirno. – Da li on govori istinu?– Čak i ako govori – procedila je kraljica, grizući usnu i čupkajući zelenu

ešarpu na ramenu – pa šta onda?– Ako govori istinu – namršti se Ejst – obećanje treba ispuniti.– Zaista?– Treba li da razumem – turobno upita ostrvljanin – da jednako bezbrižno

gledaš na sva obećanja? U njih ubrajam i ona koja su se veoma dobro urezala umoje pamćenje.

Geralt, koji se nije nadao da će ikada na Kalante ugledati rumenilo, suzneoči i drhtave usne, bio je zatečen.

– Ejste – prošaptala je kraljica. – To je nešto drugo...– Zaista?– Ah, ti pasji sine! – razdera se iznenada Krah an Krajte, ustajući s mesta. –

Poslednji glupak koji je tvrdio da sam nešto uradio uzalud ostao je na dnuAlenker zaliva, gde ga štipkaju krabe! Nisam čak iz Skeliga doplovio ovamo dabih se vraćao praznih ruku! Našao se udvarač, majku mu bludničku! Deder nekaneko donese moj mač, i dajte smesta oružje i ovoj budali! Pa ćemo da vidimoko...

– A da možda ipak začepiš, Krah? – zajedljivo reče Ejst, oslanjajući sepesnicama o sto. – Draig Bon-Du! Bićeš mi odgovoran za dalje ponašanjekraljevog sestrića!

– Hoćeš li i mene ućutkati, Turseah? – povikao je ustajući Rajnfarn iz Atre.– Ko ima smelosti da me zadrži da krvlju sperem uvredu koja je mome princuovde učinjena? I njegovom sinu Vindhalmu, jedinom koji je dostojan Pavetineruke i postelje! Donesite mačeve! Odmah ću, na ovom mestu, pokazati tomJežu, ili kako ga već zovu, kako se u Atri svetimo za takve klevete! Zanima me

baš da li će se naći išta da me u tome spreči?– Naravno. Poštovanje dobrih običaja – mirno reče Ejst Turseah. – Ne

pristoji ovde započinjati bitku, niti bilo koga izazivati, bez prethodne saglasnostigospodarice ovog doma. No šta je to, zar je prestona odaja Cintre krčma u kojojse može lupati po njuškama i bosti noževima kako se kome prohte?

Svi ponovo počeše vikati jedan na drugog, psovati i mahati mkama.Pometnja je utihnula, kao nožem posečena, kada se u sali začuo kratki, besnikrik razjarenog bizona.

– Da – reče Kokodak, nakašlja se i ustade sa stolice – Ejst je pogrešio. Ovoviše ne izgleda ni kao krčma. Ovo je nešto poput zverinjaka, stoga je i bizon biona mestu. Uzvišena Kalante, dozvoli da izložim svoje viđenje problema kojiovde imamo.

– Većina prisutnih, kako vidim – reče otegnuto Kalante – ima i izlaže svojeviđenje ovog problema, čak i bez moje dozvole. Čudno je to da moje viđenjenikog ne zanima. A prema mom ličnom viđenju, pre će mi se ovaj prokletizamak svaliti na glavu nego što ću Pavetu dati ovom čudaku. Nemam ninajmanju nameru da...

– Obećanje kralja Regnera... – započe Jež, ali ga kraljica smesta prekinu,tresnuvši zlatnim peharom o sto.

– Obećanje kralja Regnera tiče me se koliko i prošlogodišnji sneg! A što setiče tebe, Ježu, još nisam odlučila hoću li Krahu ili Rajnfarnu dozvoliti da se stobom sretnu na bojištu, ili ću jednostavno narediti da te obese. Prekidajući medok govorim, značajno utičeš na moju odluku!

Još uvek uznemiren zbog drhtaja medaljona, Geralt je razgledajući po saliiznenada naleteo na Pavetine oči, smaragdnozelene, kao i oči njene majke.Princeza ih nije više krila ispod dugih trepavica – klizila je njima od Mišovora dovešca, ne obraćajući pažnju na druge. Mišovor se vrpoljio, povijen, nešto jemrmljao.

Kokodak se, i dalje stojeći, značajno nakašljao.– Govori – klimnula je glavom kraljica. – Ali konkretno i, ako je moguće,

kratko.– Kako izvoljevate, kraljice. Uzvišena Kalante i vi vitezovi! Zaista, neobičan

je zahtev Jež iz Erlenvalda postavio pred kralja Regnera, neobičnu je nagradu

zatražio kada mu je kralj obećao ispunjenje svake želje. Ali nemojmo se pravitida nismo slušali već o takvim željama, o kao svetu starom Zakonu Nenadnosti.O ceni koju može tražiti onaj ko spase nečiji život u beznadežnoj, reklo bi se,situaciji, ko ispuni nemoguću, reklo bi se, želju. „Daćeš mi to što prvo izađe date dočeka." Reći ćete da to može biti pas, helebardar kraj kapije, ili tašta,nestrpljiva da izgrdi zeta koji se vraća kući. Ili: „Daćeš mi ono što u kućizatekneš, a čemu se ne nadaš.“ Posle dugog putovanja, milostiva gospodo, ineočekivanog povratka, obično će to biti ljubavnik u ženinom krevetu. Ali biva itako da to bude dete. Dete označeno sudbinom.

– Skrati, Kokodak – namršti se Kalante.– Kako izvoljevate. Gospodo! Zar niste čuli za decu označenu sudbinom?

Zar legendarni junak Zatret Voruta nije kao dete predat patuljcima, jer je bioprvi na kog je otac naišao vraćajući se kući? A Blesavi Dei, koji je od putnikaiznudio da mu preda ono što je kući ostavio a o čemu ne zna? To iznenađenjebio je slavni Supre, koji je kasnije Blesavog Deija oslobodio od kletve koja jenad njime visila. Prisetite se takođe Zivelene, koja je postala kraljica Metinezahvaljujući gnomu Rumplesteltu, a zauzvrat mu obećala svoje prvo dete.Zivelena nije održala obećanje kada je Rumplestelt došao po nagradu, čarima gaje naterala u beg. Nedugo potom i ona i dete umreše od kuge. Ne igra senekažnjeno sa sudbinom!

– Nemoj me plašiti, Kokodak – Kalante iskrivi lice. – Bliži se ponoć, dobastrahova. Imaš li još koju legendu iz svog nesumnjivo teškog detinjstva? Akonemaš, onda sedaj.

– Molio bih za dopuštenje – baron je uvrtao dugački brk – da još malopostojim. Hteo bih da podsetim ovde prisutne na još jednu legendu. To je stara,zaboravljena legenda, svi smo je verovatno slušali u svom teškom detinjstvu. Utoj su se legendi kraljevi držali datih obećanja. A nas, bedne vazale, s kraljevimaveže samo kraljevska reč: na njoj su zasnovani traktati, savezi, naše privilegije,naša dobra. I šta? Zar u sve to treba da sumnjamo? Zar da sumnjamo uneprikosnovenost kraljevske reči? Zar da dočekamo da ta reč znači koliko iprošlogodišnji sneg? Zaista, ako tako treba da bude, onda nas nakon teškogdetinjstva čeka i teška starost!

– Na čijoj ti strani stojiš, Kokodak? – dreknuo je Rajnfarn iz Atre.– Tišina! Neka govori!

– To okuženo blebetalo vređa kraljevsko veličanstvo!– Baron iz Tiga je u pravu!– Tišina – reče odjednom Kalante ustajući. – Dozvolite mu da završi.– Najlepše zahvaljujem – pokloni se Kokodak. – Ali upravo sam završio.Nastala je tišina, neobična posle galame koju su izazvale baronove reči.

Kalante je i dalje stajala. Geralt je bio siguran da niko osim njega nije primetiodrhtaj njene ruke kojom je obrisala čelo.

– Moja gospodo – najzad je rekla – dužna sam vam objašnjenje. Tako je,ovaj... Jež... govori istinu. Regner mu je zaista obećao to čemu se nije nadao.Izgleda da je naš neprežaljeni kralj bio tikvan za ženske stvari i da nije umeobrojati do devet. A istinu mi je priznao tek na samrti. Jer znao je šta bih učinilada mi je ranije ispričao šta je obećao. Znao je na šta je spremna majka čijim sedetetom tako lakomisleno raspolaže.

Vitezovi i velmože su ćutali. Jež je stajao nepomično, kao gvozdeni,bodljikavi kip.

– A Kokodak – nastavila je Kalante – tako je, Kokodak me je podsetio na toda ja nisam majka, već kraljica. Dobro, dakle. Kao kraljica, sutra ću sazvatiSavet. Cintra nije tiranija. Savet će odlučiti da li obećanje pokojnog kralja trebada odredi sudbinu naslednice trona. Odlučiće da li nju i presto Cintre trebapredati skitnici, ili pak treba postupiti u skladu s interesima kraljevstva.

Kalante je zaćutala na trenutak i pogledala iskosa Geralta.– A što se tiče plemenitih vitezova koji su u Cintru stigli s nadom da će

osvojiti princezinu ruku... Ostaje mi samo da izrazim žaljenje zbog velike uvredei poniženja kakvo su ovde doživeli. Zbog poruge koja je na njih pala. Krivicanije moja.

Kroz šumu glasova koja se razlegla među gostima, veštac je ulovio šapatEjsta Turseaha.

– Tako mi svih bogova mora – prostenjao je ostrvljanin. – To nije dobro. Toje javno huškanje na krvoproliće. Kalante, ti ih prosto podbadaš...

– Umukni, Ejste – besno je prosiktala kraljica. – Razljutićeš me.Crne Mišovorove oči su blesnule kada je druid njima pokazao na Rajnfarna

iz Atre, koji se spremao da ustane s tmurnim, namrštenim izrazom na licu.Geralt je istog trenutka reagovao, preduhitrio ga i ustao prvi, glasno tresnuvši

stolicom.– Sazivanje vlade možda će se pokazati nepotrebnim – rekao je glasno i

zvonko.Svi ućutaše, iznenađeno gledajući ka njemu. Geralt je na sebi osetio

smaragdni Pavetin pogled, Ježev pogled iza crnog vizira, osetio je poput talasapoplave narastajuću Moć, koja je jačala u vazduhu. Video je kako pod uticajemte Moći dim iz baklji i fenjera poprima fantastične oblike. Znao je da i Mišovorvidi isto. Znao je takođe i da to niko drugi ne vidi.

– Kao što rekoh – mirno je ponovio – sazivanje saveta može se pokazatinepotrebnim. Razumeš li šta mi je na umu, Ježu iz Erlenvalda?

Bodljikavi vitez načinio je dva škripava koraka napred.– Razumem – gluvo je rekao iza poklopca šlema. – Samo glupak ne bi

razumeo. Čuo sam šta je maločas rekla milostiva i plemenita gospa Kalante.Divan je način smislila da me se otarasi. Prihvatam tvoj izazov, neznani viteže!

– Ne sećam se – reče Geralt – da sam te izazvao. Ne planiram dvoboj stobom, Ježu iz Erlenvalda.

– Geralte! – povikala je Kalante, kriveći usta i zaboravivši da se vešcu obratikao „plemenitom Reviksu“. – Ne prevršavaj meru! Ne iskušavaj moje strpljenje!

– Niti moje – dodade zlokobno Rajnfarn. Krah an Krajte je samo zarežao,dok mu je Ejst Turseah pokazivao stegnutu pesnicu. Krah je zarežao jošglasnije.

– Čuli ste svi – progovorio je Geralt – kako je baron iz Tiga govorio očuvenim junacima koji su oduzeti od roditelja zbog istih obećanja kakvo je odkralja Regnera iznudio Jež. Zašto, naime, s kakvim ciljem, neko zahteva takvaobećanja? Odgovor znaš, Ježu iz Erlenvalda. Takva zakletva ima sposobnost dastvori moćnu, neraskidivu sudbinsku sponu između onoga ko zahteva obećanje ionoga ko je objekt tog obećanja – Čeda Nenadnosti. Takvo dete, obeleženoslepom sudbinom, može biti predodređeno za nesvakidašnje stvari. Može biti ustanju da odigra nezamislivo važnu ulogu u životu onog s kim ga veže sudbina.Upravo zato, Ježu, zatražio si od Regnera cenu koju danas zahtevaš. Ti ne želištron Cintre. Želiš da uzmeš princezu.

– Tačno je tako kako govoriš, neznani viteže – gromko se nasmeja Jež. –Upravo to zahtevam! Dajte mi onu koja je moja sudbina!

– To moraš dokazati – reče Geralt.– Zar se usuđuješ u to da sumnjaš pošto je kraljica potvrdila istinitost mojih

reči? Nakon toga što si i sam maločas rekao?– Da. Jer nisi nam sve ispričao. Regner je, Ježu, znao za moć Zakona

Nenadnosti i za težinu obećanja koje je dao. A dao ga je znajući da zakon iobičaj štite takvo obećanje i paze da se ono ispuni samo onda kada ga potvrdisnaga sudbine. Tvrdim, Ježu, da zasad nemaš nikakva prava na princezu. Stećićeš ih tek onda kada...

– Kada šta?– Kada princeza sama pristane da krene s tobom. Tako glasi Zakon

Nenadnosti. Saglasnost je deteta, a ne roditelja, to što potvrđuje zakletvu idokazuje da se dete zaista rodilo u senci sudbine. Zato si se vratio nakonpetnaest godina, Ježu. Jer takav je uslov dodao uz obećanje kralj Regner.

– Ko si ti?– Ja sam Geralt iz Rivije.– Ko tebi, Geralte iz Rivije, daje pravo da budeš autoritet u vezi sa zakonima

i običajima?– On poznaje taj zakon bolje od bilo kog drugog – promuklo reče Mišovor

– jer se i na njega nekad odnosio. Njega su odveli iz roditeljskog doma jer je biotaj kom se otac nije nadao po povratku kući. Jer je bio predodređen za neštodrugo. I snagom sudbine postao je ono što jeste.

– A šta je on?– Veštac.U tišini koja je zavladala udarilo je zvono sa stražare, tmurno najavljujući

ponoć. Svi se trgnuše i podigoše glave. Mišovor je, gledajući u Geralta, načiniočudnu, iznenađenu grimasu. Ali najupadljivije se trgnuo i nemirno pomerio Jež.Ruke u zaštitnim rukavicama nehotice su mu klonule uz butine, bodljikavi šlemnesigurno se zaljuljao.

Neobična, nepoznata Moć, koja je ispunjavala dvoranu kao siva magla, naglose zgusnula.

– Tačno je – reče Kalante. – Ovde prisutni Geralt iz Rivije jeste veštac.Njegovo zvanje dostojno je poštovanja i uvažavanja. Posvetio se tome da nasštiti od užasa i košmara koje donosi noć, koje šalju zlokobne, po ljude štetne

sile. On ubija svakojaka strašila i monstrume koji vrebaju na nas po šumama ijarugama. Kao i one koje imaju drskosti da svraćaju u naše domove.

Jež je ćutao.– Dakle – nastavila je kraljica, podižući nakitom okićenu ruku – nek se

sprovede zakon, neka se ispuni obećanje koje zahtevaš, Ježu iz Erlenvalda.Ponoć je otkucala. Tvoj te zavet više ne obavezuje. Skini šlem. Pre nego štomoja ćerka saopšti svoju volju, pre nego što odluči o svojoj sudbini, neka viditvoje lice. Svi čeznemo da vidimo tvoje lice.

Jež iz Erlenvalda polako podiže oklopljenu šaku, cimnu vezove šlema, skinuga držeći ga za gvozdeni rog i tresnu o pod. Neko je vrisnuo, neko opsovao,neko piskavo uzdahnuo. Na kraljičinom licu pojavi se zao, veoma zao osmeh.Osmeh okrutnog trijumfa.

Iznad širokog, polukružnog okovratnika pršnjaka posmatrala su ih dvaispupčena crna čvorića očiju, smeštena s obe strane izdužene, tupe riliceprekrivene riđastom čekinjom i okićene drhtavim pipcima, pune belih oštrihočnjaka. Glava i vrat prilike koja je stajala nasred dvorane ježili su se kao krestakratkih, sivih, pokretnih bodlji.

– Evo kako izgledam – progovori stvor – što si dobro znala, Kalante.Prepričavajući događaj iz Erlenvalda, Regner nije mogao preskočiti opis onogakoji mu je spasao život. I kojem je, mimo njegovog izgleda, obećao što jeobećao. Dobro si se pripremila za moj dolazak, kraljice. Tvoje oholo i prezrivoodbijanje da održiš reč prebacili su ti i tvoji vazali. Kada ti nije pošlo za rukomda nahuškaš na mene ostale udvarače, izvukla si iz rukava vešca, ubicu koji sedis tvoje desne strane, nadohvat ruke. A za kraj obična, niska prevara. Mislila si dame poniziš, Kalante. Znaj da si ponizila sebe.

– Dosta! – Kalante ustade, stisnutom pesnicom se podboči o bedro. –Završimo s ovim. Paveta! Vidiš ko, ili radije šta, stoji pred tobom i polaže natebe pravo. Na osnovu Zakona Nenadnosti i prastarog običaja, odluka je tvoja.Odgovori. Dovoljna je jedna tvoja reč. Reci ,,da“ i postaćeš svojina, plen ovogčudovišta. Reci ,,ne“ i nikad ga više nećeš videti.

Moć koja je tutnjala u sali stiskala je Geraltove slepoočnice železnimobručem, šumela mu u ušima, ježila dlake na vratu. Veštac je gledao u sve beljezglobove Mišovorovih prstiju, stisnutih na ivici stola. Tanak trag znoja koji seslivao niz kraljičin obraz. Mrvice hleba na stolu koje su se pomerale poput crva i

oblikovale rune što su se razilazile i ponovo skupljale u jasan natpis: PAZI!– Paveta! – ponovila je Kalante. – Odgovori. Želiš li da kreneš s ovim

stvorenjem?Paveta je podigla glavu.– Da.Moć koja je preplavila salu zasvirala je, gluvo dobujući u lukovima svoda.

Niko, apsolutno niko, nije ispustio ni najtiši zvuk.Kalante se polako, veoma polako, spustila na presto. Njeno lice bilo je bez

ikakvog izraza.– Svi ste čuli – u tišini se razlegao miran Ježev glas. – Ti, Kalante, takođe. I

ti vešče, lukavi plaćeni ubico. Moja prava su potvrđena. Pravda i sudbinapobedile su laži i podvale. Šta vam još preostaje, plemenita kraljice, preobučenivešče? Hladan mač?

Niko se nije javljao.– Najradije bih – nastavio je Jež, pomerajući pipke i klapćući njuškom –

smesta napustio ovo mesto zajedno s Pavetom, ali neću sebi oduzeti izvesnozadovoljstvo. Ti ćeš, Kalante, biti ta koja će dovesti svoju ćerku ovde gde stojim,i spustiti njenu belu ruku na moju.

Kalante je polako okrenula glavu prema vešcu. U njenim očima bilo jenaređenje. Geralt se nije pomerao, osetivši i videvši kako se orošena Moć uvazduhu koncentriše oko njega. Samo oko njega. Već je znao. Kraljičine oči suse suzile, usta su joj drhtala...

– Šta?! Šta reče? – urliknu odjednom Krah an Krajte, skočivši s mesta. –Belu ruku? Na njegovu ruku? Princeza, s tim čekinjavim smrdljivcem? S tom...svinjskom njuškom?

– A ja sam s njime mislio da se borim kao s vitezom! – zapretio je Rajnfarn.– S tim strašilom, s tom marvom! Pse treba napujdati na njega! Pse!

– Straža! – viknula je Kalante.A zatim se sve odigralo munjevito. Krah an Krajte zgrabio je nož sa stola i

tresnuo stolicom o pod. Draig Bon-Du poslušao je naređenje Ejsta i bezrazmišljanja ga opaučio gajdama po potiljku iz sve snage. Krah se svalio na sto,između kečige u sivom sosu i skeleta rebara koji je ostao od pečene divlje svinje.

Rajnfarn je skočio na Ježa sa svetlucavim bodežom koji je izvukao iz rukava.

Kokodak je naglo poskočio i hitnuo tronožac pravo pod njegove noge. Rajnfarnje vešto preskočio prepreku, ali je trenutak nepažnje bio dovoljan – Jež ga jezavarao kratkom eskivažom i bacio na kolena snažnim udarcem oklopljenepesnice. Kokodak je priskočio da otme Rajnfarnov bodež, ali ga je zadržao princVindhalm, zgrabivši ga za butinu poput lovačkog psa.

Od ulaza su dotrčavali stražari naoružani gvizarmama i glejvama.Uspravljena i puna pretnje, Kalante im je pokazala na Ježa zapovedničkim,naglim pokretom. Paveta je zavrištala, Ejst Turseah je psovao. Svi su poskakalisa svojih mesta i ne znajući tačno šta bi činili.

– Ubijte ga! – viknula je kraljica.Jež se okrenuo ka stražarima besno frkćući i kezeći zube. Bio je nenaoružan,

ali okovan bodljikavim čelikom, od kog su se zveketavo odbijali šiljci gvizarmi.Udarci su ga ipak odbacili unazad, pravo na Rajnfarna, koji je ustajao i zadržaoga uhvativši ga za noge. Jež je zarikao, odbijajući gvozdenim nadlakticamaudarce sečiva koja su mu se sručivala na glavu. Ukrstivši koplja, stražari supriterali Ježa do izrezbarenog kamina. Rajnfarn, okačen oko njegovog pojasa,pronašao je ispod pancira prorez i u njega zabio bodež. Jež se presavio.

– Duniiiiii! – vrisnula je tankim glasom Paveta skočivši na stolicu.S mačem u ruci, veštac je poleteo ka njima preko stola, razgrćući tanjire,

tacne i pehare. Znao je da nema mnogo vremena. Pavetin vrisak zvučao je sveneprirodnije. Rajnfarn je još jednom zamahnuo bodežom.

Geralt je skočio sa stola i zasekao, kleknuvši. Rajnfarn je zakukao, strovaliose na zid. Veštac se zavrteo, sredinom mača pljesnuo stražara koji je pokušavaoda zabije oštar jezik glejva između Ježeve kecelje i pršnjaka. Stražar se srušio nazemlju, gubeći pljosnati šlem. Od ulaza su dotrčavali sledeći.

– Ne sme se tako! – zaurlao je Ejst Turseah hvatajući se za stolicu.Zamahnuo je i smrskao kabasti nameštaj o pod, a onim što mu je ostalo u rucijurišao je ka stražarima.

Zaglavljen istovremeno između dve kuke od gvizarmi, Jež se uz zveketstropoštao, zaurlao i zafrktao, vučen po podu. Priskočio je i treći stražar izamahnuo glejvom ka njemu. Geralt ga je samim vrhom mača udario poslepoočnici. Dvojica što su vukla Ježa odskočiše, ispustivši gvizarme. Nadolazećisa ulaza, povukoše se pred parčetom stolice koje je fijukalo u Ejstovoj ruci

poput čarobnjačkog mača Balmura u slavnoj desnici Zatreta Vorute.Pavetin vrisak dostigao je vrhunac i kao da se odjednom slomio. Geralt je

osetio šta nadolazi i ravno se položio po zemlji, loveći pogledom zelenkastiblesak. Osetio je stravičan bol u ušima, čuo je zastrašujući huk i užasavajući krikiz mnogobrojnih grla. A potom ravan, jednoličan, vibrirajući princezin vrisak.

Sejući unaokolo posuđe s jelima, sto se počeo podizati, okretati, teške stoliceletele su po dvorani rasprskavajući se o zidove, gobleni i ćilimi lepršali su dižućioblak prašine. S ulaza se čula lomljava, vriska i suvo treskanje gvizarmi koje supucale kao prutići.

Presto na kom je sedela Kalante odskočio je i kao strela preleteo preko sale,tresnuo o zid i rasprskao se. Kraljica je bespomoćno skliznula, kao krpena lutka.Ejst Turseah je, jedva stojeći na nogama, skočio ka njoj, uhvatio je za ramena isvojim je telom zaštitio od grada koji je tukao o zidove i pod.

Stiskajući medaljon u ruci, Geralt je, koliko je brzo mogao, išao na stranu nakojoj je Mišovor, nekakvim čudom i dalje na kolenima, a ne na stomaku, držaouvis podignutu kratku glogovu grančicu. Navrh grančice bila je nataknutalobanja pacova. Goblen na zidu iza druidovih leđa, koji je predstavljao opsadu ipožar tvrđave Ortagor, goreo je pravom pravcatom vatrom.

Paveta je zavijala. Okrećući se, krikom je kao bičem sekla sve i svakoga. Kogod je pokušao da se pridigne s poda, padao bi i kotrljao se ili bi se raspljeskaoo zid. Pred Geraltovim očima, velika srebrna posuda za sos, izrađena u oblikubroda sa zadignutim pramcem, zafijukala je kroz vazduh i svalila s nogu vojvodus prezimenom teškim za pamćenje dok je pokušavao da pobegne. S drvenogstropa polagano je spadao malter. Ispod stropa je kružio sto i na njemurasprostrti Krah an Krajte, sipajući psovke.

Geralt je dopuzao do Mišovora, obojica su prilegli iza gomile koju su,gledajući odozgo, činili Drozd iz Strepta, burence piva, Drogodar, stolica iDrogodarova lauta.

– To je čista, iskonska Moć! – viknuo je druid, nadjačavajući rusvaj ilomljavu. – Ona njom ne vlada!

– Znam! – vikao je Geralt. Pečeni fazan, još uvek s nekoliko prugastih perakoja su mu štrčala iz trtice, pao je neznano otkuda i tresnuo ga u leđa.

– Treba je zaustaviti! Zidovi počinju da pucaju!

– Vidim!– Spreman?– Da!– Jedan! Dva! Sad!Udarili su je istovremeno, Geralt Znakom Ard, Mišovor strašnom,

trostepenom čini, od koje je, činilo se, pod počeo da se topi. Stolica na kojoj jeprinceza sedela razletela se u paramparčad. Paveta je, kao da to nije ni primetila,ostala da i dalje lebdi u vazduhu, unutar prozirne zelene kugle. Ne prestajući davrišti, okrenula se ka njima, a njeno sićušno lice odjednom se zgrčilo u zlokobnugrimasu.

– Svih mi demona! – zaurla Mišovor.– Pazi! – povika veštac, savijajući se. – Blokiraj je, Mišovore! Blokiraj je ili

smo gotovi!Sto se teško survao na pod, mrveći pod sobom nogare i sve što se našlo

ispod. Krah an Krajte, koji se našao na stolu, ravno je odskočio, oko tri laktauvis. Okolo je pljuštala teška kiša tanjira i ostataka hrane, pucale su u dodiru spodom kristalne vaze. Zagrmeo je pervaz odvaljen od zida, potresajući temeljezamka.

– Oslobađa sve! – vikao je Mišovor, držeći štapić uperen ka princezi. –Oslobađa sve! Sva Moć će sada krenuti na nas!

Geralt je udarcem mača odbio veliku dvozubu viljušku koja je letela pravona druida.

– Blokiraj, Mišovore!Smaragdne oči poslaše ka njima dve zelene munje. Munje su se uvile u

zaslepljujuće, uskovitlane vrtloge, virove, iz čije unutrašnjosti se na njihprolomila Moć, kao ovan za razbijanje zidova, rasprskavajući lobanje, gaseći oči,parališući dah. Zajedno s Moći na njih se posipalo staklo, fajans, tacne, svećnjaci,kosti, načeti komadi hleba, daske i daščice, i raspaljene cepanice iz ložišta.Krešteći divlje, kao veliki tetreb, iznad njihovih glava je preleteo kaštelan Hakso.Ogromna glava kuvanog šarana rasprskala se na Geraltovim grudima, nazlatnom polju, medvedu i gospođici iz Četriroga.

Kroz Mišovorove čini, koje su tresle zidove odaje, kroz sopstveni krik ijaukanje ranjenih, huku, zujanje i tutnjanje, kroz Pavetino zavijanje, veštac je

odjednom začuo najjeziviji od svih zvukova koje je ikada čuo.Kokodak je, klečeći, rukama i kolenima gušio gajde Draiga Bon--Dua. A on

sam je, nadjačavajući čudovišne zvuke koji su izlazili iz mešine, zabacivši glavuunazad, zavijao i rikao, skičao i kreštao, blejao i cvileo u mešavini glasova svihznanih i neznanih, domaćih i divljih, mitskih životinja.

Uplašena Paveta ućuta, gledajući ka baronu široko otvorenih usta. Moć jenaglo posustala.

– Sad! – zaurla Mišovor, mašući štapićem. – Sad, vešče!Udarili su je. Zelenkasta kugla koja je okruživala princezu pukla jc pod

udarom kao mehur sapunice, vakuum je istog časa usisao Moć što je ludovalapo dvorani. Paveta je teško klepnula na pod i rasplakala se.

Nakon trenutka tišine, koja je odzvanjala u ušima posle nedavnogpandemonijuma, kroz razvaline i ruševine, kroz polomljeni nameštaj ibespomoćna tela, teško i s mukom počeše se probijati glasovi.

– Cuach op arse, ghoul y badraigh mai an cuach – ponavljao je Krah an Krajte,pljujući krv koja mu je tekla iz posečene usne.

– Obuzdaj se, Krah – s naporom izgovori Mišovor, otirući s odela heljdinukašu. – Ovde ima žena.

– Kalante. Voljena moja. Kalante! – ponavljao je Ejst Turseah u pauzamaizmeđu poljubaca. Kraljica je otvorila oči, ali nije pokušavala da se oslobodinjegovog zagrljaja.

– Ejste, ljudi nas gledaju – rekla je.– Neka gledaju.– Bi li mi neko objasnio šta se ovde dogodilo? – upitao je maršal Visegerd,

izvlačeći se ispod pokidanog ćilima.– Ne – reče veštac.– Vidara! – viknuo je tanko Vindhalm iz Atre, povijen nad Rajnfarnom.– Vode! – dozivao je jedan od braće iz Strepta, Držigora, gaseći svojim

ogrtačem zapaljeni goblen. – Vode, brzo!– I piva! – zakrkljao je Kokodak.Nekoliko vitezova koji su bili u stanju da stoje na nogama pokušali su da

podignu Pavetu, ali ona je samo odgurnula njihove ruke i lelujavim korakom

krenula prema kaminu, kraj kog je, oslonjen leđima o zid, sedeo Jež, neveštopokušavajući da se otarasi krvavih ploča oklopa.

– Današnja omladina! – promumla Mišovor gledajući u njih. – Rano supočeli! Samo na jedno misle!

– Na šta?– Zar ti, vešče, ne znaš da ona koja je netaknuta, devica, ne bi mogla da

koristi Moć?– Ðavolu nek ide njeno devičanstvo – promrmlja Geralt. – Otkud kod nje

uopšte takve sposobnosti? Iz onoga što ja znam, ni Kalante, ni Regner...– Nasledila je preskokom, nema druge – reče druid. – Njena baba, Adalija,

pokretom obrve dizala je mostove. Hej, Geralte, pogledaj! Još uvek joj nijedosta!

Kalante je, i dalje držeći za ruku Ejsta Turseaha, pokazivala stražarima naranjenog Ježa. Geralt i Mišovor odmah su krenuli ka njemu, ali nije bilo potrebe.Stražari su odskočili od poluležećeg čoveka, povukli su se šapućući i mrmljajući.

Čudovišna Ježeva njuška se rasplinula, razvodnila, počela gubiti konture.Pokretne bodlje i čekinja menjale su se u crnu, sjajnu kovrdžavu kosu i bradukoja je okruživala belo, uglasto muško lice, ukrašeno istaknutim nosom.

– Šta... – promuca Ejst Turseah. – Ko je to? Jež?– Duni – nežno izusti Paveta. Kalante je, stisnutih usta, okrenula glavu.– Začaran? – promrmlja Ejst. – Ali kako...– Izbila je ponoć – reče veštac. – Upravo ovog trenutka. Zvono koje smo

prethodno čuli predstavljalo je nesporazum. Greška zvonika. Je li istina,Kalante?

– Istina je, istina – prostenja muškarac po imenu Duni, odgovarajući umestokraljice, koja ionako nije imala nameru da odgovori. – Možda bi mi neko,umesto raspravljanja, pomogao da skinem sa sebe ovaj lim i pozvao vidara?Onaj ludi Rajnfarn me je ubo ispod rebra.

– Šta će nam vidar? – reče Mišovor, uzimajući štapić.– Dosta – Kalante se uspravila, ponosno uzdižući glavu. – Dosta s tim. Kad

se sve završi, želim da vas vidim u svojoj odaji. Sve vas redom, kako tu stojite.Ejst, Paveta, Mišovor, Geralt i ti... Duni. Mišovore?

– Da, kraljice.– Može li taj tvoj štapić... Ugruvala sam kičmu. I sve okolo.– Razumem, kraljice.

III

– ... kletva – nastavio je Duni, masirajući slepoočnice. – Od rođenja. Nikadanisam saznao šta je bio uzrok, ko mi je to uradio. Od ponoći do jutra normalančovek, od jutra... videli ste šta. Akerspark, moj otac, želeo je to da prikrije.Narod u Mehtu je sujeveran, čini i kletve u kraljevskoj porodici mogle su sepokazati fatalnim za dinastiju. Jedan od očevih vitezova odveo me je s dvora, onme je gajio, nas dvojica lutali smo po svetu, putujući vitez sa štićenikom, akasnije, kad je on stradao, putovao sam sâm. Više se i ne sećam od koga samčuo da me od kletve može osloboditi Čedo Nenadnosti. Ubrzo potom sreo samRegnera. Ostatak znate.

– Ostatak znamo, to jest pretpostavljamo – klimnula je glavom Kalante. –Posebno to da nisi čekao dogovorenih petnaest godina, te da si ranije zavrteopamet mojoj ćerki. Paveta!! Koliko dugo?

Princeza spusti pogled i podiže jedan prst.– O, molim lepo. Ti mala veštice. Pred mojim nosom! Neka samo saznam

ko ga je noću puštao u dvorac! Dok li samo dohvatim dvorske dame s kojima siišla brati jagorčevinu. Jagorčevina, đavola! I šta ja sad da radim s vama?

– Kalante... – započeo je Ejst.– Polako, Turseah. Nisam završila. Duni, stvar se značajno zakomplikovala.

S Pavetom si već godinu dana, i šta se dogodilo? Ništa. To znači da si odneodgovarajućeg oca zatražio zavet. Sudbina se poigrala s tobom. Kakva ironija,kako reče ovde prisutni Geralt iz Rivije.

– Dovraga sudbina, zaveti i ironija – namrači se Duni. – Volim Pavetu i onavoli mene, jedino to je važno. Ne možeš, kraljice, stajati na putu našoj sreći.

– Mogu, Duni, i te kako mogu – nasmejala se Kalante jednim od svojihbesprekornih osmeha. – Ali na tvoju sreću, ne želim. Imam izvestan dug prematebi, Duni. Za ono, znaš. Bila sam odlučna... Trebalo bi da te molim za oproštaj,ali to baš i nemam običaj. Dakle, dajem ti Pavetu i onda smo kvit. Paveta? Da senisi predomislila?

Princeza je porekla, oduševljeno odmahujući glavom.– Hvala, gospo. Hvala – nasmeja se Duni. – Mudra si i velikodušna kraljica.

– Naravno da jesam. Uz to i lepa.– I lepa.– Ako želite, oboje možete ostati u Cintri. Narod je ovde manje sujeveran

nego u Mehtu i lako se privikava. Uostalom, čak i kao Jež si bio veomasimpatičan. Jedino što zasad ne možeš računati na presto. Imam nameru da jošneko vreme vladam, uz novog kralja Cintre. Plemeniti Ejst Turseah iz Skeligaizvoleo mi je nešto predložiti.

– Kalante...– Tako je, Ejste, pristajem. Nikada još nisam čula izjavu ljubavi ležeći na

podu, među ostacima sopstvenog zamka, ali... Kako si ono rekao, Duni? Jedinoto je važno, i neka nikome ne pada na pamet da staje na put našoj sreći,dobronamerno vas savetujem. A vi, šta ste se tako zagledali? Nisam još takostara kako mislite dok gledate na moju skoro pa udatu ćerku.

– Današnja omladina – promrmlja Mišovor. – Ne pada iver daleko...– Šta ti tamo mrmljaš, čarobnjače?– Ništa, gospo.– I bolje. Usput, Mišovore, imam za tebe jedan predlog. Paveti će biti

potreban učitelj. Trebalo bi da nauči kako da se služi svojim posebnim darom.Volim ovaj zamak i draže bi mi bilo da ostane kakav jeste. Pri narednomhisteričnom napadu moje nadarene kćerke mogao bi se sasvim razleteti. Štakažeš, druide?

– Biće mi čast.– Tako sam i mislila – kraljica se okrenu ka prozoru. – Sviće. Vreme je...Naglo se okrenula na stranu gde su Paveta i Duni šaputali jedno drugom,

držeći se za ruke i skoro se dodirujući čelima.– Duni!– Molim, kraljice?– Čuješ li? Sviće! Već je dan! A ti...Geralt pogleda ka Mišovoru, Mišovor ka Geraltu, i obojica se počeše

smejati.– A šta vam je tako veselo, čarobnjaci? Zar ne vidite...– Vidimo, vidimo – potvrdi Geralt.

– Čekali smo da i sama vidiš – smejao se Mišovor. – Pitao sam se kada ćešshvatiti.

– Šta to?– Skinula si kletvu. Ti si je skinula – reče veštac. – U trenutku kad si rekla

„Dajem ti Pavetu“, sudbina se ispunila.– Tačno – potvrdi druid.– Svih mi bogova – polako reče Duni. – Konačno! Dođavola, mislio sam da

ću se više radovati, da će zasvirati trube ili tako nešto... Navika. Kraljice! Hvala.Paveta, čuješ li?

– Mhm – reče princeza, ne podižući kapke.– Tim samim – uzdahnula je Kalante, gledajući ka Geraltu umornim

pogledom – sve se dobro završava. Nije li tako, vešče? Kletva je skinuta,spremaju se dve svadbe, obnova prestoničke dvorane potrajaće oko mesec dana,četiri mrtva, bezbroj ranjenih, Rajnfarn iz Atre jedva diše. Radujmo se! Znaš li,vešče, da sam u jednom trenutku imala želju narediti da te...

– Znam.– Ali sada ti moram odati počast. Želela sam efekat i dobila sam ga. Cintra

će se ujediniti sa Skeligom. Moja ćerka se ne udaje loše. Do malopre sam mislilakako bi se sve ovo i tako dogodilo, u skladu sa sudbinom, čak i da te nisampozvala na gozbu i stavila kraj sebe. Ali pogrešila sam. Sudbinu je mogaopromeniti Rajnfarnov bodež. A Rajnfarna je zaustavio mač u veščevoj ruci.Pošteno si radio, Geralte. Sada je pitanje cene. Govori šta želiš.

– Trenutak – reče Duni, opipavajući obmotanu butinu. – Pitanje cene,kažete. Ja sam taj koji je dužnik, zato bi trebalo da ja...

– Ne prekidaj me, zete – sklopila je oči Kalante. – Tvoja tašta ne podnosikada je neko prekida. Zapamti to. I znaj da nisi nikakav dužnik. Složilo se takoda si bio neka vrsta predmeta ugovora koji sam sklopila s Geraltom iz Rivije.Rekla sam da smo kvit i ne vidim zašto bih se za to beskonačno izvinjavala. Aliugovor me i dalje obavezuje. Dakle, Geralte. Tvoja cena.

– U redu – reče veštac. – Molim za tvoju zelenu ešarpu, Kalante. Neka mezauvek podseća na boju tvojih očiju, najlepšu od svih znanih mi boja.

Kalante se nasmejala i otkačila s vrata ogrlicu sa smaragdima.– Ova ogrlica – rekla je – ima kamenje sa sopstvenim nijansama. Čuvaj je,

zajedno s milim uspomenama.– Mogu li nešto reći? – skromno upita Duni.– Kako da ne, zete, izvoli sarno.– Tvrdim i dalje da sam ja tvoj dužnik, vešče. Mom je životu pretio bodež

Rajnfarna. Mene bi dotukli stražari da tebe nije bilo. Ako se o bilo kakvoj cenigovori, ja sam taj koji treba da je plati. Jemčim da sam u stanju. Šta želiš,Geralte?

– Duni – polako izgovori Geralt. – Veštac kome se takvo pitanje postavimora zamoliti da mu se ponovi.

– Onda ponavljam. Jer vidiš, tvoj sam dužnik iz još jednog razloga. Kadasam tamo, u dvorani, saznao ko si, mrzeo sam te i o tebi sam veoma rđavomislio. Gledao sam te kao slepo, krvi žedno oruđe, kao nekog ko bezrazmišljanja i bez duše ubija, ko otire sečivo od krvi i broji pare. A uverio samse da je poziv vešca zapravo dostojan poštovanja. Braniš nas ne samo od Zlakoje nam preti u mraku već i od onog koje raste u nama samima. Šteta je što vasje tako malo.

Kalante se nasmejala. Prvi put te noći Geralt je bio spreman da prizna da jenjen osmeh bio prirodan.

– Divno je govorio moj zet. Moram tom govoru dodati još dve reči. Tačnodve. Oprosti, Geralte.

– A ja – reče Duni – ponavljam. Šta želiš?– Duni – ozbiljno reče Geralt. – Kalante, Paveta. I ti, čestiti viteže Turseah,

budući kralju Cintre. Da bi neko postao veštac, mora se roditi u senci sudbine, anema ih mnogo koji se tako rode. Zato nas je tako malo. Starimo, ginemo, anemamo kome da prenesemo svoje znanje, svoje veštine. Nedostaju namnaslednici. A ovaj je svet pun Zla, koje samo čeka da nas nestane.

– Geralte – šapnula je Kalante.– Tako je, ne grešiš, kraljice. Duni! Daćeš mi ono što već poseduješ, a o

čemu ne znaš. Za šest godina vratiću se u Cintru i proveriću da li mi je sudbinabila naklonjena.

– Paveta – Duni široko raširi oči. – Zar si...– Paveta! – povika Kalante. – Zar... Zar si...Princeza je spustila pogled i zacrvenela se. A onda je odgovorila.

GLAS RAZUMA 5

– Geralte? Hej! Jesi li tu?Pridigao je glavu iznad požutelih, grubih strana Istorije sveta Roderika de

Novembrea, zanimljivog, mada donekle kontroverznog štiva koje je od jučeproučavao.

– Tu sam, Neneke. Šta se desilo? Potreban sam ti?– Imaš gosta.– Opet? Ko je ovoga puta? Vojvoda Herevard lično?– Ne. Ovoga puta Neven, tvoj kompanjon, taj probisvet, taj trut i neradnik,

sveštenik umetnosti, sjajna zvezda balade i ljubavne pesme. Kao i obično,ozaren slavom, naduven kô svinjska bešika i bazdi na pivo. Želiš li da se vidiš snjim?

– Naravno. On mi je prijatelj.Neneke se ozlojedila, slegnula ramenima.– Ne razumem takva prijateljstva. On je tvoja apsolutna suprotnost.– Suprotnosti se privlače.– Očigledno. O, evo ga, stiže – pokazala je pokretom glave. – Tvoj slavni

pesnik.– On zaista jeste slavan pesnik, Neneke. Nećeš me valjda ubeđivati da nisi

slušala njegove balade.– Slušala sam – namršti se sveštenica. – Još kako. Čuj, ne razumem se u to,

može biti da je sposobnost slobodnog preskakanja od potresne lirike dobestidnih svinjarija upravo odlika talenta. Nije važno. Oprosti, ali neću vampraviti društvo. Danas nisam raspoložena ni za poeziju, ni za njegove vulgarnepošalice.

Iz hodnika se začuo zvonki smeh, zvuk laute, na prag biblioteke zakoračio jeNeven, u ljubičastom kaputiću s čipkastim manžetnama i s nakrivljenimšeširićem. Ugledavši Neneke, trubadur se preterano naklonio, pomevši podčapljinim perom prikačenim za šešir.

– Moje duboko poštovanje, cenjena majko – kretenski je zapištao. – Slava ihvala Velikoj Meliteli i svim njenim sveštenicama, izvorištima vrlina i mudrosti...

– Ne trabunjaj, Nevene – brecnula se Neneke. – I ne zovi me majkom. Znajda me hvata jeza na pomisao da mi ti možeš biti sin.

Okrenula se na peti i izašla, šušteći dugačkom haljinom. Neven je, pravećimajmunske grimase, imitirao naklon.

– Nije se nimalo promenila – reče veselo. – I dalje uopšte ne zna da senašali. Besna je na mene jer sam na dolasku malo proćaskao s vratarkom,jednom tako dragom plavušicom dugih trepavica, s devičanskom kosom što jojseže do zgodnog dupeta koje bi greh bilo ne šljapnuti. Pa sam ga i šljapnuo, abaš tada naiđe Neneke... A, šta sad. Zdravo, Geralte.

– Zdravo, Nevene. Kako si znao da sam ovde?Pesnik se ispravi i povuče pantalone.– Bio sam u Vizimi – reče. – Čuo sam za strigu, saznao sam da si ranjen.

Razmišljao sam gde bi mogao otići na oporavak. Kako vidim, već si zdrav?– Vidiš dobro. Ali probaj to da objasniš Neneke. Sedi, da popričamo.Neven je seo i bacio pogled na knjigu koja je ležala na stalku.– Istorija? – nasmejao se. – Roderik de Novembre? Čitao sam, čitao. Dok

sam studirao na Akademiji u Oksenfurtu, istorija je zauzimala drugo mesto nalisti mojih omiljenih predmeta.

– Šta je bilo na prvom mestu?– Geografija – ozbiljno reče pesnik. – Atlas sveta bio je veći i iza njega je

lakše bilo sakriti bočicu votke.Geralt se suvo nasmeja, ustade i iz regala izvuče Arkana magije i alhemije

Luninija i Tirsa i na svetlo dana izvadi okruglu, slamom opletenu posudu,sakrivenu iza debelog toma.

– Oho! – razveseli se bard. – Mudrost i nadahnuće se i dalje kriju uknjižnicama, koliko vidim. Oooh! To mi se sviđa! Od šljive, je l’ tako? Tako je,to ja zovem alhemijom. Ovo je filozofski kamen, zaista vredan proučavanja. Utvoje zdravlje, brate. Ooooh, jaka, jaka kô kuga!

– Šta te dovodi ovde? – Geralt prihvati bocu od pesnika, uze gutljaj inakašlja se, uhvativši se za previjeni vrat. – Kuda smeraš?

– Nikuda. To jest, mogao bih krenuti tamo kuda ti kreneš. Mogao bih ti bitidruštvo. Misliš li da dugo ostaješ ovde?

– Ne dugo. Lokalni vojvoda mi je dao do znanja da nisam rado viđen nanjegovom posedu.

– Herevard? – Neven je poznavao sve kraljeve, prinčeve, vladike i seniore odJaruge pa do Zmajevih gora. – Ma, briga te za njega! Ne bi se on upuštao uzavadu s Neneke, s boginjom Melitele. Narod bi mu spalio zamak.

– Ne želim probleme. A ovde sedim ionako predugo. Krenuću na jug,Nevene. Daleko na jug. Ovde neću naći posla. Civilizacija. Šta će kome ovdeveštac? Kad pitam za neki posao, gledaju me kô budalu.

– Šta ti govoriš? Kakva civilizacija! Pre nedelju dana prešao sam prekoBuine, i putujući sam se naslušao raznih priča. Priča se da ima vodenjaka, vrtila,himera, letećih duhova, svih mogućih svinjarija. Trebalo bi da si do guše uposlu.

– Priče sam i ja čuo. Pola ih je ili izmišljeno ili preuveličano. Ne, Nevene,svet se menja. Nečemu dolazi kraj.

Pesnik nagnu bocu, zažmuri i uzdahnu teško.– Misliš li to da opet oplakuješ svoju tužnu sudbinu vešca? I još pritom da

filozofiraš? Uočavam pogubne posledice neodgovarajuće literature. Da se svetmenja, zaključio je čak i stari prdavac Roderik de Novembre. To menjanje sveta,uzgred budi rečeno, jedina je teza iz njegovog traktata s kojom se mogu složitibez prigovora. Ali nije ta teza toliko revolucionarna da bi me sada obasipaonjom, i da još slažeš grimase mislioca, koje ti uopšte ne priliče.

Umesto da odgovori, Geralt poteže iz boce.– Tako je, tako je – ponovo uzdahnu Neven. – Svet se menja, sunce zalazi, a

votka se bliži kraju. Šta se još, po tvom mišljenju, bliži kraju? Nešto sispominjao kraj, filozofe.

– Daću ti nekoliko primera – reče Geralt nakon kratkog ćutanja. – Izposlednja dva meseca provedena na ovoj obali Buine. Dolazim jednoga dana,gledam: most. Ispod mosta sedi trol, od svakog ko prođe traži naplatu. Koodbije da plati, dobije preko noge, nekad i obe. Odem dakle knezu, kol’ko ćetemi dati, pitam, za onoga trola. Knez zine od čuđenja. Kako to, pita, a ko ćemost da popravlja ako trola nema? Trol pazi na most, redovno ga sređuje u

znoju svoga čela, solidno, reklo bi se. Tako jeftinije ispadne davati mu mito.Krenem onda dalje, gledam: vilerep. Omanji, oko pet aršina od vrha nosa dokraja repa. Leti, drži ovcu u kandžama. Odem u selo, pitam: kol’ko dajete zagada? Seljaci na kolena, ne, viču, to je omiljeni zmaj najmlađe ćerke našegabarona, ako mu krljušt zafali s leđa, baron će spaliti selo, a nama će kožu odrati.Idem dalje, i sve me glad hvata. Raspitujem se za posao, ima, naravno, alikakvog? Onom uhvati rusalku, onom nimfu, onom tamo divoženu... Poludelisasvim, po selima devojaka kô repe, a njima se prohtelo neljudi. Jedan mi tražida ubijem dvokrilaša i donesem mu koščicu s njegovog dlana, jer ako je sameljei doda u čorbu, navodno će poboljšati potenciju...

– To nije tačno! Izmišljotina! – prekide ga Neven – Probao sam. Ne pomažeama baš ništa, a čorba smrdi kô obojak. Ali ako ljudi u to veruju i spremni su daplate...

– Neću da ubijam dvokrilaše. Niti bilo koja druga bezopasna stvorenja.– Onda ćeš hodati gladan. Ili naći drugi posao.– Koji?– Bilo koji. Budi sveštenik. Ne bi bio loš s tim svojim skrupulama,

moralom, s tvojim znanjem o ljudskoj prirodi i drugim stvarima. To što neveruješ ni u kakve bogove ne bi trebalo da predstavlja problem. Malo sveštenikapoznajem koji veruju. Postani sveštenik i prestani da kukaš nad sobom.

– Ne kukam. Iznosim činjenice.Neven prebaci nogu preko noge i sa zanimanjem se zagleda u izlizani đon.– Izgledaš mi, Geralte, kô matori ribar koji je pred kraj života otkrio da ribe

smrde, a od vode vuče i lomi u kostima. Budi dosledan. Kukanje i žaljenje ništaneće popraviti. Ja bih, kad bih zaključio da nema potražnje za poezijom, okačiolautu o klin i postao baštovan. Uzgajao bih ruže.

– Trabunjaš. Ne bi bio spreman na takvo odricanje.– Tja – složi se pesnik, i dalje zagledan u đon – možda i ne bih. Ali naše se

profesije znatno razlikuju. Potražnje za poezijom i zvukom laute nikada nećenestati. S tvojim zanimanjem je teže. Vi vešci sami sebe oslobađate posla,postepeno ali neprestano. Što bolje i savesnije radite, tim manje posla imate. Vašcilj, suština vašeg postojanja jeste svet bez čudovišta, spokojan i bezbedan svet.Ili svet u kome su vešci suvišni. Paradoks, zar ne?

– Tačno.– Nekada davno, dok je još bilo jednoroga, postojala je prilično brojna

grupa devojaka koje su čuvale nevinost kako bi ih mogle loviti. Sećaš li se? Asećaš li se pacolovaca sa sviralama? Ljudi su se otimali za njihove usluge. Aprognali su ih alhemičari koji su pronašli efikasne otrove, a na to se nadovezaloopšte pripitomljavanje mačaka, belih tvorova i lisica. Životinjice su bile jeftinije idraže i nisu lokale mnogo piva. Primećuješ li analogiju?

– Primećujem.– Onda iskoristi tuđa iskustva. Device od jednoroga, kad su izgubile posao,

odmah su se razdevičile. Neke od njih, u želji da nadoknade godine odricanja,postale su kasnije čuvene po svojoj strasti i tehnici. A pacolovci... No na njih seipak ne ugledaj, jer su se svi do jednog propili i propali. Šta da se radi, sada jeizgleda došao red na vešce. Čitaš Roderika de Novembrea? Ima tamo, ako sedobro sećam, nekih beležaka o vešcima, o onim prvim, koji su jezdili zemljompre nekih trista godina. U doba kad su seljaci odlazili u žetvu u naoružanimgrupama, kada su sela ograđivali trostrukim palisadima, trgovački karavani ličilina paradu najamničke vojske, i kad su na bedemima mnogih gradova dan i noćstajali katapulti spremni za paljbu. Jer smo mi ljudi ovde bili uljezi. Ovomzemljom vladali su zmajevi, mantikore, grifoni i amfisbene, vampiri, vukodlaci istrige, kikimore, himere i leteći duhovi. I morali smo im oduzimati ovu zemljukomad po komad, svaku dolinu, svaki prevoj, svaku šumu i svaku poljanu. Iuspeli smo, ne bez dragocene pomoći veštaca. Ali ta su vremena prošla, Geralte,otišla su u nepovrat. Baron ne dozvoljava da se ubije vilerep jer je to zasigurnoposlednji drakonoid u prečniku od hiljadu milja, i više ne budi strah, većsaosećanje i nostalgiju za prošlim vremenom. Trol ispod mosta saživeo se sljudima i on više nije nakaza kojom plaše decu, već relikt i lokalna atrakcija, uzto korisna. A himere, mantikore i amfisbene? Čuče po čestarima inepristupačnim planinama...

– Dakle, bio sam u pravu. Nečemu dolazi kraj. Dopadalo ti se to ili ne,dolazi kraj.

– Ne dopada mi se to što izgovaraš banalne, otrcane fraze. Ne dopada mi seizraz lica s kojim to činiš. Šta se s tobom događa? Ne poznajem te takvog,Geralte. Ah, dođavola, krenimo što pre na taj jug, u te divlje krajeve. Čimsmakneš koje čudovište, odmah će te proći seta. A čudovišta je tamo prilično.

Priča se da tamo, ako staru babu izmori život, ona sama ode po suva drva ušumu i ne nosi sa sobom koplje. Rezultat je zagarantovan. Trebalo bi da se ondenaseliš zastalno.

– Možda bi trebalo. Ali neću se naseliti.– Zašto? Vešcima je tamo lakše da zarade.– Lakše je da zarade – Geralt nagnu iz bočice. – Ali je teže da potroše.

Tamo se jedu ječam i proso, pivo ima ukus mokraće, devojke se ne peru, akomarci grizu.

Neven se glasno zasmeja, naslonivši glavu na regal, na kožne hrbate knjiga.– Proso i komarci! To me podseća na naš prvi zajednički pohod na kraj sveta

– rekao je. – Sećaš li se? Upoznali smo se na veselju u Galeti i nagovorio sime...

– Ti si mene nagovorio. Morao si da zbrišeš iz Galete punim kasom jer jecura koju si opalio ispod podijuma s muzikantima imala četvoricu krupne braće.Tražili su te po celom gradu, preteći da će te izlemati i uvaljati u smolu istrugotinu. Zato si se tada pričepio uz mene.

– A ti od radosti umalo iz gaća nisi iskočio jer si našao kompanjona. Do togtrenutka usput si mogao da proćaskaš jedino s konjem. Ali nek ti bude, u pravusi, bilo je kako kažeš. Tada sam uistinu morao da nestanem na neko vreme, aDolina Cveća učinila mi se zgodnom prilikom. Izgledalo je kao da ćemo biti nakraju sveta, na predstraži civilizacije i Novog, najisturenija tačka na međi dvasveta... Sećaš li se?

– Sećam se, Nevene.

KRAJ SVETA

I

Neven siđe pažljivo niz stepenice krčme, noseći u rukama dve krigle s kojihse slivala pena. Psujući ispod nosa, provlačio se kroz grupicu radoznalih dečakakoji su se unaokolo gurkali. Prešao je ukoso preko dvorišta, obilazeći kravljubalegu.

Oko stola koji beše postavljen na seoski trg, za kojim je sedeo veštac irazgovarao sa starešinom, okupilo se još nekoliko desetina naseljenika. Pesnikspusti krigle i sede. Shvatio je odmah da se za vreme njegovog kratkog odsustvarazgovor nije odmakao ni za pedalj.

– Ja sam veštac, poštovani starešino – po ko zna koji put ponovio je Geralt,brišući s usta pivsku penu. – Ničim ne trgujem. Ne bavim se vrbovanjem zavojsku i ne znam da lečim sakagiju. Ja sam veštac.

– To je profesija – po ko zna koji put objasnio je Neven. – Veštac, razumete?Strige i utvare ubija. Svaku gamad tamani. Profesionalno, za novac. Shvatate,starešino?

– Aha! – starešinino čelo izborano velikim brazdama teškog razmišljanjaodjednom se izravnalo. – Veštac! Što ne rekoste odmah!

– Upravo – složi se Geralt. – Odmah ću vas, dakle, pitati: da neće tu uokolini biti kakvog posla za mene?

– Aaaa – starešina ponovo stade razmišljati, na veoma primetan način. –Posao? Kao te... No... Nemani? Pitate ima li ovden nemani?

Veštac se nasmeja i klimnu glavom, trljajući rukom kapak koji ga je svrbeood prašine.

– Ima – posle duže pauze starešina dođe do zaključka. – Pogledajte tamo,vidite li one planine? Tamo žive vilenjaci, tamo je njino kraljevstvo. Njini dvorci,kad vam velim, skroz su od suvoga zlata. Ihaj, gospodine. Vilenjaci, kažem vam.Užas. Ko tamo ode, taj se više ne vraća.

– Tako sam i mislio – reče Geralt hladno. – Baš zato ni ja ne mislim na tustranu.

Neven se bezobzirno zacereka. Baš kako je Geralt očekivao, starešina je

dugo razmišljao.– Aha – najzad reče. – Jeste, tako je. Ali ima ovden i druge nemani. Iz

zemlje vilenjaka eno ih sve lete na nas. O, gospodine, ima ih, ima. Ne zna im sebroj. A najgora je ona Mora, jesam li dobro rekô, narode?

,,Narod“ živnu i okruži sto sa svih strana.– Mora! – reče jedan. – Tako je, tako je, istinu veli starešina. Bleda devica,

ona što u kuće u zoru dolazi i deca poslen od toga umru!– I đavolci – dodao je drugi, najamnik iz gradske straže. – Konjima grivu

mrse po štalama!– I šišmiši! Ima i šišmiša!– I vila! Od njih ljudima kraste iskaču!Narednih nekoliko minuta proteklo je u intenzivnom nabrajanju čudovišta

koja su svojim podlim postupcima, ili samo svojim postojanjem, uznemiravalaseljake iz okoline. Geralt i Neven slušali su o stramputilima i mamunima, zbogkojih pošten pijani seljak ne može da pogodi gde mu se kuća nalazi, o letećemduhu, koji leti i kravama mleko ispija, o glavi na nogama pauka koja trči pošumi, o hoboldima što nose crvene kapice i o strašnoj štuki koja otima ženamaveš iz ruku dok ga peru na reci, i samo se čeka kad će se navrsti i na same žene.Nije izostalo, po običaju, ni obaveštenje da stara Naradkova noću leti na žarilu, adanju radi pobačaje, da mlinar meša brašno sa žirovim prahom, i da je izvesniDuda, govoreći o kraljevskom vladaru, istoga nazvao lopovom i huljom.

Geralt ih je mirno saslušao, klimajući glavom u tobožnjoj usredsređenosti,postavio je nekoliko pitanja koja su se uglavnom ticala puteva i topografijeterena, nakon čega je ustao i glavom dao znak Nevenu.

– No ostajte dobro, dobri ljudi – reče. – Uskoro ću se vratiti, a onda ćemovideti šta se može učiniti.

Odjahali su ćutke duž koliba i plotova, praćeni bučnim psima i dečjomvriskom.

– Geralte – javio se Neven, stojeći na uzengijama i kidajući zrelu jabuku sagrane koja se pružala van ograde voćnjaka. – Čitavim putem žalio si se kako jesve teže naći posao. A iz ovoga što sam malopre čuo proizilazi da ćeš ovde svedo zime raditi, i to bez predaha. Ti bi zaradio koji groš, ja bih imao divne temeza balade. Zašto onda, hoćeš li mi objasniti, idemo dalje?

– Ne bih ovde zaradio ni paru, Nevene.– Zašto?– Zato što u onome što su govorili nije bilo ni reči istine.– Kako, molim?– Nijedno stvorenje koje su pominjali ne postoji.– Mora da se šališ! – Neven ispljunu košticu i baci ogrizak na rundova koji

se posebno navrzao na putište konja. – Ne, to je nemoguće. Posmatrao sam teljude, a ja se u ljude razumem. Nisu lagali.

– Nisu – složi se veštac. – Nisu lagali. Duboko su verovali u sve. Ali to ništane menja.

Pesnik nakratko zaćuta.– Nijedno od tih stvorenja... Nijedno? To ne može biti. Nešto od toga što su

spomenuli mora postojati. Makar jedno! Priznaj.– Priznajem. Jedno zasigurno postoji.– Aha! Koje?– Šišmiš.Kroz poslednje plotove izjahali su do druma koji je vodio između njiva žutih

od repice i žitnih polja ustalasalih od vetra. Putem su se, u suprotnom smeru,vukla istovarena kola. Bard je prebacio nogu preko unkaša sedla, naslonio lautuna koleno i sviruckao žalosne melodije, s vremena na vreme mašući rukomprema vragolastim, nasmejanim devojkama koje su išle ivicom puta, sgrabuljama na krepkim ramenima.

– Geralte – odjednom reče. – Ali čudovišta ipak postoje. Možda ih nemakoliko ih je bilo nekad, možda ne čuče za svakim drvetom u šumi, ali ipak su tu.Postoje. Kako onda objasniti to što ljudi izmišljaju nešto čega nema? I ne samoto, nego još i veruju u to što su izmislili? A? Geralte iz Rivije, slavni vešče? Nisirazmišljao zašto?

– Jesam, slavni pesniče. I znam zašto.– Da čujem.– Ljudi – Geralt okrenu glavu – vole da izmišljaju čudovišta i užase. Sami se

sebi onda čine manje užasnim. Kad piju do besvesti, varaju, kradu, tuku žene,more glađu starce, udaraju sekirom lisice uhvaćene u klopku ili strelama

probadaju poslednjeg na svetu jednoroga, vole da misle kako je od njih ipakužasnija Mora koja pred zoru dolazi u kolibu. Tako im je lakše na srcu. I lakšeda žive.

– Zapamtio sam – reče Neven posle kratkog ćutanja. – Sastaviću rime inapraviti o tome baladu.

– Napravi. Ali ne računaj na veliki aplauz.Jahali su polako, ali su ubrzo izgubili iz vida poslednje kolibe iz naselja.

Uskoro su prošli liniju pošumljenih brežuljaka.– Ha! – Neven zaustavi konja i osvrnu se oko sebe. – Pogledaj, Geralte. Nije

li lepo ovde? Nek me đavo nosi, ovo je idila. Oko se raduje!Teren se iza brežuljaka lagano spuštao prema ravnim, pruženim poljima

ispresecanim mozaikom raznobojnih useva. Po sredini, pravilno kao list deteline,caklila su se tri jezera okružena tamnim pojasevima jošikovog gaja. Horizont jeoznačavala zamagljena, siva linija planina, koje su se uzdizale nad crnim,bezobličnim pojasom šume.

– Idemo, Nevene.Drum je vodio pravo ka jezerima, duž nasipa i u jošikama skrivenih ribnjaka

punih raskvakanih divljih pataka, krčuga, čaplji i gnjuraca. Bogatstvo pernatihživotinja čudilo je pored svuda vidljivih tragova čovekovog prisustva – nasipi subili održavani, obloženi prućem, propusti ojačani kamenjem i balvanima. Krozžlebnjake ribnjaka, nimalo istrulele, veselo je curkala voda. U trskama poredjezera videli su se čunovi i veze, a iz dubine su štrčale motke postavljenih mrežai bubnjeva.

Neven se naglo okrenu.– Neko ide za nama – reče uznemireno. – Na kolima!– Da li je moguće? – našali se veštac i ne okrenuvši se. – Na kolima? A ja

sam mislio da ovuda lete na šišmišima.– Znaš šta? – obrecnu se trubadur. – Što smo bliže kraju sveta, to ti se više

izoštrava duhovitost. Strah me je da pomislim do čega može doći!Jahali su bez žurbe, a kako su kola sa dva pegava upregnuta konja bila

prazna, stigla su ih dosta brzo.– Prrrrr! – muškarac koji je kočijašio odmah iza njih zaustavi. konje. Nosio

je kožuh na golo telo i imao kosu sve do obrva. – Bogovima hvala, milostivi!

– I mi ih hvalimo – odgovori Neven, vičan u običajima.– Ako hoćemo – promrmlja veštac.– Zovem se Koprivica – saopšti kočijaš. – Gledao sam vas dok ste sa

starešinom iz Gornjeg Sela razgovarali. Znam da ste veštac.Geralt pusti uzde i dozvoli kobili da profrkće na koprive kraj puta.– Čuo sam – nastavi muškarac u kožuhu – kako vam je starešina budalaštine

pričao. Merkao sam vaše lice i nije mi čudno bilo. Odavno ne čuh takvih laži inaklapanja.

Neven se zasmeja. Geralt oprezno pogleda u seljaka, ne govoreći ništa.Seljak po imenu Koprivica se nakašlja.

– Biste li hteli da se zauzmete za pravi, istinski posao, gospon vešče? – pitaoje. – Imao bih nešto za vas.

– O čemu je reč?Koprivica nije spuštao pogled.– O poslu se na drumu loše pregovara. Pođimo kod mene, u Donje Selo.

Tamo ćemo popričati. Put vas taman tako vodi.– Otkuda takva sigurnost?– Otuda što ovde nemaš drugog puta, a vaši konji su na tu stranu njuškom,

a jok repom okrenuti.Neven se ponovo zasmeja.– Šta kažeš na to, Geralte?– Ništa – reče veštac. – Na drumu se loše pregovara. Kad je tako, pođimo,

milostivi Koprivice.– Privežite konje za lotre i sedajte na kola – predloži seljak. – Biće zgodnije.

Zašto zadnjicu u sedlu mučiti?– Živa istina.Popeli su se na kola. Veštac se ugodno ispruži na slami. Očigledno u bojazni

da ne isprlja svoj elegantni zeleni kaputić, Neven sede na dasku. Koprivicacoknu konjima i kola se zakotrljaše po nasipu ojačanom balvanima.

Prešli su most preko kanala zaraslog u žute lokvanje i sočivicu, prošli krajpojasa pokošenih livada. U daljini, dokle je pogled sezao, protezala su se plodnapolja.

– Teško je poverovati da je ovo kraj sveta, kraj civilizacije – reče Neven. –Samo baci pogled, Geralte. Žito kao zlato, a u kukuruzu bi se sakrio i seljak nakonju. Ili ova repa, pogledaj kako je ogromna.

– Razumeš se u ratarstvo?– Mi pesnici u sve moramo da se razumemo – uzvišeno reče Neven. – U

suprotnom bismo se kompromitovali pišući. Učiti treba, dragi moj, učiti.Sudbina sveta zavisi od ratarstva, zato je dobro razumeti se. Ratarstvo hrani,oblači, štiti od zime, pruža razonodu i pomaže umetnost.

– Za zabavu i umetnost si malo preterao.– A od čega se peče rakija?– Razumem.– Slabo razumeš. Moraš da učiš. Pogledaj to ružičasto cveće. To je vučika.– U stvari, to je graovica – ubaci se Koprivica. – Zar niste videli vučiku? Ali

jedno ste pogodili, gospon. Ovden sve silno rađa, da je čoveku milina. Zato se ikaže: Dolina Cveća. Zato su se naši dedovi ovden ponaseljavali i proteralivilenjake.

– Dolina Cveća, ili Dol Blatana – Neven podbode laktom vešca ispruženogna slami. – Čuješ li? Vilenjake su proterali, ali stari vilenjački naziv nisu smatralineophodnim da promene. Nedostatak mašte. A kako vam je da živite svilenjacima, domaćine? Ima ih gore u planinama, iza međe.

– Ne mešamo se jedni s drugima. Oni njino, mi naše.– Najbolje je tako – reče pesnik. – Zar ne, Geralte?Veštac nije odgovorio.

II

– Hvala na posluženju – Geralt obliza koštanu kašiku i spusti je u praznučiniju. – Po sto puta hvala, domaćine. A sada, ako dozvoljavate, pređimo nastvar.

– A, može, dabome – složio se Koprivica. – A, Dune?Dun, starešina Donjeg Sela, pogolem muškarac turobnog pogleda, glavom je

dao znak devojkama, a one su žurno pokupile pribor sa stola i napustilegostinsku sobu, na izrazito žaljenje Nevena, koji im se od samog početka gozbekezio i primoravao ih na kikotanje primitivnim šalama.

– Slušam, dakle – reče Geralt gledajući ka prozoru, iza kog se čulo udaranjesekira i testera. U dvorištu je bio u jeku neki posao s drvetom, oštri miris smoledopirao je sve do odaje. – Kažite kako bih vam ovde mogao biti od pomoći.

Koprivica pogleda ka Dunu. Starešina sela klimnu glavom i nakašlja se.– E pa, ovako mu je to – reče. – Ima tuna kod nas jedno polje...Geralt munu ispod stola Nevena, koji se već bio spremio za dobronameran

komentar.– Polje – nastavio je Dun. – Jesam li dobro kazao, Koprivice? Bilo je to polje

dugo vremena pod ugarom, ali mi smo ga preorali i sad evo sadimo tunakonoplju, hmelj i lan. Dobar je to komad, da vi kažem. Do same šume dolazi...

– I šta? – nije izdržao pesnik. – Šta je na tom polju?– E pa – Dun podiže glavu, počeša se iza uha. – E pa, tamo vršlja davol.– Šta? – prasnu Neven. – Šta vršlja?– Pa ja kazah. Ðavol.– Kakav đavol?– A kakav može biti? Ðavol i tačka.– Ðavola nema!– Ne mešaj se, Nevene – mirnim glasom reče Geralt. – A vi govorite dalje,

milostivi Dune.– Znači kazô sam: đavol.

– To mi je već jasno. – Geralt je, kad je samo hteo, mogao biti nečuvenostrpljiv. – Kažite kako izgleda, otkuda je došao, u čemu vam smeta. Po redu, akoje moguće.

– E pa – Dun podiže kvrgavu šaku i stade nabrajati, redom, s velikommukom ispravljajući prste. – Po redu, dakako, mudar ste vi čoek. E pa dobro.Izgleda on, gospodine, kao đavol, isti istijati đavol. Otkud je došao? E paniotkud. Bum, tras, pras i eto ti ga: đavol. A da nam smeta, pa on nama uistinubaš mlogo i ne smeta. Čak bidne i da nam pomogne.

– Pomogne? – zacereka se Neven, mučeći se da izvadi muvu iz piva. –Ðavo?

– Ne mešaj se, Nevene. Pričajte dalje, gospodine Dune. Na koji vam načinpomaže taj, kako kažete...

– Ðavol – ponovio je seljak naglašavajući. – E pa, pomaže ovako: zemljunam đubri, rastresa, ptice plaši, repu i cveklu nam nadgleda. A i gusenice što seu kupusu izlegnu pojede. Al’ da budem pošten, tako nekad i kupus pojede.Samo bi ždrao. Kô svaki đavol.

Neven se ponovo zacereka, zatim puknu prstima i muvom umočenom upivo pogodi mačku koja je spavala kraj ognjišta. Mačka otvori jedno oko iprekorno pogleda barda.

– Međutim – mirno reče veštac – spremni ste mi platiti da se rešite togđavola, je li tako? Drugim rečima, ne želite ga u blizini?

– A koj bi ’teo đavla na očevini? – Dun ga pogleda turobno. – Ovo je našazemlja od deda i pradeda, kako nam je kralj naložio, i šta će tu đavolci. Pljujemna njegovu pomoć, šta sad, kô da mi nemamo ruku? A to, gospon vešče, nijeđavol, to je jedna pakosna marva, i u glavi mu je, da prostite, takvo jedno govnoda se to ne može izdržati. Ne znaš ujutru šta će mu uveče na pamet pasti. Ilinam, gospodine, bunar opogani, ili za devojkama trči, plaši ih, preti da će ihzaskočiti. Krade, gospodine, sirotinji hranu. Upropasti i kvari, dosađuje, rije ponasipu, rupe pravi ko krtica ili pacov neki, voda iz jednoga ribnjaka sasvim jeistekla i šarani nam pocrkali. U stogu zapali lulu, kurvin sin, sve nam seno u dimotišlo...

– Razumem – prekinu ga Geralt. – Dakle, ipak smeta.– Ne – zavrte glavom Dun. – Ne smeta. Samo zbija šale, ete tako.

Neven se okrenu ka prozoru ne bi li zadržao smeh. Veštac je ćutao.– A, šta tu ima da se priča – javio se Koprivica, koji je do tog trenutka ćutao.

– Vi ste tu veštac, je l’ tako? Ondak smirite tog đavola. Tražili ste posla uGornjem Selu, sam sam slušao. Evo, sad ga imate. Platićemo kol’ko treba. Al’pazite, nećemo da đavola ubijete. To jok.

Veštac podiže glavu i neprijatno se nasmeja.– Interesantno – reče. – Nesvakidašnje, rekao bih.– Šta? – namršti se Dun.– Nesvakidašnji slučaj. Otkud toliko milosrđe?– Ne sme se ubijati – Dun se još više namršti – jer u toj Dolini...– Ne sme i gotovo – prekinu ga Koprivica. – Samo ga uhvatite, gospodine,

ili proterajte za sedmu goru. A za isplatu vas nećemo oštetiti.Veštac je ćutao, ne prestajući da se smeška.– Jesmo li se pogodili? – upita Dun.– Najpre bih hteo da ga vidim, tog vašeg đavola.Seljaci se pogledaše.– Vaše pravo – reče Koprivica i ustade. – I vaša volja. Ðavol se po noći

šunja po čitavom kraju, ali preko dana sedi negde u konoplji. Ili među starimvrbama u močvari. Tamo se može ugledati. Nećemo mi vas da pritiskamo. Akobiste se odmorili, odmarajte se kol’ko vam volja. Na udobnosti i jelu nećemoštedeti, prema zakonu gostoprimstva. Uzdravlje! ji

– Geralte – Neven ustade s tronošca, baci pogled na dvorište, na seljake kojisu se udaljavali. – Sve manje mi je jasno. Ni dan nije prošao otkako smorazgovarali o izmišljenim avetima, a ti se odjednom spremaš za lovljenje đavola.A da su đavoli izmišljeni, da su to mitska stvorenja, zna valjda svako, sočiglednim izuzetkom zaostalih seljaka. Šta treba da znači tvoj neočekivanizanos? Znajući te pomalo, pretpostavljam da nisi pao tako nisko da nam na ovajnačin obezbeđuješ noćenje, kupanje i hranu?

– Zaista – namrgodi se Geralt. – Biće da me već pomalo znaš, pevaču.– U tom slučaju, ne razumem.– Šta tu ima da se razume?– Ðavola nema! – viknu pesnik, konačno budeći mačku iz sna. – Nema!

Ðavoli ne postoje, dođavola! r

– Istina – nasmešio se Geralt. – Ali ja, Nevene, nikada nisam mogao da seoduprem izazovu da pogledam na nešto što ne postoji.

III

– Jedno je sigurno – promrsi veštac obuhvativši pogledom isprepletanudžunglu konoplje koja se prostirala pred njima. – Taj đavo nije glup.

– Po čemu to zaključuješ? – zainteresova se Neven. – Po činjenici da sedi uneraskrčenom gustišu? Pa svaki zec ima toliko pameti.

– Radi se o posebnim odlikama konoplje. Ovako ogromno polje emitujesnažnu antimagijsku auru. Većina čini ovde bi bila beskorisna. A pogledaj tamo,vidiš li one motke? To je hmelj. Polja sa šišarkama hmelja imaju slično dejstvo.Kladim se da to nije slučajnost. Nitkov oseća auru i zna da je tu bezbedan.

Neven se nakašlja, popravi pantalone.– Baš me zanima, Geralte – reče češući čelo pod šeširićem – kako ćeš

ovome pristupiti. Nikad te još nisam video dok radiš. Pretpostavljam da znašponešto o hvatanju đavola. Pokušavam da se setim nekih drevnih balada. Bila jejedna o đavolu i devojci, nepristojna ali zabavna. Devojka je, razumeš...

– Poštedi me devojaka, Nevene.– Kako hoćeš. Hteo sam da budem od pomoći, samo to. A drevne pesmice

ne treba omalovažavati, u njima cveta mudrost skupljana kroz čitava pokolenja.Ima tako jedna balada o nadničaru po imenu Jolop, koji je...

– Dosta priče. Vreme je da se prihvatimo posla. Da zaradimo za postelju ihranu.

– Šta misliš da uradiš?– Pronjuškaću malo po konoplji.– Originalno – obrecnu se trubadur. – Mada ne baš prefinjeno.– A ti, kako bi ti radio?– Inteligentno – naduo se Neven. – Lukavo. Krenuo bih, na primer, s

poterom. Isterao bih đavola iz šikare, a na otvorenom polju bih ga stigao nakonju i uhvatio užetom. Šta misliš o tome?

– Zacelo zanimljiv koncept. Ko zna, možda bi to i moglo da se izvede, akosi rad da učestvuješ, jer su za takvu operaciju potrebna najmanje dvojica. Alizasad još nećemo loviti. Sada hoću da vidim kako izgleda taj đavo. Zato moram

da pročeprkam po konoplji.– Hej! – bard je tek sada primetio. – Nisi poneo mač!– A šta će mi? Znam i ja balade o đavolima. Ni devojka, a ni nadničar po

imenu Jolop nisu koristili mač.– Hmm... – Neven se osvrnu oko sebe. – Moramo li da se zavlačimo baš u

sredinu gustiša?– Ti ne moraš. Možeš da se vratiš u selo i tamo me sačekaš.– O, ne – protestovao je pesnik. – Zar da propustim ovakvu priliku? Hoću i

ja da vidim đavola i da se uverim da je zaista tako strašan kako ga opisuju. Pitaosam se da li baš moramo da se provlačimo kroz konoplju, kad tamo već imastaza.

– Tako je – Geralt rukom natkrili oči. – Imamo stazu. Iskoristićemo je.– A šta ako je to đavolova staza?– Tim bolje. Nećemo se previše nahodati.– Znaš, Geralte – brbljao je bard idući iza vešca uskom, neravnom stazicom

kroz konoplju. – Oduvek sam mislio da je ,,đavo“ samo neka metafora,izmišljena da bi se moglo psovati. „Ðavo te odneo“, „đavoli ga naneli“,„dođavola“. Svi tako govorimo. Hobiti kad vide da im dolaze gosti kažu: „Opetkoga đavo nosi“. Patuljci psuju, kad im nešto ne ide od ruke: „Düwel hoáel“, aza rđavu robu kažu: ,,Düwelsheyss“. A u Drevnom jeziku postoji izreka: ,,Ad’yaebl aéa arse“, što znači...

– Znam šta znači. Prestani da blebećeš, Nevene.Neven ućuta, skinu šeširić s čapljinim perom, mahnu njime i obrisa znojavo

čelo. U gustišu je vladala teška, vlažna, zagušljiva vrelina, ojačana mirisimacvetajućih trava i korova. Staza je lako zaokretala, a odmah iza pregibazavršavala se nevelikim, izgaženim proplankom u korovu.

– Pogledaj, Nevene.Na samoj sredini proplanka stajao je veliki pljosnati kamen, na kojem beše

nekoliko glinenih posudica. Među njima je upadala u oči skoro do kraja sagorelalojna sveća. Na mrljama rastopljenog loja Geralt je video zalepljena zrncakukuruza i boba, kao i druge, neprepoznatljive, koštice i klice.

– Tako sam i mislio – progunđa. – Prinose mu žrtvu.

– Upravo tako – reče pesnik, pokazujući na sveću. – I pale đavolu ugarac.Ali hrane ga, koliko vidim, zrnevljem, kô neku ptičicu. Bogme, gadan svinjac.Sve se lepi od katrana i meda. Šta...

Ostatak bardovih reči zaglušilo je glasno preteće blejanje. U konoplji je neštozašuštalo i zatoptalo, nakon čega se iz gustiša ukazao najčudniji stvor kog jeGeralt ikada video.

Stvorenje je bilo nešto više od jednog hvata, buljavih očiju, s kozjimrogovima i bradom. Još su i usta koja su se mrdala, podeljena i mekana,podsećala na kozu dok žvaće. Donji deo tela bio je prekriven dugačkim, gustimtamnoriđim dlakama, sve do račvastih papaka. Strašilo je bilo obdareno i dugimrepom, s kitnjastom kiticom na kraju, kojim je energično mahalo.

– Uk! Uk! – zakevta stvorenje, trupkajući papcima. – Šta hoće tu? Beži, beži,na rogove nabijam, uk-uk!

– Da te nije neko nekad šutnuo u guzicu, jarče? – nije izdržao Neven.– Uk! Uk! Beeeee! – zableja kozorog.Teško je bilo proceniti da li je ovo bilo potvrđivanje, odricanje ili pak samo

blejanje radi blejanja.– Ućuti, Nevene – zareža veštac. – Ni reči.– Blebleblebeeeeee! – besno je zagrgutao stvor, pri čemu mu se usta široko

razvukoše i ukazaše se žuti konjski zubi. – Uk! Uk! Uki Bleubeeeubleuuubeeeee!– I te kako – klimnu glavom Neven. – Vergl i zvono su tvoji. Možeš da ih

poneseš kad kreneš kući.– Prestani, dođavola – prosikta Geralt. – Sve ćeš pokvariti. Glupe šale zadrži

za sebe...– Šale!!! – glasno riknu kozorog i poskoči. – Šale, beee, beeee! Nove

šaljivdžije su došle, a? Jesu li doneli gvozdene kuglice? Ja ću vam dati gvozdenekuglice, bitange, uk-uk-uk! Je l’ vam do šale? Evo vam šala! Evo vam vašekuglice! Evo!

Stvor poskoči i snažno zamahnu rukom. Neven jauknu i sede na stazu,hvatajući se za čelo. Stvor je zablejao, zamahnuo je ponovo. Pored Geraltovoguha nešto je fijuknulo.

– Evo vam vaše kuglice! Beeee!Gvozdena kugla prečnika jednog cola zviznula je vešca u rame, sledeća je

Nevena pogodila u koleno. Pesnik je gadno opsovao i bacio se u beg. Nečekajući, i Geralt je skočio za njim, dok su im kugle zviždale nad glavama.

– Uk! Uk! Beeee! – vrištao je kozorog poskakujući. – Daću vam ja kuglice!Šaljivdžije posrane!

Kugla je zazviždala kroz vazduh. Neven je psovao još sočnije hvatajući se zapotiljak. Geralt se bacio na stranu, u konoplju, ali nije izbegao hitac koji ga jepogodio u plećku. Moralo se priznati, đavo je gađao neverovatno precizno ičinilo se da ima neiscrpne zalihe kugli. Trčeći cikcak kroz rastinje, Geralt je čuotrijumfalno, pobedničko đavolovo blejanje, a odmah potom i fijuk sledeće kugle,bogohuljenje i topot Nevenovih nogu dok je bežao niz stazu.

A onda je nastala tišina.

IV

– Da znaš, Geralte... – Neven prisloni na čelo potkovicu rashlađenu u vedru.– Tako nešto nisam očekivao. Jedna grdoba rogata s kozjom bradom, jedanjarac kosmati, a najurio te je kao kakvog balavca. A ja da dobijem po glavi.Pogledaj kakvu čvorugu imam!

– Po šesti put mi je pokazuješ. Ne izgleda ništa zanimljivije nego prvog puta.– Baš si drag. A mislio sam da sam s tobom bezbedan!– Nisam ti tražio da tumaraš sa mnom po konoplji. Međutim, tražio sam ti

da držiš za zubima svoj pogani jezik. Nisi me poslušao, sad trpi. U tišini, ako jemoguće, jer evo ih dolaze.

U odaju uđoše Koprivica i grdosija Dun. Za njima je tapkala sasvim seda ikao perec iskrivljena bakica koju je vodilo strašno mršavo devojče svetle kose.

– Milostivi Dune, milostivi Koprivice – započe veštac bez uvoda. – Pre negošto sam krenuo, pitao sam niste li već i sami nešto pokušali da preduzmete uvezi s tim vašim đavolom. Rekli ste da ništa niste radili. Imam razloga dasumnjam da je bilo drugačije. Čekam objašnjenje.

Seljani promrmljaše nešto među sobom, nakon čega se Dun nakašlja upesnicu i istupi jedan korak.

– Pravo velite, gospodine. Molim da oprostite. Slagasmo, jer stid nas izjeo.Hteli smo sami đavla nadmudriti, mislili smo otići će od nas...

– Na koji način?– Kod nas u Dolini – polako je govorio Dun – i pre su se strašila

pojavljivala. Leteći zmajevi, zemaljska vrtila, krvopije, golemi pauci i zmijerazne. A mi smo oduvek način za svake gadosti u našoj knjizi tražili.

– U kakvoj knjizi?– Pokaž’te knjigu, bako. Knjigu, kažem. Knjigu! Kap će me pogoditi! Gluva

kô top! Lile, reci babi da knjigu pokaže!Svetlokosa devojka istrgnu veliku knjigu iz staričinih kandžastih prstiju i

pruži je vešcu.– U toj knjizi – nastavio je Dun – koju u našoj familiji imamo odvajkada,

stoje načini za sva čudovišta, čari i čuda kakvih je na svetu bilo i kakvih će biti.Geralt okrenu u rukama težak, debeli tom, oblepljen masnom prašinom.

Devojka ostade da stoji pred njim, gužvajući rukama keceljicu. Bila je starijanego što je spočetka pomislio – zavela ga je njena sitna građa, toliko drugačijaod krepkog izgleda ostalih devojaka iz sela, verovatno njenih vršnjakinja.

Spustio je knjigu na sto i pomerio tešku drvenu koricu.– Pogledaj ovo, Nevene.– Prve rune – ocenio je bard, gledajući preko veščevog ramena, s

potkovicom i dalje prislonjenom uz čelo. – Najstarije pismo korišćeno oduvođenja savremenog alfabeta. Nastalo na osnovu vilenjačkih runa i ideogramapatuljaka. Neobična sintaksa, ali tada se tako govorilo. Zanimljivi crteži iiluminacije. Retko se viđa tako nešto, Geralte, a i ako se vidi, to je onda umanastirskim bibliotekama, a ne po selima na kraju sveta. Svih mu bogova,otkud vam ovo, dragi seljani? Nećete nam valjda reći i da umete to da čitate?Bako? Umeš li da čitaš Prve rune? Umeš li da čitaš bilo koje rune?

– Čegaaa?Svetlokosa devojka priđe starici i šapnu joj nešto u uho.– Da čitam? – osmehujući se, bakica pokaza bezube desni. – Ja? Ne, zlatice.

Tom rabotom ja ne vladam.– Objasnite mi – hladno reče Geralt, okrećući se ka Dunu i Koprivici – na

koji način koristite knjigu, ako ne znate da čitate rune?– Najstarija baba uvek zna šta u knjizi stoji – sumorno reče Dun. – A to što

zna nauči neku mladu, kad joj za pod zemlju dođe čas. I sami vidite da je našojbakici došao čas. Baba je zato prihvatila Lile i uči je. Al’ još uvek baba najboljezna.

– Stara veštica i mlada veštica – promrmlja Neven.– Ako sam dobro razumeo – reče Geralt s nevericom – baba zna celu knjigu

napamet. Je li tako? Bako?– Celu jok, kud bi celu – odgovori baba, opet posredstvom Lile – sam’ ono

što podno sličice stoji.– Aha – Geralt nasumice otvori knjigu. Crtež na pocepanoj stranici

predstavljao je pegavu svinju s rogovima u obliku lire.– Pohvalite se onda, bako. Šta ovde piše?

Baba zamljacka, zagleda se u crtež, pa zažmuri.– Rogati tur ili taurus – izrecitovala je. – Neuki ga pogrešno zovu bizon.

Rogove ima i bode njima...– Dovoljno je. Veoma dobro, zaista – veštac okrenu nekoliko slepljenih

strana. – A ovde?– Hmurnici i planetnici različiti su. Jedni kišu liju, drugi vetar seju, a oni

gromove bacaju. ’Oćeš li rod od njik da sačuvaš, uzmi nož gvozdeni novi, mišjebalege tri lota, masti od sive čaplje...

– Dobro je, bravo. Hmm... A ovde? Šta je to?Crtež je predstavljao raščupano strašilo na konju, ogromnih očiju i još većih

zuba. U desnoj ruci strašilo je držalo povelik mač, u levoj džak para.– Veštilo – promumla baba. – Neki ga zovu i veštac. Zvati ga opasno je

mlogo, ali treba, kad protiv strašila i gadova ništa ne pomaže, veštilo će pomoći.Paziti se treba...

– Dovoljno je – promrsi Geralt. – Dovoljno je, bako. Hvala.– Ne, ne – protestovao je Neven, zlobno se smeškajući. – Kako ide dalje?

Prilično je zanimljiva ta knjiga! Pričajte, bako, pričajte.– Eee... Paziti se treba da se ne dira veštilo, jer bi se od toga moglo

ošugaviti. A devojke od njega kriti, jer veštilo je preko svake mere pohotno...– Sve se slaže, svako slovo – zasmeja se pesnik, a i Lile se, kako se Geraltu

učinilo, jedva primetno osmehnula.– ... jerbo veštilo je mlogo gramžljiv i na zlato lakom – mumlala je baba

zatvorenih očiju – i ne dati mu više negoli: za vodenjaka srebrni groš ili jedan ipo. Za mačkodlaka: dva srebrna groša. Za vampirca: čet’ri srebrna groša...

– To su bila vremena – promrmlja veštac. – Hvala, bako. A sad, nampokažite gde se to o đavolu govori i šta knjiga o đavlima kaže. Ovoga puta višebih da čujem, jerbo me se tiče šta ste protivu njega upotrebili.

– Vodi računa, Geralte – zasmeja se Neven. – Počinješ da upadaš u žargon.To je zarazan manir.

S mukom savlađujući drhtanje ruke, baba je okrenula nekoliko stranica.Veštac i pesnik nagnuše se preko stola. Na crtežu se nalazio bacač kuglica, rogat,dlakav, s dugačkim repom i zlobnim osmehom.

– Ðavol – izrecitovala je baba. – Zvani još rakita ili silvan. Za stoku i peradvelika štetočina i nametljivac. ’Oćeš li ga iz polja isterati, ovako učini...

– Pazi samo – promrmlja Neven.– Uzmi oraha jednu šaku – nastavila je baba, pomerajući prst preko

pergamenta. – Uzmi dalje gvozdenih kuglica drugu. Meda burence, i još jednokatrana. Sivog sapuna čabar, kiselog sira drugi. Kud đavol sedi, kreni noćom. Papočni jesti orahe. Ondak će đavo, što je lakom, pritrčati i pitati je li ukusno. A tićeš njemu gvozdene kuglice...

– A kuga vas izjela – mrmljao je Neven. – Vrat slomili...– Tiho – reče Geralt. – No, bako. Nastavi.– ... pošto zube izlomi, đavo će te gledati kako meda jedeš, pa cc i sam meda

iskati. Dadni njemu katran, a ti sira jedi. Neće mnogo proći, a ti ćeš čuti kako uđavolu krči i huči, ali ti se drži kô da nije ništa. Kad zaiska đavo sira, ti njemusapuna. Posle sapuna đavol više neće izdržati...

– Jeste li stigli do sapuna? – prekinu je Geralt s kamenim licem, okrenuvši seprema Dunu i Koprivici.

– Ma kakvi – požali se Koprivica. – Jedva do kuglica. Oh, gospodine, daonam je preko njuške čim je kuglicu zagrizao...

– A ko vam je kazô – razgnevi se Neven – da mu tolike kuglice dajete? Stojiu knjizi jednu šaku. A vi njemu džak onih kugli dadoste! Municije ste njemu zadve godine bezmalo natovarili, glupi li ste!

– Vodi računa – nasmeja se veštac. – Upadaš u žargon. Zarazno je.– Hvala.Geralt naglo podiže glavu i pogleda u oči devojku koja je stajala uz babu.

Lile nije spuštala pogled. Oči su joj bile svetle i besno plave.– Zašto đavolu prinosite žrtve u obliku zrnevlja? – pitao je oštro. – Valjda se

odmah vidi da je on običan biljožder.Lile nije odgovarala.– Postavio sam ti pitanje, devojko. Ne boj se, od razgovora sa mnom nećeš

se ošugaviti.– Ništa nju ne pitajte, gospon – javio se Koprivica s primetnom nelagodom

uglasu. – Lile... Ona... Neobična je. Neće vam odgovoriti, ne primoravajte je.

Geralt je i dalje gledao Lile u oči, a Lile i dalje nije spuštala pogled. Osetio jekako mu drhtavica prelazi po leđima i uspinje se uz vrat.

– Zašto niste krenuli na đavola s motkama i vilama? – podigao je glas. –Zašto mu niste postavili klopku? Da ste samo hteli, njegova kozja njuška sad bibila pobodena na štap kao strašilo za vrane. Mene ste upozorili da ga ne ubijam.Zašto? Ti si im zabranila, je l’ istina, Lile?

Dun je ustao s klupe. Glava mu je sezala gotovo do tavanice.– Izađi, devojko – zarežao je. – Povedi babu i izađi odavde.– Ko je to, milostivi Dune? – nastavio je veštac, kad su se za babom i Lile

zatvorila vrata. – Ko je ta devojka? Zašto zaslužuje poštovanje veće nego ovaprokleta knjiga?

– Nije vaša stvar – Dun ga pogleda, a u njegovom pogledu nije biloprijateljstva. – Mudre žene kod vas, u vašim gradovima, proganjajte, kod sebelomače potpaljujte. Kod nas toga nije bilo, niti će biti.

– Niste me razumeli – hladno reče veštac.– Jerbo se nisam ni trudio – zareža Dun.– To sam primetio – procedio je Geralt, takođe se ne trudeći da bude

ljubazan. – Ali jednu osnovnu stvar bolje bi vam bilo da razumete, milostiviDune. I dalje nas ne veže nikakav dogovor, i daije prema vama nemam nikakveobaveze. Nemate povoda da mislite da ste kupili vešca koji će za jedan ili jedan ipo srebrni groš uraditi ono što vi uraditi ne znate. Ili ne želite. Ili ne smete.Dakle, ne, milostivi Dune. Još uvek niste kupili vešca i ne verujem ni da ćeteuspeti. Ne uz vaše nehtenje da razumete.

Dun je ćutao, odmeravajući Geralta natmurenim pogledom. Koprivica senakašljao, uzvrteo se na klupi stružući nogama po glinenom podu, a onda jenaglo ustao.

– Gospon veštac – rekao je. – Ne srdite se. Kašćemo vam šta i kako. Dune?Starešina sela potvrdno klimnu glavom i sede.– Kadenosmo ovud’ jahali – započeo je Koprivica – gledali ste kako tu sve

niče, kako letina uspeva. Često ovdena takva bidne kakvu negda drugo teško iliuopšte ne vidiš. Tako su ti u nas sadnice i seme važna stvar, mi i namete takoplaćamo, i prodajemo i trampimo se...

– Kakve to veze ima sa đavolom?

– Ima. Isprve je đavol dosađivao i glupe vragolije pravio, a onda je počozrno da krade naveliko. U početku smo mu odnosili pomalo na kamen ukonoplju, mislismo ješće i okaniće se. Ništa od toga: krao je i dalje, da je prštalo.A kad počesmo od njega kriti zalihe po podrumima i šupama na tri bravezatvorenim, on ti se razbesneo, gospon, rikao, blejao, ,,uk-uk“ vikao, a kad on,,uk-uk“ viče, bolje ti je put pod noge. Pretio da će...

– ... da naguzi – ubaci se Neven s vragolastim osmehom.– I to – saglasio se Koprivica. – A i o crvenoj prašini je natuknuo. Da ne

pričam sad naširoko, nije mogô krasti, pa nam tražio namet. Naredio da muzrnevlje i ostala dobra u celim džakovima nosimo. Ondak smo se uistinurazljutili i hteli smo mu onu guzicu s repom isprašiti. Ali...

Seljak se nakašlja, spusti glavu.– Ne treba vrdati – odjednom se javi Dun. – Zlo smo vešca ocenili. Pričaj

sve, Koprivice.– Baba zabranila đavla da bijemo – brzo reče koprivica – no mi znamo da to

je Lile, jer baba... Baba priča samo šta joj Lile kaže. A mi... Znate sami,gospodin veštac. Mi slušamo.

– Primetio sam – Geralt se osmehnu. – Baba ume jedino da trese bradom ida melje tekst koji ni sama ne razume. A u devojku gledate kô na kip boginje,raširenih usta, izbegavate njen pogled, ali pokušavate da pogodite njene želje. Anjene želje za vas su zapovesti. Ko je ona, ta vaša Lile?

– Pa većma ste pogodili, gospodin. Veštica. No Mudra, znači. Ali negovorite nikome. Molimo vas. Kad bi to do vladara došlo, ili ne daj bogovimado namesnika...

– Ne brinite se – ozbiljno reče Geralt. – Znam u čemu je stvar i neću vasodati.

Neobične žene i devojke na koje se moglo naići po selima, nazivanevešticama ili Mudrama, nisu imale previše simpatija među velmožama, koji sukupili namete i izvlačili korist od ratarstva. Ratari su uvek tražili savete veštica,po bezmalo svakom pitanju. Slepo su im i bezgranično verovali. Odluke koje subile zasnovane na takvim savetima često su bile apsolutno protivrečne politicivladara i vladika. Geralt je znao i za prilično radikalne i nerazumne slučajeve –za ubijanje čitavih priplodnih stada, za prestajanje setve ili žetve, čak i za

migracije čitavih sela. Vladari su zato istrebljivali „bapske priče“, često nebirajući sredstva. Tako su seljaci veoma brzo naučili da skrivaju Mudre. Ali nisuprestali da slušaju njihove savete. Jer kako je svedočilo iskustvo, jedna stvar bilaje van sumnje – na duge staze, uvek se ispostavljalo da su Mudre bile u pravu.

– Lile nam nije dala đavla ubiti – nastavio je Koprivica. – Kazala je dauradimo kako knjiga kaže. Ko što znate, nije uspelo. Već je bilo nevolja svladarom. Kad bismo dali manje negoli obično zrna za namet, usta bi raščepio,vikao, psovao. O đavlu mu nismo ni pisnuli, jer vladar je strog i ne zna za šalu. Itad se vi stvoriste. Pitasmo Lile možemo li vas... najmiti...

– I šta?– Kazala je preko babe, mora najpre da vas vidi.– I videla je.– Videla. I prihvatila vas, to znamo, umemo da poznamo kad Lile prihvati a

kad ne. '– Ni reč mi nije rekla.– Nikome ona, osim babi, nikad reč nije rekla. Ali da vas ne prihvata, ni za

šta na svetu ovde ne bi ušla.– Hm... – zamislio se Geralt. – Zanimljivo. Proročica koja, umesto da

proriče, ćuti. Kako se zadesila kod vas?– Ne znamo, gospon veštac – promrmlja Dun. – Ali s babom je, kako

pamte stariji, tako isto bilo. Prethodna baba je uzela pod svoje devojče ćutljivo,neku što se pojavila ne zna se otkud. A to devojče, to je danas upravo našababa. Moj deda je govorio da se babe tako smenjuju. Kô što se mesec na nebusmenjuje i svaki put eto novog. Ne smejte se...

– Ne smejem se – odmahnuo je glavom Geralt. – Previše sam toga video dabih se tome smejao. Kao što ne mislim da zavlačim nos u vaše stvari, milostiviDune. Moja se pitanja odnose na utvrđivanje veze između Lile i đavola. I samiste valjda već shvatili da ta veza postoji. Ako vam je pak stalo do vaše proročice,onda vam u vezi s đavolom mogu dati jedan jedini savet: morate ga zavoleti.

– Znate, gospodine – reče Koprivica – nije to samo za đavola. Lile nedopušta bilo kome naneti nepravdu. Nijednom stvoru.

– Naravno – ubaci se Neven. – Seoske proročice i druidi potiču od istogstabla. A druid, kad mu krpelj sisa krv, on mu još kaže i ,,prijatno“.

– Pogodili ste – nasmeja se Koprivica. – Pogodili ste u srž. Isto je tako bilokod nas s divljim svinjama što su vrtove rile. I šta bude? Eno pogledajte – vrtovikô naslikani. Našao se način, ni Lile ne zna koji. Šta oči ne vide, srcu nije žao.Razumete?

– Razumem – promrsi Geralt. – Dabome. Ali ništa od toga. S Lile ili beznje, vaš đavo je silvan. Neobično retko, ali razumno stvorenje. Neću ga ubiti,moj kodeks mi to zabranjuje.

– Ako je on razuman – javi se Dun – onda mu razumno priđite.– Tako je – prihvati Koprivica. – Ako đavol ima razum, znači zrno prema

razumu krade. Onda vi, gospon veštac, saznajte zašto tako radi. On to zrno sve ine poždere. Pa šta će mu onda? Za inat nam radi, ili kako? Šta on hoće? Saznajtei najurite ga iz okoline na neki vaš veštičji način. Hoćete li?

– Pokušaću – odlučio se Geralt. – Ali...– Ali šta?– Vaša knjiga, dragi moji, malo je prestarila. Razumete na šta mislim?– Pa, pošteno da kažem – zabrunda Dun – ne baš.– Objasniću vam. Računate li, milostivi Dune i milostivi Koprivice, da će

vas moja pomoć koštati srebrni groš, ili jedan i po, onda ste se đavolski prevarili.

V

– Hej!Iz gustiša se začuo šum, ljutito ,,uk-uk“ i pucketanje motki.– Hej! – ponovio je veštac, oprezno sakriven. – Hajde, rakita, pokaži se.– Sam si rakita.– Nego kako? Ðavo?– Sam si đavo – kozorog izvuče glavu iz konoplje, kezeći zube.– Šta hoćeš?– Da porazgovaramo.– Rugaš se, je li? Misliš ja ne znam koji si ti? Seljaci su te unajmili da me

izbaciš odavde, a?– Tako je – priznao je Geralt ravnodušno. – I baš o tome hoću da

porazgovaramo. Možda ćemo se dogovoriti.– Tu te boli – beknuo je đavo. – Hteo bi jeftino da se izvučeš, a? Bez truda?

Ne prolaze sa mnom ti trikovi, beee! Život, čoveče, to ti je takmičenje. Pobeđujebolji. Ako misliš da me pobediš, pokaži da si bolji. Umesto dogovaranja –dokazi. Pobednik određuje uslove. Predlažem da se trkamo, odavde do starevrbe na nasipu.

– Ne znam gde je nasip, niti znam gde je stara vrba.– Da znaš, ne bih ti ni predlagao da se trkamo. Volim nadmetanje, al’ ne

volim da gubim.– Primetio sam. Ne, nećemo se trkati. Vrućina je danas.– Šteta. Onda, da se odmerimo na drugi način? – đavo iskezi žute zube i

podiže sa zemlje veliki kamen. – Znaš li igru ,,Ko se više dere?“ Ja se deremprvi. Zatvori oči.

– Imam drugi predlog.– U uvo sam se pretvorio.– Iselićeš se odavde bez nadmetanja, trke i dranja. Sam, bez primoravanja.– Svoj predlog možeš da gurneš u d’yebl aép arse – đavo je pokazao znanje

Drevnog jezika. – Ne selim se odavde. Ovde mi se sviđa.– Ali napravio si veliki džumbus. Preterao si sa šalama.– Düwelsheyss ti za moje šale – silvan je, kako se pokazalo, znao i jezik

patuljaka. – A tvoj predlog vredi taman koliko i Düwelsheyss. Sam se nikadneću iseliti. Možda ako me pobediš u nekoj igri. Da ti dam šansu? Igrajmo sezagonetki, ako ne voliš igre na snagu. Sad ću ti dati zagonetku, ako je rešiš,pobedio si, i ja ću da se iselim. Ako ne uspeš, ja ostajem, ti se gubiš. Napregnimozak, zagonetka nije laka.

Pre nego što je Geralt stigao da se pobuni, đavo je zablejao, pocupkaopapcima, ošinuo repom po zemlji i izrecitovao:

Rumeni listići, okruglaste mahunice,

Raste u mekoj glini, odmah pored rečice,Na dugačkoj stabljici cvetić jedan pegavi,Ne pokazuj mački, odmah će ga pojesti.

– I, šta je to? Pogodi.– Nemam pojma – ravnodušno je priznao veštac, i ne trudeći se da razmisli.

– Možda grašak?– Nije. Izgubio si.– A kako glasi tačan odgovor? Šta ima... hm... okruglaste mahune?– Kupus.– Čuj – zarežao je Geralt. – Počinješ da mi igraš po nervima.– Upozorio sam – zacereka se đavo – da zagonetka nije laka. Teško. Pobedio

sam, ostajem. A ti odlaziš. Doviđenja, prijatno.– Samo trenutak – veštac je skriveno uvukao ruku u džep. – A moja

zagonetka? Imam valjda pravo na revanš?– Ne – protestovao je đavo. – Zbog čega sad to? Zamisli da ne pogodim. Ti

misliš da sam glup?– Ne – Geralt je odmahnuo glavom. – Ja mislim da si zlobni, nadmeni

tikvan. Sad ćemo igrati sasvim novu igru, koja tebi nije poznata.– Ha! Dakle ipak! Kakva je to igra?

– Igra se zove – izgovorio je polako veštac – ,,Ne čini drugome što „ tebinije milo“. Ne moraš da zatvaraš oči.

Geralt se pogrbio u munjevitom zamahu, gvozdena kuglica od cola oštro jeklisnula kroz vazduh i uz tresak mlatnula đavola ravno među rogove. Stvor jepoleteo na leđa kao pogođen gromom. U dugačkom skoku Geralt se baciomeđu motke i uhvatio ga za dlakavu nogu. Silvan je zablejao i ritnuo se, veštacje rukom sakrio glavu, ali i tako mu je zazvonilo u ušima, jer je đavo, uprkosslaboj građi, udarao snagom besnog magarca. Pokušao je da ga ščepa za kopitokoje se ritalo, ali nije uspeo. Kozorog se razleteo, zamlatarao rukama po zemlji iponovo ga udario, pravo u čelo. Veštac je psovao, osećajući kako mu seđavolova noga izvlači iz prstiju. Odvojivši se, obojica se razleteše na različitestrane, s treskom obarajući motke i uplićući se u puzavice konoplje.

Ðavo je prvi ustao i jurnuo, oborivši rogatu glavu. Ali i Geralt je već sigurnostao na noge i bez teškoća izbegao napad, ščepao stvora za rogove, snažno gapovukao, svalio na zemlju i prignječio kolenima. Ðavo je zablejao i pljunuo gapravo u oči, i to na način kog se ne bi postidela ni balava kamila. Veštac seinstinktivno povukao, ne puštajući ipak đavolove rogove. Pokušavajući da trgneglavom, Silvan se ritnuo s oba kopita istovremeno, i gle čuda – s oba je pogodio.Geralt je gadno opsovao, ali nije popustio stisak. Podigao je đavola sa zemlje,priterao ga uz motke koje su pucketale, i svom ga snagom zviznuo u dlakavokoleno, a onda se sagnuo i pljunuo mu pravo u uvo. Ðavo je jauknuo iškljockao tupim zubima.

– Ne čini drugome... – zadihano je govorio veštac – ... što tebi nije milo!Igramo li dalje?

– Bleblebleeeeee!!! – đavo je grgutao, zavijao i mahnito pljuvao, ali ga jeGeralt čvrsto držao za rogove i pritiskao mu glavu uza zemlju, zahvaljujučičemu je njegova pljuvačka gađala pravo u sopstvene, đavolove papke, koji sugrebali zemlju i podizali oblake prašine i rastinja.

Narednih nekoliko minuta proteklo je u intenzivnom bacakanju, razmeniuvreda i udaranju nogama. Ako je Geralta uopšte bilo šta moglo radovati, bila jeto jedino činjenica da ga u tom trenutku niko ne vidi, jer je scena u kojoj senalazio bez sumnje bila kretenska.

Jačina sledećeg udarca rastavila je borce i bacila ih na suprotne strane, ugustinu konoplje. Ðavo je ponovo preduhitrio vešca, pridigao se i bacio se u

beg, primetno posrćući. Teško dišući i brišući lice, Geralt je krenuo u poteru.Probili su se kroz konoplju i upali u hmelj. Veštac je čuo galop konja. Zvuk kojije očekivao.

– Ovde, Nevene! Ovde! – povikao je. – U hmelj!Iznenada je ugledao grudi konja tik ispred sebe i u narednom trenutku je bio

odgurnut. Odbio se od konja kao od stene i odleteo na leđa, od udarca o zemljusmračilo mu se pred očima. Uprkos tome, uspeo je da se otkotrlja na stranu, izamotki za hmelj, i da izbegne kopita. Vešto se pridigao, ali u tom trenutku jenaleteo drugi jahač, ponovo ga oborivši. A onda se odjednom neko svalio nanjega i prikovao ga za zemlju.

A onda se video blesak i osetio je prodoran bol na potiljku.A zatim mrak.

VI

Osećao je pesak u ustima. Kad je krenuo da ga ispljune, shvatio je da ležilicem prema zemlji. Kad je pokušao da se pomeri, shvatio je da je vezan.Lagano je podigao glavu. Čuo je glasove.

Ležao je na šumskoj stazi, odmah pored borovog stabla. Na oko dvadesetkoraka od njega stajalo je nekoliko rasedlanih konja. Video ih je kroz perjastupaprat, nejasno, ali jedan od tih konja bez sumnje je bila Nevenova riđuša.

– Tri džaka kukuruza – čuo je. – Dobro je, Torkve. Veoma dobro. Lepo sise pokazao.

– Nije to još sve – rekao je blejeći glas, koji je isključivo mogao biti glasđavola silvana. – Pogledaj ovo, Galare. Kô bajagi pasulj, ali potpuno beo. I glekoliki je! A ovo, ovo se zove repica. Oni od toga prave ulje.

Geralt je snažno zažmurio i ponovo otvorio oči. Ne, to nije bio san. Ðavo iGalar, ko god on bio, služili su se Drevnim jezikom, jezikom vilenjaka. Ali reči,,kukuruz“, ,,pasulj“ i ,,repica“ koristili su na zajedničkom.

– A to? Šta je to? – upita onaj što se zvao Galar.– Laneno seme. Lan, razumeš? Košulje se prave od lana. To je mnogo

jeftinije od svile, a otpornije. Način obrade je, kako mi se čini, priličnokomplikovan, ali ispitaću šta i kako.

– Samo da se primi taj tvoj lan, samo da nam ne propadne kô repa – požaliose Galar, služeći se i dalje čudnim volapükom. – Pobrini se za nove sadnice repe,Torkve.

– Bez brige – beknu đavo. – Ovde s tim nema problema, sve raste kô ludo.nabaviću vam, ne boj se.

– I još nešto – reče Galar. – Saznaj konačno šta je to njihovo tropolje.Veštac je oprezno podigao glavu i pokušao da se okrene.– Geralte... – začuo je šapat. – Probudio si se?– Nevene... – šapnuo je i Geralt. – Gde smo...? Šta nam se...?Neven je samo tiho zastenjao. Geraltu je svega bilo dosta. Opsovao je,

napregnuo se i prevrnuo na stranu.

Nasred poljane stajao je đavo, koji se, kao što je već saznao, zvao Torkve.Bio je zauzet utovaranjem džakova, torbi i bisaga na konje. U tome mu jepomagao mršav, visok muškarac, koji je mogao biti isključivo Galar. Čuvši kakose veštac pomerio, okrenuo se. Kosa mu je bila crna, sa izražajnim odsjajemtamnoplave boje. Imao je oštre crte lica i velike, sjajne oči. I zašiljene uši.

Galar je bio vilenjak. Vilenjak iz planina. Čistokrvni Aén Seidhe, predstavnikDrevnog naroda.

Galar nije bio jedini vilenjak u vidokrugu. Na kraju poljane sedelo ih je joššest. Jedan je bio zauzet pražnjenjem Nevenovih bisaga, drugi je udarao potrubadurovoj lauti. Ostali, okupljeni oko razvezanog džaka, zanimali su sehalapljivim žderanjem repe i sirove šargarepe.

– Vanadaine, Toruvjel – rekao je Galar, pokazujući pokretom glave nazarobljenike. – Vedrái! Enn'le!

Torkve je poskočio i zablejao.– Ne, Galare! Ne! Filavandrel je zabranio! Zaboravio si?– Ne, nisam zaboravio – Galar prebaci dva svezana džaka preko leđa konja.

– Ali treba proveriti da nisu olabavili čvor.– Šta hoćete od nas? – jauknuo je trubadur dok mu je jedan od vilenjaka

proveravao veze, pričepivši ga kolenom uza zemlju. – Zašto nas vezujete? Očemu se radi? Ja sam Neven, pesn...

Geralt je čuo zvuk udarca. Obrnuo se i iskrenuo glavu.Vilenjakinja koja je stajala nad Nevenom imala je crne oči i bujnu vranu

kosu koja joj je padala preko ramena i koja je samo kod slepoočnica bilaupletena u dve tanušne pleteničice. Nosila je kratak kožni žaketić prekoprostrane košulje od zelenog satena i tesne vunene pantalone uvučene u jahačkečizme. Oko bedara je imala obavijenu šarenu maramu koja joj je sezala dopolovine butina.

– Que glosse? – pitala je gledajući u vešca, igrajući se drškom dugačkogbodeža za pojasom. – Que l’en pavienn, ell’ea?

– Nell’ea – porekao je. – T’en pavienn, Aén Seidhe.– Jesi li čuo? – vilenjakinja se okrenu prema svom prijatelju, visokom Seidheu,

koji je, ne mareći da proveri kako je Geralt vezan, udarao u Nevenovu lautu sravnodušnim izrazom na izduženom licu. – Jesi li čuo, Vanadaine? Čovek-

majmun ume da govori! Ume čak i da bude drzak!Seidhe je slegnuo ramenima. Peruške koje su krasile njegovu jaknu zašuštale

su.– Razlog više da mu začepimo usta, Toruvjel.Vilenjakinja se nagnula iznad Geralta. Imala je duge trepavice, neprirodno

belu kožu i isušene, ispucale usne. Nosila je dugačku ogrlicu od rezbarenihkomadića zlatne breze navučenih na remen nekoliko puta obmotan oko vrata.

– Kaži još nešto, majmunočoveče – prosiktala je. – Da vidimo šta još umetvoj grkljan naviknut na lajanje.

– Čemu to, zar ti treba povod – veštac se s mukom okrenu na leđa, ispljunupesak – da udariš vezanog? Tuci bez razloga, već sam video da ti se to sviđa.Istresi se.

Vilenjakinja se uspravi.– Nad tobom sam se već istresla, i to dok su ti ruke bile slobodne – reče. –

Ja sam naletela na tebe konjem i dala ti po glavurdi. Znaj da ću te ja i dokrajčitikad dođe vreme.

Nije odgovarao.– Najradije bih te udarila iz blizine, dok te gledam u oči – nastavila je

vilenjakinja. – Ali strašno smrdiš, čoveče. Zato ću te gađati strelom.– Tvoja volja – veštac slegnu ramenima, koliko su mu to konopci

dozvoljavali. – Uradićeš šta ti je želja, plemenita Aén Seidhe. U vezan inepokretan cilj trebalo bi da pogodiš.

Vilenjakinja je stala u raskorak iznad njega, nagnula se, sevnula zubima.– Trebaio bi – prosiktala je. – Što poželim, to pogodim. Ali možeš biti

siguran da od prve strele nećeš stradati. A ni od druge. Potrudiću se da osetiškako umireš.

– Ne prilazi toliko blizu – iskezio se pokazujući gađenje. – Strašno smrdiš,Aén Seidhe.

Vilenjakinja skoči, zanjiha uska bedra i, zamahnuvši, udari ga u butinu.Geralt se zgrčio i izvio, videvši gde namerava ponovo da ga udari. Bio je upravu, udarila ga je u bedro, tako da su mu zubi zazvonili.

Visoki vilenjak koji je stajao pored pratio je udarce oštrim akordima na lauti.

– Ostavi ga, Toruvjel! – zableja đavo. – Jesi li poludela? Galare, naredi joj daprestane!

– Thaésse! – vrisnula je Toruvjel i još jednom udarila vešca. Visoki Seidhesnažno je trgnuo strune, jedna je pukla uz razvučeni fijuk.

– Dosta je! Dosta, u ime bogova! – nervozno se razderao Neven, koprcajućise i bacakajući u konopcima. – Zašto se iživljavaš nad njim, glupa ženetino?Ostavite nas na miru! A ti ostavi na miru moju lautu, jesi čuo?

Toruvjel se okrenula ka njemu sa zlim izrazom na ispucalim usnama.– Muzičar! – zarežala je. – Čovek a muzičar! Lautista!Bez reči je uzela instrument iz ruku visokog vilenjaka i, zamahnuvši, tresnula

lautu o stablo bora; ostatak, opleten žicama, bacila je Nevenu na grudi.– Na kravljem rogu da sviraš, divljače, ne na lauti.Pesnik je prebledeo kao mrtvac, usne su mu zadrhtale. Osećajući narastajući

hladni bes negde u sebi, Geralt je privukao pogledom crne oči Toruvjel.– U šta tako buljiš? – prosiktala je vilenjakinja naginjući se. – Ružni

majmunočoveče! Hoćeš li da ti iskopam te zmijolike oči?Njena ogrlica visila je tik nad njim. Veštac se izvio, naglim zamahom skočio,

zubima uhvatio ogrlicu i snažno trgnuo, ukrutivši noge i okrenuvši se na stranu.Toruvjel je izgubila ravnotežu i svalila se na njega. Geralt se praćakao ukonopcima kao riba izvađena iz vode, prignječio je telom vilenjakinju, zabacioglavu unazad toliko da mu je nešto zaškripalo u vratnom pršljenu i svomsnagom je udario čelom u lice. Toruvjel je jauknula i zagrcnula se.

Grubo su ga podigli s nje, vukući ga za odelo i kosu. Neko ga je udario,osetio je kako mu se prstenje zariva u kožu na obrazu, šuma pred njegovimočima zaigrala je i zatalasala se. Uspeo je da vidi kako se Toruvjel podiže nakolena, video je kako joj krv teče iz nosa i usta. Vilenjakinja je izvukla bodež izkorice, ali je odjednom zajecala, pogrbila se, uhvatila se za lice i spustila glavumeđu kolena.

Visoki vilenjak, u kratkom kaputu ukrašenom drečavim perima, izvukao jebodež iz njene ruke i krenuo ka vešcu, kog su pridržavali. Nasmejao se dok jepodizao sečivo. Geralt ga je već video kako se crveni, krv s čela koje je rasekaoslivala mu se u očne duplje.

– Ne! – zablejao je Torkve, dotrčavajući do vilenjaka i obesivši mu se oko

ruku. – Ne ubijaj! Ne!– Voe'rle, Vanaddin – začuo se odjednom devojčin glas. – Quéss aén? Caélm,

evelliénn! Galare!Geralt je okrenuo glavu, onoliko koliko mu je dozvoljavala pesnica koja je

ščepala njegovu kosu.Konj koji je stizao preko polja bio je snežnobeo, duge grive, mekane i

svilene poput ženske kose. Kosa jahača koji je sedeo u raskošnom sedlu bila jeidentične boje; preko čela je nosio traku ukrašenu safirima.

Torkve je prišao konju, uhvatio se za uzengije i zasuo belokosog vilenjakarekom reči. Seidhe ga je zaustavio gospodarskim gestom, skočio je s konja. Prišaoje Toruvjel, koju su pridržavala dvojica vilenjaka, pažljivo je pomerio s njenoglica krvavu maramicu. Toruvjel je bolno jauknula. Seidhe je zavrteo glavom,okrenuo se prema vešcu i prišao mu bliže. Njegove crne, užarene oči, koje sublistale kao zvezde na bledom iicu, imale su sive podočnjake, kao da je većnekoliko noći zaredom bio bez sna.

– I vezan ujedaš – reče tiho na zajedničkom jeziku, bez akcenta. – Kaobazilisk. Izvući ću zaključke iz toga.

– Toruvjel je počela – zableja đavo. – Tukla ga je, vezanog, kô da je razumizgubila...

Vilenjak mu još jednim gestom pokaza da ućuti. Na njegovo naređenje ostaliodvukoše vešca i Nevena pod bor, pojasevima ih pričvrstiše uz stablo. Onda susvi kleknuli kraj Toruvjel, koja je lcžala. Zaklonili su je, ali Geralt je čuo kako jeu jednom trenutku kriknula, trzajući se u njihovim rukama.

– Nisam ovo želeo – rekao je đavo, stojeći i dalje pored njih. – Nisam želeo,čoveče. Nisam znao da će se oni pojaviti baš dok smo rni... Kad su tebeonesvestili i kad su vezali tvog druga, molio sam ih da vas ostave tamo uhmelju. Ali...

– Nisu mogli da ostave svedoke – promrmlja veštac.– Valjda nas neće ubiti? – jauknu Neven. – Valjda nas neće...Torkve je ćutao, mrdajući mekani nos.– Dođavola – ponovo je zajaukao pesnik. – Ubiće nas? Geralte, o čemu se

ovde radi? Čemu smo bili svedoci?– Naš kozorogi prijatelj u Dolini Cveća ispunjava određenu misiju. Je l’

istina, Torkve? Po nalogu vilenjaka krade seme, sadnice, ratarsko znanje... Štajoš, đavole?

– Šta se da – beknuo je Torkve. – Sve što im treba. A pokaži mi takvu stvarkoja njima ne treba. Oni gladuju gore u planinama, posebno zimom. A oratarstvu pojma nemaju. Dok pripitome neku životinju, dok bilo šta odgaje naproplancima... Oni za to nemaju vremena, čoveče.

– Dupe me zabole za njihovo vreme. Šta sam im ja učinio? – zajauka Neven.– Šta sam im ja nažao učinio?

– Dobro razmisli – reče belokosi vilenjak, nečujno im prišavši – i možda ćešmoći sam sebi da odgovoriš na to pitanje.

– On se jednostavno sveti za sva zla koja su ljudi naneli vilenjacima –zajedljivo se osmehnu veštac. – Ne pravi razliku na kome će se svetiti. Nedozvoli da te zavede njegova plemenita pojava i prefinjen govor, Nevene. Ni počemu se taj ne razlikuje od crnooke koja nas je izgazila. Mora nad nekim daiskali svoju bespomoćnu mržnju.

Vilenjak podiže smrvljenu Nevenovu lautu. Kratko je u tišini gledao uništeniinstrument, najzad ga je bacio u žbunje. '

– Kad bih poželeo da iskalim svoju mržnju ili želju za osvetom – rekao je,igrajući se rukavicama od mekane bele kože – upao bih u dolinu kad je noć,spalio selo i poklao meštane. Detinje lako, oni čak i ne postavljaju stražu. Nevide nas i ne čuju kad uđu u šumu. Postoji li šta prostije i lakše od brze, tihestrele iza drveta? Ali mi ne mislimo da idemo u lov na vas. Ti si, čovečeneobičnih očiju, taj koji je krenuo u lov na našeg prijatelja, silvana Torkvea.

– Eeee, pretera – beknuo je đavo. – Kakav sad lov, malo smo se poigrali...– Vi ljudi, vi ste ti koji mrzite svakog ko se od vas razlikuje, pa makar samo

oblikom ušiju – mirno je nastavio vilenjak, ne obraćajući pažnju na kozoroga. –Zato ste oteli našu zemiju, izbacili ste nas iz naših domova, proterali u divljeplanine. Zauzeli ste našu Dol Blathanna, Dolinu Cveća. Moje ime je Filavandrelaén Fidháil iz Srebrnih Kula, iz roda Feleaornova iz Belih Brodova. Trenutnosam prognan i najuren nakraj sveta, ime mi je Filavandrel s Kraja Sveta.

– Svet je veliki – promrmlja veštac. – Svi možemo da stanemo. Mesta jedovoljno.

– Svet je veliki – ponovi vilenjak. – Istina je, čoveče. Ali vi ste izmenili taj

svet. Najpre ste ga menjali silom, s njim ste postupali kao i sa svim ostalim štovam je palo pod ruku. Sada se čini da je svet počeo da vam se prilagođava.Popustio je pred vama. Podlegao vam je.

Geralt nije odgovarao.– Torkve je rekao istinu – nastavio je Filavandrel. – Da, gladujemo. Da, preti

nam propast. Sunce sija drugačije, vazduh je drugi, voda više nije ona voda kojaje bila. Ono što smo nekad jeli, što smo koristili, propada, zakržljava, nestaje. Minikada nismo obrađivali zemlju, nismo je, za razliku od vas ljudi, cepalimotikama i ralima. Vama zemlja plaća krvavi harač. Nas je darivala. Vi silom izzemlje izvlačite njena bogatstva. Nama je zemlja rađala i cvetala jer nas je volela.Šta da se radi, nijedna ljubav ne traje večno. Ali mi želimo da preživimo.

– Umesto da kradete, zrno možete da kupite. Onoliko koliko vam jepotrebno. I dalje imate mnoštvo stvari koje ljudi smatraju dragocenim. Možetetrgovati.

Filavandrel se prezrivo nasmeja.– S vama? Nikad.Geralt je naborao lice, kruneći stvrdnutu krv na obrazu.– Nek vas nose đavoli, zajedno s vašom arogancijom i prezirom. Bez želje

za zajedničkim življenjem, sami sebe osuđujete na propast. Zajednički život idogovor su vaša jedina šansa.

Filavandrel se naglo nagnuo napred, oči su mu blesnule.– Zajednički život, po vašim uslovima? – pitao je izmenjenim, ali i dalje

mirnim glasom. – S priznavanjem vaše dominacije? S gubitkom identiteta?Zajednički život kao ko? Zarobljenici? Robovi? Zajednički život s vama, izazidova kojima se od nas po gradovima ograđujete? Zajednički život s vašimženama, zbog čega nas šaljete na vešala? Motreći šta na svakom koraku nailazina decu koja su rezultat takvog suživota? Zašto izbegavaš moj pogled, neobičničoveče? Kako teče tvoj suživot s bližnjima od kojih se ipak neznatno razlikuješ?

– Snalazim se – veštac ga pogleda pravo u oči. – Nekako se snalazim. Jermoram. Jer drugog izlaza nemam. Jer sam savladao ponos i gordost zbograzličitosti, zato što sam shvatio da su ponos i gordost, iako odbrana odrazličitosti, žalosna odbrana. Zato što sam shvatio da sunce sija drugačije jer senešto menja, ali ja nisam središte tih promena. Sunce sija drugačije i sijaće,

lajanje na njega ništa neće promeniti. Činjenice treba prihvatiti, vilenjače, totreba naučiti.

– Upravo to i želite, nije li istina? – Filavandrel nadlanicom obrisa znoj kojise pojavio na njegovom bledom čelu, nad belim obrvama. – To biste i ostalimada nametnete? Da ih ubedite da je, naime, došlo vaše vreme, vaša, ljudska era iepoha, da je to što činite drugim rasama jednako prirodno kao i izlazak i zalazaksunca? Da se s time svi moraju pomiriti i to prihvatiti? I ti mene optužuješ zagordost? A kakvi su pogledi koje zastupaš? Zašto vi ljudi konačno ne shvatitečinjenicu da je vaša vladavina nad svetom prirodna taman koliko i vaškenamnožene u kožuhu? S jednakim uspehom mogao bi mi predložiti suživot svaškama, s istom pažnjom slušao bih vaške kad bi u zamenu za prihvatanjenjihove vlasti pristajale na zajednički život u kožuhu.

– Onda ne gubi vreme na diskusiju s takvim neprijatnim insektom, vilenjače– reče veštac, s mukom savlađujući glas. – Čudi me zašto toliko čezneš da ujednoj vaški poput mene probudiš osećanje krivice i kajanja. Jadan si,Filavandrele. Ogorčen si, gladan osvete i svestan sopstvene nemoći. Hajde,probodi me mačem. Osveti se čitavoj ljudskoj rasi. Videćeš kako će ti laknuti.Udri me pre toga u jaja ili zube, kao ova tvoja Toruvjel.

Filavandrel okrenu glavu.– Toruvjel je bolesna – reče.– Poznajem tu bolest i njene simptome – Geralt pljunu preko ramena. – To

što sam joj dao trebalo bi da pomogne.– Zaista, ovaj razgovor je besmislen – Filavandrel ustade. – Žao mi je, ali

moramo vas ubiti. Nema to veze ni s kakvom osvetom, takav kraj je čistopraktičan. Torkve mora i dalje da izvršava svoje zadatke, a niko nema prava danagađa za koga to radi. Ne možemo ratovati s vama, a na trgovinu i razmenunećemo nasesti. Nismo baš toliko naivni da ne znamo ispred koga stoje vašikupci. Ko za njima dolazi. I kakvu vrstu suživota donosi.

– Vilenjače – tiho se javi Neven, koji je do tog trenutka ćutao. – Imammnogo prijatelja. Ljudi koji bi platili za naš otkup. Ako zaželiš, može i unamirnicama. U bilo kom obliku. Razmisli o tome. To ukradeno semenje nijedovoljno da vas spase...

– Njih ništa ne može da spase – prekinu ga Geralt. – Ne ponižavaj se pred

njim, Nevene, ne moli ga. To je uzaludno i vredno žaljenja.– Za nekoga ko će živeti tako kratko – usiljeno se nasmeja Filavandrel –

pokazuješ iznenađujući prezir prema smrti, čoveče.– Jednom majka rađa i jednom se umire – mirno reče veštac. – Filozofija

vašaka, zar ne? A tvoja je dugovečnost? Žalim te, Filavandrele.Vilenjak podiže obrve.– Objasni zašto.– Žalosno ste smešni, svi vi, s ukradenim džačićima semenja na natovarenim

konjima, sa šačicom zrnevlja, s tim mrvicama od kojih mislite preživeti. I s tomvašom misijom, koja treba da vam odvrati misli od bliske propasti. Jer ti znaš daje već kraj. Ništa neće izbiti, niti se roditi na visoravni, ništa vas ne može spasti.Ali vi ste dugovečni, živećete dugo, veoma dugo, u nadmeno izabranoj izolaciji,u sve manjem broju, sve slabiji, sve gorči. I ti znaš šta će se onda dogoditi,Filavandrele. Znaš da će tada očajni mladići s očima stogodišnjih staraca, idevojke uvenule, jalove i bolesne, takve poput Toruvjel, odvesti u dolinu onekoji još uvek budu mogli da drže u rukama mačeve i strele. Sići ćete u cvetnedoline u susret smrti, želeći da umrete dostojanstveno, u borbi, a ne u jazbinamau koje će vas baciti anemija, sušica i skorbut. Tada ćeš se, dugovečni Aén Seidhe,setiti mene. Setićeš se kako sam te žalio. I shvatićeš da sam bio u pravu.

– Vreme će pokazati ko je bio u pravu – tiho reče vilenjak. – I u tome ležipobeda dugovečnosti. Ja imam šansu da se u to uverim. Pa makar zahvaljujućiukradenoj šaci zrnevlja. Ti takvu šansu nećeš imati. Za tren ćeš umreti.

– Poštedi makar njega – Geralt pokretom glave pokaza na Nevena. – Ne, neiz patetičnog milosrđa, već po razumu. Za mene niko neće pitati, ali njega ćepoželeti da osvete.

– Rđavo si ocenio moj razum – razvučeno reče vilenjak. – Ako on preživizahvaljujući tebi, bez sumnje će osećati obavezu da te osveti.

– U to budi siguran! – planuo je Neven, bled kao smrt. – Budi siguran,kučkin sine! Ubij i mene, jer ti obećavam da ću u suprotnom protiv vas dići ceosvet. Videćeš šta sve mogu vaške iz kožuha! Istrebićemo vas, makar morali dasravnimo sa zemljom te vaše planinčine! U to budi siguran!

– O, kako si glup, Nevene – uzdahnuo je veštac.– Jednom majka rađa i jednom se umire – reče pesnik gordo, pri čemu su

efekat gordosti pomalo kvarili zubi koji su zveckali kao kastanjete.– To rešava stvar – Filavandrel izvuče rukavice iz pojasa i navuče ih. –

Vreme je da završimo ovu epizodu.Na njegovu kratku naredbu vilenjaci se poređaše s lukovima. Učinili su to

hitro, očigledno su samo na to čekali. Jedan je, kako je veštac primetio, i dalježvakao repu. Toruvjel je, s ukrštenim povojem od tkanine i brezine kore prekousta i nosa, stajala pored strelaca. Bez luka.

– Da vam zavežemo oči? – pitao je Filavandrel.– Odlazi – veštac okrenu glavu. – Idi...– A d’yeabl aép arse – dovršio je Neven, zvoneći zubima.– O ne! – iznenada je zabeketao đavo, trčkarajući i telom zaklanjajući

osuđenike. – Razum ste izgubili? Filavandrele! Nismo se tako dogovorili! Netako! Trebalo je da ih odvedeš u planine i držiš negde u pećini dok mi nezavršimo ovde...

– Torkve – reče vilenjak. – Ne mogu. Ne smem da rizikujem. Video si šta jeuradio s Toruvjel, i to vezan? Ne smem da rizikujem.

– Baš me briga šta smeš a šta ne smeš! Šta vi zamišljate? Mislite da ću vamdozvoliti zločin? Ovde, na mojoj zemlji? Kraj mog naselja? Vi budale proklete!Kupite se odavde s tim vašim lukovima dok vas na rogove nisam nabio, uk-uk!

– Torkve – Filavandrel nasloni ruku o pojas. – To što moramo da uradimoje neminovnost.

– Düwelsheyss, a ne neminovnost!– Idi na stranu, Torkve.Kozorog je mrdao ušima, zablejao glasnije, razrogačio oči i savio lakat u

uvredljiv gest, popularan među patuljcima.– Nećete ovde nikoga ubijati! Sedajte na konje i terajte se u planine, iza

prevoja! U suprotnom, moraćete da ubijete i mene!– Urazumi se – polako je govorio belokosi vilenjak. – Ako ih ostavimo žive,

ljudi će saznati šta radiš. Uhvatiće te i umoriti. Valjda ih poznaješ.– Poznajem – beknu đavo, i dalje zaklanjajući Geralta i Nevena. – Izgleda da

ih poznajem bolje nego što poznajem vas! I ne znam, zaista, uz koga mi je boljeda se držim! Žalim što sam se s vama ujedinio, Filavandrele!

– Sam si tražio – hladno reče vilenjak, dajući znak strelcima. – Sam si tražio,Torkve. L’sparelleán! Evellién!

Vilenjaci izvukoše strele iz tobolaca.– Odlazi, Torkve – reče Geralt stisnutih zuba. – To je besmisleno. Idi na

stranu.Ne pomerivši se s mesta, đavo mu pokaza gest patuljaka.– Čujem... muziku... – iznenada zajeca Neven.– Događa se – reče veštac, gledajući ka vrhovima strela. – Ne uzbuđuj se.

Nije nikakva sramota zaglupeti od straha.Filavandrelovo lice se izmeni, zgrči se u neobičnu grimasu. Belokosi Seidhe

naglo se okrenu, viknu strelcima, kratko, odsečno. Strelci spustiše oružje.Poljem je dolazila Lile.To više nije bilo mršavo seosko devojče u gruboj haljinici. Kroz travu koja je

bujala poljanom hodala je, ne, nije hodala – plovila je ka njima Kraljica, blistava,zlatokosa, vatrenih očiju, zanosna Kraljica Polja okićena vencima cvetova,snopovima klasja i bilja. S njene leve strane, na krutim nogama cupkalo je lane,s desne je šuškao veliki jež.

– Haél, Dana Méadbh – s poštovanjem je rekao Filavandrel. Po-gnuo je glavui kleknuo.

Kleknuše i ostali vilenjaci, polako, kao da oklevaju, jedan za drugim padalisu na kolena, glave su spuštali nisko, iz poštovanja. Poslednja koja je kleknulabila je Toruvjel.

– Haél, Dana Méadbh – ponovio je Filavandrel.Lile nije odgovarala na pozdrave. Zaustavila se na nekoliko koraka ispred

vilenjaka, plavičastim očima prešla je preko Nevena i Geralta. Torkve, koji jetakođe bio pognut, povijen u naklonu, odmah se dade na rasecanje konopaca.Nijedan Seidhe nije se pomicao.

Lile je i dalje stajala pred Filavandrelom. Nije progovarala, nije davala ninajmanji zvuk, ali veštac je video promene na licu vilenjaka, osećao je auru kojaih je okruživala i nije imao sumnje da se između njih dvoje odvijala razmenamisli. Ðavo ga odjednom povuče za rukav.

– Tvoj prijatelj – tiho je zablejao – odlučio je da se onesvesti. Samo što nije.Šta da radim?

– Daj mu par puta preko nosa.– Sa zadovoljstvom.Filavandrel ustade s kolena. Po njegovom nalogu vilenjaci se munjevito

baciše da sedlaju konje.– Pođi s nama, Dana Méadbh – reče belokosi vilenjak. – Potrebna si nam. Ne

napuštaj nas, Večna. Ne oduzimaj nam svoju ljubav. Bez nje ćemo umreti.Lile polako pomeri glavu i pokaza ka istoku, prema planinama. Vilenjak se

pokloni, stežući u ruci ukrašene uzde svog belogrivog konja.Prišao im je Neven, bled i zanemeo, pridržavao ga je silvan. Lile ga je

pogledala, nasmejala se. Pogledala je vešca u oči i dugo ga gledala. Nije rekla nireč. Reči nisu bile potrebne.

Većina vilenjaka već je bila na sedlima kad su se približili Filavandrel iToruvjel. Geralt je pogledao u crne vilenjakinjine oči, koje su virile iznad zavoja.

– Toruvjel... – počeo je. I nije završio.Vilenjakinja je klimnula glavom. S unkaša sedla uzela je lautu, velelepni

instrument od lakog, majstorski izrađenog drveta, s vitkim, izrezbarenim vratom.Bez reči je uručila lautu Nevenu. Pesnik je prihvatio instrument, poklonio se.Takođe bez reči, ali njegove oči su mnogo govorile.

– Zbogom, neobični čoveče – Filavandrel je tiho rekao Geraltu. – U pravusi. Reči nisu potrebne. Ništa neće promeniti.

Geralt je ćutao.– Posle daljeg razmiŠljanja – dodao je Seidhe – došao sam do zaključka da si

bio u pravu. Onda kada si nas žalio. Doviđenja onda. Doviđenja, do dana ukom ćemo sići u dolinu, da bismo umrli dostojanstveno. Tada ćemo te potražiti,ja i Toruvjel. Nemoj nas izneveriti.

Neko vreme gledali su jedan drugog u tišini. A onda je veštac odgovorio,kratko i jednostavno:

– Potrudiću se.

VII

– Svih mu bogova, Geralte – Neven prestade da svira, prigrli lautu i dodirnuje obrazom. – Ovo drvo samo peva! Ove strune su žive! Kakav čudesan ton!Dođavola, par udaraca i malo straha za ovakvu lauticu – to je veoma niska cena.Dao bih da me tuku od jutra do mraka da sam znao šta ću dobiti. Geralte?Slušaš li ti mene uopšte?

– Teško vas je ne čuti – veštac podiže glavu iznad knjige, pogleda u đavolakoji je bez prestanka pištao na neobičnoj fruli, načinjenoj od komada trskerazličitih dužina. – Čujem vas, svi vas u okolini čuju.

– Düwelsheyss, a ne okolina – Torkve odloži frulu. – Pustinja i gotovo!Divljina. Bestragija. Eh, nedostaje mi moja konoplja!

– Konoplja mu nedostaje – zasmeja se Neven, pažljivo pritežući majstorskiizrezbarene čivije laute. – Umesto da si čučao u gustišu kô miš pod metlom, ti siplašio devojke, uništavao nasip i poganio bunar. Čini mi se da ćeš sada bitioprezniji i da ćeš se manuti vragolija, a, Torkve?

– Ja volim vragolije – izjavi đavo kezeći zube. – I život bez njih ne mogu dazamislim. Ali nek vam bude, obećavam da ću na novom terenu biti oprezniji.Uzdržavaću se od vragolija.

Noć beše oblačna i vetrovita, vihor je njihao tresku, šuštao je u granamažbunja među kojim su podigli logor. Neven je ubacio suve grančice u vatru.Torkve se vrpoljio na ležaju, repom rasterujući komarce. U jezeru je pljusnulariba.

– Čitav naš pohod na kraj sveta opisaću u baladi – izjavio je Neven. – I tebeću u njoj opisati, Torkve.

– Nemoj da misliš da će ti proći glatko – obrecnu se đavo. – Onda ću i jaisto da napišem baladu i opisaću tebe, i to tako da dvanaest godina nećeš smetida se pojaviš u pristojnom društvu. Zato pazi. Geralte?

– Molim?– Jesi li pročitao šta zanimljivo u toj knjizi koju si onako nečasno iznudio od

seljaka?

– Naravno.– Pročitaj onda i nama, dok još ima vatre.– Da, da – Neven zasvira na zvučnim žicama Toruvjeline laute. – Čitaj,

Geralte.Veštac se osloni na lakat, privuče knjigu bliže vatri.– Videti je možeš – počeo je – u letnje doba, od dana maja i juna, pa sve do

dana oktobra, ali pojavljuje se najčešće na Praznik Srpa, koji stari zovu,,Lammas“. Ukazuje se ona kao Vila Svetlokosa, u cveću cela, a sve što živi hitai privija se k njoj, zajedno bilje i zverinje. Zato se i zove Živa. Stariji je zovu,,Danamebi“ i poštuju je mnogo. Čak i Bradati, iako unutar planina, a ne napoljima žive, cene je i imenuju ,,Bloëmenmagde“.

– Danamebi – promrmlja Neven. – Dana Méabdh, Vila Poljska.– Kuda Živa stupi, zemlja cveta i rađa, i bujno se leže svaki stvor, takva je

moć njena. Ljudi joj svakojake žrtve od letine prilažu, u nadi da će njihovu, a netuđu zemlju Živa posetiti. Jer vele još da će se jednom Živa nastaniti kod onoganaroda koji se nad drugima istakne, no to su samo bapske priče. Jer mudracipravi govore da Živa zemlju jedino voli i to što na njoj raste i živi, podjednako,bez razlike, sićušnu divlju jabuku i ubogog crva, a svi narodi njoj ne znače višenego ova suva jabučica, jer će ionako jednom preminuti, a nova će iza njih,druga plemena doći. A Živa večna je, bila je i biće, zauvek, na vjeki vjekov.

– Na vjeki vjekov! – zapevao je trubadur i zasvirao na lauti. Torkve senadovezao visokim cvrkutom na svojoj trščanoj pištaljci.

– Pozdravljena budi, Poljska Vilo! Za rod, za cveće u Dol Blathanna, ali i zaglavu dolepotpisanog, koju si od oštrih strela sačuvala. Znate, nešto ću vam reći.

Prestao je da svira, prigrlio je lautu kao dete i rastužio se.– U baladi verovatno neću spominjati vilenjake i teškoće s kojima su se

susreli. Ne nedostaje ološa koji bi se rado uputio u gore... Čemu požurivati...Trubadur ućuta.– Dovrši – gorko reče Torkve. – Hteo si da kažeš: požurivati to što je

neminovno. Neizbežno.– Ne pričajmo o tome – prekinu ih Geralt. – Zašto o tome govoriti? Reči

nisu potrebne. Ugledajte se na Lile.– S vilenjakom je komunicirala telepatski – promrmljao je bard. – Osetio

sam to. Je li tako, Geralte? I ti možeš da osetiš takvu komunikaciju. Razumeo sio čemu... Šta je poručila vilenjaku?

– Tek ponešto.– O čemu je govorila?– O nadi. O tome da se sve obnavlja i da će se uvek obnavljati.– Samo toliko?– Dovoljno.– Hm... Geralte? Lile živi u selu, među ljudima. Misliš li da će...– ... da će među njima ostati? Ovde, u Dol Blathana? Možda. Ukoliko...– Ukoliko šta?– Ukoliko se ljudi pokažu vredni toga. Ukoliko kraj sveta ostane kraj sveta.

Ukoliko budemo poštovali granice. No dosta priče. Vreme je za spavanje.– Istina. Ponoć je blizu, vatra se gasi. Posedeću još, rime mi se oduvek

najbolje slažu kraj vatre koja se gasi. A treba mi i naslov za moju baladu. Lepnaslov.

– Možda Kraj svetai– Banalno – frknuo je pesnik. – Čak i ako je to mesto zaista kraj sveta, treba

ga drugačije označiti. Nekom metaforom. Pretpostavljam da znaš šta jemetafora, Geralte? Hm... Da razmislim... Tamo gde... Prokletstvo. Tamo gde...

– Laku noć – reče đavo.

GLAS RAZUMA 6

Veštac je rašnirao košulju, odlepio je vlažni lan s vrata. U pećini je biloveoma toplo, zapravo vruće, u vazduhu je lebdela teška, mokra para koja jerosila plesnivi kamen i bazaltne ploče zidova.

Svuda unaokolo bile su biljke. Izrastale su iz udubljenja isklesanih u podu iispunjenih tresetom, iz velikih sanduka, saksija i lonaca. Uspinjale su se postenama, po drvenim skelama i motkama. Geralt ih je radoznalo zagledao,raspoznajući nekoliko retkih primeraka – one koji su ulazili u sastav lekova ieliksira veštaca, magičnih filtera i čarobnjačkih napitaka. I druge, još ređe, čije jekarakteristike mogao jedino da pretpostavlja. Kao i one koje uopšte nijepoznavao i za koje čak nije bio ni čuo. Gledao je zidove pećine oblepljenepojasevima zvezdolisnog nostriksa, zbijene lopte pustoglava koje su, se izlivale izogromnih saksija, mladice peskarice obasute bobicama crvenim kao krv.Prepoznao je mesnate žilaste listove bokvice, bordo-zlatne elipse bezmera itamne strelice kopljička. Spazio je paperjastu mahovinu krvostoja, privijenu uzkamene gromade, svetlucave čvoruge vraninog oka i tigrasto-prugaste laticemiširepe orhideje.

U tamnom delu pećine izbočavale su se kape pečuraka, sive kao poljskokamenje. Nedaleko odatle rastao je veligrozd, bilje koje je u stanju daneutralizuje svaki poznati otrov. Izvirujući iz dubokih sanduka utisnutih uzemlju, žuto-sive neugledne metlice otkrivale su ranak, koren snažnih iuniverzalnih lekovitih svojstava.

Na sredini pećine nalazile su se vodene biljke. Geralt je video kade punevoščika i kornjačine sočivice, i basene prekrivene gustom skramom ricije, hraneza parazitski žutnjak. Staklene posude pune vijugavih rizoma halucinogenogdvoboda, vitkih tamnozelenih kriptokorina i kvržica nitića. Blatnjava, zamuljenakorita, uzgajališta nebrojenih plesni, algi i močvarnog rastinja.

Zasukavši rukave svešteničke odežde, Neneke izvadi makazice i koštanegrabljice iz korpe i bez reči prionu na posao. Geralt je zaseo na klupicu izmeđupramenova svetla koje je padalo kroz velike kristalne ploče na pećinskom svodu.

Sveštenica je mrmljala i pevušila, vešto provlačeći ruke kroz gustiš listova imladica, brzo je seckala makazama i punila korpu snopovima bilja. Nameštala jedaščice i ramove koji su pridržavali biljke, s vremena na vreme prevrtala jezemlju vrhom grabljica. Povremeno je, ljutito brundajući, kidala sasušene ilipregnjile stabljike, bacala ih u posudu s humusom, za ishranu pečuraka i drugih,ljuskavih i zmijoliko izuvijanih, biljaka koje veštac nije poznavao. Nije čak bio nisiguran da li su to uopšte bile biljke, činilo mu se da su se svetlucavi podzemnipodanci lako pomerali, pružajući dlakave grančice prema rukama sveštenice.

Bilo je toplo. Veoma toplo.– Geralte?– Molim – savladao je sanjivost što ga je obuzimala. Radeći makazama,

Neneke ga je posmatrala kroz velike peraste listove muhokrva.– Ne odlazi još. Ostani nekoliko dana duže.– Ne, Neneke. Vreme je da krenem na put.– Zašto ti se toliko žuri? Zbog Herevarda se nemoj sekirati. A onaj probisvet

Neven nek ide sam, đavo ga odneo. Ostani, Geralte.– Ne, Neneke.Sveštenica škljocnu makazama.– Da li ti se toliko žuri iz manastira jer se bojiš da bi te ona mogla pronaći?– Da – priznao je bez opiranja. – Pogodila si.– To uopšte nije teška zagonetka – promrmljala je. – Ali opusti se. Jenefer je

već dolazila. Pre dva meseca. Neće se brzo vratiti, posvađale smo se. Ne, nezbog tebe, za tebe nije ni pitala.

– Nije pitala?– A, tu te boli – zasmejala se sveštenica. – Egocentrik si, kao i svaki

muškarac. Nema ničeg goreg od nedostatka interesovanja, istina? Odravnodušnosti? Ali ne, ne brini se. Znam Jenefer isuviše dobro. Nije ništa pitala,ali je budno motrila, tražeći ovuda tvoje tragove. A na tebe je izuzetno besna, tosam osetila.

– Oko čega ste se posvađale?– Ni oko čega što bi tebe moglo da zanima.– Ionako znam.

– Ne bih rekla – mirno je prokomentarisala Neneke, popravljajući daščice. –Tvoje znanje o njoj je veoma površno. Kao i njeno znanje o tebi, uzgred rečeno.To je prilično tipično za vezu koju imate, ili ste imali. Ni jedno ni drugo nistesposobni ni za šta osim za snažne emocionalne ocene posledica, priistovremenom ignorisanju uzroka.

– Dolazila je ovde da pokuša da se izleči – tiho je zaključio. – Zato ste seposvađale, priznaj.

– Ništa ne priznajem.Veštac je ustao, stao pod puno svetlo jedne od kristalnih ploča u svodu

pećine.– Dozvoli mi jedan trenutak, Neneke. Baci pogled na ovo.Razdrešio je tajni džep u pojasu, izvukao maleni zavežljaj, minijaturnu

vrećicu od kozje kože i sasuo njen sadržaj na dlan.– Dva dijamanta, rubin, tri divna nefrita, zanimljiv ahat – Neneke se u sve

razumela. – Koliko su te koštali?– Dve i po hiljade temerskih orena. Nagrada za strigu iz Vizime.– Za pocepani vrat – namršti se sveštenica. – Šta ćeš, pitanje cene. Ali dobro

si učinio zamenivši gotovinu za te šljokice. Oren slabo stoji, a cena kamenja uVizimi nije visoka, jer su preblizu rudnici patuljaka u Mahakamu. Ako prodaš tekamičke u Novigradu, dobićeš najmanje petsto novigradskih kruna, a kruna ti jetrenutno šest i po orena, i raste.

– Želim da ih uzmeš.– Za depozit?– Ne. Nefrite čuvaj u svetinji kao, da kažemo, moju žrtvu boginji Meliteli. A

ostalo kamenje je... za nju. Za Jenefer. Predaj joj kad te ponovo poseti, što će sesigurno uskoro dogoditi.

Neneke ga pogleda pravo u oči.– Ne bih to činila na tvom mestu. Veruj mi, još više ćeš je razbesneti, ako je

to uopšte moguće. Ostavi sve tako kako jeste, jer ništa više nisi u stanju ni dapopraviš, ni da poboljšaš. Pobegavši od nje, poneo si se kao... recimo da je tobio način koji preterano ne priliči zrelom muškarcu. Pokušavajući da se dragimkamenjem iskupiš za sopstvenu krivicu, ponašaš se kao veoma, veoma prezreomuškarac. Zaista ne znam koji tip muškaraca manje podnosim.

– Bila je isuviše posesivna – progunđao je, odvraćajući pogled. – Nisam tomogao da podnesem. Tretirala me je poput...

– Prestani – oštro je rekla. – Ne kvasi mi skute. Nisam ti majka, koliko putatreba da ponovim? Tvoja ispovednica takođe ne mislim da budem. Baš me dupezabole kako te je tretirala, a to kako si ti nju tretirao još me se manje tiče. A daposredujem i da joj ja uručujem to glupo kamenje nemam ni najmanju nameru.Ako želiš da budeš magarac, izvoli pa budi bez mog posredovanja.

– Nisi me razumela. Ne želim da je molim, niti da je kupim. Ali ipak sam jojnešto dužan, a terapija kojoj hoće da se podvrgne verovatno je prilično skupa.Želim da joj pomognem, to je sve.

– Gluplji si nego što sam mislila – Neneke je podigla korpu sa zemlje. –Skupa terapija? Pomoć? Geralte, za nju su ti tvoji kamičci sitničica na koju možeda pljune. Znaš li ti koliko Jenefer može da naplati za prekid trudnoće kod velikedame?

– I te kako znam. Kao i to da za lečenje besplodnosti uzima još i više. Štetaje što samoj sebi u tom smislu ne može pomoći. Zato pomoć traži kod drugih,uključujući i tebe.

– Njoj niko ne može pomoći, to je apsolutno nemoguće. Ona je čarobnica.Kao i većini magova, polne žlezde su joj atrofirale, potpuno su nefunkcionalne.Nikad neće moći da ima decu.

– Nisu sve čarobnice nerazvijene u tom pogledu. Znam ponešto, o tome,isto kô što i ti znaš.

– Svakako – Neneke zatvori oči. – Znam.– Ne postoji pravilo koje nema izuzetke. I nemoj mi, molim te, servirati

banalne neistine o izuzecima koji potvrđuju pravila. Ispričaj mi nešto oizuzecima kao takvim.

– O izuzecima – hladno je odgovorila – moguće je reći isključivo jedno. Onipostoje. Ništa više. A Jenefer... Nažalost, nije izuzetak. Bar ne u pogledunerazvijenosti o kojoj govorimo. Jer u drugim pogledima teško da ima većihizuzetaka od nje.

– Čarobnjacima je već polazilo za rukom da ožive mrtve – Geralt se nijeobazirao na njenu ravnodušnost, niti aluziju. – Poznajem dokumentovaneprimere. A oživljavanje mrtvih teže je od uklanjanja atrofije organa, kako mi se

čini.– Loše ti se čini. Jer ja ne znam ni za jedan dokumentovan, u celini uspešan

primer uklanjanja atrofije ili regeneracije endokrinih žlezda. Geralte, dosta je,ovo počinje da liči na konzilijum. Ti se u to ne razumeš, ja se razumem. I ako tikažem da je Jenefer za određene sposobnosti platila izgubivši neke druge, ondaje to tako.

– Ako je to baš toliko očigledno, ne razumem zašto se i dalje trudi...– Mnogo toga ti ne razumeš – prekinu ga sveštenica. – Ðavolski mnogo.

Prestani da se baviš Jeneferinim mukama, misli o svojim sopstvenim. Tvojorganizam takođe doživljava promene koje su nepovratne. Njoj se čudiš, a štaćeš za sebe reći? Tebi takođe treba da bude očigledno da nikada nećeš bitičovek, a opet se neprestano trudiš da budeš. Čineći ljudske greške. Greške kojeveštac ne bi smeo da čini.

Oslonio se leđima o zid pećine, obrisao je znoj nad obrvom.– Ne odgovaraš – zaključila je Neneke, lako se osmehujući. – Ne čudi me.

Nije lako diskutovati s glasom razuma. Ti si bolestan, Geralte. Hendikepiran si.Loše reaguješ na eliksire. Imaš ubrzan puls, usporenu akomodaciju oka,zakasnele reakcije. Ne uspevaju ti najjednostavniji Znaci. I ti bi da pođeš na put?Ti moraš da se lečiš. Terapija je neophodna. A pre nje trans.

– Dakle, zato si mi poslala Jolu? U okviru terapije? Zbog olakšavanja transa?– Kako si samo glup!– Ne baš toliko.Neneke se okrenu, zavuče ruke među mesnate stabljike vešcu nepoznatih

puzavica.– Dobro, neka ti bude – reče neusiljeno. – Tako je, poslala sam ti je. U

okviru terapije. I mogu ti reći da je uspelo. Sutradan si mnogo bolje reagovao.Bio si mirniji. Osim toga, terapija je bila potrebna i Joli. Ne ljuti se.

– Ne ljutim se ni zbog terapije, a ni zbog Jole.– Već zbog glasa razuma koji čuješ?Nije odgovorio.– Trans je neophodan – ponovila je Neneke, bacivši pogled na svoj pećinski

vrt. – Jola je spremna. Uspostavila je s tobom i fizički i psihički kontakt. Akoplaniraš da odeš, uradimo to noćas.

– Ne. Ne želim. Razumi, Neneke, Jola u transu može početi da predskazuje.Da proriče, da vidi budućnost.

– O tome se, dakle, radi.– Upravo. A ja ne želim da znam budućnost. Kako bih radio to što radim

ako bih znao budućnost? Uostalom, ja je i ovako znam.– Siguran si?Nije odgovorio.– Onda dobro – uzdahnula je. – Pođimo. Aha, Geralte, ne želim da budem

indiskretna, ali reci mi... Reci mi kako ste se upoznali? Ti i Jenefer. Kako je topočelo?

Veštac se nasmejao.– Počelo je tako što Neven i ja nismo imali ništa za doručak i odlučili smo

da ulovimo ribu.– Treba li da shvatim da si, umesto ribe, ulovio Jenefer?– Ispričaću ti kako je bilo. Ali može li posle večere, prilično sam ogladneo.– Hajdemo onda. Imam već sve što mi je trebalo.Veštac je krenuo ka izlazu, još jednom je prešao pogledom po pećinskoj

bašti.– Neneke?– Aha?– Polovina toga što ovde imaš, to su biljke koje ne rastu više nigde na svetu.

Ne grešim, je li tako?– Ne grešiš. Više nego polovina.– Kako to objasniti?– Kažem li milošću boginje Melitele, sigurno ti neće biti dovoljno...– Sigurno neće.– Tako sam i mislila – Neneke se nasmejala. – Vidiš, Geralte, to naše svetlo

sunce još uvek sija. Ali ne sija više kao nekada. Želiš li, pročitaj u knjigama. Akopak ne bi na to da gubiš vreme, možda će te zadovoljiti objašnjenje da kristal odkog je načinjen krov deluje kao filter. Eliminiše smrtonosne zrake, kojih je usunčevoj svetlosti sve više. Zato ovde rastu biljke koje nigde na svetu nećešvideti da slobodno rastu.

– Razumem – klimnuo je glavom veštac. – A mi, Neneke? Šta je s nama?Na nas takođe sija sunce. Zar ne bi trebalo da se i sami sakrijemo pod takavkrov?

– U principu, trebalo bi – uzdahnula je sveštenica. – Ali...– Ali šta?– Već je kasno.

POSLEDNJA ŽELJA

I

Som je izvukao na površinu svoju brkatu njušku, snažno se trgnuo, pljusnuo,ustalasao vodu, sevnuo belim trbuhom.

– Pazi, Nevene! – viknu veštac, odupirući se petama u mokrom pesku. –Drži, dođavola!

– Držim... – prostenja pesnik. – Majko draga, kakvo čudovište! To jelevijatan, a ne riba! Ala će biti da se jede!

– Popuštaj, popuštaj, pući će konopac!Som se spustio do dna i naglo poleteo uzvodno, u pravcu zavijutka reke.

Konopac je siknuo, Nevenove i Geraltove rukavice se zadimiše.– Vuci, Geralte, vuci! Ne popuštaj, da se ne uplete u korenje!– Pući će konopac!– Neće pući! Vuci!Pogrbili su se i povukli. Konopac je siktao kroz vodu, vibrirao, sejao kapljice

koje su kao živa svetlucale u odsjaju izlazećeg sunca. Som je naglo izronio,uskovitlao se pod samom površinom, konopac se olabavio. Počeli su brzo da ganamotavaju.

– Mogli bismo da ga dimimo – zadahta Neven. – Odnećemo ga u selo i datida ga udime. A od glave ćemo skuvati supu!

– Pazi!Osetivši plićak pod stomakom, som izbaci iz vode polovinu svoje telesine od

dva hvata, protrese glavu, pljusnu pljosnatim repom i oštro jurnu u dubinu. Izrukavica se ponovo zadimilo.

– Vuci! Izvucimo na obalu kučkinog sina!– Konopac već pucketa! Popusti, Nevene!– Ne boj se, izdržaće! Od glave ćemo... skuvati supu...Ponovo privučen bliže obali, som se zakovitlao i besno povukao, kao da je

poručivao da neće tako lako završiti u loncu. Kapljice su poletele čitav hvat uvis.– Kožu ćemo prodati... – opirući se, Neven je oberučke vukao konopac,

crven od muke. – A brkovi... Od brkova ćemo da napravimo...

Niko nikada nije saznao šta je pesnik nameravao da napravi od brkova soma.Konopac je pukao uz prasak, a obojica ribara izgubiše ravnotežu i svališe se namokri pesak.

– A đavo te odneo! – viknuo je Neven tako da je eho zabubnjao u žbunju. –Koliko hrane propade! E dabogda crko, somino prokleta!

– Govorio sam ti – Geralt je tresao pantalone. – Govorio sam da ne vučešna silu. Upropastio si stvar, prijatelju. Biće ribar od tebe kô od kozje guzicetruba.

– Nije istina – uvredio se trubadur. – To što je avetinja uopšte zagrizla mojaje zasluga.

– Zanimljivo. Prstom nisi mrdnuo da mi pomogneš da namestim udicu.Svirao si na lauti i drekenjao se da te je čula čitava okolina, drugo ništa.

– Grešiš – iskezio se Neven. – Jer gledaj, kad si zadremao, skinuo sam crve sudice i zakačio crknutu vranu koju sam našao u žbunju. Hteo sam ujutru davidim tvoju facu kad iz vode izvučeš pticu. A som se za vranu uhvatio. Na tvojecrviće jedino bi se govno zakačilo.

– Zakačilo bi se, zakačilo – veštac je pljunuo u vodu, namotavajući konopacna drvene raklje. – Ali se pokidalo jer si vukao kao ludak. Namotaj ostalekonopce, umesto što brbljaš. Sunce je već izašlo, vreme je da krenemo. Idem dase spakujem.

– Geralte!– Šta?– I na drugom konopcu ima nešto... Ne, pasja mater, samo se zakačilo.

Dođavola, drži kao kamen, ne mogu da izvučem! Nooo, krenulo je... Ha-ha,gledaj šta izvlačim! To mora biti olupina nekog jedrenjaka iz doba kraljaDezmoda! Koliko govno! Pogledaj, Geralte!

Neven je, razume se, preterivao; klupko buđavih konopaca, ostataka mreža ivodenih biljaka izvučeno iz vode bilo je pozamašno, ali ipak ni blizu razmeramaolupina iz doba legendarnog kralja. Bard je raširio klupko na obali i počeočačkati po njemu vrhom čizme. Biljke su se pokretale od pijavica, algi i sitnihračića.

– Ha! Vidi šta sam pronašao!Geralt se zainteresovao i prišao. Pronalazak je predstavljao okrnjeni

keramički bokal, nešto poput amfore s dva uha, upleten u mrežu, pocrneo odistrulelih algi, kolonija mafiša i puževa, s kog se slivao smrdljivi mulj.

– Ha! – Neven još jednom ponosno povika. – Da li ti znaš šta je ovo?– Naravno. To je stari lonac.– Grešiš – saopštio je trubadur, grebući parčetom drveta školjke i

skamenjenu, zgrudvanu glinu s bokala. – Ovo je, ni manje ni više, čarobnibokal. U njemu, naime, sedi duh koji će ispuniti tri moje želje.

Veštac se gromko zasmeja.– Možeš se smejati koliko hoćeš – Neven je očistio bokal, nagnuo se i isprao

ga. – Ali na čepu je pečat, a na pečatu čarobnjački znak.– Kakav? Pokaži mi.– Ma nemoj – pesnik je sakrio bokalčić iza leđa. – Da nećeš još nešto? Ja

sam ga pronašao i potrebne su mi sve želje.– Ne diraj taj pečat! Ostavi to!– Pusti kad ti kažem! To je moje!– Nevene, pazi!– Dakako!– Ne dodiruj ga! O, dođavola!Iz bokala, koji je za vreme drmusanja pao na pesak, buknuo je crven, svetao

dim.Veštac je odskočio i bacio se ka logoru po mač. Neven, prekrstivši ruke na

grudima, nije čak ni zadrhtao.Dim je zatoptao, skupio se u nepravilnu kuglu koja je lebdela u visini

pesnikove glave. Kugla se oblikovala u karikaturalnu glavu bez nosa, s velikimočima i nečim sličnim kljunu. Glava je imala oko hvat u prečniku.

– Duše! – progovori Neven, lupnuvši nogom. – Ja sam te oslobodio i odovoga časa tvoj sam gospodar. Moje želje...

Glava je zazveckala kljunom, koji zapravo uopšte nije bio kljun, već nešto uobliku obešenih, deformisanih usta koja su menjala svoj izgled.

– Beži! – povikao je veštac. – Beži, Nevene!– Moje želje – nastavio je pesnik – su sledeće. Prva: neka smesta šlog strefi

Valdoa Marksa, trubadura iz Cidarisa. Druga: u Kaelfi živi grofica Virdžinija,

koja se nikome ne da. Neka se da meni. Treća...Niko nikada nije saznao šta je bila treća Nevenova želja. Čudovišna glava

obrazovala je dve još čudovišnije šape i zgrabila barda za vrat. Neven jezakreštao.

Geralt je doleteo do glave u tri skoka, zamahnuo je srebrnim mačem izasekao je od uha, kroz sredinu. Vazduh je zafijukao, iz glave je buknuo dim iona je naglo porasla, duplirajući svoj prečnik. Čudovišne čeljusti, sada takođeznačajno veće, rastvoriše se, zakloparaše i zaškripaše, šape su prodrmale Nevenadok se otimao i prignječile ga uza zemlju.

Veštac je složio prste u Znak Ard i sakupio u glavi maksimalnu količinuenergije koju je mogao da pokrene. Materijalizujući se u bledu svetlost okonjegove glave, poput zaslepljujućeg zraka, energija je udarila u cilj. Huknulo jetako da je Geraltu zatuklo u ušima, a od implozije usisanog vazduha i šiblje jezašuštalo. Čudovište jc zaglušujuće riknulo, još više je poraslo, ali je pustilopesnika, podiglo se uvis, počelo da kruži, odletelo iznad površine vode mašućišapama.

Veštac je skočio da okrene Nevena, koji je nepokretno ležao. U tom trenutkunjegovi prsti naišli su na okrugli predmet zariven u pesak.

Bio je to mesingani pečat ukrašen znakom polomljenog krsta i devetokrakezvezde.

Glava koja je lebdela iznad reke već je bila veiičine plasta sena. Razjapljenanjuška od koje je dolazila rika podsećala je pak na vrata ambara srednje veličine.Ispruživši šapetine, čudovište je napalo.

Uopšte ne znajući šta da radi, Geralt je stisnuo pečat u šaci i ispruživši rukuprema napasniku uzviknuo formulu egzorcizma koju ga je nekada davno naučilajedna sveštenica. Nikada dotad nije koristio ovu formulu, budući da u bapskepriče principijelno nije verovao.

Efekat je prevazišao njegova očekivanja.Pečat je zasiktao i naglo se zagrejao, opekavši mu dlan. Gigantska glava

zamrla je u vazduhu, nepomično je visila nad rekom. Lebdela je tako nekolikotrenutaka, onda je najzad zafijukala, riknula i rasula se u pulsirajuće klupkodima, u veliki oblak. Oblak je tanko zazviždao i neverovatnom brzinom poleteouz reku, ostavljajući na površini reke uzburkani trag. U nekoliko sekundi nestao

je u daljini, samo je voda još neko vreme nosila zavijanje koje se stišavalo.Veštac je priskočio pesniku koji se previjao na pesku.– Nevene? Jesi li živ? Dođavola, Nevene! Šta ti je?Pesnik je protresao giavu, zamahao rukama i otvorio usta da vrisne. Geralt

se namrštio i zažmurio – Neven je imao školovan, prodoran tenor, a poduticajem straha mogao je dostići nečuvene registre. Ali ono što se dokotrljalo izbardovog grkljana bio je jedva čujan, promukao krik.

– Nevene! Šta je s tobom? Kaži nešto!– Hhhh... eeee... kheee... khhuuurvin...– Boli li te nešto? Šta ti je? Nevene!– Hhhh... Khuuu...– Ne govori ništa. Ako je sve u redu, klimni glavom.Neven se namrgodio i s velikom mukom klimnuo, a odmah se potom

okrenuo na bok, sklupčao se i povratio krv, gušeći se i kašljući.Geralt je opsovao.

II

– Svih mu bogova! – stražar se izmače i spusti fenjer. – Šta mu je?– Pusti nas da prođemo, dobri čoveče – tiho reče veštac, pridržavajući

Nevena zgrčenog u sedlu. – Hitno nam je. Vidiš i sam.– Vidim – stražar proguta pljuvačku, gledajući u bledo lice pesnika i njegov

podbradak uprskan crnim ugruškom krvi. – Ranjen? Gadno to izgleda,gospodine.

– Hitno je – ponovi Geralt. – Na putu smo od svitanja. Molim vas, pustiteda prođemo.

– Ne možemo – reče drugi stražar. – Kroz kapiju se sme samo od izlaska dozalaska sunca. Po noći ne može. Takvo je naređenje. Ne može niko, osim saznakom od kralja ili gradonačelnika. Ili ako je plemić s porodičnim grbom.

Neven zakrešta, još više se zgrči, naslonivši čelo na konjsku grivu, zadrhtaoje, stresao se, trzao se od suve mučnine. Po razgranatim, stvrdnutim šarama nakonjskom vratu potekao je novi mlaz.

– Ljudi – rekao je Geralt najpribranije što je umeo. – Vidite valjda koliko muje loše. Moram da pronađem nekog ko će ga izlečiti. Pustite nas, molim vas.

– Nemojte moliti – stražar se osloni na helebardu. – Naređenje je naređenje.Pustim li vas, završiću na stubu srama, isteraće me začas iz službe, ko će ondadecu da mi hrani? Ne, gospodine, ne mogu. Skinite prijatelja s konja i dajte ga uodaju na barbakani. Previćemo ga, do zore će izdržati, ako mu je tako suđeno. Ato nije daleko.

– Nije dovoljno previti ga – zveckao je zubima veštac. – Potreban je vidar,sveštenik, sposoban lekar...

– Takvog ionako po noći ne biste probudili – reče drugi stražar. – Tolikomožemo da učinimo za vas, da ne biste morali do jutra pred kapijom dačergarite. U odaji je toplo, a i ranjenika možete na nešto da položite, lakše će mubiti nego u sedlu. Dajte, pomoći ćemo da ga skinete s konja.

U odaji unutar barbakane zaista je bilo toplo, zagušljivo i udobno. Vatra jeveselo pucketala u kaminu, a za kaminom je uporno cvrčao popac.

Za teškim kvadratnim stolom s postavljenim bokalima i tanjirima sedela sutrojica muškaraca.

– Oprostite, poštovani, što vam smetamo... – reče stražar koji je pridržavaoNevena. – Nadam se da nemate ništa protiv... Ovaj ovde vitez, hmm... I drugi,ranjen, pa sam mislio...

– Dobro si mislio – jedan od muškaraca okrenu ka njima mršavo, oštro,izražajno lice i ustade. – Hajte, spustite ga na ležaj.

Muškarac beše vilenjak. Poput još jednog koji je sedeo za stolom. Obojica subili stalno nastanjeni, asimilovani, na šta je ukazivala njihova odeća, koja je bilakarakteristična mešavina čovečje i vilenjačke mode. Treći muškarac, izgledomnajstariji, bio je čovek, i to vitez, sudeći po odelu i prosedoj kosi, ošišanoj takoda se smesti ispod šlema.

– Ja sam Hireadan – predstavi se viši vilenjak, onaj s izražajnim licem. Kao iinače s predstavnicima Drevnog naroda, nije bilo načina da se proceni njegovastarost, mogao je lako imati dvadeset, kao i sto dvadeset godina. – A ovo je mojrođak Erdil. Ovaj pak ovde plemić – to je vitez Vratimir.

– Plemić – promrmljao je Geralt, ali pažljiviji pogled na grb prišiven natunici raspršio je njegovu nadu: štit sa zlatnim ljiljanima u četiri dela ukoso jebio prevučen srebrnim plaštom. Vratimir ne samo da je poticao iz vanbračneveze već je ta veza bila mešovita, ljudsko-neljudska veza. Kao takav se, i poredporodičnog grba, nije mogao smatrati punopravnim plemićem i nesumnjivo munije pripadala privilegija prolaska kroz kapiju posle sumraka.

– Nažalost – vilenjakovoj pažnji nije promakao veščev pogled – i mimoramo da čekamo jutro. Zakon ne poznaje izuzetke, bar ne za ovakve poputnas. Izvolite u društvo, gospodine viteže.

– Geralt iz Rivije – predstavi se veštac. – Ja sam veštac, ne vitez.– Šta je s njim? – Hireadan pokaza na Nevena, kog su stražari u

međuvremenu položili na ležaj. – Liči na trovanje. A ako je trovanje, mogu damu pomognem. Imam kod sebe dobar lek.

Geralt je seo, nakon čega je ukratko izneo uzdržano saopštenje o događajukraj reke. Vilenjaci se pogledaše. Prosedi vitez štrcnu pljuvačku kroz zube,mršteći lice.

– Neverovatno – reče Hireadan. – Šta je to moglo biti?

– Duh iz boce – promrmlja Vratimir. – Kao u bajci...– Ne sasvim – Geralt pokaza na Nevena, zgrčenog na krevetu. – Ne znam

nijednu bajku koja bi se ovako završila.– Ozlede ovog nesrećnika – reče Hireadan – evidentno su magijske prirode.

Bojim se da moji medikamenti ne bi mnogo pomogli. Ali makar mu moguolakšati muke. Jesi li mu već davao kakav lek, Geralte?

– Eliksir protiv bolova.– Dođi, pomozi mi. Pridrži mu glavu.Neven je halapljivo ispio vino pomešano s lekom, kod poslednjeg gutljaja se

zagrcnuo, zakašljao, ispljuvao kožni jastuk.– Ja ga poznajem – reče drugi vilenjak, Erdil. – To je Neven, trubadur i

pesnik. Video sam ga jednom, kad je pevao na dvoru kralja Etaina u Cidarisu.– Trubadur – ponovio je Hireadan, gledajući u Geralta. – Nije dobro.

Uopšte nije dobro. On ima oštećene mišiće vrata i grkljana. Menjaju mu seglasne žice. Treba najbrže moguće zaustaviti delovanje čari, jer inače... Možeotići u nepovrat.

– To znači... Da li to znači da neće moći da govori?– Da govori će moći. Možda. Ali ne i da peva.Ne rekavši ni reč, Geralt sede za sto, nasloni čelo na stisnute pesnice.– Čarobnjak – rekao je Vratimir. – Neophodan je magijski lek ili čini za

ozdravljenje. Moraš ga odvesti u neki drugi grad, vešče.– Kako to? – Geralt podiže glavu. – A ovde, u Rindeu? Ovde nema

čarobnjaka?– U čitavoj Redanji teško je naći maga – reče vitez. – Je li tako, gospodo

vilenjaci? Otkad je kralj Heribert nametnuo razbojnički porez na čini, magovibojkotuju prestonicu i sve gradove koji su revnosni u ispunjavanju kraljevskihodredaba. A gradski većnici iz, Rindea, koliko sam čuo, čuveni su u tome posvojoj revnosti. Je l’ tako? Hireadane, Erdile, jesam li u pravu?

– Jesi – potvrdi Erdil. – Ali... Hireadane, mogu li?– Moraš – reče Hireadan, gledajući ka vešcu. – Nema razloga da to držimo

u tajnosti, ionako svi znaju, ceo Rinde. U gradu, Geralte, boravi trenutno jednačarobnica.

– Zasigurno inkognito?– Ne sasvim – nasmeja se vilenjak. – Osoba o kojoj govorim veliki je

individualista. Podjednako prezire bojkot kojim je Veće čarobnjaka obeležiloRinde, kao i naređenja ovdašnjih gradskih većnika, i to joj se lepo isplati, jerzbog bojkota je ovde ogromna potražnja za magijskim uslugama. Naravno,čarobnica ne plaća nikakav porez.

– A gradska vlast to toleriše?– Čarobnica živi u rezidenciji poznatog trgovca, posrednika iz Novigrada,

koji je istovremeno i počasni ambasador. Tamo joj niko ništa ne može. Ona je uazilu.

– To je pre kućni zatvor nego azil – ispravi ga Erdil. – Ona je tamopraktično zatvorenica. Ali ne žali se na nedostatak mušterija. Bogatih mušterija.Ne mari za gradske većnike, organizuje balove i pijanke...

– Gradski većnici besne, huškaju na nju sve redom, kvare joj ugled kakostignu – dodao je Hireadan. – Šire o njoj odvratne spletke, nadajući se valjda daće moćnici iz Novigrada zabraniti trgovcu da joj pruža utočište.

– Ne volim da kucam na takva vrata – promrmlja Geralt. – Ali nemamizbora. Kako se zove taj trgovac-ambasador?

– Beau Berant.Vešcu se učini da se Hireadan namrštio dok je izgovarao ime.– Tako je, to je zaista tvoja jedina šansa. To jest, jedina šansa nesrećnika koji

jauče onamo na krevetu. A da li će čarobnica hteti da ti pomogne... Ne znam.– Čuvaj se kad budeš išao tamo – reče Erdil. – Gradonačelnikove uhode

motre na kuću. Ako te budu zaustavili, znaš šta treba da činiš. Pare svaka vrataotvaraju.

– Krenuću čim otvore kapiju. Kako se zove čarobnica?– Jenefer iz Vengerberga.

III

– Gospodin spava – ponovi vratar gledajući Geralta s visine. Bio je za glavuviši i gotovo dvostruko širi u ramenima. – Jesi gluv, vucibatino? Gospodinspava, kažem.

– Neka njega, nek spava – složi se veštac. – Ja imam posla ne s tvojimgospodinom, već sa damom koja tu boravi.

– Imaš posla, kažeš – vratar je, kako se pokazalo, bio duhovit čovek, što jebilo neobično za nekoga takve građe i spoljašnjosti. – Onda idi, skitaro, u javnukuću, pa tamo završavaj poslove. Gubi se!

Geralt otkači s pojasa vrećicu s novcem i izmeri je u ruci, držeći je zaremenje.

– Nećeš me potkupiti – ponosno reče kerber.– I nemam nameru.Vratar je bio previše krupan da bi imao refleks koji bi mu omogućio da se

izmakne ili zaštiti i od naglog udarca običnog čoveka. Pre veščevog udarca nijestigao ni da trepne. Teška vrećica ga je s metalnim zvukom zveknula uslepoočnicu. Strovalio se na vrata, hvatajući se obema rukama za dovratak.Geralt ga odvoji od njega udarcem u koleno, gurnu ga ramenom i još jednomopauči vrećicom. Vratareve oči se pomutiše i komično se ukrstiše, noge se podnjime složiše kao dva peroreza. Videvši kako grmalj, iako već gotovobesmisleno, mlati okolo rukama, veštac ga snažno udari i treći put, pravo uteme.

– Pare – promrmlja – svaka vrata otvaraju.Na tremu je bio polumračno. Iza vrata s leve strane dopiralo je gromko

hrkanje. Veštac je oprezno provirio tamo. Na rasturenom krevetu, fućkajućinosom, spavala je punačka žena u spavaćici zadignutoj poviše bedara. Nije tobio najdivniji prizor. Geralt je dovukao vratara do odajice i zakačio rezu navratima.

S desne strane bila su još jedna vrata, poluotvorena, a iza njih su se spuštalekamene stepenice. Veštac je već hteo da prođe pored njih kad je odozdo začuonejasno psovanje, lomljavu i suvi tresak razbijenog suda.

Kuhinja beše velika, puna pribora za domaćinstvo, mirisala je na bilje i drvoi smolu. Na kamenom podu, među parčićima glinenog bokala, klečao jepotpuno nag muškarac nisko spuštene glave.

– Sok od jabuke, đavo ga odneo – govoraše mucavo, vrteći glavom kaoovan koji se greškom zabio u zid tvrđave. – Sok... od jabuke. Gde... Gde jeposluga?

– Izvolite? – ljubazno reče veštac.Muškarac podiže glavu i proguta pljuvačku. Oči su mu izgledale besciljne i

veoma zakrvavljene.– Ona traži sok od jabuke – reče, a onda, podižući se s očiglednom mukom,

sede na sanduk pokriven kožuhom i nasloni se na peć. – Moram... odneti gore,jer...

– Imam li zadovoljstvo da govorim s trgovcem Beauom Berantom?– Tiše – bolno se namršti muškarac. – Ne deri se. Čuj, tamo u bačvici... Sok.

Od jabuke. Sipaj u nešto... i pomozi mi da se popnem uz stepenice, u redu?Geralt slegnu ramenima, zatim saosećajno klimnu glavom. On sam je radije

izbegavao alkoholne ispade, ali stanje u kom se trgovac nalazio uopšte mu nijebilo nepoznato. Pronašao je među priborom bokal i šolju od cinka, sipao je sokiz bačvice. Začuo je hrkanje i okrenuo se. Goli muškarac je spavao, glaveobešene na grudima.

Veštac je za trenutak pomislio da ga polije sokom i probudi, ali sepredomislio. Izašao je iz kuhinje, noseći bokal. Hodnik se završavao teškimvratima ukrašenim intarzijom. Ušao je pažljivo, odškrinuvši ih samo koliko muje bilo neophodno da se uvuče unutra. Bilo je polumračno, raširio je zenice. Inamreškao nos.

U vazduhu se osećao težak miris uskislog vina, sveća i prezrelog voća. I jošnečega, što je ličilo na mešavinu mirisa jorgovana i ogrozda.

Osvrnuo se oko sebe. Sto nasred odaje izgledao je kao pravo bojište bokala,flaša, pehara, srebrnih tanjira i tacni, zdela i pribora za jelo ukrašenog slonovomkosti. Zgužvani, svučeni stolnjak bio je poliven vinom, pun ljubičastih fleka,ukrućen od voska koji se slivao iz svećnjaka. Kore pomorandži bleštale su kaocveće među košticama šljiva i bresaka, repovima krušaka i neurednim peteljkamagrožđa. Jedan pehar bio je prevrnut i razbijen. Drugi je bio čitav, dopola pun, iz

njega je štrčala ćureća kost. Kraj pehara je stajala crna cipela s visokompotpeticom. Bila je izrađena od kože baziliska. Nije bilo skuplje sirovine koja sekoristila u obućarstvu.

Druga cipela ležala je ispod stolice, na nemarno bačenoj crnoj haljini s belimkarnerima i izvezenim cvetovima.

Geralt je za trenutak zastao, neodlučan, boreći se s osećanjem zbunjenosti, saželjom da se okrene na peti i izađe. Ali to bi značilo da je kerber na tremusasvim bespotrebno dobio batine. Veštac nije voleo da išta čini bespotrebno. Uuglu prostorije ugledao je kružne stepenice.

Na stepenicama je pronašao četiri uvele bele ruže i salvetu s flekama od vinai jarkocrvenog ruža. Miris jorgovana i ogrozda se pojačavao.

Stepenice su vodile do spavaće sobe, čiji je pod prekrivalo veliko kosmatokrzno. Na krznu je ležala bela košulja s čipkanim manžetnama i na desetine belihruža. I crna ženska čarapa.

Druga čarapa visila je s jednog od četiri rezbarena stubića koji su pridržavalikupasti baldahin iznad kreveta. Rezbarije na njima prikazivale su nimfe i faune urazličitim pozama. Neke poze bile su posebno zanimljive. Neke idiotski smešne.Većina se ponavljala.

Geralt se glasno nakašlja, gledajući u gomilu crnih uvojaka koji su izvirivaliispod damastnog jorgana. Jorgan se pomeri i zastenja. Geralt se nakašlja jošglasnije.

– Beau? – nejasno upita gomila crnih uvojaka. – Jesi li doneo sok?– Doneo sam.Ispod crnih uvojaka ukaza se bledo trouglasto lice, ljubičaste oči i tanke, lako

iskrivljene usne.– Ooooh... – usne joj se još više iskriviše. – Oooh... Umirem od žeđi...– Izvoli.Žena je sela, iskobeljavši se iz postelje. Imala je lepa ramena i skladan vrat,

na vratu crnu somotsku traku sa zvezdanim draguljem koji je blistao odbrilijanata. Osim toga, na sebi nije imala ništa.

– Hvala – uzela je bokal iz njegove ruke, ispila halapljivo, zatim je podiglaruke i dotakla slepoočnice. Jorgan je još više skliznuo. Geralt je skrenuo pogled.Učtivo, ali nerado.

– Ko si ti u stvari? – pitala je crnokosa žena, žmureći i ogrćući se jorganom.– Šta radiš ovde? Gde je Berant, dođavola?

– Na koje pitanje najpre da odgovorim?Istog trenutka je zažalio zbog svoje ironije. Žena podiže ruku, iz njenih

prstiju polete zlatasti mlaz. Geralt je reagovao instinktivno, slažući obe ruke uZnak Heliotropa, uhvatio je čari tik ispred lica, ali je pritisak bio tako snažan daga je odgurnuo unazad, do zida. Skliznuo je na pod.

– Nema potrebe! – povikao je, videvši da žena ponovo podiže ruku. –Poštovana Jenefer! Dolazim u miru, bez loših namera!

Sa stepenica se čuo topot, na vratima spavaće sobe ukazaše se sluge.– Gospođice Jenefer!– Odlazite – mirno im je naredila čarobnica. – Niste mi više potrebni. Plaća

vam se da čuvate kuću. Ali pošto je ova prilika ipak uspela nekako da uđe,pozabaviću se njime sama. Prenesite tako gospodinu Berantu. A za mene,molim vas, pripremite kupku.

Veštac teško ustade. Jenefer ga je gledala u tišini, žmirkajući očima.– Odbio si moje čini – najzad je rekla. – Čarobnjak nisi, to se vidi. Ali

reagovao si neobično brzo. Govori ko si, neznanče koji dolaziš u miru.Savetujem ti da brzo odgovaraš.

– Ja sam Geralt iz Rivije. Veštac.Jenefer se izvuče iz kreveta, hvatajući fauna izrezbarenog na stubu za

fragment anatomije prilično zgodan za hvatanje. Ne spuštajući pogled s Geralta,podiže s poda plašt s krznenim okovratnikom. Ogrnuvši se njime potpuno,ustala je. Ne žureći se, sipala je sebi još jednu šolju soka, ispila je naiskap,nakašljala se, prišla mu. Geralt je diskretno protrljao krsta, koja su se trenutakranije bolno sastavila sa zidom.

– Geralt iz Rivije – ponovila je čarobnica, gledajući ga ispod crnih trepavica.– Kako si se zadesio ovde? I s kojim ciljem? Nadam se da Berantu nisi uradioništa loše?

– Ne. Nisam. Gospođice Jenefer, potrebna mi je tvoja pomoć.– Veštac – promrmljala je, prilazeći još bliže, pažljivo se ogrćući plaštom. –

Ne samo da je prvi koga vidim izbliza već niko drugi do čuveni Beli Vuk.Svašta sam slušala o tebi.

– Mogu da zamislim.– Ne znam šta zamišljaš – zevnula je, a onda prišla još bliže.– Dozvolićeš? – rukom je dodirnula njegov obraz, približila lice, pogledala

ga u oči. Stisnuo je zube. – Zenice ti se instinktivno prilagođavaju svetlu ili ihširiš i skupljaš po svojoj volji?

– Jenefer – rekao je mirno. – Jahao sam do Rindea čitav dan, bez prekida.Čitavu noć sam čekao da se kapije otvore. Dao sam preko glave vrataru koji nijehteo da me pusti ovde. Neljubazno i nametljivo pokvario sam ti san i spokoj. Asve to zato jer je mom prijatelju potrebna pomoć, koju upravo ti možeš da mupružiš. Molim te, pomozi mu, a onda, ako želiš, možemo da pričamo omutacijama i aberacijama.

Povukla se jedan korak, neprivlačno je iskrivila usta.– O kojoj vrsti pomoći je reč?– O regeneraciji magijski oštećenih organa. Grla, grkljana i glasnih žica.

Oštećenja izgledaju kao da su izazvana skrletnom maglom. Ili nečim veomasličnim.

– Sličnim – ponovila je. – Ukratko, nije skrletna magla povredila tvogprijatelja. Šta se dalje događalo? Govori, ovako u zoru izvučena iz sna nemam nisnage ni želje da ti kopam po mozgu.

– Hmm... Onda će biti bolje da krenem iz početka...– O ne – prekinula ga je. – Ako je baš toliko komplikovano, onda malo

pričekaj. Neprijatan zadah, raščupana kosa, slepljeni kapci i druge jutarnjeneugodnosti znatno ograničavaju sposobnosti moje percepcije. Siđi upodrumsko kupatilo. Začas ću i ja doći, i onda ćeš mi sve ispričati.

– Jenefer, ne želim da se namećem, ali vreme leti. Moj prijatelj...– Geralte – grubo ga prekinu. – Zbog tebe sam ustala iz kreveta, a nisam

nameravala da to činim pre podnevnog zvona. Spremna sam da preskočim idoručak. Znaš li zašto? Jer si mi doneo sok od jabuke. Žurio si se, patnja tvogprijatelja ti je zaokupila misli, a mimo svega si posvetio pažnju ožedneloj dami.Pridobio si me time i nema sumnje da ću ti pomoći. Ali od vode i sapuna neodustajem. Odlazi. Molim te.

– Dobro.– Geralte.

– Molim – zaustavio se kod praga.– Iskoristi priliku, te se i ti okupaj. Po mirisu sam u stanju da pogodim ne

samo rasu i godine već i boju dlake tvoga konja.

IV

Ušla je u kupatilo u trenutku kada se Geralt, sedeći go na malenoj, klupici,polivao vodom iz kačice. Nakašljao se i skromno se okrenuo leđima.

– Ne snebivaj se – rekla je, nabacivši naramak odeće na vešalicu. – Nepadam u nesvest na prizor golog muškarca. Moja prijateljica Tris Merigold umeda kaže – ako si videla jednog, onda si ih videla sve.

Ustao je, ogrnuvši se peškirom oko bedara.– Lep ožiljak – nasmejala se Jenefer gledajući njegove grudi. – Šta ti se

dogodilo? Pao si pod testeru u pilani?Nije odgovorio. Čarobnica ga je i dalje zagledala, koketno nakrivljujući

glavu.– Prvi veštac kog mogu da vidim izbliza, i to skinutog do gole kože. Oho! –

nagnula se, naćulivši uho. – Čujem tvoje srce. Veoma sporo kuca. Možeš dakontrolišeš adrenalin? Ah, oprosti mi, profesionalna radoznalost. Reklo bi se dasi neobično osetljiv u pogledu svojstava svog organizma. Te osobine običnoopisuješ rečima koje preterano ne volim, upadajući pritom u patetični sarkazam,koji volim još manje.

Nije odgovorio.– Ali dosta o tome. Moja kupka se hladi – Jenefer je načinila pokret kao da

je htela da zbaci sa sebe plašt, ali se pokolebala. – Ja ću da se kupam, ti ćeš dami pričaš. Uštedećemo na vremenu. Ali... Ne želim da te zbunjujem, osim toga,jedva se i poznajemo. Dakle, zbog pristojnosti...

– Okrenuću se – nesigurno je predložio.– Ne. Moram da vidim oči onog s kim razgovaram. Imam bolju ideju.Čuo je izgovorene čini, osetio je vibriranje medaljona, i ugledao crni plašt

kako mekano klizi na pod. A onda se začulo pljuskanje vode.– Sada ja ne vidim tvoje oči, Jenefer – reče. – Šteta.Nevidljiva čarobnica se zasmejala, bućkala se u kadi.– Pričaj.Geralt je završio petljanje s pantalonama koje je navlačio pod peškirom, seo

je na klupu. Dok je zakopčavao čizme, opisivao je događaj na reci, svodeći naminimum opis borbe sa somom. Jenefer nije izgledala kao neko koga bi mogaozanimati ribolov.

Kad je stigao do trenutka u kom se oblak-čudovište pojavilo iz bokala, velikisunđer koji je trljao nevidljivu Jenefer je zamro.

– Da, da – čuo je. – Zanimljivo. Duh zarobljen u boci.– Ma kakav duh – osporavao je. – To je bio neki oblik skrletne magle. Neka

nova, nepoznata vrsta...– Nova nepoznata vrsta zaslužuje da je nekako nazovemo – rekla je

nevidljiva Jenefer. – Duh nije ništa lošiji naziv od drugih. Nastavi, molim te.Poslušao je. Sapunica u kadi uporno se penila tokom nastavka priče, voda se

prelivala preko ivica. U jednom trenutku nešto je privuklo njegov pogled.Zagledao se pažljivije i ispod sapunice koja je pokrivala nevidljivost zapazio jeobrise i konture. Obrisi i konture progutali su ga tako da je zanemeo.

– Pričaj! – požurivao ga je glas koji je dolazio iz ništavila, ispod obrisa. – Štaje dalje bilo?

– To je sve – rekao je. – Oterao sam tog, kako kažeš, duha...– Na koji način?Vedro se podiglo i izlilo vodu. Sapunica je nestala, kao i konture.Geralt je uzdahnuo.– Činima – rekao je. – Egzorcizmom, preciznije.– Kakvim? – voda iz jedra ponovo se prosula. Veštac je počeo budno da

posmatra pokrete vedra, jer je voda, iako nakratko, takođe pokazivala štošta.Ponovio je čini, u skladu s osnovama bezbednosti, menjajući glas ,,e“ udahom.Verovao je da će njegovo znanje ovih pravila ostaviti utisak na čarobnicu, stogase začudio kada se iz kade začuo ludački smeh.

– Šta je tu smešno?– Taj tvoj egzorcizam... – peškir je sleteo s čiviluka i počeo žustro da briše

ostatke kontura. – Tris će plakati od smeha kad joj budem ispričala! Ko te je tonaučio, vešče? Te... čini?

– Jedna sveštenica iz hrama Huldre. To je tajni jezik svetinje... ,– Tajni kako za koga – peškir je lupnuo o ivicu kade, voda je pljusnula po

podu, tragovi mokrih stopala obeležili su čarobničine korake. – Nisu to bilenikakve čini, Geralte. Uz to, ne bih ti savetovala da te reči ponavljaš u drugimsvetinjama.

– Ako nisu bile čini, šta je onda bilo? – pitao je, gledajući kako dve crnečarape, jedna za drugom, od vazduha obrazuju dve zgodne noge.

– Šaljiva izreka – gaćice s karnerčićima zategnule su se oko vazduha naneobično zanimljiv način. – Mada pomalo nepristojna.

Bela košulja s velikim žaboom u obliku cveta zalepršala je uvis i formiralaoblike. Kako je veštac primetio, Jenefer nije nosila nikakve drangulije sfišbajnima koje su žene obično koristile. Nije ni morala.

– Kakva izreka?– Nebitno.Iz četvorougaone kristalne bočice koja je stajala na stočiću iskočio je čep. U

kupatilu je zamirisalo na jorgovan i ogrozd. Čep je opisao nekoliko krugova iuskočio na svoje mesto. Čarobnica je zakopčala manžetne na košulji, navukla jehaljinu i materijalizovala se.

– Zakopčaj me – okrenula se leđima, češljajući kosu češljem odkornjačevine. Češalj je, kako je primetio, imao dugačak i oštar šiljak, koji bi uslučaju potrebe uspešno mogao zameniti bodež.

S namerom joj je polako zakopčavao haljinu, kopču po kopču, uživajući umirisu njene raspuštene crne kose, koja joj je stepenasto padala do polovineleđa.

– Vratimo se stvoru iz flaše – reče Jenefer, stavljajući na uši brilijantskeminđuše – neosporno je da ga tvoje smešne ,,čini“ nisu naterale u beg. Bližaistini bila bi hipoteza da je iskalio bes na tvom prijatelju i otišao, jednostavno izdosade.

– Najverovatnije – Geralt se složi turobno. – Pošto sumnjam da je odleteo uCidaris da bi ucmekao Valdoa Marksa.

– Ko je taj Valdo Marks?– Trubadur koji mog prijatelja, takođe pesnika i muzičara, smatra za

šarlatana što podleže ukusu rulje.Čarobnica se okrenu s čudnim bleskom u ljubičastim očima.– Da li je tvoj prijatelj stigao da izgovori želju?

– Čak dve. Obe izrazito glupe. Zašto pitaš? Pa to je evidentno glupost, to dageniji, džinovi, duhovi iz lampe ispunjavaju želje.

– Evidentno glupost – ponovila je Jenefer s osmehom. – Naravno. To jeizmišljotina, besmisleno naklapanje, baš kao i sve legende u kojima dobri duhovii vračare ispunjavaju želje. Takve bajke izmišljaju bedni primitivci, koji ne mogučak ni da zamisle da svoje brojne želje i čežnje mogu podmiriti sopstvenimdelanjem. Raduje me da nisi među takvima, Geralte iz Rivije. Zato si miduhovno bliži. Ja, kad nešto poželim, ne maštam nego delam. I uvek dobijam tošto želim.

– Ne sumnjam. Jesi li spremna?– Spremna sam – čarobnica zategnu kaišiće na cipelama i ustade. Čak ni na

potpeticama nije bila preterano visoka. Protresla je kosu, koja je, kako jeprimetio, uprkos upornom češljanju, sačuvala živopisan, razbarušen i uskovitlannered.

– Imam za tebe pitanje, Geralte. Pečat koji je zatvarao bocu... Da li ga tvojprijatelj još uvek ima?

Veštac se zamislio. Pečat nije bio kod Nevena, već kod njega samog. Aliiskustvo ga je učilo da čarobnjacima ne treba previše govoriti.

– Hmm... Mislim da da – zavarao ju je razlogom zbog kog je odugovlačioda odgovori. – Da, valjda ima. A zašto? Zar je taj pečat važan?

– Čudno pitanje – oštro je rekla – za jednog vešca, specijalistu zanatprirodne pojave. Za nekoga ko bi trebalo da zna da je taj pečat toliko važanda se ne bi smeo doticati. I ne bi se smelo dozvoliti prijatelju da ga dodiruje.

Stisnuo je vilice. Udarac je bio precizan.– No dobro – Jenefer promeni svoj ton u značajno prijatniji. – Ne postoje

ljudi koji ne greše, ne postoje takođe ni vešci koji ne greše, kao što je očigledno.Svako može da pogreši. Možemo da krenemo na put. Gde se nalazi tvojprijatelj?

– Ovde, u Rindeu. U kući izvesnog Erdila. Vilenjaka.Pažljivo ga je pogledala.– Kod Erdila? – ponovila je, izvijajući usne u osmeh. – Znam gde je to.

Kako pretpostavljam, tamo boravi i njegov rođak Hireadan?– Tako je. A šta...

– Ništa – prekinula ga je, podigla ruke, zatvorila oči. Medaljon na veščevomvratu je zadrhtao, cimnuo je lančić.

Na vlažnom zidu kupatila zablistao je oblik koji je podsećao na vrata, učijem okviru se kovitlalo treperavo, mlečno ništavilo.

Veštac je tiho opsovao. Nije voleo magijske portale i putovanja kroz njih.– Moramo li... – nakašljao se. – To je blizu...– Ne mogu da hodam po ulicama ovog grada – odsečno je rekla. – Ovde ne

luduju za mnom, mogu me izvređati, gađati kamenjem, a možda i nečim gorim.Nekoliko osoba ovde uspešno kvari moj ugled, misleći da to prolazi nekažnjeno.Ne boj se, moji portali su bezbedni.

Geralt je jednom bio svedok tome kako je kroz bezbedni portal proletelapolovina čoveka. Druga polovina nikada nije pronađena. Primera da je nekoušao u portal i da mu se svaki trag izgubio znao je nekoliko.

Čarobnica još jednom namesti kosu, za pojas prikači vrećicu protkanubiserima. Vrećica se činila premalom da bi se u nju moglo smestiti bilo šta osimšake bakrenjaka i ruža za usne, ali Geralt je znao da to nije obična vrećica.

– Obgrli me. Jače, nisam od porcelana. Krećemo!Medaljon je zavibrirao, nešto je blesnulo i Geralt se odjednom našao usred

crnog ništavila, u oštroj hladnoći-. Ništa nije video, nije čuo, nije osećao.Hladnoća je bila jedino što su čula registrovala.

Hteo je da opsuje, ali nije uspeo.

V

– Prošao je sat otkako je ušla tamo – Hireadan okrenu peščani sat koji jestajao na stolu. – Počinjem da se brinem. Zar je Nevenovo grlo bilo toliko loše?Misliš li da bi trebalo zaviriti gore kod njih?

– Prilično jasno je rekla da to ne želi – Geralt ispi šolju biljnog napitka,mršteći se od užasa. Poštovao je i voleo nastanjene vilenjake zbog njihoveinteligencije, mirne rezervisanosti i specifičnog smisla za humor, ali njihovenavike koje su se ticale jela i pića nije razumeo, niti delio. – Ne nameravam dajoj smetam, Hireadane. Za magiju je potrebno vreme. Neka potraje i dan i noć,samo da Neven ozdravi.

– Tako je, imaš pravo.Iz susedne prostorije čulo se udaranje čekića. Erdil je, kako se ispostavilo,

živeo u napuštenoj gostionici, koju je kupio, nameravao da je obnovi i da je vodizajedno sa ženom, tihom i ćutljivom vilenjakinjom. Vitez Vratimir, koji se poslezajednički provedene noći u stražari pridružio družini, dobrovoljno je ponudiosvoju pomoć u remontnim radovima. Zajedno s bračnim parom bacio se napopravljanje lamperije, odmah pošto se umirio metež izazvan iznenadnom ispektakularnom pojavom vešca i Jenefer, koji su u svetlosti portala iskočili izzida.

– Da budem iskren – započe Hireadan – nisam očekivao da ćeš tako lakouspeti. Jenefer ne spada u posebno spontane osobe kada je reč o posvećenostiposlu. Ne uzbuđuju je preterano problemi bližnjih, niti joj remete san. Ukratkogovoreći, nisam čuo da je ikad ikome pomogla bez interesa. Pitam se kakavinteres može imati da pomogne Nevenu i tebi.

– Možda preteruješ? – nasmeja se veštac. – Na mene nije ostavila toliko lošutisak. Očigledno je da voli da demonstrira nadmoć, ali u poređenju s drugimčarobnjacima, sa čitavom tom arogantnom bandom, ona je hodajuća ljupkost isušta ljubaznost.

Hireadan se takođe nasmeja.– To je pomalo kao kad bi rekao da je škorpion lepši od pauka, jer ima tako

simpatičan repić – reče. – Čuvaj se, Geralte. Nisi prvi koji je tako doživljava, ne

znajući da je od ljupkosti i lepote načinila oružje. Sredstvo kojim se služi veomavešto i bez skrupula. Što svakako ne umanjuje činjenicu da je fascinirajuće lepažena. Nećeš poreći, zar ne?

Geralt pronicljivo pogleda u vilenjaka. Već mu se po drugi put učinilo da nanjegovom licu primećuje trag rumenila. To ga nije začudilo ništa manje odHireadanovih reči. Čistokrvni vilenjaci nisu imali običaj da se zanose ljudskimženama. Čak ni onim izuzetno lepim. Jenefer pak, iako privlačna na svoj način,nije se mogla smatrati lepoticom.

Ukusi su različiti, ali u biti je malo ko čarobnice opisivao kao ,,lepe“. Sve suone poticale iz društvenih krugova u kojima je isključiva sudbina ćerki bilaudaja. Ko bi razmišljao o tome da osudi ćerku na godine mučenja s naukom ina torture somatskih promena kad je može dati za muža i korisno se oroditi? Kobi poželeo da ima čarobnicu u kući? Osim poštovanja koje je pratilo magove,porodica čarobnice od nje ne bi imala ni najmanje koristi, jer dok bi devojkazavršila školovanje, s porodicom bi već prestajalo da je vezuje bilo šta –računalo se jedino bratstvo. Zato su čarobnice postajale isključivo one devojkekoje nisu imale nikakve šanse da pronađu muža.

Za razliku od sveštenica i druidki, koje su nerado uzimale ružne iliobogaljene devojke, čarobnice su primale svaku koja bi ispoljavalapredispozicije. Ako bi, naime, dete prošlo kroz sito prvih godina učenja zanata,stupala je magija – koja je ispravljala i izravnavala noge, popravljala nepravilnozarasle kosti, zalečivala zečje usne, uklanjala ožiljke, belege i tragove boginja.Mlada čarobnica postajala je ,,privlačna“, jer je to zahtevao prestiž njeneprofesije. Rezultat su bile pseudolepe žene, zlobnih i hladnih očiju rugoba.Rugoba koje su nesposobne da zaborave svoju ružnoću, prekrivenu magijskommaskom, sakrivenu ne zato da bi ih to usrećilo, već isključivo zbog prestižaprofesije.

Ne, Geralt nije razumeo Hireadana. Njegove oči, oči vešca, registrovale supreviše detalja.

– Ne, Hireadane – odgovorio je na pitanje. – Ne poričem. Takođe ti hvalaza upozorenje. Ali ovde je reč isključivo o Nevenu. Ranjen je dok je bio samnom, u mom prisustvu. Nisam uspeo da ga izlečim, nisam umeo da mupomognem. Kad bih znao da će ga to spasti, seo bih na škorpiona golomstražnjicom.

– Upravo toga se najviše moraš čuvati – zagonetno se smeškao vilenjak. –Jer Jenefer to zna, a takvo znanje voli da iskoristi. Nemoj joj verovati, Geralte.Opasna je.

Nije odgovorio.Gore zaškripaše vrata. Jenefer je stajala kraj stepenica, oslonjena na ogradu

balkončića.– Vešče, da li bi mogao da dođeš nakratko?– Naravno.Čarobnica se naslonila leđima na vrata jedne od malobrojnih kako-tako

nameštenih soba, u kojoj je bio smešten ranjeni trubadur. Veštac je prišao, ćutkeje posmatrao. Gledao je njeno levo rame, neznatno više od desnog. Nos, zanijansu predugačak. Usne, možda isuviše tanke. Bradu, za trunku previšeuvučenu. Obrve, pomalo nejednake. Oči...

Uočavao je previše detalja. Sasvim nepotrebno.– Šta je s Nevenom?– Zar sumnjaš u moju umešnost?Posmatrao ju je i dalje. Imala je figuru dvadesetogodišnjakinje, mada je

njene stvarne godine više voleo da ne naslućuje. Kretala se s prirodnom,neusiljenom gracioznošću. Ne, nije bilo načina da otkrije kako je izgledala ranije,šta je na njoj prepravljeno. Prestao je da razmišlja o tome, nije imalo nikakvogsmisla.

– Tvoj talentovani prijatelj biće zdrav – rekla je. – Vratiće mu se njegovevokalne sposobnosti.

– Imaš moju zahvalnost, Jenefer.Osmehnula se.– Imaćeš priliku da je pokažeš.– Mogu li da privirim tamo kod njega?Zaćutala je na trenutak, posmatrajući ga s čudnim osmehom, lupkajući

prstima po okviru vrata.– Naravno. Uđi.Medaljon na veščevom vratu poče oštro, ritmično da podrhtava.Na centralnoj tački na podu stajala je staklena kugla veličine male lubenice i

plamtela mlečnim svetlom. Kugla se nalazila u središtu devetokrake zvezde,precizno ucrtane, čiji su kraci dosezali uglove i zidove prostorije. U zvezdi jecrvenom farbom bio oslikan pentagram. Krajevi pentagrama bili su označenicrnim svećama koje su bile pobodene u svećnjake čudesnog oblika. Crne svećegorele su i na uzglavlju kreveta na kom je, prekriven ovčijim kožama, ležaoNeven. Pesnik je mirno disao, bez krkljanja i hrkanja, s njegovog lica nestala jegrimasa bola, a zamenio ju je idiotski osmeh pun sreće.

– Spava – reče Jenefer. – I sanja.Geralt je osmotrio šare iscrtane po podu. U njima je bila sakrivena osetna

magija, ali znao je da je ta magija bila uspavana, neprobuđena. Prizivala je uglavu šum dremajućeg lava, ali je davala i predstavu o tome kako može da zvučilavlja rika.

– Šta je to, Jenefer?– Zamka.– Za koga?– Trenutno za tebe – čarobnica okrenu ključ u bravi i obrnu ga u ruci. Ključ

nestade.– Tako dakle, uhvaćen sam – hladno je rekao. – Šta sada? Posegnućeš na

moju čast?– Ne nadaj se – Jenefer sede na ivicu kreveta. Neven je, i dalje s kretenskim

osmehom, tiho zajaukao. Bio je to bez sumnje jauk zadovoljstva.– O čemu se ovde radi, Jenefer? Ako je sve igra, bojim se da ne znam

pravila.– Spomenula sam ti – počela je – da uvek dobijam ono što želim. Ovoga

puta zadesilo se tako da sam poželela nešto što ima Neven. Uzeću mu to irastaćemo se. Ne boj se, neće mu se dogoditi ništa loše...

– Čudesa koja si poređala po podu – prekinu je – služe za prizivanjedemona. Tamo gde se prizivaju demoni, nekome se uvek dogodi nešto loše.Neću to dozvoliti.

– ... dlaka mu s glave neće zafaliti – nastavljala je čarobnica, uopšte neobraćajući pažnju na njegove reči. – Glasić će mu biti još lepši i biće veomazadovoljan, prosto presrećan. Svi ćemo biti presrećni. I rastaćemo se, bez tuge,ali i bez ljutnje.

– Ah, Virdžinija – zaječa Neven, ne otvarajući oči. – Divne su grudi tvoje,nežnije od pera labuda... Virdžinija...

– Razum je izgubio? Ili bunca?– Sanja – osmehnula se Jenefer. – Njegova želja ispunjava se u snu.

Sondirala sam mu mozak do samoga dna. Nije bilo mnogo toga. Pokoja masnašala, nekoliko želja, sijaset poezije. Nebitno. Pečat kojim je bila zatvorena boca sduhom, Geralte. Znam da nije trubadur onaj koji ga ima, već ti. Zamoliću te dami ga daš.

– Šta će ti taj pečat?– Kako da odgovorim na to tvoje pitanje? – čarobnica se zavod-ljivo

nasmeši. – Da probamo možda ovako: ne tiče te se, vešče. Zadovoljan?– Ne – i on se nasmeja, jednako neprijatno. – Nisam zadovoljan, Ali neka te

ne grize savest zbog toga, Jenefer. Mene je teško zadovoljiti. Do ovog trenutkato je polazilo za rukom isključivo osobama iznad proseka.

– Šteta. Ostaćeš, dakle, nezadovoljan. Ti si na gubitku. Pečat, moliću. Nepravi grimase koje ne priliče tvom izgledu i tenu. Ukoliko nisi sam primetio, znajda je upravo počela zahvalnost koju si mi dužan. Pečat je prva rata cene zapevačev glas.

– Kako vidim, podelila si cenu na nekoliko rata – hladno je rekao. – Dobro.Mogao sam to očekivati, i očekivao sam. Ali neka bude poštena trgovina,Jenefer. Ja sam kupio tvoju pomoć. I ja ću platiti.

Izvila je usne u osmeh, ali su njene ljubičaste oči ostale otvorene i hladne.– Kada je o tome reč, vešče, ne treba da imaš bilo kakve sumnje.– Ja – ponovio je. – Ali ne Neven. Odvešću ga odavde, na bezbedno mesto.

Kada to uradim, vratiću se i platiću drugu i sve ostale rate. Jer, što se prve ratetiče...

Uhvatio se za skriveni džep na pojasu, izvadio je mesingani pečat sa znakomzvezde i polomljenog krsta.

– Izvoli, uzmi. Ne kao ratu. Primi ovo od vešca u znak zahvalnosti za to štosi se, iako proračunato, prema njemu ponela dobronamernije nego što bi toučinila većina tvojih pobratima. Primi ovo kao znak dobre volje, kojim ću teuveriti da ću se, čim se pobrinem za bezbednost svog prijatelja, vratiti ovde iplatiti. Nisam primetio škorpiju u cveću, Jenefer. Spreman sam da platim za

svoju nepažnju.– Divan govor – čarobnica skrsti ruke na grudima. – Potresan i patetičan.

Šteta što je uzaludan. Neven mi je potreban i on ostaje ovde.– On je već jednom bio blizu onoga što nameravaš ovde da dovučeš –

Geralt pokaza na šare na podu. – Kada završiš delo i privučeš ovde duha, ipored tvojih obećanja, Neven će sigurno biti povređen, možda još gore negoprethodni put. Jer, najzad, tebi je stalo do duha iz boce, zar ne? Nameravaš dazavladaš njime, da ga nateraš da ti služi? Ne moraš da odgovoriš, znam, ne tičeme se. Ali radi šta god hoćeš, dovuci ovde i desetinu demona. Samo, bezNevena. Ako ugroziš Nevena, to više neće biti poštena trgovina, Jenefer, inemaš prava da za nju tražiš otplatu. Neću dozvoliti...

Stao je.– Pitala sam se kada ćeš osetiti – zakikotala se čarobnica.Geralt je stegnuo mišiće, napregnuo svu volju, stiskajući vilice do bola. Nije

pomoglo. Bio je kao paralizovan, kao kameni kip, kao stub nabijen u zemlju.Nije mogao da pomeri ni prst na nozi.

– Znala sam da si u stanju da odbiješ direktne čari – reče Jenefer. – Znalasam takođe da ćeš se, pre nego što bilo šta preduzmeš, potruditi da me zadivišelokvencijom. Ti si brbljao, a čini su visile iznad tebe i polako te lomile. Sadamožeš još samo da govoriš. Ali ne moraš me više zadivljavati. Jasno mi je da sielokventan. Dalji trud u tom pravcu pokvariće sopstveni efekat.

– Hireadan... – izgovorio je s mukom, i dalje pokušavajući da se izbori smagijskom paralizom. – Hireadan će shvatiti da nešto kuješ. Brzo će shvatiti,posumnjaće svakog časa, jer ti ne veruje, Jenefer. Od početka ti ne veruje...

Čarobnica široko zamahnu rukom. Zidovi odaje se zamutiše i jednakopoprimiše zamagljenosivu strukturu i boju. Nestadoše vrata, nestadoše prozori,nestadoše čak i prašnjave draperije i od mušica upljuvane slike sa zidova.

– I šta s tim što će Hireadan shvatiti? – zlobno se iskezila. – Otrčaće popomoć? Kroz moju barijeru niko neće proći. Ali Hireadan neće nikud otrčati,neće učiniti ništa protiv mene. Ništa. On je pod mojim činima. Ne, nije reč omagiji, nisam radila ništa u tom smislu. Obična hemija organizma. Zaljubljen jeu mene, tikvan. Nisi to znao? Čak je nameravao da izazove Beranta na dvoboj,možeš li da zamisliš? Vilenjak a ljubomoran. To se retko događa. Geralte, nisam

bez razloga izabrala ovo mesto.– Beau Berant, Hireadan, Erdil, Neven. Zaista, do cilja ideš

najjednostavnijim putem. Ali mene, Jenefer, nećeš iskoristiti.– Hoću, hoću, i te kako – čarobnica ustade s kreveta, priđe, pažljivo

obilazeći znakove i simbole iscrtane po podu. – Zar nisam rekla da si mi neštodužan za pesnikovo ozdravljenje. Radi se o sitnici, o maloj usluzi. Čim učinimono što nameravam, nestaću iz Rindea, a u ovom gradiću imam još nekih...neplaćenih računa, recimo to tako. Nekim ljudima sam ovde nešto obećala, a jauvek ispunjavam obećanja. Pošto sama ipak neću uspeti, ti ćeš ta obećanjaispuniti umesto mene.

Borio se, borio se svom snagom. Uzalud.– Ne koprcaj se, veščiću – zlobno se nasmejala. – Ne vredi ti. Imaš snažnu

volju i veliku otpornost na magiju, ali sa mnom i s mojim činima ne možeš semeriti. I ne izvodi preda mnom komediju. Ne pokušavaj da me fascinirašsvojom tvrdom i nadmenom muškošću. Tvrd si i nadmen isključivo po svommišljenju. Da bi spasao prijatelja, za mene bi učinio sve i bez magije, platio bisvaku cenu, cipele bi mi lizao. A možda i nešto drugo, ako bih neočekivanopoželela malo zabave.

Ćutao je. Jenefer stade ispred njega, osmehujući se i igrajući se zvezdom odopsidijana prikačenom na somotsku traku, sjajnu od brilijanata.

– Još u Berantovoj spavaćoj sobi – nastavila je – pošto smo razmenilinekoliko reči, znala sam kakav si. I znala sam u kojoj ću valuti zatražiti isplatuod tebe. Moje račune u Rindeu mogao bi izravnati svako, pa i Hireadan. Ali toćeš učiniti ti, jer moraš da platiš. Za izigravanje nadmenosti, za hladan pogled,za oči koje love svaki detalj, za kameno lice, za sarkastičan ton. Za to što mislišda možeš da staneš lice u lice s Jenefer iz Vengerberga i da je smatrašarogantnom i punom samoljublja, proračunatom vešticom, a da istovremenobečiš oči u njene nasapunjane sise. Plati, Geralte iz Rivije!

Obema rukama zgrabila ga je za kosu i strasno ga poljubila u usta, prilepilase uz njih kao vampir. Medaljon na vratu je zadrhtao, Geralt je imao utisak da selančić skuplja i stiska ga kao garota. U njegovoj glavi nešto je sevnulo, u ušimaje počelo strašno da šumi. Nije više video čarobničine ljubičaste oči, propao je utamu.

Klečao je. Jenefer mu je govorila prijatnim, nežnim glasom.– Zapamtio si?– Jesam, gospodarice.Bio je to njegov sopstveni glas.– Onda kreni i izvrši moja naređenja.– Razumem, gospodarice.– Možeš mi poljubiti ruku.– Hvala, gospodarice.Osetio je kako joj se približava na kolenima. U glavi mu je zujalo deset

hiljada pčela. Njena ruka mirisala je na jorgovan i ogrozd. Jorgovan i ogrozd...Jorgovan i ogrozd... Blesak. Mrak.

Ograda, stepenice. Hireadanovo lice.– Geralte! Šta ti je? Geralte, kuda ćeš?– Moram... – njegov sopstveni glas. – Moram da idem...– Svih mu bogova! Pogledajte mu oči!Vratimirovo lice, iskrivljeno od užasa. Erdilovo lice. I Hireadanov glas.– Ne! Erdile, ne! Ne dodirujte ga i ne pokušavajte ga zadržati! Skloni se s

puta, Erdile! Skloni mu se!Miris jorgovana i ogrozda. Jorgovana i ogrozda...Vrata. Eksplozija sunca. Vrelina. Sparina. Miris jorgovana i ogrozda. Biće

oluje, pomislio je.I beše to njegova poslednja trezvena misao.

VI

Mrak. Miris...Miris? Ne, smrad. Smrad mokraće, trule slame i vlažnih prnja. Smrad

dimljive baklje zadenute u gvozdeni držač posađen na zidu od neravnih kamenihblokova. Baklja baca senku na zemljani pod pokriven slamom...

Senku rešetaka.Veštac opsova.– Konačno.Osetio je kako ga neko podiže i naslanja leđima na mokar zid.– Već sam počeo da brinem što tako dugo ne dolaziš svesti.– Hireadane? Gde... Dođavola, glava mi puca... Gde smo to mi?– A kako ti se čini?Geralt protrlja lice, osvrnu se oko sebe. Ispod naspramnog zida sedela su

trojica odrpanaca. Nije ih jasno video, sedeli su na mestu koje je bilonajudaljenije od svetla baklje, gotovo u potpunom mraku. Kod rešetke koja ih jedelila od osvetljenog hodnika šćućurilo se nešto što je samo naizgled mogla bitihrpa rita. Zapravo, bio je to sićušni starac s nosom poput rodinog kljuna.Dužina njegove neuredne kose i stanje odeće govorili su da nije tu bio od juče.

– Bacili su nas u tamnicu – turobno je zaključio.– Raduje me – reče vilenjak – da ti se povratila sposobnost logičkog

zaključivanja.– Do sto đavola... A Neven? Koliko dugo smo ovde? Koliko je vremena

prošlo od...– Ne znam. Isto kao i ti, bio sam bez svesti kad su me ovde ubacili –

Hireadan je zgrnuo slamu, seo je udobnije. – Zar je to važno?– I te kako je važno, pasju mu mater. Jenefer... I Neven. Neven je tamo, s

njom, a ona planira... Hej vi tamio! Kad su nas zatvorili?Odrpanci prošaputaše nešto medu sobom. Nijedan od njih nije odgovorio.– Jeste gluvi? – Geralt je pljunuo; i dalje nije mogao da se oslobodi metalnog

ukusa u ustima. – Pitam koje je doba dana? Ili noći? Znate valjda kad vam

donose da žderete?Odrpanci ponovo nešto zamrmljaše, jedan se nakašlja.– Velmožni – najzad progovori jedan. – Ostav’te nas na miru i nemojte nam

se obraćati, ako imate milosti. Mi smo pošteni lopovi, a ne neki politički. Mi navlast nismo napadali. Mi smo samo krali.

– Dabome – reče drugi. – Vi imate svoj ćošak, mi svoj. I nek se svaki držisvoga.

Hireadan frknu. Veštac pljunu.– Ono tako i jeste – zamumla čupavi starčić s dugačkim nosom. – Svaki u

zatvoru svog se ćoška drži i sa svojima se druži.– A ti, dedice – podsmešljivo upita vilenjak – družiš li se s njima ili s nama?

U koju se grupu ubrajaš?– Ni u jednu – ponosno uzvrati dekica. – Zato jer sam ja nevin.Geralt pljunu još jednom.– Hireadane? – upitao je, masirajući slepoočnice. – To napadanje na vlast...

Je li istina?– Apsolutno. Ničega se ne sećaš?– Izašao sam na ulicu... Ljudi su me zagledali... Onda... Onda je bila neka

prodavnica...– Zalagaonica – vilenjak spusti glas. – Ušao si u zalagaonicu. Odmah po

ulasku dao si gazdi preko zuba. Jako. Veoma jako.Veštac je opsovao kroz zube.– Lihvar je pao – tiho je nastavio Hireadan. – A ti si ga udario nekoliko puta

u osetljivo mesto. Sluga je pritekao u pomoć. Izbacio si ga kroz prozor, pravona ulicu.

– Bojim se – promrmlja Geralt – da se nije na tome završilo.– Bojiš se opravdano. Izašao si iz zalagaonice i marširao sredinom ulice,

gurajući prolaznike i uzvikujući neke gluposti o časti dame. Za tobom se vuklapoprilična gomilica, u kojoj smo bili Erdil, Vratimir i ja. Ti si se onda zaustavioispred kuće apotekara Zelenkade, ušao si, i za koji trenutak si ponovo bio naulici, vukući Zelenkadu za nogu. I izložio si gomili neku vrstu govora.

– Kakvog?

– Da kažem najjednostavnije, objasnio si da čak ni profesionalnu bludnicumuškarac koji drži do sebe ne sme nazivati kurvom, jer je to nisko i odvratno.Upotreba pak izraza ,,kurva“ za ženu koju nikad nisi povalio, niti si joj ikada zato dao novce, smatra se balavičkim i apsolutno kažnjivim. Kazna će, otkrio sisvima, biti obznanjena na licu mesta, a biće to kazna koja i pristaje jednombalavcu. Stisnuo si apotekarevu glavu među kolena, svukao mu pantalone iistukao ga kaišem po zadnjici.

– Govori, Hireadane. Govori. Ne pošteđuj me.– Lemao si Zelenkadu po dupetu ne žaleći ruku, a apotekar je jaukao, drao

se, plakao, dozivao u pomoć bogove i ljude, molio za milost, obećao je čak i daće se popraviti, ali mu očigledno nisi verovao. Onda je dotrčalo nekolikonaoružanih bandita, koje u Rindeu zovu gardom.

– I ja sam – Geralt je klimao glavom – tada dakle napao na vlast?– Ma kakvi tada. Napao si ti mnogo ranije. I lihvar i Zelenkada su u

gradskoj vlasti. Sigurno će te zanimati da su obojica zagovarali Jeneferinoproterivanje iz grada. Ne samo što su tako glasali u vladi nego su galamili protivnje po krčmama i prostački je opanjkavali.

– To sam još odavno naslutio. Pričaj dalje. Stigao si do gradskih stražara kojisu dotrčali. Oni su me ubacili u tamnicu?

– Pokušali su. Geralte, kakav je to bio spektakl! Šta si ti s njima napravio,teško je opisati. Oni su nosili mačeve, korbače, toljage, sekire, a ti jedan jasenovštap s kuglom koji si oteo nekom gospodičiću. A kad su svi već ležali po zemlji,krenuo si dalje. Većina nas znala je kud smeraš.

– I ja bih voleo da saznam.– Otišao si u hram. Jer je sveštenik Krep, takođe član Saveta, u, svojim

propovedima mnogo mesta posvećivao Jenefer. Ti, uostalom, uopšte nisi kriosvoje stavove o svešteniku Krepu. Obećavao si mu lekciju poštovanja za lepšipol. Govoreći o tome, izostavljao si njegovu zvaničnu titulu, ali si dodavao nekedruge nazive, izazvavši veliko oduševljenje među podmlatkom koji je za tobomišao.

– Aha – mrmljao je Geralt. – Došlo je, dakle, do još jednog bogohuljenja.Šta još? Skrnavljenje hrama?

– Ne. Nisi uspeo da uđeš. Ispred hrama je već čekala čitava četa gradskih

stražara naoružanih svime što se moglo naći u arsenalu, osim katapultom, reklobi se. Izgledalo je da će te jednostavno-izmasakrirati. Ali nisi stigao do njih.Iznenada si se oberučke uhvatio za glavu i onesvestio se.

– Ne moraš da završavaš. Ali, Hireadane, otkud si se ti našao u tamnici?– Kada si pao, nekoliko stražara je doskočilo ne bi li te izbušilo kopljima.

Počeo sam se prepirati s njima. Dobio sam buzdovanom po glavi i probudiosam se ovde, u jami. Nema sumnje da će me optužiti za učešće u antiljudskojuroti.

– Kad smo već kod optužbi – veštac škljocnu zubima – šta li nam preti, štamisliš?

– Ako se Nevil, gradonačelnik, vratio iz prestonice – progunđa Hireadan –sve je moguće... Poznajem ga. Ali ako još nije došao, kaznu će izreći većnici,među njima naravno i Zelenkada i lihvar. A to znači...

Vilenjak je načinio pokret rukom oko vrata. I pored mraka koji je vladao upodrumu, takav pokret nije ostavljao mnogo mesta za razmišljanje. Veštac jećutao. Lopovi su tiho šaputali među sobom. Dedica zatvoren zbog nevinostinaizgled je spavao. '

– Sjajno – reče najzad Geralt i žestoko opsova. – Nije dovoljno što će meobesiti, nego ću još i skončati sa svešću da sam bio uzrok tvoje smrti,Hireadane. Zasigurno i Nevenove. Ne, ne prekidaj me. Znam da je to Jeneferinapodvala, ali krivica je moja. Moja glupost. Omamila me je, napravila je od menegolo mudo, što bi rekli patuljci.

– Hmm... – mumlao je vilenjak. – Ni manje ni više. Upozorio sam te na nju.Pasju mu mater, tebe sam upozorio, a sâm sam ispao podjednako velika, oprostina izrazu, budalčina. Sekiraš se što sedim ovde zbog tebe, a upravo je suprotno.Ti ovde zbog mene sediš. Mogao sam da te zaustavim na ulici, da teonesvestim, da ne dozvolim... Nisam to učinio. Jer bojao sam se da ćeš se, kadse rasprsnu čari koje je na tebe bacila, vratiti i... povrediti je. Oprosti mi.

– Spremno ti opraštam. Jer pojma nemaš koliku je moć imao taj urok. Dragivilenjače, ja običan urok lomim u nekoliko minuta i ne onesvešćujem se.Jeneferin urok ne biste uspeli da slomite, a da ste pokušali da me zaustavite,moglo je biti nevolja. Priseti se garde.

– Ponavljam ti, nisam mislio o tebi. Mislio sam o njoj.

– Hireadane?– Da?– Ti nju... Ti nju...– Ne volim pompezne izraze – prekinu ga vilenjak, tužno se osmehujući. –

Njome sam, recimo to tako, veoma zadivljen. Sigurno se čudiš kako neko možebiti zadivljen nekim poput nje?

Geralt je suzio oči i prisećao se slike. Slike koja ga je na neobjašnjiv način,recimo to tako, izbegavajući pompezne izraze, zadivljavala.

– Ne, Hireadane – rekao je. – Ne čudim se.Kroz hodnik su se začuli teški koraci, odzvanjanje metala.Tamnicu su

ispunile senke četvorice stražara. Zvecnuo je ključ, nevini starčić odskočio je odrešetke kao ris i sakrio se među kriminalce.

– Tako brzo? – poluglasom se začudio vilenjak. – Mislio sam da je zapostavljanje gubilišta potrebno više vremena...

Jedan od stražara, ćelav kô koleno, grmalj s gustom divljom čekinjom nanjušci, pokazao je na vešca.

– Taj – kratko je rekao.Druga dvojica uhvatiše Geralta, brutalno ga podigoše i prilepiše uza zid.

Lopovi se stisnuše u svoj ćošak, dugonosi dedica zavukao se pod slamu.Hireadan je krenuo da skoči, ali je odmah pao nazad na pod, povlačeći se predoštricom sablje koja mu je gurnuta uz grudi.

Ćelavi stražar stao je ispred vešca, podvrnuo rukave i protrljao pesnicu.– Gospodin većnik Zelenkada – rekao je – hoće da te upitam je li ti dobro

kod nas u tamnici. Da ti nečega ne nedostaje? Možda ti smeta hladnoća? A?Geralt nije smatrao potrebnim da odgovori. Da udari ćelavog takođe nije

mogao, jer su ga stražari koji su ga držali pričepili teškim cokulama.Ćelavi je kratko zamahnuo i udario ga u stomak. Odbrambeno napinjanje

mišića nije pomoglo. Teško dolazeći do daha, Geralt je neko vreme posmatraokopču na svom pojasu, nakon čega su ga stražari ponovo uspravili.

– Ništa ti ne treba? – nastavljao je ćelavi, zaudarajući na crni luk i kvarnezube. – Obradovaće se gospodin većnik što se ne žališ.

Još jedan udarac, u isto mesto. Veštac se zagrcnuo i mogao je povratiti, samo

da je imao šta. Ćelavi se okrenu. Zamenio je ruku.Tras! Geralt je ponovo gledao u kopču svog pojasa.– I, šta kažeš? – ćelavi se neznatno povuče, nesumnjivo nameravajući da

uzme veći zamah. – Nemaš nijednu želju? Gospodin Zelenkada hoće da tepitam da možda ipak nemaš nekakvu. A zašto ti ništa ne govoriš? Da ti se nijejezik zapetljao u čvor? Odmah ću ti ga otpetljati!

Tras!Ni ovoga puta Geralt se nije onesvestio. A morao se onesvestiti, jer mu je

bilo stalo do unutrašnjih organa. Da bi se onesvestio, morao je naterati ćelavogda...

Stražar je pljunuo, iskezio zube, opet je protrljao pesnicu.– I šta reče? Nijednu želju?– Jednu... – procedio je veštac, teško podižući glavu. – Da pukneš, kurvin

sine.Ćelavi je zaškripao zubima, povukao se i zamahnuo, ovoga puta, u skladu s

Geraltovim planom, nameravajući da udari u glavu. Ali udarac se nije dogodio.Stražar je iznenada zaklokotao, pocrveneo, obema rukama se uhvatio za trbuh,zajaukao, urliknuo od bola...

VII

– I šta ja da radim s vama?Pomračeno nebo iza prozora sasekla je zaslepljujuće svetla traka munje,

ubrzo se začuo oštar, razvučen udargroma. Pljusak je postajao snažniji, olujnioblak valjao se iznad Rindea.

Posađeni na klupu ispod velikog goblena koji je predstavljao ProrokaLebjodu dok napasa ovce, Geralt i Hireadan su ćutali, suzdržano spustivši glave.Gradonačelnik Nevil koračao je po odaji, frkćući i dahćući ljutito.

– Vi prokleti, usrani čarobnjaci! – odjednom je viknuo, zaustavivši se. – Namoj ste se grad namerili, je li? Nema na ovome svetu drugih gradova, ili kako?

Vilenjak i veštac su ćutali.– Zar da tako... – zagrcnu se gradonačelnik. – Zar da ključara... Kao da je

paradajz! Na mrtvo ime! Kô za salatu! To je neljudski!– Neljudski i bezbožnički – ponovio je sveštenik Krep, prisutan u kancelariji

većnice. – Toliko neljudski da bi i budala shvatila ko iza toga stoji. Tako je,gradonačelniče. Hireadana obojica poznajemo, a ovaj ovde, što se izdaje zavešca, ne bi imao dovoljno Snage da tako sredi ključara. Sve je to Jeneferinomaslo, te veštice od bogova proklete!

Iza prozora, kao da potvrđuje sveštenikove reči, udario je grom.– To je ona, niko drugi – nastavi Krep. – Tu nema sumnje. Ko bi još osim

Jenefer pomislio da se sveti gospodinu većniku Zelenkadi?– Gle, gle, gle – odjednom se zacerekao gradonačelnik. – Zbog toga se još i

ponajmanje ljutim. Zelenkada mi je pakostio, vreba na moj položaj. Ali sad višeneće imati autoriteta kod ljudi. Svako ko se priseti kako je dobio po dupetu...

– Falilo je samo da počnete da tapšete tom zločinu, gospodine Nevile –namrgodi se Krep. – Podsetiću vas, da nisam bacio egzorcizam na vešca, digaobi ruku i na mene i na manastirsku svetinju...

– To vam je zato što ste zaista gadno govorili o njoj u propovedima, Krepe.Čak se i Berant žalio na vas. Ali istina je istina. Čujete li, lupeži? – gradonačelnikse ponovo okrenuo Geraltu i Hireadanu. – Nema opravdanja! Nemam nameru

da tolerišem ovakve ispade! Ajde, dakle, trk, pričajte redom, pričajte šta imate usvoju odbranu, inače, kunem vam se u sve relikvije, zaigraću s vama tako da dosmrti nećete zaboraviti! Sve da ste mi ispričali, smesta, kô na ispovesti!

Hireadan teško uzdahnu i pogleda u vešca značajno i molećivo. Geralt jetakođe uzdahnuo i nakašljao se.

I ispričao je sve. Pa, gotovo sve.– Dakle, tako stoje stvari – reče sveštenik posle kratkog ćutanja. – Divna

priča. Duh oslobođen iz zatočeništva. I čarobnica koja je bacila oko na njega.Nije loša kombinacija. Ali to se može loše završiti, veoma loše.

– Kakav je to duh? – upita Nevil. – I šta bi s njim ta Jenefer?– Čarobnjaci svoju snagu crpe iz prirodnih sila – objašnjavao je Krep –

tačnije, iz takozvana Četiri Elementa, poznata još i kao stihije. Vazduh, Voda,Vatra i Zemlja. Svaka od ovih stihija ima svoju sopstvenu Dimenziju, u govoručarobnjaka zovu je Ravan. Postoji Ravan Vode, Ravan Vatre i tako dalje. TeDimenzije, nama nedostupne, nastanjuju bića zvana duhovima...

– Zvana u legendama – prekinu ga veštac. – Jer, koliko nam je poznato...– Ne prekidaj – saseče ga Krep. – To koliko tebi, vešče, nije poznato videlo

se još dok si prepričavao. Zato sada ćuti i poslušaj pametnije od sebe. Da sevratim na duhove, postoje dakle četiri vrste, baš kao i četiri Ravni. Postojedžinovi, bića Vazduha, maridi, povezani sa stihijom Vode, ifriti, koji su duhoviVatre i d’ao, duh Zemlje...

– Zaneo si se, Krepe – dobacio je Nevil. – Ovo nije svetilišna škola, nepodučavaj nas. Govori kratko: šta Jenefer hoće od tog duha?

– Takav duh, gradonačelniče, to je živi rezervoar magijske energije.Čarobnjak koji ima duha u službi može tu energiju da usmerava u obliku čini.Ne mora da se muči da izvlači Snagu iz Prirode, duh to čini za njega. U tomslučaju moć čarobnjaka je ogromna, to je gotovo svemoć...

– Nekako nisam baš čuo za magove koji mogu sve – namršti se Nevil. –Upravo suprotno, moć većine njih je prilično preuveličana. Ovo ne mogu, ovone...

– Čarobnjak Stamelford – ubacio se sveštenik, ponovo uzimajući ton, pozu iizraz lica akademskog predavača – jednom je pomakao čitavu planinu, jer mu jezaklanjala pogled iz kule. Niko nikada nije uspeo, ni pre ni posle toga, da učini

išta slično. Zato što je Stamelford, kako priča glasi, imao u službi d’ao, duhaZemlje. Postoje zapisi o sličnim delima drugih magova. Ogromni talasi ikatastrofalne kiše, nesumnjivo delo marida. Vatreni stubovi, požari i eksplozije,rabota vatrenih ifrita...

– Vazdušne trube, uragani, letenje nad zemljom – promrmlja Geralt. –Džefri Monk.

– Slažem se. Ponešto ipak znaš, koliko vidim – Krep ga je pogledaodobronamernije. – Priča se da je stari Monk znao način da natera u službudžina, duha Vazduha. I to ne jednog, kruže glasine. Navodno ih je držao ubocama i koristio prema potrebi, od svakog duha po tri želje. Jer duh, mojagospodo, ispunjava samo tri želje, a potom je slobodan i vraća se u svojuDimenziju.

– Ovaj kod reke ništa nije ispunio – odlučno reče Geralt. – Odmah je skočioNevenu za vrat.

– Duhovi su – uzdigao je nos Krep – bića zloćudna i prevrtljiva. Ne voleone koji ih trpaju u boce i naređuju im da pomeraju planine. Sve će učiniti daonemoguće izgovaranje želja, a takođe ih ispunjavaju na način koji jenepredvidljiv i kojim se teško vlada. Nekad i doslovno, dakle treba voditi računašta se govori. Da bi se pak duh ukrotio, potrebna je čelična volja, čvrsti živci,snažna Moć i velika umešnost. Iz toga što govoriš, vešče, proizilazi da su tvojeumešnosti bile preslabe.

– Preslabe da bi se podlac ukrotio – složio se Geralt. – Ali oterao sam ga,leteo je tako da je vazduh pištao. A i to je nešto. Istina, Jenefer je ismejala mojegzorcizam...

– Kakav je to bio egzorcizam? Ponovite.Veštac je ponovio, reč po reč.– Šta?!? – sveštenik najpre preblede, zatim pocrvene, a na kraju posive. –

Kako se usuđuješ! Šegačiš li se sa mnom?– Oprostite – zamucao je Geralt. – Da budem iskren, ja i ne znam... šta

znače te reči.– Onda ne izgovarajte ono što ne znate! Uopšte ne razumem gde ste mogli

čuti takve gadosti!– Dosta s tim – gradonačelnik je mahnuo rukom. – Gubimo vreme. Dakle.

Sada znamo zašto je čarobnici potreban duh. Ali kazali ste, Krepe, da to nijedobro. Šta nije dobro? Neka ga uhvati ako hoće i nek ide dođavola, šta me setiče. Ja mislim...

Niko nikada nije saznao šta je u datom trenutku mislio Nevil, ako i to nisubila hvalisanja. Na zidu pored goblena s Prorokom Lebjodom iznenada sepojavio svetlucavi pravougaonik, nešto je blesnulo, a onda se u sredinivećnikove odaje iskrcao... Neven.

– Nevin je! – dreknuo je pesnik besprekornim, zvonkim tenorom, sedeći napodu i kružeći okolo sumanutim pogledom. – Nevin je! Veštac je nevin! Tražimda mi verujete!

– Nevene! – viknu Geralt, zaustavljajući Krepa, koji se očigledno spremao zaegzorcizam, a ko zna, možda i za bacanje kletve. – Otkud ti... ovde... Nevene!

– Geralte! – bard skoči s poda.– Nevene!– Ko je sad ovaj? – zarežao je Nevil. – Za sto đavola, ne prestanete li s

činima, ne jamčim vam za sebe. Rekao sam da su u Rindeu čini zabranjene!Najpre mora da se preda pismena molba, onda da se izmiri porez i javna taksa...Čekaj... Zar to nije onaj pevač, veštičin talac?

– Neven – ponovio je Geralt, držeći pesnika za ramena. – Kako si dospeoovde?

– Ne znam – priznao je bard s glupom i zabrinutom grimasom. – Iskrenoda vam kažem, uopšte nisam svestan toga što mi se dogodilo. Sećam se tekponečega, i nek me kuga odnese ako znam šta je od toga bila java, a šta košmar.Mada se prisećam zgodne crnke vatrenih očiju...

– Šta vi meni ovde o crnkama – ljutito ga prekinu Nevil. – Na suštinupređite, milostivi gospodine, na suštinu. Dernjali ste se da je veštac nevin. Štasad treba da mislim? Da je Zelenkada sam, svojim rukama, izudarao sopstvenuguzicu? Jer ako je veštac nevin, onda drugačije nije moglo biti. Izgleda da je tobila masovna halucinacija.

– Ništa mi ne znamo o guzicama, niti o halucinacijama – ponosno rečeNeven. – Niti o zelenim kadama. Ponoviću, poslednje čega se sećam bila jeelegantna dama, s ukusom odevena u crno i belo. Imenovana me je brutalnoubacila u svetleću rupu, zacelo magijski portal. A pre toga mi je dala jasno i

izričito naređenje. Kada stignem na odredište, treba bez odlaganja da izjavim,citiram: „Želja je moja da mi se veruje da veštac ne snosi krivicu za to što sedogodilo. Takva je, a ne drugačija, moja želja.“ Doslovno tako. Naravno, pitaosam o čemu je reč, o čemu se radi i zašto sve to tako. Crnka mi nije dala dadođem do reči. Nagrdila me je ne baš pristojno, uhvatila za vrat i ubacila uportal. To je sve. A sada...

Neven se ispravi, otrese kaputić, popravi kragnu i neobičan, premda isprljanžabo.

– ... bi li mi gospoda ispričala kako se zove i gde se u ovom gradu nalazinajbolja krčma?

– U mom gradu nema loših krčmi – polako reče Nevil. – Ali pre nego što seu to uveriš, detaljno ćeš pregledati najbolju tamnicu u gradu. Ti i tvojikompanjoni. Još niste na slobodi, da vas podsetim, bitange! Samo ih gledaj!Jedan prepričava neverovatne događaje, a drugi iskače iz zida i dernja se onevinosti, želja mu je, urla, da mu poverujemo. Ima drskosti da traži...

– O bogovi! – sveštenik se iznenada uhvati za ćelavu glavu. – Sadarazumem! Želja! Poslednja želja!

– Šta vam je, Krepe? – gradonačelnik nabora čelo. – Je li vam dobro?– Poslednja želja! – ponovi sveštenik. – Primorala je barda da izgovori treću,

poslednju želju. Duha nije bilo moguće ukrotiti dok ne ispuni tu želju. A Jeneferje postavila magijsku zamku i sigurno ga je uhvatila pre nego što je uspeo daumakne u sopstvenu Dimenziju! Gospodine Nevile, treba neizostavno...

Napolju je zagrmelo. I to tako da su zidovi zadrhtali.– Dođavola – promrmlja gradonačelnik prilazeći prozoru. – Udarilo je

negde u blizini. Samo da nije u nečiju kuću, još mi samo požar fali... O bogovi!Pogledajte! Pogledajte ono! Krepe!!! Šta je to?

Svi su kao jedan krenuli ka prozoru.– O majko! – vrisnu Neven, hvatajući se za grlo. – To je on! To je kurvin sin

koji me je davio!– Džin! – viknu Krep. – Duh Vazduha!– Iznad Erdilove krčme! – vikao je Hireadan. – Iznad krova!– Uhvatila ga je! – sveštenik se toliko nagnuo da umalo nije pao. – Vidite li

magično svetlo? Čarobnica drži duha u zamci!

Geralt je ćutke posmatrao.Pre mnogo godina, dok je kao potpuni balavac skupljao znanje u Kaer

Morhenu, u Sedištu veštaca, on i njegov drugar Eskel uhvatili su velikogšumskog bumbara kog su kasnije dugačkim koncem isparanim iz košuljeprivezali za bokal na stolu. Posmatrajući šta bumbar radi na uzici, previjali su seod smeha, sve do časa kad ih je na tom mestu uhvatio Vesemir, njihov vaspitač,i obojicu ih isprašio kaišem.

Džin koji je kružio nad krovom Erdilove krčme ponašao se identično kaotada bumbar. Uzdizao se i padao, uzletao i sletao, kružio i besno tutnjao. Jer džinje, isto kao i bumbar iz Kaer Morhena, bio privezan nitima od zaslepljujućeg,raznobojnog svetla, koje su ga usko obmotavale, završavajući se na krovu. Džinje ipak imao više mogućnosti od bumbara privezanog za bokal. Bumbar nijemogao da razvaljuje okolne krovove, da komada crepove, kida dimnjake,smrskava kule i mansarde. Džin je mogao. I tako je i činio.

– Uništiće grad! – zaridao je Nevil. – To čudovište uništiće moj grad!– Gle, gle – zasmejao se sveštenik. – Udario tuk na luk, kako mi se čini!

Ovo je izuzetno snažan džin! Uistinu ne znam ko je koga ovde uhvatio, vešticanjega ili on vešticu! Ha, skončaće se tako što će je džin smrskati u prah, veomadobro! Pravda će biti zadovoljena!

– Serem ti se na pravdu! – dernjao se gradonačelnik, ne obraćajući pažnju nato da pred prozorom mogu stajati birači. – Pogledaj, Krepe, šta se tamo zbiva!Panika, rušenje! To mi nisi rekao, budalo ćelava! Mudrovao si, brbljao, a onajvažnijem ni reči! Zašto mi nisi rekao da taj demon... Vešče! Učini nešto!Čuješ li, nevini čarobnjače? Pokaži tom đavolu! Oprostiću ti za sve grehe, ali...

– Ništa se tu ne može učiniti, gospodine Nevile – obrecnu se Krep. – Nistepazili dok sam govorio, i tačka. Nikada ne pazite dok govorim. To vam je,ponoviću, nečuveno snažan džin; da nije tako, čarobnica bi ga već obuzdala.Kažem vam, njene čini će uskoro oslabiti, tada će džin da je smoždi i otići će. Imir će nastati.

– A dotad će se grad pretvoriti u ruševine?– Treba sačekati – ponovio je sveštenik. – Ali ne skrštenih ruku. Izdajte

naredbe, gradonačelniče. Neka ljudi napuste obližnje kuće i neka se pripreme zagašenje požara. To što se sada tamo događa nije ništa u poređenju s paklom koji

će nastati kada duh svrši s čarobnicom.Geralt je podigao glavu, zatekao je Hireadanov pogled i izbegao ga.– Gospodine Krepe – odjednom je odlučio. – Potrebna mi je vaša pomoć.

Reč je o portalu kroz koji je Neven stigao ovde. Portal i dalje povezuje većnicusa...

– Od portala više nema ni traga – hladno je rekao sveštenik, pokazujući kazidu. – Zar ne vidiš?

– Iako je nevidljiv, portal uvek ostavlja trag. Činima se taj trag možepovratiti. Proći ću kroz njega.

– Zasigurno ste sišli s uma! Čak i da vas taj prolazak ne rascepa na komade,šta mislite da postignete? Hoćete da se nađete usred ciklona?

– Pitao sam se možete li da bacite čini koje će povratiti trag.– Čini? – sveštenik je s ponosom podigao glavu. – Ja nisam bezbožni

čarobnjak! Ja ne bacam kletve! Moja snaga dolazi iz vere i molitve!– Možete li ili ne?– Mogu.– Onda se prihvatite posla, jer vreme leti.– Geralte – javio se Neven. – Ti si zaista poludeo! Drži se podalje od tog

prokletog davitelja!– Molim za tišinu – reče Krep. – I za ozbiljnost. Molim se.– Dođavola s tvojom molitvom! – razdera se Nevil. – Idem da okupim

ljude! Treba nešto učiniti, a ne stajati i blebetati! O bogovi, kakav dan! Kakavprokleti dan!

Veštac oseti kako Hireadan dodiruje njegovo rame. Okrenuo se. Vilenjak gaje pogledao u oči, onda je spustio pogled.

– Ideš tamo... jer moraš, zar ne?Geralt se pokolebao. Učinilo mu se da oseća miris jorgovana i ogrozda.– Valjda je tako – rekao je otegnuto. – Moram. Izvini, Hireadane...– Ne izvinjavaj se. Znam šta osećaš.– Sumnjam da znaš. Jer ni ja sam ne znam.Vilenjak se nasmejao. Njegov osmeh nije imao ništa zajedničko s radošću.– Upravo u tome je suština, Geralte. Upravo u tome.

Krep se ispravio, duboko je odahnuo.– Gotovo – rekao je, s ponosom pokazujući na jedva vidljive linije na zidu. –

Ali portal se leluja i neće još dugo izdržati. Takođe ne mogu biti siguran da nijeprekinut. Pre nego što tamo stupite, vešče, razmislite o učinjenim gresima.Mogu vam dati blagoslov, ali za oproštaj grehova...

– ... nema dovoljno vremena – završio je Geralt. – Znam, gospodine Krepe.Za to nikad nema dovoljno vremena. Izađite svi iz odaje. Ako portal eksplodira,pući će vam bubne opne.

– Ja ostajem – reče Krep kada su se za Nevenom i vilenjakom zatvorilavrata. Prelazio je rukama kroz vazduh, stvarajući oko sebe pulsirajuću auru. –Raširiću zaštitu, za svaki slučaj. A ako portal pukne... Pokušaću da vas izvučem,gospodine vešče. Bubne opne, velika stvar. Opne zarastaju.

Geralt ga je dobronamerno pogledao. Sveštenik se nasmejao.– Hrabar ste čovek – rekao je. – Želite da je izbavite, zar ne? Ali hrabrost

vam neće previše pomoći. Džinovi su osvetoljubiva bića. Čarobnica jeizgubljena. I vi ćete, ako tamo pođete, biti izgubljeni. Razmislite o gresima.

– Već jesam – Geralt je stao ispred slabo svetlećeg portala. – GospodineKrepe?

– Slušam vas.– Taj egzorcizam, koji vas je onako naljutio... Šta znače te reči?– Zaista, prigodan je trenutak za šale i dosetke...– Molim vas, gospodine Krepe.– Tja – reče sveštenik, krijući se iza gradonačelnikovog teškog hrastovog

stola. – To vam je poslednja želja, pa hajde da kažem. Značilo je... Hmm...Hmm... „Gubi se odavde i jebi se sam.“

Geralt je stupio u ništavilo, a hladnoća je ugušila smeh koji se u njemutresao.

VIII

Portal u kom je grmelo i kipelo kao u uraganu naglo ga je izbacio, ispljunuosilinom koja je razdirala pluća. Veštac je bespomoćno tresnuo na pod, gušeći se,teško hvatajući vazduh široko otvorenih usta.

Pod je podrhtavao. Najpre je mislio da se on sam trese posle putovanja krozurušavajuće okno portala, ali ubrzo je shvatio da greši. Čitava kuća je vibrirala,tresla se i škripala.

Osvrnuo se oko sebe. Nije se našao u odajici u kojoj je poslednji put videoJenefer i Nevena, već u velikoj glavnoj sali obnovljene Erdilove krčme.

Ugledao ju je. Klečala je između stolova, nagnuta iznad magične kugle.Kugla je plamtela jakim mlečnim svetlom, presijavala se u crvenoj boji poprstima čarobnice. Odsjaj koji je kugla bacala obrazovao je sliku. Treperavu,nestalnu, ali jasnu. Geralt je ugledao sobicu sa zvezdom i pentagramomiscrtanim na podu, sada zaslepljujuće rasplamsanim. Video je raznobojne,praštave, vatrene linije koje su izbijale iz pentagrama i nestajale visoko iznadkrova, odakle je dopirala besna rika ulovljenog džina. Jenefer ga je ugledala,ustala je i podigla ruku.

– Ne! – viknuo je. – Ne čini to! Tu sam da ti pomognem!– Da mi pomogneš? – prasnula je. – Ti?– Ja.– I pored toga što sam ti uradila?– I pored toga.– Zanimljivo. Ali u suštini nevažno. Ne treba mi tvoja pomoć. Gubi se

odavde, smesta.– Ne.– Gubi se! – vrisnula je, zlokobno se mršteći. – Ovde postaje opasno! Stvar

mi izmiče kontroli, shvataš li? Ne mogu da ga savladam, ne razumem kako, alipodlac ne gubi snagu. Uhvatila sam ga kad je ispunio trubadurovu treću želju,već bi trebalo da ga imam u kugli. A on uopšte ne gubi snagu! Dođavola, čini seda postaje sve snažniji! Ali obuzdaću ga nekako, slomiću ga...

– Nećeš ga slomiti, Jenefer. On će te ubiti.– Nije tako lako mene ubiti...Ućutala je. Cela tavanica krčme odjednom se usijala i razbuktala. Vizija koju

je kugla prikazivala rasplinula se u svetlosti. Na plafonu se iscrtao veliki vatreničetvorougao. Čarobnica je opsovala podižući ruke, iz njenih prstiju šiknule suiskre.

– Beži, Geralte!– Šta se događa, Jenefer?– Lokalizovao me je... – zastenjala je, crveneći se od mučenja. – Doći će do

mene. Stvara sopstveni portal kako bi ušao. Ne može da pokida užad, ali krozportal će uspeti da uđe. Ne mogu... Ne mogu ga zaustaviti!

– Jenefer...– Ne ometaj me! Moram da ostanem koncentrisana... Geralte, moraš da

bežiš. Otvoriću svoj portal, stazu za tvoje bekstvo. Pazi se, biće to portal kojiizbacuje naslepo, nemam vremena ni snage za drugačiji... Ne znam gde ćešizleteti... ali bićeš bezbedan... Spremi se...

Veliki portal na plafonu odjednom se zaslepljujuće zasijao, naduo se iizobličio, iz ništavila se pomolila vešcu dobro poznata bezoblična njuška, koja jemljackala obešenim ustima i zavijala tako da je burgijalo u ušima. Jenefer jeskočila, zamahala je rukama i uzviknula čini. Iz njenog dlana izletela jerazgranata svetlost i kao mreža pala na džina. Džin je riknuo i iz sebe ispustiodugačke šape, koje su kao kobre u skoku poletele ka čarobničinom grlu. Jeneferse nije povukla.

Geralt se bacio ka njoj, odgurnuo je i zaštitio. Obmotan magijskim svetlom,džin je iskočio iz portala kao čep iz boce, bacio se na njih razjapljujući čeljusti.Veštac je stisnuo zube i udario ga Znakom, bez vidljivog efekta. Ali duh nijenapadao. Lebdeo je u vazduhu ispod samog plafona, narastao do zadivljujućihrazmera, izbečio je na Geralta blede oči i zarikao. U njegovoj rici bilo je nečegapoput naređenja, uputstva. Nije razumeo kakvog.

– Ovuda! – viknula je Jenefer, pokazujući ka portalu koji je iščarala na zidupored stepenica. U poređenju s portalom koji je duh stvorio, čarobničin portalizgledao je jadno, neugledno i veoma provizorno. – Ovuda, Geralte! Beži!

– Samo zajedno s tobom!

Vrteći rukama kroz vazduh, Jenefer je uzvikivala čini, raznobojne linije užadiprskale su iskrama, praskale su. Džin se zavrteo kao čigra, napinjući se uužadima, razvlačeći ih. Polako ali neprestano, približavao se čarobnici. Jenefer senije povlačila.

Veštac je priskočio, vešto joj postavio nogu, jednom rukom je uhvatio zastruk, drugu joj zario u kosu na vratu. Jenefer je gadno opsovala i udarila galaktom u vrat. Nije je puštao. Prodoran miris ozona koji su stvarale čini nijeugušio miris jorgovana i ogrozda. Geralt je obuzdao čarobničine uskoprcanenoge i skočio, noseći je pravo u ustalasano treperavo ništavilo manjeg portala.

Portala koji je vodio u nepoznato.Izleteli su čvrsto zagrljeni, ispali su na mermerni pod, kližući se po njemu

prevrnuli su ogromni svećnjak, a odmah zatim i sto, s kog su uz lupu i tresakpopadali kristalni pehari, zdele s voćem i ogromna činija puna lomljenog leda,vodenog bilja i ostriga. Neko je vrisnuo, neko zapištao.

Ležali su u samom centru balske dvorane osvetljene kandelabrima. Bogatoodevena gospoda i dame okićene draguljima, prekinuvši ples, gledali su ih uzaprepašćenoj tišini. Muzičari s galerije završili su sviranje kakofonijom koja jeparala uši.

– Ti kretenu! – vrisnula je Jenefer, pokušavajući da mu iskopa oči. – Tiprokleti idiote! Sprečio si me! Već sam ga imala!

– Govno si ti imala! – viknuo je, ozbiljno razljućen. – Život sam ti spasao,glupa veštice!

Frknula je kao besna mačka, njeni dlanovi šiknuli su iskrama. Okrenuvši lice,Geralt ju je zgrabio za oba zgloba, a onda su se počeli kotrljati među ostrigama,kandiranim voćem i krhotinama leda.

– Imaju li gospoda pozivnice? – upitao je naočit muškarac sa zlatnimlančićem dvorskog komornika na grudima, posmatrajući ih s visine, sauzvišenim izrazom na licu.

– Odjebi, budalčino! – dreknula je Jenefer, i dalje pokušavajući da iskopa očiGeraltu.

– Ovo je skandal! – glasno je rekao komornik. – Zaista, preterujete s tomteleportacijom. Žaliću se Veću čarobnjaka. Zahtevaću...

Niko nikada nije saznao šta bi dvorski komornik zahtevao. Jenefer se

iskobeljala, otvorenim dlanom tresnula je vešca u uho, snažno ga šutnula ucevanicu i skočila u portal koji se polagano gasio u zidu. Geralt se bacio zanjom, uvežbanim pokretom zgrabio ju je za kosu i struk. Takođe već uvežbano,Jenefer ga je drmnula laktom. Od žestine pokreta oparala joj se haljina podpazuhom, otkrivajući zgodnu devojačku dojku. Iz poderanog dekoltea izletela jeostriga.

Oboje su upali u ništavilo portala. Geralt je i dalje mogao čuti rečikomornika.

– Muzika! Svirajte dalje! Ništa se nije dogodilo. Molim vas da se neuzrujavate zbog ovog nemilog incidenta!

Veštac je bio ubeđen da sa svakim sledećim putovanjem kroz portal raste irizik za nesrećom. I nije grešio. Pogodili su u cilj, u Erdilovu krčmu, ali su sematerijalizovali ispod samog plafona. Survali su se, smrskavši stepenišnuogradu, uz zaglušujući tresak sleteli su na sto. Sto je tome morao podleći, ipodlegao je.

U trenutku pada Jenefer se našla ispod njega. Bio je siguran da je izgubilasvest. Pogrešio je.

Drmnula ga je korenom šake u oko i pravo u lice sasula mu splet uvredakakvih se ne bi postideo ni patuljak grobar, a patuljci grobari po prostaklukubehu neprevaziđeni. Psovkama su se pridružili besni i nekontrolisani udarcinaslepo, gde god je stigla. Geralt je zgrabi za ruke, i u nameri da izbegne njenudarac čelom, utisnuo je lice u čarobničin dekolte, koji je mirisao na jorgovan iogrozd, i ostrige.

– Pusti me! – urlala je, ritajući se kao konjče. – Idiote, gluperdo, prostačino!Pusti kad kažem! Uže samo što nije puklo, moram da ga osnažim, džin će inačepobeći!

Nije joj odgovorio, iako je to poželeo. Držao ju je još snažnije, pokušavajućida je prignječi uz pod. Jenefer je masno opsovala, otrgnula se i svom ga snagomzveknula kolenom među noge. Pre nego što je uspeo da povrati dah, istrgla muse i uzviknula čini. Osetio je kako ga neka čudovišna sila vuče s poda i baca gadužinom cele sale, a onda je snagom koja oduzima dah tresnuo o izrezbarenudvokrilnu komodu i propisno je smrvio.

IX

– Šta se tamo događa?! – Neven je, pribijen uza zidić, ispružio vrat,pokušavajući da se pogledom probije kroz pljusak. – Šta se događa tamo,govorite, dođavola!

– Tuku se! – povika jedan od radoznalih uličara, odskakujući od prozorakrčme kao opečen. Njegovi raščupani pajtosi takođe se baciše u bežaniju,šljapkajući po blatu bosim nogama. – Čarobnjak i veštica se tuku!

– Tuku se? – iznenadi se Nevil. – Oni se tuku, a jebeni demon ruši mojgrad! Gledajte, opet je otkinuo dimnjak! I razvalio ciglanu! Hej, ljudi! Trkomtamo! O bogovi, sreća pa pada, buknuo bi požar kô ništa!

– Neće još dugo potrajati – tmurno je rekao sveštenik Krep. – Magijskosvetlo slabi, užad će uskoro popucati. Gospodine Nevile! Naredite da se ljudipovuku! Tamo samo što se nije rasplamsao pakao! Od te kuće će ostati krhotine!Gospodine Erdile, čemu se smejete? Pa to je vaša kuća. Šta vas tako veseli?

– Tu straćaru sam osigurao na gomilu para!– Da li polisa predviđa magijske i natprirodne slučajeve?– Jasna stvar.– Pametno, gospodine vilenjače. Vrlo pametno. Čestitam. Hej, ljudi, u

zaklon! Kom je život mio, nek ne prilazi bliže!Iz unutrašnjosti Erdilovog gazdinstva razlegao se zaglušujući huk, zasvetlela

je munja. Ljudi se povukoše, sklanjajući se iza stubova.– Zašto je Geralt odlazio tamo? – jauknuo je Neven. – Za kog đavola? Zašto

se zainatio da spase tu čarobnicu? Zašto, pasju mu majku? Hireadane, je l’ ti torazumeš?

Vilenjak se tužno osmehnu.– Razumem, Nevene – potvrdio je. – Razumem.

X

Geralt je poskočio pred narednom vatrenonarandžastom strelom koja ješiknula iz čarobničinih prstiju. Bila je vidljivo umorna, strele su bile slabe ispore, izbegavao ih je bez veće muke.

– Jenefer! – viknuo je. – Smiri se! Shvati konačno šta ti želim reći! Nećešuspeti...

Nije završio. Iz čarobničinih prstiju prsnule su tanušne crvene munje,pogodivši ga na više mesta i detaljno ga obmotavši. Odelo je zacičalo i počelose dimiti.

– Neću uspeti? – prosiktala je, stojeći nad njim. – Sad ćeš videti šta ja sveuspevam. Dovoljno je da legneš i ne ometaš me više.

– Skini ovo s mene! – zaurlao je, trzajući se i otimajući iz vatrene paučine. –Zapaliću se, dođavola!

– Lezi mirno – posavetovala ga je, teško dišući. – Peče samo kad sepomeraš... Ne mogu ti posvetiti više vremena, vešče. Zabavili smo se, ali što jemnogo – mnogo je. Moram da se posvetim džinu, inače će mi pobeći...

– Pobeći? – vikao je. – Ti si ta koja treba da beži! Taj džin... Jenefer, pažljivome saslušaj. Moram nešto da ti otkrijem... Moram ti reći istinu. Iznenadićeš se.

XI

Džin se trgnuo na uzici, napravio krug, nategnuo niti koje su ga držale isrušio toranj na kući Beaua Beranta.

– Kako samo urliče! – namrgodio se Neven, nehotice se hvatajući za grlo. –Kako jezivo urliče! Reklo bi se da je đavolski besan!

– I jeste besan – reče sveštenik Krep.Hireadan ga pogleda.– Šta?– Besan je – ponovi Krep. – I ne čudim se. I ja bih bio besan da moram u

detalje da ispunim prvu želju koju je veštac slučajno izgovorio...– Kako to? – viknuo je Neven. – Geralt? Želju?– On je taj koji je imao pečat u ruci kada je zarobila duha. Duh ispunjava

njegove želje. Otud čarobnica ne može da zavlada nad džinom. Ali veštac ne bitrebalo to da joj kaže, čak i ako je shvatio. Ne bi trebalo da joj kaže.

– Pasju mu mater – promrmlja Hireadan. – Počinjem da razumem, Ključaru tamnici... je pukao...

– To je bila druga veščeva želja. Ostala mu je još jedna. Poslednja. Ali, svihmi bogova, ne bi trebalo to da otkrije Jenefer!

XII

Stajala je nepomično, nagnuta nad njim, ni najmanje ne obraćajući pažnju nadžina koji se na krovu krčme cimao u užadima. Zgrada se tresla, s plafona seposipao kreč i iver, nameštaj je klizio po podu, u grčevitim drhtajima.

– Dakle tako – procedila je. – Čestitam. Uspeo si da me prevariš. Ne Neven,već ti. Zato se džin tako bori! Ali ja još nisam poražena, Geralte. Potcenjuješ me,potcenjuješ moje moći. Zasad imam u šaci i džina i tebe. Imaš još jednu,poslednju želju? Izgovori je onda. Oslobodićeš džina, a ja ću ga zatvoriti ubocu.

– Nemaš više dovoljno snage, Jenefer.– Potcenjuješ moju snagu. Želja, Geralte!– Ne, Jenefer. Ne mogu... Džin će je možda i ispuniti, ali tebi neće oprostiti.

Kada bude na slobodi, ubiće te, osvetiće se tebi... Nećeš moći da ga uhvatiš inećeš moći od njega da se odbraniš. Iznurena si, jedva se držiš na nogama.Stradaćeš, Jenefer.

– To je moj rizik! – besno je vrisnula. – Zašto tebe brine šta će se sa mnomdogoditi? Bolje misli na ono što džin tebi može dati! Imaš još jednu želju!Možeš da poželiš šta god hoćeš! Iskoristi priliku! Iskoristi je, vešče! Možeš daimaš sve! Sve!

XIII

– Oboje će stradati? – zajaukao je Neven. – Zašto to? Gospodine Krepe, ilikako beše... Zašto? Pa veštac... Zašto, teška ga i iznenadna kuga odnela, zašto nebeži? Zašto? Šta ga zadržava? Zašto ne prepusti sudbini tu prokletu vešticu i nebeži? Pa to je bez ikakvog smisla!

– Apsolutno bez smisla – gorko je ponovio Hireadan. – Apsolutno bez.– To je samoubistvo! I jednostavni idiotizam!– Pa to je valjda njegov fah – uključi se Nevil. – Veštac će spasti moj grad.

Nek mi bogovi budu svedoci, ako li pobedi čarobnicu i odagna demona,nagradiću ga obilato...

Neven je skinuo s glave šeširić ukrašen čapljinim perom, pljunuo ga, bacio ublato i izgazio, ponavljajući razne reči na raznim jezicima.

– Pa on... – odjednom je jauknuo. – Ima još jednu neizgovorenu želju! Možeda izbavi i nju i sebe! Gospodine Krepe!

– Nije tako jednostavno – zamisli se sveštenik. – Ali ako bi... Ako bi izraziosvoju želju... Ako bi nekako povezao svoju sudbinu sa sudbinom... Ne, neverujem da će se toga setiti. I verovatno je bolje da se ne seti.

XIV

– Želja, Geralte! Brzo! Šta želiš? Besmrtnost? Bogatstvo? Slavu? Vlast? Moć?Titulu? Brže, nemamo vremena!

Ćutao je.– Čovečnost – odjednom je rekla, uvredljivo se smejući. – Pogodila sam, zar

ne? To je ono što želiš, o tome maštaš! O izbavljenju, o slobodi da budeš onošto poželiš, a ne ono što moraš da budeš. Džin će ti ispuniti tu želju, Geralte.Izgovori je.

Ćutao je.Stajala je iznad njega u treperavom sjaju čarobne kugle, u bledoj svetlosti

magije, među blescima zrakova koji su vezivali džina, raspuštene kose i očijuplamtećeljubičastih, uspravljena, vitka, crna, strašna...

I divna.Naglo se sagnula, pogledala mu je u oči, izbliza. Osećao je miris jorgovana i

ogrozda.– Ćutiš – prosiktala je. – Dakle, šta ti želiš, vešče? Koja je tvoja najskrivenija

žudnja? Ne znaš, ili ne možeš da se odlučiš? Potraži u sebi, potraži duboko idetaljno, jer kunem ti se u Moć, drugu priliku nećeš imati!

A on je odjednom znao istinu. Znao je. Znao je ko je bila nekada. Šta jepamtila, šta nije mogla da zaboravi, s čime je živela. Ko je zaista bila, pre negošto je postala čarobnica.

Jer u njega su gledale hladne, prodorne, zle i mudre oči grbavice.Prestravio se. Ne, ne zbog te istine. Prestravio se da bi mogla da pročita

njegove misli, da bi mogla da shvati da je otkrio. I da mu to nikada nećeoprostiti. Ugušio je tu misao u sebi, ubio ju je, izbacio iz pameti zauvek, beztraga, osetivši ogromno olakšanje. Osetivši da...

Tavanica je pukla. Obmotan mrežom zrakova koji su se već gasili, džin sebacio pravo na njih urličući; u toj rici bio je trijumf i želja za ubijanjem. Jeneferse bacila ka njemu, iz njenih ruku izbijala je svetlost. Veoma slaba svetlost.

Džin je razjapio čeljust i ispružio ka njoj šape. A veštac je iznenada shvatio

da zna za čim žudi.I izgovorio je želju.

XV

Zgrada je eksplodirala, cigle, grede i daske poletele su uvis u oblaku dima iiskri. Iz prašine iskoči džin, veliki kao ambar. Urličući i zacenjujući se odtrijumfalnog smeha, duh Vazduha, džin, konačno oslobođen, nevezan nikakvomobavezom i ničijom voljom, obrnuo je tri kruga iznad grada, otkinuo šiljak skule, vinuo se u nebo i odleteo, izgubio se, nestao.

– Pobegao je! Pobegao je! – uzvikivao je sveštenik Krep. – Veštac je uspeo!Duh je odleteo! Više nikome neće nauditi!

– Ah – reče Erdil s iskrenim uzbuđenjem. – Kakva čudesna ruševina!– Prokletstvo, prokletstvo! – vikao je Neven povijen iza zidića. – Razvalio je

čitavu kuću! To niko nije mogao da preživi! Niko, kažem vam!– Veštac Geralt iz Rivije žrtvovao se za ovaj grad – svečano reče

gradonačelnik Nevil. – Nećemo ga zaboraviti, uvek ćemo ga slaviti.Razmislićemo i o spomeniku...

Neven je stresao s ramena parče trščanog pletiva ulepljenog glinom, otresaokaput od grudvi maltera navlaženog kišom, pogledao gradonačelnika, i unekoliko precizno biranih reči izrazio svoje mišljenje o posvećenju, slavi,pamćenju i svim spomenicima sveta.

XVI

Geralt se osvrnu oko sebe. Kroz rupe u krovu polako su padale kapi vode.Okolo su se nalazile ruševine i kamare drveta. Mesto na kom su ležali nekimčudom bilo je potpuno čisto. Na njih nije pala čak nijedna daščica, nijedna cigla.Izgledalo je kao da ih je čuvao nevidljivi štit.

Jenefer je, lako zarumenjena, klekla pored njega, oslanjajući ruke na kolena.– Vešče – nakašljala se. – Živ si?– Živ sam – Geralt obrisa s lica prašinu i piljevinu. Polaganim pokretom,

Jenefer je dodirnula njegov zglob, nežno mu prešla prstima po dlanu.– Opekla sam te...– Sitnica. Nekoliko plikova...– Oprosti. Znaš, džin je pobegao. Definitivno.– Žao ti je?– Ne mnogo.– Dobro je. Pomozi mi da ustanem, molim te.– Sačekaj – prošaputala je. – Tvoja želja... Čula sam šta si poželeo.

Zaprepastila sam se, jednostavno sam se zaprepastila. Sve sam mogla očekivati,ali da... Šta te je na to nateralo, Geralte? Zašto... Zašto ja?

– Ne znaš?Nagnula se nad njim, dotakla ga je, osetio je na licu laki dodir njene kose

koja je mirisala na jorgovan i ogrozd i odjednom je znao da nikada nećezaboraviti taj miris, taj mekani dodir, znao je da nikada više neće moći da ihporedi s drugim mirisima i drugim dodirima. Jenefer ga je poljubila i on jeshvatio da više nikada neće poželeti druge usne osim tih, mekanih i vlažnih,slatkih od karmina. Znao je odjednom da će od tog trenutka postojati samo ona,njen vrat, ramena i grudi nesputane crnom haljinom, njena nežna, hladna koža,drugačija od svake koju je ikada dodirnuo. Gledao je izbliza njene ljubičaste oči,najlepše oči celoga sveta, oči koje će mu, bojao se, postati...

Sve. Znao je to.– Tvoja želja – šapnule su mu njene usne uz uho. – Ne znam da li se takva

želja uopšte može ispuniti. Ne znam da li u prirodi postoji Moć sposobna datakvu želju ispuni. Ali ako je tako, osuđen si. Osuđen si na mene.

Ućutkao ju je poljupcem, zagrljajem, dodirom, milovanjima, a onda svim,celim sobom, svakom mišlju, jedinom mišlju, svim, svim, svim. Prekinuli sutišinu uzdasima i šumom odeće bačene na pod, prekinuli su tišinu veoma blagoi bili su lenji, bili su brižni i osećajni, iako nijedno od njih nije previše znalo štaje to briga i osećajnost, uspeli su jer su silno želeli. I nimalo im se nije žurilo, iceo svet odjednom je prestao da postoji, prestao je da postoji na jedan mali,kratak trenutak, a njima se činilo da je to bila čitava večnost, jer čitava je večnostto zaista bila.

A onda je svet nastavio da postoji, aii postojao je sasvim drugačije.– Geralte?– Mhm?– I, kako dalje?– Ne znam.– Ni ja. Jer vidiš, ja... Nisam sigurna da li je bilo vredno na mene se

osuđivati. Ja ne umem... Čekaj, šta to radiš... Htela sam da ti kažem...– Jenefer... Jen.– Jen – ponovila je, sasvim mu se predajući. – Niko me nikada tako nije

zvao. Reci to još jednom, molim te.– Jen.– Geralte.

XVII

Kiša je prestala. Iznad Rindea se pojavila duga, presecala je neboisprekidanim, raznobojnim lukom. Izgledalo je kao da izrasta pravo izporušenog krova gostionice.

– Na sve bogove – promrmlja Neven. – Kakva tišina... Nisu živi, kažemvam. Ili su se međusobno poubijali, ili ih je moj džin dokrajčio.

– Treba pogledati – reče Vratimir, otirući čelo zgužvanom kapom. – Moždasu ranjeni. Da li da pozovemo vidara?

– Bolje grobara – zaključi Krep. – Znam dobro kakva je čarobnica, a i vešcuje takođe đavo iz očiju gledao. Nema šta, treba početi s iskopavanjem dve rakena groblju. A za Jenefer bih savetovao da se pre pogreba probode jasikovimkolcem.

– Kakva tišina – ponovi Neven. – Do malopre su grede letele, a sada mrtvatišina.

Približili su se ruševinama gostionice, veoma pažljivo i sporo.– Neka stolar pravi kovčege – reče Krep. – Recite stolaru...– Tiho – prekinu ga Erdil. – Čuo sam nešto. Šta je to bilo, Hireadane?Vilenjak pomeri kosu sa zašiljenog uha, nagnu glavu.– Nisam siguran... Priđimo bliže.– Jenefer je živa – odjednom reče Neven, naprežući svoj muzički sluh. –

Čuo sam kako dahće. Evo, dahće ponovo!– Aha – potvrdio je Erdil. – I ja sam čuo. Dahće. Mora da se strašno muči,

kažem vam. Hireadane, kuda ćeš? Pazi!Vilenjak se povuče od razbijenog prozora kroz koji je oprezno provirio.– Hajdemo odavde – kratko je rekao. – Nemojmo im smetati.– Zar su živi oboje? Hireadane? Šta oni tamo rade?– Hajdemo odavde – ponovi vilenjak. – Ostavimo ih same neko vreme.

Neka ostanu tamo ona, on i njegova želja. Sačekaćemo u nekoj krčmi, nećeproći mnogo vremena, pridružiće nam se. Oboje.

– Šta oni rade tamo? – bio je radoznao Neven. – Reci nam, dođavola!

Vilenjak se osmehnuo tužno. Veoma, veoma tužno.– Ne volim pompezne izraze – rekao je. – A bez korišćenja pompeznih

izraza to se ne može opisati.

GLAS RAZUMA 7

I

Na poljani je stajao Falvik u punoj opremi, bez šlema, s jarkocrvenimogrtačem prebačenim preko ramena. Pored njega, s rukama ukrštenim prekogrudi, stajao je zdepasti bradati patuljak ogrnut lisičjim krznom, u žičanoj košuljii sa šlemom od gvozdenih prstenova. Bez oklopa, samo u kratkom prošivenomkaftanu, Tailes je lagano koračao, povremeno mašući isukanim mačem.

Veštac se osvrnuo, zaustavivši konja. Okolo su svetlucali oklopi i pljosnatiobodi šlemova najamnika koji su držeći koplja okruživali poljanu.

– Dođavola – progunđa Geralt. – Mogao sam to da očekujem.Neven okrenu konja, tiho opsova ugledavši kopljanike koji su ih zatvorili iza

leđa.– O čemu je reč, Geralte?– Ni o čemu. Drži jezik za zubima i ne mešaj se. Pokušaću nekako da nas

izvučem.– O čemu je reč, pitam? Opet svađa?– Ućuti.– Ipak je bila glupa ideja da jašemo ka gradu – žalio se trubadur, gledajući

prema ne previše udaljenim kulama manastira vidljivim kroz šumu. – Trebalo jeda ostanemo kod Neneke, da nos ne pomaljamo van zidova...

– Ućuti, rekao sam. Videćeš, sve će se razjasniti.– Ne izgleda tako.Neven je bio u pravu. Nije izgledalo tako. Mašući ogoljenim mačem, Tailes

se šetao, ne gledajući na njihovu stranu. Najamnici, oslonjeni na koplja,posmatrali su ih turobno i ravnodušno, s licima profesionalaca kod kojihubijanje ne proizvodi intenzivniji porast adrenalina.

Sišli su s konja. Falvik i patuljak približili su im se laganim korakom.– Uvredili ste plemenitog Tailesa, vešče – rekao je grof bez uvoda i bez

uobičajenih pozdrava. – A Tailes vam je, kao što se sigurno sećate, baciorukavicu. U oblasti manastira nije priličilo napadati vas, zato smo sačekali daizmilite iz svešteničinog skuta. Tailes čeka. Morate se tući.

– Moramo?– Morate.– A ne mislite li, gospodine Falviče – osmehnuo se Geralt – da mi plemeniti

Tailes ne ukazuje preveliku čast? Nikada nisam dobio priliku da postanem vitez,a što se rođenja tiče, bolje da ne spominjemo okolnosti koje su ga pratile. Bojimse da nisam sasvim dostojan da bih... Kako se ono kaže, Nevene?

– Nedovoljno kadar za pružanje zadovoljenja i izlaženja na megdan –izrecitovao je pesnik, napućivši usta. – Viteški kodeks nalaže...

– Skupština reda rukovodi se sopstvenim kodeksom – prekinu ga Falvik. –Da ste vi taj koji je izazvao viteza reda, on bi mogao ili da vam odbijezadovoljenje, ili da ga pruži, zavisno od volje. Sada je pak obrnuto: vitez izazivavas, i samim tim vas podiže do svog ranga, razume se isključivo za vremepotrebno da spere uvredu. Ne možete odbiti. Odbijanje primanja časti učinilo bivas nečasnim.

– To mu dođe logično – reče Neven s majmunskom grimasom. – Vidim,studirali ste filozofiju, gospodine viteže.

– Ne mešaj se – Geralt podiže glavu, pogleda Falvika u oči. – Završite,viteže. Hteo bih da znam šta nameravate. Šta bi se dogodilo ako bih se poneo...nečasno?

– Šta bi se dogodilo? – Falvik nakrivi usta u zlokobni osmeh. – Dogodilo bise to da bih istog trenutka naredio da te obese o granu, ti huljo.

– Mir – iznenada se promuklo oglasi patuljak. – Bez nervoze, gospodinegrofe. I bez pogrda, u redu?

– Ne uči me manirima, Kranmere – procedio je vitez. – I imaj na umu da tije princ dao naređenja koja moraš do detalja izvršiti.

– Vi mene ne učite manirima, grofe – patuljak spusti pesnicu na dvoseklusekiru zadenutu o pojas. – Znam kako se izvršavaju naređenja, snači ću se i bezpodučavanja. Gospodine Geralte, dozvolite. Zovem se Denis Kranmer, kapetanstraže princa Herevarda.

Veštac se kruto pokloni, gledajući patuljka u oči, svetlosive, čelične, ispodgustih, čekinjastih obrva.

– Izađite na megdan, gospodine vešče – mirno nastavi Denis Kranmer. –Bolje je tako. Borba neće biti do smrti, već do iznurenja. Izađite na polje i

dopustite da vas iznuri.– Kako, molim?– Vitez Tailes je prinčev miljenik – rekao je Falvik, zlokobno se smeškajući.

– Dotakneš li ga mačem u toku borbe, bićeš kažnjen, kopile. Kapetan Kranmerće te uhapsiti i izručiti njegovom visočanstvu. Radi kažnjavanja. Takva jenaređenja primio.

Patuljak nije čak ni pogledao u viteza, nije odvajao svoje hladne, čelične očiod Geralta. Veštac se lagano ali prilično neprijatno nasmejao.

– Ako dobro razumem – reče – treba da izađem na dvoboj, jer ako odbijem,obesiće me. Ako se budem borio, treba da dozvolim protivniku da me povredi,jer ako ja ranim njega, izlomiće me na točku. Sve lepše od lepšega. A da vamskratim muke? Zveknuću glavom o panj bora i sam se iznuriti. Hoće li vas tozadovoljiti?

– Bez sprdnje – siknuo je Falvik. – Ne pogoršavaj sebi položaj. Uvredio sired, skitaro, i ima da budeš kažnjen, valjda ti je jasno? A mladom Tailesupotrebna je slava veščevog ukrotitelja, i Kaptol će mu takvu slavu omogućiti. Danije tako, već bi visio. Pusti da te pobedi i sačuvaćeš svoj ubogi život. Ne trebanam tvoj leš: hoćemo da te Tailes zaseče po koži. A tvoja koža, koža mutanta,lako zarasta. Dakle, trk! Odlučuj se. Izbora nemaš.

– Tako sudite, gospodine grofe? – Geralt se još neprijatnije nasmeja, osvrnuse, pogledom odmeri najamnike. – A ja mislim da imam.

– Tako je, to je tačno – priznao je Denis Kranmer. – Imate. Ali tako će seproliti krv, mnogo krvi. Baš kao u Blavikenu. Da li to želite? Želite da opteretitesavest krvlju i smrću? Jer izbor na koji mislite, Geralte, znači upravo krv i smrt.

– Divno argumentujete, kapetane, prosto fascinantno – podsmehnuo seNeven. – Čoveka napadnutog u šumi pozivate na humanost, apelujete nanjegova viša osećanja. Tražite, kako razumem, da izvoli da ne proliva krvrazbojnika koji su ga napali. Da se smiluje nad ubicama, jer ubice su jadne,imaju žene, decu, a ko zna, možda čak i majke. A ne čini li vam se, kapetaneKranmere, da se prerano brinete? Jer ja posmatram te vaše kopljanike i vidimkako im kolena klecaju i na samu pomisao o borbi s Geraltom iz Rivije, vešcem,koji je pokorio strigu golim rukama. Neće se ovde proliti nikakva krv, niti ćeneko biti na gubitku. S izuzetkom onih koji će noge polomiti bežeći ka gradu.

– Ja – mirno je rekao patuljak i drsko uzdigao bradu – nemam šta daprebacim svojim kolenima. Ni od koga do danas nisam bežao, niti imamnameru da taj običaj menjam. Nisam oženjen, o deci mi ništa nije poznato, a nimajku, koju slabo poznajem, radije u ovo ne bih uvlačio. Ali naređenja koja samdobio ću izvršiti. Do najsitnijeg detalja, kao i uvek. Ne apelujući ni na kakvaosećanja, molim gospodina Geralta iz Rivije da saopšti svoju odluku. Sve štokaže prihvatiću i tome se povinovati.

Gledali su se u oči, patuljak i veštac.– U redu – najzad je rekao Geralt. – Završimo s tim. Ne gubimo dan.– Dakle, slažete se – Falvik podiže glavu, oči mu zablistaše. – Pristajete na

dvoboj s plemenitim Tailesom iz Dorndala?– Da.– Dobro. Pripremite se.– Ja sam spreman – Geralt navuče rukavice. – Ne gubimo vreme. Ako

Neneke sazna za ovaj ispad, nastaće pakao. Završimo to brzo. Nevene, ostanimiran. Ti nemaš ništa s ovim. Je li tako, gospodine Kranmere?

– Apsolutno – tvrdo potvrdi patuljak i pogleda u Falvika. – Apsolutno,gospodine Geralte. Bilo kako bilo, to se tiče samo vas.

Veštac izvuče mač iza leđa.– Ne – reče Falvik, vadeći svoj. – Nećeš se boriti s tom tvojom britvom.

Uzmi moj mač.Geralt sleže ramenima. Uze grofovo sečivo i zamahnu njime za probu.– Težak je – hladno zaključi. – Podjednako uspešno mogli smo se tući

ašovima.– Tailes ima takav isti. Jednake su vam šanse.– Neverovatno ste duhoviti, gospodine Falviče. Prosto nečuveno.Najamnici okružiše poljanu retkim lancem. Tailes i veštac stadoše jedan

naspram drugog.– Gospodine Tailese? Šta kažete na pomirenje?Viteščić stisnu usne, levu ruku zabaci za leđa i ukoči se u mačevalačkoj pozi.– Ne? – Geralt se smeškao. – Nećete poslušati glas razuma? Šteta.Tailes je čučnuo, skočio, napao munjevito, bez upozorenja.

Veštac se nije ni trudio da odbije udarac, izbegao je pljosnato sečivo hitrimpoluokretom. Viteščić je široko zamahnuo, oštrica je još jednom sasekla vazduh,Geralt se veštom piruetom prošetao ispod sečiva, mekano odskočio, kratkom,laganom fintom izbacio je Tailesa iz ritma. Tailes opsova, široko udari zdesna,na trenutak izgubi ravnotežu, pokuša da je povrati, mahinalno, trapavo i visokose braneći mačem. Veštac udari brzinom i silinom groma, polete pravo napred,ispruživši ruku čitavom dužinom. Teško sečivo bučno se strovalilo na Tailesovmač, koji je, odbivši se, udario Tailesa pravo u lice. Vitez je zajaukao, pao nakolena i čelo spustio na travu. Falvik mu je pritrčao. Geralt je zabo mač uzemlju, okrenuo se.

– Hej, straža! – povika Falvik, ustajući. – Hvatajte ga!– Stanite! Na svoja mesta! – zakrklja Denis Kranmer, uhvativši se za sekiru.

Vojnici se ukipiše. – Ne, grofe – polako reče patuljak. – Ja uvek izvršavamnaređenja do najsitnijeg detalja. Veštac nije dotakao viteza Tailesa. Balavac senatakao na sopstveno železo. Njegov peh.

– Lice mu je unakaženo! Nagrđen je za ceo život!– Koža lako zarasta – Denis Kranmer upiljio je u vešca svoje čelične oči i

iskezio zube. – A ožiljak? Ožiljak za viteza znači cenjenu uspomenu, povodslave i hvale, koje je Kaptol toliko želeo. Vitez bez ožiljka je golo mudo. Pitajtega, grofe, uverićete se da je zadovoljan.

Tailes se povijao na zemlji, pljuvao krv, cvileo i zavijao, ne izgledajući nimaloradosno.

– Kranmere! – urliknuo je Falvik, izvukavši svoj mač iz zemlje. – Zažalićešzbog ovoga, kunem ti se!

Patuljak se okrenu, polako izvadi sekiru iz pojasa, nakašlja se i sočno pljunuu desnu šaku.

– Oj, gospodine grofe – zaškrgutao je. – Ne kunite se krivo. Ne podnosimkrivokletnike, a princ Herevard dao mi je pravo da takve preko grla kažnjavam.Propustiću kroz uši vaše glupe reči. Ali nemojte ih ponavljati, lepo vas molim.

– Vešče – gušeći se od zlobe, Falvik se okrenu Geraltu. – Gubi se izElandera! Smesta. Bez trena oklevanja!

– Retko se s njime slažem – progunđao je Denis, prilazeći vešcu i pružajućimu mač – ali u ovom slučaju ima pravo. Odlazite odavde što pre.

– Učinićemo kako kažete – Geralt prebaci pojas preko leđa. – Ali pre toga...Imam još jednu reč za gospodina grofa. Gospodine Falviče!

Vitez Bele Ruže nervozno zažmirka, obrisa dlanove o plašt.– Vratimo se na trenutak kodeksu vašeg Kaptola – nastavio je veštac,

obuzdavajući smeh. – Jedna stvar me veoma zanima. Kada bih se,pretpostavimo, osetio nezadovoljan i uvređen vašim stavom u čitavoj ovoj aferi,kad bih vas izazvao na mačevanje, ovde, sada, na licu mesta, šta biste vi učinili?Biste li me smatrali dostojnim da ukrstite sa mnom sečivo? Ili biste pak odbili,iako ste svesni da nedostojnim smatram ja vas, nedostojnim čak i da vaspljunem, išamaram i šutnem u guzicu naočigled najamnika? Grofe Falviče,budite tako ljubazni, pa umirite moju radoznalost.

Falvik preblede, povuče se jedan korak i osvrnu oko sebe. Vojnici suizbegavali njegov pogled. Denis Kranmer je iskrivio lice, obesio jezik i štrcnuopljuvačku poprilično daleko.

– Iako ćutite – nastavi Geralt – čujem u vašem ćutanju glas razuma,gospodine Falviče. Umirili ste moju radoznalost, sada ću ja umiriti vašu. Akovas slučajno zanima šta će se zbiti ako red na bilo koji način pomisli da senametne majci Neneke ili sveštenicama, ili ako bude prekomerno besneo nakapetana Kranmera, znajte, grofe, da ću vas tada naći, i da ću, ne vodeći senikakvim kodeksom, ispustiti iz vas krv kao iz vepra.

Vitez preblede još više.– Ne zaboravite na moje obećanje, gospodine Falviče. Hajdemo, Nevene.

Vreme nam je. Uzdravlje, Denise.– Srećno, Geralte – široko se nasmejao patuljak. – Uzdravlje. Veoma mi je

drago zbog našeg susreta, radujem se sledećem.– I obrnuto, Denise. Doviđenja, onda.Odjahali su demonstrativno sporo, ne okrećući se. Prešli su u kas tek kada su

ušli u šumu.– Geralte – iznenada se javi pesnik. – Nećemo valjda pravo na jug? Zar ne

treba u širokom luku da izbegavamo Elander i Herevardove vlasti? Šta? Ili tinameravaš da nastaviš ovo paradiranje?

– Ne, Nevene. Ne nameravam. Poći ćemo šumom, a kasnije ćemo skrenutina Trgovački put. Zapamti, pred Neneke ni reči o ovoj tučnjavi. Ni slovca.

– Nadam se da ćemo krenuti bez odlaganja?– Smesta.

II

Geralt se savio, proverio popravljen luk uzengija, podesio stremenicu koja jemirisala na novu kožu, još krutu i otpornu u pređici. Popravio je kolan, bisage ipokrovac urolan iza sedla, i uz njega privezan srebrni mač. Neneke jenepomično stajala pored, ruku skrštenih na grudima.

Prišao im je Neven, vodeći svog tamnomrkog kastrata.– Hvala na gostoprimstvu, poštovana – reče ozbiljno. – I ne ljuti se više na

mene. Ja ionako znam da me voliš.– Naravno – složila se Neneke bez osmeha. – Volim te, tikvane, premda ni

sama ne znam zašto. Uzdravlje.– Doviđenja, Neneke.– Doviđenja, Geralte. Pazi na sebe.Veštac se gorko nasmejao.– Radije pazim na druge. To se pokazuje bolje, na duže staze.Iz hrama je, između stubova opletenih bršljanom, izašla Jola u pratnji dve

mlađe sledbenice. Nosila je veščev koferčić. Nevešto je izbegavala njegovpogled, osmeh zbunjenosti mešao se s rumenilom na njenom pegavom,bucmastom licu, stvarajući ljupki sklop. Sledbenice koje su je pratile nisu skrivaleznačajne poglede i teško su se suzdržavale od kikotanja.

– O, za ime Velike Melitele – uzdahnu Neneke. – Čitava oproštajna povorka.Uzmi koferčić, Geralte. Popunila sam tvoje eliksire, imaš sve što ti jenedostajalo. I onaj lek, znaš koji. Uzimaj ga redovno dve nedelje. Nemojzaboraviti. Važno je.

– Neću zaboraviti. Hvala ti, Jola.Devojka spusti glavu i pruži mu koferčić. Tako je silno želela da nešto kaže,

ali nije imala pojma šta je trebalo reći, kakve je reči trebalo upotrebiti. Nije znalašta bi rekla ni kad bi mogla. Nije znala. A žudela je.

Njihove ruke su se dotakle.Krv. Krv. Krv. Kosti kao bele pokidane grančice. Tetive kao beličasti

konopci koji eksplodiraju ispod raspuknute kože, kidane velikim, naježenim,

bodljikavim šapama i oštrim zubima. Jezivi odjek rastrzanog tela i krik –bestidan i strašan u svojoj bestidnosti. U bestidnosti kraja. Smrti. Krv i krik.Krik. Krv. Krik...

– Jola!!!Brzinom neobičnom za njenu građu, Neneke je priletela devojci koja je

ležala na zemlji, ispružena, u drhtavici od grčeva, držala ju je za ramena i kosu.Jedna od sledbenica stala je kao ukopana, druga, prisebnija, klekla je kraj Jolinihnogu. Jola se izvila u luk, otvorivši usta u nemi vrisak.

– Jola! – vikala je Neneke. – Jola! Govori! Govori, dete! Govori!Devojka se napregnula još snažnije, zagrizla, stisnula zube, tanak mlaz krvi

potekao je niz njen obraz. Neneke je, crveneći od muke, uzviknula nešto štoveštac nije razumeo, ali se medaljon oko njegovog vrata cimnuo toliko da semahinalno savio, povio se pritisnut nevidljivim teretom.

Jola se umirila.Bled kao platno, Neven je glasno uzdahnuo. Neneke se pridigla na kolena,

teško je ustala.– Odvedite je – rekla je polaznicama. Već ih je bilo više, okupile su se,

ozbiljne, uplašene, ćutljive.– Vodite je – ponovila je sveštenica. – Oprezno. I ne ostavljajte je samu.

Brzo ću doći.Okrenula se ka Geraltu. Veštac je nepomično stajao, stežući uzde u vlažnoj

ruci.– Geralte... Jola...– Ne govori ništa, Neneke.– I ja sam to videla... Na trenutak. Geralte, ne idi.– Moram.– Ti si video... video si to?– Da. Ne jednom.– I šta?– Nema svrhe osvrtati se oko sebe.– Ne idi, molim te.– Moram. Pobrini se za Jolu. Doviđenja, Neneke.

Sveštenica je polako odmahnula glavom, šmrknula i oštrim, naglimpokretom nadlanice obrisala suzu.

– Zbogom ostaj – šapnula je, ne gledajući ga u oči.