anica savic rebac - platonska i hriscanska ljubav

Аница Савић-Ребац Платонска и хришћанска љубав Она схвата да су идеје, а не појединачни стил или повећана осећајност, важне у схватању односа између еротске осећајности старе Грчке и модерне Европе. Платонов Ерос је тај који је омогућио „песму о трансценденцији љубави“, Нови живот Дантеов – Платонова замисао о наднебесном свету и највишем Добру отворила је и Дантеу пут горе, ка извору светлости, као богу који је љубав и покретач светова. Срв. платонизам и мистика су важни за постанак поезије 12. и 13. века. Појам љубави припада и хеленизму и хришћанству, и рационализму и мистици; представници слатког новог стила успели су више но апостол Павле и Јован са Патмоса у њиховом спајању. Хришћанство се развило у духовној атмосфери хеленизма, али два важна момента деле га од њега: догма и остаци семитске представе о вансветском богу – проблем да се срв. неоплатонизам усклади са пантеизмом и слободном спекулацијом (припадају хеленизму). Прави склад хеленизма и хришћанства вероватно је могућ само на равни платонско-неоплатонске мистике, јер су њени елементи великим делом стварали саму суштину хришћанства. Опште-хеленска замисао је обожење човека; хришћанством владају платонско-плотинске концеп-ције о наднебесном свету и надбитном божанству; средиште хришћански оријентисане мистике је опште-хеленска и истовремено лично-платонска замисао о љубави као јединој вези између душе и апсолутног = Платон је начинио Ероса посредником између видљивог и наднебесног света, чиме је Ерос заправо постао пут ка мистичном обожењу. Апостол Павле је први идеолог хришћанства, први је започео његово хеленизовање и то тако што је говорио о божанском пореклу човека и о животу у богу (што су изрази хеленске тежње за обо-жењем). Уобичајени појам хришћанске љубави није се развио из Павлове химне љубави (јер љубав код Павла није племенито делање већ мистичка снага душе и веза са божанством), него из учења јеванђељā о праштању и милосрђу и из стоичке филантропије, општег човекољубља, она је виша од знања, али зато што је баш она највише знање, оно које води пред бога „лицем у лице“. Агапе носи старозаветно обележје (прво се налази у Септуагинти) и, насупрот хеленистичким појмовим ероса и филије (љубави чежњиве и пријатељске), означава љубав која се спушта и одабира (она је само према изабраном народу, јер је то љубав племенског бога и према томе појединачна, као љубав хеленских богова). У идућој етапи, у учењима рабинā и Јевреја ван Палестине, наглашавана је љубав према ближњем, кога у првом реду представља представник свог народа. Потом у јеванђељима синоптичара Исус не говори о љубави, већ о праштању и милосрђу. Agápe, љубав божја, љубав која одабира, усредсређена је на Сина – он је agapetós, љубљени, а за остале бог има праштање. Већ у овим јеванђељима старозаветни правни однос, претворен у извесном смислу у мистички,

anica savic rebac - platonska i hriscanska ljubav

Documents