1ANTIKI SKEPTICIZAM

KojiKojiKojiKoji susususu izvoriizvoriizvoriizvori nanananaegegegeg znanjaznanjaznanjaznanja oooo skepticizmu?skepticizmu?skepticizmu?skepticizmu?

Skepticizam se pre svega mora shvatiti kao odreena filozofska tradicija. Poput veinepozitivnih antikih filozofskih kola, i skepticizam se razvijao tokom perioda od vievekova, u razliitim centrima literature i nauke svog doba. Skepticizam su takoezastupali mnogi filozofi i drugi ueni ljudi, i on je proao kroz brojne faze i modifikacije.Na alost, problemi na koje danas nailazi svako ko eli da prouava ak i Platona iAristotela sputavaju i svakog ko eli da ita tekstove koji pripadaju skeptikoj tradiciji. Uznaajnoj meri situacija u vezi sa skepticizmom je jo i gora, jer je sauvano mnogomanje neposrednih skeptikih rukopisa nego to je to sluaj kada je re o drugimkolama i pravcima antike filozofije. Tome treba dodati jo nepovoljniju injenicu da jena naim prostorima teko doi do originalnih skeptikih tekstova, kao i da ni od malotekstova koji su opstali kroz istoriju gotovo nijedan nije preveden na na jezik (to e ovaknjiga pokuati da u veoma skromnoj meri ispravi).Piron iz Elisa, filozof koji je jo u antici smatran osnivaem skepticizma, nije napisao

nita; najblii izvor o njegovim uenjima predstavlja Timon iz Flijunta, njegov uenik.Postoje svedoanstva da je Timon pisao i u prozi i u stihu, meutim ni jedno od njegovihdela nije sauvano u celini, ve samo odreeni broj fragmenata, najvie iz kroz tekstoveEuzebija, biskupa Cezareje, koji je pak u svojoj knjizi preneo prikaz Timonovog uenjaAristokla iz Mesene, peripatetiara iz prvog veka nove ere; drugi glavni izvor o Timonupredstavlja Sekst Empiriar, inae najznaajniji izvor o skepticizmu, pogotovu o onojnjegovoj verziji koja se oslanja na Pirona. Znaajan (iako problematian, kao i uvek kadasu u pitanju doksografski izvori) prikaz Pironovog i Timonovog uenja nalazi se takoe iu knjizi Diogena Laertija ivoti i miljenja istaknutih filozofa ( 9.61-116).Kada je re o Arkesilaju, najznaajnije sauvane izvore, pored Seksta i Diogena,

predstavljaju dela Cicerona i Plutarha, dok o stavovima Karneada najvie informacijamoemo dobiti preko Cicerona, koji je u svojim delima izlagao i branio Karneadovuverziju akademijskog skepticizma.O druga dva kljuna filozofa pironovske tradicije, Enesidemu i Agripi, znamo vrlo malo.

Dva osnovna izvora o Enesidemovom uenju su Sekst Empiriar, i vrlo kratak rezimeEnesidemove knjige Pironovske rasprave sauvan u opisu sadraja bibliotekevizantijskog naunika Fotija iz 9. veka nove ere. Agripa se pominje samo kod Diogena(DL 9.88) kao autor pet skeptikih tropa, dok ga Sekst u svom opisu (PH 1.164-177)uopte ne imenuje.Sekst, kojim emo se u ovoj knjizi najvie baviti, autor je jedina dva skeptika spisa

koja su sauvana u celosti; njihovi naslovi su Purrhneioi Hupotupseis (Osnovepironizma) i Pros mathmatikous (Protivu uenih ljudi).

2PironPironPironPiron

Filozof koji se u antikim izvorima pominje kao zaetnik skeptike filozofije je Piron izElide, antike drave koja se nalazila na zapadu Peloponeza. O njemu posedujemo vrlomalo podataka. Obino se smatra da je iveo u periodu od priblino 360. do 270. godinestare ere. Diogen Laertije kae (DL 9.61) da je bio uenik Anaksarha iz Abdere, i da jepratio Aleksandra Velikog tokom njegovog pohoda u Indiju. Prema Diogenu, Piron jerazvio svoju filozofiju pod uticajem golih mudraca (gimnosofista) koje je susreo na tomputu. Poput Sokrata, za sobom nije ostavio nita napisano.1 Ipak, njegova uenja su, posvemu sudei, privlaila brojne sledbenike, meu kojima je, kao to smo ve pomenuli,najznaajniji Timon iz Flijunta. Ima razloga da verujemo da je za ivota stekao odreenuslavu u svom rodnom gradu (vidi npr. DL 9.64, gde se kae da je Piron bio postavljen zavrhovnog svetenika, kao i da je njemu u ast doneta odluka da u Elidi nijedan filozof neplaa porez). Nema dokaza da su njegove ideje nastavile da privlae znaajniju panjunakon Timona i drugih neposrednih sledbenika, iako recimo Diogen nabraja neprekidniniz uitelja i uenika od Pirona sve do Seksta (DL 9.115-6).Kao to smo ve pomenuli, mnogi izvori navode Pirona kao zaetnika skeptike

filozofije. Najznaajnija i u filozofskom smislu najinteresantnija jeste injenica da Sekstna samom poetku knjige Osnove pirinovskog skepticizma kae: Skeptika filozofija se,takoe, naziva i pironovskom zato to nam se ini da se Piron skepticizmu posvetiopotpunije i oiglednije od svojih prethodnika (PH 1.7). Ipak, postoje valjani razlozi dadovedemo u sumnju ispravnost gledita da je Piron uopte bio skeptik, barem u onomsmislu u kome je Sekst etiri ili pet stotina godina kasnije opisao osnove skeptikog, tj.pirinovskog pristupa. Mogue objanjenje zato i kako je dolo do ove nelogine situacije,izloiu kasnije. Pokuajmo sada da rekonstruiemo filozofsko stanovite samog Pirona.Jedan tekst je od kljunog znaaja za svaki pokuaj ove rekonstrukcije. Re je o

kratkom izvodu iz VII knjige spisa Peri philosophias (O filozofiji) pripatetiara Aristoklaiz Mesene (koji je iveo negde u prvoj polovini prvog veka stare ere, ili poetkom prvogveka nove ere), i to je jedini sauvani tekst koji prua neto nalik na opti prikazPironove filozofije. Ovaj Aristoklov spis sauvan je samo u fragmentima, posredstvomknjige Praeparatio evangelica (Priprema za jevaelje) Euzebija, biskupa Cezareje uetvrtom veku nove ere. Prenosimo prevod celog pasusa o Pironu:

(1) Nuno je da, pre svega, razmotrimo nae sopstveno znanje. Naime, ako je u naojprirodi da nita ne moemo znati, onda nema potrebe da se uputamo u dalje istraivanjedrugih stvari. Postojali su neki meu starima koji su to tvrdili [da nita ne moemo znati],i protiv njih je argumente izneo Aristotel. (2) Piron iz Elide je takoe bio snaanzastupnik ovog stanovita. On nije nita napisao; meutim, njegov uenik Timon tvrdioje da onaj ko eli da bude srean mora da uzme u obzir tri stvari: (a) kakve su stvari posvojoj prirodi? (b) kakav stav treba zauzeti prema njima? (c) kakav e biti ishod za onekoji zauzmi odreeni stav prema njima? (3) Prema Timonu, Piron je izjavio da su stvari(pragmata) jednako nerazluene (adiaphora), neizmerene (astathmta) i neodreene(anepikritos); (4) zbog toga ni naa ula, niti naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la.Zato, dakle, njima ne treba verovati, ve treba iveti bez ubeenja (adoxastoi), bez

1 Postoje indikacije da je Piron bio autor jedne pesme u ast Aleksandra (M 1.282). Ne postoji nainda se sa sigurnou potvrdi ovaj podatak, ali ak i da je tana, ta injenica ne poseduje nikakvufilozofsku relevantnost.

3naklonosti prema nekoj od njih (aklineis), i bez stalnog menjanja miljenja o njima(akradantoi), govorei o svakoj pojedinanoj stvari da nita vie jeste nego to nije, negoto i jeste i nije, ili nego to ni jeste ni nije. (5) Timon kae da e, za one koji zauzmutakav stav, ishod biti prvo utljivost (aphasia), a potom sloboda od brige (ataraxia);Enesidem je tome dodavao i zadovoljstvo. (Aristokle, u Eusebius, Praep. Ev. 14.18.1-5)

ta nam, dakle, ovaj pasus kae? Onaj ko eli da postigne sreu, mora da se pozabavitrima uzajamno povezanim pitanjima: (a) kakva je priroda stvari, (b) kako bi trebalo dase postavimo prema stvarima, (c) i kakav rezultat moe da oekuje onaj ko zauzmeodgovarajui stav prema stvarima. Vidimo da odgovor na (c) direktno zavisi od odgovorana (b), a da odgovor na (b) na neki nain mora zavisiti od odgovora na (a) kako emose postaviti prema stvarima zavisi od toga kakve su one po prirodi. Ostatak citata nasizvetava kakve je Piron odgovore dao na ova pitanja, i vidimo da su njegovi odgovorizaista povezani na opisani nain.to se tie odgovora na (a), da su stvari nerazluene, neizmerene i neodreene,

postoji razmimoilaenje u pogledu toga kako treba prevesti ova tri prideva sa grkog, isvako od ponuenih reenja ima razliite i znaajne filozofske implikacije u pravcurekonstruisanja Pironovih stavova. Naime, pridev adiaphora se esto u savremenojliteraturi prevodi kao nerazlueno, nerazlino; problem, meutim, lei u tome to nijejasno da li Piron u ovom sluaju govori o osobini koje stvari poseduju same po sebi naime, da su takve da su njihova svojstva neizdiferencirana ili govori o naojnemogunosti da razlikujemo njihova svojstva? Slian problem javlja se i kod drugogprideva; astathmta (od grke rei stathmos, vaga) se moe tumaiti (a time i prevesti)kao da govori o jednoj intrinsinoj osobini stvari, da su one nemerljive bez obzira nanae sposobnosti da to opazimo. Sa druge strane, ovaj se pridev moe shvatiti tako da negovori o svojstvu koje poseduju stvari, ve samo o naoj kognitivnoj ogranienosti upogledu odreivanja mere stvari. Ni trei pridev, anepikrita (od epikrisis, odluiti,presuditi, odrediti) nije imun na ovu dvosmislenost u tumaenju, odnosno prevoenju;on se ovde moe shvatiti kao da tvrdi da su stvari neodredljive za nas, usled nekog naegnedostatka, ili da su one zaista, same po sebi, nedefinisane i neodreene, bez obzira nato ko pokuava da ih opazi. Ove dve vrste tumaenja, pa samim tim i prevoenja pridevakojima je Piron opisao prirodu stvari, Bet2 naziva metafizikim iepistemolokim tumaenjem, i argumentacija koju navodi za usvajanje ovih naziva3 je,po mom miljenju, dovoljno ubedljiva da i mi u ovom tekstu primenimo takvunomenklaturu.Naime, osnovni problem oko tumaenja Pironovih stavova pikazanih u citiranom

pasusu lei u sledeem: ukoliko usvojimo metafiziko tumaenje ova tri prideva, ondamoramo prihvatiti zakljuak da Piron nije bio skeptik u pravom smislu te rei, jer je ipaktvrdio neto o stvarima da su one same po sebi nerazluene, neizmerene i neodreene.Ukoliko, pak, prihvatimo epistemoloki prevod (stvari su jednako nerazluive,nemerljive i neodredljive), prema kome je Piron samo hteo da kae da su naekognitivne sposobnosti takve da su za nas stvari nerazluive, nemerljive i neodredljive,onda je Pironovo stanovite mogue uklopiti u generalni skeptiki pristup, i gledite daPirona, iako u pomalo grubom i primitivnom obliku, ipak moemo smatrati osnivaem

2 Bett (2000), str.19.3

Ibid., str. 19-20.

4grke skeptike filozofije postaje prihvatljivo. Najistaknutiji zastupnik metafizikogtumaenja je Riard Bet,4 dok su argumente u prilog epistemolokog tumaenja izneliStouova, Anaz i Barns, i Antoni Long.5 Bet smatra da je metafiziko tumaenje logikijasnije, jer, prvo, Piron bi trebalo da odgovara na pitanje kakva je priroda stvari, i tekstkoji sledi kao odgovor zaista ima oblik stvari su . . .; drugo, ako je Pironovo stanovitebilo onakvo kakvim ga prikazuje epistemoloko tumaenje, tj. da mi ne moemorazluiti, izmeriti i odrediti stvari, on ne bi potom rekao da naa ula i ubeenja negovore istinu ni la, ve bi jednostavno rekao neto u smislu mi ne moemo znati da linaa ula govore istinu ili la; tree, Bet smatra da tekst, kako je preveden gore,poseduje jasnu i ispravnu logiku strukturu, jer se iz injenice da su stvari inherentnoneodreene i neizdiferencirane, sledi zakljuak da naa ula i ubeenja zaista ne govoreni istinu ni la jer nita i nije po sebi istinito, niti lano. Sa druge strane, za autore kojismatraju da ovaj pasus treba itati epistemoloki, osnovnu motivaciju predstavlja stavda metafizika interpretacija Pironovo stanovite ini samo-pobijajuim: tvrdei da sustvari po sebi nerazluene, neizmerene i neodreene, Piron ipak tvrdi istinitost nekogubeenja o prirodi stvari, to je u protivrenosti sa zakljukom reenice da zbog toga ninaa ula, niti naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la, te da je on, kako bi izbegao ovugrubu kontradikciju, prinuen da prizna postojanje meta-nivoa istinitih kvazi-iskaza, a otakvom neem nema nikakvog traga u sauvanim fragmentima o Pironu.6Zastupnici epistemolokog tumaenja predloili su, stoga, na osnovu lingvistikih i

logikih razloga, izmenu izvornog teksta na poetku odeljka (4): zbog toga (dia touto) ninaa ula, niti naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la. Naime, iz naina na koji je ovajcitat preveden gore, vidimo da zakljuak da naa ula ni naa ubeenja ne govore niistinu ni la sledi iz injenice da su stvari same po sebi nerazluene, neizmerene ineodreene. Anaz i Barns, meutim, ovo mesto prevode7 tako to predlau izmenuizvornog teksta, u smislu da umesto dia touto treba da stoji dia to, te bi reenica glasila:zbog toga to ni naa ula, ni naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la. U ovoj verziji, izinjenice da naa ula i ubeenja ne govore ni istinu ni la izvodi se zakljuak da sustvari za nas nerazluive, nemerljive i neodredljive. Tekstualna izmena jeste mala, iposeduje odreeno opravdanje barem na stilskom nivou, budui da sledea reenicapoinje takoe izrazom zbog toga (dia tauto). Pored injenice da meu sauvanimrukopisima ne postoji neslaganje na ovom mestu, niti neki drugi paleografski razlozi zauvoenje ove izmene, Bet iznosi ubedljive argumente8 (u koje ovde nema potrebe ulaziti)protiv stava da je tekstualna izmena lingvistiki nuna. Mnogo je, meutim, znaajnijiBetov argument protiv logike opravdanosti tekstualne izmene; naime, da bismozakljuili da naa ula i ubeenja ne govore ni istinu ni la o stvarima, mi prethodno vemoramo znati neto o prirodi tih stvari. Situacija je takva da, ukoliko unapredprihvatimo epistemoloko tumaenje, i pretpostavimo da Piron eli da pokae da mi neposedujemo mo da utvrdimo istinitost ili lanost naih ulnih opaaja i ubeenja,tekstualna izmena dobija smisao. Sauvani tekst, meutim, jednostavno ne daje razloga

4Ibid. str. 19-29.

5 Stough (1969), str. 17-18; Annas and Barnes (1985), str. 11; Long (1986), str. 80-1.6 Annas (1993), str. 203-4, fusn. 11.7 Annas and Barnes (1985), str. 11.8 Bett (2000), str. 25-6.

5da smatramo da je to bio Pironov cilj, te metafizika interpretacija ostaje plauzibilnijaverzija interpretacije.Kao odgovor na pitanje (b) kakav stav treba zauzeti prema stvarima, Timon kae da

bi, poto naa ula, ni naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la trebalo iveti bezubeenja (adoxastoi), bez naklonosti prema nekoj od njih (aklineis), i bez stalnogmenjanja miljenja o njima (akradantoi). Bez ubeenja treba iveti oigledno zato tosva naa ubeenja ne bi bila ni istinita ni lana; naime, kada bi bila istinita, to ne bi bioproblem; ako bi bila lana, mi bismo jednostavno mogli da usvojimo suprotna ubeenja.Meutim, poto nisu ni istinita ni lana, a ine se da su istinita, onda jedini nain daizbegnemo zabludu jeste da ih se u potpunosti liimo. Odsustvo naklonosti podrazumevada ne treba biti naklonjen niti prihvatanju neke stvari kao istinite, niti odbacivanju njekao lane. Ne menjanje miljenja podrazumeva postojanost u naem nepoverenju premaulnim opaajima i ubeenjima; ne smemo se dvoumiti izmeu jednog ili drugogubeenja, niti izmeu posedovanja ili neposedovanja ubeenja.Nakon ovih preporuka u pogledu stava koji treba zauzei prema stvarima, a koje

predstavljaju posledicu prirode samih stvari koja je opisana trima pridevima koje smogore razmatrali, Timon nas izvetava kakve su Pironove smernice bile u vezi sa timekako treba govoriti o stvarima. On kae da treba govoriti o svakoj pojedinanoj stvari danita vie jeste nego to nije, nego to i jeste i nije, ili nego to ni jeste ni nije. Ovo jejedan od oblika skeptikog izraza ne vie (ou mallon ili ouden mallon) koji e kasnijeSekst u Osnovama pironizma (PH 1.188-91) opisati kao izraz koji je igrao posebnu uloguu skeptikoj filozofiji.Glagol jeste (esti i ouk esti) u grkom jeziku imaju viestruku upotrebu. On moe

imati predikativnu upotrebu, u kom smislu, kada kaemo da neto jeste, pod timpodrazumevamo da neto jeste F, a moe imati i egzistencijalnu upotrebu, gde rei daneto jeste jednostavno znai rei da neka stvar postoji, odnosno da je neko stanje stvarisluaj. Ako uzmemo ovaj izraz u skraenom obliku, [nijedna stvar] nita vie jeste negoto nije, moemo ga interpretirati kao da znai nijedna stvar nije vie F nego to je ne-F. Mnogi autori su, usled znaaja koji je Sekst pridao ovom izrazu, kao i na osnovuDiogenove primedbe da kao to kae Timon u Pitonu, pomenuti izraz ima znaenjeodsustva svakog odreivanja i uzdravanja od suda (DL 9.76), poistoveivali nain nakoji je Piron upotrebljavao izraz ou mallon sa nainom na koji je on bio korien ukasnijem pironizmu, kako je to Sekst objasnio. Meutim, u obinom, svakodnevnomgovoru, ou mallon je imalo znaenje tvrenja x nije u nita veoj meri F nego to je ne-F, a ne uzdravanja od suda u pogledu toga da li x jeste ili nije F. Ako stavimo ovajizraz u kontekst metafizike interpretacije Pironovog stava o prirodi stvari, vidimo da sese prvo tumaenje izraza ou mallon mnogo bolje uklapa: ako su stvari u samoj svojojprirodi takve da su neodreene i neizdiferencirane, nema razloga da se uzdrimo odsuda o tome da li je neka stvar F ili nije F; jednostavno emo tvrditi da, poto je samastvar koju posmatramo po sebi neodreena u pogledu, recimo, posedovanja osobine F,ne postoji definitivno stanje stvari takvo da se na nju moe (ili ne moe) primeniti ilipredikat F, ili predikat ne-F. Koncept uzdravanja od suda oigledno ovde ne igranikakvu ulogu.Pogledajmo kakav je odnos ostale dve sintagme, i jeste i nije i niti jeste, niti

nije prema delu koji smo ve razmotrili. Henkinson razlikuje ire i ue znaenje cele ovePironove reenice, u zavisnosti od toga kakav odnos preostala konjunkcija i negativnadisjunkcija imaju prema poetnoj sintagmi [nijedna stvar] nita vie jeste nego to

6nije.9 Prema uem znaenju, konjunkcija i negativna disjunkcija funkcioniu kaoalternative izrazu ou mallon, tako da o svakoj pojedinanoj stvari treba da govorimo da:

Ili (nije vie p nego to je ne-p) ili (i p i ne-p) ili (ni p ni ne-p).

ire znaenje podrazumeva da se i jeste i nije i niti jeste, niti nije kombinuju i sajeste i sa nije iz prvog dela izraza odvojeno, ime dobijamo jedan izraz oblika nevie koji pokriva etiri mogunosti:

Ne vie (p, ne-p, i p i ne-p, ni p ni ne-p).

Sintaktiki, mogue su obe interpretacije.10 Ipak, Henkinsonova ua interpretacijadovodi nas u odreenu koliziju sa stavom da ni naa ula, niti naa ubeenja ne govoreni istinu, ni la, zato to podrazumeva da za neku datu stvar x, mi tvrdimo i da jeste i danije F (odnosno, ni da jeste ni da nije F), to bi znailo da smatramo da su naa ubeenjada x jeste F i da x nije F istinita, a ne da nisu ni istinita ni lana. Zato se slaem sa Betomda je druga, ira interpretacija izraza ou mallon vie u skladu sa citiranim pasusom, jernas zaista ostavlja bez ikakvih ubeenja: o svakoj stvari treba rei da, izmeu etirimogunosti da je ona F, mogunosti da ona nije F, da i jeste i nije F, i da ni jeste ni nije F,nijedna ne deluje verovatnije od druge.11Pironov odgovor na tree pitanje, prema Timonu, glasio je da e za one koji zauzmu

takav stav, ishod biti prvo ne-tvrenje (aphasia), a potom sloboda od brige(ataraxia). Pojam slobode od brige, odnosno od uznemirenosti, javlja se kako ukasnijem pironizmu (vidi npr. PH 1.8), tako i u epikureizmu.12 Iako se naini na koje suPiron, Sekst ili Epikur smatrali da je mogue doi do spokojstva due razlikuju, nemanikakve sumnje da je sutinsko znaenje pojma ataraxia istovetno. to se tie pojmaaphasia, i on se javlja kod Seksta (1.192-3), gde se odnosi na ustezanje od tvrenja bilokakvog stava o prirodi stvari, pozitivnog ili negativnog. Mogue je, pak, da kod Pironaovaj pojam jo uvek ne poseduje tako razvijeno znaenje, ve da je njegov smisao bliiznaenju koje on ima u svakodnevnom jeziku, utanje. To sugerie injenica da biaphasia trebalo da se javi kao rezultat zauzimanja stava prema stvarima kojipodrazumeva odsustvo ubeenja, naklonosti i menjenja miljenja, kao i naina govorakoji se rukovodi prema naele ou mallon. Poto bi se, na osnovu datog konteksta, moglopretpostaviti da je stanje aphasia-e neto uznemirujue, ini se da bi ono moglo bitisamo privremen korak, funkcioniui poput uvoda u stanje duevnog mira.Sauvano je mnotvo anegdota o Pironovom neuobiajenom ponaanju i nainu ivota.

Najvei broj njih zabeleio je Diogen. Jedan od tipinih opisa njegovog ponaanja oPironu kae:

niemu se nije sklanjao sa puta, niega se nije uvao, prema svemu je pokazivao savrenuravnodunost, bilo da su to kola, provalije ili psi, i nita nije ostavljao ulima da o tome

9 Hankinson (1995), str. 63.10 Vidi npr. Aristotel,Metaf. IV 1008a30-4; Aulus Gellius 11.5.4.11 Bett (2000), str. 35.12 Vidi npr. DL 10.83.

7donesu odluku. No, spasavali su ga njegovi prijatelji koji su, po prianju Antigona izKarista, ili u stopu za njim. (DL 9.62)

Isti autor, Antigon iz Karista, koji je, prema Diogenu, napisao knjigu O Pironu, kae daje Piron uvek bio istog raspoloenja, tako da bi nastavio da govori ak i kada bi gasluaoci potpuno napustili (DL 9.63). Takoe, kada se Anaksarh jednom zaglavio umovari, Piron je jednosavno proao pored njega ne pruivi mu pomo, zbog ega ga jeAnaksarh kasnije pohvalio, cenei njegovu nezainteresovanost i ravnodunost (DL9.63).Ove, i veliki broj drugih anegdota, prikazuju Pirona kao osobenjaka koji se uopte ne

obazire na konvencije koje podrazumevaju socijalne interakcije sa ljudima. Jedanizvetaj tvrdi da se Piron nije ak ni namrtio kada su mu vidali rane bolnim melemima,seenjem i paljenjem (DL 9.67). Takoe, zabeleena su dva sluaja u kojima Piron nijeuspeo da tadri svoj uobiajeni mir: prvi je pomalo nejasan incident u koji je bilaukljuena njegova sestra (DL 9.66, Eus. Praep. evan. XIV 18.26), koji ga je rezbesneo;drugi govori o tome kako ga je neki pas uplaio kad je skoio na njega (DL 9.66).Osnovna pitanja koje se postavljaju u vezi sa ovim ivopisnim anegdotama o Pironu su:

da li su one, i u kojoj meri, tane? U kakvoj vezi one stoje sa Pironovim filozofskimstavovima izloenim u kljunom Aristoklovom izvetaju?Vidimo da izmeu Antiginove prie da su Pirona prijatelji morali da prate u stopu i

spasavaju ga od nedaa i pozicije izloene u Aristoklovom pasusu na prvi pogled postojioigledna veza. Piron je smatrao da ne smemo verovati svojim ulima, i pomenuta priaoslikava upravo jedno takvo nepoverenje. Meutim, ne bismo smeli tako lako daprihvatimo Antigonove izvetaje kao autentine, i to iz najmanje dva razloga: prvo, tekoje poverovati da je neko ko je imao svoje uenike, kome je rodni grad odao poastpodizanjem statue (Pauzanija, 6.24,5), a moda ak i izborom za vrhovnog svetenika(DL 9.64) bio neuraunljiv i na granici ludila; drugo, ako uzmemo Antigonove opise kaotane, i pretpotavimo da je Pironovo ponaanje bilo posledica njegove filozofske pozicije,onda bismo lako uvideli da je ta pozicija oigledno samo-protivrena. Naime, Piron neveruje ulima, ali mu to polazi za rukom samo zato to ga drugi, koji postupaju suprotno,tite od posledica tog nepoverenja. Nije teko uoiti da ova vrsta anegdota o Pironupotie od prigovora koji je izneo jo Aristotel (Metaf. IV 1008b12-20), ija je osnovnateza da je delovanje nemogue u odsustvu jasnih verovanja. Ipak, nema dovoljno razlogani da odbacimo sva svedoanstva nalik Antigonovim, takoe. ak i da on, pored onihkoji mu se eksplicitno pripisuju, stoji iza svih ostalih anonimnih biografskih podatakaizloenih kod Diogena, tu su anegdote Eratostena i Posejdonija sline sadrine (DL 9.66i 68).Neto drugaiju naglasak u vezi sa Pironovim ponaanjem pruaju anegdote koje se

pozivaju na Timona kao svoj izvor. U paragrafu 9.65 Diogen navodi dva citata izTimonovih spisa:

O Pirone, o stare, kako i gde si se oslobodiorobovanja sofistima, i njihovog praznoslovlja,kako si se oslobodio okova prevare i zavodljivog govora?Nije ti stalo do toga da istrauje koji vetroviduvaju Heladom, odakle duvaju i na koju stranu.

Ovo eli da sazna moje srce, o Pirone:

8Kako si to uspeo da kao ovek tako mirno prolazi kroz ivot,ti koji jedini vodi ljude kao kakav bog.

Timon ovde hvali Pirona kao nekog ko je dostigao govoto nadljudski stepen duevnogmira, nekog ko ne eli da istrauje koji vetrovi duvaju Heladom. Osnovna ideja je dakljuni izvor briga drugih ljudi predstavlja to to poseduju ubeenja i bave se teorijskimistraivanjima, dok je Piron svoje spokojstvo postigao upravo odbacujui ta dva.Biografsko-anegdotski materijal Antigona i fragmenti koji potiu od Timona daju nam,

kao komplementarna svadoanstva, sliku o Pironu kao oveku koji je postigao izuzetanduevni mir istovremeno i uzdravajui se od prihvatanja ubeenja i teoretisanja, inemarei za drutvene norme i stvari poput bola, opasnosti, itd. Ako na taj naintumaimo svedoanstva o Pironu, onda vidimo da njegovo spokojstvo ima istovremeno iteorijske i praktine izvore, pri emu se Timon, ini se, trudio da istakne teorijske, aautori biografskog materijala praktine.

SkepticizamSkepticizamSkepticizamSkepticizam SrednjeSrednjeSrednjeSrednje Akademije:Akademije:Akademije:Akademije: ArkesilajArkesilajArkesilajArkesilaj

Platon je umro 347. godine stare ere. Nakon njegove smrti, vostvo nad Akademijompreuzeo je njegov sestri Speusip, a potom Ksenokrat. Aristotel, koji je arko eleo ovajpoloaj, napustio je Atinu, da bi kasnije, po povratku, osnovao sopstvenu kolu u Likeju.Za vreme Speusipa i njegovih naslednika, Akademija je postepeno prestala sa filozofskimistraivanjima, i usredsredila se na sistematizaciju Platonove metafizike. Ksenokrata je314. godine nasledio Polemon, a njega 275. Krates. Vana je injenica da je Zenon,osniva stoike filozofije, pohaao Polemonova predavanja (DL 7.25).Arkesilaj je na elo Akademije doao oko 272. godine stare ere. Diogen za njega kae:

Bio je veoma matovit [tj. u argumentisanju]; mogao je odgovoriti spretno, ali i vratitiraspravu natrag na sam poetak, i prilagoditi je svakoj prilici. Nije mu bilo ravna uubeivanju. (DL 4.37)

Ugledao se na Platona, i posedovao njegove knjige. Drugi tvrde da se ugledao i na Pirona,da je bio posveen dijalektici, i da je prihvatao dokaze koje je uvela Eretrijska kola, pa jezato Ariston za njega rekao: Napred Platon, pozadi Piron, a u sredini Diodor. (DL 4.33;up. PH 1.234)

Oigledno da je Arkesilajeva filozofija u znatnoj meri bila eklektina. Kada je re oPlatonu, ona se zasnivala na njegovim ranim dijalozima (npr. Harmid, Lizija, Eutifron),konkretnu dijalektiku metodologiju preuzeo je od Eretrijske i Megarske kole, dok jeznaajnu motivaciju pruao Piron.Nekoliko nezavisnih izvora (Diogen, Sekst i Plutarh) pripisuje Arkesilaju uvoenje

pojma epoch, uzdravanja od suda, u grki filozofski renik, tvrdei istovremeno da gaje i sam primenjivao.

On [Arkesilaj] je bio osniva Srednje Akademije; i prvi je primenio uzdranost (epischn)na svoje tvrdnje usled protivrenosti argumenata. (DL 4.28)

9Sekst kae:

Meutim, ini mi se da se Arkesilaj, voa i utemeljiva Srednje Akademije, zaistapridravao nekih pironovskih argumenata, tako da je njegov nain miljenja skoro istikao na. Naime, nema dokaza da je on iznosio bilo kakva tvrenja o postojanju ilinepostojanju bilo ega, niti da je ijednu stvar stavljao ispred druge u pogleduverodostojnosti ili neverodostojnosti; naprotiv, ini se da se uzdravao od suda u pogledusvega. On je za cilj postavio uzdravanje od suda, koje, kao to rekosmo, dovodi dospokojstva due. (PH 1.232)

Najdetaljniji prikaz pristupa i postupaka primenjivanih u Arkseilajevoj Akademiji pruaCiceron u svom delu Akademika, u kome raspravlja epistemoloka uenja NoveAkademije, kojima je i sam bio privren. Pogledajmo jedan od znaajnijih odlomaka:

Sada je na tebi, odgovori Varon, kao filozofu koji je napustio uenje Stare Akademije ikoji podrava Arkesilajeve novine, da objasni prirodu i razloge ovog rascepa, kako binam omoguio da procenimo da li je on zaista opravdan. Arkesilaj je, kako nam jereeno, svoju borbu zapoeo protiv Zenona, odgovorih, ne iz svoje tvrdoglavosti i eljeza pobedom, kako se moe uiniti, ve zbog nejasnoe injenica koje su Sokrata navele daprizna da nita ne zna, kao i njegove prethodnike Demokrita, Anaksagoru, Empedokla, igotovo sve stare filozofe, koji su potpuno poricali svaku mogunost saznanja, smatrajuida su ula ograniena, um slab, ivot kratak, a istina (prema Demokritovim reima)zakopana u ponoru [vidi DL 9.72], da mnenje i obiaji neprikosnoveno vladaju neostavljajui ni malo prostora za istinu, i da su sve stvari obmotane tamom. Zato jeArkesilaj rekao da se nita ne moe znati, pa ak ni ono malo to je Sokrat ostavio sebi istinitost njegovog poznatog stava [tj. da ak ne moemo znati ni to da nita ne znamo]:smatrao je da je sve pokriveno tamom, i da nema niega to se moe opaziti ili razumeti,te da iz tih razloga niko ne sme da iznosi nikakve vrste stavove, niti da prihvata i jedaniskaz kao istinit, i da uvek moramo uzdravati svoju brzopletost, kao to bi oiglednabrzopletost bila prihvatiti neto neistinito ili neto to ne znamo s izvesnou, i da nitanije sramnije nego da prihvatanje prestie znanje i opaanje. (Ciceron, Akad. I 43-5)

Arkesilajeva osnovna motivacija bila je borba protiv nove pozitivne epistemologije kojusu zastupali Zenon i njegovi sledbenici, to je zapoelo sukob izmeu Akademije i stoikakoji e trajati narednih decenija. U sreditu tog sukoba bila je stoika teorija okataleptinom utisku kao pouzdanom izvoru znanja o spoljanjem svetu.

Verodostojnu predstavu, poto je kao takvu opaamo usled njene unutarnje prirode, on[Zenon] je nazivao shvatljivom da li prihvatate ove nove pojmove kojeiznosim? Prihvatamo, ree Atik, jer kako bi se drugaije mogloprevesti katalhptn? Nakon to takvu predstavu primimo i prihvatimo kao istinitu, onju je nazivao shvaenom, podseajui na predmete koji su uhvaeni rukom u stvari,njemu je na tu re panju skrenuo postupak hvatanje rukom, i niko drugi nije taj pojamupotrebljavao pre njega u tom znaenju; takoe, koristio je i niz drugih novih rei (jer sui njegova uenja bila nova). Dakle, stvar koja je shvaena putem ula on je nazivaoopaajem, a opaaj koji je toliko vrsto shvaen da ga je nemogue pokolebatizakljuivanjem on je nazivao znanjem, opaaje koji nisu takvi neznanjem, a takav opaajje, takoe, izvor mnenja, nepouzdanog utiska koji je slian neistini i neznanju. (Ciceron,Akad. I 41)

10

Postoji nekoliko definicija kataleptinog utiska, koje su nastale kao proizvod kritikihargumenata Arkesilaja i njegovih sledbenika; temeljnu diskusiju na ovu temu izloio jeFrede.13 U svom najpotpunijem obliku, kataleptian utisak definisan je kao utisak koji (1)nastaje iz onoga to jeste (iz realnog predmeta), (2) tano predstavlja predmet, i (3) kojije takav da nije mogao nastati iz neega to ne postoji. I Ciceron (Akad. II 77) i Sekst (M7.252) izvetavaju da je Arkesilaj pokazao da je klauzulu (3) nemogue zadovoljiti,odnosno bar da nikada ne moemo znati da smo je zadovoljili; drugim reima, Arkesilajje pokazao da je za svaki utisak koji stoiari smatraju kataleptinim mogue pronaidrugi utisak koji zadovoljava klauzulu (3), ali je neistinit. U sutini, stoiki pokuaji dadefiniu jednu privilegovanu klasu utisaka koja bi garantovala znanje o spoljanjemsvetu razvili su se, pod uticajem kritike Arkesilaja i njegovih sledbenika, u tvrenje dakataleptini utisak mora posedovati odreenu specijalnu osobinu koja ga nedvosmislenorazlikuje od ostalih utisaka, to je Arkesilaj na kraju negirao dokazujui da sekataleptini utisci ne razlikuju od ostalih utisaka kao rogate zmije od svih ostalih vrstazmija (SE M 7.252), to jest da ne postoje utisci koji sami u sebi nose subjektivni garantsopstvene verodostojnosti.Na osnovu ovog zakljuka, Arkesilaj je izveo brilijantan argument u vezi sa stoikim

uenjem o mudracu, koje je zauzimalo vano mesto u ukupnoj stoikoj doktrini. Naime,poto ni jedan utisak ne moe da zadovolji pomenutu definiciju, sledi da ne postojekataleptini utisci; svaki in prihvatanja mudraca, stoga, mora biti in prihvatanjaneega to nije shvaeno; poto na osnovu utiska koji nije kataleptian moemoformirati iskljuivo mnenje ali ne i znanje, ako mudrac prihvati bilo koji utisak, on eformirati mnenje; meutim, mudrac nikada ne prihvata mnenje (Cic. Akad. II 77, DL7.121), te se on zato mora uzdrati od prihvatanja bilo ega. Tako je Arkesilaj dokazao dase: ak i prema samim stoicima, mudrac mora uzdrati od prihvatanja (SE M 7.155), ato znai i uzdrati od suda, jer uzdravanje od prihvatanja nije nita drugo douzdravanje od suda (SE M 7.158). Ovaj argument predstavlja jedan od najlepihprimera argumentativnog pristupa Arkesilaja i njegovih sledbenika, koji je bio zasnovanna ad hominem izvoenjima, to jest, izvoenjima koja polaze iz premisa pripadnikadrugih filozofskih kola, da bi na kraju zavrila zakljukom koji je suprotan zakljuku tekole.Meutim, da li je ova Arkesilajeva argumentativna praksa zaista bila do kraja isto

dijalektika, i sasvim neobavezujua? Drugim reima, da li je Arkesilaj imao neku svojudoktrinu, npr. uenje da se treba uzdravati od suda (kao najperspektivniji kandidat), dali je on verovao u tu preporuku, ili je samo koristio razum i racionalne argumente takoda tvrenja drugih dovede u protivrenost? ini se da je Sekst Arkesilaja smatrao nekomvrstom dogmatiara na meta-nivou:

On, takoe, kae da je uzdravanje od suda u odreenim sluajevima dobro, dok jeprihvatanje u odreenim sluajevima loe. Moglo bi se, meutim, prigovoriti da, dok miovu vrstu iskaza o uzdravanju ne izriemo kao neto nepobitno, ve kao neto to namse ini, on ih iznosi kao iskaze o stvarnoj prirodi, u smislu da je uzdravanje zaista posvojoj prirodi dobro, a prihvatanje po prirodi loe. Ako je, dakle, verovati onome to je onjemu reeno, onda se ini da je Arkesilaj samo na prvi pogled pironovac, a da je u stvarion dogmatiar. (SE PH 1.233-4)

13 Frede 1983, str. 163-6 (u ovoj knjizi str. xx).

11

U prilog ovom Sekstovom shvatanju svakako ide i Ciceronov izvetaj iz ve citiranogpasusa (Akad. I 43-5). Drugaije tumaenje, koje interpretira Arkesilajeve argumenteisto dijalektiki, izneo je Kuizin (Couissin 1929/83). Detaljnije razmatranje ovog pitanjabi neminovno znaajno prevazilo granice ovog Uvoda.Postoji jo jedan element Arkesilajeve filozofije koji je potrebno dotai ovde, a

nadovezuje se na upravo pomenuti problem. Naime, Sekst tvrdi sledee:

Poto je takoe neophodno ovde razmotriti i pitanje voenja ivota, koje je, prirodno,nemogue urediti bez odreenog kriterijuma, i od koga zavisi srea (kao svrha ivota),Arkesilaj kae da e onaj ko se uzdrava od suda u pogledu svega, svoju naklonost kaonome emu tei i svoju nenaklonost ka onome to izbegava, odnosno svoje postupkeuopte, usmeravati u skladu sa naelom onoga to je razumno (to eulogon), te e,postupajui u skladu sa ovim naelom, njegovi postupci biti ispravni (katorthsei); jer,srea nastaje kroz mudrost (phronsis), a mudrost se sastoji u ispravnim postupcima(katorthmata), dok je ispravan postupak onaj za koji je, nakon sprovoenja, moguepruiti razumnu odbranu (apologia). Zato e onaj ko se rukovodi onim to jerazumno postupati ispravno i biti srean. (SEM 7.158)

Ovo svedoanstvo deluje kontroverzno iz najmanje dva razloga. S jedne strane, akodoslovno shvatimo Arkesilajeve rei koje objanjavaju da razumno ponaanje dovodi doispravnih postupaka, koji ine temelj mudrosti, a ova je sutina sree kao svrhe ivota,ini se da Arkesilaj po ovom pitanju odustaje od teze koju je tako nedvosmislenozastupao u svojoj kritici stoika naime, da se treba uzdrati od suda po svim pitanjima te da zapada u odreenu vrstu dogmatizma. Ovaj prizvuk je, po miljenju Longa i Sedlija(LS I, 457), zasluga pristrasnog izvetavanja Seksta, koji je mogue objasniti njegovomtenjom da povue jasnu liniju izmeu pironovskog i akademisjkog skepticizma. Sadruge strane, ako pomenuto Arkesilajevo rezonovanje shvatimo iskljuivo kaodijalektiki niz ad hominem argumenata zasnovanih na stoikim teorijama i terminima,ipak ostaje pomalo udno zato, nakon destruktivnih argumenata na raun njihoveteorije kataleptinih utisaka i mudraca, omoguava stoicima izlaz u tom smislu to onimogu da zadre svoju teoriju o vezi izmeu sree, mudrosti i ispravnog delovnja,podrivajui samo tezu da ove tri stvari zavise od znanja. Na taj nain, svodei stoikogmudraca na epoch, on im sam prua uputstvo kako da taj mudrac, koji se uzdrava odsuda u pogledu svega, ipak nastavi svoj ivot i, tavie, postigne sreu. ini se da je ovajArkesilajev potez jedan od argumenata u prilog tumaenja da je Arkesilaj ipak imaoodreeno filozofsko uenje, odnosno, da je, zastupajui jedan ovakav kriterijum delanja,bez obzira to se on zasniva na stoikim tezama i pojmovima, on zapravo branio svojskeptiki pristup uzdravanja od suda u pogledu svega od stoikog prigovora da takvoepoch ini ivot nemoguim, i osuuje svakog ko ga se pridrava na potpununeaktivnost.14

SkepticizamSkepticizamSkepticizamSkepticizamNoveNoveNoveNove Akademije:Akademije:Akademije:Akademije: KarneadKarneadKarneadKarnead

14 U vezi sa argumentom protiv skepticizma koji se zasniva na tezi da on ivot ini nemoguim iprimorava na neaktivnost, vidi Strajker xx, Barniot xx.

12

Po Arkesilajevoj smrti, oko 242. godine stare ere, vostvo nad Akademijom preuzimaLakid, koji je, sudei prema sauvanim svedoanstvima, u potpunosti ostao veranArkesilajevom filozofskom pristupu (vidi Ciceron, Akad. II 16). ini se da je Arkesilajevuticaj ostao neprikosnoven sve do dolaska Karneada (c. 219.c. 129. p.n.e.) na elo kole,etvrtog u nizu sholarha nakon Arkesilaja. Savremenici su Karneada videli kao nekog koje Akademiju udaljio od Arkesilajevog naela beskompromisnog epoch-a. Iako jemogue, kao to emo uskoro pokazati, da je takvo tumaenje pogreno, ipak ostajeinjenica da je u godinama nakon Klitomaha, Karneadovog vernog uenika i sledbenika,u Akademiji dolo do jasnog zaokreta prema stavu da je mogue i opravdano dapripadnici ove kole mogu posedovati verovanja o stvarima sve dok su spremni dapriznaju da je apsolutna izvesnost u vezi sa njima nedostina.Takoe, nema sumnje da je Karnead u mnogo aspekata nastavio koristi isti filozofski

metod koji je uveo Arkesilaj, a koji se sastojao u napadanju tuih argumenata obe straneu nekom sporu. Sam Ciceron u Akademici (2.16) predstavlja Karneada kao nekoga ko jenastavio i dovrio Arkesilajevu filozofiju. Karnead je, poput Arkesilaja, najvie voleo danapada argumente i teorije stoika (vidi DL 4.62; SEM 7.159-65).Povod za tumaenje Karneadove filozofije kao koraka ka odustajanju od uzdravanja

od suda u pogledu svega je njegov stav da mudrac ipak moe posedovati neka mnenja.Da su Filon iz Larise i Metrodor, dva istaknuta filozofa Akademije nakon Karneada iKlitomaha, smatrali da je Karnead zastupao takvo stanovite, govori Ciceron, Akad. II 78.Takoe, Euzebije izvetava sledee:

Karnead je preuzeo vostvo nad kolom, i obeleio poetak tree Akademije. Uargumentisanju primenjivao je istovetan nain kao Arkesilaj, usvojivi i postupakiznoenja argumenata u prilog obe strane nekog spornog pitanja, i podrivajui argumentekoji su osmislili drugi. Meutim, od Arkesilaja se razlikovao samo u pogledu epoch-a,tvrdei da je nemogue da se ovek uzdrava od suda u pogledu svega, i da postoji razlikaizmeu neoevidnih (adlon) i neshvatljivih (nesaznatljivih) (akatalpton) stvari;naime, iako su sve stvari nesaznatljive, ne vai i da su sve neoevidne. Bio je dobroupoznat sa argumentima stoika, i postao poznat po svom raspravljalakom stavu premanjima, stremei ne ka istini, ve ka onome to se ini ubedljivijim (phainomenonpithanon) velikom broju ljudi. (Praep. Ev. XIV 7.15)

Ovaj citat identifikuje vanu razliku izmeu Arkesilaja i Karneada u stavu da je zaljudsko bie nemogue da se u potpunosti uzdrava od suda u pogledu svega. tavie,ini se da je Karnead smatrao da to ak nije ni neophodno, budui da je mogue pravitirazliku izmeu stvari koje su adla i stvari koje su akatalpta. Ako je Karnead sledioArkesilaja u upotrebi prideva akatalpsia za oznaavanje nedostinosti stoikogkatalpsis-a, to jest posedovanja apsolutne izvesnosti o prirodi stvari, onda je moguezadrati stav da su sve stvari u tom jakom smislu nesaznatljive, a opet smatrati da to neznai i da su sve stvari, ili osobine stvari, neoevide. Na primer, moete doslednosmatrati da vam se ini da je stolica na kojoj sedite vrsta, a da istovremeno neprihvatate, odnosno ne verujete u neku tezu koja se tie vrstoe stolice kao neega to jedeo njene prirode.Sekst opisuje argumente Karneada i njegovih sledbenika o ubedljivim utiscima na

sledei nain:

13

Takoe, to se tie filozofskih teorija, mi kaemo da su svi utisci jednaki u pogleduverodostojnosti ili neverodostojnosti, dok pristalice Akademije tvrde da su neki utiscivie, a drugi manje ubedljvi. Ubedljive utiske oni dele na sledei nain: jedni su prostiubedljvi, drugi ubedljvi i provereni, trei ubedljvi, provereni i nepobitni. Na primer, kadakonopac lei smotan u mranoj sobi, osoba koja u nju urbano ue stie jedan prostiubedljvi utisak da se na podu nalazi zmija; meutim, osobi koja paljivo razgleda i ispitaokolnosti npr. da je konopac nepokretan, da je te i te boje, i slino on se pojavljujekao konopac, jer tada stie utisak koji je ubedljiv i proveren. Utisak koji je, osim toga inepobitan, mogli bismo opisati kroz sledei primer. Kada je Alkestida umrla, smatra seda ju je Herakle povratio iz Hada i pokazao Admetu, koji je potom stekao ubedljiv iproveren utisak Alkestide. Meutim, poto je znao da je ona umrla, njegov um je nijeprihvatio ovaj utisak, te on nije mogao u da u njega poveruje. (PH 1.227-9)

Oigledno da je Karneadovo precizno razmatranje razliitih nivoa ubedljivosti koje utiscimogu posedovati najvie uticalo na formiranje stava da je on odustao od Arkesilajevognaela vrstog uzdravanja od suda u pogledu svega. U skladu sa tim, Sekst je smatraoda Karneadova teorija ubedljivih utisaka implicira da u odreenim sluajevima mi ipakmoemo prihvatiti neto: Kada neku stvar sagledamo jasno, mi je prihvatamo kaoistinitu ako smo prethodno proverama utvrdili da su naa ula u ispravnom stanju (M7.188). Postoji nekoliko pokuaja da se objasni smisao ove Karneadove teze, kako bi seizbegla Sekstova optuba da je Karnead njome otvorio vrata dogmatisanju, odnosnoprihvatanju neega kao istinitog. S jedne strane, Dejvid Sedli15 smatra da je ona pokuajKarneada da uspostavi dijalektiku protivteu sopstvenom zakljuku da ne postojikriterijum istine. Meutim, ne postoje svedoanstva da su stoici Karneadovuargumentaciju protiv postojanja kriterijuma istine doiveli kao dokaz da takavkriterijum zaista ne postoji. Na kraju krajeva, da mu je to bila namera, Karnead je mogaoda izloi argumente koji bi jednostavno pobijali one argumente kojima je on pobijaostoiku tezu o postojanju kriterijuma istine. Prema drugoj interpretaciji, izloenoj odstrane Longa i Sedlija,16 Karnead je eleo da dalje potkopa kataleptini utisak kaokriterijum istine time to bi ponudio stoicima alternativni kriterijum zasnovan naubedljivim utiscima, koji bi oni mogli da upotrebe kao sredstvo u sprovoenju akcija. No,ni ovo tumaenje ne odgovara meri u kojoj je teorija o ubedljivim utiscima vezana zaKarneadovo ime.Po miljenju Alana Bejlija,17 najadekvatnije objanjenje Karneadove motivacije za

iznoenje ove teorije jeste da je ona predstavljala njegov pokuaj da odgovori naargument da akatalpsis teza i njena posledica, uzdravanje od suda, ine ivotnemoguim i osuuju oveka na potpunu neaktivnost. Pogledajmo sledee Sekstovosvedoanstvo:

Poto je i njemu samom [Karneadu] potreban kriterijum u skladu sa kojim bi vodio ivoti postigao sreu, on je bio prinuen da sa svoje strane prui nekakvu teoriju o tome, te dakao kriterijum usvoji ubedljivi utisak, odnosno onaj koji je istovremeno ubedljiv,nepobitan i potpuno proveren. (M 7.166)

15 Sedley, XX; u ovoj knjizi XX.16 LS 1.459-60.17 Bailey (2002), 64.

14

injenica da je Karnead bio prinuen da prui odreenu teoriju o tome kako neko koodbacuje stoiki kriterijum ipak moen da dela, potkrepljuje Bejlijevu interpretaciju.Prema ovom tumaenju, Karnead nije sutinski odstupio od Arkesilajevog shvatanjaepoch-a. Ciceron, za razliku od Seksta, ne ostavlja nikakvu sumnju u pogledu toga da jeKarnead dozvoljavao da mudrac moe posedovati neka mnenja: on eksplicitno tvrdi daKarnead nije zastupao takvo miljenje (Akad. II 78, II 108). Prema Ciceronu, Klitomahje na sledei nain objasnio Karneadovo shvatanje stava da se mudrac uzdrava od suda:

On [Karnead] dodaje da se reenica mudrac se uzdrava od prihvatanja upotrebljava nadva naina: u jednom, ona znai da mudrac ne prihvata bezuslovno nijednu predstavu, au drugom da se mudrac uzdrava da govori na nain kojim bi saoptavao svoje slaganjeili neslaganje sa neim, s posledicom da niti porie, niti tvrdi neto. Stoga, on sepridrava jednog naela na teorijskom nivou, da nikada nita ne prihvata, a drugog napraktinom nivou, na kome je voen ubedljivou, tako da, kada god se sa neim suoi iliga neko na to pozove, moe da odgovori sa da ili sa ne. (Akad. II 104)

Klitomah je oigledno smatrao da je sa naelom uzdravanja od suda ipak saglasnaodreena vrsta prihvatanja, ali ne ona vrsta jakog prihvatanja neega kao objektivneistine o pravoj prirodi stvari, ve vrsta koja bi se odnosila samo na neke povrne aspektepraktinog ponaanja, kao na primer, verbalnih odgovora na pitanja koja moemo srestiu svakodnevnim situacijama. Ovo slabo prihvatanje se ne kosi sa Arkesilajevimepoch-om, jer ni jedno ni drugo ne ukljuuje nikakva verovanja o objektivnoj stvarnosti.U skladu sa tim, Bejli zakljuuje da iako je Karnead bio posredno odgovoran za to to jeAkademija napustila Arkesilajevu filozofiju, ini se da ne postoji dovoljno osnova zapretpostavku da je sm Karnead ikada odbacio Arkesilajevu metodologiju, nitiprivrenost epoch-u.18

OOOOivljavanjeivljavanjeivljavanjeivljavanje pironizma:pironizma:pironizma:pironizma: EnesidemEnesidemEnesidemEnesidem

Uticaj Karneada na razvoj Akademije nakon njegovog povlaenja sa njenog ela oko 128.godine p.n.e. bio je toliko veliki, da su njeni sledbenici mnogo vie panje posvetilitumaenju i odbrani Karneadovih stavova, nego filozofskim tezama Sokrata i Platona.Karneadov uenik i naslednik na mestu sholarha, Klitomah, inio je velike napore daKarneada predstavi kao nekog ko je u filozofskom pogledu maksimalno ostao dosledanArkesilajevom uenju. Meutim, bilo je drugih Karneadovih uenika u Akademiji koji sufilozofiju svoga uitelja tumaili na drugaiji nain. Ciceron izvetava da su Metrodor izStratonikeje i Filon iz Larise (bez obzira to je ovaj poslednji bio uenik samogKlitomaha) smatrali da je Karnead ipak doputao da mudrac moe posedovati mnenja(Akad. II 78). Po dolasku Filona na elo oko 110. godine, Akademija doivljavanedvosmisleno udaljavanje od Arkesilajevog naela beskompromisnog epoch-a upogledu svega.

18 Bailey 68. Ubedljiva argumentacija koja objanjava protivrenost Sekstove i Ciceronoveinterpretacije Karneadove filozofije po ovom pitanju izloena je na str. 65-6.

15

Jedini cilj naih rasprava je da se putem iznoenja argumenata u prilog obe strane sporaizvue i uoblii neki zakljuak koji je ili istinit, ili najpribliniji istini. (Cic. Akad. 2.7)

Tumaei Karneadov kriterijum ubedljivih utisaka ne kao dijalektiki potez, ve kaoizraavanje sopstvenih Karneadovih stavova, Filon i njegovi sledbenici otvorenodozvoljavaju da uen ovek poseduje mnenja koja se, ako i nisu istinita, ipak pribliavajuistini, zamenjujui skepticizam Akademije umerenim falibilizmom, koji nas ograniavajedino u pogledu toga da moramo priznavati da bi svako od tih mnenja moglo biti lano.

[Govori: Katul, pristalica Filonove Akademije] Poinjem da usvajam gledita svoga oca,koji je sam esto govorio da su istovetna sa Karneadovim, i poinjem da smatram da senita ne moe opaziti, ali i da mudrac moe prihvatiti neto to nije opaeno, odnosno, damoe posedovati mnenje, s tim ogranienjem da je svestan da je to samo mnenje, i da nepostoji nita to je mogue shvatiti i opaziti. (Cic. Akad. 2.148)

Antioh iz Askalona, Filonov saradnik, koji je prikazan u Ciceronovoj Akademici (2.32,2.60, 2.148), razvijao se u takvoj sredini oslabljenog uenja nekada skeptike Akademije,da bi se na kraju potpuno otcepio od nje, i osnovao sopstvenu nezvaninuStaru Akademiju. Antioh je tumaio Platona kao nedvosmisleno dogmatinog filozofa,iji je stav o znanju u potpunosti obuhvaen stoikim uenjem o izvesnosti; zbog togaSekst za njega kae: tavie, Antioh je ak u Akademiju doneo stoicizam, tako da se zanjega govorilo da u Akademiji predaje stoiku filozofiju (SE PH 1.235).19Logino je pretpostaviti da je meu pripadnicima Akademije bilo jo onih koji su bili

nezadovoljni, i to pre svega pomenutim postepenim odstupanjem od skeptikog kursa.Najvaniji meu njima za dalji razvoj skepticizma bio je Enesidem iz Knosa na Kritu.Svedoanstva u vezi sa periodom u kome je iveo krajnje su nepouzdane. Danas je opteprihvaena pretpostavka da je doiveo svoj vrhunac negde sredinom prvog veka stare ere.Postoje naznake da je napisao nekoliko dela (npr. DL 9.106, SE M 10.216), od kojih jesvakako najvanija knjiga Pironovske rasprave, sauvana danas iskljuivo kroz saetiopis Fotija, carigradskog patrijarha iz 9. veka nove ere, kao deo njegovog kataloga podnazivom Biblioteka ili Myriobiblion, 169b18-170b35. Ovde dajemo prevod celokupnogodlomka:

Proitao sam osam Enesidemovih Pironovskih rasprava. Sveukupni cilj knjige je da sepokae da ne postoji vrsta osnova za saznanje ni u ulnom opaanju, niti u samommiljenju. Stoga, kae Enesidem, ni pironovci, ni drugi filozofi ne znaju istinu o stvarima.Meutim, filozofi ostalih ubeenja, osim to su uopteno neznalice, i to sebe iscrpljujubez potrebe i troe u beskrajnim naporima, ne poseduju znanje ni o samoj toj injenici dazapravo ne znaju ni jednu od stvari o kojoj smatraju da su stekli neko znanje. S drugestrane, onaj ko filozofira na Pironov nain srean je ne samo uopte, ve takoe ipogotovu zbog toga to ga krasi mudrost da ne poseduje vrsto i pouzdano znanje ni oemu. ak i kada je re o onome to zna, on nita vie ne prihvata da je to potvreno,nego to prihvata da je to poreknuto. Celokupan sastav knjige usmeren je ka pomenutojsvrsi. Enesidem je ove rasprave posvetio Luciju Tuberu, jednom od svojih prijatelja izAkademije, rimljaninu po roenju, plemenitog porekla i izuzetnog dravnikog iskustva.U prvoj raspravi, Enesidem opisuje razliku izmeu pironovaca i akademiara gotovo

19 Filonova smrt 83. godine p.n.e. oznaila je kraj Akademije kao institucije predvoeneneprekinutim nizom izabranih sholarha koja je posedovala sopstveno imanje u Atini.

16

doslovno sledeim reima. On kae da su akademiari dogmatici, jer oni neke stvari tvrdes poverenjem, dok druge nedvosmisleno poriu. Pironovci, s druge strane, su aporetini ilieni bilo kakvog vrstog i odreenog uenja, odnosno dogme. Ni jedan od njih nee reini da su sve stvari nesaznatljive, ni da su saznatljive, ve da nisu nita vie ovakve negoto su onakve, odnosno da su ponekad ovakve a ponekad nisu, odnosno da su za nekuosobu ovakve, a da za drugu osobu nisu takve, dok za neku treu osobu one uopte ni nepostoje. Takoe, oni ne kau ni da su nam sve stvari uopteno, niti neke od njih,dostupne ili nedostupne, ve da nam one nisu nita vie dostupne nego nedostupne,odnosno da su nam ponekad dostupne, ponekad nedostupne, odnosno da su dostupnejednoj osobi, ali da su nedostupne drugoj osobi. Zatim, oni ne kau ni da postoji istinito ilano, ubedljivo i neubedljivo, postojee i nepostojee. Oni kau da ista stvar nije nitavie istinita nego to je lana, ubedljiva nego to je neubedljiva, postojea nego to jenepostojea; ili ponekad jedna od ovih stvari, a ponekad druga; ili jedna od ovih stvari zajednu osobu, ali ne i za neku drugu osobu. Naime, pironovac nikako ne odreuje nita, paak ni sam taj stav da nita nije odreeno. (On se ovako izraava, kae, zato to munedostaje pravi nain da iskae ovu misao.) Meutim, akademiari, a posebno oni kojipripadaju dananjoj Akademiji, kae Enesidem, ponekad se slau sa ubeenjima stoika, i,ako emo iskreno, izgledaju kao stoici koji se bore protiv stoika. tavie, oni sudogmatini u pogledu mnogih stvari. Oni smatraju da postoje vrlina i zlonamernost,dobro i zlo, istina i la, ubedljivo i neubedljivo, postojee i nepostojee. Oni vrstoodreuju i mnoge druge stvari. Jedino u vezi sa im izraavaju svoje neprihvatanje jestekataleptini utisak. Tako sledbenici Pirona, time to ne odreuju nita, ostajuneprikosnoveno iznad svake zamerke, dok akademiari, kae on, podleu paljivompreispitivanju slinom onom sa kojim se suoavaju ostali filozofi. Iznad svega, pironovci,time to sumnjaju u svaki iskaz, ostaju dosledni i ne protivree samima sebi, dokakademiari nisu svesni da su samoprotivreni. Naime, tvrdei i poriii nedvosmislenorazne stvari, a iskazujui istovremeno opti stav da se nita ne moe znati, oni neminovnozapadaju u protivrenost: kako je mogue rei da je jedna stvar istinita, druga neistinita,a i dalje ostati u stanju zbunjenosti i sumnje, i ne izabrati jasno prvu a kloniti se druge?Naime, ako ne znamo da je neka stvar dobra ili loa, odnosno da je istinita ili nesitinita,odnosno da jedna postoji a druga ne postoji, zasigurno moramo priznati da su sve onenesaznatljive. Meutim, ako oni o ovim stvarima mogu da steknu samo-oiglednuspoznaju posredstvom ulnog opaanja ili miljenja, onda moramo rei da su one stvarisaznatljive. Slina razmatranja izlae Enesidem Egejac na poetku svojih rasprava, kakobi objasnio razliku izmeu pironovaca i akademiara. U prvoj raspravi on, takoe, pruakratak prikaz naina ivota jednog pironovca.U drugoj raspravi on zapoinje opiran prikaz argumenata koje je prethodno ukratko

nabrojao, razmatrajui istinu, uzroke, uticaje na ljude, kretanje, stvaranje i unitavanje,kao i ovima suprotne stvari, pokazujui nepobitnim zakljuivanjem (ili bar tako on misli)da ih je nemogue shvatiti, odnosno spoznati. Trea rasprava tie se takoe kretanja,ulnog opaanja, i njima svojstvenih osobina. Razvijajui opseno slian nizprotivrenosti, on i njih stavlja izvan domaaja nae moi saznanja. U etvrtoj raspravi,Enesidem kae da znaci, u smislu u kome pojavne stvari nazivamo znacima stvari koje sune-pojavne, uopte ne postoje, i da su oni koji veruju u njihovo postojanje obmanutisopstvenim ispraznim zanesenjatvom. Potom on izvodi uobiajeni niz potekoa u vezisa prirodom, svetom i bogovima, zakljuujui da ni jedna od ovih stvari nije dostupnanaem saznanju. Peta rasprava takoe zadrava ovaj aporetini pristup, ali sada premauzrocima, odbijajui da prizna da ita uzrokuje bilo ta, i da filozofi koji se oslanjaju nauzrona objanjenja gree, i tu Enesidem nabraja odreen broj tropa pomou kojih onobjanjava na koji nain prihvatanje uzronog tumaenja vodi te filozofe u zabludu. estarasprava tie se dobrih i loih stvari, onoga emu teimo i onoga to izbegavamo, kao i

17

stvari kojima dajemo prednost u odnosu na druge, gde ih Enesidem podvrgava istompostupku, koliko je u njegovoj moi, i iskljuuje iz domaaja nae spoznaje. Sedmarasprava usmerena je protiv vrlina; tu Enesidem kae da su oni koji filozofiraju o njimabespotrebno izmislili svoje teorije, te da se zavaravaju ako smatraju da su stekli nekoznanje ili iskustvo o njima. Osma i poslednja meu raspravama napada svrhu ivota,pobijajui postojanje sree, zadovoljstva i razboritosti, kao i bilo koje druge svrhe ivota ukoju filozofi veruju, tvrdei da svrha ivota kojom se oni svi ponose jednostavno nepostoji.

Ovaj odlomak potvruje danas prihvaeno miljenje da je Enesidem bio lan Akademijekoji je u odreenom trenutku za vreme Filona, nezadovoljan pravcem u kojem je onapoela da se kree, odluio da osnuje sopstvenu filozofsku kolu, ali ovaj put oslanjajuise na filozofskom nasleu Pirona. Pitanje zato je Enesidem odluio da sebe i svojepristalice nazove pironovcima zahteva odreeno pojanjenje. Ne smemo zaboravitiinjenicu da je on svoje filozofsko obrazovanje i orijentaciju stekao pod okriljemAkademije, te da se je stoga vrlo verovatno da su vei uticaj na njega imala njena uenjanego Pironova. S druge strane, ve smo videli da je navodni neprekinuti niz uitelja iuenika od Pirona do Seksta mit, te je malo verovatno da je Enesidem napustioAkademiju kako bi se pridruio ve postojeoj grupi filozofa koja je predstavljala deotradicije koja see do samog Pirona. Takoe, Sekst je mnogo spremniji da priznaslinosti izmeu njegovog pironizma i Arkesilajevog uenja (PH 1.232), nego izmeupironovaca i samog Pirona, koga pominje samo na poetku prve knjige svojih Osnovapironizma objanjavajui zato se skeptici nazivaju pironovcima (1.7). Zato nijeneosnovano pretpostaviti da je Enesidemova filozofija zapravo vie preobliena verzijaArkesilajevog skepticizma nego pravo oivljavanje uenja samog Pirona. Oigledno da jejedan od glavnih razloga za ovakav Enesidemov potez bilo to to nije eleo da se uplete usukobe oko autentinog tumaenja stavova prethodnih elnika Akademije, poputPlatona, Arkesilaja i Karneada, koji su, kao to smo videli, pratili razvoj Akademijegovoto od samog poetka. U njegovo vreme, u Akademiji se vie energije i vremenaposveivalo unutranjoj borbi oko toga ija je interpretacija autentina, nego borbiprotiv rivalskih kola. Stoga, ako je Enesidem odluio da iz tih razloga prikrije vezuizmeu sopstvene filozofije i Arkesilaja, prvo sledee reenje bilo je da se pozove naPironov autoritet, budui da je i za samog Arkeislaja smatralo da je mnogo dugovaoPironovom uticaju.Postoji, meutim, jedan vaniji aspekt u kome se Enesidemov pironizam oslanja na

Pirona. Arkesilaj je propovedao uzdravanje od suda u pogledu svega, no ini se danikada nije eksplicitno dovodio u vezu epoch sa postizanjem sree i spokojstva due. Zarazliku od njega, Enesidem u citiranom odlomku jasno ukazuje da onaj ko filozofira naPironov nain srean je ne samo uopte, ve takoe i pogotovu zbog toga to ga krasimudrost da ne poseduje vrsto i pouzdano znanje ni o emu. Oigledno da je naEnesidema snano uticala ideja koju su istakli jo Pironovi savremenici da uzdravanjeod suda i liavanje verovanja vodi do slobode duha od brige i uznemirenosti, do mira iispunjenosti u ivotu. S druge strane, nain pomou kojeg je Enesidem pretpostavljao datreba doi do uzdravanja od suda bio je mnogo sliniji Arkesilajevoj nego Pironovojkoncepciji postizanja epoch-a. Enesidem je sledio Arkesilaja u tehnici suprotstavljanjaargumenata drugih filozofa sa sopstvenim detaljno i paljivo razraenim argumentima,dok je Piron smatrao da, kada jednom doemo do zakljuka da su stvari po svojojprirodi nerazluene, neizmerene i neodreene, slobodno moemo odbaciti svaki iskaz

18

o prirodi stvari kao iskaz koji nije ni istinit ni laan, bez potrebe da analiziramo ipobijamo argumente koji su izneti u prilog tom iskazu.Prvi deo citata snano je intoniran kritikom Akademije. Naime, oni su dogmatici zato

to postoje stvari koje tvrde i stvari koje nedvosmisleno poriu, verujui pri tom uistinitost prvih i u neistinitost drugih. Za razliku od akademiara, ali i svih ostalihfilozofa-dogmatiara, pironovci nita ne odreuju i lieni su bilo kakve dogme. Nainna koji pironovci postiu to stanje jeste taj to zauzimaju pristup da ni jedan od njihnee rei ni da su sve stvari nesaznatljive, ni da su saznatljive, ve da nisu nita vieovakve nego to su onakve, odnosno da su ponekad ovakve a ponekad nisu, odnosno dasu za neku osobu ovakve, a da za drugu osobu nisu takve, dok za neku treu osobu oneuopte ni ne postoje, odnosno tako to primenjuju naelo ou mallon, sa kojim smo seve susreli kod Pirona (vidi gore, str. XX).S druge strane, u citiranom odlomku Fotije prikazuje Enesidema kako i sam iznosi

nekoliko negativnih stavova koji su nedvosmisleni. Naime, on tvrdi da da znaci, usmislu u kome pojavne stvari nazivamo znacima stvari koje su ne-pojavne, uopte nepostoje, odbija da prizna da ita uzrokuje bilo ta i da uopte postoji svrha ivota.Izgleda da je ovo u kontradikciji sa prethodnim izriitim stavom da pironovci nita neodreuju nedvosmisleno. Bet20 interpretira ovu prividnu protivrenost pomoukoncipiranja prirode stvari uz pomo onoga to on naziva uslovom nepromenljivosti.Neki objekat je po svojoj prirodi (ili u stvarnosti) F ako i samo ako je on F nepromenljivo,odnosno bezuslovno. Tako neki objekat koji je F samo ponekad, ili samo za neke ljude,upravo zbog toga nije F. Time to Enesidem kae da stvari poput znakova, uzroka i svrhane postoje, on ne eli da tvrdi da postoji neto to je po svojoj prirodi ne-znak ili ne-uzrok. On samo istie da nijedna od onih stvari koju, na primer, ostali filozofi smatrajuuzrokom ne zadovoljava uslov nepromenljivosti, budui da je relativna, jer je uzrok samoponekad, ili samo za neke filozofe, dok za druge nije. U tom smislu, Enesidemovinegativni iskazi ne predstavljaju primere nedvosmislenih tvrenja o prirodi stvari.Jo jedan vaan aspekt u kome se, prema Enesidemu, pironovci razlikuju od

akademiara jeste odsustvo samo-protivrenosti u njihovom pristupu. Oni sepridravaju stava da se nita ne moe znati, dok istovremeno tvrde i poriu razne stvari,npr. da su neke stvari dobre, a neke loe. Pironovci izbegavaju samo-protivrenost timeto insistiraju na tome da se negativni iskazi poput nita ne odreujem, pored negacijesvih ostalih afirmativnih iskaza, logiki negativno odnose i na same sebe, i timeponitavaju (up. SE PH 1.14-5, 206). Dodeljivanje ovakvog statusa iskazima meta-nivoamoglo bi biti autentian Enesidemov doprinos.21 On zavisi od izuzetno delikatneprocedure, jer podrazumeva istovremeno i doputanje i neduputanje prihvatanja. Seksttu proceduru poredi sa odbacivanjem merdevina nakon to smo se uz njih uspeli, ili sapurgativima koji, poto podstaknu organizam da iz sebe izbaci tetne materije, izbacuju isame sebe (M 8.480-1). Probelm je to ove analogije podrazumevaju sukcesivnost, dokse navedeni proces odvija simultano. Zbog toga je Enesidem smatrao da je jeziknepodesan da adekvatno izrazi ovaj proces.Za Enesidemovo ime vezuje se jo jedno od izuzetno vanih orua skeptike

metodologije, takozvanih deset tropa, odnosno naina argumentisanja koji dovode do

20 Bett (2000), str. 196-9.21 Hankinson (1995), str. 124.

19

uzdravanja od suda, kao i osam tropa protiv uzronih objanjenja.22 Nesumnjivo da jematerijal koji je izloen u tropima proizvod tradicije, to je i logino, budui da je uskladu sa generalnim skeptikim pristupom da argumenti budu zasnovani ad hominem,odnosno da polaze od stavova drugih filozofa; ipak, vrlo je verovatno da ih je Enesidemsistematizovao i prilagodio svom cilju, postizanju epoch-a. Fotijev rezime potkrepljujepretpostavku da je Enesidem, pored tropa, razvio i veliki broj anti-dogmatskihargumenata, meu kojima najvie argumente protiv teorije znakova i uzroka.Na alost, sudbinu Enesidemovog pironizma u periodu od njegovog formulisanja do

vremena kada su nastaka Sekstova dela nekih dve stotine godina kasnije, izuzetno jeteko rekonstruisati. Autentinost neprekinutog niza uitelja i uenika izmeuEnesidema i Seksta koji pominje Diogen Laertije (9.116: Zeuksip, Zeuksis, Antioh izLaodikeje, Menodot iz Nikomedije, Teodas iz Laodikeje, Herodot iz Tarsa) krajnje je,kao to smo ve rekli, sumnjiva. Mogue je da je u ovom razdoblju bilo perioda kada seinilo kao da se kola potpuno ugasila.23 injenica da Sekst pripisuje deset tropaEnesidemu (M 7.345) i starijim skepticima (PH 1.36), dok pet tropa, koje su drastinodrugaije po strukturi i pristupu, pripisuje novijim skepticima (PH 1.164), mogla bi dasugerie da je postojao neki znaajniji prekid u tradiciji. Ipak, ini se da je bezbednopretpostaviti da je u razdoblju izmeu Enesidema i Seksta, bez obzira na brzinu ikontinuitet njegovog razvoja, pozicija Enesidemovog pironizma na filozofskoj sceni ipakojaala, i da je panja koju je privlaio u intelektualnim krugovima rasla.Jedno izuzetno vano ime nedostaje na pomenutom Diogenovom spisku. Re je o

Agripi, filozofu o kome je danas poznata samo jedna jedina injenica, a to je da jeverovatno on bio autor pet tropa (SE PH 1.164-77). No, ak bi i ta injenica mogla bitidovedena u sumnju, budui da je potvrena samo od strane Diogena (9.88), dok Sekst usvom opisu pet tropa, niti bilo gde u sauvanim tekstovima, ne pominje Agripu kaonjihovog autora. Osim toga da je pisao negde u periodu izmeu Enesidema i Seksta,praktino je nemogue neto preciznije rei o Agripi; Donatan Barns smatra da je svojupunu zrelost Agripa dostigao krajem prvog veka stare ere, vek i po pre Seksta, 24 no sve uvezi sa Agripom treba uzeti sa velikom dozom rezerve. Ipak, argumentativna shema pettropa u mnogoj veoj meri podupire verziju pironizma izloenu kod Seksta negomaterijal i postupak izloen kroz deset tropa, iako je ovim poslednjim posveena bitnovea panja i prostor u Sekstovim Osnovama pironizma. Bet smatra da je moguepretpostaviti da su Agripine trope odigrale presudnu ulogu u tranziciji pironizma izpoetne, Enesidemove faze, ka konanoj, zreloj fazi izloenoj kod Seksta.25

SkepticizamSkepticizamSkepticizamSkepticizam iiii lekarskelekarskelekarskelekarske kolekolekolekole

Mnoga imena istaknutih skeptika iz perioda od Enesidema do Seksta poznata su kaoimena zapaenih lekara. Mogue je ak i da se veina filozofa sa Diogenove liste zapravo

22 Vidi SE PH 1.36-163 i 1.180-6; takoe, Striker, u ovoj knjizi XX.23 Seneka, na primer, navodi pironizam na spisku filozofskih pravaca koji su prestali da postoje

(Naturales quaestiones, 7.32.2.).24 Barnes (1990), str. viii, fusn. 5.25 Bett (2000), str. 236.

20

profesionalno bavila lekarskom praksom,26 dok se za Seksta pouzdano zna da je bio lekari da je pisao medicinske rasprave (SE M 7.202, 1.61). Veza izmeu pironovskogskepticizma i antike medicine bila je iznenaujue jaka. Na prvi pogled, deluje krajnjezauujue kako je jedan radikalni oblik skepticizma mogue dovesti u vezu salekarskom teorijom i praksom. Kako neko upte moe biti priznat kao lekar akootvoreno zastupa gledite da je nemogue posedovati medicinsko znanje, ili da jednaterapija nije nita vie opravdana od druge? Da bismo ovo objasnili, potrebno je darazmotrimo okolnosti pod kojima je nastala empirijska lekarska kola. Naime, u petomveku stare ere, javljaju se teoretiari koji su eleli da naprave jasnu razliku izmeulekarskog zanata i tradicionalne vidarske vetine zastupajui tezu da je za uspenumedicinsku terapiju neophodno da bude zasnovana na teorijima o nevidljivojkonstituciji ljudskog tela i neoevidnim uzrocima bolesti. Zastupnici ovakvogmedicinskog pristupa nazivani su dogmatiarima, odnosno logiarima. U poetku, ovajpristup, koji se oslanjao na fizioloku i bioloku teoriju toga vremena, doneo je odreeninapredak u terapiji. Meutim, tokom etvrtog veka, broj razliitih i esto uzajamnoprotivrenih teorija na koje su se doktori oslanjali porasao je do te mere, da se meunekim lekarima javila sumnja da je nedovoljno zasnivati terapiju samo na nizu verovanjao enitetima koji se nalaze van domaaja opaanja i iskustva, i ije je postojanje moguepotvrditi samo apriori. Iz te sumnje u fizioloku teoriju i opise skrivenih uzroka bolestirazvio se, u treem veku stare ere, nain miljenja o medicini koji eksplicitno odbacivaosvaku vrstu medicinskog teoretisanja. Njegove pristalice postale su poznate kao lekari-empiriari. Izvori se slau da je empirijsku lekarsku kolu osnovao Serapion, krajemtreeg veka.O uenju samog Serapiona nije preivelo gotovo nita, ali opti prikazi lekarskog

empirizma sauvani su kod Galena i Celzusa. U kratktim crtama, nauni postupak lekaraempiriara odvija se na sledei nain. On opaa da se kod ljudi javljaju razliiti afekti,odnosno stanja (path), i to ponekad bez nekog oiglednog razloga (npr. kada nekomprokrvari nos), a ponekad iz nekog oevidnog razloga (npr. kada neka rana uzrokujekrvarenje). Zatim, on primeuje da ponekad neki njegov postupak dovodi do poboljanjastanja kod pacijenta. Ponekad ga prirodni instinkt navodi da primenimo neku terapiju,ponekad sluajno uspe da izlei pacijenta, dok ponekad jednostavno improvizuje u nadida e terapija postii eljeni efekat. On ne formira nikakve stavove ili teorije o bilokakvim svojstvima ili razlozima koje bi implicirale njegove empirijski zasnovane terapije.Empiriar zaobilazi svaku spekulaciju o uzrocima stanja pacijenata, budui da su oni vandomaaja naeg saznanja, i da je ona potpuno beskorisna za terapiju. Sve se odvija nanivou pojava (phainomena).27 Svaki empiriar je do svojih terapija dolazio na osnovusopstvenog nagomilanog iskustva, kao i iskustva drugih lekara. Ipak, konzistentnostempiriareve pozicije mogue je dovesti u pitanje iz vie razloga. Prvo, gomilanjeiskustva pretpostavlja mogunost prepoznavanja slinosti izmeu razliitih sluajeva. Sdruge strane, svaki sluaj razlikuje se od ostalih u nekom pogledu, te je neophodnoizdvojiti relevantne faktore od irelevatnih kako bi do gomilanja iskutva uopte dolo, a toje nemogue uiniti bez nekakve teorije o tome koji su faktori relevantni. Drugi problemje odreivanje koliine ponavljanja nekog fenomena u iskustvu da bi se mogla

26 Barnes, Ancient Skepticism and Causation, u Burnyeat (1983), The Skeptical Tradition, 149-203,na str. 189, fusn. 14.

27 Up. Hankinson (1995), str. 227-8.

21

pretpostaviti neka pravilnost, makar i u najslabijem epistemikom smislu. Tree, nekiempiriari su se oslanjali na analogijski postupak primene na slinome, iji je zadatakbio da se doe do neke hipotetike terapije u sluaju da empiriar naie na pacijenta ijestanje, odnosno bolest, nije zabeleeno ni lekarevom dosadanjem iskustvu, niti u njemupoznatom iskustvu drugih lekara, tako to bi se improvizovano primenjivala terapija iznekog poznatog slinog sluaja. Sami empiriari su se meu sobom sporili okoopravdanosti primene ovog postupka.Trea glavna helenistika lekarska tradicija, tzv. metodska kola, nastala je u prvom

veku stare ere. Njeni osnivai bili su Temison iz Laodikeje i njegov uenik Tesal.Metodiari su bili jo radikalniji od empiriara u pogledu opravdanosti primene bilokakvog uzronog zakljuivanja i primene iskustva. Oni su odreivli terapiju iskljuivo naosnovu stanja u kome se pacijent trenutno nalazi. Istoriju njegove bolesti, pol ili starostpacijenta smatrali su terapijski irelevantnom.Svi empiriari su se slagali u tome da njihovi rivali, takozvani lekari-dogmatiari, ne

mogu da opravdaju nijedan od svojih stavova ili teorija o neoevidnim enititetima.Meutim, ini se da su rani empiriari takoe zastupali i jedan jai stav da je steisaznanje o ovim enititetima nemogue. Sekst kae da pristalice ove [empirijske] kolenepobitno tvrde da su neoevidne stvari nespoznatljive, te da zbog toga empiriari nemogu biti pironovci, ve da je pironizam najsliniji sa metodskom lekarskom kolom(PH 1.236). S druge strane, verovatno da je samo ime Seksta Empiriara nastalo naosnovu Diogenove reference u 9.116 (Sxtoj mpeirikj), to znai da je on bio lekarempiristike orijentacije. Kako se moe objasniti injenica da Sekst kritikuje empiriare itvrdi da je pironizam kompatibilan samo sa metodskom kolom? Mogue je da je Sekstpripadao grupi empiriara reformatora, skeptikim lekarima-empiriarima, koji su, inise, smatrali da je mogue modifikovati lekarski emprizam tako da bude koimpatibilan sapironovskim skepticizmom (na kraju krajeva, nema dokaza da su svi empiriari verovaliu tezu o nemogunosti saznanja naprotiv, sauvani izvori jasno pokazuju da se unutarsame empirijske tradicije vodila rasprava o tome da li su stavovi nekih pripadnika telekarske kole konzistentni sa njenim optim usmerenjem). Verovatno je, posle nekolikovekova razvoja lekarskog empirizma, u Sekstovo vreme (2. vek nove ere) bila opteprihvaena verzija empirizma koja je nastala modifikovanjem poetnog uenja poduticajem post-enesidemovskih skeptikih argumenata.28U delima Seksta Empiriara grki skepticizam doivljava kulminaciju svoje duge

tradicije, zbog ega emo ostatak ovog Uvoda posvetiti kratkom izlaganju glavnih crtasekstovskog pironizma.

Osnove

Osnove

Osnove

Osnove pironizma

pironizma

pironizma

pironizma SekstaSekstaSekstaSeksta EmpiriEmpiriEmpiriEmpiriaraaraaraara

Na samom poetku, Sekst jasno razgraniava tri razliita pristupa filozofiji: dogmatini,koji podrazumeva da filozof veruje da je otkrio istinu o svetu, uobliivi je u svoje teorije(pozitivni dogmatizam); akademiarski, koji se sastoji u verovanju da je, za ljudksa bia,istinu o svetu nemogue dostii, a koji se zapravo svodi na negativni dogmatizam; iskeptiki, koji podrazumeva da filozof nikada ne prestaje sa istraivanem (PH 1.1-4). Ako

28 Detaljnije objanjenje toga kako je moglo doi do tesne veze izmeu empirijske lekarske kole ipironovskog skepticizma nalazi se u Bailey (2002), str. 91-6.

22

prva dva pristupa filozofiji predstavljaju dve strane jedne medalje, onda je skepticizamtrei put, ija je osnovna osobina da nikada ne prihvati ni pozitivni, ni negativnidogmatizam.Cilj skeptike, odnosno pironovske filozofije, je ataraxia, spokojstvo due (PH 1.12).

Miljenje da filozofija moe i treba da vodi ka postizanju duevnog mira i lienosti odbola nije bilo svojstveno samo pironovcima. Ataraxia je predstavljala cilj pristalicaEpikurove filozofije (up. DL 10.136), a ini se da su joj i stoici bili naklonjeni (vidi npr.Ciceron, Akad. 2.138). Pironovci su eleli da postignu spokojstvo due u pogledu onihmoguih izvora uznemirenosti koji su posledica verovanja u stvari poput prave prirodeobjekata, prave prirode dobra i zla, bogova, itd., ime bi svoju duu oslobodili svega osimnunih, neizbenih afekata fizioloke prirode, poput oseaja hladnoe, gladi i ei. Kadaje re o ovim neizbenim faktorima, cilj pironovaca bio je postizanje ublaavanjanjihovog uznemirujueg dejstva na duu (PH 1.25-30).Ono po emu su se pironovci radikalno izdvajali od ostalih filozofskih kola bio je

nain na koji su smatrali da se dolazi do duevnog mira. Prema Sekstovom opisu,ataraxia nastupa sasvim sluajno . . . kao to senka sledi predmet koji je stvara, nakonpostizanja stanja uzdranosti od suda, epoch-a, u pogledu prave prirode stvari (PH1.25-30). Uzdravanje od suda je, sa svoje strane, posledica injenice da su sve stvari,odnosno, sve pojave (phainomena), sve ono to se skeptiku ini, u sukobu sa nekimdrugim njegovim pojavama, ili pojavama drugih ljudi, i da je sporove u vezi sa timsuprotstavljenim pojavama nemogue razreiti (PH 1.31-5). Pironovac jednostavnorazmatra razliite pojave (tj. ono kakvim se stvari ine njemu ili drugim ljudima), otkrivada ne moe da odlui u koju od njih je opravdano poverovati kao u pojavu koja oslikavapravu prirodu stvari, i uzdrava se od suda. Osnovno sredstvo za postizanje epoch-a sutrope, tj. argumentativne sheme, koje Sekst deli na niz od deset, pet i dve, plus osamtropa usmerenih specijalno protiv kauzalnih filozofskih teorija.

Deset tropa

Tropa je transkripcija grke rei tropos, koja znai okret, obrt, nain. Smatra seda je autor deset tropa Enesidem, mada svedoanstvo koje ide u prilog tom zakljukunije konkluzivno.29 Danas postoje tri sauvana teksta u kojima je izloen sadraj desettropa; pored Sekstovog (PH 1.36-163), koji je najpotpuniji, opis ovih tropa nalazi se jo ikod Diogena Laertija (DL 9.78-88) i u tekstu O pijanstvu (De Ebrietate), 169-202,Filona iz Aleksandrije (c. 30. p.n.e. c. 45. n.e.). Prema Sekstu, cilj deset tropa jesteproizvoenje suprotnosti (antitheseis) pojava koja, poto su suprotstavljene pojavejednake snage (isostheneia) u smislu verodostojnosti i neverodostojnosti (tj. ni jedna odsuprotstavljenih pojava ne prednjai u odnosu na druge svojom verodostojnou; PH1.10), dovodi do uzdravanja od suda (epoch). Logika struktura argumenata30 jesledea:

29 Vidi gore, str. XX.30 Shematski prikazi logike strategije deset tropa analizirani su u Striker (1983), i, mnogo detaljnije

u Anass and Barnes (1985) i Hankinson (1995), 156-61. Moja verzija je neto drugaija, ali se uvelikoj meri oslanja na njih, a pogotvu na Henkinsonovu, u tome to sledi Sekstov stav darelativnost strukturalno obuhvata sve ostale trope (PH 1.39).

23

[T] (1) x se ini (pojavljuje) F u odnosu na a;

(2) x se ini (pojavljuje) F* u odnosu na b;

(3) najvie jedna od pojava iz (1) i (2) moe biti istinita;

(4) pojave su isostheneia, odnosno ne moemo dati prednost jednoj pojavi naddrugom;

stoga

(5) uzdravamo se od suda u pogledu prave prirode (phusei, kata tn phusin)x.

Argument [T] nije formalno valjan, ali, pod uslovom da su mu premise istinite, pruamonu stimulaciju u pravcu prihvatanja zakljuka. Bilo bi gotovo nemogue zamisliti daneko i dalje smatra da moe opravdano tvrditi neto o prirodi x-a ako premise (T1)-(T4)vae. Deset tropa nisu zamiljene da stoje samostalno, ve postoji hijerarhijska struktura,u kojoj su njima nadreene tri trope: prva zasnovana na onome to sudi, druga naonome o emu se sudi, i trea tropa zasnovana na oboma, dok su ove tri podreenetropi relativnosti, koja je najoptija (PH 1.38-9). Nije sasvim jasno kako bi ovahijerarhija trebalo da funkcionie, i ini se da ne vri nikakav uticaj na Sekstovoizlaganje.31 U svakom sluaju, argument [T] obuhvata formu svih tropa, i one serazlikuju jedino u tome ta stoji umesto promenljivih a i b. Najvie prostora u izlaganjuSekst posveuje navoenju mnotva primera koji potkrepljuju premise (1) i (2),pretpostavljajui da se, nakon to njih potkrepimo, argument razvija do svog zakljukabez problema, budui da su premise (3) i (4) iste u svim tropama. Pre nego torazmotrimo materijal u prilog prve dve premise, osvrnimo se na nain na koji (3) i (4)vode do zakljuka (5).Za razliku od dominantnog tona modernog skepticizma, skepticizam koji Sekst izlae

je esencijalni, a ne egzistencijalni; drugim reima, on pokuava da pokae da se moramouzdrati od suda u pogledu prirode stvari, a ne u pogledu toga da li one postoje.32 Retkokada Sekst izraava sumnju u samo postojanje spoljanjih stvari (kao izuzetak, vidi npr.PH 1.61, 99), a i kada to ini, to je verovatno zbog nepanje ili saetosti. Zbog toga, (T3)se zasniva na (a) nekoj vrsti ontolokog principa neprotivrenosti, prema kome jednaista stvar ne moe u samoj svojoj prirodi istovremeno posedovati neka suprotna svojstvaF i F*. Meutim, poto je mogue da jedna stvar ontoloki ne poseduje protivrenasvojstva, a da ipak odaje protivrene pojave (na primer, zahvaljujui neispravnostiulnih organa), neophodno je pretpostaviti da vai jo jedan uslov: (b) x je moe initi da

31 Up. Anass and Barnes (1985), str. 25-6.32 Up. Hankinson (1995), 26, 157. Naravno, toj razlici u odnosu na moderni skepticizam ne treba

pridavati specijalan znaaj, budui da su svi pironovski argumenti ad hominem, odnosnozasnovani iskljuivo na filozofskim tezama pozitivnih dogmatika, filozofa koji su iveli pre njega, akoji su uglavnom pretendovali na znanje o prirodi stvari, dok pitanje o postojanju spoljanjihstvari nije bilo u ii panje. Da je Sekst iv danas, verovatno bi se njegovi argumenti u mnogoveoj meri bavili ovim radikalnijim skeptikim scenariom.

24

je F ako i samo ako ono zaista po svojoj prirodi jeste F. Drugim reima, nemogue je dase neto ini da je, recimo, hrapavo, a da po svojoj pravoj prirodi ne poseduje takvustrukturu koju nazivamo hrapavom; ako uopte oekujemo da nam ula mogu govoritineto o stvarnosti, onda ta stvarnost mora biti izomorfna u odnosu na pojave. Tako, uzpomo ove dve pretpostavke, dolazimo do (T3).33Recimo da (T1) i (T2) govore o dve protivrene pojave: npr. meni se aa ini utom, a

vama plavom). Na osnovu (T3) ne moemo i vi i ja biti u pravu, jer aa ne moeistovremeno biti i uta i plava (naravno, iskljuujemo mogunosti da je aa ofarbana uuto-plave trake, ili da je polovina koju ja vidim uta, a polovina koju vi vidite plava, kojesu trivijalne). Stoga, potreban nam je nain da utvrdimo ije pojave odslikavaju istinskuprirodu ae. Meutim, kako Sekst primeuje razmatrajui sluaj protivrenih pojavakod ljudi i ivotinja, mi ne moemo biti sudije u sporu oko toga ije su pojaveverodostojne, jer smo i sami stranka u tom sporu (PH 1.59). tavie, mi nae pojave nemoemo uporeivati sa protivrenim pojavama drugih ivotinja ni pomou dokaza, nibez dokaza. Ako jednostavno proglasimo nae pojave verodostojnim bez ikakvog dokaza,taj in nee posedovati nikakvo racionalno opravdanje. S druge strane, ako pokuamo dadokaemo da su, recimo, nae pojave verodostojnije, taj dokaz e biti oigledan ilineoigledan (drugim reima, pojavljivae se ini e se da je uverljiv). Ako jeneoigledan, nee uspeti da nas uveri. Ako je oigledan, onda e i sam spadati u klasustvari koje su u pitanju, i koje istraujemo (tj. dokaz e i sam biti samo jedna pojava), teemo time pokuavati da razreimo spor upravo jednom od stvari koja je sporna (PH1.60-1). (Ovaj argument anticipira materijal iz pet Agripinih tropa koje emo razmotritikasnije; za sada je dovoljno konstatovati da Sekst slobodno kombinuje stariji materijal izdeset tropa sa argumentima Agripinih tropa.) Dakle, ne postoji nain da utvrdimo ijepojave odslikavaju pravu prirodu stvari (T4), to bi, po Sekstovom miljenju, trebalo dadovede do zakljuka (T5).Rekli smi da zakljuak (T5) ne sledi logiki iz premisa argumenta. Sekst je toga bio

svestan, i zato esto u tekstu upotrebljava drugaije formulacije, recimo: prinueni smoda se uzdrimo od suda, uzdraemo se od suda, nastupa uzdravanje od suda.Uzdravanje je stanje uma koje nastaje kod ispitivaa posle obavljenogistraivanja (PH 1.7), to je neto to se jednostavno desi, a ne neto na ta je skeptikracionalno obavezan, ili to racionalno moe da izabere. Veza izmeu premisa izakljuka je faktika i psiholoka: po sagledavanju premisa, mi jednostavno naemosebe u stanju uzdranosti od suda, i uzdravanje je psiholoki rezultat uvianja snagepremisa. Zbog toga Sekst i ne mora da brine o logikoj valjanosti svojih argumenata,naprotiv, on otvoreno ostavlja mogunost da oni to nisu u PH 1.35. Jedino to je zapironovca relevantno jeste da li su argumenti psiholoki efikasni, odnosno da li dovodeljude u stanje uzdravanja od suda, odnosno verovanja.

33 Vrlo je vano ovde imati na umu da pomenute pretpostavke (a) i (b) koje lee iza premise (T3) nepredstavljaju neke stavove kojih su se sam Sekst i ostali pironovci pridravali i u koje su preutnoverovali, ve da su to koncepcije drugih dogmatinih filozofa: npr. Demokrit odbacuje (b), aliprihvata (a); Heraklit prihvata (b), a odbacuje (a); Protagora se, zbog konflikta izmeu (a) i (b),zadrava samo na nivou pojava. Kada bi neko prigovorio da su premise argumenta [T]istovremeno saglasne sa uzajamno protivrenim teorijama sve trojice, Sekst bi jednostavno mogaoda odgovori da je onda sukob izmeu demokritovaca, heraklitovaca i relativista neodluiv, te da sestoga treba uzdrati od suda (Up. Hankinson (1995), 159-60).

25

Pogledajmo sada kako trope potkrepljuju (T1) i (T2). Prve etiri trope, zasnovane naonome to sudi, oigledno ine niz: prva poredi ljude sa ivotinjama, druga ljude sadrugim ljudima, trea razliita ula kod iste osobe, dok se etvrta bavi uticajem razliitihokolnosti na jedno isto ulo.Cilj prveprveprveprve tropetropetropetrope, dakle, je da pokae da se stvari pojavljuju razliito (odnosno, da je

verovatno (eikos) da se pojavljuju razliito) ivotinjama razliitih vrsta. U njoj, Sekstizlae skup parova iskaza forme (T1) i (T2) u kojma a i b oznaavaju vrste ivotinja V i V*,gde V i V* mogu u principu biti bilo koje dve vrste ivotinja, ali Sekst obino porediljudsku vrstu sa ostalim ivotinjama. Na primer (up. PH 1.55):

(1) morska voda (x) oveku (V) ne prija i otrovna je za pie (F),

(2) morsku vodu (x) ribe (V*) piju i u njoj uivaju zato to im se ini ukusnom iblagotvornom (F*).

Vrlo je vano odmah rei da Sekst u stvari nigde ne daje pravi primer suprotnih pojavakod razliitih ivotinja; on, na primer, nigde ne kae da se trava ini zelenom nama, akravama sivom. ak i gornji primer kae samo to da se morska voda ne ini prijatnomljudima, dok se ribama verovatno ini prijatnom, zato to vidimo da im ne smeta. Razlogza usvajanje ovakve strategije je dvojak: prvo, Sekst izbegava da dogmatino tvrdi da znakako se stvari ine drugim ivotinjama, a drugo, ona se slae sa optom pironovskomstrategijom da se argumenti zasnivaju na teorijama dogmatiara, te da e, ako njihoveteorije vae, onda ivotinje imati takve i takve pojave.Sluajevi koje navodi prva tropa predstavljaju kompilaciju podataka sakupljenu iz

razliitih knjiga dogmatskih naunika i filozofa, koju je verovatno izvrio neki pironovacpre Seksta, i mnogi od njih su jednostavno injenino netani (npr. primer vezan zauticu u PH 1.44: ljudima koji boluju od utice stvari se ne ine utim ili bar takosavremena nauka kae).Sekst pretpostavku da se stvari verovatno pojavljuju drugaije razliitim ivotinjama

zasniva na tri osnove razlike: ivotinje se razlikuju u nainu reprodukcije, u fizikojkonstituciji, i u apetitivnom ponaanju. Prema Sekstovom miljenju, ove tri razliketrebalo bi da potkrepljuju pretpostavku da se i pojave ivotinja razlikuju.Argument da bi razliiti naini reprodukcije ivotinja trebalo da uzrokuju kod njih

razliite pojave krajnje je neubedljiv. Zato bi injenica da se, npr. ptice raaju iz jaja,dok se ljudi raaju ivi kao bebe, ikako uticala na to da ljudi i ptice razliito vide istustvar? Mogue je da je Sekst smatrao da injenica da se proces reprodukcije razlikujekod razliitih ivotinja potkrepljuje razliitost u njihovoj fizikoj konstituciji.34 S drugestrane, stav da razlike u fizikoj konstituciji, a konkretno u konstituciji ulnih organa,mogu doprineti razliitom opaanju kod razliitih ivotinja, deluje mnogo ozbiljnije.Naime, mi danas verujemo da krava svet vidi crno-belo zato to njene oi ne posedujuretinalne elemente koje ljudskim oima omoguavaju da vide boje. Naravno, Sekstoviargumenti u vezi sa ovim nisu ni izdaleka tako nauno sofisticirani, ali ipak sledeispravan princip: ako primetimo da se odreena karakteristika u vizuelnom opaanjujavlja kod ljudi koji poseduju odreeni defekt na oku, onda bi bilo opravdanopretpostaviti da e se ista karakteristika javljati u opaanju neke ivotinje na ijem smo

34 Up. Diogenovu verziju prve trope, 9.79-80, koja, ini se, to sugerie.

26

oku primetili identian defekt. to se tie razlike u apetitivnom ponaanju, Sekstpretpostavlja da ivotinje ude za neim zato to im se to ini prijatnim i poeljnim, aizbegavaju neto zado to im se to ini tetnim i opasnim. U tom smislu, kada svinje jedubunike (1.57), to znai da im se one ine ukusnim, dok se ljudima, na primer, ne initako. To je takoe jedan princip koji se ini prihvatljivim, ali e Sekstovo shvatanjezavisnosti apetitivnog ponaanja od pojava biti preciznije objaenjeno u sledeoj tropi.U drugojdrugojdrugojdrugoj tropitropitropitropi sakupljeni su primeri suprotnosti izmeu pojava koje se javljaju

razliitim ljudima. Ovde promenljive a i b iz (T1) i (T2) ponekad uzimaju vrednostiodreenih grupa ljudi (Indijci, Skiti), a ponekad pojedinaca (Demofon, Atenagora).Sekst poinje povlaenjem razlike izmeu dve komponente od kojih se sastoji ljudskobie: tela i due. Tela se razlikuju po obliku i ustrojstvu; oblik tela zavisi od razlika ukombinaciji telesnih tenosti, u skladu sa teorijama mnogih tadanjih lekara-dogmatiara, koji su smatrali da postoje etiri vrste telesnih tenosti: krvi, sluzi, ui icrne ui, koje su odreivale karakteristike tela. Sekstov argument ne zavisi odkonkretne teorije na koju se oslanja, jer, iako je ova teorija odavno naputena (istina, akje ni svi antiki lekari nisu prihvatali), njegova struktura ostala bi nepromenjena akobismo ovu zamenili bilo kojom savremenom fiziolokom teorijom. Dakle, razliitekombinacije tenosti u organizmu uzrokuju razliite oblike tela, a ovi sa svoje straneverovatno uzrokuju razliite pojave (npr. ako je oblik nosa kod Indijaca drugaiji od nosaSkita, mogue je da ovi razliito opaaju mirise). Kao i u prvoj tropi, Sekst ovde sledistrategiju opreznosti prema saoptavanju kako se stvari ine drugim ljudima, i ne daje nijedan pravi primer razliitih pojava. Pojedinano ustrojstvo, odnosno idiosinkrazija,tie se individualnih karakteristika, odnosno meavina telesnih tenosti, po kojima sepojedinci unutar neke grupe (npr. rase) razlikuju; recimo, Platon i Aristotel su obojicaGrci, i dele telesne osobine karakteristine za Grke, ali se ipak njihova tela razlikuju i ponekim individualnim karakteristikama, to moe biti uzrok razliitom opaanju stvari imeu lanovima iste grupe.Psiholoke razlike meu ljudima Sekst zasniva na fiziognomiji, nauci koja je u antiko

doba smatrana ravnopravnom i dobro utemeljenom naukom. Osnovna teza fiziognomijebila je da je psiholoke karakteristike ljudi mogue odrediti prema njihovim fiziolokimosobinama. U tom smislu, dua je odraz tela, a poto postoje telesne razlike meuljudima, onda se i njihove due razlikuju. Ipak, da postoje psiholoki zasnovane razlike unainu na koji ljudi opaaju stvari najvie ukazuje sluajevi razliitosti u pogledu toga zaim ljudi ude, a ega se klone. Razliiti ljudi tee razliitim stvarima, i izbegavajurazliite stvari, to je poznato iz prve trope. Ovde, meutim, Sekst preciznije objanjavaprirodu veze izmeu izbora koje ljudi prave i pojava. Izbor zavisi od zadovoljstva, azadovoljstvo od pojava, zbog ega razliit izbor kod razliitih ljudi ukazuje na to da senjima iste stvari pojavljuju razliito. Ako neka osoba A eli stvar b, onda b mora daproizvodi zadovoljstvo kod A; ako b proizvodi zadovoljstvo kod A, onda se b mora initiF osobi A, gde F oznaava neki atribut koji prua zadovoljstvo. Kao i u sluaju prve trope,mnogi Sekstovi primeri koji bi trebalo da pokazuju sluajeve suprotnih pojava su krajnjenejasni, i mogu postii svoj cilj samo uz doradu.

Da bi potkrepio premisu (T4), Sekst u drugoj tropi upotrebljava drugaiji argumentod onog kojim tu premisu potkrepljuje u prvoj tropi (PH 1.88-90). Sukob meupojavama je ovde nemogue razreiti zbog dileme: x se pojavljuje kao F1 osobi A1, kao F2osobi A2, ..., kao Fn osobi An. Da bismo utvrdili pravu prirodu stvari x, mi moramoverovati ili svim osobama A1, ..., An, ili samo nekima od njih. No, mi ne moemo uiniti

27

ni jedno, ni drugo. Naime, u prvom sluaju prihvataemo uzajamno protivrena gledita.U drugom, moraemo da odluimo da li da prihvatimo gledita nekog konkretnogposmatraa, odnosno grupi posmatraa, ili veine posmatraa. Prvi sluaj je nemogu,jer bi taj posmatra, prvo, i sam bio uesnik u sporu, a drugo, takav pokuaj bi kao dokazkoristio upravo ono to tek treba da dokae (gde se Sekst opet vraa na Agripin nainargumentisanja). Gledite veine ne moe presuditi u sporu zato to ga je nemoguepouzdano utvrditi (to je svakao bilo tano u S