anton pavlović Čehov-sabrana dela- sabrana dela_05

e —

ОДАБРАНА ДЕЛА СВЕТСКИХ КЛАСИКА

А.П. ЧЕХОВ

СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 5

САБРАНА ДЕЛА – књига 5 1974

А.П. ЧЕХОВ назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 5

А.П. ЧЕХОВ Сабрана дела – књига5 страна 2 / 120

САДРЖАЈ

1. Неопрезност (Превео: Миодраг М. Пешић) 2. Незаштићено биће (Превела: Олга Влатковић) 3. Похара (Превела: Олга Влатковић) 4. Код куће (Превела: Олга Влатковић) 5. Срећка (Превео: Миодраг М. Пешић) 6. Сусрет (Превела: Олга Влатковић) 7. Тифус (Превела: Десанка Максимовић) 8. О страсној недељи (Превео: Миодраг М. Пешић) 9. Тајна (Превео: Милосав Бабовић) 10. Козак (Превела: Олга Влатковић) 11. Писмо (Превео: Миодраг М. Пешић) 12. Удав и кунић (Превела: Олга Влатковић) 13. Критичар (Превела: Олга Влатковић) 14. Случај (Превео: Миодраг М. Пешић). 15. Иследник (Превела: Олга Влатковић) 16. Ћифте (Превела: Олга Влатковић) 17. Волођа (Превела: Олга Влатковић) 18. Срећа (Превела: Олга Влатковић) 19. Невреме (Превела: Олга Влатковић) 20. Драма (Превела: Олга Влатковић) 21. Један од многих (Превела: Олга Влатковић) 22. Брза помоћ (Превео: Милосав Бабовић) 23. Непријатан доживљај (Превела: Олга Влатковић) 24. Котрљан (Превела: Олга Влатковић) 25. Отац (Превела: Олга Влатковић) 26. Леп свршетак (Превео: Милосав Бабовић) 27. Злокобници (Превела: Олга Влатковић) 28. Зиночка (Превела: Косара Цветковић, ред. Миодраг М. Пешић) 29. Доктор (Превела: Олга Влатковић) 30. Сирена (Превела: Олга Влатковић) 31. Свирала (Превела: Олга Влатковић) 32. Осветник (Превео: Милосав Бабовић) 33. Свадба (Превела: Косара Цветковић, ред. М. М. Пешић) 34. Бегунац (Превео: Миодраг М. Пешић) 35. Задатак (Превела: Десанка Максимовић) 36. Сплетке (Превела: Олга Влатковић) 37. Стара кућа (Превела: Олга Влатковић) 38. Хладна крв (Превела: Косара Цветковић, ред. М. М. Пешић) 39. Скупи часови (Превео: Миодраг М. Пешић) 40. Невоља (Превела: Олга Влатковић) 41. Пољубац (Превела: Косара Цветковић, ред. М. М. Пешић) 42. Дечаци (Превела: Олга Влатковић) 43. Каштанка (Превео: Милан Табаковић) 44. Жељна сна (Превела: Олга Влатковић)



НЕОПРЕЗНОСТ (1)

Петар Петрович Стрижин, рођак пуковниковице Ивановне, онај исти коме прошле године украдоше нове каљаче, вратио се с крштења тачно у два сата ноћи. Да не би разубдио своје, он се пажљиво свуче у предсобљу, и на прстима, једва дишући, провуче се у своју спаваћу собу и, не палећи светлост, поче се спремати да спава.

Стрижин живи паметно и умерено, израз лица му је побожно-беседнички; књиге чита искључиво духовно-моралне, али на крштењу, од радости што се Љубов Спиридоновна срећно породила, дозволи себи да попије четири чашице вотке и чашу вина, које са својим укусом подсећаше на нешто средње између сирћета и рицинуса. Јака пића су слична морској води или слави: што више пијеш, то јаче жедниш... И сад, свлачећи се, Стрижин осети неодољиву жељу да пије.

„Чини ми се да Дашењка има вотке у орману, у десном углу," помисли он. „Ако попијем једну чашицу, неће приметити."

После извесног колебања, кад савлада свој страх, Стрижин се упути орману. Отвори пажљиво вратанца, напипа у десном углу боцу и чашицу, нали, остави боцу на место, затим се прекрсти и испи. И одмах се деси нешто слично чуду. Са страховитом снагом, као бомба, Стрижина наједном одбаци нешто од ормана на сандук. Очи му се засенуше, дах му стаде, кроз цело тело му проструја неко осећање као да је пао у блато пуно пијавица. Њему се учини да је уместо вотке прогутао парче динамита, које му разнесе тело, кућу, целу уличицу ... Глава, руке, ноге ... све се одузело и одлетело некуд у ђавола, у бескрај ...

Око три минута он је лежао на сандуку непомичан, не дишући, затим устаде и упита се: — Где ли сам то ја? Прво што је јасно осетио кад се освестио беше оштар задах гаса. — Боже мој, ја сам уместо вотке попио гас! — пренерази се он. — Господе и сви свеци! Од помисли да се отровао би му час хладно, час топло. Да је заиста узео отров сведочили су, сем

задаха у соби, и опекотине у устима, и варнице у очима, и брујање звона у глави, и грчеви у стомаку. Осећајући да се приближује смрт и не заносећи се узалудним надама, он зажеле да се опрости са блискима и упути се у Дашењкину спаваћу собу. (Пошто је био удовац, он је у своме стану уместо домаћице држао своју свастику Дашењку, стару девојку.)

— Дашењка! — рече он плачним гласом улазећи у спаваћу собу. — Драга Дашењка! Нешто се пресамити у мраку и дубоко уздахну. — Дашењка! — А? Шта је? — брзо проговори женски глас. — Јесте л' то ви, Петре Петровичу? Зар сте се већ

вратили? Е, шта је? Како сте крстили девојчицу? Ко је била кума? — Кума је била Наталија Андрејевна Великосвојетскаја, а кум Павле Иванич Безсоњицин... Ја, ја,

Дашењка, чини ми се умирем. А новорођенче је добило име Олимпијада у част њихове заштитнице... Ја .. . ја сам Дашењка, попио гас ...

— Гле сад! Зар су вас тамо гасом служили? — Признајем, хтео сам, не питајући вас, да попијем мало вотке и... и бог ме казнио: случајно сам у

мраку гас попио ... Шта да радим? Дашењка, кад чу да је без њене дозволе отваран орман, прену се ... Она брзо упали свећу, скочи с

кревета и само у кошуљи, пегава, коштуњава, с папилотнама, отетура боса до ормана. — Ко вам је то дозволио? — упита она строго разгледајући унутрашњост ормана. — Зар је вотка за

вас ту остављена? — Ја... ја нисам, Дашењка, пио вотку већ гас ... — промрмља Стрижин бришући хладан зној. — А шта вам је требало да дирате гас? Зар је то ваш посао? Зар је за вас он остављен? Или,

мислите, да гас ништа не кошта? А? Знате ли ви пошто је сад гас? Знате ли? — Драга Дашењка! — јекну Стрижин. — Овде се ради о животу и смрти, а не о парама! — Напио се до лудила, па сад забада свој нос у орман! — викну Дашењка треснувши љутито

вратанцима. — О, наказе и џелати! Тешко мени јадној и несрећној, не дају ми мира ни дању ни ноћу! Демони адски, душмани проклети, дабогда се не смирили ни на оном свету! Сутра ћу се преселити! Ја сам девојка и не дозвољавам да стојите преда мном у доњем рубљу! Забрањујем вам да гледате у мене кад сам необучена!

Па развезе, развезе. Знајући да разјарену Дашењку не можеш смирити ни молбама, ни преклињањем, ни чак паљбом из топова, Стрижин одмахну руком, обуче се и одлучи да оде доктору. Али доктора можеш наћи само онда кад ти не треба. Пошто претрча три улице и пошто зазвони пет пута код доктора Чепхарјанца и седам пута код доктора Бултихина, Стрижин утрча у апотеку: можда ће помоћи апотекар. Овде, после дугог чекања, изађе пред њега мали, црнпурасти и кудрави фармацајт, сањив, у домаћој хаљини, и с тако озбиљним и паметним лицем да чак постаде страшно.

— Шта желите? — упита он тоном којим могу говорити само врло паметни и солидни фармацајти јудејске вероисповести.

— Побогу... молим вас! — рече Стрижин, задихан. — Дајте ми нешто . .. Ја тек што сам случајно попио гас! Умирем!

— Молим вас да се не узбуђујете и да одговарате на питања која вам будем постављао. Већ сам тај



факат, да се ви узбуђујете, не допушта ми да вас разумем. Ви сте попили гас? Је-е л'? — Јесте, гас! Спасавајте, молим вас! Фармацајт хладнокрвно и озбиљно приђе столу, отвори књигу и утону у читање. Прочитавши две

странице, он слеже једним раменом, затим другим, направи презриву гримасу и, размисливши, уђе у средњу собу. Часовник откуца четири сата. И кад је показивао десет минута после четири, фармацајт се врати с другом књигом и опет утону у читање.

— Хм! — рече он као двоумећи се. — Већ сам тај факт што се ви осећате рђаво, значи да је требало обратити се не апотеци већ лекару.

— Али ја сам већ био код лекара Нико се не јавља на звонце! — Хм... Ви нас, фармацајте, не сматрате за људе и узнемирујете нас чак и у четири сата ноћи, док

сваки пас, свака мачка има мира... Ви не желите ништа да разумете и мислите да ми нисмо људи и да су нам нерви као конопци.

Стрижин саслуша фармацајта, уздахну и пође кући. „Дакле, суђено је да умрем!" помисли он. А у истима га је пекло и мирисало на гас, у стомаку је

пресецало, у ушима брујало: бум, бум, бум! Сваког тренутка му изгледаше да је крај већ близу, да срце његово већ не куца...

Кад стиже кући, он брзо написа: „Молим да се за моју смрт нико не криви", затим се помоли богу, леже и покри се преко главе. До ујутру није спавао и чекао је смрт, и стално му се причињавало како његов гроб покрива младо зеленило и како над њим цвркуће птица ...

А ујтру он је седео на кревету и, смешкајући се, говорио Дашењки: — Ко живи умерено и солидно, драга сестрице, томе никакав отров не може ништа. Ето, на пример,

узмимо мене. Био сам на ивици гроба, умирао, мучио се, а сад ништа. Само ме у устима испекло и у грлу дави, а цело тело је здраво, хвала богу... А зашто? Зато што се умерено живело.

— Не, то значи да је... гас рђав! — уздисала је Дашењка мислећи на трошкове и гледајући у једну тачку. — Дакле, бакалин ми није дао најбољи већ онај што је копејка и по фунта. Тешко мени јадној и несрећној, наказе, џелати, дабогда се не смирили ни на оном свету, душмани проклети...

Па развезе, развезе ...

НЕЗАШТИЋЕНО БИЋЕ (2)

Без обзира на јачину ноћашњег напада подагре и нервну искиданост после тога, Кистунов је ипак ујутру отишао на посао и благовремено почео са пријемом молилаца и банчиних клијената. Изгледао је суморно, измождено, а говорио је с тешком муком, једва дишући, као самртник.

— Шта желите? — обрати се он молитељки у препотопском капуту, која је отпозади веома личила на великог балегара.

— Видите, молим вас, ваше превасходство — поче молитељка брзометно — мој муж, колешки асесор Шчукин, боловао је пет месеци, и док је он, да извините, лежао код куће и лечио се, они му без икаквог разлога дадоше отказ, ваше превасходство, а кад сам отишла по његову плату, они му, молићу лепо, отписали од плате 24 рубље и 36 копејки! Зашто? питам ја. Он је, каже, узимао из касе узајамне помоћи и други чиновници су за њега јамчили. Како то? Зар је он могао без мог пристанка да узима? То није могуће, ваше превасходство. И зашто тако? Ја сам сирота жена, живим од самаца... Ја сам слаба, незаштићена... Сви ме вређају и ни од кога лепу реч да чујем ...

Молитељка затрепта очима и маши се руком у капут за марамицу. Кистунов узе од ње молбу и поче да чита.

— Допустите, молим вас, шта је ово? — слегну он раменима. — Ја ништа не разумем. Очигледно сте, госпођо, доспели на погрешно место. Ваша молба се уопште не односи на нас. Потрудите се да се обратите надлештву где је служио ваш муж.

— Ееее, драги мој господине, већ сам ја била на пет места, па нису хтели чак ни молбу да приме! — рече Шчукина. — Већ сам и главу изгубила, али хвала му и бог му дао здравља, мој зет Борис Матвејич ме научио да дођем к вама. „Ви се, мамице, каже, обратите господину Кистунову: он је утицајан човек, он може све да вам сврши" ... Помозите ми, ваше превасходство!

— Ми, госпођо Шчукина, не можемо ништа за вас да урадимо.... Молим вас, схватите: ваш муж је, колико ја могу да видим, служио у војномедицинској струци, а наша је установа потпуно приватна, комерцијална, ово је банка. Како то не разумете!

Кистунов још једном слеже раменима и окрете се господину у војној униформи, с отеченим образом. — Ваше превасходство — зацвиле жалосним гласом Шчукина — ја имам лекарско уверење да ми

је муж био болестан! Ево га, погледајте само! — У реду ствар, верујем вам — рече раздражено Кистунов — али, понављам, то нема везе с нама.

Невероватно, штавише смешно! Зар ваш муж не зна коме треба да се обратите? — Он, ваше превасходство, баш ништа не зна. Запео једно те једно: „Шта те се тиче! губи се!" и то

је све ... А кога се тиче? Сви они на мојој грбачи седе! На мојој! Кистунов се опет окрете Шчукиној и поче да јој објашњава разлику између војно-медицинске

установе и приватне банке. Ова га је пажљиво саслушала, климнула главом у знак одобравања и рекла: — Дабоме, дабоме... Разумем, мили господине. Кад је тако, наредите, ваше превасходство, да ми



исплате 15 рубаља! Не мора све одједанпут. — Јао! — уздахну Кистунов забацивши главу. — Ко би вам објаснио! Али схватите, већ једанпут, да

обраћати се нама оваквом молбом исто је тако неумесно као кад бисте молбу за развод брака поднели, на пример, апотеци или заводу за баждарење.

Закинули су вам плату, али какве то везе има са нама? — Ваше превасходство, бићу вам до гроба захвална, сажалите се на мене, сиротицу — заплака

Шчукина. — Ја сам једна слаба, незаштићена женска страна ... Смртно сам се намучила ... Те суди се са подстанарима, те заузимај се за мужа, те послуј по кући, а још и постим, и зет ми није запослен... Само се прича да пијем и једем а ја се једва на ногама држим... Читаву ноћ ока склопила нисам.

Кистунов осети лупање срца. Он направи паћенички израз лица, принесе руку срцу, па поново поче да објашњава Шчукиној, али га издаде глас...

— Не, опростите, не могу с вама да разговарам — рече он и одмахну руком. — Завртело ми се у глави. Ем нам сметате, ем сами губите време. Јао!... Алексеју Николајичу — обрати се он једном службенику — објасните ви, молим вас, госпођи Шчукиној!

Обишавши све молиоце, Кистунов оде у свој кабинет и потписа десетину аката, док се Алексеј Николајевич још једнако натезао са Шчукином. Седећи у свом кабинету, Кистунов је дуго слушао два гласа: монотони, уздржани бас Алексеја Николајича и плачљиви циктави глас Шчукине ...

— Ја сам једна слаба незаштићена жена, ја сам болесна жена — говорила је Шчукина. — Овако, и изгледам јака, али ако се боље погледа, оно ни једна жилица није здрава. Једва се држим на ногама и апетит сам изгубила... Кафу сам јутрос попила без икаквог задовољства.

А Алексеј Николајич јој је тумачио разлику између надлештва и сложени систем спровођења аката. Ускоро се он заморио, па га је заменио књиговођа.

— Невероватно одвратна жентурача!—жестио се Кистунов кршећи нервозно прсте и сваки час прилазећи бокалу с водом. — Прави идиот Глупача! Мене је угњавила, а и њих ће поморити, гадура. Ох!... што ми лупа срце!

Пола часа касније он зазвони. Појави се Алексеј Николајич. — Како стоје ствари? — скрхано упита Кистунов. — Ма никако да јој растумачим, Петре Александричу! Лепо пропадосмо. Ми у клин, а она у плочу... — Ја ... ја... Не могу више да слушам њен глас ... Позлило ми је ... Не могу да издржим ... — Да позовемо вратара, Петре Александричу, нека је избаци. — Не, не! — препаде се Кистунов. — Надаће дреку, а у овој кући има много станара, богзна шта

могу помислити о нама... Него јој ви, драговићу, покушајте да јој некако објасните ... Мало затим поново се зачу бубњање Алексеја Николајича. Прође четврт сата, а уместо његовог

баса зазуја снажни књиговођин тенорчић. — Не-чу-вено подла! — једио се Кистунов, нервозно трзајући раменима. — Глупа је као ноћ, нека је

ђаво носи. Изгледа да ми се опет јавља подагра ...И мигрена... У суседној соби Алексеј Николајич, потпуно клонуо, најзад куцну прстом о сто, а затим себе по челу. — Једном речи, ви на раменима немате главу — рече он — него ово ... — Еееј, поолако, полако... — увреди се старица. — То ти својеј жени куцај. Немој толико да се

размахујеш. И, гледајући је пакосно, разјарено, као да би је прогутао, Алексеј Николајич рече тихим, пригушеним

гласом: — Напоље одавде! — Штааа!? — цикну Шчукина. — Како се усуђујете? Ја сам једна слаба, незаштићена жена, ја то не

дозвољавам! Мој муж је колешки асесор, види ти њега! Ја ћу отићи код адвоката Димитрија Карлича, па од тебе неће ни помена остати! Три подстанара сам ја отерала под суд, а ти ћеш због твојих безобразних речи пузати пред мојим ногама. Ја ћу отићи вашем генералу. Ваше превасходство, ваше превасходство!

— Марш одавде, гадуро! — заскита Алексеј Николајич. Кистунов отвори врата и завири у собу за странке. — Шта је то? — упита он плачним гласом. Насред собе стајала је Шчукина црвена као рак и

превртала очима, упирала прстима у ваздух. Чиновници банке стајали су по ћошковима и, такође црвени, очигледно изнурени, збуњено се гледали.

— Ваше превасходство — полети Шчукина на Кистунова. — Ево овај, овај овде,... ево овај ... (она показа на Алексеја Николајича), куцао је себе по челу, а онда по столу... Ви сте му наредили да моју ствар среди, а он се изругује! Ја сам једна слаба, незаштићена женска страна... Мој муж је колешки асесор, а и ја сам мајорска кћерка!

— Добро, госпођо — застења Кистунов — ја ћу испитати ... предузећу мере ... Идите ... Видећемо! — А кад ћу ја да добијем ваше превасходство? Мени је новац данас потребан! Кистунов дрхтавом руком пређе преко чела, уздахну и стаде поново да објашњава: — Госпођо, већ сам вам рекао: Ово је банка, приватна, комерцијална установа... Па шта ви хоћете

од нас? И утувите да нам сметате. Шчукина га саслуша, па уздахну. — Дабоме, дабоме... — сложи се она. — Само онда ви, ваше превасходство, будите милостиви,



вечно ћу се за вас богу молити, будите ми отац рођени, заштитите ме. Ако није довољно лекарско уверење, онда могу и потврду из предузећа да донесем. Наредите само да ми исплате новац!

Кистунову затитра пред очима. Он издахну сав ваздух који је имао у плућима и немоћно се свали у столицу.

— Колико вам треба? — упита он слабим гласом. — 24 рубље и 36 копејки.

Кистунов извуче из џепа буђелар, извади одатле новчаницу од 25 и пружи је Шчукиној. — Узмите и ... одлазите! Шчукина уви новац у марамицу, ћушну га, па искрививши лице у сладак, префињен, чак кокетан

осмејак, упита: — Ваше превасходство, да ли би мој муж могао поново да се врати на посао? — Ја одлазим ... Није ми добро ... рече Кистунов суморним гласом... — Имам страховито лупање

срца. Кад он оде, Алексеј Николајич посла Никиту по валеријан-капљице, па се сви, пошто су узели по

двадесет капи, прихватише посла, а Шчукина је седела још два сата у чекаоници и разговарала са вратаром очекујући повратак Кистунова.

А долазила је и сутрадан.

ПОХАРА (3)

— Ко иде? Одговора нема. Чувар не види ништа, али кроз шум ветра и дрвећа јасно чује да неко корача испред

њега низ алеју. Мартовска је ноћ, облачна и магловита, прекрила земљу и чувару се чини да су се земља, небо, па и он сам са својим мислима слили у нешто једноставно, огромно, непрозирно-црно. Ићи се може само пипајући.

— Ко иде? — понавља чувар и почиње да му се причињава како чује шапат и уздржан смех. — Ко је тамо? — Ја сам, баћушка... — одговара старачки глас. — А ко си ти? — Ја сам ... пролазник. — Ама какав пролазник? — виче љутито стражар желећи виком да прикрије свој страх. — Који те је

јад овамо нанео! Шта тумараш, чумо једна, ноћу по гробљу! — А зар је овдека гробље? — Па него шта је? Сигурно да је гробље! Зар не видиш? — Ух, ух, ух... мајко божја! — чује се старчев уздах. — Ништа не видим, баћушка, ништа.. Види

каква је помрчина. Ни прст пред оком се не види, тако је мрачно, баћушка! Ух, ух, ух. — Ама ко си ти? — Ја сам путник, баћушка, странац. — Сами ђаволи, ноћобдије... И то су ми богомољци! Пијанице... — гунђа чувар умирен тоном и

уздасима пролазника. — Да се огреши човек о вас! Поваздан пију, а ноћу им ђаво не да мира. Него, учини ми се да ти ту ниси сам као да вас је

двојица—тројица. — Сам сам, баћушка, сам. Потпуно сам ... Оооо, греси наши ... Чувар налете на човека и застаде. — А како си ти овамо доспео? — упита он. — Залутао сам, добри човече. Ишао сам у Митријевски млин и залутао. — Опа! Па зар је ово друм за Митријевску воденицу? Овнујска главо! За Митријевску воденицу

треба ићи много више улево, право из вароши државним друмом. Ти си овако, пијан, прешао три врсте више. Мора да си се нацугао у вароши?

— Прегрешио сам, баћушка, прегрешио ... Тако је, нећу да кријем грешку. А куда ја сад треба да идем?

— Па иди све право и право низ овај дрворед док не удариш у ћорсокак, а тамо одмах хватај лево, па иди доклен не прођеш цело гробље, све до капије. Има тамо капија... Отвори, и збогом пошао. Пази само да не упаднеш у јарак. А тамо иза гробља иди стално пољем, све пољем, пољем док не изађеш на државни друм.

— Нек ти бог да здравља, баћушка. Спаси бог и сви свеци! Ајде, отпрати ме, добри човече! Буди милосрдан, отпрати ме до капије!

— Није него, као да ја имам времена! Иди сам! — Буди милосрдан, бог ће ти платити. Ништа не видим, мрачно је као у рогу, баћушка. Мркли мрак!

Одведи ме, господине — Е баш ја имам времена да се шеткам! Кад бих ја сваког тетошио, не бих стигао да се

наиспраћам. — Отпрати ме, тако ти бога, и не видим, а и бојим се сам да идем по гробљу. Страшно је баћушка,

страшно, бојим се, страшно је, добри човече.



— О, што си се наврзао као крља — уздише чувар. — Добро де, хајдемо! Чувар и пролазник кренуше. Корачају напоредо, раме уз раме, и ћуте. Влажан, продоран ветар

удара им право у лица, а невидљиво дрвеће, шуштећи и истресајући се засипа их крупним капима Алеја је готово сва прекривена барама.

— Само једно не могу да докучим — каже чувар после дугог ћутања — како си овамо доспео? Јер капија је закључана. Ниси се, ваљда, попео преко ограде. Ако си преко ограде, да се стар човек тиме бави, то је нешто последње!

— Не знам, баћушка, не знам, ни сам не знам како сам овамо доспео. Ђавоља посла. Казнио ме бог. Сигурно ђавоља посла, нечастиви ме смутио. А ти си, баћушка, овде канда чувар?

— Чувар! — Сам за цело гробље? Налет ветра је тако снажан да обојица застају за тренутак. Чувар, сачекавши да ослаби притисак

ветра, одговара: — Има нас овде тројица, али један има грозницу, а други спава. Ја и он се смењујемо. — Аха, тако, баћушка, тако. Е што је ветар! Мора да га и мртваци чују! Завија као љута звер

...Охохохо ... — А оклен си ти? — Из далека, баћушка. Из Вологде сам, од далека. Обилазим света места и молим се за добре

људе. Спаси и помилуј нас, господе. Чувар се начас зауставља да припали лулу. Он чучне иза пролазникових леђа и изгори неколико

шибица. Светлост прве шибице, блеснувши, осветли за један часак крајичак алеје надесно, бели споменик са анђелом и тамни крст; светлост друге шибице, која снажно букну и угаси се од ветра, клизну као муња низ леву страну и из помрчине се указа само ивица некакве решетке; трећа шибица осветли и здесна и с лева бели споменик мрачни крст и решетку око дечјег гроба.

— Спавају покојници, спавају, рођени! — мрмља пролазник бучно уздишући. — Спавају и богати и сиромашни, и мудри и глупи, и добри и зли. Сви сад подједнако вреде. И спаваће све док не одјекне труба. Нека им је царство небесно и вечни поко ј.

— Ето, ми сада идемо, а доћи ће време кад ћемо и ми сами лежати — каже чувар. — Дабоме, дабоме. Сви ћемо, сви. Нема тога човека који неће умрети. Охохохох, дела наша

рђава, зле примисли! Греси, греси! Душо моја уклета, незасита, утробо похотљива! Наљутио сам Господа бога и нема ми спасења ни на овом ни на оном свету. Огрезао сам у грехе као црв у земљу.

— Да, а мрети се мора. — Е, то је оно. — Биће да богомољци лакше умиру него ми — каже чувар. — Има разних богомољаца. Има правих који су побожни, чувају своју душу, а има и таквих што

лутају ноћу гробљем, ђаволе веселе ... Да! Нађе се и понеки који, ако му се прохте, звизне те секиром по тикви, и зачас ти душу истера.

— Што тако говориш? — Онако ... Канда је овде и капиџик. Јесте, то је. Отвори, де, пријатељу! Чувар пипајући отвара капијицу, изводи путника за рукав и каже: — Овде је крај гробља, сада иди све пољем и пољем доклен не удариш на државни друм. Само

пази, овде је јарак, немој да паднеш... А чим изађеш на друм, ухвати десно, све до саме воденице ... — Охохохо! — уздише путник пошто је мало поћутао. — А ја сад нешто као мислим да немам шта

да тражим у Митријевској воденици. Ког ђавола тамо да тражим? Боље је, господару, да с тобом мало овде постојим ...

— Шта имаш ти са мном да стојиш? — Па онако ... веселије је с тобом ... — Није него, нашао си ко ће да те увесељава! Путниче, ти, видим, волиш да збијаш шалу ... — Дабоме да волим! — каже пролазник, промукло се церекајући. — Еј, ти драги мој пријатељу! А

хоћеш ли се дуго сећати путника-богомољца? — Шта имам да те се сећам. — Па зато што сам те лукаво преварио... Мислиш да сам ја богомољац? Нисам ја никакав

богомољац. — Па ко си ти? — Мртвац... Тек што сам устао из гроба Сећаш ли се бравара Губарјева, који се обесио на покладе?

Е па ја сам ти тај Губарев ... — Немој да лажеш! Чувар не верује, али осећа у целом телу тако тежак и леден страх да одскочи с места и поче хитро

да тражи капијицу. — Чекај, куда ћеш? — вели пролазник хватајући га за руку. — Пииих, какав си! Ма коме ме

остављаш? — Пусти ме! — виче чувар покушавајући да ишчупа руку. — Стани! Кад кажем стани, имаш да стојиш... Не отимај се, псино погана! Ако хоћеш да останеш



међу живима, онда стани и ћути кад ти наређујем. Нећу једино крв да проливам, иначе би ми ти одавно црко, гаде један ... Стој!

Чувару се подсекоше колена. Он од страха затвара очи и дршћући целим телом привија се уз ограду. Хтео би да виче, али зна да његов крик неће доспети до насеља ...

А крај њега стоји пролазник и држи га за руку.. . Два-три минута пролазе у ћутању. — Један у грозници, други спава, а трећи прати богомољце — мрмља пролазник. — Лепи чувари,

баш заслужују плату! Нееее, брајко мој, лопови су одувек били мудрији од стражара! Стој, стој, не мрдај-----

Пролази у ћутању пет, десет минута. Наједном, ветар донесе звиждук. — Е добро, сада се губи — каже пролазник пуштајући руку. — Иди и захвали богу што си жив остао. Пролазник такође зазвижда. Отрча од капијице и зачу се како скочи преко јарка. Предосећајући

нешто врло рђаво, још једнако дрхтећи од страха, чувар неодлучно отвори капиџик, па затворивши очи, потрча назад. Код окуке за велику алеју, он чу нечије журне кораке и неко га упита шишта'вим гласом:

— Јеси ли то ти, Тимофеју? А где је Мићка? А кад претрча целу велику алеју, он спази у мраку мали слаб пламичак. Што је ближе пламичку, све

му је страшније и све јаче предосећа нешто рђаво. „Светлост је канда у цркви", мисли он, „откуд тамо? Спаси и помилуј Богородице! Тачно је!" Чувар

стоји неко време пред разбијеним прозором и са ужасом гледа у олтар... Мала воштаница, коју су лопови заборавили да угасе, пламса од ветра који улеће кроз прозор и баца нејасне црвене мрље на разбацане одежде, претурени ковчежић, на многобројне трагове ногу око престола и жртвеника...

Пролази још неко кратко време, и хучни ветар разноси по гробљу усплахирене, испрекидане звуке звона на узбуну.

КОД КУЋЕ (4)

— Долазили су од Григорјевих по некакву књигу, али ја сам рекла да нисте код куће. Поштоноша је донео новине и два писма. Иначе, Евгеније Петровичу, молила бих вас да обратите пажњу на Серјожу. Данас и прекјуче запазила сам да он пуши. Кад сам почела да га опомињем, он је, по обичају, затворио уши и јако запевао да заглуши мој глас.

Евгениј Петрович Биковски, државни тужилац Окружног суда тек што се вратио са расправе и скидаоу својој радној соби рукавице, погледа у гувернанту која му је реферисала, па се засмеја.

— Серјожа пуши... — слеже он раменима. — Могу да замислим тог шврћу са цигаретом у устима. Па колико он има година?

— Седам. Вама то изгледа неозбиљно, али у његовим годинама пушење ствара штетну и лошу навику, а лоше навике треба искоренити у самом почетку.

— Потпуно тачно. А одакле узима дуван? — Из вашег стола. — А тако, значи? Онда га пошаљите к мени. Пошто гувернанта оде, Биковски седе у наслоњачу

поред писаћег стола, затвори очи и поче да размишља. У својој уобразиљи видео је свога Серјожу однекуд са огромном цигаретом дугачком читав аршин, у облацима дуванског дима, и та карикатура га нагна да се насмеши; у исто време озбиљно, забринуто гувернантино лице подстакло је у њему сећање на давно прошло, готово заборављено време када је пушење у школи и у дечјој соби изазивало код педагога и родитеља необичан, не баш сасвим разумљив ужас. А то је заиста био ужас. Децу су немилосрдно тукли, истеривали из гимназије, загорчавали им живот, мада ниједан од педагога ни отаца није знао у чему се заправо састоји штетност и преступност пушења. Па ни најпаметнији људи нису се либили да се боре против порока који нису разумевали. Евгениј Петрович се сети свога директора гимназије, веома образованог и доброћудног старца, који се тако препадао кад би затекао гимназијалца с цигаретом да би пребледео, истог часа сазивао ванредни педагошки савет и осуђивао кривца на искључење. А вероватно је такав закон у друштву: што је зло неразумљивије, утолико се људи жешће и суровије боре против њега.

Тужилац се сети двојице-тројице искључених и њиховог каснијег живота и не могаде да не помисли како казна веома често наноси много више зла него сам преступ. Жив организам поседује способност да се брзо прилагођава, навикава и уклапа у било коју средину, иначе би човек сваког тренутка морао осећати како његови свесни поступци веома често имају бесмислену основу и како је још увек мало мудре правде и сигурности чак и у тако одговорним и по својим резултатима страшним делатностима као што су педагошка, правничка, књижевна...

И сличне мисли, лаке и расплинуте, какве долазе само у преморен мозак, док се човек одмара, почеше да се врзмају по глави Евгенија Петровича; оне се јављају незнано одакле и зашто, не задржавају се дуго у глави и рекло би се клизе по површини мозга не залазећи далеко у дубину. За људе којима је дужност да по читаве сате, па и дане мисле званично, у једном правцу, овакве слободне, домаће мисли представљају једну врсту удобности и пријатне забаве.

Било је прошло осам увече. Горе над таваницом, на првом спрату, неко је шпартао горе-доле по соби, а још више на другом спрату, неко је свирао скале у четири руке. Кораци човека који је, судећи по нервозном ходу, о нечем тегобно размишљао или пак патио од зубобоље, као и монотоне скале давали су вечерњој тишини нешто дремљиво што нагони на лењо размишљање. Две собе даље, у дечјој соби, разговарали су гувернанта и Серјожа.



— Та-та, та-та је дошао! — запева дечак. — До-шао је та-та! Та! та! та!

— Votre pere vous appele, alle vite!1 — викну гувернанта писнувши као преплашена птица. — Вама

говорим! „А шта да му кажем" — помисли Евгениј Петрович. Али пре него што стиже било шта да смисли, у собу уђе његов син Серјожа, седмогодишњи дечак.

То је било створење коме си само по оделу могао погодити пол: слабуњав, бледолик, крхак... Био је нејак у телу као поврће из стаклене баште и све на њему чинило се необично нежно и благо: покрети, тршава коса, поглед, сомотска блуза.

— Здраво, тата! — рече он меким гласом пењући се оцу на колена и брзо га љубећи у врат. — Звао си ме.

— Чекајте, чекајте, Сергеју Евгеничу — одговори државни тужилац гурајући га од себе. — Пре него што се пољубимо, треба да поразговарамо, и то озбиљно да поразговарамо ... Ја сам љут на тебe и више те не волим. Нека знаш, драги мој: ја тебе не волим и више ми ниси син... Да.

Серјожа се загледа у оца, затим пребаци поглед на сто и слеже раменима. — А шта сам ти урадио? — упита он у недоумици, трепћући очима. — Ја данас ниједном нисам био

у твојоj соби и ништа нисам дирао. — Малочас ми се Наталија Семјоновна жалила да ти пушиш.. . Је ли то истина? Ти пушиш? — Јесте. Једном сам пушио... То је тачно!... — Ето видиш, ти још и лажеш приде — рече тужилац мрштећи се и тако прикривајући свој осмејак.

— Наталија Семјоновна те је два пута видела како пушиш. Значи да си ухваћен на делу у три рђава поступка: пушиш, узимаш из стола туђ дуван и лажеш. Три кривице!

— А да! — присети се Серјожа и очи му се насмехнуше. — То је истина, истина! Пушио сам два пута: данас и још пре.

— Ето видиш, значи не једанпут, него два пута... Ја сам врло, врло незадовољан тобом! Ти си раније био добар дечак, али сада си се, видим, покварио и постао рђав.

Евгениј Петрович поправи на Серјожи оковратник и помисли: „Шта ли још да му кажем?" — Да, то није лепо — настави он — нисам се томе од тебе надао. Пре свега, ти немаш права да

узимаш дуван који ти не припада. Сваки човек има право да се користи само својим сопственим стварима, а ако узима туђе, онда је он... рђав човек! („Све му погрешно говорим!" помисли Евгениј Петрович!).

— На пример, Наталија Семјоновна има ковчег с хаљинама. То је њен ковчег и ми, односно ни ја, ни ти, не смемо да га дирамо јер није наш. Је ли тако? Ти имаш коњиће и сличице... па их ја не узимам? Можда бих ја и хтео да их узмем, али... они, брате, нису моји него твоји!

— Узми ако хоћеш! — рече Серјожа подигавши обрве. — Молим те, тата, ништа се не стиди, само узми! Ово жуто кученце што стоји на твом столу моје је, али ја ништа... нека га, нек стоји!

— Ти мене не разумеш — рече Биковски. — Куцу си ти мени поклонио, она је сада моја и ја с њом могу да радим што год хоћу; али ја теби дуван нисам поклањао, дуван је мој! („Погрешно му објашњавам!" помисли државни тужилац. „Погрешно, сасвим погрешно!") Ако ја хоћу да пушим туђ дуван, онда, ја пре свега морам да замолим за дозволу...

Лењо везујући реченицу по реченицу и говорећи тобож дечјим језиком, Биковски поче да тумачи сину шта значи власништво. Серјожа га је гледао У груди и пажљиво слушао (он је волео увече да разговара са оцем), затим се налакти на крај стола и поче да жмирка својим кратковидим очима на хартије и мастионицу. Његов поглед луташе по столу, па се заустави на бочици с гумарабиком.

— Тата, од чега се прави лепак? — запита он одједанпут приносећи бочицу очима. Биковски му узе бочицу из руку, врати је на место, па настави: — На другом месту, ти пушиш... То је врло ружно! Ако ја пушим, то још не значи да и ти можеш да

пушиш. Ја пушим и знам да то није паметно, љут сам и не волим себе због тога... („Баш сам вешт педагог!" помисли тужилац.) Дуван јако штети здрављу, и онај ко пуши умире раније него што треба. А нарочито је пушење штетно за такве малишане као што си ти. Твоја плућа су слаба, ти још ниси ојачао, а код слабих људи дувански дим изазива јектику и друге болести. Ето, чика Игнатиј је умро од туберкулозе. Да није пушио, можда би и дан-данас био жив.

Серјожа замишљено погледа у лампу, дирну мало прстом абажур и уздахну. — Чика Игнатиј је лепо свирао на виолини! — рече он. — Његова виолина је сада код Григорјевих! Серјожа се поново налакти на крајичак стола, па се замисли. Његово бледо лице се укочи са таквим

изразом као да он ослушкује или прати ток сопствених мисли; туга и нешто налик на страх појави се у његовим великим очима које су нетремице гледале. Вероватно је он сада размишљао о смрти која је недавно узела к себи његову мајку и чика Игњатија. Смрт односи на онај свет мајке и чике, а њихова деца и виолине остају на земљи. Покојници живе на небу негде близу звезда и гледају оданде на земљу. Да ли је њима тежак растанак?

,,Шта да му кажем?" размишљао је Евгениј Петрович. „Он ме не слуша. Очигледно не сматра

1 Зове вас отац, пожурите!



важнмм ни своје преступе, ни моје укоре. Како да му објасним?" Тужилац устаде и поче да шета по соби „Некада, у моје време, ова питања су се решавала невероватно просто", размишљао је он. Свакога

малишана, ухваћеног у пушењу тукли су" Малодушни и кукавице су заиста остављали дуван, али они мало храбрији и паметнији почињали су после батина да носе дуван у сарама од чизмица и да пуше у шупи. Кад би кога ухватили у шупи и поново га истукли, тај је одлазио на реку да пуши... и тако даље све док малишан не порасте. Мене је моја мајка, да не бих пушио, обасипала новцем и бомбонама. А сада та средства изгледају бедна и неморална. Са становишта логике, савремени педагог се труди да дете прихвати добра начела не из страха, ие из жел,е да се истакне већ свесно." Док је он шетао и размишљао, Серјожа се попео на столицу поред стола и почео да црта. Да не би жврљао пословне хартије и да не би дирао мастило, на столу је стајала гомилица хартије, исечене специјално за њега, и плава оловка.

— Данас је куварица сецкала купус и посекла се — рече он цртајући кућу и мичући обрвама. — Она је толико викнула да смо се ми сви уплашили и отрчали у кухињу. Што је глупа! Наталија Семјоновна јој каже да замочи палац у хладну воду, а она га сиса .. . И како може да меће прљав прст у уста! Тата, је л' да је то непристојно?

Потом је испричао како је за време ручка у двориште навратио верглаш са девојчицом која је певала и играла уз музику.

„Он има свој ток мисли!" помисли тужилац. „Он има у глави свој мали свет и он на свој начин зна шта је важно, а шта није. Да бих привукао његову пажњу и свест, није довољно да се претварам и говорим његовим језиком, већ је потребно и да умем да мислим на његов начин. Он би ме сасвим добро разумео кад би мени стварно било жао дувана, кад бих се ја увредио, расплакао ... Ето зато су мајке незаменљиве у васпитању, јер оне умеју заједно с децом да осећају, плачу, церекају се...

А логиком и придиком ништа се не може постићи. Па, добро, шта још да му кажем? Шта?" И Евгенију Петровичу се учини необично и смешно што се он, искусан правник, који се пола живота

бавио свакојаким превентивним мерама, опоменама и казнама, сада потпуно збунио и није знао шта да каже дечаку.

— Слушај, дај ми часну реч да више нећеш пушити — рече он. — Ча-сна-реч! — запевуши Серјожа притискајући из све снаге оловку и надносећи се над цртеж. —

Часна реч! Еч . . еч!. . еч .. „Да ли он уопште зна шта значи часна реч?" — упита се Биковски. ,,Не, лош сам ја учитељ! Кад би

неко од педагога или од наших правника завирио сада у моју главу, он би ме назвао млакоњом и по свој прилици би ме осумњичио за непотребно филозофирање... Али сва ова вражја питања решавају се у школи и на суду много једноставније него код куће; овде имаш посла са особама које безмерно волиш, а љубав има своје захтеве и компликује питања. Да овај дечак није мој син него мој ученик или оптужени, ја не бих страховао и моје мисли се не би разлетеле!..."

Евгениј Петрович седе за сто и привуче к себи један Серјожин цртеж. На цртежу је била приказана кућа с кривим кровом и са димом који се као муња у цикцак пео из димњака све до саме ивице хартије; поред куће је стајао војник са тачкама уместо очију и са бајонетом налик на број четири.

— Човек не може да буде виши од куће — рече тужилац. — Погледај, код тебе је кров до рамена војнику.

Серјожа му се попе на колена и дуго се гњездио да би што удобније сео. — Не, тата! — рече он погледавши свој цртеж. — Ако нацрташ војника малог, онда му се неће

видети очи. Зар је уопште требало да му ставља примедбе? Из свакодневног посматрања свог сина државни

турилац се уверио да деца, као и дивљаци, имају своје сопствене уметничке назоре и захтеве, недоступне схватању одраслих. При пажљивом посматрању, Серјожа би одраслом човеку могао да се учини ненормалним. Он је сматрао да је могућно и паметно цртати људе више од куће, да преноси оловком не само предмете већ и своја осећања. Тако је звуке оркестра представљао као сферичне магличасте мрље, звиждук као спиралну нит... У његовом схватању звук се тесно додиривао с формом и бојом, па је тако бојећи слова, сваки пут доследно глас „л" бојио жутом бојом, „М" црвеном, „А" црном, итд. Бацивши цртеж, Серјожа се још мало промешкољи, заузе угодну позу и поче да се игра очевом брадом. Најпре ју је помно разгледао, затим ју је разделио и почео да је зачешљава као бакенбарде.

— Сад личиш на Ивана Стефановича — мрмљао је он — а сад ћеш да личиш.. . на нашег домара. Тата, зашто домари стоје поред капије? Да не пусте лопове?

Државни тужилац је осећао на свом лицу његов дах, сваки час је додиривао образом његову косу и у души му је било топло и меко, тако меко као да му не само руке већ и цела душа почива на сомоту Серјожине блузе. Он се загледа у велике тамне дечакове очи и учинило му се да га из широких зеница посматрају и мајка и жена, и све што је некада волео.

„Па сад изволи туци га .. ." мислио је он. „И ко би ту још смишљао казну! Не, немам ја шта да тражим међу васпитачима. Некада су људи били једноставни, мање су размишљали, зато су и храбро решавали проблеме. А ми сувише размишљамо, логика нас је нагризла... Што је човек уздигнутији, што више размишља и уноси се у танчине, утолико је неодлучнији, сумњичавији и утолико плашљивије приступа



послу. У ствари, ако се човек боље замисли колико је потребно храбрости и вере у себе да би се човек латио подучавања, суђења, писања дебеле књиге..."

Откуца десет сати. — Е па, дечко, време је за спавање — рече тужилац. — Поздрави се, па иди. — Немој тата — намршти се Серјожа — ја ћу још мало да седим. Причај ми нешто. Причај ми

причу. — Добро, само после приче — одмах на спавање. У слободне вечери Евгениј Петрович је имао обичај да прича Серјожи бајке. Као и већина пословних

људи, он није знао напамет ниједну песмицу нити је памтио иједну бајку, тако да је сваки пут морао да измишља. Обично је почињао шаблоном „ . . био једном један" ... даље је трпао којекакве будалаштине и док је причао почетак није имао појма каква ће бити средина и крај. Слике, личности и догађаје узимао је произвољно, а фабула и поука су произлазиле саме од себе изван приповедачеве воље. Серјожа је много волео те импровизације и тужилац је запазио да што је фабула скромнија и сиромашнија, утолико јаче делује на дечака.

— Слушај — поче он подижући очи према таваници. — Био једном један стари, престарели цар с дугачком седом брадом и... оволиким брцима. И живео је он у стакленом дворцу који је блистао и светлуцао на сунцу као велики комад чистога леда. А дворац је, брајко си ми мој, стајао у огромном врту где су, знаш, расле наранџе... бадеми, трешње... где су цветале лале, руже, ђурђевак и певале шарене птице ... Да ... На дрвећу су висили стаклени звончићи који су, кад је дувао ветар, звецкали тако нежно да би човек могао да се заборави слушајући. Стакло даје мекши и нежнији звук него метал ... И шта још онда? У врту су биле фонтане ... Сећаш се, видео си у летњиковцу код тетка Соње фонтану? Е, па исте такве фонтане су биле у царском врту, само много веће и млазеви воде су допирали до врха највише тополе. Евгениј Петрович размисли, па настави:

— Стари цар је имао јединца сина, наследника царства, који је био дечак исто тако мали као ти. То је био добар дечак. Он никада није извољевао, рано је ишао на спавање, није ништа дирао по столу и... и уопште је био паметан. Имао је само једну ману: пушио је . ..

Серјожа је напето слушао и нетремице гледао оца право у очи. Тужилац је наставио помисливши: „А шта даље?" Он је дуго, како се каже, гњавио и прежвакавао, па заврши овако:

— Од пушења царевић се разболе на плућима и умре кад му је било двадесет година. Немоћни и болесни старац остаде без икакве помоћи. Није било никога да управља државом и да брани дворац. Дошли су непријатељи, убили старца, срушили дворац и сада у врту нема више ни трешања, ни птица, ни звончића ... Тако ти је то, брате ...

Овакав крај се Евгенију Петровичу учинио смешним и наивним, али је на Серјожу читава бајка деловала веома снажно. Опет се његове очи превукоше тугом и нечим налик на страх; један тренутак је замишљено гледао у мрачан прозор, па задрхта и рече спуштеним гласом:

— Нећу више пушити ... Кад се опростио и отишао на спавање, његов отац је тихо шеткао по соби и смешио се. „Рекло би се да је деловала лепота, уметничка форма", размишљао је он, „нека је и тако, али то није

утешно. Ипак то није прави начин... Зашто се поука и истина не смеју пружати у сировом стању, већ с примесама, безусловно зашећерене и позлаћене као пилуле? То није нормално... То је фалсификат, превара ... трикови ..."

Он се сети поротника који неизоставно морају да држе „говор", сети се публике која разуме догађај само по народним песмама и историјским романима, себе самог који не црпе животни смисао из проповеди и закона већ из басни, романа, стихова..

„Човек мора да буде сладак, истина улепшана... И ту је глупост човек прихватио још од Адамовог доба... Уосталом, можда је све то природно и тако и треба да буде... Зар је мало у природи сврсисходних лажи, илузија..."

Он се прихвати посла, а лење, домаће мисли су му се још дуго врзмале по глави. С горњег спрата се више нису чуле скале, али станар првога спрата је и даље шеткао по соби...

СРЕЋКА (5)

Иван Дмитрич, човек средњег стања, који са породицом троши годишње хиљаду двеста рубаља и који је задовољан својом судбином, једном после вечере седе на диван и поче читати новине.

— Заборавила сам данас да прегледам новине — рече његова жена распремајући сто. — Види, да нема тамо извештаја о згодицима?

— Да, има — одговори Иван Дмитрич. — А зар твоја срећка није пропала у заложној банци? — Не, ја сам у уторак платила интерес. — Који је број? — Серија девет хиљада четири стотине деведесет девет, срећка двадесет шеста. — У реду ... Да видимо ... девет хиљада четри стотине деведесет девет, срећка двадесет шест. Иван Дмитрич није веровао у срећу на лутрији и другом приликом не би никад разгледао извештај о

згодицима, али сад овако докон, и благодарећи томе што новине беху пред њим, он превуче прстом одозго до доле по бројевима серије. И одмах затим, као иронија на његово неверовање, не даље од другог реда



одозго, јако му паде у очи цифра 9.499! Не загледавши број срећке, не проверавајући себе, он брзо спусти новине на колена и, као да му неко сручи на стомак хладну воду, осети испод лопатице пријатну језу: и би му и тугаљиво, и страшно, и пријатно!

— Маша, девет хиљада четири стотине деведесет девет је ту! — рече он тихо. Жена погледа у његово зачуђено, запрепашћено лице и схвати да се он не шали. — Девет хиљада четири стотине деведесет девет? — упита она бледећи и ширећи на сто

пресавијен чаршав. — Да, да... Заиста, ту је! — А број срећке? — Ах, да! Још број срећке. Уосталом, стани... причекај. Не, шта? Па ипак ту је број наше серије!

Ипак, значи ... Иван Дмитрич, гледајући у жену, смешкао се некако широко и бесмислено као дете коме показују

блиставу играчку. Жена се такође смешкала: њој, као и њему, пријатно беше што је он означио само серију и није журио да дозна број срећног лоза. Мучити и држати себе надом у могућу срећу ... то је тако и пријатно и страшно!

— Наша серија је ту — рече Иван Дмитрич после дугог ћутања. — Дакле, постоји могућност да смо добили. Само могућност, али она је ипак ту!

— Е, па, сад погледај. — Стани. Има још времена да се разочарамо. То је у другом реду одозго, дакле, згодитак од

седамдесет пет хиљада. То нису паре, већ тушта и тма, читав капитал! А сад наједанпут погледам у извештај, а тамо — двадесет шест! А? Је ли, а ако смо заиста добили?

Муж и жена се почеше смејати и дуго су гледали једно у друго ћутке. Могућност среће их занесе да нису могли чак ни сањати, нити рећи на шта ће употребити тих 75.000, шта ће купити, куда ће путовати. Мислили су само на цифре 9.499 и 75.000 и замишљали их у својој уобразиљи, док о самој срећи која је била тако могућна некако нису желели ни да размишљају.

Иван Дмитрич, држећи у рукама новине, неколико пута се прошета тамо-амо по соби и тек кад се умири од првог утиска, поче помало да сања..

— А шта, а ако смо добили? — рече он. — Па то је нов живот, то је смак света! Твоја је срећка, али да је моја, ја бих, наравно, пре свега купио за двадесет пет хиљада неку некретнину у виду имања; десет хиљада бих дао на једнократне издатке: на нов намештај ... путовања, на исплату дугова, и остало ... Ресто од четрдесет хиљада дао бих у банку под интерес ...

— Да, имање, то је добро — рече жена седајући и спуштајући руке на колена. — Па негде у Туљској или у Орловској губернији... пре свега, летовање нам не треба, а после, ипак

је приход ту. И у његовој уобразиљи покуљаше слике, све једна од друге нежније, поетичније, и у свим тим

сликама видео је само себе како је сит, миран, здрав, како му је топло, чак врућина! Ето, на пример, он, пошто је појео хладну као лед чорбу од кваса, отегао се полеђушке на врели песак поред речице, или у башти под липом.... Врућина ... Синчић и кћи бауљају око њега, чепркају по песку, или хватају по трави бубице. Он пријатно дрема, ништа не мисли и целим својим телом осећа да не мора ићи ни данас на дужност, ни сутра, ни прекосутра. А ако му досади лежање, отићи ће на косидбу, или у шуму по печурке, или ће гледати како сељаци хватају оловом рибе. Кад сунце зађе, узеће чаршав и сапун и одгегаће на купатило, где ће се без журбе свући, дуго трљати шакама своје груди и ући у воду. А у води, око мутних колутова од сапуна комешају се рибице и ниха се зелено водено растиње. После купања, чај са шлагом и бутер-кифлама... Увече шетња, или „винт" са суседима.

— Да, добро би било купити имање — каже жена, такође сањајући, и по њеном лицу се види да је очарана својим размишљањима.

Иван Дмитрич замишља јесен са кишама, хладним вечерима и зубатим сунцем. Тада треба баш што дуже шетати по врту, по башти, обалом реке, да се човек добро освежи, да после испије велику чашу вотке и да мезети слане печурке-руднице или кисели крставчић, па — да испије и другу. За то време деца ће трчати из баште и носиће мркве и роткве које миришу на свежу земљу. .. А после ће се прућити на диван и не журећи разгледати неки илустровани лист, па ће после покрити њиме лице, откопчати прсник и дремуцкати ...

После зубатог сунца настаће тмурно, ружно време. Дању и ноћу падаће киша, завијаће голо дрвеће, ветар ће бити влажан и хладан. Пси, коњи, кокоши, све ће бити влажно, тмурно, тромо. Нема се где ићи у шетњу, неће се смети ни из куће изаћи, цео дан ће ходати тамо-амо по соби и гледаће само мутне прозоре. Биће досадно!

Иван Дмитрич се заустави и погледа у жену. — Ја бих, знаш, Маша, отпутовао у иностранство — рече он. И тако поче размишљати како би лепо било путовати позно у јесен у иностранство, некуд у јужну

Француску, Италију ... Индију! — Ја бих по свој прилици такође отпутовала у иностранство — рече жена. — Де, види број срећке! — Стани! Причекај ... Он поче ходати по соби и настави да размишља. Паде му на памет мисао: а шта би било кад би



жена заиста кренула у иностранство? Пријатно је путовати сам, али у друштву лакомислених, безбрижних жена, које се за тренутак занесу, а не са оваквим које све време на путу мисле и говоре само о деци, уздишу, плаше се и дрхте над сваком паром. Иван Дмитрич замисли своју жену у вагону са безброј бошча, корпи, завежљаја; она због нечег уздише и жали се да је од пута заболела глава, да је много пара потрошила; и човек би стално морао да трчи на станицама по врелу воду за чај, сендвич, воду... А о ручку ни говора, зато што је то скупо...

„Та она би ми сваку копејку проверавала," помисли он погледавши у жену. „Срећка је њена, а не моја! Па и шта ће јој да путује у иностранство. Зар има нешто тамо што није видела? Седеће у хотелској соби, па и мени неће дати никуд да од ње ... Знам ја то!"

И он први пут у животу обрати пажњу на то да је његова жена остарела, поружнела, да скроз заудара на кухињу, док је он још тако млад, здрав, свеж, да се може, ако треба, и по други пут оженити.

„Дабоме, све су то ситнице и глупости," мислио је он, „али... шта има да путује у иностранство? Зар ће тамо разумети нешто? А путовала би .. — Могу само замислити ... Јер, заиста, за њу је свеједно да ли је то Напуљ или Клин. Само би мени тамо сметала. Зависио бих од ње. Могу мислити, чим прими паре, одмах би их онако женски под девет катанаца закључала ... Од мене ће крити ... Рођаке ће своје помагати, а од мене ће тражити обрачун за сваку копејку."

Сети се Иван Дмитрич рођака. Сва та браћа, сестре, тетке, стричеви, чим дознају за згодитак, домилеће, почеће просјачки мољакати, сладуњаво ће се смешкати и улагивати. Одвратни, бедни људи! Ако им даш, тражиће још; а ако их одбијеш, грдиће те, правиће сплетке и желеће ти сваку несрећу.

Иван Дмитрич се сети својих рођака и њихових лица, у која је пре гледао равнодушно, па су му сад изгледала одвратна, мрска.

„Баш су то прави скотови!" помисли он. И лице жене поче му изгледати исто тако одвратно, мрско. У души му букну мржња према њој, и он

злурадо помисли: „Она се у новац ништа не разуме, па је зато тврдица. Кад би добила на лутрији, дала би ми само сто

рубаља, а остало ... под кључ." И он више није са осмехом већ с презиром гледао у жену. Она такође погледа у њега, и то баш с

истом мржњом и злобом. Она је имала своје ружичасте снове, своје планове, своја схватања; она је одлично поимала оно о чему сања њен муж. Знала је ко би први пружио шапу на њен згодитак. ,,На туђ рачун је лепо сањарити!" говорио је њен поглед. „Не, забрањујем ти!"

Муж разумеде њен поглед; мржња му ускипе У грудима и, да напакости својој жени, он за инат брзо погледа у четврту страну новина и свечано објави: — Серија девет хиљада четири стотине деведесет девет, срећка четрдесет шест! Али не двадесет шест!

Нада и мржња се обе изгубише наједном и одмах се Ивану Дмитричу и његовој жени поче чинити да су њихове собе мрачне, мале и ниске, да их вечера коју су појели не храни већ само чупа по стомаку, и да су вечери дугачке и досадне...

— Ђаво би га знао шта је ово — рече Иван Дмитрич почињући да џангриза. — Ма куд стао, свуд су под ногама хартије, мрве, неке љуске. Никад се собе не чисте! Мораћу да идем из куће, дабогда ме сасвим ђаво однео. Отићи ћу и обесићу се о прву јасику на коју наиђем.

СУСРЕТ (6)

А зашто он има сјајне очи, мало уво, здепасту и готово округлу главу као у најсвирепијих дивљих звери?

Максимов Јефрем Денисов ојађено баци поглед на пусту земљу око себе. Морила га је жеђ и севало му у свим зглобовима. Његов коњ, такође уморан, ознојен од жеге и већ одавно гладан, жалосно је обесио главу. Пут се благо спуштао низ брег, а затим нестајао у горостасној четинарској шуми. Врхови дрвећа спајали су се у даљини са плаветнилом неба и видело се само лењо лепршање птица и треперење ваздуха као што бива за време веома врелих летњих дана. Шума је лежала терасасто пењући се у даљини све више и више, и чинило се да том страшном зеленом чудовишту нема краја.

Јефрем је путовао из свог родног села у Курској губернији ради скупљања прилога за изгорелу цркву. На таљигама је била икона казанске Богородице, овештала и ољуштена од киша и жега, испредње је стајала велика лимена касица улубљених бокова и с толиким отвором на поклопцу да би кроз њега без по муке могао да прође повећи ражани колач. На белој плочи прикуцаној за задњи део таљига крупним штампаним словима било је написано да је тог и тог дана те и те године у селу Малиновцима „по вољи божјој пламен пожара уништио храм", и да је општинска скупштина с дозволом и благословом надлежних власти одлучила да пошље „добровољце" да скупљају прилог за подизање храма. Са стране таљига о сицу висило је звоно од двадесет фунти.

Јефрем никако није могао да се снађе где се налази, а шумски појас у коме се губио пут није му обећавао блиско насеље. Он постоја мало, па затегнувши ремен на коњским сапима, поче опрезно да се спушта низ брег. Кола се дрмнуше и звоно испусти звук који за кратко време наруши мртву тишину врелог дана.

У шуми је Јефрема дочекала оморина, тежак ваздух засићен мирисом четинара, маховине и трулог лишћа. Чуло се лако звонко зујање насртљивих комараца и пригушени кораци самог путника. Сунчеви



зраци, пробијајући се кроз крошње, клизе низ стабла, низ ниске гране и у малим круговима падају на тамну земљу прекривену иглицама. По где-где уз стабло промакне папрат или кржљав споменак, иначе нигде ничег.

Јефрем је корачао уз таљиге и пожуривао коња. Звоно би с времена на време, кад точкови наиђу на корење које је вијугаво пресецало пут, жалосно зазвечало као да је оно било жељно одмора.

— Да си ми здраво, старино! — зачу наједанпут Јефрем продоран крештав глас. — Помоз бог! Крај самог пута, спустивши главу на мравињак, лежао је кракат сељак тридесетих година у цицаној

кошуљи и узаним, не сељачким панталонама завученим у кратке смеђе саре. Поред његове главе лежала је чиновничка капа, до те мере отрцана да се само по месту на коме је некада била кокарда могла наслутити њена некадашња боја. Сељак је лежао немирно: све време док га је Јефрем загледао он се бацакао рукама и ногама као да су му додијавали комарци или да га је узнемиравао свраб. Али ни одећа ни покрети. нити ишта на њему не беше тако необично као његово лице. За целог свог живота Јефрем још није видео такво лице. Бледуњаво, полућосаво. истурене доње вилице и са чуперком на глави, он је из профила личио иа млад месец. Нос и уши били су неочекивано мали, очи нису трептале, гледале су укочено у једну тачку, као што бива у идиота или блесана, и као круна тог необичног лица цела глава је била некако спљескана са стране, тако да је лубања на потиљку излетела у виду правилног полукруга.

— Православни — обрати му се Јефрем — има ли далеко још до села? — Не, нема далеко. Има још око пет врста до села Малог. — Страшно сам жедан! — Како и не би — рече необични сељак и осмехну се. — Упекло, саклони боже! Жега је, биће

педесет степени, а можда и више... Како ти је име? — Јефрем, момче . . . — Аха, а мени Кузма .. . Сигурно си чуо како кажу проводаџике: Ено мога Кузме, коју хоће узме. Кузма стаде једном ногом на точак, напући усне и целива икону. — Идеш ли далеко? — упита он. — Далеко, православни! Био сам и у Курском, и чак у Москви, а сада журим у Нижњи на вашар. — За цркву скупљаш? — За цркву, момче... За Богородицу казанску . .. Изгорео нам храм! — А од чега је изгорео? Лењо покрећући језик, Јефрем поче да прича како је код њих у Малиновцима уочи самог Светог

Илије муња ударила у цркву. Сељаци и духовници као за пакост били на њиви! — Деца што су остала код куће спазила дим, и таман хтела да зазвоне на узбуну, кад се, ваљда

пророк Илија наљутио, црква беше закључана а пламен обухватио звоник тако да и не стигоше до звона... Ми долазимо са њиве, а црква, мили бого, само пурња, ни прићи се не сме!

Кузма је корачао поред њега и слушао. Он је био трезан, али је ишао као да је пијан, млатарајући рукама, час уз таљиге, час испред њих...

— Па како ти? Плату примаш, или како? упита он. — Јадна наша плата! За спас душе своје путујемо, сељани нас послали ... — Значи, бадава путујеш? — А ко би ми платио? Не идем ја од своје воље. Општина ме послала, а они ће уместо менеда

пожању пшеницу, и раж да посеју, и кулук да одраде ... А то, ваљда, није бадава. — А од чега живиш? — Од милостиње. — А и коњче ти је општинско? ... — Општинско ... — Тако, даклем, брајко... Имаш ли шта да запалимо? — Не пушим, момче. — А ако ти коњ липше, шта ћеш онда да радиш? На чему ћеш се возити? — А што би липсала? Нема зашто ... — Добро, а ако... ако те разбојници нападну? И брбљиви Кузма упита још: Шта ће бити са новцем и

коњем ако сам Јефрем умре? Где ће људи да мећу новац кад се напуни касица? Шта ако се касица пробуши, и тако даље. А Јефрем, не стижући да одговори, само је хукао и зачуђено погледао у свога сапутника.

— Пази што је трбушаста! — млео је Кузма ћушкајући песницом касицу. — Охо што је тешка! Има, ваљда, грдно сребра, а? А шта ако би, на пример, овде било само сребро? Је ли, је л' си много скупио путем?

— Нисам бројао, не знам. Свет спушта и бакар и сребро, а колико .. . ја не гледам. — А мећу ли и папир? — Они што су милостивији, господа или трговци, они дају и папирне. — Шта кажеш? И папирне држиш у касици? — Не, зашто? Хартија је мека, изгужваће се .. На грудима чувам ... — Јеси много папирних сакупио? — Па биће једно двадесет шест рубаља.



— Двадесет шест рубаља уцело — рече Кузма и слеже раменима. — Код нас у Качаброву, питај кога хоћеш, градили цркву, па су само за греде дали три' иљаде, него! Ти немаш довољно ни за јексере! За данашње време двадесет шест рубаља ти је права цркавица! . . . Данаске, брајко, купиш фунту чаја за рубљу и по, па те зазор и да пијеш... Гле, на пример, ја сад пушим дуван... Он мени прија зато што сам ја сељак, прост човек, а да је неки официр или студент ...

Кузма наједном пљесну рукама па настави смешећи се: — Био са нама у 'апсу један Немац са железнице, и тај ти је, брајко си ми мој, пушио цигаре од

десет копејки комад! Шта кажеш? Свака десет копејки! На тај начин, деда, човек попуши сто рубаља месечно!

Кузма се просто загрцну од пријатне успомене и његове непомичне очи затрепташе. — А зар си ти био у 'апсу? — упита Јефрем. — Био сам — одговори Кузма, и погледа у небо. — Прекјуче ме пустили, одлежао сам месец дана. Ближило се вече, сунце је већ залазило, а оморина се није смањивала. Јефрем је био на ивици

снаге и једва је слушао Кузму. Али ево, најзад, наиђе сељак који рече да до Малог има још само једна врста; мало затим таљиге изађоше из шуме, пуче пространа чистина, и пред путницима као неком магијом указа се жива слика пуна светлости и звукова. Кола зађоше право у крдо крава, оваца и спутаних коња. Иза крда зеленеле су се ливаде, раж, јечам, белела се расцветана хељда, а још даље видело се Мало са тамном као у земљу забијеном црквом. Далеко иза села поново се уздизала шума која је сад изгледала црна.

— Ево и Малог! — рече Кузма. — Сељаци добро живе, али су разбојници. Јефрем скиде капу и удари у звоно. Намах се од ђерма, који се налазио на самом крају села,

одвојише два сељака. Они приђоше и целиваше икону. Почеше обични разговори: куда идеш? одакле си? — Дедер, рођо, дај божјем човеку да се напије! — разбрбља се Кузма лупајући по рамену час једног,

час другог. — Мичи одатле! — Какав сам ја теби род? На који начин? — Хихихи! Ваш поп нашем попу свештеник од тетке! Твоја баба мога деду из Краснога села за

перчин довела. Док год су таљиге ишле селом, Кузма је непрекидно брбљао и задевао сваког на кога би наишли.

Једноме је скинуо капу, другог гурнуо песницом у трбух, трећег повукао за браду. Сељанкама се обраћао са мила, душице, мајчице, а сељацима већ према њиховим особеним знацима — риђи, смеђи, носоња, криви, и тако даље. Све је то изазивало веома жив и искрен смех. Ускоро Кузма нађе и познанике. Зачуше се повици: „Гле, Кузма Шкворењ! Здраво обешени! Јеси ли одавно из тамнице?"

— Хеј ви, уделите божјем човеку — брбљао је Кузма машући рукама. — Разлаз, живо! Он се кочоперио и узвикивао као да је узео божјег човека под своју заштиту или да му је био водич. Јефрему одредише преноћиште у колиби баке Авдотије, где су обично ноћивали путници и

намерници. Јефрем без журбе испреже коња и одведе га до ђерма на појило, где је пола сата разговарао са сељацима, а затим крену и сам на одмор. У колиби га је очекивао Кузма.

— А, дошао си! — обрадова се необични сељак. — Хоћеш ли у крчму на чај? — Ваљало би сада попити чај — рече Јефрем чешкајући се. — Добро би било, али нема пара,

момче. 'Оћеш ти да частиш? — Да частиш ... А за које паре? Кузма постоја мало разочаран, у недоумици, па седе. Неспретно се мувајући, уздишући, чешкајући

се, Јефрем намести икону и касицу испод светаца, свуче се, изу, поседе мало, затим устаде, па премести касицу на клупу, поново седе и поче да једе. Жвакао је споро, као што краве преживају, и гласно сркао воду.

— Еј, сиротињо! — уздахну Кузма. — Да је сада вотке ... И чаја ... Два прозорчета што су гледала на улицу слабо су пропуштала вечерњу светлост. Преко села је већ

пала велика сенка, колибице се смрачиле; црква је, губећи се у мраку, расла у ширину и чинило се тонула у земљу... Слаба црвена светлост, по свој прилици одраз вечерњег руменила, благо је трептала на њеном крсту. Пошто се заложи, Јефрем је дуго седео непомично, руку прекрштених на коленима и гледао у прозор. На шта је мислио? У вечерњој тишини, кад пред собом видиш само мутан прозор иза кога полагано замире природа, кад се чује промукао лавеж туђих паса и слаб фијук туђе хармонике, тешко је не мислити на своје далеко родно гнездо. Ко је путовао, из немаштине, под морање или из ћефа лутао далеко од својих, тај зна како је дуго и мучно сеоско вече у туђем крају.

Затим је Јефрем дуго стајао пред својом иконом и молио се. Намештајући се за спавање на клупи, он дубоко уздахну па рече некако против воље:

— Чудан си ти... Некако си онако, сам бог ће те знати. — А што? — Па онако ... Не личиш на правог човека ... Кезиш се, брбљаш којешта, долазиш из 'апса... — Па шта с тим! У 'апсу понекад седе и фина господа.. .'Апс, брајко, није ништа, мила шала, могао

бих и годину дана да одлежим, али ако је на прилику тамница, онда не ваља. Ако 'оћеш право да ти кажем, већ сам три пута био у тамници и нема те недеље кад нисам извукао батине у општини ... Испизмили се, проклетници ... Већ су наумили да ме протерају у Сибир. Већ су и пресуду такву донели.

— Мора да си много добар!



— Баш ме брига. И у Сибиру живе људи. — Имаш ли оца и мајку? — Мани их! Живи су, нису поцркали. — А поштуј оца твојега и матер твоју? — Батали то . . . Ја све мислим да су они мени први злочинци и душмани. Ко је напујдао сељаке

против мене? Они и чича Степан. Нико други. — Знаш ти много, будало ... Сељаци и без твог чича—Степана осећају какав си ти човек. А због

чега те ови сељаци овде зову обешени? — Кад сам био мали, умало ме наши сељаци нису убили. Обесили ме за шију о дрво, проклетници,

али срећом наиђоше јермолински сељаци, па ме скидоше. — Штетан члан друштва!... — рече Јефрем и уздахну. Он се окрете лицем зиду и убрзо захрка. Кад се пробудио усред ноћи да обиђе коња, Кузме не беше у колиби. Пред широм отвореним

вратима стајала је бела крава, завиривала из дворишта у трем и лупала рогом о довратак. Пси су спавали... У ваздуху је било тихо и спокојно. Негде далеко у мраку ноћне тишине крештао је прдавац и отегнуто хучала сова.

Кад се пробуди други пут пред зору, Кузма је седео на клупи за столом и нешто премишљао. На његовом бледом лицу укочио се пијан блажени осмех. Некакве ведре мисли врзмале су се по његовој спљоштеној глави и усхићавале га; он је дисао убрзано као да се задувао од пењања узбрдо.

— А, божји човече! — рече он запазивши Јефремово буђење и насмеши се удворички. — Хоћеш белог хлеба?

— Где си био? — упита Јефрем. — Хи-хи! — насмеја се Кузма. — Хи-хи. Он десетак пута изговори то са својим необичним укоченим осмејком, па се најзад зацени од смеха. — Пио сам... чај — прозбори он кроз смех. — И во ... вотку сам пио! И он поче да разглаба дугу причу о томе како је у крчми пио чај и вотку са кириџијама и, док је

причао, вадио је из џепова шибице, пакет дувана, ђевреке ... — Шведске шибице! — види! Пшшш! — говорио је он палећи наједанпут неколико шибица и

припаљујући цигарету. — Праве шведске, погле. Јефрем је зевао и чешкао се, али наједном као да га нешто јако убоде, он скочи, брзо задиже кошуљу и стаде пипати голе груди; онда, трупкајући око клупе као медвед, он претресе и прегледа све своје дроње, завири под клупу, поново препипа груди.

— Нестао ми новац! — рече он. Неко време Јефрем је стајао непомично и тупо зурио у клупу, затим се опет даде у претраживање. — Мајко божја, нестао новац! Чујеш ли? — обрати се он Кузми. — Нестао новац! Кузма је помно разгледао цртеж на кутији од шибица и ћутао. — Где је новац? — упита Јефрем закорачивши према њему. — Који новац? — нехајно кроз зубе процеди Кузма не скидајући очију с кутије. — Па онај ... онај исти што ми је био на грудима!... — Шта си навалио, ако си изгубио, тражи! — Ама где да тражим? Где је? Кузма погледа у зајапурено Јефремово лице, па и сам поцрвене. — Какав новац? — викну он скочивши. — Новац? Двадесет шест рубаља! — Да их нисам ја узео? Шта си навалио, ђубре! — Ма ко је ђубре?! Кажи где су паре? — Је л' сам ја узео твоје паре? Јесам ли узео? Ајде, јесам узео? Показаћу ти ја, животињо, такве

паре да ће ти живот пресести! — Ако почем ниси узео, што онда скриваш њушку? Дабоме да си узео! Дедер, реци само откуд ти

паре да лумпујеш целе ноћи у крчми и да купујеш дуван? Ти си глупак, будала! Мислиш да си мене увредио? Ти си бога увредио!

— Ја... Ја узео? Кад сам ја узео? — дрекну танким, сиктавим гласом Кузма, замахну и удари песницом Јефрема посред лица.

— Ево ти! 'Оћеш још! Брига ме што си ти божји човек! Јефрем само стресе главу, па не рекавши ни речи, поче да се обува. — Пази варалице! — продужи Кузма да се дере падајући све више у ватру. — Ти си сам пропио, а

бедиш друге, матора псино! Ја ћу тебе на суд! Ићи ћеш ти у тамницу због клевете! — Кад ниси узео, онда ћути — мирно одговори Јефрем. — На, претреси ме! — Ако ти ниси узео, шта имам онда да те претресам? Ниси узео и квит.. . Бадава вичеш, бога

нећеш надвикати. Јефрем се обу и изађе из колибе. Кад се врати, Кузма је још онако црвен седео поред прозора и

дрхтавим рукама припаљивао цигарету.



— Стари ђаво — гунђао је он. — Много се таквих као ти овуда мота, само варате људе. Али ниси на таквог натрапао, брајко! Мене нећеш преварити. Ја сам врло добро знам како се то ради! Позови кмета!

— А зашто? — Да састави записник! Нека нам у општинском пресуде. — Немају зашта да нам суде! Паре нису моје, него божје ... Бог ће већ пресудити. Јефрем се помоли, па узевши касицу и икону, изађе из колибе. Један сат касније, кола су залазила у шуму. Мало са спљесканом црквом, пољана и њиве ражи биле

су већ иза њих и губиле су се у лакој јутарњој измаглици. Сунце је изашло, али се још није подигло иза шуме и позлаћивало је само ивице облака окренуте према истоку.

Кузма је ишао мало подаље за таљигама. Имао је такав израз као да су га страшно и незаслужено увредили. Осећао је велику жељу да говори, али је ћутао и чекао да Јефрем проговори.

— Немам воље да се петљам с тобом, иначе би ми ти пропевао... — проговори он као за себе. — Показао бих ти ја како се набеђују људи, ћелави ђаволе...

Прође у ћутању још око пола сата. Божји човек, који се у ходу молио богу, брзо се прекрсти, дубоко уздахну па се маши за хлебом у таљиге.

— Кад стигнемо у Телибејево — поче Кузма — тамо живи наш судија. — Поднеси молбу! — Само брбљаш, шта се то тиче судије? Је л' су то његове паре? Паре су божје. Ти ћеш пред богом одговарати.

— Заопуцао: божји, божји, као чавка. Овако ти је, ако сам ја украо, онда нека ми суде, а ако нисам украо, онда нека суде теби за клевету.

— Имам ја времена да идем по судовима! — Изгледа да теби није жао пара? — Шта имам ја да жалим. Паре нису моје, него божје ... Јефрем је говорио преко воље, мирно, а његово лице било је равнодушно и спокојно као да заиста

није жалио новац или је заборавио на свој губитак. Таква равнодушност према губитку и крађи очигледно је збуњивала и нервирала Кузму. То је за њега било несхватљиво.

Природно је кад се на увреду одговара лукавством и силом, кад увреда за собом повлачи борбу која самог преступника доводи у положај увређеног. Да је Јефрем поступио као човек, то јест да се увредио, он би заподео тучу и жалио би се, а ако би мировни судија досудио затвор или пресудио: нема доказа, Кузма би се смирио, али сада, док је ишао за таљигама он је имао израз човека коме нешто недостаје.

— Ја нисам узео твој новац! — рече он. — Ниси узео и квит. — Кад стигнемо до Телибејева, ја ћу позвати кмета. Нека ... он испита ... — Нема он шта да испитује. Новац није његов. А ти, момче, одбиј. Иди својим путем! Дојадио си ми! Кузма је дуго бацао на њега погледе искоса не схватајући га, желећи да докучи на шта он мисли,

каква се страшна намера крије у његовој души, па најзад одлучи да почне другачији разговор. — Е, што си ти напендек, не може с тобом човек ни да се нашали, одмах се вређаш... Ево ти на,

узми своје паре! Шалио сам се. Кузма извади из џепа неколико новчаница и пружи их Јефрему. Овај се не изненади нити обрадова,

већ, као да је то и чекао, узе новац па га без речи гурну у џеп. — Хтео сам да се нашалим — настави Кузма испитивачки пиљећи у његово равнодушно лице. —

Дошло ми да те мало препанем. Мислио сам препашћу га, па ћу му дати изјутра... Било је укупно двадесет шест рубаља, а сад ту имаш девет или десет... Кириџије ми отеле... Немој да се љутиш, дедо ... Нисам ја пропио, него кириџије .. . Бога ми!

— Шта имам да се љутим? Паре су божје... Ниси ти увредио мене него царицу небеску... — Ја, једва ако сам једну рубљу пропио. — Шта то мене брига? Узми све ако хоћеш, па пропиј ... Да ли си рубљу узео или копејку, то је богу

свеједно. Исти је одговор. — Ма немој да се љутиш, деда. Озбиљно, не љути се. Шта ти је? Јефрем је ћутао. Кузмино лице заигра и доби детињаст плачеван израз. — Опрости ми тако ти бога! — рече он преклињући и гледајући Јефрема у потиљак. — Немој чико

да се љутиш, ја сам се шалио. — Е, што си досадан! — рече љутито Јефрем. — Кажем ти: паре нису моје! Моли се богу да ти

опрости, а мене се то не тиче! Кузма погледа у икону, у небо, у дрвеће као да тражи бога и израз ужаса унакази му лице. Под

утицајем шумске тишине, сурих боја иконе и Јефремове равнодушности, у чему је било мало обичног и људског, он се осетио усамљеним, беспомоћним, препуштеним на милост и немилост страшног, гневног бога. Он истрча испред Јефрема и загледа му се у лице као да би желео да се увери да није сам.

— Опрости ми, смилуј се, у име бога! — рече он почињући да дрхти целим телом. — Деда, опрости ми!

— Склони се! Кузма још једном брзо осмотри небо, дрвеће, таљиге са иконом, па се баци Јефрему пред ноге. У

страху, он је мрмљао неразговетне речи, ударао челом о земљу, хватао старца за ноге и плакао из свег



гласа као дете. — Дедице, најрођенији! Чикице! Божји човече! Јефрем је у почетку у недоумици измицао и гурао га

од себе рукама, али онда и сам поче плашљиво да погледа у небо. Он осети страх и сажаљење према лопову.

— Чекај, момче, слушај! — поче он да убеђује Кузму. — Чуј само што ћу ти рећи, будало једна! Шта се дереш као жена! Слушај ако хоћеш да ти бог опрости, онда чим стигнеш у своје село, иди право попу... Чујеш ли ме?

Јефрем поче да објашњава Кузми шта мора да уради да би окајао грех: мора да се покаје пред попом, да издржи покору, онда да скупи и пошаље у Малиновце украдени и пропијени новац, и да се убудуће понаша скромно, часно, трезвено, као хришћанин. Кузма га саслуша, постепено се умири и ускоро као да сасвим заборави на своју несрећу: задиркивао је Јефрема, брбљао.. Не прекидајући ни на часак, он је поново причао о људима који живе за своје задовољство, о 'апсу и о Немцу, о тамници, једном речју о свему оном о чему је причао јуче. Он се кикотао, пљескао рукама, и трудио се као да је причао нешто сасвим ново. Изражавао се хладно као што то умеју искусни људи, доскочицама и изрекама, али га је тешко било слушати јер се понављао, сваки час прекидао да би се сетио изненадно изгубљене мисли и при том је мрштио чело и вртео се у месту машући рукама. А тек што се хвалио, како је само лагао! У подне, када се таљиге зауставише у Телибејеву, Кузма оде у крчму. Једно два сата Јефрем се одмарао, а он још није излазио из крчме. Чуло се како се тамо свађа, хвали, лупа по шанку и како му се подсмевају пијани сељаци. А када је Јефрем излазио из Телибејева, у крчми је почињала туча и Кузма је звонким гласом некоме претио и викао да ће послати по жандарма.

ТИФУС (7)

У поштанском возу што је ишао од Петрограда до Москве, у одељењу за пушаче, путовао је млади поручник Климов. Према њему је седео постарији човек избријане морнарске физиономије, по свој прилици имућан Финац или Швед, који је целог пута пућкао у своју лулу и говорио једно те једно:

— Ха, ви сте официр! И ја имам брата официра, само је он поморац... Поморац је и служи у Кронштату. А што ви путујете у Москву?

— Тамо сам са службом. — Ха! А јесте ли жењени? — Не, станујем с тетком и сестром. — Мој брат је такође официр, поморац, али је он ожењен, има жену и троје деце. Ха! Финац се нечему чудио, идиотски широко смејао кад год би узвикивао своје ,,ха" и сваки час дувао

кроз своју смрдљиву лулу. Климов, који се није осећао добро и коме је тешко било да одговара на питања, мрзео га је свом душом. Сањао је о томе како би лепо било ишчупати му из руку пиштаву лулу и заврљачити је под диван и Финца истерати у други вагон.

„Одвратан су народ ти Финци и Грци", мислио је. „Потпуно сувишан и никоме потребан, одвратан народ. Заузимају само место на кугли Земљиној. Шта ће они?"

И мисао о Финцима и Грцима изазивала је у његовом телу нешто слично гађењу. Ради упоређења хтео је да мисли о Французима и Италијанима, али сећање на те народе изазивало је у њему однекуд само представу о верглашима, голим женама и иностраним олеографијама што висе у теткиној кући над орманом.

Једном речју, официр се осећао ненормалним. Руке и ноге никако му никако нису могле да се наместе на дивану, иако је сав диван био само за њега; грло му је било сухо и лепљиво, у глави га притискала тешка магла, чинило му се да му мисли лутају не само по глави него и ван лубање, између дивана и људи, обавијених у ноћну таму. Кроз несвестицу, као кроз сан, чуо је он жагор, лупање точкова, клопарање врата. Звоњење, пиштање кондуктера, гурњава публике на платформи, чули су се чешће него по обичају. Време је летело брзо, неприметно, и зато се чинило да се воз зауставља на страницама сваког минута, и да сваки час споља допиру метални гласови:

— Је ли пошта готова? — Готова. Чинило се да ложач одвећ често улази и гледа термометар, да се непрекидно чују треска

укрштајућег воза и тутњава точкова по мосту. Бука, пиштање, Финац, дувански дим — све то, мешајући се са претњама и титрањем мутних слика, чији облик и карактер здравом човеку на ум не падају, притискивали су Климова као неиздржљива мора. У страшној муци подизао је тешку главу, загледао се у фењер у чијим зрацима су се ковитлале сенке и магловите мрље, хтео је да тражи воде, али му се осушени језик једва покретао и једва је имао снаге да на Финчева питања одговара. Трудио се да згодније легне и заспи, али му то није полазило за руком; Финац се неколико пута успављивао, будио и палио лулу, обраћао му се својим „ха" и опет падао у сан. А ноге поручникове никако нису могле да се сместе на дивану и страшне слике су му стално биле пред очима.

У Спирову сиђе на станицу да се напије воде. Ту виде где за столом седе људи и журно једу. „Како ли то могу јести!" мислио је он трудећи се да не удише ваздух који је мирисао на пржено

месо и да не гледа уста што су жвакала, и то, и остало, чинило му се одвратним до гађења. Нека лепа дама гласно је разговарала с официром у црвеној блузи и, смејући се, показала дивне

беле зубе; и осмех, и зуби, и сама она учинише на Климова исто тако одвратан утисак као и шунка и пржени



котлети. Није могао да разуме како то војном лицу у црвеној блузи није гадно да седи поред ње и гледа у њено здраво, насмејано лице.

Кад се, попивши воду, врати у вагон, Финац је седео и пушио. Његова лула је шиштала и пућкала као каљача у кишно време.

— Ха — зачуди се он. — Каква је то станица? — Не знам — одговори Климов лежући и затварајући уста да не би удисао љути дувански дим. — А кад ли ћемо стићи у Твер? — Не знам. Извините, ја .. . ја не могу да одговарам. Болестан сам, назебао сам данас. Финац лупну неколико пута лулом о прозорски оквир и стаде говорити о свом брату — поморцу.

Климов га већ више није слушао и с тугом се сећао меке, удобне постеље, боце с хладном водом, сестре Каће која је тако умела да га смести у постељу, умири, дода воде. Он се чак осмехну кад му кроз снове промаче посилни Павле који господину скида тешке, несносне чизме и ставља на сточић воду. Чинило му се да треба само лећи у своју постељу, напити се воде и уместо бунила би дошао чврст, здрав сан.

— Је ли пошта готова? — допре издалека потмуо глас. — Готова! — одговори бас скоро крај самог прозора. То је била већ друга или трећа станица после

Спирова. Време је брзо летело, галопирало, и чинило се да звонцима, пиштаљкама и заустављању неће бити

краја. Климов у очајању загњури лице у угао дивана, ухвати се рукама за главу и опет поче мислити о сестри Каћи и посилном Павлу, али се сестра и посилни помешаше с магловитим сликама, заковитлаше и нестаде их. Његов врели дах, одбијајући се од наслона на дивану, пекао му је лице, ноге су незгодно лежале, у леђа му је с прозора дувало, али ма како да му је тешко било, ипак му се није хтело да мења положај у коме је . .. Тешка, буновна тромост мало—помало њиме завлада и укочи му удове.

Кад се одлучи да подигне главу, у вагону је већ било светло. Путници су облачили бунде и кретали се. Воз је стајао. Носачи у белим блузама и с бројевима ужурбавали су се око путника и прихватали им торбе. Климов навуче шињел, изађе механички у стопу за другима из вагона, и учини му се да то не иде он, већ уместо њега неко други, туђи, и осећаше да је с њим из вагона пошла и његова ватра, жеђ и оне страшне слике што му целе ноћи нису дале ока склопити. Механички је примио пртљаг и узео кочијаша. Кочијаш му до Поварске затражи рубљу и двадесет пет копејака, али се он није погађао, већ не противречећи, послушно седе у санке. Бројеве је истина још разликовао, али новци за њега већ нису имали никакве вредности.

Код куће Климова дочекаше тетка и сестра Каћа, осамнаестогодишња девојка. Док се поздрављала, Каћа је у рукама имала свеску и оловку, и он се сети да се она спрема за учитељски испит. Не одговарајући на питања и поздраве, хучући само од силне ватре, он без икакве потребе прође кроз све одаје и, дошавши до свог кревета, свали се на узглавље. Финац, црвена блуза, дама белих зуба, мирис прженог меса, трепераве мрље обузеше му свест те већ није знао где је нити је чуо узнемирене гласове.

Тргавши се иза сна, виде се свучен у својој постељи, виде боцу с водом и Павла, али му од тога не би ни хладније, ни мекше, ни угодније. Ноге и руке као и пре нису могле да се сместе, језик се лепио за непце и чуло се пућкање Финчеве луле. — Крај кревета, сударајући се својим широким плећима с Павлом, ужурбано се вртео, снажан, црнобрад доктор.

— Ништа, ништа, младићу! — мрмљао је он. — Одлично, одлично ... Теко, теко ... Доктор је називао Климова младићем, место „тако" говорио је „теко", место ,,да" — „де" ... — Де, де, де ... — сипао је он. — Теко, теко ... Одлично. младићу.. . Не треба губити храброст!

Брзе, немарне речи докторове, његова сита физиономија и благо „младићу" љутили су Климова. — Зашто ме називате младићем? — простења он. — Шта значи та фамилијарност? До ђавола! И он се уплаши свога гласа. Тај глас је био толико сув, слаб и певуцкав, да је немогуће било познати

га. — Одлично, одлично — промрмља доктор не осећајући се нимало увређеним. — Не треба се

љутити ... Де, де, де . . . И код куће је време летело исто тако бесомучно брзо као и у вагону... Дневна светлост у спаваћој

соби хитро се смењивала са сумраком. Чинило се да се доктор не одмиче од кревета и сваког тренутка се чуло „де, де, де". Кроз спаваћу собу се непрекидно пружао низ лица. Ту су били: Павле, Финац, штабни капетан Јарошевич, подофицир Максименко, црвена блуза, дама белих зуба, доктор. Сви су они говорили, махали рукама, пушили, јели. Једном је чак при дневној светлости Климов спазио свог пуковског свештеника, оца Александра, којије с епитрахиљем и требником у рукама стајао крај кревета и мрмљао нешто тако озбиљног лица какво Климов пре није код њега виђао. Поручник се сети да је отац Александар све официре католике пријатељски називао „Пољацима" и, желећи да га насмеје, викну:

— Оче, Пољак Јарошевич побегао у поље! Али се отац Александар, човек смешљив и весео, не насмеја, већ поста још озбиљнији и прекрсти Климова. Ноћу су једна за другом нечујно излазиле и улазиле две сенке. То су биле тетка и сестра. Сенка сестрина је падала на колена и молила се: клањала се она пред иконом, клањала се на зиду и њена сива сен, тако да су се две сенке Богу молиле. Стално су мирисали пржено месо и Финчева лула, али Климов једном осети оштри мирис тамјана. Он се згрчи од гађења и стаде викати:

— Тамјан. Изнесите тамјан!



Одговора није било. Чуло се само како негде гласно певају свештеници и како неко трчи по степеницама.

Кад се Климов поврати из заноса, у спаваћој соби није било ни живе душе. Јутарње сунце на прозору пробијало се кроз спуштену завесу, и дрхтави зрак, танак и грациозан, као сечиво, играо је на боци. Чуло се лупање точкова — значи да снега већ није било на улици. Поручник погледа на зрак, на познати намештај, на врата, и у први мах се насмеја. Груди и желудац му задрхташе од слаткога, срећног и голицавог смеха. Свим његовим бићем, од главе до пете, завлада осећање бескрајне среће и животне радости, какву је, вероватно, осећао први човек кад је био створен и први пут угледао свет. Климов се страсно зажеле покрета, људи, речи. Тело му је било непомично, помицале су се једино руке, али он то једва примећиваше и сву своју пажњу упери на ситнице. Радовало га рођено дисање, смех, радовало га што постоји боца, таваница, зрак, трачица на завеси. Свет божји чак и у тако уском куту као што је спаваћа соба чинио му се диван, разнолик, велики. Кад дође доктор, поручник је мислио како је медицина дивна ствар, како је доктор мио и симпатичан, једном речју, како су људи добри и занимљиви.

— Де, де, де ... — сипао је доктор. — Одлично, Одлично ... Сада смо већ здрави ... Теко, теко. Поручник је слушао и радосно се смејао. Сети се Финца, даме белих зуба, шунке, и пожеле да пуши,

једе. — Докторе — рече он — наредите да ми дају корицу ражаног хлеба са сољу и ... и сардину. Доктор не одобри, Павле не послуша наредбу и не оде по хлеб. Поручник то не могаде да издржи и

заплака, ко ћудљиво дете. — Малишане! — засмеја се доктор. — Мама, лулу, а-а! Климов се такође засмеја и, пошто доктор оде, тврдо заспа. Пробуди се с истом таквом радошћу и

осећањем среће. Крај постеље је седела тетка. — Ти, си, теткице! — обрадова се он. — Шта сам то имао. — Пегави тифус. — Гле, молим те. А сад ми је добро, врло добро! Где је Каћа? — Није код куће. Вероватно отишла некуд с испита. Старица то рече па се саже над чарапу; усне јој задрхташе, она се окрете и наједном зарида. У

очајању, заборавивши докторову заповест, проговори: — Ах, Каћа, Каћа! Нема више нашег анђела! Нема! Она испусти чарапу и саже се да је дохвати, а при томе јој паде с главе капица. Погледав на њену

седу главу и не разумевајући ништа, Климов се уплаши за Каћу и упита: — Забога, где је она? Теткице! Старица, која је већ била заборавила на Климова и сећала се само свога јада, рече: — Заразила се од тебе тифусом и... и умрла Пре три дана смо је сахранили. Та страшна, неочекивана новост свега га обузе, али ма како да је она била страшна и снажна, није

могла умањити животну радост која је испуњавала прездравелог поручника. Он је плакао, смејао се, и скоро грдио што му не дају да једе.

Тек после недељу дана кад, у собном огртачу, ослањајући се на Павла, приђе прозору, загледа се у натмурено пролетње небо и ослушкујући непријатно брујање шина што су их возили крај куће, срце му се болно стеже, заплака се и наслони чело на прозорски рам.

— Како сам несрећан! — промрмља. — Боже, како сам несрећан! И радост уступи своје место свакодневној учмалости и осећању неповратног губитка.

О СТРАСНОЈ НЕДЕЉИ (8)

— Иди, већ звоне. Али пази, не буди немиран у цркви, јер ће те бог казнити. Мајка ми гура у џеп неколико бакаруша да ми се нађе, и одмах, заборављајући на мене, јури са

охлађеном пеглом у кухињу. Ја врло добро знам да ми после исповести неће дати ни да једем ни да пијем, и зато пре него што одем од куће, силом једем парче белог хлеба и испијам чашу воде. На улици је сасвим пролеће. Калдрма је покривена мрком струготином, на којој се већ почињу указивати будуће путање; кровови и тротоари су суви; испод ограда кроз трулу прошлогодишњу траву пробија се нежно, младо зеленило. У олуцима, весело жуборећи и пенећи се, јури прљава вода, у којој се безобзирно купају сунчеви зраци. Иверје, сламке, љуске од сунцокретовог семена, брзо плове по води, окрећу се и закачињу за прљаву пену. Куда, куда плива ово иверје? Врло је вероватно да ће из олука доспети у реку, из реке у море, из мора у океан... Ја хоћу да замислим тај дуги, страшни пут, али моја уобразиља престаје, не допирући до мора.

Пролазе кола. Кочијаш цмокће, цима дизгинама и не види да позади на његовим једнопрежним колима висе два улична дечака. Хтео бих да им се придружим, али се сећам исповести, и малишани почињу да ми личе на највеће грешнике.

„На страшном суду њих ће упитати: зашто сте били несташни и зашто сте обмањивали јадног кочијаша?" помислих ја. „Они ће почети да се бране, но нечастиви духови ухватиће их и одгураће у огањ вечни. Али ако буду слушали родитеље и буду давали просјацима по копејку или по ђеврек, Бог ће се сажалити на њих и пустиће их у рај."

Црквена порта је сува и обасјана сунчевим сјајем. На њој ни живе душе. Неодлучно отварам врата и



улазим у цркву. Овде, у сутонима који ми изгледају густи и мрачни као никад досад, обузима ме свесно осећање о грешности и ништавилу. Пре свега пада у очи велико распеће и на његовим странама Богородица и Јован Богослов. Полијелеји и капци на прозорима прекривени су црним, погребним копренама, кандила светлуцају мутно и бојажљиво, сунце као намерно мимоилази црквене прозоре. Богородица и најмилији ученик Исуса Христа, насликани с профила, ћутом гледају у неиздржљиве патње и не примећују моје присуство; ја осећам да сам им туђ, сувишан, неприметан, да им не могу помоћи ни речју ни делом, да сам одвратан, непоштен дечко, способан само за несташлуке, грубости и тужакања. Ја се сећам свих људи које само ја познајем, и сви ми се они чине ситни, глупи, пакосни и неспособни да макар за трунку умање ону страшну тугу коју ја сад назирем; црквени сутони постају гушћи и мрачнији, и Богородица са Јованом Богословом чине ми се усамљени. Иза ормана за свеће стоји Прокофије Игнатич, стари пензионисани војни службеник, помоћник црквеног тутора. Подигавши обрве и гладећи браду, он објашњава полушапатом некој старици:

— Јутрење ће почетк вечерас, одмах после вечерња, а сутра пред часове зазвониће у осам часова. Разумеш ли? У осам.

А између два висока стуба десно, тамо где почиње мали олтар Варваре-Великомученице, поред застрвене преграде, очекују на ред и стоје они који ће се исповедити... Ту је и Мићка, поцепани, ружно ошишани дечко са клемпавим ушима и ситним, врло пакосним очима. То је син удовице надничарке Настасје, кавгаџија, разбојник, који узима јабуке из сандука на тезги од пиљарице и који ми није једанпут отео пикљеве за игру „баке". Он ме љутито мери и, мени се чини, да се злурадо осећа што ће он а не ја први отићи иза преграде. У мени кипи гнев, ја се трудим да не гледам у њега и у дубини душе једим се на то што ће се и овом дерану одмах опростити грехови.

Испред њега стоји луксузно обучена, дивна госпођа у шеширу са белим пером. Она је приметно узбуђена, нестрпљиво очекује ред, и један јој се образ од узбуђења грозничаво заруменео.

Чекам пет, десет минута ... Иза преграде излази прилично обучен младић са дугим, мршавим вратом и у дубоким гуменим каљачама; почињем да сањам о томе како ћу и ја кад порастем велики купити себи исте такве каљаче, сигурно ћу купити! Госпођа подрхтава и иде иза ограде. На њу је ред.

Кроз свилени застор између једне и друге преграде види се како госпођа прилази налоњи и метанише до земље, затим устаје и, не гледајући у свештеника, у очекивању нагиње главу. Свештеник стоји окренут леђима прегради, а затим ја видим само његову седу, гргураву косу, ланац од крста на врату и широка леђа. А лице се не види. Уздахнувши и не гледајући у госпођу, он почиње говорити брзо, климајући главом, час повисујући, час спуштајући свој шапат. Госпођа слуша понизно као да је крива, кратко одговара и гледа у земљу.

„Шта ли је она згрешила" размишљам ја побожно посматрајући њено благо, лепо лице. „Боже, опрости јој грехове! Дај јој среће!"

Али ево и свештеник покрива њену главу епитрахиљом. — И аз недостојниј ијереј ... — чује се његов глас... — властију јего, мње даноју, прошчају и

разрјешају тја от всјех грјехов твојих... Госпођа метанише до земље, целива крст и враћа се натраг. Већ су јој оба образа румена, али лице

јој је мирно, ведро, радосно. „Она је сад срећна", мислим ја гледајући час у њу, час у свештеника који јој је опростио грехове. „Али

како мора да је срећан човек који је добио право да опрашта." Сад је ред на Мићку, али у мени се наједном буди осећање мржње према том разбојнику, ја хоћу да

одем иза преграде пре њега, ја хоћу да будем први... Приметивши моје кретање, он ме удара свећом по глави, ја му одвраћам исто тако, и читавих пола минута чује се фрктање и такви звуци као да неко ломи свеће ... Нас раздвајају. Мој непријатељ бојажљиво прилази налоњи не савијајући колена, клања се до земље, али шта бива даље, ја не видим; од помисли да ће одмах после Мићке доћи на мене ред, у очима ми се почињу мешати и расплињавати предмети; клемпаве Мићкине уши расту и сливају се са тамним потиљком, свештеник се љуља, под као да је на таласима...

Одјекну свештеников глас: — И аз недостојниј ијереј ... Сад већ и ја корачам иза преграде. Под ногама ништа не осећам као да идем по ваздуху... Прилазим

налоњи која је изнад мене. За тренутак пред мојим очима промиче равнодушно, уморно лице свештениково, али даље видим само његов рукав са плавом поставом, крст и ивицу налоње. Ја осећам блиску присутност свештеника, мирис његове мантије, чујем строги глас и мој образ окренут њему почиње горети... Много шта од узбуђења не чу-јем, али на питања одговарам искрено, не својим већ неким чудним гласом, сећам се усамљене Богородице и Јована Богослова, распећа, своје мајке, и ја бих хтео да плачем, да молим опроштај.

— Како ти је име? — пита свештеник покривајући ми главу меким епитрахиљом. Како је сад лако, како је радосно на души! Грехова више нема, ја сам праведан, ја имам права да идем у рај! Изгледа ми да се и од мене шири

онај исти мирис као од мантије, ја одлазим иза преграде ђакону да се упишем и миришем сво]е рукаве. Црквени сутони више ми не изгледају мрачни, и у Мићку гледам равнодушно, без гнева.

— Како ти је име? — пита ђакон.



— Феђа. — А по оцу? — Не знам. — Како ти се зове тата? — Иван Петрович. — Презиме? Ја ћутим. — Колико ти је година? — Девет. Кад стигох кући, ја, да не бих гледао како вечерају, брзо лежем у кревет и, затворивши очи, сањам о

томе како би добро било да издржим муке од неког Ирода, или Диоскора, да живим у пустињи и, попут старца Серафима, да храним медведе, да живим у ћелији и да се храним само нафором, да разделим имовину сиротињи, и да идем у Кијев. Ја чујем како у трпезарији постављају сто — то се спремају да вечерају; јешће салату од цвекле, пирошке с купусом и прженог смуђа. Ала ми се једе! Пристајем да издржим велике муке, да живим у пустињи без мајке, да храним медведе из својих руку, али само прво да поједем макар једну пирошку с купусом!

— Боже опрости ми грешном — молим се ја покривајући се преко главе. — Анђеле чувару, заштити ме од нечастивог духа.

Сутрадан, у четвртак, будим се душе ведре и чисте као леп пролећни дан. У цркву идем радосно, смело, осећајући да сам спреман за причест, да је на мени лепа и скупоцена кошуља, сашивена од свилене хаљине која је остала од баке. У цркви све дише радошћу, срећом и пролећем; лица Богородице и Јована Богослова нису тако жалосна као јуче, лица присутних за причест озарена су надом и изгледа да Је све што је прошло заборављено, све опроштено. Мићка је такође очешљан и свечано обучен. Ја весело гледам у његове клемпаве уши и, да бих показао како против њега ништа немам, говорим му:

— Ти си данас леп и, кад ти не би коса тако стрчала, и да ниси тако бедно обучен, сви би помислили да твоја мајка није праља већ племкиња. Дођи код мене на Ускрс да играмо „баке".

Мићка неповерљиво гледа у мене и тајно прети песницом. И јучерашња госпођа изгледа ми дивна. На њој је отвореноплава хаљина и крупан, сјајан брош у

виду потковице. Ја јој се дивим и мислим да кад порастем велики сигурно ћу се оженити таквом женом, али, сетивши се да је женити се срамота, ја престајем о томе да мислим и идем за певницу, где црквењак већ чита часове.

ТАЈНА (9)

Првог дана Ускрса увече, саветник Навагин, по повратку из празничких посета, узе у предсобљу лист на коме су се уписивали посетиоци и с њим уђе у свој кабинет. Пошто скиде одело и попи чашу минералне воде, намести се згодније на дивану и поче да чита потписе. Кад му поглед стиже до средине другог низа презимена, он уздрхта, зачуђено прогунђа и с крајњим запрепашћењем на лицу пуцну прстима.

— Опет! — рече он и удари се по колену. — Ово је право чудо! Опет! Опет се уписао тај, ђаво ће га знати ко је и шта је, тај Федјуков!... Опет!

Међу многим потписима налазио се на листу потпис некаквог Федјукова. Каква је зверка тај Федјуков — Навагин уопште није знао. Он изређа у сећању све своје познанике, родбину и потчињене, сећао се и своје давне прошлости, али се никако не могаде сетити ничега чак ни налик на Федјукова. А најчудноватије је било то што се тај инкогнито — Федјуков за последњих тринаест година уредно уписивао сваког Божића и Ускрса. Ко је он, шта је и одакле је — то није знао ни Навагин, ни његова жена, ни вратар.

— Чудновато! — чудио се Навагин ходајући по кабинету. — Чудновато и несхватљиво! Некаква кабалистика! Зовите ми вратара! — викнуо је. — Ђаволски чудновато! А не, ја ћу ипак дознати ко је то!...

— Слушај, Григорије — обрати се он вратару кад уђе — опет ми се уписао тај Федјуков! Јеси ли га видео?

— Нисам. — Како то, забога, па он се, ето, уписао! Значи, био је ту у предсобљу? Је ли био? — Боже сачувај, није био. — Па како се онда могао записати ако није био. — Ни сам не знам. — Па ко ће да зна? Ти зеваш тамо у предсобљу! Сети се, можда је улазио неко непознат! Размисли! — Не, господине, нико непознат није био. Наши чиновници су били, код њеног превасходства је

баронеса долазила, били су свештеници да свете водицу, и више нико није долазио ... — Па то, онда, значи да се као невидљиви дух уписао, је ли? — То не знам, али никакав Федјуков овде није био. На то се ја могу пред иконом ... — Чудно! Непојмљиво! Не-ве-роватно! — замисли се Навагин. — То је чак смешно. Човек се уписује

ево већ тринаест година. И ти никако да дознаш ко је то. Можда је то нечија шала? Можда је неко од чиновника заједно са својим презименом, ради куриозитета, записао и тог Федјукова?

И Навагин поче да разгледа Федјуковљев потпис. Енергичан, китњаст потпис на старински начин, с увојцима и коврџицама, и по рукопису уопште није



личио ни на један од осталих потписа. А налазио се одмах испод потписа губернијског секретара Штучкина, преплашеног и малодушног човека који би сигурно пре умро од страха него што би допустио себи тако дрску шалу.

— Опет се тајанствени Федјуков уписао! — рече Навагин улазећи код жене. — И опет нисам могао да дознам ко је то!

М-те Навагина била је спиритисткиња, и зато је све разумљиве и неразумљиве појаве врло једноставно објашњавала.

— Нема ту ништа чудновато — рече она. — Ти, ето, не верујеш, а ја сам ти говорила и говорим: у природи има врло много натприродног, што никад неће схватити наш слаби ум! Ја сам уверена да је тај Федјуков ... дух који тебе симпатише... Да сам на твоме месту, ја бих га дозвала и питала шта хоће.

— Глупости, будалаштине! Навагин није био сујеверан, али појава која га је занимала била је тако тајанствена да су му и

нехотице свакојаке глупости падале на памет. Цело вече је размишљао о томе да је тај инкогнито Федјуков дух некаквог давно умрлог чиновника кога су истерали из службе Навагинови преци, и који се сад свети њиховом потомку, а можда је то рођак неког писара кога је Навагин отпустио, или девојке коју је он оаблазнио ...

Целе ноћи Навагин је сањао неког старог, мршавог чиновника у похабаном мундиру, као лимун жутог лица, чекињасте косе и оловносивих очију. Тај чиновник је говорио нешто гробним гласом и претио својим коштуњавим прстима.

Навагин умало није добио запаљење мозга. Две недеље је ћутао, мрштио се и само корачао и мислио. На крају крајева он савлада своје скептичко самољубље, уђе у женину собу и рече:

— Зина, дозови ми тог Федјукова. Спиритисткиња се обрадова, нареди да јој донесу један картон и тањирић, посади до себе мужа и поче да чинодејствује. Федјуков се брзо јави...

— Шта хоћеш ти од мене? — запита га Навагин. — Кај се.,. — одговори тањирић. — Ко си ти био на овом свету? — Грешник ... — Ето видиш! — шапну му жена. — А никако ниси хтео да верујеш! Навагин је још дуго говорио с Федјуковим, затим је позвао Наполеона, Ханибала, Аскоченског, своју

тетку Клавдију Захаровну, и сви су му давали кратке одговоре, али тачне и пуне дубоког смисла. Петљао се с тањирићем једно четири сата а заспао уморан, срећан што се упознао с новим, за њега тајанственим светом.

Доцније се сваког дана бавио спиритизмом, а у надлештву објашњавао чиновницима да у природи уопште има много натприродног, чудног, на шта је требало да наши научници одавно обрате пажњу. Хипнотизам, медијумизам, бишопизам, спиритизам, четврта димензија и остале — магле потпуно га освојише, те је по читаве дане, на велико задовољство своје супруге, читао спиритистичке књиге или би се занимао тањирићем, обртањем столова и тумачењем натприродних појава.

Захваљујући његовом примеру, спиритизму се одадоше и сви његови чиновници, али тако свесрдно да је стари економ шенуо памећу и једног дана послао по куриру овакав телеграм: „Државном рачуноводству — Пакао. Осећам да постајем демон. Шта да радим? Одговор плаћен. Василије Кринолински."

Пошто је прочитао неколико стотина спиритистичких брошура, Навагин осети јаку жељу да и сам нешто напише. Пет месеци је седео и планирао, и на крају крајева, написао огромну расправу под насловом „И моје мишљење". Кад је завршио чланак, одлучио је да га пошаље спиритистичком часопису.

Дан, у који је планирао да пошаље чланак, добро је упамтио. Навагин се сећао да је тог незаборавног дана код њега у кабинету био секретар који је начисто преписивао чланак, и црквењак месне парохије, позван по потреби. Навагиново лице је сијало. С уживањем је посматрао своје духовно чедо, мерио прстима његову дебљину, блажено се смешкао и рекао секретару:

— Ја мислим, Филипе Сергејичу, да рукопис треба послати препоручено. Тако је сигурније.. — Затим погледа црквењака и рече: — А вас сам, драги мој, позвао због једне ствари. Уписујем млађег сина у гимназију, па ми треба крштеница, и то ако је могуће, што пре.

— Врло добро, ваше превасходство! — рече црквењак клањајући се. — Врло добро. Разумем. — Можете ли за сутра да ми спремите? — Добро, ваше превасходство, будите без бриге! Сутра ће бити готово! Изволите сутра послати

неког у цркву пред вечерње. Ја ћу тамо бити. Реците да тражите Федјукова, ја сам увек тамо... — Како рекосте! — викну генерал бледећи. — Федјукова. — Ви... ви сте Федјуков? — Запита га Навагин буљећи у њега. — Да, ја сам ... Федјуков. — Па... јесте ли се ви оно уписали код мене у предсобљу? — Јесам — признаде црквењак и збуни се. — Ја се, ваше превасходство, кад идемо да светимо

водицу, увек записујем код угледних особа... То много волим... Кад угледам, извините, списак у предсобљу, просто ме нешто вуче да запишем своје име ...



У немом запрепашћењу, ништа не схватајући и не чујући, Навагин поче да хода горе-доле по кабинету. Он повуче завесу код врата, два-три пута махну руком као балетски jeune-premier кад угледа њу, позвиждука мало, бесмислено се осмехну, показа прстом нешто у простору.

— Ја ћу, онда одмах послати чланак, ваше превасходство? — рече секретар. Те речи повратише Навагина из заноса. Он тупо одмери секретара и црквењака, сети се, љутито

тресну ногом, и викну уздрхталим, високим тенором: — Оставите ме на миру! Ос-та-вн-те ме на ми-ру, кад вам кажем! Шта хоћете ви од мене, не ра-

зумем! Секретар и црквењак су изишли из кабинета и били већ на улици, а он је још увек лупао ногама и

викао. — Оставите ме на миру! Не разумем, шта хо-ћете ви од мене! Оставите ме на миру!

КОЗАК (10)

Закупац салаша „Низи" Максим Торчаков, бердијански ћифта, враћао се колима са својом младом женом кући из цркве и носио тек освећени колач. Сунце још није изашло, али се исток већ заруменио, позлатио. Било је тихо ... Препелица је пућпурикала своје: „Пућ-пурућ! Пућ-пурућ!", а далеко изнад брежуљка шестарио је јастреб и у целој степи више се није могло видети ниједно живо биће.

Торчаков се возио и размишљао о томе како нема лепшег и радоснијег празника од Христовог васкрсења. Био је одскора ожењен и сада је са женом славио први Ускрс. Што год би погледао, на што год би помислио, све му се чинило светло, радосно и срећно. Мислио је о свом имању и сматрао да му је све ваљало, да му је покућство такво да боље бити не може, да има свега доста и да је све лепо. Посматрао је жену, и она му се чинила лепа, добра и питома. Радовао се и зори на истоку, и младој трави, и климавим шкрипавим колима, свиђао му се чак и јастреб који је тромо махао крилима. А кад је уз пут још свратио у крчму, где попуши цигарету и попи једну чашицу, он постаде још радоснији...

— Каже се велики дан! — говорио је он. — Па и јесте велики! Причекај мало, Лизо, сад ће сунце да заигра. Оно сваког Ускрса игра! Па и оно се радује као и људи!

— Оно није живо — примети жена. — Али на њему има људи! — узвикну Торчаков. — Тако ми бога, има! Мени је причао Иван

Степанич да на свим планетама има људи, и на Сунцу и на Месецу. Озбиљно ... А можда учени људи и лажу, ђаво ће их знати! Стани, као да је тамо неки коњ! Богами јесте!

На пола пута до куће код Криве Балочке, Торчаков и његова жена спазише оседлана коња који је стајао непомично и њушио земљу. Крај самог пута на грумену земље седео је риђи козак и, сагнувши се, гледао преда се:

— Христос воскресе! — довикну му Максим. — Ваистину воскресе — одговори козак не подижући главу. — Куда идеш? — Кући, на допуст. — Па зашто ту седиш? — Па онако ... разболео сам се ... Немам снаге да јашем. — А шта те боли? — Све ме боли. — Хм... Види невоље! Другим људима празник, а ти болујеш! Па боље би било да одеш у село или

у механу уместо што тако седиш. Козак подиже главу и обухвати измученим, болесним очима Максима, његову жену, коња. — А ви из цркве? — упита он. — Из цркве. — А мене празник затекао на путу. Не даде ми бог да стигнем. Кад бих сад узјахао, па на пут, али

немам снаге... Да ли бисте ви, православни, дали мени намернику ускршњег колача! — Колача? — упита Торчаков. — Па може, што да не ... Ево одмах ...

Максим хитро претури по својм џеповима, погледа у жену и рече: — Немам перореза, немам чиме да одсечем, а да ломим не ваља се, цео ћу колач да издробим.

Пази, молим те! Потражи да немаш ти перорез? Козак с тешком муком устаде и пође према седлу по нож. — Није него! — љутито рече Торчаковљева жена. — Не дам ти да дробиш колач! С којим образом

да га донесем расеченог кући? И ко је то још видео да се у степи мрси. Иди у село, па се тамо са сељацима омрси!

Жена узе из мужевљевих руку колач увијен у бели убрус и рече: — Не дам! Треба знати ред. Није ово погача него ускршњи колач и грех је дробити га. — Е па, козаче, не љути се! — рече Торчаков и насмеја се. — Не да жена! Збогом и срећан пут! Максим сецну дизгине, цмокну и кола бучно кренуше даље. А жена је још једнако говорила да је грех

сећи колач пре него што дођу кући и да није ред, да све мора имати своје место и време. На истоку, бројећи растресите облаке шареним бојама, засијаше прави зраци сунца; зачу се шевина песма. Више не само један, већ три јастреба на растојању један од другог зашестарише изнад степе. Сунце поче млако да греје,



и у младој трави зацврчаше попци. Пошто су прешли више од једне врсте, Торчачаков се осврну и пажљиво загледа у даљину. — Не види се козак... — рече он. — Еј јадничак, дошло му да се у путу разболи! Нема горе невоље:

треба путовати, а немаш снаге ... Није вајде, умреће уз пут... Не дадосмо му, Лизавета, колач, а требало му је дати. Па и он би се радо омрсио.

Сунце је изашло, али да ли је оно играло или не, Торчаков није видео. Целим путем све до куће он је ћутао, размишљао о нечему и није скидао очију са црног коњског репа. Ко зна зашто, њега обузе самотиња и од празничне радости у грудима му не остаде ништа, као да је није ни било.

Стигоше кући, честиташе Ускрс радницима; Торчаков се поново развесели и поче да разговара, али како седоше да се омрсе и сви узеше по залогај ускршњег колача, он суморно погледа у жену и рече:

— Није лепо, Лизавета, што нисмо дали оном козаку да се рмрси. — Е баш си ти чудан, богами! — рече Лизавета и с чуђењем слеже раменима. — Где си ти то видео

да се празнични колач дели путем? Зар је топогача? Сада је исечен, ево га на столу, па нека га једе ко хоће, био то и твој козак! Као да је мени жао?

— Тако је, нема шта, али жао ми је козака. Јер он ти је гори од просјака и сиромаха. На путу, далеко од куће, болан . . .

Торчаков попи пола шоље чаја и више ништа није ни пио нити јео. Није му се јело, чај му се чинио неукусан као трава, и поново га обузе чамотиња.

Пошто су се омрсили, легоше да спавају. Кад се после два сата Лизавета пробуди, он је стајао крај прозора и гледао у двориште.

— Већ си устао? — упита жена. — Нешто ми се не спава... Е, Лизавета! — уздахну он — увредисмо ја и ти козака! — Опет ти с козаком. Шта си запео с тим козаком? Нека је бог с њим. — Он је цара служио, можда је крв проливао, а ми смо се према њему понели као према свињи! Да

смо га болесног кући довели, нахранили, а ми му чак ни комадић хлеба нисмо дали. — Да, баш ћу ти дати да ми квариш колач, и то још ускршњи! Ти и козак бисте га издробили, а ја бих

после код куће очи бечила? Баш си неки! Максим кришом од жене оде у кухињу, умота у убрус парче колача и пет јаја, па оде у шупу

радницима. — Кузма, остави хармонику — обрати се он једноме од њих. — Седлај дората или Иванчика, па

одајши што пре у Криву Балочку. Тамо има болестан козак с коњем, па му предај ово. Можда још није отишао.

Максим се опет развесели, али почекавши неколико сати Кузму, не издржа, оседла коња и одјаха му у сусрет. Срете га пред самом Балочком.

— Шта је било? Јеси ли видео козака? — Нигде га нема. Биће да је отишао. — Хм .. . ето ти сад! Торчаков узе од Кузме завежљај па одјаха даље. Кад стиже до села, он запита сељаке: — Браћо, да нисте видели болесног козака с коњем? Да ли је прошао овуда? Онако риђ, мршав, на

дорату. Сељаци се згледаше, па рекоше да они козака нису видели. — Поштоноша се враћао, то је тачно, али козака или неког другог, није било. Врати се Максим кући за ручак. — Засео ми онај козак у главу, па то ти је! — рече он жени. — Не да ми мира. Све нешто мислим да

није то бог хтео да нас искуша, па послао анђела или неког свеца пред нас? Јер има и тога. Није лепо, Лизавета, увредили смо човека!

— Шта си се окомио на мене с тим козаком? — викну Лизавета губећи стрпљење. — Наврзао се као чичак!

— А ти, знаш, ниси добра... — рече Максим и пажљиво јој се загледа у лице. И он први пут после женидбе запази да његова жена није добра. — Па нека и нисам добра — викну она и љутито лупи кашиком — тек нећу да делим свакој пијаници

ускршњи колач! — Па зар је козак био пијан? — Био је! — Откуд знаш? — Био је! — Е баш си глупача! Максим, наљутивши се, устаде од стола и поче да грди своју младу жену говорећи јој да је бездушна

и глупа. А она се, и сама љутита, заплака и оде у спаваћу собу, па оданде довикну: — Црко, дабогда, твој козак! Окани ме се, напасти, с твојим смрдљивим козаком, иначе ћу да се

вратим оцу! За све време од свадбе ово је Торчакову била прва свађа са женом. Све до вечерња он је шетао по

дворишту, непрестано мислио на жену, мислио срдито, и сад му се чинило да је она зла, ружна. А као за пакост, козак му никако није излазио из главе и Максиму се привиђале час његове болне очи, час глас, час



ход .. . — Ех, увредисмо човека! — мрмљао је он. — Увредисмо. Увече кад се смркло, њега обузе неиздржљива чамотиња као никада дотад, просто би се обесио! Од

жалости и љутње на жену он се напи, како се опијао раније док је био момак. У пијанству је псовао погрдним речима и викао жени да она има пакосно, ружно лице и да ће је сутра отерати оцу. Изјутра, на други дан празника, он хтеде да се растрезни, па се поново напи.

Од тога и поче расуло. Коњи, краве, овце и кошнице, мало-помало, једно за другим почеше да нестају из дворишта, дугови

су расли, жена постајала досадна... Све те невоље, како је говорио Максим, проистекле су отуда што он има пакосну, глупу жену, што се бог разгневио на њега и на његову жену због болесног козака. Он се опијао све чешће и чешће. Кад је био пијан, седео је код куће и галамио, а трезан лутао степом и чекао да ли ће наићи на козака...

ПИСМО (11)

Окружни прота-намесник отац Фјодор Орлов, пристојан, добро ухрањен човек, од својих педесетак година, као и увек званичан и строг, са уобичајеним изразом достојанства које никад не силази с лица, али до крајности уморан, ходао је тамо-амо по својој малој одаји и напрегнуто мислио само на једно: кад ли ће, најзад, отићи овај његов гост? Та мисао га је мучила и није га остављала на миру ни за тренутак. А гост, отац Анастасије, свештеник једног оближњег села, пре три сата дошао је код њега по једној својој ствари, врло непријатној и досадној, па се заседео и сад, наслоњен лактом на дебелу новчану књигу, седи у углу за округлим столом и изгледа не мисли да оде, мада је већ прошло осам часова увече.

Не уме сваки на време да ућути и на време да оде. Често се догађа да чак и светско васпитани, увиђавни и политички људи не примећују како њихово присуство изазива код уморног или заузетог домаћина осећање налик на мржњу и како се то осећање с напором крије и прикрива лажју. Отац, опет, Анастасије врло лепо види и разуме да је његово присуство тегобно и неумесно, да је намесник који служи ноћу јутрење а у подне дугачку службу, уморан и да жели мира; сваког тренутка спремао се да устане и оде, али није се дизао, седео је и као да очекиваше нешто. То је био старац од својих шездесет пет година, оронуо пре времена, коштуњав и мало погурен, са старачки тамним и веома измршавелим лицем, са црвеним очним капцима и дугим, уским, као у рибе леђима; обучен је у свечану, светлољубичасту, али за њега одвећ широку мантију (коју му је поклонила удовица једног недавно умрлог младог свештеника), у чојани кафтан са широким кожним појасом и у незграпне чизме чија величина и боја јасно показиваху да отац Анастасије не употребљава каљаче. Без обзира на чин и приличне године, нешто жалостивно, утучено и понижено изражаваху његове црвене, мало мутне очи, седа коса на потиљку са зеленом нијансом и широка плећа на мршавим леђима... Ћутао је, није устајао и кашљао је тако обазриво као да се бојао да од звука кашља његово присуство не буде још приметније.

Код намесника старац је долазио послом. Пре два месеца забранили су му да служи све док му опет не дозволе, и отпочели су истрагу против њега. Грехова није имао много. Није био увек трезан, свађао се са својим свештеником и парохијанима, немарно је водио црквене књиге и рачуне, и зато га званично окривише, али сем тога још одавно су кружили гласови да је венчавао и за паре склапао недозвољене бракове и продавао уверења о посту чиновницима и официрима који су долазили к њему из града. Ти гласови кружили су утолико пре што је он био сиромах и имао деветоро деце на врату, која су исто толико несрећна као и он. Синови му беху нешколовани, распуштени и седели су без посла, а ружне кћери нису се удавале.

Немајући снаге да буде отворен, намесник је ходао тамо-амо, ћутао или говорио у алузијама. — Дакле, ви не мислите данас својој кући? — упита он заустављајући се крај мрачног прозора и

провлачећи мали прст кроз кавез заспале нарогушене канаринке. Отац Анастасије се прену, обазриво закашља и брзо одговори: — Кући? Нек иде она с милим богом, нећу ићи, Фјодоре Иљичу. Сами знате да ми је забрањено да

служим, па шта онда да радим тамо? Намерно сам отпутовао да људима у очи не гледам. Сами знате да је срамота не служити. Па, и посла овде имам,Фјодоре Иљичу. Хоћу сутра, пошто се омрсимо, да подробно поразговарам с оцем иследником.

— Тако... — зевну намесник. — А где сте одсели? — Код Зјавкина. Отац Анастасије се наједном сети да кроз два сата намесник треба да служи јутрење на Ускрс и би

га срамота због његове непријатне, нелагодне посете, па одлучи да одмах оде и остави на миру уморног човека. И старац устаде да пође, али пре него што се поче поздрављати, он се искашљавао читав минут и испитивачки, све с истим изразом неодређеног ишчекивања у целој својој појави, гледао је намесника у леђа; на лицу му се појавише стидљивост, бојажљивост и жалостан, усиљен осмех, којим се смеју људи који не поштују себе. Некако одлучно махнувши руком, он рече кроз промукли звечећи смех:

— Оче Фјодоре, будите милостиви до краја и наредите да ми на растанку даду.. . чашицу ракије! — Сад није време за ракију — строго рече намесник. — Треба бити обазрив. Отац Анастасије се још више збуни, засмеја се и, заборавивши на своју одлуку да иде кући, спусти

се на столицу. Намесник погледа у његово сметено, збуњено лице, у погнуто тело, и би му жао старца.



— Даће бог па ћемо сутра пити — рече он желећи да ублажи своје строго одбијање. — Све у своје време.

Намесник је веровао да се људи могу поправити, али сад кад га све више обузимаше осећање сажаљења, поче му се чинити да је овај старац који је био под истрагом, испијен, сав спутан гресима и старачком немоћи, заувек пропао за живот, да на земљи нема више те силе која би исправила његова леђа, дала његовом погледу ведрине, обуставила непријатни, бојажљиви смех, којим се он изузетно смејао да би бар донекле загладио одвратни утисак који је правио на људе.

Старац већ више није изгледао оцу Фјодору крив и покварен, већ понижен, увређен, несрећан; сетио се намесник његове попадије, деветоро деце прљавих и бедних постељних ствари код Зјавкина падоше му на памет однекуд они људи који воле да виде пијане попове и старешине под ислеђењем, и помисли да би отац Анастасије сад најбоље учинио кад би што пре умро и занавек отишао с овог света.

Зачуше се кораци. — Оче Фјодоре, да се не одмарате? — упита из предсобља крупан глас. — Не, ђаконе, уђи. У салу уђе Орловљев сабрат ђакон Љубимов, стар човек, са ћелом преко целог темена, али још

крепак, црне косе и густих, црних, као код Ђурђијанаца, обрва. Он се поклони Анастасију и седе. — Шта има ново? — упита намесник. — Шта може бити ново? — одговори ђакон и, поћутавши мало, настави с осмехом: — Ситна деца

мала и мука, велика деца, велика мука. Таква је ствар, оче Фјодоре, да нисам у стању да се освестим. Циркус, па то ти је.

Он још мало поћута, развуче шири осмех и рече: — Данас се вратио из Харкова Николај Матвеич. Причао ми о моме Петру. Био је, вели, код њега

двапут. — Шта ти је причао? — Узнемирио ме, бог га видео. Хтео да ме обрадује, а кад сам размислио, испаде да се ту нема

човек чему радовати. Туговати треба, а не радовати се... „Твој, каже, Петрушка фино живи, сад му, каже, не можеш ни изблиза прићи..." „Е, па хвала богу, велим..." „Ја сам, каже код њега ручао и видео цео његов начин живота. Живи, каже, господски, да не може боље бити." Ја сам, дабоме, радознао и упитам: „А шта су вас служили за време ручка?" „Прво, каже, рибље, налик на неку врсту чорбе, затим језик на пасуљу, а после, каже, печену ћурку." „Па зар за време поста ћурку? И то ми је, велим, нека радост. Зар о Великом посту ћурку? А.

— Не треба се чудити — рече намесник ироничко шкиљећи очима. И ставивши палчеве обе руке за појас, он се исправи и рече тоном којим се обично говоре

проповеди или тумачи наука хришћанска ђацима среске школе: — Људи који се не придржавају поста деле се у две различите категорије: једни не посте из

лакомислености, а други због неверовања у бога. Твој Петар не пости зато што не верује. Дабогме. Ђакон бојажљиво погледа у строго лице оца Фјодора и рече:

— Што даље, све горе... — Поседесмо, поразговарасмо, те о овом, те о оном, па још испаде да мој неверник-синчић с неком тамо госпођом живи, с туђом женом. Она је код њега у стану уместо жене и домаћице, чај налива, госте дочекује и све остало, као да је венчана. Већ три године како се с том гујом вуче. Циркус, па то ти је. Три године живе, а деце немају.

— Дакле, чедно живе! — зацени се отац Анастасије кашљући промукло.—Ту су и деца, оче ђаконе, ту су, али их не чувају код куће! У вашпитне заводе их шаљу! Хе-хе-хе ... (Анастасије се закашља).

— Не мешајте се, оче Анастасије — строго рече намесник. — А Николај Матвеич га и упита: „Каква је то код вас госпоја што за столом супу сипа?" — настави

ђакон, мргодно мерећи Анастасијев погнути стас. — А он ће њему: „То је, каже, моја жена." А овај га упита: „Јесте ли се давно изволели венчати?" А Петар одговара: „Ми смо се венчали у посластичарници Куљикова."

Намесникове очи гневно успламтеше и на слепоочницама појави се црвенило. Без обзира на његове грехе, Петар му је био уопште несимпатичан и као човек. Отац Фјодор је сав против њега и узео га је што но кажу на зуб. Знао га је још, док је Петар био дечко, гимназист, лепо га се сећао, Јер му је и тада изгледао ненормалан. Петруша-гимназист стидео се да помаже у олтару, вређао се кад су му говорили „ти", улазећи у собу није се крстио пред иконом а, као најглавније што остаде у сећању, волео је много и темпераментно да прича, док по мишљењу оца Фјодора брбљање деци не приличи и штетно је; сем тога, Петруша је презирао и критиковао риболов, према коме намесник и ђакон осећаху велику наклоност. Студент Петар, опет, уопште није ишао у цркву, спавао је до подне, гледао с висине на људе и с неким нарочитим жаром волео је да покреће шкакљива и нерешива питања.

— Па шта хоћеш? — упита намесник прилазећи ђакону и љутито гледајући у њега. — Шта хоћеш? То је и требало очекивати! Ја сам увек знао и био убеђен да од твога Петра ништа напослетку неће испасти! Говорио сам ти и говорим. Што си посејао, то сад и жањи! Жањи!

— Ама шта сам ја то посејао, оче Фјодоре? — тихо упита ђакон мерећи од пете до главе намесника. — А ко је крив ако ниси ти? Ти си родитељ, твоје је чедо! Ти си био дужан да га поучаваш, да му

уливаш страх божји. Учити треба. Ако је да се роди, ви га рађате, а ако је да га учите, ви га не учите. То је



грех! Не ваља! То је срамота! Намесник заборави на свој умор, па је ходао и настављао да говори. На голом темену и челу

ђаконовом појавише се капи зноја. Он као кривац погледа у намесника и рече: — Па зар га нисам поучавао, оче Фјодоре? Господе помилуј, зар ја нисам отац свога детета? Сами

знате да нисам ништа жалио и да сам се целог века трудио и бога молио да му се да право васпитање. И у гимназију сам га дао и инструкторе сам му узимао, и универзитет је свршио. Ато што нисам могао и памет да му окренем, оче Фјодоре, па и сами сте могли схватити да за то немам способности! Некад, док је још ка студент долазио овамо, почињао сам на свој начин да га саветујем, а он не слуша. Кажем му: „Иди у цркву", а он: „Зашто да идем?" Почнеш да му објашњаваш, а он: „Како? зашто?" Или потапше ме по рамену па вели: ,,Све је на овом свету релативно, приближно и условно. Ни ја ништа не знам, ни ви ничесоже не знате, татице."

Отац Анастасије се насмеја, закашља се и поче мрдати прстима увис, као спремајући се да каже нешто. Намесник погледа у њега и рече строго:

— Не мешајте се, оче Анастасије. Старац се смејао, сијао и очигледно са задовољством је слушао ђакона, као да му беше пријатно

што на овом свету и сем њега постоје грешници. Ђакон је говорио искрено, скрушена срца и чак му се сузе појавише у очима. Оцу Фјодору би жао.

— Крив си ти, ђаконе, крив — рече он, али више не тако строго и жустро. — И роди га, али и поучи. Требало га је још од детињства поучавати, па иди му ти сад и поправљај студента!

Настаде ћутање. Ђакон пљесну рукама и рече с уздахом: — Па ја ћу морати да одговарам за њега. — То је оно! Поћутавши мало, намесник и зевну и уздахну истовремено и упита: — Ко чита „Дјејанија"? — Јевстрат. Увек Јевстрат чита. Ђакон устаде и молећиво гледајући у намесника упита: — Оче Фјодоре, па шта сад да радим? — Шта знаш то и ради. Нисам ја отац већ ти. Ти треба боље да знаш. — Ништа ја не знам, оче Фјодоре! Научите ме, најпокорније вас молим! Верујте ми, душа ми је

уморна од бола! Сада не могу ни да спавам ни да седим с миром, и празник ми није празник. Научите ме, оче Фјодоре!

— Напиши му писмо. — Шта знам да му пишем? — Па напиши да тако не иде. Кратко напиши, али строго и озбиљно, не ублажавајући и не

умањујући његову кривицу. То је твоја родитељска дужност. Написаћеш, испунићеш своју дужност и умирићеш се.

— То је тачно, али шта да му пишем? У каквом смислу? Да му напишем, а он да ми одговори: „Како? зашто? какав то грех?"

Отац Анастасије опет се промукло засмеја и поче мрдати прстима. — Како? Зашто? Какав је то грех? — пискаво проговори он. — Исповедам ја једаред једног

господина и кажем му да је сувишно уздање у милосрђе божје грех, а он пита: зашто? Хоћу да му одговорим, а овде — Анастасије се лупну по челу — а овде код мене ничега нема! Хи-и-ха-ха-ха ...

Анастасијеве речи, његов промукли, кркљави смех због онога што није смешно, направише на ђакона и намесника непријатан утисак. Намесник хтеде да каже старцу „не мешај се", али не рече, већ се само намршти.

— Не могу да му пишем! — уздахну ђакон. — Па кад ти не можеш, ко може? — Оче Фјодоре! — рече ђакон обарајући главу на раме и стављајући руку на срце. — Ја сам човек

необразован, нерасудан, а вама је бог подарио разум и мудрост. Ви све знате и разумете, до свега умом долазите, а ја кад треба ни речи не умем рећи. Будите милостиви, поучите ме шта да смислим за писмо! Научите, како да га и шта ...

— Шта ту има да се учи? Нема шта да се учи. Седнеш па напишеш. — Не, учините ми за љубав, оче прото! Молим вас! Ја знам, ваше писмо ће га застрашити и

послушаће, јер сте и ви образовани. Будите тако добри! Ја ћу сести, а ви ми диктирајте. Сутра је грех писати, а данас је баш време, тако бих се једино умирио.

Намесник погледа у ђаконово молећиво лице, сети се несимпатичног Петра и пристаде да диктира. Он посади ђакона за свој сто и отпоче:

— Е, пиши ... Христос васкрс, љубазни сине .. знак усклика. Допрли су до мене, твога оца, гласови... даље у загради ... а из каквог извора то те се ништа не тиче ... заграда . .. Јеси ли написао? ... да ти живиш не водећи рачуна ни о божанским ни о људским законима. Ни удобан живот, ни светски сјај, ни образованост под којима се ти споља прикриваш, не могу да сакрију твој безбожнички лик. По имену ти си хришћанин, али по својој суштини ти си безбожник, тако бедан и несрећан као и сви други безбожници, чак и још беднији јер: они безбожници, не знајући за Христа, пропадају због незнања, а ти пропадаш зато што поседујеш сва



блага, али не мариш за њих. Нећу да набрајам овде све твоје пороке који су ти доста познати, рећи ћу само да узрок твоје пропасти видим у твоме неверовању. Ти сматраш себе за мудрог, размећеш се знањем науке, а нећеш да разумеш да наука без вере не само што не узвишује човека него га чак спушта на ниво најгоре животиње јер... Цело писмо било је у томе духу. Свршивши писање, ђакон га прочита наглас, сину од задовољства и скочи.

— Таленат, прави таленат! — рече он, одушевљено гледајући у намесника и тапшући рукама. — Од бога је такав таленат! А? пресвета богородице! Сто година, чини ми се, не бих могао такво писмо да напишем! Нек вас бог чува!

Отац Анастасије се такође одушеви. — Без дара не можеш тако написати! — рече он устајући и почињући да мрда прстима. — Нећеш

написати! Ту ти је таква реторика да би сваког филозофа могао збунити и за појас заденути. Памет! Сјајна памет! Да се нисте оженили, оче Фјодоре, одавно бисте били владика, заиста бисте били!

Изливши свој гнев у писму, намесник осети олакшање. Њему се вратише и умор и изломљеност. Ђакон је био његов човек и намеснику ништа не посмета да му каже:

— Е, ђаконе, уздрављу да се видимо. Ја ћу једно пола сата да продремам на дивану, јер треба се одморити.

Ђакон оде и поведе са собом Анастасија. Као што увек бива уочи светлог празника, на улици је било мрачно, али је цело небо блистало од сјајних и светлих звезда. У тихом непомичном ваздуху осећало се пролеће и празник.

— Колико ли је времена диктирао? — ишчуђавао се ђакон. — Десетак минута, не више! Други ни за месец дана не би саставио такво писмо. А? Што ти је памет! Таква памет да се ни описати не може! Чудо! Заиста, чудо!

— Е, образованост! — уздахну Анастасије прелазећи преко прљаве улице и дижући до појаса пешеве своје мантије. — Не можемо се поредити са њим. Ја сам црквењаково дете, а он је свршио науке. Дабоме. Прави човек, шта ту.

— А ви треба да чујете како ће он данас за време службе да чита Јеванђеље ка латинском језику! И латински зна, и грчки зна ... Ох Петруха, Петруха! — наједном се сети ђакон. — Е, сад ће да се почеше! Језик ће да прегризе! Мечку ће да роди! Сад више неће питати: „зашто?" Ето сад је баш ударио тук на лук! Ха-ха-ха!

Ђакон се весело и гласно засмеја. После написаног писма Петру, он се расположи и умири. Свест о испуњеној родитељској дужности и вера у снагу писма вратише му и његову веселост и доброћудност.

— Петар у преводу значи камен — рече он приближавајући се својој кући. — Мој, пак, Петар није камен већ пачавра. Гуја га узјашила, а он се с њом мучи, не може да је збаци. Пфуј! Има, боже ме прости, таквих жена! А? Где им је само стид? Узјашила момка, притисла и за сукњу га привезала... Ђаволи је дабогда растргли!

— А можда не држи она њега већ он њу? — Па ипак, изгледа, да она нема стида! А Петра, ја не браним ... Пресешће и њему ... Прочитаће

писмо и почешаће се по глави! Пропашће у земљу од стида! — Писмо је дивно, само овај... не шаљи га, оче ђаконе. Нек иде с милим богом! — А зашто? — уплаши се ђакон. — Тако! Не шаљи га, ђаконе! Каква вајда од тога? Па, рецимо, ти га пошаљеш, он прочита, па...

после? Само га узнемириш. Опрости, нека иде с милим богом! Ђакон зачуђено погледа у тамно лице Анастасијево, у његову раскопчану мантију, у помрчини налик

на крила и слеже раменима. — Како то да опростим? — упита он. — Па ја ћу уместо њега одговарати богу. — Оно тако је, па ипак опрости. Заиста! А бог ће за твоју доброту и теби опростити. — Зар није он мој син? Зар нисам дужан да га поучим, или не? — Да га поучиш? Зашто да га не поучиш? Учити га можеш, само зашто да га безбожником називаш?

Ма биће му жао, ђаконе ... Ђакон је био удовац и живео је у кућици на којој беху три прозорчета. Домаћинством је управљала

његова старија сестра, девојка, која пре три године остаде без ногу и зато није силазила с кревета; он се плашио ње, слушао је и ништа није радио без њених савета. Отац Анастасије сврати к њему. Угледавши на столу у соби ускршњи колач и црвена јаја, он однекуд, ваљда сетивши се своје куће, заплака се и, да те сузе претвори у шалу, одмах се промукло засмеја.

— Да, ускоро ћемо се омрсити — рече он. — Јесте ... Око, ђаконе, не би сметало ни сад ... попити чашицу ракије. Ако дозволиш? Попићу — прошапута он, па гледајући косо у врата, додаде: — да старица ... не чује ... пази, ни гу-гу ...

Ђакон ћутке привуче к њему боцу и чашицу, отвори писмо и поче читати гласно. И сад му се оно исто тако допаде као и онда кад му је диктирао намесник. Он сину од задовољства, и као да је пробао нешто веома слатко, заврте главом.

— Е, што је писмо! — рече. — Петруха ни у сну није сањао овакво писмо. Тако му и треба, да се сав озноји ... дабоме!

— Знаш шта, ђаконе? Не шаљи га — рече Анастасије наливајући још једну чашицу као случајно. —



Опрости му, нек иде с милим богом! Да ти кажем... кскрено. Ако му отац, рођени отац његов не опрости, онда ко ће? Сам, ђаконе, помисли: има и без тебе ко ће да га осуди, него ти нађи своме сину оне који ће му опростити! Ја ћу ... ја ћу, брате мој, да попијем још једну ... Последњу Него, узми просто па му напиши: праштам ти, Петре! Он ће разумети! Осетиће! Ја, брате мој ... ја, ђаконе, по себи то ценим. Кад сам живео као људи и жалости је било мало, а сад кад сам изгубио слику и прилику божију једино што желим то је да ми добри људи опросте. Па и сам помисли, не треба праштати праведнима већ грешним. Нашто да прашташ твојој старици ако она није грешна? Не, опрости ти ономе кога је жалосно погледати... дабоме!

Анастасије подбочи главу песницом и замисли се. — Страшно је то, ђаконе — уздахну он, очигледно колебајући се да још попије. — Страшно! У греху

ме роди мати моја, у греху сам живео, у греху ћу и умрети... Боже, опрости ми грешном! Заплео сам се ја, ђаконе! Нема ми спаса! И не само да сам се заплео у животу већ и у самој старости пред смрт ... Ја...

Старац одмахну руком и опет испи, затим устаде и премести се на друго место. Ђакон, не испуштајући из руку писмо, поче ходати тамо-амо по соби. Он је размишљао о своме сину. Незадовољство, жалост и страх нису га више узнемиравали: све је то ушло у писмо. Сад је само замишљао Петра, представљао његово лице, сећао се прошлих година кад је син долазио у госте о празницима. Размишљао је само о оном лепом, топлом и жалосном, о чему се може размишљати без замора, макар целог живота. Чезнући за сином, он још једном прочита писмо и упитно погледа у Анастасија.

— Не шаљи! — рече овај одмахнувши шаком. — Не, ипак... треба. Ипак оно ће га, овај... мало опаметити. Није на одмет ... Ђакон извуче из стола коверат, али пре него што ће ставити у њ писмо, седе за сто, осмехну се и

додаде са своје стране при дну: „А код нас су поставили сталног пристава. Он је вештији од ранијег. И играч је, и брбљивко, и мајстор за све, тако да говоровске ћерке лудују за њим. Командант војног округа Костирјов, кажу, да ће такође ускоро у пензију. И време му је'" — и ђакон, необично задовољан, не схватајући да је овим додатком на крају покварио строги тон писма, написа адресу и стави писмо насред стола.

УДАВ И КУНИЋ (12)

Пјотр Семјонич, отрцани и ћелави створ у сомотском хаљетку са љубичастим кићанкама, заглади своје куштраве бакенбарде и настави:

— А затим, mon cher2, ако хоћете, има још један начин. То је најделикатнији, најмудрији,

најпакоснији, али и најопаснији по мужеве. Њега могу схватити само психолози и познаваоци женског срца.

За њега је conditio sine qua non3: стрпљење, стрпљење и стрпљење. Ко не уме да чека и да трпи, томе овај

начин не одговара. По том начину, ви се док освајате нечију жену држите што је могуће даље од ње. Кад осетите да вас привлачи, то је као нека бољка, ви престајете да јој одлазите, срећете се с њом што је могуће ређе, онако овлаш, при чему се одричете задовољства да разговарате с њом. Ви тада дејствујете на растојању. Читава ствар је у једној врсти хипнозе. Она не сме да вас види, али мора да вас осећа, као што кунић осећа поглед удава. Ви њу не хипнотишете погледом, већ отровом вашег језика у чему вам као најбољи проводник може послужити њен муж. На пример, ја сам заљубљен у извесну НН и хоћу да је освојим. Негде у клубу или у позоришту ја срећем њеног мужа.

— А како је ваша супруга? — питам га ја између осталог. — Веома љупка жена, морам вам рећи! Страшно ми се свиђа! Сам ђаво зна колико ми се свиђа!

— Хм... а по чему вам се она толико свидела? — пита задовољан супруг. — Предивна, поетична душа која може да дирне и сам камен и да га натера да се у њу заљуби! Али

ви мужеви сте прозаични и разумете своје жене само у меденом месецу ... Зар не схватате да је ваша супруга идеална жена! Схватите и радујте се што вам је судбина послала такву жену! Ето, баш такве су жене потребне у наше време... Баш такве!

— А шта је то на њој тако нарочито? — не сналази се супруг. — Та она је лепотица, пуна грациозности, живота и истине, поетична, искрена, а у исто време

загонетна! Кад таква жена једном заволи, онда воли снажно, ватрено ... И све у томе смислу. Тог истог дана супруг пред спавање неће издржати а да не каже жени:

— Срео сам Пјотра Семјонича. Страшно те је хвалио. Просто је одушевљен. Те да си лепотица, те грациозна, те загонетна... И наводно си способна да волиш некако нарочито. Напричао је три товара... Ха-ха ...

После тога, не видевши се с њом, ја поново тражим прилику да сретнем супруга. — А да, драги мој ... — кажем ја њему, — Био ми је јуче један сликар, добио је наруџбину од

некаквог кнеза да за две хиљаде рубаља нацрта главу типичне руске лепотице. И замолио ме да му потражим модел. Хтео сам да га упутим на вашу жену, али ми је било незгодно. А ваша жена би баш одговарала! Дивна глава! Ђаволски ми је криво што тај красни модел не наиђе на неке сликарске очи! Ђаволски ми је криво!

2 Драги мој.

3 Апсолутни услов.



Треба бити сувише нељубазан супруг па не пренети то жени. Ујутру се жена дуго посматра у огледалу и размишља:

„Откуд му та идеја да ја имам чисто руско лице? " После тога, кад год се огледа, она сваки пут већ мисли на мене. У међувремену моји изненадни

сусрети с њеним мужем се настављају. После једнога од тих сусрета, муж долази кући и почиње да загледа женино лице.

— Шта ме тако загледаш? — пита она. — Ама онај особењак Пјотр Семјонич пронашао да ти тобож имаш једно око тамније од другог. Ја то

не видим, па ме убиј! Жена опет на огледало. Она се дуго огледа и размишља: „Да, изгледа да је лево око мало тамније од десног... Не, изгледа да је десно тамније од левог. Уосталом, то му се само тако учинило!" После осмог или деветог сусрета, муж каже жени: — Видео сам у позоришту Пјотра Семјонича, моли те да извиниш што не може да сврати до

тебе: нема времена! Каже да је врло заузет. Изгледа да већ неколико месеци није био код нас... Ја сам почео да му лребацујем због тога, а он се извињава и каже да неће доћи док год не заврши некакав посао.

— А кад ће да заврши? — пита жена. — Каже да неће пре годину или две. А какав то посао има тај ветрогоња, ђаво би га знао.

Особењак, нема шта! Навалио на мене као нездрав: ,,3ашто се ваша жена не бави позориштем? Каже, с таквом племенитом спољашношћу, с таквим интелектом и способношћу да осећа, прави је грех да живи код куће. Она, каже, мора све да остави и да оде онамо куда је зове њен унутрашњи глас. Нису за њу оквири свакодневнице. Каже, такве природе као што је она морају да се налазе изван времена и простора."

Жена, дабоме, једва разуме ту кићеност, али ипак се топи и грца од усхићења. — Саме глупости? — трудећи се да изгледа равнодушна. — А шта је још казао? — „Да нисам заузет, каже, ја бих вам је преотео." „Па преотмите је, кажем ја, нећу вас због тога

звати на двобој." Ви њу не разумете, виче он! Њу треба разумети! То је, каже, необична, силна природа која тражи излаза! Жао ми је, каже, што ја нисам Тургељев, иначе бих је одавно описао." Ха-ха... Запала си му за око! А, мислим се ја, брајко мој, кад би ти провео с њом две-три годинице, друкчије би ти певао ... Особењак!

И јадну жену постепено обузима страсна жудња да се види са мном. Ја сам једини човек који ју је разумео и она може само мени да се повери! Али ја упорно не одлазим и избегавам да је видим. Она ме није одавно видела, али мој мучно слатки отров ју је већ отровао. Док јој муж, зевајући, преноси моје речи, њој се чини да чује мој глас, види сјај мојих очију.

Долази време кад треба улучити прилику. Неке вечери муж се враћа кући и каже: — Срео сам малочас Пјотра Семјонича. Нешто је тужан, нерасположен, покуњио се. — Зашто? Шта му је? — Ко би га знао. Жали се да га је туга обрвала, ја сам, каже, усамљен; немам, каже, ни рођака, ни

пријатеља, немам ону душу која би ме разумела и стопила се с мојом душом. Мене, каже, нико не разуме и ја сада желим само једно: смрт...

— Будалаштине! — каже жена, а у себи мисли: „Јадник! Ја га одлично разумем! И ја сам сама, ни мене нико це разуме осим њега, а ко би, ако не ја, разумео како је његовој души?"

— Да, велики особењак — наставља муж. — Од туге, каже, ни кући не иде, по читаву ноћ шета Н-ским булеваром.

Жена је сва у грозници. Она страсно жели да пође на Н-ски булевар и да звирне бар једним оком на човека који је умео да је разуме, а који сада тугује. Ко зна, кад би поразговарала с њим, кад би му рекла две-три речи утехе, можда би престао да пати. Кад би му рекла да он има пријатеља који га разуме и цени, он би се душевно преообразио.

„Али то је немогућно ... Неуљудно ..." мисли она. „На то не смем ни да мислим, само би још требало да се заљубим а то је непристојно... глупо."

Сачекавши да муж заспи, она подиже своју успаљену главу, приноси прст уснама и премишља: шта би било кад би се усудила да сада изађе из куће? Могла би нешто после да слаже, да каже да је ишла у апотеку, зубару.

„Идем!" одлучи она. План има већ спреман: Из куће споредним степеништем, до булевара фијакером, на булевару ће

проћи поред њега, само погледати, па назад. Тиме неће компромитовати ни себе, ни мужа. И она се облачи, тихо се искрада из куће и жури на булевар. На булевару је мрачно, пусто. Голо

дрвеће спава. Нема никога. Али она види прилику, То мора да је он. Дрхтећи целим телом, изван себе, она се полако приближава к мени ... Ја идем према њој. Неколико часака ми стојимо ћутећи и гледамо једно другом у очи. Пролази још један часак ћутања и... кунић неминовно упада у чељуст удава.

КРИTИЧАР (13)

„Часна старина", стар и погрбљен, с кривом брадом и модрим носом, срете у бифеу једног приватног позоришта свог старог пријатеља новинара. После уобичајеног поздрава, распитивања и уздаха, часна



старина предложи новинару да попију по једну. — Има ли смисла? — нећка се новинар. — Ма што да не, хајде да попијемо. Па ни ја, брате, не пијем, само овде нама глумцима дају попуст,

скоро у пола цене; хтео-не хтео, мораш да пијеш. Хајдемо! Пријатељи прилазе бифеу и испијају. — Сит сам се нагледао ваших позоришта. Добра су, нема шта — гунђа часна старина сардонично

се смешкајући. — Хвала лепо, нисам се томе надао. А овамо, кобајаги, некаква престоница, центар уметности! Просто ме било срамота да гледам.

— Јеси ли био у Александринки? — пита новинар. Часна старина презриво одмахује руком и иронично се кези. Његов модри нос се мршти и испушта

звук смеха. — Био сам! — одговара он тобож преко воље. — Па шта? Свиђа ти се? — Да, грађевина ми се свиђа, споља је лепо позориште, нема шта, али што се тиче глумаца, то

извини. Можда су они и добри људи, генији, Дидрои, али с моје тачке гледишта, они су у односу на уметност убице и ништа друго. Кад бих ја био нека власт, ја бих све њих протерао из Петрограда. Ко им је шеф овде?

— Потехин. — Хм... Потехин. Па зар је он некакав управник. Нема ни стаса, ни гласа, ни појаве. Импресарио

или директор, ако је прави, мора да има појаву, солидност, убедљивост, да сва трупа то осети! Трупу треба држати чврстом руком, јакако!

Часна старина испружа стиснуту песницу и испушта уснама звук, некакво цврчање као уље на тигању.

— Јакако! А шта си ти мислио? За нас глумце, нарочито оне младе, опасна је попустљивост. Глумац мора да схвати и осети какав је он човек. Ако импресарио почне да му говори „ви" и да га мази, он ће онда зајашити импресарија. Покојни Сава Трифонич, сећаш га се можда, понашао се као другарчина према глумцу, као са себи равним, али кад се тицало уметности, био је као гром и муња! Понекад тако, или те казни или осрамоти пред публиком, или те тако наружи да после три дана не дођеш к себи. А зар то може Потехин? Нити има снаге, нити правог гласа. Ма не само трагичар или резонер, ни онај последњи шмркавац из Фортинбрасове пратње неће се уплашити од њега. Како би било да попијемо још по једну, а?

— Има ли смисла? — нећка се новинар. — Па, оно, како се узме, није баш препоручљиво пити пред ноћ ... али овде је попуст за глумце —

грехота је да не пијемо. Пријатељи испијају. — Па ипак, ако хоћемо непристрасно да судимо, ми имамо пристојну трупу — каже новинар

мезетећи кисео кулус. — Трупа? Хм ... Пристојно, нема шта ... Не, брајко мој, нема више у Русији добрих глумаца! Ниједан

није остао. — Е, баш ниједног! Чак и код нас у Питеру има добрих, а некамо ли у целој Русији. На пример

Свободин... — Сво-бо-дин? — каже часна старина узмичући са ужасом и пљескајући рукама. — Па зар је то

некакав глумац? Имај милости, зар постоје и такви глумци? Па он је дилетант. — Па ипак ... — Шта, па ипак? Да сам ја нека власт, ја бих тог твог Свободкина протерао из Петрограда. Зар се

може тако играти, а? Може ли се? Хладан, сув, ни трунке осећања, монотон, без икакве експресије... Не, хајде још по једну! Не могу да поднесем! Мука ми је!

— Немој, брате, молим те ... Не могу више да пијем! — Ја частим! Ми имамо овде попуст и мртвац би морао да пије! Други плаћају гривеник, а ми само

петак. Јефтиније од печурака! Пријатељи пију, при чему новинар маше главом и накашљава се тако одлучно као да је решио да

пође у смрт за истину. — Он не игра срцем, већ главом! — наставља часна старина. — Прави глумац игра нервима, из

петних жила, а овај те дави све према граматици и краснопису... Зато и јесте досадан. У свим улогама је исти! Какав год сос служио уз штуку, штука остаје штука! Тако ти је то, брајко мој ... Пусти ти њега у мелодраму или у трагедију, па ћеш онда видети како ће се згрчити... Комедију свако може да одигра, али одиграј ти мени мелодраму или трагедију! Зашто се код вас не играју мелодраме? Плаше се! Нема ко! Ваш глумац не уме ни да се обуче, ни да подвикне, ни да заузме позу.

— Стани, па ипак ми је то чудно... Ако Свободин није таленат, имамо ми поред њега и Сазонова, Далматова, био је Петипа, па у Москви Кисељевски, Градов-Соколов, а у провинцији Андрејев-Бурлак.

— Чуј ти, ја с тобом озбиљно говорим, а ти се шегачиш — вређа се часна старина. — Ако су по твом мишљењу све то глумци, онда ја немам шта с тобом да разговарам. Зар су то глумци? Све сами осредњаци! Шмира, гримасе, бенављење и ништа друго! Да сам ја нека власт, ја их не бих пустио ни на пушкомет до позоришта! Толико ме нервирају да бих могао на двобој да их изазовем! Ајде, молим те, зар су



то неки глумци? Они кобајаги умиру на сцени, а направе такву гримасу да се цео партер преврне од смеха. Ономад су хтели да ме упознају са Варламовим, низашта на свету!

Часна старина пакосно исколачи очи на новинара, направи гест негодовања, па рече тоном презирног трагичара:

— Ти како хоћеш, а ја ћу још једну! — Јао... па зашто? Већ смо доста пили! — Ама шта се буниш? Кажем ти да је попуст ја иначе не пијем, али овде мораш кад је... Пријатељи испише још по једну, па неко време тупо посматраху један другог присећајући се теме

разговора. — Дабоме, свако има своје мишљење — мрмља новинар — али човек мора да буде много

пристрастан и необјективан па да не призна да је, на пример, Горјева...— Набеђена! — прекида часна старина. — Парче леда! Талентована риба! Иди ми — дођи ми! Неко зрно талента има, не могу да кажем, али нема жара, снаге, нема онога, разумеш ли, да забибери! Каква је њена игра? Обична порција сладоледа! Лимунада! Док она игра, правом гледаоцу, који се разуме, ухвати се слана на брковима и бради! Па и уопште у Русији нема више правих глумица... не, нема! Свећом по дану да је тражиш... Ако има понеки мали таленат, и он се ускоро истопи и страда од данашње моде ... Ни глумаца нема ... Узмимо, на пример, тог вашег Писарева ... Шта је то?

Часна старина се повлачи један корак уназад и избезумљено бечи очи. — Шта је то?! Зар је то глумац? Хајде, молим те, реци ми искрено: Зар је то глумац? Зар је

допуштено њега пустити на сцену? Дере се некаквим дивљачким гласом, лупа, без везе витла рукама? Он не треба да игра људе, него препотопске ихтиосаурусе и мамуте ... Него како!

Часна старина лупа песницом по столу и виче: — Него како. — Де, де, лакше! — умирује га новинар. — Нема смисла, посматра нас публика. — Не иде то тако, брајко си ми мој! То није игра, то није уметност! То значи уништавати, клати

уметност! Погледај само ону Савину... Па шта је то?! Талента, не дај боже, само лажна дрскост и разиграност којој нема места на озбиљној сцени! Док је гледаш, просто те, разумеш ти мене, хвата страва: где смо ми? Куда идемо? чему тежимо? Про-па-ла уметност!

Пријатељи ћутећи, схвативши један другог, прилазе бифеу и пију. — Много си стрррог — штуца новинар. — Нне могу другачије! Ја сам класичар, играо сам Хамлета и захтевам да света уметност буде

уметност ... Ја сам стар ... Они су према мени сви дееечурлија ... Да ... упропастили су руску уметност! На пример, московска Федотова, или Јермолова... Прослављају јубилеје, а шта су честито урадиле за уметност? Шта? Само су поквариле укус публике! Или, рецимо, много хваљени московски Ленски и Иванов-Козељски... Какав је њихов таленат? Набеђени... И шта они разумеју, тако ти бога! Јер, за игру није довољна само жееља... потребан је још и дар, искра! Да испијемо још по једну, а?

— Па тек што смо, по ... попили! — Дедер! Нема везе ... ја частим... Глумци имају попуст, није велики трошак. Пријатељи пију још. Они већ осећају да је много пријатније седети него стајати, па седају за сточић. — Или да узмемо остале... — мрмља часна старина. — Саша брука и покор за људски род...

Понеки нема још ни двадесет година, а већ је покварен до сржи... Човек млад, здрав, леп, а запео да игра некаквог Свистуљкина или Пишчалочкина, оно што је лакше и што публика воли, а ни на памет му не пада да се прихвати класичних улога. У моје време, брајко мој, сваки глумац је играо Хамлета . .. Сећам се једанпут у Смоленску, због болести глумца, покојни Васка суфлер играо је улогу војводе Ришељеа ... Ми смо озбиљно схватили уметност, а не као ови данашњи.. . Ми смо се трудили... Тако понекад, о празницима, пре подне цигуљамо краља Лира, а увече растурамо Коверлеја, и то из све снаге, да позориште трешти од аплауза...

— Немој, нађе се и сада добрих глумаца. На пример, у Москви Давидов као Корш... капу доле! Јеси гледао? Гигант! Прави ко ... колос!

— Тја .. . Па, добар је ... користан глумац ... Само брате, нема заната, нема школе. Кад би га ухватио неки добар импресарио, па му дао праву школу, е, какав би то глумац испао! А сада је безбојан... Ни овамо, ни онамо ... Чак ми се чини да нема ни талента. Него, разгласили га, преувеличали. Келнер! Дај још две препеченице! Брже!

Дуго још гунђа часна старина. Користи глумачки попуст све док се модра боја његовог носа не расплине преко целог лица и док новинару не почне само од себе да се затвара лево око. Лице му је као и раније строго и стиснуто у сардоничан осмејак, глас мукао као глас из гроба, а очи гледају неумољиво пакосно. Али наједном лице, врат, па чак и песнице часне старине озарава бескрајно блажен и попут перца нежан осмејак. Тајанствено намигујући, он се нагиње на уво новинару и шапуће:

— Кад би само из ваше Александринке најурили Потехина и цео његов ансамбл.. . фију! Па да скупимо нову трупу, праву, неискварену, и то да потражимо у неком Рјазану или Казану једног импресарија који би, знаш, имао чврсту руку.

Часна старина се загрцне, па настави сањалачки гледајући у новинара: — Па да спремимо „Уголинову смрт" и „Велизарија", па да ударимо макар и некрштеног „Отела" или



опалимо, разумеш ли ти, „пљачку поште", онда да погледаш како бих пунио дворану. Тада би тек видео шта значи права игра и таленти!

СЛУЧАЈ (14)

Прича једног кочијаша

Ето, у том шумарку иза јаруге десио се, господине драги, тај случај. Мој покојни отац, бог да му душу прости, носили су господару пет стотина рубаља у готову; тада су наши и шепељевски сељаци држали под закуп господинову земљу и отац је носио паре да плати за пола године. Они су били побожан човек, Свето писмо су читали, а да заброје неког или да увреде, или, рецимо, у зао час да опљачкају, боже сачувај, и сељаци су их врло поштовали, и кад је требало неког у град послати, код власти или с парама, онда су њих слали. Издвајали су се они од обичних људи, и не било ми замерено, имали су своју болесну уобразиљу. Волели су добро да повуку. Понекад нису могли да прођу поред крчме: сврате, попију чашицу... и јао си га мени! Знали су они за ту своју ману и, кад су друштвене паре носили, онда, да не би заспали или случајно да им не би оне испале, увек су мене водили са собом или сеју Ањутку.

Искрено да речем, цела наша породица је велики љубитељ вотке. Ја сам писмен, служио сам у стоваришту дувана шест година и могу да разговарам са сваким школованим господином, и разне лепе фразе умем да употребљавам, али како сам прочитао у једној књизи да је ракија сатанина крв, дошао сам и ја до закључка, драги господине, да је то сасвим тачно. Од вотке је и мени лице помодрело и нимало више нисам разборит и, ето, као што извољевате видети, служим као кочијаш, као неписмени гејак, као простак.

Дакле, запричах вам, отац су носили паре господару, с њим је путовала Ањутка, а тада је она имала седам година, можда и осам ... била је неразумна и малецка, једва је гмизала. До Каланчика су срећно догурали, били су трезни, а кад стигоше у Каланчик и свратише у крчму Мошулана, отпоче да ради код њих она иста уобразиља. Попили су по три чаше, па распалише да се хвале пред светом:

— Ја сам, вели, мали, прост човек, а у џепу имам пет стотина рубаља; ако хоћу, вели, могу купити и крчму, и цео једик, и Мошулана са његовом Чивуткињом и Чивучићима. Све, вели, могу да купим и да платим.

Тако су се, дакле, мало нашалили, па још и после тога почели и да се жале: — Несрећа је, вели, ех, православни моји, бити богат човек, трговац или тако нешто. Кад немаш

пара, немаш ни брига, а кад имаш пара, држи се стално за џеп да ти опаки људи не украду. Страшно живи на свету онај ко има много пара.

Пијан свет, дабоме, слушао је, досећао се у чему је ствар и тувио то у главу. А тада су ту у Каланчику железницу градили, па је било и разног олоша и босоноге банде тушта и тма, као скакаваца. Отац се после досетио, али било је већ доцкан. Реч није врабац, излети.. . и не ухвати је. Иду они тако шумарком, господине драги, кад наједном ето ти, неко јури за њима на коњу. Отац није био кукавица, нема ту шта, али је посумњао; ту, кроз шумарак, пут је непроходан, возе само сено и дрва, и нико нема никакве потребе да туда галопира, нарочито радног дана. Нико не јури на коњу џабе.

— Као да је потера — кажу отац Ањутки: — богме, добро су се растрчали. У крчми је требало ћутати, држати језик за зубе. Елем, кћерко, душа ми слути да ово неће бити на добро.

Размислише они мало о своме тешком положају и кажу сеји мојој Ањутки: — Изгледа да овде нису чиста посла, а можда је заиста и потера. Ма како било, драга Ањутка, но

ти, брајко, ево ти паре, склони их код себе негде испод сукње и иди у жбуње и сакриј се. Ако нападну, У зао час, проклети били, онда трчи мајци и предај јој паре, па нек их она однесе председнику општине. Само, пази, никоме на очи не иди, трчи негде кроз шуму, негде јаругом, да те нико не опази. Хајд' сад, па се у другог бога поуздај. Нек ти је Христос на помоћи!

Отац гурну Ањутки завежљај с парама и она изабра понајгушће жбуње, и сакри се. Мало доцније, стигоше оца три коњаника: један снажан, са великом њушком, у црвеној вуненој кошуљи и високим чизмама, а друга двојица поцепани, дроњави, види се, да су са железнице. Како су отац слутили тако је заиста и испало, драги мој господине. Онај у црвеној кошуљи, сељак јак, снажан, који се издвајао од осталих, заустави коња, па сва тројица навалише на тату.

— Стој, тамо ти, рђо једна! Паре где су? — Какве паре? Ђаво те однео! — Па оне паре што господину носиш за закуп! Дај, тамо ти, рђо једна, иначе ћеш главу изгубити,

погинућеш без причешћа! Па ти отпочну над мојим оцем свој гнев да искаљују, а отац у место да их моли, да плаче или тако

нешто, наљути се и стаде да их грди, на најгори, дакле, начин. — Шта сте ме, вели, проклети да сте, напали? Поганије једне, да вас бог убије, и колера вас сатрла

дабогда! Нису вам паре потребне, већ мотка, па да вам после три године леђа бриде. Одлазите, буквани једни, иначе ћу се на свој начин бранити. Имам ја пиштољ са шест метака за појасом!

А разбојници после таквих речи посташе још гори, и почеше тући оца чим стигну. Претражили су они цела кола, претресоше оца до голе душе, па му чак и обућу скидоше; кад су

видели да од туче он све жешће псује, почеше га на разне начине мучити, а Ањутка је за то време седела у жбуњу и, срце моје, све гледала. Кад је већ видела да отац лежи на земљи и кркља, стругнула је одатле и



из све снаге јурнула, негде кроз шибљак, негде јаругом, па натраг кући. Девојчица је била мала, без икаквог разумевања, није знала пута и трчала је онако, куд је очи воде. До куће је било око девет врста. Други би за сат то прешао, а мало дете дабоме, корак напред, два устрану, па и не може ти свако босим ногама ићи кроз шуму по трњу; и на то се треба навићи, а некада су се наше девојчице врзмале по зиданој пећи или по дворишту, а у шуму су се плашиле да иду.

Увече Ањутка некако дотрча до насеља, погледа... и виде нечију колибу. А то је била колиба шумара код Сукорокових, у државној шуми су је трговци тада држали под закуп и правили ћумур. Куцнула је. Изађе из колибе снаша, шумарева жена. А Ањутка ти одмах ни пет ни шест па у плач и објасни јој све како је било, све до ситница, па је чак и о парама испричала. Шумарка се ражалостила.

— Душо моја! Јагодице! Па то је тебе тако малецну, сами бог сачувао! Дете моје рођено! Хајдемо у колибу да ти дам бар нешто да једеш.

Дакле, почела је да подилази Ањутки, нахранила је, напојила и чак поплакала заједно с њом и тако је освојила да јој је девојчица чак, глете молим вас, и завежљај с парама дала.

— Ја ћу, душице, склонити то па ћу ти, каже, сутра ујутру дати и до куће те испратити, ластавице моја.

Узела снаша паре и Ањутку сместила на зидану пећ, да спава где су се тада сушиле метлице. А на тој истој пећи, на метлицама, спавала је и шумарева кћерчица, тако исто малецка као и наша Ањутка. И после нам је Ањутка причала да је мирис од метлица био такав као од меда! Легла је Ањутка, и није могла да спава, и тихо је плакала: било јој је жао оца и уплашила се. Али, господине мој, не прође ни сат, а виде она како у колибу улазе она три разбојника што су мучили оца. Онај баш са великом њушком, у црвеној вуненој кошуљи, харамбаша њихов, приђе снаши и рече:

— Е, жено, само залуд душу огрешисмо. Данас, каже, у подне убисмо човека. Да смо га убили, убисмо га, али од пара ни аспре не нађосмо.

Дакле, тај, у црвеној кошуљи, испао је шумаркин муж. — Оде човек ни за шта — рекоше његови одрпани другови: — забадава огрешисмо душу. Шумарка гледа у сву тројицу и осмехује се. — Шта се, лудо, церебариш? — Ама смејем се зато што нити сам убила нити душу своју огрешила а паре сам нашла. — Какве паре? Шта бунцаш? — Па ево, види како ја бунцам. Шумарка одреши завежљај и показа им, проклета да је, паре, затим исприча све, како је дошла код

ње Ањутка, шта је девојчица причала и остало. Убице се обрадоваше, почеше да деле паре између себе, замало се и не потукоше, затим, дакле, седоше за сто да шљемају. А Ањутка лежи, јадница и слуша све њихове разговоре и тресе се, као Чивутин на тигању. Шта је могла да ради? И из њихових речи дознаде да је отац умро и да лежи насред пута, и поче јој се чинити, лудици једној, како јадног оца курјаци и пси растржу, како је наш коњ зашао далеко у шуму па и њега курјаци смазали, и како ће и Ањутку зато што паре није сачувала на робију послати и тући.

А разбојници се накресаше и послаше снашу по вотку. Пет рубаља су јој дали да купи и вотке, и фина вина. Па су онда распалили да пију на туђ рачун и да певају. Пили су, пили, псине једне, па опет послаше снашу да би пили, дакле, док не падну у несвест.

— До ујутру ћемо лумповати! — драли су се. — Пара сад имамо доста, нема шта да се жали. Пиј, ал' памет не попиј!

Некако, око поноћи, кад се сви добро уредише, снаша отрча и трећи пут по вотку, а шумар прође једно двапут по колиби а сав се клати.

— Па — каже — браћо и са девојчицом би требало свршити! Ако је оставимо овако, она ће бити главни сведок против нас.

Размислише, договорише се и овако одлучише: да Ањутку не оставе живу — да је закољу. Зна се, страшно је заклати невино детенце, те ствари се може подухватити само пијан човек или ошамућен од угља; можда су се читав сат препирали ко да је убије, погађали се један с другим, па се замало и опет не потукоше и — нико на то не пристаде; онда и коцку бацише. Паде она у део шумару. Испи он још једну до врха, накашља се и пође у трем по секиру.

А Ањутка је промућурна девојчица. Без обзира на то што је будала, смислила је нешто, види молим те, што би тешко и писменом човеку пало на ум. А можда се и бог смиловао на њу и за то време послао јој памет, а можда се и опаметила од страха, тек кад се све сведе како треба, испаде да је она лукавија од свих. Устала је тихо, богу се помолила, узела онај исти кожух којим ју је шумарка покрила и, замислите, с њом је на зиданој пећи лежала шумарева девојчица, њена вршњакиња, те она ту девојчицу покрије кожухом, а са ње скине женску блузу и покрије себе. Променила, дакле. Покрије се преко главе и тако прође кроз колибу поред пијанаца, а они помислише да је то шумарева кћерчица, па чак и не погледаше. На њену срећу, снаше у колиби није било, отишла је била по вотку, јер ту је не би, богме, мимоишла секира, пошто женско око све види као кобац. А жене имају оштро око.

Изађе Ањутка из колибе па пут под ноге куд је очи воде. Сву ноћ је по шуми лутала, а ујутру се пробила до ивице шуме и појурила низ пут. Срећом, наишао је ћата Јегор Данилич, бог да му душу прости. Ишао је с удицом да пеца рибу. Испричала му Ањутка све до ситница. Он ти се брже-боље врати натраг.



Каква риба сад? — и у селу сакупи сељаке, па хајд право шумару. Кад стигоше тамо, а убице све један преко другог леже мртви пијани, где је ко како пао. С њима је

била и пијана снаша. Прво су их претресли, покупили паре, а кад су погледали на пећ, а оно — саклони боже и мајко божја! — лежи шумарева девојчица на метлицама, под кожухом, а глава јој сва у крви, секиром одсечена. Пробудише сељаке и снашу, везаше им руке наопако и потераше у општину. Снаша запомаже, а шумар само клима главом и моли:

— Да ми је да се отрезним, браћо! Глава ме боли. Онда је по реду ишло суђење у граду и казнише их најстрожије по закону. Ето какав се случај десио, драги господине, иза оног шумарка што је иза јаруге. Ено, он се једва

види, румено сунце залази иза њега. Запричах се ја с вама, а и коњи ми се зауставили, као да и они слушају. Еј ви, мили и драги! Крените живље, господин је добар, па ће и бакшиш пасти! Еј ви, голубићи моји!

ИСЛЕДНИК (15)

Срески лекар и судски иследник путовали су једног лепог пролећног поднева на увиђај. Иследник, човек око 35 година, замишљено је гледао у коње и говорио:

— У природи има много тајанственог и мрачног, али и у обичном животу, докторе, човек често налети на појаве које никако не подлежу објашњењима. Тако ја знам неколико тајанствених, необичних смрти чији би узрок могли да разјасне само спиритисти и мистици, а човек трезвене главе би само раширио руке у недоумици. Знам, на пример, једну веома интелигентну даму која је предсказала своју смрт и умрла без икаквог видљивог разлога баш у онај дан који је назначила. Рекла је да ће умрети тад и тад, и умрла је.

— Ништа се не догађа без узрока — рече доктор. — Постоји смрт, значи постоји и узрок. А што се тиче предсказања, ту нема много необичног. Па све наше госпе и све бабе имају дар прорицања и предосећања.

— Оно јесте, али моја дама је, докторе, сасвим изузетна. У њеном предсказању и смрти није било ничег ни бапског, ни дамског. Млада жена, здрава, паметна, без икаквих предрасуда. Имала је тако паметне, бистре, поштене очи; лице отворено, разумно, са лаким, чисто руским осмејком у погледу и на уснама. Дамско, или женско, ако хоћете, била је на њој само једна ствар: лепота. Онако витка, грациозна, ево као ова бреза, бајне косе! Да би вам сасвим била јасна, додаћу да је била извор најзаразније веселости, безбрижности и оне паметне, лепе лакомислености која се може наћи само код мудрих, простодушних и веселих људи. Има ли ту говора о мистицизму, спиритизму, пророчком дару, или нечем сличном? Свему томе она се ругала.

Докторове кочије стадоше поред бунара. Иследник и доктор напише се воде, протегоше се и почекаше да кочијаш напоји коње.

— Па добро, од чега је умрла та дама? — запита доктор кад кочије опет кренуше друмом. — Умрла је необично. Једнога дана њен муж дође и рече јој како би добро било да на пролеће

продају стара кола, а уместо њих купе нешто модерније и лакше и да не би било згорег да промене левака бочног, а Бопчинског (муж је имао таквог коња) да прежу у средину.

Жена га саслуша, па рече: — Чини како знаш, мени је сад свеједно. На лето ћу ја већ бити на гробљу. Муж, дабоме, слеже раменима и насмеши се. — Ја се уопште не шалим — вели она. — Озбиљно те обавештавам да ћу ускоро умрети. — Како то ускоро? — Одмах после порођаја. Родићу и умрећу. Муж тим речима није придавао никакво значење. Он

није веровао ни у каква предосећања, а уз то врло добро је знао да жене у другом стању воле да извољевају и, уопште, да се предају мрачним мислима. Прође још један дан, а жена ће њему поново о томе како ће умрети одмах после порођаја, а онда сваког дана једно те исто, а он се смејао и називао је сељанком, врачаром, покликушом. Скора смрт постаде жени „idee fixe." Кад је муж није слушао, она је одлазила у кухињу и тамо говорила о својој смрти са дадиљом и куварицом:

— Није ми још много живота преостало, дадо. Чим родим, одмах ћу умрети. Не бих волела да умрем тако рано, али изгледа да ми је тако суђено.

Дадиља и куварица, наравно, удариле би у плач. Понекад су јој долазиле попадија или спахиница, а она их је одводила у неки кут, па им отварарала душу, све једнако о томе, о блиској смрти. Говорила је озбиљно, с непријатним осмехом, чак са љутњом на лицу, не допуштајући да јој се противречи. Раније је била помодарка, каћиперка, али сад, пред лицем скоре смрти, све је манула и почела да се запушта; није више ни читала, није се смејала, нити гласно сањарила... И не само то, отишла је с тетком једног дана на гробље и изабрала тамо место за свој гроб, а пет дана пре порођаја написала тестамент. А имајте на уму да се све то збивало при одличном здрављу, без икаквог наговештаја болести или било какве опасности. Порођај је тешка ствар, понекад и смртоносна, али код ове о којој вам причам све је било у најбољем реду и алсолутно се ничега није требало бојати. Мужу на крају крајева цела та прича дојади. Једном за време ручка он се наљути и упита:

— Чуј, Наташа, а кад ће бити крај тим глупостима? — То нису глупости, ја говорим озбиљно. — Будалаштине! Саветовао бих ти да престанеш да се млатиш, да те после саму не би било стид.



Али наступи и порођај. Муж је довео из вароши најбољу бабицу. То је жени био први порођај, али је прошао да не може бити боље. Кад је све било готово, породиља зажеле да види новорођенче. Погледа га, па рече:

— Е, а сада могу и да умрем. Опростила се, затворила очи и кроз пола сата дала богу душу. Све до последњег тренутка била је

при свести. Чак кад су јој уместо воде дали млеко, тихо је прошапутала: — Зашто ми дајете млеко уместо воде? — Ето то је цела прича, како је предсказала тако је и умрла. Иследник поћута неко време, уздахну, па рече: — Е, па сад објасните од чега је она умрла. Дајем вам часну реч, да то није измишљено, већ

чињеница. Размишљајући, доктор погледа у небо. — Требало би је обдуцирати — рече он. — Зашто? — Па зато да се утврди узрок смрти. Тек није умрла од свог предсказања. Отровала се, по свој

прилици. Иследник нагло окрену главу према доктору и зажмиривши упита: — А из чега закључујете да се отровала? — Ја не закључујем него претпостављам. Да ли је с мужем била у добрим односима? — Па... не баш најбољим. Неслагање је почело убрзо после свадбе. Догодио се један несрећан

стицај околности. Покојница је једном затекла мужа са извесном дамом... мада му је убрзо опростила... — А шта је било пре? Мужевљево неверство или појава идеје о смрти?

Иследник се помно загледа у доктора као да би хтео да одгонетне зашто поставља овакво питање. — Чекајте — одговори он после краћег ћутања. — Чекајте, пустите да се сетим. Иследник скиде шешир и обриса чело. — Да, да... Она је почела да говори о смрти непосредно

после оног случаја. Да, да. — Е па, ето видите... По свој прилици, она је још тада одлучила да се отрује, али како сигурно није

желела да заједно са собом убије и дете, она је самоубиство одложила до порођаја. — Тешко, тешко... то је немогуће. Па она је онда опростила. — Чим је брзо опростила, значи смислила је нешто зло. Младе жене не праштају брзо. Иследник се на силу осмехну, па да би сакрио своје сувише видљиво узбуђење, запали цигарету. — Тешко, тешко... — настављао је он. — Мени није ни на крај памети била помисао о таквој

могућности ... А осим тога ... он баш и није толико крив као што изгледа. Изневерио је некако чудно, а да ни сам то није желео: дошао је ноћу кући расположен, пожелео да неког помази, а жена у другом стању... Кад одједном, ђаво да је носи, налети му у сусрет једна дама која је дошла у госте на неколико дана, једна празна, глупа и ружна женица. Па то се чак не може ни сматрати неверством. Жена је убрзо и сама тако оценила ту ствар и ... опростила; после се то више није ни помињало ...

— Нико не умире без разлога — рече доктор. — То је, дабоме, истина, али ипак ... Не могу да пристанем да се она отровала. Али чудно како ми

досад никад није пала на памет могућност такве смрти! И нико на то није помишљао! Сви су били зачуђени што се њено предсказање обистинило, а мисао о могућности такве смрти била је далека ... Па и није могуће да се отровала. Није!

Иследник се замисли. Помисао на необичну смрт жене није га напуштала ни за време увиђаја. Записујући оно што му је диктирао доктор, он је мрачно мрдао обрвама и брисао чело. — Па зар има таквих отрова који убијају у року од четврт сата, постепено и безболно? — упита он

доктора док је овај отварао лубању. — Да, има. Морфијум, на пример. — Хм ... чудно ... Сећам се да је имала уза се нешто слично ... Али није, ваљда! На повратку иследник је изгледао изморен, нервозно је грицкао и нерадо разговарао. — Хајде да се мало прошетамо пешице — замоли он доктора. — Досадило ми је седење. Прешавши стотинак корака, иследник је, како се учини доктору, сасвим смалаксао, као да се пео на

високо брдо. Он застаде, па гледајући у доктора необичним, као пијаним очима, рече: — Боже мој, ако је ваша претпоставка истинита, па онда је то ... то је сурово, нељудски! Отровала

се да би тиме казнила другога! Па зар је грех био толико велики! Ах, боже мој! И зашто сте ми наметнули ту проклету мисао, докторе?

Иследник се у очајању ухвати за главу, па настави. — Ја сам вам то причао о својој жени, о себи. О боже мој! Добро, ја сам крив, ја сам је увредио, али

зар је лакше умрети него опростити! Ето, то је права женска логика, сурова, немилосрдна логика. О, она је још за живота била сурова! Сада се сећам! Сада ми је све јасно! Иследник је говорио и час слегао раменима, час се хватао за главу. Он је час седао у кола, час ишао

пешице. Као да га је нова мисао коју му је саопштио доктор ошамутила, отровала; он се избезумио, клонуо духом и телом, и кад су се вратили у варош, опростио се са доктором одбивши вечеру, мада је још дан раније дао реч доктору да ће заједно вечерати.



ЋИФТЕ (16)

Прошло је девет изјутра. Иван Казимировић Љашкевски, поручник, Пољак, рањен одавно у главу, а сада пензионисан у једном јужном губернијском граду, седи у свом стану поред широм отвореног прозора и разговара са градским архитектом Францом Стефаничем Финксом, који је свратио к њему на часак. Обојица су се нагли преко прозора и гледају према капији поред које, на клупици, седи кућевласник Љашкевског, дебељушкаст ћифта у раскопчаном прслуку, у широким, плавим панталонама, отромбољених знојавих образа. Ћифта о нечем помно премишља и расејано чачка штапом врх своје чизме.

— Невероватан свет — кажем вам! — гунђа Љашкевски гледајући бесно у ћифту. — Ето, овако како је сео на клупу, тако ће гад седети прекрштених руку све до увече. Апсолутно ништа не раде, изелице и лезилебовићи. Бар да имаш, битанго једна, новац у банци, или да имаш свој салаш где за тебе неко други ради, али немаш ни пребијене паре, једеш туђе, дужан си целом свету, глађу мориш породицу, ђаво те носио! Нећете ми веровати, Франце Степаничу, али понекад тако побесним да ми дође да скочим кроз прозор и да корбачем ишибам ову вуцибатину. Зашто ништа не радиш? зашто седиш?

Ћифта равнодушно погледа Љашкевског, одговорио би нешто, али не може; врућина и леност паралисале су његову моћ говора ... Лењо зевнувши, он прекрсти уста, па подиже очи према небу, где уживајући у врелом ваздуху пролећу голубови.

— Немојте бити тако строги, велеуважени пријатељу — уздише Финкс бришући марамом своју велику ћелаву главу. — Ставите се на њихово место: посла је сада мало, свуда је беспослица, неродна година, застој у трговини.

— О, боже мој, како ви расуђујете! — једи се Љашкевски, љутито прикупљајући скутове домаћег огртача. — У реду, нема где да ради и да тргује, али зашто не ради код своје куће, чума га однела! Еј ти, зар ти немаш посла код куће? Погледај, скоте, степенице ти се срушиле, плочник клизи у јарак, ограда иструлила. Што не узмеш то да оправиш, а ако не умеш, онда иди у кухињу па помози жени. Жена сваки час трчи по воду или износи помије. Што не би ти, гаде, уместо ње потрчао? Али имајте још на уму, Франце Степаничу, да он има три десетине врта и повртњака уз кућу, има обор за свиње и живинарник, али све то пропада узалуд, без икакве користи. Башта му обрасла бурјаном и скоро се сасушила, а у повртњаку се деца играју лопте. Па зар није скот? Знате шта, ја имам уз стан само пола десетине, али ви ћете код мене наћи увек и репу, и салату, и мирођију, и лук, а овај дрипац све то купује на пијаци.

— Он је Рус, шта се ту може! — каже Финкс смешкајући се снисходљиво. — Русима је то у крви... Много, много лењи људи! Кад би све то добро дали Немцима или Пољацима, кроз годину дана не бисте препозкали варош. Ћифта у плавим панталонама дозива девојчицу с решетком, купује од ње за копејку семенки од сунцокрета и почиње да „љуска".

— Пшја креф! — бесни Љашкевски. — Ништа друго и не зна! Грицкају семенке и говоре о политици! Е нека их ђаво носи!

Пакосно посматрајући плаве панталоне, Љашкевски се постепено распаљује и пада у такву јарост да сав запенуши. Он говори с пољским акцентом, убојито наглашавајући сваки слог; на крају му се подочњаци надувају, он оставља руске битанге, дрипце и гадове на миру, па исколачених очију, кашљући од напрезања, почиње да сипа пољске псовке: — Лајдаки, пшја креф! Цоб их ђабли везли! Ћифта одлично чује ову грдњу, али судећи по изразу његове отомбољене прилике, она га ни најмање не дира. Он се очигледно већ давно навикао на то као на зујање мува и сматра да је излишно протестовати. Финкс за време сваке посете мора да слуша тему о лењим ћифтама који нису низашта, и то сваки пут дословце једно те исто.

— Е па.. . ја морам да идем! — каже он сетивши се да нема времена. — Збогом! — А куда ћете? — Па ја сам само на часак свратио к вама, у женској гимназији пукао је зид у подруму, па су ме

молили да што пре дођем да погледам. Морам да идем. — Хм... А ја сам наредио Варвари да пристави самовар! — буни се Љашкевски. — Причекајте,

попићемо чај, па идите. Финкс послушно спушта шешир на сто и остаје на чају. Док пију чај, Љашкевски доказује да су ћифте

неповратно пропали и да постоји само један излаз, покупити их све до једног и под строгом стражом отерати на присилни рад.

— Па, молим вас, лепо! — жести се он. — Да се човек пита од чега живи овај гусан што седи овде! Он мени издаје своју кућу за седам рубаља месечно и иде по именданима, тако се прехрањује, лупеж, нека га ђаво носи! Нема ни плате, ни прихода. Не само што су ленчуге и лезилебовићи него су још и варалице. Сваки час узимају из градске банке новац, и шта раде с њим? Уплету се у некакву аферу, као што је слање бикова у Москву или изградња уљаре на нов начин, а да би се терали бикови у Москву или правило уље, треба имати главу на раменима, а ове битанге имају на раменима тикве. И, дабоме, свака петљавина оде до ђавола... Страће новац, увале се у неприлике, а банци шипак. Шта да им узмеш? Куће задужене и презадужене, другог имања никаквог немају, већ одавно све поједено и попијено. Девет десетина њих постали су варалице, битанге! Да се задуже и не врате, то је њихово правило. Градска банка пропада захваљујући њима!



— Ја сам синоћ био код Јегорова — прекида Финкс Пољака, у намери да промени разговор. — Замислите, добио сам код њега на картама шест и по рубаља.

— Мислим да сам вам ја остао нешто дужан на пикету — присећа се Љашкевски. — Треба да се реванширам. Да ли сте за једну партијицу?

— Али само једну — двоуми се Финкс. — Јер морам да журим у гимназију. Љашкевски и Финкс седају крај отвореног прозора и почињу партију пикета. Ћифта у плавим

панталонама слатко се протеже и са целог његовог тела круне се на земљу љуске од семенки. У међувремену из капије vis-a-vis појављује се други ћифта с дугачком брадом, у жуто-сивој изгужваној кошуљи. Он љубазно жмирка према плавим панталонама и виче:

— Добро јутро, Семјоне Николајичу! Нека вам је срећан четвртак! — И вама, такође, Капитоне Петровичу! — Извол'те на моју клупицу! Овде је лепа хладовина! Плаве панталоне стењући устају и, њишући се с кука на кук као гуска, иду преко улице. — Мајорска терца ... — мрмља Љашкевски. — Дамина секвенца ... пет и петнаест ... разговарају о

политици, гадови... Чујете ли? Почели су о Енглеској ... Ја имам шест ерчева ... — Ја имам седмицу пик. Моје карте. — Да, карте су ваше, чујете ли? Грде Биконсфилда. Ни толико не знају свиње да је Биконсфилд

одавно умро. Значи, ја имам двадесет девет... Ви полазите... — Осам, девет, десет... Да, чудан народ ови Руси. Једанаест... дванаест. Руска инертност је

јединствена на целој Земљиној кугли. — Тридесет ... тридесет један. Требало би да човек узме добар корбач па да изађе и покаже им

Биконсфилда. Само блебећу. Брбљати је лакше него радити. Изгледа да сте ви одбацили даму треф, а па нисам ни приметио.

— Тринаест ... четрнаест ... Неподношљива врућина! Само овејани клипан може да седи на клупи по оваквој врућини! Петнаест.

После прве партије долази друга, после друге, трећа... Финкс губи, мало-помало пада у карташки занос и заборавља за напукли зид гимназијског подрума. Љашкевски игра, али сваки час погледа на ћифте. Он види како она двојица, почастивши један другог разговором, иду кроз отворену капију, прелазе преко прљавог дворишта и седају у прозрачну сенку јасике. Око један сат дебела куварица отечених листова поставља пред њих нешто налик на дечију пелену са мрким мрљама и износи ручак. Они једу дрвеним кашикама, бране се од мува и настављају некакав разговор.

— Е, ђаво ће га знати шта је ово! — нервира се Љашкевски. — Сва срећа што немам ни пушку, ни револвер, иначе бих пуцао у ове мрцине. Ја имам четири пуба, четрнаест ... Карте су ваше ... Бога ми, све ме језа подилази, не могу равнодушно да гледам ове протуве.

— Не нервирајте се, то вам шкоди. — Та немојте, молим вас, овде би и камен изгубио стрпљење! Пошто се најео, ћифта у плавим панталонама, изнемогао, изнурен, спотичући се од лености и

претераног јела, враћа се преко улице кући и немоћно се спушта на своју клупу. Он се бори са дремежом и комарцима и гледа око себе с таквом сетом као да сваког часа очекује своју смрт. Његов немоћни изглед дефинитивно изводи Љашкевског из стрпљења. Пољак се надноси кроз прозор и сав запенушивши довикује му:

— Наљоскао си се? А, срце! Дивота! Накркао се и сада не зна шта ће са својим трбухом! Губи ми се, несрећо, испред очију! Торњај се!

Ћифта мрзовољно погледа у њега и уместо одговора, само врти палчеве. Крај њега пролази poзнаник, гимназијалац с торбом на леђима. Зауставивши га, ћифта дуго размишља шта би га питао, па ће тек:

— Па, шта има ново? — Ништа! — Како то ништа? — Па тако лепо, ништа! — Хм ... А који је предмет најтежи? — Како за кога — слеже раменима гимназијалац. — Аха... а... како се каже латински дрво? — Арбор. — Аха... И све то треба знати! — уздишу плаве панталоне. — Све се мора разумети... Посао је то,

богами! Како је мама? — Хвала на питању, добро је. — Добро ... Хајде иди. Изгубивши две рубље, Финкс се сети гимназије и пренерази се. — Ау, људи, већ је три сата! — узвикује он. — Што сам се ја задржао код вас! Збогом, морам да

журим! — Па хајде да још, узгред, ручамо, па онда идите — каже Љашкевски. — Стићи ћете. Финкс остаје, али под условом да ручак не траје дуже од десет минута. После ручка он неколико



минута седи на дивану и премишља о пукнутом зиду, а онда одлучно спушта главу на јастукипо соби се разлеже продорно хркање. Док он спава, Љашкевски, који не признаје поподневни сан, седи крај прозора, посматра дремовног ћифту и гунђа:

— Ух, пшја креф! И како само не цркнеш од лености! Ни рада, ни моралних, ни умних напора, само вегетативни процеси ... Одвратно, пфуј!

У шест сати буди се Финкс. — Већ је касно за гимназију — каже он протежући се. — Мораћу да идем сутра, а сад да одиграмо

реванш, а? ... Хајде још једну партију .. Пошто је око десет сати увече испратио госта, Љашкевски дуго гледа за њим, па каже: — Проклетник, цео дан је провео седећи код мене без икаквог посла... Само бадава примају плату,

нека их ђаво носи ... Швапска свиња ... Он провири кроз прозор, али ћифте више нема. Отишао на спавање. Пошто нема више на кога да се

љути, он први пут у току целог дана затвара уста, али пролази десетак минута, он не може да поднесе чамотињу која га обузима и почиње да грди, гуркајући стару отрцану фотељу:

— Само заузимаш место, старудијо! Одавно је требало да те изгорим, али стално заборављам да кажем да те исцепају. Гадуро!

А лежући у кревет, он притиска дланом опругу мадраца, мршти се и звоца: — Про-кле-та опруга! Целе ноћи ће ми жуљити слабину. Е сутра ћу наредити да расеку мадрац и да

те избаце, неудобна крнтијо. Он заспи пред поноћ и сања како полива врелом водом ћифте, Финкса, стару фотељу.

ВОЛОЂА (17)

Једне летње недеље око пет сати поподне, Волођа, седамнаестогодишње момче, ружан, болешљив и стидљив, седео је у вењаку на летњиковцу код Шумихиних и куњао. Његове сетне мисли текле су у три правца. Прво, сутра, у понедељак, чекао га је испит из математике; он је знао ако сутра не успе да изради писмени задатак, искључиће га из школе јер је две године провео у шестом разреду и из алгебере имао оцену једва прелазну. Друго, његов боравак код Шумихиних, богатог света који претендује на аристократизам, наносио је сталан бол његовој сујети. Њему се чинило да madame Шумихина и њене нећаке гледају на њега и његову maman као на сиромашне рођаке и готоване, да оне не поштују maman и да јој се подсмевају. Једном је случајно чуо како је М-те Шумихина причала на тераси својој кузини Ани Фјодоровној да се његова maman још дотерује и тера моду, да никад не исплаћује губитак на картама и да има пик на туђе ципеле и туђ дуван. Свакодневно је Волођа преклињао maman да не иде Шумихинима, предочавао јој какву срамну улогу игра код те господе, убеђивао, био дрзак, али ова лакомислена, размажена жена која је у свом животу страћила два имања, своје и мужевљево, и коју је увек привлачило више друштво, није га разумела и Волођа је два пута недељно морао да је прати у мрски летњиковац.

Треће, момче ни на часак није могло да се ослободи чудног, непријатног осећања које му беше потпуно ново .. . Чинило му се да се заљубио у кузину и гошћу Шумихине, Ану Фјодоровну. То је била живахна, грлата и смешљива госпа од тридесетак година, здрава, једра, румена, облих рамена, округле пуначке браде са вечитим осмехом на танким уснама. Она није била ни лепа ни млада, Волођа је то одлично знао, али због нечег није био у стању да не мисли на њу, да је не гледа док она играјући крикет савија своја пуна рамена и креће гипка леђа, или кад после дуготрајног смеха и јурења по степеницама падне у наслоњачу, па се, зажмиривши и тешко дишући, прави као да је нешто стеже и гуши у грудима. Она је била удата. Муж њен, један озбиљан архитекта, долазио је једном недељно у летњиковац, одлично би се испавао и враћао натраг у град. Необично осећање у Волође почело је тиме што је без икаквог разлога намрзнуо тог архитекту и радовао се сваки пут кад би се овај враћао у град.

Сада, док је седео у вењаку и размишљао о сутрашњем испиту и о maman којој се подсмевају, он је осећао јаку жељу да види Њуту (Тако су Шумихини звали Ану Фјодоровну), да чује њен смех, шуштање њене хаљине... Ова жеља није била налик на ону чисту поетичну љубав за коју је знао из романа и о којој је сањарио свако вече пред спавање; ово је била чудна, неразумљива, он је се стидео и плашио као нечег веома ружног и нечистог, што је тешко признати и пред самим собом ...

— То није љубав — говорио је он себи. — Нико се не заљубљује у тридесетогодишње удате жене ... То је просто ситна прељуба ... Да, прељуба...

Размишљајући о прељуби, он се присети своје несавладљиве стидљивости, своје голобрадости, бубуљица на лицу, уских очију, замисли себе уз Њуту — и тај пар му се учини немогућим; тада брзо замисли себе као лепог, храброг, духовитог, одевеног по последњој моди ...

У највећем јеку сањарија кад је он, погрбљен и загледан у земљу, седео у мрачном куту вењака, зачуше се лаки кораци. Неко је полагано корачао кроз дрворед. Ускоро се кораци утишаше и крај улаза промаче нешто бело.

— Има ли овде кога? — упита женски глас. Волођа препознаде тај глас и престрављено по диже главу.

— Ко је то? — упита Њута улазећи у вењак. — А то сте ви, Волођа? Шта радите ви овде? Размишљате? И како можете само непрестано

мислити мислити, мислити... Тако се може и померити памећу!



Волођа устаде и потпуно избезумљено погледа у Њуту. Она се управо враћала из купатила. Преко рамена јој је висио чаршав и чупав убрус, а испод беле свилене мараме на глави вирили су јој мокри праменови слепљени уз чело. Од ње се ширио влажан хладњикав дах купатила и бадемовог сапуна. Од брзог хода била је задихана. Горње дугме њене блузе било је раскопчано тако да је младић видео и врат и прса.

— А што ви ћутите? — упита Њута, загледавши се у Волођу. — Није пристојно да ћутите кад с вама говори једна дама. Што сте ви неки шепртља, Волођа! Ви само седите, ћутите, размишљате као неки филозоф. У вама нема ни труни живота ни ватре! Баш сте одвратни... У вашим годинама треба живети, треба да скачете, брбљате, да се удварате женама, да се заљубљујете.

Волођа се загледао у чаршав који је придржавала бела пуначка рука и премишљао ... — Само ћути! — чудила се Њута. — Па то је стварно чудновато ... Хајде, будите мушкарац! Де,

насмешите се мало! Пих! одвратни филозофе — засмеја се она. — А знате, Волођа, зашто сте ви такав шепртља? Зато што се не удварате женама. Па зашто се не удварате? Додуше, овде нема госпођица, али ко вам брани да се удварате и удатим женама. Што се ви, на пример, не удварате мени?

Волођа ју је слушао и у тешком, напрегнугом размишљању чешао слепоочницу. — Само врло охоли људи ћуте и воле самоћу — настави Њута скидајући његову руку са слеп

очнице. — Ви сте надувенко, Волођа. Што гледате тако мрко? Па погледајте ме право у лице! Хајде, хајде, шепртљо!

Волођа се одлучи да проговори. Желео је да се осмехне, а свему само задрхта доња усна, он затрепта очима и поново диже руку до слепоочнице.

— Ја... ја вас волим! — изусти он. Њута зачуђено подиже обрве и насмеја се. — Шта то чујем?! — запева она као што певају оперске певачице кад чују нешто страшно. — Како?

Шта рекосте? Поновите, поновите ... — Ја, ја вас волим! — понови Волођа. Па, без икаквог учешћа своје воље, ништа не схватајући нити разумевајући, он коракну према Њути

и узе је за руку више чланка. Пред очима му се замути, грунуше му сузе, цео свет се претвори у један велики чупави убрус који је мирисао на купатило.

— Браво, браво! — зачу он весели смех. — Па што ћутите? Волела бих да нешто кажете! Но? Видећи да му не брани да јој држи руку, Волођа погледа Њутино засмејано лице, па је неспретно и

трапаво обема рукама обујми око струка, тако да су му се шаке саставиле на њеним леђима. Држао ју је обема рукама око струка, а она је, забацивши руке иза главе и показујући рупице на лактовима, поправљала фризуру испод мараме и говорила мирним гласом:

— Требало би, Волођа, да сте спретни, љубазни, пријатни, а такав можете постати само под утицајем женског друштва... Молим вас, како вам је ружно... пакосно лице. Треба да говорите, да се смејете... Да, Волођа, не треба да будете такав дивљак, ви сте млади и имаћете кад да се намудрујете. Е, а сад ме пустите, морам да идем. Та пустите ме ...

Она без напора ослободи свој струк, па певушећи нешто изађе из вењака. Волођа остаде сам. Он заглади своју косу, осмехну се и два-три пута прође горе-доле по вењаку, затим седе на клупу и још једном се насмеши. Обузе га неподношљив стид, тако да се чак чудио да људски стид може да достигне такву оштрину и снагу. Он се од стида смешио, шапутао неке нервозне речи и гестикулирао.

Било га је срамота што се према њему малочас понашала као према детету, срамота због сопствене бојажљивости, а што је најглавније, због тога што се усудио да ухвати пристојну удату жену за струк, мада ни по годинама, ни по својој спољашности, ни по друштвеном положају, како му се чинило, није имао никаква права на то.

Он скочи, изађе из вењака и не осврћући се пође у дубину врта што даље од куће. „Ах, само што пре да одем одавде!" мислио је он хватајући се за главу. „Боже, што пре!" Воз којим је требало да Волођа и maman отпутују полазио је у 8 и 40. До воза је преостало још три

сата, али би он са уживањем отишао одмах на станицу, не чекајући maman. Нешто пре осам он је кренуо према кући. Читава његова појава изражавала је одлучност: нек буде

шта буде! Решио се да уђе смело, да гледа право, да говори гласно, без обзира на све. Он пређе преко терасе, па кроз велику дворану уђе у салон и ту застаде да мало предахне. Оданде

се чуло како у суседној трпезарији пију чај. М-те Шумихина, maman и Њута су о нечем причале и смејале се. Волођа ослушну.

— Уверавам вас! — говорила је Њута. — Нисам могла да верујем својим очима! Кад је стао да ми изјављује љубав, па ме чак, замислите, обухватио око струка, просто нисам могла да га познам. И да знате, има он неки шлиф! Кад је рекао да је заљубљен у мене, на лицу му је било нешто зверско, као код Черкеза.

— Није, ваљда! — узвикну maman заценивши се од смеха. — Та није, ваљда! Како ме то подсећа на његовог оца!

Волођа отрча назад и истрча на свеж ваздух. ,,Па како само могу да говоре гласно о томе!" кињио се он пљескајући рукама и са ужасом гледајући

у небо. „Говоре гласно, хладнокрвно А maman се смејала... Maman! Боже мој, зашто си ми дао такву мајку? Зашто?"



Али морао је ући у кућу по сваку цену. Он неколико пута прошета дрворедом, смири се малко па уђе у кућу.

— А што Вас нема на време за чај? — строго упита т-те Шумихина. — Извините, али ја, ја морам да путујем — промрмља он не дижући очи. — Maman, већ је осам

сати! — Иди сам, мили мој — рече сетно maman — ја ћу преноћити код Лили. Здраво, срце моје... Дођи

да те прекрстим ... Она прекрсти сина и рече на француском обраћајући се Њути: — Он мало личи на Љермонтова... Зар не? Опростивши се надвоје-натроје и не гледајући никога у

лице, Волођа изађе из трпезарије. Десетак минута касније већ је корачао путем ка станици и осећао се пријатно. Више га није било ни страх, ни стид, дисао је лако и слободно.

На једно по врсте од станице, он седе на камен крај пута, па се загледа у сунце које се већ до половине скрило иза насипа. По где-где на станици већ беху упаљени фењери, затрепери један мутан зелени пламичак, али воз се још није видео. Волођи је било пријатно да седи, да се не миче и ослушкује како полагано настаје вече. Полумрак вењака, кораци, мирис купатила, смех и струк — све то са запањујућом јасноћом искрсну у његовој уобразиљи и све то већ више није било тако страшно и значајно као раније ...

„Није то ништа... Она није одгурнула моју руку и смејала се док сам је држао око струка", мислио је он, „значи, да јој је то пријало, да јој је то било одвратно, она би се наљутила..."

И сада се Волођа нервирао што тамо у вењаку није имао довољно храбрости. Било му је жао што тако глупо одлази, а већ је био убеђен да би, кад би се тај случај поновио, он смелије и једноставније гледао на ствари.

А такав случај може лако да се понови. Код Шумихиних се после вечере још дуго шетају. Ако Волођа пође у шетњу с Њутом по мрачном врту — ето ти прилике!

„Вратићу се", мислио је он, „па ћу отпутовати сутра јутарњим возом ... рећи ћу да сам закаснио на воз."

И он се врати... Мadam Шумихина, maman, Њута и једна нећака седеле су на тераси и играле карте. Кад их Волођа слага да је закаснио на воз, оне се забринуше да он не закасни сутра за испит и посаветоваше га да устане што раније... Све време док год су оне играле карте, он је седео по страни, жудно загледајући Њуту и чекао... У глави је већ имао спреман план. Прићи ће јој у полумраку, ухватиће је за руку, затим ће је загрлити; не треба ништа да говори, јер ће обома све бити јасно без разговора.

Али после вечере даме не одоше у шетњу по врту, већ наставише да играју карте. Играле су до један после поноћи кад се разиђоше на спавање.

„Како је све то глупо!" нервирао се Волођа лежући да спава. „Али не мари, сачекаћу до сутра... Сутра опет у вењаку. Не мари ништа..."

Он се није ни трудио да заспи, већ је седео у кревету обухвативши рукама колена и размишљао. Помисао на испит била му је одвратна. Он се већ одлучио да буде искључен и да у томе нема ничег страшног. Напротив, све је врло добро, чак одлично. Сутра ће бити слободан као птица, обући ће обично грађанско одело, пушиће јавно, долазити овамо и удварати се Њути кад год му се прохте; и неће више бити гимназијалац, него „млад човек". А оно остало што се назива каријером и будућношћу сасвим је јасно: Волођа ће ступити у добровољце, у телеграфисте, у најгорем случају у апотеку, где може да дотера до магистра ... зар има мало струка? Тако прође један час, па други, а он је једнако седео и размишљао . ..

У три сата кад је већ свитало, врата опрезно шкрипнуше и у собу уђе maman. — Ти не спаваш? — упита она зевајући. — Спавај, спавај, ја ћу само за тренутак ... само да узмем

капљице ... — А шта ће вам? — Сирота Лили има опет гушење, спавај, дете моје, имаш сутра испит ... Она узе из орманчета бочицу с нечим, приђе прозору, прочита етикету и изађе. — Марја Леонтјевна, то нису те капљице! — зачу мало затим Волођа женски глас. — То је ђурђевак,

а Лили тражи морфин. Да ли спава ваш син? Замолите га да он пронађе ... То је био Њутин глас. Волођа се охлади. Он брзо навуче панталоне, огрну преко рамена шињел и

пође вратима. — Разумете ли? Морфин! — објашњавала је шапатом Њута. — Тамо мора да пише на латинском.

Пробудите Волођу, он ће наћи... Maman отвори врата и Волођа спази Њуту. Она је била у оној истој блузи у којој је ишла на купање.

Коса јој не беше очешљана, већ расута по раменима, лице сањиво, мрко од полутаме... — Па ето, Волођа не спава... — рече она. — Волођа, срце, потражите у орманчету морфин.

Гњаважа са овом Лили . . . Увек с њом нешто ... Maman нешто промрмља, зевну, па оде. — Па тражите — рече Њута. — Што стојите? Волођа приђе орманчићу, клече на колена, па стаде

да претура бочице и кутијице с лековима. Руке су му дрхтале, а у грудима и у трбуху имао је такво осећање као да му кроз целу утробу јуре хладни таласи. Од мириса етера, карболне киселине и разних трава које је без икакве потребе претурао дрхтавим рукама и које су се од тога просипале, нешто га је гушило и вртело



му се у глави. „Изгледа да је maman отишла", мислио је он. !,То је добро ... добро ..." — Хоћете ли већ једанпут? — упита отегнуто Њута. — Ево одмах ... Ово је, ваљда, морфин ... — рече Волођа прочитавши на једној етикети реч

„морпх ..." Изволите! Њута је стајала у вратима тако да јој је једна нога била у ходнику а друга у његовој соби. Она је

дотеривала своју косу коју је било тешко дотерати тако је била густа и дугачка, и расејано гледала у Волођу. У широкој блузи, сањива, распуштене косе, уз оно штуре светлости што је у собу допирало од белог, али још сунцем неосветљеног неба, она се Волођи учини чаробна, предивна... Занесен, дрхтећи целим телом и са уживањем мислећи на то како је грлио ово дивно тело у вењаку, он јој пружи капи и рече:

— Како сте ви? ... — Шта? Она уђе у собу. — Шта? — упита она смешећи се. Он је ћутао и посматрао ју је, затим као онда у вењаку, узе је за

руке... А она је посматрала њега, смешила се и чекала шта ће бити даље. — Ја вас волим... — прошапута он. Она престаде да се смеши, замисли се па рече: — Чекајте, канда неко иде. Е, што су ти ови гимназијалци — говорила је она полугласно идући

према вратима и вирећи у ходник. — Не, нема никог... Па се врати ... Волођи се затим учини да се соба, Њута, свитање па и он сам — да се све то слило у једно осећање

жестоке, необичне, незнане среће за коју се може положити живот и отићи на вечите муке, али прође само један тренутак и све то нагло ишчезе. Волођа је видео само једно пуначко ружњикаво лице унакажено изразом гађења, па и сам наједном као да осети одвратност према ономе што се догодило.

— Ја морам да идем — рече Њута гадљиво одмеравајући Волођу. — Што је ружан, јадник.. Фуј, ружно паче!

Како се сада Волођи чинила гадна њена дуга коса, широка блуза, њени кораци, глас!... „Ружно паче..." мислио је он пошто она оде. „Па и јесам ружан... Све је ружно." Напољу је већ изгревало сунце, птице су гласно левале; чуло се како по врту корача баштован и

како шкрипе његова колица... А мало затим чу се рикање крава и звук пастирове фруле. Сунчева светлост и звуци говорили су да негде на овом свету постоји чист, леп поетичан живот. Али где је он? О њему Волођи никад нису говорили ни maman, ни сав тај свет који га је окружавао. Кад га је лакеј будио за јутарњи воз, он се правио да спава ...

„Нек иде до ђавола!" помисли он. Устао је из кревета око једанаест. Чешљајући се пред огледалом и посматрајући своје ружно лице,

бледо од непроспаване ноћи, он помисли: „Сасвим тачно ... Ружно паче". Кад га maman угледа и престрави се што није на испиту, Волођа рече: — Успавао сам се, maman... Али ништа не брините, поднећу лекарско уверење. Мадам Шумихина и Њута пробудише се после дванаест. Волођа је чуо како мадам Шумихина са

треском отвори прозор своје собе, како на њен груб глас одговори Њута звонким смехом. Он виде како се отворише врата, а из салона се отеже на доручак читав чопор сестричина и готованки (међу последњима беше и његова maman), како промаче умивено насмејано Њутино лице, а уз њено лице црне обрве и брада архитекте, који тек што беше стигао.

Њута је била у малоруској ношњи, која јој никако није пристајала и чинила је незграпном. Архитекта је причао масне и глупе вицеве; у месу што су служили за доручак било је сувише лука, тако се чинило Волођи. Њему је изгледало такође да се Њута намерно гласно кикоће и баца погледе ка њему, да би му тиме дала на знање како њу сећање на прошлу ноћ нимало не узнемирава и како oна и не запажа присуство ружног пачета за столом.

Око четири сата Волођа се возио с maman на станицу. Непријатне успомене, бесана ноћ, и истеривање из гимназије које га чека, грижа савести, све је то код њега изазивало тежак, мрачан јед. Он је посматрао мамин мршави профил, њен ситни носић, огртач за кишу који јој је поклонила Њута и гунђао:

— Што се ви шминкате? То не одговара вашим годинама! Ви се дотерујете, не плаћате губитке, пушите туђ дуван... То је одвратно! Ја вас не волим... не волим.

Он ју је вређао, а она је преплашено трептала својим ситним очима, пљескала ручицама и шапутала престрављено:

— Шта ти је, срце моје? Боже мој, чуће те кочијаш! Ућути, иначе ће кочијаш чути! Он све чује! — Не волим вас... не волим! — терао је он даље. — Ви сте неморални, бездушни... Забрањујем вам

да носите тај огртач! Чујете ли? Иначе ћу га поцепати на комаде ... — Сабери се, дете моје! — расплака се maman. — Чуће те кочијаш! — А где је имање мога оца? Где је ваш новац? Све сте проћердали! Ја се не стидим своје

сиротиње, него се стидим што имам такву мајку... Кад се моји другови распитују о вама, ја увек црвеним. Возом је до града било још две станице. Волођа је све време престајао на платформи и дрхтао

целим телом. Није хтео да уђе у вагон јер је тамо седела његова мајка коју је мрзео. А мрзео је он и самога



себе, кондуктере, дим од локомотиве, хладноћу којој је приписивао своју дрхтавицу... И што му је теже бивало у души, утолико је јаче осећао да негде на овом свету неки људи живе чистим, племенитим, топлим и раскошним животом пуним љубави, милоште, весеља и раздраганости. .. Он је то осећао и тако снажно туговао да га чак један путник упита, пошто му се пажљиво загледа У лице:

— Мора бити да вас боли зуб? У вароши су maman и Волођа живели код Марје Петровне, госпође спахинице, која је држала велики

стан, па га издавала подстанарима. Мајка је ту заузимала две собе: у једној с прозорима, где је стајао њен кревет и на зидовима висиле две слике у златним рамовима, живела је она, а у другој, средњој, тескобној и мрачној, живео је Волођа. Ту је био и диван на коме је он спавао, а осим тог дивана није било никаквог другог намештаја; цела собица била је закрчена плетеним корпама с хаљинама, кутијама од шешира и којекаквом старудијом, коју је maman чувала ко зна зашто. Волођа је учио у мајчиној соби или у „заједничкој" тако су звали једну велику собу у којој су се скупљали сви станари за време ручка и увече.

Вративши се кући, он леже на диван, па се покри јорганом да се загреје. Кутије од шешира, плетени кофери и старудија подсећали су га да он нема своју собу, нема свога кутка где би се могао склонити од maman, од њених гостију и од гласова који су допирали сада из „заједничке"; торба и књиге разбацане по угловима подсећале су га на испит, на коме није био ... Однекуд сасвим невезано паде му на памет Ментона, где је живео са својим покојним оцем, кад му је било седам година; сети се и Бијарица и две девојчице Енглескиње с којима се јурио по песку... Зажеле да у сећању обнови боју неба и океана, висину таласа и своје тадашње расположење, али то му не пође за руком; девојчице Енглескиње синуше му зачас у уобразиљи као живе, а све остало се измеша или расплину у нереду ...

„Не, овде је хладно", помисли Волођа, устаде, обуче шињел, па оде у ,заједничку'. У „заједничкој" су пили чај. Крај самовара је седело троје: maman, учитељица музике, нека старица

са корњачиним цвикером, и Августин Михајлич, постарији веома дебео Француз, који је радио У фабрици парфема.

— Ја данас нисам ручала — рече maman. — Требало би послати девојку по хлеб. — Дуњаш! — викну Француз. Испостави се да је девојку некуда газдарица већ послала. — О, то ништа не значи — рече Француз срдачно се смешећи. — Идем ја по хлеб. О, па то је

маленкост! Он спусти своју јаку, смрдљиву цигару на видно место, натуче шешир, па оде. Кад он оде, maman

поче да прича учитељици музике како је била у гостима код Шумихиних и како су је тамо лепо дочекали. — Јер Лили Шумихина ми је рођака... — рече она. — Њен покојни муж, генерал Шумихин, био је

кузен мом покојном мужу. А она је рођена баронеса Колб ... — Maman, то није истина! — рече љутито Волођа. — Што лажете? Он је врло добро знао да maman говори истину; у њеној причи о генералу Шумихину и рођеној

баронеси Колб није било ниједне речи лажи, али је и поред свега он ипак осећао да она лаже. Лаж се осећала у њеном начину говора, у изразу лица, у погледу, у свему.

— Ви лажете! — понови Волођа и удари песницом по столу тако снажно да се затресе све посуђе и просу се мамин чај. — Зашто причате о генералима и баронесама? Све је то лаж!

Учитељица музике се збуни и закашља се у марамицу правећи се да се загрцнула, а maman се заплака.

„Куда само да одем?" помисли Волођа. На улици је већ био; да иде друговима било га је срамота. Опет му без икаква повода искрсоше две мале Енглескиње ... Он се прошета с краја на крај „заједничке" и уђе у собу Августина Михајлича. Ту је јако заударало на етарска уља и на глицерински сапун. На столу, по прозорима, па чак и на столицама, стајало је мноштво бочица, теглица и чашица с разнобојним течностима. Волођа узе са стола новине, отвори их и прочита наслов: „Фигаро". Од новина се ширио некакав јак и пријатан мирис. Затим узе са стола револвер ...

— Немојте, не обраћајте пажњу! — тешила је у суседној соби учитељица музике maman. — Он је још тако млад! У његовим годинама млади људи себи увек дозвољавају претераности. С тим се морате помирити.

— Не, Евегенија Андрејевна, он је сувише размажен — говорила је maman отежући. — Он нема никог старијег над собом, а ја сам слаба, па му ништа не могу. Не, баш сам несрећна!

Волођа стави цев од револвера у уста, напипа нешто налик на ороз или обарач, па притисну прстом... Затим напипа још некакво испупчење и притисну још једном. Извадивши цев из уста он га протрља о скут шињела, разгледа кочницу; дотад још никад у животу није узимао оружје у руке...„О, ваљда треба подићи ..." размишљао је он ... „Да, изгледа..."

У „заједничку" уђе Августин Михајлич, па церекајући се поче нешто да препричава. Волођа поново унесе цев у уста, стеже је зубима и притисну нешто прстом. Одјекну пуцањ ... Нешто страшном снагом удари Волођу у затиљак и он паде на сто ничице посред чашица и бочица. Затим он виде како га његов покојни отац у цилиндру са широком црном траком, јер је у Ментони носио црнину за некаквом дамом, наједном обујми обема рукама и обојица полетоше у некакав врло мрачан дубок понор. А затим се све помеша и нестаде...



СРЕЋА (18)

Посвећено Ј. П. Полонском

Покрај широког степског пута, који зову великим друмом, коначило је стадо оваца. Чувала су га два чобанина. Један, осамдесетогодишњи старац, безуб, дрхтавог лица, лежао је потрбушке крај самог пута, налактивши се на прашњаво лишће боквице; други, младић са густим црвеним обрвама и ћосав, обучен у саргију од које се шију јефтине вреће, лежао је полеђушке, подметнувши руке под главу и гледао горе пут неба где се изнад самог његовог лица протезао Млечни Пут и дремуцкале звезде.

Чобани нису били сами, на један хват од њих у полумраку који је прекривао пут црнео се оседлан коњ, а поред њега наслоњен на седло стајао је мушкарац у великим чизмама и кратком гуњу, по свему судећи газдашки лугар. По његовом стасу, усправном и крутом, по понашању, по опхођењу са чобанима и са коњем, видело се да је то озбиљан трезвен човек који зна своју вредност; чак и у помрчини запажали су се на њему трагови војничког држања и онај достојанствено понизни израз какав се стиче од честог додира са господом и властима.

Овце су спавале. На сивој подлози свитања, која је већ почела да осваја источни део неба, по где-где назирале су се силуете будних оваца; оне су стајале и опустивши главе мислиле о нечем. Њихове мисли дуге и троме, изазване представама једино о широкој степи и небу, о данима и ноћима, вероватно су збуњивале и мучиле и њих саме до вртоглавице, и оне стојећи сада као укопане нису запажале ни присуство страног човека нити узнемиреност паса.

У сањивом, умртвљеном ваздуху одзвањао је монотони шум, без кога нема степске летње ноћи; без прекида су зрикали зрикавци, пућпурикале препелице, а на врсту од стада, у јарузи кроз коју је протицао поток и где су расле врбе, лењо су цвркутали млади славуји.

Лугар је застао да затражи од чобана ватру за лулу. Он ћутке припали и попуши целу лулу, а онда, не рекавши ни речи, налакти се на седло, и замисли. Млади чобанин не обрати на њега пажњу, већ настави да лежи и посматра небо, док је старац дуго загледао лугара, па запита:

— Да ниси ти Пантелеј са Макаровског имања? — Баш тај — одговори лугар. — Рекао бих и ја. Нисам те познао, значи бићеш богат. Одакле те бог нанео? — Из ковиљског рејона. — Издалека. Дајете рејон у наполицу? — Свакојако. И у наполицу, и под закуп, и на ђутуре. Ја сам управо ишао у млин. Велики стари овчарски пас прљавобеле боје, рундав, с густим прамењем око очију и око носа,

правећи се равнодушан према присуству странаца, два-трипут мирно обиђе око коња, па наједанпут, са опасним, старачким режањем скочи отпозади на лугара, и остали пси не издржаше те поскакаше са својих места.

— Чибе, напасти — викну старац подижући се на лакат. — Цркла, дабогда, ђаволштино! Кад се пси смирише, старац заузе ранији положај, па рече мирним гласом. — А у Ковиљу, на само Вознесење, умро Јефим Жмења. Далеко било од нас ноћу, био је гадан

старац. Чуо си, ваљда. — Не, нисам чуо. — Јефим Жмења, стриц ковача Степке. Цео округ га познаје. Ух, био је прави проклетник! Ја га знам

шездесет година, још одонда кад су цара Александра, оног што је отерао Французе, из Таганрога на тарницама возили у Москву. Ми смо заједно ишли да видимо покојног цара, а онда велики друм није ишао на Бахмут, него са Есауловке на Гојродишче, а тамо где је сада Ковиље, тамо су само била дропљина гнезда, где год се окренеш, оно дропљино гнездо. Још онда сам ја запазио да је Жмења продао душу и да је у њему нечиста сила. Ја овако мислим, на прилику: ако неки човек сељачког звања повише ћути, гледа женска посла и воли да живи самачки, то није добро, а Јефимка још из младости све ћути и ћути и гледа те испод ока, све се некако костреши и кочопери, као певац пред кокошком. Да иде у цркву, или да изађе на улицу да се проводи с момцима, или у крчму, то му није био обичај, него све сам седи или са старицама ћу-ћори. Био је још млад, а већ је радио код пчелара или бостанџија. Тако, понекад, дођу му добри људи у бостан, а код њега лубенице и диње звижде. А једном је пред људима ухватио штуку, а она се хихихихи! зацерекала...

— Има и тога — рече Пантелеј. Млади чобанин се окрете на страну и пажљиво се загледа у старца, подигавши своје црне обрве.

— Јеси ли ти чуо како звижде лубенице? — упита он. — Не кажем да сам чуо, боже прости! — уздахну старац — причали ми људи. Шта ту има... Ако се

прохте нечистој сили и камен ће прозвиждати. Пред ослобођење4 код нас је три дана и три ноћи стена

хучала. Ја лично сам чуо. А штука се церекала зато што је Жмења уместо штуке уловио врага. Старац се нечег присети. Он хитро клече, па грчећи се као да му је зима, нервозно гурајући руке у

рукаве зашушкета кроз нос као да баје:

4 Ослобођење сељака од кметства. — (Прим. прев.).



— Спаси нас, господе, и помилуј! Идем ја тако једанпут брежуљком у Новопавловку. Спремала се непогода и била је таква олуја да те бог сачува и сви свеци ... Журим ја што игда могу, гледам, путањом између шибља трњине — трњина је тада баш цветала — иде бели во. Ја баш мислим; чији ли је овај во? Која ли га невоља овамо донесе? Иде он, маше репом и му-у-у. Пристигнем ти ја њега, браћо моја, приђем ближе, кад оно, то више није во, него Жмења. Далеко било! Ја се прекрстим, а он ме гледа и мрмља, исколачио беоњаче. Смртно сам се препао! Пођемо заједно, ја не смем ни да зинем. Грми, муња небо пара, врбе се све до воде савијају, кад одједном, браћо, овога ми крста, добогда умро без покајања, претрча преко путање зец... Трчи, заустави се, па каже људским гласом: „Помаже бог, сељаци!" Шибе некрсте! — викну старац на рундавог пса који је опет пошао и почео да кружи око коња... — Е дабогда цркла!

— Има и тога — рече лугар, још увек наслоњен на седло; он то рече шаптавим, муклим гласом, каквим говоре људи задубљени у мисли.

— Има и тога — понови он дубокомислено и убеђено. — Ух, био је подао старац — настави старац без пређашњег жара. — Једно пет година после

ослобођења ишибаше га сељани у општини, а он ти, да би своју пакост доказао, ни пет ни шест, него баци на Ковиље гушобољу. Поумирало је тада небројено света, на лесу, као од колере...

— А како је он бољку бацио? — упита млади чобанин после краћег ћутања. — Зна се како. За то не треба велика памет, Жмења је људе змијском машћу морио. А то је тако

средство да и од самога мириса свет умире. — То је тачно — сложи се Пантелеј. — Хтедоше тада момци да га убију, али старци не дадоше. Није ваљало да га убију; он је знао

место где има блага. А осим њега, нико живи то није знао. Овде је благо зачарано, па и кад га нађеш, не можеш га видети, а он је видео. Тако некад иде обалом или шумом, а испод жбуња и стења пламичци, све сами пламичци... И то такви пламичци као да су од сумпора. Својим очима сам видео. И сви су тако чекали да им Жмења покаже она места или да их сам ископа, а он, што се каже: нит пас коску глође, нит другоме даје, потеже па умре: нит је он сам ископао, нити је коме показао.

Лугар припали лулу и за часак осветли своје велике бркове и шиљат нос строгог и озбиљног изгледа. Мали кружићи светлости скочише с његових руку на качкет, претрчаше преко седла, низ коњска леђа и ишчезоше у гриви између ушију.

— У овим крајевима има много блага — рече он. Па, полако се исправивши, он погледа око себе, заустави свој поглед на истоку који се белео и

додаде: — Мора да има блага. — Нема шта! — уздахну старац. — По свему се види да има, само, брајко, нема ко да га ископа.

Нико не зна она права места, а у наше доба канда је свако благо зачарано. Да би га нашао и видео, човек мора да има неку амајлију, јер без амајлије, момче, нема вајде. Жмења је имао амајлије, али ко би од њега, врага ћелавог, измолио? Он их је тако чувао да нико не може да их пронађе.

Млади чобанин допуза на корак-два до старца, па подупревши главу песницама, упре у њега непомичан поглед.

Младалачки израз страха и радозналости блесну у његовим тамним очима и како се учини у мраку издужи и спљошти крупне црте његовог младог, грубог лица. Он је напрегнуто слушао.

— И у записима је писано да овде има много блага — настави старац. — То је јасно ... и нема сумње. Једном новопавловском старцу војнику показали су у Ивановки повељу, а у тој повељи је било написано и место, па чак и колико пуди злата има, и у каквој посуди; одавно би према тој повељи нашли благо, али то је благо зачарано, не можеш му прићи.

— А због чега, деда, не можеш прићи? — упита млади. — Мора бити некакав узрок, војник није причао. Зачарано ... Треба амајлија. Старад је говорио са заносом, баш као да је намернику исповедао своју душу. Ненавикнут да говори

много и брзо, он је уњкао, муцао и осећајући тај недостатак свога говора, трудио се да га улепша покретима главе, руку и мршавих рамена; при сваком покрету његова платнена кошуља се набирала, клизила ка раменима и обнажавала препланула и од старости црна леђа. Он ју је сваки час навлачио, а она је поново клизила. Најзад, старац као да је изгубио стрпљење због непослушне кошуље, скочи и поче да говори с некаквом горчином:

— Постоји срећа, али каква вајда од ње кад је закопана у земљи? И тако добро пропада бадава, без икакве користи, као плева или овчји брабоњци! А блага има много, толико много, момче, да би га било доста за цео округ, али га нико живи не може видети! И дочекаће људи да га господа ископају или држава одузме. Господа су већ почела да раскопавају хумке ... Нањушили! Полакомили се на сељачку срећу! А и држава гледа свој рачун. У закону пише да ако неки сељак нађе благо мора да га преда властима. Али зато ћеш мало да се убришеш! Има квас, али не за вас!

Старац се презриво насмеја и седе на земљу. Лугар је слушао пажљиво и слагао се, али по његовом ставу и по ћутању видело се да све оно што му је старац причао за њега није било ново, да је он о свему томе већ одавно размишљао и да је знао знатно више од онога што је старцу било познато.

— Ја сам за свога века, морам рећи, једно десетак пута тражио срећу — рече старац збуњено се чешкајући. — Тражио сам на правим местима, али сам канда увек наилазио на зачарано благо. И мој отац је



тражио, и брат мој, али ни врага нису нашли, па тако и умреше без среће. Моме брату Илији, бог да му душу прости, један калуђер поверио да у Таганрогу, у тврђави, на једном месту под три камена има благо, и да је то благо зачарано, а у то доба беше то негде тридесет осме године, сећам се У Матвејевом Кургану живео је један човек и продавао амајлије. Купи Иља амајлију, поведе два момка са собом и оде у Таганрог. Кад оно, брајко, прилази он оном месту у тврђави, кад само то место чува војник с пушком.

Кроз тихи ваздух разлеже се звук и расу се по степи. Нешто у даљини стравично јекну, разби се о камен и полете преко степе гласећи се: „Бах! Бах! Бах!" Кад звук замре, старац упитно погледа у равнодушног Пантелеја, који је непомично стајао.

— То се у руднику срушила греда — рече млади, размисливши. Већ је свитало. Млечни пут је бледео и топио се мало-помало као снег, губећи своје обрисе. Небо

постаде тмурно и мутно кад се не разликује да ли је ведро или прекривено облацима, и тек по јасном блеску на истоку и по гдекојој преосталој звезди можеш да схватиш шта се збива.

Први јутарњи поветарац без шума, благо њишући млечику и мрке стабљике лањског корова, пирну низ пут.

Лугар се прену из мисли и стресе главом. Обема рукама протресе седло, намести колан и као премишљајући се да ли да узјаше, поново застаде у мислима.

— Да — рече он — лакат је близу али га не угризе ... Постоји срећа, али буди вешт па је нађи. И он се окрете лицем према чобанима. Његово строго лице било је тужно и подсмешљиво као у разочарана човека.

— Да, тако ћемо и умрети, не сазнавши шта је срећа!... — рече он сецкајући речи и подижући леву ногу ка узенгији. — Ко је млад можда ће и дочекати, а за нас је доцкан и да мислимо на то.

Гладећи своје дугачке, орошене бркове, он незграпно узјаха коња, па, са изразом као да је нешто заборавио или није довршио, зажмири у даљину. У плавичастој даљини, где се последњи видљиви брежуљак сливао са измаглицом, ништа се није мицало; стражарске и гробне хумке, које су гдегде стрчале изнад хоризонта, и безграничне степе гледале су сурово и мртво; у њиховој непомичности и безгласју осећала су се столећа и потпуна равно душност према човеку; проћи ће још хиљаду година, умреће милијарде људи, а оне ће и даље стајати као што су стајале, ни најмање не жалећи за мртвима, не интересујући се за живе, и нико неће знати зашто оне стоје и какву степску тајну крију под собом.

Разбуђене вране ћутке и свака за себе летеле су над земљом. Ни у лењом лету ових дуговеких птица, нити у јутру које се марљиво понавља свака 24 часа, ни у безграничности степе, ни у чему се није видео смисао. Лугар се насмеши, па рече:

— Колико пространство, мили боже! па хајд нађи ту срећу! Овде има — настави он спустивши глас и правећи озбиљно лице — овде има свакако два закопана блага. Господа за њих не знају, а стари сељаци, нарочито војници, знају потанко о њима. Тамо негде, на оном венцу (лугар показа бичем на ту страну), у давно време разбојници су напали караван са златом; то злато су возили из Петрограда Петру императору, који је тада градио флоту у Вороњежу. Разбојници су поубијали возаре, а злато закопали, али га после нису нашли. А друго благо су наши донски козаци закопали. Дванаесте године они су од Француза опљачкали свакојако добро, небројено сребро и злато. Кад су се враћали кући, дочули уз пут да власт хоће да им одузме све злато и сребро. Уместо да дају властима за бадава то добро, они ти, алал им вера, узеше па га закопаше, да га бар њихова деца добију, а где су закопали, то се не зна.

— Слушао сам ја о том благу — суморно промрмља старац. — Да — замисли се поново Пантелеј. — Тако је то ... Завлада ћутање. Лугар замишљено погледа у даљину, насмеши се, па сецну дизгине задржавши

онај израз као да је нешто заборавио или није стигао да каже. Коњ невољно пође кораком. Прејахавши око сто корачаји, Пантелеј одлучно тресну главом, прену се из мисли, па ошинувши коња, удари у кас.

Чобани остадоше сами. — То је Пантелеј са Макаровског имања — рече старац. — Стотину и по добија годишње и храну од

газда. Школован човек ... Разбуђене овце било их је око три хиљаде, безвољно, од дуга времена, прихватише се ниске,

напола угажене траве. Сунце још није изашло, али већ су се виделе све хумке и далека, налик на облак, Саур могила, са шиљатим врхом. Кад се човек попне на ту могилу, онда се с ње види равница, исто тако равна и безгранична као небо, виде се господски спахилуци, салаши Немаца и Молокана, села, а далековиди Калмик видеће чак и град и возове на железничкој прузи. Тек онда се види да на овом свету, осим ћутљиве степе и стародревних хумки, постоји и други живот кога се ништа не тичу закопана срећа и овчије мисли.

Старац напипа поред себе своју „кукачу" (дугачки штап са куком на горњем крају) и устаде. Он је ћутао и мислио. Са лица младога још није сишао младалачки израз страха и радозналости. Он је био под утиском онога што је чуо и нестрпљиво је очекивао нове приче.

— Деда — запита он устајући и узимајући своју тојагу — а шта је твој брат Илија учинио са војником?

Старац не дочу питање, он одсутно погледа у младога па одговори мљацнувши уснама: — А ја, Сањка, стално мислим на ону повељу коју су и у Ивановки показали војнику. Ја Пантелеју

нисам рекао, бог му дао здравља, али у повељи је означено тако место да га и ћорава бака пронађе. А



знаш које место? У Богатој Балочки на оном месту, знаш, где се јаруга као гушчија нога раздваја у три јаружице; е па у средњој.

— Па оћеш копати? — Окушаћу срећу... — Деда, а шта ћеш радити с благом кад га нађеш? — Ко, је л' ја? — насмеши се старац. — Хм! Само да га нађем, а онда ... показао бих свима ... Хм! ...

Знам шта бих радио ... И старац не умеде да одговори шта ће радити са благом ако га нађе. Први пут у животу то питање

му се јавило овог јутра, а судећи по изразу лица, лакомисленом и равнодушном није му се чинило важно нити вредно размишљања. У Сањкиној глави врзмала се још једна недоумица: зашто благо траже само старци и зашто је.. до земаљске среће стало људима који сваког часа могу умрети од старости? Али ту недоумицу Сањка није умео да сложи у питање, а тешко да би и старац нашао шта да му одговори.

Окружено лаком маглином, појави се огромно гримизно сунце. Широки, још хладни зраци светлости, купајући се у росној трави и протежући се с веселим изразом као да им је стало да покажу да им то није досадило, почеше да падају на земљу. Сребрнасти пелен, плави цветови коњског кисељака, жута репица, различак, све се то радосно зашарени, преузимајући сунчеву светлост за свој сопствени осмејак.

Старац и Сањка се раздвојише и стадоше на крајеве стада. Обојица су стајали као укопани, не мрдајући се, гледајући у земљу и размишљајући. Првога нису напуштале мисли о срећи, а други је мислио на оно о чему се причало ноћас; њега није занимала само срећа која му је била непотребна и неразумљива, већ фантастичност и чаробност људске среће.

Једно стотину оваца тргоше се и у некаквом непојмљивом страху, као на знак, разлетеше се од стада. И Сањка, као да су се мисли оваца, дуге и и мучне, у једном магновању објавиле у њему, у исто таквом, неразумљивом животињском страху полете у страну, али се одмах прибра и викну:

— Стој, лудаје, смирите се, не дао вас бог! А кад сунце, обећавајући дугу, неиздржљиву жегу, поче да пржи земљу, све живо што се ноћу

мицало и пуштало гласове утону у полусан. Старац и Сањка са својим тојагама стајали су на супротним крајевима стада, без покрета, као факири у молитви, и усредсређено мислили. Они више нису запажали један другога и свако од њих двојице живео је својим сопственим животом. Овце су такође мислиле..

НЕВРЕМЕ (19)

Крупне кишне капи ударале су у мрачна прозорска окна. Била је то једна од оних одвратних киша на летовању које се, по обичају, кад само почну, развуку надуго, недељама, док прозебли гост не свикне и утоне у крајњу апатију. Било је хладно, осећала се оштра, непријатна магла. Ташта адвоката Квашина и његова жена Надежда Филиповна, одевене у непромочиве огртаче и шалове, седеле су за трпезаријским столом. На лицу старице очитавало се да је она, богу хвала, и сита и одевена и здрава, да је удала јединицу кћер за добру партију и да сада мирне савести може да ређа пасијанс; њена кћи, омања, пуначка плавуша, од око двадесет година, кротког малокрвног лица, читала је књигу одупревши се лактовима о сто; судећи по очима, она није толико читала колико је премишљала своје сопствене мисли којих не бејаше у књизи. Обе су ћутале. Чуло се како шуми киша, из кухиње се разлегало отегнуто куваричино зевање.

Сам Квашин не беше код куће. За кишних дана он није долазио у летњиковац, остајао је у граду; влажно време лоше је утицало на његов бронхитис и сметало му да ради. Он је био мишљења да изглед сурог неба и сузне кишне капи на прозорима одузимају енергију и изазивају чамотињу. У граду, међутим, где има више комфора, непогода се готово и не запажа.

После два пасијанса старица промеша карте и баци поглед на кћер. — Гатала сам да ли ће сутра бити лепо време и да ли ће доћи наш Алексеј Степанич — рече она. — Већ пети дан како га нема. Ово време је права божја казна . .. Надежда Филиповна равнодушно погледа мајку, устаде и прође с краја на крај собе. — Јуче се барометар дизао — рече она замишљено — а данас, кажу, опет пада. Старица поређа карте у три дугачка низа, па климну главом. — Зажелела си се? — упита она,

погледавши кћер. — Дабоме! — Видим и сама. А како и не би? Већ пети дан га нема. Некад раније, у мају, понајвише два дана,

па три, а сада, зар је то шала? Пети дан! Ја му нисам жена, па сам се већ ужелела. А јуче, кад су ми рекли да се барометар диже, ја сам наредила да се за њега, за Алексеја Степанича, закоље пиле и очисти риба. А он то воли. Твој покојни отац није рибу могао да види очима, а овај воли. Увек слатко једе.

— Мени се због њега срце кида — рече кћи. — Нама је досадно, али њему је мама, још досадније. — Па наравски. Поваздан у судовима, а ноћу сам као совуљага у празном стану. — И што је страшно, мама, он је тамо сам, без послуге, нема ко ни самовар да му пристави или

воде дода. А зашто да не најми лакеја за летње месеце? И шта ће му уопште овај летњиковац ако га не воли? Говорила сам му: није потребно, али не. ,,3а твоје здравље", каже. А какво моје здравље? Ја сам од тога и болесна што се он због мене пати.

Гледајући преко мајчиног рамена, кћи запази грешку у пасијансу, нагну се ка столу и стаде исправљати. Настаде тишина. Обе су зуриле у карте и замишљале како њихов Алексеј Стефанич сам



самцијат сада седи у вароши, у својој мрачној радној соби и ради, гладан, преморен, жељан породице... — Знаш шта, мама? — рече наједном Надежда Филиповна и очи јој се зацаклише. — Ако и сутра

буде овакво време, ја ћу јутарњим возом отићи к њему у варош. Бар ћу да сазнам како је са здрављем, погледаћу га, напојићу га чајем.

И обе се почеше чудити како им ова мисао, тако једноставна и лако изводљива, није раније пала на ум. До града има свега пола сата вожње, и још двадесетак минута фијакером. Оне поразговараше још мало, па задовољне легоше да спавају заједно, у истој соби.

— Е-хе-хе-хе ... Господе, опрости нама грешнима! — уздахну старица када сат у салону откуца два.— Не могу да спавам! — Мама, ти не спаваш? — упита кћи шапатом. — Ја непрестано мислим на Аљошу. Само да не упропасти своје здравље у граду! Ко зна где он

ручава и доручкује, по ресторанима и кафанама. — Па и ја сам на то мислила! — уздахну старица. — Спаси и сачувај, царице небеска. А киша, киша! Ујутру киша није лупала о прозоре, али је небо као и претходног дана било сиво. Дрвеће је стајало

јадно и при сваком удару ветра стресало са себе млазеве. Трагови људских ногу по блатњавим стазама, канали и колски трагови били су пуни воде. Надежда Филиповна је одлучила да путује.

— Поздрави га — говорила је старица замотавајући кћерку. — Кажи му да не претерује много са тим својим судовима... Треба и да се одмори. Кад на улицу излази, нека завија врат: време је, сачувај боже! А понеси му и пиле; иако је хладно, домаће је, и опет боље него у кафани.

Кћи је отпутовала рекавши да ће се вратити вечерњим возом или сутрадан ујутру. Али вратила се знатно раније, пред ручак, док је старица седела у својој соби на ковчегу и

дремуцкајући смишљала шта би испекла зету за вечеру. Ушавши у њену собу, кћи, бледа, изгубљена, не рекавши ни речи, не скидајући шешир, сруши се на

кревет и наслони главу на јастук. — Шта ти је? — престрави се старица. — Зашто тако брзо? Где је Алексеј Степанич? Надежда Филиповна подиже главу и сувим, преклињућим очима погледа у мајку. — Он нас вара, мама! — изусти она. — Шта ти је, бог с тобом! — уплаши се старица и с главе јој склизну ноћна капица. — Ко ће мене и тебе да вара? Далеко било! — Он нас вара, мама! — проговори кћи и брада јој задрхта. — Шта ти лада на памет? — врисну старица пребледевши. — Наш стан је закључан, подворник каже да за ових пет дана Аљоша ниједном није долазио кући.

Он не живи код куће! Не живи код куће! Она замахну рукама и гласно заплака говорећи само: — Не живи код куће! Не живи код куће... Она доби хистеричан напад. — Па шта је ово? — мрмљала је старица, пренеражено. — Па он је прекјуче писао да из куће не

излази! Па, где спава? Божја мајко и сви свеци!... Надежди Филиповној позли, није чак могла ни шешир да скине. Као да је јела бунике, бесмислено је

превртала очима и грозничаво хватала мајку за руке. — Нашла си коме да поверујеш: подворнику! — говорила је старица паштећи се око кћери и

плачући. — Пази што је љубоморна! Неће он да лаже.. А и како би смео да лаже? Зар смо ми којеко? Па и ако смо из трговачке породице, он нема права, зато што си му ти законита жена! Ми можемо да се жалимо! Ја сам уз тебе дала двадесет хиљада! Ниси ти без мираза!

Па се и старица расплака, махну руком, те и њој позли, па леже на свој ковчег. Ни једна ни друга не приметише како се на небу указало плаветнило, како су се разредили облаци и како је у врту низ мокру траву опрезно склизнуо први сунчев зрак, како су развесељени врапци почели да скакућу око барица у којима су се огледали брзи оолаци.

Увече стиже Квашин. Пред полазак из вароши он је свратио у свој стан и сазнао од подворника да је у његовом одсуству долазила жена.

— Ево и мене! — рече он весело улазећи у таштину собу и правећи се као да не примећује уплакана, љутита лица. — Ево и мене! Пет дана се нисмо видели!

Он хитро изљуби руке жени и ташти, па изигравајући човека коме је мило што је завршио тежак посао, завали се у фотељу.

— Ух! — рече он избацујући из плућа сав ваздух. — Е баш сам се уморио! Једва седим! Готово пет дана... и дању и ноћу живео сам као на фронту! У стану ниједном нисам био, можете да замислите! Непрестано сам се бактао с конкурсом Шипунова и Иванчикова, морао сам да радим за Галдејева у контоару, уз радњу... Нит сам јео, нити пио, спавао сам на некаквој клупи, скроз сам промрзо... Ни тренутка слободног нисам имао, нисам чак стигао ни кући да свратим. Тако, Нађуша, нисам ни био код куће ...

И Квашин, држећи се за кукове као да га од рада боли у крстима, криомице погледа у жену и ташту да види како је дејствовала његова лаж или како је он то сам називао дипломатија. Ташта и жена се згледаше с радосним усхићењем као да су изненада нашле драгоценост коју су изгубиле ... Лица им се озарише, очи засијаше ...

— Душо моја — проговори ташта скочивши — па што ја још седим? Чаја! Брзо чаја! Можда би јео?



— Дабоме да би! — рече жена стргавши са своје главе мараму уквашену сирћетом. — Мама, изнесите брже вино и закуску! Наталија, постави сто! Ах, боже мој, ништа није спремно!

И обе, преплашене, срећне, растрчаше се по собама. Старица више није могла да се уздржи од смеха гледајући кћер која је оклеветала невиног човека, а кћи се постидела ...

Ускоро је сто био постављен. Квашин који jе сав заударао на мадеру и ликере и једва дисао од ситости, јадао се на глад, на силу жвакао и непрестано причао о конкурсу Шипунова и Иванчикова, а жена и ташта нису скидале очију с његовг лица и мислиле:

„Што је он паметан, мио! Па што је леп!" „Нема везе!", мислио је Квашин, док је после вечере легао на велику, меку перину. „Иако су трговке,

иако је то све Азија, ипак има и неке лепоте, а дан два недељно може се овде провести пријатно..." Он се покри, угреја и изусти тонући у сан: — Нема везе!

ДРАМА (20)

— Павле Васиљичу, тамо је дошла некаква дама, вас тражи — јави Лука. — Већ цео сат чека. Павел Васиљевич тек што је доручковао. Кад чу о дами, он се намршти и рече: — Нек иде до ђавола! Реци да сам заузет. — Она је, Павле Васиљевичу, већ пет пута долазила. Каже да мора да вас види... Само што не

плаче. — Хм... Хајде добро, нека изволи у кабинет. Павел Васиљевич натенане обуче капут, узе у једну

руку перо, у другу књигу, па правећи се веома запослен, оде у кабинет. Тамо га је већ чекала гошћа — висока, крупна дама, црвеног меснатог лица, с наочарима, врло уваженог изгледа, обучена више него пристојно (на себи је имала турнир са четири драперије и висок шешир са риђом птицом). Кад угледа домаћина, она преврну очи и склопи руке.

— Ви ме се, наравно, не сећате — поче она високим мушким тенором, приметно узбуђена. — Ја сам имала задовољство да се упознам с вама код Хруцких ... Ја сам Мурашкина. — Аааа ... Ммм ... изволите седите! Шта могу да учиним за вас? — Па ето ја, ја... — настави дама седајући и све узбуђенија. — Ви ме се не сећате... Ја сам

Мурашкина... Знате, ја сам велика поклоница вашег талента и увек са уживањем читам ваше чланке ... Немојте да мислите да вам ласкам ... боже сачувај .. То је само оно што вам припада... Увек, увек вас читам! Понекад ми и самој није страно писање,

у ствари, дабоме... Ја себе не смем назвати писцем, али... ипак, у тој кошници има и моја капљица меда... Ја сам у своје време штампала три дечје приче, — ви их, наравно нисте читали... много сам преводила, а... а мој покојни брат је радио У „Делу".

— Да, да... Шта могу да учиним за вас? — Па, знате... (Мурашкина спусти очи и поцрвене). Ја познајем ваш таленат... ваше назоре, Павле

Васиљевичу, и желела бих да знам ваше мишљење или, тачније ... да вас замолим за савет. Ја сам, морам

вам рећи, pardon pour l'expression,5 донела на свет драму и пре него што је пошаљем на цензуру хтела бих

да знам ваше мишљење. Мурашкина нервозно, са изразом уловљене птице, зари руку у хаљину и извуче велику, масну

свескетину. Павел Васиљевич је волео само своје чланке, док су туђи, које је морао да прочита или саслуша,

изазивали код њега увек утисак топовске цеви уперене њему право у лице. Кад угледа свеску, он се престрави и журно рече:

— Добро, оставите ... прочитаћу. — Павле Васиљевичу! — рече погружено Мурашкина устајући и склапајући руке као на молитву. —

Ја знам да сте ви заузети, да вам је сваки секунд драгоцен, и ја знам да ме ви сада у себи шаљете до ђавола, али... будите добри, дозволите ми да вам прочитам одмах сада своју драму. Будите златни!

— Врло радо ... — сплете се Павел Васиљевич — али, госпођо, ја сам... ја сам заузет... ја морам ... морам одмах да идем.

— Павле Васиљевичу! — зајеча госпођа, а очи јој се напунише сузама. — Ја вас молим да се жртвујете! Ја сам насртљива, ја сам досадна, али будите великодушни! Ја сутра путујем у Казан и хтела бих данас да чујем ваше мишљење. Поклоните ми пола сата ваше пажње ... Само пола сата, преклињем вас!

Павел Васиљевич је у души био мекушац и није умео да одбије. Кад му се учинило да ће госпођа заридати и пасти на колена, он се збуни и промрмља изгубљено:

— Па добро, изволите, ја ћу саслушати ... Спреман сам на пола сата. Мурашкина радосно цикну, скиде шешир и пошто седе, поче да чита. У почетку је прочитала нешто о

томе како су лакеј и собарица, спремајући раскошан салон, дуго разговарали о госпођици Ани Сергејевној, која је у селу подигла школу и болницу. Собарица је, пошто је лакеј изишао, изговорила монолог о томе да је учење светлост, а неучење мрак; затим је Марушкина вратила лакеја у салон и натерала га да каже

5 Извините за израз.



дугачак монолог о господару-генералу, који не подноси надзоре своје кћери, спрема се да је уда за богатог камер-јункера и сматра да се спас народа налази у потпуном незнању. Затим се, кад је послуга изашла, појавила сама госпођица и обавестила гледаоца да није спавала целе ноћи и да је размишљала о Валентину Ивановичу, сину сиромашног учитеља који несебично помаже своме болесном оцу. Валентин је изучио сва знања, али не верује ни у пријатељство, ни у љубав, не зна за циљ живота и жуди са смрћу, и зато она, госпођица, мора да га спасе.

Павел Васиљевич је слушао и с чежњом мислио на свој диван. Он је бесно загледао Мурашкину, осећао како му у бубне опне удара њен мушки тенор, ништа није схватао и мислио:

„Сам те ђаво донео... Баш ме брига да слушам твоје глупости!... Шта сам ја крив што си ти написала драму? Боже, што је дебела свеска! Казна божја!"

Павел Васиљевич погледа на зид где је висила слика његове жене и сети се да му је жена наручила да јој купи и однесе у летњиковац пет аршина ширита, фунту сира и прашак за зубе.

,,Само да не изгубим мустру од ширита", мислио је он. „Где сам га гурнуо? Мислим да је у плавом оделу... А ове одвратне муве су успеле да у прљају женину слику. Мораћу да кажем Олги да обрише стакло. Чита дванаесту појаву, значи ускоро ће крај првог чина. Зар је по оваквој врућини и још уз овакву корпуленцију као што је у ове телесине могућно надахнуће? Уместо што пише драме боље би јој било да једе хладну чорбу и спава у подруму..."

— Ви не сматрате да је овај монолог мало дугачак? — упита наједном Мурашкина подижући очи. Павел Васиљевич није чуо монолог. Он се збуни и рече таквим тоном кривца као да то није госпођа,

него он сам написао монолог: — Не, не, ни најмање ... врло љупко ... Марушкина заблиста од среће и настави да чита: — АНА: Вас је нагризла анализа. Сувише сте рано престали да живите срцем и препустили се

разуму. ВАЛЕНТИН: Шта је то срце? То је анатомски појам. Као условни термин онога што се назива осећањима, ја га не признајем. АНА (збуњена): А љубав? Зар је и она продукт асоцијације идеја? Реците, искрено: да ли сте некада волели? ВАЛЕНТИН (с горчином): Нећемо позлеђивати старе, још незацељене ране. (Пауза) На шта мислите? АНА: Чини ми се да сте несрећни.

За време XVI појаве Павел Васиљевич зевну и нехотице зубима произведе звук какав испуштају пси кад лове муве. Он се уплаши тог непристојног звука, па да би га прикрио, даде своме лицу израз благонаклоне пажње.

„XVII појава... Кад ли ће крај?" мислио је он. „О боже мој! Ако се ово мучење настави још десет минута, позваћу у помоћ . . . Неподношљиво.

Али, ево, најзад, госпођа поче да чита брже и гласније, подиже глас и прочита: „Завеса". Павел Васиљевич лако уздахну и спреми се да устане, али тога часа Мурашкина окрете страницу и

настави да чита: — Други чин. Сцена представља сеоску улицу, десно школа, лево болница. На степеницама ове

последње седе сељани и сељанке. — Извините... — прекиде је Павел Васиљевич. — Колико укупно има чинова? — Пет — одговори Мурашкина и истог часа, као бојећи се да јој слушалац не оде, хитро настави: —

Кроз школски прозор гледа Валентин. Види се како у дубини сцене сељани носе своје прње у крчму. Као осуђеник на смрт убеђен у немогућност помиловања, Павел Васиљевич више није чекао крај,

ничему се није надао, само се упињао да му се капци не слепе и да с лица не сиђе израз пажње... Будућност — кад ће госпођа завршити драму и отићи — чинила му се тако далеко да о њој није ни мислио.

— Бу-бу-бу-бу... звонио му је у ушима глас Мурашкине. Бубубу ... жжжжж ... „Заборавио сам да узмем соду.." мислио је он. „Шта сам оно мислио? Аха, о соди... Ја по свој прилици имам катар желуца... То је невероватно: Смирновски по цео дан љушти вотку и до дана данашњег нема катар ... На прозор је села некаква птичица ... Врабац ..."

Павел Васиљевич начини напор да растави напрегнуте капке који су се лепили, зевну не отварајући уста и погледа у Мурашкину. Она му се замагли, заљуља пред очима, постаде троглава и упре главом у таваницу ...

— ВАЛЕНТИН: Не, дозволите ми да одем, да отпутујем.. АНА (уплашено): Зашто? ВАЛЕНТИН (у страну): Она је пребледела! (Њој) Не присиљавајте ме да вам тумачим узрок. Пре бих умро него да ви сазнате разлоге. АНА (после паузе): Ви не можете отићи ...

Мурашкина је почела да се надува, надула се у чудовиште и стопила са сивим ваздухом кабинета: видела су се само њена покретљива уста; затим се одједном смањила, као боца, заљуљала и заједно са столом отишла у дубину собе ...

— ВАЛЕНТИН (држећи Ану у наручју): Ти си ме ускрснула, указала си ми циљ живота! Ти си ме обновила, као што пролећна киша обнавља пробуђену земљу! Али... доцкан је, доцкан! Прса моја изједа неизлечива бољка ...

Павел Висиљевич задрхта и заустави се замућеним очима на Мурашкину; читав минут је гледао непомично као да ништа не схвата...

— Појава XI. Исти. Барон и стражар са ухваћенима... ВАЛЕНТИН: Мене водите! АНА: То сам ја њега! Водите и мене! Да, водите и мене! Ја га волим, волим више од живота! БАРОН: Ана Сергејевна, ви заборављате да ћете онда изгубити свога оца ...



Мурашкина се поново поче надувати... Избезумљено се осврћући, Павел Васиљевич устаде, крикну из пуних груди неприродним гласом, дохвати са стола тешки притискач за хартију и изван себе, свом силом удари њиме Мурашкину по глави.

— Вежите ме, ја сам је убио! — рече он мало затим послузи која је утрчала ... Поротници су га ослободили.

ЈЕДАН ОД МНОГИХ (21)

Један сат пре поласка воза, отац породице на летовању, држећи у рукама стаклену куглу за лампу, играчку-бицикл и дечји мртвачки сандук, улази своме пријатељу и изнемогао пада на диван.

— Слушај срце... — мрмља он задихано и бесмислено преврћући очима. — Имам једну молбу. Молим те као Христа бога, ... позајми ми до сутра револвер, буди другар.

— Шта ће ти револвер? — Треба ми... О боже мој! Дај мало воде. Пожури с водом! Треба ми... Треба ми ... Морам ноћу да

прођем кроз мрачну шуму, па овај, за сваки случај ... Позајми ми, молим те ко бога!... Пријатељ гледа бледо, измучено лице оца породице, његово орошено чело, лудачке очи и слеже

раменима. — Е, што лажеш, Иване Иваничу! — каже он. — Која вражја мрачна шума? Мора да си нешто

намислио! Видим ти по лицу да си намислио нешто рђаво! Ама шта ти је? Шта ће ти тај сандук? Пази, па теби је зло!

— Воде, о боже мој ... Стани, пусти ме да се издувам... Уморан сам као пас. Осећам у целом телу и глави као да су ми све жиле извукли и испекли на ражњу ... Не могу више да поднесем... Буди другар, ништа ме не питај, не залази у детаље... Дај револвер! Преклињем те!

— Хајде, доста, Иване Иваничу! Каква је то малодушност, отац породице, државни саветник, срам те било ...

— Лако је теби... да посрамљујеш друге кад живиш овде у вароши и немаш појма о тим проклетим летовањима ... Дај још воде ... Да си само мало на мом месту, друкчије би певао ... Ја сам мученик! Ја сам теглећа марва, роб, бедник који још увек нешто чека и не шаље себе на онај свет! Ја сам крпа, мамлаз, идиот! Зашто ја живим? Ради чега?

Отац породице скаче и очајнички пљескајући рукама почиње да витла по кабинету. — Хајде, реци ми зашто ја живим? — виче он притрчавајући пријатељу и хватајући га за дугме. —

Чему овај непрекидни низ моралних и физичких патњи! Ја разумем да неко буде мученик ради идеје, да, али бити мученик питај бога, чега ради, ради женских сукања и дечјих мртвачких ковчега, не, хвала лепо! Не! Не! И не! Доста ми је! Доста!

— Немој да вичеш, чуће суседи! — Нека чују и они, баш ме брига! Ако ти не даш револвер, даће ми неко други, али више ме неће

бити међу живима! То је готово! — Стани, откинуо си ми дугме... Говори хладнокрвно, ја ипак не разумем зашто је твој живот тако

рђав? — Зашто? Ти још питаш зашто? Е па, изволи, испричаћу ти! Само изволи! Исповедићу се пред

тобом, па ми можда више неће бити тако грозно у души! Хајде да седнемо ... Бићу кратак, зато што убрзо морам да се одвезем на станицу, а морам још да тркнем до Тутрјумова да купим код њега две тегле харинги и фунту мармеладе за Марију Осиповну, дабогда јој на оном свету ђаволи језик ишчупали. Дакле слушај ... Да узмемо за пример, рецимо, данашњи дан... Ево ... Као што знаш, од десет до четири по подне морам да зврјим у канцеларији. Врућинчина, запара и неописив хаос, брајко мој. Секретар отишао на одсуство, Храпов се жени, канцеларијска ситна боранија пошашавила по летњиковцима од љубавних авантура и аматерских представа. Сви дремљиви, уморни, испијени, тако да ни од ког никакве вајде нема, ништа не можеш постићи ни убеђивањима, ни дреком... Дужност секретара обавља створ глув на лево уво и заљубљен, који једва разликује примљено од послатог; глуперда ништа не може да појми и ја све сам уместо њега радим. Без секретара и Храпова нико не зна где шта стоји, куда да се пошље, а молиоци побенавели, сви некуда журе и трче, љуте се, прете — таква пометња да човек зове у помоћ! Збрка и паклена галама... А посао убитачан: једно те исто, једно те исто, извештај, представка, извештај, представка, једнолично као морско таласање. Просто, разумеш ли, да ти очи испадну, а уз то, на моју несрећу, и начелник се разводи од жене и пати од ишијаса; толико запева и кмечи да нас све подави. Неподношљиво!

Отац породице скаче, али намах поново седа. — Све су то ситнице, слушај само како иде даље! — каже он. — Излазиш из канцеларије растројен,

изнемогао; требало би да човек сада оде на ручак и да легне да се испава, али, јок, не заборави да си ти на летовању, то јест да си роб, ђубре, ништавило и изволи подвиј реп, па се одмах растрчи по вароши да извршаваш налоге. У нашим летовалиштима заведен је један сладак обичај: ако неко иде у варош, онда да и не говоримо више о његовој супрузи, него свака шуша и шљам има слободу и право да ти натовари гомилу наруџбина. Супруга захтева да свратим код кројачице и да је изгрдим зато што јој је струк испао широк, а у раменима уско. Соњички треба да заменим ципелице, свастици за двадесет копејки гримизне свиле, и три аршина гајтана... Чекај само, одмах ћу ти прочитати.



Отац породице извлачи из џепа од прслука изгужвану цедуљицу и разјарено чита: — „Кугла за лампу; једна фунта сушене кобасице; каранфилића и цимета за пет копејки;

рицинусово уље за Мишу; десет фунти прахшећера; понети од куће бакарни котлић и аван за шећер; карболне киселине, фијакер прашка за двадесет копејки; двадесет боца пива и једну боцу сирћетне киселине; стезник за М-Пе Шансо, бр. 82 код Гвоздева, и понети од куће Мишин јесењи мантил и каљаче." То је наређење супруге и породице. А сада налози милих познаника и суседа, цркли дабогда! Власини сутра прослављају Волођин имендан, њему треба однети бицикл; Куркинима отегла папке беба, и ја морам да купим сандучић; код Марије Михајловне кувају слатко, ја због тога сваког дана морам да јој вучем по пола пуда шећера; потпуковница Вихрина у другом стању; ја ни лук јео ни лук мирисао, али сам због нечег дужан да свратим до бабице и да јој наложим да дође тад и тад... А о таквим налозима као што су писма, кобасице, телеграми, прашак за зубе, да и не говоримо. Имам пет цедуљица по џеповима! Да одбијеш те налоге не можеш: није пристојно, нема смисла! У врага! Натоварити човеку пуд шећера и бабицу, то је

пристојно, а одбити quell horreur!6 последња реч непристојности! Кад бих одбио, рецимо, неке Куркине, прва

би се моја супруга нарогушила: шта ће рећи кнегиња Марја Алексевна?! О! ах! Не можеш после да се одбраниш од падања у несвест, па нек иде у ђавола! И тако, брајко мој, у паузи између службе и воза јурцаш по вароши као пас исплажена језика, јурцаш, јурцаш и проклињеш свој живот. Из бакалнице у апотеку, из апотеке кројачици, од кројачице у месницу, па онда опет у апотеку. Овде се саплетеш, тамо изгубиш паре, на трећем месту заборавиш да платиш, па јуре за тобом и дижу панику, на четвртом месту станеш некој госпи на шал, фуј! Од такве узбуне толико подивљаш и тако се разглавиш да ти после целе ноћи кости пуцају и жилице се затежу. И добро, налози извршени, све је купљено, а сада како да упакујеш сав тај крш? Како, на пример, да саставиш тешки месингани аван и тучак са куглом за лампу или карболну киселину с чајем? Па буди паметан. Како би ти саставио уједно пивске боце и овај бицикл? То је, брате, фараонски посао, задатак за интелигенцију, ребус! Како год паковао и везивао, на крају ћеш сигурно нешто да провалиш и проспеш, а на станици и у вагону ћеш стајати раширених руку, раскречен, придржавајући брадом неки завежљај сав од бошчица, кутија и којекаквих тричарија. Чим воз крене, путници почну да пикају на све стране твој пртљаг: ти си својим стварима заузео туђа места. Вичу, позивају кондуктера, прете да ће те избацити, а шта ја ту могу? Нећу, ваљда, да бацим ствари кроз прозор! Предајте у пртљажник! Лако је то рећи, али за то је потребан кофер, треба сместити све то ђубре у кофер, а откуд ја сваког дана могу да носим кофер и како ћу да спарим стаклену куглу са аваном? И тако целим путем у вагону писка и шкргут зуба, све док не стигнеш. А замисли тек шта ћу све данас чути од путница због овог сандука! Јао! Дај ми, брате, воде. Сад слушај даље. Једна је ствар давати налоге, то је пријатно. Али новац давати за трошкове шипак! Потрошио сам гомилу пара, а добићу половину. Овај мртвачки сандук ћу послати Куркинима по собарици, а они су сада у жалости, дабоме да није време да мисле на новац. Тако га нећу ни добити. Да подсећам на дуг, а поготову даме, то не могу, па макар ме убио. Рубље још и којекако, мада тешко, али ипак дају. А копејке, пиши кући пропало. И тако долазим ја у свој летњиковац. Сад би требало да се добро напијем после праведних напора, да се наједем, па да легнем, зар није тако? Али то је из неке друге приче. Моја супруга већ одавно дрежди. Тек што си покусао чорбу, кад она ћапи раба божјег и, да ли бисте били ради некуда: на аматерску представу или на игранку. Протестовање не долази у обзир. Ти си муж, а реч „муж" у преводу на женски језик значи крпа, идиот и бесловесна животиња на којој се може возити и преносити коликогод хоћеш терета, без бојазни од интервенције друштва за заштиту животиња. Идеш и буљиш у „Скандал у племенитој породици" или У „Моћу", аплаудираш по наредби супруге и осећаш да ћеш свакога часа издахнути. А на игранци посматрај плесаче и тражи партнере за супругу, а ако нема довољно каваљера, онда изволи сам па играј кадрил. Играш с некаквом караконџулом Ивановном, смешкаш се ко будала, а мислиш у себи: „докле ћу, о господе?" Вратиш се у поноћ из позоришта или са бала и више ниси човек, него цркотина, за ђубре. Али си ипак најзад постигао свој циљ: свукао си се и легао у кревет. Склапај очи и спавај ... Дивно ... Све је тако лепо: топло је, деца у другој соби не циче, супруга није поред тебе, савест ти је чиста — не може боље бити. Заспиш, кад наједном ... наједном чујеш: ззззз ... комарци! Комарци, три пута проклети били, комарци!

Отац породице скаче и прети песницама. — Комарци! То је казна египатска, инквизиција! Зззз. ... Зузука тако жалосно и тужно као да моли

за опроштај, али те покварењак тако уједе да се после цео сат чешеш. И пушиш, и убијаш их, и покриваш се преко главе — ништа не помаже! На крају крајева, дигнеш руке и препустиш се уништењу: ждерите, проклетници! Ниси ни стигао да се навикнеш на комарце кад у салону супруга почиње да вежба романсе са својим тенорима. Дању спавају, а ноћу се припремају за аматерске концерте. О, боже мој! Тенори, то је таква напаст да се не може ни са каквим комарцима упоредити. Отац породице прави плачно лице и пева:

— „Не реци да младост изгуби своју... Ја поново пред тобом очаран стојим". О, га-до-ви! Душу су ми појели! Да их бар мало заглушим, ја примењујем овај трик: лупкам себе прстом по слепоочници изнад ува. Лупкам тако до једно четири сата, док се они не разиђу... А тек што су се они разишли, наилази нова казна: милостива дона-супруга улази и полаже своја законска права на моју личност. Она се тамо распекмези са

6 Страхота.



месечином и својим тенорима, а ја морам да одрађујем. Да ли ми верујеш да сам толико преплашен да чим она уђе к мени ноћу, мене обузима врућица и дрхтавица. Јао, дај ми, брате, још воде ... И молим лепо, тако без сна, устанеш у шест сати и марш на станицу на воз. Трчиш, плашиш се да не закасниш, а око тебе блато, магла, хладноћа, брррр! А кад стигнеш у варош, навијај вергл из почетка. Тако ти је то, брајко мој ... Живот, кажем ти, проклет, ни непријатељу да не пожелиш такав живот! Разболео сам се, схваташ! Гушења, горушица, стално се нечега плашим, желудац ми не вари... Једном речи, то није живот него права жалост! И нико да те пожали, да те разуме, а изгледа да тако и треба. Чак се и подсмевају. Летњи муж, летњи отац породице, самим тим тако му и треба, нека цркне. Али схвати да сам ја жив створ, хоћу да живим! Ово није водвиљ него трагедија! Слушај, ако ми не даш револвер, онда бар покажи саосећање!

— Па ја саосећам. — Видим ја како ви саосећате ... Збогом ... Идем по харинге, па на станицу. — У ком ти летњиковцу живиш? — пита пријатељ. — У Сувој Реци!... — А, ја познајем то место... Је ли, да не познајеш ти тамо једну гошћу, Олгу Павловну Финберг? — Знам ... И упознали смо се ... — Ма шта кажеш! — чуди се пријатељ и његово лице добија радостан, усхићен израз. — Па

нисам ни знао! Ако је тако, ... чуј, срце, да ли би могао да ми испуниш једну малу молбу? Буди другар, драги Иване Иваничу! Хајде, дај часну реч да ћеш да ми учиниш!

— А шта то? — Молим те онако пријатељски. Преклињем те, драги мој. Пре свега, поздрави Олгу Павловну, а

затим однеси јој једну стварчицу. Поручила ми да јој купим ручну шиваћу машину, а немам по коме да јој пошаљем. Однеси јој, драги мој!

Отац породице на летовању читав минут тупо зури у пријатеља као да ништа не схвата, затим се зацрвени и почиње да виче лупајући ногама:

— На, ево, поједите човека! Дотуците га! Кидајте! Дајте машину! Узјашите га одозго! Воде! Дајте воде! Зашто ја живим? Зашто?

БРЗА ПОМОЋ (22)

— Момци, склоните се с пута, иду председник и деловођа! — Срећан празник, Герасиме Алпатичу! — бруји гомила у сусрет председнику. — Помаже бог,

дакле, Герасиме Алпатичу, ни вама ни нама... но како је богу драго. Поднапити председник хоће нешто да каже, али не успе. Неодређено миче прстима, буљи очи и

надува своје црне подбуле образе тако јако као да свира највишу ноту на великој труби. Деловођа, мален човек, црног косића и у џокејском капуту, придаје свом лицу енергичан израз и улази у гомилу.

— Ко се ту утопио? — пита он. — Где је дављеник? — Ево баш овај. Дугачак, мршав старац, у плавој кошуљи и опанцима, кога су сељаци малопре извукли из воде,

мокар од главе до пете, раширених руку и раскопчан, седи у бари крај обале и мрмља: — Светитељи угодници ... Браћо православна ... Из рјазанске губерније, зарајског среза ... Два сам

сина оделио, а ја сам код Прохира Сергијева... малтераш. Садек, овај, даје он мени, значи, седам рубаља и каже: „Ти, вели Феђа, треба садек, каже, да ме као рођеног оца поштиваш." Ах, ђаво ти главу однео!

— Одакле си ти? — пита деловођа. — Као родитеља, каже, ах, ђаво ти главу однео! Зар за седам рубаља! — Ето овако мрмља, а ни сам не зна шта прича — виче пандур Анисим промењеним гласом, мокар

до појаса и очигледно узбуђен догађајем — ево да ти објасним, Јегоре Макаричу! Чекајте, људи, шта сте загаламили! Ја ћу све како је било, Јегоре Макаричу ... иде он, дакле, из Курњева ... Ама чекајте, људи, не лупетајте упразно. Иде он, дакле, из Курњева и намами га ђаво да прелази на броду. Данас, човек пијан, није при чистој свести, загазио у реку, а вода га обори. И поче да га врти као ивер. Дере се на сав глас, а ту се ја и Лесандра... Шта је то? Зашто човек виче? Видимо, дави се... Шта да се ради? Бацај, вичем, Лесандра, до ђавола, ту армунику, да спасемо човека! Одмах, како смо се задесили, скочимо, а вода врти ли врти, окреће ли окреће, сачувај, царице небеска! Западосмо у најгори вртлог... Лесандра њега за кошуљу, а ја за косу! Ту и остали људи, који су видели, трче на обалу, дигли ларму, сваки жели душу да спасава ... Намучили смо се, Јегоре Макаричу! Да не стигосмо на време, сасвим би се човек утопио због празника.

— Како се зовеш? — пита деловођа дављеника. — И шта си по пореклу? Овај бесмислено звера очима и ћути. — Обезнанио се! — вели Анисин. — А и како да се не обезнани? Сигурно му је пун трбух воде. Кажи,

добри човече, како се зовеш? ... Ћути, зар ми је то неки живот у њему. Изгледа само жив, а пола му је, по свој прилици, изашло. Оваква несрећа због празника! А шта се ту сад може? Не лези враже, може и да умре. Погледај како је сав ко чивит помодрео!

— Чујеш ти — виче деловођа вукући дављеника за раме. — Еј, ти, одговарај кад ти кажем. Шта си по пореклу? Ћутиш као да ти је вода сав мозак у глави залила! Еј, ти!

— Је ли за седам рубаља? — мрмља дављеник — иди, ти, вели, бестрага ... Ми то нећемо ...



— Ама шта ти нећеш? Говори јасније! — Дављеник ћути и дрхтећи од хладноће целим телом, цвокоће зубима.

— Само да се каже да је жив — вели Анисмн — а погледај га, више и не личи на човека. Капљице би му неке требало ...

— Капљице... — подсмева се деловођа. — Шта помажу ту капљице? Човек се давио, а он. капљице! Треба воду истерати из њега! Шта сте зинули? Некакав свет без срца! Трчите брже у општину по асуру, па истресајте воду из човека.

Неколико људи скочи и потрчи у село по асуру. Деловођа добија инспирацију. Он засуче рукаве, глади шакама слабине и чини масу ситних покрета који сведоче о изванредној енергији и одлучности.

— Шта сте се накупили, разилазите се! — мрмља он. — Ви који нисте потребни, одлазите! Је ли отишао неко у полицију? Требало би и ви да идете,

Герасиме Алпатичу — рече председнику. — Ви сте се добро накитили, и у вашем другом стању најбоље би било да седите код куће.

Председник неодређено мрда прстима и, желећи нешто да каже, тако надува образе да ће, мислиш, сад да прсну и да се разлете на све стране.

— Деде, метните га — виче деловођа кад су донели асуру. — Хватајте за руке и за ноге. Ето, тако. А сад га метните.

— Иди, ти, бестрага, велим ја њему — мрмља дављеник и противећи се, и као не примећујући да га дижу и мећу на асуру. — Ми то нећемо...

— Ништа, ништа, пријатељу — говори му деловођа — не бој се! Ми ћемо мало да те протресемо, и даће бог, доћи ћеш к себи. Сад ће стићи жандар и на основу постојећих закона саставити записник. Држите га! Боже помози!

Осам снажних сељака, међу њима и пандур Анисим, дохвате за крајеве асуре; у почетку тресу неодлучно, као да не верују у своју снагу, а кад су после, мало-помало, уједначили такт, тресу унезверених лица помамно и лудо. Они се истежу, пропињу на прсте, потскакују, баш као да хоће заједно с дављеником да узлете на небо.

— Један-два! Један-два! Око њих трчкара малени деловођа, и истежући се што више да дохвати рукама асуру, виче некако

туђим гласом: — Јаче! Јаче! Сви сложно, по такту! Један-два' Анисиме, ко бога те молим, не попуштај! Један-два. За време кратког одмора из асуре извирује разбарушена глава и бледо лице с изразом недоумице,

страха и физичког бола, али одмах ишчезава зато што асура опет лети увис надесно, муњевито се спушта наниже и с треском узлеће увис налево. Маса гледалаца гласно бодри своје:

— Тако, тако! Потрудите се за своју душу! Хвала вам! — Сила си, Јегоре Макаричу! Потруди се за душу, тако треба! — А после га, браћо, нећемо тек тако пустити. Кад стане на ноге, и дође к себи дај ведро ракије за

ову муку! — Добићеш шипак! Гледајте, браћо, долази шмељовска спахиница са својим пословођом. Он је.

Познајем га по шеширу. Код гомиле се зауставе кочије у којима седи пуна, старија дама, с цвикером и сунцобраном. Окренут

према њој леђима, на седишту поред кочијаша седи пословођа — млад човек у сламном шеширу. Госпођино лице је уплашено.

— Шта је то? — пита она. — Шта то раде? — Дављеника спасавамо! Срећан празник! Мало се напио човек, јер ко нема право, данас је такав

дан ... малопре је кроз цело село ишла литија! Празник је! — Боже мој! — ужасава се госпођа. — Дављеника бацају увис! Па шта је њему? Етјене — обраћа се

она пословођи — идите, тако вам бога, и реците им да то не смеју да раде. Отераће човека у смрт! Трести на асури... то је предрасуда! Треба га масирати и... вештачко дисање. Идите, молим вас!

Етјен скочи са седишта и упућује се „спасиоцима". Изглед му је строг. — Шта ви радите? — повиче љутито. — Зар се тако дављеник повраћа у живот? — А него како ћемо га? — пита деловођа. — Па ово је дављеник. — Па шта онда ако је дављеник! Обамрле од дављења треба трљати, а не трести. Тако пише у

сваком календару. Доста, де, престаните! Деловођа збуњено слеже раменима и склања се у страну. Спасиоци спустише асуру на земљу и

зачуђени погледају час у госпођу, час у Етјена. Дављеник, већ затворених очију, лежи на леђима и тешко дише. — Пијанице! — љути се Етјен. — Добри човече! — рече му Анисин сав задуван, стављајући руку на срце. — Степане Иваничу!

Нашто такве речи? Зар смо ми свиње и не разумемо? — Да га нисте више тресли! Треба га трљати. Узмите па га трљајте! Свлачите га брже! — Да га трљамо, људи! Дављеника свлаче и под Етјеновим руководством почињу да га трљају. Госпођа, не желећи да види

голог сељака, одвезе се мало даље.



— Етјене! — рече она — Етјене! дођите овамо! Знате ли ви како се изазива вештачко дисање? Треба га превртати с бока на бок и гњечити му груди и трбух.

— Преврћите га с бока на бок! — наређује Етјен враћајући се од госпође гомили. — И трбух му гњечите, само полако.

Деловођа који се после узбудљивог и енергичног рада осећа непријатно, прилази дављенику, па и он почиње да га масира.

— Потрудите се, браћо, лепо вас молим! — говори он. — Братски вас молим! — Етјене! — јауче госпођа. — Дођите овамо! Дајте му да мирише нагорело перје и голицајте га!

Наређујте да га голицају! Само брже бога ради. Пролази пет, десет минута ... госпођа посматра гомилу и види у средини живо кретање. Чује се како

сељаци стењу. Етјен и деловођа наређују. Мирише на нагорело перје и шпиритус. Пролази још десет минута, а рад не престаје. Али ево, најзад, гомила се размиче а из ње излази Етјен сав црвен и ознојен. За њим иде Анисим.

— Требало га је од почетка трљати — говори Етјен. — Сада се већ ништа не може учинити. — Како да се не може, Степане Иваничу! — уздише Анисим. — Доцкан сам се сетио! — Шта је? — пита спахиница. — Је ли жив? — Не, умро је, бог да му душу прости... — уздише Анисим крстећи се. — Кад смо га извукли из воде,

кретао се и очи је отварао, а сад се сав укочио. — Каква штета! — Значи, писано му је тако: да га смрт задеси у води, а не на суву. Кад би нам дали чај да попијемо,

ваша милости! Етјен скочи на седиште. Пошто се осврну на гомилу која се склањала од мртвог тела, кочијаш ошину

коње. Кочија одјури даље.

НЕПРИЈАТАН ДОЖИВЉАЈ (23)

— Твоје је срце, кочијашу, намазано катраном. Ти, брајко, мој, никада ниси био заљубљен и зато не можеш разумети моју психу. Ова киша не може да угаси пожар душе моје, као што ни пожарна команда не може да угаси сунце. Гле ти мене, што се поетски изражавам! Ти, кочијашу, ниси песник?

— Нипошто! — Е, па, видиш ... Жирков пронађе најзад у свом џепу новчаник и поче да плаћа. — Погодили смо се ти и ја, другару, за рубљу и четвртину. Ово ти је хонорар. Ево ти рубља, ево три

гривеника. Петак за бакшиш. Збогом и не заборави ме. Али прво скини ову корпу и однеси је пред улаз. Пази само, у корпи је балска хаљина жене коју волим више него живот.

Кочијаш уздахну, па преко воље сиђе с кола. Балансирајући у помрчини и шљапкајући по блату, он довуче корпу до улаза и спусти је на степенице.

— Ух, што је време! — прогунђа он прекорно, накашља се са уздахом, па шмркнувши кроз нос, нерадо скочи на кола.

Он цокну уснама и његово коњче безвољно зашљапка по блату. — Ваљда сам понео све што је потребно — преслишавао се Жирков пипајући руком по довратку и

тражећи звонце. — Нађа ме молила да одем кројачици по хаљину — ту је, тражила је бомбоне и сир — у реду, букет — ту је. „Да си ми здраво,. светињо дома" — запева он. — Ма где је то звонце, мајку му.

Жирков је био у оном доброћудном расположењу човека који је мало пре тога добро вечерао, ваљано попио и одлично зна да сутра не мора рано да устане. Осим тога, после вожње од сат и по из вароши, по блату и киши, њега је очекивала топлота и млада жена... Пријатно је промрзнути и покиснути ако знаш да ћеш се ускоро угрејати...

Жирков у мраку дохвати кићанку звонца и повуче два пута. С друге стране врата зачуше се кораци. — То сте ви, Дмитрије Глигоричу — упита женски шапат. — Ја сам, бајна Дуњашо — одговори Жирков. — Отварајте брже, иначе ћу покиснути до голе коже. — Ах, боже мој! — узбуђено зашушка Дуњаша отварајући врата. — Не говорите тако гласно и не

лупајте ногама. Стигао је господин из Париза! Вечерас је стигао! На реч „господин" Жирков устукну корак назад од врата и истог часа обузе га малодушан, прави

дечји страх, онакав какав познају чак и врло храбри људи кад изненада искрсне могућност сусрета с мужем. „Ете ти га на!" — помисли он ослушкујући с каквом пажњом Дуњаша затвара врата и враћа се назад

ходником. „Па шта је то? То значи, окрећи налево круг. Мерси, томе се нисам надао!" Њему постаде одједном смешно и забавно. Његов долазак к њој из вароши у летњиковац у позну

ноћ и по пљуску, чинила му се згодна авантура, сада, међутим, кад је налетео на мужа, та авантура поче да му се чини још забавнија.

— Е ово је дозлабога занимљиво! — рече он гласно сам себи. — Где сад да се денем? Да се вратим натраг?

Киша је падала и од јаког ветра шуштало је дрвеће, али у мраку се није видела ни киша ни дрвеће. Као да му се подсмева и пакосно га задева, жуборила је вода поточићима и у олуцима. Улаз пред којим је



стајао Жирков није имао настрешнице, па он доиста поче да кисне до коже. „И ко за пакост, дошао баш по оваквом времену", мислио је он смејући се, „Нек носи ђаво све мужеве!"

Његова љубавна романса с Надеждом Осиповном почела је пре месец дана, али њеног мужа још није познавао. Знао је једино да јој је муж пореклом Француз, да се презива Буазо и да се бави препродајом. Судећи по фотографији коју је Жирков видео, то је био стаменит буржуј четрдесетих година, с бркатом, франачко-војничком њушком, коју човек кад посматра зажели да га због нечег чупне за бркове и за браду а la Napoleon и да га запита: „Па шта има ново, господине сержанте?"

Шљапкајући по житком блату и поскакујући, Жирков се повуче мало у страну, па викну: — Кочијашу! Кочијашу!!! Не доби одговор. — Ни гласа, ни уздаха — прогунђа Жирков враћајући се пипањем према улазу. — Свог кочијаша

сам послао, а овде их ни дању нема. Жива згода! Мораћу да чекам до ујутру! У, богаму, корпа ће да покисне и упропастиће хаљину. Кошта двеста рубаља ... Е баш жива згода!

Смишљајући где да се с корпом сакрије од кише Жирков се сети да накрају насеља с летњиковцима, код павиљона за игру, има кућица за музичаре.

— Како би било да одем тамо? — запита се он. То је идеја! Да ли ћу моћи да одвучем корпу? Кабаста је, ђаво је носио ... Сир и букет могу да бацим.

Он подиже корпу, али се одмах присети да ће се корпа, док он стигне до кућице, промочити бар пет пута. — Е ово ти је проблем?! — насмеја се он. — Ух, боже, цури ми вода за врат! Бррр... Скроз сам мокар, смрзао се, пијан, кочијаша нема ... само још недостаје да муж излети на улицу и испребија ме штапом. Ипак, шта да радим? Не могу овде престајати до ујутру, а ова хаљина ће пропасти ... Знам шта ћу ... Зазвонићу још једном и предаћу Дањуши ствари, а ја ћу отићи у кућицу. Жирков једва зврцну. Мало затим иза врата се зачуше кораци и кроз отвор на брави блесну светлост.

— Ко ји тамо? — упита промукао мушки глас са страним акцентом. „Ау, људи, ово мора да је муж", помисли Жирков. „Слагаћу нешто ..."

— Молим вас лепо — поче он — да ли ту станује Еључкин? — Вхаг те носи, нема овде никакав Зљушкин. Тохњајте се довхага са ваш Ељушкин! Жирков се некако збуни, закашља се као кривац и удаљи се од улаза. Стаде у бару и напуни

каљачу, па љутито пљуну, али се одмах поново насмеја. Његова авантура је постајала из часа у час све забавнија и забавнија. С нарочитим задовољством је мислио на то како ће сутра описивати пријатељима, па и самој Нађи, своју авантуру, како ће подражавати мужевљев глас и шљапкање каљача... Пријатељи ће се сигурно ваљати од смеха,

„Једно нема смисла што ће хаљина покиснути!" помисли он. „Да нема те хаљине, ја бих већ одавно спавао у кућици."

Он седе на корпу да би је својим телом заклонио од кише, али с његове прокисле пелерине и са шешира потече јаче него с неба.

— Е, стварно, иди до ђавола! Постојавши пола сата на киши, Жирков се сети свога здравља. „Овако, не дај боже, могу и запаљење плућа да добијем", помисли он. „Лепа ситуација, нема шта! Да

ли још једном да зазвоним, а? Часна реч, зазвонићу... Ако муж отвори, слагаћу нешто и предаћу му хаљину... Не могу, ваљда, до зоре да седим овде! Е нек буде шта буде! Звони!"

У ђачком несташлуку, плазећи вратима и мраку језик, Жирков повуче за кићанку. Прође минут У ћутању; он цимну још једанпут.

— Ко ји тамо? — упита љутит мушки глас, с нагласком. — Да ли овде станује М-ме Буазо! учтиво Жирков. — А? Ког ће вам вхага? — Кројачица мадам Катиш послала је госпођп Буазо хаљину. Извините што долазим овако касно,

али ствар је у томе што је госпођа Буазо молила да јој се хаљина пошаље што раније — Ујутро .... Ја сам пошао из вароши још синоћ, али ... време је ужасно .... једва сам стигао ... Ја нисам ...

Жирков не доврши зато што се пред њим отворише врата и на прагу при несталној светлости лампице појави се пред њим Буазо у длаку онакав као на слици, с војничком њушком и дугачким брковима; додуше, на слици је изгледао кицошки, а сада је стајао само у кошуљи.

— Не бих вас узнемиравао — настави Жирков — али мадам Буазо је молила да јој се хаљина пошље што пре. Ја сам брат мадам Катиш ... и ... још ово одвратно време.

— Добхо — рече Буазо мрачно мрдајући обрвама и узимајући корпу. — Захвалите ваш сестха. Мој жена данас до један сат чекао хаљина. Неки господин обећао донети.

— Будите љубазни, па јој предајте и сир и букет, који је ваша супруга заборавила код мадам Катиш. Буазо узе сир и букет, омириса и једно и друго, па не затварајући врата стаде у пози ишчекивања.

Он је гледао у Жиркова, а Жирков у њега. Прође један тренутак у ћутању. Жирков се сети својих пријатеља кохјима ће сутра причати ову авантуру, па му се прохте да као врхунац направи неку још смешнију заврзламу. Али никако да се сети заврзламе, а Француз је стајао и чекао да он оде.

— Грозно време — промрмља Жирков. — Мрачно, блатњаво и мокро. Скроз сам покисао. — Да, monsieur, ви засвим мокри.



— А уз то ми је још и кочијаш отишао. Ни сам не знам куда ћу. Били бисте веома љубазни ако бисте ми дозволили да причекам овде на трему док стане киша.

— А? Bien monsieur. Ви скинете каљаче и идете овамо. Што да не. Француз затвори врата и уведе Жиркова у мали, њему веома добро познат салон. У салону је било

све по старом, само је на столу стајала боца црног вина, а на столицама поређаним насред салона лежао је узан танак душечић.

— Хладно је — рече Буазо стављајући лампу на сто. — Ја сам вечерас стигао из Париз. Свуда

лепо, топло, само у Русија хладно и ови кумарци... крамарци ... les cousins7... безхобхазно уједају.

Буазо насу пола чаше вина, направи врло љутиту гримасу и попи. — Цео ноћ не спавао — рече он седајући на душек. — Les cousins и неки мхцина стално звони,

тхажи Зљушкин. И Француз заћута и спусти главу очекујући, вероватно, када ће престати киша. Жирков из

пристојности поче да разговара с њим. — Ви сте, значи, били у Паризу у врло занимљиво време — рече он. — За време вашег боравка

Буланже је пензионисан. После тога, Жирков помену и Гревија, Деруледа, Золу и увери се да је за та имена Француз чуо први

пут од њега. Он је у Паризу познавао само неколико трговачких фирми и своју tante8 M-me Blessor и више

никог. Разговор о политици и литератури заврши се тако што Буазо још једном направи љутито лице, искапи вино и извали се колкко је дуг на танки душек. „Богами, изгледа да права овога супруга нису нарочито широка", помисли Жирков. „Ово и не личи на душек".

Француз склопи очи; полежавши мирно око четзрт сата, он наједном скочи и тупо као да ништа не схвата устреми своје оловне очи на госта, затим направи љутито лице и попи вино.

— Пхоклети кумарци — прогунђа он, па почешавши једном длакавом ногом другу, изађе у суседну собу.

Жирков зачу како он пробуди некога и рече:

— Il y la un monsieur roux qui t' a apporte une robe.9

Убрзо се врати и још једном се прихвати боце. — Одмах жена излази — рече он зевајући. — Ја разумем, вама треба новац? „Све црње и горе", помисли Жирков. — Фантастично! Сад ће изаћи Надежда Осиповна. Ја ћу се,

дабоме, направити да је не познајем." Зачу се шуштање сукања, одшкринуше се врата и Жирков угледа познату тршаву главицу са

сањивим образима и очима — Ко је то од мадам Катиш? — упита Надежда Осиповна, али истога часа, познавши Жиркова,

цикну, насмеја се и уђе у салон. — Па то си ти? — упита она. — Каква је то комедија? И што си тако блатњав?

Жирков поцрвене, строго погледа, и апсолутно не знајући како да се понаша, избечи се према Буaзоу.

— А, разумем!... — досети се домаћица. — Ти си се сигурно уплашио од Жака? Ја сам заборавила да упозорим Дуњашу ... Ви се познајете? Ово је мој муж Жак, а ово је Степан Андреjич. Донео си хаљину? Е па, мерси, приjатељу... Хајдемо, спава ми се. А ти Жак, спавај ... — рече она мужу. — Уморан си од пута.

Жак зачуђено погледа у Жиркова, слеже раменима и љутитим лицем упути се ка боци. Жирков такође слеже раменима па оде за Надеждом Осиповном.

Он је посматрао мутно небо, каљав друм и размишљао: „Блатиште! И где све ђаво не нанесе интели-гентног човека!" И он поче да размишља о томе шта је морално, а шта неморално, о чистом и нечистом. Као што се

то често догађа људима кад се нађу на незгодном месту, он се с тугом сети свог радног кабинета, с хартијама на столу, и нешто га повуче кући. Он тихо прође кроз салу покрај заспалог Жака, Целим путем је ћутао, трудио се да не мисли на Жака који му се сваки час враћао на памет, и више није заподевао разговор с кочијашем. У души му је било исто толико мука као и у желуцу.

КОТРЉАН (24)

(Белешка с пута)

Враћао сам се с поноћне литургије. Часовник на светогорском звонику одсвира уместо увода своју тиху мелодичну музику, а одмах затим изби дванаест. Велика манастирска порта смештена на обали Донца у подножју Свете Горе и ограђена као зидом високим здањима конака, сада у ноћно доба, кад су светлели само мутни фењери, пламичци у прозорима и звезде, личила је на живу кашу пуну покрета, звукова и

7 комарци.

8 тетку.

9 Тамо је неки риђи господин, донео ти је хаљину.



невероватно чудног нереда. Читава порта, докле год поглед допире, била је густо закрчена свакојаким таљигама, кочијама, теретњацима, арњевима, шпедитерима, око којих су се тискали мрки и бели коњи, рогати волови, врзмали се људи и на све стране мотали се црни искушеници дугих скутова; преко кола, преко људских глава и коња кретале су се сенке и траке светлости што је падала кроз прозоре — и све је то у густој помрчини добијало најфантастичније, неочекиване облике: час су уздигнуте руде допирале до неба, час би се на коњској глави указале пламене очи, час би искушенику израсла црна крила... Чуо се говор, фрктање и жвакање коња, дечји плач, шкрипа. На капију су улазиле нове гомиле пешака и закаснеле запреге.

Борови, који су се тискали на стрмој падини један изнад другог и надносили над кров конака, гледали су у порту као у дубоку провалију и зачуђено ослушкивали; из њиховог мрачног густиша без престанка су крештале кукавице и славуји.. Кад човек погледа на метеж и ослушне брујање, чинило му се да у тој живој каши нико никога не разуме, сви нешто траже а не налазе, и да ће се ова гомила таљига, каруца и људи тешко икада разићи.

Уочи Светог Јована Богослова и Николе Чудотворца у Светој Гори скупило се преко десет хиљада људи. Били су дупке пуни не само конаци већ и пекара, кројачница, столарска и коларска радионица... Они који су стигли ноћу, у очекивању да им покажу место за преноћиште, прибијали су се као, јесење муве уз зидове, крај бунара или по узаним ходницима преноћишта. Искушеници, млади и стари, били су у непрекидном покрету, без одмора и наде на смену. И дању и касно ноћу они су на исти начин одавали утисак људи који некуда журе и који су због нечег узбуђени, њихова лица, без обзира на крајњу изнемоглост, непрестано су била ведра и срдачна, глас љубазан, покрети хитри ... Свакоме, било да је дошао колима или пешице, морали су наћи и показати место за преноћиште, дати му да се наједе и налије; ако је ко био глув, суманут или вољан да запиткује, томе су морали дуго и мучно да тумаче зашто нема празних соба, у које сате се врши служба божја, где се продају поскурице, итд. Морали су да трче, носе, без прекида говоре, али то није било све, морали су још да буду и љубазни, тактични, да пазе да Маријупољски Грци, који живе удобније него Украјинци, буду смештени само са Грцима, да некаква бахмутска или лисичанска госпа, обучена „господски", не добије смештај заједно са сељацима и не увреди се. Сваког часа чули су се повици: „Брате, одобрите мало кваса! Одобрите сена!" или пак: „Брате, да ли ја смем после исповести да пијем воде?" а искушеник је морао да дели квас, или да одговара: „Обратите се, мајчице, исповеднику, ми нисмо овлашћени да одобравамо." На то је следило ново питање: „А где је исповедник?" И требало је објаснити где је исповедникова ћелија ... Уза сав тај ружан посао преостало је још времена да се иде у цркву на службу божју, да се послужује у племићком делу и да се отпирно одговара на безброј сувишних и несувишних питања каквима воле да засипају интелигентни богомољци. Пратећи их током 24 часа, тешко је било схватити када седе и када спавају те црне покретне прилике.

Кад сам, враћајући се са поноћке, дошао близу конака у коме ми је био одређен смештај, на прагу је стајао монахдомаћин, а око њега збило се на степеницама неколико мушкараца и жена у варошком оделу.

— Господине — заустави ме домаћин — будите тако добри, дозволите овом младом човеку да ноћи у вашој соби! Будите тако љубазни. Света је много, а места нема, права несрећа!

И он указа на омању прилику у лаком огртачу, са сламним шеширом. Ја пристадох, и мој случајни садруг упути се за мном. Док сам откључавао катанац на својим вратима сваки пут сам, хтео-не хтео, морао да гледам у слику која је висила крај самог довратка у висини мог лица. Та слика с потписом „Размишљање о смрти" представљала је једног калуђера како клечи и гледа у мртвачки сандук и скелет који лежи у њему; за монаховим леђима стајао је други скелет, мало крупнији и са косом.

— Нема оваквих костију — рече мој собни друг показујући на костуру оно место где треба да буде карлица. — Уопште, знате, духовна храна коју пружају народу није првокласна — додаде он и испусти кроз нос отегнут, веома жалостив уздах, који је требало да ми покаже како имам посла с човеком који се разуме у духовну храну.

Док сам тражио шибице и припаљивао свећу, он још једанпут уздахну, па рече: — У Харкову сам неколико пута био у анатомском институту и гледао кости. Био сам чак и у

мртвачници. Да ли вам сметам? Моју собу, малу и тесну, без стола и столица, запремала је комода крај прозора, затим пећ и два

дрвена лежаја који су стајали уза зидове једаи према другом и били раздвојени узаним пролазом. На лежајима су се налазили танки зарђали мадраци и моје ствари. Пошто је било два лежаја, зкачи да је соба била намењена за двоје, што сам и напоменуо своме собном другу.

— Ионако ће ускоро да зазвони за службу — рече он — па вас нећу још дуго узнемиравати. Мислећи и даље да ми смета и осећајући се непријатно, он се као кривац провуче до свог лежаја,

уздахну и седе. Кад се лојаница, климајући својим лењим и мутним пламичком довољно распламсала и осветлила нас обојицу, могао сам да га осмотрим. Био је то младић од 22 године, округлог питомог лица, тамних детињастих очију, обучен по варошки у сиво, јефтино одело и, како се могло оценити по боји лица и по узаним раменима, невичан физичком раду. Био је некако потпуно неодређеног изгледа. Нити си га могао сматрати за студента, нити за човека из трговине, а још мање за радника, а гледајући његово милолико лице и дечје благе очи, човек није желео да мисли како је то један од оних ветрогоња и мувала којих су пуна сиротишта где дају храну и преноћиште, а који се издају за семинарце избачене на правди бога или за бивше појце који су изгубили глас ... Његово лице имало је нешто карактеристично, типично, веома познато,



али шта тачно, никако нисам могао да схватим нити да се сетим. Он је дуго ћутао и о нечему размишљао. Вероватно, пошто нисам оценио његову примедбу на рачун

костију и мртвачнице, њему се чинило да сам љут и да ми не прија његово присуство. Извукавши из џепа кобасицу, он је мало пр'оврте испред очију и рече неодлучно:

— Извините што ћу вас мало узнемирити... да немате можда перорез? Ја му дадох нож. — Кобасица је одвратна — прогунђа он одсецајући комадић. — Овде у дућану продају само ђубре,

али папрено скупо. Ја бих вам понудио парченце, али тешко да би сте пристали да пробате. Хоћете ли? У његовом „понудио" и „пробате" чуло се такође нешто типично, што је имало много заједничког са

карактеристичним на лицу, али шта то управо још се никако нисам могао сетити. Да бих улио поверење и показао да се уопште не љутим, ја узех понуђено парченце. Кобаснца је заиста била грозна; да би се с њом изашло на крај, требало је имати зубе попут доброг пса-чувара. Док смо радили вилицама, ми се распричасмо. Почели смо тиме што смо се међусобно пожалили на дужину богослужења.

— Овдашњи устав је сличан атоском — рекох ја — али на Атосу обична поноћка траје десет сати, а уочи великих празника четрнаест. Тамо би нам

било лепо да се помолимо! — Да! — рече мој сустанар и заклима главом. — Ја овде живим три недеље. И знате, сваког дана богослужење, свакога дана богослужење ... У

дванаест сати звоне за јутрење, у пет сати за рану вечерњу, а у девет за касну. Уопште се не може спавати. Дању још акатисти, правила, вечерње. А кад сам постио, онда сам просто падао од исцрпености; — он уздахну, па настави: — А да не идем у цркву није згодно... Калуђери дају собу, храну, па је некако, знате, срамота да не идем. Не могу да кажем, дан-два, у реду, може се престојати, али три недеље је тешко! Врло тешко! Ви дуго остајете овде?

— Сутра увече путујем. — А ја ћу још две недељу остати. — Али овде, мислим, није обичај да се тако дуго борави? — рекох ја. — Да, то је тачно, ко овде дуго живи и ували се на храну код калуђера, њега моле да оде. Па

помислите и сами, кад би дозволили пролетерима да овде живе колико им је воља, онда не би остала ниједна празна соба, и изели би цео манастпр. То је тачно. Али у односу на мене калуђери праве изузетак, и ја се надам да ме неће тако брзо отерати одавде. Ја сам, знате, преобраћеник.

— Шта то значи? — Ја сам Јеврејин, некрст ... Скоро сам прешао у православље. Сада сам већ појмио оно што раније никако нисам могао да схватим на његовом лицу. И дебеле

усне, и начин на који за време разговора подиже десни крајичак уста и десну обрву, и онај нарочити маслинасти сјај очију који је својствен само семитима, разумео сам и „понудио" и „пробати" ... Из даљег разговора дознао сам да се зове Александар Иванич, а да се раније звао Исак, да је рођен у Могиљевској губернији и да је у Свете Горе дошао из Новочеркаска, где је прешао у православље.

Пошто је савладао кобасицу, Александар Иванич устаде и, подигавши десну обрву, помоли се пред иконом. Обрва му остаде тако подигнута и кад је затим поново сео на лежај и почео да ми укратко прича свој дугачки животопис.

— Још од најранијег детињства осећао сам љубав према учењу — рече он таквим тоном као да није говорио о себи већ о некаквом умрлом великану. — Моји родитељи, сиромашни Јевреји, баве се ситном трговином и живе, знате, као просјаци, прљаво. Уопште, сав свет је тамо сиромашан и сујеверан, науку не воле зато што образовање, разуме се, удаљава човека од религије ... Ужасни фанатици... Ужасни фанатици ... Моји родитељи ни по коју цену нису хтели да ме дају на учење, већ су хтели да се и ја бавим трговином и да не знам ништа осим Талмуда... Али целог живота се преметати за кору хлеба копрцајући се у прљавштини, прежвакавати тај Талмуд, признаћете, не може баш свако. Понекад су у татину радњу свраћали официри и спахије који су причали такве ствари о којима ја тада ни у сну нисам сањао, и дабоме, то ме је мамило и изазивало завист. Ја сам плакао и молио да ме пошљу у школу, а они су ме научили да читам хебрејски и више ништа. Једном сам нашао руске новине, донео их кући да од њих направим змаја, и због тога сам добио такве батине иако уопште нисам знао да читам руски. Разуме се, без фанатизма се не може зато што сваки народ инстинктивно чува своју националност, али ја тада то нисам знао и страшно сам се бунио ...

Рекавши тако мудру реченицу бивши Исак од задовољства подиже десну обрву још више и погледа у мене некако са стране, као петао на зрно, и то с таквим изразом као да је хтео да каже: „Сада сте се, најзад, уверили да сам ја паметан човек?"

Попричавши још мало о фанатизму и о својој неодољивој тежњи ка просвећивању, он настави: — И шта сам могао да урадим! Лепо сам побегао у Смоленск, А тамо сам имао полубрата који је

калајисао посуђе и правио тепсије. И тако ме он узео за шегрта, јер нисам имао од чега да живим, био сам го и бос ... Мислио сам да ћу дању радити, а ноћу и суботом учити. Ја сам тако и радио, али полиција дознаде да сам без пасоша и протера ме са кажњеницима натраг оцу ...

Александар Иванич слеже једним раменом и уздахну. — Шта ћу сад! — настави он, и што је снажније оживљавала у њему прошлост, то се јаче у његовом



говору осећао јеврејски нагласак. — Родитељи су ме казнили и предали деди, старом Јеврејину-фанатику да ме поправи. Али сам ја ноћу отишао у Шклов. А кад ме је у Шклову ухватио ујак, ја сам отишао у Могиљев; тамо сам провео два дана, па са једним другом отишао у Стародуб.

Даље је приповедач навео у својим успоменама Гомељ, Кијев, Белу Цркву, Уман, Балту, Бендере и најзад стигао до Одесе.

— У Одеси сам недељу дана био без посла и гладан док ме нису прихватили Јевреји који иду по граду и купују стара одела. Ја сам тада већ знао да читам и да пишем, знао сам аритметику до разломака и хтео сам да се упишем у неку школу, али нисам имао новаца. Шта да радим! Пола године сам ишао по Одеси и куповао стара одела, али ми Јевреји, лупежи, нису дали плату, па сам се увредио и напустио их. Онда сам лађом отишао у Перекоп.

— Зашто? — Онако. Један Грк је обећао да ће ми тамо дати запослење. Једном речи, до 16 година сам лутао

без одређеног посла и без корена, све док нисам стигао у Полтаву. Тамо је један студент-Јеврејин сазнао да ја желим да се школујем, па ми је дао писмо за харковске студенте. Разуме се да сам отишао у Харков. Студенти су се посаветовали и почели да ме спремају за техничку школу. И знате, морам вам рећи, наишао сам на такве студенте да их нећу заборавити док год сам жив. Да и не говорим о томе да су ми дали стан и парче хлеба. Они су ме упутили на прави пут, натерали ме да мислим, указали ми животни циљ. Међу њима је било паметних, сјајних људи који су сада већ чувени. Да ли сте, на пример, чули за Грумахера?

— Не, нисам чуо. — Нисте чули... Писао је врло паметне чланке у харковским новинама и спремао се за професора.

И тако сам ја много читао, учествовао у студентским кружоцима, где се не може чути никаква баналност. Припремао сам се пола године, али пошто се за техничку школу мора знати читаво гимназијско градиво из математике, Грумахер ми је саветовао да се спремам за Ветеринарски институт где примају са шест разреда гимназије. И тако сам почео да се припремам. Ја нисам желео да постаним ветеринар, али су ме убеђивали да после завршеног Института примају без испита на трећу годину медицинског факултета. Научио сам целог Кинера, већ сам читао слободно Корнелија Непота и прешао сам цео Курцијусов курс грчкога језика, али разумете, идими-дођими... студенти се разиђоше куд који, моја неизвесна ситуација, и на све то још чујем да ми је приспела мамица и да ме тражи по целом Харкову. Тада ја ухватим па побегнем. Шта да се ради. Али, на срећу, сазнам да овде на доњецком друму постоји рударска школа. Што се не бих уписао? Јер знате како је, рударска школа пружа право на звање надзорника — а то је сјајна дужност, а ја знам за руднике где надзорници добијају хиљаду и по годишње. Одлично... Ја се упишем ...

Александар Иванич са изразом понизног страха на лицу наброја два туцета сложених наука које се изучавају у рударској школи и описа саму лу, организацију рудника, положај радника ..Затим исприча стравичну причу налик на фантазију, али у коју сам морао да поверујем зато што је приповедачев тон био сувише искрен и сувише очигледан израз ужаса на његовом семитском лицу.

— А ево шта ми се једном догодило за време практичних вежби! — причао је он подигавши обе обрве. — Био сам у једном руднику овде у доњецком округу. Ви сте, свакако, видели како људи силазе у саму јаму. Сећате се кад потерају коње и покрену капију, онда се преко чекрка једно буре спушта у рудник, а друго се диже, а кад почну да дижу прво, онда се друго спушта, потпуно исто као на ђерму са два ведра. И тако седнем ја једанпут у буре, почнем да се спуштам и, замислите, чујем наједном трррр! Ланац се прекинуо и ја полетим до ђавола заједно са буретом и комадом ланца... Пао сам са висине од три хвата право на груди и стомак, а буре као тежа ствар пало пре мене и ја овим раменом ударим о његову дугу. Лежим тако угруван, мислим да ћу умрети, кад одједном видим нова несрећа: друго буре које се подизало навише изгубило равнотежу и тутњећи лети одозго право на мене... Шта ћу сад? Видећи тако што, ја се прибијем уза зид, најежен, чекам да ме сваког часа то буре свом снагом звизне по глави, сетим се маме и тате, и Могиљева, и Грумахера... Молим се богу, али, на срећу... Страшно ми је и да се сетим.

Александар Иванич се силом осмехну и обриса дланом чело. — Али на срећу, оно паде поред мене и само ми је очешало овај кук... Одрало ми је, знате са овога

кука прслук, кошуљу и кожу ... Страховита снага. Онда сам изгубио свест. Извукли су ме и пренели у болницу. Боловао сам четири месеца и доктори су рекли да ћу добити јектику. Отада стално кашљем, боли ме у грудима и у страшном сам психичком растројству... Плашим се да останем сам у соби. Наравно, с таквим здрављем више нисам могао да будем надзорник. Морао сам да напустим рударску школу . . .

— А чиме се сада бавите? — упитах ја. — Положио сам испит за сеоског учитеља. Јер сада сам православац и имам право да будем

учитељ. У Новочеркаску, где сам се покрстио, много су се заузели за мене и обећали су ми место у црквено-парохијској школи. Кроз две недеље идем поново тамо да молим.

Александар Иванич скиде капут и остаде само у кошуљи са везеним руским оковратником и свиленим појасом.

— Време је да се спава — рече он стављајући свој капут под узглавље и зевајући — знате ли ви да доскора нисам признавао бога. Био сам атеист. А док сам лежао у болници, сетио сам се религије и почео сам о томе да размишљам. По моме мишљењу, за разумног човека могућна је само једна религија, и то хришћанска. Ако не верујеш у Христа, онда више немаш у шта да верујеш... Зар није тако? Јудаизам је преживео и одржава се једино захваљујући посебности јеврејског племена. Кад цивилизација дотакне



Јевреје, од јудаизма неће остати ни трага. Обратите пажњу, сви млади Јевреји су већ атеисти. Нови завет је природан наставак старога. Зар није тако?

Почео сам да испитујем који су га разлози нагнали на тако озбиљан и смео корак као што је промена вероисповести, али он ми је непрестано понављао само да је „нови завет природни наставак старога" — фразу очигледно туђу и набубану, која ни најмање није објашњавала питање. Колико год сам се трудио и довијао, разлози ми остадоше нејасни. Ако се и могло поверовати да је он, како је сам тврдио, примио православље из убеђења, али у чему се састојало и на чему је изграђено то убеђење — то се из његових речи није могло разумети; претпоставити пак да је променио веру ради користи, такође је било немогуће: јефтино, изношено одело, живот о манастирском трошку и неизвесна будућност нису много личили на корист. Преостало је једино зауставити се на помисли да је мога собног друга на промену религије подстакао онај исти немирни дух што га је бацао као ивер из места у шаблону, назвао тежњом за просвећеношћу.

Пред спавање ја изађох у ходник да пијем воде. Кад сам се вратио, мој сустанар је стајао насред собе и преплашено гледао у мене. Лице му је било сивкастобело, а на челу грашке зноја.

— Страховито су ми нерви попустили — промрмља он, снисходљиво се смешећи — страховито! Јако психичко растројство. Али све су то глупости.

И он поново поче да тумачи како је нови завет природан наставак старога, да је јудаизам преживео. Бираним речима, као да се трудио да скупи сву снагу свог убеђења и да њима заглуши душевни немир, да себи докаже да тиме што је променио веру отаца није учинио ништа страшно и нарочито, већ да је поступио као разуман човек који је ослобођен предрасуда, па да самим тим храбро може остати насамо у соби са својом савешћу. Он је убеђивао себе, а очима је тражио помоћ од мене... За то време на лојаници је догорео велики, несразмерни фитиљ. Већ је свитало. Мутни прозорчић се заплавео и већ су се јасно виделе обе обале Донца и храстова шума преко реке. Требало је спавати.

— Овде ће сутра бити врло занимљиво — рече мој сустанар кад сам угасио свећу и легао. — После јутрења литија ће поћи на чамцима од манастира до испосничких ћелија.

Подигавши десну обрву и накрививши главу, он се помоли пред иконом, па не свлачећи се леже на свој кревет.

— Да — рече он окренувши се на другу страну. — Шта да — упитах ја. — Кад сам ја у Новочеркаску примио православље, моја мама ме је тражила у Ростову. Она је

осећала да ја хоћу да променим веру. — Он уздахну, па настави: — Има већ шест година како нисам био тамо, у могиљевској губернији. Сестра ми се сигурно већ удала.

Поћутавши мало и видевши да ја још нисам заспао, он поче тихо да говори о томе како ће ускоро, хвала богу, наћи посао, и како ће он, најзад, имати свој кутак, обезбеђен положај, обезбеђену храну за сваки даи.. . Ја сам, међутим, тонући у сан, мислио да тај човек никада неће имати ни свога кутка, ни обезбеђеног положаја, ни обезбеђене хране. Он је о учитељском месту маштао гласно као о обећаној земљи. Слично већини људи, он је гајио предрасуде према скитничком животу и сматрао је то за нешто необично, туђе и случајно, попут болести, и тражио је спаса у свакодневном ситном животу. У тону његовог гласа осећала се свест о својој ненормалности и самосажаљење. Он се на неки начин правдао и извињавао.

На растојању од једва једног аршина од мене лежао је скитница; са друге стране зидова, у собама и у порти, покрај таљига, међу богомољцима, било је више стотина истих таквих скитница које су очекивале јутро, а још даље, за онога ко уме да замисли целу руску земљу, какво ли тек мноштво истих таквих котрљана у потрази за бољим местом, корача сада великим друмовима и сеоским стазама или, у очекивању сванућа, дрема у друмским хановима, крчмама, гостионицама, на трави, под отвореним небом ... Тонући у сан ја сам замишљао како би се зачудили, а можда чак и обрадовали сви ти људи кад би се нашли разум и језик који би знали да им докажу како њиховом животу треба исто тако мало оправдања као и сваком другом.

У сну сам чуо како је с друге стране врата жалостиво, као да лије горке сузе, зазвецкало звонце, и искушеник викнуо неколико пута:

— Господе Исусе Христе, сине божји, помилуј нас! Изволите на службу божју! Кад сам се пробудио, мог сустанара већ не беше у соби. Био је сунчан дан и кроз прозор је допирао

жамор. Изашавши, ја дознадох да је служба већ завршена и да је литија већ давно отишла у испосницу. Гомиле света тискале су се по обали и онако беспослене нису знале чиме да се забаве. Да једу и пију нису смели, јер у испосници још није била завршена касна служба божја; манастирски дућани око којих богомољци толико воле да се гурају и цењкају били су још затворени. Многи су без обзира на умор, од досаде, кренули ка испосници. Стаза која је водила од манастира до испоснице, куда сам се ја упутио, вијугала је као змија по високој стрмој обали час горе, час доле, заобилазећи храстове и борове. Доле је блистао Донац и одсликавао на својој површини сунце, горе се белела кречна окомита обала на којој се зеленело младо лишће храстова и зимзелен борова који су се надвисујући, једни друге, довијали како да расту на готово окомитој хридини а да не падну. Стазом је ишла колона богомољаца. Било је највише Украјинаца из суседних срезова, али је било и много оних из далека, који су дошли пешице из курске и орловске губерније; у шароликом низу био је и понеки маријупољски Грк салашар; то су снажни. озбиљни и питоми људи, ни најмање налик на ону своју кржљаву и дегенерисану сабраћу које су пуни наши јужни



приморски градови; било је ту и Донаца с црвеним лампасима и Тавричана, исељеника из тавричке губерније. Било је ту и много богомољаца оног неодређеног типа попут мога Александра Иванича: ко су они и одакле, није се могло просудити ни по њиховим лицима, ни по оделу, нити по говору.

Стаза се завршавала испред малог сплава од кога је узан пут, пресецајући брдо, водио налево, према испосничким ћелијама. Крај сплава су била два велика тешка чамца суморног изгледа, слична оним новозеландским пирогама које се могу видети у књигама Жила Верна. Један чамац са ћилимима преко клупа био је намењен исповедницима и појцима, а други без ћилима осталим гостима. Кад је литија пловила натраг у манастир, ја сам се налазио међу изабранима који су успели да се прогурају у други. Изабраних се накупило тако много да се чамац једва кретао и читавим путем смо морали стајати непомично и чувати шешире да не одлете. Пут је био диван. Обе обале — једна висока, стрма, бела са наднесеним боровима и храстовима, са светом који је журио стазом натраг, и друга, блага са зеленим ливадама и храстовом шумом — обасјане светлошћу, изгледале су тако срећно и свечано као да је ово мајско јутро имало само њима да захвали за своју лепоту. Сунчев одраз у брзој води Донца подрхтавао је, разливао се на све стране и његови дугачки зраци поигравали су на калуђерским ризама, по рипидама и у млазевима који су се распрскавали са весала. Појање ускршњег канона, звук звона, ударци весала по води, кричање птица — све се то сливало у ваздуху у нешто складно и нежно. Чамац са исповедницима и рипидама пловио је испред. На његовој крми је непомично као споменик стајао црни искушеник.

Кад се литија приближила манастиру, међу изабранима сам запазио Александра Иванича. Он је стајао испред свих, зинувши од задовољства, подигнуте десне обрве и посматрао литију. Његово лице је зрачило; вероватно је у тим тренуцима када је око њега било толико света, и кад је било тако светло, он био задовољан и собом, и новом вером, и својом савешћу.

Кад смо мало касније нас двојица седели у соби и пили чај, он је још сијао од задовољства; његово лице је говорило да је задовољан и чајем и мноме, да веома цени моју интелигенцију, али да ни он сам неће омашити ако се поведе реч о нечем онако ...

— Реците ми коју бих психологију могао да прочитам? — поче он мудар разговор, јако се мрштећи. — Шта ће вам то? — Без знања психологије не могу бити учитељ. Пре него што почнем да учим дете, ја морам

упознати његову душу. Ја му рекох да једна психологија није довољна да би се упознала дечја душа, а осим тога,

психологија таквом педагогу који још није савладао методе подучавања писмености и рачуну, представља исти такав луксуз као и виша математика. Он се радо сложи са мном и поче да описује како је тешка и одговорна дужност учитеља, како је тешко искоренити из детета склоност према злу и сујеверју, натерати га да мисли самостално и поштено, улити му истинску религију, идеју личности, слободе и остало. Ја му рекох нешто као одговор на то. Он се опет сложи. Он се уопште врло радо слагао. Очигледно да је све „паметно" доста лабаво стајало у његовој глави.

Све до пред сам мој одлазак ми смо заједно тумарали око манастира и прекраћивали дуги врели дан. Он се није одвајаоод мене ни корак; да ли ме је заволео, или се бојао самоће, бог ће га знати! Сећам се, седели смо заједно под жбуњем жутог багрема у једној од баштица разбацаних по брежуљку.

— Кроз две недеље отићи ћу одавде — рече он. — Време је! — Хоћете ли пешице? — Одавде до Славјанска пешке, затим железницом до Никитовке. Од Никитовке почиње огранак

доњецког друма. Тим огранком ћу доћи пешке до Хацепетовке, а оданде ће ме даље повести један мој познаник кондуктер.

Сетио сам се пустињски голе степе између Никитовке и Хацепетовке и замислио сам Александра Иванича како корача по њој са свим својим сумњама, тугом за завичајем и страхом од самоће... Он прочита на моме лицу жалост, па уздахну:

„А сестра ми се сигурно већ удала!" помисли он гласно, па истог часа желећи да се отресе тужних мисли показа на врх хриди и рече:

— Са оног брда се види Изјум. За време шетње по брегу догоди му се мала непријатност: вероватно се саплевши, он је поцепао

своје платнене панталоне и одвалио ђон са чизме. — Ух... — љутну се он скидајући чизму и показујући босу ногу без чарапа. — Што је ово незгодно ...

То је, знате, таква незгода која ... Да! Преврћући и загледајући чизму као да не верује да је ђон начисто пропао, он се дуго мрштио,

уздисао и вајкао. Ја сам у коферу имао полудубоке ципеле, додуше старе, али модерне, са оштрим врховима и пертлама. Понео сам их са собом за сваки случај, обувао сам их само по влажном времену. Кад се вратисмо у собу, ја смислих што дипломатскију реченицу и понудих му своје ципеле. Он их прими и рече важно:

— Ја бих вам се захвалио, али знам да ви захвалност сматрате предрасудом. Оштри врхови и пертле полудубоких ципела изазваше код њега раздраганост као у детета, па чак

променише и његове планове. — Сад ћу поћи у Новочеркаск кроз недељу дана, а не кроз две недеље — размишљао је он гласно.

— У оваквим ципелама неће ме бити стид да се појавим пред својим кумом. Ја, у ствари, одавде нисам хтео



да одем зато што немам пристојног одела... Када је кочијаш износио мој кофер, уђе искушеник лепог ведрог лица да почисти собу. Александар Иванич се некако узврпољи, збуни, па снебивајући се, запита: — Хоћу ли ја овде остати или да пређем на неко друго место? Он се није усуђивао да сам заузме целу собу и очигледно га је већ било срамота од тога што живи

на манастирски рачун. Никако му се није растајало од мене; да би некако одложио самоћу, он замоли за дозволу да ме испрати.

Пут из манастира, прокопан кроз кречњачко брдо, који је свакако стајао силних напора, водио је навише, готово спирално уз брег, преко корења, испод крошњи сурових борова... Прво се с видика изгуби Донац, за њим манастирска порта с хиљадама људи, затим зелени кровови. Зато што сам се пео мени се чинило да све нестаје у провалији. Крст Саборне цркве, усијан од ниских зрака залазећег сунца, јарко заблиста у провалији и нестаде. Остадоше само борови, храстови и бели друм. Али најзад запрега изби на зараван и све то остаде доле за нама; Александар Иванич скочи с кола, па тужно се осмехнувши и погледавши ме последњи пут својим дечјим очима, поче да силази и нестаде заувек за мене...

Светогорски утисци већ постадоше успомене, и ја спазих ново: равницу, беличасто-мрку даљину, шумарак крај пута, а иза њега ветрењачу која је мирно стајала и чинило се туговала зато што јој на празник не дозвољавају да маше крилима.

ОТАЦ (25)

— Па признајем, пијан сам... Извини, свратио сам уз пут у бифе, и због врућине попио сам две флаше. Врућина је, брате!

Старац Мусатов извуче из џепа некакву крпу по њоме обриса своје обријано испијено лице. — Свратио сам код тебе, Борењка, анђеле мој, само на тренутак — настави он не гледајући у сина

— врло важним послом. Извини, можда ти сметам. Да немаш, чедо моје, до уторка десет рубаља? Знаш, још јуче је требало да платим кирију, а пара, разумеш ли, ни цвоњка! Немам, па убиј! Млади Мусатов ћутке изађе и стаде иза врата да се дошаптава са својом газдарицом и својим колегама, који су заједно са њим унајмили преко лета вилу. После два-три минута, он се врати па ћутке пружи оцу новчаницу од десет рубаља. Овај, и не погледавши, немарно је стрпа у џеп, па рече:

— Мерси. Па како ми живиш? Одавно се нисмо видели. — Да, одавно. Још од Ускрса. — Једно пет-шест пута сам се спремао к теби, али никако да стигнем. Час један посао, час други ...

просто страшно! Ма шта, лажем.... Све то ја лажем. Ништа ми не веруј, Борењка. Рекао сам ти у уторак ћу ти вратити десет рубаља, ни то не веруј. Ниједној мојој речи не веруј. Никаквог ти ја посла немам, него сам просто лењ, пијанчим, а и срамота ме да се у оваквом оделу појавим на улици. Опрости ми, Борењка. Три пута сам ти слао овамо девојчицу по новац и писао ти жалостива писма. Хвала ти за новац, али не веруј писмима: лагао сам. Срамота ме што те пљачкам, анђеле мој. Ја знам да и ти сам једва везујеш крај с крајем и да једеш глогиње, али шта могу кад сам бестидник. Такав бестидник, да би ме просто требало показивати по вашарима!... Опрости ми, Борењка. Говорим ти сву ову истину јер не могу равнодушно да гледам твоје анђелско лице.

Прође неко време у ћутању. Старац дубоко уздахну, па рече: — Како би било да ме почастиш пивом, а? Син ћутке изађе и иза врата се поново зачу шапат. Кад

мало после донесоше пиво, старац, видевши флашу, оживе и наједном промени тон. — Био сам ти, брајко мој, ономад на тркама — причао је он разрогачивши очи. — Беше нас троје,

па смо на рефену уплатили талон од 3 рубље за Жустрог. И баш му хвала, том Жустром. За сваку рубљу исплатили су нам по 32 рубље. Не могу ти ја, брате, без трка. То ти је господско уживање. Моја бабускера ми увек очита вакелу због трка, а ја ипак идем. Волим, брате, па то ти је!

Борис, млад плавокос човек, меланхоличног, непомичног лица, тихо је ходао по соби и ћутке слушао. Кад старац прекиде своју причу да би се накашљао, он му приђе и рече.

— Пре неки дан сам, тата, купио себи ципеле које су ми врло тесне. Да ли би хтео да их узмеш? Уступићу ти их јефтиније.

— Што да не — пристаде старац кревељећи се. — Али само по цени коштања, без попуста. — Добро, добро. Ја ти то дајем на зајам.

Син се подвуче под кревет, извуче оданде нове ципеле. Отац скиде своје незграпне, кломпаве, очигледно туђе чизме и стаде да проба нову обућу.

— Таман! — рече он. — Добро, нека остану код мене, а у уторак, кад добијем пензију, послаћу ти новац за њих. Него, опет лажем — настави он падајући опет у онај ранији плачљиви тон. — Лажем и за сецовање, лажем и за пензију. А и ти мене лажеш, Борењка. .. Осећам ја твоју великодушну политику. Скроз наскроз те знам! Ципеле су ти наједном тесне зато што имаш широку душу. Борја, Борја! Све ја разумем и све осећам.

— Јесте ли се преселили у нов стан? — прекиде га син да би променио разговор. — Да, брате, преселио сам се. Сваког се месеца селим. Моја бабускера са својим карактером не

може да се скраси дуго на једном месту. — Ја сам био код вас у старом стану, хтео сам да вас позовем у летњиковац. Вашем здрављу не би



било на одмет да поживите мало на чистом ваздуху. — А не — одмахну старац руком. — Неће ме жена пустити, а ни ја нећу. Већ сто пута сте хтели да

ме извучете из брлога, а и ја сам покушавао, али никакве вајде. Маните се! У том брлогу ћу ја и крепати. Ево сад док седим с тобом и гледам твоје анђеоско лице, мене све нешто вуче кући у брлог. Тако ми је, значи, писано. Балегара не можеш да намамиш на ружу. А не. Него, брајко мој, већ је време да идем. Смркава се.

— Па онда причекајте, отпратићу вас. И ја морам у варош. Старац и син обукоше капуте и изађоше. Кад су се мало касније возили фијакером, већ је био мрак

и у прозорима засветлуцаше лампе. — Опељешио сам те, Борењка! — мрмљао је отац. — Јадна, јадна децо! Мора да је велика

несрећа имати оваквог оца! Борењка, анђеле мој, не могу да лажем кад гледам твоје лице. Опрости . .. Боже мој, мом безобразлуку нема граница! Ево сад сам тебе опљачкао, доводим те у неприлику својим пијаним стањем, твоју браћу пљачкам и брукам, а да си ме само видео синоћ! Нећу да кријем, Борењка! Скупили се јуче код моје бабускере суседи, и којекакав олош, ја ти се с њима напио, па узео да вас пањкам чим стигнем, вас своју дечицу. И псовао сам вас и јадао се како сте ме се тобож одрекли, хтео сам, видиш, да растужим пијане жене и да изигравам несрећног оца. То ти је мој обичај: кад хоћу да сакријем своје пороке, онда сву кривицу бацам на своју невину децу. Не могу ја, Борењка, да те лажем и да тајим. Кад сам пошао теби, био сам кочоперан, а кад сам спазио твоју благост и твоју племенитост, језик ми се прилепио за непце и читава моја савест се окренула наглавце.

— Доста, татице, хајде да говоримо о нечем другом. — Мајко божја, какву ја имам децу! — настављао је старац не слушајући сина. — Какву ми је бог

лепоту послао! Таква деца нису за мене, пропалицу, већ за правог човека с душом и осећањима! Ја сам недостојан!

Старац скиде свој мали качкет с дугметом и неколико пута се прекрсти. — Слава теби, Господе! — уздахну он осврћући се као да тражи икону. — Дивна, ретка деца!

Имам три сина, а сви су једнаки. Трезвени, озбиљни, вредни, а тек што су паметни! Кочијашу, да знаш како су паметни! Сам Григорије има толико памети да би било доста за десет људи. Зна тај и француски и немачки, а тек кад говори, адвокати му нису ни за мали прст. — Да зинеш, па да слушаш ... Децо моја, децо, просто не верујем да сте моји! Не верујем! Ти си ми, Борењка, мученик! Ја тебе упропашћујем и још ћу те упропашћивати...Дајеш ми без краја и конца, мада знаш да твој новац иде улудо. Ономад сам ти послао жалостивно писмо, описивао ти своју болест, само сам лагао: новац сам ти тражио тек онако. А ти ми дајеш зато што се плашиш да ме одбијањем не увредиш. Све ја то знам и осећам. А и Гриша је мученик. У четвртак ти одем ја њему у канцеларију, пијан, прљав, одрпан... из мене базди ракија као из бачве.

Долазим ја, оваква слика и прилика, прилазим му са подлим речима, а око њега колеге, старешине, странке. Обрукао сам га за цео живот. А он, ама да се бар мало збунио, само је овлаш побледео, али се осмехнуо и пришао ми као да ништа није ни било и још ме представио колегама. Онда ме је отпратио све до куће, и ниједном речи ме није укорио! Пељешим ти ја њега још горе него тебе. А да узмемо сада твога брата Сашу, јер и он је мученик! Оженио се, као што знаш, пуковниковом кћерком аристократске средине, узео мираз ... Рекло би се да му није стало до мене. Не, брајко мој, чим се оженио, после свадбе прво је мени са својом младом женом направио посету... у мом брлогу. Тако ми бога!

Старац зајеца, али се одмах засмеја. — А тад баш, као за пакост, јели смо стругане роткве са квасом и пржили рибу, и тако је у стану

воњало да би се и ђаволу смучило! Ја сам лежао пијан, а моја бабускера излете пред младенце сва зајапурена... ма једном речју, свињарија. А Саша је преко свега прешао.

— Да, наш Саша је добар човек — рече Борис. — Величанствен! Сви сте ми ви златни: и ти, и Гриша, и Саша, и Соња. Ја вас мучим, кињим,

брукам, пљачкам, а целог века нисам чуо од вас ниједне речи прекора нити сам видео један љутит поглед. Барем да сам ја неки пристојан отац. А овако, фуј! Од мене ништа осим зла нисте видели. Ја сам рђав човек, пропалица... Сад сам се још некако, богу хвала, примирио и нисам више прек, а оно некад кад сте били мали, био сам тврдоглав, напрасит. Шта год да сам радио и говорио, све ми се чинило да баш тако и треба. Догађало се тако да дођем кући ноћу пијан из клуба, љут, па хајд да грдим твоју покојну мајку због расхода. Целе ноћи јој душу вадим и мислим да баш тако треба; а понекад ви ујутру устанете и одете у гимназију, а ја се још непрестано над њом натресам. Бог да јој душу прости, у гроб сам је отерао, мученицу! А кад се ви опет вратите из гимназије, а ја спавам, а ви не смете да ручате док год ја не устанем. За време ручка опет иста песма. Сигурно се сећаш. Не дај боже никоме таквог оца. Мене је бог вама послао за искушење. Баш ради искушења! Па теглите, дечице, до краја. Штуј оца твојега и долголетан будеш. Можда ће вам бог подарити дуг живот за ваш подвиг. Кочијашу, стани!

Старац скочи из кола и отрча у крчму. После пола сата он се врати, пијано се искашља па седе поред сина.

— А где је сада Соња? — упита он. — Још увек у пансиону? — Не, она је у мају завршила и сада живи код Сашине таште. — Пази, молим те! — зачуди се старац. — Сила девојка, мора да на браћу личи. Ех, Борењка, нема

мајке, нема ко да је теши. Чуј, Борењка, она... она зна како ја живим? А?



Борис ништа не одговори. Прође око пет минута у дубоком ћутању. Старац се закашља, обриса се својом крпом, па рече:

— Волим ја њу, Борењка! Она ми је једина кћи, а у старости нема боље утехе од кћерке. Волео бих да је видим. Да ли бих могао, Борењка?

— Дабоме, кад год хоћете. — Истина? А она се неће љутити? — Немојте, молим вас, па она вас је и сама тражила, да вас види. — Истина? Што су ти деца! А, кочијашу? Удеси ми то, Борењка, чедо моје! Она је сад госпођица,

деликатес, дабоме, консоме и све тако нешто на господски начин, и ја не желим да се појавим пред њом у овако одвратном стању. Знаш како ћемо ми, Борењка, целу ту операцију извести. Два-три дана ја ћу се уздржати од пића, да бих своју погану пијану њушку довео у ред, затим ћу доћи к теби, па ћеш ми ти позајмити неко своје оделце; обријаћу се и подшишати, а онда ћеш ти отићи по њу и довести је. Важи?

— Добро! — Кочијашу, стани! Старац опет скочи с кола и отрча у кафану. Док је Борис стигао с њим до његовог стана, он је још

двапут скакао с кола, а син га је увек ћутке стрпљиво чекао. Када су исплатили кочијаша и провлачили се кроз дугачко раскаљано двориште до „бабускериног стана", старац доби крајње збуњен и грешнички израз, поче сметено да кашље и да мљацка устима.

— Борењка — рече он молећивим гласом — ако моја бабускера почне да ти прича нешто онако, ти не обраћај пажњу и... знаш, понашај се према њој онако, пријатељски. Она ти је неуљудна и дрска, али је ипак добра жена. У њеним грудима куца добро, топло срце!

На крају дугачког дворишта Борис уђе у мрачно предворје. Врата зашкрипаше на шаркама, замириса на кухињу и дим од самовара, зачуше се оштри гласови. Пролазећи из трема кроз кухињу, Борис угледа само непрозиран дим, уже са простртим рубљем и сулундар од самовара, кроз чије су се отворе распрскавале златне варнице.

— Ево и моје ћелије — рече старац сагињући се и улазећи у собичак с ниском таваницом и неподношљивим загушљивим ваздухом од близине кухиње.

Овде су за столом седеле некакве три жене и гостиле се. Кад угледаше придошлицу, оне се згледаше и престадоше да једу.

— Шта је било, јеси ли добио? — упита грубо једна од њих, очигледно сама „бабускера". — Добио сам, добио — промрмља старац. — Е па, Борисе, ево изволи седи! Код нас ти је брате,

млади човече, све просто . . . Ми живимо у простоти. Он се некако претерано узмува. Било га је срамота од сина, а у исто време хтео је, очигледно, као и

увек да се покаже пред женама „каваљер" и несрећан, одбачен отац. — Да, брајко мој, млади човече, ми живимо просто без церемонија — мрмљао је он. — Ми смо

прости људи, млади човече ... Нисмо ми као што сте ви, ми никога не описмењујемо. Да... хоћемо ли мало ракије?

Једна од жена (њу је било стид да пије пред страним човеком) уздахну, па рече: — А ја ћу због печурака још мало да попијем... такве су печурке да, хтео-не хтео, мораш да пијеш.

Иване Герасимичу, понудите госта, можда ће и он да пије! — Пиј младићу! — рече старац не гледајући у сина. — Ми ти, брате, немамо вина и ликера, ми онако

простачки. — Њима се код нас не допада! — узвикну бабускера. — Не мари, не мари, пиће он! Да не би увредио оца одбијањем, Борис узе чашицу и ћутећи је попи. Кад донеше самовар, он ћутке,

с меланхоличним изразом, старцу за љубав, попи две шоље одвратног чаја. Он је ћутке слушао како „бабускера" набацује како на овом свету има и неваљале и безбожне деце која одбацују своје родитеље.

— Ја знам шта ти сад мислиш! — говорио је припити старац улазећи у своје уобичајено пијано и узбуђено стање. — Ти мислиш да сам ја пропао, утонуо у блато, да сам јадан, а ја мислим да је овај једноставни живот несравњено нормалнији од твог живота, младићу. Мени нико не треба и... и... не желим да се понижавам... Не могу да поднесем да ме некакаво дериште гледа са сажаљењем.

После чаја он је чистио харингу и посипао је луком с таквим осећањем да му се у очима појавише сузе од милине. Он поново поче да прича о кладионици, о добицима, о некаквом панамском шеширу, за који је он јуче платио 16 рубаља. Лагао је са истим онаквим апетитом с каквим је јео харингу и пио ракију. Син поседе ћутећи један сат па се поче опраштати.

— Не смем да те задржавам! — рече надмено старац. — Извините, младићу, што ја не живим како бисте ви желели!

Он се кочоперио, достојанствено пућкао и намигивао женама. — Збогом да сте, младићу — говорио је он пратећи сина до трема. — Атанде! А на трему, где је било мрачно, он наједном приљуби лице уз синовљев рукав и зајеца: — Кад бих могао да видим Соњушку — прошапута он. — Удеси ми то, Борењка, анђеле мој! Ја ћу

се обријати, обући ћу твоје одело ... Направићу озбиљно лице ... Ћутаћу пред њом. Богами ћу ћутати! Он се плашљиво осврну ка вратима иза којих су се чули гласови жена, заустави јецај и рече гласно:



— Збогом, младићу! Атанде!

ЛЕП СВРШЕТАК (26)

Код кондуктера Стичкина, једног дана кад није дежурао, седела је Љубов Григоријевна, наочита, пегава дама од својих четрдесет година, која се бавила проводаџилуком и многим другим пословима о којима се обично говори само шапатом. Стичкин, малко збуњен, али као и увек озбиљан, разборит и строг, ходао је по соби, пушио цигару и говорио:

— Веома ми је пријатно да се упознамо. Семјон Иванович вас је препоручио с гледишта да ми можете помоћи у једној деликатној и веома важној ствари која се тиче среће мога живота. Мени је, Љубов Григоријевна, већ педесет две године, то јест у таквом сам периоду у коме многи имају већ одраслу децу. Имам сигурну службу. Иако немам велико имање, ипак могу да исхраним поред себе вољено биће и децу... И још ћу вам рећи, али то међу нама, да поред плате имам пара у банци, које сам уштедео захваљујући свом начину живота. Ја сам човек темељан и трезвен, живим озбиљним и пристојним животом, и многима могу послужити за пример. Али једно само немам: немам свог домаћег огњишта и друга у животу, те живим као неки мађарски номад, од места до места, без икаквог уживања, немам с ким да се посаветујем. А кад се разболим, нема ми ко чашу воде пружити, и тако даље... Поред тога, Љубов Григоријевна, ожењен човек увек има и већи углед у друштву него неожењен... Ја сам човек из образованог сталежа, новаца имам, али ако погледамо на мене с гледишта .. онда ко сам ја? Сиротан, баш као неки католички фратар. Зато бих

веома желео да се вежем узама „игуменеја"10

то јест да ступим у законит брак с неком достојном особом.

— То је добра ствар! — уздахну проводаџика. — Ја сам човек усамљен, и у овом граду никога не познајем. Куда да пођем и коме да се обратим,

кад су за мене сви људи неизвесни? Ето зашто ми је Семјон Иванович посаветовао да се обратим таквој особи која је специјалиста у тим пословима, односно удешавања среће људске има своју професију. И зато вас најпокорније молим, Љубов Григоријевна, да удесите моју судбину уз ваше учешће. Ви у вароши познајете све удаваче, па ћете ме лако удесити.

— То се може . .. — Служите се, најпокорније вас молим... Уобичајеним гестом проводаџика принесе чашу устима,

искапи је и не намршти се. — То се може — настави она. — А какву бисте ви, Николаје Николајичу, невесту желели? — Ја? Па ... какву ми судбина да. — Оно, наравно, то је ствар судбине, али свако има свој укус. Један воли црнке, други плаве. — Видите, Љубов Григоријевна... — рече Стичкин пристојно уздишући. — Ја сам човек солидан и

карактеран. За мене лепота и, уопште, изглед играју другостепену улогу, зато што, и сами знате, с лица се не скида летина, а лепа жена вам је ... велика главобоља. Ја тако мислим, да код жене није главно оно што је споља, него што се налази унутра, то јест да она има душу и сва својства... Служите се, најпокорније вас молим ...... Оно, наравно, веома је пријатно када је жена тако пуначка у телу, али то за заједничку срећу није толико важно. Главно је памет. А ако ћемо да истину кажемо жени нека велика памет не треба, јер ће она због те памети о себи богзна шта да уобрази, и разне тамо идеале измислити. Без образовања се данас не може, то се разуме, али образовања има разног. Пријатно је када жена зна француски и немачки, и на разне тамо гласове ... то је врло пријатно; али каква корист од свега тога ако ти она, рецимо, не зна дугме да пришије? Ја сам из образованог сталежа, с кнезом Канитељином, могу рећи, разговарам исто овако као сад с вама... Али ја сам једноставног карактера. Мени треба простија девојка. А најглавније је од свега да ме поштује и да осећа да сам је ја усрећио ...

— То се зна ... — Е, а сад односно главног. Мени није потребна богата. Ја нећу дозволити себи такву подлост да се

женим за паре. Не желим да једем женин хлеб, него она мој, и да она то осећа. Али, исто тако, нећу ни сироту. Јер иако сам ја човек имућан, и мада се не женим из интереса, него из љубави, не могу узети сироту зато што је, знате и сами, данас све поскупело, а биће и деце.

— Па можемо и с миразом да нађемо. — Служите се, најпокорније вас молим. Поћуташе једно пет минута. Проводаџика уздахну, погледа

кришом у кондуктера и запита: — А онога, баћушка... треба ли вам оног за вас нежење? Имам сад фину робу. Једна је

францускиња, а друга Гркиња, паре вреде! Кондуктре промисли и рече: — Не, хвала. Него, видећи с ваше стране такво расположење, дозволите да вас сад питам: колико

тражите за свој труд одосно удаваче? — Ја много не тражим, даћете двадесет пет рубаља и штоф за хаљину, као што је обичај, и бићу

захвална. А за мираз засебно ... то је већ други рачун. Стичкин скрсти руке преко груди, ућута и замисли се. Пошто размисли, он уздахну и рече: — То је скупо...

10

Уместо: Химинеја — бог брака, Стичкин, као прост човек, погрешно изговара и, уопште узев, има искварен језик. — (Прим. прев.)



— Уошпте није скупо, Николаје Николајичу! Раније, када је свадби било много, узимале смо мање, а у данашње време... каква је наша зарада? Ако за цео месец дана у месојеђе зарадиш педесет рубаља, то је да се пољубиш у длан! А и то, баћушка, слабо ми на свадбама зарадимо.

Стичкин се у недоумици загледа у проводаџику и слеже раменима. — Хм!... Па зар је педесет рубаља мало? — запита он. — Дабоме да је мало! Раније смо зарађивале више од стотину рубаља. — Хм!... Никада не бих веровао да се на таквим пословима може зарађивати таква сума. Педесет

рубаља! Не може ни сваки мушкарац толико да заради. Служите се, молим вас. Проводаџика испи чашицу, и не намршти се. Стичкин је ћутке одмери од главе до пете и рече: — Педесет рубаља... То значи шест стотина рубаља годишње... Служите се, најпокорније вас

молим .. Па са таквим, знате, дивидендама вама, Љубов Григоријевна, није тешко да и за себе добру прилику нађете ...

— Мени? — засмеја се проводаџика. — Стара сам ја ... за то ... — Ко каже да сте стари.. И комплекцију имате такву, лице пуначко, бело, и све остало. Проводаџика се збуни. И Стичкин се збуни и седе до ње. — Ви се још и те како можете свиђати — рече он. — Ако нађете мужа ваљаног, озбиљног, чуварног,

онда с његовом платом и с вашом зарадом ви се можете њему и те како допасти и прожквети век као једна душа ...

— Бог ће вас знати зашто ви то говорите, Николаје Николајичу ... — А што? Ништа ја ... Настаде тајац. Сичкин поче громко да се усекњује, а проводаџика се зајапури и, стидљиво гледајући

у њега, запита: — А колико ви добијате, Николаје Николајичу? — Ја? Седамдесет пет рубаља, без награда... Осим тога, ми имамо приход од стеаринских свећа и

зечева. — А ви се и ловом бавите? — Не, зечевима код нас називају путнике без карте. Прође још минут ћутања. Стичкин устаде и узбуђен поче да хода по соби. — Мени млада супруга не треба — рече. — Ја сам човек у годинама те ми треба таква... на пример,

као ви ... озбиљна и солидна .. па и ваше комплекције. . — Бог ће вас знати шта ви то говорите... — закикота се проводаџика покривајући марамицом своје

поцрвенело лице. — А шта има ту дуго да се мисли? Ви се мени свиђате и одговарате ми по вашим својствима. А ја

сам човек озбиљан, трезвен па, ако вам се свиђа, онда... куд ћете боље? Дозволите да вас запросим! Проводаџика се заплака, поче да се смеје, и у знак пристанка куцну се са Стичкином. — Е — рече срећни кондуктер — сада ми дозволите да вам објасним какво желим од вас владање и

какав начин живота... Ја сам човек строг, солидан, озбиљан, све лепо разумем и желим да и моја жена буде озбиљна и да зна да сам ја за њу добротвор и најбољи човек. Он седе, и дубоко уздахнувши, поче да излаже заручници своје погледе на породични живот и женине дужности.

ЗЛОКОБНИЦИ (27)

(Прича очевидаца)

Кад му келнер наброја она оскудна јела што се могу добити у гостионици, он промисли, па рече: — Дај нам, онда две чорбе са свежим купусом и пиле и питај газду да ли имате црног вина...

Затим сви видеше како је погледао у таваницу и рекао обраћајући се келнеру: — Право чудо колико имате мува! Ми кажемо он зато што ни келнери, ни газда, ни остали гости нису знали ко је он, шта је по

занимању, одакле је и зашто је дошао у наше место. Био је то солидан, већ прилично стар господин, пристојно обучен и очигледно добронамеран. По оделу би чак могао бити и племић. Ми смо запазили на њему златан часовник, штап са драгим камењем, а у шубари од фокиног крзна лежале су рукавице са копчама, по последњој моди као што смо видели раније у вицегубернатора. За време ручка он се непрестано трудио да нас засени својим понашањем: држао је виљушку у левој руци, брисао се салветом и мрштио се кад год би му у чашу упала мува. Свако зна да тамо где има мува посуђе не може бити чисто; да и не помињемо обичне госте, већ и такве личности као што је окружни начелник, жандарм и спахије на пропутовању кад једу у крчми, никад се не жале ако им донесу тањир или чашу упљувану од мува; а он није хтео да једе док му келнер није опрао тањир топлом водом. Очигледно се пренемагао и трудио да се прикаже отменији него што је био у ствари.

Кад су му донели чорбу, његовом столу приђе још једна нова и исто тако непозната особа са ћелом, обријаног лица и са златним цвикерима. Тај нови господин био је обучен у листерско одело и он је такође имао златан сат. Стално је говорио француски, испитивачки посматрао јела и кафанске госте, тако да је било лако познати у њему странца. Ко је он, одакле је и зашто је изволео у наш град, такође нисмо знали.



Пошто поједе прву кашику чорбе, он, то јест онај који је имао иглу са бисером, одмахну главом и рече подругљиво:

— Ови тиквани су се извештили да им чак и свеж купус смрди на трулеж. Не може се јести. Је ли пријатељу, зар код вас овде сви живе као свиње? У целој вароши не може човек да добије порцију иоле пристојне чорбе. То је невероватно!

Затим поче да прича нешто на француском свом пријатељу странцу. Из његовог говора ми се сећамо само речи „кошон". Извадивши из чорбе бубашвабу, он се обрати келнеру речима:

— Ја нисам тражио чорбу с бубашвабама. Клипане! — Господине — одговори келнер — па нисам је ја, ваљда, турио у чорбу, она је сама упала. А ви се

ништа не узрујавајте: бубашвабе не уједају. После пилетине, он затражи табак хартије и оловку, па поче да црта некакве кругове и да исписује

бројеве. Странац се није слагао и дуго се препирао с њим вртећи у знак неслагања главом. Табак је, сав исцртан круговима и цифрама, до дана—данашњег сачувао газда крчме. Школски надзорник, коме је газда показивао тај табак, дуго је гледао оне кругове, затим је уздахнуо и рекао: „Темна вода во облаце!" Плаћајући ручак, он, то јест онај који је у кравати имао бисер, дао је келнеру нову новчаницу од пет рубаља. Да ли је права или лажна та новчаница, ми не знамо јер се нисмо сетили да је погледамо.

— Је ли, у колико сати изјутра отварате крчму? — упита он келнера. — Кад изађе сунце. — Одлично. Сутра у пет сати изјутра доћи ћемо да пијемо чај. Спреми, само без мува. А знаш ли ти

шта ће бити сутра ујутру? намигнувши. — Немам појма. — Аха! Сутра ујутру ћете бити запрепашћени и ошамућени. Припретивши тако, он, смејући се, рече нешто странцу и заједно с њим изађе из крчме. Обојица су

преноћили код Марте Јегоровне, саме, поштене удовице која нимало није крива и није могла бити саучесница. Сада она непрестано плаче бојећи се да ће је ухапсити. Познавајући њен начин мишљења, ми потврђујемо да она није крива. Осим тога, помислите и сами, зар је она издајући преноћиште могла унапред знати шта они намеравају?

Сутрадан изјутра, тачно у пет сати, незнанци су већ били у крчми. Овога пута појавили су се са актнташнама, књигама и некаквим футролама необичног облика. У њиховом говору и покретима примећивало се узбуђење и журба. Онај, то јест што није странац, рече:

— Са северозапада долази град, само да нас не омете! Попивши шољу чаја, он позва газду крчме и нареди му да пред крчмом на тргу намести сто и две

столице. Газда, необразован човек, иако је предосећао зло, ипак изврши то наређење. Незнанци покупише своје ствари па изашавши из крчме седоше на столице поред стола. Засели насред трга пред целим светом, будибокснама! Разговарајући нешто између себе, они раширише по столу хартије, цртеже, гарава стакла и некакве цевчице. Кад газда бојажљиво приђе и нагну се према столу, он онда, односно онај са бисером, гурну га руком и рече:

— Не гурај свој дебели нос где му није место. Затим он погледа на сат, па рекавши нешто странцу, поче да гледа кроз тамно стакло у сунце. Странац узе једну цевку, па и он поче да гледа у истом правцу... Убрзо после тога догоди се страшна, дотле невиђена несрећа. Ми сви одједном почесмо да примећујемо како небо и земља почеше да се смрачују као пред буру. А кад је странац спустио цевку и нешто брзо записао, па онда узео у руку тамно стакло, чули смо како је неко викнуо:

— Господо, сунце се помрачује! И стварно, нешто црно, сасвим налик на тигањ, наднело се над сунце и заклонило га од земље.

Видећи да већ нема половине сунца, а да незнанци ипак настављају своје чудне радње, неки од нас обратише се жандарму Власову и рекоше му:

— Жандару, зар ти не обраћаш пажњу на неред. Он одговори: — Сунце није у мом рејону. Захваљујући таквом јавашлуку месних власти, убрзо смо видели да је нестало цело сунце. Пала је

ноћ, а где је нестао дан, никоме није познато. На небу се појавише звезде. Од таквог настанка ноћи кад јој време није у нашој вароши догодиле су се ове неприлике. Ми смо се сви страшно поплашили и дошли у забуну. Не знајући шта да радимо, ми смо у страху јурили по тргу и гурајући викали: „Стражар! Стражар!" Краве, бикови и коњи (тада је код нас био сточни сајам), подвивши репове и ричући, разлетеше се од страха по вароши, плашећи становнике. Пси су завијали. Стенице по собама у преноћишту, уобразивши да је настала ноћ, изиђоше из пукотина и почеше очајнички да пецкају спаваче. Ђакон Фантасмагорски, који је у то време превозио из своје баште краставце, престрављен искочи из таљига и сакри се испод моста, а његов коњ заједно с таљигама зађе у туђе двориште, где су краставце појеле свиње. Трошаринац Љетецов, који није ноћио код куће него код сусетке (у интересу правосуђа ми не можемо да сакријемо ову појединост), истрча на улицу само у доњем рубљу, па улетевши у гомилу, повика избезумљено:

— Спасавај се ко може! Многе даме које је пробудила галама излетеле су на улицу не обувши ни ципеле. Збило се још много

којечега што бисмо се усудили да испричамо само иза затворених врата. Нису се уплашили и сачували су



присуство духа једино ватрогасци, који су у то време чврсто спавали, што ћемо одмах и доказати. Све се то догодило седмог августа ујутру.

А незнанци који су све то замесили спаковаше своје хартије у ташне, па кад се сунце поново појави, седоше у каруце и одоше незнано куда. Ко су они, ми то ни дан-данас не знамо. Дајемо њихов лични опис. Он, односно онај што је имао иглу са бисером: средњег раста, лице обријано, подбрадак умерен, боре на челу; странац, средњег раста, пун у телу, лице обријано, чисто, подбрадак умерен, из далека личи на спахију Карасевича; кратковид, због чега и носи наочаре. Да нису то аустријски шпијуни?

ЗИНОЧКА (28)

Ловачка дружина је ноћила у сељачкој колиби, на свежем сену. Месец је гледао у прозоре, а у сокаку је тужно циликала хармоника, сено је испаравало отужан, мало узбудљив мирис. Ловци су разговарали о псима, женама, о првој љубави, о шљукама. Затим, кад претресоше сваку кошчицу свих познатих госпођа и кад испричаше стотину анегдота, ловац, најдебљи међу њима, сличан у мраку на пласт сена, говорећи дубоким гласом као у штабног официра, гласно зевну и рече:

— Није богзна шта бити вољен, госпође су зато и створене да нас воле. Али, господо, да ли је ко од вас био намрзнут, страсно намрзнут, махнито. Да ли је ко од вас посматрао усхићење од мржње?

Одговора није било ... — Зар нико, господо? — упита из баса сличног официрима из штаба. — А видите, мене је мрзела,

силно ме мрзела, лепа млада девојка и ја сам на себи самом могао да проучим те симптоме прве мржње. Кажем: прве мржње, господо, зато што је то било нешто управо супротно првој љубави. Уосталом, ово што ћу вам сад испричати десило се док још нисам ништа знао ни о љубави, ни о мржњи. Било ми је тада осам година, али није у томе несрећа: није, господо, у питању он него она. Дакле, молим за мало пажње. Једне дивне летње вечери, пред сунчев залазак, ја и моја гувернанта Зиночка, врло симпатично и поетично створење, тек изашло из пансионата, седели смо у дечјој соби и учили. Зиночка је расејано гледала у прозор и говорила:

— Добро. Ми удишемо кисеоник. Сад, кажите ми, Пећа, шта ми издишемо? — Угљендиоксид — одговарам ја па и сам гледам у тај исти прозор. — Добро — потврђивала је Зиночка. — А код биљака бива супротно: оне удишу угљенмоноксид а

издишу кисеоник. Угљендиоксида има у селтерској води и углу који се ставља у самовар. То је врло шкодљив гас. Близу Напуља постоји такозвана Псећа пећина, у којој има угљендиоксида; кад се у њу уведе псето, оно се угуши и липше.

Та злосрећна Псећа пећина близу Напуља представља читаву хемијску мудрост од које ниједна гувернанта не сме маћи ни корака даље. Зиночка је увек ватрено устајала у заштиту природних наука, а из хемије једва да је знала нешто осим те пећине.

Дакле, она ми је наредила да то поновим. И ја сам поновио. Затим ме је упитала шта је хоризонт. Одговорио сам. А напољу, док смо ми мљескали о хоризонту и Псећој пећини, мој отац се спремао да иде у лов. Пси су урликали, помоћни коњи у запрези су се нестрпљиво премештали с ноге на ногу и умиљавали око кочијаша, послуга је пунила тарантас торбама и свакојаким стварима. Поред тарантаса стајале су кочије у које су се смештале мајка и сестре да иду код Ивањицких на имендан. Код куће смо остајали само ја, Зиночка и мој старији брат, студент, кога су болели зуби. Можете замислити моју завист и муку!

— Према томе, шта ми издишемо? — упита Зиночка гледајући у прозор. — Кисеоник. — Да, а хоризонт је место где се, како се то нама чини, небо састаје са земљом ... Уто крену тарантас, а за њим и кочије... Ја угледах како Зиночка извади из џепа неко писамце,

згужва га грчевито и притиште на слепоочницу, затим поцрвене и погледа у часовник. — Па, запамтите — рече ми она — близу Напуља постоји такозвана Псећа пећина... — она опет

погледа у часовник и настави — где се, како се то нама чини, небо састаје са земљом. Сирота она, јако узбуђена, прошета по соби и још једанпут погледа у часовник. До свршетка нашег

часа остало је више од пола сата. — Сад је на реду аритметика — рече она дишући тешко, прелиставајући уздрхталом руком збирку

задатака. — Ево, решите задатак број 325, а ја ... одмах ћу се вратити. Она изађе. Ја сам чуо како је слетела низ степенице, затим сам кроз прозор видео како њена плава

хаљина промиче кроз двориште и нестаде је у баштенском капиџику. Копкало ме је шта значе ти њени брзи покрети, румени образи и узбуђење. Куда је отрчала и зашто? Како ми памет беше зрелија од година, одмах сам све схватио: она је отрчала у башту зато да би искористила одсуство мојих строгих родитеља да се увуче у малињак, или да набере себи трешања! Кад је тако, до ђавола, и ја ћу отићи да једем трешања! Бацим збирку задатака и отрчим у башту. Приђем трешњи, али ње нема тамо. Прођем поред малињака, поред огрозда, поред стражареве кућице, а она се кроз градину упутила ка језеру, бледа и трзајући се на најмањи шушањ. Ја се прикрадам иза ње, и ево шта сам видео, господо. На обали језера, између дебелих стабала двеју старих врба, стоји мој старији брат, Саша; по његовом лицу не би се могло закључити да има зубобољу. Он гледа у правцу Зиночке, и сав сија од среће као да га је сунце обасјало. А Зиночка, као да је гањају у Псећу пећину и приморавају да



удише угљендиоксид, прилази Саши једва мичући ногама, дишући тешко и забацивши главу... По свему се види да она први пут у животу иде на љубавни састанак... Али ево, примакла му се.. Пола минута они се гледају ћутке и као да својим очима не верују. Затим, некаква сила гурну Зиночку у леђа, она стави руке на Сашина рамена и спусти главу на његов прсник. Саша се смеје, мрмља нешто невезано, и са неспретношћу одвећ заљубљеног човека ставља оба своја длана на Зиночкине образе. А време је, господо, дивно ... Брежуљак иза кога се сунце скрива, оне две врбе, зелене обале, небо, све то, заједно са Сашом и Зиночком, огледа се у језеру. Тишина, коју само замислити можете. Изнад трске се сјаје милиони лептирића са дугачким пипцима, иза баште гоне стадо. Једном речи, просто да човек то наслика.

Из свега што сам видео схватио сам само да се Саша љубио са Зиночком. То је непристојно. Ако тата дозна, обоје ће извући дебљи крај. Осећајући, не знам зашто, да ме је некако срамота, ја нисам сачекао крај састанка него се вратих у дечју собу. Затим сам седео над збирком задатака, размишљао и долазио до закључка. С једне стране, пријатно је то имати пред собом туђу тајну, а с друге, такође је веома пријатно сазнање да ја могу свакога тренутка таквим ауторитетима као што су Саша и Зиночка доказати да они не знају за светску пристојност. Сад су они у мојим рукама, и њихов мир потпуно зависи од моје великодушности. Показаћу ја њима!

Кад сам легао да спавам, Зиночка, као и увек, сврати у дечју собу да види да нисам заспао обучен и да ли сам се молио богу. Ја сам загледао у њено лепо и срећно лице, и насмешио се. Тајна ме је растрзала и тражила да се обелодани. Требало би то мало наговестити и насладити се утиском.

— Е, ја знам! — рекох смешкајући се. — Ки-ки! — Шта знате? — Ки-ки! Ја сам видео кад сте се са Сашом љубили крај врбе. Кренуо сам за вама и све сам видео. Зиночка се трже, сва поцрвене и запрепашћена мојим наговештајем, скљока се на столицу на којој

је стајала чаша с водом и свећњак. — Видео сам како сте се ... љубили — понових ја смешкајући се и уживајући у њеној забуни. — Аха! Казаћу ја мами! Малодушна Зиночка упорно ме је гледала, и кад се уверила да ја одиста све знам, она ме у очајању

ухвати за руку и дрхтећи поче мрмљати шапатом: — Пећа, то је ниско .., Ја вас молим, ако бога знате ... Будите човек ... Не говорите ником ... Честити људи никога не уходе ... То је ниско... ја вас молим ... Сирота она, бојала се моје мајке као живе ватре, те госпође која беше пуна врлина и строга, то је

једно; а друго, моја насмејана њушка није могла а да не повреди њену прву, чисту и поетичну љубав, и сад можете замислити како се осећала у души. Захваљујући мени она целу ноћ није спавала, и ујутру је дошла на чај с плавим колутовима испод очију... Кад сам се после чаја нашао са Сашом, нисам се могао уздржати а да се не насмешим, и не похвалим:

— Ја знам оно! Ја сам видео јуче како си се љубио с М-lle Зином! Саша ме погледа и рече: — Ти си глуп! Он није био малодушан као Зиночка и зато ми није пошло за руком да направим на њега утисак. А

то ме је још више подболо. Кад се Саша није уплашио, онда свакако није ни веровао да сам ја све видео и све знао; е, па чекај, доказаћу ја теби!

Радећи са мном до ручка, Зиночка ме није ни погледала, већ је јецала. И уместо да ме заплаши, она ми се на све начине улагивала, давала ми петице и није се жалила моме оцу на моје несташлуке. Па како сам према својим годинама био веома паметан, ја сам се њеном тајном користио како сам год хтео: нисам учио, у учионицу сам улазио главачке и говорио дрскости. Једном речи, да сам тако наставио до данас, од мене би испао изванредан уцењивач. Елем, прође недеља дана. Туђа тајна ме подгризала и мучила, као кад се црв увуче у душу. Желео сам да јој све пошто-пото избрбљам, па да поуживам у том утиску. И тако једном, при доручку, кад код нас беше много гостију, ја сам се одвећ глупо осмехнуо и лукаво погледао у Зиночку па рекао:

— Е, а ја нешто знам! . . . Ки-ки!... Ја сам видео... — Шта ти знаш? — упита мати. Ја још лукавије погледах у Зиночку и Сашу. Требало је видети како је девојка поцрвенела и како је

Саша направио срдите очи! Ја замукох и не наставих причу. Зиночка је мало-помало бледела, стезала зубе и ништа није јела. А истог дана, за време вечерњег учења, ја опазих на Зиночки оштру промену. Изгледала је строжа, некако хладнија, као да је од мрамора, а очи су јој гледале необично, право у моје лице, и дајем вам часну реч да никад нисам видео тако запрепашћујуће и убиствене очи, чак ни у ловачких паса кад терају вука. Врло сам добро разумео израз тих очију кад Зиночка усред часа наједном стиште зубе и процеди:

— Мрзим вас! Ох, мрски, одвратни деране, кад бисте само знали колико вас ја мрзим, како ми је мрска та ваша ошишана глава и ваше простачке клемпаве уши!

Али она се намах уплаши и рече: — Не кажем ја то вама, већ учим улогу. Затим сам, господо, видео како је ноћу пришла мојој

постељи и дуго ме гледала у лице. Она ме је страсно мрзела, и већ није могла да живи без мене. За њу је постала неизбежна потреба да усредсређено посматра моје мрско лице. А, сећам се и тога, беше дивно



летње вече... Мирисало је на сено, свуда је била тишина, и тако даље. Месец је сијао. Ишао сам алејом и мислио на слатко од вишања. Наједном, прилази ми бледа, дивна Зиночка, хвата ме за руку и гушећи се почиње да се исповеда.

— Ох, како те мрзим! Неког нисам толико зла пожелела колико теби! Запамти то! Ја желим да ти то схватиш једанпут!

Замислите: месечина, бледо лице из кога је била страст ... тишина... чак и мени, неваљалцу, беше пријатно. Слушао сам је и гледао у очи... У почетку ми то би пријатно и ново, а затим ме обузе страх, ја вриснух и наврат-нанос побегох кући.

Одлучио сам да ће најбоље бити да се пожалим maman. И пожалио сам се, а узгред испричао и то како се Саша љубио са Зиночком. Био сам глуп и нисам знао какве ће последице бити, иначе бих тајну задржао за себе... Maman, пошто ме саслуша плану од нелагодности и рече:

— Тебе се то не тиче, још си врло млад да о томе говориш. Али, дабоме, деца не треба да се угледају на то!

Моја maman беше не само жена од врлина него и тактична. Да не би направила скандал, она није одмах отпустила Зиночку, већ постепено, систематски, како се уопште отпуштају честити људи, али који се не могу поднети. Сећам се, кад је Зиночка пошла из наше куће, последњи поглед који је бацила на нашу зграду био је управљен на прозор поред кога сам ја седео, и уверавам вас, господо, да ја и данас памтим тај поглед.

Зиночка се убрзо удала за мога брата. То је Зинаида Николајевна, коју сви ви познајете. Доцније, кад сам већ постао академац, срели смо се ја и она. Иако се трудила богзна како, она ипак није могла у бркатом академцу да позна омрзнутога Пећу, али није се ни држала баш сасвим рођачки према мени... Па и сада чак, без обзира на моју скромну ћелу, блажени трбушчић и смирени изглeд, она ме увек гледа помало попреко, и не осећа се у свом елемeнту кад допутујем брату у госте. Очевидно, ни мржња се као ни љубав не заборавља... Гле! Ја чујем, петао пева. Лаку ноћ! Милорде, на место!

ДОКТОР (29)

У салону је било тихо, тако тихо да се лепо чуло како по таваници удара коњска мушица која је улетела из дворишта. Домаћица летњиковца, Олга Ивановна, стајала је крај прозора, посматрала цветну алеју и размишљала. Доктор Цветков, њен домаћи лекар и стари познаник, позван да лечи Мишу, седео је у фотељи, превртао свој шешир који је држао обема рукама и размишљао такође. Осим њих, у салону и у суседним собама није било ни живе душе. Сунце је већ зашло и по угловима, испод намештаја и по гарнишнама почеше да падају вечерње сенке.

Ћутање прекину Олга Ивановна. — Страшнија се несрећа не може ни замислити — рече она не окрећући се од прозора. — Ви знате,

без тога дечка живот за мене нема никакве вредности. — Да, ја то знам — рече доктор. — Никакве вредности! — понови Олга Ивановна и глас јој задрхта. — Он ми је све, он је моја

радост, моја срећа, моје богатство и ако, како ви кажете, ја престанем да будем мајка, ако он... умре, од мене ће остати само сенка. Ја то нећу преживети.

Кршећи руке, Олга Ивановна пређе с једног прозора на други и настави: — Кад се родио, ја сам хтела да га пошаљем у дом, ви се тога сећате, али, боже мој, зар се може

поредити онда и сад? Ја сам онда била тривијална, глупа, лакомислена, али ја сам сада мајка... разумете ли? Ја сам мајка и ништа ме друго не занима.

Између садашњице и прошлости је читава провалија. Поново наступи ћутање. Доктор се премести из фотеље на диван, па нестрпљиво преврћући

шешир, продорно се загледа у Олгу Ивановну. На његовом лицу видело се да он жели нешто да каже и да чека погодан тренутак.

— Ви ћутите, али ја ипак не губим наду — рече домаћица окрећући се. — Зашто ћутите? — Ја бих волео да има наде, ништа мање него ви, Олга, али ње нема — одговори Цветков. — Мора

се гледати право у очи чудовишту. Дечак има запаљење мозга и морате се припремити на његову смрт јер од те болести нема оздрављења.

— Николају, ви сте убеђени да не грешите? — Таква питања не воде ничему. Ја сам спреман да одговарам колико хоћете, али нам од тога неће

бити лакше. Олга Ивановна зари лице у завесу на прозору и горко заплака. Доктор устаде и неколико пута се

прошета по салону, затим приђе расплаканој жени и лако јој додирну руку. Судећи по његовим неодлучним покретима, по изразу суморног лица које је било тамно од вечерњег сумрака, он је желео нешто да каже:

— Чујте, Олга — поче он. — Уделите ми тренутак пажње. Ја морам да вас питам неке ствари. Али вама сада није до мене. Ја ћу после... Касније...

Он поново седе и замисли се. Горак, преклињући плач, сличан плачу девојчице, трајао је и даље. Не сачекавши његов крај, Цветков уздахну и изађе из салона. Он оде у дечју собу Миши. Дечак је као и раније лежао на леђима и непомично зурио у једну тачку као да нешто ослушкује. Доктор седе на његов кревет и опипа му пулс.



— Мишо, боли те глава? — упита он. Миша не одговори одмах; — Да. Све ми се привиђа. — Шта ти се привиђа? — Све... Доктор, који није био вичан разговору ни са расплаканим женама, ни са децом, поглади га по

врелој глави и промрмља: — Добро, јадни дечко, добро... На овом свету нема живота без болести... Мишо, ко сам ја? Да ли ме

познајеш? Миша не одговори. — Много те боли глава? — Мно- ... го ... Стално ми се привиђа. Пошто га прегледа и постави неколико питања собарици која

је неговала болесника, доктор се полако врати у салон. Тамо је већ било мрачно и Олга Ивановна, која је стајала крај прозора, изгледала је као силуета.

— Да упалим лампу? — упита Цветков. Одговора не беше. Коњска муха је и даље летела и лупала по таваници. Споља није допирао никакав звук као да се цео свет заједно с доктором премишљао и није усуђивао да говори. Олга Ивановна више није плакала, већ је као и пре у дубоком ћутању посматрала цветну алеју. Кад јој Цветков приђе и у сумраку погледа њено бледо, жалошћу измучено лице, она је имала такав израз какав је имао прилике да види за време напада врло јаке, лудачке мигрене.

— Николају Јутрофимичу! — позва она. — Како би било да сазовете конзилијум? — Добро. Позваћу сутра. По докторовом тону лако се могло закључити да он слабо верује у корист конзилијума. Олга

Ивановна хтеде још нешто да упита, али је јецање загуши. Она поново зари лице у завесу. Тог часа напољу разговетно одјекнуше звуци оркестра који је свирао у баљском павиљону. Чуле су се не само трубе већ и виолине и флауте.

— Ако он пати, зашто онда ћути? — упита Олга Ивановна. — Целог дана ни гласа, он се никад не жали и не плаче. Ја знам, бог нам одузима овог јадног дечака зато што нисмо умели да га ценимо. Какво благо!

Оркестар заврши марш и мало затим засвира весео валцер као почетак игранке. — Господе боже, зар се ничим не може помоћи? — застења Олга Ивановна. — Николају! Ти си

доктор и мораш да знаш шта да радимо! Схватите да ја нећу поднети овај губитак! Ја нећу преживети! Доктор, који није био вичан разговору са расплаканим женама, уздахну и тихо поче да шета по

салону. Прође неколико мучних пауза прекиданих плачем и питањима која ничему не воде. Оркестар је већ стигао да одсвира кадрил, полку и још један кадрил. Сасвим се смркло. У суседној соби собарица запали лампу, а доктор је и даље превртао шешир у рукама и спремао се да нешто каже. Олга Ивановна је неколико пута одлазила до сина, седела крај њега по пола сата и враћала се у салон; сваког часа ударила би у плач и кукњаву. Време се мучно вукло и вече као да није имало краја. У поноћ, када је оркестар одсвирао котиљон и заћутао, доктор се спреми да иде.

— Доћи ћу сутра — рече он стежући хладну руку домаћице. — Идите да спавате. Обукавши у предсобљу мантил и узевши у руку штап, он постоја мало, промисли, па се врати у

салон. — Ја ћу, Олга, сутра доћи — понови он дрхтавим гласом. — Чујете ли ме? Она не одговори и чинило се да је од јада изгубила моћ говора. Онако у мантилу и не испуштајући

штап из руку, Цветков седе крај ње и поче тихим, нежним полушапатом, који ни најмање није одговарао његовој крупној тешкој фигури:

— Олга! У име ваше несреће, коју ја делим с вама... Сада када је лаж злочин, ја вас преклињем да ми кажете истину. Ви сте увек тврдили да је овај дечко мој син. Да ли је то истина?

Олга Ивановна је ћутала. — Ви сте ми били једина блиска особа у животу — настави Цветков — и не можете замислити

колико је моје осећање било дубоко повређено лажју... Али молим вас, Олга, бар једном у животу реците ми истину... У овим тренуцима немогуће је лагати. Реците да Миша није мој син. Ја чекам!

— Он је ваш. Лице Олге Ивановне није се видело, али у њеном гласу Цветкову зазвуча колебање. Он уздахну и

устаде. — Чак и у оваквим часовима ви се усуђујете да говорите лажи — рече он својим обичним гласом —

Вама ништа није свето! Чујте, схватите ме ... У мом животу ви сте били једина блиска особа. Да, ви сте били порочни, тривијални, али осим вас ја никог у животу нисам волео. Та мала љубав сада, када старим, представља једину светлу тачку у мојим успоменама. Зашто је ви помрачујете лажима? Зашто?

— Ја вас не разумем. — Ох, боже мој! — јекну Цветков. — Ви лажете, ви то одлично разумете! — викну он још јаче и поче

да шета по салону љутито машући штапом. — Или сте можда заборавили? Онда ћу вас подсетити! Очинска права на овог дечака у подједнакој мери деле са мном и Петров и адвокат Куровски, који вам исто као и ја до данас дају новац за издржавање сина! Да, госпођо! Све је то мени одлично познато! Ја опраштам прошлу лаж, нек иде с милим богом, али сада, кад сте ви остарели, у овим тренуцима кад дечак умире,



ваше лагање ме гуши! Како жалим што не умем да говорим! Како жалим! Цветков раскопча мантил и настављајући да корача рече: — Јефтина жена! На њу не делују чак ни овакви тренуци! Она и сада лаже исто онако комотно као и

пре девет година у ресторану „Ермитаж"! Она сеплаши да ћу, ако ми открије истину, престати да јој дајем новац! Она мисли кад она не би лагала, ја не бих волео овога дечака. Ви лажете! То је бедно!

Цветков лупи штапом по поду и викну: — То је гнусно! Покварено, пропало створење! Вас треба презирати, ја морам да се стидим свога

осећања! Да! Ваша лаж ми свих ових девет година стоји као кост у грлу, ја сам је трпео, али сад је доста! Доста!

Из мрачног угла где је седела Олга Ивановна зачу се плач. Цветков ућута и накашља се. Завлада ћутање. Доктор спорим покретима закопча мантил и поче да тражи шешир који је испустио корачајући.

— Био сам изван себе — мрмљао је он савијајући се до пода. — Сасвим сам изгубио из вида да вама сада није до мене. Сам бог зна шта сам све напричао. Ви, Олга, не обраћајте пажњу. Он нађе шешир и упути се ка мрачном углу.

— Увредио сам вас — рече он тихим, нежним полушапатом. — Али још једном вас преклињем, Олга, реците ми истину. Међу нама не сме да буде лажи... Ја сам се изрекао и ви сад знате да Петров и Куровски нису за мене тајна. Требало би да вам је сад лако да кажете истину.

Олга Ивановна размисли па, приметно се колебајући, рече: — Николају, ја не лажем. Миша је ваш. — Боже мој — застења Цветков — рећи ћу вам и више: ја чувам ваше писмо Петрову, где ви њега

називате Мишиним оцем. Олга, ја знам истину, али желим да је чујем од вас, чујете ли? Олга Ивановна не одговори и настави да плаче. Причекавши на одговор, Цветков слеже раменима

па изађе. — Доћи ћу сутра — викну он из предсобља. Целим путем, седећи у својим колима, он је слегао

раменима и мрмљао: — Каква штета што не умем да говорим! Немам дара да убеђујем и уверавам. Она ме очигледно не

разуме кад лаже! Очигледно! Како да јој обjасним? Како?

СИРЕНА (30)

После једнога заседања Н-ског мировног већа, судије се скупише у соби за саветовање да поскидају мундире, одморе се који час, па да иду кући на ручак. Председник већа, веома наочит мушкарац са куштравим бакенбардима, који је у једном од малочас разматраних питања сам „изузео" мишљење, седео је за столом и хитао да запише својг мишљење. Покрајински мировни судија Милкин, млад човек сетног, меланхоличног лица, који је важио за филозофа незадовољног околином а у потрази за животним циљем, стајао је крај прозора и тужно гледао у двориште. Други покрајински и један од почасних већ су отишли. Почасни који је остао, подбуо сипљив дебељко, и заменик јавног тужиоца, млад Немац чирашког изгледа, седели су на дивану и чекали председника да заврши са писањем да би заједно отишли на ручак. Испред њих је стајао секретар већа Жилин, мајушан човечуљак с бакенбардима и са сладострасним изразом лица. Гледајући с меденим осмехом у дебељка, говорио је полугласно:

— Сви ми сад желимо да једемо зато што смо се заморили и већ је прошло три, али то, драги мој Григорије Савичу, није прави апетит. Прави, вучји апетит кад ти се чини да би смазао рођеног оца, то је само после физичког кретања, на пример после лова са керовима, или кад пројуриш на коњу сто врста без одмора. А и машта много значи. Ако се, на пример, враћате из лова кући и желите да ручате са апетитом, онда никад не треба мислити на нешто мудро; мудро и учено увек одбијају апетит. Па и сами знате да су филозофи и научници у односу на храну последњи људи и да од њих, да извините на изразу, ни свиње горе не једу. Док идете кући треба да се трудите да глава мисли само на бокалчић и на мезенце. Једном сам тако путем затворио очи и замислио прасе с реном, просто сам полудео од апетита. Е па, кад улазите у своје двориште, онда треба да из кухиње истовремено мирише на нешто онако, знате ...

— Печена гуска најбоље мирише — рече почасни судија тешко дишући. — Немојте тако, драги мој Григорије Савичу, патка или шљука могу гуски да дају десет поена форе.

У мирису од гуске нема нежности и финоће. Најпикантније мирише млад лук, кад, знате, почне да се румени и, разумете, зацврчи, подлац, да цела кућа одјекује. Даклем, кад улазите у кућу, сто већ мора да је постављен, и чим седнете, одмах салвет за прслук, па без журбе се прихватате боце с вотком. Али њу, душицу, не сипате у чокањче, већ у неку препотопску дедовску чашицу од сребра или у неку трбушату с натписом „ово троше и калуђери" и не испијате надушак, већ најпре удахнете, уздахнете, протрљате руке, погледате равнодушно у таваницу, а онда, опет без журбе, принесете ракијицу уснама и камах вам се из желуца по целом телу размиле жмарци ... Секретар приказа на свом слатком лицу блаженство.

— Жмарци... — понови он жмиркајући. — Е, чим сте испили, морате одмах прећи на мезе. — Чујте — рече председник подижући очи на секретара — говорите мало тише! Већ други лист због

вас кварим. — Јао, извините, молим вас, Пјотре Николајичу! Ја ћу тихо — рече секретар и настави

полушапатом: — Е, драги мој Григорије Савичу, мезетити такође треба с разумевањем. Треба знати шта је



најбоље за мезе. Најбоље је мезе, ако хоћете да знате, харинга. Кад поједете парченце с луком и слачицом, одмах, мили мој, док још у стомаку осећате жмарке, поједете кавијар онако сам, или ако желите с лимуном, затим обичне слане репе, само посољене, затим поново харинге, али најбоље су, мили мој, слане млечнице, онако исецкане наситно као кавијар, па, разумете, с луком или маслиновим уљем, прсте да полижеш... А тек манићева икра, права пропаст!

— М-да... — сложи се почасни судија зажмуривши. Ја волим и... сушене шампињоне.11

— Да, да, да... с луком, знате, с лорбером и разним зачинима. Отклопиш лонац, а из њега пара, запахну те печурке... просто ти понекад суза заврца! Е, па, чим из кухиње донесу питу с месом, тог часа, неодложно треба искапити другу.

— Иване Гурјичу! — рече плачним гласом председник. — Због вас сам већ трећи лист упропастио! — Бестрага му глава, само на јело мисли! — прогунђа филозоф Милкин правећи презриву гримасу.

— Зар осим печурака и пите с месом нема ничег занимљивог у животу? — Па онда, пре пите попити — настави секретар полугласно; он се већ толико занео да, као

распевани славуј, није чуо ништа осим сопственог гласа. — Пита мора да буде привлачна, бестидна у свој својој наготи, да се човек саблазни. Намигнеш јој, одрежеш оволику комадешку, па запуцкаш прстима изнад ње овако, од обиља осећања. Почнеш да је једеш, а оно маст цури само као сузе, надев богат, сочан, с јајима, па изнутрицом, луком...

Секретар преврну очи и развуче уста све до ушију. Почасни судија гракну и по свој прилици замишљајући питу с месом запуцкета прстима.

— Е ово је већ превршило... — прогунђа покрајински одлазећи до другог прозора. — Два парчета поједеш, а трећи сачуваш за чорбу — настави секретар у надахнућу. — Тек што сте

завршили са питом оно одмах, да се апетит не поквари, захтевајте да служе чорбу... Чорба мора да буде врела, право с ватре. Али најбоља је, мили мој, чорба од цвекле на украјински начин, са шунком и кобасицама. Уз њу се служи павлака и свеж першун са мирођијом. Баснословна је исто тако и чорба од изнутрице и младих бубрега, а ако волите супу, онда је најбоља супа која се зачини са зелени, мрквицом, шпарглом, карфиолом и свакојаком јуриспруденцијом.

— Да, баснословна ствар — уздахну председник скидајући очи са хартије, али се истог часа сецну и застења: — Имајте милости! Овако ни до увече нећу написати издвојено мишљење! Четврти лист кварим!

— Нећу више, нећу више! Извините молим вас! — извињавао се секретар и наставља шапатом. — Чим сте појели чорбицу и супу, а ви одмах наредите да служе рибу, мили моји. Од немих риба најбољи је печени караш у кајмаку; само, да не би мирисао на муљ и да добије финоћу, мора да проведе жив у млеку 24 часа.

— А добра је и похована кечига — рече почасни судија затварајући очи, па нагло, за све неочекивано, скочи с места и с дивљачким изразом лица заурла према председнику: — Пјотре Николајичу, хоћете ли скоро? Ја више не могу да чекам, не могу! — Пустите ме да завршим!

— Е па, онда идем сам! Идите до ђавола! Дебељко одмахну руком, дочепа шешир и без збогом излете из собе. Секретар уздахну, па нагнувши се на уво заменику јавног тужиоца настави полугласно:

— А добар је и смуђ, или шаран с преливом од парадајза и печурака. Али од рибе се човек не засити, Степане Франчичу; то је споредна храна, за јело нису главни ни риба, ни сосови, већ печење. Коју живину највише волите?

Заменик јавног тужиоца направи кисело лице и рече са уздахом: — На жалост, не могу да саучествујем с вама: ја имам катар желуца. — Та маните се, господине! Катар желуца су измислили доктори! Та се болест јавља више од

слободоумља и од уображености. Немојте обраћати пажњу. Рецимо, ако вам се не једе, или вам је мука, ви немојте обраћати пажњу и само једите. Ако, на пример, уз печење изнесу пар шљука, или ако још уз то додају јаребицу или пар дебелих препелица, заборавићете на сваки катар, часна племићка реч. А печена ћурка? Бела, масна, онако сочна, знате, као нимфа ...

— Да, то је по свој прилици укусно ... — рече тужилац тужно се смешећи. — Па, ћурку бих и јео. — Господе боже, а патка? Ако узмете младу патку коју тек што је први мраз ухватио, па је испечете

на тепсији заједно с кромпиром, али да кромпир буде онако танко исечен, па да порумени, па да се напије масти од патке, па да...

Филозоф Милкин направи зверско лице и очигледно хтеде нешто да заусти, али одједном мљасну устима, вероватно замисливши печену патку, па без речи, повучен непознатом силом, дохвати шешир и изиђе напоље.

— Па оно, јео бих и патку... — уздахну заменик јавног тужиоца. Председник устаде, прође по соби, па опет седе. — После печења човек је сит и запада у слатку омамљеност — настављао је секретар. — Тада је у

телу пријатно и у души милина. За засладу можете да гуцнете две-три чашице ликера. Председник јекну и прецрта лист.

11

Врста печурки.



— Шести лист сам покварио — рече он љутито. — То је безобразлук! — Пишите, пишите, доброчинитељу! — прошапута секретар. — Нећу више! Ја ћу сасвим тихо. Ја

вама ове по савести, Степане Франчичу — настави он једва чујним шапатом — домаћи ликер бољи је од сваког шампањца. Већ после прве чашице, сва вам се душа умирише, права фатаморгана, па вам се чини да нисте у фотељи у својој кући, већ негде У Аустралији, на неком премеканом ноју...

— Хајдемо већ једном, Пјотре Николајичу! — рече тужилац лупнувши нестрпљиво ногом. — Да, молићу — настави секретар. — Уз ликер је лепо попушити цигару и пуштати колутове, а за то

време у главу долазе тако фантастичне мисли, тобож сте ви генералисимус, или сте ожењени првом лепотицом света, а као та лепотица плива цео дан испред ваших прозора у базену са златним рибицама. Она плива а ви тек њој: „Душице, дођи да ме пољубиш!"

— Пјотре Николајичу! — застења заменик тужиоца. — Да, молићу — настави секретар. — Кад попушите, покупите скутове халата, па хајд у кревет!

Легнете онако на леђа, трбушчић нагоре, па узмете новине у руке. Док се очи склапају и по целом телу вас обузима дремеж, пријатно је читати о политици: тамо, на пример, Аустрија забрљала, тамо Француска неком подвалила, тамо се римски папа узјогунио читаш... па ти лепо.

Председник подскочи, завитла у угао перо и обема рукама дохвати се за шешир. Заменик тужиоца, заборавивши на свој катар и изнемогао од нестрпљења, такође подскочи.

— Хајдемо! — викну он. — Пјотре Николајичу, а шта је са изузетим мишљењем — препаде се секретар. — Па када ћете га

ви, доброчинитељу написати? Па ви у шест сати морате да путујете у град! Председник одмахну руком и полете вратима. Заменик тужиоца такође одмахну руком, па

зграбивши своју актнташну нестаде заједно са председником. Секретар уздахну, прекорно погледа за њима и поче да купи хартије.

СВИРАЛА (31)

Клонуо од спарине јеловог честара, сав у паучини и четинарским иглицама, економ Дементијевог салаша Мелитон Шишкин пробијао се с пушком према утрини. Његова Дамка — мешавина домаћег пса и сетера — страшно мршава и скотна, подвијајући пода се мокар реп, батргала се за газдом и на све начине чувала да не убоде своју њушку. Јутро је било гадно, тмурно. Са дрвећа обавијеног лаком маглом и са папрати клизиле су крупне капљице, шумска влага одисала је оштрим задахом трулежи.

Напред, где се завршавао честар, стајале су брезе, а кроз њихова стабла и грање провидела се маглена даљина. Тамо иза бреза неко је свирао на ручно издељаној пастирској свирали. Свирач није хватао више од пет-шест нота, лењо их развлачио не трудећи се да их повеже у мотив, али се у његовој писки ипак чуло нешто сурово и веома жалосно.

Кад се честар проредио и јелке се већ мешале са младим брезама, Мелитон угледа стадо. Спутани коњи, краве и овце тумарали су кроз жбуње и кршећи суво грање њушкали шумску траву. На пропланку, наслоњен на мокру брезу, стајао је старац-чобанин, мршав у подераном сукну и без капе. Гледао је у земљу, размишљао о нечему и свирао на свирали, очигледно сасвим одсутан.

— Здраво, дедо! Помаже бог! — поздрави га Мелитон танким, пискавим гласом који никако није одговарао његовом огромном расту и крупном меснатом лицу. — Вешто ти свиркаш у свиралу! Чија стада напасаш?

— Артамоновско — преко воље одговори чобанин и гурну свиралу под пазухо. — Ваљда је и шума Артамоновска? — упита Мелитон осврћући се. — Нема шта, Артамоновска је,

молим те лепо ... Умало начисто да залутам. Сву сам њушку у густишу одрао. Он седе на мокру земљу и поче да савија цигарету од новинске хартије. Слично његовом слабашном гласу, све је у тог човека било ситно и није одговарало његовом расту,

ширини и меснатом лицу: ни осмејак, ни очице, ни дугмета, ни качкетић, који се једва држаo на гојазној подшишаној глави. Кад је говорио и смешио се, на његовом обријаном меком лицу и у целој његовој прилици осећало се нешто женско, плашљиво и понизно.

— А време, сачувај боже! — рече он и одмахну главом. — Људи још нису ни овас пожњели, а киша никако да престане, бог с њом.

Чобанин погледа у небо одакле је росила киша, у шуму, на мокро економово одело, замисли се, али ништа не рече.

— Цело је лето тако било... — уздахну Мелитон. — И за сељаке лоше, а за господу никакво задовољство.

Чобанин још једном погледа у небо, замисли се па рече слог по слог као да прежвакава сваку реч: — Све то једноме води... Добру се не надај. — Како је овде код вас? — упита Мелитон припаљујући. — Да ли си у Артамоновској крчевини

видео тетребова гнезда? Чобанин не одговори одмах. Он поново погледа у небо и око себе, замисли се, затрепта очима...

Очигледно је својим речима придавао велики значај и да би им подвукао вредност, трудио се да их изговара отегнуто и некако свечано. Израз његовог лица био је старачки оштар, озбиљан, а због тога што му је преко носа прелазило седласто удубљење и ноздрве гледале нагоре, чинио се лукав и подсмешљив.



— Не, канда нисам видео — одговори он. — Наш ловац Јерјомка причао је како је тобож на Илиндан истерао близу Пустошја једно гнездо, али сигурно лаже. Мало има птица.

— Да, брате, мало... Свуда има мало! Лов је ако се здраво размисли, сасвим незнатан и лош. Дивљачи уопште нема, а и оно што има не вреди руке брљати, још није порасла! Тако је још ситна да је жалост погледати.

Мелитон се осмехну м одмахну руком. — Шта се све на овом свету збива, права смејурија, ништа друго. Птице су пошашавиле, касно

лежу на јаја, а има и таквих које још на Петровдан нису устале са јаја. Богами! — Све води на једно — рече чобанин подигнувши лице. — Лањске године је било мало дивљачи,

ове године још мање, а кроз једно пет видећеш уопште је неће бити. Ја тако сматрам да ускоро не само дивљач него никакве живине неће остати.

— Да — сложи се Мелитон, размисливши мало. — То је тачно. Чобанин се горко насмеши и заклима главом. — Право чудо! — рече он. — И где се само све то дело? Пре двадесет година, сећам се, било је

овде и гусака, и ждралова, и патки, и тетреба тушта и тма! Понекад скупе се господа у лов, па се само чује: пућ-пурућ, пућ-пурућ! Шљукама и чапљама броја није било, а мале шљукице и патке намножиле се као чворци или, рецимо, врапци, чудо божје! И где се све то само дело! Ни грабљивица више нема. Истребили се и орлови, и соколи, и совуљаге ... Па и дивљих звери је мање. Сада су ти, пријатељу, вук и лисица право чудо, а да не говоримо о медведу или куници. А помисли некад је било чак и лосова! Четрдесет година из дана у дан пазим ја на божја дела и лепо разумем да све ка Једноме води.

— Ка чему? — Ка злу, момче. Треба мислити, ка нестанку... Дође време да божји свет страда. Старац памаче капу и загледа се у небо. — Штета! — уздахну он после краћег ћутања. — Велика штета! То је, дабоме, божја воља, нисмо ми

свет саздали, али ипак је, друшкане, штета. Ако се једно дрво осуши или, речемо, Једна крава угине, па је опет жао човеку, а како је тек, добри човече, гледати како цео свет пропада? Колико добра, господе Исусе! И сунце, и небо, и шуме, и реке, и створови, та све је то саздано, смишљено, једно с другим усклађено. Све је дотерано како ваља и свакоме се зна место. А све то мора да пропадне!

На чобаниновом лицу сину сетан осмејак и капци му затрепташе. — Ти кажеш да је пропаст света... — рече Мелитон размишљајући. — Можда ће ускоро и бити

пропаст света, али није довољно судити по птицама. Тешко да би то птице могле да наговесте. — Нису само птице — рече чобанин. — И дивље звери, и стока, и пчеле, и рибе... Ако мени но

верујеш, питај старце; сваки ће ти рећи да је риба сада другачија него што је била. И у морима, и у језерима, и у рекама рибе је из године у годину све мање и мање. У нашој Пешчанки, сећам се, ловили су штуку од аршина, а било је и манића, и црвенперки, и деверика, и од сваке рибе си имао шта видети, а сад хвали бога ако и ухватиш младу штуку или гргеча од четврт аршина. Па чак ни бодљикавог гргеча и правог нема. Сваке године све горе и горе, а причекај још мало, па рибе неће ни бити. А да погледамо садашње реке... Реке, боме, пресушују!

— Тачно је да пресушују. — То и јесте оно. Сваке године су све плиће и плиће и нема више, брајко мој, оних вирова каквих је

било. Гледнидер на ово жбуње? — рече старац показујући у страну. — Иза њега је старо корито, драга се зове. Док је био мој отац, тамо је текла Пешчанка, а погледај садекана, куда ју је однела нечиста сила! Мења корито, и док трепнеш намењаће се дотле док сасвим не пресуши. Иза Кургасовог су некад биле мочваре и баре, а где су данас? А где су нестали потоци? Овде баш у овој шуми текао је поток, и то такав поток да су сељаци у њега врше стављали и ловили штуке, дивље патке су покрај њега зимовале, а данас у њему ни за време поплаве нема људски воде. Да, брате, куд год погледаш, на све стране лоше. Свуда!

Настаде ћутање, Мелитон се замисли и упре поглед у једну тачку. Желео је да се сети бар једног места у природи које још није дотакла свеобухватна пропаст. Кроз маглу и косе кишне млазеве као по замућеном стаклу склизнуше светле мрље, али се одмах угасише ... То се сунце на изласку трудило да продре кроз облаке и да погледа на земљу.

— Па и шуме, такође... — промрмља Мелитон. — И шуме, дабоме — понови чобанин.— Исеку их, и саме горе, и суше се, а ново не расте. И оно

што израсте одмах посеку; данас никло, а сутра док трепнеш људи га посекли, тако без конца к краја све доклем ништа не остане. Ја, добри човече, откад сам слободан идем за туђим стадом, а до слободе сам исто тако био чобанин код господе, напасао сам на овом истом месту, и доклем сам жив не памтим иједан летњи дан да нисам овде био. И све време ја божја дела пратим. Нагледао сам се, брате за свога века и зато сада видим да све биље иде у пропаст. Било да је раж, поврће, какав цветић, све ка једноме тежи.

— Зато су људи постали бољи — примети економ. — По чему су бољи? — Паметнији су. — Да су паметнији, паметнији су, то је тачно, момче, али која вајда од тога? Зашта ће им памет пред

пропаст? Страдати се може и без памети. Шта ће ловцу памет кад нема дивљачи? Ја све мислим тако да је бог човеку дао памет, а узео му снагу. Свет је постао слаб, дибидус слаб. Узмимо мене за пример... Не



вредим ни гроша, у целом селу ја сам последњи сељак, па ипак, момче, имам снагу. Пази само, ушао сам у седму десетину, а и дан-дањи пасем стоку и још сам ноћни стражар за два десетка и нити спавам нити зебем; мој син је паметнији од мене, а метни га на моје место, он ће сутра да тражи повишицу или ће отићи да се лечи. Тој ти је! Мени осим хлеба ништа не треба зато што хлеб наш насушни дажд нам днес, а ни мој отац осим хлеба ништа није јео, као ни деда, а садашњи сељак оће и чаја и вотке, и колача, и да спава од јутра до сутра, и да се лечи, и свашта извољева. А зашто? Постао је слаб, нема снаге да издржи. Он и не би хтео да спава, али му се очи склапају, нема помоћи.

— То је тачно! — сложи се Мелитон. — Слаб, лош је данас сељак. — Шта ту ваздан, гори смо из године у годину. А ако садека пређемо на господу, тек они су још

жешће од сељака ослабили. Данашњи ти господин све превазишао, зна и оно што не би морао да зна, па која вајда? Кад га погледаш, туга те обузме... Мршуљав, закржљао, као да је Мађар какав или Француз, ни држања, ни стаса, једино му остало звање да је господин. Нема ти он, сироче, ни места, ни посла и ко би га знао шта му треба. Или седи са удицом и лови рибу, или се извали полеђушке па чита књигу, или се међу сељаке гура и разне речи говори, а који је гладан, запосли се као писар. И тако живи упразно, и не пада му на памет да се правог посла лати. Некадашња господа била су бар половина генерали, а садашња праве пихтије.

— Много су осиромашили — рече Мелитон. — Зато су и осиромашили што им је бог снагу одузео. А против бога се не може. Мелитон се опет загледа у једну тачку. Размисливши мало, он уздахну као што уздишу степски

трезвени људи, климну главом, па рече: — А због чега све то? Много грешимо, бога смо заборавили... И дошло је, значи, такво време да је

свему крај. Па и то је тачно. Не може свет да векује — све има крај. Чобанин уздахну и као да жели да прекине непријатан разговор удаљи се од брезе и поче очима да

пребројава краве. — Хејхеј! — викну он. — Хеј-хеј! Дабогда вас, утаманиле се! У густиш вас нечастиви одвукао! Ајс,

ајс! Он направи љутито лице и пође према жбуњу да прикупља стадо. Мелитон устаде и тихо крену по

пропланку. Гледао је преда се и размишљао; још увек је размишљао; још увек је желео да се сети бар нечега чега се још није дотакла смрт. Низ косе кишне млазеве поново склизнуше светле мрље; затим скочише на врхове крошњи и угасише се у мокром лишћу. Дамка нађе пред грмом јежа па, желећи да обрати на њега газдину пажњу, продорно залаја.

— Да ли је било код вас помрачења или јок? — викну из грмља чобанин. — Било је — одговори Мелитон. — Аха, свуда се народ жали да је било. Значи, друшкане и на небу је неред! Није то бадава, хеј-хеј!

Хеј-хеј! Сатеравши стадо на пропланак, чобанин се наслони на брезу, погледа у небо, без журбе извади

испод пазуха свиралу и засвира. Као и пре свирао је одсутно и није хватао више од пет-шест нота; као да му је свирала први пут пала у шаке, звуци су из ње излетали неодлучно, раштркано, не сливајући се у мотив, али Мелитону, који је размишљао о смаку света, у његовој свирци је одјекивало нешто веома жалосно и одвратно, што би врло радо избегао да слуша. Највиши пиштави тонови, који су треперели и прекидали се, чинило се да неутешно плачу, као да је свирала била болесна и уплашена, а најнижи тонови су због нечег подсећали на маглу, суморно дрвеће, сиво небо. Таква музика је сасвим одговарала и времену, и старцу, и његовим речима.

Мелитону се прохте да се пожали. Он приђе старцу, па гледајући његово тужно, подсмешљиво лице и свиралу, промрмља:

— И теже се живи, деда. Једва се живи. Неродна година, сиротиња,... сваки час помор стоке, болести ... Сатре нас немаштина.

Гојазно економово лице се зацрвене и доби жалобан женски израз. Он поче да врти прстима као да тражи речи којима би изразио своје неодређено осећање, па настави:

— Осморо деце, жена ... И мајка ми је још жива, а плата све у свему десет рубаља месечно и свој стан и храна. Жена од сиромаштва подивљала ... а ја сам пијаница. Ја сам паметан човек, озбиљан имам образовање. Требало би да седим код куће, на миру, а ја уместо тога, по цео дан као пас са пушком и зато и немам другог излаза: огадила ми се кућа!

Осећајући да језик брбља нешто сасвим друго од онога што би желео да изрази, економ одмахну руком и рече горко:

— Ако ће свет да пропадне, онда само што пре! Шта ту има да се одуговлачи и да се људи муче... Старац одвоји свиралу од уста, па зажмиривши на једно око, погледа у њен мали отвор. Лице му је

било тужно и као сузама покривено крупном росом. Он се насмеши, па рече: — Штета, друшкане! Велика штета, бого мој! Земља, шума, небо ... Сваки створ, све је то саздано,

смишљено, у свему има смисла. А све пропада низашта. Највећа је штета ипак за људе. У шуми, приближавајући се пропланку, зашумори крупна киша. Мелитон погледа онамо одакле је

долазило шуштање, закопча се до грла, па рече: — Идем у село. Збогом, дедо. Како ти је име?



— Лука Бедни. — Онда збогом, Лука! Хвала на лепој речи. Дамка, иси! Опростивши се од чобанина Мелитон пожури преко пропланка, а затим наниже по лугу који је

постепено прелазио у блато. Под ногама је шљапкала вода, а риђа трска, још увек зелена и сочна, повијала се према земљи као да се боји да је не утабају ногама. Иза мочваре, на обали Пешчанке о којој је причао деда, биле су врбе, а иза врба у магли плавила се господска сушара за снопље. Осећала се близина оног несрећног доба које се ничим не може отклонити када њиве тамне, земља постаје блатњава и хладна, кад жалосна врба изгледа још жалосније и низ стабло јој клизе сузе и само ждралови измичу општој несрећи, па и они као да се боје да не увреде суморну природу изразом своје среће, оглашавају се тужном жалопојком испод небеског свода.

Мелитон је посртао према реци и слушао како иза њега мало-помало замиру звуци свирале. А он је и даље желео да се жали. С тугом је гледао око себе и било му је неподношљиво жао и неба и земље, и сунца и шуме, и његове Дамке, а кад се највиша нота свирале разлегла отегнуто кроз ваздуу и задрхтала као глас расплаканог човека, он се веома огорчи и увреди на неред који се запажао у природи.

Високи тон задрхта, прекиде се и свирала умукну.

ОСВЕТНИК (32)

Када је затекао своју жену на месту преступа, Фјодор Фјодорович Сигајев је убрзо после тога стајао у радњи Шмукс и комп. и бирао згодан револвер. Лице му је одавало гнев, тугу и неопозиву решеност.

„Ја знам шта треба да радим...", размишљао је. „Породични темељ је осрамоћен, част згажена у блато, порок тријумфује, зато сам ја, као грађанин и поштен човек, дужан да будем осветник. Најпре ћу убити њу и њеног љубавника, а после себе..."

Он још није изабрао револвер, и никог није убио, али његова уобразиља је већ стварала слику: три крвава леша, смрскане лобање, просут мозак, јурњаву, гомилу зевзека, обдукцију ...

Са злурадошћу увређеног човека замишљао је ужас родбине и публике, агонију невернице, и у мислима већ читао уводне чланке који су расправљали проблеме о решењу породичних темеља.

Трговачки помоћник, живахан, мален Француз, са трбушчићем и у белом прслуку, ређао је пред њим револвере и говорио цупкајући с ноге на ногу, с осмехом пуним поштовања:

— Ја бих вам саветовао, мсје, да узмете ево овај дивни револвер. Систем „смит и весон". Последња реч балистичке науке. Троструког дејства, са екстрактором, убија на шест стотина корака, погађа центар. Скрећем вам пажњу, мсје, на лепоту израде. Најмодернији систем, мсје ... свакодневно продајем по десет комада . . . против разбојника, вукова и љубавника. Врло сигуран и снажан погодак, бије на великом одстојању и убија једним метком и жену и љубавника. А што се тиче самоубица, ја, мсје, не знам бољи систем ...

Помоћник је запињао и окидао орозе, дувао у цеви, нишанио и правио се да од усхићења не може да предахне. Гледајући у његово усхићено лице човек је могао помислити да би тај човек сам себи врло радо просвирао куршум у чело кад би само имао револвер тако дивног система као „смит и весон".

— А шта кошта? — Четрдесет пет рубаља, мсје. — Хм! ... То је за мене скупо. — У том случају, мсје, препоручићу вам револвер другог система ... јевтинији. Ево изволите,

погледајте. Избор је у нас огроман, с разним ценама ... На пример, овај револвер, система „лефоше" кошта само осамнаест рубаља, али... (помоћник се презриво намршти) . .. Али тај систем, мсје, већ је застарео. Њега данас купују само умни пролетери и психопаткиње. Убити себе или жену из „лефошеа" то је данас знак рђавог тона. Добар укус признаје само „смита и весона."

— Ја немам потребе да убијем ни себе нити неког другог — невесело слага Сигајев. — Ја просто купујем за летњиковац ... да плашим лопове ...

— Нас се не тиче зашто ви купујете — осмехну се помоћник, скромно обарајући поглед. — Кад бисмо сваког купца испитивали за узроке, ми бисмо, мсје, морали затворити радњу. За плашење лопова „лафоше" не вреди, мсје, зато што му је пуцање слабо и потмуло, па бих вам препоручио обичан ,,мортимеров" пиштољ с капислама, такозвани двобојски...

,,А како би било да га изазовем на двобој?" сину Сигајеву у глави. „То би, додуше, била велика част .... Такве скотове убијају као псе ..."

Грациозно се окрећући и тапкајући с ноге на ногу, смешкајући се, непрестано брбљајући, помоћник наређа испред Сигајева читаву гомилу револвера. Најпримамљивије и најимпозантније изгледао је „смит и весон". Сигајев узе у руке један револвер тог система, тупо се загледа у њега и утону у размишљање. Његова уобразиља стварала је слику како он размрскава лобање, како крв потоком тече по тепиху и паркету, како подрхтава нога неверници... док умире. Али за његову душу пуну гнева, то је све било мало. Крваве слике, јауци и ужас нису га задовољавали... Требало је смислити нешто још страшније.

„Ево шта ћу! Убићу њега и себе, а њу ћу оставити да живи. Нек вене од гриже савести и презрења околине. То је за тако нервозну природу као што је она, много болније и мучније од смрти..." И он замисли свој погреб: он увређен, лежи у сандуку, с кратким осмехом на уснама, а она бледа, измучена грижом савести, иде за сандуком, као Ниоба, и не зна где да се дене од убитачних, презривих погледа



којима је засипа револтирана гомила... — Ја видим, мсје, да се вама свиђа „смит и весон" — прекиде помоћник његово сањарење. — Ако

вам се чини да је скуп, изволите, спустићу цену пет рубаља... Уосталом, ми имамо и друге системе, јевтиније.

Француз се грациозно окрену и дохвати с полица још једно туце футрола с револверима. — Ево вам, мсје, по цени од тридесет рубаља. То није скупо, утолико пре што је курс страшно пао, а

царине, мсје, свакодневно расту. Мсје, кунем вам се богом, ја сам конзервативан човек, али, ево, и ја већ почињем да протестујем! Молим вас, курс и царинска тарифа довеле су до тога да данас оружје могу набавити само богаташи! Сиромасима је остало само тулско оружје и сумпорне шибице. А тулско оружје... то је несрећа! Гађаш из тулског револвера жену, а погодиш себе у лопатицу...

Сигајеву одједном дође криво и жао што ће бити мртав и неће видети како се мучи неверница. Освета је само онда слатка кад имаш могућност да је видиш и осетиш њене плодове, а шта му вреди, кад ће он лежати у гробу и ничега неће бити свестан.

„А како би било да овако урадим", размишљао је, „да убијем њега, присуствујем његовом погребу, погледам сахрану, па после да убијем себе ... Али, мене ће још пре сахране ухапсити и одузети ми оружје. Према томе: убићу њега, она ће остати жива, ја... ја се још неко време не убијам, него ћу у затвор. Да се убијем — то увек могу. Хапшење и затвор су зато добри што ћу на саслушању имати могућности да разоткријем пред властима и друштвом сву нискост њеног владања. А ако се ја убијем, она ће, са својственом јој лажљивошћу и дрскошћу, за све окривети мене, и друштво ће оправдати њен поступак, а мене можда још и исмејати. А ако останем жив, онда..."

Тренутак касније он је мислио. „Да, ако се ја убијем, онда ће ме окривити за ситничавост осећања ... А поред тога, зашто да се убијем? То је једно. Друго, убити се — значи бити кукавица. Према томе: убићу њега, њу ћу оставити да живи, а сам идем под суд. Мени ће судити, она ће фигурирати као сведок .. . Могу да замислим њену збуњеност, њену срамоту кад мој адвокат почне да је испитује! Симпатије суда, публике и штампе биће, наравно, на мојој страни ..."

Он је тако размишљао, а помоћник је ређао пред њим робу и сматрао за своју дужност да забавља купца.

— Ево вам енглеског новог система, ту скоро смо их добили — брбљао је. — Али упозоравам вас, мсје, сви ти системи бледе пред „смитом и весоном". Ових дана, ви сте вероватно, већ читали, један официр је набавио код нас револвер система „смит и весон". Пуцао на љубавника, и шта мислите? Куршум прошао кроз њега скроз, пробио затим бронзану лампу, затим клавир, а од клавира се одбио па убио кученце и контузовао жену. Ефекат је сјајан и чини част нашој фирми.

— Тај официр је сад ухапшен .. . Њега ће, наравно, осудити и отерати на робију! Пре свега, код нас је и сувише застарело законодавство, а друго мсје, суд је увек на страни љубавника. Зашто? Врло просто, мсје! И судије и поротници, и државни тужиоци, адвокати ... сви они и сами живе с туђим женама, па ће за њих бити боље ако у Русији буде један муж мање. Друштво би било задовољно кад би влада све мужеве протерала на Сахалин.

... О, мсје! Ви не знате какав гнев изазива у мени савремено кварење морала! Волети туђе жене данас је исто тако обична ствар као пушити туђе цигарете и читати туђе књиге. И из године у годину наша трговина иде све горе али то не значи да љубавника има све мање, већ да се мужеви мире са својим положајем и боје се суда и робије.

Помоћник се осврну и прошапута: — А ко је крив, мсје? Влада! „Ићи на Сахалин због неке свиње исто тако није паметно", размишљао је Сигајев, „ако ја одем ка

робију, то ће само дати мојој жени могућност да се по други пут уда, па да и другог мужа вара. Она ће ликовати. Према томе: њу ћу оставити у животу, себе не убијам, и њега — исто тако не убијам. Треба смислити нешто паметније и дирљивије. Казнити их презрењем и покренућу скандалозну бракоразводну парницу..."

— Ево вам, мсје, још један нов систем — рече помоћник скидајући с рафа ново туце. — Скрећем вам пажњу на оригиналан механизам обарача... — Сигајеву, после његове одлуке, револвер више није био потребан, а помоћник се, међутим одушевљавао све више, и никако није престајао да ређа пред њим своју робу. Увређени муж се застидео што се помоћник због њега узалуд трудио, усхићавао, смешкао, губио време ...

— Е па добро, у том случају... — промрмља он — ја ћу навратити касније, или ћу... послати неког. Он није видео израз помоћниковог лица, али да би колико-толико загладио непријатност, осети да је

неопходно нешто купити. Али шта да купим? Он погледа зидове радње бирајући нешто јевтиније, и задржа свој поглед на зеленој мрежи што је висила до врата.

— А оно .. . Шта је оно? — упита. — То је мрежа за лов на препелице. — А колико стаје? — Осам рубаља, мсје. — Упакујте ми је. Увређени муж плати осам рубаља, узе мрежу, и осећајући се још више увређен изађе из радње.



СВАДБА (33)

Сват, у цилиндру и белим рукавицама, задуван, скида у предсобљу свој капут, и с таквим изразом као да хоће да јави нешто страшно, улете у собу.

— Младожења је већ у цркви! — објави он тешко дишући. Настаде тишина. Наједном сви се сневеселише. Младин отац, потпуковник у оставци, у лицу мршав, испивен, осећа, вероватно, да његова куса

војничка појава у јахаћим чакширама није довољно свечана, па добро наду образе и исправи се. Он узима икону са стола. Његова жена, омалена старица, у капици од тила и са широким тракама, узима хлеб и со за дочек гостију и стаје поред њега. Почиње давање благослова.

Млада, Љубочка, тихо као сенка клече испред оца, и њен вео се залепрша и закачи за цвеће растурено свуда по хаљини, а из косе јој испаде неколико укосница. Љубочка се поклони пред иконом, пољуби се са оцем, који још више наду образе, па клече и испред мајке; вео се опет закачи, а две госпођице, узбуђене, притрчавају, откачињу вео, поправљају га и причвршћују чиодама.

Тишина је, сви ћуте, не мичу се; једино деверски момци, као бујни коњи у резервној запрези, нестрпљиво се премештају с ноге на ногу као да једва чекају да јурну са свога места кад им то дозволе.

— Ко ће да понесе икону? — чује се узнемирен шапат. — Спиро, где си? Спиро! — Са'ћу! — одговара из предсобља дечји глас. — За име бога, Дарја Даниловна! — полугласно теши неко стару госпођу која се приљубила уз

кћеркино лице па јеца. — Зар ваља сад плакати. За име Христа! Треба се радовати, душице, а не плакати. Сврши се благослов. Љубочка, бледа, некако свечана, озбиљна на изглед, љуби се са другарицама,

па онда сви уз хуку, гурајући се, јуре у предсобље. Деверски момци, узбуђени у журби, вичући „пардон" без икакве потребе, пребацују млади огртач.

— Љубочка, дај да те макар још једанпут видим! — јеца старица. — Ах, Дарја Даниловна! — уздише неко прекорно. — Радовати се треба, а ви бог би вас знао шта

сад ту мислите ... — Спиро! Ама где си ти! Спиро? Ох, права напаст је с овим дериштетом! Хајде напред! — Са'ћу! Један од девера узима младин шлеп, и поворка почиње силазити низ степенице. На огради

степеница, на доврацима свих капија, висе туђе служавке и дадиље; једне гутају младу очима и чује се њихово задовољно жагорење. У задњим редовима одјекују узбуђени гласови: неко је нешто заборавио, код некога је младин букет; даме циче и моле да се нешто не уради јер „не ваља се".

Пред главним улазом одавно већ чекају фијакер и каруце. На коњским гривама је вештачко цвеће, а о раменима свих кочијаша су шарене мараме. На боку младиних кола седи необичан витез, из бајке, са дугом, широком брадом, у новом кафтану. Његове испружене руке са стиснутим песницама, забачена глава, необично широка рамена, не дају му човечији нити живи изглед; он је сав као скамењен...

— Стој! — утањи он па одмах додаде дубоким гласом: — Мируј! (Зато и изгледа као да његов дебели врат има два грла). — Стој! Мируј!

Улицу је с обе стране закрчио свет. — При-ве-ди! — вичу деверски момци, премда нема шта да се приводи кад су младина кола већ

приведена. Спира са иконом, млада и две њене другарице седају у фијакер. Вратанца лупише и улицом одјекну зврјање кола.

— Каруце за деверске момке, при-ве-дии! Девери ускачу у кола, и кад кренуше, они придижући се и савијајући као у грчевима навлаче своје капуте. Приводе и остала кола.

— Софија Денисовна, седајте! — чују се гласови. — Изволите и ви, Николаје Мироничу! Стој! Не узнемиравајте се, госпођице, биће места за све!.. Чувааај!...

— Чујеш, Макаре! — виче младин отац. — Из цркве се враћајте другим путем! Тако се ваља! Кола тутње калдрмом, граја, узвици... Најзад сви одоше, опет је све мирно. Младин отац враћа се у

кућу; слуге спремају сто у сали. А у суседној, мрачној соби коју сви укућани називају „пролазном", ушмркују се музиканти, свуда је ужурбаност, трчање, али оцу се чини да је кућа пуста. Војни музиканти у својој уској мрачној собици комешају се, никако не могу да се сместе са својим гломазним пултовима и инструментима. Они нису одавно дошли, али је ваздух у пролазној соби већ знатно запарнији, просто се не може дисати. Осипов, њихов „шеф", коме се од старости бркови и бакенбарди скупили као кучине, стоји пред пултом и срдито гледа у ноте.

— А ти, Осипове, још ниси свео своје рачуне — вели потпуковник. — Колико има година откако те ја знам. Око двадесет!

— Више, ваше високоблагородије. На вашој свадби сам свирао, ако, молим, памтите. — Да, да... — уздише потпуковник и дубоко се замисли. — Тако ти је то у животу, брајко... хвала

богу, синове сам иженио, сад и кћер удајем, а ја и стара остајемо сами као сироте... Сад више немамо деце... Искрено да кажем, са свима смо квитирали.

— Ко зна? Можда ће вам, Јефиме Петровичу, бог још које подарити, ваше високоблагородије... Јефим Петрович зачуђено гледа у Осипова и смеје се у шаку.



— Још? — пита он. — Како оно рече? Да ће ми бог још подарити? Мени зар? Он се поче гушити од смеха и сузе му навреше на очи; смеју се и музиканти из учтивости. Јефим

Петрович очима тражи стару да јој каже шта вели Осипов, али и она жури право к њему, живо, срдита, с уплаканим очима.

— Зар се не бојиш бога, Јефиме Петровичу? — говори она пљеснувши рукама. — Ми тражимо рум, тражимо, с ногу спадосмо, а ти ту стојиш! Где је рум? Николај Миронич не може без рума, а теби је зар мало туговања! Де, иди па дознај од Игњата где је оставио рум!

Јефтим Петрович иде у сутерен где се налази кухиња. Преко прљавих степеница трчкарају тамо-амо жене и слуге. Млад војник, пребацивши копоран на једно раме, одупро се коленима о степениште и окреће апарат за сладолед; зној цури с његовог црвеног лица. У мрачној и тесној кухињи, у облацима дима, послују кувари, узети на послугу из клуба. Један вади дроб из ћурана, други прави звездице од мркве, трећи црвен као памучна тканина, гура тепсију у пећ. Ножеви лупају, звечи посуђе, ври масло. Кад Јефим Петрович упаде у овај пакао, он заборави шта му је стара казала.

— А зар вама, брајко, овде није тесно? — упита он. — Не мари, Јефиме Петровичу, добро је. Ако је тесно, ми нисмо бесни, молим, не брините... — Е па потрудите се, момци. Из мрачнога кута исправи се Игњат колико је дуг, он је сервир у клубу. — Немајте бриге, Јефиме Петровичу — проговори он. — Све ћемо ми то уредити како је најбоље.

Наредите са чим да направимо сладолед: с румом, са сотернским белим вином, или без ичега? Кад се Јефим Петрович врати горе, дуго је вршљао по собама, затим застаде на вратима пролазне

собе и опет заподену разговор са Осиповим. — Тако је то, брајко ... — рече он. — Остајемо као сирочићи. Док се нова кућа мало не просуши,

младенци ће остати код нас, а после збогом! У здрављу да се видимо ... Обојица уздишу... Уздишу и музиканти, из учтивости, због чега ваздух постаје још запарнији. — Јесте, брајко — наставља Јефим Петрович тромо — имамо једну кћерку, па и без ње остајемо.

Он је образован човек, говори француски... Само воли мало да гуцне, али ко данас не пије? Сви пију. — Ништа то није што пије — вели Осипов. — Главна је ствар Јефиме Петровичу, да он свој посао

не заборавља. А ако, рецимо, и попије коју, а зашто да не попије? Може и то. — Дабоме да може. Чује се јецање. — Зар он уме то да осети? — жали се Дарја Даниловна некој старици. — Та и ми смо њему, драга

моја, одбројали десет хиљада, све пару по пару, кућу смо пренели на Љубочку, па триста ланаца земље... лако је рећи! А зар он има срца да то осети? Ови данашњи нису такви да би осетили! Сто са воћем такође је већ спремљен. Чаше поређане сасвим једна до друге налазе се на два послужавника, боце шампањца су увијене у сервијете, у трпезарији брује самовари. Слуга без бркова, са бакенбардима, записује имена званица које ће се свечано објавити пред вечеру, па их чита као да хоће напамет да их научи. Неко туђе псето терају из соба ... Сви напрегнуто чекају ... Али намах разлажу се узбуђени гласови:

— Долазе! Долазе! Чика Јефиме Петровичу, долазе! Старица-мајка, сва запрепашћена, са изразом крајње збуњености, дохвати со и хлеб. Јефимије

Петрович надува образе, и обоје заједно хитају у предсобље. Музиканти, уздржано али ужурбано, подешавају инструменте, са улице допире зврјање кола. Поново уђе из дворишта пас, терају га, он скичи... Још само тренутак и у пролазној соби бурно и помамно проломи се заглушни, дивљи, бесомучни марш. Ваздухом се разлежу усклици, пољупци, запушачи пуцају, слуге уозбиљиш лица ...

Љубочка и њен муж, пристојан господин са златним наочарима, запањени су. Депримирала их заглушна музика, јака светлост, општа пажња, мноштво непознатих лица... Они тупо гледају лево и десно, ништа не виде, нити шта схватају.

Пију се шампањац и чај, све иде свечано и достојанствено. Небројени сродници, некакви деде и бабе које пре нико никад није видео, па свештенство, војна лица у оставци, са равним потиљцима, стари сват и старосватица, и кумови, сви стоје поред стола и пажљиво сркућу чај и разговарају о Бугарима; госпођице као муве припијају се уза зидове; чак и деверски момци не изгледају више узнемирени и смерно стоје крај врата.

Али пролази један сат, па други, и већ се цела кућа тресе од музике и игре. Деверски момци опет изгледају као да су пали с вешала. У трпезарији, где је сто са закуском намештен на слово „п", тискају се и стари и млади који не играју; Јефим Петрович, који је већ попио пет чашица, трепће, пуцка прстима и гуши се од смеха. Пало му на ум како би лепо било да ожене девере, и то му се јако свидело, и учинило као духовито, занимљиво, па му мило, тако мило да не може речима да искаже већ се само церека... Његова жена, која још од јутрос није ништа јела а сад ошамућена шампањцем, блажено се осмехује и свакоме говори:

— Не може, не може, господо, у спаваћу собу се не иде! Непристојно је то улазити у спаваћу собу. Не завирујте!

А то значи: изволите да видите спаваћу собу! Сва њена материнска таштина и сва њена даровитост отишле су на ту спаваћу собу. И има чиме да се похвали! Насред собе стоје два пуна кревета; навлаке су са чипкама, свилени покривачи су фатирани, са уплетеним неразумљивим монограмима. На Љубочкиној



постељи је капица са ружичастим тракама, а на младожењиној јутарња хаљина мишје боје са плавим кићанкама. Сваки гост кад погледа постеље сматра за дужност да значајно намигне и да изусти: „Н-да-а", а старица сва сија и шапуће:

— Спаваћа соба стаје триста рубаља, мили мој. Није шала! Е, сад идите, мушкарцима не личи да овамо улазе.

У поноћ, после два сата, служе вечеру. Слуга са бакенбардима објављује ко ће по реду наздравити, а музика свира туш. Јефим Петрович се сасвим опија и већ никога не познаје; њему се чини да није код своје куће већ у гостима, и да је увређен; он у предсобљу облачи капут, ставља капу, тражи своје каљаче и промуклим гласом виче:.

— Не желим овде више да останем! сви сте ви хуље! Ниткови! Све ћу ја вас извести на чистац! А поред њега стоји жена и говори му: — Умукни, умукни једном, безобразни створе! Умукни, наказо једна, изроде, тешка казно моја!

БЕГУНАЦ (34)

То беше дуга процедура. Прво је Пашка ишао с мајком по киши, час по покошеној пољани, час шумским путањама, на којима се за његове чизме лепило жуто лишће, па је све дотле ишао док није свануло. Затим је око два сата стајао у мрачном трему и чекао када ће се отворити врата. Ту није било тако хладно и влажно као у дворишту, али кад је ветар дувао, и овамо су допирале капи кише. Када је свет постепено дупке испунио трем, стешњени Пашка се лицем приљубио уз нечији кожух који јако мирисаше на слану рибу, и задремао је. Али ето, шкљоцну реза, врата се отворише и Пашка с мајком уђе у чекаоницу. Ту се опет морало дуго чекати. Сви су болесници седели на клупама не мичући се и ћутећи. Пашка их је загледао и исто тако ћутао, мада је видео много штошта чудноватог и смешног. Једном само, кад у чекаоницу уђе подскакујући на једној нози некакав момак и сам Пашка зажеле да подскакуће; он гурну мајку лактом, прсну у смех кришом у рукав и рече:

— Мама, погле: врабац! — Ћути, дете, ћути! — рече мајка. Кроз мало прозорче појави се сањив лекарски помоћник. — Прилазите да вас запишем! — рече он крупним гласом. Сви, па ту и онај смешни момак што подскакује, кренуше прозорчету. Помоћник је свакога питао за

име и очево име, за године, место становања, да ли је одавно болестан и остало. Из одговора своје мајке Пашка дознаде, да се не зове Пашка већ Павле Галактионов, да му је седам година, да је неписмен и болестан баш од Ускрса.

Убрзо после уписивања требало је на кратко време устати; кроз чекаоницу прође лекар у белом мантилу и потпасан убрусом. Пролазећи поред момка који је подскакивао, он слеже раменима и рече мелодичним танким гласом:

— Е, баш си глуп! Шта, зар ниси глуп? Ја сам ти казао да дођеш у понедељак, а ти долазиш у петак. Ради мене не мораш уопште ни долазити, али бре, лудаче један, нога ће ти пропасти!

Момак направи тако жалосно лице као да се спремао да проси милостињу, затрепта очимаирече: — Молим вас лепо, Иване Миколаичу! — Шта ту, Иване Миколаичу! — обрецну се лекар. — Речено је у понедељак и треба слушати. Баш

си будала, па то ти је ... Отпоче примање. Доктор је седео у својој собици и прозивао болеснике редом. Из собе су

непрестано допирали пискави јауци, дечји плач или љутити лекареви узвици: — Де, шта се дереш? Да те не кољем, је л'? Седи мирно! Дође ред и на Пашку. — Павле Галактионов! — викну доктор. Мајка се запрепасти, као да није очекивала овај позив, и ухвативши Пашку за руку, поведе га у

собицу. Доктор је седео крај стола и махинално лупкао по дебелој књизи малим медицинским чекићем. — Шта боли? — упита он не гледајући у оне који су ушли. — Дечко има чир на лакту, баћушка — одговори мајка и лице јој доби такав израз као да ју је заиста

страшно забринуо Пашкин чир. — Свуци га! Пашка, пукћући, развеза на врату мараму, затим избриса рукавом нос и поче не журећи свлачити

кожух. — Снашо, ниси у госте дошла! — рече лекар љутито. — Што гњавиш? Ниси ми само ти овде. Пашка журно збаци кожух на земљу и уз припомоћ скиде кошуљу ... Доктор немарно погледа у њега

и потапша га по голом стомаку. — Главно је да је братац Пашка трбух пустио — рече он и уздахну. — Де, покажи свој лакат. Пашка исколачи очи кад виде лавор пун крвавих прљавштина, погледа у докторову кецељу и

заплака. — Ме-е! — ругао му се доктор. — Размаженко, стигао већ за женидбу, а дречи! Није га срамота. Трудећи се да не плаче, Пашка погледа у мајку, и у том његовом погледу видела се молба: „Немој да

причаш код куће да сам плакао у болници!"



Доктор му прегледа лакат, притисну, уздахну, цмокну уснама, затим опет притисну. — Тебе би требало, снашо, истући, али нема ко — рече он. — Зашто га раније ниси довела? Рука је пропала! Види, лудо једна, па то зглоб боли! — Ви то боље знате, баћушка... — уздахну жена. — Шта баћушка.. дечку си загадила руку, па тек сад код баћушке. Какав ли ће он радник бити без

руке? Целог века ћеш се акати са њим. Дабоме, теби кад бубуљица изађе на носу, одмах трчиш у болницу, а дечку гноји рука већ пола године. Сви сте ви такви.

Доктор запали цигарету. Док се она димила, он је грдио жену и климао главом у такту песме коју је у мислима певушио, и стално је размишљао о нечему. Пашка, го, стајао је пред њим, слушао и гледао у дим. Кад се цигарета угаси, доктор се трже и поче говорити нижим гласом:

— Е, па чуј, снашо. Масти и капљице ту непомажу. Треба га оставити у болници. — Ако је потребно, баћушка, онда зашто да не остане? — Ми ћемо га оперисати. А ти, Пашка, остани — рече лекар тапшући Пашку по рамену. — Нек'

мајка иде, а ја и ти ћемо, братац, остати овде. Код мене је, брајко, лепо, просто дивота! Кад ја и ти, Пашка, посвршавамо послове, ловићемо зебе, и ја ћу ти и лисицу показати! У госте ћемо заједно ићи! А? Хоћеш ли? А мати нек' сутра дође по тебе! А? Пашка упитно погледа у мајку.

— Остани, дете! — рече она. — Остаје, остаје! — весело викну доктор. — Нема шта ту да се објашњавамо! Ја ћу му живу

лисицу показати! Ићи ћемо заједно на вашар да купимо бомбоне! Марја Денисовна, одведите га горе! Лекар, очигледно, весео и попустљив, обрадовао се друштву; Пашка је хтео да задовољи доктора,

тим пре што откад зна за себе није био на вашару и радо би видео живу лисицу, али како ће без мајке? Размисливши мало, он одлучи да замоли доктора да и мајку задржи у болници, али не успе ни да зине кад га болничарка поведе горе уз степенице. Ишао је отворених уста, гледао лево и десно. Степенице, подови и ограде — све огромно, у правим линијама, и сјајно — обојени су дивном жутом бојом и пријатно мирисали на уље. Свуд су висиле лампе, низали се отирачи за ноге, стрчале су из зидова месингане славине. Али Пашки се највише допаде постеља у коју га сместише, и сиво грубо ћебе. Он додирну рукама јастуке и покриваче, разгледа павиљон и закључи да доктор не живи баш тако рђаво.

Павиљон није био велики и имао је само три постеље. Један лежај беше празан, други заузе Пашка, а на трећем је седео некакав старац са невеселим очима, који је стално кашљао и пљувао у шољу. С Пашкиног кревета видео се кроз врата крајичак другог павиљона са две постеље: на једној је лежао некакав врло блед, мршав човек са клобуком од каучука на глави; а на другој, раширених руку, седео је сељак с увијеном главом, који је много личио на сељанку.

Болничарка, сместивши Пашку, оде и мало доцније врати се носећи у наручју читаву гомилу рубља. — Ово је за тебе — рече она. — Обуци се. Пашка се свуче и са задовољством поче облачити нове

хаљине. Кад обуче кошуљу, гаће и сиви мантил, он се задовољно погледа и помисли да у оваквим хаљинама не би било рђаво прошетати се кроз село. У својој машти виде како га мајка шаље у башту поред реке да начупа за прасе лишће од купуса; он иде, а малишани и девојчице се окупили и завидљиво гледају у његов мантил.

У павиљон уђе болничарка носећи у рукама две плехане чиније, кашике и два парчета хлеба. Једнуодњих стави пред старца, другу пред Пашку.

— Једи! — рече она. Погледавши у чинију, Пашка виде запржену чорбу од купуса и у њој парче меса, и опет помисли да

доктор не живи тако рђаво и да он уопште није тако љут као што је изгледало у почетку. Дуго је јео чорбу, облизивао кашику после сваког гутљаја, затим, кад у чинији не остаде ништа више сем меса, погледа старца попреко и поче му завидети што он још срче. С уздахом се прихвати меса трудећи се да што дуже једе, али му труд ништа не поможе: меса брзо неста. Остало је само парче хлеба. Није пријатно јести сам хлеб без ичега, али шта да се ради, Пашка размисли и поједе хлеб. Тада уђе болничарка са новим чинијама. Сад је у њима било пржено месо са кромпиром.

— А где ти је хлеб? — упита болничарка. Уместо одговора, Пашка наду образе и испусти ваздух. — Па, зашто си смазао? — рече прекорно болничарка. — А са чиме ћеш јести пржено? Она изађе и донесе друго парче хлеба. Пашка откад зна за себе није јео пржено месо, и пошто га

сад проба, закључи да те веома укусно. Ишчезе оно брзо, и после тога остаде му веће парче хлеба него после чорбе. Старац, по ручку, сакри заостали хлеб У фиоку од стола; Пашка хтеде то исто да уради, али размисливши, поједе и то своје парче.

Кад се најео, он пође да се прошета. У суседном павиљону, сем оних што их је видео кроз врата, налазила су се још четири човека. Од њих, само му је један скренуо пажњу на себе. То је био висок, одвећ мршав сељак, са суморним, длакавим лицем; он је седео на кревету и стално, као казаљка на часовнику, климао главом и махао десном руком. Пашка дуго није скидао очију с њега. У почетку равномерно климање сељаково у виду казаљке, извођено ради опште забаве, изгледаше му занимљиво, али кад се боље загледа у његово лице, он се страховито згрози и схвати да је сељак тешко болестан. Кад дође у трећи павиљон, он виде два сељака оа модроцрвеним изгледом лица, као да су намазани иловачом. Они сеђаху непомично на постељама и са својим чудним лицима, на којима су се тешко распознавале црте, личили су на паганске идоле.



— Тетка, зашто су они такви? — упита Пашка болничарку. — Е, мали, они имају велике богиње. Кад се врати у свој павиљон, Пашка седе на кревет и поче чекати доктора да иде са њим у лов на

зебе или на вашар. Али доктор не дође. На вратима суседног павиљона помоли се за тренутак лекарски помоћник. Он се наже над болесником, коме је на глави стајала кеса са ледом, и викну: — Михаило!

Заспали Михаило се не мрдну. Помоћник одмахну руком и оде. У очекивању доктора, Пашка је посматрао свога суседа старца. Овај није престајао да кашље и пљује у шољу; кашаљ му је био отегнут и уз кркљање. Пашки се допаде једна старчева особина: кад је кашљући удисао ваздух, нешто му је у грудима свирало и певало у разним тоновима.

— Деда, шта то код тебе свира? — упита Пашка. Старац ништа не одговори. Пашка очекну мало и упита: — Деда, а где је лисица? — Каква лисица? — Жива. — Где на другом месту? У шуми? Прође доста времена, али доктор ипак не дође. Болничарка донесе чај и изгрди Пашку што није

оставио себи хлеба за чај; долазио је још једном лекарски помоћник и покушавао да пробуди Михаила; иза прозора појави се плаветнило, у павиљонима се упали светлост, а доктор се не појави. Било је већ доцкан да се иде на вашар и у лов на зебе; Пашка се испружи по кревету и поче размишљати. Сети се бомбона, докторовог обећања, мајкиног лица и гласа, мрака у својој колибици, зидане пећи, џандрљиве баке Јегоровне ... и би му наједном досадно и тужно. Сети се он да ће мајка сутра доћи по њега, осмехну се и затвори очи.

Разбуди га шуштање. У суседном павиљону неко је корачао и говорио полушапатом. У мутном сјају ноћне лампе и кандила око Михаилове постеље кретале су се три силуете.

— Да понесемо с креветом, јел' онако? — упита неко од њих. — Онако. Са креветом се не може проћи. Ала, што умре у невреме, бог да му душу прости! Један ухвати Михаила за рамена, други за ноге и дигоше га: Михаилове руке и крајеви мантила су

му висили опуштено у ваздуху. Трећи, био је то сељак налик на баку, прекрсти се, и сви троје немарно лупајући ногама и газећи Михаилове пешеве изађоше из павиљона.

Из груди заспалог старца ширило се звиждање и разноврсно крчење. Пашка ослушну, погледа у мрачне прозоре и у страху скочи са постеље.

— Ма-а-ма! — јекну он јако. И, не чекајући одговор, он јурну у суседни павиљон. Овде је светлуцање кандила и ноћне лампе

једва осветљавало мрак; болесници, узнемирени Михаиловом смрћу, седели су на својим креветима; сливајући се са сенкама, разбарушени, они изгледаху још шири, виши растом и, чинило се, постајаху све већи и већи; на крајњој постељи у углу где беше мрачније, седео је сељак и климао главом и руком.

Пашка, не разазнајући врата, јурну у павиљон богињавих, одатле у ходник из ходника улете у велику одају где су лежале и седеле на кревету неке наказе са дугом косом и лицима старица. Протрчавши кроз женско одељење, он се опет нађе у ходнику, угледа ограду познатих степеница и сјури се доле. Ту познаде предсобље у коме је јутрос седео и поче тражити излаз.

Шкљоцну брава, дуну хладан ветар, и Пашка спотичући се истрча у двориште. Имао је само једну мисао — да побегне безобзирце одавде! Пута није знао, али је био убеђен да ако побегне, сигурно ће се наћи код куће и мајке. Ноћ беше тмурна, али иза облака сјајио се месец. Пашка појури од улаза право напред, заобиђе шупу и налете на голо жбуње; заставши мало и размисливши, он јурну натраг према болници, обиђе је трчећи и опет се заустави у двоумици: иза болничке зграде белели су се надгробни крстови.

— Ма-ајчице! — викну он и јурну натраг. Јурећи поред мрачних, језивих здања, он спази један осветљен прозор.

У мраку необично црвена пруга изгледала је страшна, али Пашка избезумљен од страха, не знајаћи куда да јурне, окрете тамо. Одмах до прозора налазио се улаз са степеницама и главна врата са белом таблом; Пашка се попе на басамаке, погледа у прозор и силна, необуздана радост наједном га обузе. Кроз прозор он угледа веселог, предусретљивог доктора који је седео за столом и читао књигу. Смејући се од среће, Пашка пружи према познатом лику руке, хтеде да викне, али нека непозната сила стеже му дах и одузе ноге; он се заљуља и без свести скљока на степенице.

Кад се повратио, беше већ светло, и врло познат глас који је јуче обећавао вашар, зебу и лисицу, говорио је поред њега:

— Е. баш си будала, Пашка! Зар ниси будала? Требало би те истући, али нема ко.

ЗАДАТАК (35)

Да не би породична тајна Ускових некако промакла из куће на улицу, биле су предузете најстроже мере. Једна половина послуге пуштена је у позориште и циркус, друга — заробљена седи у кухињи. Заповеђено је да се нико не прима. Жена стрица пуковника, њена сестра и гувернанта, иако су посвећене у



тајну, праве се као да ништа не знају; оне седе у трпезарији не помаљајући се ни у гостинској соби, ни у сали.

Саша Усков, младић око двадесет пет година, због кога се дигла сва та граја, још давно је дошао и, како му је саветовао његов заступник, мајкин брат, добричина Иван Маркович, смерно седи у сали до врата што воде у кабинет и спрема се да све отворено, искрено разјасни.

Иза врата кабинета већа породични савет. Разговор се води о врло непријатној и тугаљивој теми. Ствар је у овоме. Саша Усков је у једној банци дао лажно потписану меницу, којој је пре три дана истекао рок, и сада два стрица и ујак, Иван Маркович, решавају задатак: да ли да меницу плате и спасу породичну част, или да оперу руке и ствар оставе судској власти?

За људе туђе и којих се ово не тиче, слична питања се чине лака, али за оне којима падне у део несрећа да их озбиљно решавају, она су необично тешка. Ујак и стричеви већ давно расправљају, али се решење задатка ни корака напред није померило.

— Господо — вели стриц пуковник и у гласу му се чују умор и горчина. — Ко каже да је породична част предрасуда? Ја то уопште нисам казао.

Само вас опомињем да не станете на лажно гледиште, упозоравам вас да можете неопростиво погрешити. Како то не разумете? Ваљда не говорим кинески, већ руски!

— Голубићу, разумемо — кратко се јавља Иван Маркович. — А како разумете кад велите да одричем породичну част? Понављам још једанпут: по-ро-дична

част ла-жно схва-ће-на је предрасуда. Лажно схва-ћена! Ето шта ја кажем! Ако се варалица скрива и оставља некажњен, па било то из каквих му драго побуда и био он ко год хоћете, то је против закона и недостојно честитог човека, то није — спасавање породичне части него грађански кукавичлук! Узмите за пример војску... Част војске је за све нас дража од сваке друге части, па ипак не скривамо своје чланове кривце, него им судимо. И што да не? Зар то шкоди части војске? Напротив!

Други стриц, чиновник финансијске управе, човек ћутљив, недотупаван и реуматичан, ћути, или говори само о томе да ће у случају процеса породица Ускових доћи у новине; по његовом мишљењу, ствар треба угушити у самом почетку и не разглашавати је, али осим позивања на новине ничим другим не објашњава то своје мишљење.

Ујка, добри Иван Маркович, говори течно, благо и с дрхтањем у гласу. Почиње тиме да младост има своја права и да је њој урођено да се забавља. Ко од нас није био млад и ко се није забављао? Да се и не говори о обичним смртним, чак ни велики умови у младости нису избегавали забаве и падали су у погрешке. Узмите, на пример, биографије великих писаца. Ко од њих, док је био млад, није губио на коцки, није се опијао, није навлачио на себе љутњу разумних људи? Ако забављајући се Саша и чини огромне погрешке, мора се узети у обзир да он, Саша, није добио готово никакво васпитање: истерали су га из петог разреда гимназије. Родитеље је изгубио у раном детињству и тако је од малена, у натнежнијем узрасту, остао без надзора и доброг, благотворног утицаја. Он је човек нервозан, лако се узбуђује, нема чврстог ослонца, а што је најтеже, срећа га је мимоишла. Ако је и крив, ипак, у сваком случају, заслужује самилост и учешће свих добрих душа. Казнити га, наравно, треба, мада је већ и тако кажњен својом савешћу и мучењем које сада преживљује чекајући прекоре својих рођака. Упоређење с војском које је пуковник начинио довољно је и служи на част његовом великом уму; позивање на грађанска осећања говори о племенитости његове душе, али не треба заборављати да је у свакој појединој личности грађанин тесно везан с хришћанином . ..

— Да ли ћемо се огрешити о грађанску дужност — одушевљено узвикује Иван Маркович — ако уместо да казнимо кривца-дечака, пружимо му руку у помоћ?

Даље је Иван Маркович говорио о породичној части. Сам он нема част да припада породици Ускових, али врло добро зна да ова знаменита породица води порекло још од тринаестог века; такође ниједног тренутка не заборавља да је његова незаборавна, жарко вољена сестра била жена једнога од представника те породице. Једном речју, та је породица из много разлога њему драга, и нипошто не може дозволити да због неких тричавих хиљаду пет стотина рубаља падне сенка на породичну лозу, која је од свега скупља. Ако сви изложени разлози нису доволзно убедљиви, онда он, Иван Маркович, на крају предлаже слушаоцима да размисле мало: шта је то, у ствари, кривица? Кривица је неморални поступак који ниче из зле воље. Али зар је човекова воља слободна? На то питање наука још није дала прави одговор. Научници се држе разних праваца. На пример: Ломброзова најновија школа не признаје слободу воље и сваку кривицу сматра производом чисто анатомских особина извесних личности.

— Иване Марковичу! — вели молећиво пуковник. — Ми озбиљно говоримо, о важној ствари, а ви о Ломброзу! Добри човече, помислите: због чега све то говорите? Не мислите, ваљда, да ће нам сви ти ваши прапорци и ваша реторика дати одговор на питање?

Саша Усков седи до врата и слуша. Не осећа ни страха, ни стида, ни досаде, једино само умор и душевну празнину. Њему се чини да је за њега, на крају крајева, свеједно хоће ли му опростити или не; дошао је овамо да чека прекоре и да ствар објасни само зато што га је умолио да дође добри Иван Маркович. Будућности се не боји. Свеједно му је где ће бити: да ли овде у сали, или у тамници, или у Сибиру.

— Сибир, нека буде Сибир, ђаво да га носи! Живот му је досадио и постао неиздржљиво тежак. Безизлазно се заплео у дугове, у џепу нема ни гроша, родбина му однемилила, с пријатељима и женама се мора кад-тад растати, јер су се почели већ и сувише презриво да држе према његовом бескућништву. А



будућност је мрачна. Саша је равнодушан, и узбуђује га само једна околност, и то та што га иза врата називају

неваљалцем и злочинцем. Сваког тренутка спреман је да скочи, упадне у кабинет и да као одговор на одвратни, метални глас пуковников викне:

— Лажете! Злочинац је страшна реч. Тако се називају убице, лопови, пљачкаши, уопште људи рђави и морално

пропали. А Саша је сувише далеко од свега тога... Истина, много је дужан и не плаћа дугове. Али дуг, ваљда, ните злочинство. и редак је човек који није дужан. И пуковник и Иван Маркович, обојица су дужни.

„Шта ли сам још грешан?", мисли Саша. "Лажно је потписао меницу. Али зар то не чине сви младићи, његови познаници. На пример,

Хандриков и фон-Буост увек кад немају новаца, лажно потписују родитеље и познанике на менице и затим, када новац од куће добију, пре рока их исплате. Саша је учинио то исто, само није меницу исплатио јер није добио новац који му је Хандриков обећао узајмити. Није крив он, већ околности. Истина, користити се лажним потписом сматра се као срамота; али ипак није злочинство, већ допуштен чин, ружна, мада безазлена формалност која никога не вређа, тако да Саши, потписујући пуковника, није ни на ум пало да коме било причини зло или штету.

„Не, то не значи да сам злочинац", мисли Саша. „Није ни карактер мој такав да бих се решио на злочин. Ја сам благ, осетљив ... кад се нађе новаца, помажем сиротињи .. "

Саша отприлике тако мисли, док се иза врата још увек говори. — Господо, томе неће бити краја! — жести се пуковник. — Замислите да смо му опростили и

платили меницу. Он ипак после тога неће престати да води разуздан живот, да расипа, да се задужује, да иде нашим кројачима и у наше име наручује себи одело! Можете ли бити уверени да је ово његов последњи такав поступак? Што се мене тиче, ја никако не верујем да ће се он поправити!

Као одговор на његове речи, чиновник финансијске управе нешто мрмља, после њега течно и благо почиње говорити Иван Маркович. Пуковник нетрпељиво помиче столицу и заглушава му речи својим одвратним, металним гласом. Најзад се врата отварају и из кабинета излази Иван Маркович; на његовом мршавом, избријаном лицу појавили су се црвени печати.

— Хајдемо! — вели он узимајући Сашу за руку. — Хајде, и искрено све признај. Без гордости, голубићу, већ покорно и ништа не скривајући.

Саша иде у кабинет. Чиновник финансијске управе седи; пуковник с рукама у џеповима и држећи једно колено на столици стоји пред столом. У кабинету је задимљено и загушљиво. Саша не гледа ни чиновника, ни пуковника; наједном га бива стид и тешко му је. Неспокојно се осврће на Ивана Марковича и мрмља:

— Платићу ... Даћу ... — У шта си се надао кад си меницу лажно потписао? — чује он метални глас. — Ја .. обећао ми је Хандриков тада да ће ми позајмити. Ништа више не може Саша да каже. Излази из кабинета и опет седа на столицу, крај врата. Сад би

мирне душе сасвим отишао, али га мори мржња и ужасно му се хоће да остане, да би побио речи пуковникове, казао му неку дрскост. Седи и смишља шта би тако снажно и оштро рекао мрском стрицу, а у тај се час на вратима гостинске собе, обавијена сумраком, појављује женска прилика. То је жена пуковникова. Она зове Сашу к себи и ломећи руке, кроз плач, говори:

— Аlehandre, знам да ме не волите, али... саслушајте ме, саслушајте, молим вас ... Мили мој, како је могло тако нешто да вам се догоди? Није ли то грозно, грозно! Тако вам Бога, молите их, оправдавајте се, преклињите.

Саша гледа у њена уздрхтала рамена, у крупне сузе што јој по образима теку, чује иза себе потмуле, нервозне гласове уморних, измучених људи, и слеже раменима. Никако није очекивао да његова аристократска родбина дигне толику галаму због тричавих хиљаду пет стотина рубаља! Не разуме ни сузе, ни дрхтање гласова.

Кроз један час чује да пуковник односи победу: стричеви и ујак остају на томе да ствар предаjу суду. — Решено! — вели пуковник уздишући. — Доста је било! После овакве одлуке сви, па чак и упорни пуковник, приметно се онерасположују. Настаје тишина. — Боже, Боже! — уздише Иван Маркович. — Јаднице моја! И он тихо почиње да говори о томе да вероватно у том часу у кабинету присуствује његова сестра,

Сашина мати. Душа му вели како та несрећна, света жена плаче, тугује и моли за свога дечка Ради њеног загробног мира требало би поштедети Сашу.

СПЛЕТКЕ (36)

а) Избор председника друштва. б) Разматрање инцидента од 2. октобра. ц) Реферат сталног члана дра М. Н. Фонброна. д) Текући послови друштва.

Доктор Шелестов, виновник инцидента од 2. октобра, спрема се на овај састанак; он већ одавно стоји пред огледалом и труди се да своме лицу прида сетан израз. Ако се он сада појави на састанку са



узбуђеним, напетим, црвеним или сувише бледим лицем, онда његови непријатељи могу да поверују да он придаје велики значај њиховим сплеткама; ако, пак, његово лице буде хладно, равнодушно, као у сну, такво лице какво имају људи који стоје изнад гомиле и који су уморни од живота, онда ће сви непријатељи при погледу на њега кришом осетити поштовање и помислити:

„Уздиже он главу непокорну више од Наполеоновог стуба!"

Као човек кога мало интересују непријатељи и њихове прљавштине, он ће доћи на састанак касније од свих. Ући ће у дворану бешумно, сетно провући руку кроз косу и, не погледавши никога, сести уз сам крајичак стола. Заузевши позу одсутног слушаоца, он ће једва приметно зевнути, привући некакве новине, почети да чита... Сви ће говорити, препирати се, жестити, позивати једни друге на ред, а он ће ћутати и гледати у новине. Али, најзад, кад се његово име почне понављати све чешће и чешће и горуће питање доспе до тачке усијања, он ће подићи одсутне, заморене очи на колеге и рећи ће, тобож против воље:

— Ја сам принуђен да говорим. .. Ја се, господо, нисам припремао и због тога ће, опростите, мој

говор бити мало нескладан. Почећу ab ovo12

. На прошлом састанку неки уважени другови су изјавили да се

ја на конзилијумима не понашам онако како би они желели, и захтевали су од мене објашњење... Налазећи да су објашњења излишна, а оптужбе злонамерне, ја сам замолио да будем искључен из чланства друштва и удаљио сам се. А сада, када се на мене подиже нова серија оптужби, ја, на жалост, видим да нећу моћи да избегнем објашњење. Изволите. Објаснићу.

Даље, нехајно се играјући оловком или палидрвцем, он ће рећи да он доиста на конзилијумима покаткад повиси глас и прекида колеге, не устручавајући се због присуства странаца; истина је и то да је једанпут на конзилијуму, у присуству лекара и родбине, запитао болесника: „Која вам је то будала преписала опијум?" Мало који конзилијум прође без инцидента... Али зашто? Врло просто. Њега, Шелестова, на конзилијумима увек запрепашћује низак ниво знања његових колега. У граду има тридесет два лекара, а већина зна мање него било који студент прве године. Примере не треба далеко тражити.

Разумљиво, nomina sunt odiosa,13

али на састанку су сви људи своји, а поред тога, да не би испао

произвољан, може навести и имена. На пример, свима је познато да је уважени колега фон Брон пробио сондом једњак чиновнице Серјошкине...

На то ће фон Брон скочити, пљеснути рукама и завапити: — Колега, то сте ви пробили, а не ја! Ви! И ја ћу вам то доказати!

Шелестов неће обратити пажњу на њега и наставиће: — Свима је такође познато да је уважени колега Жила код глумице Семирамидове прогласио лутајући бубрег за апсцес и направио пробни рез, од

чега је убрзо уследио ехitus letalis.14

Уважени колега Беструнко, уместо да откине нокат на великом палцу

леве ноге, откинуо је здрав нокат на десној нози. Не могу а да вас не подсетим и на случај када је уважени колега Терхарјанц тако усрдно катетеризирао војнику Иванову Јевстахијеве трубе да су болеснику пукле обе бубне опне. Напомињем узгред да је тај исти колега, вадећи зуб, ишчашио болеснику доњу вилицу и није му је наместио док год болесник није пристао да му за намештање уплати пет рубаља. Уважени друг Курицин је ожењен нећаком апотекара Грумера и с њим је у дослуху. Свима је такође познато да секретар нашег друштва, млади друг Скоропалитељни, живи са женом нашег велеуваженог и поштованог председника Густава Густавовича Прехтеља ... Са ниског нивоа знања, ја сам неприметно прешао на грешке етичког карактера. Утолико боље. Етика је наша болна тачка, господо, и да не бих био произвољан, навешћу вам уваженог колегу Пузиркова, који је, приликом рођендана пуковнице Прешчинске, причао да тобож са женом нашег председника не живи Скоропалитељни, него ја! То се усуђује да говори онај исти господин Пузирков, кога сам лане затекао са женом уваженог колеге Знобиша! Узгред о доктору Знобишу ... Ко ужива репутацију лекара код кога се даме не лече сасвим безопасно? Знобиш ... Ко се оженио трговачком кћерком због мираза? Знобиш! А што се тиче нашег од свих поштованог председника, он се

кришом бави хомеопатијом и од Пруса добија новац за шпијунажу. Пруски шпијун, то је већ ultimo ratio!15

Кад хоће да се начине паметнима и красноречивима, доктори употребљавају два латинска израза? Nomina sunt odiosa и ultima ratio. Шелестов неће говорити само латински, већ и француски и немачки — како желите! Он ће све да истера на чистац, здераће маске са сплеткароша; председник ће се уморити од звоњаве, уважени другови ће поскакати са својих места, завапити, замахати рукама ... другови Мојсијеве вере скупиће се у гомилицу и загакати:

— Га-га-га-га-га ... А Шелестов ће, не обазирући се ни на шта, наставити: — Што се тиче читавог друштва, оно ће уз садашњи свој састав и начин рада неминовно пропасти.

У њему је све саздано искључиво на сплеткама. Сплетке, сплетке и сплетке. Ја, као једна од жртава ове просте демонске сплетке, сматрам се обавезним да изнесем следеће ...

Он ће излагати, а његов табор ће аплаудирати и славодобитно трљати руке. И гле, усред

12

Од самог почетка. 13

Имена се не помињу. 14

Смрт. 15

Најважнији доказ.



незамисливе галаме и грмљавине, почеће избор председника. Фон Брон и Комп ће као један гласати за Прехтеља, али публика и добронамерни лекари их изазивају и вичу:

— Доле Прехтељ! Хоћемо Шелестова! Шелестов! Шелестоз прихвата, али под условом да му се Прехтељ и фон Брон извине због инцидента од 2.

октобра. Поново се разлеже неописива галама и поново се уважени другови Мојсијеве вере скупљају у гомилицу и: „га-га-га..." Прехтељ и фон Брон, узбуђени, завршавају тиме што моле да их избришу из чланства друштва. Дивота!

Шелестов је председник. Као прво он ће очистити Аугијасове штале. Знобиша — напоље! Терхарјанца — напоље! Уважене колеге јудејске вере — напоље! Он и његов табор ће постићи да до јануaра У друштву не остане ни један сплеткарош. У лечилишту друштва ће пре свега наредити да се омалају зидови у амбуланти и обесиће натпис: „Пушење строго забрањено"; затим ће отерати лекарског помоћника и помоћницу, лекове неће узимати код Грумера већ код Хрјашчамбжицког; лекарима ће наложити да ниједну операцију не врше без његовог присуства итд. Што је најглавније, на својим посетницама одштампаће: „Председник Н-ског лекарског друштва".

Тако машта Шелестов док стоји пред огледалом у својој кући. Али ево сад избија седам и подсећа га да је већ време да крене на састанак. Он се буди из слатких снова и жури да своме лицу да сетан израз, али авај! Он хоће да направи лице сетним и загонетним, а оно га не слуша и постаје кисело, тупо, као код прозеблог пса луталице; он хоће да га направи чврстим, а оно се издужује и изражава недоумицу и њему се сада чини да он и не личи на псетанце већ на гусана. Он опушта капке, жмирка очима, надува образе, мршти чело, али, макар црко, испада нешто сасвим другачије од оног што би хтео. Мора да су такве природне одлике овог лица да с њим ништа не можеш постићи. Чело ниско, ситне очице хитро шарају, као код превртљиве трговке, доња вилица му некако глупо и ружно штрчи напред, а образи и фризура изгледају баш као да су „поштованог колегу" тог часа изгурали из билијарске сале.

Шелестов посматра то своје лице, једи се и почиње да му се причињава да и оно сплеткари против њега. Он одлази у предсобље, облачи се и чини му се да сплеткаре и бунда, и каљаче, и шубара.

— Фијакер, у болницу! — виче он. Он пружа два новчића, а фијакеристи сплеткароши траже четири... Он седа у кола, вози се, а хладан

ветар му бије у лице, мокри снег засипа очи, кобилица се вуче на једвите јаде. Све се уротило и све сплеткари... Сплетке, сплетке и сплетке!

СТАРА КУЋА (37)

(Кућевласникова прича)

Требало је да се руши стара кућа и да се на њеном месту подигне нова. Ја сам водио архитекту по празним собама и узгред му причао разне догађаје. Поцепани тапети, мутна окна, мрачне пећи — све је то носило трагове доскорашњег живота и изазивало успомене. Једном су, на пример, овим степеницама пијани људи носили мртваца, спотакли се и заједно са ковчегом полетели наниже; живи су се страшно изубијали, а мртвац је, као да ништа није било, био врло озбиљан и климао главом кад су га дизали с пода и поново смештали у ковчег. Ево ова троја врата у низу: ту су живеле госпођице које су често примале госте, и због тога су се облачиле чистије од свих станара и редовно плаћале кирију. Она врата удно ходника воде у перионицу у којој се дању прало рубље, а ноћу галамило и пило пиво. А у овом трособном станчићу све је скрознаскроз прожето бактеријама и бацилима. Ту не ваља. Ту је страдало много станара и ја сам чврсто убеђен да је некада давно овај стан неко проклео и да је у њему заједно са станарима одувек живео још неко, невидљив. Нарочито се добро сећам судбине једне породице. Замислите једнога ни по чему значајног, обичног човека који има мајку жену и четворо деце. Звао се Путохин, а радио је као писар код бележника и добијао 35 рубаља месечно. Био је то трезвен, религиозан, озбиљан човек. Кад год би ми доносио кирију, увек би се извињавао што је лоше одевен; извињавао се што је закаснио пет дана, а кад бих му давао признаницу, он би се доброћудно смешио и говорио: „Та немојте, молим вас! Не волим ја те признанице!" Живео је сиротињски, али чисто. У овој средњој соби живели су четворо деце и њихова баба; ту су кували, спавали, примали госте, па и плесали. У овој собици живео је сам Путохин; ту је био сто за којим је он обављао приватне наруџбине: преписивао је улоге, реферате, итд. Овамо десно живео је његов сустанар, бравар Јегорич, стамен човек али пијаница; њему је увек било врућина и због тога је увек ишао бос и само у прслуку. Јегорич је оправљао катанце, пиштоље, дечје велосипеде, није одбијао да оправи ни јефтине зидне часовнике, за четврт рубље је правио клизаљке, али је тај посао презирао и сматрао је себе специјалистом на подручју музичких инструмената. На његовом столу, међу челичном и гвозденом старудијом, увек се могла видети хармоника са одломљеним вентилом или улубљена труба. Она је Путохину плаћао собу две и по рубље, поваздан је био уз своју тезгу и излазио је само ради тога да гурне у пећ понеку гвоздену шипку.

Кад сам ја понекад, а то се догађало врло ретко, навраћао увече у овај стан, сваки пут бих наишао на овакву слику: Путохин је седео за својим столом и нешто преписивао, његова мајка и супруга, дебела жена уморног лица, седеле су покрај лампе и шиле; Јегорич је шкрипао турпијом. А зажарена још неугашена пећ испуштала је из себе топлоту и загушљивост; тешки ваздух мирисао је на купус, пелене и на Јегорича. Било је сиротињски и загушљиво, али се од радних лица, од дечјих панталоница обешених око



пећи, од Јегоричевог гвожђа ипак ширио некакав мир, нежност, задовољство... С друге стране врата, у ходнику су јурцала деца, очешљана, весела и дубоко уверена да је све на овом свету како ваља и да ће тако бити док је света и века само ако се свако јутро и пред спавање помоле богу.

Сада замислите да насред ове исте собе, на два корака од пећи, стоји ковчег у коме лежи Путохинова жена. Нема тога мужа чија би жена живела вечито, али овде је та смрт имала нешто нарочито.

Кад сам за време опела погледао мужевљево озбиљно лице, његове строге очи, помислио сам: —„Еј, брајко мој!" Учинило ми се да је и њега, и његову децу, баку, и Јегорича већ обележило оно невидљиво биће које

је живело с њима у овом стану. Ја сам дубоко сујеверан човек, можда зато што сам кућевласник, па сам 40 година имао посла са станарима. Ја верујем у то да ако вам карта не пође од самог почетка, да ћете до краја губити; ако је усуду потребно да збрише с лица земље вас и вашу породицу, он ће до краја остати неумољиво доследан и прва несрећа је обично само почетак дугачког низа... По својој природи, несреће су исто што и камење. Довољно је да се само један камен одрони с високог брега па да за њим полете и остали. Једном речи, одлазећи после опела од Путохина, веровао сам да се њему и његовој породици не пише добро... Тако и би, прође недеља дана, а бележник изненада даде Путохину отказ и на његово место доведе некакву госпођицу. И шта онда? Путохина није толико узбудио губитак запослења колико то што су на његово место довели баш госпођицу, а не мушкарца. Зашто госпођицу? То га је толико увредило да је, кад се вратио кући, измлатио своју дечицу, изгрдио мајку и напио се као тресак. Правећи му друштво, напио се и Јегорич.

Путохин ми донесе кирију, али се већ више није извињавао, мада је прекорачио 18 дана и ћутао је кад је примао од мене признаницу. Наредног месеца новац је већ донела његова мајка; дала ми је само половину, а другу половину обећала кроз недељу дана. Трећег месеца нисам добио ни гроша, а домар поче да ми се тужи како се станари из стана број 23 понашају „неуљудно". То су били рђави симптоми.

Замислите ви само овакву слику. Тмурно петроградско јутро зури у ове мутне прозоре. Око пећи старица поји децу чајем. Само најстарији унук Васја пије из шоље, а осталима чај сипају право у тацне. Испред пећи чучи Јегорич и гура гвоздену шипку у ватру. Од јучерашњег пијанства тешка му је глава и мутне очи; он кркља, дрхти и кашље.

— Потпуно ме упропастио, ђаво један — гунђа он. — Мало му што сам пије, него и друге наводи на грех.

Путохин седи у својој соби на кревету, на коме већ одавно нема ни јоргана, ни јастука и, заривши руке у косу, тупо зури преда се. Он је одрпан, неочешљан, болестан.

— Пиј, пиј брже, закаснићеш за школу! — пожурује старица Васју. — А мени је време да идем да рибам под код Чивута. .. У читавом стану само старица није клонула духом. Она се сетила давних дана и прихватила тешког, прљавог посла. Петком она риба подове у јеврејској кредитној задрузи, суботом пере веш код трговаца, а недељом од јутра до вечери јури по граду и тражи добротворке. Свакога дана нађе некакав посао. Те пере рубље, те риба подове, те помаже при порођају, при свадбама, те проси. Додуше, ни она није с раскида да попије неку од муке, али и кад је пијана не заборавља своје дужности. Има у Русији много таквих крепких старица и многа срећа почива на њима!

Пошто је попио чај, Васја ставља у торбу своје књиге и одлази иза пећи; тамо би поред бакиних хаљина требало да се налази и његов капутић. Мало затим он излази иза пећи и пита:

— А где је мој капут? Бака и остала дечурлија почињу заједно да траже капут, траже га дуго, али он као да је у земљу

пропао. Та где ли је само? Бака и Васја су бледи, престрављени. Чак се и Јегорич зачудио. Једино Путохин ћути и не миче се. Осетљив на сваку врсту нереда, овога пута он се прави да нити што види нити чује. То је сумњиво.

— Он га је пропио! — објављује Јегорич. Путохин ћути, значи истина је. Васју обузима ужас. Његов капут, дивни капут, сашивен од сукнене хаљине покојне мајке, капут са дивном поставом, пропијен у крчми. А заједно с капутом, значи, пропијена је и плава оловка која се налазила у џепу и бележница са златним словима „Нота бене У бележницу је била затакнута друга оловка с гумицом, а осим тога, у њој су биле и сличице за прекопирање.

Васја би радо заплакао, али плакати не вреди. Ако отац, кога боли глава, зачује плач, почеће да виче, залупаће ногама и почеће да га бије, а кад је мамуран, бије страховито. Бака би Васју бранила, а отац би ударио и њу; завршило би се тако што би се Јегорич умешао у тучу, шчепао оца и заједно с њим пао на под. Обојица се тада ваљају по поду, комешају се и издишу пијани, животињски бес, а бака плаче, деца цвиле, суседи шаљу по домара. Не, боље је не плакати.

Зато што не вреди плакати и гласно се бунити, Васја стење, крши руке и удара ногама или, угризавши себе за рукав дуго га цима зубима као пас зеца. Очи су му безумне, а лице искежено од очајања. Гледајући у њега, бака одједном скида мараму са своје главе, па и она почиње да се ћутке батрга рукама и ногама упиљивши очима у једну тачку. И тада ја помишљам да у дечаковој и старичиној глави постоји јасно убеђење да је њихов живот пропао, да наде нема ...

Путохин не чује плач, али из његове собице све се види. Када је после пола сата Васја умотан у бакин шал отишао у школу, он је са изразом који се не усуђујем да опишем изашао на улицу и ишао за њим. Он би позвао дечака да га утеши, да замоли за опроштај, да му да часну реч, да се закуне у покојну мајку,



али уместо речи из груди му се само откидају јецаји. Јутро је влажно, хладно. Кад дође до градске школе, Васја, да му другови не би рекли да личи на бабу, одмота шал и уђе у школу онако само у блузи. А Путохин, вративши се кући, плаче, мрмља неке неповезане речи, клања се дубоко и пред мајком и пред Јегоричем и пред његовом тезгом. Затим, пошто се мало повратио, дотрча мени и гушећи се поче да преклиње да му наћек некакво запослење. Ја га, дабоме, храбрим.

— Ипак сам се на крају крајева дозвао к себи! — каже он. — Крајње је време да се опаметим. На бекријао сам се и сад је доста. Он се радује и захваљује ми, а ја, који сам за све време откад поседујем кућу одлично упознао ту

господу станаре, гледам у њега а све бих му рекао: — Доцкан је, драги мој! Ти си већ умро! Од мене Путохин трчи у основну школу. Тамо шетка и чека кад ће да пусте његовог дечака. — Знаш шта, Васја! — говори он радосно кад Васја најзад изађе. — Сад су ми обећали посао, сачекај мало, купићу ти фину бунду ... па ћу те дати у гимназију! Разумеш, у гимназију! Ја ћу од тебе направити племића! А ја више нећу пити. Часна реч, нећу. И он дубоко верује у светлу будућност. Али долази вече. Старица, вративши се од Јевреја са два

новчића, уморна и исцрпена, прихвата се прања дечјег рубља. Васја седи и пише задатак. Јегорич не ради. Путохиновом заслугом он се пропио и сада осећа неодољиву жељу да нешто попије. У собама је загушљиво, врућина. Из корита, у коме старица пере рубље, диже се пара.

— Хоћемо ли да идемо или нећемо? — суморно пита Јегорич. Мој станар ћути. После узбуђења, њему је постало неподношљиво тегобно. Он се бори са жељом за

пићем, с тугом и... и, дабоме, туга побеђује. Стара прича ... Кад паде ноћ, Јегорич и Путохин одоше, а ујутру Васја не нађе бакин шал. Ето, то су вам те приче које су се догађале овом стану. Пошто је пропио шал, Путохин се више није

враћао кући. Куда је нестао, ја не знам. Пошто се он изгубио, старица се прво пропила, а затим пала у постељу. Одвезли су је у болницу. млађу децу је узела некаква родбина, а Васја је почео да ради у овој овде перионици. Дању је спремао пегле, а ноћу је трчао по пиво. Кад су га истерали из перионице, он је прешао к једној од госпођица, јурцао ноћу извршавајући некакве поруке, и већ су га звали потрчком. Шта је после било с њим, не знам.

А у овој овде соби живео је десет година просјак-музикант. Кад је умро, у његовој перини нашли су 20.000.

ХЛАДНА КРВ (38)

Дугачак теретни воз одавно је на постаји. Локомотива не пушта ни звука, као да се угасила, поред воза и на вратима зграде нигде ни душе.

Из једнога вагона пружа се бледа светлосна трака и клизи по шинама споредног колосека. У том вагону на простртом џубету седи двоје људи: један стар са широком седом брадом, у кратком кожуху, на глави му висока капа од јагњећег крзна налик на шубару, а други, млад, ћосав, у изношеном кратком, драп боје капуту и у дугачким каљавим чизмама. То су отправљачи робе. Стари седи испружених ногу, ћути и нешто размишља; млади је у полу-лежећем ставу и једва чујно цилика на јефтиној хармоници. Више њих на зиду виси фењер у коме је лојана свећа.

Вагон је пун товара. Кад се кроз мутну светлост фењера погледа у товар, очима се учини у први мах да виде неку безобличну грдосију као неоспорно живу, нешто што веома личи на огромне ракове који мрдају пипцима и брцима, тискају се и нечујно пентрају уз гладак зид горе ка таваници; али кад се мало боље загледа, а оно у сумраку почињу јасно да израстају прави рогови и њихови одрази, затим мршава дугачка леђа, прљава длака, репови, очи. То су волови и њихове сенке. Има их свега осам у вагону. Једни се осврћу па гледају у ову двојицу људи и машу реповима, а други се паште како ће лећи или што удобније стати. Тескобно им је. Ако један легне, остали морају да стоје и да се прибијају један уз другог. Немају ни јасала,

ни стуба за везивање стоке, ни подастирача, нити свежња сена.16

После дугог ћутања, стари извади из џепа сребрн сат да види колико је часова: било је два и четврт. — Већ је више од сата како стојимо овде — рече он зевајући. — Треба да их пожуримо, иначе ћемо

стајати ту до сутра. Успавали се, или бог ће их знати шта раде. Стари устаде и заједно са својом дугачком сенком пажљиво силази по мраку из вагона. Пробија се

дуж воза ка локомотиви и кад прође двадесетину вагона, угледа отворену, црвену пећ; према пећи је непомично седела нека људска прилика: штит од капе, нос и колена обојени су руменом бојом, а све остало је црно и једва се оцртава кроз сумрак.

— Хоћемо ли још дуго стајати овде? — упита стари. Није било одговора. Непомична прилика је очевидно спавала. Стари се нестрпљиво накашља, згури

због густе влаге, обиђе локомотиву и у тај мах му силна светлост од две светиљке за часак засени очи и ноћ

16

На многим железницама, да би се избегли несрећни случајеви, забрањено је држати сено у вагонима, и зато живи товар целог

пута остаје без хране (Прим. А. П.)



му поста још мрачнија; он крену к постаји. Перон и степенице пред зградом постаје беху влажни. Овде-онде белео се тек пали снег и топио се.

Унутрашњост зграде беше осветљена и добро загрејана, као у купатилу. Заударало је на петролеј. Осим ваге и омањег жутог дивана на коме је спавао неки човек у униформи кондуктера, у одаји не беше никаквог намештаја. Лево су широм отворена двоја врата. Кроз једна се видео телеграфски сто и лампа са зеленим абажуром, а кроз друга омања за, у којој је половину простора заузимао тамни ориан. У тој соби на дасци прозора седе виши возовођа и машиновођа. Обојица гњече у рукама некакву капу и препиру се.

— Ово није прави дабар, већ пољски — рече машиновођа. — Прави дабар није такав. Цела ова кала, ако хоћете да знате, највише ако вреди пет рубаља!

— Много ви то разумете... — увреди се виши возовођа. — Пет рубаља! Е, ево сад ћемо одмах упитати трговца. Господине Малахине — обрати се он старом — шта ви мислите: да ли је ово пољски дабар или прави?

Стари Малахин узима капу у руке и као зналац пипа крзно, дува, мирише, и на његовом срдитом лицу наједном букну презрив осмех.

— Мора да је пољски! — рече он радосно. — Дабоме да је пољски. Започиње препирка. Виши возовођа доказује да је капа од праве дабровине, а Малахин и

машиновођа труде се да га увере да није. Усред препирке стари се намах сети зашто је дошао овамо. — Дабар је дабар, капа је капа, а воз стоји ли стоји, господо! — рече он. — Па шта је? Кога чекамо?

Хоћемо ли кренути! — Кренућемо — сложи се виши возовођа. — Да попушимо још по једну, па да кренемо. Само зашто

да журимо ... Свеједно, ионако ће нас задржати на станици! — А из ког то разлога? — Па тако .. . Много смо задоцнили .. Кад се задоцни на једној станици, онда на другој хтели-

нехтели морају задржати воз да би отворили пут долазећем. Кренули одмах или ујутру, ипак не можемо ићи као воз број четрнаест. Кренућемо, мора бити, као број двадесет три.

— Ама, како то? — Е па тако. Малахин испитивачки гледа у вишег возовођу, размишља и несвесно као за себе мрмља: — Бог ме не убио, рачунао сам па и у књижицу забележио: на целом путу стајали смо преко

тридесет четири сата, Довешћете ме, господо, да чекам дотле док ми волови не поцркају, или док дођем на место да ми за месо нико неће дати ни две рубље. Ово није путовање већ потпуно пропадање! Виши возовођа диже обрве и уздахну с таквим изразом лица као да је хтео рећи: „На жалост све је то истина!" Машиновођа је ћутао и замишљено посматрао капу. Обојици се на лицу видело да имају неку исту заједничку скривену мисао коју они не казују, али не зато што хоће да је сакрију него зато што се такве мисли ћутањем саопштавају боље него речима. И стари то разумеде. Он завуче руку у џеп, извади отуда десетицу, па без увода, не мењајући ни тон ни израз лица, већ уверено и непосредно, онако како се мито даје и прима, вероватно само код Руса, пружи новчаницу вишем возовођи. Овај је ћутке узе, пресави на четворо, па без журбе стави је у џеп. После тога сва тројица изађоше из собице, разбудивши уз пут оног другог заспалог кондуктера и одоше на перон.

— Ала ми је и време! — накашља се виши кондуктер подрхтавајући раменима. — Не види се ни прст пред оком.

— Да, пасје време ... Кроз прозор се видело како се поред зелене лампе и телеграфског стола појави плавокоса глава

телеграфиста; убрзо затим поред ње појави се и друга глава, брадата и у црвеном качкету, мора бити да је шеф постаје. Шеф се нагиње столу, чита нешто на плавој хартији и брзо повлачи цигаретом низ редове . . . Малахин се упути своме вагону. Његов сапутник, младић, као и пре, у полулежећем ставу једва чујно је циликао на хармоници. Ћосав је, готово још дечак; његово пуначко, бело лице са широким јагодицама детињски је замишљено, очи не гледају као у одраслих, већ тужно и понизно, али сав је плећат, снажан, тежак и груо; исто тако као и стари; он се не миче и не мења свој став, као да му недостаје снаге да своје крупно тело стави у покрет. Кад би се само мрднуо, одмах би у њему, изгледа, нешто пукло или би одјекнуло би се уплашили и волови и он сам. Испод његовх дебелих прстију, који невешто прелазе преко дирки и клапни на хармоници, непрекидно извиру ситни, слаби звуци и сливају се у просту и једнолику танану арију; он слуша и, очигледно, веома је задовољан својом свирком.

Зачу се звоно, али тако потмуло као да не звони близу него негде врло далеко. За њим одмах разлеже се и друго убрзано звоњење, затим треће и звиждаљка вишег кондуктера. Пролази тренутак у дубоком ћутању, вагон се не миче, стоји у месту, али испод њега чују се неки неодређни звуци слични шкрипутању снега испод саоника; вагон се затресе и звуци умукоше. Настаде опет тишина. Али одјекну звекет одбојника, вагон под снажним потресом трже се као да је скочио, и сви волови попадаше један на другог.

— Дабогда тебе на оном свету овако цимнули! — прогунђа стари намештајући своју високу шубару која се од потреса смакла на потиљак. — Овако ће ми сву стоку унаказити!



Јаша ћутећи устаде и ухвативши једног палог вола за рогове поможе му да се исправи на ноге... После овога потреса опет настаде тишина. Испод вагона се зачуше звуци шкрипутавог снега и учини им се као да је воз мало уназад кренуо.

— Сад ће опет да цимне! — рече стари. И одиста, воз захвати дрхтавица, одјекну тресак, вагон се затресе и волови опет попадаше један на

другог. — Шта је ово! — рече Јаша ослушкујући. — Мора да је воз препун. Никако да макне с места. — Пре није био препун, а сад наједном отежао. Није, брајко, него виши возовођа није дао пола

машиновођи. Сиђиде и однеси му, иначе ће нас до ујутру овако цимати. Јаша узе од старога новчаницу од три рубље и скочи из вагона. Његови тешки кораци потмуло

одјекнуше поред вагона и постепено се изгубише. Тишина ... У суседном вагону један во отегнуто и тихо муче као да пева.

Јаша се врати. У вагон улете влажан, хладан ветар. — Затвориде, Јашо, врата, па да легнемо — рече стари. — Зашто да узалуд горимо свећу?

Јаша покрену тешка врата; одјекну писак локомотиве и воз пође. — Хладно је! — промрмља старац опружајући се на џубету и стави главу на завежљај. — Ех, код

куће је сасвим другачије! И топло, и чисто, и меко, и има се где богу помолити, а овде је горе од било каквог свињца. Већ четири дана како ни чизме нисам скинуо.

Јаша, клатећи се од љуљања, отвори фењер и и влажним прстима притиште фитиљ. Свећа прво плану, зацврча као тигањ, и угаси се.

— Јесте, брате... — настави Малахин осећајући како Јаша леже поред њега и својим огромним леђима се приљуби. — Хладно је. Дува кроз сваку рупу. Да ти овде мајка или сестра само једну ноћ преспавају, отегле би папке до зоре. Тако ти је то, брате, ниси хтео да учиш и да идеш у гимназију као остала браћа, па сад овако терај с оцем волове. Сам си крив, па се сам на себе и љути... А твоја браћа сад спавају у креветима, покрили се покривачима, а ти, нерадниче и ленчуго, упарадио си се са воловима ... Дабоме ...

Због хуке воза не чују се речи старог, али он још дуго мрмља, уздише и кркља. Хладан ваздух у вагону све је гушћи и загушљивији. Јак задах свеже балеге и дим од свећа чине га тако гадним и љутим да Јашу поче грепсти у грлу и у грудима. Он хрипље и кија, а стари навикнут да то није ништа, дише пуним грудима и само тек помало кркља.

Према љуљању вагона и лупи точкова могло би се рећи да воз јури брзо и неуједначено. Локомотива тешко шишти, али не брекће у такту са хуком воза и од свега испада као неко клокотање. Волови се узнемирено збуњују и роговима ударају о зидове.

Кад се стари пробудио, кроз пукотине на вагону и кроз отворено прозорче видело се плаво небо раног јутра. Било је неиздржљиво хладно, нарочито у леђима и ногама. Воз је стајао. Јаша сањив и тмуран мувао се око волова.

Стари се пробудио зловољан. Намрштен и суров, он се љутито накашља и испод ока погледа у Јашу, који се својим снажним плећима подметнуо бику под груди и, и кад га је мало придигао, трудио се да му одреши ноге.

— Говорио сам ја синоћ да су ужета дугачка — гунђао је стари — аја, „нису, тата!" Не можеш га нинашта натерати, све он ради како хоће... Букван један!

Он срдито повуче врата и у вагон продре светлост. Баш тада према вратима стајао је путнички воз, а иза њега видела се црвена зграда са настрешницом, нека велика станица с бифеом. Кровови и платформе на вагонима, земља, прагови, све је покривено танким слојем тек палог растреситог снега. Кроз размак између вагона видело се како трчкарају путници и шета један жандарм, риђ, црвена лица; лакеј, у фраку и са као снег белом кошуљом чије су груди од каучука, неиспаван, озебао, и по свој прилици веома незадовољан својим животом, јури пероном и на послужавнику носи чашу чаја са два двопека.

Стари устаде и поче се молити богу окренут истоку. Јаша, кад сврши са воловима и кад остави лопату у кут, стаде поред оца, па се такође помоли богу. Он само мрда уснама и крсти се, а отац громко шапуће и свршетак сваке молитве изговара гласно и разговетно.

— ... и жизни будшчаго вјека, амин! — завршава стари гласно увлачећи у себе ваздух, па одмах шапуће другу молитву и на крају нагласи чврсто и јасно — и возложат на олтар твој тељци!

Кад Јаша очита своје молитве, прекрсти се и рече: — Молим вас, пет копејака. И кад доби петак, он дохвати црвенкаст бакарни чајник и отрча на станицу по врућу воду за чај.

Прескачући крупним скоковима прагове и шине, он ]е остављао на растопљеном снегу велике трагове, и просипајући уз пут синоћни чај из чајника, он притрча бифеу и звонко лупну петаком по своме суду. Из вагона се види како власник бифеа гура руком његов велики чајник и неће да му за његов петак да готово половину свога самовара, али Јаша сам отвара славину и с лактовима растављеним у страну, да му не би сметали, налива пун чајник вреле воде.

— Проклети олош! — виче онај за њим, док он јури натраг у вагон. За време чаја, тмурно лице старог Малахина мало се разведри. — Умемо да пијемо и да једемо, а не волимо да радимо — вели он — јуче смо цели дан само то и



знали да једемо и пијемо, а заборавили смо свакако да трошак запишемо. Ала смо заборавни, боже мој! Стари се онда гласно присећао јучерашњих трошкова и у раскупусану бележницу је записивао све

где је и колико шта издао на возовође, машиновође, подмазиваче. Међутим, путнички воз је одавно отишао, а дежурна локомотива јурила је слободном пругом натраг

и напред и, изгледа, без икакве одређене намере, већ просто зато што се радује својој слободи. Сунце је већ изашло и трепери на снегу; са станичне надстрешнице и са крова вагона падају сјајне капље.

Кад се напио чаја, стари се тромо одвуче из вагона до станице. Тамо је насред чекаонице прве класе стајао исти онај виши возовођа и шеф станице, млад човек са лепом брадицом, у дивном чупавом капуту. Млади човек, по свој прилици зато што није навикнут да дуго стоји на једном месту, грациозно, као добар јахаћи коњ, мењао је став с ноге на ногу, гледао десно и лево, салутирао свима који су поред њега пролазили, осмејкивао се, жмиркао очима... Румен је, здрав, весео, лице му је одисало усхићењем и таквом свежином као да је тек с неба пао заједно са растреситим снегом. Кад виши возовођа угледа Малахина, поче уздисати и ширити руке као у оправдање.

— Нећемо моћи путовати као број четрнаест! — рече он. — Много смо закаснили. Под тим бројем је већ отишао други воз.

Шеф станице је брзим погледом прегледао некакве бланкете, затим пренесе на Малахина своје плаве усхићене очи, па осмејкујући се и запахујући га свежином, засу старог питањима:

— Ви сте господин Малахин? Ви имате волове? Осам вагона? Па како ћемо сад? Одоцнили сте, а ја сам ноћас пустио број четрнаест. Шта сад да радимо?

Младић опрезно са два ружичаста прста дохвати Малахиново крзно, па премештајући се с ноге на ногу, љубазно му и убедљиво поче објашњавати да су ти возови већ отишли, да ће ти и ти возови доћи, да је он готов да за Малахина учини све што од њега зависи. А и по његовом лицу се видело да је он заиста готов да учини пријатност не само Малахину већ и целом свету, и био би срећан, задовољан и весео! Стари га је слушао и, мада се ништа није разумевао у компликовани ред отправљања возова, климао је главом с одобравањем, па је и он са два прста дотицао меке длаке његовог чупавог капута. Пријатно му беше да гледа и слуша пристојног и љубазног младића. Па да и он са своје стране покаже своје расположење према њему, одмах извади десетицу, размисли мало, па додаде још две новчанкце од по једне рубље и пружи их шефу станице. Овај узе, салутира и грациозно их стави у џеп.

— Ево шта, господо, како би било да удесимо овако? — рече он озарен новом идејом која тек што

му сину кроз главу. — Војни воз17

је закаснио ... као што видите, нема га... Па како би било да кренете

војним возом? А војни воз ћу пустити као број двадесет осам. Шта мислите? — Па готово — пристаде виши возовођа. — Е, па, изврсно! — обрадова се шеф станице. — Кад је тако, онда немамо разлога да овде

чекамо, крените одмах! Ја ћу вас одмах отправити! Изврсно! Он салутира Малахину, па читајући уз пут бланкете, одјури у своју канцеларију. Стари је био веома

задовољан овим разговором: смешкао се и освртао по целој одаји као да је тражио: да нема овде још нечег пријатног?

— Па ипак, хајде да залијемо — рече он хватајући вишег возовођу подруку. — Изгледа да је још рано за пиће. — Није рано, него допустите да вас частим из пријатељства. Обојица уђоше у бифе. Кад виши возовођа испи, дуго је биркао шта би да презалогаји. То је постарији човек, одвећ гојазан, са избледелим, подбулим лицем. Његова гојазност је

непријатна, отромбољена, жутињава, онако као у људи који много пију и не спавају на време. — А сад можемо још по једну — рече Малахин. — Сад је хладно, није грехота попити коју. Једите,

најлепше вас молим. И, према томе, господине виши возовођа, ја се могу поуздати у вас да на целом путу неће више бити никаквих препрека ни непријатности? Јер, знате, код нас, у сточарском послу, сваки је час скуп. Данас је једна цена месу, а кад тамо, сутра је већ друга. Задоцнимо ли дан-два и пропусти ли се цена, онда уместо да имамо вајде, а оно, гле, врати се човек кући да извините, као без панталона. Једите, најлепше вас молим... Ја се уздам у вас, а што се тиче части, или ма чега другог, ако желите, ја вам из пријатељства у свако доба могу указати поштовање.

Кад се виши возовођа наједе, Малахин се врати у свој вагон. — Ја сам баш сад искамчио за нас војни воз — рече он сину. — Брзо ћемо поћи. Возовођа каже да

ако с овим возом будемо стално ишли, сутра увече ћемо у осам часова бити на месту. Ако се човек мало не потруди, неће брајко, ништа ни добити —Тако је то .. — Па сад гледај и учи се ...

После првог звона, прилази вратима вагона човек с лицем поцрнелим од гара, у блузи и у прљавим, изношеним панталонама спуштеним преко чизама. То је подмазивач кола. Тек што се подвлачио под вагоне и чекићем лупао по точковима.

— Господо, јесу ли ово ваши вагони са воловима? — упита он. — Јесу, а што? — Па зато што су два вагона покварена. Не могу да се пусте, треба их оставити за оправку.

17

Војни воз је нарочито уведен да њиме уопште путује војска; а кад војске нема, он вози товаре и иде брже него обичан теретни воз. —

(Прим. А. П. Чехоео)



— Е, живе ти лажи? Хтео си и ти нешто да попијеш, а, да малко ућариш... Па тако кажи. — Како год хоћете, само ја морам одмах да пријавим. Стари без љутње и без противљења, мирно, готово несвесно, вади из џепа четири гроша и даје их

подмазивачу. И он их исто тако мирно узима, добродушно гледа у старог и започиње разговор: — Дакле, путујете мало у трговину... Добро је то! Малахин уздахну мирно гледајући гараво лице подмазивача, па почиње причати како је трговина

стоком пре била заиста уносна ствар, а сада је много рискантна и нерентабилна. — Имам овде једног друга — упада му у реч подмазивач. — Па, господо трговци, и њему бисте

могли нешто приложити ... Малахин даје и за друга... Војни воз иде брзо и на станицама се задржава сразмерно мало. Стари је

задовољан. Пријатан утисак што га је оставио онај младић у чупавом капуту чврсто се задржао у њему, попијена вотка га је мало ошамутила, време је било дивно, и, како изгледа, све је ишло изврсно. Он непрестано говори и на свакој станици трч У бифе. Осећајући потребу да има слушаоце, вуче у бифе час вишег возовођу, час машиновођу, и пије, не као обично, већ дугачко, уз наздрављање и куцање.

— Ви знате свој посао а ми свој ... — вели он доброћудно смешкајући се. — Нек да бог и нама и вама, и не како је угодно нама, већ богу...

Од вотке се, он мало-помало, почео да узбуђује и падао је у пословни занос. Хтео је да ради, да пожури, да тражи обавештења, и уста није склапао. Час је претурао по џеповима и завежљајима, тражио некакав бланкет, час опет сећао се нечега и никако није могао да се сети; час је вадио новчаник и без икакве потребе пребројавао свој новац. Бактао се, хуктао, грозио, пљескао рукама... Кад је преда се разастро сва писма и телеграме престоничких месарских трговаца, све рачуне, поштанске и телеграфске признанице, бланкете, своју бележницу, он стаде наглас размишљати и захтевати да га Јаша слуша.

А кад му је додијало да чита бланкете и да говори о ценама, он је, кад воз стане, трчао кроз вагоне, у којима су били смештени његови волови, и ништа друго није радио већ само пљескао рукама и ужасавао се.

— Ох, боже мој, боже мој! — говорио је он плачним гласом. — Свети мучениче Власије! Ако је и во, ако је и твар божја, па и он хоће, такође, као и човек, и да једе, и да пије! Већ је четири дана како нису ни јели, ни пили! Ох, боже мој, боже мој!

Јаша, као послушан син, ишао је за њим и извршавао његове наредбе. Није волео што старацчесто иде у бифе. Иако се бојао оца, он ипак није могао да се уздржи од опомена.

— А ви сте већ почели! — рече он и сурово одмери оца. — У име какве то прославе? Да вам није имендан, је ли?

— Немој ти рођеног оца да опомињеш. — Пази како је постао модеран ... А кад није морао да иде за оцем, Јаша је непрестано непомично седео на џубету и циликао на

хармоници. Покаткад би изашао из вагона и лењо прошетао дуж воза; заустављао се код локомотиве и дуго, упорно гледао у точкове или у раднике који су у тендер бацали цепанице; врела локомотива је шиштала, а од цепаница се разлегао звонак, здрав звук сировог дрвета; машиновођа и његов помоћник, људи веома хладнокрвни и равнодушни, правили су неке неразумљиве покрете и нису журили. Пошто постаја код локомотиве, Јаша се тромо одвуче до станичне зграде; овде је у бифеу разгледао јестива, сам за себе гласно је читао некакву нимало занимљиву објаву, и без журбе се вратио у вагон. Лице му није изражавало ни досаду, ни неки прохтев; њему је, по свој прилици, било сасвим свеједно ма где био: код куће, у вагону или пред локомотивом...

Предвече воз се заустави пред неком већом станицом. Светиљке поред пруге тек што су запаљене; на небу, чије се плаветнило згушњавало, у свежем и провидном ваздуху светиљке су сјајне и бледе, као звезде; црвене су и зрачне само испод надстрешнице, где је већ тамно. Сви колосеци су претрпани вагонима, и чинило се, ако дође још неки нови воз, неће имати где да стане. Јаша је трчао и овде на станицу по врућу воду за вечерњи чај. По перону су шетале лепо обучене госпође и гимназисти. На обе стране од станице, ако се погледа са перона у даљину, у вечерњој магли су светлуцале удаљене светиљке, то је град. Који? Јаша није марио то да зна. Он је видео само мутне светиљке и неке жалосне грађевине иза станице, чуо кочијашку вику, осећао на лицу оштар, хладан ветар, и мислио да тај град, по свој прилици, није леп, нити пријатан, и да је досадан . ..

За време чаја, кад се већ сасвим смркло, и док је на зиду вагона као и јуче висио фењер, воз се затресао од лаког удара и полако пошао натраг. Пошто је нешто мало ишао, застао је; чули су се нејасни узвици, неко је звецкао ланцима на одбојницима и викао: „Готово!" Воз се тргао и кренуо напред. После десетак минута, опет су га одвукли натраг.

Кад Малахин изађе из вагона, није могао да позна свој воз. Његових осам вагона са воловима стајали су у једном реду са неким високим вагонима којих раније није било. На два-три отворена вагона натоварен је грађевински камен, а остали беху празни. Дуж воза ишле су тамо-амо неке непознате возовође. На његова питања одговарали су нерадо и нејасно. Њима не беше стало до Малахина: журили су да спреме композицију воза, да је што пре скину с врата и да оду у топао кутак.

— Који је ово број? — упита Малахин. — Осамнаест.



— А где је војни? Зашто су ме откачили од војног воза? Кад није добио одговор, стари је отишао на станицу. Прво је потражио познатог вишег возовођу, па

кад га не нађе, он се упути шефу станице. Шеф је седео у својој канцеларији за столом и прстима прелиставао читаву хрпу некаквих бланкета. Био је заузет и правио се да не види онога који је ушао. Његова спољашност је уливала поверење: на глави црна коса, ошишана, уши отомбољене, нос дугачак, лице црнпурасто; израз му је суров и као увређен. Малахин му стаде надугачко излагати своје захтеве:

— Како, молим? — упита шеф. — Шта? — затури се он на столици, па настави бунећи се: — Како, молим? А зашто ви не бисте путовали са бројем осамнаест? Говорите јасније, ја ништа не разумем! Шта? Наређујете ми да се растргнем на све стране?

Он га поче засипати питањима, и без икаква видљива узрока, постојао је све строжи и строжи. Малахин је већ завукао руку у џеп, али шеф, најзад увређен и револтиран ко зна зашто, скочи и истрча из собе. Малахин слеже раменима, па изађе да потражи с ким би још поразговарао.

Да ли од муке или из жеље да дан, пун посла и бриге, буде завршен још каквим новим послом и бригом, или просто зато што му је пало у очи прозорче са натписом „Телеграф", он приђе шалтеру и изјави жељу да пошаље телеграм. Узевши перо, размисли мало па на плавом бланкету написа: ,,Хитно. Шефу саобраћаја. Осам вагона товара са живом стоком. Задржавање на свакој станици. Молим за бржи број воза. Одговор плаћен. Малахин."

Пославши телеграм, он опет оде шефу станице Овде, на малом канабету превученом сивим платном, седео је неки господин пријатне спољашњости са бакенбардима, у наочарима, и са капом од ракуновог крзна; на њему је нека необична бунда, веома налик на женску, оперважена крзном, са гајтанима и ширитима на рукавима. Пред њиме је други господин, сув и жилав, у униформи контролора.

— Молим вас — говорио је контролор господину у необичној бунди. — Одмах ћу вам испричати овакав случај, а вама част и поштовање! 3 пруга најспокојније украде Н прузи триста теретних вагона. То је факат, господине! Кунем се богом! Одвукли их, префарбали, ставили своја слова па сад, па сад изволите! Н пруга на све стране шаље агенте, тражи, тражи, и, наједанпут, можете замислити, наилази на покварен вагон 3 пруге. Н га узима у свој депо, кад наједном, наздравље вам посао, Н види свој жиг на точковима и осовинама. Шта је ово-о? А? Да сам ја то учинио, послали би ме у Сибир, а што се тиче железница псст!

Малахину би било пријатно да поразговара са интелигентним, образованим људима. Он глади браду, па се озбиљно умеша у разговор.

— Узмимо сад, господо, на пример овакав случај — рече он. — Ја терам волове у X. Осам вагона... У реду, молим. .. Сад, рецимо, овако: за сваки вагон узму ми таксе као за 600 пудова вуче. Осам волова не теже шест стотина пудова већ куди-камо мање, а они не узимају то у обзир...

У тај мах у собу улази Јаша, тражи оца. Он слуша разговор и хоће да седне на столицу, али, вероватно, сетивши се своје тежине, оставља столицу и седа на даску од прозора.

— А они не узимају то у обзир — наставља Малахин — и зато што путујемо са воловима наплаћују и мени и сину још четрдесет две рубље, као за трећу класу. Ово је мој син Јаков; код куће имам још двојицу, али они су на наукама. И, видите, сем тога, ја бар тако мислим, железнице су упропастиле сточарство. Пре док смо стоку терали у чопорима, боље је било.

Стари је говорио отегнуто и дуго. После сваке реченице загледао је у Јашу као да је хтео рећи: пази како ја са паметним људима разговарам!

— Молим вас! — прекиде га контролор. — Нико се не буни, нико не критикује! А зашто? Врло просто! Гадост револтира и боде очи само онда кад је она случајна, кад она ремети поредак; а овде, кад она, да сте ми живи и здрави, представља одавно уведен програм и улази у основу самог поретка, кад сваки праг носи њене трагове и одаје њен задах, а, тада она одвећ брзо прелази у навику! Дабоме!

Удари друго звоно. Господин у необичној бунди устаде. Контролор га узе подруку, и настављајући и даље живо да говори, изађе с њим на перон. После трећег звона, у собу улете шеф станице и седе за сто.

— Јелте, кад ћу ја доћи на ред? — упита га Малахин. Шеф погледа у бланкет и рече збуњено: — Ви сте Малахин? Осам вагона? Даћете по рубљу за вагон, и шест и двадесет за марке. Ви

немате марке. Онда свега четрнаест рубаља и двадесет копејака. Кад прими новац, он написа нешто, посу песком, и одгурну срдито са стола хрпу бланкета и брзо

изађе из собе. У десет часова увече Малахин је добио одговор од шефа саобраћаја: „Дати првенство". Кад је ово

прочитао, стари значајно намигну, па врло задовољан собом, стави телеграм у џеп. — Ето — рече он Јаши. — Гледај и учи се. У поноћ његов је воз кренуо даље. Ноћ, као и прошла, мрачна је и хладна, задржавања су дуга.

Јаша седи на џубету и спокојно циличе на хармоници, а стари би још једнако хтео нешто да послује. На једној станици он зажеле да га саслушају. На његов захтев, жандарм седе и поче писати: „10. вембра 188*. ја, подофицир 3 одељења Н жандармеријске полицијске железничке управе, Илија Черјод, на основу 11. члана Закона од 19. м'аја 1871 године, саставих овај записник на станици X, у следећем..."

— Шта даље да пишем? — упита жандарм. Малахин ставља пред њега бланкете, поштанске и телеграфске признанице, рачуне... Шта он тражи он жандарма ни сам не зна одређено: зажелео је само да се у „записник" не унесе некакав посебан случај, већ да забележи цело своје путовање, све своје губитке,



разговоре са шефовима станица, да их опише надугачко и подругљиво. — А на станици 3 — рече он — напишите: шеф станице је откачио моје вагоне од војног воза

зато што му се моје лице није допало. И он је желео да жандарм на сваки начин спомене то његовом лицу. Жандарм га је слушао уморно,

па и не чекајући да чује до краја, настави писање. Свој записник он заврши овако: „Горе изложено, ја, Черјод, подофицир, унео сам у овај записник и одлучио да се исти поднесе начелнику 3 одељења, а копију истога предати мештанину Гаврилу Малахину." Стари узима препис, придружује га осталим хартијама којима је набијен његов џеп са стране, па врло задовољан иде у свој вагон. Ујутру Малахин се буди нерасположен, али сад своју љутњу не искаљује на Јаши, већ на воловима.

— Волови су пропали! — гунђа он. — Пропали! Поцркаће! Бог и душа, сви ће поцркати! Пфуј! Волови, који одавно већ нису појени, мучени жеђу, лизали су иње са зидова, и кад им Малахин приђе, они почеше лизати његов хладни кожух. По њиховим сјајним, сузним очима видело се да умиру од жеђи и љуљања у вагону, од глади и чаме.

— Па да вас човек вози, проклети да сте! — гунђа Малахин. — Дабогда што пре поцркали! Одвратно је и да вас гледам!

У подне воз се зауставио на великој станици где се, по правилу, за живу стоку врши водопој. Малахинове волове хоће да напоје, али они неће да пију: вода је испала одвећ хладна.

Прођоше још два дана и ноћи, најзад се у даљини појави престоница у мркој магли. Пут је свршен. Воз се зауставља не долазећи до града, већ на теретној станици. Волови, пуштени из вагона на слободу, посрћу и спотичу се, као да иду поледицом.

Кад су Малахин и Јаша свршили посао око истовара и ветеринарског прегледа, они се смештају у прљавој, јефтиној соби гостионице негде у околини града, баш на оном тргу где се продаје стока. Станују у прљавштини и једу с таквом одвратношћу као што никад нису јели код своје куће, спавају уз оштре звуке рђавог оркестриона, који и дању и ноћу свира у гостионици доле под собама. Стари рано ујутру одлази некуд да тражи купце, а Јаша по цео дан седи у соби или излази на улицу да гледа престонички град. Он види прљаву, загађену пијацу, гостионичке натписе, шиљати манастирски зид у магли. .. Понекад претрчи улицу и загледа у прозор неке бакалнице, да се нагледа тегли са разним шареним медењацима, да зевне па тромо да одгега натраг у своју собу. Престоница га није занимала.

Кад продадоше волове некоме трговцу и накуповаше поклоне за породицу, Малахин је најмио гониоце. Волове су поделили у чопоре, по десет грла у сваком, и потераше их на други крај града. Волови, оборених глава, уморни, иду кроз хучне улице и равнодушно гледају све оно што сад виде први и последњи пут у животу. Гониоци, у исцепаном оделу, иду за њима, такође оборених глава. Тешко им је ... Покаткад неко од гонилаца се тргне из мисли, сети се да пред њим иду волови који су му поверени, па да се покаже као човек запослен, из све снаге замахне палицом и удара вола по леђима. Во посрће од бола, потрчи десетак корака напред и погледа око себе тако као да се стиди што га бшу пред страним људима.

Пошто је продао волове и покуповао за породицу поклоне, које је могао купити и у свом месту Малахин се са Јашом спремао да се врати кући. На три часа пред полазак воза, стари, који се већ напио са купцем и зато био обузет вољом да нешто ради, сишао је са Јашом у крчму и сео да пије чај. Као и сви други провинцијалци, ни он није могао сам да једе и пије: потребно му је било друштво, тако исто вредно и паметно као што је и сам.

— Зови газду! — рече он слузи. — Реци му да желим да га почастим као пријатеља. Власник крчме, човек сит и потпуно равнодушан према својим гостима, дође и седе за сто. — Е, ето, свршисмо пазар! — рече му Малахин, насмејан. — Променисмо козу за јастреба. Него

како, кад смо овамо путовали, месо је било по три и тридесет, а кад смо стигли, а оно већ по три и двадесет пет. Кажу, одоцнили сте, да сте стигли пре три дана, било би друкчије, јер данас није велика потражња за месом, настао је Филипов пост... А? Права збрка! На сваком волу имам четрнаест рубаља штете! Закључите сами шта ме стаје довоз волова! Петнаест рубаља такса, па шест рубаља озго на сваког вола, иди ми дођи ми, мито, част, те ово, те оно . ..

Власник слуша из учтивости и без воље срче чај. Малахин хукће, пљеска рукама, шали се на рачун својих невоља, али по свему се види да њега мало узбуђује штета коју је имао. Њему је свеједно, била штета или вајда, тек само да има слушаоце, да буде заузет нечим, да не би некако одоцнио за воз.

После једног сата Малахин и Јаша, натоварени торбама и коферима, силазе из своје собе до улаза да седну у кола и да се одвезу на станицу. Испраћа их гостионичар, кафански момци и некакве сељанке. Стари је ганут. Он на све стране гура у руке грошеве и говори отегнуто:

— Збогом, остајте здраво! Нек вам да бог све како треба. Даће бог, ако будемо живи и здрави да дођемо опет о Великом посту. Збогом! Хвала... дај боже!

Кад је сео у санке, стари скиде капу па се дуго крстио према оној страни на којој се у магли тамнео манастирски зид. Јаша је сео поред њега на крајичак седишта и пребацио ногу у страну. Лице му је било хладнокрвно као и пре, и није изражавало ни досаду ни неку жељу. Он се није радовао што се враћа кући, нити је жалио што није стигао да види престоницу.

— Терај! Кочијаш удара коње, окреће се натраг и почиње грдити што је пртљаг тежак и гломазан.



СКУПИ ЧАСОВИ (39)

За образованог човека незнање страних језика представља велику незгоду. Воротов је то јако осетио кад је после дипломског испита на универзитету почео да пише неки мали научни рад.

— То је страшно! — говорио је он, задихан (јер, без обзира на његових двадесет шест година, он је гојазан, тром и има сипњу). — То је страшно! Без знања језика сам као птица без крила. Просто да дигнем руке од посла.

И он одлучи да по сваку цену победи своју урођену леност и да научи француски и немачки језик, па поче тражити учитеља.

Једног зимског дана у подне, кад је Воротов седео у својој задњој соби и радио, слуга му јави да га тражи нека госпођица.

— Нека изволи — рече Воротов. И у собу уђе млада и по последњој моди елегантно обучена госпођица. Она се представи као

учитељица француског језика Алиса Осиповна Анкет и рече да ју је упутио Воротову један од његових пријатеља.

— Врло ми је драго! Седите! — рече Воротов дишући тешко и кријући шаком оковратник своје спаваће кошуље. (Да би лакше дисао, он је увек радио у спаваћици.) — Вас је упутио к мени Петар Сергеич? Да, да ... молио сам га . .. Баш ми је пријатно!

Споразумевајући се са мадмоазел Анкет, он стидљиво и радознало погледаше у њу. То беше права, врло отмена Францускиња, још веома млада. По лицу, бледом и изнуреном, по краткој гргуравој коси и неприродно танком струку, могла је имати не више од осамнаест година; погледавши у њена широка, добро развијена рамена, у дивна леђа и строге очи, Воротов помисли да свакако нема мање од двадесет три године, а можда чак и свих двадесет пет; али му се после опет учини да има само осамнаест. Израз лица јој беше хладан, послован, као у човека који је дошао да разговара о новцу. Она се ниједном не осмехну, не намршти, и само јој се једанпут појави на лицу изненађење, кад дознаде да су је позвали да учи не децу већ одраслог, гојазног човека.

— Дакле, Алиса Осиповна — рече јој Воротов — ми ћемо радити свакодневно од седам до осам увече. Што се тиче ваше жеље да добијете рубљу од часа, ја немам ништа против. Рубљу, нек буде рубља...

И он је још упита да ли жели чај или кафу, да ли је лепо време напољу, и смешкајући се доброћудно, гладећи шаком чоју на столу, пријатељски се обавести ко је она, где је свршила течај за језике и од чега живи.

Алиса Осиповна са хладним, пословним изразом одговори му да је течај завршила у приватном пансионату и да има права да буде домаћа учитељица, да јој је отац недавно умро од шарлаха, да јој је мајка жива и прави вештачко цвеће, да она, мадемоазел Анкет, пре подне предаје у пансионату, а после ручка, до саме вечери, иде по солидним кућама и даје часове.

Она оде, оставивши после себе лак, веома фини мирис женских хаљина. Воротов дуго после тога није радио, већ је седео крај стола, гладио шакама зелену чоју и размишљао.

,,Баш је врло пријатно видети девојку која зарађује сама кору хлеба", мислио је он. „С друге, стране, врло је непријатно видети да немаштина не штеди чак ни овако отмене и добре девојке као што је ова Алиса Осиповна, и да се она такође мора борити за егзистенцију. Да бог сачува!..."

Он, који никада није видео племените Францускиње, такође помисли да се ова елегантно обучена Алиса Осиповна, са лепо развијеним раменима и одвећ танким струком, по свој прилици, сем часова, бави још нечим.

Сутрадан увече, кад часовник показиваше пет минута до седам, дође Алиса Осиповна, румена од хладноће; она отвори Margot, који је донела са собом, и отпоче без икаквог увода:

— Француска граматика има двадесет шест слова. Прво слово гласи А, друго В ... — Пардон — прекиде је Воротов смешећи се. Морам вас упозорити, мадмоазел, да лично за мене

измените унеколико ваш метод. Ствар је у овоме, ја одлично знам руски, латински и грчки језик... учио сам упоредну граматику индоевропских језика, и, чини ми се, да бисмо могли, изостављајући Margot, одмах прећи на читање неког писца.

И он објасни Францускињи како одрасли људи уче језике. — Један мој познаник — рече он — желећи да учи стране језике, ставио је преда се француско,

немачко и латинско Јеванђеље, читао их је упоредо, и уз то пажљиво изучавао сваку реч и, шта мислите? Није му требало ни годину дана да постигне свој циљ. Да урадимо и ми тако. Узећемо неког писца и читаћемо.

Францускиња двоумећи се погледа у њега. По свој прилици, Воротовљев предлог учини јој се врло наиван и глуп. Да је тај необични предлог учинио неки дечко, онда би се она зацело наљутила и викнула, али пошто је ту био одрастао и врло гојазан човек, на кога се није могло викати, она само сасвим овлаш слеже раменима и рече:

— Како год хоћете. Воротов претражи свој орман за књиге и извуче отуда раскупусану француску књигу. — Да ли ваља ова? — упита он.



— Свеједно. — Онда хајдете да почнемо. Боже помози. Почнимо од наслова .. Меmories. — Успомене ... — преведе мадмоазел Анкет. — Успомене .. понови Воротов. Доброћудно смешкајући се и тешко дишући, он се четврт сата мучио

са речју memories и исто толико са речју dе, и то замори Алису Осиповну. Она је одговарала на питања немарно, заплитала се и, очигледно, рђаво разумевала свога ђака и није се ни трудила да га схвати. Воротов јој је стављао питања, и истовремено погледао у њену плавокосу главу и размишљао:

— Њена коса није природно гргурава и, она се колмује. Чудновато! Ради од ујутру до увече, стиже још да се наколмује."

Тачно у осам часова она се диже и, рекавши суво, хладно „au revoir monsieur",18

оде из кабинета; и

за њом остаде онај исти, фини, суптилни, узбудљиви мирис. Ђак опет дуго ништа није радио, седео је крај стола и размишљао.

Идућих дана после овога он се уверио да је његова учитељица девојка љупка, озбиљна и акуратна, али да је врло необразована и да не уме да учи одрасле; и он одлучи да не губи узалуд време, да се растане с њом и да потражи другог учитеља. Кад дође седми пут, он извади из џепа коверат са седам рубаља и, држећи га у рукама, необично се збуни и поче овако:

— Опростите, Алиса Осиповна, али вам морам рећи ... да се налазим у тешком положају... Погледавши у коверат, Францускиња се досети у чему је ствар, и први пут откад држи часове њено лице задрхта и хладан, пословни израз ишчезе. Она се овлаш зарумене и, спустивши очи поче нервозно окретати прстима свој танки златни ланчић. И Воротов, гледајући њену збуњеност, схвати како за њу рубља много значи и како јој је тешко да остане без те зараде.

— Ја вам морам рећи... — промрмља он збуњујући се још више, и у грудима му нешто залупа; он брзо стрпа коверат у џеп и настави: — Опростите, ја ћу вас... ја ћу вас оставити за десетак минута...

И правећи се да јој уопште неће отказати, већ да је само замолио за дозволу да је остави за извесно време, он изађе у другу собу и остаде тамо десетак минута. И после тога врати се још више збуњен; он закључи да ову малу паузу она може објаснити на свој начин, и би му нелагодно.

Часови се опет наставише. Воротов је учио без икакве воље. Знајући да од рада неће ништа испасти, он је дао Францускињи

потпуну слободу, више је ни о чему није питао, нити је прекидао. Она је преводила како је хтела, по десет страна за један час, док је он уопште није слушао, тешко је дисао, и из доколице посматрао час њену кудраву главу, час врат, час нежне беле руке, удишући мирис њених хаљина . .

Он се задржавао на својим ружним мислима и било га је срамота, или се пак разнежавао и тада је осећао озлојеђеност и срџбу што се она понаша према њему тако хладно, пословно, као према ђаку, не осмехујући се и као уз бојазан да је случајно не додирне. Он је стално мислио: како да јој улије поверење, да се ближе с њом упозна, затим да јој помогnе, да јој наговести како рђаво предаје, јадница.

Алиса Осиповна дође једанпут на час у лепој ружичастој хаљини са малим изрезом и ширио се од ње такав мирис да изгледаше као да је увијена маглом, и као да треба само дунути у њу па да полети или се развеје као дим. Она се извини и рече да може радити само пола сата јер ће са часа ићи право на бал.

Он је гледао у њен врат и леђа, деколтована око врата и, чинило му се да је схватио зашто Францускиње имају репутацију створења којa су лакомислена и лако се подају; он је тонуо у томе облаку мириса, лепоте, голишавости, док је она, не знајући његове мисли и, по свој прилици, ниуколико се не интересујући за њих брзо прелиставала странице и преводила пуном паром:

— „Он је ишао улицом и срео господина свога познаника и казао му: „Куда сте се разлетели, видећи ваше лице тако бледо, мени бива мука."

Memories су већ давно били завршени и Алиса је преводила неку другу књигу. Једном она дође на час читав сат раније, извињавајући се да у осам часова мора ићи у Мало позориште. Испративши је после часа, Воротов се обуче па и он оде у позориште. Отишао је, како му је изгледало само да се одмори, разоноди, а Алиса му ни на памет није падала. Он није могао дозволити, да човек озбиљан, који се спрема да постане научник, који је доста непокретан, да такав човек остави свој посао и оде у позориште само зато да се тамо сретне с мало познатом, нимало паметном и мало интелигентном девојком. .

Али однекуд за време паузе њему залупа срце, он је и сам не примећујући то, као дечко трчао по фоајеу и ходницима, нестрпљиво тражећи некога: и постаде му досадно кад се пауза сврши; а када угледа познату ружичасту хаљину и дивна рамена под тилом, срце му се стеже, као од предосећања среће, весело се осмехну, и први пут у своме животу осети љубомору.

Алиса је ишла са некаква два ружна студента и с неким официром. Она се кикотала, гласно причала, очигледно, кокетовала је; такву је Воротов никад није видео. По свој прилици, била је срећна, задовољна, искрена, срдачна. Откуд то? Зашто? Зато, можда, што јој ти људи беху блиски, из исте средине из које је и она... И Воротов осети страшну провалију између себе и те средине. Он се поклони својој учитељици, али она му хладно климну главом и брзо прође поред њега; она, свакако, није желела да њени

18

До виђења, господине (франц.)



каваљери знају да има ђака и да због немаштине даје часове. После сусрета у позоришту, Воротов је био начисто да је заљубљен.. За време наредних часова,

гутајући очима своју елегантну учитељицу, он се више није савлађивао, већ је давао потпуну слободуисвојим чистим и прљавим мислима. Лице Алисе Осиповне и даље је остајало хладно, тачно у осам часова сваке вечери она је мирно говорила: „ au revoir monsieur ", и он је осећао да је она равнодушна према њему, да ће бити равнодушна и да је његов положај очајан.

Понекад за време часа он је почињао сањарити, надати се, кројити планове, састављати у мислима љубавне изјаве, сећати се да су Францускиње лакомислене и попустљиве, али доста је било да погледа у лице учитељице, па да му се мисли у тренутку угасе као што се гаси свећа кад је у летњиковцу за време ветра износе на терасу. Једном, опијен, занесен, као у бунилу, он није издржао и препречи јој пут, кад је излазила после часа из кабинета у предсобље, тешко дишући и муцајући поче јој изјављивати љубав:

— Ви сте ми драги! Ја сам... ја сам заљубљен у вас! Дозволите ми да говорим! А Алиса је намах побледела — зацело из страха, закључујући да после ове изјаве она неће моћи

долазити више овамо и зарађивати рубљу за час; она уплашено разрогачи очи и гласно прошапута: — Ах, то ни у ком случају! Не говорите, молим вас! Не, ни у ком случају! И после Воротов није спавао сву ноћ, патио је због срамоте, псовао себе, напрегнуто размишљао.

Чинило му се да је својом изјавом љубави увредио девојку и да му она више неће доћи. Он одлучи да дозна ујутру у пријавном одељењу њену адресу и да јој напише извињење. Али Алиса

је дошла и без писма. У првом тренутку осећала се нелагодно, али после је отворила књигу и почела преводити брзо и живо као и увек:

„О, млади господине, не кидајте тo цвеће у моме врту, које хоћу да дам својој болесно] кћери..." Још и дан-дањи она долази. Преведене су већ четири књиге, док Воротов не зна ништа сем речи

„memories", и кад га питају за његов научни рад, он одмахује руком и, не одговарајући на питање, отпочиње разговор о времену.

НЕВОЉА (40)

Директора градске банке Петра Семјонича, књиговођу, његовог помоћника и два члана одведоше ноћу у затвор. Сутрадан после узбуне трговац Авдејев, члан надзорног одбора банке, седео је с пријатељима у свом дућану и говорио:

— Значи да је тако богу мило. Од судбине се не може побећи. Ево ми сад овде мезетимо кавијар, а сутра, док тренеш, затвор, просјачка торба, па и сама смрт. Свашта се догађа. Ево да узмемо, на пример, баш Петра Семјонича ...

Он је говорио и жмиркао својим пијаним очицама, а пријатељи су пили, мезетили кавијар и слушали. Пошто је описао бруку и немоћ Петра Семјонича, који је још колико јуче био моћан и од свих поштован, Авдејев настави са уздахом:

— Дошла маца на вратанца. Тако им и треба, битанге једне! Кад су знали, некрсти, да пљачкају, нека сада и одговарају.

— Припази се, Иване Даниличу, да и тебе што не снађе! — примети један од пријатеља. — А што мене? — Па онако. Они су пљачкали, а надзорни одбор је гледао? Зар ниси ти потписивао налоге? — Није него, јака ствар! — подсмехну се Авдејев. — Потписивао! Доносили су ми у дућан налоге, па

сам потписивао. Као да ја нешто разумем? Што год ми подметнеш, ја ћу потписати. Ево, да ти сад напишеш да сам ја убио човека, ја бих и то потписао. Немам ја времена да се упуштам, а и не видим без наочара.

Пошто су претресли пропаст банке и судбину Петра Семјонича, Авдејев и његови пријатељи одоше на бурек једном познанику, чија је жена тога дана славила имендан. На имендану се говорило само о пропасти банке. Највише се жестио Авдејев и уверавао да је он још одавно предосетио ту пропаст и да је још пре две године знао да у банци нису чиста посла. Док су јели бурек он је описао десетак против-законитих операција које су њему биле познате.

— Па ако сте знали, зашто онда нисте пријавили? — упита га један официр, такође гост на имендану.

— Нисам само ја знао, знао је цео град — подсмехну се Авдејев. — Нити ја имам времена да се мувам по судовима. Брига ме!

Пошто се одморио после бурека, он повечера, па се још једном одмори, а затим се упути на вечерње у своју цркву, где је био тутор; после вечерња опет оде на имендан, па је све до поноћи играо преферанс. Све је на изглед било како ваља.

Кад се после поноћи Авдејев врати својој кући, куварица му, сва бледа, отвори врата и од дрхтавице није могла да изговори ни речи. Његова жена, Јелисавета Трофимовна, утовљена, подбула старица распуштене седе косе, седела је у салону на дивану, дрхтала целим телом и као пијана, бесмислено превртала очима. Око ње се бактао са чашом воде такође блед и крајње узбуђен њен најстарији син, гимназијалац Василиј.

— Шта је то? — упита Авдејев и љутито баци поглед на пећ. (Његова породица је често горела.) — Малочас је долазио полицијски иследник, — одговори Василиј. — Извршили су претрес. Авдејев се обазре око себе. Ормани, комоде, столови — на свему је био печат скорашњег претреса.



Један часак Авдејев оста непомичан, пренеражен, ништа не схватајући, затим му сва утроба задрхта и отежа, лева нога се одузе и он не издржавши дрхтавицу, паде ничице на диван; лепо је чуо како му се преврће утроба и како непослушна лева нога лупка по наслону дивана.

Током неколико часака он се сети целе своје прошлости, али не нађе ниједне такве кривице која би заслуживала пажњу судске власти...

— Све је то просто забуна... — рече он устајући. — То ме је сигурно неко опањкао. Мораћу сутра да поднесем жалбу како више не би смели да...

Сутрадан ујутру, после бесане ноћи, Авдејев се као и увек упути у свој дућан. Купци му донесоше вести да је прошле ноћи државни тужилац послао у затвор још заменика директора, и записничара банке. Та вест не узнемири Авдејева. Он је био убеђен да су га оклеветали и да ће, ако он данас поднесе жалбу, иследник извући дебљи крај за јучерашњи претрес.

Око десет сати он пожури у управу, секретару који је био једини образован човек у целој управи, — Владимире Степаничу, каква је то па мода? ... — поче он надносећи се секретару над уво. —

Људи су крали, а какве ја везе имам с тим, којим поводом? Драги мој — прошапута он — синоћ је код мене био претрес! Истину вам кажем. . Да ли су полудели они? Што мене дирају?

— Просто зато што не треба бити ован — мирно одговори секретар. — Пре него што сте потписивали требало је да гледате.

— Шта да гледам? И да сам гледао у те налоге по сто година ништа не бих разумео! Ни живог врага не разумем! Нисам ја ваљда књиговођа? Доносили су ми па сам потписивао.

— Чекајте, молим вас. Осим тога ви сте, као и цела ваша комисија, врло компромитовани. Ви сте без икаквог покрића узели из банке 19.000.

— Е, хвалим те боже! — чудио се Авдејев. — Па зар сам само ја дужан? Цео град је дужан. Ја плаћам камате и вратићу дуг. Е, људи божји! А осим тога ако ћемо право, нисам ваљда ја сам тај новац узео. Мене је Пјотор Семјонич наговорио. Узми, вели, па узми. Ако не узмеш, вели, онда значи немаш поверења у нас и издвајаш се. Узми, каже, само и сагради оцу млин. И ја сам лепо узео. — Е па, ето видите: тако могу да расуђују само деца и овнови. У сваком случају, сињоре ви се бадава узбуђујете. Суђење, дабоме, нећете избећи али ће вас по свој прилици ослободити.

Равнодушност и миран секретарев тон умирише Авдејева. Вративши се у свој дућан и затекавпта у њему пријатеље, он је опет пијуцкао, мезетио кавијар и мудровао. Већ је готово сасвим заборавио на претрес, и узнемиравала га је само једна околност коју није могао да пропусти: некако му је необично трнула лева нога и желудац му нешто није варио.

Увече тог истог дана судбина је испалила на Авдејева још један заглушни пуцањ: на ванредном заседању савета свим члановима банке, међу њима и Авдејеву, било је одузето право гласа, јер су се налазили под истрагом и судом. Ујутру он доби позив да хитно преда дужност црквеног тутора.

После тога Авдејев изгуби рачун о ударцима које му је наносила судбина и њему брзо, један за другим протекоше чудни невидљиви дани, а сваки је доносио собом неко ново неочекивано изненађење. Између осталог иследник му је послао позив. Од иследника он се вратио кући увређен, зајапурен.

— Залепио се као крља; па не пушта: што си потписивао? Потписивао сам, па шта! Као да сам намерно? Доносили ми у дућан, а ја потписивао. А баш нисам ни кадар да читам писана слова.

Дођоше некакви младићи равнодушних лица, запечатише дућан и пописаше сав намештај по кући. Сумњајући на некакву клевету и као и пре не сматрајући се кривим, увређени Авдејев поче да трчкара по надлештвима и да се жали. Сатима је седео у чекаоницама, састављао дугачке молбе, плакао, правдао се. На његове жалбе државни тужилац и иследник одговарали су му равнодушно и логично: — Дођите кад будете позвани, а сад немам времена.

Други су одговарали: — То се нас не тиче. А секретар, образован човек који би, чинило се Авдејеву, могао да му помогне, само је слегао

раменима и говорио: — Сами сте криви. Што сте били ован... Старац је јурио лево-десно, а нога је и даље трнула,

желудац варио све горе. Кад се уморио од нерада и кад наиђе немаштина, он се реши да оде оцу у млин, или брату, па да пређе на трговину брашном, али му не дозволише да изађе из вароши. Породица пређе оцу, а он остаде сам.

Промицали су дани. Без породице, без рада и без новца, бивши црквени тутор, частан и поштован човек, ишао је по цео дан из дућана у дућан својим пријатељима, пијуцкао, мезетио, слушао савете. Ујутру и увече, да би утуцао време, ишао је у цркву. По читаве сате посматрајући иконе није се молио, већ је размишљао. Савест му је била чиста, и свој положај је сматрао грешком и неспоразумом; све се, по његовом мишљењу, догодило зато што су иследници и чиновници били млади и неискусни; чинило му се кад би неки стари судија поразговарао с њим искрено и темељито да би се све вратило у свој колосек. Он није разумео своје судије, а судије, чинило му се, нису разумеле њега...

Пролазили су дани и најзад, после дуготрајног мучног отезања дође време суда. Авдејев позајми педесет рубаља, снабде се шпиритусом за ногу и травама за желудац, па отпутова у онај град где се налазио суд.

Суђење се отегло недељу и по дана. Све време суђења Авдејев је мирно и достојанствено, као што приличи часном и невино пострадалом човеку, седео са друговима у несрећи, слушао и баш ништа није



схватио. Обузело га је непријатељско расположење. Љутио се што га дуго држе на суђењу, што нигде не може да добије дијеталну храну, што га бранилац не разуме и по његовом мишљењу не говори оно што је потребно. Чинило му се да судије не суде онако како би ваљало. Они нису обраћали на Авдејева готово никакву пажњу, постављали су му једном у три дана питања која су, опет, била таквог карактера да су одговори које је Авдејев на њих давао сваки пут изазивали смех у публици, Када се трсио да говори о својим трошковима, губицима и о томе како ће поднети захтев за измирење судских трошкова, бранилац се освртао и правио неразумљиву гримасу, публика се смејала, а председник строго изјављивао да то нема везе с предметом. У својој последњој речи он је рекао нешто сасвим друго од онога чему га је учио бранилац, што је такође изазвало смех.

За време ових страшних часова док су се поротници саветовали у својој соби он је, бесан, седео у бифеу и уопште није мислио на поротнике. Он није схватио шта имају да се саветују тако дуго кад је све јасно, и шта хоће од њега.

Огладневши, он замоли послужитеља да му да нешто јевтино и посно. Дадоше му за четрдесет копејки некакве хладне рибе са мрквицом. Чим поједе он осети како му се та риба као тешка грудва заглавила у желуцу; поче подригивање, горушица, болови.

Док је затим слушао председника који је читао оптужницу, њему се утроба превртала, тело му је обливао хладан зној, лева нога трунула; он није слушао, ништа није разумео и страховито патио због тога што председника не може да слуша седећи или лежећи. Најзад, кад њему и његовим другарима дозволише да седну устаде државни тужилац и рече нешто неразумљиво. Као из земље да су никли, створише се однекуд жандарми са исуканим сабљама и окружиже све окривљене. Авдејеву наредише да устане и пође.

Он сада схвати да су га осудили и ставили под стражу, али се не уплаши нити зачуди; у његовом стомаку владао је такав неред да му уопште није било до страже.

— Значи, сада нас неће пустити у гостионицу? — упита он једнога од својих колега. — А ја имам У соби три рубља и неначето пакло чаја.

Преноћио је у приватној кући, целе ноћи било му је мука на рибу и премишљао је о три рубље и паклу чаја. Рано изјутра, кад небо поче да се плави, наредише му да се обуче и пође. Два војника с бајонетима поведоше га у затвор. Никад му се у друго време градске улице не учинише тако дугачке и бескрајне. Нису корачали по тротоару, већ средином улице по размекшалом, прљавом снегу. Стомак му је још ратовао с рибом, лева нога трнула; каљаче је заборавио да ли у суду, да ли у приватној кући, тек ноге су му зебле . .

Кроз пет дана све окривљене поведоше поново у суд ради изрицања казне. Авдејев сазнаде да су га осудили на прогонство у Тоболску губернију. Ни то га не уплаши нити зачуди. Њему се однекуд чинило да суђење није завршено, да се процедурајош отеже и да право „решење" још није готово . .. Он је живео у затвору и сваког дана очекивао то решење.

Тек после пола године, када му дођоше на виђење жена и син Василиј, када он у мршавој, сиротињски обученој старици једва познаде своју некада једру и кршну Јелисавету Трофимовну, и кад уместо гимназијског одела угледа на сину кус, отрцан капутић и јевтине панталоне, он схвати да је његова судбина већ решена и, каквогод ново „решење" дошло, да му оно прошлост неће вратити. И први пут за све време суђења и издржавања затвора, одагна са свога лица љутит израз и горко заплака.

ПОЉУБАЦ (41)

Двадесетог маја у осам часова увече, свих шест батерија једне резервне артиљеријске бригаде која је упућена у свој пољски логор застадоше да ноће у селу Мјестечкама. У јеку највеће журбе, док су се једни официри врзмали око топова, а други, пошто су на тргу пред црквеном портом сјахали с коња и саслушавали коначаре, иза цркве испаде један коњаник у грађанском оделу и на неком необичном коњу. Коњ, алатаст и мали, лепог врата и кратког репа, није ишао право него некако поребарке, а ногама правио неке ситне играчке покрете. као да су га бичем тукли по гњатима. Кад коњаник стиже до официра, подиже шешир и рече:

— Његова преузвишеност, дивизијски генерал фон Рабек, овдашњи спахија, позива господу официре да изволе одмах код њега на чај ...

Коњ се наклони, заигра и косимице откоракну назад; јахач подиже шешир још једанпут, и зачас, заједно са својим чудним коњем, ишчезе иза цркве.

— Ђаво ће га знати шта је ово! — мрмљали су неки официри разилазећи се по одређеним становима. — Нама се спава, а сад наједном фон Рабек са његовим чајем. Знамо ми тај чај!

Сви официри шесте батерије живо се опоменуше лањског случаја када их је, а са њима заједно и официре неког козачког пука, за време маневара исто овако позвао на чај један спахија гроф, официр у оставци, такође поседник; гостољубив и срдачан гроф, примио их је љубазно, напојио их и нахранио, и није их пустио да иду у село на ноћиште, него их задржао у свом дому. Све је то, наравно, лепо и красно, да боље не може бити, али зло је што се официр у оставци претерано обрадовао омладини. Све до саме зоре он им је причао епизоде из своје сјајне прошлости, водио их кроз све одаје и показивао им драгоцене слике, старе гравире, ретко оружје, читао им аутентична писма од људи високога положаја, док су официри, изнурени и уморни, слушали, гледали и чезнули за постељама, обазриво зевајући у шаку; и кад их је домаћин најзад пустио да иду на спавање, било је већ доцкан за то.



Да није такав и овај фон Рабек? Био или не, али нема се куд. Официри се лепо удесише и очистише, и сви заједно, у гомили, пођоше да траже поседников дом. На тргу, испред цркве, рекоше им да се до господе може доћи с доње стране цркве низ реку, све обалом до саме баште, па ће после алејама стићи где треба, или пак да пођу на коњима, право од цркве, путем који на пола врсте од села удара право на господарске амбаре. Официри су одлучили да иду на коњима.

— Ко ли је тај фон Рабек? — размишљали су они путем. — Да није то онај што је под Плевном командовао том и том коњичком дивизијом?

— Није, тај није фон Рабек, него просто Рабе, и без „фон". — Ала је лепо време! Код првог власника амбара пут се раздвајао: један крак је ишао право и нестајао у вечерњој магли, а

други је водио десно, према господском дому. Официри окренуше десно и почеше тише говорити... С обе стране пута низале су се зидане житнице са црвеним крововима, гломазне и мрачне, веома налик на касарне у окружном граду. Испред њих светлели су се прозори господског дома.

— Господо, добар знак! — рече неко од официра. — Наш сетер иде испред свих нас; данас слути да ће бити лова!. .

Поручник Лобитко, који је јахао испред свих, висок и снажан, али сасвим голобрад (имао је више од двадесет пет година, али на његовом округлом, добро однегованом лицу, однекуд још се нису пробиле маље) и који се у својој бригади прочуо са свог финог осећања и вештине да на растојању погоди где има жена, окрете се и одговори:

— Да, овде мора да има жена. То ја инстинктом осећам. На прагу дома официре дочека фон Рабек лично, старац од шездесетак година, пријатне

спољацшости, у грађанском оделу. Рукујући се са гостима, он рече како му је веома мило и како је срећан што су дошли, али усрдно моли господу официре, тако им бога, да му опросте што их није позвао и на преноћиште; допутовале су му две сестре с децом, браћа и суседи, те му ниједна соба није слободна.

Генерал је свима стезао руке, молио за опроштај и осмејкивао се, али му се на лицу видело да се он гостима ни издалека не радује као онај лањски гроф, и да је позвао официре само зато што то, по његовом мишљењу, налаже пристојност. И сами официри, идући горе, по меко застртим степеницама и слушајући га, осећаху да су у ову кућу позвани само зато што није лепо да их не позову, и кад угледаше како послуга хита да запали светиљке доле на улазу и горе у предсобљу, учини им се да су у ову кућу унели узнемиреност и бригу. Овде, где се, вероватно ради неке породичне прославе или догађаја, окупила родбина, сестре са децом, браћа и суседи, може ли да се допадне долазак деветнаесторице непознатих официра?

Горе, при уласку у салу, госте је дочекала висока и стасита старица, дуга лица и црних обрва, веома слична царици Јевгенији. Осмејкујући се љубазно и импозантно, она рече како јој је врло мило и како је веома срећна што види своје госте, и моли да опросте што она и њен муж овога пута не могу да господу официре позову и на преноћиште. По њеном лепом и импозантном осмехивању, које је нестајало с њена лица кад год би се због нечег окренула од гостију, видело се да је она у своме животу сретала врло много официра, да јој сада није до њих, а ово што их је позвала у своју кућу и што се извињава, чини само зато што то налажу њено васпитање и положај у друштву.

У великој трпезарији, у коју уђоше официри, за дугачким столом на једном његовом крају седело је за чајем неких десетак госпођа и господе, и младих и старих. Иза њихових столица, замагљена лаким димом од цигара, назирала се гомилица људи; а између њих стајао је неки сувоњав младић са риђим залисцима и врскајући говорио нешто гласно, на енглеском. Иза њих, кроз врата, видела се осветљена соба са плавим намештајем.

— Господо, тако вас је много да не могу све да вас испредстављам — рече генерал гласно трудећи се да изгледа како је врло расположен. — Једноставно, упознајте се, господо, сами!

Официри, једни врло озбиљна, чак и строга лица, други са усиљеним осмехом, а сви заједно осећајући се веома непријатно поклонише се некако и седоше да пију чај.

Најнеугодније се осећао штапски капетан Рјабович, мали погурен официр у наочарима и са бакенбардима као у риса. У тренутку док су његови другови правили озбиљна лица или се усиљено осмехивали, његово лице, залисци као у риса, и наочари, као да су хтели рећи: „Од свих официра у бригади ја сам најбојажљивији, најскромнији и најбезличнији!" У почетку, кад је ушао у трпезарију и сео за сто, он никако није могао да заустави своју пажњу на било ком лицу или предмету. Лица, одела, кристалне боце са коњаком, пара из чаша са чајем, извајани венци испод плафона, све се стапало у један општи, огроман утисак, који је у Рјабовича уносио немир и жељу да сакрије своју главу. Онако, као интерпретатор који први пут излази пред публику, он је видео све што му је било пред очима, али оно што је видео рђаво је схватио (физиолози то стање кад субјекат гледа а не схвата шта види називају „психичким слепилом"). Али мало затим, кад се Рјабович прибрао, видео је и почео да посматра. Њему, као човеку плашљивом и недружевном пре свега паде у очи оно што он сам није никада имао — необична храброст у узајамном држању нових познаника. Фон Рабек, његова жена, две постарије госпође, нека госпођица у љубичастој хаљини и младић са риђим залисицима, у ствари млађи син домаћинов, сместише се између официра врло спретно, као да су пре тога имали пробу, и одмах заподенуше живу препирку у коју гости нису могли да се не умешају. Госпођица у љубичастом доказивала је темпераментно да артиљерци много лакше живе него коњаници и пешаци, а Рабек и постарије госпође тврдили су супротно. Започе унакрсан разговор. Рјабович



је гледао госпођицу у љубичастом, која је веома живо дискутовала о ствари која јој је туђа, непозната и нимало занимљива, и пратио како јој се на лицу појављују и ишчезавају неискрени осмеси.

Фон Рабек и његова породица вешто су увлачили официре у заједничку препирку, а уједно оштрим оком су гледали у њихове чаше и уста, да ли сви они пију, да ли сви имају слаткише, и зашто неко од њих не једе бисквите или не пије коњак. И што је више гледао и слушао, Рјабовичу се све више свиђала та неискрена али јако дисциплинована породица.

После чаја, официри пређоше у салу. Поручника Лобитку није преварило његово осетљиво чуло: у сали беше много госпођица и младих госпођа. Сетер-поручник већ је стајао крај неке врло младе плавуше у црној хаљини и, витешки извијен, као да се опире о невидљиву сабљу, осмејкивао се и кокетно увијао раменима. Вероватно, причао је неку врло занимљиву бесмислицу, јер је плавуша снисходљиво гледала у његово задовољно лице па равнодушно упита: „Није могуће?" А сетер, да је био проницљив, могао је по том њеном апатичном „није могуће" закључити да она само што му није добацила: „држ!"

Загрме клавир; из сале, кроз широм отворене прозоре, крену тужан валцер, и сви, не знајући зашто, сетише се да је иза прозора сада пролеће, мајско вече. Сви осетише да ваздух мирише на младо лишће топола, руже и на јоргован. Рјабович, у коме под утицајем музике проговори попијени коњак, косимице погледа у прозор, осмехну се и поче да прати покрете дама, и већ му се учини да мирис ружа, топола и јоргована не долази из баште, већ од женских лица и хаљина.

Рабеков син позва неку мршаву девојку и одигра с њом два круга. Лобитко, клизећи по паркету, притрча госпођици у љубичастом и полете с њоме по сали. Наста играње .. Рјабович стоји крај врата, међу неиграчима, и посматра. Он никад у свом животу није играо, и никад у животу није имао прилике да обухвати стас честите жене. Њему се јако допало кад човек на очиглед свих ухвати непознату жену око паса и подметне јој своје раме да наслони своју руку, али никако није могао да замисли и положај тог човека. Некада је он завидео храбрости и брзини својих другова, и патио је због тога у души; свест да је он бојажљив, погурен и безличан, да има дугачак стас и залиске као у риса, дубоко га је вређала, али са годинама то сазнање му постаде обично као навика, па сада, док је гледао играче или оне што су гласно разговарали, више није завидео, него се само осећао невесело ганут.

Кад је објављен кадрил, млади фон Рабек приђе неиграчима и позва двојицу официра да играју билијара. Официри пристадоше и одоше с њим из сале. Рјабович, немајући куд, а у жељи да и сам узме било каквог учешћа у општој живости, пође за њима. Из сале они пређоше у салон, затим у узани стаклени ходник, одатле у собу, где при њиховој појави брзо скочише са дивана три сањиве силуете домаћих лакеја. Најзад, кад прођоше читав низ соба, млади Рабек и официри уђоше у омању одају где се налазио билијар. Отпоче игра.

Рјабович, који осим карата није никад ништа играо, стајао је поред билијара и равнодушно посматрао играче, а они, у раскопчаним мундирима, са таковима у рукама, корачали су око билијара, правили каламбуре и довикивали неке неразумљи ве речи. Играчи га нису ни примећивали само би му се покаткад, понеко од њих, кад би га гурнуо лактом или га нехотице закачио таком, окренуо и рекао: „пардон"! Прва партија још није била свршена а њему већ беше досадно и чинило му се да је овде сувишан и да им смета... Жеља га повуче да се врати у салу и он изађе.

Кад се враћао, догодио му се један мали доживљај. На пола пута опазио је да не иде тамо куд је пошао. Знао је врло добро да треба да наиђе на оне три сањиве силуете домаћих слуга, али прође петшест соба, а тих силуета нигде, као да су у земљу пропале. Приметивши своју грешку, он се мало врати уназад, удари десно и нађе се у полумрачном кабинету који раније није видео док је ишао у собу за билијар; он мало постоја ту, па одлучно отвори прва врата која је угледао, и уђе у неку сасвим мрачну собу. Право испред њега видела су се одшкринута врата, кроз која је продирала јака светлост, а иза њих допирали су потпули звуци тужне мазурке. И овде, као и у сали, прозори су били широм отворени, и мирисале су топола, руже и јоргован..

Рјабович застаде у недоумици... У тај мах изненадише га неки брзи кораци, шуштање хаљина и женски задихан глас прошапута: „једва једном!" и две меке, мирисне, несумњиво женске руке савишему се око врата; његов образ притиште женски образ и у исти мах одјекну пољубац. Али она која га пољуби одмах мало врисну и, како се Рјабовичу учини, одскочи од њега с одвратношћу. Он такође умало што није вриснуо и јурну према јако осветљеном отвору од врата...

Кад се вратио у салу, срце му је куцало и руке су му дрхтале тако приметно да је пожурио да их склони иза леђа. У прво време мучили су га стид и страх да цела сала већ зна како га је малочас загрлила и пољубила жена, па се јежио и узнемирено освртао на све стране, али кад се уверио да у сали, као и пре, сасвим мирно ћеретају и играју, он се оав предаде новом осећању које још дотад никад у животу није имао. С њиме се догађало нешто необично. .. Учинило му се да му је врат, који тек што су загрлиле меке и мирисне руке, маслом намазаном образу, око левог брка, где га је пољубила незнанка, подрхтавала је лака пријатна свежина као од ментол капљица, и уколико је више то место трљао, све га је јаче хладило; и он сав од главе до пете, беше обузет неким новим необичним осећањем, које је непрестано расло ... Њега обузе жеља да игра, да говори, да трчи у башту, да се из гласа смеје... Сасвим је заборавио да је погурен и без личан, да има залиске као у риса и „неодређену спољашност" (како је то једном случајно и нехотице сам чуо у неком женском разговору). Кад поред њега прође Рабекова жена, он се наједном осмехну на њу тако широко и нежно да она застаде и упитно погледа у њега.



— Страховито ми се много допада ваша кућа!... — рече он поправљајући наочаре. Генералица се осмехну и исприча како је ова кућа била својина још њеног оца, затим га упита да ли

су му живи родитељи, да ли је одавно у служби, зашто је тако мршав, и томе слично .. Кад доби одговоре на своја питаља, она оде даље, а он после разговора са њом оста да се осмејкује још нежније и да мисли како се налази у кругу дивних људи...

За вечером Рјабович је махинално јео све што му је нуђено, пио и, ништа не слушајући, трудио се да себи објасни свој недавни доживљај. А овај доживљај имао је обележје тајанствености и романтике, али не беше тешко објаснити га. Сигурно је нека госпођица или госпођа заказала неком састанак у мрачној соби, дуго га чекала, па, како је била узбуђена, помислила да је Рјабович њен очекивани јунак; то је утолико вероватније што је Рјабович, пролазећи кроз мрачну собу, застао у недоумици, то јест личио на човека који такође нешто чека... Рјабович је тако и протумачио добијени пољубац.

„Али ко је она?" помисли он посматрајући женска лица. „Она мора да је млада, јер старије жене не иду на састанке. Затим, да је интелигентна то се осећало по шуштању хаљине, по парфему' по гласу..."

Он заустави поглед на госпођици у љубичастом, и она му се јако свиде; имала је лепа плећа и руке, паметно лице и диван глас. Гледајући је, Рјабович зажеле да баш она, а не нека друга, буде она непозната. . Али она се насмеја некако' притворно и мало намршти свој дуги нос који му се учини некако старолик; онда он баци поглед на плавушу у црној хаљини. Она је млађа, простија и искренија, има дивне слепоочнице и веома лепо пијуцка из чашице. Рјабович сад зажеле да је то она. Али убрзо нађе да је њено лице банално и скрену свој поглед на њену сусетку ...

„Тешко је погодити", помисли он сањалачки. „Кад би од љубичасте узели само руке и рамена, па од плавуше додали слепоочнице, а очи од оне што седи лево од Лобитка, онда..."

Он у својој свести све то састави и тако доби лик девојке која га је пољубила, ону слику коју је желео, али је никако није могао наћи за столом...

После вечере гости, сити и поднапити, стадоше се опраштати и захваљивати. Домаћини се опет почеше извињавати што не могу да их задрже на ноћишту.

— Врло ми је драго, врло драго, господо! — рече генерал, овога пута искрено (вероватно зато што људи бивају много искренији и бољи кад госте испраћају него кад их дочекају). — Врло ми је драго! Изволите опет, кад се будете враћали! Без устручавања! Али куда сте пошли? Хоћете ли на коњима? Немојте, овуда идите кроз башту доле — ту је ближе!

Официри уђоше у башту. После јаког осветљења и хуке, у башти им се учини да је врло мрачно и мирно. Све до капије ишли су ћутке. Беху полу-пијани, весели, задовољни, али помрчина и тишина нагнаше их да се за тренутак позамисле. Сваки од њих, као и Рјабович, вероватно је мислио исто: да ли ће једном доћи време да и они, као и Ребак, имају велику кућу, породицу, башту, да и они исто овако, макар и неискрено, буду и нежни према људима, да их нахране, напоје и да их задовоље.

Кад кроз малу капију изађоше, они сви одједном почеше да говоре и да се без разлога гласно смеју ... Сад су већ ишли путањом наниже ка реци, која их је водила поред саме воде завијајући око обалског жбуња, вододерина и врба, нагнутих изнад воде. Обала и путања су се једва видели, а друга обала губила се у помрчини. Овде-онде у тамној води огледале су се звезде; оне су трептале и расплињавале се, и једино по томе могло се погодити да река брзо тече. Било је тихо. На оној обали јектале су сањиве шљуке, а на овој, у једном жбуну, без икаквог обзира на гомилу официра, звонко је извијао славуј. Официри застадоше код жбуна, додирнуше га, али славуј је и даље певао.

— Гле ти њега! — зачуше се одобравајући узвици. — Ми стојимо поред њега, а он нас баш не примећује. Неваљалко један! — Пред крај пута путања их је водила навише, и близу црквене ограде спајала се са друмом. Овде официри, уморни од пењања узбрдо, поседеше и попушише по цигарету. На другој обали појави се црвен, нејасан пламичак, и они, из дуга времена, дуго су нагађали шта је то: ватра или светлост са прозора, или нешто друго... И Рјабович је гледао у светиљку, учини му се да се она на њега осмејкује и намигује му тако као да је знала за пољубац.

Кад уђе у стан, Рјабович се брзо свуче и леже. У истој сеоској кровињари са њим су се настанили Лобитко и поручник Мерзљаков, миран и ћутљив дечко, кога су у друштву сматрали за образованог официра и који је свуда, где год је могао, читао „Гласник Европе", који је свуда, вукао са собом. Лобитко се такође свукао, па је дуго ходао тамо-амо као човек који нешто није задовољан, и послао је посилног по пиво. Мерзљаков је легао, ставио свећу крај узглавља и утонуо у читање „Гласника Европе".

„Ко ли је она?!" — мислио је Рјабович гледајући у чађави таван. Њему се још чинило да му је врат намазан маслом, а око уста осећао је свежину као од ментолних

капљица. У машти су му промицала рамена и руке госпођице у љубичастом, слепоочнице и искрене очи плавуше у црном, стас, хаљине, накити. Трудио се да своју пажњу задржи на тим сликама, а оне су скакутале, расплињавале се, трептале. Кад на широкој црној основи, коју сваки човек види кад затвори очи, сасвим избледеше ове слике и ликови, он поче слушати убрзане кораке, шуштање хаљина, звук пољупца, обузе га јака и безразложна радост... И док се одавао тој радости, он зачу кад се посилни вратио и јавио да нема пива. Лобитко се јако наљути и опет поче да хода.

— Е, зар није кретен? — рече он и застаде, час испред Рјабовича, час испред Мерзљакова. — Не знам какав звекан и будала треба бити па не наћи пива! А? Е, зар није битанга? — Дабоме да се овде не може наћи пиво — рече Мерзљаков не скидајући очи са „Гласника



Европе". — Је л'? Зар и ви тако мислите? — настави Лобитко. — Господе, боже мој, баците ме на Месец, па

ћу вам одмах наћи и пива и жена! Ево, кренућу одмах, и наћи ћу... Назовите ме хуљом ако не нађем! Он се дуго облачио и навлачио дубоке чизме, затим ћутећи попуши цигарету и крену. — Рабек, Грабек, Лабек — промрмља он задржавши се у трему. — Не иде ми се самом, ђаво да га

носи. Рјабовичу, хајте да прошетамо? А? Кад не доби одговор, он се врати, свуче се полако и леже. Мерзљаков уздахну, одгурну „Гласник

Европе" у страну и угаси свећу. — Н-да... — промрмља Лобитко палећи у помрчини цигарету. Рјабович се покри преко главе, сави се у виду переца, и опет у својој уобразиљи поче да прикупља

летимично слике и да их спаја у једну целину. Али ништа не испаде. Убрзо заспа, и последња мисао му беше да га је неко помиловао и обрадовао, да се у његовом животу десило нешто необично, бесмислено, али изванредно лепо и радосно. Ова га мисао ни у сну није остављала. Кад се пробудио, он више није имао осећање масла на врату и свежине ментола око усана, али радост на јучерашњи начин као талас му је запљускивала груди. Он раздрагано погледа у рамове на прозору, позлаћене сунцем које се рађало, и ослушну кретање на улици. Поред самих прозора неко је гласно разговарао са неким. Командир Рјабовичеве батерије Лебедецки, тек што је стигао бригаду, а ненавикнут да говори полако, разговарао је сад са својим наредником.

— А шта има још? — викао је командир. — Јуче, ваше високоблагородство, кад се поткивало, повредили су Голупчика. Помоћник

ветеринара му је привио глину са сирћетом. Сад га воде за поводац са стране. Исто тако, ваше високоблагородство, јуче се мајстор Артемијев напио, па поручник заповедио да га метну на предње место лафета у резерви.

Наредник извести још да је Карпов заборавио нове гајтане за трубе и кочиће за шаторе, и да су господа официри синоћ изволели бити у гостима код генерала фон Рабека. Усред њиховог разговора, риђобрада глава Лебедецког појави се на прозору. Он својим кратковидим очима жмираво погледа у њихове дремљиве физиономије и поздрави се са њима.

— Је л' све у реду? — упита он. — Од нових амова јахаћем коњу у запрези улегла се грбина — одговори Лобитко зевајући. Командир уздахну, замисли се и рече гласно: — А ја сам хтео да одем још и до Александре Јевграфовне. Треба је обићи. Е па, збогом. До довече

ћу вас стићи. После четврт сата бригада је кренула на пут Док је пролазила поред поседникових амбара Рјабович

је погледао десно у његов дом. На прозорима беху спуштене ролетне. Свакако да у кући сви још спавају. Спава и она што је Рјабовича пољубила Он је хтео да је замисли како спава. Широм отворен прозор њене спаваће собе, зелене гранчице које кроз тај прозор провирују, јутарња свежина, мирис топола, јоргована и ружа, постеља, столица и на њој хаљина што је синоћ шуштала, собне ципелице, мали часовник на столу, све је то он представио себи разговетно и јасно, али црте лица, мио сањив осмех, баш оно што је важно и карактеристично измакло је његовој уобразиљи као жива испод прста. Кад је прешао пола врсте, он се окрете за собом: жућкаста црква, дом, река и башта беху засути светлошћу; река са светлозеленим обалама, у којој се огледало плаво небо и која се понегде блистала на сунцу, беше врло лепа. Рјабович погледа последњи пут на Мјестечка, и тако се растужи као да се растајао са нечим што му је веома блиско и драго.

А на путу, пред његовим очима, пружале су се једино оне одавно познате, незанимљиве слике... Десно и лево поља са младом ражи и хељдом и са подскакујућим грачцима, испред њега сама прашина и потиљци, а иза њега та иста прашина и лица... Испред свих корачају четворица са сабљама — то је извидница. За њима гомила певача, а за певачима трубачи на коњима. Извидница и певачи, као носиоци чирака на свечаном погребу, стално заборављају на прописано растојање и измичу далеко напред... Рјабович је код првога топа пете батерије. Он види све четири батерије које иду испред њега. Ова дугачка и мучна поворка као што је бригада у покрету за невојника изгледа као нека необична мало разумљива смеша; несхватљиво је зашто око једнога топа мора да буде онолико људи и зашто је вуче онолико коња умотаних у чудновате амове, као да је он заиста одвећ страшан и тежак. А Рјабовичу је све то разумљиво, и зато крајње незанимљиво. Он већ одавно зна зашто испред сваке батерије, упоредо са официром, јаше и ваљан бацач ракета, и зашто се он зове ватрењак; одмах иза његових леђа виде се јахачи прве а затим средње запреге; Рјабович зна да се коњи са леве стране, на којима они јашу, зову „под коланима", а они са десне „помоћни", то није нимало занимљиво. Иза јахача долазе два рудна коња. На једноме од њих седи јахач, са јучерашњом прашином на леђима и са незграпном, врло смешном дашчицом на десној нози; Рјабович зна чему она служи, и не чини му се смешна. Јахачи, сви, колико их има, несвесно узмахују бичевима и покаткад подвикну. Сам топ није нешто лепо. На предњем делу леже вреће са овсом, покривене цирадама, док је топ начичкан обешеним чајницима, војничким торбама, врећицама, и личи на малу животињу око које су се ко зна зашто, окупили људи и коњи. С обе његове стране према ветру корачају, размахујући рукама, шесторица из редова топовске послуге. За топом опет почињу нови ватрењаци, јахачи, рудни коњи, а за њима вуче се нови топ, исто тако ружан и незнатан као и први. За другим долази трећи,



четврти; поред четвртог је официр, и тако редом. У бригади има свега шест батерија, а у свакој батерији по четири топа. Поворка се пружа на пола врсте. Завршава се комором, уз коју замишљено, са погнутом дугоухом главом, корача једна по крајњој мери симпатична њушка, Магаре, магаре које је командир батерије добио увозом из Турске.

Рјабович је равнодушно гледао напред и назад, у потиљке и лица; у друго време он би задремао, али сада је сав утонуо у своје нове, пријатне мисли. У почетку, када је бригада тек кренула на пут, он је хтео да убеди себе да догађај са пољупцем може бити занимљив само као незнатан, тајанствен доживљај, да је у суштини он ништаван, и да је у најмању руку глупо мислити на њега озбиљно; али убрзо он на логично размишљање одмахну руком и отпоче сањарити... Час је замишљао себе у Рабековом салону, заједно са девојком налик на госпођицу у љубичастом и на плавушу у црном; час је склапао очи и видео себе са другом, сасвим непознатом девојком, врло неодређених црта; у мислима је говорио, умиљавао се, нагињао на њено раме, замишљао рат и растанак, затим сусрет, вечеру са женом, децом ...

— Закочнице!— разлегала се команда увек кад су се спуштали с брда. И он је викао: „за кочнице!" и плашио се да му тај узвик не прекине снове и не врати га у стварност... Пролазећи поред неког спахијског имања, Рјабович погледа преко ограде у башту. Паде му одмах у

очи стаза, права као лењир, посута жутим песком и са стране засађена младим брезама... Са жудњом човека који се сав предао машти он за-мисли мајушне женске ноге како иду по жутом песку, и у његовој уобразиљи сасвим изненада лепо се појави она која га је пољубила и коју је умео синоћ за вечером да замисли. Та слика му остаде у свести, и више га није напуштала.

У подне, позади око коморе, одјекну команда: — Мирно! Поздрав на лево! Господо официри! У колима са два бела коња протутња бригадни

генерал. Он се заустави код друге батерије и викну нешто, а нико не разумеде шта. Неколико официра, међу њима и Рјабович, брзо дојахаше до њега.

— Е, па, како је? Има ли штогод? — упита генерал трепћући црвеним очима. — Има ли болесних? Кад доби одговор, генерал, мален и мршав, пожвата уснама, размисли и рече обраћајући се једном

од официра: — Ваш јахач код трећега топа скинуо је кожни наколеник и обесио га, битанга једна, о предње

седиште. Казните га. Он диже очи, погледа у Рјабовича и рече: — А код вас изгледа да су кускуни предугачки... Пошто учини још неколико досадних напомена, генерал погледа у Лобитка и осмехну се. — А ви, поручниче Лобитко, данас сте веома невесели — рече он. — Тугујете за Лопуховом? Је л'?

Господо, он за Лопуховом чезне! Лопухова је била веома пуна и врло висока дама, која је одавно прешла четрдесету. Генерал, који је

имао наклоност према крупним особама, па било којег узраста оне биле, сумњичио је и своје официре у таквој наклоности. Официри су се смерно смешкали. Бригадир, задовољан што је казао нешто врло смешно и заједљиво, насмеја се грохотом, дотаче се кочијашевих леђа и салутира официрима. Кола кренуше даље ...

„Све о чему ја сад сањарим и што ми се сада чини немогућим и неземаљским у суштини је веома обична ствар", помисли Рјабович гледајући у облаке прашине који су куљали за генераловим колима. Све је то веома обично, и сви то доживљавају... На пример, овај генерал у своје време волео је, сада је ожењен и има децу. И капетан Вахтер је ожењен, и вољен је, иако му је потиљак врло ружан и црвен, он нема витак стас... Салманов је груб и одвећ велики Татарин, али и он је имао авантуру која се свршила женидбом... И ја сам као и сви остали, па, пре или после, доживећу то исто што и сви ..."

Помисао да је и он обичан човек, да је и његов живот обичан, обрадовала га је и охрабрила. И он је већ смело, као што је желео, замислио њу и своју срећу, и своју уобразиљу ничим није ограничавао ...

Кад је бригада предвече стигла на своје место и док су се официри већ одмарали у својим шаторима, Рјабович, Мерзљаков и Лобитко су седели око сандука и вечерали. Мерзљаков је јео без журбе, полако жватао и читао „Гласник Европе", држећи га на коленима. Лобитко није склапао уста и доливао је пиво у чашу, а Рјабович, коме због сањарења преко целог боговетног дана глава беше замућена неком маглом, ћутао је и пио. После треће чаше он се опи, клону, неодољиво зажеле да са својим друговима подели своја нова осећања.

— Код тих Рабекових мени се десио један необичан случај — отпоче он трудећи се да свом гласу да равнодушан и подсмешљив тон. — Пођем ја, знате, у собу за билијар .. .

Затим он стаде да прича опширно о пољупцу, и замало па ућута. .. Већ је све испричао за тренутак и веома се страшно зачудио што му је за то требало тако мало времена. Њему је изгледало да се о томе пољупцу могло причати до зоре. Лобитко, који је много лагао па зато ником није веровао, погледа га неповерљиво и осмехну се. Мерзљаков поче покретати обрве па мирно, не скидајући очију са „Гласника Европе", рече:

— Бог би га знао шта је то! . .. Обиснути се око врата а не ословити .. Мора да је нека жена из редова психопата ...

— Да, мора да је психопата — сложи се Рјабович. — И мени се једном тако нешто десило — рече Лобитко и својим очима даде израз пренеражености.



— Путујем ја лане за Ковно . . . Узимам карту друге класе... Вагон беше пун препун, и није могло да се спава. Тутнем ја возовођи пола рубље... Он узе мој пртљаг и одведе ме у купе... Легнем и набацим покривач ... Мрачно, знате. Наједанпут, осетим да ме неко дрма за раме и дише ми право у лице. Ја некако махнем руком и осетим нечји лакат... Отворим очи и, замислите само, ко је... жена! Очи црне, усне црвене, као дивна риба лосос, ноздрве дишу страшћу, груди као одбојници...

— Допустите — прекиде га мирно Мерзљаков — што се тиче груди, то разумем, али како сте могли видети усне кад је био мрак?

Лобитко поче да се извлачи и да се смеје Мерзљакову што нимало није бистар. Ово увреди Рјабовича. Он се одмаче од сандука, леже и зарече се да више никад не буде искрен.

Отпоче логорски живот... Наиђоше дани веома слични један другом. За све то време Рјабович се осећао, мислио и понашао као да је заљубљен. Свако зутро кад му посилни донесе да се умије, он би се поливајући главу хладном водом, сетио да у његовом животу има нечега доброг и топлог.

Увече, кад његови другови заподену разговор о љубави и о жени, он би ослушкивао, примицао се ближе и имао такав израз лица као војници кад слушају причања о борбама у којима су и сами учествовали. А у оне вечери кад поднапити виши офи-цири са сетером Лобитком на челу изводе донжуанске јурише на „предграђе", међу њима је и Рјабович, који је увек бивао тужан и осећао се дубоко крив и у мислима молио њу да му опрости... У слободним часовима или у ноћи без сна, кад беше расположен да се сећа детињства, оца, мајке, свега што му је мило и драго, он се неизоставно сећао и Мјестечка, оног необичног коња, и Рабека, његове жене, налик на царицу Јевгенију, мрачне собе и светлости одшкринутих врата ...

Тридесет првог августа он се враћао из летњег логора, али не са целом бригадом него са две батерије. Целога пута сањао је и узбуђивао се као да се враћа у завичај. Страсно је зажелео да опет види необичног коња, цркву, неискрену породицу Рабекових, мрачну собу; „унутрашњи глас", који тако често вара заљубљене, шапутао је некако да ће сигурно и њу видети... И мучило га је питање: како ће се срести са њом? О чему ће с њом разговарати? Да није заборавила на пољубац? Ако се, по злу удесу, и не сусретне с њом, ипак би му било пријатно и то да само прође кроз мрачну собу и сети се... Предвече, на хоризонту се појавише позната црква и бели амбари. Рјабовичу залупа срце... Он није слушао официра који је поред њега јахао и нешто му говорио, заборавио је на све, и са жудњом је добро загледао у реку која се у даљини блистала, у кров Рабековог дома, у голубарник изнад којега су кружили голубови, обасјани сунцем на заласку.

Кад је стигао пред цркву, он је, саслушавајући коначара, свакога тренутка очекивао да се иза ограде појави коњаник и да официре позове на чај, али... коначар сврши свој извештај, официри сјахаше с коња и упутише се у село, а коњаника нема..

„Рабек ће одмах од сељака чути да смо стигли, па ће послати по нас ..." помисли Рјабович улазећи у сеоску кућу и не схватајући зашто његов друг пали свећу и зашто посилни жури да што пре спреми самовар.

Тешка узнемиреност обузе Рјабовича. Он леже, затим устаде и погледа кроз прозор, да не иде коњаник? Али њега нема. Он опет леже, после пола сата устаде, па не могући даље да подноси своју узнемиреност, он изађе на улицу и крену ка цркви. На тргу, пред портом беше мрачно и пусто... Некаква три војника стајала су на самој низбрдици и ћутала. Кад угледаше Рјабовича, они се тргоше и поздравише га војнички. Он им отпоздрави и поче се спуштати познатом путањом.

Небо на другој страни реке беше преливено пурпурним руменилом; појављивао се месец; неке две сељанке ишле су градином, кидале купус и гласно разговарале; из градина нејасно се назирао низ колибица. . . А на овој обали све беше исто као у мају: путања, жбуње, врбе изнад воде... само се није чуо храбри славуј и нису мирисале топола и млада трава.

Кад стиже до врта, Рјабович погледа кроз вратнице. У башти беше мрачно и тихо ... Само су се видела бела стабла најближих бреза и делић алеје, а све остало стапало се у црну масу. Рјабович жудно ослушну и добро загледа, али пошто је стајао око четврт сата не дочекавши да чује ни звука, нити да види какву светшвку, он окрете натраг једва се вукући...

Дође до реке. Пред њим се белело купатило генералово и чаршави пребачени преко ограде на мосту... Он се попе на мост, постоја, и без икакве потребе додирну чаршаве. Беху храпави и хладни. Он погледа доле у воду ... Река је текла брзо и једва се чуло како жубори око стубова под купатилом. Црвен месец помаљао се с леве обале; ситни таласи јурили су по његовом одсјају, развлачили га, кидали у делове, и чинило се хоће да га однесу..— „Ала је глупо! Глупо!" помисли Рјабович гледајући у воду која је јурила. „Како све ово нимало није паметно!"

Сад када више ништа није очекивао, доживљај са пољупцем, његово нестрпљење, нејасне наде и разочарање, све му се то приказа у јасној светлости. Више му се није чинило чудновато што није дочекао да се генералов коњаник појави и што никад више неће видети ону која га је случајно пољубила уместо неког другог; напротив, било би чудновато да је види ...

Вода је јурила ко зна куда и зашто. Исто тако јурила је и у мају; из речице у мају улила се у велику реку, из реке у море, затим је испарила и претворила се у кишу, и можда сада та иста вода јури пред очима Рјабовича... Чему то? Зашто?

И цео свет учини се Рјабовичу да је неразумљива и бесциљна шала... Одвојивши очи од воде и с погледом упртим у небо он се опет сети како га је судбина у појави непознате жене случајно пријатно освојила, сети се својих летошњих снова и ликова, и учини му се да је његов живот сиромашан, убог и



безизразан .. Кад се вратио у своју кућицу, он не нађе ниједног друга. Посилни му рече да су сви отишли код

„генерала Фон Трајпкина", који је послао коњаника по њих.. У тренутку букну радост у грудима Рјабовича, али је он одмах угуши, леже у постељу, и упркос својој судбини, као да је желео да јој напакости, не оде код генерала.

ДЕЧАЦИ (42)

— Волођа је стигао! — викну неко из дворишта. — Стигли су Волођичка! — врисну Наталија утрчавши у трпезарију. — Ох, боже мој! И цела породица Корољевих, која је нестрпљиво очекивала свога Волођу, полете према прозорима.

Пред улазом су стајале широке саонице и с тројке белих коња дизала се густа пара. Санке су биле празне, јер је Волођа већ стајао на трему и црвеним, промрзлим прстима одвезивао капуљачу. По његовом гимназијском капуту, качкету, каљачама и коси на слепоочницама попало је било иње, и сав је, од главе до пете, тако пријатно мирисао на мраз да је човек, гледајући га, добијао жељу да се стресе и каже: „бррр!" Мајка и тетка полетеше да га грле и љубе. Наталија се стушти према његовим ногама и поче да му скида чизме, сестре ударише у цику, врата су шкрипала, трескала, а Волођин отац, само у прслуку и с маказама у руци, утрча у предсобље и престрашено повика:

— Очекивали смо те још синоћ! Јеси ли добро путовао? Срећно? Господе боже, па пустите га да се поздрави са оцем! Зар ја нисам отац, шта ли?

„Ав! Ав!" — завијао је у басу Милорд, огроман Црни пас, лупајући репом о зидове и намештај. Све се слило у јединствен радостан шум који је трајао неколико минута. Кад прође први излив радости, Корољеви запазише да се у предсобљу, осим Волође, налази још један мали човек, сав замотан у мараме, шалове и капуљаче, прекривен ињем; он је непомично стајао у ћошку, у сенци коју је бацала велика лисичја бунда.

— А ко је ово, Волођичка? — упита мајка шапатом. — Ах — трже се Волођа. — Имам част да вам представим свога друга Чечевицина, ученика другог

разреда ... Довео сам га у госте. — Врло нам је мило, изволите само! — рече радосно отац. — Извините, ја онако по домаћи, без

капута.. Молим вас! Наталија, помози господину Чечевицину да се свуче! О Господе боже, отерајте то псето! Права напаст!

Нешто доцније Волођа и његов друг Чечевицин, ошамућени бучним дочеком и још румени од зиме, седели су за столом и пили чај. Слабо зимско сунце, продирући кроз снег и ледене шаре на прозорима, треперило је на самовару и купало своје чисте зраке у чинији с водом. У соби је било топло. Дечаци су осећали како се у њиховим озеблим телима кошкају топлота и студен, а да ниједна не жели да одступи.

— Е па скоро ће и Божић! — говорио је отегнуто отац завијајући цигарету од тамномрког дувана. — А зар је давно било лето кад је мати плакала испраћајући те? А ево, ти већ стигао ... Брзо пролази време, брајко мој! Не стигнеш ни да се окренеш а старост већ дошла. Господине Чибисове, служите се, молим вас, не стидите се! Код нас је све једноставно.

Три Волођине сестре, Каћа, Соња и Маша, најстаријој је било једанаест година, седеле су за столом и нису скидале очи с новог познаника. Чечевицин је био истих година и исте висине као Волођа, само не тако пуначак и бео, већ мршав, тамнопут, пегав. Коса му је била чекињаста, очи мале, усне дебеле; једном речју, био је врло ружан, и да на њему не беше гимназијске доламице, по спољашности би се могло помислити да је куваричин син. Био је намргођен, непрестано је ћутао и ниједном се није осмехнуо. Гледајући га, девојчице су одмах закључиле да је то, по свој прилици, веома паметан и учен човек. Он је непрекидно о нечему размишљао и толико је био занет својим мислима да би сваки пут кад би га нешто упитали задрхтао, отресао главом и молио да понове питање.

Девојчице су запазиле да је и Волођа, иначе увек весео и причљив, овог пута говорио мало, уопште се није смејао и чак као да се и није радовао што је дошао кући. За време чаја обратио се сестрама само једанпут, и то неким необичним речима. Упро је прст у самовар и рекао:

— А у Калифорнији се уместо чаја пије џин. И он је био обузет некаквим мислима, и судећи по погледима које је с времена на време измењивао

са својим другом Чечевицином, дечаци су имали исте бриге. После чаја сви пређоше у дечју собу. Отац и девојчице седоше за сто и наставише посао који је био

прекинут доласком дечака. Они су од шарене хартије правили цвеће и траке за јелку. То је био забаван и бучан посао. Сваки нови цвет девојчице су дочекивале узвицима усхићења, чак и повицима страха, као да је тај цвет с неба пао, тата се такође одушевљавао и с времена на време бацао маказе на под љутећи се на њих што су тупе. Мама је утрчавала у дечју собу с веома забринутим лидем и питала:

— Ко је узео моје маказе? Опет си ти, Иване Николајичу, узео моје маказе! — Господе боже, чак ни маказе не дају! — одговарао је плачним гласом Иван Николајич и,

забацивши се на наслон фотеље, заузимао позу увређеног човека, али би се после једног тренутка поново одушевљавао.

Кад је Волођа раније долазио, он је такође учествовао у кићењу јелке или је трчао у двориште да погледа како кочијаш и пастир праве снешка. Али овога пута он и Чечевицин не обратише никакву пажњу на



шарену хартију и чак ни једном не одоше до коњушнице, него седоше крај прозора и почеше Да се дошаптавају о нечему; затим раширише географски атлас и задубише се у неку мапу.

— Најпре у Перм ... — тихо је говорио Чечевицин — одатле у Тјумењ . .. затим Томск ... онда .. онда на Камчатку ... Одатле ће нас Ескими чамцима превести преко Беринговог мореуза ... И ето ти Америке... Тамо има много дивљих звери.

— А Калифорнија? — упита Волођа. — Калифорнија је ниже... Само да се ми дочепамо Америке, а Калифорнија није далеко. Храну

можемо да прибављамо ловом и пљачком. Чечевицин је целог дана избегавао девојчице и посматрао их испод ока. После вечерњег чаја догоди

се да га оставише једно пет минута самог с девојчицама. Ћутање беше неугодно. Он се грубо закашља, протрља десним дланом леву руку, туробно погледа у Каћу и упита:

— Јесте ли читали Мајн Рида? — Не, нисам читала... Је л'те, умете ли ви да се клизате на клизаљкама? Задубљен у своје мисли, Чечевицин не одговори на питање већ само снажно наду образе и тако

силно уздахну као да му је врућина. Он још једном подиже очи на Каћу и рече: — Кад крдо бизона јури преко пампаса, онда земља дршће, а мустанзи се пропињу и ржу од страха. Чечевицин се суморно осмехну и додаде: — А Индијанци нападају на возове. Али најгоре од свега су москити и термити. — А шта је то? — То је једна врста мрава, само с крилима. Они јако уједају. Знате ли ко сам ја? — Господин Чечевицин. — Не. Ја сам Монтигомо, Јастребова Канџа, вођа непобедивих. Маша, најмлађа девојчица, погледа најпре њега, затим у прозор иза кога се већ спуштало вече, па

рече замишљено: — А ми смо синоћ за вечеру имали сочиво.

19 Потпуно неразумљиве Чечевицинове речи,

непрекидно дошаптавање с Волођом, као и то што се Волођа није играо него једнако о нечему размишљао — све је то било загонетно и необично. Зато обе старије девојчице, Каћа и Соња, почеше будно да прате дечаке. Увече, кад су дечаци отишли на спавање, девојчице се дошуњаше до врата и стадоше да прислушкују њихов разговор. О, шта дознадоше! Дечаци су се спремали да беже некуд у Америку да траже злато; за пут су већ били све припремили: пиштољ, два ножа, двопек, увеличавајуће стакло за паљење ватре, компас и четири рубље. Оне сазнаше да ће дечаци морати да препешаче неколико хиљада врста, а путем да се боре с тигровима и домороцима, затим да скупљају злато и слонову кост и убијају непријатеље; мораће да постану гусари, да пију џин и, на крају крајева, да се ожене лепотицама и да обрађују плантаже. Волођа и Чечевицин су разговарали и, занети, прекидали један другога. Чечевицин је при том себе називао: „Монтигомо Јастребова канџа" а Волођу „мој бледолики брат".

— Пази само, немој да кажеш мами — рече Каћа Соњи полазећи с њом на спавање. — Волођа ће нам донети из Америке злата и слонове кости, а ако кажеш, онда га неће пустити.

Уочи Бадњег дана Чечевицин је целог дана проучавао карту Азије и нешто записивао, а Волођа, сетан, поднадуо као да га је пчела ујела, суморно је шетао по собама и ништа није јео. Једном је чак у дечјој соби застао пред иконом, прекрстио се и рекао:

— Господе, опрости мени грешноме! Господе, чувај моју јадну, несрећну маму! Предвече, он се расплака. Полазећи на спавање, Дуго је грлио оца, мајку и сестре. Каћа и Соња су

знале у чему је ствар, а најмлађа, Маша, ништа није схватила, баш ништа, и само бисепри погледу на Чечевицина замислила и говорила уздишући:

— Дада каже да кад је пост онда се једе пасуљ и сочиво. Рано ујутру на Бадњи дан Каћа и Соња тихо устадоше из кревета и одоше да виде како ће дечаци

да побегну у Америку. Пришуњаше се вратима: — Значи, ти нећеш да идеш? — љутито је питао Чечевицин. — Говори, не идеш? — О, боже! — тихо је плакао Волођа. — Па како да идем? Жао ми је маме. — Бледолики брате, молим те, хајдемо! Ти си тврдио да ћеш поћи, ти си мене наговорио, а сад кад

треба да пођемо, уплашио си се. — Ја ... ја се нисам уплашио ... него ми је ... жао ми је маме ... — Онда кажи: идеш или не? — Ићи ћу, само... причекај. Хтео бих да проживим мало код куће. — Ако је тако, онда идем сам! — одлучи Чечевицин. — Снаћи ћу се и без тебе. А још си хтео да

ловиш тигрове, да се бориш! Кад је тако, дај моје каписле! Волођа заплака тако горко да се ни сестре не могаше уздржати, па и оне тихо заплакаше. Завлада

тишина. — Значи, нећеш ићи? — упита још једном Чечевицин. — Хо ... хоћу. — Онда се облачи!

19

Сочиво на руском: чечевица.



Да би наговорио Волођу, Чечевицин је хвалио Америку, урлао као тигар, представљао пароброд, тукао се, обећао Волођи сву слонову кост и све лавље и тигрове коже.

И тај слабашни, мрки дечак са чекињастом косом и пегама учини се девојчицама необичан, диван. Био је то јунак, одлучан, неустрашив човек, а рикао је тако да се стојећи иза врата заиста могло помислити да је то тигар или лав.

Девојчице се вратише у своју собу, и док су се облачиле, Каћа очију пуних суза рече: — Ах, тако ми је тешко! До два сата, кад седоше да ручају, све је било тихо, али се за ручком одједном откри да дечаци нису

код куће. Послаше да их траже у кући за чељад, у коњушници, у економовој кућици, али их тамо не беше. Послаше у село, ни тамо их не нађоше. Затим су и чај пили без дечака, а кад седоше да вечерају, мама је била врло узнемирена, чак је и плакала. У току ноћи поново су отишли у село, тражили, ишли су с фењерима на реку. О, боже каква се узбуна подигла!

Сутрадан је дошао полицајац, па су у трпезарији састављали некакав акт. Мама је плакала. Кад се наједном испред трема зауставише саонице, са тројке белих коња дизала се пара. — Волођа је стигао! — викну неко из дворишта. — Стигли су Волођичка! — Закука Наталија утрчавши у трпезарију. И Милорд залаја у басу: „Ав! ав!" Показало се да су дечаке задржали у вароши, у чаршији (мували

су се тамо и непрестано распитивали где се продаје барут). Како уђе у предсобље, Волођа зарида и обисну се мајци око врата. Девојчице су дршћући са ужасом мислиле на то шта ли ће сад бити, чуле су како је тата одвео Волођу и Чечевицина у свој кабинет, тамо је дуго разговарао с њима, и мама је говорила и плакала.

— Зар је то ред? — понављао је тата. — Ако, не дај боже, дознају у гимназији, искључиће вас. Срам вас било, господине Чечевицине! То није лепо! Ви сте коловођа и надам се да ће вас ваши родитељи већ казнити. Зар је то ред? Где сте преноћили?

— На железничкој станици! — поносно одговори Чечевицин. Волођа је затим лежао, а на главу су му стављали облоге од сирћета. Некуда отпослаше телеграм, а

следећег дана стиже једна госпа, Чечевицинова мајка, и одведе свог сина. Кад је Чечевицин одлазио, лице му беше сурово и надмено, а опраштајући се с девојчицама, он не

изусти ни речи; узе само Каћину свеску и написа за успомену: „Монтигомо — Јастребова Канџа!"

КАШТАНКА (43)

РУЖНО ПОНАШАЊЕ

Млада, риђа куца — мелез јазавичара и обичног пса — њушке врло сличне лисици, трчала је горе-доле по плочнику и немирно се освртала наоколо. Ретко се заустављала и, кроз плач, подижући час једну, час другу озеблу шапу, трудила се да схвати како се то догодило да залута.

Одлично се сећала како је провела дан и како је, на крају, доспела на тај непознати плочник. Дан је почео тиме што је њен газда, столар Лука Александрич, ставио капу на главу, узео под мишку некакву дрвену ствар завијену у црвену мараму и викнуо:

— Каштанка, хајдемо! Чувши своје име, мелез јазавичара и обичног пса изашао је испод тезге где је спавао на струготини,

слатко се протегао и потрчао за газдом. Муштерије Луке Александрича живеле су страховито далеко, тако да је, пре него што би стигао до свакога од њих, столар морао неколико пута да свраћа у крчму и да се поткрепљује. Каштанка се сећала да се уз пут понашала врло непристојно. Од радости што су је повели у шетњу скакала је, насртала лајући на вагоне трамваја што га је вукао коњ, утрчавала у дворишта и јурила псе. Столар ју је сваки час губио из вида, заустављао се и срдито викао на њу. Чак је једном бесно шчепао њено лисичје уво, продрмусао га и испрекидано рекао:

— Црк ... ла ... да ... бог ... да, несрећо! Пошто jе обишао муштерије, Лука Александрич је на који минут свратио сестри код које је пио и мезетио; од сестре је кренуо познанику књиговесцу, од књиговесца у биртију, из биртије куму итд. Једном речју, кад је Каштанка доспела на непознати плочник, већ се смркавало и столар је био трештен пијан. Махао је рукама, дубоко уздисао и мрмљао:

— У греху ме роди мати у утроби мојој! Ох, грехови, грехови! Сада, ето, идемо улицом и гледамо фењере, а кад умремо — горећемо у огњеном паклу...

Или је прелазио на добродушан тон, дозивао Каштенку и говорио јој: — Ти си, Каштанка, као буба и ништа више. Спрам човека ти си исто што и тесар према столару... Док је тако с њом разговарао, одједном је затрештала музика. Каштанка се осврнула и видела да

улицом право на њу иде пук војника. Како није подносила музику која ју је нервирала, устумарала се и почела да завија. На њено велико чуђење, уместо да се уплаши, цикне и опсује, столар се широко осмехнуо, стао мирно и са свих пет прстију салутирао. Видевши да газда не протестује, Каштанка је стала још јаче да завија и, ван себе, јурнула преко улице на други плочник.

Кад је дошла себи, музика више није свирала и пук војника је нестао. Претрчала је улицу на истом месту где је оставила газду, али, авај! Столара није било тамо. Јурнула је напред, затим натраг, још једном је претрчала улицу, али столар као да је у земљу пропао ... Каштанка је почела да њуши плочник у нади да



ће наћи газду по мирису његовог трага, али пре тога је прошао некакав неваљалац у новим гуменим каљачама и сад су се сви фини мириси мешали с оштрим задахом каучука тако да се ништа није могло разазнати.

Каштанка је јурила тамо-амо и никако није налазила газду, а за то време почело је да се смркава. С обе стране улице упалили су се фењери и на прозорима кућа засијала је светлост. Падао је крупан, паперјаст снег и бело обојио калдрму, леђа коња, капе кочијаша и, што се више смркавало, предмети су постајали бељи. Поред Каштанке, заклањајући јој видик и гурајући је ногама, непрекидно, горе-доле, пролазиле су непознате муштерије. (Цело човечанство Каштанка је делила на два веома неједнака дела: на газде и муштерије; међу једнима и другима постојала је битна разлика: први су имали права да њу туку, а друге је она сама имала права да хвата за ноге.) Муштерије су некуд журиле и нису на њу обраћале нимало пажше.

Кад се већ сасвим смрачило, Каштанку је обузело очајање и ужас. Шћућурила се уз неку капију и почела горко да плаче. Уморила се лутајући цео дан са Луком Александричем, уши и шапе су јој озебле, а била је и страшно гладна. Целога дана само је двапут глоцнула: јела је код књиговесца мало лепила од скроба и у једној крчми поред тезге нашла кожицу од кобасице — то је било све. Да је била човек, сигурно би помислила:

„Не, тако се не може живети! Треба се убити!"

ТАЈАНСТВЕНИ НЕЗНАНАЦ

Али она ни о чему није мислила и само је плакала. Кад јој је мек паперјаст снег сасвим покрио леђа и главу и она изнемогла утонула у тежак дремеж, одједном је капија зашкрипала, зацвилела и ударила је у слабину. Скочила је. Из отворених врата изашао је некакав човек који је припадао класи муштерија. Пошто је Каштанка зацвилела и пала му под ноге, није могао а да на њу не обрати пажњу. Нагнуо се над њу и упитао:

— Куцо, а откуд ти? Ја сам те ударио? О, јадна, јадна ... Но, не љути се ... Крив сам. Каштанка је погледала у незнанца кроз пахуљице које су јој се нахватале по трепавицама, и видела

је пред собом ониског и дебељушкастог човечуљка с обријаним надувеним лицем, у цилиндру и са раскопчаном бундом.

— Зашто завијаш? — продужио је скидајући прстом снег са њених леђа. — Где је твој газда? Изгледа да си се изгубио, ах, јадни псићу! Шта ћемо сад да радимо?

Осетивши у гласу незнанца топлу, срдачну ноту, Каштанка му је лизнула руку и зацвилела још жалосније.

— А што си добра, смешна! — рече незнанац. — Као лисица! Но, па шта, нема друге, хајде са мном! Можда ћеш за нешто бити погодна... Но, напред!

Он цмокну уснама и даде Каштанки знак руком који је могао да значи само: „Хајдемо!" Каштанка је пошла.

Није прошло више од пола часа, а она је већ седела на поду у великој светлој соби и, нагнувши главу на страну, умилно и љубопитљиво гледала незнанца који је седео за столом и вечерао. Он је јео и бацао јој комадиће .. Најпре јој је дао хлеб и зелену корицу сира, затим комадић меса, пола пирога, пилеће кости, а она је, гладна, све то тако брзо појела да није ни стигла да осети укус. И што је више јела, бивала је све гладнија.

— Ала те слабо хране твоје газде! — говорио је незнанац и гледао с каквом је огромном похлепом гутала несажвакане комадиће. — И како си мршава! Сама кост и кожа ...

Каштанка је појела много, али се није најела, већ се само ошамутила од јела. После вечере је легла насред собе, опружила ноге и, осећајући у целом телу пријатну малаксалост, замахала репом. Док је њен нови газда, заваљен у наслоњачи, пушио цигару, махала је репом и решавала питање: где је боље — код незнанца или код столара? Код незнанца је покућство бедно и ружно; осим наслоњаче, отомана, лампе и ћилима, код њега нема ничег и соба изгледа празна; код столара је цео стан дупке пун ствари; он има сто, тезгу, гомилу шушке, ренде, длета, тестере, кавез са штиглицом, чабар... Код незнанца ни на шта не мирише, код столара је у стану увек магла и дивно мирише на туткало, лак и шушке. Зато незнанац има једно врло значајно преимућство — он даје много да се једе и, треба бити сасвим правичан према њему, док је Каштанка седела поред стола и нежно гледала у њега, није је ниједанпут ударио, није залупао ногама и ниједном није викнуо: „Ма-арш напоље, проклета!"

Пошто је попушио цигару, нови газда је изашао и за часак се вратио држећи у руци мали душек. — Хеј, ти куцо, дођи овамо! — рекао је и ставио душечић у кут поред отомана. — Лези ту. Спавај! Затим је угасио лампу и изашао. Каштанка се разбашкарила на душечићу и склопила очи; са улице

је чула лавеж и хтела да на њега одговори, али изненада, неочекивано, обрва је туга. Сетила се Луке Александрича, његовог сина Феђушке, пријатног месташца под тезгом... Сетила се да се за дугих зимских вечери, кад је столар стругао или наглас читао новине, Феђушка обично с њом играо... Извлачио ју је за задње шапе испод тезге и изводио с њом такве мајсторије да јој се мутило у глави и болели је зглобови. Приморавао ју је да хода на задњим шапама, правио од ње звоно, то јест јако је вукао за реп, због чега је она цвилела и лајала, давао јој да шмрче бурмут... Нарочито мучна била је следећа мајсторија: Феђушка би привезао о конопчић парченце меса и давао га Каштанки, затим, кад би га она прогутала, уз громки смех га



је извлачио из њеног стомака. И што су успомене биле јасније, то је Каштанка гласније и тужније цвилела. Али су убрзо умор и топлота надјачали тугу.. Хватао ју је сан. У њеној машти трчкарали су пси;

трчкарала је, између осталих, и рундава стара пудлица, с мреном на оку и чуперцима длаке око њушке, коју је данас видела на улици. Феђушка са длетом у руци појурио је за пудлицом. Затим је изненада, и сам обрастао у чупаву длаку, весело залајао и нашао се поред Каштанке. Каштанка и он су се добродушно оњушили и изјурили на улицу.

НОВО, ВРЛО ПРИЈАТНО ПОЗНАНСТВО

Кад се Каштанка пробудила, било је већ свануло и с улице је допирала бука каква се јавља само дању. У соби није било никог. Каштанка се протегла, зевнула и, љутита, натмурена, прошетала се по соби. Оњушила је углове и намештај, завирила у предсобље и није нашла ништа занимљиво. Осим врата која су водила у предсобље, била су ту још једна врата. Пошто је размислила, Каштанка је обема шапама загребала по њима, отворила их и ушла у суседну собу. Ту је на постељи, покривеној вуненим ћебетом, спавала муштерија у којој је познала јучерашњег незнанца.

— Рррр — зарежала је, али, сетивши се јучерашње вечере, замаха репом и стаде да њуши. Оњушила је одећу и чизме незнанца и закључила да миришу на коња. Из спаваће собе водила су некуд још једна врата, такође затворена. Каштанка је загребала по тим вратима, упрла у њих грудима, отворила их и одмах осетила чудан, врло сумњив мирис. Предосећајући непријатан сусрет, режећи и осврћући се, Каштанка је ушла у малу собу са прљавим тапетама и од страха узмакла. Видела је нешто неочекивано и страшно. Спуштене шије и главе, раширених крила и шиштећи, право на њу се устремио сиви гусан. Мало даље од њега на душечићу је лежао бели мачак; угледавши Каштанку, скочио је, извио леђа у лук, подигао реп, накострешио длаку и зафрчао. Куца се озбиљно уплашила, али како није желела да покаже свој страх, громко је залајала и јурнула на мачка...

Мачак је још више извио леђа, зафрчао и ударио Каштанку шапом по глави. Каштанка је одскочила села на све четири шапе и, примичући мачку губицу, гласно, продорно залајала; за то време гусан јој се привукао с леђа и уштинуо је тако да ју је заболело. Каштанка је скочила и јурнула на гусана

— Шта је то? — чуо се јак љутит глас и у собу је ушао незнанац у огртачу и са цигаром у зубима. — Шта то значи? На место!

Пришао је мачку, кврцнуо га по извијеним леђима и рекао: — Фјодоре Тимофејичу, шта то значи? Заподели сте тучу? Ах, ти, стари угурсузе! Лези! И, обраћајући се гусану, викну: — Иване Иваничу, на место! Мачак је покорно легао на свој душечић и затворио очи. Судећи по изразу његове њушке и

брковима, и сам је био незадовољан што је плануо и упустио се у тучу. Каштанка је почела увређено да завија, а гусан је истегао шију и расторокао се о нечем брзо, ватрено и опширно, али потпуно неразумљиво.

— Добро, добро! — рече газда и зевну. — Треба да се живи мирно и сложно. — Погладио је Каштану и наставио: — А ти, риђушо, не бој се .. То је добра публика, неће те увредити. Причекај, како ћемо те звати? Без имена не иде, братац.

Незнанац је размислио и рекао: — Знаш шта ..., ти ћеш бити — Тетка ... Разумеш? Тетка! И поновивши неколико пута реч „Тетка", изашао је. Каштанка је села и стала да посматра. Мачак је

непомично лежао на душечићу и правио се да спава. Гусан, истежући шију и тупкајући на месту, и даље је о нечему брзо и ватрено говорио. То је, очевидно, био врло паметан гусан; после сваке дуге тираде он је задивљено узмицао и чинило се да се одушевљава својим говором... Пошто га је саслушала и одговорила му: „Рррр . .", Каштанка је стала да њуши ћошкове. У једном углу било је мало корито у коме је угледала потопљен грашак и расквашене корице ражаног хлеба. Пробала је грашак — није био укусан, пробала је коре — и почела да једе. Гусан се нимало није увредио што непознат пас једе његову храну, већ је, напротив, почео да говори још ватреније и, да би изразио своје поверење, сам је пришао коританцету и појео неколико зрна грашка.

ЧУДА НЕВИЂЕНА

Мало касније незнанац је опет ушао и донео некакву чудну ствар сличну капији и слову П. На попречној греди тога дрвеног, грубо издељаног П висило је звоно и био привезан пиштољ; са клатна у звону и кубуре пиштоља висиле су узице. Незнанац је ставио П насред собе, нешто је дуго развезивао и завезивао, затим је погледао гусана и рекао:

— Иване Иваничу, извол'те! Гусан му се приближио и зауставио се у ставу очекивања. — Но — рече незнанац — почнимо од почетка. Пре свега, поклони се и начини реверанс! Брзо! Иван Иванич је истегао врат, заклимао главом на све стране и повукао ногом по поду. — Тако, сила си ... Сада умри! Гусан је легао на леђа и подигао ноге. Обавивши још неколико сличних лакших мајсторија, незнанац

се изненада ухватио за главу, начинио ужаснуто лице и повикао: — У помоћ! Пожар! Горимо!



Иван Иванич је дотрчао до слова П, узео у узицу и зазвонио у звоно. Незнанац је био врло задовољан. Погладио је гусана по шији и рекао:

— Сила си, Иване Иваничу! Сад покажи да си златар и да тргујеш златом и брилијантима. Замисли сад да долазиш у своју радњу и затичеш у њој лопове. Како би поступио у том случају?

Гусан је узео у кљун другу узицу и повукао је; од тога се одмах разлегао заглушни пуцањ. Каштанки се много допало звоњење, а пуцњем се толико одушевила да је оптрчала слово П и залајала.

— Тетка, на место! — викну незнанац. — Тишина! Посао Ивана Иванича није се завршио пуцњем. Цео час после тога незнанац га је терао око себе у

кругу и пуцао бичем, при чему је гусан имао да скаче преко препона и кроз обруч, да се пропиње, односно да седне на реп и да маше ногама. Каштанка није скидала поглед с Ивана Иванича, цичала је од одушевљења и неколико пута гласно лајући потрчала за њим. Заморивши гусана и себе, незнанац је обрисао зној са чела и повикао:

— Марија, позовиде овамо Хавроњу Ивановну! За тренутак се чуло гроктање... Каштанка је зарежала, куражила се и за сваки случај пришла ближе незнанцу. Отворила су се врата, у собу је завирила некаква старица и рекавши нешто, пустила унутра црну, врло ружну свињу. Не обраћајући никакву пажњу на Каштанкино режање, свиња је подигла рилце и весело загроктала. Изгледа Да јој је било врло пријатно што види свога газду, мачка и Ивана Иванича. Кад је пришла мачку и лако га гурнула њушком у трбух, а затим стала да говори нешто са гусаном, у њеним покретима, у гласу и у подрхтавању репића осећало се много добродушности. Каштанка је одмах разумела да није потребно режати и лајати на такве типове. Газда је склонио слово П и рекао:

— Фјодоре Тимофејичу, извол'те! Мачак се подигао, лено протегао и нерадо, као да чини услугу, пришао свињи. — Но, почнимо од египатске пирамиде — рече газда. Он је дуго нешто објашњавао, затим је командовао: „Један .. два ... три!" Чувши реч „три", Иван

Иванич је узмахнуо крилима и скочио свињи на леђа... Кад се учврстио на чекињастим лећима балансирајући крилима и вратом, Фјодор Тимофејич се млитаво и лено, с очевидним омаловажавањем таквог изгледа, као да презире и ниподаштава своју вештину, попео свињи на леђа, затим се нерадо успентрао на гусана и стао на задње шапе Створено је оно што је незнанац називао „египатска пирамида". Каштанка је цикнула од одушевљења, али је у том часу старац-мачак зевнуо, изгубио равнотежу и стропоштао се с гусана. Иван Иванич је посрнуо и исто тако се свалио. Незнанац је повикао, замахао рукама и стао опет нешто да објашњава. Пошто се бактао цео час са пирамидом, неуморни газда поче учити Ивана Иванича да јаше на мачку, затим је мачка учио да пуши итд.

Учење се завршило тиме што је незнанац обрисао зној са чела и изашао, Фјодор Тимофејич гадљиво зафрчао, легао на душечић и склопио очи. Иван Иванич се упутио према коританцету, а свињу је одвела старица. Захваљујући мноштву нових утисака, дан је прошао Каштанки неосетно, а увече се са својим душечићем нашла у собици са прљавим тапетама и преноћила заједно са Фјодором Тимофејичем и гусаном.

ТАЛЕНАТ! ТАЛЕНАТ!

Прошло је месец дана. Каштанка се већ навикла да је свако вече хране укусном храном и зову Тетка. Свикла се и на незнанца и на своје нове сустанаре. Живот је текао као по лоју.

Сви су дани почињали исто. Обично се најраније будио Иван Иванич и одмах долазио Тетки или мачку, савијао шију и почињао да говори о нечему ватрено и убедљиво али као и раније неразумљиво. Понекад је дизао главу и изговарао дуге монологе. Првих дана познанства Каштанка је мислила да он много говори зато што је врло паметан, али није прошло много времена, а она га више нимало није ценила; кад јој је прилазио са дугим говорима, није више махала репом и сматрала га је досадним брбљивцем који другима не да да спавају, и без икаквог устезања му је говорила: „Рррр ..."

Фјодор Тимофејич, пак био је господин друге врсте. Кад би се пробудио, није пуштао ни гласа, није се мицао и чак ни очи није отварао. Није ни желео да се пробуди јер, како је изгледало, није баш волео живот. Ништа га није занимало, према свему се односио равнодушно и немарно, све је презирао, па чак и кад је јео своју укусну храну, презриво је фрчао.

Пробудивши се, Каштанка би се прошетала по собама и њушкала углове. Само њој и мачку било је допуштено да се мувају по целом стану; гусан није имао права да прекорачи праг собице с прљавим тапетама, а Хавроња Ивановна је живела негде у дворишту у шупици и појављивала се само за време учења. Газда се будио касно и, пошто би попио чај, одмах би почео да изводи своје мајсторије. Свакога дана у собу су уносили слово П, бич, обруче, и свакога дана се вежбало једно исто. Учење је трајало тричетири часа, тако да се Фјодор Тимофејич понекад тетурао од умора као пијан, Иван Иванич је отварао кљун и тешко дисао, а газда би поцрвенео и никако није могао да отре зној са чела.

Учење и ручак су чинили дане веома занимљивим, вечери су протицале досадно. Увече је газда обично некуд одлазио и одводио гусана и мачка. Пошто би остала сама, Тетка би легла на душечић и одавала се тузи.. Туга јој се прикрадала неосетно и обухватала је постепено као помрчина собу. Почињало је тиме што је куца губила сваку вољу да лаје, једе, трчи по собама и чак да гледа, затим су се у њеној машти појављивале некакве две нејасне прилике, ни пси, ни људи, симпатичних лица, миле, али



несхватљиве; кад би се оне појавиле, Тетка би махала репом и чинило би јој се да их је негде некад видела и волела . . . А кад год је тонула у сан, осећала је да те прилике миришу на туткало шушке и лак.

Кад се сасвим навикла на нови живот и од мршавог, коштуњавог домаћег пса претворила у ситог, однегованог пса, једном пре учења газда ју је погладио и рекао:

— Време нам је, Тетка, да почнемо да радимо, доста си беспосличила. Желим да од тебе створим артисткињу... Хоћеш ли да постанеш артисткиња?

И почео је да је учи разним вештинама. Првога часа је учила да стоји и да хода на задњим шапама, што јој се необично допадало. Другога часа је требало да скаче на задњим шапама и да хвата шећер који је учитељ држао високо над њеном главом.

Затим је, следећих часова, играла, трчала по конопцу, скичала уз музику, звонила и пуцала, а већ за месец дана је с успехом могла да замењује Фјодора Тимофејича у „египатској пирамиди". Учила је врло радо и била задовољна својим успесима; трчање по конопцу с исплаженим језиком, скакање кроз обруч и јахање на старом Фјодору Тимофејичу представљали су за њу највеће уживање. Сваку успелу мајсторију пропратила би гласним одушевљеним лајањем, а учитељ се дивио, исто тако одушевљавао и трљао руке.

— Таленат! Таленат! — говорио је. — Несумњив таленат! Ти ћеш сигурно имати успеха! И Тетка је тако навикла на реч „таленат" да би, кад год би је газда изговорио, поскакивала и

освртала се као да је то њен надимак.

НЕМИРНА НОЋ

Тетка је сањала псећи сан, као да за њом јури пазикућа с метлом, и пробудила се од страха. У собици је било тихо, мрачно и веома загушљиво. Уједале су је буве. Тетка се никад ран није плашила помрчине, али сад јој је због нечега било страшно и зажелела је да лаје. У суседној соби газда је гласно уздахнуо. Затим, мало доцније, у својој шупици је загроктала свиња, и опет се све утишало. Кад мислиш на јело, лакне ти на души, и Тетка је почела да мисли на то како је данас Фјодору Тимофејичу украла кокошју ногу и сакрила је у гостинској соби између ормара и зида, где има врло много паучине и прашине. Не би било наодмет да сад оде и погледа је ли та нога цела или није. Лако је могуће да ју је газда нашао и појео. Али пре зоре се не сме излазити из собе — такав је пропис. Тетка је склопила очи да што пре заспи пошто је из искуства знала да, уколико пре заспи, раније ће и сванути. Али изненада, недалеко од ње разлегао се страшан крик који ју је натерао да уздрхти и скочи на све четири ноге. То је крикнуо Иван Иванич и његов крик није био брбљив и убедљив као обично, већ некако дивљи, продоран и неприродан, сличан шкрипању капије кад се отвара. Не разабирајући ништа у помрчини и не схватајући, Тетка је осетила још већи страх и зарежала: — Рррр...

Прошло је онолико времена колико је потребно да се оглође добра кост; крик се није поновио. Тетка се мало-помало смирила и задремала. Сањала је два велика црна пса са прамењем прошлогодишње длаке на бедрима и слабинама; они су из великог чабра халапљиво јели сплачине од којих се подизала бела пара и допирао веома укусан мирис; ту и тамо освртали су се на Тетку, кезили зубе и режали: „А теби нећемо дати!" Али из куће је истрчао сељак у бунди и потерао их бичем; тада је Тетка пришла чабру и почела да једе, али пошто је сељак замакао за капију, оба црна пса су се с урликом бацила на њу и одједном је опет одјекнуо продоран крик.

— К-хе! К-хе-хе! — повикао је Иван Иванич. Тетка се пробудила, скочила и не силазећи са душечића, почела да завија. Учинило јој се да то не

виче Иван Иванич, него неко други, туђинац. И због нечега је у шупици опет загроктала свиња. Затим се зачуло стругање папуча по поду и у собицу је ушао газда у домаћој хаљини и са све ћом.

Треперава светлост је заиграла по прљавим тапетама и распршила помрачину. Тетка је видела да у собици нема никог страног. Иван Иванич је седео на поду и није спавао. Крила су му била раширена, кљун отворен и уопште је изгледао као да се веома уморио и ожеднео. Ни стари Фјодор Тимофејич није спавао. Сигурно је и њега пробудио крик. — Иване Иваничу, шта је то с тобом? — упитао је газда гусана. — Зашто вичеш? Јеси ли болестан? Гусан је ћутао. Газда га је више пута дотакао по шији, погладио по леђима и рекао:

— Чудак си ти! Сам не спаваш и другима не даш да спавају. Кад је газда изашао и однео свећу, опет је настала помрчина. Тетки је било страшно. Гусан није

викао, али њој се опет причинило да у помрчини стоји неко туђ. Најстрашније од свега било је то што тога туђинца није могла ујести пошто је био невидљив и безобличан. И због нечега је мислила да се те ноћи свакако мора догодити некакво зло. Фјодор Тимофејич је био такође узнемирен. Тетка је чула како се врти на своме душечићу, зева и тресе главом.

Негде на улици неко је залупао у капију и у шупици је загроктала свиња. Тетка је стала да скичи, пружила предње шапе и положила главу на њих. Учинило јој се да у лупању на капију, у гроктању свиње, која због нечег није спавала, у помрчини и у тишини има нечег исто тако тужног и страшног као и у крику Ивана Иванича. Сви су били уплашени и немирни, али зашто? Ко је тај невидљиви туђинац? Тад су поред Тетке за тренутак букнуле две тамне, зелене искрице. То јој је први пут за све време познанства пришао Фјодор Тимофејич. Шта му је требало? Тетка му је лизнула шапу и не питајући зашто је дошао, почела да завија тихо и различитим гласовима.

— К-хе! — крикнуо је Иван Иванич. — К--хе-хе!



Опет су се отворила врата и ушао је газда са свећом. Гусан је седео у ранијем положају с отвореним кљуном и раширених крила. Очи су му биле затворене.

— Иване Иваничу! — зовнуо је газда. Гусан се није ни помакао. Газда је сео поред њега на под, тренутак га ћутке посматрао и рекао: — Иване Иваничу! Шта је то? Умиреш, је ли! Ах, сад сам се сетио, сетио! — узвикнуо је и ухватио се

за главу. — Знам откуд је то! То је отуд што те је данас ударио коњ! Боже мој, боже мој! Тетка није разумела шта газда говори, али по његовом лицу је видела да и он очекује нешто ужасно.

Испружила је њушку према тамном прозору кроз који је, како јој се чинило, гледао неки туђинац и почела да завија.

— Он умире, Тетка! — рекао је газда и пљеснуо рукама. — Да, да, умире! У собу вам је дошла смрт. Шта да радимо?

Блед, узнемирен, уздишући и вртећи главом, газда се вратио у своју спаваћу собу. Тетки је било језиво у помрчини и пошла је за њим. Он је сео на постељу и неколико пута поновио:

— Боже мој, шта да се ради? Тетка је ходала поред његових ногу и, не поимајући зашто је тако тужан и зашто су сви тако

узнемирени, трудила се да схвати и пратила је сваки његов покрет. Фјодор Тимофејич, који је ретко напуштао свој душечић, такође је ушао у газдину спаваћу собу и почео да се мота око његових ногу. Тресао је главом, као да је хтео да из ње истресе тешке мисли, и подозриво завиривао под кревет. Газда је узео чинијицу, налио у њу воде из умиваоника и опет пошао гусану.

— Пиј, Иване Иваничу! — рекао је нежно и ставио пред њега чинијицу. — Пиј, роде! Али Иван Иванич се није мицао и није отварао очи. Газда је сагнуо главу према чинијици и загњурио

му кљун у воду, али гусан није пио, још више је раширио крила и глава му је остала тако у чинијици. — Не, ништа се више не може учинити! — уздахнуо је газда. — Све је свршено. Изгубљен је Иван

Иванич! По његовим образима почеле су да клизе блиставе капљице какве се јављају на прозорима за

време кише. Не схватајући шта је посреди, Тетка и Фјодор Тимофејич су се припили уз њега и с ужасом гледали гусана.

— Јадни Иване Иваничу! — говорио је газда и тужно уздисао. — А мислио сам да ћу те на пролеће повести у летњиковац и шетати с тобом по зеленој травици. Мила животињо, добри мој друже, тебе више нема! Како ћу сад без тебе?

Тетки се чинило да ће се и с њом десити то исто, то јест да ће и она, ето тако, ко зна зашто, затворити очи, отегнути папке, искезити зубе и да ће је сви гледати с ужасом. Очевидно, исте су се мисли врзмале и по глави Фјодора Тимофејича. Никад стари мачак није био тако натмурен и мрачан као сад.

Почело је да свиће и у соби више није било оног невидљивог туђинца кога се Тетка толико бојала. Кад је сасвим свануло, дошао је пазикућа, узео гусана за ноге и однео га некуд. А мало доцније појавила се и старица и однела коританце.

Тетка је пошла у гостинску собу и погледала иза ормара: газда није појео кокошију ногу, она је била на своме месту у прашини и паучини. Али Тетки је било досадно, тужно, дошло јој је да заплаче. Није чак ни оњушила ножицу, већ је отишла под диван, тамо села и стала тихо, танким гласом Да скичи:

— Ски-ски-ски.

НЕУСПЕЛО ИСТУПАЊЕ

Једне дивне вечери газда је ушао у собицу с прљавим тапетама и трљајући руке рекао: — Но-о... Хтео је да каже још нешто, али није рекао и изашао је. Тетка, која је за време часова одлично

проучила његово лице и интонацију, досетила се да је узбуђен, забринут и, изгледа, љутит. Мало касније се вратио и рекао:

— Данас ћу повести Тетку и Фјодора Тимофејича. У „египатској пирамиди" ти ћеш, Тетка, данас заменити покојног Ивана Иванича. Ђаво ће га знати! Ништа није готово, научено, било је мало проба! Осрамотићемо се, нећемо успети!

Затим је опет изашао и ускоро се вратио у бунди и цилиндру. Прилазећи мачку, узео га је за предње шапе, подигао и ставио на груди под бунду, при чему је Фјодор Тимофејич изгледао веома равнодушан, није се чак потрудио ни очи да отвори. Њему је, изгледа, било свеједно: лежи ли, или га дижу на ноге, ваља ли се по душечићу, или мирује на газдиним грудима испод бунде ...

— Тетка, хајдемо! — рекао је газда. Не схватајући ништа и машући репом, Тетка је пошла за њим. Тренутак касније већ је седела у

саоницама поред газдиних ногу и слушала како он, грчећи се од хладноће и узбуђења, мрмља: — Осрамотићемо се! Нећемо успети! Саонице се зауставише пред великом, чудном кућом,

сличном преврнутој здели за супу. Дугачки прилаз тој кући са троја стаклена врата осветљавало је туце јарких фењера. Врата су се бучно отварала и као уста гутала људе који су трчкарали тамо-амо. Било је много људи, често су улазу прилазили и коњи, али се пси нису видели.

Газда је узео Тетку на руке и ставио је на груди испод бунде, где је био и Фјодор Тимофејич. Ту је било мрачно и загушљиво, али топло. За тренутак су букнуле две мутне зелене искрице — то је мачак,



узнемирен хладним, грубим шапама сусетке, отворио очи. Тетка је лизнула његово уво и, желећи да се смести што боље, немирно се покренула, згњечила га под собом хладним шапама и случајно извирила из бунде. Али је одмах срдито зарежала и загњурила се под бунду. Учинило јој се да је видела огромну, слабо осветљену собу, пуну немани; иза преграде и решетака које су се протезале дуж обе стране собе, извиривале су страшне њупше: коњске, рогате, дугоухе и некаква дебела огромна њушка са репом уместо носа и са две оглодане кости које су штрчале из уста.

Мачак је промукло замаукао под Теткиним шапама, али се у том часу бунда отворила, газда је рекао „хоп!" и Фјодор Тимофејич је с Тетком скочио на под. Били су већ у малој соби са сивим зидовима од дасака. Ту, осим сточића с огледалом, округле столичице без наслона и крпа које су висиле по угловима, није било никаквог другог намештаја, а уместо лампе или свеће горела је јарка ватрица налик на лепезу, причвршћена за цевчицу закуцану у зид. Фјодор Тимофејич је олизао своје крзно које је Тетка изгужвала, завукао се под столичицу и легао. Газда, још узбуђен и трљајући руке, стаде да се скида... Свукао се као што се обично свлачио код куће, спреман да легне под вунено ћебе, тојест скинуо је све сем рубља, затим је сео на столичицу и, гледајући у огледало, почео да на себи изводи задивљујуће ствари. Пре свега, ставио је на главу власуљу са два чуперка који су личили на рогове, затим је густо намазао лице нечим белим, а поврх беле боје нацртао још обрве, бркове, усне и наруменио се. Тиме се није све завршило. Пошто је ишарао лице и врат, почео је да облачи некакво чудно одело које ни на шта не личи и какво Тетка још никад ни у кућама ни на улици није видела. Замислите најшире панталоне, сашивене од цица са крупним цветовима какав се употребљава у грађанским кућама за завесе и тапацирање намештаја, које се закопчавају под самим пазухом; једна нога вица је сашивена од мрког цица, друга од светложутог. Утонуо у њих, газда је обукао и кратку цицану, до врха закопчану блузу с великим зупчастим оковратником и са златном звездом на леђима, разнобојне чарапе и зелене ципеле ...

Тетки се зашаренило у очима и у души. Белолика, врећаста прилика мирисала је на газду, глас јој је такође познат, газдин, али је било тренутака кад су Тетку мучиле сумње и она је била спремна да бежи од шарене прилике и да лаје. Ново место, светиљка налик на лепезу, мирис, промена која се десела с газдом — све јој је то уливало неодређен страх и предосећање да ће се свакако срести с некаквим страшилом у облику дебеле њушке с репом уместо носа. А ту још негде иза зида, далеко, свирала је мрска музика и чула се повремено неразумљива рика. Само једно ју је умиривало — спокојство Фјодора Тимофејича. Он је најмирније дремао под столичицом и није отварао очи чак ни онда кад се столичица окретала.

Некакав човек у фраку и белом прслуку завирио је у собицу и рекао: — Сад наступа мис Арабела. После ње ви. Газда није ништа одговорио. Извукао је испод стола мали кофер, сео и чекао. По његовим уснама и рукама видело се да је узбуђен и Тетка је чула како је испрекидано дисао.

— Месје Жорж, извол' те! — викнуо је неко иза врата. Газда је устао и трипут се прекрстио, затим је испод столичице извукао мачка и ставио у кофер. — Хајде, Тетка! — рекао је тихо. Тетка, која ништа није схватала, пришла је његовим рукама; он ју је пољубио у главу и положио

поред Фјодора Тимофејича. Затим је завладала помрчина... Тетка је тупкала по мачку, гребла зидове кофера и од ужаса није могла да пусти ни гласа, а кофер се као на таласима љуљао и подрхтавао ...

— А ево и мене! — повикао је газда. — А ево и мене! Тетка је осетила да је после тог узвика ковчег ударио о нешто тврдо и престао да се љуља. Чула се

громогласна дрека: по некоме су ударали и тај неко, вероватно њушка са репом уместо носа, рикао је и смејао се тако гласно да су се затресле бравице од кофера. У одговор на вику чуо се продоран, пискав газдин кикот, како се он никад није смејао код куће.

— Ха! — крикнуо је желећи да надвиче рику. — Уважена публико! Тек што сам стигао са станице! Умрла ми је бака и оставила ми наследство! У

коферу је нешто веома тешко — очевидно злато... Ха-а! И одједном, милион! Одмах ћемо да отворимо и погледамо ...

На коферу је шкљоцнула брава. Јарка светлост је ударила Тетки у очи; она је искочила из сандука и, заглушена риком, брзо, у галопу почела да трчи око свога газде и гласно и отегнуто залајала.

— Ха! — повика газда. — Чика Фјодор Тимофејич! Драга Теткице! Мили рођаци, ђаво да вас носи! Он се потрбушке пружио по песку, ухватио мачка и Тетку и почео да их грли. Док ју је стискао у

наручју, Тетка је летимице осмотрила овај свет у који ју је судбина бацила и била запањена његовом величанственошћу. За тренутак је обамрла од задивљености и усхићења, затим се истргла из газдиног загрљаја и од снажног утиска, као чигра, почела да се врти у месту. Нови свет је био велик и пун јарке светлости; куда год погледаш, свуда, од пода до таванице, видела су се само лица, лица, лица и ништа више. — Теткице, молим вас, седите — викнуо је газда.

Знајући шта то значи, Тетка је скочила на столицу и села. Погледала је газду. Његове очи, као увек, гледале су озбиљно и мило, али лице, а нарочито уста и зубе унаказио је широк непокретан осмех. Он се кикотао, скакао, трзао раменима и правио се као да је врло весео у присуству хиљаду лица. Тетка је поверовала у његову веселост и, одједном, осетивши целим својим телом да на њу гледају тих хиљаду лица, подигла увис своју лисичију њушку и радосно зацичала.

— Ви, Теткице, поседите — рече газда — а ја и ујак ћемо да одиграмо камаринску игру.



Очекујући да ће морати да изводи лудорије, Фјодор Тимофејич је стајао и равнодушно се освртао. Играо је млитаво, немарно и невесело, и видело се по његовим покретима, по репу и брковима, да дубоко презире и гомилу, и јарку светлост, и газду и себе ...

Пошто је своју порцију одиграо, зевнуо је и сео. — Но, Теткице — рекао је газда — најпре ћемо да отпевамо, а после да заиграмо. Важи?

Извукао је из џепа фрулицу и почео да свира. Тетка, која није подносила музику, немирно се узврпољила на столици и почела да завија. Са свих страна се чула дрека и пљесак. Газда се поклонио и кад се све умирило, продужио да свира... За време извођења једне врло високе ноте, негде при врху међу публиком, неко је гласно јекнуо.

— Тата! — викнуо је дечји глас. — Па то је Каштанка! — И јесте Каштанка! — потврдио је припит, дрхтав тенорчић. — Каштанка! Феђушка, за име бога,

то је Каштанка! Аха! Фју! Фју! Неко је на галерији звизнуо, и два гласа — један дечји, други мушки — гласно су позвали: — Каштанка! Каштанка! Тетка је уздрхтала и погледала тамо одакле су викали. Два лица — једно длакаво, пијано, које се

церило, друго — буцмасто, румених образа и уплашено — ошинула су по очима као јарка светлост раније .. Сетила се, пала је са столице и зарила се у песак, затим је скочила и с радосном циком појурила према тим лицима. Одјекнула је заглушна дрека потпуно измешана са звиждањем и продорним дечјим криком:

— Каштанка! Каштанка! Тетка је скочила преко ограде, затим преко нечијег рамена, нашла се у ложи; да би доспела на

следећу галерију, требало је прескочити висок зид; Тетка је скочила, али није досегла и склизнула је доле низа зид. Затим је прелазила из руке у руку, лизала нечије руке и лице, дизала се све више и више и на крају доспела на галерију...

После пола часа Каштанка је већ ишла улицом за људима који су мирисали на туткало и лак. Лука Александрич се тетурао и инстинктивно настојао, поучен искуством, да се држи подаље од јарка.

— У бездану грешном леже, у утроби мојој .. — мрмљао је. — А ти си, Каштанка, велика тајна. Спрам човека ти си исто што и тесар према столару.

Поред њега је корачао Феђушка с очевим качкетом. Каштанка им је обојици гледала у леђа и чинило јој се да већ одавно иде за њима и радује се што се њен живот ни за тренутак није прекидао. Сећала се собице с прљавим тапетама, гусана, Фјодора Тимофејича, укусних ручкова, учења, циркуса, али све јој је то сад изгледало као дуг, замршен, тежак сан ...

ЖЕЉНА СНА (44)

Ноћ је. Дадиља Варка, девојчица од тринаестак година, љуља колевку с бебом и једва чујно певуши; Буји-паји, буји-паји, Ја ћу теби певати ... Пред иконом гори зелено кандило; преко целе собе, из угла у угао, разапет је конопац на коме висе

пелене и велике црне панталоне. Кандило баца на таваницу велику зелену мрљу, а од пелена и панталона падају издужене сенке на пећ, на колевку и на Варку . .. Кад кандило затрепери, мрља и сенке оживе као ветром зањихане. Спарно је. Заудара на чорбу од зеља и обућарски прибор.

Дете плаче. Оно је већ одавно промукло и изнемогло од плача, али се још дере и не зна се кад ће престати. Варки се спава. Очи јој се лепе, глава вуче, боли је врат. Она не може да макне ни капцима ни уснама, чини јој ое као да јој је лице сасушено и одрвенело, а глава дошла као главица чиоде.

— Буји-паји, буји-паји — мрмори она — кашу ћу ти скувати .. . У пећи зриче попац. У суседној соби, иза врата, хрчу газда и калфа Афанасије ... Колевка жалосно

шкрипи, Варка мрмља, и све се то слива у музику ноћи, у успаванку коју је тако пријатно слушати пред сан. Сада та музика само дражи и мучи, зато што навлачи дремеж, а спавати се не сме; ако Варка, не дај боже, заспи, газда ће је премлатити.

Кандило трепери. Зелена мрља и сенке почињу да се крећу, прикрадају ое у полуотворене, укочене, Баркине очи и у њеном полузаспалом мозгу претапају у мутна сновиђења. Она види мрке облаке који се гањају по небу и вичу — као дете. Али ево дуну ветар, облаци се разиђоше и Варка угледа широк друм, сав у локвама; друмом се вуку таљиге, тетурају људи с торбама на леђима, витлају тамо-амо некакве сенке; са обе стране, кроз студену, оштру маглу назиру се шуме. Одједном људи с торбама и сенке падају на земљу, у локве. „Зашто то?" пита Варка. „Да спавамо, да спавамо!" одговарају. И они заспаше чврсто, они спавају слатко, а на телефонским жицама чуче вране и свраке, креште као дете и труде се да их пробуде.

— Буји-паји, буји-паји, ја ћу теби певати... — ромори Варка и већ види себе у мрчаној, загушљивој брвнари.

На поду се преврће њен отац Јефим Степанов. Она га не види, али чује како се од бола премеће по поду и стење. Свему је, како он каже, „прорадила кила". Бол је тако снажан да он не може да изусти ниједну реч, само увлачи у себе ваздух и цвокоће зубима ситно, као по добошу...

— Там-та-рам-там ... Мајка Пелагија отрчала је у спахијску кућу да каже да Јефим умире. Она је већ одавно отишла и

требало би да се већ и вратила. Варка лежи на пећи, не спава и ослушкује очево „там-та-рам-та". Али, ево, чује се, неко је приспео пред брвнару. То су господари послали младог лекара који им је дошао у госте из



вароши. Доктор улази у собу; он се У помрчини не види, али се може чути како кашљуца и лупа вратима. — Дајте свећу — каже он. — Там-та-рам-там... — одговара Јефим. Пелагија јури према пећи и тражи кутију са

шибицама. Неко време прође у ћутању. Доктор претура мало по џеповима, па пали своју шибицу. — Са'ћу, господине, сад — каже Пелагија, па излете из брвнаре и мало доцније врати се са

угарком. Јефимови образи су румени, очи му блистају а поглед му некако нарочито оштар, као да продире и

кроз кућу и кроз доктора. — Но, шта је? Шта си то наумио? — вели доктор нагињући се над њим. — О-о! Имаш ли то одавно? — Шта? Дошло време да се мре, ваше благородство ... Нема ми више живота ... — Хајде, не говори глупости ... Излечићемо те! — Како ви велите, ваше благородство, много вам хвала само знамо и ми... Кад је смрт на вратима,

нема ту лека. Доктор се око четврт сата бакће око Јефима; затим се усправља и каже: — Ја овде ништа не могу да помогнем... мораш у болницу, тамо ће те оперисати. Треба одмах да

пођеш ... Без одлагања ... Додуше, мало је касно, у болници сви већ спавају, али не мари ништа ја ћу ти дати упут. Јеси ли чуо?

— Драги господине, па чиме да оде? — пита Пелагија. — Ми немамо коња ... — Добро, ја ћу замолити господара, он ће дати коња. Доктор оде, свећа утрну и опет се чује „там-та-рам-там" ... Кроз пола сата пред колибом се

зауставише кола. То је спахија послао таљиге за болницу. Јефим се спреми и оде ... Освануло лепо, ведро јутро. Пелагије нема код куће: отишла у болницу да се распита шта је са

Јефимом. Негде плаче дете, и Варка чује како неко њеним гласом пева: — Буји-паји, буји, паји, ја ћу теби певати... Пелагија се вратила; она се крсти, шапуће: — Све су му ноћас наместили како ваља, а јутрос се преставио . .. Бог да му душу прости, нек му је

лака црна земља. .. Кажу да је доцкан примећено ... Требало је раније... Варка одлази у шуму и тамо плаче, али је изненада неко удара по потиљку тако снажно да она лупи

челом о брезу. Она подиже очи и угледа пред собом газду обућара. — Шта то радиш, гадуро! — рече он. — Дете плаче, а ти спаваш? Он је дивљачки вуче за уво, а она, тресући главом, љуља колевку и мрмља своју песму. Зелена

мрља и сергке пелена и панталона њишу се, подмигују јој и ускоро поново савлађују њену свест. Она опет види друм покривен локвама. Људи с торбама на леђима и сенке извалили се и чврсто спавају. Док гледа у љих, Варки се неодољиво спава; она би са уживањем легла, али мајка Пелагија иде крај ње и пожурује је. Оне хитају у варош да нађу посла.

— Уделите Христа ради! — проси мајка од пролазника. — Учините божју милост, господо милосрдна!

— Дај ми овамо дете! — одговара јој нечји познат глас. — Дај овамо дете! — понавља тај исти глас, али љутито и оштро. — Спаваш, неваљалице?

Варка скочи и осврнувши се око себе схвати у чему је ствар: нема ни друма, ни Пелагије, ни пролазника, већ насред собице стоји само газдарица која је дошла да подоји дете. Док дебела, плећата газдарица доји и умирује бебу, Варка стоји, посматра је и чека кад ће завршити. А дан иза прозора већ почиње да се плави, сенке и зелена мрља на таваници приметно бледе. Скоро ће јутро.

— Узми га! — рече газдарица закопчавајући кошуљу на прсима. — Плаче... Сигурно су га урекли. Варка узе дете, стави га у колевку и поново поче да љуља. Зелена мрља и сенке постепено

ишчезавају и више нема шта да јој се шуња у главу и да јој мути мозак. А спава јој се као и пре, ужасно јој се спава! Варка спушта главу на ивицу колевке и љуља се целим телом да растера сан, али јој се очи ипак склапају и глава претеже.

— Варка, подложи пећ! — одјекну иза врата газдин глас. Значи, већ је време да устане и да се лати посла. Варка остави колевку и отрча у шупу по дрва. Она

то воли, кад трчиш и ходаш, не спава ти се толико као у седећем ставу. Она донесе дрва, заложи пећ и осети како се њено одрвенело лице опушта и како јој мисли бивају јасније.

— Варка, пристави самовар! — повика газдарица. Варка нацепка луч, али једва стиже да потпали и гурне у самовар, кад зачу ново наређење: — Варка, очисти газди каљаче! Она седа на под и док чисти каљаче мисли како би било лепо гурнути главу у велику, дубоку каљачу

и продремуцкати мало у њој ... И одједном каљача порасте, наду се, испуни читаву собу. Варка испусти четку, али одмах затресе главом, исколачи очи трудећи се да гледа тако да јој ствари не расту и не титрају пред очима.

— Варка, орибај напољу степенице, брука је од муштерија. Варка пере степенице, спрема собе, затим ложи другу пећ и трчи у дућан. Посла је много, нема

ниједног слободног часка. Али ништа није теже него стајати у месту поред кухињског стола и љуштити кромпир. Глава стално

вуче према столу, кромпир игра пред очима, нож испада из руку, а около се мува дебела, срдита газдарица,



засуканих рукава и говори тако гласно да све бубњи у ушима. Исто је тако мучно послуживати за ручком, пеглати, шити. Наиђу тренуци када јој дође да се, не обазирући се ни на шта, прући на под и заспи.

Дан прође. Гледајући како се прозори замрачују Варка стеже своје одрвенеле слепоочнице и смешка се, не зна ни сама зашто. Вечерња измаглица милује њене очи које се склапају и обећава јој скори, чврсти сан. Увече газдама долазе гости.

— Варка, пристави самовар! — виче газдарица. Газде имају мали самовар и док се гости напију чаја мора да га подгрева пет пута. После чаја Варка читав сат стоји на једном месту, гледа госте и чека наређења.

— Варка, отрчи и купи три флаше пива! Она лети сместа и упиње се да трчи што брже може како би одагнала сан.

— Варка, тркни по вотку! Варка, где је отварач за боце? Варка, очисти харингу! Најзад, гости одлазе; светлост се гаси, газде лежу да спавају. — Варка, пољуљај дете! — чује се последње наређење. У пећи зриче зрикавац; зелена мрља на таваници и сенке од панталона и пелена поново се увлаче у

полуотворене Варкине очи, трепере и смућују јој главу. — Буји-паји, буји-паји — певуши она — ја ћу теби певати . .. А дете плаче и зацењује се од плача. Варка поново угледа раскаљан друм, људе с торбама,

Пелагију, оца Јефима. Она све зна, све познаје, једино кроз полусан никако не може да објасни себи ту силу што јој окива руке и ноге, што је дави и не да јој да живи. Она се осврће, тражи ту силу да се од ње избави, али је не налази. Најзад, узнемирена, напреже сву своју снагу и вид, гледа горе у трепераву зелену мрљу и, ослушнувши, налази непријатеља који јој не да да живи.

Тај непријатељ — је дете. Она се засмеја. Чудно јој је: како то да се није могла раније сетити такве бесмислице? Као да се и

зелена мрља, и сенке, па и зрикавац смеју и чуде. Бунило обузе Варку. Она устаде са столичице и широко се осмехујући, разрогачених очију, прошета

по соби. Пријатно јој је и тугаљиво при помисли да ће се сад спасти детета које јој окива руке и ноге... Убити дете, а затим спавати, спавати, спавати.

Смејући се, намигујући и претећи прстом зеленој мрљи, Варка се пришуња колевци и наже над дете. Пошто га задави, она хитро леже на под смејући се од радости што може да спава, и после једног тренутка заспа чврсто, као мртва...

К Р А Ј

anton pavlović Čehov-sabrana dela- sabrana dela_05

Documents