arhitektura_i_urbanizam_41_2015.pdf

8/16/2019 Arhitektura_i_urbanizam_41_2015.pdf

1/86


2/86

2 41-2015 АУ

Милица Бајић - Брковић, Архитектонскифакултет, Универзитет у БеоградуРужица Богдановић, Архитектонскифакултет, Универзитет Унион у БеоградуМиодраг Вујошевић, ИАУС, БеоградБранка Димитријевић, Department ofArchitecture, University of Strathclyde, Glasgow

Александар Иванчић, BarcelonaStrategic Urban Systems, BarselonaБошко Јосимовић, ИАУС, БеоградНађа Куртовић-Фолић, Факултеттеничких наука, Нови СадИгор Марић, ИАУС, БеоградМиленија Марушић, ИАУС, БеоградДарко Марушић, БеоградНада Милашин, ИАУС, БеоградБорислав Стојков, Географски факултет,Универзитет у БеоградуБожидар Стојановић, Институт„Јарослав Черни”, Београд

Мила Пуцар

Мила Пуцар

Милена Милинковић

Дафина Жагар

Сања Симоновић Алфиревић

Greenhouse designing, Junya Ishigami,11th International Architecture Exhibition,La Biennale di Venezia, 2008

ЈП Службени гласник

Радивоје Динуловић,редовни професор, Факултет техничких наука,

Универзитет у Новом СадуМилена Кордић,

доцент, Архитектонски факултет,Универзитет у Београду

Александра Крстић-Фурунџић,

редовни професор, Архитектонски факултет,Универзитет у БеоградуНикола Крунић,

научни сарадник, ИАУСНађа Куртовић-Фолић,

редовни професор, Факултет техничких наука,Универзитет у Новом Саду

Владимир Мако,редовни професор, Архитектонски факултет,

Универзитет у БеоградуИгор Марић,

научни саветник, ИАУСЈасна Петрић,

виши научни сарадник, ИАУСМила Пуцар,

научни саветник, ИАУСМирјана Ротер Благoјевић,

ванредни професор, Архитектонски факултет,Универзитет у Београду

Милена Шешић Драгићевић,редовни професор, Фaкултeт дрaмских

умeтнoсти, Универзитет уметности у Београду

Институт за архитектуру и урбанизам Србије

Саша Милијић, директор ИАУС-а

Институт за архитектуру и урбанизам Србије,Архитектура и урбанизам

11000 Београд, Булевар краља Александра 73/II

Телефони: 011/ 3207-303, 3207-310,

факс 3370-203,e-mail: [email protected], [email protected]

Јасна Петрић, ИАУС, Београд

Ана Никовић, ИАУС, Београд

Милена Милинковић, ИАУС, Београд

Бранислав Бајат, Грађевински факултет, Универзитет у Београду; Миодраг Вујошевић, ИАУС, Београд; Мирјана Деветаковић, Архитектонски факултет,Универзитет у Београду; Бранка Димитријевић, University of Strathclyde, Department of Architecture and Building Science, Glasgow, UK; Бошко Јосимовић,ИАУС, Београд; Никола Крунић, ИАУС, Београд; Ксенија Лаловић, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду; Јелена Луковић, Географскифакултет, Универзитет у Београду; Божидар Манић, ИАУС, Београд; Игор Марић, ИАУС, Београд; Тамара Маричић, ИАУС, Београд; Саша Милијић, ИАУС,Београд; Зорица Недовић-Будић, University College Dublin, School of Geography, Planning and Environmental Policy, Dublin, Ireland; Марина Ненковић-Ризнић, ИАУС, Београд; Мина Петровић, Филозофски факултет, Универзитет у Београду; Мила Пуцар, ИАУС, Београд; Ратко Ристић, Шумарски факултет,Универзитет у Београду; Борислав Стојков, Београд; Драгутин Тошић, Географски факултет, Универзитет у Београду; Милорад Филиповић, Економскифакултет, Универзитет у Београду; Тијана Црнчевић, ИАУС, Београд; Омиљена Џелебџић, ИАУС, Београд.

Београд, децембар 2015.

Часопис се размењује са већим бројем институција у иностраним земљама. У финансирању часописа учествовало је Министарство просвете, науке итехнолошког развоја Републике Србије.

АРХИТЕКТУРА И УРБАНИЗАМ 41-2015

Часопис за архитектуру, урбанизам и просторно планирање

Чланови уредништва

Главни и одговорниуредник

Технички уредник

Секретар

Лектура

Дизајн часописа и прелом

Корице

Листа рецензената

Издавач

За издавача

Адреса редакцијеШтампа

Контакт

Издавачки савет ИАУСа

Председник

Заменик председника

Секретар


3/86

3АУ 41-2015

УводникМила Пуцар

н а у ч н и р а д о в и

Програмске и значењске трансформације и анализа домовакултуре кроз утицај културалног контекстаОригинални научни радАлександра Пештерац, Маја Момиров, Мила Јевић

Темпорални релеј у дискусији синематичких сусрета са

архитектуромОригинални научни радКатарина Анђелковић

Интерполација у архитектури: приступи пројектовањуинтерполираних објеката и „спона” као интегративни елемент/ Infill Architecture: Design Approaches for In-Between Buildingsand „Bond” as Integrative ElementПрегледни радЂорђе Алфиревић, Сања Симоновић Алфиревић

Зелени зидови урбаних простора у контексту климатскихпромена - преглед новијих оквира и искуставаПрегледни радТијана Црнчевић, Божидар Манић, Игор Марић

Однос традиционалних и савремених елемената у црквенојархитектури земаља западног хришћанства у ХХ веку / TheRelationship between the Traditional and Contemporay Elementsin the Church Architecture of the Western Christian Countries inthe 20th CenturyПрегледни радБожидар Манић, Ана Никовић, Игор Марић

Различити методолошки приступи у дефинисању руралних иурбаних подручјаКратко или претходно саопштењеАлександра Гајић

с т р у ч н и р а д о в и

Разговор о брутализму: интервју са архитектом ЉупкомЋурчићемЂорђе Алфиревић

Интервју са архитектом Филипом Рамом. Имагинација безнаучног сазнања није довољнаВерица Крстић, Милена Кордић, Јелена Ристић Трајковић

н о в е к њ и г е

Сан о граду. Међународни конкурс за урбанистичко уређењеБеограда 1921-1922 / Злата Вукс ановић-МацураМилош Р. Перовић

Итинерери: Модерна и Медитеран. Траговима архитекатаНиколе Добровића и Милана Злоковића, aуторa ЉиљанeБлагојевићПетар Цигић

с а д р ж а ј

05

07

15

24

40

49

63

69

75

81

82


4/86


5/86

5АУ 41-2015

УВОДНИК | EDITORIAL

Мила Пуцар

Овај број часописа састављен је првенствено од научнихрадова из области теорије архитектуре. Оригиналнаауторска истраживања крећу се на релацији измеђуфеномена простора, времена и кретања, а баве се иодносима традиционалних и савремених елеменатау архитектонској теорији и пракси. Истражују се нове

могућности вечито присутне проблематике архитектонскогуклапања у постојеће окружење и прилагођавања датомконтексту. Истражују се комплексни начини успостављањапросторних односа и креирања културног окружења у комеархитектура проналази разлоге свога постојања.

Филип Рам, у свом интервјуу Имагинација без научногсазнања није довољна, износи став да се проблематициеколошке архитектуре најчешће приступа са технолошкоги научног аспекта, док архитектонске типологије иметодологија пројектовања остају непромењени. Онсе залаже за поновно промишљање и редефинисањеформи релација архитектуре и природе, типологија, каои методологије архитектонског пројектовања у складу са

савременим еколошким приступима.Започета истраживања естетике брутализма и појавебруталистичких тенденција у српској архитектуридемантују устаљено мишљење, присутно у нашојисториографији и критици, да покрет брутализма није имаозначајнијег утицаја на архитектуру у Србији. Овај часопис ћеу наредним бројевима наставити да се бави овом до саданедовољно истраженом темом.

Две књиге, које су у области архитектуре и урбанизмасвакако обележиле 2015. год., приказане су у овом бројучасописа: Сан о граду. Међународни конкурс за урбанистичко уређење Београда 1921 ‒1922. и Итинерери: Модерна и

Медитеран. Траговима архитеката Николе Добровића и Милана Злоковића.

За прву књигу, ауторка Злата Вуксановић- Мацура добила је I награду у категорији Публикације на 24. Међународномсалону урбанизма.

Ауторка Љиљана Благојевић, за књигу Итинерери: Модернаи Медитеран. Траговима архитеката Николе Добровићаи Милана Злоковића, добила је Награду Ранко Радовић укатегорији Критичко теоријски текстови о архитектури, урбанизму и граду . У образложењу жирија ове престижненаграде наводи се да су „... примењени аналитичкиприступ, али и ауторкина вештина излагања, резултиралирукописом који достиже највише стандарде критичко-теоријско-научног рада истовремено прерастајући у веомасликовито и занимљиво штиво, у најбољој традицијиписања Ранка Радовића”.

This Journal issue primarily contains scientific papers in thearchitectural history field. The original research studies movebetween the phenomenon of space, time and trends, as wellas the relationship between the traditional and contemporaryelements in the architectural history and practice. New

possibilities of the eternally present issues of architecturalfitting into the exiting environment and the adaptation to agiven context are being investigated, as well as the complexways of establishing the spatial relationship and creating acultural setting in which architecture finds the reasons for itsexistence.

In his interview entitled “Imagination without scientificknowledge is not suffi cient”, Philippe Rahm stated hisopinion that the issue of ecological architecture is most oftenapproached to from the technological and scientific aspect,while the typology in architecture and design methods remainunchanged. He advocates the reconsideration and redefinition

of forms of relationships between architecture and nature,typology, as well as the architectural design methods inaccordance with the contemporary ecological approaches.

The initiated investigations on the Brutalist aesthetics andappearance of the Brutalist trends in Serbian architecture denythe established opinion present in the Serbian historiographyand critique according to which the Brutalism did not havea significant influence on architecture in Serbia. In its nextissues, this Journal will continue to deal with this insuffi cientlyinvestigated theme.

Two books in the field of architecture and urbanism that have

certainly marked year 2015 are presented in this Journal issue.The first book entitled “Vision of the City: international urban planning competition for Belgrade 1921-22” by Zlata Vuksanovic-Macura is a first prize winner in the category of publications atthe 24th Salon of Urbanism.

The other book entitled “The Modern and the Mediterranean.Tracing the Steps of Architects Nikola Dobrovic and Milan Zlokovic”, by Ljilјana Blagojevic, is a Ranko Radovic Award winner in thecategory of theoretical texts on architecture, urban planningand city. In the explanation of the Jury of this prestigious awardit was said that „...the analytical approach applied, but alsothe author’s presentation skill, resulted in a text that meets

the highest standards of a critical, theoretical and scientificpaper growing into a very picturesque and interesting pieceof reading, in the best tradition of the Ranko Radovic writing.”


6/86


7/86

7АУ 41-2015

ПРОГРАМСКЕ И ЗНАЧЕЊСКЕ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ И АНАЛИЗА ДОМОВА К УЛТУРЕКРОЗ УТИЦАЈ КУЛТУРАЛНОГ КОНТЕКСТА

PROGRAMME AND SEMANTIC TRANSFORMATIONS AND ANALYSIS OF HOUSES OF CULTURETHROUGH CULTURAL CONTEXT INFLUENCEОригинални научни рад, рад примљен: децембар 2014., рад прихваћен: октобар 2015.

Александра Пештерац*, Маја Момиров **, Мила Јевић***

UDK BROJEVI:316.734(497.11)”1950/...”

351.85(497.11)”1950/...”725.835(497.11)”1950/...”

ID BROJ: 220409100

DOI: 10.5937/a-u0-7875

АПСТРАКТ

Период педесетих година прошлог века одликује дисперзијаизузетно великог броја културних институција и изградњатиполошке групе објеката културе – домова културе. Ови

објекти имали су јасан идеолошки и културални утицај, који је узроковао појаву њиховог значаја и у архитектонскомсмислу. Историјски посматрано, временски оквир којиобухвата период од њихове изградње до данас сведочио чињеници да су домови културе претрпели различитадруштвена, идеолошка и економска превирања, што је узроковало трансформацију, не само у називу, већ иу погледу њиховог значења. Феномен програмских изначењских трансформација домова културе истражен je у раду кроз узрочно последичне везе програмскеконфигурације, карактера архитектонских простора, духавремена и проблематике савремених културних потребаидентификованих кроз појаве као што су отвореност,диверзитет и заједничко стварање. Циљ рада је да прикажерезултате научног пројекта ТР 36051 у целини, чији је исходбио указивање на проблематику објеката домова културе уРепублици Србији и на њихов потенцијал и парадигматскимодел вредности. Осим тога, у раду је истакнуто питањеда ли редефинисање значења у контексту данашњице,приближава или удаљава културни центар првобитномзначењу дома културе.

Кључне речи: дом културе, културни центар,

трансформација, програм, значење, култура

ABSTRACT

Period of fifties is marked by the dispersion of the extremely largenumber of cultural institutions, which included the constructionof typological group of buildings of culture – Houses of Culture.

The importance of this typology of buildings represented aclear ideological and cultural influence, which as a result hadthe appearance of their significance, in architectural terms as

well. Historically, the time frame that covers the period fromtheir construction until today, testifies to the fact that Housesof Culture suffered various social, ideological and economicturmoil, which caused the transformation, both in terms of theirmeaning, and in terms of the name itself. The phenomena ofprogramme and semantic transformation of Houses of Cultureare explored in the paper through causal links of programmeconfiguration, character of architectural space, zeitgeist 1 andthe problems of contemporary cultural needs identified throughphenomena such as openness, diversity and co-creation. Theaim of this paper is to present the results of scientific project TR36051 in general, the outcome of which was to draw attentionto the issue of Houses of Culture in the Republic of Serbia anddemonstrate their potential and paradigmatic model of values.In addition, the paper emphasizes question whether the needfor redefining the meaning of Cultural Centers, in the contextof today, sets them closer or further to the original meaning ofthe House of Culture.

Keywords: House of Culture, Cultural Center, transformation,programme, meaning, culture

УВОД

Научно-истраживачки пројекат под називом Техничко-технолошко стање и потенцијали објеката домова културе у Републици Србији (евиденциони број - ТР36051), подржанод стране Министарства просвете, науке и технолошкогразвоја Републике Србије, препознао је значај објекатадомова културе и њихов потенцијал у контексту данашњегвремена. Основни задатак овог научно-истраживачкогпројекта обухватао је израду истраживачке грађе која„представља основу за успостављање оперативног истратешког планирања реконструкције и даљег развојаграђевинског фонда” (Prijava projekta: Dinulović, Zeković,

Konstantinović, 2010). Време које је предмет истраживања

1 (German), spirit of the time

* Александра Пештерац, истраживач сарадник, Универзитет у НовомСаду, Факултет техничких наука, Департман за архитектуру и урбанизам,[email protected]

** Маја Момиров, истраживач сарадник, Универзитет у Новом Саду,Факултет техничких наука, Департман за архитектуру и урбанизам,[email protected]

*** Мила Јевић, ст удент докторских студија, Универзитет у Новом Саду,Факултет техничких наука, Департман за архитектуру и урбанизам,[email protected]


8/86


9/86

9АУ 41-2015

Сл. 1. Изградња, оснивањеи реструктурирање удомовима културе икултурним центрима уРепублици Србији

Fig. 1. Construction,foundation and restructuringof Houses of Culture andCultural Centers in theRepublic of Serbia

Програмске активности које су биле реализоване удомовима културе, поред културно-образовног карактераи са акцентом на аматерском стваралаштву, тицале сусе, пре свега, социјализације људи. Програмска шемапрвобитног дома културе обухватала је следеће активности:1) културно-забавне (биоскоп, позориште, концерти,приредбе); 2) образовне (курсеви, семинари, предавања);3) друштвене (свечане академије, конференције, зборови,другарске вечери, игранке); 4) остале активности (изложбе,

читаонице, библиотеке) (Đukić, 2011:187).Програм домова културе превасходно је зависио од другихинституција и установа културе. Поједине институције,као што су библиотеке и народни универзитети, а каосаставни делови домoвa културе у функционалном смислу,трансформисани су у самосталне институције, док су многидомови културе у програмском смислу бивали интегрисаниу друге установе културе. Другим речима, домови културебили су „замена за све установе које су једној средининеопходне” (Ivanišević, 1976).

Свакако, ситуација у селима и мањим местима је биладругачија. Наиме, културални развој у селу у временастајања концепта домова културе битно се разликујеод овог данашњег, уочава се велика разлика у погледукултурних вредности. Велики број домова културеизграђених у сеоским подручјима и данас је у функцији.Поредећи културални развој становништва са села у односуна стање у ком се тренутно налази њихово културалнообразовање, примећује се значајна разлика која приказујена који начин култура зависи од публике и количине њеногслободног времена. Наиме, квалитет проведеног слободногвремена диктира културу. Другим речима, количина

слободног времена за културу зависи од временскихприлика и сезоне. Већину домова културе, посебно уподручјима мањих места, затичемо у девастираном стању,

што сведочи о чињеници да су идеологија и значење које сунекада имали домови културе потпуно маргинализовани.Губитак друштвеног значаја домова културе директнорефлектује њихово данашње техничко-технолошкостање и просторне проблеме. Техничко-технолошкепотешкоће су у већини случајева директно повезане сапроблемом недовољног финансирања, који је, нажалост,веома распрострањен (Сл. 2). У осталим случајевима,просторни и техничко-технолошки проблеми јављају се

због ограничених могућности архитектонских објекатаграђених у периодима другачијих програмских потреба иорганизације установа културе.

Девастирано стање у коjем се ова типологија објеката данасналази јасан je одраз исхитрене одлуке о изградњи таковеликог броја задружних, а касније домова култ уре, па тако„стварани по концепту који ни тада ни касније није могао дабуде прихваћен, подигнути објекти су остали као сведоци једног преурањеног покушаја” (Ivanišević, 1976:130).

ФЕНОМЕНИ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ ДОМОВА КУЛТУРЕ УЗНАЧЕЊСКОМ И ПРОГРАМСКОМ СМИСЛУ

Веза између културних потреба друштва, на ширемнивоу, односно заједнице посматране на локалномнивоу, са програмом установе културе, у продукцијском иархитектонском смислу, као и просторном организацијомобјеката тих установа, изузетно је комплексна и по природиинтерактивна. Комплексност сваког проблема изазваногсоциолошким утицајима је неизбежна и предодређенапроменљивошћу примарног узрочника. Интерактивностизмеђу феномена културних потреба и архитектонског

простора огледа се у цикличности уместо у линеарности,другим речима, процес се одвија у оба смера и током вишеитерација.


10/86

10 41-2015 АУ

У наставку рада биће, превасходно, приказан примарниток трансформације објеката и установа домова културеи културних центара, од феномена културних потреба,

преко формирања програма, до просторне организације.Иако је овај ток трансформације примаран, многе од везасу реверзибилног карактера и у одређеним случајевим утом облику су кључне за формирање, не само тренутногстања домова културе и културних центара, већ и будућихтенденција њиховог развоја.

Културу као друштвени феномен можемо посматратикроз културне потребе, односно из угла појединца ињеговог формирања у односу према култури. Драгићевић-Шешић и Стојковић дефинишу културне потребе каопотребе помоћу којих човек развија своју личност тако да

адекватно делује, производи, ствара нове материјалнеи духовне вредности, ужива у постојећим, комуницира.„Кроз културне потребе човек се остварује као јединственаличност у свом друштвеном и културном окружењу”(Dragićević-Šešić, Stojković, 2007:22). Са друге стране, појамкултурне виталности одражава утицај културе и културнихдогађања на живот заједнице, који се манифестујекроз деловање појединаца, али у односу на економски,образовни и социјални живот целокупне заједнице. Закултурну виталност, која је свакако доказ стварања,распростирања и вредновања културе као димензије

свакодневног живота заједнице, значајни су алтернативнимодели културне продукције, односно, не само формалноустановљени модели професионалне културне продукције,већ и непрофесионално, али активно учешће у културнимдешавањима. Комбинација непрофитних, комерцијалних, јавних и неформалних дешавања и могућности закреативну партиципацију заједнице у њима је есенцијалназа креирање програма који омогућавају учешће ипосматрање, како аматера, тако и професионалнихуметника (Jackson, Kabwasa-Green, Herranz, 2006:17).Промена у моделу културне продукције огледа се и усавременом дефинисању културног догађаја, при чему сефокус премешта са у целос ти предвиђеног и програмираног,на догађај као заједнички процес стварања који се одвија

између уметника или институције и корисника. Дијалогкоји настаје појачава доступност и транспарентност самекултурне установе у односу на појединца.

Институције културе, кроз организацију продукцијскогпрограма, претварају културне потребе у интересовање,и тиме премошћују разлику између стварне и могућепублике. Тиме се ствара публика поштовалаца, али итзв. акциона публика, која може бити сматрана групомсигурне публике, сачињене од поборника активностичије одвијање је омогућено или започето у институцијикултуре (Dragićević-Šešić, Stojković, 2007:23). У оквиримаограничених технолошких и економских услова, каквису карактеристични за Републику Србију, на формирањепродукцијског програма установе често утичу техничке

и просторне могућности постојећих архитектонскихобјеката, уместо, превасходно, истраживање културнихпотреба корисника. У овим случајевима, процеси којичине примарни ток трансформације културних установа,као што је претходно напоменуто, имају реверзибилникарактер. Односно, установе културе, у недостаткумогућности формирања адекватног програмског простора,прилагођавају продукцијски програм постојећем стањуобјекта, постављајући просторне карактеристике испредкултурних потреба и интересовања заједнице. У том смислу,просторна и материјална ограничења утичу на културну

продукцију, а самим тим и на културни ниво локалнезаједнице. Креативна употреба простора је од кључногзначаја у овим случајевима. Простори који поседујупотенцијал трансформације уз минималне интервенцијемогу у значајној мери да одговоре на потребе корисника.

Међу осталим феноменима који утичу на културнупонуду свакако се издваја комерцијализација културе.Како су границе између високе и ниске уметностиминимализоване, деловањем периода постмодернизмаи употребом информационих технологија у циљу развојаи дистрибуције уметности, институције културе, у складу

са новим поретком, односно недостатком истог, отварајусвоја врата популарној култури и широком спректрукорисника. Милена Драгићевић-Шешић наводи да медији

Сл. 2. Најзаступљенији проблемиу домовима културе и културнимцентрима у Републици Србији

Fig. 2. The most common problemsin Houses of Culture and CulturalCenters in the Republic of Serbia


11/86

11АУ 41-2015

сами по себи нису допринели смањивању интересовања затрадиционалне културне вредости, али су допринели да не-публика постане публика популарних уметничких садржаја,

као и примамљивих лажних вредности (Dragićević-Šešić,Stojković, 2007:28). У примерима анализираних домовакултуре и културних центара у Републици Србији могу сеуочити карактеристични феномени комерцијализацијекултуре. Поред увођења комерцијалних садржаја каопратећих програма, јављају се примери значајнихтрансформација продукцијског и архитектонског програмау корист комерцијалних садржаја, а самим тим и просторнеорганизације (Сл. 3). Диспропорција у погледу припадајућихповршина различитих програмских простора може сесагледати на примеру Дома културе „Тихомир Ракић Вељко”

из Лесковца. Дом културе смештен је у објекту кориснеповршине 300 m². Објекат садржи малу салу која располажеса 50 места и користи се за потребе позоришног програма,књижевног програма, организовања концерата, изложбии трибина. Велика сала, капацитета гледалишта од укупно800 места, 2001. год. адаптирана је за потребе дискотеке

и као таква не може се користити за потребе другихактивности или програма (Momirov, 2014:71–72). Веома је значајно контролисати ниво комерцијалних садржаја,

јер у случајевима када комерцијална страна почиње дадоминира над културном, усмерава трансформацијуу правцу разарања основе културне институције која је првобитно омогућила формирање тих садржаја каопратећих.

Ова појава је свакако великим делом последица лошихфинансијских услова у домовима културе, који посежуза алтернативним извором прихода у недостаткунаменских средстава, али и показатељ деградацијекултурних вредности у нашој средини где управа оваквихинституција у оквиру кућа културе допушта коегзистенцију

комерцијалних садржаја попут дискотека, фолкотека, салаза одржавање свадби итд. Са друге стране, присуствопрограма, као што су хуманитарне акције, организовањетрибина и других садржаја некомерцијалног карактера,доприноси позитивном односу и указује на културне

Сл. 3. Заступљеносткомерцијалних садржајау домовима културе икултурним центрима у

Републици СрбијиFig. 3. Presence ofcommercial content inHouses of Culture andCultural Centers in theRepublic of Serbia

Сл. 4. Однос заступљеностикомерцијалних инекомерцијалних садржајау домовима културе икултурним центрима уРепублици Србији

Fig. 4. The ratio of commercialand non-commercial contentin Houses of Culture andCultural Centers in theRepublic of Serbia


12/86

12 41-2015 АУ

вредности домова културе које су успеле да се одрже токомсвих периода развоја (Сл. 4). Присуство оваквих садржајачува идеју културних установа као места окупљањаи улагања у бољи живот и функционисање целокупнезаједнице.

РЕИНТЕРПРЕТАЦИЈА ЗНАЧЕЊА ДОМОВА КУЛТУРЕ

На преласку векова, креативна индустрија постајепокретачка снага савремене глобалне економије. Социјалнеиновације и економски развој подстакнути су остварењемљудских креативних потенцијала. Неопходни услов заразвој јесте, свакако, култура која је отворена и којаподржава диверзитет. Промене које се дешавају у устројствуекономских односа имају далекосежне импликације наначин живота и рада, организацију времена, формирањеи структурирање породице и заједнице и улогу и функцијусоцијалних центара. Овакве промене условиле суформирање савремених облика културних догађаја који супоставили темеље за нове видове уметничке продукције

и дистрибуције, а ови се пре свега манифестују активнимучешћем у доживљају и искуству. Чињеница да публика нијесамо пасивни објекат, већ могући интерактивни субјекат,отворила је пут диференцијацији и даљој трансформацијимедија од средстава масовне комуникације до сегментацијеи индивидуализације (Dragićević-Šešić, Stojković, 2007:28).

Основне препреке за задовољавање културних потребаогледају се у недостатку адекватних институција културе,њиховим организационим, техничким и материјалнимдефицитима, као и материјалним проблемима публике.У различитим временским периодима развијала су се

различита решења за превазилажење ових препрека. Самидомови културе и њихова мрежа развили су се шездесетихгодина прошлог века, у оквиру концепта демократизације

и децентрализације културе. Данас се морају остваритинови видови превазилажења препрека у задовољавањукултурних потреба, а то је могуће кроз формирањефлексибилних просторних оквира за променљиве културнепотребе и интересовања савременог друштва, којекарактерише брзина и доступност.

Типологију објеката културе карактерише изузетнасложеност и вишеслојност функција, које произилазе

из потребе да установа културе, у оквиру једногархитектонског простора, обезбеди културну разноврсност,динамичан простор социјалне интеракције и буде средствоурбане ревитализације. (Сл. 5). Програмска разноликост je саставни део организације домова културе од почеткањиховог развоја и свакако тенденција која ће се, узадекватне архитектонске просторе, наставити и додатноразвијати и у будућности (Сл. 6). Архитектура јесте јавнапредстава институције културе која дефинише везу саокружењем и конструише оквир за доживљаје и искуствакорисника. Промена архитектонских простора, у циљу

да задовоље друштвене потребе, увек је изазов, јер несамо да се потребе корисника мењају током времена,већ се мења и само окружење архитектонског простора.Информационе технологије и могућности које оне нуде уданашње време често представљају лако доступну заменуза културно искуство, јер, наизглед, премошћују просторнупроблематику. Упркос томе, већина институција културедопуњава савремену организацују, и у све већем бројуслучајева je формира, у односу на један аспект културневиталности који се најмање адекватно може заменитиинформационим технологијама, а то је доживљај. Публикапостаје саставни део доживљаја, самим тим његов

просторни оквир мора бити променљив и флексибилан,како би омогућио стицање различитих искустава иинтеракцију. Како културне институције, у свакој фази свога

Сл. 5. Заступљеност различитих програма у домовима култ уре и културнимцентрима у Републици Србији

Fig. 5. The presence of different programs in Houses of Culture and Cultural Centers inthe Republic of Serbia


13/86

13АУ 41-2015

развоја, рефлектују културни ниво друштва свога времена,разумљиво је да савремено доба данас буде приказанокроз флексибилне и „празне” програмске просторекоји омогућавају функционисање савременог човека упродуктивном и креативном смислу. Просторни оквир којисе тренутно чини најадекватнијим за активну савременупублику, којој је дата контрола над културним догађајимау значајно директнијем облику, јесу „празни” простори

објеката индустријског наслеђа.

Развој архитектонске и политичке идеје трансформацијепревазиђених индустријских објеката у нову форму„празног” простора, односно простора који не поседуједефинисану функцију, већ се феномен празнине посматракао доминантна одлика, изазвао је „појаву реторикекултуре и креативних деловања унутар урбанистичкогпланирања и развоја” (Krivê, 2010:7). Празнина се не моранужно окарактерисати као недостатак нечега есенцијалног,иако је везана за простор који није строго функционалнодефинисан. Негативна конотација празног простораиндустријског наслеђа, у односу на историјско наслеђе којепознајемо само као такво, произилази из чињенице да с у овипростори постали недавно превазиђени и контраст измеђумеморије функционалне индустрије и напуштеног простора је доминантан (Krivê, 2010:15). Испуњавањем напуштенихпростора индустријског наслеђа новим програмимаистовремено се решава и просторна проблематика ипотреба организације савремених институција културе, каои превазилажење негативне конотације оваквих објекатаи подручја која успешном организацијом могу преузетизначајну улогу у трансформацији урбаног и културног

развоја. Настанак превазиђеног и стварање функционалногпростора нису одвојени процеси, већ одвојени моментиу истом процесу реструктурирања, при којем просторуможе бити првобитно додељена функција која затимпостаје превазиђена и каснијом трансформацијомдодељена нова (Harvey 1982.). У савременом контексту јавља се алтернатива додељивању нове функције, односномогућност функционалног недефинисања. Афирмацијаове могућности може се сагледати у примеру упореднепрограмско-просторне анализе два најзначајнија

културна центра у Новом Саду, Културног центра (КЦНС)и Студентског културног центра (СКЦНС). Посматрањемквантитативне анализе програма конкурентних установакултуре може се уочити изузетно висок ниво преклапањапрограмске структуре од чак 91% (Momirov, 2014:71–73).Када се посматра тематски и организационо, уочава се дасе квантитативно блиска програмска структура разликујена значајном нивоу у односу на садржај, циљну групу и што

је најзначајније, просторну организацију. СКЦНС основан је1993. год. и функционисао је као гост организатор до 2010.год., када је на коришћење добио програмски простор увиду објекта индустријског наслеђа у коме се тренутноорганизују догађаји у вези са чак 13 различитих програмскихсадржаја. Овакав програмски простор, адекватан зареконструкције, адаптације и незахтевне реконфигурације,омогућава формирање просторне организације у односу навећ постојећу програмску структуру и истражене потребециљне групе корисника, након 17 година функционисањаустанове.

„Празни” простори у домовима културе и културнимцентрима данас, очишћени од предефинисаних садржаја,представљају подлогу спремну да прихвати различитепроменљиве програмске видове и трансформише сезаједно са њима, остварујући идеју заједничког креирањакултурног искуства и развоја.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Значај савремене институције културе за заједницуогледа се у чињеници да је отворена за све кориснике и да

представља мес то које подиже општи ниво знања и културецелокупне заједнице користећи различите технологије,медије и комуникацију. Институције културе, својимделовањем, стварају услове за културно стваралаштво ипроизводњу културних добара и њихов пласман културној јавности. У оквиру институција се усвајају прихваћенекултурне вредности у одређеној средини, чувају културнадобра и популарише култура (Dragićević-Šešić, Stojković,2007).

Сл. 6. Заступљеноствишеструких програмау домовима културе икултурним центрима уРепублици Србији

Fig. 6. The presence ofmultiple programs in Housesof Culture and Cultural Centersin the Republic of Serbia


14/86

14 41-2015 АУ

Савремене потребе човека промениле су начин перцепцијеи рецепције културе данас, што је проузроковалотрансформацију културних институција на свим нивоима.Њихов значај исказује се, без обзира на девастираност,у данашњем постојању који на симболичан начинрепрезентује време њиховог настанка. Стога, кадаговоримо о домовима културе/културним центрима данас,уочавамо ново учитавање значења појма културе. Читање„празног простора”, као новог функционалног наратива,омогућава нам стварање дисперзије могућности употребепростора и програма.

Кућу културе данас је неопходно посматрати као „машинуза културу”. Ово се не односи на њено разумевање у смислумасовне производње и продукције безначајних производаили догађаја, већ на посматрање куће културе као живогорганизма, који се прилагођава датом контексту, реализујефлексибилно своје програмске активности и успостављапросторне односе у околностима креирања културног

искуства заједно са својим корисницима.

ЗАХВАЛНИЦА:

Рад је настао као резултат четворогодишњег истраживањау оквиру научног пројекта под називом Техничко-технолошко стање и потенцијали објеката Домовакултуре у Републици Србији, који финансира Министарствопросвете, науке и технолошког развоја Републике Србије упериоду од 2011. до 2015. године.

ЛИТЕРАТУРА:

Bakočević, A. (1969) Domovi kulture u Srbiji , Beograd, Kulturno-prosvetna zajednica Srbije, str. 5.

Brkić, A., A. Pešterac , D. Pilipović (2012) Cultural Houses and Cultural Centres:Terminology, Ideology and Policy , in Architecture & Ideology InternationalConference Proceedings, Faculty of Architecture University of Belgrade , p. 767.

Bruno, G. (2007) Public Intimasy , Cambridge, Massachusetts, The MIT Press Dinulović, R., D. Konstantinović, M. Zeković (2010) Prijava projekta „Tehničko-

tehnološko stanje i potencijali objekata domova kulture u Republici Srbiji“, podržano g od st rane Ministarst va za pros vetu, nauku i tehn ološki raz voj Republi ke Srbije, Beograd, str. 2.

Dragićević-Šešić, M., B. Stojković (2007) Kultura, menadžment, animacija, Beograd,Clio, str. 22, 23, 28, 161.

Đukić, V. (2011) Država i kultura: Studije savremene kulturne politike, Beograd, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, FDU, str. 18, 177, 187.

Ivanišević, M. (1976) Mogućnost i po trebe d oma ku lture, Kultura - Časopis za teoriju i sociologiju ku lture i kulturnu politiku 33/34, str. 130-132.

Jackson, M. R, F. Kabwasa-Green, J. Herranz (2006) Cultural Vitality in Communities:Interpretation and Indicators, Washington DC, The Urban Institute, p. 17.

Jovanović Weiss, S. (2006) NATO as Architectural Critic , in Almost architecture, Stuttgart, Akademie Schloss Solitude , p. 47.

Konstantinović, D. (2014) Arhitektura o bjekata domo va kulture u Republici Sr biji , NoviSad, Fakultet tehničkih nauka, str. 33.

Konstantinović, D. (2013) Programske osnove Jugoslovenske arhitekture: 1945-1980,doktorska disertacija, Novi Sad, Fakultet tehničkih nauka

Krivê, M. (2010) The idea of empty space, Pro Kaapeli movement and the Cable Factory inHelsinki, Yhdyskuntasuunnittelu, vol. 48:3, p. 7, 15.

Momirov, M. (2014) Arhitektura objekata d omova kul ture u Republici Srbiji , Novi Sad,Fakultet tehničkih nauka, str. 71-73.

Panofsk y, E. (1991) Perspective as Symbolic Form, New York, Zone BooksRifkin, J. (2000) The Age Of Access: The New Culture of Hypercapitalism, Where All of Life

is a Paid-For Experience, Putnam Publishing GroupSchusterman, R. (1997) The Urban Aesthetics of Absence: Pragmatist Reflections in

Berlin, New Literary History , 28:4.Florida, R. (2005) Cities and The Creative Class, New York, RoutledgeHarvey, D. (1982) The Limits to Capital , Oxford, Basil Blackwell Christensen, K. (2003) The Third Place, Encyclopedia of Community , Great Barrington,

Massachusetts,Berkshire Publishing Group


15/86

15АУ 41-2015

ТЕМПОРАЛНИ РЕЛЕЈ У ДИСКУСИЈИ СИНЕМАТИЧКИХ СУСРЕТА СА АРХИТЕКТУРОМ

TEMPORAL RELAY IN DISCUSSING THE CINEMATIC ENCOUNTERS WITH ARCHITECTUREОригинални научни рад, рад примљен: новембар 2015, рад прихваћен: децембар 2015.

Катарина Aнђелковић *

UDK BR OJEVI: 72.01:791.3172.012:791.623.1

ID BROJ: 220409868

DOI: 10.5937/a-u0-9405

* др Катарина Анђелковић, Atelier AG Andjelkovic, katarina.co [email protected] om

АПСТРАКТ

Расправа о сложеностима односа између простора, временаи слика, контекстуализована је парадигматском променомперцепције урбаног простора ка перспективи кретања и

обухватила је значајне промене у начину на који видимои промишљамо архитектонски простор. У овом раду бићеуказано на модалитете архитектонске продукције којисламају традицију процеса архитектонског пројектовања,услед њене немогућности да подржи временски режимрецепције архитектонских и урбаних идеја. Дискурзивнаанализа релација архитектонског и синематичког простора,контекстуализована улогом уметничких истраживањау поступку архитектонске продукције, биће показанакао узорак који проблематизује питање времена удисторзији реалности из снимљеног материјала. Рад себави методолошком и теоријском анализом релацијаизмеђу феномена простора, времена и кретања, санамером да представи како синематички уређај користисвоје јединствене карактеристике да покаже кретање,артикулише време и интерпретира линеарну и нелинеарнупројекцију секвенце између синематичког простора иархитектонског конструкта. Као поље истраживања бићеузета аналогија из пракси филмског, архитектонскогексперимента и вишеекранске инсталације.

Кључне речи: архитектонски процес пројектовања, филм,синематичке технике, синематички простор, монтажа,

темпоралност, опсервација

ABSTRACT

Debating the complexities of the relationship between space,time and images, have evolved over the paradigmatic changeof perception of urban space toward a movement perspective,and encompassed significant changes in the way we see andproduce space. In this paper I will point out the modalities ofarchitectural production that break the design process tradition,as it turned out as unable to support time-based modes ofreception of architectural and urban ideas. A discursive analysis

of relations between architectural and cinematic space willbe shown as a sample which problematizes the issue of timein an altered reality of the recorded material. I will deal with

the methodological and theoretical analysis of the relationsbetween the phenomenon of space, time and movement, withthe intention to show how cinematic device utilizes its ownunique features to make visible movements, to articulate timeand interpret linear and the non-linear projection of sequencebetween cinematic space and real architectural space. As afield of my research, I will take the analogy from the practiceof film montage, architectural experiment and multi-screeninstallation.

Key words: architectural design process, film, cinematictechniques, cinematic space, montage, temporality, observation

УВОД

Грчки израз kinema1 означава кретање или покрет, доксавремена контекстуализација појма cinema означаваархитектонски простор у коме постајемо део визуелногсистема који нам дозвољава да перципирамо осећајкретања и у коме смо покренути (Bruno, 2002:13-55).Како терминолошка одредница синематички просторпретпоставља интегрисану темпоралност, а темпоралност је традиционално виђена као фундаментално ограничењерецепције и институционализације покретних слика ууметности и историји уметности, оквир за тумачењесинематичког простора у овом истраживању се може једино отворити кроз нерепрезентативност простора,промењиву идеју материјализације слике простора, иуопште форме њене промењивости и апстрактности2,насупрот њене статичне природе. Импликацијатемпоралности синематичког простора кроз концептпокретне слике, која удаљава истраживање од специфичнеанализе релација (у апарату) у преговарање односа између

1 Merriam Webster Dictionary, An Encyclopeadia Britannica

2 „Систематизација уметности је повезана са њеном репрезентацијом,промењива идеја материјалности слике, акцелерација апстракције,одређеност и конкретност слике”, види у: Doane, M. A. (2009) The Locationof the Image: Cinematic Projection and Scale in Modernity, in: S. Douglas and C.Eamons (eds.) Art of Projectio n, Berlin, Verlag, pp. 151-166.


16/86

16 41-2015 АУ

уметности и филма, поставила је чин опсервације субјектау централно место анализе. Имајући у виду прожимајућеприближавање уметности и покретних слика, сведоцисмо „процвата” синематичких форми у визуелнимуметностима (Leighton, 2008:7-48). Ови експериментииндукују спектакуларне облике производње и прометаслика и отварају питање „како покретне слике утичу нанаше искуство гледања?”. Делује да се ово питање значајно

повезује са проблематиком архитектонског простора, јернаше искуство посматрања, широко дебатовано данас умодалитетима његове временске реализације, произилазииз проблематизације одржавања нашег есенцијалнокинетичког односа са простором. У случају прихватања,овакво приближавање између простора, уметности ипокретних слика, доказано је кроз „праксу засновану нараду са сликама”.

Залагање да се будућност архитектонске праксепројектовања утемељи на раду са сликама део је припремаза премештање архитектонског истраживања у филмскутраку, са крајњим циљем да постане интегрисано у процесмонтаже. Контекстуализација нових околности суштинскисе повезује са оним што Ентони Видлер (Anthony Vidler)актуелизује као питање будућности архитектонске праксе,позивајући се нарочито на праксу Агрест и Ганделсонас(Agrest and Gandelsonas), Чумија (Bernard Tschumi) и Нувела(Jean Nouvel). Видлер расправља да представници овогдела архитектонске праксе виде архитектуру, не као облик језика per se, већ као вид писања, какво је пронађеноу залагању да проширење оквира културног система,чији су архитектура и урбани простор елементи, укључи

кретање. Дакле, савремена архитектонска пракса је брзопрепознала да филм и теорија монтаже утичу на практичнуорганизацију простора, са дубоком фасцинацијом његовимфрагментарним и композитним квалитетом. У њиховомделу Урбана синематика: разумевање урбаних феноменапутем покретне слике (Urban Cinematics: UnderstandingUrban Phenomena Through the Moving Image), Франсоа Пенз(François Penz) и Андон Ли (Andong Lu) су креирали изразurban cinemics директно из студије начина организацијеокружења (Penz, Lu, 2011:7-20). Према томе, за потребеовог истраживања, концепт cinematic је усвојен из његове

двоструке улоге: да визуелни аспект синематике чиниметафору за перцепцију, а синематичке технике метафоруза организацију. У манускрипту су, према томе, постављенадва повезана циља. Први је да се обезбеди оквиринтелектуалне садржине из којег тежимо да разјаснимокако су синематичке технике филозофски и теоријскиповезане са специфичном просторном организацијомфизичког и екранског простора. Други циљ је да серазмотри како искуство опсервације између реалног исинематичког простора утиче на преглед концептуалногстатуса временског интервала реалног простора.

Јединственост поступка огледа се у продубљивању оногашто је истраживање до сада ретко наглашавало, а односисе пре свега на значај размишљања о посебностима

односа између времена, простора и кретања. У томсмислу, настојимо да откријемо како њихови промењивиодноси могу бити откривени коришћењем јединственихкарактеристика синематичког уређаја, као што су:способност да манипулише време, да покаже кретање, имогућност пребацивања између принципа линеарности инелинеарности.

ТЕОРИЈСКЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ ФИЛМА И СИНЕМАТИЧКИХЕКСПЕРИМЕНАТА НА ОПСЕРВАЦИЈУ, РАЗУМЕВАЊЕ ИПРОМИШЉАЊЕ АРХИТЕКТОНСКОГ ПРОСТОРА

Теоретизација последица које развој филма након Другогсветског рата оставља на посматрачеву перцепцијувремена кључни је параметар анализе у раду, будућида је читав период контекстуализован интеграцијомпокретних слика у савремену уметност, те променомстатуса самог уметничког дела. Штавише, развојсинематичких експеримената утицао је на промену статуса

елемената који припадају реалном простору измештањемцентралног фокуса испитивања из формалистичкихдефиниција медија у анализу простора и субјекта уопсервацији. Разматрање теоријских импликација новеупотребе филма прво је измештено из медија у анализуњеговог односа према простору галерије, а затим уупотребу пројектованих слика у урбаном простору. Данаспостављамо питање: како искуство опсервације утичена могуће начине теоријског и филозофског повезивањафилма са специфичном просторном организацијом?,у циљу ревизије концептуалног статуса интервала

између реалног и синематичког простора. Постмодерниразвој синематичких експеримената, који карактеришеистраживање физичке димензије и просторности медија,као и доминацију физичких параметара у самом искуствуопсервације, показао је једну од најзначајнијих промена.Наиме, развој истраживачких амбиција овог периода дугујеавангардним филмским експериментима с почетка XX века.Појавом структуралног филма, уведен је медитативно-контемплативни начин опсервације, који је, заједно саДишановим (Marcel Duchamp) нападом на модернистичкимит „визуелне чистоће”, означио парадигматску променуу модерној естетици. Даљи развој структуралног филма усклопу авангардних експеримената дефинисао је основнеелементе који ће постати део свих будућих синематичкихексперимената: 1) истезање темпоралности; 2) увођењепогледа (посматрач довршава уметничко дело); 3)интересовање за материјале и језик који су преузели општуулогу подређености репрезентацији, посебно наративу,условима производње и презентације3. Ова парадигматскапромена услова опсервације, настала утицајем филма напосматрачеву перцепцију времена, есенција је контекстаза анализу модалитета темпоралности између реалноги екранског, у поступку артикулисања реалног простора.

3 За више информација , читати у: James, E. D. (1989) Allegories of Cinema: American Film in the Sixties, Princeton, Princeton University Press


17/86

17АУ 41-2015

Његово извођење усмеравањем пажње на чин урбанеопсервације директно је условљено просторним искуством,којим архитекта може практично управљати користећиформативне технике филма: монтажа, уређивање. Уусловима савременог филма, где је артикулација простораконтекстуална, могуће је лако задржати његову критичкудимензију, и то усмеравањем пажње на чин опсервације.Контекстуализовањем реалног простора, отворен је

проблем „расуте” пажње, уместо контемплативне пажње,карактеристичне за класични холивудски филм, којапројектује гледаоца у други простор и време.4 Другимречима, дестабилизацијом питања рецепције савременогфилма, као што је сугерисао Питер Осборн (Peter Osborne),„покретном сликом су предложени нови замишљениритмови, нове артикулације трајања у оквиру комплекснихмрежа временских веза” (Osborne, 2004:66-75). На тај начин је омогућено да акцију преусмеримо са искуства које јекарактеристично за класични филм, нарочито одбијањелинеарног наратива, у жељи да се пронађу уређаји који

умножавају пројектоване слике да креирају низовевишеструко преклопљених истовремених слика, односнонелинеарних темпоралности.

ПРОСТОР, ВРЕМЕ, СЛИКА

Приликом оперисања у динамичком окружењу измеђуматеријалности реалног и нематеријалности синематичкогпростора за потребе конверзије од синематичког кареалном простору, не треба се бавити објектом већ jeпотребно од њега откачити слике (Ranciere, 2009). У ту

сврху је потребно да објекти напусте нешто од своје реалнеакције и контекста да би манифестовали свој виртуелниутицај.5 Путем слике је могуће апстраховати уснимљенефеномене у простору, комбинујући елементе реалностии архитектонске имагинације. Отуда у коначној визијибудућег архитектонског пројектовања слику можемопрепознати као метод који дозвољава комплетнуоперативну слободу архитектима и у потпуности замењујерад са објектом у овој фази. На тај начин су релације ирелациона питања, која архитект покреће током бављењасинематиком, методолошки јасно позиционирани уколизију елемената монтаже, у сучељавање слика.Услов ове процедуре је предаја кључним факторима иистовремена елиминација мање значајних елеменатареалног контекста. Фиктивне архитектуре, које секонцептуално уобличавају када промишљамо односизмеђу реалног физичког простора и временскиконструисаног простора синематичким средствима, могу сепронаћи у оба случаја у концепту монтаже. У комбиновањуелемената реалности и имагинације, монтажа је узетакао генерални принцип, односно процедура чија логика

4 Видети дискусију Д Брауна (De Bruyn) у: De Bruyn, E. (2008) Marcel Broodthaersand the Section Cinema, in: Art and the Moving Image: A Critical Reader , London,Tate, pp. 112-121. Ревидирана верзија есеја у: Gregor Stemmrich (2001) Kunst/ Kino Jahresring 48, Cologne, Oktagon Verlag

5 Виртуелна у смислу да се користи за опис слике која је посредованамедијима.

почива у филму, а примењива је изван граница самедисциплине. Том приликом, дискусија је у првом редуфокусирана на однос искуства реалног простора и његовурепрезентацију, која је изведена из проблематизацијеследећег односа: присуство физичке димензије простораи екрански приказ антиципираног - слика манипулисаногпростора. Препознајући процес транзиције од реалногка синематичком простору као место уметничких

манипулација, анализа поменутог односа темељи се нањиховој уској повезаности са проблемом медија филма.Историчарка уметности Розалинд Краус (Rosalind Krauss)6

је у томе препознала одбијање традиционалних медијау корист хибридне уметничке форме и технологије.Измештањем формалистичке дефиниције медија иодржавањем различитих уметничких традиција, затимусмеравањем пажње на простор и субјекат у поступкуопсервације, како је Морис тврдио, „посматрач је тај којизавршава дело”7, филм постаје истовремено темпорални,просторни и физички конструкт. На овај начин, филм је

почео да делује у садејству са простором његове пројекцијеили, у случају експерименталног филма, са просторомгалерије, приближавајући се архитектури да услови новеодносе између простора, времена и кретања у урбаномпростору.

ЕКСПЕРИМЕНТИСАЊЕ СА ТЕМПОРАЛНОСТИМА ИСИНЕМАТИЧКИМ ТЕХНИКАМА КАО АЛТЕРНАТИВНА

ПОЗИЦИЈА У АРХИТЕКТУРИ

Урбана опсервација јавља се у интервалима, у праћењу

трајекторија, истовремено фиктивних и реалних, при чемупозива временски исечак или трајање чије седиште нијеу хронологији и сукцесији, већ у преклапању у серијама.8 С обзиром на специфичност филмског интервала дадопринесе основном померању посматрача дуж прошлог,садашњег и фиктивног времена, интегрисаних у тренуткуопсервације9- урбани простор пројектован на екрану постајеозначен трајањем интервала, у који је друге елементеконтекста могуће убацити и посматрати у другачијемритму. На овај начин, спекулације о времену су поновоактивиране кроз поглед посматрача, у одбијању Кантовог

времена да остане својство предмета, тј. да „пређе” усубјекат који посматра објекат. Контролисање и управљањепогледом посматрача регулисано је унапред вољомрежисера, који реформулише односе реалног простора ивремена и преклапа догађаје у различитим ритмовима.

6 Она је користила анализу Фредерика Џејмсона (Frederic Jameson). Видетиу: Jameson, F. (1991) Postmodernism, or, The Cultural Logic of Late Capitalism,London, Verso

7 „Или са сваком променом позиције гледалац константно мења привидниоблик посматраног уметничког дела”, видети у: Morris, R. (2000) Notes onSculpture, in: Continuous Project Altered Daily: The Writing of Robert Morris,Cambridge, Mass., The MIT Press

8 У објашњењима Џона Рајчмана (John Rajchman), на овај начин филм јепокренуо питања: како ми заиста р азмишљамо, како смо оријентисани идезоријентисани у нашем размишљању, у нашим животима итд.

9 Према дискусији: Temporality and cinema spectatorship, у: Friedberg, A.(1993) Window Shopping: Cinema and the Postmodern , Berkeley and Los Angeles,University of California Press

arhitektura_i_urbanizam_41_2015.pdf

Documents