NAJNOVIJE AVANTURE SERLOKA HOLMSA I DRUGE HUMORESKE

PROLOGMoj susret sa Serlokom Holmsom LondonBio sam u Londonu uproleće 1926 godine.Bio sam otišao u London da mi opeglaju jedan filcani šešir i u šeširdžinici, jednoj radnjici smeštenoj u Old Kompton Stritu rekli su mi da treba da čekam četiri dana, jer su baš primili iz Doma Lordova porudžbinu da oprave sedam stotina dvadeset cilindara, svaki od po osam refleksa. (Tojest četiri hiljade tri stotine sedamdeset i šest refleksa.)Zbog toga, i zato što sam o Londonu znao samo toliko da kroz njega protiče Temza, reših se da se prošetam po gradu da bih ga upoznao bar toliko, koliko da po povratku popričam o njemu s prijateljima.Poželeh da napravim utisak da sam Englez pa kupih monokl. Pokušavao sam da ga namestim na desno oko, ali. mi je staklo ispadalo. Tada mi pade na pamet sjajna ideja. Namestih ga i vezah ga za glavu zavojem. A onda, zadovoljan svojim delom, nalećući povremeno na prolaznike, kretoh ka Hajd-Parku.Jutro je bilo blago. Bese pravo zadovoljstvo posmatrati kako na zapad idu oblaci, a u Vestminstersku Opatiju sveštenici.Duge kolone automobila klizile su ulicama, a s vremena na vreme pokoji auto bi naleteo na neopreznog prolaznika i prelomio mu kičmu u dva dela. I to baš na vratu. Kada bi se tako šta dogodilo, dežurni policajac bi prišao automobilu-ubici i između njega i šofera otpočinjao bi sledeći dijalog:Policajac: Individus death? (Da li je individua mrtva?)Šofer: Very death. (Potpuno mrtva.)Policajac: Ali right. — (U reldu.)Onda bi pokojnika pokupili, policajac bi povukao kredom na vratima automobila uspravnu crticu, beležeći time da je nova žrtva pala pod točkove, i život — pun londonske flegme — produžio bi svoj uobičajeni tok.Eto, tako su hladni ti Englezi.; Čovek iz Hajd-ParkaKako se u Londonu ne meri kilometrima već miljama, rastojanja su strašno velika. Zato, da prevalim razmak od Old-KomptonStrita do Hajd-Parka, trebalo mi je šest sati hodanja i jedan peni koji sam dao prosjaku, koji je svirao neku dansku ariju udarajući lulom od jantara o dve prazne flaše džina.Uđoh u Hajd-Park desnom stazom, baš uz aleju s begonijama (vidite plan). I kako sam bio premoren, koliko od hoda, toliko i od gledanja na jedno oko, jer onim na kome sam imao monokl nisam video baš ništa, potražih klupu da sednem. Ubrzo nađoh nekoliko vrlougodnih.Izabrah jednu okrenutu suncu, na kojoj je sedeo jedan jedini posetilac zadubljen u čitanje poslednjeg broja Tajmsa. Promrmljah neki anglosaksonski pozdrav i sedoh. Prođoše pet minuta i dva aeroplana. Uživao sam u miru okoline i slatkom britanskom cvrkutanju ptica, kad mi moj sused na klupi, taj koji je čitao Tajms, uputi iznenada ovakvo pitanje:— Gospodine, zar me ne poznajete? Podigoh pogled i spazih plemenito, strogo i uglasto lice, tankih usnica, obrva kao vizan-tiski lukovi i kose zalizane briljantinom, već prosede na slepoočnicama. Taj čovek... Taj je čovek bio...Prepoznah ga istog trenutka.— Vi ste Paćeko, farmer iz Buenos Airesa,koji...Čovek me prekide odmahujući glavom.— Ne. Onda ... Ah!... Da ... Vi ste No-vales, onaj poručnik bojnog broda, koji je jedne noći u Kopenhagenu ...— A kako znate da se.....?— Dedukcijom, prijatelju, dedukcijom. Vi ćete se već navići na deduktivni način. Pogodio sam da se zovete Enrike, jer imate sive čarape.Iako mi sve ovo nije bilo najjasnije, uzj držah se da postavljam nova pitanja Serloku.: Razmišljao sam za trenutak. Zaista, moj život nije imao cilja. Zašto se ne bih upleo u avanturu?— Hajde brže. Resite se! — povika Serlok Holms. — Razgovarali smo isuviše, a treba uraditi nešto ozbiljno. Imate tri minuta vremena da se resite ...— Već sam odlučio, — odgovorili čvrsto.— Ne važi to što ste odlučili — odgovori detektiv. — Imam običaj da uvek dam tri minuta za odlučivanje. Imate tri minuta. Resite se. Vreme je novac.Ostadoh zureći u nebo kao da rešavam da li da protivurečim ili ne slavnom detektivu. Ali sam, pošto sam se ranije već bio resio, a nisam želeo da lupam glavu nekorisnim stvarima za ta tri minuta, počeo

sam da računam za koje vreme bi stigao od Pariza do Kaserosa čovek koji bi se kretao kao mačka, to jest dva kilometra na čas uz jednodnevni odmor posle svakih 14 polumilja.Bio sam gotovo pri kraju računa kad me preseče Holmsov glas:—• Prošla su tri minuta. Jeste li moj pomoćnik ili ne?Pa dobro, jesam, — izjavih detektivu.nekoliko trenutaka zadubljen u priori, uhvativši me za levirever od kaPuta Kaže:- Dovidenja u Beker Stritu.Otrovna zmija£već godinama se nije ništa desilo, ali tada njegov sin je bio ubijen pod tajanstvenim okolnostima prethodne noći u svojoj momačkoj sobi u Uajt-čeplu.— Kažete da je pao mrtav kraj kasete s novcem, — zapita Holms, koji je dotle mirno slušao i s vedrim izrazom lica rasejano milovao brkove posetioca.— Da. Kasa je bila otvorena, ali iz -nije nedostajao ni jedan peni — odgovori Mister Molkeston. — A zavrtnji? Da li je falila neka daska na Kasi Vašem sinu? Gospodin Molkeston izbaci jednu, vrlo uobičajenu psovku u Irskoj, i uzviknu:— Moj sin je bio pravi džentlmen! Holms je izgledao kao da razmišlja. ;— A znate li da li je vaš sin imao nepriatelja? — zapita.— Njegov krojač ga je mrzeo.— To nije podatak. I moj krojač mene mrzi, — povika detektiv. — Najzad, kažete da su vrata i prozor kancelarije bili zatvoreni iznutra.— Da gospodine Holmse... Kad sam hteo da uđem morao sam da otvorim bravu pređicom mog kajiša.— I zaista na lesu nije bilo nikakve rane?— Nikakve. Samo se na desnoj ruci vide tragovi pelcovanja.14—• Vrlo dobro. Potrebno je da odemo u Uajtčepl i vidimo sve sopstvenim očima. Pre toga poslednje pitanje: Da li je vaš sin, od 1 kad se vratio iz Indije, pio vermut sa slanim sardinama?— Pio ga je s maslinama.— To je sve što sam hteo da znam, — promrmlja Šerlok Holms. — A sada napred!Gospodin Molkeston, Šerlok i ja sedosmo u taksi, koji nas, pošto se dva puta usput bioSkoro preturio, odveze u U ajtčepl — postojbinu Džeka Trboseka.Izađosmo pred kućom broj 98 u Uajtčepel Roudu, gde je ubijeni Evans Molkeston imao svoju momačku sobu. To je bila skromna ali pristojna zgrada, osigurana od požara. U prizemlju se nalazila prodavnica, zatvorena zbog promene vlasnika.U prostoriji s mnogo ukrasa orijentalnog porekla, udobnoj kao perjani jastuk, ležao je kraj kase s novcem les nesrećnog oficira.Ušavši, Šerlok izdiktira nekoliko naređenja:—• Vi gospodine Molkestone požurite da se isplačete i zagrlite les vašeg sina, kako je to već uobičajeno kod dobrih roditelja. Za to vre-me ja ću razgledati sobu.I dok je Molkeston urlao i plakao, Šerlok je razgledao sobu. Razgledao je čitav sat lupom neke idole poredane po nameštaju. Klečao je na patosu, posmatrajući istovremenomi patos i čilim. Gledao sam njegove manipu lacije, ali se nisam usuđivao da ga ma što pitam, a po njegovom skamenjenom izrazu lica nije se moglo ništa dokučiti. Samo dok je vršio inspekciju pepela iz kamina, zadovoljn zvižduknu.— Sta je? — zapitah ga.— Znam šta je! — povika dižući se — uputi gospodinu Molkestonu sledeće reci:— Vaš je sin, gospodine, žrtva nepredviđenog nesrećnog slučaja.— Dakle, nije zločin posredi?— Ja to nisam kazao. Zločinačka nameraj je postojala. Ali zločinac je juče umro. Vidite, čitajte ovo:I Holms mu pruži »Tajms«, a gospodin Molkeston i ja pročitasmo sledeću vest:»SVAĐA NA TEMZI. Juče je zbog svađe poginuo od revolverskog hitca na obali Temze indisld građanin Zahid Mahid Tahib, koji je, sutradan trebao da otputuje za Kalkutu«.— Zahib je bio moćan kriminalac, — reče Holms. — Sto se tiče agenta koji je prouzrokovao smrt vašeg sina; sutra ću vam ga poslati] tačno u ovo vreme, u kutiji. Hajdemo Hari.U kabareuOstatak noći provedosmo u jednom kabareu na Pikadilima. Holmsovo ponašanje na tom mestu bese] vrlo čudno. Od trenutka kad smo ušli, pa sve|dok nismo izašli, pogled mu je bio prikovan za orkestar. U pola jedan ujutru promrmlja:__. Znam već. Možemo mirno da legnemo.

I vratismo se u Beker Strit i zaspasmo kao zaklani.Holms kao IndusSledećeg dana rano ujutru Holms uskoči u moju sobu kroz prozor, jer ja obično spavam zaključan. Bio je obučen kao Indus, a sobom je nosio još jedno identično odelo — šest brojeva manje — za mene.— Oblači se! — reče mi oštro i lakonski.Obukoh se i izađoh na ulicu zajedno s detektivom. Stigavši u ulicu Uajtčepl, zaustavi-smo se. Holms me primora da sednem na stolicu pa smo čitav sat izigravali lutajuće fa-kire. Zatim Serlok i:vadi flautu iz svog turbana i poče da izvodi na njoj neprijatno harmonične melodije.Tek što je počeo da svira izmili lepa zmija, pope se na ćilim, poče da izvodi malabarske igre i nakraj u jurnu na nas.— Bežimo! — povika Holms.I počesmo da trčimo kao jeleni, a zmija tik za nama. S vremena na vreme šerjpk mrmljaše: »Gušter« ... »gušter« ... pa je trčao još brže, u galopu. Tako stigosmo u Beker Strit, naravno, znatno pre našeg gonioca.Kad smo već bili u kući, Holms zgrabi jednu praznu kutiju i držaše je otvorenu; če-Humor i satira — 2kajući zmiju. Najzad stiže i zadihana životinja. Detektiv je zatvori u kutiju i povika: . — Sad je naša. Vreme je da je pošaljemo] gospodinu Molkestonu. Ova zmija je agentj koji je prouzrokovao smrt njegovog sina.ObjašnjenjeKao i obično, nekoliko časova kasnije, zapitao sam Holmsa kako je mogao da razjasni' ovu misteriju.— Vrlo prosto, — odgovori mi on sa svojom uobičajenom hladnoćom. — U sobi u kojoj je izvršen zločin video sam juče trag zmije. To, i okolnost da je ubijeni bio iz jednog garnizona iz Indije, nateralo me je da pomislim da je neki Indus, verovatno da bi se osvetio za neke stare uvrede koje mu je na-neo oficir Evans, izvršio atentat na njega, tako, što mu je poslao dresiranu zmiju. To je vrlo poznat metod koji se često koristi u Indiji. Osvetnik bese Sahib, glavom onaj, ol kome je pisao jučerašnji TAJMS, jer se taj individua trebala ukrcati za Kalkutu, postoj je bežala iz Londona. Dalje već znate. Otišli smo u kabare da bih naučio po sluhu da sviram u flautu, a kad sam naučio, počeo sami da sviram ispred kuće, gde se dogodio zločin,! a u čijoj blizini se morala nalaziti zmija, jer I joj je gazda umro pa nije mogao da je ponesef sobom. Dresirana zmija dopuzala je na zvuk« moje flaute izvodeći vežbe kojima ju je bič18naučio njen gospodar; napala nas je isve do kuće.Serlok Holms ućuta.Veče je već palo i soba utonu u polumrakDetektiv dade sam sebi injekciju morfiju-ma i poče da stuca. Malo zatim zaspa i zahrkakao čitav džez-orkestar.

PLAVOBRADIZvono za alarm Bio sam proveo dan u polju. U Slou, U Slou? ... Da. U Slou, u Slou, u Slou. Bio sam proveo dan u polju (u Slou) i vraćao sam se u London jednini od popodnevnih vozova, a kad stigoh na stanicu Čering-Kros čuh kako neki putnici očajnički viču i to putnici bez vozne karte, koji su putovali na krovu vagona.U početku ne obratili pažnju. Pretpostavljao sam da ih je kontrolor bio iznenadio i da su ga ti putnici bez karte baš ubijali, kao što se već često događa. Ali posle nekoliko trenutaka nisu samo putnici s krova vikali već počeše vikati i svi oni, koji su se nalazili pored prozora te su tako mogli posmatrati prizor, gutajući čađ iz lokomotive.— Nešto se ozbiljno događa, — pomislih' i] naglo povukoh ručicu alarmnog zvonca.Aparat je dejstvovao istog trenutka, ali se| voz ne zaustavi, kako sam očekivao, već kroz l neki otvor ispade namirisana posetnica na l20kojoj je stajalo: »Ako ste u smrtnoj opasnosti, molite se Svetom Đorđu. DRUŠTVO«.Radilo se o poslednjoj modifikaciji alarmnog zvonca čiji je cilj bio da se izbegnu hapšenja zbog nesrećnih slučajeva i ojača duh engleske rase u trenutcima opasnosti.Strašan nalazPogledah kroz jedan od prozora i saznah zbog čega su putnici vikali.

U suprotnom pravcu od našeg voza jurio je neverovatnom brzinom drugi voz, a pozadi, na odbojniku poslednjeg vagona njihao se neki čovek.Poznadoh ga odmah po madežu na nosu. Taj čovek bio je Serlok Holms.Bilo bi dosadno iznositi šta sam onda uradio. Skočih s voza i džinovskim koracima po-leteh za onim drugim vozom.Kuda se uputio Serlok Holms? Kakav nov mračan posao ga je potstakao na akciju? Ovo pitanje i još neka, kao naprimer: »Da li će padati kiša u Bombaju?« »Ko je bio prvi sin Avramov?« itd. postavljao sam sebi dok sam trčao za vozom, i niko, čak ni večernji povetarac, ne odgovori mi ni na jedno jedino pitanje.Voz i ja prevalismo jedno četrnaest kilometara kada mi Serlok, sedeći na jednom od odbojnika, reče:— Popni se Hari, na ovom drugom odbojniku ima mesta.21Tek se tada reših da se popnem, jer vam j« već poznato poštovanje koje sam imao prema velikom učitelju.Odmah otpoče konverzacija. „ — Baš mi je milo što sam te našao, — reče mi Holms, — jer verujem da ćeš videti inte resantne stvari.— Srećom, slučaj je hteo da...— Da, — odgovori mi detektiv, ušpricava-jući sebi u prst injekciju morfijuma, što je,| kao što znamo, vrlo često činio.— A kuda idemo maestro? — usudih se| da ga zapitam.— Ne znam, — odgovori mi on. Zamalo nisam pao od zaprepašćenja. Ostadoh tine, preneražen njegovim recima, ali ne učinih to da ne bi uznemirio Holmsa.— Ne znam, — produži on. — Ne znam! koja je utvrđena i krajnja tačka kuda idemo.] Pa ipak te upozoravam da paziš, jer ko zna možda neće proći mnogo vremena a bićemo primorani da skačemo s voza dok je u pokretu— U pokretu?— Gotovo!... *Na zemlju! — povika Holms.I videh ga kako se baci na zemlju veštH nom koju pokušah da imitiram istog trenutka| što je moguće bolje.Posle pada on se mirno diže i zapali luluJ dok sam ja bio slomio nogu.Ali Serlok Holms, sa svojim karakteristič-i nim humorom povika čim to to primeti:22

__ Dobro, čini mi se da imaš još jednunogu, zar ne?_. Da, maestro.__ Onda napred. Lepo kaže poslovica! Čo-vek koji sve predvidi vredi za dvojicu.Išli smo nekoliko minuta u tišini kroz neko lepo mesto obavljeno večernjim sumrakom, ali se uskoro Holms zaustavi pred jednim brdašcem i uzviknu:— Ovde kopaj, Hari!Četvrt časa sam kopao i izvlačio zemlju. Uskoro se pojavi neki predmet. Povukoh se uplašen.— Jedna čovečja noga!— Da, Hari, jedna čovečja noga. To je baš ta koje nema u koferu. Ali već znamo dosta. Zakopaj je ponovo i vratimo se u London. Pozivam te na jedan vermut i biftek.Važne izjave u Skotland JarduVeć sledećeg dana primismo u Londonu telefonski poziv iz Skotland Jarda. Kako telefonom nismo uspeli da razumemo ni jednu jedinu reč od onoga što su nam govorili, odo-srao smesta u taj slavni policiski centar., Major Sekberi nas uvede u jednu prostoriju ukrašenu pčelinjim lobanjama i reče:— Vidite, gospodine Holmse, šta smo našli u furgonu voza koji je juče došao s Juga.I pokaza nam jedan veliki sanduk, u kome se nalazio ljudski les.— Vrlo dobro! — povika Holms bacivši po-j gled u unutrašnjost sanduka.Major Sakberi ga pogleda diveći se hrabrosti i čvrstini živaca genijalnog detektiva. Veru j te, detektiv osta mrtav-hladan, iako je šest činovnika palo u nesvest kada je videlo lešinu.Ali se on zadivi još više kad Holms dodade:— To je les čoveka koji je bio obrijan posle smrti. Les ima jednu nogu više nego što treba. Pogledaj Hari, u sanduku su tri noge.;—• Ali dragi Serloče, — ne mogade a da ne skoči na noge od iznenađenja major Sakberi j — kako ste u stanju da odmah, na prvi pogled J vidite da u sanduku ima tri noge pa, premaj tome, da les ima jednu nogu više?

Šerlok Holms se nasmeši i ne odgovori ni-| šta, pa paleći svoju staru lulu koja je krk-| l jala gore od sipljivog konja, uputi se vratima J i izjavi:— Zločinac je berberin, koji od prekjučej nosi lažnu bradu marinsko-plave boje.—- Marinsko-plave boje? ...— Što se tiče mrtvaca, radi se o jednom' • Domaru koji je skoro stigao u London i koji već mnogo godina nije živeo u Engleskoj.Uzalud je pokušavao major Sakberi da natera Holmsa da bude jasniji, ali Holms je odbio da to učini.— Sutra, kad bude vreme za čaj, dovešću vam čoveka koji je ubio mornara, zatvorio les u jedan sanduk i poslao ga poštom.24Ovo je bilo jedino određeno što je rekao |Holms, i dodade:__. TO je sve što mogu zasada da vam ka-žem, Sakberi.I bez ijedne reci izađe iz Skotland Jarda.— Kakav čovek! Prosto da mu se čovek divi.Seširđžiska radnja u Oksford StrituU prvim časovima popodneva, maestro, dobro raspoložen, izdade mi nekoliko naređenja:— Uzmi par dobrih lisica i spremi se da uhapsiš jednog od najopasnijih zločinaca Ujedinjenog Kraljevstva.Poslušah, drhćući kao prut ili bokser na ringu i izađoh na ulicu zajedno s Holmsom.Dvadeset minuta kasnije stigosmo u Oksford Strit. Šerlok mi pokaza jednu šeširdžisku radnju za dame u zgradi broj 13 koja se zvala ' »Haos u šlemu«. Unutra, jedna radnica, lepih ali žmirkavih očiju, nešto je radila među perima i krilima.— Pazi Hari, — obavesti me Holms — zločinac će navratiti u ovu radnju. Ne gubi iz vida ni jedan delić trotoara. Poznaćeš ga lako jer ima dugačku bradu marinsko-plave boje.— Da, maestro.I obojica počesmo da špijuniramo ulicu. Uskoro mi se sledi krv u žilama kad čuh Serlokove reci:— Evo ga!I ja spazih čoveka džinovskog rasta i guste brade plave boje kako ide prema prodavaonici šešira.— Sad ulazi, — promrmlja Holms. Ali odmah zatim povika:— Dođavola, predomislio se ... Ne ulazi..' Ode nam... Sigurno je nešto nanjušio. Brzže Hari. Hajdemo za njim. Ako nam pobegne, izgubljeni smo kao Titanik.Poče gonjenje koje se ubrzo pretvori ul trku. Protiv svojih običaja, Serlok je trčećij čak i psovao. A ja se zapenušio od umora.U Finsberi Cirkusu bradati se čovek ušunja u jednu kuću i nestade, a ja i Holms ostasmo na trotoaru tako zbunjeni i nepokretni,j kao prodavci banana bez mušterija.— Sta da se radi?— Sta da se radi? Još pitaš! — riknu be sno Holms. — Da se popnemo!Poslušah ga ponovo, sav iscrpljen od umo-š ra kao prašak za insekte, a on za mnom. šuljali smo se kao zveri. Popesmo se na dru| sprat i uđosmo u jednu prostoriju gde pored J kase zatekosmo bradonju.— Predaj se! — povika Holms.— Nazad! — povika čovek grobnim glasom i uperi nam cev revolvera u čelo.Ali pre nego što smo se snašli on isčeze kroz vrata koja se otvoriše u zidu. Bese to tajni izlaz.Počesmo ponovo da ga gonimo. Čusmo jedan pucanj i kad stigosmo u susednu sobu koja je bila u očajnom neredu, a gde se be-sumnje dogodilo ubistvo, mogli smo samo da prisustvujemo agoniji zločinca. Pre nego što ie opalio metak, bio je skinuo bradu koja je sada ležala na stolu.Objašnjenja na krajuDva dana kasnije, dok smo obojica pušili pred kaminom u Beker Stritu, Holms mi objasni svoje postupke pri otkrivanju tajne.— Ključ svega, — reče mi, dala mi je še-širdžinica koja je, kako si sigurno primetio, imala tablu na kojoj je pisalo: »SPECIJALITETI u ŠEŠIRIMA PLAVE BOJE«, odmahsam shvatio da je zločinac tražio žrtvu s bradom plave boje da bi je ubio, a bradu prodao za proizvodnju šešira. Kad je ubio mornara, zločinac ga je obrijao. Napravio je od prave lažnu bradu (zbog toga sam sa sigurnošću tvrdio da je berberin) pa se pretstavljao kao ubijeni, čekajući pogodan momenat da proda bradicu. Zatim je isekao les u komade i zatvorio ga u kofer. Dakle, ono što mi je preostalo da uradim bese lako. Trebalo je da sačekam trenutak kad zločinac bude došao u radnju da proda bradu, pa da ga uhapsim.— A kako ste saznali da je žrtva bila godinama otsutna iz Londona?— Prosto. Jer da je bio u Londonu znao bi da može da proda svoju bradu u radnji na Oksford Stritu i verovatno bi to uradio.

27Ja sam kao i uvek, i kao što mi je nalaga obaveza pomoćnika, bio zadivljen. Uputi Holmsu još poslednje pitanje:A čije su one dve noge koje smo videli, _ ona treća u sanduku, pa ona zakopana u pol]iHolms mi ne odgovori.Gledao je nekoliko trenutaka tužno u ks min, a zatim uzdahnu:— Ah, kako želim da odem u Škotsku i pecam bakalare.I u tom položaju ostade sve dok i poslednj večernji voz ne krenu iz Londona.28MUMIJA ANALFABETA IZ KRAIG MUZEJAPrologpričaću vam jednu od najčuvenijih priča u kojoj se genije Serloka Holmsa najsjajnije ispoljio. Tako sjajno, da pri rešavanju ove zagonetke Šerlok čak nije morao ni da se pokrene iz svoje kućice u Beker Stritu da bi resio problem, koji mu je bio postavio mister Horacio Kraig sa Cejlona. Pratite razvoj.Holms utvrđuje ko je Kraig Tačno u sedam časova uveče, kada su prvi prodavci Tajmsa ulazili u barove na Aper Temz Stritu da igraju »el marro«, Šerlok Holms me pozva u svoju odaju.Po javih, se ekspresnom brzinom, pretpostavljajući da se desilo nešto ozbiljno. Ali, ustvari, slučaj nije bio tako težak. Šerlok je bio pocepao na šest delova pertle svojih starihcipela.Nekoliko minuta pomagah mu u borbi protiv Sudbine, ali su nam napori očevidno bili29k_uzaludni i sasvim bismo propali da nam ni pritekla u pomoć gospođa Padmor s briljam nom idejom da zalepimo cipele za čarape mirabikom. Da nije bilo toga, možda se Ha ne bi nikada našao u engleskoj enciklope pod slovom »H«.Gospođa Padmor je baš izlazila u hod: kad se odjednom otvori jedan prozor i ni nepoznata ličnost upade kroz njega u sol Bese to jedan gospodin od pedeset godina kof je ličio na psa koji' vuče saonice.Čim uđe strovali se u fotelju i povi gromkim glasom:— Ja sam Kraig.Zatim dodade slabijim glasom:— Ja sam Kraig.I na kraju glasom prigušenim i umiruć:— Da, ja sam Kraig, gospodine Holms^ Kraig sam. Kraig... Znate? Kraig.Zatim je prvo požuteo, zatim pozelene posle pomodreo i pošto pade s fotelje onesvi sti se po svim propisima.Holms me uze za ruku, pokaza na posetii ča i sumorno reče:— Hari, ovaj se gospodin zove Kraig. Ali me to nije ni najmanje iznenadilo, j«sam se bio navikao na neiscrpnu pronicljive Šerloka Holmsa., Arheološki radoviI veliki učitelj dodade posle toga:— Približite mi šahovsku tablu, Hari. Oč30igrajmo jednu partiju da sačekamo bez dosade dok se ne probudi gospodin Kraig.poslušan s izvesnom strepnjom jer me je Holmsova hladnokrvnost uvek neopisivo uz-| buđivala. Odigrasmo tri partije koje je, kao i uvek, dobio Holms, jer mu je izvanredna sposobnost u baratanju figurama dozvoljavala da menja topove kad mu se prohte, bez prethodne opomene, dok sam se ja opet zbunjivao.Na kraju partije broj tri, Kraig najzad odluči da dođe k sebi i' tada Holms sede na svoj omiljeni divan, zatvori oči i reče:— Govorite, gospodine Kraig. Očekujem i priču o strašnim doživljajima zbog kojih steodlučili da zatražite moju pomoć.I glasom rumunskog baritona, Horacio Kraig ispriča sledeće:— Kao što znate, gospodine Holmse, tek što naučih da govorim, a već posvetih život studijama umetnosti i civilizacije Egipta. Poznajem Egipat bolje od krokodila i tako sam oduševljeni egiptolog, da se ugojim jedanaest kila samo kad mi govore o nekom novom Faraonu. Ćela Engleska i gotovo ceo svet zna u prste moja putovanja po Gornjem i Donjem Egiptu i okolini Pirota u Srbiji. Bio sam od...— Izostavite kilometarske detalje i pređite na stvar, — prekide ga Holms.— Imate pravo, ograničiću se samo na stvar kao kalasiri, — odgovori Kraig. — Dakle, slučaj je hteo da na jednom od tih putovanja, godine 1913, otkrijem u podnožju sfinge jed-31rt

nu vrlo staru MESTABU. Iz nje, kao kvć zub, izvukoh veličanstvenu ali vrlo prašnja\ mumiju. To je bila, prema mojim računin mumija Ramzesa XIII iz dvadeset prve dir stije. S prirodnom radošću i nekoliko nosi preneo sam mumiju u London i otada se or nalazi u VI sali egipatskog muzeja, koji no moje ime.— Kraig Muzeum, u ulici Velington bi 39 — rekoh ja, da se vidi da sam donekle ki turan.— Tako je, — potvrdi Kraig i tako se jak| zakašlja da proguta tompus koji je dotle mir no pušio.A onda, kad svari tompus, nastavi:Noćni zločinNišta se nenormalno nije dogodilo za t ke godine otada, do pre dva meseca. Ali od dva meseca naovamo, gospodine Holmse, šava ju se takve stvari u vezi s mumijom, zamalo nisam izgubio razum; a nisam ga gubio jer ga držim na konopcu.— Kakve su to stvari? — zapita Šerlc puštajući iz usta trometarski dim cigarete.— Prosto: duh mumije se obično poja\ Ijuje noću, seta po mojoj kući, svira »Mrtva? ku igru« na mom klaviru, pa čak prži jaja oko u mojoj rođenoj kujni. Usto me još pr morava da plaćam strahovito velike račune gas koji potroši. Ali da vas ne gnjavim, me ram vam reći da mumiji ni to nije bilo dosta J32— Naime, — upade Holms, — ona poče da prži i krompir.— Ne, gospodine Holmse. Nego je počela da ubija čuvare u sali br. VI.__ Ubija ih? Ko? Mumija?—TDa, gospodine. Mora da je to mumija, jer čuvare nalaze otrovane sokom jedne biljke poznate pod imenom PASTICHUELA ROMA-GUERIS EGIPCIALE, a ona raste samo u Egiptu, jer bi na svakom drugom mestu bila zakonom zabranjena. Trebalo bi okončati tu stvar. Morate mi pomoći da resim ovu tajnu koja...Holms odmahnu rukom, kao kasapskom satarom, i uzviknu:— Gospodine Kraig, idite u hodnik i radite s Harijem gimnastiku. Ja moram da razmišljam. Zvaću vas kad budem završio.I bez daljnih objašnjenja Serlok nas obojicu šutnu u zadnjicu i istera u hodnik, a sam se zavali u fotelju i poče da razmišlja obavljen dimom iz lule.Mi smo ga za to vreme posmatrali kroz ključaonicu.Serlok otkriva sveProđoše šest časova, dugih kao švaj carski tuneli, dok ne začusmo nešto što je potsećalo na lavež f oke. To nas je pozivao Serlok.•— Sve je već rešeno. Danas ne moram čak ni da izađem iz kuće da bih objasnio problem. Hodite ovamo...Humor i satira — s33I krenu duž hodnika, a ja i Kraig za njir Holms se ubrzo zaustavi pred zatvorenim tima za koja ni ja nisam znao kuda vode, c ri ih ključem za otvaranje konzervi, (prer starom običaju hotelskih lopova) upali lamj i uvede nas unutra.Jedna zaista mrtvačka slika ukaza se pre našim očima. Soba je bila, ni manje ni vis arheološki muzej. Prostorija je bila puna ^ likih skeleta, mnoštva drangulija i stvarčiti istoriske vrednosti i niza mumija iz svih ej ha. Tri skeleta Admirala Nelzona (Skeleti Ne zona od 11, 20 i 32 godine) behu sami po od neocenjive vrednosti.Holms se zaustavi ispred jedne egipatsi mumije i reče:—'Problem je, gospodo, bio naizgled apsurdan kao, naprimer, gonjenje nekog dž keja obalama Temze uz pucanje iz pištolja, kako imam sjajan mozak, reših to za nekoli časova razmišljanja. Misterija, gospodine'. ig, je u tome, što su sve mumije analfabejj— Analfabete? — zapita iznenađeni Kra— Totalne analfabete. Videčete već.I rekavši to, on otvori jedan broj »Ref gazina«, pa ga stavi ispred očiju mumije, zaista, mumija ne pročita ni jednu jedinu reo— Jeste li se uverili?! — povika trijumj falno šerlok Holms. — Mumije su analfabet«! A sada, gospodine Kraig, koje su boje unifo| me vaših čuvara muzeja?— Grne — odgovori Kraig.__ I još ne pogađate? Ne osećate li, ne do-llazite li na to da mumiji SMETA crna boja, lD0gto je analfabeta. I zbog toga vaša mumija, Ikojoj, kao svakom nepismenom SMETA crna l boj a,'ubi ja i nastaviće neumoljivo da ubija l čuvare, kao i dosada. Ali ako obučete čuvare Imuzeja u belo ili krem, videćete da se to više Ineće dogoditi. Čak se neće ni pojaviti duh muni je, jer neće imati prilike ni potrebe da po-.caže da se naljutila. A sad, dozvolite mi da se Dovučeni u svoje odaje, pošto vam moje usluge više nisu potrebne. Moram da napunim laliv-pero, a vreme prolazi.

I Šerlok se povuče hodnikom, ostavljajući traiga i mene uzbuđene od iznenađenja i div-jljenja.3435NESHVATLJIVI ANARHIST IZ PIKADI CIRKUSAPreliminariCeo London je bio uzdrhtao onoga dana da je po šesti put bomba, puna dinamita, e| pledirala na Pikadili Trgu. (Znate već gdej to, baš uz radnjicu za oštrenje olovki, u k| br. 6.)A da ceo London uzdrhti kao jasika eksplozijom jedne bombe na Pikadilima, zr da je nešto zaista trasceudentno bilo u eksploziji.I stvarno, kakva se tajna krila u šestoj ploziji bombe na Pikadilima?Prosta, gospodo, jer pre nego što je eksj dirala šesta bomba, bilo je eksplodiralo pet.Dakle, ova je bila, kako rekosmo već, še\Nešto neshvatljivo u atentati!Protivno svom običaju, Serlok Holms je baš slavio smrt svoje tetke Elizabete val36etom i igrama iz zemlje Gala, nije hteo daumeša u ovaj posao.Bio je, naravno obavešten, kao i svaki sta-ovnik 'Londona, ali se ovoga puta nije upli-ao verovatno zato što je bio umoran od ra-iii'h podviga, a možda i zato što je povreme-o preko nedelje učio da svira na violini »GOD lAVE THE KING«.Pa ipak, želeći da saznam njegovo lično išljenje, pecnuh ga kao što kobasica pecka 10 stomaku.__ Sta mislite o misterioznim eksplozijamaPikadili Cirkusu, maestro? — rekoh mu ja edne večeri posle zalaska sunca.— Da prilično trešte — odgovori mi sa ;vojim uobičajenim cinizmom.Ostadoh bez odgovora, odnosno bez rešenja ;agonetke o eksploziji, tj. nisam znao ništa iše nego i ranije.Ustvari, događaj je bio uzbudljiv. Od pre esec dana (Jula, kao Julije Cezar) neki ne-;hvatijivi anarhist poče aktivno da postavlja iombe na trg Pikadili. Zar ne znate šta su ikadili? Ta nemojte, molim vas!... Kako li e teško baviti se književnošću pod ovakvim ikolnostima!...Dakle, Pikadili Cirkus je trg kao što je i onkordija trg. Trg sa zgradama, svetiljkama, amenim kockama i svim ostalim prinadlež-ostima poznatim čitaocu. Prolaznici koji prelaze Trg Pikadili se nazivaju pešaci, a uistinu,. trg ne bi izgledao nimalo neobično da37nije eksplozija, koje neću da opisujem jerj bile i suviše žestoke.E, pa dobro. Otkud sve to? Kakav je cilj tog nepoznatog anarhiste?Ni ja, ni iko iz Ujedinjenog Kraljevst uključujući Indiju, Ugandu i Tanganjiku, mogao to da odgonetne i objasni. Tamo bilo banaka koje bi vredelo napasti, niti se u okolini muvali političari, čiiu bi sr mogao da poželi neki peđatrist. Tamo se nisu sastajale ni stare dame, koje se obi J leti sastaju po bam'ama i kupalištima da kaiu džempere, pod koje bismo ponekad dra volje podmetnuli bombu.Zbog svega ovoga glas naroda darte to nepoznatom anarhisti nadimak »NESHVAl LJIVI ANARHIST«.U međuvremenu su bombe progresu rovarile asfalt i kockastu kaldrmu Pikač Cirkusa, i za prelaz s iednog trotoara na gi, trebalo je iznajmljivati nosila.Takva situacija bese na dan 3 avgusta godine.Lord Major traži pomoćTo je bilo istog dana kad ie Serloka Hol pozvao u svoju vilu Lord Maior, ser Kas: Somerset, i zamolio ga da se prihvati posla.Diialog između ova dva čoveka bese pr: eneleski: kratak i zbiien. Oboiica su bili inteligentni da su pogađali šta treba ieđan gom da kažu i, kako lord, tako i detektiv,smatrali za potrebno da završavaju svoje rečenice koje su se redale jedna za drugom.U nastavku prilazem vam kopiju razgovora, jer mi se čini da je krajnje zanimljiv:LORD: Moj slavni Holmse, ovo ne možebi...5 E R L O K: Pretpostavljam da ste me pozvali ra...LORD: Tako je. Potrebno je da u roku od pet da...S E R L O K: Pre tog roka uspe ...LORD: Slaviću uime celog Lon ...S E R L O K: Da, grad već če...LORD: S pravom, jer ovo je ču...S E R L O K: U redu. Otsada me ...LORD: Hva...ŠERLOK: Mol...

I Serlok Holms napusti rezidenciju Lorda Majora.Tri dana r azmišl j an j a Serloka HolmsaA onda se dogodilo ono čega sam ja već bio sit, a što se događalo uvek kad je Serlok trebao da resi neku misteriju na koju je morao da prospe acetilensku svetlost istine, sa genijem svog talenta i vodom svoje pronicljivosti...Serlok Holms se zatvori u svoju kancelari- * ju u Beker Stritu i tamo provede tri dana u razmišljanju.rU takvim momentima bilo je opasno prelu dati ga, jer iako je njegov genije bio više negi sjaian, ipak, moram priznati da je bio vrL rđavo raspoložen i u Hva maha, kada sam gj bio prekinuo u razmišljanju, bio sam vrlo loši dočekan. Prvi put bacio mi je na glavu skulpturu dugačku dva metra koja je ukrašavala njegov sto, a koja je pretstavljala« »Begstvc petnaest mladih seljaka od pelcovanja«. Uda* rac ovim remek-delom, (original Rođen) spi je štio je moju lobanju kao »Lonžin«, pa sar zato kasnije vrlo malo želeo da posećujer Holmsa i da ga prekidam u razmišljanju.Ipak, morao sam opet da reskiram. Ovog! puta Šerlok me kazni sasvim drugačije i mno-1 go teže nego li prvi put. Pod pretnjom smrti I natera me da prepišem tri puta Istoriju Karla] Velikog i njegovih prijatelja, od Mišlea.Da li će vas iznenaditi kada vam budem rekao da čak ni eksplozije na Pikadilima nisu; mogle da poremete razmišljanja Šerloka Holmsa? Ne. Verujem da se nećete iznenaditi.Šerlok u akcijičetvrtog dana, dok sam se brijao, izađea Šerlok Holms obavijen dimom iz lule i bezl daljnjega iznese mi svoje otkriće: !— Hari, — reče mi u hodniku — proveo] sam ova tri dana u svom kabinetu prerušen uj starog profesora hernije. \— A zašto maestro? — zapitah sa hromoli-| tografisanim izrazom lica.40__ Zašto? Da bih pogodio koji je eksploziv upotrebljavan na Pikadilima.*__.j koji je eksploziv bio, maestro? — zapitah cvokoćući zubima od uzbuđenja.__ Dinamit. — Odgovo.ri Šerlok Holms.Bio sam već naviknut na dedukcioni metod, | ali ovo je prevazišlo sve dosadašnje.Isto popodne on mi predloži:__Hari, hajdemo malo u šetnju.Izađosmo iz kuće i prošetasmo Haj d Parkom razgovarajući o anglo-burskom ratu. Saznah iz usta učitelja da je rat bio u Africi i da su jedna zaraćena strana bili Buri a druga Englezi i još mnogo drugih interesantnih detalja.Idući tako, stigosmo u Pikadili Cirkus.Tamo se Holms zaustavi pred jednom od rupa što su ih napravile bombe i otegnuto zvi-žduknu s prstom u ustima. Ubrzo se pojavi jedan policajac.— Stojim vam na raspoloženju, gospodine | Holmse.— Donesite mi predmet označen na mojoj | karti.Policajac ode i vrati se odmah s jednim violon-čelom. Holms kleče, namesti violončelo kao što je već uobičajeno pri sviranju i poče da gudi Marseljezu.Tek što je bilo prošlo sedam minuta, kad se u prozoru jedne kuće pojavi lice nekog čoveka s bradom. Ovo kao da ni najmanje ne iznenadi Holmsa. On odjednom đipi, baci violon-čelo i, upirući u njega pištolj, povika onom čoveku s prozora:41— Razbojnice, predaj se... Covek s bradom bese anarhist.Serlok Holms objašnjava tajSledećeg dana Serlok je pred Lordom jorom objasnio svoj rad ovako: .— Moj je rad, gospodo, bio jeđnostavfl Jedan detalj mi je otkrio šta se dešavalo Pikadilima, jedan detalj na koji niko pre mej nije ni pomislio. Čujte dakle: na uglu, gdej obično eksplodirale skrivene bombe, imao običaj da stoji jedan prosjak koji je svii ulične melodije na nekom instrumentu. Ns dakle bilo rezona za bacanje bombe... Ali možda za jednog čoveka, ljubitelja muzil ipak postojao jer je morao svakodnevno < sluša te ulične melodije. Pošto sam shvats da je tajna u tome, naredio sam da donesu, Pikadili Cirkus violon-čelo i počeh da svira Leandru. Nisam dugo čekao; a ha prozoru pojavi anarhist, režeći od besa. Ponovio s& svoj nastup sviranjem Marseljeze ... Nekolil trenutaka kasnije pala bi bomba. Ali sam izbegao jer sam uhapsio anarhistu.ZaključakAnarhist, koji se zvao Fileas Cups i Grk, dade identičnu verziju kao i šerlok *» se bio našao lice u lice sa strogim sudijamal belim perikama i nazalnim naglaskom. lA na kraju pretresa, posle čega je File| bio oslobođen, ćela publika bese na njego^ strani.Anarhistu iznese na ramenima.CRNA MISA U PREDGRAĐU SOHO

Golub pismonošaVeć se nedelju dana Serlok i ja igramo ska-kalica preko konopca. Odjednom, pametni detektiv koji se jednog trenutka našao kraj prozora, pogleda napolje pa mi doviknu:— Brzo, brzo! Donesi mi jedan rukav kafe-ne boje.Izađoh iz sobe brzinom kojom se otprema hitan telegram, dugo se zadržan, ali ipak done-soh Serloku što je tražio.Šerlok uze rukav kafene boje za manžetnu, nekoliko trenutaka ostade nepokretan pa onda, gledajući u prostor, brzo poče da rukuje rukavom kao da je mreža za hvatanje leptirova. Zatim se povuče u sobu držeći pažljivo nešto što je bio uhvatio u rukav.—S ta je to? — zapitah — da nije aeroplan?— Ne, — reče veliki detektiv — to je samo jedan golub pismonoša, čekam ga još od utorka. Sad možemo da jedemo na miru.I pošto je pažljivo sklonio goluba pismonošu u orman, naredi domaćici da nam donese dva sendviča iz obližnjeg restorana.4243Nerazumljiva a vizaKad dokrajčismo sendviče, Holms reče:— Kakva sramota!— Kakva maestro?— Sendviči su bili s konjskim mesom. Zaprepastili se.— S konjetinom? A kako ste primetili?— Nije bilo teško pogoditi, — odgovori s\ jom uobičajenom prostodušnošću Serlok. Dok sam žvakao pronašao sam u njemu parč mamuze.I ne pridavajući više značaia novoj manil festaciji svoga hvaljenog talenta, uze kutiju izvadi iz nje tek uhvaćenog goluba pismonoši Bese to lep primerak »COLUMBUS FE-1 M INI S T A E«.S velikom pažnjom skide detektiv s noge goluba zavoj s pismom u kome se nalazila poruka, pročita ga i dade i meni da pročitam. U njemu su bile ove nerazumljive reci:»Ite misa est. 12 April Old Compt.on. Drugaj s ciglama, desno. Admiral Nelzon. DIK«.— Ako ja ovo razumem, da umrem u po-j nedeljak! — povikah.— A ustvari je vrlo jasno, — reče detektiv.j To je poziv za prisustvovanje Crnoj Misi.— Kako?— Znaš da je vlada izveštena da se još ođr^J žavaju Crne Mise u Londonu i da mi je pove-f rila misiju da pronađem te barabe... Postoj sam često ovuda viđao kako lete golubovi pi-f44monoše, poverovah da se ti ljudi služe ovimedstvom veze. E, pa dobro. Još noćas ćemoprisustvovati jednoj od tih misa zahvaljujućiovoj poruci._ A šta kaže poruka? — postavih pitanje teško kao salonski klavir.__Poruka je vrlo jasna. »ITE MISA« znači- Misa se održava, ili »misa će se održati« {"> april je datum. »OLD COMPTON« je jedna ulica u predgrađu Soho »DRUGA S CIGLAMA DESNO« je kuća gde će se misa održati. »ADMIRAL NELZON« je lozinka za ulazak, a »DIK« je potpis onoga koji zove na misu.— Ali kako ste mogli razumeti sve to? — promrmljah iznenađeno.— Jer sam čuo od suseda na spratu da ne propušta ni jednu jedinu misu, — odgovori detektiv pa poče da svira u violinu.Prisustvujemo misi maskirani kao propaliceA uveče, kad su zrikavci počeli da intoniraju svoju večitu pesmu, slatku i ljupku kao provinciska nevesta na dan venčanja, Serlok i ja .napustismo našu kuću u Beker Stritu i uputismo se u predgrađe Soho.Da se ne bismo razlikovali mnogo od prisutnih, bili smo se prerušili u propalice.Na stepenicama, po poslednji put, dotera-smo naše kostime. Holms je bio vezao maramu oko vrata, a ja stavih na nos cvikere sa zlatnim lancem.45Tri časa hoda bilo nam je dovoljno da st_ gnemo u predgrađe Soho u ulicu Old Kompto| Kuća je bila baš uz šeširdžinicu u kojoj su r po mom dolasku u London, popravili filca šešir.Holms se navali na vrata i upropasti odelf Vrata su bila sveže obojena. Odmah potom zakuca zahtevajući da mu otvore.Iznutra se ču glas norveškog klizača:— Ko je to?

— Admiral Nelzon, — odgovori Holms lc zinkom.— Ledi Hamilton, — odgovoriše iznutr Bili smo zaprepašćeni.— Ovo treba da bude drugi deo lozinke, -. primetih tiho. A šta sad treba da odgovorimo|— Besumnje, — reče Serlok Holms — me ramo dati neke biografske podatke o Nelz< novoj ljubavnici. Približi se vratima i kaži s\ što znaš o ledi Hamilton. Jedan dobar pomoć nik Serloka Holmsa mora da zna istoriju.Približili se vratima i kroz ključaonicu pr mrmljah uzbuđeno:— Ledi Hamilton, čije je .pravo ime bil Ema Lion bila je niskog porekla, služavka jednoj krčmi. Udala se za lorda Hamiltonal zaljubila se u Nelzona i imala s njim jednuj lepu plavu devojčicu. Rodila se 1761 a umri? 1815.Glas iznutra povika:— Vrlo dobro. Položili ste ispit. Možete46I • viti za novi ispit ako želite da vam se da i? vrata se otvoriše.Holms i ja uđosmo drhćući.pošto smo prošli nekoliko mračnih hodnika (mračnih kao odžak) nađosmo se u prostranom salonu. Tamo je bilo oko stotinu kavaljera i dama najviše aristokracije. Kako su bili iz visoke aristokracije iznenadilo ih je što sam ja tako mali. Ali ne rekoše ništa.Prerušeni u svoje propaličke kostime spre-mismo se da prisustvujemo Crnoj Misi.Ona otpoče tačno u određeno vreme nizom nekih odvratnih ceremonija.Jedan protestantski pastor i dva carinika su kraj tronošca, koji je služio kao oltar, izvodili malabakske igre sa tri perike nekih članova Donjeg Doma. Na kraju jedan od njih promaši i perike padoše na pod. Onda druge dve individue napadoše na njega i počeše ga šama-rati. Vernici prisutni Crnoj Misi počeše da viču oduševljeno i bez ikakvog zaziranja.Kada je ošamareni nekako došao k sebi, uz-viknu tri puta:— Temza, Temza, Temza ...^Na to, kao po nekom neopozivom naređenju, nečuvena neobuzdanost zahvati gomilu u salonu.Zaboravljajući svoje aristokratsko poreklo, ljudi i žene počeše da vrše najraznovrsnije mrske i strašne ekscese. Rukovali su se, raspitivali za familiju, igrali se penijima »pisma-47rglave«, sisali bonbone, deljali svoje štapo\ njima čačkali zube, čupali obrve, čučeći vi »kva-kva«, kidali dugmeta sa odela, ste čvorove na mašni. Ukratko, pravili su ne na jeziku Sekspira.Genijalna idejaPosle pola časa gledanja ovih neobuzda ludorija, moji i Holmsovi nervi nisu više gli da izdrže.— Stigao je čas da ih sve pohapsimo. promrmlja Šerlok.— Ali kako ćemo to da uradimo? — zapit — To su čitava tuceta ljudi, a mi smo dvojica.— Videćeš da je to za mene igračka. — govori veliki policajac.Odmah zatim izvadi jedan »Kodak« iz pa, fotografisa ih sve zajedno i reče:— Hajdemo, naša misija je sada završerPrilog — svi pohapšeniPočev od sledećeg dana londonske su no\ ne svake večeri donosile po jednu fotografi svakog od učesnika Crne Mise, a ispod fot grafije pisalo je sledeće:»Umoljava se lice koje se nalazi na fot grafiji da se javi sutra u Beker Strit br. 57 primi veliko nasleđe«.Kada su učesnici Crne Mise počeli da p stižu (svakog dana po jedan) obično bi se d\l'čaj ča pobrinula da budu odmah smešteni u iavougaoni, tužni zatvor.Mesec i po dana kasnije, svi su bili pozatva-1Niko sem moćnog Serloka Holmsa nije postigao da mu zločinci sami dođu u kuću da ih DohapsLAli, Šerlok je bio redak čovek.Flaša »Extra dry«__Hari, —• reče mi Holms jedne januarske[večeri, — spakuj kofere, kupi jedan avion, napuni ga svim potrebnim stvarima i neka bude spreman sutra u zoru. Sutra, otprilike uovo vreme, moraćemo da putujemo na Pol.Kad čuh ove reci o Polu, kihnuh, ali Holmsdobaci:— Čuvaj to tvoje kijanje za arktičke pre-đele.Taman sam hteo da ga zamolim da mi da podatke o tom iznenadnom i hladnom putovanju, kad mi Šerlok, koji j strašno mrzeo nepotrebne reci i jastuke od kretona, pruži flašu *Extra Dry« i reče:— Ovde unutra naći ćete ključ svega. Zbogom.

I izlete iz kuće kao vihor. S prozora gaeh kako upada u jedan autokar i kako nestaje niz ulicu ubrizgavajući si u desno uhoekciju morfijuma.Kad ostah sam počeh da posmatram flašu fcExtra Dry«. Ne videh na njoj ništa intere-Huaor i »otira — 449santno, sem rđavog kvaliteta stakla. Onć digoh flašu spram svetlosti i primetih nešto unutra. Prevrnuh je pomislivši da] nje ispasti pikavci egipatskih cigareta, uvek ispadaju kad okrenemo flašu Dry«. Međutim, ono što je ispalo bese hartijica. Na papiru je crnim mastilom sledeće:»Ova flaša može da bude otvorena! pred Serlokom Holmsom iz Londona«.-»Dragi gospodine Holmse, ja sam Mapltaun i nalazim se izgubljen u ledu f (Neću da kažem da li je to severni ili pol, da bih vam zagolicao i probudio rad lost). A ovo, makoliko da je teško, nije že. Najteže je što sam ostao bez to jest imam ih samo još za dva dana.«»Na Polu, 11 aprila 1880 godine. Map (Kapetan).—«Putovanje. Privučeni magn<Kad sam završio sa čitanjem čudnova ruke, prvo što sam pomislio bilo je da je k« Mapltaun idiot. Zatim sam čak posumnj je idiot i Serlok Holms jer se, kako mi nilo, spremao da ode na put i traži koji je još aprila 1880 godine ostao bez odnosno imao je još za dva dana. A sa4 januar 1930 godine. Sta je dakle me ostane od kapetana Mapltauna posle čel devet godina polarne gladi? Odgovor \ strašan. Tako strašan, kao jedno lice u »Fantazma ia Opere«.—50pa ipak, morao sam pre svega slušati Šer-loka Holmsa. Kupih polovni avion na Uajtče-nelu mestu gde su se prodavale jeftine stvari, snab'deh se svim potrebnim stvarima za ovu ekspediciju i počeh da čekam Holmsa.On stiže u praskozorje. Nosio je sa sobom acetilenske svetiljke. Zakači ih za krila aviona, dade znak za polazak i ja uzleteh. Naravno da sam morao odmah da ateriram, jer sam bio ostavio na zemlji slavnog detektiva. Bio je tako rasejan da je seo na zemlju misleći da je u kabini aviona i za to vreme počeo pažljivo da razgleda jednu geografsku kartu.Istrgoh ga iz zanesenosti i popeh u avion. Uzletesmo ponovo.U vazduhu sam nekoliko puta opisao krug, obilazeći planinske vrhove. Najzad uputih Ser-loku strašno pitanje:— Severni ili Južni Pol?— Ah, da, pa zar ima dva pola?Gestom punim sumnje Serlok Holms poče-ša svoj kockasti kačket a zatim mi dade umirujući odgovor:— Hajdemo prvo na Severni Pol pošto je bliži, pa ako Mapltauna tamo ne nađemo onda ćemo otići na Južni. Dakle za pola časa bićemo na Severnom Polu.Ova izvanredna rečenica toliko me iznenadi da ispustih komande i pravo je čudo (Sv. Đorđa) što ne padosmo na zemlju.— Kažete da ćemo za pola časa biti na Severnom Polu? — zapitah drhćući pošto dođoh sebi.51— Da, — promrmlja Holms.— Ali motor ne može da razvije tako og nu brzinu! — prostenjah.Holms se tako nasrne ja da avion poče klati.— Motor? Imam ja nešto bolje od mot — reče.I izvadi iz džepa gvozdeni pritiskivao f upijače i zaveza ga za avion. Nije ga još stito ni vezao, a brzina, koja je već ior bila velika, postade vrtoglava, luda, užasna.^— Sta se to dešava? — povikah. Holms se ponovo nasrne ja smehom Vilrijana Sardoru. Zatim mi objasni da je ogroman magnet. Zahvaljujući gvozdenom tiskivaču povuče nas magnetna igla ka te stigosmo za izrazito kratko vreme, za nje od trideset minuta.Priznajem da sam bio naviknut da smatr Holmsa za genija, ali sad ga videh kao id s Tibeta.Nikad nisam video nešto što bi me više! nenadilo, ako izuzmemo dan kad sam čuo se govori da je Alberti bio pesnik.Pol. Vučem kap-etana za brko'I zaista, nakon dvadeset minuta već leteli iznad Ledenog mora. Uz jedan leč breg foke su izvodile malabarske igre a bela medveda igrala su na zadnjim nogai| dok je jedan Eskim udarao u daire.Sto smo više napredovali pustoš predelđ rasla, kao biljke posle kiše. Deset minuta.. =tavih desnu ruKu iznad očiju da se l?f «im od svetlosnog refleksa i pročitah IfednoT tabli sledeće obaveštenje:za-naSeverni pol kola parkirati desnoViknuh i pokazan Holmsu tablu, ali mi on Ine odgovori. Okretoh se i tada utvrdih da Holms više nije u aparatu. Pogledah dole i l spazih ga kako razgleda sneg lupom.

Aterirah što sam bolje mogao i skočivši l s aviona, približili mu se.__Video sam tragove u snegu, — reče mion__i iskočih dabi ih bolje prostudirao. — Al zatim dodade:— Pomozi mi da kopam. Mora biti da je | Mapltaun ovde.Šest dana smo lopatom kopali sneg. Šestog | dana uveče naiđoh na pramen kose.— Mapltaun — promrmljah iznenađen. __— Povuci jako za kosu. — naredi Serlok.— To nije kosa već brkovi kapetana Mapltauna.I zaista. Povukoh svom snagom i izvukoh Mapltauna za brkove na površinu.Jedanaest časova masaže bilo je dovoljno da povratimo život onome koji ga je bio izgubio još 1880 godine.53Serlok Holmsova nauka nad naukamaBili smo na Polu sve dok nije stiglo pr leće. Kada ruže procvetaše i zamirisaše, Maplj taun i ja, pošto smo bili postali veliki prijatelj zbog zajedničke osobine da volimo nekuvar ribe, više nismo mogli da izdržimo i zamolisr Holmsa da nam objasni kako je mogao da godi mesto gde se nalazio kapetan zakopan snegu, a pre svega kako je mogao da pretj stavi da ćemo ga naći živoga posle četrdese devet godina polarne emigracije.Holms je baš tada izvodio »Sonatu u B mo-j lu« od Pradnovskog ali nam ipak učini ogrom-| nu uslugu i prestade da svira.Moj rad bio je kao i obično — deduktivar Pretpostavljao sam da je kapetan bio baš ni ovom mestu i ovom Polu jer je i njemu pol znato da su mnogi oduševljeni nastojali da sti| gnu do njega.Holms malo poćuta pa produži: Sa aeroplana sam video sneg a na njemij gomilicu pepela od popušenih engleskih ci§ reta. Pretpostavih da je baš tu kapetan slednji put ispraznio lulu, pa sam se spusticI dodađe:—• A ?co se tiče moje vere da kapetan je uvek živi i posle četrdeset devet godina, hipc teza mi je počivala na hipotezi zamrzavanja.— Kako?— "Urlo prosto. Zau ne koristimo led da sa454ribe) ili meso? A zar kapetan nije od Pa zar ima boljeg sredstva za konzarvi-A sedenia na Polu? Došli smo, našli smo iesve Zar ne, gospodo? d završi svoj govor Serlok dade sebi injekciju morfijuma i nastavi da svira urtedosmo mu nekoliko novčića da vidimo £ li da prestane sa svirkom, a pošto ih uze ne prestade sa svirkom, odpsmo da lovimo foke na mamac.aesa.'Irugu55NEZGODNI ZLOČINI U ZAMKU ROK lUpoznajemo AtanasijaKamuflalBio je osmi novembar i baš je otkucalo] časova na časovniku Ralfa Verdija, aktivnog' nardžije iz Glazgova.Naravno Mister Ralf nema ništa s ov<3 pričom, ali to ne znači da na njegovom sa\ ne mora da otkuca dvanaest sati.U Londonu je bilo dvanaest sati i dva nuta. Holms se baš zabavliao paleći u kamii| neke stare brojeve »Deili Telegrafa«, a ja se šetao hodnikom brojeći koliko ima ruža hartiji, koja je u vidu tapeta prekrivala z U trenutku kad stigoh do ruže broj 2.356 ne zakuca na vrata.Skidoh rezu i otvorih vrata: u hodnik jedan čovek s licem kao lopata, ode u Holr sovu sobu i usput izgubi jednu kal jaču.Bio je to Atanasiie Kamuflaj.Iako sa je video, Šerlok nastavi s paliem't novina. Nešto rasejani Atanasio zastade kr njega i detektiv odmah, kao da je poznava tog čoveka celog svog života, podiže glavu reče:56_— Zar nije zanimljivo paliti novine?— Na to mu Atanasio vrlo učtivo odgovori:— Da.__ Ali right, — promrlja Holms. I stežući ruku gostu dodade:_— Govorite. Vi ste interesantan čovek. Cujmo ovog gospodina, Hari.I pošto je seo na pisaći sto, (uobičajen položaj Serlokov, kao i moj, jer na kraju krajeva i a sam njegov pomoćnik) požurimo se da saslušamo Atanasija Kamuflaj a.Strašna priča koju nam je ispričao Atanasio

— Ja, — reče — živim u Njuspejpu u zamku Rok, jer sam odavno resio da ne plaćam kiriju. A u zamku, koji je sopstvenost lorda Roka, stanujem zahvaljujući okolnosti što pripadam posluzi.— A šta radite? zapita Holms.— Svakog dana dižem i spuštam zavese u glavnom salonu.— Napred, nastavite!— U zamku žive pored lorda Roka: njegova lepa i mršava ćerka Silvija, njen muž Horacio Veren, koji ima isto prezime kao i njegov sin, njegova supruga, plemenita gospođa Francuskinja madam Luisil Diklo, arhitekt Artur Se-ridan, njegova kći Sali, njen brat Evans, majka Evelin, doktor Edgar Braun i niegov sin Peter.— Zar nema nikakvog Vilijama? — zapita Holms. — Čudno!57— Da, čudno. — ponovih ja ne znajući sam zašto.— Čudno? Zašto je čudno što nema ko se zove Vilijam? — zapita Atanasio.— Jer se skoro svaki Englez zove Vili jar No najzad, objasnite nam šta se dogodilo? nastavi Holms.— Stanovnici zamka savršeno su se šlaga i živeli u najvećoj harmoniji kada se strasr kob nadvila nad imanje i otada svake ne tajanstveno umire po jedna osoba. Umrli već Horacio Varen, madam Diklo i dokto| Braun.— Interesantno, — reče Holms nameštaiućf monokl na oko. — Čudno. A na koji nač umiru?— Na vrlo različite načine, gospodine Holmse. Horacio Veren osvanuo i e ugušen ručicama za gimnastiku u ruci. Madam DikloJ umrla je od udarca u/ potiljak u momentu kađj je mirisala ljubičice. Doktor Braun je umro grča.— Gde ga uhvati?— U vestibilu salona.— Nastavite, molim vas.— Malo mi još ostaje da vam kažem. Ne ćas, kad smo zbog terora postali manji od makovog zrna, umro je i sin doktora Brauna.— Od čega?— Za vreme jela, u trenutku kad' je cedio limun na jednu ostrigu, pao je mrtav na pod.j Mislim da je umro od dosade.58__ Ovo sa ostrigom je već podatak, ali ne treba da žurimo, — reče Holms.— Zbog toga sam i došao kod vas, — raz-iasni Atanasio. — Jer ako vi ne odeteuzamak • ne učinite kraj dosadašnjem stanju stvari, mi koji još nismo pomrli od nepoznatog zločinca, mi ćemo umreti od užasa.Holms podiže glavu. Oči su mu se sjajile od energije.— Putujte u zamak smesta, — posavetova on Atanasija, — a mi ćemo nastojati da se ubrzo ponovo vidimo.— Ja sam znate...Atanasio je hteo nešto da kaže, ali Šerlok kako znamo nije bio čovek koji je govorio više no što treba, zato uhvati Atanasija za | ruke, izvede ga do stepeništa i zatvori vrata. Od tog trenutka nismo više čuli glas Ata-| nasija.Stanovnici zamkaSledećeg dana Holms i j a napustismo kućicu u Beker Stritu i u ručnim kolicima, prerušerii u leptirove živih boja, uputismo se u zamak Rok u Grofoviji Njuspejp.Stigosmo nešto zamoreni, bez jednoga točka. Ja sam psovao zbog rđavog stanja puteva, a Holms se zaustavljao u svakoj kućici čuvara pruge da uštrica sebi injekciju morfijuma u rame.Posle izvesnog vremena stigosmo u zamak (Rok. Uđosmo tako da nas niko ne vidi i ne59r wrpozna pod maskama leptirova. Zamak je sao na naftalin.Pređosmo ga s kraja nakraj i Šerlok napraj četrnaest planova od isto tolikog broja pros| rij a i popuši osamnaest lula.Malo kasnije, sakriveni iza svećnjaka, svetismo se posmatranju stanovnika zar koji su bili okupili u trpezariji. Lord Hol Mister Ričard, Artur Seridan, Evans i Pete bili su elegantni kao i njihove slike na zidq vima i fotografije u Piktorial Revju. Sili bila čarobna devojka koja je govorila krše ruke. Sto se tiče Evelin i Sali zajedno, iz leka se već opažalo da znaju da igraju fokstBorba za istinuOdmah zatim Holms poče da pretresa pr vatne sobe svakoga od njih. Ne nađosmo niš sem prašine. Posluga je bila apatična i klati} se od dosade na tipično engleski način. Ger jalni detektiv je bio očajan.

Nikad mu se ništa slično nije đogodil Uvek je nalazio neku indiciju, neki dokaz. Kl ne bi našao dlaku, našao bi parče češlja, | fotografiju Klodet Kolber, ili orah, ili bar što, na kraju krajeva. A sada ništa. Baš nišlfI ujedao je od besa ogledalo ispod sebe.Međutim dani su prolazili i misterija, ume da s>e razjasni, sve se više zamračila, tj. skoif matematički tačno svake noći bi umirao jedan stanovnik zamka. Pored Varena, Lusi| i doktora, umrli su i mister Ričard, koji60osvanuo otrovan u psećoj kućici, i Sili, koja je umrla a da nije rekla ni »jao«, iako ju je §mrt snašla dok je pevala jednu romansu. Artur geridan je poginuo okrećući prekidač za struju kad je hteo da upali svetlost u svojoj sobi, a Sili je poginula od posledica lomljenja jedne fotografske ploče na kojoj je htela da foto-grafiše svoju majku.Holmsov bes bio je postao veliki kao futbal-sko igralište. Išao je s jednog mesta na drugo Svirajući u violinu i pijući mastilo. Ali misli mu se nisu bistrile.Sledeće noći isčezoše sa ovoga sveta svi živi Evansovi. Pomreše ogledajući se u ogledalo, a Evelin umre ogledajući se u ogledalo od ormana.Zatim umre Peter. Uguši ga koštica od breskve. Kakve li neizdržive tajne.Gledao sam Holmsa čekajući da poludi jednoga dana. Ali s velikim iznenađenjem pri-metih da se smeši.— Resio sam problem, reče mi lakonski. Više nema nijednog stanovnika zamka sem lorda Roka. Ako ove noći umre i on, onda znam pozitivno ko je zločinac.Ideja je bila tako genijalna da mi zadrhtaše noge od nestrpljenja.Rešenj eAli sleđećeg dana i lord Rok osvanu mrtav u svojoj sobi.61— Nema sumnje, Hari, — reče mi Se Holms kad je otkrio njegovu smrt — UBI SAM JA. !I uhapsi samoga sebe pa se predade poli| To je bio poslednji uspeh i poslednja dukcija slavnog detektiva.SLAVLJE POBEDNIKAU petak na poklade odosmo svi da jedemo blini1) kod Alekseja Ivanovića Kozuljina. Sigurno ga ne poznajete: možda je on za vas ništa vilo, obična nula, ali za brati ju kao što smo mi, mi što se baš nismo vinuli visoko u nebesa, on je velik, svemoguć, premudar. Odosmo kod njega u posetu svi mi što obrazujemo, tako reći, njegovo podnožje. Odoh i ja s babom.A blini behu tako divni, da prosto ne umem da vam ih opišem, poštovani gospodine: mekani, rastresiti, sočni, rumeni. Uzmeš li jedan, umočiš ga u rastopljeni maslac — bog božji! Drugi ti prosto sam uskače u usta. Detalji, što kažu, ornamenti i komentari uza sve to behu: prvo i prvo kajmak, pa svezi kavijar, pa losos, pa strugani sir. Vina i raznih votki — more! Posle blina ponudiše nas čorbom od jesetre, a zatim jarebicama u sosu. Tako smo se kompletirali da je babo krišoni otkopčao dugmad na prsluku pa, da niko ne primeti taj njegov liberalizam, prostro salvet po trbuhu.62') ipalačinikje umeš«r.a s kvascem; u Busiji su ih jeli o pokladama.63Aleksej Ivanović, kao pretpostavljeno kome je sve dozvoljeno, otkopča prsluče i šulju. Posle ručka, sedeći i dalje za stol zapalismo s dozvolom pretpostavljenog c rete, pa otpoče razgovor. Mi slušamo, a njj govo prevashodstvo Aleksej Ivanović pri Teme —• ponaj češće humorističke, pokladne Gospodin načelnik je pričao i po svoj pr: želeo da ispadne duhovit. Ne bih baš znao kažem da li je rekao šta smešno, samo se šeći da bi me babo malo-malo, pa munuo u rebl dobacujući:— Smej se!A ja bih razjapio usta i srne jao se. Čak jednom podvrisnuo srnejući se i skrenuo sebe opštu pažnju.— E, tako, tako — došapnu mi babo. Laf si. On te gleda pa se i sam smeje... ti valja: možda će zaistinu da te namesti k pisarskog pripravnika!— Nu... da! — reče između ostalog načelnik gospodin Kozuljin, brelkćući i dahćui — Danas mi blini jedemo, najsvežijim kavij rom se častimo, suprugu beloputu milujA ćerke su mi takve lepotice, da za njir uzdišu i bacaju oko na njih i kneževi i grofo' a i da ne pominjem vas smirenu bratiju. stan? He, he, he... To vam je tek nešto! bunite se, na tugujte dokle god ste živi! S vaš' se dešava, do svakojakih promena može dođe... Sad si, faktički obična ništica, đ brence, manji od makovog zrna — a šta znaš! Možda ćeš vremenom i sam... sudbi64ljudske moći da zakovrčeš? Svašta može da bude!Aleksej Ivanović poćuta pa odmahnu nekoliko puta glavom i nastavi:__A šta li nekad bese, je l'? Bože gospode,

sam sebi da ne verujem: bez čizama, poderana tura, sa strahom i trepetom ... Za jednu rublju, dve sedmice dirinčio. Al, ni onda da je dobijem Ic'o čovek, već je zgužvanu švićnu u lice: drž! I svako je mogao da te zgazi, bočne, zvizne..." Svako je mogao da te osramoti... Idem, recimo, da referišem, kad pred vratima psetance. Priđem tom psetancetu pa mu šapicu pomilkim. K'o velim: oprostite što prođoh kraj vas. Bro jutroLA psetance na te: grrr... A portir te tek laktom — tup! a ja njemu: »Nemam sitnih Ivane Potapiču!... oprostite!« A ponajviše sam prepatio i svakojaka poniženja pretrpeo od ove kvrge kvrgave, e baš od tog... krokodila! E, e... baš od ovoga skrušnka Kuricina!I Aleksej Ivanović upre prst u majušnog, pogurenog starkelju, koji je sedeo kraj babe. A starčić je samo žmirkao umornim okicama i sa očevidnim gađenjem pušio cigaru. On obično ne puši, ali kad pretpostavljeni ponudi, smatra da je nepristojno da odbije. Kad primeti prst. uprt u njega, strahovito se zastide i uzvrpolji se na stolici.— Mnogo pretrpeh zahvaljujući tome skru-1 šenjaku! — nastavi Kozuljin. — Ispočetka baš njemu dopadoh. Dovedoše me njemu još onako smirenog, šmoljavog, nikakvog i posadiše za njegov sto. I poče on da me ždere... Svaka rečHumor i satira — 565— kama oštra, svaki pogled — metak u Sad je taj isti kao bubica miran, a nekoć Neptun mu nije bio ravan! Ilija Gromovn Joj, što mi je dugo dušu jeo! Ja i pisao njega, i po piroške trčkarao, i pera mu ošti i tašti mu matoroj u pozorištu gardirao. S\ kojako mu ugađao... Na burmut morao da priviknem! Tako mu to bese! I sve njega radi. Nema šta, mislim, treba da imam tabakei u slučaju da zatraži. .. Sećaš li se? Kuricin^ Dođe njemu jedared moja pokojna mama i klinje ga, kukavica, da joj sinčiću, to jest m« dopusti da dva dana otsustvujem jer se tet nasledstvo delilo. A ovaj... napade je, iskolj očurde, pa stade da se dere: »Ta znaš !" kakva je on leština i bitanga? Sto ne prij malo, tikvo, šta on sve radi? U zatvor će da dospe!« Ode starica kući, pa u krevet. Oli moća od straha i mal' ne umre još onda..Aleksej Ivanović obrisa maramicom na dušak ispi čašu vina. „ — Htede on još i da me oženi onom jom... al' ja se, dao bog, razboleh grdn pola godine odležah u špitalju. Da, tako nel bese! Eto kako se životarilo! A sad? Pfuj! sad sam ja... sad je njega... Sad on mojj tašti gardira u pozorištu, tabakeru dodaje, eto i cigaru puši. He, he, he... Sad mu život biberim .... biberim! Kuricine!— Šta izvoljevate? — odmah upita Kuric ustade, pa se ukruti kao na paradi.— Tragediju deder prikaži.Ino— EazumemIKurtcin se sav izduži, namrgodi, podiže ruku, iskezi lice i otpeva siplj ivina drhtavim glasom:__Umri, nevernice! Krrrvi sam žedan!!Mi popadasmo od smeha.__ Kuricine! Pojedi baš ovo parče hlebas biberom!Siti Kuricin uze veliko parče raženoga hleba, posu ga biberom i sažvaka uz glasni kikot.— Da, svakojake se promene događaju, — nastavi Kozuljin. — Sedi, Kuricine! Kad budemo ustali, otpevaćeš nam nešto... Onda ti, a sad ja... Tako mu to dođe... A mama mi umre... Da...Kozuljin se diže, pa se zanese...— A ja — ćutim. Jer sam bio malecki, ništavan ... Mučitelj!.., Varvarin!... Al' zato sada ja... He, he, he... Ej, ajd sad ti! Ti! Tebi govorim, ćoso!I kozuljin upre prstom u baba.— Trkom oko stola i kukuriči kao petlić! Babo se nasmeši, porumene od sreće i počeda kaska oko stola. A ja za njim.— Kukuriku! — počesmo obojica i potr-časmo brže.A dok sam trčao, pade mi na um:»Ne gine mi mesto pisarskog pomoćnika!«.A. čehov672IVA KRONOLOGIJAGostinska soba državnog savetnika S; mikina sva je utonula u prijatan polumr Velika bronzana lampa s zelenim abažun boji zeleno a la »ukrainska noć« i zidove nameštaj,.i lica... Pokatkad samo uspla panj što tinja u kaminu i za trenutak sva zarude kao u crvenom otsjaju požara; ali to kvari opštu harmoniju svetlosti. Osnovni što kažu umetnici, ostaje neokrnjen.Kraj kamina u naslonjači, u pozi čoveka tek što je ručao, sedi sam Saramikin, sredo čan čovek sedih činovničkih zalisaka i kro plavih očiju. Lice mu blaženo, usne mu se ma razvukle u setni smešak. Kraj njegovih lena, opruženih nogu prema kaminu, sedi klupici vicegubernator Lopnjev, temeljan škarac od svojih četrdeset godina, pa se l proteže. Kraj pijanina nešto petljaju Sara: kinova deca: Nina, Kolja, Nada i Vanja. otškrinuta vrata budoara g-đe Saramikin kako snebivljivo probija nešto svetlosti. Ti iza

vrata, kraj pisaćeg stola sedi Saramikini supruga Ana Pavlovna, pretsednica nn ženskog komiteta, živahna i pikantna, od svo;trideset i još malčicke godina. Njene crne, živahne okice uokvirene cvikerima preleću stranice nekog francuskog romana. Pod knjigom leži raskupusani komitetski izveštaj za proteklug°__ Ranije nam je grad u tom pogledu biosrećniji, — govori Saramikin, a krotke mu oči žmirkaju na žar koji tek tinja. Ne bi prošla nijedna zima a da ne stigne kakva zvezda. Dolazili su i slavni glumci i pevači, a sad... vrag bi ga znao šta je! Sem cirkusanera i ver-glaša niko da stigne. Nikakvog estetskog uživanja ... Kao da živim u šumi. Tako vam je to... A sećate li se, vaše prevashodstvo. onog italiianskog tragičara . .. kako li se zvaše? ... Onako crnomanjast, visok ... Na vrh jezika mi je ... E, da!.. . Ernesto de Ruđero . .. Divan talenat... Silan! Jednu jedinu reč kad kaže, pozorište da poludi. Moia se Aniutočka jako angažovala za njegov talenat. I salu mu izdej-stvovala i karte rasprodala za deset pretstava unapred... A on je zato podučavao deklama-ciju i mimiku. Duša od čoveka. Stiže on ovamo ... da ne slažem... pre dvanaestak godi-Jok, slagah ... Manje ... Valjda prenadesetak godina ... Anjutočka, koliko je godina našoj Nini?— Deseta! — viče iz svog budoara Ana Pavlovna. — Zašto?— Ništa, mamice, tek tako... A i pevači su dolazili... Sećate li se o*nog tenora di gra-zia1) Prilipčina? Ma, duša od čoveka! A kako') lirsOd tenor (italijamfifki)6869li je tek izgledao! Plav... lice, onako i: žajno, pariški maniri... A glas, vaše pre shodstvo! Šteta je samo da je poneke tonovi izvlačio iz trbuha i s »re« prelazio u falcet, sve ostalo — perfektno! Pričao je da je uf kod Tamberlika. Anjutočka i ja izradismo r da dobije salu u društvenom sobranju, a nam je za to iz čiste zahvalnosti i dane i ne pevao ... I Anjutočku učio pevanju... A doŠE je, kao da se sad sećam, o velikom postu pre . pre dvanaest godina. A ne, više ... I što ima pamćenje, bože prosti! 'Anjutočka, koliko godina našoj Nadječki?— Dvanaesti— Dvanaest... pa kad se doda deset t šeći... E, pa de ... trinaest!... Ranije je kc nas u gradu nekako više živosti bilo ... Setil se samo dobrotvornih zabava. Kako li su divt nekada bile te zabave! Prava milina! I pev se, i sviralo, i recitovalo... Sećam se, pos rata, kad su kod nas razmestili turske zarobiji nike, onda je Anjutočka priredila soare u k< rist ranjenika. Skupismo hiljadu rubalja. S ćam se da su turski oficiri prosto ludovali Anjutočkinim pevanjem i ruke joj ljubili, l he... Azijati, a opet zahvalan narod. I se je tako uspeo da sam, verujte mi, čak u dr niku pribeležio. Ko sad se sećam, bese to. J sedamdeset šeste . ^. Jok! Sedamdeset sedme . J ne! Čekajte, molim vas, kad ono behu Turr kod nas? Anjutočka, koliko je godina naše* Kolječki?70— Ja imam sedam godina, tata! — veli Kolja, garavi dečkić, crnpurasta lica i crne kao ugljen kose..__Da... ostarismo i nema više te energije__slaže se Lopnjev i uzdiše. — To vam je praviuzrok. Starost, druškane moj! Novih inicijatora nema, a stari omatorili... Nema više one vatre . .'• I ia- kad sam bi° mlađi, nisam voleo da se društvo dosađuje... Ta prvi sam bio od pomoći vašoj Ani Pavlovnoj... Kad se radilo o zabavi u dobrotvorne svrhe, ili lutriji, ili podršci prilikom gostovanja kakvog slavnog umet-nika — sve sam stavljao ustranu, pa se samo za to brinuo. Sećam se da sam jedne zime toliko morao da trčkaram i da srectuiem da sam se čak razboleo... Nikad tu zimu da zaboravim! Sećate li se priredbe u korist pogorelaca, što sam je organizovao s vašom Anom Pavlovnom?— Pa koje to godine bese?— Nije tako davno ... Sedamdeset devete ... Ne, rekao bih osamdesete! Recite, molim vas, koliko je godina vašem Vanji?— Pet! — dobacuje iz budoara Ana Pav-lovna.— E, mora da je bilo pre šest godina... Jest, druškane, bilo dana za megdana. Nije sad više ono! Nema te vatre!I obojica utonuše u sećania! Panj što tinjaše vi kaminu usplamsa poslednji put, pa se preko njega prevuče skramica pepela.71SILO u VREĆIStrogo inkognito, držeći se poljskih pute juri na iznajmljenoj trojki Pjotr Pavlovič sudim u sresku varošicu N., kuda ga je upuli anonimna dostava koju je baš bio primio.»Al ću da ih poklopim ... Kao grom iz ve neba... — sanjari on pa sve krije lice u oli »vratniku. — Napravili svinjari i e, nevaljali pa srećni presrećni. Misle, valjda, — zamrs da ne razmrsiš ... Ho-

ho ... Mogu da zamis kako li će se preneraziti kad se usred sla\ tek začuje: »Aha, deder ovamo s tim Tiaj; nim — Ljapkinim!« Al' će biti gužve! Ha-tI pošto se nasanjari do mile volje. Posut! zapodene razgovor s kočijašem. Kao čovek kc žudi za popularnošću, prvo upita o sebi.— Poznaješ Posudina?— Kako da ne! — nasmeši se u brk kc jaš. — Znamo mi njega!— Pa šta se smeješ?— Čudna mi čuda! Svako pisarče pozna mo, a Posudim da ne znamo! Zato su ga i stavili ovde da ga svi znaju.72__ Ono jeste... Pa? Sta veliš, kakav je? Je li dobar?— Ta onako ... — zevnu kočijaš. — Valjan „nsnodin, zna svoj posao ... Nema ni dve godine otkako ga postaviše, a on već čuda na-P __pa gta je tako naročito uradio?__Mnogo je dobroga uradio, bog da ga pozivi Izradio da dobijemo prugu, maknuo Hohr-jukova iz našega sreza... Nije se moglo izaći na kraj s tim Hohrjukovim... Hulja od čo-veka, protuva, svi mu oni raniji držali leđa, a stigao Posudin, — ode Hohrjukov dođavola, kao da ga ni bilo nije... Da, bratac moj! Ne mož' Posudina da podmitiš, jo-ok! Da mu daš stotku, pa i hiljadarku — neće on da greši dušu ... A-a-ja!»Hvala bogu da su me bar u tom pogledu shvatili, — pomisli Posudin, sav srećan. — | Nije to loše.«— Učen gospodin... — nastavi kočijaš, — ne pravi se važan. . Bili naši kod njega zbog žalbe, a on s njima kao sa gospodom: sa svakim se rukovao, »sedite ...«, veli... Hitar, prava žeravica ... Ni reč ljudski da izgovori već samo — tr, tr, tr. . . Lagano da ide — ni slučajno! Samo jurca te jurca! Ne stigoše naši ni reč da mu kažu, a on već: »kočne!!« pa pravac ovamo ... Stiže, sve udesi... ni pare da primi. Kudikamo bolji od onog ranijeg! Ono, bio i onaj stari dobar. Naočit, pa važan, znao da se dere — niko mu ravan u celoj guberniji... Kad je putovao, orilo se na deset vrsta unao-73wkolo. Ali ako je za spoljnje ili, što kažu, trašnje poslove, ovaj sadašnji je mnogo ve Ima taj u toj svojoj glavi stoputa više pam<j Jedno mu ne valja... Dobar čovek, šteta što je pijanica.»Eto ti sad!« — pomisli Posudin.— Pa otkud ti znaš, — upita, — da da je on pijanica?— Ono jeste, gospodine, da ne slažem ga pijanoga video nisam, ali ljudi pričaj u. | ni ljudi ga nisu videli da je pijan, samoj takav glas bije... Pred svetom il' kad u go il' na bal il', što kažu, u društvo ide — ni čajno da pije. Kod kuće loče... čim se di| izjutra, protrlja oči, prvo mu je — daj vo| Ne stigne sobar ni prvu čašu da mu doda, već drugu ište... i tako loče od jutra do \ tra. I, moliću lepo, loče — ni traga da prii; tiš! Znači — ume čovek da se vlada. U doba, kad bi se naš Hohriikov nacvrckao, ta ljudi nego i vaške bi zavijale. A PosuđinJ ni nos da mu pocrveni! Zaključa se u svtj kancelariji pa loče ... A da svet ne prir umontira vam on u sto jednu fijoku s cevčic I stalno u toi fiioci ima votke... Samo se gne do te cevčice, povuče malko i, eto ti, napi se čovek... U kočijama ista majstor u tašni isto ...»Otkud samo znaju? — zabezeknu se suđin. — Gospode bože, čak i to znaju! gadost...«—A i, što, se ženskih tiče ... Bitanga! jaš se zakikota i odmahnu nekoliko puta74mi Sta da vam kažem — pravi bezobrazluk!ESa vam on desetak tih... trapađoza... Dvel baš u kući žive... Prva, ona Nastasja Iva-ESma je kao domaćica, druga — kako li se,s ie njen, zove? — Ljudmila Semjonovna...ta mu dođe kao pisarica ... Najglavnija mu jeL Nastasja. Sta god zaželi, sve ima da joj ura-Idi Vrti ona njime kao lisica repom. StrašnuIvJast ima ona. Ta ni njega se ne boje kao nje...IHe he. • • A treća mu vrtirepka stanuje u Ka-jaljnoj ulici... Sramota!»Čak ih poimence znaju, — pomisli Posu-Idin i pocrvene. — I ko li je taj što zna? Običan Igeak, kočijaš... koji ni u varoši nikad nije Ibio!.. • Odvratno ... prljavo... blesavo!«— Pa otkud ti sve znaš? — upita razdra-Iženim glasom.— Svet priča... Nisam svojim očima vi-jdeo, ali ljudi kažu. čudna mi čuda to da sesazna! Pa ne može se otseći jezik sobaru il ko-Ičijašu... A sigurno i sama Nastasja flandra Ikroz sve sokake pa se diči svojom ženskom Isrećom... Eto, recimo, i to: uvrteo taj Posu-iin sebi u glavu da odlazi krišom na isleđenja. |Onaj stari, kad bi mu dunulo da krene bilo suda, taj bi mesec dana

unapred sve obavestio. |Spasi bože te huke, buke, galame! I spreda, i Dzadi, i sa strane — svuda panduri na konjima, kad bi stigao, prvo bi se ispavao, pa na jeo, pa napio, pa bi tek onda počeo da galami po službenoj dužnosti. I pošto bi se tako izderao, pa pesnicama o sto, i sve tako, opet bi se ispa-'ao pa na isti način natrag... A taj sadašnji,75samo kad dočuje za nešto, taj vam voli kriomice, što pre, da niko ne čuje i ne Ci-i-rkus pravi! Ode neprimetno iz kuće činovnici ne spaze i pravac na stanicu. Pa stigne kud treba, a on neće poštanskim l ili u nekim finijim kočijama, već gleda najmi kakvo seljače. Sav se zakukulii kao! baba, pa krklja celim putem kao stara da mu glas ne bi prepoznali. Kad liudi ju, prosto da se iskidaš od smeha. Putui^ pan, pa misli — niko da ga pozna. A sval se razume, začas prokljuvi ko je!— Pa kako ga prepoznaju?— Prosto kao pasulj. Raniie. kada bi jukov nekuda tajno krenuo, prepoznaval ga po teškim pesnicama. Ako taj što pu udara preko usta, onda je Hohrjukov gla Običan putnik se obično ponaša, a Pos nije od te sorte da se drži jednostavno. S li vam on, recimo, na stanicu, odmah svoje!... Sve mu smrdi, pa mu je zaguši; pa zima ... Poručuje piletinu, pa voće, pa ko svakojako... E, pa na stanicama već ju: ako neko zimi poručuje piletinu i onda je to Posudin i niko drugi. A ako obraća staničnom nadzorniku sa »dragi zavitlava svet zbog svakojakih sitnica — da se zakuneš da je Posudin. I miriše on gačije nego ostali svet, i leže da spava na način... Kad prilegne na stanici na otom onda sve unaokolo poprska parfemom, pa| redu je da mu se kraj uzglavlja namesti svece. Leži i čita svoje spise. E, onda v76nadzornik nego i mačka mora da zna o [n se radi.. sTako je, tako je... — pomisli Posudin. — l Kako H samo nisam ranije saznao!«A tai kome je stalo da sazna, taj će vam niletine saznati. Preko telegrafa se sve Može on da krije svoju njokalicu koli-I saznago" mu drago, može da se sakriva KaKo goa hoće, a već se unapred zna da stiže. Očekuju... Nije'Posudin ni iz kuće izašao, a sve je već, moliću lepo, spremno! Stići će da ih uhvati na delu, da ih pritvori, ili da smeni kojekoga — samo će mu se srne jati. Iako si, reći će mu, vaša svetlosti, krišom stigao, gledaj: čisti smo kao suza!... On će onda da njuška ovde-onde, i pa će da ode kao što je i došao... Još će i da j ih pohvali, i rukovaće se sa svima, i zamoliće da mu oproste što ih je uznemirio ... Tako vam je to! A šta si ti mislio? Ho-ho, vaše blagorođe! Nisu ovdašnji veslo sisali — protuva do protu ve! ... Milina je da gledaš te vucibatine! Ta, recimo, samo primera radi ovo danas... Bio ja jutros još slobodan pa teram na stanicu, a usu-sret mi Čivutin bifedžija. »Kuda žuriš, vaše čivutsko blagorođe? — pitam. A on mi veli: »Nosim, veli, u varoš N. vino i zakusku. Očekuju da će Posudin stići.« Sta kažete? Posudin se možda samo priprema da krene, ili zakuku-Ijuje lice da ga ne bi prepoznali. A možda već Putuje i misli da niko i ne sanja da dolazi, a za njega je već, moliću, i vino spremljeno, i lo-sosovina, i sirevi, i svakojaka zakuska ... Dakle?77Putuje on i misli: »Dolijaste, đruškani!« druskam — baš ih briga! Neka ga, neka' fc>ve su već davno posakrivali! '— Nazad! — zakrklja Posuditi. — nazad, ssskote!I preneraženi kočijaš okrenu nazad.A. Cei78KAMELEONPreko pijace ide policiski nadzornik Očum-jelov u novom šinjelu, s zavežljajčićem u ru-čerdi. Za njim gazi riđokosi redar s rešetom krcatim konfiskovanih ogrozla. Unaokolo tišina ... Ni žive duše na celome trgu.. Otvorena vrata dućana i birtije sumorno bulje u svet božji kao^ gladne gubice; kraj njih čak ni prosjaka nema.— A ti ujedaš, džukelo prokleta! — čuje odjednom Očumjelov. — Drž'te je momci! Da-naske je ujedanje zabranjeno! Drž! A... a!Čuje se pseće skičanje. Očum jelov gleda ustranu i vidi: iz drvare trgovca Pičugina, osvrćući se skakuće na tri noge neko pseto. Goni ga čovek u cicanoj uštirkanoj košulji i razdrljenom prsluku. Juri on za njim, celim se telom isturio napred, pada na zemlju i hvata pseto za zadnje šape. Ponovo se čuje skičanje pa dernjava: »Ne puštaj!...« Iz dućana izviruju pospane fizionomije, pa se za tili čas, kao iz zemlje da je nikla, okuplja svetina.— Ko da je neki nered, vaše blagorođe!... 1— veli redar.79Očumjelov pravi poluokret nalevo i kod prema skupini. Kraj same kapije drvare, stoji goreopisani čovek u raskopčanom prslij digao uvis desnicu i pokazuje gomili rasfe Ijeni prst. Na njegovom pripitom licu kao piše: »Udesiću te ja za vrbicu, bitango ona.'j i sam prst potseća na pobednički barjak. Oč jelov prepoznaje zlatara Hrjukina. A usred mile, raskrečenih prednjih šapa, sedi na Iji, drhteći celim

telom, krivac za tu gužvu| belo štene hrt, šiljate njuške, s žutom peg na leđima. U njegovim suzavim očima iz čemera i užasa.— U vezi sa čim je sve to? — upita Očt jelov, pa se uburgija u gomilu.— Šta je sad ovo? A šta ćeš ti s tim stom? ... Ko se to drao?— Idem vam ja, vaše blagorođe, nikoga] diram... — otpočinje Hrjukin i kašljuca šaku: zbog radi drva s Mitrom Mitričem, kad, eto ti na, ta gadura iz čista mira mene l prst... Da prostite, ja sam čovek što morq da radim... Radim, što kažu, filigramski. mi plate jerbo ja tim prstom možda čitavu delju dana ni da maknem ... Nema toga u konu, vaše blagorođe, da se čovek pati zt džukele... Ako će svako da ujeda, ne vredi | živeti.— Hm!... Dobro... — kaže strogo Oči jelov, kašljuca i mrda obrvama. — U redu, Čije je to pseto? Kod mene nema vrdanja! kazaću ja vama što ne pazite na džukele! Tre već jednom da «e skrene pažnja na takv80i eospodu koja ne poštivaju naređenja! Kad jednom oglobe takvog nikogovića, upamtiće on šta u je to pseto i druga lutajuća stoka. Zapa-priću ja njemu... Jeldirine, — nadzornik će redaru — saznaj der čije je to pseto i piši zapisnik. A pseto da se uništi! Ko bog je besno!...Čiji je taJ PaS) pitam Ja vas?__Ja bi rekao da je generala Žigaloval —neko će iz gomile.— Generala Žigalova? Hm!... Deder, Jeldirine, skini mi šinjel... Vrućina jeziva! RekoJ bi da će kiša... Jedno ne shvatam: kako je samo mogao da te ugrize? — veli Očumjelov JHrjukinu. — Ta ne može on ni da te dohvati [za prst! Pa vi'š ga kako je malecki, a ti koliki l si! Ja bi rekao da si oderao prst kakvim ekse-[rom, pa ti posle pala na um ta ideja, da slažeš. [Pa ti si mi... znam ja tebe! Sve vas ja, bitange, [znam skroz naskroz!l — On mu iz šale tutnu pikavac u gubicu, l vaše blagorođe, a pseto tup, pa ga šćapi... l Pogan čovek, vaše blagorođe! l — Lažeš. ćoravi! Kad nisi video, što lažeš? •Njihovo blagorođe su pametan gospodin pa ra-Izumeju kad ko laže, a kad pošteno, ko pred •bogom... A ako lažem, neka sudija presudi. IKod njega u zakonu piše... Danaske su svi •jednaki... A i moj brat je džandar, ako bas focete da znate ...— Čut!Jok, nije ovo generalski... dubokomisle-Pp primećuje redar. — Nema general takove. Bjegovi su više oni ptičari.Jumor i81— Jesi l' baš siguran?— Ko što kažem, vaše blagorođe ...— Znam i sam. General ima skupe i : pse, a ovo — pitaj boga šta je! Ne liči ni na š a i dlaka mu je kojekakva... da ti se^smuč I tako pseto neko da drži!? Jeste l' pametni? ' da se nađe takva džukela u Moskvi il Peti gradu, znate l' šta bi s njim? Tamo ne bi č ni po propisima, već smesta — ima da ga nen Ti si, Hrjukine, nastradao i nemoj na tom ' ostane ... Treba ih naučiti pameti! Tako ije to...— A možda je ipak generalski... — glas| razmišlja redar. — Ne piše mu na gubici, a baš pre neki dan video takvog kod njegadvorištu.— Zna se da je generalski — javlja se glliz gomile. |— Hm!... Deder, Jeldirine, prebaci mi kl put... Ko da vetar duva ... Sve me jeza v|| ta... Odvešćeš ga generalu pa pitaj. Reci ew sam ga našao i uputio. — I reci da ga ne puštaju na ulicu. Možda je od skupe sojte, pa ako mu svaka svinja bude tutkala cigaretu u nos, mož' da ga upropasti. Pseto-to ti je nežno stvo renje... A ti, klipane, spusti tu ruku! Šta se Hitiš svojim blesavim prstom! Sam si kriv!— Eno generalskog kuvara gde dolazi pa da ga pitamo .. ^ Ehej, Prohore! Priđi, der, dru-škane, ovamo! Pogledaj psa ... Je l' vaš?— Koješta! Nema takvih kod nas ni slučajno!__ Ustvari, nema tu šta ni da se pita, — veli Očumjelov. — Skitnica je to! Nema tu šta , se priča... Kad kažem da je skitnica, onda tako!... Uništiti, pa kvit. — Nije to naš — nastavlja Prohor. — To je generalovog brata što je onomad stigao. Naš ne Iferma hrtove, a brat ih njihov poštiva jer ...— .— Ta zar su njihov bratac već pristigli? Jel' Vladimire Ivanoviču? — pita Očumjelov i sve mu se lice zari od umilnog osmeha. E, gospode bože! A ja i ne znam! Jesu l' u goste stigli?- U goste...l — E, gospode bože ... Zaželeli se brace ... U ja ni znao nisam! Dakle, to je njihova kuca? jMilo mi je... Povedi je, brate... Psetance mako ... zgodno pa hitro ... Gricnu ovoga za |prst! Ho, ho, ho ... Nno ... šta-mi drhćeš? [rrr ... kr... Ljuti se, obešenjak... Cuckošu

toj...Prohor zove psa za sobom i odmiče od dr-rare. — Gomila se kikoće na Hrjukinov račun.— Ima da te nema! — preti mu Očumjelov, zaogrće šinjel i nastavlja krstarenje pijacom.A. Čehov8382DOBROVOLJAC ISmatrajući da jelovnik eskadrona spadjal među one koji čoveku brzo dojade, Lagrap l i Faes smisliše plan da odu u kantinu i ukradu sir u obliku svinjske glave.Za srećno izvršenje ovog odvratnog plaiir, izabraše trenutak kad je muž krčmarice bio otišao da pazari, a ona negde u dubini kuhinje Iju-stila krompir za večeru za narednike, te je kantina bila prazna .Bese to pusta četvorougaona prostorija koja je ličila na drumsko svratiste, čiji su zidovi i tavanica počađaveli od duvana i dima iz lula Jedan kraj drugog behu dva prozora okrenuta prema lugu punom »orlovih kandži« i prema nekoj rustičnoj senici kuda je leti, posle obavljenog rada, svraćala momčad da zalije večer nju porciju litrom vina po dvanaest sua. Sav nameštaj: tezga, klupe iz kojih su tu i tamo virile opasne glavice eksera i desetak stolova od be log drveta na kojima su litrenjaci i čaše ostav ljali ružičasto tragove. Osim toga bese još samt okrugli sat za navijanje čiji su ključ izgubili kredenac veličine kaveza za štiglice u koji s brda s dola ubacivali sve: kutije s duvano:, blokove hartije za pisma, krem za cipele odreske kobasica ...' Iznad ćele te gomile izdizala se svinjska glava od sira na šarenom tanjiru.Faes i Lagrap uđoše i ne gubeći ni časa sprovedoše svoj plan. Faes skoči do kredenca, uhvati obema rukama svinjsku glavu i smota je pod bluzu, a drug mu, vukući donove po daskama poda dođe do praga i upita:— Je li, stara, nema ništa od ljubavi? Leđima prema vratima, s tavom vode krajnogu, krčmarica okrenu glavu:— Sta oćeš?— Dve čašice komovice, i to trkom.Žena s mukom ustade. Otrese kecelju punu liusaka pa oboje uđoše u kantinu gde ih dočeka Faes s rukama u džepovima, mirno kao neko nevinašce gledajući kroz prozor.Kad začu njihove korake okrenu se i priđe tezgi. Krčmarica napuni čašice.— Nazdravlje, Etjene!Dva mangupa se kucnuše, saviše laktove i jednim gutljajem isprazniše čaše: zatim im se pogledi za trenutak susretoše s izrazom olakšanja i zadovoljstva.— Ipak je to bolje od egzercira, — primeti po prirodi razboriti Lagrap.— E, nije da ne znaš šta je dobro, — odvrati Faes, jer ni on baš nije bio glup. Ded, podaj te četiri pare pa kreći.Lagrap pretrese džepove do dna, izvadi dva novčića od po dva sua, baci ih na tezgu pa se8485obojica trkom vratiše u svoju sobu. Ali upravo naleteše na kaplara kad je izlazio. Ovaj se prodera:— Sta?! Vas dvojica ste još tu! Prošlo je najmanje četvrt sata od poziva na zbor!— Ne gnjavi, — reče Faes i odgurnu ga, —. stićemo pre tebe! Makni se samo da uzmem zobnicu.I bez žurbe uđoše. Soba je sjala od čistoć^; pod sveže poliven, rančevi umetnički poredani, teški sto još vlažan kako ga je dežurni oribao.Faes oslobodi sir koji mu bese pod pazuhoj| ispod bluze i stavi ga na krevet. | *— Je li, druškane, a kud ćemo-ga strpal| Ni jedan ni drugi se nisu bili setili da nasklonište za ukradeno. Lagrap pogleda saui snika.— Kud ćemo ga strpati? — ponovi.— Da, — opet će drugi — kud ćemo ga pati? Ne misliš li valjda da ću da tim konje sa svinjskim sirom pod miškom?— Doda vola! — reče Lagrap preneraž — baš smo blesavi što na to nismo mislili!Faes nestrpljivo odvrati:— Trebalo bi da se odlučimo. Šta veliš, probamo na dno tvog ranca? Moj je nat: do vrha.— Sjediniše svu svoju snagu i volju. Uzi lud! U ranac, pun odeće i veša, ne bi mogla šibica da stane. ' |Zatim smisliše da sakriju plen pod šapkonj Bio bi u njoj kao pod neprovidnim zvono:86Ali i novi plan propade zbog veličine sira koja nikako nije odgovarala veličini kape.— Proklet bio! — opsova Lagrap.Faes razmisli i odjednom se lupi po čelu, —• A ako ga sakrijem u krevet?— E, bogami, to ti je ideja! Ajd' brže skidaj ćebe!I sve središe za tren oka. Naglo rasprem-Ijeni krevet su začas uredili i skrili plen.

— A sad, — reče Faes, — beži!Otkačiše svoje bisage i jurnuše da se pridruže eskadronu koji se u dve vrste postrojio ispred konj usnica.III pored krajnje opreznosti, dežurni oficir iznenada opazi kako se dvojica, lako muvajući laktovima ostale, uvlače među postrojene.Dreknu:— Faes, Lagrap, zakasnili ste na prozivku! Dva dana zatvora!Prozivka je već zaista bila otpočela.Kaplari u kapama s plavom trakom nakrivljenim na uho, u bluzama spređa ukrašenim duplim redom crvenih si rita, prebraiali su svoje vodove, izvikivali jedno za drugim imena, trudeći se da nadiačaju galamu trubača koii je sa stepenica stražare gromoglasno pozivao na timarenie.Toi au'arriv' de Mostaganem,Pret' moi la pip' que j'fume.5 u dubokom basuJ'ai pas d'tabac.87Pijan kao majka — po svom pohvalnom"* običaju — Maržale je pretsedavao ceremoniji! kao dežurni oficir: s rukama u džepovima, op\ štenih kapaka, obuzet lakim dremežom koji iz časa u čas jačao zbog monotonije prozivan| i nepodnošljive žege avgustovskog sunca koj mu je koso bilo u potiljak.Iznenada oseti da ga neko hvata za rv Trže se:— A? Sta?To je stražar nečujno pritrčao i ukrutio 3 kraj njega s šakom pritisnutom na slepoočniciiGospodine kapetane, — reče vojnik — tra vas neki civil.Maržale se skameni.Nije imao nikakvih veza i nikoga nije pof /navao u gradu. Ponovi: —• Traži me neki civil?— Jeste, gospodine kapetane.— Gle, to je stvarno čudno! I šta hoće te muško od mene?— Bogami, — odvrati posilni, — o tome niij šta ne znam. Samo je rekao da treba nešto đ8 vam preda.— Pa dobro, — reče Maržale — reci mt neka dođe ovamo. Nek' me obese ako zna šta hoće! ,Vojnik se udalji trčećim korakom pa se kroa nekoliko trenutaka vrati s posetiocem. Besesasvim mlad gospodin, plav kao žito, ukrašen jjovrdžavom frizurom. Ličio je na sliku s licitarskog srca.Bio je odeven po poslednjoj modi. Imao je jjaputić koji ga je stezao kao triko igračicu i pantalone dovoljno kratke da se vidi traka crvene čarape iznad cipele. Uprkos žezi preko ruke je prebacio prelazni kaput tako da se vidi svilena postava. U rupici revera je imao ružin pupoljak, a šešir mu je blistao na suncu tako da bi privukao sve ševe na milju unaokolo.Priđe smešeći se, vanredno dražesno pozdravi Maržalea pa upita:— Da li imam čast da govorim s kapetanom Maržaleom?— Da. Mladić nastavi:— Gospodine kapetane, ja sam mladi dobrovoljac, čiji dolazak u 51-i mora da su vam najavili: g. Adalber de la Valmonbre.— A tako, — reče kapetan, vi ste novajlija. Pa šta onda?G. de la Valmonbre se ponovo nasmeši. Izvadi ćutke iz kaputića elegantnu žensku lisnicu i pruži oficiru pismo boje zelene vode.Kapetan osmotri g. de la Valmonbrea: njegov šešir, osmeh, uštirkani okovratnik, kravatu, lanac na satu, cipele sa šiljcima kao u nako-vanja...— A šta je to? — upita.Mladić držeći ispruženu ruku odvrati:8889— Gospodine kapetane, to je pismo koje me preporučuje vašoj blagonaklonosti.Sada se Maržaleov pogled zaustavi na ruci u svetlim rukavicama i na pismu boje zelene vode. Najzad se odluči: uze pismo, otvori, pa ga preleti jednim pogledom. Eskadron, pošto još uvek nije dobio naređenje da ode u konjušnice.j stajaše na suncu, ćutke, zainteresovan. •Maržale okrenu stranicu: čelo mu se naboraj poče da trepće, prinese pismo bliže očima tru-[ deći se uzalud da pročita nečitak potpis. jNaklapao je: i— gi... gos ... gesr ... Kako mu to dođe?; Uopšte ne poznajem. [— Gesviler — reče uslužno Adalber de la| Valmonbre. j— A, tako! — uzviknu Maržale, — da, daj taj vaš Gesviler je lupež.I:

— Dakle? Šta hoćete da uradim s tim? Mladić se prenerazi i odjednom nestadeprisustvo duha i osmeh: Usudi se:— Bože moj, gospodine kapetane,... ja mislio ... ja sam smatrao ...— Dragi moj, izjavi Maržale, znajte d regimenti nema preporuke: svako za sebe i za sve! Da li naivno pretpostavljate da će n drugi timariti umesto vas ili da će da odlef zatvoru?— Naravno ne, — odgovori mladić.90— U tom slučaju, — nastavi Maržale — ne znam čemu ste se nadali. Jeste li vojnik, da ili ne? Da, zar ne? Onda mi učinite zadovoljstvo i stanite na levo krilo. Jedan od drugova će vam pozajmiti češagiju i četku pa ćete da timarite konje. Sutra ćete se obući... U konj usnice, napred marš!IIIŠtale su se pružale kao neki zastor iza konjičke kasarne. Te banalne i krhke građevine kao da su podupirale jedna drugu. Behu nabr-zinu napravljene od peska i pljuvačke, a pod krovovima od letava gomilale su se bale pre-sovane stočne hrane. Svaka je s oba kraja imala vrata, sredinom svake se pružala popločana staza s nešto zaobljenim ivicama. Danonoćno bese bučno u njima, jer su se zveket lanaca i odjeci udaraca nogu u slabine mešali s psovkama konj ušara koji su stalno morali da intervenišu u Bezbrojnim sukobima svojih pitomaca.Pod nadzorom kaplara ljudi se dadoše na posao. Prvo su zauzdali konje pa ih nateraše da se okrenu umestu sapima okrenutim prema jaslama, onda skidoše bluze, baciše ih kraj staze pa zasukanih rukava počeše da četkaiu životinje usred oblaka prašine koji se za tili čas bio digao. Konji su to pitomo podnosili, strigali ušima i na lak udar premetali se čas na levu čas na desnu stranu. Koliko su bili borbeni i prgavi jedni prema drugima, toliko su prema ljudima bili blagi i bezazleni.Krotki Maržale, međutim, ne pusti de la Valmonbrea, već zajedno s njimuđe u91<•„«•>konj usnicu voda kome su novajliju bili delili.— Gospodine, — reče Maržale podrugljivo i svečano — pošto stigoste u konjicu a da vas niko nije terao, želim da verujem da vam je poznato šta je to konj.— O, pa naravno, — odvrati mladić, —• a usne mu se razvukoše u mirni, ironični smeh.— Sjajno, — na to će Maržale — odmah ćemo videti. Ded, skinite kaputić pa mi otima-rite Makadama, najmirnije živince u celome puku. Jel' tako, matori Makadame?Prijateljski potapša konja po sjajnim sapi-ma. Makadam strignu ušima, a koža mu lako uzdrhta. Ljudi s četkama pažljivo su pratili razvoj događaja: znali ,su da je »mirni« Makadam tako tugaljiv i nastran da mu para nema.U međuvremenu de la Valmonbre skide kaputić, pažljivo ga složi s postavom spol ja pa ga stavi kraj nogu. Zatim se naoruža uzdom koju mu je sused bio doturio i zakorači za pregradu. Ali istog trenutka Maržale ga tako snažno ščepa da se jadnik spotače i samo što se ne opruzi.— Dragi gospodine, — reče Maržale, — da poznajete konje ne samo po čuveni u, znali bi| da čovek nikada ne treba da im priđe bez tepa-J n ja. Ako priđete konju pa mu ništa ne kažete,! tako će vas ritnuti, da ćete se sve okretati.! Treba da mu priđete mirno kao ja pa u tre-f nutku kad uđete u boks nežno ga pomilujte ij vičite: O la! liiiii! Jeste li razumeli? Ded der„f viknite malo da čujemo!Mladić posluša i oteže jedno »O la! liiiii« da se ceo eskadron valjao od smeha.Maržale sleže ramenima.»Dragi moj, — izjavi — tetošete konje kao duduk. Rođeni ste za konjanika, ko što sam ja za trgovca zečjim kožama.Prasak burnog smeha pozdravi ovu duhovitost. Maržale se šepurio, polaskan u sujeti. Voleo je da izigrava duhovitog čoveka i da zabavlja svoju momčad.Nastavi:— Hajd' dobro. Ded, zauzdaj mi to živinče.Adalber de la Valmonbre ponovo priđe konju, odveže ular pa se spremi da mu namesti žvale. Ali, nažalost, Makadam nije prihvatio ovaj postupak tako dobroćudno kao što bi se moglo očekivati od konja tako sjajne naravi kako što je on. Stajao je pred pruženim đemom zabačene glave i stisnutih vilica.— Pa dobro, hoće l' još biti danas? — reče Maržale podrugljivo.La Valmonbre ništa ne odgovori. Nastavi borbu s Makadamom, udarajući ga besno đemom po zubima. Ustvrdoglavljeno, živinče nije popuštalo. Postepeno se razdražavalo. Poče da tapka nogama po đubretu otimajući se, čas desno, čas levo udarajući nogama u slabine. Iznenada se razbesni, zadrhta, glasno zarza pa se tako snažno ritnu da Maržale vide svih sedam eksera potkovice na domaku lica.— Trista mu gromova! — dreknu besno. Zbog tog dripca svima će nam porazbijati njuške. Kakva je to mazgovčina!

9293Sluđen, zabezeknut, novajlija je i nadalje pokušavao da ukroti ždrepca i da ga zauzda na prevaru. Međutim, Makadam se iznenada, kao da je nanjušio klopku, okrete i izlete iz boksa.— Odlično! — riknu Maržale, — još će i da nam kidne. Povucite lanac, povucite lanac!I zaista, Makadam se oslobodi svih uzda pa u galopu polete pločnikom. U tri skoka bese na vratima, obori stražara koji je pokušao da mu prepreci put i kao lud izjuri vukući za sobom jadnog Adalbera koji mu se očajnički uhvati za grivu, pokušavajući da ga nekako zadrži. Sve je za tren oka bilo napušteno: ljudi, ushićeni incidentom, u gomili potrčaše za begun-cem koji je kroz kapiju mogao da se domogne ulice pa da uzbudi čitav grad. Međutim, Makadamu nije bilo stalo do toga. Posle trke i raznih cik-caka po dvorištu, mirno se skrasi kraj pojila i zagnjuri njušku u vodu da ugasi strašnu žeđ.Bled kao krpa, de la Valmonbre ne bese ni živ ni mrtav. A Maržale je prosto obnevideo. Stiže teturajući se, a obrazi su mu podrhtavali od besa.— Pa lepu ste nam paradu izveli! Još ćete nam razjuriti konj usnice!—Gospodine kapetane— usudi se mladić.— Dosta! — zapovedi oficir — vi ste obični vetrogonja! Eto šta ste! Sem toga, odvratno mi je da vas gledam. Idite da se ošišate!94IVMeđutim, trebalo je smestiti mladog de la Valmonbrea. Konačar, setivši se toga, stiže u sobu i zateče ljude kako Ijušte krompir.Bio se obukao za izlaz: crvene pantalone, bele rukavice. Priđe gazeći čizmama ljuske napodu.— Treba da nabvimo tom momku opremu— reče — ali sada je već suviše kasno. Ima l' ovde slobodan krevet?— Pa, Lagrap i Faes treba da idu u zatvor,— odgovori kaplar.— Pa to je odlično! — odvrati konačar. Noćas će spavati u Faesovom krevetu, a sutra ćemo se postarati da mu nađemo mesto.La Valmonbre bez oduševljenja jprihvati perspektivu da se ispruži na čaršavu sumnjive čistoće. A ona dvojica — noge im se otsekoše. Obojica su još Ijuštili krompir i obojici sinu ista strašna misao:— Grom ga spalio, ta taj će se ispružitipreko sira.Ostatak dana provedoše u neizrecivoj mori. Smišljali su planove velike kao kofer kako da udalje novajliju koliko im treba da sve srede i da se domognu plena. Ali sve bese uzalud: novajlija se opirao, ustvrdoglavio se pa ni makac. Bio je ubeđen da ćela soba sprema zaveru protiv njegovog odmora, da hoće da mu rasklimaju krevet ili da mu podaviju čaršave. I sve njihove kombinacije propadaše zbog tvrdoglave95rešenosti mladića da ne napusti sobu i da ispusti iz vida ni za trenutak mesto koje je konačar odredio za prvu noć.Najposle se i dan završi. Stražarska trulj zatrubi za osuđenike i Faes i Lagrap se u tiše u stražaru, prepuštajući milosti božjoj što ima da se dogodi.Iscrpljen od puta i uzbuđen od dana, Ada ber de la Valmonbre se već bio spremao legne, kad se kapetan opet pojavi. Pojavio , posle kafe, obraza užarenih kao žeravice, zai darajući na milju unaokolo na alkohol. Nij hteo da prođe a da ne učini malu drugarsk posetu Gesvilerovom štićeniku. Grubo odgurni vrata, potraži ga očima pa mu priđe i zastađ posmatrajući ga kako namešta postelju, prg teći mu pokrete bez ijedne reci.Pa će tek iznenada:— Kakva odvratna pihtija. Je l' to nači| da se namesti ćebe?I pošto momak oćuti:— Vrag vas odneo, tornjajte se odavde Muka me hvata kada vidim takvu šeprtlji Gledajte, pokazaću vam kako se razmešta vet i potrudite se da to zapamtite.Odgurnu ga. Za tili čas, s neverovatnc veštinom bivšeg vojnika, oslobodi duguljaa jastuk, namesti ćebe i prebaci čaršav prekf njega.— Evo,' reče, i sada... ,Ali zastade zbog slabog otpora na koji m| je ruka naišla.— A šta mu je to?Čaršav polete, naglo povučeno ćebe se zgužva na kraju kreveta, a sir iz kantine se pojavi u svoj svojoj zamaranoj lepoti.Očevidno zapanjen, Maržale se obrati la Valmonbreu:— Šta to treba da znači?

— Pa ja ništa ne znam, — promuca ovaj.— A, ništa ne znate! upade Maržale. Pa dobro, ja ću vam kazati. To prosto i jednostavno znači da ste proždrljivac, svinja, da skrivate hranu u krevet koji čak i nrje vaš i hoćete krišom od drugova da je pojedete!Te reci izazvaše žagor:•— Ua, ua, podlac! Podlac!—Sasvim tačno, — opet će Maržale. — Vi se odvratno ponašate, pa ne bih sprečio vaše drugove ako bi im se prohtelo da vas malo prodrmusaju.Na to izbi bura.— Prodrmusaj ga! — zaurla ćela soba. Četvorica napred!I ne oklevavši, pre no što je stigao da shvati o čemu se radi, Adalber de la Valmonbre gla-vačke polete na razapeto ćebe koje su s četiri kraja držala četiri snažna momka.— Napred! — naredi Maržale.Istom otpoče igra propraćena ritmičnim »Ho-ruk!« četvorice i uz burno odobravanje ćele sobe. Stegnutih zuba, pun besa prožetog strahom, grešnik je otskakivao kao gumena96Humor i satira97lopta. Uzletao je raskrečenih udova, padao i ponovo poletao, pokušavao da se zgrčenim prstima zakači za ćebe, udarao se čas glavom, čas leđima o bele grede tavanice. Momci koji su ga odbacivali se očevidno uzbudiše: udvo-jiše snagu pa oduševi]eno posmatrahu taj fantastični let.Najzad prekinuše mučenje. Maržale ispruži ruku i naredi:— Stanite! Dosta za prvi put!Gesvilerov štićenik zaradi osam dana zatvora zato što je isprljao čaršave. Sem toga to mu ništa nije pomoglo da se brže uniformiše, jer je Maržaleu bilo smešno da gleda momka [ kako gura 'kolica i čisti zahod u kicoškoi odelu, u pantalonama boje smole sa Lavaliji kravatom.Žorž KurtlinSKUPOIzmeđu Francuske i Italije, na obali Sredozemnog Mora, postoji malecko, sićušno carstvo. To se carstvo zove Monako. U tom carstvu ima manje stanovnika negoli u nekom" većem selu, svega 7 hiljada, a zemlje toliko da ne bi došlo ni jutro po glavi. Ali je carić u carstvu pravi. Ima taj carić i dvorac, i ministre, i biskupe, i generale, i generale i vojsku.Nema baš mnogo vojske, svega 60, ali je to ipak vojska. Prihoda carče ima malo. Poreze postoje kao i svugde: i na duvan, i na vino, i na rakiju, i na svaku poresku glavu; i, mada i kod njega ljudi i piju i puše, ali malo ih je takvih, ne bi carče imalo čime da hrani svoje dvorjane i činovnike, a i sam da se izdržava, da mu nije vanrednog prihoda. A vanredni prihod u njegovome carstvu potiče od kockarnice — ruleta. Ljudi se kockaju, gube i dobijaju, a vlasnik uvek izvuče svoje. I od tog prihoda vlasnik kockarnice plaća carčetu velike pare. Plaća te velike pare zato što je u čitavoj Evropi ostala svega jedna takva kockarnica. Ranije su i nemački knežići imali takve kockarnice, ali su ih pre desetak godina pozatvarali. A po-9899zatvarali su ih zato što je do mnogo nevolja zbog njih dolazilo. Stigne li tako neki, počne1 da se kocka, prekardaši, proćerda sve što ima, pa čak i tuđe pare, a posle se od jada il udavi J] upuca. Nemci zabraniše svojim knežićima, g monakskom carčetu nema ko da zabrani: zato kod njega i ostade.I od tog doba svako kome je stalo do kocke dolazi njemu, gubi, a carčetu ostaje čista ha^ sna. Od truda pravedna ne stiče se palata kamena. Zna i monaksko carče da je sve to gadna rabota,, ali šta će? Treba da živi. Ta nije ništa bolje kad se živi i od duvana i rakije. E pa živi to carče, caruje, diže pare i održava n svome dvoru isti red kao što je i kod pravih velikih kraljeva. Isto se tako kruniše, vrši prijeme, deli nagrade, izriče kazne i pomilovanja, a održava takođe i parade, i savetovanja, ima zakone i sudove. Sve je kao i kod pravih kraljeva, samo što je sve maleno.I eto, dogodi se jednom, pre nekih pet dina, u carstvu ubistvo. Narod je u cars miran i ranije se nije tako šta događalo. Oi piše sudije, sve po propisu, počeše da su kao što i jeste adet. I sudije, i tužioci, i po nici, i advokati. Sudiše sudije i osudiše po konu — zločincu glavu da odrube. U req Podnese kralju. Pročita kralj presudu, pa; potvrdi. Smrtna kazna — i tačka. Samo nevo je u tome što u carstvu nema ni giljotine rubljenje glave ni dželata. Počeše ministri misle i da premišljaju, pa odlučiše da se fr cuskoj vladi uputi molba: mogu li Francuzijjfl posude mašinu i majstora da odrubi zlo-čincu glavu i, ako mogu, da saopšte kolike će rashode iziskivati taj posao. Uputiše akt. Kroz nedelju dana stiže odgovor: u mogućnosti smo (ja vam dopremimo i mašinu i dželata, a ukupni troškovi su 16.000 franaka. Izvestiše carče. Razmišlja, premišlja carče — 16.000 franaka! »Ne vredi gad tolike pare. Može li jevtinije? jer 16.000 franaka — to mu dođe po dva i po franka poreze na svakog stanovnika. Učiniće im se preskupo. Mogu i bunu da

dignu.« Sakupi se savet: kako da se izvuku iz škripca? -Odlučiše da zamole za isto italijanskog kralja. Francuska vlada je — republika, ne poštuje careve, a italijanski kralj je ipak svoj čovek, valjda će nekako jevtinije. Otposlaše; uskoro odgovor stiže. Piše italijanska vlada da će sa zadovoljstvom da upute i mašinu i majstora- A sve će, zajedno s putnim troškovima, stajati 12.000 franak. Jevtinije je, a ipak skupo. Ne vredi gad tolike pare! Ispada — opet skoro po dva franka po glavi. Opet se sakupi savet. Razmišljaše, premišljaše — može li nekako jevtinije? Ne bi li koji od vojnika, onako, više kao svoj domaći, odrubio glavu? Pozvaše generala. »Može li se naći kakav vojnik da odrubi glavu? U ratu i onako ubijaju. Pa vojnike baš za to i 'spremaju.« Porazgovara general s vojnicima — bi li koji? Ne prihvati se nijedan. »Ne, vele, ne umemo mi to, a nismo ni učili.«100Šta da se radi? I opet su mislili, pa premišljali, sastavili komitet, komisiju, potkomisiju. i Opet razmislili. Potrebno je, vele, da sa smrtna101kazna zameni doživotnim zatvorom. I car se prikazati kao milosrdan, a i troškovi će smanjiti. Pristade carče, pa tako i odlučiše. sreća je samo u tome što nema tako pogod. zatvora da se u njemu doživotno odleži. I pritvora, onakvih skoro neozbiljnih u koje p tvaraju na kratak'rok, dok temeljnog zatvo: onakvog doživotnog — toga nema. Al ipak pi nađoše neku prostoriju. Strpaše u nju deli Stražara .postaviše.Stražar stražari, a i po sledovanje za z,, činca trčkara u dvorsku kuhinju. Leži delij, pola godine, leži godinu dana. Poče carče kra jem godine da svodi prihode i rashode, ka ima šta da vidi: za izdržavanje zločinca još jedan poveliki rashod. Posebni stražar i hrana 600 franaka za godinu dana. A momče mladi pa zdravo,' može još i pedesetak godina da iz, vuče. Preračunaj der šta će da staje. Strašan rashod. Ne može tako. Sazva car ministre: »Razmislite ,veli, kako jevtinije da prođemo s tim dripcem jer će i suviše da nas stane«. Sku-piše se ministri — mišljaše, premišljaše. Jedan veli: »Evo, gospodo, predlažem da se stražar[ otstrani.« A drugi će: »Pa kidnuće nam!« «Pa| onda nek ide sa milim bogom.« Izvestiše carče.; Pristade car. Odstraniše stražara pa posma-traju šta će biti. Vide: stiže vreme ručku, izađe zločinac, potraži stražara, ne nađe ga pa ode u. kuhinju kraljevsku po ručak. Uze što mu dadoše, vrati se u zatvor, zabravi za sobom vrata i leže. Sutradan isto. Po tiranu dolazi, a otići — ne odlazi. Šta će sad? Razmisliše.102f reba, vele, da mu otvoreno kažemo da nam ne treba. Neka'ga: nek ide. U redu. Pozove ga ministar pa mu reče: »A što vi, veli, ne kidat Straže nema. Možete slobodno da odete, car se neće uvrediti.« »Ono jeste, — odgovori ovaj,__car se neće uvrediti, ali ja nemam kud. Kudabih? Vi ste me presudom osramotili, niko me sada neće, a i sam sam već ispao iz koloseka. Vi, veli, nepravilno postupate sa mnom. Nije to nikako na svom mestu. U redu, osudiste me ! na smrt, slažem se. Trebali ste da me pogubite, a niste. To je prvo. Ja se nisam bunio. Zatim '. ste me osudili na doživotnu robiju i odrediste stražara da mi hranu donosi, pa ste i njega škartirali. To je drugo. I opet se nisam bunio. Sam sam odlazio po jelo. A sad mi kažete da odem. A ne, ma šta rekli, —• ne idem.«A šta sad? Opet sazvaše savet. Šta da se radi? Neće da ode. Razmisliše, premisliše. Treba mu odrediti penziju. Bez nje —'ne možeš da ga se otarasiš! Izvestiše carče. »Nema kud, veli, moramo nekako da ga se resimo.« Odrediše mu 600 franaka i uručiše rešenje. »Pa kad je tako, veli, ako mi redovno budete isplaćivali, u redu, otići ću.«Odluka pade. Primi on trećinu unapred, oprosti se sa svima i napusti careve posede Svega petnaest minuta željeznicom. Ode on, nastani se u blizini, kupi parče zemlje, podiže povrtnjak i živi kao bubreg u loju. Odlazi kad mu je određeno da primi penziju. Primi je, svrati u kockarnicu, stavi na rulet 2—3 franka,103ponekad dobije, pokatkad izgubi, pa svojoj kući. Živi mirno, pristojno.I dobro je što je zgrešio tamo, a ne onč gde ne žale rashode kad treba čoveku odrubit glavu il podići doživotne zatvore.L. TolstojPROVERENE VESTIBese to u doba nekog rumunsko-bugarskog konflikta. Našao sam se u Parku Sina je. Vreme divno, nešto sparno. U parku neobično kome-šanje: s jedne strane zbog toga što su karte izletničkih vozova važile do srede ujutro, pošto je ponedeljak padao između dva praznika, pa se svet tiskao na sve strane jer je sutradan, u utorak, trebao da bude i vašar Svete Marije i manastirska slava; s druge strane, tog popod-neva su ispraćali njihova veličanstva u ino-stranstvo.Izgled parka bese veoma karakterističan. Zvanične ličnosti su zbog duboke dvorske žalosti izvoleli biti u redengotima, crnim rukavicama, cilindrima; generali i oficiri u svečanim uniformama. Bese mnogo pretstavnika elite, a dosta i običnoga sveta. Neki su sedeli za stočićima pred kafanom, drugi se muvali tamo-amo.

Čekao, sam kafu. Odjednom se trgoh: neko me vrlo diskretno potapša po ramenu... Kad ono, prijatelj, — reporter jednog lista. I on je-došao radi ispraćaja suverena, a i da pošalje izveštaje za svoj list, — vrlo, vrlo borbeni list.104105'•— Jesi li čuo?— Sta? — upitah.— Dakle, ništa ne znaš?, — Sta, brate? ,— Sinoć su ukebali dvojicu, jednog Bugs rina i jednog Talijana ...— Gde?— Bugarina su upecali kod Široke Doli baš kad je sišao s voza i krenuo pešice prer.. Sinaj i. Našli su kod njega dva revolvera i dv noža i gomilu pisama sa potpisima Sarafofl Trifanofa, i onoga... kako se zvaše, brate?— Ćuću Penću...— Jest', Cuću Penću...— E, pa?— E, pa... hteo on da vrdne-mrdne. Vr ludao, pa ga poklopiše...— Pa gde je sada?— Zatvoren u lovačkoj kasarni na brej— A Talijan?— Koji Talijan?— Pa onaj koga su uhapsili.— Ma jok, brajko, zar ti ne rekoh da Bugarin?— U redu. To je onaj koji je zatvoren u Io4 vačkoj kasarni. Taj je Bugarin; ali onaj drugij što reče da su ga uhapsili u Buštercima, pa taji je Talijan!— A, da, onaj, da, onaj bese Talijan.— E, pa, šta je s njime?— Stigao je iz Amerike... Našli su kod] njega paket s dinamitom od oko četiri kilo-] grama, otrov i...—• I sijaset pisama ...—• Da, sijaset pisama... Otkud znaš?— Ala l' ti bistrine! Pa zar je moguće da je bez pisama? ... Kladim se da su od Bresćija i Lukenija.— Vala jesu.— E, sad te pitam šta uradiše s ovim anarhistom? Kud su ga strpali. Isto u lovačku kasarnu?— Jok, nešto gore... Umakao im je!— Kako to?—• E, lepo: kidnuo je. Kada su hteli da mu oduzmu dinamit i da ga vežu, spetlja on na-brzinu jednog agenta; raspali nogom u trbuh drugog, izvadi nož i revolver, zapreti obojici i — odmagli. Misle da se krije po šumama Pe-leša.. . Preduzete su najhitnije mere da ga uhvate. Zamisli, kakva opasnost!— Dobro, — rekoh, — treba da pišeš o tome.— Naravno da ću pisati... Odoh da telefoniram ... Pričekaj malo, odmah ću se vratiti ... Doneću ti vesti iz Bukurešta.I moj prijatelj ode. Kad sam ostao sam, spazih jednog poznanika — oficira lovačkih jedinica.— Dragi kapetane, oprosti što ću te nešto zamoliti: mogu li da vidim i ja onog Bugarina?— Kog Bugarina?— Onoga koga su uhapsili u Širokoj Do-Jini. .. Zatvoren je kod vas u kasarni na bregu.106107— Bugarina? Zatvoren ko*d nas u kasarni?! Možda se to desilo pre dvadesetak minuta... Pa maločas sam bio tamo!— Ne, brate, sinoć je uhapšen... Našli kod njega dva revolvera, dva noža i pisma od Sa-rafofa, Trifanofa i Cuću Penća.— Ta kakvi, mon šer! Ko ti ispriča te izmišljotine? Nema u zatvoru nikakvog Bugarina... Ako baš želiš, možeš i sam da se uveriš. Budi mi pozdravljen, žurim, kasno je. Moram da doručkujem ranije jer pratimo Njihova Veličanstva na stanicu.Kapetan još ne stiže ni da se udalji kad, eto ti opet moga reportera — natuštena i tmurna.— Ne znaš još ništa? ...— E, znam, — rekoh. — Znam da tvoj Bugarin nije u lovačkoj kasarni. Baš sam razgovarao s kapetanom... (i pokazah mu kapetana kako se probija kroz gomilu). Rekao mi je da je sve to obična izmišljotina i da u njihovoj kasarni niko pojma nema o nekom Bugarinu.

— Zaista? ... Sjajno! Znači, više ni traga od Bugarina u kasarni? .. . Kad ga nisu pošteno čuvali! E, jasno je da im je kidnuo. Baš je dobro što znam i to. Uostalom, ovo baš i nije tako važno. To je već zastarelo... Nego, da ti kažem šta sam saznao telefonom iz Bukurešta ... Eto bede. Objavljen je rat...— Šta?! — rekoh preneraženo.— Između Kalarašija i Đurđu ja opkolila posada jedne bugarske šalupe dvadeset tri ru-munska oficira i trinaest vojnika, baš kad su108vežbali na obali Dunava. Bugari se iskrcaše na našu teritoriju, razoružaše ih, zarobiše, ukrcaše na palubu i prebaciše ih na bugarsku obalu. -— Ma je li moguće?— Bogme! Kako vidiš, ne možemo više se-deti skrštenih ruku... Sačekaj samo trenutak. Sad ću da skoknem do telefona da dam detaljnije informacije o begstvu toga Bugarina.— Kog Bugarina?. — Onoga koji je kidnuo izlovačke kasarne.— Kakve detalje, momče? Otkud ti detalji?— A šta te se tiče?!I rekavši ovo, moj žustar prijatelj otrča da telefonira.Pod utiskom vesti o ratu, digoh se od stola. Osetih potrebu da se krećem. Prosto više nisam mogao da se skrasim na jednom mestu.Na par koraka od mene, spazih grupu gospode. Među njima i gospodina ministra koga sam imao čast da poznajem.Približih im se i pozdravili dužnim poštovanjem. Gospodin ministar vrlo otmeno otpo-zdravi i pruži mi ruku. Začudi me što g. ministar ne izgleda nimalo uzbuđen zbog ispada posade bugarske šalupe.Izvinite, — osmelih se. — Je li to istina, gospodine ministre?— Šta? -— upita g. ministar, kao da je shvatio u tom trenutku kakva me osećanja muče...— Šalupa ...— Bugarska? ... upita g. ministar, pa se značajno osmehnu.109^^^^^^^^^^^U^^g^u., •— Da ... — rekoh.— Smiri se... Do sada nisu zarobili nijednog Rumuna.Zatim se obrati svima:— Ovi su ljudi resili da uzbune ceo svet!— Pa opet meni:Čudim se da veruješ u te smicalice.— [Ali, gospodine ministre, — rekoh — otkuda da znam kome da verujem, a kome da ne verujem? Naprimer, priča o begstvu onog Bugarina.— Kog Bugarina?— Onog koji je uhapšen sinoć u Širokoj Dolini i zatvoren u lovačkoj kasarni na bregu... Kažu da je uspeo da kidne.Ministar se nasmeja. I svi oko njega. Ali ja nastavih:— I anarhista, koji je odmaglio iz Bušte-nija, a došao je iz Amerike sa četiri kilograma dinamita...— Nisam li vam rekao, — reče g. minisl — da će oni uzbuniti ceo svet... Vidite kal su smušili ovog čoveka! A on je ipak... čove od pera.Rekavši ovo, g. ministar se ljubazno zdravi i ponovo naglasi da rat nije počeo i ga neće ni biti. Zatim ode.Ošamućen, vratih se na svoje mesto da šal čekam g. kolegu reportera.Ne potraj a dugo — eto ti ga!— Dakle, — upitah. Ima li novosti iz Bi kurešta? - . ..— Upravo se priča o ubistvu nekog sudi je..— Sta se zavitlavaš. Nego, znaš li ti šta sam ja saznao? Sada sam govorio sa ministrom X...— Sa ministrom X !?— Da.— Pa?— Ova vest može da poklopi sve tvoje!— Šta-a!?— Most preko Dunava ...— Kakav most preko Dunava...— Most kod Černavode ...— Sta je s mostom kod Černavode?— Ne kapiraš?

— Dignut u vazduh?!— Da, — odvratih, — kako si pogodio?— Ma, rekoše mi nešto telefonom, ali, nisam poverovao. Odoh da javim.I odlete kao metak.— čekaj, bre, — povikah.Potrčah za njim. Stigoh ga i zaustavih.— Pazi, nemoj zaboraviti da javiš i to: već tri dana bugarska eskadra bombarduje Kon-stancu.— Konstancu? ... U redu!Jon L. Ka.raS.ale110111UTVARE I PRIKAŽNJE PRAVDE SOCVarošica Klošmerl. Pri izborna kampanja. Zai: teresovani nastoje pridobiju birače na sve moguće načine. lameđij ostalog, podižu dobrim građanima Klošmerla (Pisoar. Nasred trga. >U ovaj pothvat sa pisoarom Bartelemi Pješi uleteo je stavljajući na kocku sav svoj dobar glas. Znao je on to, i nije bio sasvim neuzne-miren. Neka samo Klošmerlovcima zvekne^u glavu da prezru njegovu zgradicu — ode čitava izborna zamisao! Ali mesna božanstva bila su naklonjena njegovim kombinacijama; naročito pak Bahus1) koji je već od više stoleća izbegao u oblast Božplesku, Makonsku i Bur-gonjsku.Proleće te godine bilo je izvanredno blago, prerano, i rascvetano. I uskoro stadoše svima da se znoje, kao što bog hoće, i grudi i leđa; znoj ih probijao; košulje mokre, te ceo svet udari u piće, već od maja meseca, ali letnjim* Poglavlje iz fcnjige KLOŠMERL l) Bog vina112ritmom, a to je u Klošmerlu glasoviti ritam 0 kome pojma o pojmu ne mogu imati slabačke bledunjave vinopije gradske. I ti veliki poleti iiiz gušu imali su kao svoju posledicu, kod mu-gkaraca, da su im jako propadali bubrezi, od čega su se veselo stale pronadimati bešike, a tu se traži da čovek često sebi ćlakša. Pisoar, tako povoljno podignut u najbližem komšiluku Tor-bajonove krčme, doživeo' jeveliku čast i silan dolazak. Svakako nužda bi ta našla načina da se zadovolji i u kafanskoj avliji ,ali je to dvo-rište bilo nekako mračno, bazdilo je, slabo održavano, nekako ničega veseloga u njemu! Kao da si na kakvoj pokori: išao si nekako na neviđeno, a obuća je imala uvek da nastrada. Međutim, ništa ti dalje ni teže nije bilo da pređeš preko ulice. A taj drugi put i način pružao ti je dva preimućstva: noge malo da razdrmaš, i novo nešto da doživiš; som toga davala ti se prilika, ''onako uzgred u prolazu, da; pogled baciš na Juditu Tuminjon, — tu imaš, vala, i na čemu oči da napariš :njena besprekorno iz-vajana! figura bija je dosta da ti zabavi i ispuni uobrazilju, ćelu celcatu.Najzad, pošto je pišarnik bio za dvojicu, to se tamo i išlo sve na parove razbrojs, pa em vršiš posao i ide radnja, još i razgovor vodiš u isti mah; uživacija jedna, — oboje teče mnogo prijatnije: kako razgovor tako i posao.Ljudi koji su! pili junački i merakliski, bogme su i mokrili isto tako: i junački i sa me-rakom. Pa stoje tako jedan kraj drugog, i do-člo im duplo milo; doživljuju ljudi dva nerazdvojna zadovoljstva: napiješ se koliko si godI'umor i satira — 8113žedan, pa ti se odmah zatim daje prilika i da mokriš do poslednje kapke, i to natenane, me« rakliski: pa tu još i svežina, lepo izvetreno, mesto se ispira i dan i noć, voda tekuća, niko vode ne žali. To su zadovoljstva priprosta, u njima varošani više ne umeju da uživaju, jer ih je povukla gradska jurnjava i gurnjava, koja ne zna za milost. Ta zadovoljstva u Klošmerlvi ništa još nisu izgubila od svoje vrednosti. I to kakve vrednosti, i na kolikoj ceni! A da se to cenilo, videlo se već i po tome što svaki put kada bi Pješi prošao mimo — (a on je to činio često, da se uveri da mu građevina ne zvrji prazna) — obe bi mušterije u glas zavikale, da pokažu svoje zadovoljstvo (naravno, ako su bili ljudi iz njegove generacije).— U tvoje zdravlje, Bartelemi, — eto tako se orilo.— Dakle, dobro vam posao napreduje, zgo-đacija? — pitao bi kmet približivši im se.— Bog i vera, Bartelemi, itekako. Propisao sam kao da mi je dvadeset godina!— A tabla ti je, more, glatka kao koža na bedrima kakve' rosne šiparice! Pa što mu otvara volju, razmrdala se budža, već ne znaš šta je snašlo!To su reci dobroćudne*, koje propraćaju za-voljstva, pošto je na pragu već i doba kada su popratne primedbe najtrajniji deo zado-| voljstva, pošto je( na pragu već i doba kada[ reci, u izvesnim slučajevima, moraju da zame-[ ne i samu uživaciju, i sve podvige junačke.Pišaonica je uživala isti dobar glas i kod omladine, ali iz sasvim drugih razloga. To je114

bila tačka u centru Klošmerla, gde su se mucali i sretali i oni iz gornjeg i oni iz donjeg gradca. Tu crkva, tu krčma, tu »Galerije božoleske« — sudbom predodređena mesta, koja privlače svačiju pažnju. To je bilo i prirodno mesto za sve sastanke, prosto kao poručeno. Sem toga, momčad je privlačilo još nešto. Kaluđerski sokak služio je kao prolazno mesto za sve »Marijine kćeri« koje su išle u sakristiju*). U toku me-seca maja devojke su tamo zalazile svako veče, radi »majskih pobožnosti«. Ova »Marijina de-ča«, kojoj se obrazi časom zarumene, ove devo j Čiče sveže i sa nedrima već jedrim i zapu-pelim, bile su privlačne da ih pogledaš malo izbliza. Među njima Roza Bivak, Lili Montije, Marija Lujza Rišon, i Toaneta Smokvica, važile se kao one kojima mlađani Klošmerlovci ponajviše dobacuju i koje ponajviše muvhu čun im se pruži prilika. Uostalom, ti su omladinci crveneli ništa manje nego i one, i ispadali su grublji u želji da se pokažu nežni. Ali, onako u društvu, junačili su se, isto kao što su i »Ma-rijine kćeri«, po belome danu i kad svako vidi, izigravale neke bestraga čedne, ma da su! dobro znale šta im srce veli: samo da se ne usede, samo da ne pletu seđe! Znale su dobro da i momci gaje prema njima istu onu zbunjenu smušenost, ono uzbuđenje koje je i njih, te male čepe, podilazilo pri svakom susretu sa dečacima. Uvek se skupljale u gomilice, u jata, da bi mogle da se hrabro isprse pred tim mla-dim nespretnj akovićima. Pa se drže za ruke,') SveštemifiJta obla&onica115i prolaze, kosanćim nemarno, a sve se nekako vrte i vrckaju, kikoću se šeretski i muklo tobože, jer osećaju da ih prosto puškara ju vreli pogledi koji im izgoreše kukove! One bi posle toga unosile i u polumračnu crkvu uspomenti na kakvo lice. na boju glasa, čija bi se slado-sna milina mešala sa miljem crkvenih pesama. I eto, ti grubi zasreti, te nezgrapne izjave, pripremali su Klošmerlu nove izdanke.Dva mesta, pa to je malo ako tri ili četiri bešike u isti taj čas osete da su prepune — a to se često događalo u jednom naselju koje je brojalo dve hiljade osam stotina mokraćnih bešika, od kojih je jedna polovina sve sama muška bešika, jedina kojoj je zvaničnp bilo odobreno da izlije javno, na ulici. U slučaju kakve osobite hitnje, pribegavalo se starim i oprobanim sredstvima »na brzinu«. Ona uvek pale. Prosto bi odlakšavali sebi uza zid, kraj same »zgradice«: sasvim mirno, bez ikakve zls pomisli i ustručavanja: taman posla još da se tu šta ustručavamo! Štaviše, poneki ljudi, nezavisniji po naravi, radije su obavljali posao napolju negoli unutra.Sto se tiče omladinaca klošmerlskih, zar bi oni i bili derlad od šesnaest do osamnaest godina, (koja se oduvek odlikuje blesavošću svojstvenom tome nemirnome uzrastu), kad ne bi baš tu našli potstreka da izvode svakojake svoje krivine. Pre svega, priređivali su između sebe stalne utakmice kaj će da tuče koji rekord kako visinski tako i po domašaju. Primenjujući na prirodu zakone elementarne fizike, oni su smanjivali istek, povećavajući pritisak, pa su116na taj način postizavali raznorazne vodoskočne igre, vrlo zabavne, a zbog kojih su morali sva-kad da se malo povuku, da bi udesili potrebn razdaljinu. Ovakve glupačke zabave ustvari su nešto što se čini i što se činilo otkako je sveta i veka, a ljudi stišani i sređeni, koji su ih zbog toga prekorevali, samo su pokazivali koliko im je pamćenje kratko. Ali dobre snaše u Klošmerlu, prateći stvar izdaleka, gledale su blagim okom ove igrarije u kojima je učestvovala mladež koja se još nije dovoljno osposobila za muževne svoje zadatke. Pa su zadružne ronđe sa perila vrištale kroz zvonki kikot:— Jao, što ti je nevino! Ako se svojim alatom budu služili kao što su počeli, nema da se boje da će devojkama išta učiniti nažao!Eto tako se to s proleća 1923 živelo u Klošmerlu, bez ikakvog izlišnog licemerstva, pre bi se čak reklo sa nešto malo galske sklonosti ka mrsnim pošalicama i otšalicama. Pješijev pisoar bio je velika mesna znamenitost, koja je privlačila svet. Od jutra do mraka vrvili su Klošmerlovci po Kaluđerskom ćorsokaku, i svak se držao kako to već odgovara njegovoj naravi i dobu njegovom: mladići su pokazivali nestrpljivost, ništa se nisu natezali i zatezali; ljudi stasali, zna se, što su činili sve su činili mudro, sa merom i sa prilikom: tako su i podržavali mlaz i upravljali njime; starci su pak unosili u posao sporost kroz uzdahe, i uz najveće svoje napore, na jedvite bi jade nabruz-gali poneki kržljivi ispljusak, i to sa popriličnim zastancima u tom spiranju. Ali svi oni, i staro i mlado, poodmaklo i još nedoraslo, svi117«i mii otpočinjali sa istim pripremnim polj| m ioš čim bi se našli u ćorsokaku. I taj potez bioie potpuno jasan i određen. Takođe i kraj-nii potez bio je isti kod sviju: završio se na ulici Taj pak potez bio je dugotrajan i sve-obinian: bio je praćen i ugibanjem kolena. A sve je to označavalo da se ponova unosi poredak u intimne odnosa je; stožer oko kojeg su se izvodila ta pomeranja (koja bi dovela do smišljene ravnoteže i do što veće komocije) — bio je razrez od pantalona. Pantalone pak nosile su se u Klošmerlu sa dosta širokim turom, jer ih nije, uglavnom, ništa podržavalo, osim dosta labavog pojasa. Time su se olakšavali pokreti ovim vinodeljcima, koji su uvek bili nagnuti ka zemlji. Uostalom svi ti pokreti, ustvari, sačinjavali su jedan jedini pokret, pokret osnovni i glavni. Ovaj potez ostaje isti već od nekih četrdeset hiljada godina — a možda i pet stotina hiljada godina — i on pokazuje koliko su bliski rod Adama i Antropopiteka3) sa čovekom iz XX veka. I taj potez nepromenljivi, svenarodni,

planetarni: taj naš bitni i preteći gest, taj gest u neku ruku moćno sintetičan, — Klo-šmerlovci su ga izvodili bez ikakve neumesne razmetljivosti, ali i bez svake smešne sakri-vačke dvoličnosti, nego sa punom sigurnošću, sa istinskom jednostavnošću, tako da se u Ka-luđerskome sokaku nisu ništa libili, nejgo su činili kako im je bilo najzgodnije. Polazili su od načela da bi samo ko nastran i zbilja naka-radno nakrivo nasađen mogao u tome da vidi*) Covek-majiraun118išta zlo. Samo taj gest imao je u sebi nešto zbilja izazivačke ako bi bio izvođen pred očima kakve osobe koja je uobražavala da se to njoj prkosi i da se to ona začikuje. Usto je ta osoba bila sakrivena iza svoje zavese; nešto ju je vuklo neodoljivo, i ona nije bila kadra da se okrene od ovoga prizora, sačekajući, svejedno, da se pojavi još i još.Sa svoga prozora Pravda Socika posmatrala je promet u Kaluđerskom ćorsokaku. Matora devojka pratila je pogledom to neprekidno poslovanje muškinja, koji obavljaju svoju nuždu u najvećem miru i spokojstvu, jer su smatrali da su sami. Pa duboko ubeđeni da su sasvim sami, oni možda nisu ni preduzimali baš sve mere predostrožnosti što bi ih zahtevala kakva krajnja i dosledna pristojnost.Pravda Socika izlazi na pozornicu: pogovo-rimo malo o njoj.Zamislimo jednu šućmurastu crnku, žučnu, usukanu: u svemu je kao prava otrovnica, boja lica grozna, oči zle, jezik naopak; tok varenja rđav; e sve to još obučeno u napadnu pobo-žnost i siktavu prepodobnost. Aždaja od zapre-pašćujuće vrline, jer vrlina kad se zaodene u takve crte lica i u takve telesne oblike, gnusna je i da "se pogleda; i eto, njoj je baš ta vrlina, kako izgleda, ulivala u srce i u dušu osvetoljubivost i mržnju na ceo svet, mesto da je na-dahne prirodnom blagošću. Jednako je beso-mučno potezala brojanice, čitajući sve krunicu za krunicom, a pomamno je mrmljala i nabra-119jala litanije; pa ipak, isto tako, uvek i vazda bezočno je se jala klevete i potajno je ^unosila paniku. Jednom reci, prava pravcata škorpija idošmerlska, ali škorpija koja se prerušivala y bubamaru. Pitanje o njenim godinama uopšte se nije postavljalo, nikad se postavilo nije. Moglo bi joj se mirne duše dati tako nešto preko četrdeset godina, ali o tome niko nije brigu vodio. Od najmanje maloće bila joj je oduzeta svaka fizička privlačnost. Pa, kao što nije imala doba uzrasta, tako ona, Pravda Šocika, nije imala ni svoju ličnu istoriju. Rodir telji pomrli — od kojih joj je ostala godišnj| renta hiljadu i sto franaka. Bilo joj je dvadeset i sedam godina kad je otpočela sama samcita svoje inokosno usedelištvo, u dnu Kaluđerskog ćorsokaka, pod senkom crkvenom. I otud je ona dan i noć bdela nad čitavim gradcem, i; bličavajući njegove gnusobe i razblude, a u i vrline, koju su Klošmerlovci pažljivo odbai ustranu.Neka dva meseca Pravda Šocika je posma-trala šta se radi okd zgradice, i njen bes rastao je iz dana u dan. Što je god bilo muško, pobuđivalo je u njoj mržnju i osvetničko ogorčenje. Posmatrala je kako dečaci nezgrapno peckaju devojke, pa kako devojke licemerno podbrckuju dečake, da bi se najzad došlo do sporazuma između tih lipovih svetica i nj inih neotesanih grmalja. Taj prizor) uvek bi je zgro-zio pomišlju da ove igre vode omladinu pravo u grdobne izopačenosti, kojima imena nema. I više nego ikad puklo joj je pred očima da su naravi u velikoj opasnosti, i to naravno krivi-120com pisoara. A kad su došle i vrućine, Kaluđerski ćorsokak stade jako da zaudara na mokraću.Pošto se dugo zanosila u misli i sita se boga namolila, usedelica se najzad odluči da preduzme krstaški pohod, a prvi juriš da učini na najbezočniju tvrđavu greha. I jednog jutra, snabdevši se žestoko svakojakim posvećenim pantljikama i svetim kolajnicama, koje je na-trontala ispod svojih sukanja, krenula se ona, osladivši najpre svoj otrov medom blagočesti-vosti, krenula se onoj besomučnici iz koje ne izbija nečastivi, krenula se onoj kuji, onom oličenju putenosti, Juditi Tuminjonld, svojoj susedi, sa kojom već šest godina nije progovorila ni jednu reč.Ovaj sastanak gadno se izjalovio, i to greškom same Pravde Šocike, jer je njena apo-stolsKa revnost ubrzo, već posle prvih reci, po- -kvarila sve. Dovoljno će biti ako vam saopšti-mo samo kraj toga živahnoga razgovora. Kada je saslušala usedeličine tužbalice, Judita Tu-minjon će joj reći:— Vere mi, gospođice, ne vidim zašto da se sruši pisoar. On mi ni najmanje ne smeta.— A taj miris, gospođo, zar ga vi ne ose-ćate?— Ni najmanje, gospođice.— Onda ćete mi dozvliti da vam primetim, gospođo Tuminjon, da vam nos nije bogzna kako fin.— Pa ni uvo, gospođice. Te tako, i na taj način, ništa mi ne smeta šta ko o meni priča....Pravda Šocika obori oči:121— A ono što se dešava na sokaku, zar vam i to ne smeta, gospođo?— Koliko je meni poznato, tamo se ne dešava ništa nepristojno. Ljudi idu da svrše što| vam je već poznato. To negde da se vrši mora, pa bilo tamo, bilo na drugom mestu. Gde je| tu zlo?— Zlo, gospođo! Zlo je u tome, što su se našli kojekakvi tipovi pa već ne znam kud oči da sklonim od njihovih gnusoba.Judita se osmehnu:

— Ama, zar su to baš tako užasne gnusno-sti? Preterujete, gospođice.Pravda Socika bila je tako sazdana da je iivek bila sklona da se uvredi. Ona odgovori f osorno: |— Dabome, znam ja, gospođo, ima i takvih'? koje tako šta ne plaši. Sto ga više vide, to infcjj veće milo dođe.Potpuno pribrana, uz onakvu svoju veli-* čanstvenu telesnost, koja joj je bila savršeno1 zasićena, lepa trgovkinja, osećajući se pobed-nica nad ovom zavidljivkom, odvrati joj blago:— Izgleda, gospođice, da i vi, poneki put, bacnete pogled na te gnusobe ... (— Samo, one se ne lepe za mene, gospođo,' kao što se događa sa ponekima, — i ne baš' daleko odavde, a koje bih vam mogla i po imenu nazvati.— Meni nr na pamet ne pada, gospođice, da vam to uskrajim. Nikad vas nisam pitala kako vi provodite svoje noći.— Časno ih i pošteno provodim, gospođo. Ne dopuštam vam da mi kažete ...122— Pa ja vam ništa i ne kažem, gospođice. Vi ste potpuno slobodni. Svako je slobodan.— Ja sam časna devojka, gospođo, ja imam obraza.— A ko vam kaže da nemate?— Nisam ja kao one bezobraznice, kao one seke-daše, što jedva čekaju kome će dati. A koja daje dvojici, ta je gotova i da ih uzme desetoricu! To vam ja u lice velim, ja koja stojim pred vama, gospođo.— Ako je ko seka-daša, gospođice, znači da ima koga i da sačeka, pa da joj taj dotičnu stvar i zaište. A vi govorite o nečemu u šta se slabo razumete.— Prolazim ja i bez toga, ni brige vas nije. Srećna sam onoliko što sam toga lišena, srećnđ i presrećna kad samo p6gledam gde su se neke druge srozale svojim poročnim životom.— Verujem vam, gospođice, da je to kod vas od drage volje. Ali vam to ne daje ni lica ni dobrog raspoloženja.— A šta će meni dobro raspoloženje? Valjda da govorim sa kojekakvim besramnicama?... Znam ja, gospođo, mnogo ja: znam. Sve je meni jasno, odavno, gospođo. Imala bih da pričam... Znam ja ko ulazi, a ko izlazi u koje sate. Pa bih mogla još i kazati koje su to što svome mužu nabijaju rogove ... Mogla bih, itekako, eto baš ja.— Zašto da se mučite, gospođice. To me ne interesu je.— Ako mi se to dopada, meni, da govorim.123— Onda, počekajte, gospođice. Pojznajem jednoga koga bi to možda i moglo zanimati.Okrenuvši se prema zadnjem sobičku od radnje, Judita viknu:— Fransoa!Tuminjon se smesta pojavi na vratima:— Šta ti trebam? — upita je on. Jednim jedinim pokretom glave žena muukaza na Pravdu šociku:— Gospođica je rada s tobom da govori. Rekla mi je da te ja pravim rogonjom sa tim tvojim Fonsimanjom, valjda, koji se uvek vrzma ovuda. Šta ćeš, kud ćeš, crni moj Fransoa, nabiše ti rogove. Eto na šta izlazi.Tuminjon je bio od onih ljudi koji lako poblede, a bledilo im dođe grozničavo, sa opakim zelenim otsjajima, gadno ti i pogledati. On se ustremi na usedelicu:— Pre svega, — reče on, šta me ta ovde zavitlava, ta žabuskera!Pravda Šocika — sve je u njoj uzavrelo, sva se nakostrešila — zausti nešto da kaže, ali je Tuminjon preteče, ne dade joj izreći:— I to'mi se upliće šta se po kućama čini, ta stenica smrdljiva! Bolje vi gledajte šta se dešava ispod vaših sukanja. Mora biti da bazdi onoliko! I vucite mi se s očiju dok ste još čitavi, strvino jedna crvljiva!Usedelica poblede takođe, bila je bleda na svoj način: žuto bledilo.— Hoj, hoj, — zavika ona u znak protesta, — još me vređate! Neće vam to proći tek124onako. Da me pipnuli niste, čujte, pijanduro jedna! Preosvećeni arhibiskup znaće već ...— Napolje odavde smesta, — vikao je Tuminjon, — inače ću te zgnječiti kao buba-šva-bu, šocaro jedna pogana! Pokazaću ja tebi kome su nabili rogove, matora žutice, čire jedan guzični!I sa takvim uvredama i psovkama terao ju je do samog izlaza u Kaluđersko sokače. Onda se vratio, gord i sav uzrujan:— Videla si sad, — reče on ženi, — kako sam je izmarširao tu Šociku!Judita Tuminjon odlikovala se izvesnim blagovoljevanjem, koje se često susreće kod razbludnih žena.Qna primeti:

— Jadnica, uskraćeno joj ono. Pa to je kopka~iznutra, tu sumnje nema ...I ona dodade:— To je nešto malo i tvojom greškom, Fransoa, sve to rekla kazala. Furt vučeš ovamo tog tvog Fonsimanja, pa naravno počinju i da me olajavaju. Šta ćeš kad je svet zloban.Tuminjon1 je raspolagao još nekim ostatkom Ijutine; ove mu reci pružiše mogućnost da i taj ostatak iskoristi:— Ima Hipolit da dolazi kad se god meni prohte, pa bog! Neće valjda drugi da mi za-poveda po kući!Judita uzdahnu, učini jedan nemoćan pokret rukom, pa će najzad:125*— Znam ja, Fransoa, da ti sve činiš po svojoj glavi!Eto, šta je rekla vesta ova žena.Pravda Socika, taj uzor pobožnosti, smatrala je sebe za nešto što je najsvetije u crkvi. Užasna uvreda što ju jef podnela — a u njoj je ona videla preko svoje ličnosti gnusni ispad protivu dobra — ispunila ju je studenom mržnjom. I ta mržnja bila je za nju, nesumnjivo, pravi pravcati izliv nebeske srdžbe. Te tako, naoružana ognjenim mačem, pođe ona pravce popu Ponosu da mu iznese svoj gorki jad. Ona mu predoči da je pisoar stvar sablazni i neva-Ijalstva, šiljbokana gde pakao šalje na stražu gnusne i smele šiljboke da zavedu sa pravog i poštenog puta svu klošmerlsku žensku omladinu. Pa mu reče još da je to bezbožni uzmak jednog opštinskog odbora koji je već osuđen na muke večite, što su postavili zgradicu baš onamo. Saletala ga ona, pa ga kune i pre-klinje svime što je sveto da svojim propovedi-ma ostvari jedinstvo svih dobrih katolika, koji bi izdejstvovali da se sruši to leglo poganštine. Ali se klošmerlski sveštenik užasavao svih takvih poziva na siledžiske pothvate: njima bi se samo posejala zavada u poverenome mu stadu. Ovaj blagonamerni duhovnik odavno se već otarasio svojih nekadašnjih nesmotrenosti: danas se on držao stare francuske tradicije, ga-likanske crkve4): čuvao se svih sukoba između duhovne i svetovne nadležnosti. I tu, sumnje*) Galikanstoa crkva — tooja eastuiM Sto veću francusku nezavisnost126biti ne može, pisoar je zasecao u oblast svetov-njačku, pa je prema tome i padao pod opštin-sku zakonsku nadležnost. A već uopšte njemu ni na kraj pameti nije bilo da bi ta korisna zgradica mogla imati onaj zlokobni uticaj, o kome mu govoraše njegova nepopustljiva pa-rohijanka. I on htede usedelici to lepo da izbije iz glave:— Ima prirodnih potreba, draga moja gospođice, koje nam je nametnula sama promisao. Pa otkud bi onda promisao božja mogla da se zgrozi nad građevinom koja služi da se te1 potrebe zadovolje!— Ako tako produžite, gos'n popo, to bi vas daleko odvelo! — odgovori mu ona gorko i mrko. — Pa ako ćemo tako, onda bi se i rđav život pojedinih osoba mogao isto tako tumačiti prirodnim potrebama! Kada je Tuminjon-ka...Pop Ponos zadrža usedelicu na rubu hri-šćanske govorne uzdržljivosti prema nažem bližnjem.— Ćut, draga moja gospođice, ćut! Ničije ime ne treba da se spomene. Tuđi greši i pogreške smeju da dođu do moga znanj* samo preko ispovedionice, a svak nek govori samo o svojima.— Ali ja imam bar pravo, gos'n popo, da govorim o onome što je sasvim javno. Eto, oni muškarci u sokačetu, oni ni najmanje ne kriju... štaviše, pokazuju, gos'n popo... pokazuju sve...127Popo Ponos otstrani te oskvrnjujuće utvare, vrativši im tačne srazmere, on ih je sveo na čisto prirodne pojave.— Draga moja kćeri, ono nešto nepristojnosti što ste vi možda i primetili slučajno, svakako da to dolazi usled izvesnog murdarstva kod naših seoskih žitelja. Ali tu s njihove strane nema nikakve gadne namere. Ja veruj em da te male neuputnosti, — koje treba naravno žaliti, ali one su retke, — da one ni u kom slučaju nisu kadre da sablazne naše »Marijine kćdri«, jer sve one, draga moja gospođice, uvek idu oborena pogleda, čedno oborenoga pogleda. Na ovoliku bezazlenost popovu usedelica prosto djipi. ^— »Marijine kćeri«, gos'n popo, pa te1 imaju brzo oko, sve da vide i opaze, uveravam vas. Vidim ja njih šta sve one čine, vidim ih ja sa moga prozora. Kod njih bukti i onde gde ja ne smem ni da pomislim. Znam ja i takve među njima koje bi se bez po muke ratosiljale i svoje nevinosti! Time hoću da kažem da bi je one dale za ništa, za manje nego ništa, i još bi rekle hvala — dovrši Pravda Šocika kroz podrugljiv smeh.Blagonamerna popustljivost klošmerlskog popa nije mogla da se pomiri sa tim stalnim prisustvom zla. Dobri sveštenik, a posle tolikog svog iskustva, mislio je da su ljudska zastranjivanja kratkoga veka, da život u svome neumitnome toku drobi strasti, te i njih, kao i sve ostalo, pretvara u prah i pepeo. Vrlina, po njegovome ličnome iskustvu, to ti je stvar128strpljenja, jer sve se na ovome svetu malo pomalo izliže od duge upotrebe. On pokuša da umiri bogomoljku:

— Ne verujem da se naše pobožne kćeri upuštaju pre vremena u upoznavanja izvesnih stvari... čak... hm... ni čulom vida, draga moja gospođice. Pa da pretpostavimo i to, — samo ja to ne pretpostavljam, i tada zlo ne bi bilo bez leka, jer bi se dalo uvek preokrenuti u dobro, prosto na taj način što bismo učinili bračni oglas u crkvi. Staviše, to zlo ne bi bilo, bože moj, i to se može reći, — ni bez koristi, jer bi natenane uputilo naše đevojke u ono što će one ipak morati... Naše drage »Marijine kćeri«, gospođice, prizvane su da postanu dobre majke i domaćice. Ako bi, kojom nesrećom, nešto malo i istrčale pred rudu, ipak bi u to svetinja crkvenog braka začas unela reda.— Teško si ga nama! Jao, sramote! — dreknu Pravda Šocika, ne mogući više da uzdrži svoje negodovanje. — Dakle vi, gospon popo, odobravate strndžanje, čak mu idete i na ruku?— Strndžanje? — na to će klošmerlski popa, sav užasnut i zabezeknut. — Strndžanje. Ama nikome i ničemu ja, gospođice, tako mi moga svetoga oca pape, ne idem na ruku! Samo hoću da kažem da se na ovome svetu sve događa kao delo ruku čovekovih, a po božjem dopuštenju; i da je ženama suđeno materinstvo. »S mukama decu ćeš rađati«. S mukama, gospođice Sokica — tu se ni o kakvom strn-džanju ne govori. To je poziv fca koji našeHumor i satira — 9129mlade devojke treba blagovremeno da se pripreme, a to sam ja i hteo reći.— Što po vama znači da one koje ne rađaju nisu ni za šta, je l' tako, gospodine popo?Pop Ponos uvideo je svoju omašku. Pa je kroz svoj strah i trepet prozborio ove umiru-juće reci:— Draga moja kćeri, kakva živost! Sasvim naprotiv, crkvi su baš potrebne odabrane duše. A vi ste takva, blagodareći značajnom pred dr eden ju promisla koji takve duše odabira svom sopstvenom nahođenju, eto, smem ta šta da ustvrdim jer se time ne nanosi nikakai uštrb verskoj dogmi o božjoj milosti. takve odabrane duše, njih je malo. Mi nemo čitavu omladinu da uputimo tom stazom .. hm... tom devičanskom stazom, draga moja gospođice, jer ona, ta staza iziskuje dobrode-telji i suviše izuzetne ...— Dakle, što se pisoara tiče, — upita Pravda šocika, — vaše je mnjenje.— Moje je mnjenje da ga ne diramo, da ga ostavimo gde je, — privremeno, draga moja gospođice, privremeno. Sukob između župnog dvora i opštine, u ovom trenutku, samo bi uneo zabunu u duše. Strpite se. A dogodi li vam se da vam još koii put pogled padne na štogod neprilično, vi, draga gospođice, odvratite pogled svoj, i upravite ga prema bezmer-nosti onih prizora što ih je promisao podastro pred naše oči. Te male nezsodice samo ć povećati celokunan zbir vaših zasluga, koie si inače tako veilke. A što se mene tiče, gospdiče Socika, ja ću, sa svoje strane, bogu da se molim da se sve to dovede u red, mnogo ću se bogu moliti.— Lepo, — reče hladno Pravda Socika, — po meni. otsada, neka se gnusobe šire javno i po belome danu. Ja perem ruke. Ali vi ćete se kajati što me niste poslušali, gospon popo. Zapamtite to.Za događaj u »Božoleskim galerijama« ubrzo se rasčulo, i glas se o njemu razneo blagodareći brizi i trudu Babete Manapu i g-đe Fuaš; njih dve uglavnom. A njih su dve bile recite i smatrale su da im je poziv i dužnost da svim silama podržavaju hroniku mesnih skandala, i da sve njene tajne pojedinosti pove-ravaju ušima u kojima bi skandali mogli da previru na opštu korist.Prva od ove dve obaveštajke, Babeta Manapu, bila je najžustrija alapača u čitavom donjem gradcu. Ona je svakoga dana iznosila svoja propratna naravoučenija na perilu, pred skupom oštrokonđi dobro upućenih u sve ve-štine ogovardžiskog zanata; blagodareći svakodnevnome baratanju sa prakljačama, lupatci-ma i prljavim rubljem. Bile su to strašne muškobanje, prave nadžagbabe od kojih su se čak i odrasli muškarci pribojavali, a već znalo se da su jezičare da im para nema, zlo i naopako ko se s njima dohvati. Pa kad bi samo čiji dobar glas zapao u ruke ovih đilkošica, začas bi ga one razbucale na paramparče, i raznosile ga po kućama, sve droniak po dro-njak, uz svoje denjkove opranog rublja.130131Gospođa Fuaš, koja je bila i pomoćna po-štarka-blagajnica podržavala je sa istim takvim usrđem hroniku gornjogradskih skandala, ma da su njeni metodi bili sasvim drugačiji.Dok su narodske letopisne pametarke i abro-noše obznanjivale, podbočivši se sa obe ruke, sva svoja saopštenja u vrlo grubom vidu i sa sočnim epitetima, dotle se g-đa Fauš, ženska velike društvene umešnosti i snalažljivosti, uvek svim silama zalagala da bude iznad st: naka, da bude nepristrasni sudi ja ( a to joj nametao i sam njen duvandžiluk, promet ji je morao da ostane na neutralnom tere: Ona je uvek dejstvovala sladunjavim " tanjima, iskrenutim pitanjima, snishodlji prećutkivanjima, sažaljujućim kricima uža: preneraženosti i učestvovanja u tuđem bolu, kao i bezbrojem svakojakih neodoljivih, ohra-brujućih uzvika; kao što je, na primer: »dobra moja, jadna moja, draga gospođo« — »zlatna moia gospođice« — »da mi je druga koja rekla, nikad joj ne bih poverovala«.Tim svojim smicalicama ona je umela lagano da natenta i na j uzdrži j i vi je da joj se po-vere — kako i ne bi kad je toliko sažaljiva! U čitavome Klošmerlu nije bilo većeg majstora da žednu preko vode prevede i da joj izvuče njenu tajnu iz oka iz boka.

Elem, brigom i nastojanjem Babete Mana-pu i g-đe Fauš — koje su bile, kao i uvek,132prve obaveštene i o najmanjim događajčićima(ko im samo dade tu tajanstvenu povlasticu?)__Klošmerlom prostruja glas da je u »Božole-skim galerijama« izbio žestoki sukob između bračnog para Tuminjonovih i Pravde Socike. I idući tako od usta do usta, ova vest uskoro dobi zamašniji oblik i iskrenut vid, po kome je, najzad, došlo između one dve želnske, do grozne gužve, dočepale su se za kose, noktima izgrebale jedna drugoj lice, a Tuminjon je tresao dušmanku svoje žene »kao kakvu šlji-vu« — baš su se tako izrazili. Čak su se našli i takvi ljudi koji su tvrdili da su čuli viku i zapomaganje, a neki su se opet kleli da su videli Tuminjonovu nogu kako je grozno pole-tela na Šociku tamo negde u pravcu njene mršave stražnjice.Isto se tako šuškalo da usedelica iza svoje zavese, koja joj služi kao zaklon, pažljivo motri šta se u Klošmerlu radi i snuje, i da ne gubi iz očiju ni jedan jedini slobodniji pokret šio ga sebi dozvoljavaju poneki uz zid od so-kačeta.Bio je početak jula. Te godine oluje su po-štedele ovaj kutak božoleski, te je kvašenje sumpornom kiselinom bilo već završeno; vre-me se držalo, bilo je idealno lepo. I prema tome ništa ljudima i nije preostaialo drugo nego da puste grožđe da samo od sebe mirno sazri, dok priče teku i hladno se vino pijucka. Pri-kliučenije Pravde Socike kolalo je po čitavoj palančici; uobrazilje su kitile i vezom ulepša-vale ovu herojsko-komičnu potku, bogateći je sočnim pojedinostima.133Jednoga dana u kafani kod »Ševe« opet se povela reč o usedelici. Ime njeno potaklo je na opasnu jednu utakmicu sledbenike Fadeove.— Ako je radoznala, ta gospa-Šocika, — rekoše oni, — ništa lakše, 'ajd' da je zadovoljimo.I oni se uputiše čitavim čoporom u Kaluđerske sokače, čim je pao prvi mrak. Pohod je bio izveden sa čisto vojničkim strogim zap-tom. Ovi ugursuzi postrojiše se u sokačetu, pozvaše Sociku da joj ne bi šta izmaklo od prizora, i, na komandu: »Pozdrav puškom-mirno!« stadoše izvoditi poslednje mangup-luke. Imali su zadovoljstvo da prirnete kako se iza zavese pomera senka usedeličina. Otada ove, da ih tako nazovemo, saturnalije postadoše svakodnevna radosna svenarodna svetkovina. Tu moramo da zamerimo Klošmerlovcima i njihovoj nepromišljenosti. Oni su sa zadovoljstvom gledali na ova slavlja rđavog ukusa i prosto se ljudi iskidaše od srne ja, naravno onako ispod žita. Uostalom, moramo i ovde kao i svugde u čitavoj ovoj našoj pripovesti svu tu bezobzirnost da pripišemo jedino nedostatku u bilo kakvim zabavama; to je jedno zlo od koga uvek pate žitelji zabitih palanki. Klo-šmerlovci su, sem toga, bili skloni da u ovom slučaju mnogo štošta i kroz prste progledaju, jer su posredi bili mladi detići, pa ko bi samo pomislio na njihove obešenjakluke, uvek bi se stideo od koga oni potiču: od dražesne i sveže mladosti. Naročito žene; kako i da pomisle na njih bez neke miline.134Najzad, nikom od svih ovih krasnih ljudi nije ni na pamet padalo da će ovel pogane igre imati ikakva mučna i opasna dejstva na duh matore devojke.Koliko bismo mi više voleli da preko ovih mangupskih poroka pređemo ćutke! Ali ne ide. Oni su uticali, itekako, na događaje koji su nakon toga iskrsli u Klošmerlu. Uostalom, i čitava je svetska istorija puna kojekakvih razgolićavanja, podviga po krevetskim sobič-cima, krcata puna svakovrsnih seksualnih nereda, koji su takođe dovodili do velikih zbivanja i katastrofa. Tako »je Lozen, sakriven ispod postelje, uhodio kraljevske uzdahe da bi mogao u trenutcima razbludne pohote da ulovi kakvu državnu tajnu. Pa tek Katarina Velika! Vođena brigom o nasleđu Romanovih, ona je lepo naredila svome ljubavniku da bdi nad obrezivanjem njenoga supruga, istoga onoga koga će nov konzorcij um njenih ljubavnika da pošalje na drugi svet. Pa Luj Šesnaesti! To oklevao od kralja! On traži hleba preko pogače i znam ti ja šta, mesto da bolje zaposli Mariju Antoanetu. Pa tek Bonaparte! Taj mladi usukani general, tragično bled, napreduje u karijeri blagodareći neverstvima svoje Zozefine; a da ta kreolka nešto nije imala političkog smisla u svojoj butini, može biti da se nikada ne bi ni obelodanio genije njenoga muža. Što se pak tiče vladara i knezova koji su zapalili svet i zalili ga krvlju samo za lepe oči kakve blebe-tuše, pa makar ona bila i princeza — koliko135li tek njih ima takvih, ta njih je tusta i trna! A gde je izvor trojanskog' rata? Opet jedna spavačina! I sve to, ako ćemo pravo, niti je ozbiljnije ni manje skaradno od podviga naših mladih Klošmerlovaca.G. Sevalije136DVA SRCA I JOŠ POKOJEDozvolite da vam ispričam sledeće interesantno zbivanje.Jedan lenjingradski inženjer je mnogo vo-leo svoju ženu. Odnosno, uzgred rečeno, bese on spram nije prilično ravnodušan, ali kad ga ona napusti, oseti on da je strasno voli. Tako šta se pokatkad dogodi muškarcima.

A ona — nije da ga je naročito volela. I pošto je ove godine letovala u jednom crnomorskom letovalištu, upusti se tamo u vrlo lakomislenu avanturu s nekim umetnikom.Muž slučajno doznade za to i obuze ga pravedan bes. I kad se ona vrati on, umesto da se raziđe s njome ili pomiri, poče da je mrcvari ljubomorom i vređa iz dana u dan grubim peckanjem u vezi s poznanstvima na letovanju i tako dalje.Ona nije bila nigde zaposlena, ali ipak odluči da ode.I jednoga dana, kad joj je muž bio u kancelariji ona, želeći da izbegne objašnjavanja i drame, uze kofer sa svojom garderobom i ode137*&••kod svoje prijateljice da tamo stanuje dok ne nađe neko zaposlenje i sobu.I istoga dana potraži ona svog umetnika j ispriča mu u kakvoj je situaciji.Ali kad maestro saznade da je napustila muža, dočeka je veoma hladno, da se ne kaže i nešto više. Pa joj je čak bezobrazno izjavio da su na jugu jedna-> a na severu druga oseća-nja i da je u letovalištu sve bar pet puta interesantnije nego u normalnom ambijentu.Nisu se posvađali, ali su se oprostili više nego hladno.Međutim, muž doznade da je ona napustila dom svoj s kuferom, te pade u očajanje. Tek je sada shvatio kako je žarko voli.Obišao je sve njene rođake i svratio u sve kuće u kojima bi se ona po njegovoj računici mogla naći, ali — nigde je ne nađe.Teško očajanje smeni melanholija. Hteo je i da se obesi pa je o toj svojoj nameri čak oba-vestio u privatnom razgovoru odgovornog za-kupca stana.Pretsednik stanbenog aktiva se zabrinu za sudbinu tog svog stanara i požuri da ga poseti i odvrati od pogibije.Evo šta mu on reče:— U takmičenju za najbolju i najprimer-niju zajednicu naša kuća ima šanse da osvoji| prvo mesto u rejonu. I bilo bi nam strašno nezgodno ako biste vi baš sada napravili neki! takav izgred. Ako imate bar malo društvene svesti, pokušajte da se okanete toga.A kad primeti da apel na građansku svest nimalo ne pogađa inženjera, pretsednik mu reče:—. Vi živite povučeni u svoj duševni svet i zbog toga su vaše patnje vrlo velike. Da vas prevaspitam — za to mi treba o-ho-ho koliko strpljenja. Ako želite, pozabaviću se ubuduće vama. Ali zasad, evo vam jedan dobar savet. Štampajte oglas u novinama: eto, (kao što se već piše u takvim prilikama), volim i mislim na te, vrati se, ja sam tvoj, ti si moja i tako dalje. Ona će to pročitati pa će se sigurno javiti, jer žensko srce ne može da odoli štampi.Taj spasonosni savet duboko dirnu napaćenu inženjerovu dušu. I zaista se između re-stlova štofova i biciklova pojavi sledeći oglas: »Marjusa, vrati se, sve je oprošteno«.Toj klasičnoj rečenici bio je dodao još nekoliko redaka slobodnijeg sastava o svoiim patnjama, ali su mu te retke izbrisali u oglasnom odeljenju, jer je, znate, ispadalo nekako isuviše žalostivo i unosilo disharmoniju u uobičajeni stil oglasa.Za oglas isplati inženjer 35 rubalja. Ali kad je već bio uplatio, spazi datum, pa se zapanji. Doznade da će se oglas pojaviti te|k kroz petnaest dana.Poče da se žesti i da objašnjava da on ne prodale bicikl i da ne može tako dugo da čeka. A oni su iz pažnje prema njegovome jadu smanjili rok za četiri dana i odrediše da oglas izađe l avgusta.138139Međutim, drugoga dana posle predaje ogla„ sa, žena mu dođe u stanbenu zajednicu da se odjavi. I on je imao sreću da je vidi i da se objasni s njom.Ovako joj reče u prisustvu kućne uprave:— Sedam godina sam se uzdržavao i nisam davao pristanak da se izda stanbena dozvola na našu prolaznu sobu vašoj premilostivoj mami, ali ako se sada budete vratili, ja ću je — eto slažem se — primiti.Ona dade pristanak da se vrati, ali htede da on primi i njenoga brata, samo što se on ustvrdoglavio i pristao da deli svoj stanbeni prostor samo s mamom, koja se stvarno kroz nekoliko sati uselila.Dva ili tri dana kod njih bese sve u potpunom redu. Ali posle toga žena se bila ponovo slučajno srela sa svojim umetnikom.Kad ovaj saznade da se vratila mužu, postade prema njoj izvanredno nežan i saose-ćajan. I reče joj da su se! njegova osećanja ponovo rasplamtela kao na jugu i da će on sada patiti i mučiti se jer je ona s mužem, a ne s njim.Ćelo veče su proveli zajedno i behu veoma srećni i zadovoljni. •»Muž, zabrinuvši se što mu žene tako dugo nema, izađe pred kapiju da ubrza događaie. Ovde, pred kapijom, on prvi put vide umetnika kako ide ispod ruke s njegovom ženom.Sad ponovo otpočeše porodične drame, još teže i burnije od ranijih jer je i mama, iako

140je imala punih šezdeset i pet godina, sada najživlje učestvovala u njima.Onda mlada žena ponovo ode od muža i, kako je bila pod utiskom plamenih umetniko-vih reci, ode k njemu s namerom da ostane kod njega, ako mu je do toga stalo.Ali umetnik nije ispoljio žarku želju u vezi s tim i reče da je on nestalan čovek, da mu se jednoga dana čini jedno, sutradan drugo i da je jedno brak a drugo ljubav, i da bi on želeo bar pola godine da razmišlja o tom koraku pre nego što se odluči za nešto određeno.Onda se ona posvađa sa umetnikom, pa se nastani kod prijateljice koja joj uskoro nađe mesto na psihijatriskoj klinici.U međuvremenu muž, pošto je nekoliko dana tugovao, sasvim se neočekivano uteši, pošto slučajno srete svoju prijateljicu iz detinj-stva.Među njima je i ranije već trebalo nešto da bude, te sada, ovako usamljen, on oseti da ga ona jako privlači, pa joj ponudi da se nastani kod njega.T ona se obradova tome, jer je tek nedavno stigla iz Rostova pa se, što kažu, još nije ovde snašla u vezi sa stanbenim prostorom.Sve u svemu, tačno kroz jedanaest dana pojavi se nesrećni oglas.Muž je doduše sasvim zaboravio na m'ega i uopšte nije zapazio taj dan. Ali m'egova žena, koia se bila dosađivala kod oriiateliice, baš nalete na taj plameni poziv. Bese preneražena i obradova se.141»Pa ipak, — pomisli ona, — on me van. redno voli. U svakom retku osećam neizrecive patnje. Vratiću se njemu, jer je umetnik velika bitanga i sama sam kriva što sam se tako lako, misi eno uplela u tu avanturu za vreme leto. van ja.«Da ne nerviramo čitaoca daljim opisima. Reći ćemo samo da je dolazak žene s novinama u rukama delovao kao eksplozija bombe.Muž se ušeprtljio i bulazneći nešto pritrča-i vao čas jednoj čas drugoj ženi i nije mogao da pronađe bar koliko-toliko zadovoljavajući ia-govor.Žena mu prezrivo reče da nije tog oglasa ne bi prekoračila prag te malograđanske kuće. Prijateljica iz Rostova poče da plače i reče ć? ona uopšte ne želi da krpari njegovo razbijer srce svojim prisustvom i, ako je već dao ta! vanredno snažan oglas s javnim opisom svo;i osećania morao je u svakom slučaju saček; rezultat.Sve u svemu, obe su se žene prijateljski z grlile i napustiše inženjera s tim da mu se vi ne vrate.Pretsednik kućnoga aktiva saznade od inži nj era za novu uzbunu u kući, pa mu reče:— Naša je kuća po svemu uzorna i na pi vom smo mestu. I opravke smo blagovremen izvršili i stanari su potpuno jednodušni u ve; sa svim osnovnim pitanjima. I samo vi unosit budalaštine i zbrku u mirni tok našega životž Idite kući i radite sad šta hoćete. Vas neko d; prevaspita — treba prvo da pobenavi.142Pošto ostade u stanu sa ženinom mamom, inženjer pade u strašno očajanje i ne zna se kako bi se sve svršilo da mu se uveče nije vratila prijateljica iz Rostova. Tim svojim aktom u nastavku ona je dokazala da njeno srce nije bilo tako ozlojeđeno kao srce njegove supruge.Doduše, drugoga dana htede da mu se vrati i žena. Ali kad doznade od mame da ju je zemljakinja iz Rostova preduhitrila, ostade kod prijateljice.Uskoro se ona vrati na rad u svoju psihija-trisku kliniku, pa se nedavno udade za ondašnjeg psihijatra. I sada je vrlo zadovoljna i srećna.Umetnik doznade za njenu sreću, od srca joj čestita na novom životu i, nežno uzdišući, zamoli je da mu dozvoli da je češće posećuje.Dakle, srca ovih troje su se posle tako silnih peripetija potpuno smirila.Četvrto pak srce — umetnikovo — pretpostavljamo — uopšte nije učestvovalo u toj našoj istinitoj priči o nesrećnim posledicama avantura za vreme letovanja.Sto se pak tiče oglasa, lagani tempo poslovanja nikako ne odgovara zahtevima života. Trebalo bi da se takvi poslovi svršavaju bar šest puta brže.M. Zoščenko143ČASNA OBAVEZAStanari naše kuće pokazaše za vreme! izborne kampanje da imaju visoku građansku svest.Ali naročito i s najlepše tačke gledišta istakao nam se pretsednik naše kućne zajednice.Radio je od jutra do sutra, proveravao spiskove birača, razmrdavao inertne i trome stanare i brinuo se za svaku sitnicu u vezi s izborima.U našoj kući bese tri bolesnika vezana za postelju.Onog jednoga s iščašenom nogom uputiše u bolnicu, pa će on tamo glasati.Druga građanka, koja pati od angine strep-tokokis, će se sigurno uskoro oporaviti, pa će moći da izlazi.I, najzad, treći horizontalni bolesnik je jedna baba koja pati od reome.

Sve u svemu, babac bese sasvim čio, ali u pogledu nogu nešto nije bilo u redu. S mukom je poštapajući se šepala po sobi i već se dve godine nije usuđivala da izađe na ulicu.144Naš pretsednik ju je lično posetio, pitao je za zdravlje i zajedno s njom tugovao što ne može da hoda, pa iz tog razloga neće moći da izvrši svoju građansku obavezu — da stavi svoju biračku cedulju u kutiju.On joj reče:— Da ste u bolnici, stara, vama bi sve do kreveta prineli specijalno biračko sanduče. Ali ovde — nismo u stanju baš ništa da predu-zmemo. I s žaljenjem konstatujem da ste u konkretnom slučaju ispali iz redova naše složne družine.A babac mu odgovori. — Bila bih presrećna, mladiću, da ispunim tu građansku dužnost. I sama čerez toga patim i imam plamenu želju za to. A, usto, meni je i onako zdravo dosadno da ležim sama. Ležim vam ja, ležim, pa bar parčence neba da vidim! I sanjarim vam ja o nekim specijalnim kolicima u kakvim ponekad guraju stare babe. Pretsednik veli:— To vam je, majkice, sitnica. Angažovaću dvojicu jakih momaka, pa će vas oni kao perce skinuti s trećeg sprata.Babac će na to:— Samo da se ne desi da me oni odnesu dole, a gore ne dignu. Ipak ću se ja zbog toga živcirati, pa će mi to pokvariti raspoloženi e. Svašta može da bude — iPćete da zaboravite na mene ili ćete imati druga posla.Pretsednik veli:»umor l satira -10145— Ja ću se onda i za to pobrinuti. U krajnjem slučaju mogu vas i sam jednom rukom popeti i na dvadeseti sprat.Babac veli:— Onda znate šta: radio je javio da treba lično doći u izbornu jedinicu i proveriti svoje prezime, nije li šta izopačeno, — jer se onda neće moći glasati. Hajde da se danas il' sutra provozamo onamo.Pretsednik veli:Oho, stara, ta vi ste potkovana u pogledu izbora. I svojom mudrom primedbom ispolja-vate svoju građansku svest. Važi, sutra ćemo vam stvoriti kola.I tako, drugog dana stiže pretsednik kolima pred ulaz u kuću. A uskoro zatim dva naša stanara —dva mlada momka — pomogoše babi da siđe.Pola sata su vozali babu po gradu. I stara bese tako zadovoljna da prosto ne umem da vam opišem.Zatim svratiše u izbornu jedinicu i prove-riše sve što treba. I uskoro ponovo dopremiše babu kući.A pri rastanku baba reče:— Možda će i sutra il' prekosutra trebati iz nekog razloga da se provozam. E, stojim vam na raspoloženju.Jedan stanar, onaj što radi u mehanizova noj praonici, reče pretsedniku:— Ta me je posleđnja rečenica dovela ' zabunu. Sve se bojim da je babi bilo stalo samodo vozanja. I možda je ona prema izborima ravnodušna.Na to će pretsednik suho:— Čak i ako je za pedeset posto ona zaista zainteresovana samo za vozanje, ne primeću-jem ništa rđavo u njenim recima. A zašto se bakica ne bi provozala kolima?Onaj što radi u mehaničkoj praonici reče:— A ako je vozanje sto po sto u njenoj glavi?Pretsednik strogo odgovori:— Ne, to je nemoguće. Svi živi stvorovi, sve dok u njima kuca srce, bar se malo interesuju za društveni život. A naša stara je u prošlosti bila radni član porodice i ne treba da je sumnjičimo. Ovih dana mi ćemo ponovo da je provozamo, a 12 decembra odvešćemo je na izbore. To nam čast nalaže.Na to svi stanari koji su slušali diskusiju rekoše: »tako je«.Onaj što radi u mehaničkoj praonici reče:— Slažem se s ovim stavom.A jedna žena nežne duše dodade:— A kako bi bilo da svakog meseca vozamo bakicu?Pretsednik reče:— E, otom potoni.T svi se stanari raziđoše zadovoljni jedni drugima.fl£. Zošćeriko146

147ZIVEO TRANSPORTBio sam neki dan u gostima kod svog poznanika inženjera.A taj se inženjer po tome razlikovao od mnogih drugih inženjera što je imao auto marke »GAZ«.Ne bih mogao reći kako nabavka automobila deluje na druge ljude, ali je ona na tog mog poznanika delovala upravo porazno.Pre toga bese on simpatičan čovek, pa je bilo prilično interesantno doći^njemu u goste. A sada — kao da se potpuno promenio. Sad su mu sve misli kružile oko automobilske industrije. I jedino je o tome sada pričao.I gost koji bi bio toliko drzak da dodirne bilo koju drugu temu — taj je ovim nanosioličnu uvredu.Dakle, pošto su se oko tri sata mučili pričajući o odlikama ove ili one automobilske marke, gosti se počeše spremati da krenu kući. Domaćin se ljupko nasmeši pa reče: —Da ste kod nekog drugog, dragi moji gosti, vi biste sad morali da gurate kući pešice ili nekom iedanaesticom. A od mene ćete svi kolima. Kako vam se to dopada?148Gosti su izrazili svoje ushićenje. Domaćin reče:— Ne znam da li i vi, ali ja se formalno osećam kao neka izdvojena ljudska jedinka oko koje se obrću svi svetovi... Eto, sad ću da telefoniram svom šoferu, pa ću mu narediti da vas dočeka na ulazu s mojim kolima.Domaćin priđe telefonu i poče da telefonira. Zatim se vrati gostima i reče uzdišući:— Kola će odmah stići... Jedina je nezgoda, znate, u tome što nam je garaža u jednom kvartu, mi u drugom, a šofelr, zamislite, stanuje iza Nevske rampe. Ali sam naredio mom šoferu da brže ode do garaže. Utoliko pre što on ne stanuje baš tako daleko: petnaest-dvadeset minuta pešice.Inženjerova žena veli:— Ah, Kolja, šteta što nisi naredio šoferu da pođe taksijem. On bi uzeo taksi i začas bi stigao u garažu:— Oh, zaista, — prihvati domaćin i lice mu se ozari, — uvek ja zaboravljam na tu mogućnost. Odmah ću telefonirati šoferu. Sigurno još nije krenuo.Sofer zaista još nije bio krenuo. I gosa mu naredi da uzme taksi, da bi brže stigao u garažu.Jedan gost veli:— čujte, kako bi bilo da mi jednostavno iskoristimo taksi koji će najmiti šofer?Ova pomisao začudi, pa čak donekle i po-plaši domaćina. On reče:. 149— Ali, molim vas: imam vlastiti auto, a da se ide taksijem! Ne, nikako ne bih tako postupio sa svojim gostima.Počesmo da čekamo.Kroz dvadesetak minuta zazvrji telefon. Telefonirao je šofer.Ne bih mogao da kažem šta je baš telefonirao, ali se domaćin okrenuo nama, pa zbunjeno reče:— Sofer kaže da nikako ne može da nađe taksi. Molim vas, stigao je čak do stanice, našao jedan taksi, ali ga ovaj nije primio jer mu nije usput. Odmah ću da naredim mom šoferu da peške ode do centra pa tamo da najmi taksi.Jedan od gostiju reče poluupitno:— Možda bismo zaista mogli tim taksijem što će ga sada nabaviti šofer?— E, to vam je ideja, — veli domaćin. — Odmah ću da naredim mom šoferu da dođe taksijem ovamo. A odavde će taksi začas da vas prebaci do garaže... I posle vas nije briga ... Samo nekako da stignete do garaže.Pošto izdade šoferu odgovarajuća naređenja, domaćin povede s gostima razgovor o korisnosti transporta.Kroz dvadeset minuta taksi je stajao pred ulazom.Gosti i domaćin izađoše na ulicu.Jedan od gostiju uzdahnu, pa reče:— Pravo da kažem, prosto mi je krivo: imam taksi, a ipak moram da idem nekamo iza božijih leđa. Tako vam svega: dajte da sed-150nemo pa da odemo kući ovim taksijem. Joj, što bi divno bilo da se odmah nađem kod kuće. I eto vam na — hteli ne hteli, izvolite u garažu.Domaćin će prigušeno:— Ne, molim vas... Sada je već nezgodno... Ipak sam probudio šofera. Skitao je ulicama više od jednog sata... Ne, zaista vas molim da pođete u garažu.Gosti počeše da se smeštaju u kola.Ali, pošto je jedno zakonito mesto zauzeo šofer taksija, a drugo — domaćinov šofer, pre-ostade svega tri mesta.

A gostiju — petoro.Domaćin prebroja goste, pa će reći:— Kakva šteta što je moj šofer doveo samo jedan taksi. A sad, ni sam ne znam kako ćemo. Da probamo ovako: neka trojica sednu pozadi, a dva gosta nek sačekaju tu pred ulazom dok ne stignu moja kola.Gosti su pokunjeno ćutali, a gazda reče:— Ili ovako da probamo: neka jedan od vas sa šoferom sačeka kraj ulaza, a ostali nek odu do garaže.Domaćinova žena će na to:— Ne, nema od toga ništa, jer neće imati ko da dotera kola dovde. I jedni i drugi će se samo badava načekati.Gazda veli:— Tako je. Kakva šteta što imamo petoro gostiju, a ne jednoga. Sa trojicom mi bismo se za pet minuta snašli... Hajte onda ovako: tro-151rjica neka krenu, a šofer i jedan preostali nek se lagano upute pešice za njima.Jedan se gost poplaši da će baš njega da upute pešice pa neprimetno, na engleski način, što kažu, strugnu.Ostadoše njih četvorica.Domaćin prdbroja goste, pa reče:—Sad je već lakše. Hajdemo sada ovako tri gosta i šofer nek idu taksijem, a četvrti neka bira: ako hoće — može tu da pričeka, a ako neće — može peške do garaže.Jedan od preostalih onda reče:— Eno teretnog tramvaja. Uzdravlju. Sad ću ja da uskočim u vagonet.Gost uskoči u vago.uet i odmah nestade u magličastoj daljini. Domaćin će na to:— Nije hteo da sačeka kola — ko mu je kriv. Sedajte sad i nek vam je srećno.šofer pokunjeno veli svome gosi:— Samo, Nikola j Petroviću, nemojte da zaboravite da mi date pare da isplatim taksi. A i za onaj jutarnji taksi dadoh svojih rođenih dvanaest rubalja.Domaćin iščeprka pare iz novčanika, dade ih šoferu i tužno reče:— Da, ti će me taksiji stati ko svetog Petra kajgana.A inženjerova žena:— Ja bih rekla da te taksi staje najmanje trideset rubalja dnevno. Da nema tih taksija davno bismo već zamenili naš »GAZ« za »Ml«.Najzad krenusmo.Usput gosti navališe na šofera s molbom da ih odveze kući bez svraćanja u garažu.Domaćinov šofer bez daljega pristade, pa se čak i obradovao. Reče:— Pravilno. Jer, desi' mi se jednom: odve-zoh goste u garažu a tamo se načekasmo valjda sat i po. Dok smo čuvare probudili, pa dok sam sredio s kolima sve što treba, pa ovo pa ono... Pogledasmo — tramvaji već krenuli. Pa svi gosti odoše tramvajem.I eto, poveze nas taksi kućama. Domaćinov šofer veli:— Jedino strepim da neću imati da platim taksi. Ustvari idemo okolo naokolo, a auto-stanica...Dadosmo šoferu po pet rubalja, a on nam reče da će u krajnjem slučaju otići pešicel do Nevske rampe.1938 g.M. Zoščenko152153MORA DA SE 2IVIU poslednje vreme nešto često pišem o popovima.Ima toliko važnih i originalnih problema, a pero mi se ipak ponekad usmerava na opisivanje duhovnog staleža.Naravno, kad se piše o popovima, to vam dođe kao neka satira. Bar ja tako mislim. Utoliko pre što su oni u svoje vreme pojačali svoju delatnost. Mnogi su se od njih uključili u aktivni pokret za vrbovanje stanovništva u krilo religije. Neki od njih se opet upinju da ih nekud izabelru. A neki uopšte šire religiozne i smušene ideje. I zato pisanje o tome ne znači da ne idem u korak s vremenom, i recimo, bi-ranje neodgovornih tema.U nekoj seoskoj crkvi je činodejstvovao jedan stari popa. I eto, razboli se on od nečega i ode, a na njegovo mesto pristigne novi pop; mlad i energičan usto, od svežih kadrova.Dakle, stiže on u selo računajući da će mu odmah dodeliti stan i sve ostalo. I baš mu se to izvitoperi. Poneki nisu imali slobodne ku-bature, a drugi se opet snebivali da prime popa za potstanara. I ovako se izgovarali: »Da154

primimo popa, a posle o nama da govore: pri-miše, eto, popa«.Takav stav ne zbuni energičnu dušu crkve-noslužitelja. I evo šta on reče na zboru:— Činjenica da mi niste odvojili stanbeni prostor ukazuje na neefikasnu delatnost mog ostarelog prethodnika. Ali ja nisam ličnost koja se povlači u panici i neredu. Da živim u šumi pa da glođem šišarke — ni govora. Nisam ja stigao ovamo na randevu, već ste me vi tre-bovali. I zato ću da se nastanim u samoj crkvi i žive'ću u njoj sve dok ne dobijem ono što mi odgovara. Neću se smestiti u oltaru, već iza oltara, jer je tamo malo prozorče, pa ću da se uselim i živeću onde, upravo i da svi vi za-jedno pobenavite.Među onima što se drže religije izbi kao iz-vesno nezadovoljstvo. Takvo, što kažu, božen-stveno mesto — hram božji, a u njemu će, kratko rečeno, pop svoje obojke da luftira pa će usto još i buve da zapati ili nešto od te sorte.Ali kako nijedan od religioznaša ne ustuknu u tom smislu da odvoii popu kubaturu, de-Ki se baš ono što pop nagovesti. Nastani se on u hramu i poče da živi u jemu bez ikakvog stida. Pa ie čak unutra na rešou nešto pržio, kuvao i pekao.Takvo njegovo ponašanje izazva pričanja i naklapanja. Čak su poneki došli izdaleka da provire kroz crkveno prozorče pa da vide kako se pop iznutra snašao i kako, bitanga ona, živi i šta kuva.155I eto, zamislite samo, protekoše dva mese-ca, kad među narodom poče da se širi glas da crkvenoslužitelj ne samo da spava u crkvi, već se, kao priđe, još i zacopao u neku udovicu pa je sad ovamo dovodi u goste, a da nije baš potpuno na čisto kakvi su ti njegovi postupci s tačke gledišta hrišćanskog morala.Ovo poslednje dejanije prepuni čašu strpljenja religioznaša. I grupa vernih odluči da ukeba popa na licu mesta.I kad stiže udovica na sastanak s popom, vernici se baš sasvim uveriše da je sve onako kako je i kako se pričalo u narodu, pa negodovanje dostiže kulminaciju.Neko raspali kamenicom u prozorče, a neko opet htede da razvali vrata gredom. Ali do sveg tog ne dođe pošto pop samoinicijativno otvori vrata i izađe pred vernike. Reče im:— Stan mi niste dodelili. A sada, kučke, dižete galamu pred mojim vratima i lupate) prozore. To je zaista divno, baš vam hvala. Samo što se vi badava uzrujavate. Mi popovi nismo kojekakvi crni kaluđeri; mi smo živi ljudi i zemaljske stvari i nama odgovaraju. Pa mogu da ponovim to što rekoh: *ieću da živim u šumi i da glođem šišarke. Bolje razmislite kako stan da dobijem. I idite sad u ime božje i ne pravite gužvu... Jer, to što ste mi razbili prozor, to je bezobrazluk s vaše strane i ja sad, pravo da kažem, ne znam kako ću da se ponesem prema vama i koliko od sutra da tražim za svako bogosluženje i koliko za pokoj vaše duše.Vernici se preneraziše: na kakvog li popa natrapaše! Manuše se ćorava posla da se s njim svađaju, već drugog dana podnese seo-skome sovjetu prijavu: eto, napisaše, šta se dogodilo i bi l* se moglo, što kažu, popa maci, jer živi u crkvi i usto ima karakter prosto nikakav.Ne preuveličavamo: seoski sovjet sprovede energičnu akciju, pa čitav predmet s odgova-1 rajućom rezolucijom dostavi u oblast da tamo • urazume popa.A tamo, u oblasti, malo se potsmehnuli svemu tome pa vratiše predmt u soeski sovjet uz popratno tumačenje* da se ne uzrujavaju zbog privatnog života popovog.Sve u svemu, mladi energični pop i dalje živi u hramu božjem i tamo se kostira i spava. Ali vernici (možda čak i s po kojim bezbožnikom) počeše da grade neki kućerak u koji na-jesen misle da presele popa.Samo, ne zna se hoće li on na to pristati. U hramu mu je svetlije, a i vazduha ima više.M. Zoščenko157156bk.NE ČUJE COVEKBio je kod nas u Jasku neki deda Kijan, bogat seljak, i ćelav, a gluv — na točir smo mu morali vikati; lepo stavi točir na uvo, onaj tanki deo, a mi vičemo: Deda Kijane, čuješ li, hoću nešto da ti kažem ... •On nekad čuje, a nekad — nikako! Viči ti, viči — sve para iz točira izlazi — a on ništa.Jednom mu došao nadničar, pred Božić, nestalo brašna, a sirotinja — šta će, hajde kod deda Kijana, on uvek ima ...— Dobar dan, deda Kijane!— Bog ti pomogao... — otpozdravlja Kijan, iako ne čuje; uostalom, pozdrav i otpoz-drav, to tako ide — više po običaju.— Koje dobro, Lazare? — viče deda Kijan i stavlja točir na uvo.Lazar se prvo namesti, raširi noge da ima čvrst oslonac kad viče, pa poče:— Nestalo mi brašna, a Božić je, praznici idu, da mi pozajmiš!— Ne čujem, viči jače... — odgovara Kijan.

158— Da mi daš malo brašna! — dere se Lazar da odjekuje čak u šesnaestoj avliji.A znate, moje selo se nalazi pod Pruskom Gorom u jaruzi, u jazu, zato se i zove Jasak. Kad jednom vikne, — šesnaest puta odjekuje.— Malo brašna-a-a-a ... Božić je, Bo-žić je.Zacrvenio se Lazar od vikanja, pomodrio, a deda Kijan ništa, ovako odgovara:— Ne čujem, viči... kad ti bog dao!A kod ovog Kijanovog »kad ti bog dao« — oseća se pomalo i zavist defektnog, gluvog čo-veka i kao sitna radost, što, eto, taj nije gluv, a ipak mora da dođe kod njega. Samo, ne pri-mećuje to Lazar, a i gde bi — pritisla ga sirotinja, a čovek je seljak otkud bi on psiholo-gizirao i rasčlanjavao ovog složenog, gluvog, imućnog domaćina.— Malo brašna ...— Ne čujem, sinovče... Viči, nećeš grlo poderati, mlad si i zdrav!A i u ovom »mlad si i zdrav« — i o tome bi se moglo pričati — zavist je to ... Ali Lazar se umorio, spustio ruke sa točira, pa, kao za sebe, odvali!— E, bogati matorog, čuje iguman Vale-rijan čak u manastiru, u Prnjavoru, a ne čuješ ti ovde na točiru ... Sunce ti tvoje tvrdo, doći će orani e pa ni ja tebe neću čuti.— Gle, ej, a zašto ... zar meni tako? — Najednom se nopravi sluh deda Kijanu, mada je spustio točir.159Nadničar, naravno, nije dobio brašno, ali to u ovoj priči i nije važno; jer, uostalom, mada je to istinit događaj, ipak je to davno bilo, za vreme stare Jugoslavije, kad su vrapci puške nosili, a gluvima vikali na točir.Sada je, naravno, drugačije* — ko je gluv leci se ... ima tako neki aparati, a ipak — ima i danas toga da ne čuje čovek!Ne znam kako je kod vas, ali meni se često desi — ja sam mlad čovek, plašljiv pomalo, tek sam nedavno primio svoju prvu platu, to jest počeo samostalno da koračam — mene često ne čuju ljudi. Ja mislim da to nije baš tako retko; to, što kod poneko? čoveka malo zataji glas kad nešto traži... Tako najednom počne da muca, i da vrška, i siče kao guska:— Mo-o-lim, mo-o-lim... ja sam... mo-o-lim vas!I, možda onda i nije čudo što čovek kome ste se obratili ne čuje i ne razume šta hoćete, pa mirno radi svoj posao kao da nikog i nema pred njim.I znam, takav sam i ja. Dođem ja, napri-mer, na poštu da primim stipendiju dok sam još studirao, a pred šalterom nema reda, činovnica slobodna, pa kažem:— Mo-o-lim vas, jasam student!— šta hoćete?— Ja sam student, mo-o-lim vas! Činovnica zalupi šalter, naliutila se, a i aćutim sa ove druge strane i ne vidim i e. Onda se jedem — što sam petljanac, što sam sme-160tenjak, jer... ako je ona blagajnica na pošti, nije valjda poverenik unutrašnjeg otseka u rejonu kod kojeg sam, sasvim razumljivo, ponekad i mucao, jer volim noću da pevam.. .A ni kod poverenika ne treba čovek da se plaši, jer netna ničeg strašnog, on lepo kaže: Hajde sad idite, nikom ništa, nemojte više pe-vati da noću budite radni narod! A ja razu-mem: Neću više, hvala vam lepo, ja sam student, mladi smo... A on opet: Ako si student, nemoj filozofirati, hajde zdravo!Tako.Stojim ja sa ove druge strane šaltera, a vidim kroz prozorče — činovnica se češlja, čisti nokte ... onda se ohrabrim, prošetam pet-šest puta kroz čitavu salu pošte, pa se energično vratim šalteru, i još energičnije lupim u prozorče, bacim pred činovnicu ličnu kartu i riknem:— Stipendiju!Ona mi mirno, bez ijedne reci isplati moje mesečno sledovanje. Eto tako!Iskustvo i e to. a bez iskustva ne može čovek nigde lako proći.Samo, ima jedna druga muka o kojoj hoću da pričam. Zapravo, to je bila muka, sada više muka nije — ali ništa od svega toga ne razu-mem: zato slušajte, ljudi smo, treba jedan drugog da pitamo što ne razumemo.Kad sam diplomirao pre dve godine, dobio sam nameštenje u banci — svršio sam Ekonomski fakultet. Direktor me lepo primio;Humor i satira — 11161kaže — vi ste čovek sa fakultetom... trudite se, budite pažljivi, slušajte svoje starije, učite od njih jer oni imaju više iskustva, pa će sve biti u redu. Sada ćete, dok ne uđete u posao, raditi pao pomoćnik referenta za kasene planove, a za dva — tri meseca kad se malo snađete ... možete i referent postati.Ja sam razumeo. Već prve noći sam sanjao: ja — referent!

I, radio sam, mislim, kako treba; slušao sam svog prvog šefa, samo — nikako on mene da čuje. Svršim ja svoj posao, donesem njemu da pregleda, kažem:— Druže šefe... — a on ništa.Kažem glasnije — opet ništa! Mislim, sasvim opravdano, gluv je...Onda se setim deda Kijana i točira — samo, kako bi to izgledalo da ja, pomoćnik referenta, nosim točir u džepu i, kadgod hoću nešto da kažem, da mu se kroz tu primitivnu spravu derem na uvo; tu su stranke, banka je to — a ne moje selo u širokom Sremu.Razmišljao sam, i razmišljao.— Druže šefe!... — ne čuje čovek. ,Viknem jače, opet ne čuje; onda se pro-derem...— Jesi li ti lud. što se đereš?... — dočeka me razropačenih očiiu, i liut, i crven, i uvre-đen, iz usta mu prska voda.Mirno se poklopim svoiim zdravim ušima vratim se na svoje mesto — i ćutim.162Opet razmišljam; pitam drugove koji ga poznaju — je li gluv? a oni mi se smeju. Pitam sebe — jesam li lud? pa se nasmejem: nisam, završio sam fakultet!To je bila muka. Prava muka.A lako je nekad meni bilo da se proderem; stipendiju! — blagajnica na pošti nije mi bila ništa... a ovaj ovde — ovo je šef, moj šef...Ćutim i razmišljam: mlad sam, ambiciozan sam, hoću da napredujem, a zato je tu moj prvi šef. I kako onda preko njega, kad, — ne Čuje čovek!Radio sam kao mrav: sto puta sam sve kon-trolisao, da se ne bi omakla kakva greška. I mislim — ako je gluv, gluv je... tu ne pomaže ni deda Kiianov točir. Probam i da se nešto dosetim: možda to tako i treba... da pretpostavi] eni ne čuju uvek potčinjene... možda je to tako običaj, možda je i zakon, jer... nije red da stariji baš uvek slušaju ono što mlađi govore — kad bi onda uhvatili ono što stariji od ni ih traži! A opet — niie val i da ni tako... Tako je bilo kad su vrapci puške nosili, i kad se za mericu brašna moralo toliko vikati u Ja-sku — da čak iguman Valerijan čuje u Jazač-kom Prnjavoru!Probao sam i na drugi način da ispitam sluh svoga šefa. Doduše, znam da to i niie bilo bogzna kako dosetliivo, ali ipak... Velim: pro-bai, jer šta možeš kad si samo pomoćnik referenta, a to će reći — kod nas najmlađi!— Ide direktor, druže šefe!163To kažem, i vidim — skače! Znači — pročuo čovek.Posle odmah pitam: Kako da uradim ovo, druže šefe? ... a njemu sluh popustio, ne čuje pa bog...Vidim — nema pomoći! A ja sam, znate, pametan čovek — ćutim i radim, više se ne brinem, za tuđu gluvoću. Ah! Ti si zapušio uši, ti si šef — ja sam se, opet, poklopio ušima. . ja sam ti potčinjeni; mislim — svako neka tera svoj posao ...Tako je to bilo.A sada više nije tako.Sada je malo drukčije — sada sam, ja referent. Znate — ove kvote! Stručno osoblje sa fakultetom na jednu stranu, stručno osoblje sa akademijom i gimnazijom na drugu ... nestručno osoblje bez škole — svako na svoje mesto!Sada sam ja referent, a moj bivši šef — moj pomoćnik.I znam, vi mislite da se sada sve izmenilo i dobro mislite.. . Samo, ima iedna interesantna stvar: gledam ja svoga bivšeg šefa, sad sam slobodniji i imam više vremena za to, posmatram ga — a njemu, da izvinete, porasle malo uši, pa ih čak i drži nekako uspravno kao zec; gledam ga, i tek pomislim da nešto kažem ... — a on već skočio, već je kod mene, mada ništa nisam-ni progovorio ...Smešno.164I, istina, šef sam — a mlad sam... Volim da /se šalim: sedim tako za svojim stolom, ćutim, pa iznenada dignem glavu ... a on skoči! i tako svaki dan po nekoliko puta. A nije to da se ja, možda, svetim... Ne! Ni najmanje! Ja samo ispitujeto svoje potčinjene, šef sam, pa se bavim pomalo i njihovom psihologijom.Vaša Popović165TUTOR CRKVE SV. MRATEPosle oslobođenja je postao govornik — braćo Srbi, spašavajte što se može! i kupio je priloge za opravku stare crkve Sv. Mrate, još dok narečeni paroh nije ni stigao u pet godina napuštenu parohiju, koja ga je čekala.I tad je već bilo jasno — koga ćemo za tutora, već njega ...Gavra narednik je pre rata imao plavu ki-cošku uniformu komandanta varoške policije: bio je prilično osion i gord čovek, koji nije trpeo nikakvog pogovora, sve dok ga nisu neki pijanci Irižani, tamo

trideset devete godine, tako pretukli kod Zelenog Krsta da posle, kad je izišao iz mitrovačke bolnice, nije bio nizašta do — za penziju. Tada se naglo smirio i spustio svoje crne farbane brkove, pa je i okupaciju tako proveo, smiren i stušten, penzionerski.Posle oslobođenja je malo živnuo, pa, izabravši novo polje delatnosti — crkvu i spašavanje srpstva — zapeo je svojski, okupljajući svakog dana na raskršću seljake.A što se tiče priloga za opravku crkve, ljudi su davali — neko više, neko manje, skupilose lepih para, pa je Gavra narednik, sada tutor, pod svojim rukovodstvom prvo opravio ogradu oko porte, napravio ključ za kapiju — da de-čurlija ne bere kajsije sa onih tridesetak lepih i rodnih crkvenih voćaka — čekajući novog popa da zajedno naprave plan o generalnoj opravci.Pop je bio četrdesetogodišnjak, sa lepom crnom bradicom, vrlo autoritativnog izgleda, mada na reci i pouci —tih, blag i milosrdan. Ali on je za pet okupaciskih godina provedenih u Novom Sadu bez brade, trgujući brašnom i jajima, stekao i puno novih osobina pomoću kojih je odmah pročitao tutora.Posle upoznavanja i kratkog tutorovog referata o stanju među vernicima, i o stanju crkvene blagajne, pop je odmah zahtevao da se izvrši primopredaja sakupljenog novca za opravku crkve.Bivši narednik je, naravno, odugovlačio sa tim svečanim i tugaljivim činom, ali je na kraju ipak popustio, pa i predao nešto para, toliko da je jedva zaleplo za novi poniklovani putir za svetu tajnu pričešća, umesto onog starog, zlatnog ili pozlaćenog, čiji se trag izgubio negde u okupaciji.Pred kraj službe božie, tutor je skupliao priloge u novi tas koji je nabavio od svojih vlastitih para, žut, mesingan (izglačan predratnim sidolom od strane tutorove žene Kaie), a posle završetka službe u porti i e priređena zakuska ... malo rakije, sira i šunkice.167Posle zakuske, kad se vernici raziđoše, pa-roh i tutor ponovo se vratiše u crkvu i,, utrkujući se, zaglaviše oltarska vrata.Na malom stočiću kraj časne trpeze stajao je tutorov tas na kojem je ležala gomila papirnatog novca, banke su bile izgužvane i znojave, kao da se svaki vernik dugo premišljao stežući ih u džepovima, dok se najzad nije osmelio i pobožno ih stavio na sveti, sidolom izglancani, tas.Sedoše za taj mali stočić u oltaru, pa pop popljunu u prst i poče brojanje: deset, dvadeset, trideset... sto-jedna gomila! Deset, dvadeset, trideset... sto-druga gomila!Tutor je pažljivo gleldao u tanke i duge popove prste, ne prevarivši se nijednom da skrene pogled — iako je ta njegova preterana obazrivost bila samo rezultat policiskog pre-dubeđenja o ljudskom i pravoslavnom poštenju.Oteglo se protino brojanje, prebrojavanje i ponovo brojanje, pa tutor — u pauzi ponovnog pljuvanja u prste — potegnu novi poniklovani putir i dopola ispi rumene, fruškogorske Hri-stove krvi. Prota ga samo popreko pogleda i, savijajući gomilice novčanica, poče ih stavljati u duboki džep svoje mantije.— E-hej, proto! — reče', kao čudeći se, tutor. — Stani malo, proto!— A što? — obrecnu se pop.— Pitaš: što? pa i mi smo, čini nam se, imali udela u ovom poslu... Fifti-fifti, proto, sad su takva vremena!168Prota je bio, takođe dovoljno politički obrazovan da odmah shvati ovu staru i sa vremenu političku formulu, ali — i ne osvrćući se na nju — i tutora — samo reče: jok.Tutor se lako podiže i nadvisi protu za čitavu glavu, pa ga blago uhvati za ruku:— Nemoj tako, proto... ne greši dušu i ne izazivaj raba božjeg Gavru, tutora, jer sam nezgodan u ovakvim situacijama!— To je moje... i crkveno! — odlučno reče pop.— Pola-pola, proto! — odvratif tutor i malo ga jače steže za slabačku šaku.— Jok, jok! — uporno je ponavljao pop.U Gavri tutoru, ovo uporno i tvrdoglavo poricanje istine, ponovo probudi policisku sujetu svemoći, te on jednom rukom zgrabi popovu bradicu, a drugom poteže za svetim parama:— Zar tako, oče proto?— Tako, tako! — junački je ponavljao prota.— Ne šali se, proto, tako ti' boga! Nezgodan sam...Kako je tutor slabo držao popovu bradu, misleći da će pomoći ubeđivanje, pop mu se istrže i stade s druge strane časne trpeze izazivajući ga:— Jok, jok, jok! — i poče kuckati pesnicom o pesnicu.—A tako, tako zar? Oče proto, nećeš iz oltara majci, već majci božjoj bez para!169— Ovde će, kanda, imati posla i... milicija! Milicija, tutore! — reče preteći pop.Ovo naročito razljuti ratobornog tutora, pa mu udari malo bele pene na usta.— A, tu li smo, proto, kučko, time pretiš?! Suruješ sa komunistima, miliciju bi zvao, sve-šteniče božji?! — i pojuri za protom oko časne trpeze.

Pop je bio lakši, pa je i lakše obigravao oko svetih stvari, ne dopuštajući tutoru da mu dohvati skut mantije.— Stani, proto... ubiću te kao mačku ako vrdneš! Pola-pola, pristaješ li?— Jok, — reče prota i zgrabi desnom rukom teški crkveni krst sa časne trpeze, koji (zbog svoje težine) vernici ljube samo na velike praznike.Tutoru zađrhta brada, ali svestan suštine političke formule »fifti-fifti« i taktike koja uz nju obavezno ide, ne učini ništa naročito, već dohvati sveti putir'da se rashladi..Na ovaj ponovljeni bežbožni gest tutorov, pop vrisnu:— Ne pij, ateisto! Ne skrnavi svojim prljavim rukama svetu stvar.Tutor zastade na pola puta do usta sa pu-tirom i ponovo mu, sada mnogo jače, zađrhta brada.— Proto, skote! — reče i, iz sve snage, tre-snu putirom o protinu glavu, tako da se ovaj170stropošta kao da ga je pogodio sveti Ilija svojim đuletom iz božje artiljerije.Prosu se Isusova i protina krv u svetom oltaru crkve Sv. Mrate... od bezbožničke ruke Gavre, tutora, bivšeg policajca i šefa policije u našoj varoši.. •Ali tutor se nimalo ne zbuni; mirno i po-bedonosne priđe onesvešćenom sluzi božjem i pokupi mu svete pare iz dubokih džepova. Onda, opet mirno, sede za sto i poče prebrojavanje — po deset banki na gomilicu. Kad je završio — polovinu odvoji sebi, a polovinu ostavi na stočiću, pa se diže da krene. U istom trenutku i prota se poče polako pridizati.Tutor ga pogleda i, kao da ništa nije bilo, pomirljivo mu reče pokazujući rukom na pare što je ostavio:— Je l' pošteno, oče proto? — i iziđe iz oltara.Kada je tutor otišao, prota sede za sto, pijano tresući glavom, i poče brojati. Malo posle iziđe i on, pokrivši čelo šakom. ,Iduće nedelje, pred službu božju, tutor je govorio vernicima: ne dajmo se, braćo Srbi! A kad je naišao prote pre svih ga pozdravi:— Pomoz' bog, oče proto, kako zdravlje? Prota, milostivo i smešeći se, odgovori:— Pomoz' bog! Hvala bogu...A pred ulazak u crkvu, pop povuče tutora malo ustranu i pogledom mu pokaza onih tridesetak rodnih kaj si ja u porti:171— A šta ćemo sa ovim, tutore?— Fifti-fifti! — odgovori ovaj!— U redu! — složi se prota, blago se sme-šeći.Uskoro se iz pravoslavne crkve svetog Mrate čulo pobožno po janje: blagoslovi gospode dostojanstvo tvojeeee!...Vaša PopouićKARIJERAPustite me, hoću da plačem, koću, hoću...Ja bih, naravno, pustio svakog ko baš hoće... neka plače! I što? Dođe čoveku ponekad nešto teško na srce, pa ga steže, steže ...Ima tako ljudi — ja znam, sreću se! — oni vam ne mogu drugačije. Kažeš mu nešto lepo, radosno — a on se rasplače. To su vam onda takozvane suze radosnice. Ali one su već rede.I dođe mu nekako: suze su, kao neko sredstvo kojim se označava i slika jedno određeno, unutrašnje, čovekovo raspoloženje. A za suze mora postojati razumevanje. Živimo u veku u kojem se nezapamćena mnogo govori o suzama, o leku protiv njih, i o humanizmu. I onda — naravno, u vezi s tim — kad se suze pojave... odmah se stavljaju i na dnevni red:— Da raspravimo, drugovi, sa drugaricom Oljom! Ja mislim da se svi u tom slažemo: nećemo da se u našem preduzeću suze liju!Ali Olja je uporna i tvrdoglavo ponavlja: »Pustite me, hoću da plačem... to je moja stvar, šta tu treba sastanak da raspravlja! Hoću, hoću, hoću!«172173Stvar se, preko svakog očekivanja, tu nije mogla raspraviti.A Olja je, inače, devojka vredna. i savesna. Uz to je lepuškasta, lepo se nosi i poslušna je. Ako je neko žedan — ona mu donese vode... Ako je neko gladan — ona sa njim podeli svoju užinu. I kažem vam — kako sa mnom tako još više sa našim šefom.Ali — da ne duljini mnogo. U mom ode-Ijenju šef je drugarica. Čitavo preduzeće ima više odeljenja, i nad svim tim odeljenjin. stoji jedan šef — glavni!Dakle, drugarica — šef našeg odeljenja pozva tada Olju u svoju kancelariju.— Olja, zašto plačeš, reci! Jesi li nezadovoljna poslom? Hoćeš li nešto drugo da ti damo ... Daktilografski posao je zamoran... Ili možda, reci meni, i ja sam žena — mlada si, možda g e ljubav po sredi.

A Olja — ništa, plače.I tako je to trajalo jedno vreme. Možete pomisliti kako je to! Dođem ja da nešto pre-kucam kod Olje, a mašina sva vlažna, i pant-]jika pušta farbu... dođem, pa se vratim: po podne sam kucam!Onda se najednom sve razjasni. Olja je drugarici šefu sve priznala — kazala je: da, recite mu sve... jer ja ne mogu izdržati!Olja se zaljubila u našeg šefa, u onog glavnog. I nije krila. Veli — ne mogu izdržati, pa bog... volim ga!174Ona, doduše, tog glavnog šefa i nije mnogo poznavala videla ga jednom, dvaput... Ali, ko bi u ljubavi uhvatio trag — i povod?Samo od toga ništa nije, bilo. Naš glavni šef bio je oženjen.I — bilo, pa prošlo... Prežalila Olja brzo.E, ali tek sada zapravo i počinje ova priča. Sad čak i ja dolazim na tapet, istina, samo kao sporedno lice.Svidela se meni Olja — to se može razu-meti, momak sam. I mislim: bože dragi, kakvih sve ima devojaka pod tvojom kapom! Zaljube se, pa plaču.I opet mislim: u takvih je dobra duša i čisto srce — treba samo da se nađe čovek koji će ih razumeti.Eto, tako sam mislio... i onda počeh da kupujem Olji karte za bioskop, da je vodim na sladoled, da joj donosim vode kad ožedni i da delim sa njom svoju rođenu užinu koju sam otada počeo sam da spremam. Subotom smo išli na Kalemegdansku terasu, igrali smo, šetali. Posle smo, ruku pod ruku, vraćali se kući...I tako — mesec dana. Onda sam je poljubio u čelo.Možete li vi zamisliti šta to znači? Sutradan smo već i u bioskop išli — ruku pod ruku!Eto tako!Onda mi je Olja jednom rekla:— Znaš šta?175— Sta? — pitao sam ja.— Ti nemaš ništa, ja nemam ništa... niti bi ti napravio nekakvu karijeru time što bi se oženio sa mnom, niti ja... Razumeš li?Ja nisam razumeo. Ja nisam nikakav, što se kaže, karijerista.... Ali — karijera, je, mislim, nešto drugo. Eto, naprimer — iako sam i dandanas ostao momak, ipak sam od mlađeg knjigovođe postao stariji. A i to je valjda nekakva karijera! Sta isna — neću valjda postati urednik književnog časopisa, kad sam se spremao za knjigovođu!Vi mene ne poznajete — zato nećete vero-vati; ja volim Olju i danas — u Olje je dobra duša i čisto srce.Samo — priča još nije završena. Završen je samo pasus u kojem sam i ja igrao jednu malu ulogu. A priča je ipak posvećena Olji. Zato da nastavim...Olja je i dalje savesno obavljala svoj posao — kucala na mašini, donosila žednima vode...A nešto moram priznati. Istina, ona je bila i savesna i uredna i nije se libila nikakvog posla. Bila je član kulturno-prosvetne komisije, sama je učestvovala u programu svake priredbe; i kažem vam — za šest meseci dva puta je dobila povišicu. A, ruku na srce, nikad nije naučila da kuca na mašini. Uostalom, ispalo je da joj to nije ni trebalo. Sad ću vam reći, zašto.176Kad smo dobili novog šefa, šefa celog pre-duzća — naša Olja se opet nešto stužila. Taj novi šef bio je mlađi od onog prvog. Nije bio oženjen. Bio je dobar rukovodilac, odlično je poznavao svoj posao, ali nekako — tunjav dozlaboga. Dođe mu neka drugarica da ga bilo šta upita — a on odmah pocrveni, zbuni se..,Dobismo, dakle, novog šefa — i Olja opet udari u suze.— Hoću da plačem, pustite me... šta se koga tiču moje lične stvari, moje suze...Kao što i sami znate, rekao sam, moja ljubav sa Oliom je propala. Ali, ipak, ostali smo dobri drugovi... Dođem ja tako, u to vreme, kod nje, nešto da otkucam na mašini, a mašina vlažna, pantljika pušta farbu...Ražalostim se, teško mi.— Olja, mila moja, zašto opet plačeš?Ona — ni reci. Samo je jednom u pauzi između dve suze tiho rekla: »Pusti me, ti me bar znaš ... A sve će ti se uskoro razjasniti!«Ja sam, šta bih drugo, klimnuo glupo glavom — kao: razumem je... a ovamo — ništa opet ne shvatam.Suze su trajale, kao što i sami pogađate — opet mesec dana. Onda je Olja sama otišla kod drugarice šefa našeg odeljenja i sve joj je rekla:Volim ga, pa bog!... bez njega ne mogu!Humor l satira 12

177A drugarica šef, srne je se — veli: Pa zato ne treba plakati... On, siromah, dobar je k6 dobar dan, a nikog nema — ja ću mu sve reći... Ti se, Olja, čedo, ne brini ništa, ovog će puta bolje ispasti.I stvarno — sve mu je rekla. On se, naravno, zbunio po svom običaju...I... Olja više nije u našem preduzeću. Ostavila je pisaću mašinu, od nje i onako prsti bole...A pre nego što završim priču — i ovo da kažem.Na svadbi je bilo veselo. Olja je igrala, pe-vala... a on, mladoženja, sedi za stolom, zarumenio se ko šiparica, ne zna kuda će sa rukama ... Čim neko nazdravi — on za čašu...Kad se danas, ponekad, sretneVn sa Oljom, uvek me ovako pozdravlja:— Kako posao knjigovođo? E, mili moj, ništa ti ne znaš ... Nećeš daleko doterati... Karijera, brate moj!Vi mi opet nećete verovati. Ja volim Olju — a ništa je ne razumem. Govori o karijeri, a napustila svoju pisaću mašinu! svoj, da tako kažem, životni put!Pa gđe je onda — pitam vas iskreno i pošteno! — tu kod nje... ta — karijera!Čudni ljudi. A u Olje je čista duša i dobro srce.