Проф. др Борис Н. Кршев УДК 336.71(497.11)(091)Факултет за правне и пословне студије Прегледни научни рад„Др Лазар Вркатић“, Нови Сад Примљен: 15. 4. 2013. krsevboris@sbb.rs Одобрен: 30. 5. 2013.

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ БАНКАРСТВА У СРБИЈИДО ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

САЖЕТАК: Рад се бави историјском анализом настанка и развоја првих новчаних установа у Србији од друге половине XIX века до почетка Првог светског рата. Релативно спор продор капиталистичких односа, као и специфичан државно-правни статус Србије, довели су до кашњења и банкарског сектора. Како би зауставила све распрострањеније зеленаштво, власт у Београду покушава да оснује легалне установе које би се бавиле банкарском делатношћу. Тако је прво створена Управа фондова, након које се оснивају и остале банке у Србији. Међутим, све то траје доста споро, праћено бројним махинацијама и аферама, што доводи до трајнијег неповерења народа у банкарске институције. Захваљујући слободнијем продору страног капитала током тзв. „Царинског рата“, то поверење се постепено враћа, и банкарство почиње да заузима улогу у друштву која му и припада.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: банкарство, Србија, Управа фондова, Народна банка, Ђорђе Вајферт.

За банкарство се често каже да је не само део укупног привредног система једне државе, него да представља његову полазно-развојну основу. Првенствена улога банкарства састоји се у прикупљању – акумулацији новца и његовом пласману економским субјектима земље. Стабилно банкарство представља сигуран ослонац за остваривање привредне и монетарне политике, јер само такво доприноси економској сигурности и, што је још можда и много битније – подстиче штедњу у народу – а штедња је нешто што свака држава треба да брижно чува и негује. Међутим, ако је нестабилно – склоно разноразним злоупотребама и махинацијама, онда је оно индикатор слабости и

противуречности не само економског система него друштва у целини. Због тога се и каже да је банкарство одувек било својеврстан барометар прилика и кретања у привреди, тј. један од најмеродавнијих показатеља како економске, тако и политичке ситуације у земљи1.

Србија креће са уређењем банкарског сектора након „Светоандрејске скупштине“ – прве српске „славне револуције“, када се у народу јавила нада да ће поновни долазак Обреновића на власт означити почетак коренитих реформи у привреди и друштву, с обзиром на то да су корупција и зеленаштво били присутни на сваком кораку. Отуда је тзв. „друга Милошева влада“ одмах започела с реформама правосудног система – доношењем Закона о судском поступку и новог Казнителног законика, а његовог сина и наследника Михаила с организовањем легалног банкарског система – не би ли „задуженом народу омогућио пут да се лакше одужити може“. Тако су Михаиловим указима од 16. и 24. августа 1862. године донети Закон о Управи фондова и Закон о давању новца под интерес, којима заправо отпочиње историја банкарства у Србији2.

Иако је у тадашњој Србији на власти била конзервативна влада Николе Христића (1818–1911), прихваћена је идеја либерала да држава оснује једну банкарску установу која би стала на пут зеленаштву, јер, како се тада говорило, „зеленашки кредити се могу сузбити само незеленашким кредитима“. Међутим, време које је долазило показало је да ће борба против зеленаштва у Србији трајати доста дуго, као и да није довољно само номинално основати установе за решавање одређених друштвених проблема, него да поред институција мора постојати и политичка воља да се ти проблеми реше.

Управа фондова је свој оснивачки капитал (у износу од 10 милиона гроша) стекла не на уобичајени начин за банку – емитовањем акција или благајничких записа, него акумулирајући све дотадашње државне фондове – црквени, манастирски, школски, болнички, шумски, „удовички“ и пупилни и депозитни новац код судова. За новац поверен Управи природно да је јамчила држава – додуше, тада још увек вазална кнежевина. Одмах након оснивања, донет је 24. августа и Закон о давању новца под интерес из касе Управе фондова, односно закон о 1 Борис Кршев, 150 година банкарства у Србији, ВРЕМЕ, бр 1128, Београд, 16. август 2012.2 Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила (1858–1868), Београд 1990, 426–427.

условима под којима ће Управа фондова одобравати кредите. Закон је утврдио годишњу каматну стопу у износу од 6% (од чега је 1% припадало држави на име ризика), кредитни минимум у износу од 1.000 гроша, као и максимум у износу од 50.000 гроша. Искључиво хипотекарне природе, зајмови су одобравани до половине процењених вредности заложених непокретности. На крају прве године свога деловања Управа фондова је на расположива средства у износу од 9,6 милиона гроша – која је прикупила из припадајућих фондова, одобрила зајмове у износу од 9,5 милиона. Мада су средства прикупљена из фондова била готово у истом износу и пласирана, циљ није постигнут, јер су кредите добили имућни трговци, чиновници и земљопоседници који су имали преко пет хектара обрадиве земље. Ситни трговци, занатлије и пољопривредници нису могли да пруже покриће ни за минималне износе зајма3. Тако је највећи број економски активног становништва и даље био упућен на зеленаше, управо на онај слој грађанства који је себи могао да обезбеди повољан кредит код Управе фондова и да га затим уновчава по знатно вишим каматама4.

Требало је да прођу четири године да влада Илије Гарашанина призна да „Управа фондова није била од велике користи онима којима је у првом реду била намењена“, те доноси одлуку о смањењу кредитног минимума са 1.000 на 500 гроша. Али када је напокон и обичном сељаку био доступан повољан кредит, јављају се нове „отежавајуће околности“. Наиме, Управа није имала филијале по унутрашњости земље, него само централу у Београду, где се услед компликованог поступка

3 Момир Гломазић, Историја Државне хипотекарне банке 1862–1932, Београд 1933, 5–11. Кредитни минимум није могао да испуни готово ниједан задужени сељак, јер је за његово добијање било потребно имати пет хектара земље, а то у тадашњој Србији није имало више од 60% пољопривредних домаћинстава. Тако су средства прикупљена из фондова добили имућни трговци и чиновници – управо они који су се зеленаштвом и бавили, пласирајући ова „нова“ средства по „много повољнијим условима“ него до сада – смањујући њихову (зеленашку) камату са 20% на 12%.

4 Поред покушаја са давањем повољних кредита код Управе фондова, држава је предузимала и разне друге мере за заштиту сељачког поседа. Једна од најпознатијих било је тзв. окућје – којим је одређен минимум земљишног поседа по пореском обвезнику (од 1873. године тај минимум је износио шест дана орања или око пет хектара). Међутим, та мера није успела да спречи продају и уситњавање поседа, него је само успорила пауперизацију сељаштва. У Србији је крајем 1897. године 54,7% домаћинстава имало испод пет ха обрадиве земље, 27,6% имало је од 5 до 10 хектара, док је преко 10 ха имало само 17,7% домаћинстава (Обрен Благојевић, Економска мисао у Србији до Другог светског рата, Београд 1980, 91–92).

одобравања зајма он није могао одмах реализовати. А како сиромашни земљорадник није могао поднети додатне трошкове одласка и боравка у Београду, с неизвесним исходом кредитног захтева – он се одлучује да се и даље задужује код зеленаша, чији је „кредит“ истина био скупљи, али се до њега лакше и долазило5.

Такође, у том периоду у Србији није била уређена ни монетарна политика него је, условно речено, владао „валутни хаос“, који се састојао од разноврсног кованог новца (који се разликовао не само по пореклу, него и по квалитету и по тежини). Уређењу новчаног тржишта први пут се приступило 1867. године, када министар финансија Коста Цукић6 доноси одлуку о ковању „српског гроша“ (металног новца од бакра), којим је званично обустављено примање у промет турског и аустријског кованог новца. За ковање сопственог бакарног новца подигнут је зајам од руске Государствене банке у износу од 200.000 дуката. Приступило се ковању апоена од 5 и 10 бакарних гроша, будући да је донета одлука да се национална валута – „српски дукат“ састоји из 100 гроша7.

Следећи покушај да се оснује новчани завод у Србији био је у приватној режији и уз учешће страног капитала. Крајем шездесетих година XIX века група београдских трговаца на челу са Живком Карабиберовићем, „правитељственим банкером“, прихвата понуду Jakoba Hercla – заступника Franko-Ungarrische банке из Пеште, да се у Београду оснује новчани завод под 5 М. Гломазић, н. д., 27–29. Тек са изменама закона о Управи фондова из 1898. године ова појава ће почети да се искорењује. Завод ће се реорганизовати и поставити на чисто банкарским принципима, са правом да сам врши егзекуцију продаје заложених непокретности – пошто је пракса доказала да наплата кредита путем продаје хипотеке преко судских органа, услед њихове подложности корупцији – или није поуздана или иде доста споро. Након извршених персоналних промена унутар Управе држава је преузела гаранцију за целокупно њено пословање, што је повратило поверење у новчане заводе код становништва и резултирало растом штедних улога са 4 милиона (1898) на 6,7 милиона динара (1903. године). До почетка Првог светског рата Управа фондова је постала једини српски новчани завод који је успео да пласира своје хартије од вредности и на међународним берзама.6 Коста Цукић (1826–1879), први истакнути економиста и први творац једног релативно потпуног економског система у Кнежевини Србији – осим ковања бакарног новца, оснива Управу фондова, уводи државну статистику, доноси законе о панађурима (сајмовима) и рудницима, извршава готово све припреме за оснивање Народне банке, жели да промени порески сyстем заснован на превазиђеној главарини и да га замени модерним пореским системом – који има за основу приход, као и друге економске реформе. Међутим, друштвено-економске прилике И прерана смрт нису му дозволиле да то реализује (О. Благојевић, Економска мисао у Србији…, н. д., 103–105).7 Производне снаге НР Србије, Београд 1953, 8. Мада су исковани апоени од 10 и 5 гроша (пара), количина тог ситног новца била је довољна да одговори потребама новчаног промета. Од 10 пара било је исковано 9 милиона комада (900.000 дуката), а од 5 пара 3 милиона комада (150.000 дуката), тако да се у промету налазило укупно 1,05 милиона дуката.

именом Прва српска банка. Фебруара 1869. године Министарство финансија је дозволило оснивање првог приватног новчаног завода на тлу Србије. Према статуту, Банка је основана као акционарско друштво са почетним капиталом од милион дуката, подељеног на 25.000 акција номиналне вредности од 40 дуката. Половину акционарског капитала требало је да уплати страни оснивач – Француско-угарска банка, док су другу половину у обавези били да обезбеде београдски трговци. Међутим, Прва српска банка је отпочела са радом 2. октобра 1869. године, али са уплаћеном главницом од свега 200.000 дуката8. Банка није успела дуго да се одржи, услед чисто шпекулативног пословања у ком су материјално страдали не само њени оснивачи и повериоци, него и држава. Уместо да постане претходница организованог банкарског система у Србији, она је својим сломом 1871. године нанела тешке последице развоју банкарства, проузрокујући већ тада подозрење народа у новчане институције. Више од једне деценије након банкротства тог завода нико из кругова власника капитала – из страха од губитка, није ни помишљао да свој капитал пласира у оснивање новчаног завода било које врсте.

Услед неефикасног деловања Управе фондова и сумњивог пословања Прве српске банке, Намесничка влада је 21. октобра 1871. године донела одлуку о оснивању окружних штедионица. Оне се оснивају у Смедереву, Чачку, Ужицу, Крушевцу и Крагујевцу, са истим циљем као и Управа фондова – да буду ближе селу и ситном пољопривреднику и да покушају да искорене зеленаштво. Окружне штедионице нису биле акционарска друштва, него задруге за штедњу и кредит, које у ту сврху добијају на употребу општински и црквени новац, болничке прирезе И судске депозите до 1.000 дуката. Штедни улози, који су примани на „приплод“ били су лимитирани – од 10 гроша (минимум) до 1.200 дуката (максимум) И доносили су повериоцу 5% камате. Сходно тој одлуци, и кредити су одобравани у границама од 5 до 500 дуката, уз каматну стопу од 7% годишње. Зајмови су одобравани само становницима оног округа у ком се штедионица налазила, и то на рок од шест месеци до три године – уз хипотеку на непокретности или уз „гаранцију“ општинских власти. Првенствено право на кредит имало је сељаштво, јер им је новац био потребан из егзистенцијалних разлога – насталих услед елементарних непогода које су проузроковале лошу летину и ради 8 Лепосава Цвијетић, Прва српска банка, Историјски гласник 2–3, Београд 1964, 97–99.

исплате зеленашких дугова. Нажалост, ни покушај са окружним штедионицама није успео, јер су од седамнаест округа – колико их је тада било у Србији, оне биле отворене у свега пет, а тамо где су отворене новац је врло брзо био разграбљен. Аналогно Управи фондова, и овде је била учињена грешка тако што су највећи износи кредита одобравани оним људима који су се управо бавили зеленаштвом – и то без непокретне залоге (хипотеке), него само уз „гаранцију“ корумпираних општинских власти – које су биле краткотрајне, јер су се мењале заједно са релативно брзим променама владе. Таква „кредитна политика“ врло брзо је довела стање пассиве (обавеза) далеко испред активе (потраживања), услед чега је неминовно долазило до затварања и тих новчаних завода9.

Нови моменат у сређивању монетарне политике догодио се 30. новембра 1873. године, када је донесен Закон о ковању српске сребрне монете, којим је званично уведен динар као основна новчана јединица – уместо дотадашњег дуката. Тада се по први пут почело размишљати и о оснивању српског емисионог завода, али се услед непостојања, пре свега политичких, а затим и материјалних и техничких средстава од тога одустало10. Тај закон је предвиђао да се укупно искује шест милиона динара, али је од тога реализовано само 3,6 милиона и то уапоенима од 5, 2, 1 и 0,50 динара.

Србији се никако није дало да формира „поштену“ банкарску установу којој ћесе веровати и која ће омогућити свеколики привредни и друштвени опоравак, који је Србији преко био потребан након добијања независности на Берлинском конгресу (1878), где се обавезала и на испуњење одређених финансијских обавеза (попут изградње саобраћајница, исплате турских поседника…), за које је требало имати сопственог новца. Као прва мера за решавање тих проблема доноси се Закон о српском народном новцу од 10. децембра 1878. године, којим је исковано 10 милиона златних динара у апоенима од 20 и 10 динара. Исте године Србија прилази и тзв. Латинској монетарној унији, чијом је

9 Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића ИИ, Београд 1990, 108–110.10 Никола Вучо, Привредна историја Србије, Београд 1955, 241. Осим наведених немогућности, владао је и велики отпор београдских трговаца – зеленаша (јединих власника новчаног капитала), којима је најмање одговарало оснивање централног новчаног завода, чији би првенствени задатак било давање повољних кредита.

одлуком („тежинска“) вредност динара изједначена са француским франком11.

Међутим, преузете обавезе на Конгресу приморале су Србију да приступи потпунијем уређењу и консолидацији финансијске политике. Први корак на том путу представљало је оснивање централног емисионог завода и успостављање организованог банкарског система.

После безуспешно поднетих предлога Народној скупштини из 1879. и 1881. године о оснивању Народне банке, пројекат предложен крајем 1882. године, на иницијативу министра Чедомиља Мијатовића12 коначно је прошао скупштинску процедуру и био верификован 6. јануара 1883. године. Основни циљ доношења Закона о Народној банци Краљевине Србије био је да се „јевтинијим капиталом и добро уређеним кредитом, трговина и радиност у земљи унапреде“13. Банка је основана као (приватно) акционарско друштво са почетним капиталом од 10 милиона динара, распоређеним на 20.000 акција номиналне вредности од 500динара.

У доста несређеним политичким приликама у земљи напредњачка влада је инсистирала да се прво – уз давање концесија, ангажује страни капитал у оснивању Народне банке, а тек након тога упути проглас становништву, општинама, цркви и осталим субјектима за упис акција код првог националног централног новчаног завода. За разлику од владе, јавно мњење је сматрало да Србија има расположивог (слободног) капитала, јер је „народни новац растурен по земљи и већином лежи безплодан и 11 Енциклопедија Југославенског лексикографског завода 4, Загреб 1968, 393. Латинска конвенција закључена је 1865. године у Паризу између Белгије, Швајцарске и Француске, са циљем да утврди паритете валута појединих европских земаља – чланица Уније, које су своје националне валуте везале за злато или сребро. Унија је одредила да српски динар треба да садржи 0,835 делова сребра и да има тежину 5 грама.12 Чедомиљ Мијатовић (1842–1932) – други истакнути економиста Србије у XИX веку, осим оснивања Народне банке, уводи сребрну монету, доноси закон о потпомагању индустријских предузећа, закон о шест дана орања – тзв. „окућје“, као и низ других закона везаних за реформу пореског система. Замерало му се што није знао да се „цењка са страним зајмодавцима“, што Народну скупштину није обавештавао о правом стању државних фи нансија и, на крају, што је био „претерано услужан и попустљив“, а то се тада за људе који се баве финансијама сматрало „великом маном“ (О. Благојевић, н. д., 126, 156; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића ИИ, н. д., 82). Међутим, касније анализе Мијатовићеве политике управо су доказале обратно, односно да је захваљујући искључиво тим својим „манама“ и способности да до новца дође по принципу „пошто-пото“ омогућио напредњацима да реализују свој реформаторски полет (С. Јовановић, Влада Милана Обреновића ИИ, н. д., 83).13 Споменица Народне банке Краљевине Југославије 1884–1934. (даље: Споменица НБЈ), Београд 1934, 15.

неупотребљен“14. Дајући лични пример нацији, представници крупног капитала, на челу са Ђорђем Вајфертом и још осморицом најимућнијих грађана Србије, откупили су читаву емисију првог кола акција Народне банке, тако да је држава подигла оснивачку главницу на 20 милиона динара емитујући нових 20.000 акција, па је 2. јула 1884. Народна банка отпочела са радом. Поседујући већинске пакете акција, највише управне функције додељују се Ђорђу Вајферту, Филипу Христићу, Тихомиру Марковићу, Марку Стојановићу, Јовану Ђурићу, Јови Крсмановићу, Николи Рашићу, Јакову Бајлонију и Михаилу Клидису. Вајферт је до 1889. године вршио дужност вицегувернера, а од 1890. па до 1926. непрекидно је обављао функцију гувернера. С тим у вези држи својеврсни светски рекорд који до сада нико није оборио15.

Народна банка је на почетку свога рада у погледу емитовања новца учинила грешку, јер је издавала велике апоене, од 100, 500 и 1.000 динара, који су гласили на злато, док су привреда и тржиште захтевали мање новчанице или пак емитовање монете са сребрном подлогом. Због тога су имаоци златних динарских новчаница журили да их на благајни Банке конвертују у злато, чиме се банчина подлога стално исцрпљивала16. Под таквим околностима, Народна банка није смела повећавати оптицај новчаница, што је резултирало вођењем кредитне политике у доста скромним размерама.

Некористан рат са Бугарском 1885. године још је више повећао оскудицу новца, те је влада Милутина Гарашанина била приморана да овласти Банку да отпочне са емитовањем сребрних новчаница у апоенима од 10 динара17. Тај новац није завршавао у касама Народне банке, јер се становништво није журило да га замењује за сребро, тако да га је Банка могла емитовати и у већим количинама него што јој је то њена златна подлога дозвољавала. На тај начин уједно је било решено питање кредитних односа – новца је било довољно у оптицају, почео је да циркулише и обавља своју функцију прометног средства.

14 Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића ИИ, н. д., 80.15 Борис Кршев, Један је Ђорђе Вајферт, НИН бр. 3104, Београд, 24. јун 2010.16 Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића ИИ, н. д., 83–85.17 Према Михајлу Вујићу – министру фи нансија од 1887. године, разлог неуспешног пословања Народне банке, између осталог, био је и у томе што Банка није кредитирала домаћу индустри ју и занатство, него искључиво спољну трговину, „јер су се тамо обављали крупни послови“, сматрајући да је „општа оскудица у новцу последица ослабљеног извоза земаљског“ (Димитрије Боаров, 12 апостола српских фи нансија, Београд 1997, 74).

Паралелно са оснивањем Народне банке поново се организују крупни београдски трговци и занатлије и 11. јула 1882. године оснивају Београдску задругу за међусобно помагање и штедњу. Основана са циљем да помаже средње слојеве српског грађанског друштва, Задруга је успела да за кратко време прикупи знатна средства и већ октобра исте године отпочне са давањем кредита. За тај новчани завод се може рећи да је први у Србији који је успешно пословао. Задруга је за 1888. годину остварила чисту добит у износу од 54.149 динара, која је била већа од њеног почетног капитала (50.000 динара) и, противно задружним принципима, поделила је као дивиденду. Управа Задруге је 1890. године оценила да је она својим деловањем превазишла оквире задружне организације и одлучила да Београдску задругу трансформише у акционарско друштво18.

Под утицајем Народне банке, која је на основу статута почела са одобравањем кредита и за оснивање новчаних завода, долази до – за српске прилике, праве експанзије оснивања банака, штедионица и штедно-кредитних задруга. Међу првима се оснивају Београдски кредитни завод, Смедеревска кредитна банка, Ваљевска штедионица, Пожаревачка банка и Обреновачка штедионица. Тих неколико новчаних завода, основаних са доста скромним капиталима, захваљујући пре свега својој коректној кредитној политици, врло брзо наилазе на позитиван пријем код јавног мњења. Њихов добар глас допринео је да се полако отпочне са уклањањем присутног неповерења становништва у банкарске институције19.

Од 1885. године, када су почели са радом ти заводи, па до 1895. године – основана су укупно 63 новчана завода. Међутим, поново су се јавиле нежељене појаве карактеристичне за периоде тзв. првобитне акумулације капитала и зеленаштва. Већина приватних новчаних завода користила је могућност добијања

18 Производне снаге НР Србије, н. д., 14. Београдска задруга а. д. је први новчани завод из Србије који је своје пословање пренео и ван граница Краљевине, отварајући фи лијале у Скопљу и Солуну. (Настанак новчаних завода као акционарских друштава из штедно-кредитних задруга, услед превазилажења оквира пословања специфи чног за задругарство, постаће једна од основних карактеристика банкарства у Краљевини Србији.)19 О значају поверења писао је у то време и Чедомиљ Мијатовић, О условима успеха – писма Српској трговачкој омладини, Београд 1892, 27. („… Онај ко не држи реч, нема права да очекује да се меница с његовим потписом прима на есконтовање без устезања. Више но икад у историји трговине – кредит је постао велико и неопходно оруђе којим трговина ради, а њега не може бити без поверења и моралности. Без тога се не може ни у банку, а камоли на небо…“)

кредита код Народне банке, али је тај новац сада завршавао као средство за лично богаћење самих акционара централне банке. Наиме, у управном одбору Народне банке седели су људи који су уједно били и оснивачи појединих приватних банака и штедионица. Под таквим околностима, сасвим је разумљиво да је кредитна политика Банке вођена у интересу њених оснивача и њихових посредника у приватним банкарским установама. Каматна стопа Народне банке на кредите одобрене новчаним заводима износила је 6% годишње, али је крајњи корисник зајма, под видом разних провизија и трошкова, плаћао камату чак и до 20%, и то на месечном нивоу20.

Настала ситуација је поново претила да доведе у питање постојање здравог новчаног тржишта, тако да влада по хитном поступку, почетком 1896. године, доноси Закон о акционарским друштвима. Тај закон, иако писан по угледу на напредна европска акта из ове материје, дозволио је да већина одредби не буде санкционисана (постојање обавезног резервног фонда, права и обавезе чланова управних одбора, јавност годишњих извештаја о пословању итд.), што је у пракси значило продужетак малверзација и несавесног пословања. Исто тако, закон је предвидео и државни надзор над радом управних одбора, што такође никада није заживело21. Закон о акционарским друштвима је са незнатним изменама остао на снази пуних 50 година, преносећи стару праксу и навике и у нову државну заједницу – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца22.

Десет година касније – 1906, број новчаних завода у Србији се удвостручио, тако да их је укупно било 119, с тим што је седиште у Београду имала једна трећина банака (37). Глобално гледајући, већина новчаних завода, како по унутрашњости, тако и у Београду, пословала је са добитком, који је у просеку износио 12,5% у односу на оснивачки капитал.

20 О. Благојевић, н. д., 95.21 Производне снаге НР Србије, н. д., 18.22 Последњи покушај да се стане на крај зеленаштву у банкарству у Краљевини Србији учињен је 1908. године, али и он се показао безуспешним. Тада је Народна банка донела одлуку да ће кредитирати само оне новчане заводе који на банчину годишњу каматну стопу од 6% зарачунавају максимално додатну камату од 3%, тако да би камата на одобрене зајмове крајњим корисницима износила до 9%. На те услове од укупно 132 новчана завода у Србији пристала су свега 44 завода – углавном из Београда. Међутим, та средства нису употребљена за кредитирање привреде, него су одобравана новчаним заводима по унутрашњости, који су их поново одобравали, али уз знатно већу каматну стопу, која је износила и до 30% (Никола Вучо, Привредна историја Србије, н. д., 242).

Банкарство у Србији на крају 1906. године23

Укупно у Србији

Само уБеограду

%Бгд.

Број новчаних завода 119 37 31

Уплаћен почетни капитал 28.957.066 18.714.975 65

Стање штедних улога 35.223.484 15.258.149 43

Укупан промет 3.572.878.000 2.695.494.000 75

Остварена чиста добит 3.639.845 2.245.734 62

Укључивање Србије у размену светског капиталистичког система текло је веома споро. Разлози за то били су, пре свега, њена непосредна упућеност на јаче развијено тржиште Аустроугарске, које ју је држало на нивоу аграрног привеска. Изражено у процентима, готово 90% од укупног српског извоза (искључиво пољопривредни производи) одлазило је на тржиште Двојне монархије, док је 60% српског увоза (углавном луксузна роба и машине) потицало из ње. Повлашћеним царинским тарифама – омогућеним нераскидиво везаним економским уговорима који су датирали још из 1881. године (од тзв. „Тајне конвенције“ коју је из личних интереса потписао Милан Обреновић), Аустроугарска је дестимулативно деловала на развој српске привреде24. Управо та тесна повезаност економских и политичких интереса била је једна од највећих сметњи независном развитку Србије, јер је економска зависност повлачила за собом и политичку потчињеност. Временом се читав систем претворио у својеврсну фарсу, коју су тако добро знали да 23 Табела урађена на основу података објављених у: Историја Београда ИИ, Београд 1974, 422. Новчани заводи у унутрашњости (82) располагали су са свега 10.242.091 динар оснивачког капитала или 54,7% у односу на београдске новчане заводе, али је, с обзиром на ту величину, стање штедних улога код њих било готово удвостручено (195%), тј. однос сопствених и туђих средстава налазио се у размери 1:2, док је тај однос код београдских банака износио 1:0,824 Димитрије Ђорђевић, Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906–1911, Београд 1962, 16–17

искористе и прикажу у својим делима најпознатији српски реалисти као што су Милован Глишић (1847–1908), Бранислав Нушић (1864–1938) и Радоје Домановић (1873–1908).

Преврат од 29. маја 1903. године означио је прекретницу у том смислу, отварајући услове за владавину грађанске демократије, а на привредном плану за почетак процеса економског осамостаљења. Први задатак пред којим се нашао нови режим било је оздрављење болесних финансија путем подстицања националне штедње, осмишљене кредитне политике, преуређења државног рачуноводства, скупштинског надзора над ставкама буџета и општим правцима развоја свеукупне привреде. Све више се осећала присутност француског и енглеског капитала у финансирању изградње железничких пруга (које је Србија преузела са добијањем независности), рударству, трговини, као и у оснивању мешовитих новчаних завода25.

Велики камен спотицања у развоју банкарства у Србији била је и његова исполитизираност, односно страначка обојеност. Тако су радикали „држали“ Земаљску и Извозну банку, либерали Врачарску штедионицу, самосталци Прометну банку, док су у Народној банци већину чинили напредњаци. Политичка издиференцираност новчаних завода била је још присутнија у унутрашњости земље, где су се пре свега кредитирале изборне кампање и гласачке машине, а не захтеви привреде. Страначка превирања и честе смене влада ограничавале су емисионе могућности Народној банци. Како у том периоду привредни субјекти још увек нису били навикнути на задужења код централног новчаног завода, једини зајмотражиоци остали су држава и поједини новчани заводи. Међутим, услед присутне оскудице у новцу, ови „потенцијални“ корисници кредита били су приморани да се за новчана средства обраћају страним повериоцима. Тим кредитима је претила опасност да буду нагло повучени, због евидентно могућег негативног развоја спољнополитичких догађаја, јер је међународна блоковска

25 Љиљана Алексић-Пејковић, Односи Србије са Француском и Енглеском 1903–1914, Београд 1965, 253–263. Државне фи нансије Краљевине Србије постале су по први пут стабилне за време енергичног министра фи нансија Лазе Пачуа (1853–1915), иначе лекара по струци, који је „успео да излечи фи нансије Србије“ и оствари буџетски суфи цит обилазећи европске престонице у потрази за што повољнијим кредитима. Творац је закона о државном рачуноводству из 1910. године (О. Благојевић, Економска мисао у Србији…, н. д., 475–476).

подељеност проузроковала честе кризе које су доводиле свет до ивице рата.

Основни повод за почетак тзв. царинског рата и првих санкција Србији, које су се у почетној фази манифестовале затварањем њених северозападних граница, било је тзв. „топовско питање“, тј. питање да ли ће Краљевина Србија набавити топове од аустријске (чешке) Шкоде или француског Крезоа. Никола Пашић је сматрао да топове треба купити од Француза, не само због повољнијег кредитног аранжмана са француским банкама, него пре свега зато што су и Бугари набавили топове од француског произвођача. Српска влада се руководила скорашњим ступањем на снагу (марта 1906) царинског савеза са Бугарском, који је требало да прерасте економске оквире и прошири се на поље политичко-војног савеза. Аустроугарска се противила сваком облику зближавања балканских народа – посебно Србије и Бугарске, сматрајући то директним угрожавањем властитих интересних сфера на Балкану и могућом широм интеграцијом словенских народа, а то би се већ тицало њене територијалне целовитости26.

Царински рат (1906–1911) је за Србију био силом прилика наметнута школа модернизације, у којој је она успела да освоји тржишта других западноевропских земаља, да привуче њихов капитал, пређе на прерађивачку привреду, успостави боље саобраћајне везе и стабилизује своје фи нансије.

До царинског рата страни капитал је био присутан само у банци Андрејевић & Цо. и у Српској кредитној банци27. У банку Андрејевић & Цо. је био инвестиран немачки и мађарски капитал преко учешћа у акционарском капиталу Берлинер Ханделсгеселлсцхафта и Пестер Унгарисцхе Цоммерзиалбанке,

26 Владимир Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, Београд 1992, 80– 81.27 Историја српског народа ВИ-1, Београд 1983, 102–105. До првог значајнијег продора страног капитала у Србију долази крајем XИX века преко државних зајмова за изградњу железнице, наоружање и покривање буџетских дефи цита. Иако је већина тих кредита била неповољна, Краљевина Србија је давала гаранције у виду концесија на природне ресурсе (Борски рудници) или је била приморана да добијени зајам утроши у земљи даваоцу – купујући њихове машине или наоружање. Српска држава је убрзо постала презадужена, тако да банке повериоци тзв. „Карлсбадским аранжманом“ из 1895. године врше конверзију државних дугова, којим је де фацто покривено државно банкротство. Отплата новонасталог дуга пренета је на Управу државних монопола, у коју су ушли представници немачких и аустроугарских банака – не би ли на тај начин контролисали трошење монополских прихода од дувана, соли, петролеума и шибица. То је у суштини значило почетак страног туторства над српским државним фи нансијама.

док је у Српску кредитну банку био пласиран аустријски капитал путем Лäндербанке из Беча28. У току царинског рата страни капитал све слободније наступа јер је, стицајем околности, он био тај који је диктирао услове под којима ће ући у Србију, а не њени политичари. Тако француски капитал оснива Француско-српску банку (Banque Franco-Serbe) са седиштем у Паризу и филијалом у Београду, чешки капитал отвара филијалу Прашке банке, док јеврејски капитал учествује у оснивању Колонијалне банке. Те банке су имале великог утицаја на сређивање кредитне политике, омасовљење штедње и отварање нових новчаних завода у Србији. Француско-српска банка је пред балканске ратове постала синоним за читаву привреду Краљевине Србије29.

Уочи Првог балканског рата број новчаних завода у Србији попео се на 187, од чега су 44 банке биле из Београда. Иако је раст броја банка у унутрашњости био прогресивнији него у Београду, оне се ни по чему нису могле поредити са београдским новчаним заводима. Параметри односа величина између београдских и новчаних завода по унутрашњости остали су приближни онима из 1906. године. Једино се у односу на укупно уплаћени основни капитал (51,2 милиона динара) проценат учешћа београдских банака смањио са 65% на 57% (29,2 милиона динара). Од укупног броја новчаних завода у Србији у кредитним „односима“ са Народном банком стајало је 68 банака или 36%, што је само указивало на чињеницу да су и новчани заводи по унутрашњости постепено почели да прихватају кредитне услове централне банке30. Међутим, са избијањем Првог светског рата позитивна кретања у развоју српског банкарства била су прекинута, с обзиром на то да су окупационе власти забраниле рад свим новчаним заводима. Рат је Србији донео велика страдања, како у људству тако и на пољу материјалних добара, док је са банкарског аспекта готово потпуно уништио документацију која се односила на дужничко-поверилачке односе.

Наглашена државна иницијатива у оснивању и развоју банкарства била је основна карактеристика банкарства у Србији

28 Андреј Митровић, Берлинер Ханделсгеселлсцхафт и Србија, Зборник Филозофског факултета у Београду 15, Београд 1985, 167; Андреј Митровић, Пестер Унгарисцхе Цоммерзиалбанк на Балкану до 1918, Зборник Матице српске за историју 34, Нови Сад 1986, 43.29 Борис Кршев, Оснивање Француско-српске банке, Новосадски банкар 25–26, Нови Сад 1994,30 Никола Станаревић, Београдске банке у 1912. години, Економист 20, Београд 1913, 4.

до 1914. године. Остале одлике србијанског банкарства представљају велики број новчаних завода, њихова политичко- страначка и локална припадност, кратко трајање услед зеленашког односа у кредитној политици и мала снага оснивачког капитала. Свега осам новчаних завода је имало почетни капитал изнад милион динара, док су сви остали (179) били са главницом испод 300.000 динара31. Слабу страну већине новчаних завода представљали су и њихови резервни фондови који нису прелазили 10% од висине почетног капитала. Мере које је спроводила Народна банка у циљу фузионисања и повећања главнице новчани заводи у унутрашњости успели су да изиграју, претварајући се у командитне банкарске радње, преко којих су и даље обављали своју зеленашко-кредитну активност. Литература

Алексић-Пејковић, Љиљана, Односи Србије са Француском и Енглеском 1903–1914, Београд 1965.

Благојевић, Обрен, Економска мисао у Србији до Другог светског рата,Београд 1980.

Боаров, Димитрије, 12 апостола српских фи нансија, Београд 1997.

Ћоровић, Владимир, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, Београд 1992.

Цвијетић, Лепосава, Прва српска банка, Историјски гласник 2–3, Београд 1964.

Ђорђевић, Димитрије, Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906–1911, Београд 1962.

Енциклопедија Југославенског лексикографског завода 4, Загреб 1968.

Гломазић, Момир, Историја Државне хипотекарне банке 1862–1932, Београд 1933.

Историја Београда ИИ, Београд 1974.31 Никола Вучо, Привредна историја Србије, н. д., 243. Већина малих новчаних завода по унутрашњости, приликом свог конституисања, оснивана је са капиталом дискутабилног порекла. Наиме, акционари су шпекулисали на тај начин што су акције куповали за менице и гаранције сумњиве вредности, а не за готов новац. Тако су могли да добију већи број акција и неправедно учествују у расподели остварене добити. Акције са оваквом подлогом уносиле су несигурност у пословању новчаног завода, јер су конвертоване у готов новац, који је најчешће потицао од штедних улога или корисника краткорочних кредита. Отуда су такви новчани заводи врло брзо били ликвидирани, а штетне последице које су проузроковали – пре свега неповерење грађанства у новчане институције, остајале су да трају.

Историја српског народа ВИ-1, Београд 1983.Јовановић, Слободан, Друга влада Милоша и Михаила

(1858–1868), Београд 1990.Јовановић, Слободан, Влада Милана Обреновића ИИ,

Београд 1990.Кршев, Борис, 150 година банкарства у Србији, ВРЕМЕ бр.

1128, Београд, 16. август 2012.Кршев, Борис, Један је Ђорђе Вајферт, НИН бр. 3104,

Београд, 24. јун 2010.Кршев, Борис, Оснивање Француско-српске банке, Новосадски банкар 25–26,Нови Сад 1994.Мијатовић, Чедомиљ, О условима успеха – писма Српској

трговачкој омладини, Београд 1892.Митровић, Андреј, Берлинер Ханделсгеселлсцхафт и Србија, Зборник Филозофског факултета у Београду 15, Београд 1985.Митровић, Андреј, Пестер Унгарисцхе Цоммерзиалбанк на

Балкану до 1918,Збор ник Матице српске за историју 34, Нови Сад 1986, 43.Производне снаге НР Србије, Београд 1953.Споменица Народне банке Краљевине Југославије 1884–

1934, Београд 1934.Станаревић, Никола, Београдске банке у 1912. години, Економист 20, Београд 1913.Вучо, Никола, Привредна историја Србије, Београд 1955.

MAIN CHARACTERISTICS OF BANKING IN SERBIAUNTIL WORLD WAR I

ABSTRACT: This paper deals with the historical analysis of the emergence and development of the fi rst fi nancial institutions in Serbia

in the second half of the nineteenth century to the outbreak of the First World War. The relatively slow

penetration of capitalist relations and the state-specifi c legal status of Serbia, led to the delay and the banking sector. To stop more widespread usury, the Belgrade authorities trying to establish legal institutions to deal with the banking activity. Thus, the fi rst created Department funds, which are established after other banks in Serbia. However, all this is very slow, accompanied by numerous machinations and scandals, leading to a lasting distrust of the people in the banking institutions. Thanks freer penetration of foreign capital during the so-called. “Customs of War”, that confi dence is gradually returning, and banking is beginning to acquire a role in society that he belongs.

KEY WORDS: banking, Serbia, Funds Management, the National Bank, George Weifert.