Stiv BeriAfera Kolumbo

Sajmonu Lipskeru, mom književnom agentu kome dugujemveliku zahvalnost

Petsto godina su istoričari promišljali o pitanju: Ko je bio KristiforKolumbo?

Odgovor se, jednostavno, krije u drugom pitanju.Ko želite da on bude?

JAMAJKA

1504. GODINA

PREDGOVORKristifor Kolumbo je shvatio da je odlučujući trenutak sam

prilazak. Njegova grupa se protekla tri dana s mukom probijala najug, kroz bujnu šumu ove tropske zemlje, postojano se sve višeuspinjući. Od svih ostrva koja je otkrio od svog prvog iskrcavanja uoktobru 1492. godine, ovo je bilo najlepše koje su njegove oči videle.Uske poljane oivičavale su njegovu stenovitu obalu. Planine suformirale maglovitu kičmu kopna, postepeno se uzdižući sa zapadado najviše tačke na ovom mestu, na istoku, na izuvijanom lancuplaninskih vrhova koji su ga sada okruživali. Veći deo tla bio jesastavljen od poroznog krečnjaka prekrivenog plodnom crvenomzemljom. Neverovatan niz šarolikih biljaka bujao je ispod debelihstabala netaknute šume, čiji su rast podsticali vlažni vetrovi koji suduvali bez prestanka. Domoroci koji su ovde živeli nazivali su ovomesto Zajmakom, za šta je saznao da znači »ostrvo izvora« -prikladno, jer je vode svuda bilo u izobilju. Pošto su Kastiljancizamenili Z sa J, počeo je da naziva ostrvo Jamajkom.

»Admirale.«Stao je i licem se okrenuo prema jednom od svojih ljudi.»Nije daleko«, rekao mu je De Tores, pokazujući napred. »Dole

niz greben do zaravni, a onda preko do čistine.«Luis je plovio sa njim na sva tri prethodna putovanja, uključujući

i ono iz 1492. godine, kada su prvi put zakoračili na ove obale.Razumeli su se i verovali jedan drugom.

Nije mogao da kaže isto i za šest domorodaca koji su vuklisanduke. Bili su bezbožnici. Pokazao je na dvojicu koji su nosilijedan od manjih sanduka i pokazao im rukama da budu pažljivi. Bioje iznenađen što je drvo od kog je sanduk napravljen posle dvegodine i dalje bilo očuvano. Nisu ga izrešetali crvi, kao što su prošlegodine uradili sa koritom njegovog broda. Proveo je godinu dananasukan na ovo ostrvo.

Ali njegovo zarobljeništvo je sada bilo završeno.

»Dobro si odabrao«, rekao je De Toresu na španskom.Nijedan od domorodaca nije znao taj jezik. Još trojica Španaca

su pratili njega i De Toresa, a svaki od njih je pažljivo biran. Meštanisu prisilno regrutovani, podmićeni obećanjem o još sokolarskihzvončića - drangulija čiji ih je zvuk naizgled opčinjavao - samo akoodvuku tri nosiljke u planine.

Započeli su putovanje u zoru, sa livade u šumi koja je izlazila nasevernu obalu, dok je obližnja reka sipala svoju blistavu hladnu voduniz glatke stene, stvarajući vir za virom, i konačno se u poslednjemsrebrnastom zaronu obrušavajući u more. Neprestano zujanjeinsekata i cvrkut ptica postajali su sve glasniji, sada već dostižućisilovit vrhunac. Za probijanje uza šumovitu padinu bio je potrebannapor i svima je ponestalo daha, odeća im je bila natopljena znojem,dok im se po licu nataložila prljavština. Sada su se ponovo spuštali,u plodnu dolinu.

Prvi put posle mnogo vremena, osećao se podmlađeno.Voleo je ovu zemlju.Prvo putovanje 1492. izvedeno je pod njegovim ličnim

vodstvom, nasuprot savetima takozvanih učenih ljudi. Osamdesetsedam ljudi odvažilo se na put u nepoznato, vođeno snagomnjegovog sna. Decenijama se mučio da sakupi sredstva, prvo kodPortugalaca, zatim kod Španaca. U Sporazumu iz Santa Fea,potpisanom između njega i španske krune, obećan mu je statusplemića, deset posto svih bogatstava i uprava nad morima kojaotkrije. Izvanredan dogovor na papiru, ali Fernando i Izabela nisuispunili svoj deo. Proteklih dvanaest godina, otkako je on uspostavioono što su svi nazivali Novim svetom, španski brodovi su jedan zadrugim plovili na zapad, a nijedan nije imao odobrenje od njega kaoadmirala Okeanskog mora.

Kurve. Lažljivci.Svi oni.»Tamo«, doviknuo je De Tores.Zaustavio se na padini i između drveća pogledao preko hiljada

crvenih cvetova koje su domoroci nazivali šumskim plamenovima.Primetio je bistro jezerce, ravno poput stakla, u koji je uticala i iz kogje isticala hučeća tekuća voda.

Prvi put je posetio Jamajku 1494. godine, na svom drugomputovanju, i otkrio da njenu severnu obalu naseljavaju isti domorocikoje je zatekao i na okolnim ostrvima, samo što su ovdašnji bili višeneprijateljski nastrojeni. Možda je njihova bliskost sa Karibima, kojisu živeli na istoku Portorika, bila odgovorna za tu agresivnost. Karibisu bili divlji ljudožderi koji su razumevali samo silu. Učeći na osnovuprošlih iskustava, odaslao je strelce i pse krvoslednike da se napočetku postaraju za Jamajkance, ubivši nekoliko njih, surovo seophodeći prema ostalima, dok svi nisu jedva dočekali da sepovinuju.

Zaustavio je napredovanje povorke na ivici jezerceta.De Tores mu je prišao i šapnuo: »To je ovde. To je to mesto.«Znao je da će ovo biti poslednji put da boravi u svom Novom

svetu. Imao je pedeset jednu godinu i uspeo je da okupi impresivnuzbirku neprijatelja.

Njegovo prošlogodišnje iskustvo bilo je dokaz za to, na ovomčetvrtom putovanju koje je od početka bilo osuđeno na propast. Prvoje proučavao obalu onoga za šta je počeo da veruje da je kontinent,čija se linija kopna protezala u beskraj, sa severa na jug sve dokle jeplovio. Nakon što je dovršio to preliminarno izviđanje, nadao se daće se iskrcati na Kubu ili Hispaniolu, ali njegovi brodovi nagrizenicrvima stigli su samo do Jamajke, gde je oba nasukao na obalu ičekao spasioce.

Niko nije došao.Guverner Hispaniole, njegov zakleti neprijatelj, odlučio je da ga

prepusti smrti, zajedno sa njegovih 113 ljudi.Ali to se nije desilo.Umesto toga je nekoliko hrabrih ljudi odveslalo u kanuu do

Hispaniole i vratilo se sa brodom.Da, zaista je sakupio mnogo neprijatelja.Oni su uspeli da mu poreknu sva prava koja je nekada imao na

osnovu Sporazuma. Uspeo je da zadrži svoje plemićko i admiralskozvanje, ali to nije značilo ništa. Naseljenici u Santo Domingu su sečak pobunili i prisilili ga da potpiše ponižavajuću nagodbu. Pre četiriužasne godine vratio se u Španiju okovan u lance i pod pretnjom daće mu se suditi i da će završiti u zatvoru. Ali kralj i kraljica su mu dali

neočekivano pomilovanje, a zatim mu odobrili sredstva i odobrenjeza četvrtu plovidbu.

Čudio se njihovim motivima.Izabela je delovala iskreno. Ona je bila pustolovnog duha. Ali sa

kraljem je bio drugačiji slučaj. Fernandu nikada nije bilo stalo donjega i otvoreno je govorio da svako putovanje preko zapadnogokeana deluje kao glupost.

Naravno, to je bilo pre nego što je ostvario uspeh.Sada je Fernando želeo samo srebro i zlato.Kurve. Lažljivci.Svi oni.Mahnuo je rukom dajući znak da se nosiljke spuste. Tri njegova

čoveka su pomogla u tome, pošto je svaki od sanduka bio težak.»Stigli smo«, viknuo je na španskom.Njegovi ljudi su znali šta im je činiti.Isukali su mačeve i urođenici su ubrzo isečeni na komade.

Dvojica su stenjala na zemlji, ali utišali su ih ubodi gvozdenimšipkama u grudi. Njihovo ubistvo njemu nije značilo ništa, nisu bilivredni da udišu isti vazduh kao Evropljani. Sitni, bakrenosmeđi, golikao od majke rođeni, nisu imali pismo ni čvrsta verovanja. Živeli su uselima kraj mora i, koliko je primetio, nisu postigli ništa osim dauzgaje nešto useva. Predvodio ih je čovek zvan kačike, sa kojim sesprijateljio tokom godine provedene na ostrvu. Kada je juče poslednjiput spustio sidro pored severne obale, kačike mu je dao šest ljudi.

»Jednostavan izlet do planina« rekao je poglavici. »U trajanju odnekoliko dana.«

Znao je dovoljno njihovog aravačkog jezika da saopšti svojzahtev. Kačike je obznanio da je razumeo i da pristaje, pokazujući kašestorici koji će nositi sanduke. On se naklonio u znak zahvalnosti iponudio kao poklon nekoliko sokolarskih zvončića. Hvala nebesimašto ih je poneo dovoljno sa sobom. U Evropi su ih vezivali za kandžedresiranih ptica. Bili su bezvredni. Ovde su bili čvrsta valuta.

Kačike je prihvatio isplatu i uzvratio naklonom.Imao je posla sa ovim vođom još dva puta ranije. Sklopili su

prijateljstvo. Razumevanje. Koje je on iskoristio u punoj meri.Kada je prvi put posetio ostrvo 1494, zaustavivši se na dan da

zapuši pukotine u svom brodu i obnovi zalihe vode, njegovi ljudi su

primetili fine komadiće zlata u bistrim potocima. Nakon što je ispitaokačikea, saznao je za mesto gde je grumenje zlata bilo veće, nekočak i veličine zrna pasulja.

Mesto na kome je sada stajao.Ali, za razliku od prevrtljivih španskih vladara, njega nije

zanimalo zlato.Njegov cilj je postao veći.Nije skidao pogled sa De Toresa, i njegov stari prijatelj je znao

šta sledi. Sa mačem u ruci, De Tores je uperio sečivo u jednog odtrojice Španaca, niskog i zdepastog čoveka posivelog lica.

»Na kolena«, naredio je De Tores dok je čoveku oduzimaooružje.

Druga dvojica vojnika podigla su mačeve u znak podrške.Zarobljenik je kleknuo.Kolumbo se suočio sa njim. »Da li si me smatrao toliko glupim?«»Admirale…«Podigao je ruku da ga utiša. »Pre četiri godine vratili su me u

Španiju u lancima i lišili me svega što je po pravu bilo moje. Zatim,isto tako naglo, sve to je vraćeno.« Zastao je. »Sa samo nekolikoreči, kralj i kraljica su mi oprostili sve ono što sam navodno uradio.Da li su me smatrali neznalicom?« Ponovo je zastao. »Jesu. A to jenajveća od svih uvreda. Godinama sam molio za sredstva dapreplovim okean. Godinama su me odbijali. A ipak, pomoću jednogpisma kruni, dodeljen mi je novac za ovo četvrto putovanje. Jedanzahtev, i sve mi je obezbeđeno. Tada sam znao da nešto nije uredu.«

Mačevi su i dalje bili upereni u zarobljenika. Nije mogao ni damrdne.

»Ti si uhoda«, rekao je Kolumbo. »Poslat ovamo da šaljeizveštaje o onome što radim.«

Pogled na ovu budalu izazvao mu je gađenje. Čovek jepredstavljao sve izdajstvo i bedu koje je bio prisiljen da podnosi urukama španskih lažljivaca.

»Postavi pitanje na koje su tvoji dobročinitelji hteli da znajuodgovor«, zatražio je Kolumbo.

Čovek je ostao tih.»Postavi ga, rekao sam.« Glas mu se pojačao. »Naređujem ti.«

»Ko si ti da bilo šta naređuješ?«, rekao je špijun. »Ti nisi Hristovčovek.«

Prihvatio je uvredu sa strpljenjem koje mu je dao težak život. Alivideo je da njegovi zemljaci nisu toliko spremni da oproste.

Pokazao je na njih. »Ni ovi ljudi nisu Hristovi.«Zarobljenik je pljunuo na tle.»Da li je tvoj zadatak bio da izveštavaš o svemu što se dešavalo

na putovanju? Da li su nosiljke koje smo ovde danas doneli bile onošto ih zanima? Ili su jednostavno u potrazi za zlatom?«

»Ti nisi bio iskren.«Nasmejao se. »Ja nisam bio iskren?«»Sveta majka crkva će se pobrinuti da budeš večno proklet u

paklenim vatrama.«Zatim je shvatio. Ovog čoveka je poslala inkvizicija.Najveći od svih neprijatelja.Plamen samoodržanja se razbuktao u njemu. Primetio je

zabrinutost u De Toresovim očima. Od dana kada je otišao izŠpanije, pre dve godine, znao je za ovaj problem. Ali, da li je bilo jošonih koji su poslati da gledaju i slušaju? Inkvizicija je spaljivala nahiljade ljudi. Mrzeo je sve ono što je ona predstavljala.

Ono što je danas ovde dovršavao bilo je smišljeno isključivo radionemogućavanja tog zla.

De Tores mu je već rekao da neće rizikovati da ga otkrijušpanski islednici. Nije želeo da ga vrate u Evropu. Nameravao je dase naseli na Kubi, mnogo većem ostrvu na severu. I druga dvojicaljudi koji su držali mačeve, mlađi, poletniji, doneli su, shodno tome,odluku da ostanu. I on je trebalo da se složi s tim, ali njegovo mestonije bilo ovde, iako je želeo da stvari stoje drugačije.

Spustio je pogled.»Englezi i Holanđani me zovu Kolumbus. Francuzi, Kolumb.

Portugalci, Kolom. Španci me znaju kao Kolona. Ali nijedno od ovihnije ime koje sam dobio po rođenju. Nažalost, ti nikada nećešsaznati moje pravo ime i nikada nećeš podneti izveštaj svojimdobrotvorima koji na njega čekaju u Španiji.«

Mahnuo je rukom i De Tores je zario mač čoveku u grudi.Zarobljenik nije imao vremena da reaguje.

Sečivo je istrgnuto napolje uz mučan zvuk i telo se sručilonapred, prvo udarajući u zemlju licem.

Sve veća lokva krvi natapala je zemlju.On pljunu na leš, kao što uradiše i drugi.Nadao se da će ovo biti poslednji čovek koga vidi da umire. Bio

je umoran od ubijanja. Pošto će se uskoro vratiti na svoj brod inapustiti ovu zemlju zauvek, neće biti kačikeove odmazde zbog šestubijenih. Drugi će platiti cenu za to, ali to nije bila njegova briga. Svesu to bili neprijatelji i on im nije želeo ništa osim patnje.

Okrenuo se i najzad proučio mesto na kome je stajao,primećujući svaku pojedinost koja mu je bila opisana.

»Vidite, admirale«, rekao je De Tores. »Kao da nas je samozlato usmerilo ka ovom mestu.«

Njegov stari prijatelj bio je u pravu.Izgledalo je kao da je tako.Budi hrabar kao leopard, lak kao orao, brz kao jelen i jak kao lav

da sprovedeš volju svog Oca na nebesima.Mudre reči.»Haj’te«, rekao je ostalima. »Pomolimo se da će današnja tajna

dugo ostati skrivena.«

SADAŠNJOST

PRVO POGLAVLJETom Sejgan je stezao pištolj. Razmišljao je o ovom trenutku cele

prošle godine, razmatrajući razloge za i protiv, najzad zaključivši daje jedan razlog za pretegnuo u odnosu na sve razloge protiv.

Jednostavno nije više želeo da živi.Nekada je bio novinar-istraživač Los Anđeles tajmsa sa dobrom

šestocifrenom godišnjom zaradom; jedan članak koji je potpisaonašao se na jednoj naslovnoj strani, a drugi je zauzeo mesto ugornjem delu druge naslovnice. Radio je širom sveta - u Sarajevu,Pekingu, Johanesburgu, Beogradu i Moskvi. Ali njegova specijalnostpostao je Bliski istok, mesto koje je dobro poznavao i gde je stekaougled. Poverljive podatke su mu nekada dostavljale na stotinedobrovoljnih informatora, ljudi koji su znali da će ih štititi po svakucenu. To je i dokazao kada je proveo jedanaest dana u zatvoru uVašingtonu, jer je odbio da otkrije svoj izvor za članak okorumpiranom kongresmenu iz Pensilvanije.

Taj čovek je završio u zatvoru.Tom je po treći put bio nominovan za Pulicerovu nagradu.Postojala je dvadeset jedna kategorija za nagrade. Jedna je bila

za isticanje u istraživačkom novinarstvu pojedinca ili ekipe, čiji je radobjavljen u jednom ili nizu novinskih članaka. Pobednici su dobijaliplaketu, deset hiljada dolara i mogućnost da dodaju tri dragocenereći - dobitnik Pulicerove nagrade - pored svog imena.

On je svoju nagradu osvojio.Ali su mu je oduzeli.Što je izgledalo kao priča njegovog života.Sve mu je oduzeto.Njegova karijera, ugled, kredibilitet, čak i samopoštovanje. Na

kraju je postao promašen kao sin, otac, muž, novinar i prijatelj. Prenekoliko nedelja skicirao je spiralu svog pada u beležnici, ustanovivšida je sve počelo kada je imao dvadeset pet godina i kada je tekizašao sa Univerziteta Floride, kao treći u klasi, sa diplomom izžurnalizma u ruci.

Onda ga je otac lišio nasledstva.

Aviram Sejgan je bio nepopustljiv.»Svi mi donosimo izbore. Dobre. Loše. Neodređene. Odrastao

si čovek, Tome, i doneo si svoje izbore. Sada ja moram da donesemsvoj.«

I to je i uradio.U istoj beležnici je označio uspone i padove. Neki su bili

odranije, kada je bio urednik novina u srednjoj školi i izveštač izkampusa na univerzitetu. Većina je bila iz kasnijeg perioda. Njegovuspon od pomoćnog novinara u rubrici vesti, preko novinara uredakciji, do višeg međunarodnog izveštača. Nagrade. Priznanja.Poštovanje kolega. Kako je jedan komentator opisao njegov stil?»Sveobuhvatno i prodorno izveštavanje obavljeno uz veliki lični rizik.«

Zatim njegov razvod.Otuđenje od jedinog deteta. Loše investicione odluke. Čak još

lošije životne odluke.Konačno, otkaz.Pre osam godina.I naizgled nikakav život posle toga.Većina prijatelja ga je napustila. Ali to je bila njegova greška

koliko i njihova. Kako se njegova depresija produbljivala, sve više sepovlačio u sebe. Začudo se nije okrenuo alkoholu ili drogama, aliništa od toga ga nikada nije privlačilo.

Samosažaljenje je predstavljalo njegovo opojno sredstvo.Zagledao se u unutrašnjost kuće. Odlučio je da umre ovde, u

kući svojih roditelja. Prikladno, na neki morbidan način. Debelenaslage prašine i zadah ustajalosti podsetio ga je da su oveprostorije tri godine zvrjale prazne. Nije odjavio komunalne usluge,plaćao je skroman porez na nekretninu i održavao travnjak tek tolikoda se komšije ne žale. Lane je primetio da iskrivljeno stablo dudatreba potkresati, a tarabu obojiti.

Mrzeo je da boravi na ovom mestu. U njemu je bilo previšeduhova.

Prošao je kroz sobe, sećajući se srećnijih dana. U kuhinji je jošmogao da vidi ćupove u kojima je njegova majka držala džem i kojisu nekada bili poređani na prozorskoj dasci. Pomisao na nju izazvalaje talas neuobičajene radosti koja je brzo uminula.

Trebalo bi da napiše poruku i objasni svoje postupke, okrivinekoga ili nešto. Ali kome? Niko mu ne bi verovao ako bi rekaoistinu. Na nesreću, baš kao pre osam godina, nije mogao da okrivinikoga osim samog sebe.

Da li će ikoga uopšte i biti briga kada ga ne bude više bilo?Njegovu ćerku sigurno ne. Nije razgovarao sa njom već dve

godine.Njegovog književnog agenta? Možda. Zaradila je dosta novca

od njegove uloge pisca iz senke. Bio je zapanjen koliko takozvanihbestseler pisaca beletristike ne ume da napiše ni reč. Šta je jedankritičar rekao u vreme njegovog sunovrata? »Pred novinaromSejganom je naizgled bila perspektivna karijera u pisanjubeletristike.«

Kreten.Ali je zapravo prihvatio taj savet.Pitao se - kako objašnjavaš to što sebi oduzimaš život? To je, po

definiciji, nerazuman čin. Što se, opet po definiciji, opireobjašnjavanju. Nadao se da će ga neko sahraniti. Imao je dostanovca u banci, više nego dovoljno za dostojanstvenu sahranu.

Kako će izgledati smrt?Da li si svestan? Možeš li da čuješ? Vidiš? Mirišeš? Ili je to

jednostavno večno crnilo. Bez misli. Bez osećaja.Bez ičega.Napolju je bio predivan martovski dan, podnevno sunce je

bleštalo. Florida je bila istinski blagoslovena divnim vremenskimuslovima. Kao Kalifornija, samo bez zemljotresa, u kojoj je živeo prenego što je otpušten. Nedostajaće mu toplota sunca u prijatnimletnjim danima.

Zastao je u lučnom prolazu i zagledao, se u salon. Majka ga jeuvek nazivala sobom. Ovde su njegovi roditelji zajedno provodilišabat. Gde je Aviram čitao iz Tore. Mesto gde su obeležavani JomKipur i praznici. Prisetio se kako je izgledala kositrena menoraupaljena na drugom kraju stola. Njegovi roditelji su bili predaniJevreji. Posle svoje bar micve i sam je prvo proučavao Toru, stojećiispred prozora podeljenog na dvanaest pregradaka, uokvirenogzavesama od damasta za koje su njegovoj majci bili potrebni čitavimeseci da ih sašije. Umela je da radi rukama, divna žena koju su svi

voleli. Nedostajala mu je. Umrla je šest godina pre Avirama, a on pretri godine.

Došlo je vreme da se ovo okonča.Razgledao je pištolj koji je kupio pre nekoliko meseci na izložbi

oružja u Orlandu, i zatim seo na sofu. Oblaci prašine su se digli, paponovo spustili. Setio se Aviramove propovedi o pticama i pčelamakoju je održao sedeći na istom ovom mestu. Njemu je bilo, koliko,dvanaest godina?

Pre trideset osam godina.Ali izgledalo je kao da je bilo prošle sedmice.Kao i obično, objašnjenja su bila gruba i sažeta.»Razumeš li«, upitao ga je Aviram. »Važno je da razumeš.«»Ne sviđaju mi se devojčice.«»Svideće ti se. Zato nemoj da zaboraviš šta sam ti rekao.«Žene. Još jedan neuspeh. Imao je nekoliko predivnih veza kao

mladić, i oženio se Mišel, prvom devojkom koja je pokazala ozbiljnozanimanje za njega. Ali brak se završio posle njegovog otpuštanja sposla, i nije više bilo žena posle sunovrata. Mišel je ostavila velikogtraga na njemu.

»Možda ću i nju uskoro videti«, promrmljao je.Njegova bivša žena poginula je pre dve godine u sudaru

automobila.Bilo je to poslednji put kada je razgovarao s ćerkom, a njene

reći bile su jasne i glasne. »Odlazi. Ona te ne bi želela ovde.«I otišao je sa sahrane.Ponovo se zagledao u pištolj, držeći prst na obaraču. Skupio je

snagu, udahnuo s mukom i namestio cev na slepoočnicu. Bio jelevoruk, kao skoro svaki Sejgan. Njegov stric, bivši profesionalniigrač bejzbola, rekao mu je dok je još bio dete da će zaraditibogatstvo u većim ligama ako bude mogao naučiti da baca loptukrivudavom putanjom. Talentovani levoruki igrači bili su retki.

Ali u sportu je takođe omanuo.Prineo je cev slepoočnici.Metal mu je dodirnuo kožu.Sklopio je oči i pojačao pritisak prsta na obaraču, zamišljajući

kako će početi njegov posmrtni govor. U utorak, 5. marta, novinar

istraživač Tom Sejgan oduzeo je sebi život u kući svojih roditelja uMaunt Dori na Floridi.

Malo jači pritisak i…Kuc. Kuc. Kuc.Otvorio je oči.Čovek je stajao ispred prednjeg prozora, dovoljno blizu oknima

da mu Tom vidi lice - stariji od njega, uredan, dostojanstven - i desnuruku.

Ruku kojom je držao fotografiju, pritisnutu na prozorsko staklo.Usredsredio se na sliku mlade žene koja je ležala raširenih ruku

i nogu.Kao da je vezana.Poznavao je to lice.Njegova ćerka.Ale.

DRUGO POGLAVLJEAle Beket ležala je na krevetu, ruku i nogu svezanih za šipke na

krevetu. Usta su joj bila zalepljena parčetom lepljive trake, što ju jeprisiljavalo da ubrzano diše kroz nos. Mala prostorija je bila mračna iuznemiravala ju je.

Smiri se, rekla je samoj sebi.Misli su joj se usredsredile na njenog oca.Tomasa Pitera Sejgana.Prezimena su im bila različita zahvaljujući braku koji je sklopila

pre tri godine, baš kada je njen deda Aviram umro. Loša zamisao odpočetka do kraja, pogotovo kada je njen muž zaključio da mu burmadaje pravo na neograničenu upotrebu njenih kreditnih kartica. Brak jepotrajao devedeset dana. Za razvod je bilo potrebno još trideset. Zaisplatu minusa na računima bilo je potrebno dve godine.

Ali ona je to obavila.Majka je naučila da nije dobro dugovati ljudima. Volela je da

misli kako joj je majka podarila karakter. Sam bog zna da to nijenasledila od oca. Njena sećanja na njega bila su užasna. Imala jedvadeset pet godina i nije mogla da se seti nijedne prilike da joj je tajčovek rekao da je voli.

»Zašto si se udala za njega?«»Bili smo mladi, Ale, i zaljubljeni, i proveli smo mnogo lepih

godina zajedno pre nego što su došle one ružne. Bio je to bezbedanživot.«

Dok se i sama nije venčala, nije razumela vrednost takvebezbednosti. Krajnji haos bio je bolji opis za taj kratki zajedničkiživot. Sve što je zadržala iz njega bilo je prezime, jer je svako bilobolje od Sejgan. I kad bi ga samo čula, prevrnuo bi joj se stomak.Ako treba da se podseća na neuspeh, neka to bar bude sećanje nanjenog bivšeg muža koje joj je, povremeno - pogotovo tokom onihšest dana na Turksu i Kajkosu1 - davalo trajne uspomene.

Isprobala je vezove koji su joj stezali ruke. Mišići su je boleli.Razmrdala ih je da bi se oslobodila grčeva i drugačije se namestila.Kroz otvoren prozor unutra je prodirao hladan vazduh, ali znoj joj je

orosio čelo, a košulja na leđima bila joj je vlažna pri dodiru samadracem. U njemu se zadržao nekakav zadah i pitala se ko je jošovde ležao pre nje.

Nije joj se dopadao osećaj bespomoćnosti koji je izazivalanevolja u kojoj se našla.

Zato se prisilila da opet razmišlja o majci, divnoj ženi koja ju jeobožavala i pobrinula se da dobije ocene neophodne da se upiše naUniverzitet Braun, a zatim i na postdiplomske studije. Istorija jeoduvek bila njena strast, a naročito istorija postkolumbovskeAmerike, od 1492. do 1800, kada je Evropa Novom svetu nametnulaStari.

Njena majka je takođe prevazišla lične probleme, oporavivši seod bola koji joj je doneo razvod i pronašavši novog muža. On je bioortopedski hirurg, divan čovek koji je brinuo za njih obe, potpunodrugačiji od njenog oca.

Taj brak je bio uspešan.Ali pre dve godine nesavesni vozač kom je bila oduzeta vozačka

dozvola projurio je kroz crveno svetlo i okončao život njenoj majci.Mnogo joj je nedostajala.Sahrana joj je ostala u živom sećanju, zahvaljujući neočekivanoj

pojavi njenog oca.»Odlazi. Ona te ne bi želela ovde«, rekla mu je dovoljno glasno

da bi ostali ožalošćeni mogli da čuju.»Došao sam da se oprostim od nje.«»Odavno si to uradio kada si se odrekao nas obe.«»Nemaš ti pojma šta sam uradio.«»Dobijaš samo jednu šansu da podižeš svoje dete. Da budeš

muž. Otac. Ti si svoju propustio. Odlazi. «Prisetila se njegovog lica. Praznog izraza koji nije otkrivao

mnogo toga što se zbivalo iza njega. Kao mlada devojka uvek sepitala šta je mislio.

Ali ne više. Kakve je to veze imalo?Ponovo je zategnula veze koje su je sputavale.Zapravo, moglo je i te kako da ima.

TREĆE POGLAVLJEBeni Rou slušao je lavež svojih pasa, cenjenih krvoslednika iz

skupog legla. Prvi put su doneti na Jamajku sa Kube pre tristagodina, potomci lovačkih pasa koje je preko Atlantika prevezaoKolumbo. Čuvena priča govorila je o tome kako su se, za vremeFernandove i Izabeline uspešne borbe za povraćaj Grenade odMavara, ove velike zveri gostile arapskom decom ostavljenom navratima džamija. To se navodno dogodilo jedva mesec dana prenego što je kopile Kolumbo prvi put zaplovio prema Americi.

I sve promenio.»Psi su blizu«, rekao je svojim pratiocima, dvojici poručnika od

poverenja. »Đavolski blizu. Slušajte lavež. Ubrzava se.« Kratko seosmehnuo pokazujući blistave bele zube, na koje je potrošio mnogonovca. »Prokleto im se sviđa kada je kraj blizu.«

Mešao je engleski sa lokalnim žargonom, znajući da je njegovimljudima bilo lakše da koriste zajedničko narečje - mešavinuiskvarenog engleskog, afričkog i aravačkog jezika. On je više voleopravilan engleski, što je bila navika koju mu je usadila majka unjegovim školskim danima. Pomalo neobično za nju i njega pošto su,uglavnom, u svemu voleli starinske principe.

Dvojica njegovih ljudi nosili su puške dok su se probijali krozvisije Jamajke ka onome što su Španci nazvali Sijeras de Bastidas -Utvrđene planine. Njegovi preci, odbegli robovi, koristili su brda kaoutvrđenje protiv svojih bivših gospodara. Nazivali su sebe Katavud,Jenkunkun, Čankofi. Neki kažu da su Španci nazivali te beguncecimarrons - neukroćeni, divlji - ili marrana, što je bio naziv namenjenlovcima na krmače i veprove. Drugi su pripisivali naziv francuskojreči marron, što je značilo odbegli rob. Bez obzira na njeno poreklo,reč se u engleskom na kraju iskvarila u Maroons.

A to ime se zadržalo.Ti preduzetni ljudi su izgradili gradove nazvane po svojim

osnivačima -Treloni, Akompong, Skots Hol, Mur i Čarls. Sparivali suse sa tainoskim ženama i prokrčili staze kroz netaknutu divljinu,boreći se sa piratima koji su redovno vršili invazije na Jamajku.

Planine su postale njihov dom, šume njihovi saveznici.

»Čujem Veliku Baku«, rekao im je. »To oštro kevtanje. To je ona.Ona će predvoditi. Uvek predvodi.«

Nazvao ju je po Grand Neni, marunskoj poglavarki izosamnaestog veka koja je postala veliki duhovni i vojni vođa. Njen likse sada nalazio na jamajkanskoj novčanici od 500 dolara, iako je taslika bila čist plod mašte. Nije postojao nijedan njen tačan opis iliportret - samo legende.

Predočio je sebi prizor koji se odvijao na kilometar odavde. Psi -ravni mastifu po krupnoći, krvosledniku po pokretljivosti i buldogu pohrabrosti - riđe i svetlosmeđe, istačkane nakostrešene dlake, trčalisu zajedno, sva četiri iza Velike Bake. Ona nikada nije dopuštala daijedan od mužjaka pojuri napred i, kao što je bilo nekada sa njenomimenjakinjom, niko nije osporavao njen autoritet. Jedan koji je topokušao završio je vrata slomljenog u njenim moćnim čeljustima.

Zastao je na ivici visokog grebena i osmotrio udaljene planinskeobronke prekrivene drvećem. Preovlađivalo je žbunje hibiskusa,zajedno sa stablima jama, mahagonijem, tikovinom, pandanuspalmom i debelim stabljikama bambusa. Pogled mu je privuklostablo nara, žilavo i tvrdo, i prisetio se čemu ga je naučila majka.»Nar vlada. On kaže onima koji ga izazivaju: ‘Moja volja za moćnalazi se u tvojoj volji da izdržiš.’«

Divio se toj snazi.Primetio je grupu radnika na jednoj planinskoj padini, dok su

poređani u nizu zamahivali krampovima i ašovima, a alatke imbleštale na suncu. Zamišljao je sebe na ovom mestu pre tri stotinegodina, kao jednog od Kolumbovih pogrešno nazvanih Indijanaca,kako u ropstvu dirinči za Špance. Ili kao, sto godina kasnije,Afrikanca doživotno potčinjenog engleskom vlasniku plantaže.

To su bili Maruni - mešavina prvobitnih Tainosa i dovezenihAfrikanaca.

Kao i on sam.»’Oćeš kreneš ka njima?«, upitao je njegov glavni zamenik.Znao je da se njegov čovek plaši pasa, ali je takođe i mrzeo

narko-bosove. Jamajka je bila pretrpana kriminalnim smećem.Narko-bos koji se sada nalazio na pola kilometra udaljenosti,progonjen strašnim čoporom kubanskih krvoslednika, smatrao jesebe nedodirljivim za vlasti. Njegovi naoružani razbojnici pretvorili su

Kingston u ratnu zonu, ubivši nekoliko nedužnih ljudi u unakrsnojvatri. Kap koja je prelila čašu bila je paljba po državnoj bolnici i školi,kada su pacijenti bili prinuđeni da se zaklone ispod kreveta, dok suučenici polagali ispite slušajući kako napolju zvižde meci. Zato jenamamio dona na sastanak - pozivi Benija Roua nikada se nisuodbijali - i zatim ga doveo u planine.

»Š’a si reko?«, upitao je nadmeni narko-bos na lokalnomnarečju.

»Govori engleski.«»Stidiš se onoga što si, Beni?«»Stidim se tebe.«»Sta nameravaš da uradiš? Da me uloviš?«»Ne ja.« Ne nameravam.Namerno se prebacio na žargon, da bi pokazao ovom čoveku

da se seća odakle je došao. Pokazao je pse koji su u svojimkavezima na kamionu. »Oni će to uraditi za mene. «

»A šta ćeš ti da uradiš? Da me ubiješ?«Odmahnuo je glavom. »Kerovi će i to da urade.«Osmehnuo se prisetivši se kako je kopile razrogačilo oči,

zadovoljan što zna da neko ko je ubijao ljude sa malo ili nimalorazloga zapravo zna za strah.

»Ti nisi jedan od nas«, procedio je don. »Zaboravio si ko si,Beni.«

Prišao je blizu, zaustavivši se na nekoliko centimetara odčoveka sa raskopčanom svilenom košuljom, izvezenimpantalonama, skupim mokasinama. Pretpostavljao je da je svrhaovakvog odevanja bila da ostavi utisak, ali malo je toga u vezi saovom budalom ostavljalo utisak. Bio je mršav kao trska, sa jednimsvetlucavim i jednim staklastim okom, i ustima punim pokvarenihzuba.

»Ti si ništarija«, rekao je dileru.»Dovoljno sam važan da bi ti mislio kako treba da umrem.«Zakikotao se. »Toliko jesi. A da mislim da si vredan poštovanja,

ustrelio bih te. Ali ti si životinja koju će psi sa uživanjem loviti.«»Vlada ti plaća da ovo radiš, Beni? Oni ne mogu to da rade, pa

su uzeli tebe da to radiš za njih?«»Radim to za sebe.«

Policija je dvaput pokušala da uhapsi nevaljalce, ali svaki put biizbili neredi u Kingstonu. Veoma je tužno što su kriminalci postalijunaci, ali narko-bosovi su bili pametni. Pošto jamajkanska vlada nijeuspevala da vodi brigu o svojim građanima, donovi su preuzeli stvar,dostavljajući hranu, gradeći opštinske centre, obezbeđujućimedicinsku pomoć, učvršćujući se u društvu.

I to je delovalo.Ljudi su spremni da se pobune kako bi sprečili da njihovi

dobročinitelji završe u zatvoru.»Imaš trideset minuta pre nego što otvorim kaveze.«Čovek je oklevao, a zatim shvatio da je Beni bio ozbiljan, pa

pojurio.Baš kao rob koji beži od svog gospodara.Beni je punim plućima udahnuo čist, planinski vazduh. Kolutovi

svetloplave izmaglice, gusti kao mleko, spustili su se na dalekeplaninske vrhove. Tri vrha su bila viša od 2.000, a jedan je dostizaoskoro 2.500 metara. Prostirali su se sa istoka na zapad, odvajajućiKingston od severne obale. Njihovi magloviti oreoli bili su tolikoupadljivi da su ih Englezi preimenovali u Plava planina.

Njegova dva čoveka stajala su pored njega, sa puškama naramenima.

»Drugi problem za danas«, rekao je, i dalje zureći u daljinu. »Dali on dolazi?«

»Stiže. Oni će sačekati u kamionima, dok ne budemo spremni.«Sva zemlja kilometrima uokolo pripadala je njemu. Većina

Maruna obrađivala je nekoliko kvadratnih metara koji su bili uvlasništvu nekog drugog, plaćajući godišnju zakupninu za tupovlasticu. Sada je on imao na desetine hiljada jutara zemlje ipuštao ih je da je obrađuju besplatno.

Psi su nastavili da laju u daljini.Pogledao je na sat.»Velika Baka se približava. Ona retko dopusti lovini da beži

duže od sat vremena. «Žestoki, dugonogi i obdareni neverovatnom izdržljivošću i

snagom, njegovi psi su bili dobro obučeni. Takođe su bili vešti upenjanju, sposobni da se uspnu na visoko drveće, kao što će

današnja lovina uskoro otkriti ako glupavo pomisli da će mu visokegrane pružiti sigurnost.

Kubanski krvoslednici su odavno odgajeni sa jednom svrhom.Da love odbegle crnce.Njegovi su bili progresivniji i lovili su i crnce i belce. Ali, kao i

njihovi preci, ubijali su samo ako se plen opirao. Inače bi ga opkolili,lajali i zastrašivali, držeći lovinu na mestu do dolaska njihovoggospodara.

»Krenućemo ka njima«, rekao je.Poveo je ljude kroz šumu. Nije bilo nikakve staze, samo gusto i

snažno rastinje. Jedan od njegovih ljudi izvukao je mačet i prosecaoput. Kada je ova reč u pitanju, uvek se vraćao narečju i izostavljao ana njenom kraju. Smešno je kako u nekim stvarima nije mogao da sekontroliše.

Vetar je hujao kroz grane.Kako bi se lako bilo sakriti među ovom paprati i orhidejama.

Niko te nikada ne bi pronašao. Što je i bio razlog zbog kog suBritanci na kraju doveli lovačke pse da progone svoje odbeglerobove.

Miris nije znao za granice.Pohitali su prema psima. Njegov čovek sa mačetom išao je prvi,

sekući rastinje. Uski zraci sunčeve svetlosti probili su se do tla.»Beni«, pozvao ga je njegov drugi čovek.Debeli sloj lišća na zemlji ublažavao je svaki korak i činio ga

lakim, što je takođe omogućavalo da se čuje poj ptica pevačica.Đonovi su mu strugali preko kamenja i stenja ispod pokrova od lišća,ali nosio je čvrste čizme. Uspeo je da se provuče kroz niske granedrveća i zatekao svoje ljude na jednoj šumskoj čistini. Ružičasti ibispoleteo je sa jednog udaljenog drveta, lepećući krilima kroz vazduh.Orhideje su davale boju čistini ispod nadstrešnice od visokih grana.

Opazio je izlomljeno kamenje raštrkano među papratima na tlu.Psi su počeli da zavijaju.Označavali su svoj uspeh.Saterali su svoj plen u škripac.Prišao je bliže i sagnuo se, proučavajući kamenje, neko veće i

usađeno u zemlju, dok su ostalo bile samo krhotine. Lišajevi i buđ

prekrivali su površinu kamenja, ali mogli su da se vide izbledeli obrisidavno napisanih slova.

Prepoznao je pismo.Hebrejsko.»Ima još«, rekli su njegovi ljudi, domahujući mu.Uspravio se, znajući šta su pronašli.Nadgrobne ploče.Groblje za koje nisu znali da postoji.Zakikotao se i nasmešio. »O, ovo je dobar dan, prijatelji moji.

Dobar dan. Naišli smo na blago.«Pomislio je na Zakariju Sajmona, i znao da će on biti zadovoljan.

ČETVRTO POGLAVLJEZakarija Sajmon ušao je u kuću. Tom Sejgan je čekao, i dalje

držeći pištolj. Zakarija se prisetio izveštaja koji je primio, sanapomenom da je ovaj čovek levoruk.

»Ko si ti?«, upitao je Sejgan.Predstavio se i pružio ruku, ali je Sejgan nije prihvatio. Umesto

toga je upitao: »Šta radiš ovde?«»Posmatrao sam te nekoliko dana.« Mahnuo je prema pištolju.

»Možda je dobro što sam naišao.«»Ta slika. To je moja ćerka.«Zakarija je ispružio sliku da bi je obojica videli. »Ona je moja

zarobljenica.« Gledao je kakva će biti reakcija na ovo. Pošto nijevideo nikakvu, upitao je: »Da li te je briga?«

»Naravno da me je briga. I imam pištolj.«Sejgan je mahnuo pištoljem, a Zakarija je procenio svog

protivnika. Visok, dečačkog, neobrijanog lica kome su tamne oči,naizgled hitre i prodorne, davale čvršći izraz. Kratka crna kosa nakojoj mu je zavideo, pošto je njegova odavno nestala. Malo toga nanjegovim rukama ili grudima je ukazivalo da se bavi fizičkimvežbama, još jedna pojedinost sažeto napomenuta u izveštaju, »neradi sklekove ni trbušnjake.« Ipak, Tom Sejgan je bio u izuzetnodobroj formi za pedesetogodišnjaka koji se ne kreće mnogo.

»Gospodine Sejgan, želim da ovo razumete. Od životne jevažnosti da mi poverujete kad ovo kažem.« Zastao je. »Nije mebriga da li ćete se ubiti. To je vaš život i možete sa njim raditi štaželite. Ali zahtevam nešto od vas pre nego što to uradite.«

Sejgan je uperio pištolj pravo u njega. »Idemo u policiju.«Zakarija slegnu ramenima. »To je vaš izbor. Ali moram da vam

kažem da se neće dogoditi ništa osim što će vaša ćerka iskusitinezamislivu patnju.« Podigao je fotografiju Ale Beket da bi je Sejganbolje pogledao. »Morate mi verovati. Ako ne uradite kao što tražim,vaša ćerka će patiti.«

Sejgan je stajao ćutke.

»Sumnjate u ovo što govorim. Mogu to da vidim u vašim očima.Možda kao što ste nekada sumnjali u izvor koji vam je pričao neštošto je moglo da posluži za pisanje neverovatnog članka. Morali steneprestano da se pitate: Da li je to istina? Da li je priča doterana? Ilijednostavno lažna? S obzirom na ono što vam se na kraju desilo,razumljivo je što sada sumnjate u moje reči. Evo mene, potpunogneznanca, koji se pojavljuje u najnezgodnijem trenutku, iznosećičudnovate zahteve.«

Skinuo je crnu putničku torbu marke tami sa ramena. Sejgan jenastavio da drži pištolj uperen u njega. Zakarija je otvorio kopče ipronašao svoj ajped.

»Moram vam nešto pokazati. Nakon što pogledate, ako i daljebudete želeli da u sve uključite policiju, neću vas u tome ometati.«

Položio je torbicu na pod i uključio ekran.Svetlo je zaslepelo Ale. Bleštavo. Neobično. Usmereno na nju

dok je ležala vezana za krevet. Začkiljila je omogućavajući očimakoje su je pekle da se prilagode, i najzad fokusiraju na sadaosvetljenu prostoriju.

Primetila je kameru. Malo udesno od lampe na podu,postavljenu na tronožni stalak, s objektivom okrenutim ka njoj.Majušno crveno svetlo ukazivalo je da je kamera snima. Rekli su jojda će njen otac direktno pratiti šta se događa. Povukla je vezoverukama i nogama, izvijajući vrat i okrećući glavu ka objektivu.

Mrzela je sputanost. Gubitak slobode. Potpunu zavisnost odnekoga drugog. Kada bi je zasvrbeo nos, nije mogla da se počeše.Ako bi joj se košulja zasukala, nije mogla da je namesti. Ako bi lošiljudi pokušali da joj urade nešto loše, nije bilo načina da ih zaustavi.

Dvojica ljudi prišli su krevetu, dolazeći iz mraka iza svetiljke.Jedan je bio visok, debeo u struku, uskog nosa i podjednako

uskih usana. Izgledao je kao Italijan ili Španac, nauljene crne ikovrdžave kose. Saznala je da mu je ime Roka. Drugi je bio najcrnjičovek koga je ikada videla. Imao je nabubreo nos i požutele zube, ioči poput kapi sirove nafte. Nikada nije govorio, i ona ga je znalasamo po nadimku koji je Roka koristio.

Ponoć.Prišli su krevetu, svaki sa po jedne strane, razdvojeni njom

samom i kamerom. Roka se nagnuo na samo nekoliko centimetara

od njenog lica i blago je pogladio po obrazu. Prsti su mu mirisali nalimun. Odmahnula je glavom negodujući, ali on se samo nasmešio inastavio da je miluje. Ponoć se takođe popeo na krevet, desnomrukom joj kroz košulju obujmivši dojku.

Opirala se ovom zlostavljanju, dok su joj oči sevale od straha ibesa.

Roka joj je pritisnuo glavu na dušek.U ruci mu se pojavio nož, blistav pod svetlošću lampe.Kamera je nastavila da snima svaki trenutak njihovog napada,

dok je crvena tačkica pokazivala da njen otac ovo može da vidi. Nisurazgovarali dve godine. Za nju otac nije postojao. Njen očuh je uvekbio tu kada joj je trebao. Zvala ga je tata, a on je nju zvao ćerko.

Zabluda?Naravno.Ali zabluda koja je delovala.Roka se premestio u podnožje kreveta i zgrabio njenu levu

cipelu. Zavukao joj je nož u nogavicu i rasekao tkaninu do struka.Ponoć se zakikotao.Podigla je glavu i pogledala ka svom struku.Rasekotina se tu završavala.Pokazala se gola koža.Roka je zavukao ruku u rasekotinu i pomerao je ka njenom

međunožju. Opirala se, zatežući vezove i odmahujući glavom. On jedobacio nož Ponoći, koji je prineo sečivo njenom grlu i rekao joj daleži mirno.

Odlučila je da se povinuje.Ali, pre nego što je to uradila, usmerila je pogled ka kameri, sa

nepogrešivom porukom u izbezumljenom pogledu.Bar jednom u tvom bednom životu pomozi svojoj ćerki.

PETO POGLAVLJETom je zurio u ajped, dok mu je ćerkin pogled sa ekrana,

ispunjen panikom, razdirao dušu.Uperio je pištolj u Zakariju Sajmona.»Tako će samo doći do brzog silovanja tvoje ćerke«, rekao je

njegov posetilac. »Upropastiće je, a ti ćeš biti odgovoran za to.«Gledao je na ekranu kako crnac raseca Ale drugu nogavicu do

struka.»Ti si čovek u nevolji«, rekao mu je Sajmon. »Nekada ugledan

novinar, prvorazredni međunarodni izveštač. Zatim, potpunoobeščašćivanje. Priča koju si krivotvorio. Nepostojeći izvori,izmišljena dokumentacija. Nijednu jedinu reč nisi mogao da dokažeši razotkriven si kao prevarant. «

Mišići u Tomovom grlu se stegoše. »Svako može to da pronađena internetu«

Sajmon se zacereka. »Da li tako misliš? Da sam toliko plitak?Uveravam te, gospodine Sejgan, utrošio sam vrlo mnogo energije date proučim. Sada si prenosilac izmišljotina. Anonimno pišeš romaneza druge autore. Nekoliko njih su postali bestseleri. Kakav je osećajkada neko drugi tvoje uspehe prisvaja kao svoje?«

Na ekranu su se obojica muškaraca podsmevali Ale. Mogao jeda vidi kako im se usne pomeraju iako nikakav zvuk nije dopirao izisključenog zvučnika.

Usmerio je pištolj ka Sajmonu, koji pokaza na ajped.»Možeš da me ubiješ. Ali šta s njom?«»Šta hoćeš?«»Kao prvo, želim da mi veruješ kada kažem da ću povrediti tvoju

ćerku. Veruješ li?«Levom rukom je držao naciljan pištolj, ali mu je pogled skretao

nazad ka ekranu. Obojica ljudi su opipavali delove njenog tela kojesu prorezi u pantalonama učinili lako dostupnim.

To je moralo da prestane.»Kao drugo«, reče Sajmon, »imam jedan zadatak za tebe.

Posle toga, tvoja ćerka će biti oslobođena i možeš da završiš ono u

čemu sam te ovde omeo ovog popodneva. «»Kakav zadatak?«»Želim da telo tvog oca bude ekshumirano.«*Lampa na podu je isključena, kao i crveno svetlo na kameri. Ale

je ležala na krevetu, oslobođena svetlosne čaure.Uključilo se drugo svetlo. Manje bleštavo, ali dovoljno da obasja

prostoriju.Roka je sedeo pored nje.Čelo joj je bilo prekriveno znojem.Završila se prva komunikacija sa njenim ocem za poslednje dve

godine.Roka je buljio u nju, ponovo držeći nož u ruci. Ponoć je stajao

pored kamere. Iz raseka su joj virile obe noge, ali bar njihove rukenisu bile na njoj.

»Da li da nastavimo?«, upitao je Roka, sa prizvukomportugalskog akcenta u glasu.

Usmerila je pogled u njega i borila se protiv poriva da se strese.»Pretpostavljam da nećemo«, rekao je, proprativši to osmehom.Presekao je vezove na njenim rukama, a zatim i na nogama.

Uspravila se u sedeći položaj i strgnula traku sa usta, govoreći sebida se pažljivo ophodi prema ovim ljudima. »Da li je sve ovo biloneophodno?«

»Dopalo ti se?«, upitao je Roka, očigledno ponosan na samogsebe.

Rekla im je da budu uverljivi, čak je i predložila da koriste nož.Ali uopšte nije pomenula ništa o rasecanju njene odeće i milovanjunjenog tela.

Ali šta je i očekivala?Ovi ljudi su bili nedisciplinovani oportunisti, a ona im je dala

priliku koja se ne propušta.Ustala je i strgnula veze sa ručnih i nožnih zglobova. Htela je

samo da ode odavde. »Ukazali ste na ono što je bilo potrebno.Završili smo.«

Ponoć nije ništa rekao, niti se držao naročito zainteresovano.Nikada i nije. Bio je ćutljiv i naizgled radio samo ono što mu se kaže.

Roka je bio glavni.

Bar dok Zakarija nije bio tu.Pitala se šta se dogodilo na Floridi u kući njenog dede u Maunt

Dori. Pre manje od sat vremena primila je poziv od Zakarije, koji jojje rekao da se njen otac dovezao tamo iz Orlanda, udaljenog polasata vožnje na istok međudržavnim auto-putem broj 4, kuda je i onaprošla toliko mnogo puta.

Zatim je usledio još jedan poziv.Njen otac je imao pištolj i izgleda da je hteo da se ubije. Na

trenutak ju je to zabrinulo. Bez obzira na to šta se desilo između njihdvoje, on joj je ipak bio otac. Ali pokazivanje samilosti prema tomčoveku bilo je ono što joj je iznova lomilo srce.

Bolje je da ne dira zid koji je podignut između njih.Protrljala je utrnule dlanove.Primetila je kako se obojica muškaraca dive njenim golim

nogama koje su provirivale iz iskidanih pantalona.»Zašto ne ostaneš?« upitao je Roka. »Možemo da dovršimo

nastup. Bez kamere.«»Neće moći«, rekla je. »Bilo mi je dosta glume za jedan dan.«

ŠESTO POGLAVLJETom je bio zbunjen. »Zašto bi ti želeo da to telo bude

ekshumirano?«Video-prenos na ajpedu je zaustavljen i ekran se ponovo

zacrneo.»Moji saradnici čekaju moj poziv. Ako ga ne prime u roku od

sledećih nekoliko minuta, patnje tvoje ćerke će započeti. Video-prenos je poslužio da se situacija razjasni.« Sajmon je pokazao kapištolju. »Mogu li da uzmem to.«

Tom se pitao šta bi se desilo ako bi jednostavno pustio policijuda se pobrine za ovo?

Otprilike isto ono što se desilo i pre osam godina, kada mu jebilo potrebno da policija uradi svoj posao.

Prokleto ništa.Pružio je čoveku svoje oružje.Zanimljivo je kako defetizam deluje. U prošlo vreme, dok je lutao

po svetu u potrazi za još jednom velikom pričom, nikada se ne bipotčinio nekome na ovaj način. Samopouzdanje i smelost bili sunjegovi zaštitni znaci.

Ali te osobine su takođe bile i njegova propast.Bio je samo na časak udaljen od toga da sebi oduzme život i

završi na podu sa rupom u glavi. Umesto toga je gledao u čoveka,doteranog poput pauna, koji je izgledao star nekih pedeset godina,sa kosom napola srebrnaste a napola crne boje. Na licu je bilonagoveštaja istočnoevropskog porekla, što su potvrđivale visokejagodične kosti, rumen ten, jaka brada i upale oči. Poznavao je tajizgled. Viđao ga je mnogo puta u tom delu sveta. Jedna veštinakojom je ovladao kao reporter bila je brza procena ljudi. Njihovogizgleda. Navika. Načina na koji se ponašaju.

Ovaj čovek se mnogo osmehivao.Ne da bi pokazao kako se zabavlja, nego pre kako bi lakše

naglasio suštinu onoga što govori.Bilo mu je drago što su neke od veština koje je stekao u svojoj

nekadašnjoj profesiji ponovo izbile na površinu.

Odavno se nisu pojavljivale.»Tvoj otac je umro pre tri godine«, rekao je Sajmon. »Živeo je

ovde, u ovoj kući, sve do tog dana. Da li si znao da je tvoj otac biovažan čovek?«

»Bio je profesor muzike.«»A to nije nešto važno?«»Znaš šta sam hteo da kažem.«»Tvoj otac je predavao veći deo svog zrelog života. Ipak, tvoj

deda sa majčine strane bio je krajnje zanimljiva ličnost. Bio jearheolog i učestvovao u nekim od velikih iskopavanja u Palestinipočetkom XX veka. Čitao sam o njemu.«

Čitao je i Tom. Mark Idn Kros, koga je on zvao saki, radio je namnogim iskopinama. Prisetio se kako je kao dete slušao priče o timistraživanjima. Nije bilo previše uzbudljivo, zaista. Arheologija nijebila ni slična onome kako su je prikazali Džordž Lukas i StivenSpilberg. Zapravo, dosta je podsećala na novinarstvo, gde se najvećideo posla obavljao u samoći za radnim stolom.

Sajmon je posmatrao salon, šetajući uokolo i diveći seprašnjavom nameštaju. »Zašto si sačuvao ovu kuću?«

»Ko kaže da jesam?«Sajmon se okrenuo prema njemu. »Ma daj, gospodine Sejgan.

Zar nije vreme da budeš iskren? Tvoj otac ti je preneo ovaj posed unasledstvo. Sve drugo što je imao otišlo je tvojoj ćerki. A toga nijebilo mnogo. Šta? Sto hiljada dolara, kola, nešto akcija, malo životnoosiguranje.«

»Vidim da si posetio ostavinski sud.«Sajmon se ponovo osmehnuo. »Postoje popisi stvari koji se po

zakonu moraju popuniti. Tvoja ćerka je imenovana za upravljačaimovinom.«

Nije voleo da ga podsećaju na tu uvredu. Po kratkom postupkusu ga isključili iz testamenta, a sva pravna nadležnost je prešla je nasledeću generaciju. Prisustvovao je sahrani, ali se držao po strani,ne čineći ništa od onoga što se očekivalo od sina u jevrejskojporodici. On i Ale nisu razgovarali.

»Otac ti je«, reče Sajmon, »prebacio vlasništvo nad ovomkućom nekoliko nedelja pre nego što je umro. Ti i on dugo nisterazgovarali. Šta misliš zašto je to uradio?«

»Možda je jednostavno želeo da je ja dobijem.«»Sumnjam u to. »Pitao se koliko ovaj neznanac zaista zna.»Tvoj otac je bio predani Jevrej. Bilo mu je stalo do njegove

vere i njegovog nasleđa.«»Kako bi ti to mogao da znaš?«»Razgovarao sam sa ljudima koji su ga poznavali. Bio je

sledbenik Tore, prijatelj sinagoge, podržavao je Izrael, iako ličnonikada nije posetio Svetu zemlju. Sa druge strane, ti si sasvimupoznat sa tim područjem.«

Da, bio je. Poslednje tri godine u karijeri proveo je tamo.Napisao je na stotine članaka. U jednom od poslednjih razotkrio jesilovanje koje je počinio bivši predsednik Izraela i to se pojavljivalona naslovnim stranama štampe širom sveta, i na kraju dovelo dohapšenja tog čoveka. Prisetio se kako su se, kada se kasnijedogodilo sve ono loše, učeni ljudi pitali koliko je i ta priča bilaizmišljena.

Učeni ljudi. Ljudi koji su zarađivali za život pronalazeći tuđegreške. Bez obzira na temu, imali su svoje mišljenje, koje nikada nijebilo dobro. Učeni ljudi su slavili zbog njegovog sunovrata, osuđujućiga kao novinara koji je zaključio kako vesti same po sebi nisudovoljno dobre.

Bolje je da izmisliš sopstvene.Kad bi sve bilo tako jednostavno.»Zašto te moja porodica toliko interesuje?«Sajmon uperi prstom u njega. Primetio je njegove savršeno

doterane i manikirane nokte. »Ponovo ispituješ kao novinar? U nadida ćeš nešto saznati? Danas ne. Sve što treba da znaš, gospodineSejgan, jeste to da je tvoja ćerka u ozbiljnoj opasnosti.«

» A šta ako me nije briga?« Mislio je da bi malo hvalisanjamoglo da bude dobro za njih obojicu.

»O, briga te je. Obojica to znamo. Inače bi povukao obarač doksi još držao pištolj. Vidiš, tako ti je to sa decom. Koliko god ihrazočaramo ili oni razočaraju nas, oni su ipak naša deca. Mi moramoda brinemo za njih. Kao i tvoj otac. Ti i on jedva da ste razgovaralidvadeset godina, a ipak ti je ostavio ovu kuću. To me fascinira.«

Čovek po imenu Sajmon prišao je mesinganoj menori naudaljenom stolu i blago potapšao potamneli metal. »Otac ti je bioJevrejin. Kao i tvoja majka. Oboje su bili ponosni na ono što su. Zarazliku od tebe, gospodine Sejgan. Tebi uopšte nije stalo odaklepotičeš. »

Grozio se snishodljivog držanja. »Uz to ide mnogo dodatnogtereta. »

»Ne, uz to ide ponos. Mi smo kao narod podneli najvećemoguće patnje. To nešto znači. Bar meni.«

Da li je dobro čuo?Njegov posetilac se okrenuo ka njemu.»Da, gospodine Sejgan. To što sam Jevrejin upravo i jeste

razlog zbog koga sam ovde.«

SEDMO POGLAVLJEBeni je stajao usred mesta koje je nekada bilo jevrejsko groblje.

Pre koliko vremena? To je bilo teško reći. Nabrojao je petnaest pločapretvorenih u krš, dok su druge još bile zabijene u zemlju. Sunce jetreperilo kroz gusti pokrov od drveća koje je ispred sebe pružalopokretne senke. Jedan od njegovih ljudi stajao je pored njega, adrugi, koji je bio otišao da traži pse, sada se vraćao kroz gustorastinje.

»Velika Baka i njen čopor obavili su posao, doviknuo je čovek.»Pritisnili su ga kraj izvora, ali on je tu stao mirno.«

»Ustrelio si ga?«Klimanje glavom potvrdilo je ono što je već znao na osnovu

puščanog hica od pre nekoliko trenutaka. Ovog puta lovina nijeuspela da se odupre.

»Dobro je što smo ga se rešili«, rekao je. »Ovo ostrvo jeoslobođeno još jednog smrdljivog parazita.«

Sa gađenjem je čitao novinske članke o donovima koji su sebezamišljali u ulozi Robina Huda, kao ličnosti koje kradu od bogatih dabi dali siromašnima. Nisu bili ništa slično tome. Umesto toga suizvlačili novac od vlasnika firmi koji su se mučili da opstanu, kako bimogli da gaje marihuanu i uvoze kokain. Njihovi vojnici su bili oninajspremniji da slušaju i najveće neznalice koje su mogli dapronađu, malo su tražili i radili su šta im se kaže. U sirotinjskimnaseljima zapadnog Kingstona i utrobi Speniš Tauna, donovi suvladali kao bogovi, ali ovde, na Plavoj planini, nisu bili ništa.

»’Oćemo li ih obavestiti kako je umro?«, upitao je jedan odnjegovih ljudi.

»Naravno. Šaljemo im poruku.«Njegov glavni poručnik je razumeo i pokazao drugom čoveku.

»Donesi glavu.«»Da, stvarno«, rekao je Beni smejući se. »Donesi glavu. To će

preneti našu poruku. Ne želimo da propustimo ovu priliku.«Mrtvi narko-bos ga više nije brinuo. Umesto toga, pažnja mu je

bila usmerena na ono što je slučajno otkrio.

Znao je ponešto.Isprva je samo hrišćanima bio dopušten dolazak u Novi svet, ali

- kako su se španski katolici pokazali neprikladnim za kolonizaciju -kruna se okrenula grupi koja može da donese rezultate.

Jevrejima.A oni su i doneli rezultate, dolazeći na Jamajku, postajući trgovci

i zanatlije, iskorištavajući prvorazredni položaj ostrva. Do 1600.godine meštani Tainosi bili su skoro zbrisani, a većina španskihkolonista pobegla je na druga ostrva. Oni koji su ostali bili su Jevreji.Beni je pohađao privatnu školu u Kingstonu, koju su osnovali Jevreji,stolećima unazad. Isticao se u jezicima, matematici i istoriji. Počeo jeda proučava Karibe i brzo naučio da mora da ceni prošlost svojedomovine kako bi je razumeo.

Godina 1537. sve je promenila.Kolumbo je bio odavno mrtav, a njegovi naslednici tužili su

špansku krunu, tvrdeći da je prekršen sporazum iz Santa Fea, kojimje Kolumbovoj porodici navodno data trajna kontrola nad Novimsvetom.

On je uvek mislio kako je to bio hrabar potez.Tužiti kralja.Ali mogao je da razume takvu smelost, donekle sličnu otmici

narko-bosa da bi ga lovio pomoću pasa.Tužba se razvlačila decenijama do 1537, kada je udovica

jednog od dva Kolumbova sina povela borbu u korist svogosmogodišnjeg sina, sledećeg direktnog Kolumbovog naslednika,prihvatajući da se odrekne svih pravnih postupaka u zamenu zajednu stvar.

Jamajku.Španci su bili ushićeni. U to vreme je ostrvo smatrano čistom

smetnjom, pošto je na njemu pronađeno malo plemenitih metala.Beni se oduvek divio toj udovici. Ona je tačno znala šta je želela, idobila je i ostrvo i nešto drugo, čak od još veće važnosti.

Vlast nad crkvom.Katolici na Jamajci biće pod kontrolom Kolumbove porodice, a

ne kralja. I, sledećeg stoleća, oni su držali inkviziciju podalje odostrva.

Zbog toga su došli Jevreji.

Ovde ih niko nije spaljivao jer su bili jeretici. Niko im nije otimaoimovinu. Nikakvi zakoni nisu sputavali njihov život ni njihovokretanje.

Bili su slobodni.Zagledao se ka svojim ljudima i doviknuo: »Sajmon će morati

ovo da vidi. Napravite nekoliko fotografija.«Gledao je kako jedan od njegovih ljudi izvršava ovaj nalog.»O, gospođo Kolumbo«, prošaptao je, ponovo razmišljajući o toj

udovici. »Ti si bila pametan curetak.«Od svih zemalja koje je njen tast otkrio i svih bogatstava koje su

ona i njeni naslednici mogli dobiti u nasledstvo, ona je uporno tražilasamo Jamajku.

A on je znao i zašto.Izgubljeni rudnik.Kada su ga 1494. godine za vreme njegovog četvrtog putovanja

prisilili da nasuče svoj brod u Zalivu Svete Ane, na brodu se nalaziokovčeg zlata. Kolumbo se upravo bio vratio iz Paname, gde je kupiodragoceni metal od meštana. Na nesreću, njegove karavele koje suizjeli crvi više nisu mogle da plove, pa se nasukao na Jamajku i tuostao godinu dana.

U nekom trenutku te godine sakrio je zlato.Na mestu koje su mu verovatno pokazali Tainosi, a čije

postojanje je skrivano čak i od španske krune. Samo su dvaKolumbova sina znala lokaciju, a oni su tu tajnu poneli sa sobom usvoje grobove.

Kako glupo.Ipak, to je bio usud sinova. Retki su ikada nadmašili oca. On je

za sebe voleo da misli kako je u tome izuzetak. Njegov otac je umrou kingstonskom zatvoru, živ spaljen dan pre nego što je trebalo dabude izručen Sjedinjenim Državama, da mu se sudi zbog ubistva.Neki su pričali da je požar namerno podmetnula policija. Drugi surekli da je u pitanju samoubistvo. Niko nije zaista znao. Otac mu jebio grub i surov, i smatrao je sebe nepobedivim. Ali, na kraju, nikogastvarno nije bila briga da li je živ ili mrtav.

To nije dobro.Ljude bi bilo briga ako bi Beni Rou umro.

Razmišljao je o Jevrejima koji su počivali ispod njegovih nogu.Oni su bili ambiciozni ljudi. Najzad, sa dobrodošlicom su dočekalienglesku prevlast na Jamajci. Zauzvrat im je Kromvel dozvolio dabez skrivanja žive i upražnjavaju svoju veru. Oni su srazmernouzvratili i pomogli da se ostrvo pretvori u prosperitetnu britanskukoloniju. Nekada su na hiljade njih živeli ovde, a njihova groblja bilasu raštrkana oko oblasnih glavnih gradova ili po obalama.

Sada je preostalo samo oko tri stotine Jevreja.Ali živi Jevreji ga nisu brinuli.On je tražio grobove.Ili, preciznije govoreći, jedan grob.Posmatrao je dok je njegov čovek nastavljao da pravi snimke

mobilnim telefonom. Poslao je jednu od slika Sajmonu. To će muprivući pažnju. Na Jamajci je potvrđeno postojanje dvadeset jednogjevrejskog groblja.

Sada je pronađeno dvadeset drugo.»Beni.«Čovek sa telefonom dozivao ga je pokretom ruke. Za razliku od

narko-bosova koji su voleli da ih oslovljavaju sa don, on je više voleoda ga zovu po imenu. Jedna stvar kojoj ga je otac naučio bila je dapoštovanje koje donosi titula nikada nije trajno.

Prišao je svom čoveku, koji mu reče: »Pogledaj ovoga dole nazemlji.«

Sagnuo se i pregledao spomen-obeležje. Kamen je ležaopoložen, okrenut ka nebu, a ono što je bilo urezano na njega skoroje izbrisano. Ali ostalo je dovoljno da bi shvatio.

Razgrnuo je još zemlje. Morao je da bude siguran.»To je bokal«, rekao je.Poželeo je da vikne od radosti. Nigde na ostalim grobljima nije

pronađena slika bokala koga drže ruke kao da se iz njega sipatečnost.

Zakarija Sajmon mu je rekao da traži taj simbol.Da li je ovo taj grob?»Donesi lopatu«, naredio je, »i iskopaj ovo.«

OSMO POGLAVLJEAle je izašla iz zgrade osećajući se oskrnavljeno i prljavo. Oni

ljudi su preterali. Kad su razgovarali o tome kako će izvestipredstavu, složili su se da ona mora delovati uverljivo, ali niko nijepominjao ništa o tome da je dodiruju. Zakarija je sigurno video šta sedogodilo preko video-veze. Pitala se šta je mislio. Ideja je bila da senjen otac podstakne na akciju, da se učini da situacija delujeopasno. Ako bi učinili išta manje, njen otac možda ne bi uradio onošto su oni želeli. Ako bi učinili previše, pretnja bi bila besmislena.

Jedno je mogla da kaže sa sigurnošću.Ono što se upravo dogodilo trebalo bi da bude dovoljno.Upoznala je Zakariju pre šest meseci. Pojavio se u Sevilji, gde

je ona radila u Biblioteci Kolumbini, u izuzetnoj zbirci materijala izvremena Kristifora Kolumba. Njena doktorska teza trebalo je da sebavi mapom velikog istraživača, onom koju je koristio da pronađe putdo Novog sveta. Slavna karta je nestala u XVI veku i o njenoj sudbinise mnogo govorilo. Neki su nagađali da je to mogla da bude mapamundus, takozvana originalna mapa sveta. Drugi su tvrdili da je onasadržala geografske informacije navodno nepoznate navigatorima izXV veka. Još više njih je mislilo da je kroz nju mogla postojati vezasa Feničanima, Grcima, starim Egipćanima ili čak Atlantiđanima.

Niko ništa nije znao pouzdano.Španska vlada je samo povećala tajnovitost slučaja svojom

zvaničnom objavom da nikakva slična karta nije sakrivena u njenimarhivama, a ipak nije dopuštala nikakve nezavisne pretrage da bi seta činjenica potvrdila.

Ale je u šali napisala članak o Kolumbu zaMinervu, britanskičasopis o arheologiji i antičkoj umetnosti koji je čitala već godinama.Na njeno iznenađenje časopis je objavio članak, što je naveloZakariju u njenom smeru.

On je bio izuzetna ličnost. Samouk u svakom smislu, odskromnog obrazovanja do uspeha u međunarodnim poslovima ifinansijama. Držao se podalje od pažnje javnosti i najviše je voleo daživi sam. Nikada se nije oženio i nije imao dece. Nije zapošljavao

medijske delatnike, nikakve firme za odnose sa javnošću, nikakveprofesionalne pomoćnike. On je jednostavno bio multimilijarder okome je svet malo znao. Živeo je u okolini Beča, u veličanstvenoj vili,ali je takođe posedovao zgrade u gradu, uključujući i stan u kome jeona sada boravila. Takođe je saznala da se bavio opsežnimfilantropskim delatnostima, a njegove fondacije su donirale milioneza projekte povezane sa judaizmom. Govorio je o Izraelu sasmernošću. Njegova vera mu je bila važna, kao što je bila važna injoj.

On je rođen i odrastao u judaizmu. Ona se preobratila pre petgodina, ali to nije rekla nikome osim dedi, kome je bilo izuzetnodrago zbog toga. On je želeo da mu unučići budu Jevreji, ali njegovsin naizgled osujetio tu nadu. Za razliku od svoje majke, Ale nikadanije pronalazila utehu u hrišćanstvu. Dok je slušala o njemu kaodete, a zatim kao mlada žena, zaključila je da je judaizam ono dočega joj je stalo. Zato je ćutke prošla kroz obuku i preobratila se.

Tajna koju nije otkrila svojoj majci.I pokajala se.Nastavila je da hoda, pronalazeći put kroz lavirint uskih

popločanih ulica. U daljini su odjekivala zvona, označavajući osamsati uveče. Trebalo je da ode kući i presvuče se, ali je odlučila da seprvo pomoli. Na svu sreću, došla je na predstavu u vunenom kaputu- vreme u Beču i dalje je bilo hladno - koji joj je padao preko kolena iskrivao njene iscepane pantalone.

Ovde, u ovom starom gradu u kome je nekada živelo 200.000Jevreja ali ih je sada ostalo tek 10.000, osećala je povezanost saprošlošću. Nacisti su sravnili sa zemljom devedeset tri sinagoge,brišući svaki trag njihovog postojanja. Pogubljeno je šezdeset pethiljada Jevreja. Kada bi mislila o takvoj tragediji, uvek bi se setila 70.godine nove ere i onoga što se sada u njenoj veri smatralo jednomod najvećih tragedija.

Prvo su došli Nabukodonosor i Vavilonci 586. godine stare ere.Odvukli su sve iz Jerusalima, njegove zvaničnike, ratnike, zanatlije ina hiljade zarobljenika. Niko nije preostao osim onih najsiromašnijih.Napadači su uništili Prvi Solomonov hram, najsvetlje od svih mesta, iodvezli njegova blaga, sekući na komade svete posude od zlata.Jevreji su ostali u izgnanstvu nekoliko naraštaja, najzad se vratili u

Palestinu i slušajući božja naređenja izgradili novo svetilište. Mojsijuje dostavljen tačan plan za njegovu izgradnju, koji je sadržao iuputstvo kako da se naprave svete posude. Drugi hram je dovršen516. godine pre Hrista, ali ga je Irod potpuno preuredio i proširio 18.godine pre Hrista. Irodov hram je bio taj koji je dočekao Rimljanekada su pokorili Judeju 6. godine nove ere, i taj isti hram je i daljestajao na svom mestu kada su se Jevreji digli na ustanak šezdesetgodina kasnije.

Ustanak u kome su pobedili.Radost je ispunila Judeju. Rimska vlast je konačno zbačena.Ali svi su znali da će se njegove legije vratiti.I vratile su se.Neron je poslao Vespazijana sa severa i Tita sa juga, par

generala sačinjen od oca i sina. Napali su Galileju 67. godine noveere. Dve godine kasnije Vespazijan je postao car i ostavio Tita sa80.000 ljudi da održi Jevrejima lekciju.

Judeja je ponovo osvojena. Zatim je 70. godine Jerusalimstavljen pod opsadu.

Obe strane su se žestoko borile, a uslovi života u gradu postalisu užasavajući. Svakodnevno su na stotine leševa bacane prekogradskih zidina, a glad i bolest postali su moćni saveznici Rimljana.Ovnovi probojci najzad su otvorili rupe u zidovima i jurišne trupe supotisnule branioce u zdanje hrama, gde su se zabarikadirali zaposlednju odbranu.

Ali šest dana gađanja iz katapulta nisu naneli štetu Brdu hrama.Njegovo ogromno kamenje je izdržalo.Jevreji su takođe podmetnuli požare, u nadi da zaustave

napredovanje Rimljana, ali plamenovi su se širili prebrzo i spalilibarikade koje su štitile svetilište. Branilaca je bilo tek šačica, a borilisu se protiv daleko brojnije vojske.

Dočekali su svoju smrt spremno, neki bacajući se na mačeveRimljana, neki međusobno se ubijajući, dok su drugi sami sebioduzimali život bacajući se u vatru.

Niko nije smatrao uništenjem ono što se događalo.Umesto toga, videli su sopstvenu smrt kao spasenje i bili su

srećni što nestaju zajedno sa svojim Drugim hramom.

Centurioni su kroz dimnu zavesu jurišali bez zaustavljanja,pljačkajući i ubijajući. Leševi su nagomilani oko svetog oltara. Krv jecurila niza stepenice svetilišta, a tela plovila tim crvenim rekama. Nakraju, niko nije mogao da ode odavde a da ga smrt ne dodirne.

Tit i njegova pratnja uspeli su da osvoje ulaz u svetilište prenego što je ono uništeno. Bili su čuli za njegovu veličanstvenost, alistajati među tom raskoši bilo je nešto sasvim drugo. Svetinja međusvetinjama, najposvećeniji deo Hrama, bio je prekriven zlatom, anjegova unutrašnja vrata su bila obložena korintskom bronzom.Iznad dvanaest stepenika koji su vodili do ulaza visila je zlatna lozavisine odraslog čoveka, prepuna grozdova.

Zatim su tu bili i sveti predmeti.Zlatna menora. Božanski sto. Srebrne trube.Sve ovo je Bog na Sinajskoj gori poverio Mojsiju da napravi.

Rimljani su znali da će rušenjem Drugog hrama i odnošenjem ovihblaga suština judaizma takođe biti simbolički izbrisana.

Zatim će uslediti još jedno izgnanstvo.Ne fizičko, iako će mnogi umreti ili biti porobljeni, ali svakako

duhovno.Neće biti Trećeg hrama.A proteklih 1.940 godina i bilo je tako, mislila je Ale dok je ulazila

u bečku sinagogu koju nacisti nisu uništili.Gradski toranj, Štattempel, bio je smešten među blokovima

bezimenih stambenih zgrada, skriven, zahvaljujući caru Josifu II kojije doneo zakon da samo katoličke crkve mogu biti okrenute premaulici. Ironijom sudbine, ta uvreda je sačuvala zgradu, pošto sepokazalo nemogućim za Nemce da u njoj podmetnu požar a da nespale i celi blok do temelja.

Svetilište iz devetnaestog veka bilo je ovalnog oblika, a strop sumu držale pozlaćene grede i krug od dvanaest jonskih stubova - kojisu simbolizovali, kako je znala, dvanaest sinova Jakovljevih, dok seiznad njih nadnosila nebeskoplava kupola. Dolazila je ovde mnogoputa u toku prošlog meseca, a oblik i elegancija građevine su činilida se oseća kao da je unutar juvelirskog jajeta.

Šta bi Jevrejima značilo da imaju svoj Treći hram u Jerusalimu?Sve.

A da bi dovršila taj zadatak posvećen religiji koju je Ale primila,takođe će biti potrebne njene svete posude.

Pogled joj je lutao po nejasno osvetljenom svetilištu i oči joj seovlažiše.

Još je mogla osetiti ruke koje joj stežu telo. Nikada pre je nikonije tako dodirnuo.

Počela je da plače.Šta bi mislila njena majka? Ona je bila dobra žena, koja je retko

govorila loše o svom bivšem mužu, uvek podstičući ćerku da muoprosti.

Ali Ale to nikada nije mogla.Trebalo bi da joj bude teško zbog onoga što je upravo uradila

ocu, ali pomisao na ono što je pred njom pomogla joj je da sveopravda.

Obrisala je suze i primirila se.Zavetni kovčeg nikada neće biti pronađen. Za to su se pobrinuli

Vavilonci. Zlatna menora, božanski sto i srebrne trube? Ti predmetisu još mogli da postoje.

Blago Hrama.Ili ono što je ostalo od njega.Nestalo pre 1.940 godina.Ali možda ne još zadugo, što je zavisilo od njenog oca.

DEVETO POGLAVLJEZakarija je bio zadovoljan. Video-snimak je bio savršen. Roka je

ukazao na suštinu, iako malo nasilnije nego što su se dogovarali.Tom Sejgan je izgleda shvatio poruku.A taj čovek je bio čak još ranjiviji nego što je njegova ćerka

opisala.Nikada nije bilo nikakvog pomena o samoubistvu. Ale mu je bila

rekla samo da njen otac živi usamljeničkim životom u maloj kući uOrlandu, među dva miliona ljudi koji nisu imali pojma da on postoji.Doselio se nazad na Floridu nakon što je izgubio posao u Kaliforniji.Anonimnost je sigurno bila velika promena za Sejgana, s obzirom nato da je duže od decenije stalno bio na naslovnim stranicama.Redovno se pojavljivao u vestima na kablovskoj televiziji, koddržavnih emitera i u medijskim mrežama. Nije bio samo novinskiizveštač, nego i slavna ličnost. Mnogi ljudi su verovali Sejganu.Istraživanje koje je sproveo o njemu to je jasno pokazalo. Što jeverovatno objašnjavalo, više od bilo čega drugog, zašto su se mnogiu potpunosti okrenuli protiv njega.

»Ti si Jevrej?«, upitao je Sejgan.Potvrdno je klimnuo glavom. »Mi smo obojica Deca božja.«»Govori u svoje ime.«»Rođen si kao Jevrej i to ne možeš poreći.«»Zvučiš kao čovek koji je nekada bio vlasnik ove kuće.«Primetio je da Sejgan nikada ne koristi reč otac. Ale mu je rekla

za njihovu međusobnu otuđenost, ali podela među njima izgledala ječak i većom nego što je verovao. Upro je prstom u njega i rekao:»Tvoj otac je bio mudar čovek.«

»Pusti moju ćerku i uradiću ono što želiš.«Primetio je umor u toj izjavi, ali odlučio je da još ništa ne

prihvata. »Proučio sam šta ti se dogodilo pre osam godina. Kakvoiskustvo. Mogu da razumem kako te je to dovelo do ove tačke bezpovratka. Život je bio naročito okrutan prema tebi.«

I pitao se da li bi ova sirota duša uopšte mogla imati motiva dadeluje. Da li mu je išta još bilo važno? Njegovo istraživanje

Sejganove prošlosti završeno je pre nekoliko nedelja i nije bilopomena o samoubilačkim sklonostima. Očigledno je u međuvremenudoneo neku veliku životnu odluku. Znao je da je upravo bio dovršiojoš jedan rukopis knjiga, napisan tako potajno da čak ni izdavač niti»autor« nisu znali Sejganov identitet. Književni agent je predložiotaktiku, pošto se dovodilo u pitanje da li će iko pristati da Sejgan pišeza njega čak i anonimno.

Toliko je potpun njegov sunovrat bio.Pet od sedam knjiga koje je Sejgan napisao ušle su na listu

deset najprodavanijih knjiga Njujork tajmsa. Tri su dostigle prvomesto. Pohvale kritičara za tajnog autora svih tih sedam knjiga bilesu ispunjene divljenjem. Što je bio razlog, pretpostavio je, zašto jeposao nastavio da stiže Sejganu u velikim količinama.

Ali očigledno je to uzelo svoj danak.Ovaj čovek je bio spreman da umre.Možda je trebalo da ga pusti da to uradi?Ili možda…»Tvoj otac je bio čuvar velike tajne«, rekao je. »Čovek kome je

poverena informacija koju je znalo samo nekoliko ljudi u istoriji.«»To je besmislica.«»Uveravam te da nije.«Video je da je Sejgan, i protiv svoje volje, zainteresovan. Možda

je u njemu ostalo dovoljno novinarskog nagona da ga motiviše poposlednji put.

Zato je rekao: »A sve je počelo sa Kristiforom Kolumbom.«Kolumbo je stajao na doku. Ninja, Pinta i Santa Marija njihale su

se na sidrenim vezovima u rukavcu reke Tinto, blizu Palos deFrontere na jugozapadnoj obali Spanije, nedaleko od otvorenogokeana. Bili su potrebni meseci da se tri plovila pronađu, dorade isnabdeju posadom, ali sada je sve bilo spremno.

Moralo je da bude.Ponoć se bližila.Raskidajući sa običajem, Kolumbo nije čekao da se ukrca pred

samo isplovljavanje brodova. Umesto toga, tu je bio celog dana,lično nadgledajući završne pripreme.

»Skoro svi su tu«, rekao mu je Luis de Tores.

Osamdeset sedam ljudi činiće posadu tri broda. Nasuprotgovorkanjima koja je čuo, niko od njih nije bio osuđenik kome je kraljdao oprost u zamenu za dobrovoljno učestvovanje u pohodu.Umesto toga, svaki pojedini je bio potpuno sposoban mornar, jerniko osim pravog pomorca ne bi izdržao ovo putovanje. Bili su tujedan Portugalac, jedan Đenovljanin, Venecijanac i Kalabrez, dok suostali bili Spanci iz Palosa i okoline. Bila su im priključena i dvapredstavnika krune, što se podrazumevalo po ugovoru koji jepostigao, i već je upozorio De Toresa da bude obazriv u vezi sajednim od njih.

»Luise.«De Tores mu je prišao bliže.»Moramo da ukrcamo sve ljude do jedanaest sati.«Znao je da je De Tores razumeo. Posle ponoći, kada nastupi 3.

avgust 1492. godine, policija, milicija i inkvizitori u belim kapuljačamapočeće da pretražuju kuće. Jevreji su zakonom proterani izFrancuske 1394. i Engleske od 1290. godine. Edikt kojim suproterivani iz Španije Fernando i Izabela potpisali su 31. marta.Crkva je insistirala na povlačenju takvog poteza i kraljica i kralj supristali na njega. Svakom Jevreju je dato četiri meseca da napustizemlju ili da se preobrati u hrišćanstvo.

Večeras je isticao rok za to.»Plašim se da možda nećemo stići«, prošaptao je.Na svu sreću, bilo je skoro nemoguće fizički identifikovati

španskog Jevrejina. Ovde je došlo do potpune mešavine Kelta,Iberijaca, Rimljana, Feničana, Baska, Vandala, Vizigota i Arapa. Alito nije odvraćalo inkviziciju. Njene agente ništa nije moglo da sprečidapresretnu svakoga za koga su sumnjali da je Jevrejin. Već su nahiljade njih promenile veru, postajući conversos. Spolja posmatrano,oni su prisustvovali misi, ispovedali se i krstili svoju decu. Ali iznutra,i noću, oni su zadržavali svoja hebrejska imena i čitali iz Tore.

»Toliko toga zavisi od ovog putovanja«, rekao je svom prijatelju.A toliko toga je zavisilo i od De Toresa.On je bio prevodilac na ovom putovanju, tečno je govorio

hebrejski i nekada bio zaposlen kod guvernera Mursije, grada ukome je nekada živelo brojno jevrejsko stanovništvo. Ali ti ljudi su iliotišli ili preverili, a guverneru više nije bio potreban prevodilac za

hebrejski. De Tores je, kao i nekolicina drugih članova posade,kršten tek pre nekoliko sedmica.

»Misliš li«, upitao je De Tores, »da ćemo pronaći ono štotražiš?«

Kolumbo je gledao u mračnu vodu i brodove, osvetljenebakljama, na kojim su ljudi bili zauzeti svojim poslom.

Ovo je bilo dobro pitanje.A postojao je samo jedan odgovor.»Nemamo izbora«»Da li ti to govoriš da je Kristifor Kolumbo bio Jevrej?«, upita

Sejgan.»Bio je konverso. To je deo velike tajne koju je tvoj otac znao.

Nikada ti nije rekao ništa od ovoga?«Sejgan odmahnu glavom.»Nisam iznenađen. Nisi toga dostojan.«»Ko si, dođavola, ti da mi govoriš čega sam ja dostojan?«»Porekao si svoje celokupno nasleđe. Kako bi ti uopšte mogao

da razumeš nešto kao što je čast? Tradicija? Dužnost?«»Kako ti to znaš?«»Da li je ovo laž?«»A ti?«, reče Sejgan. »Otmičar? Tebi mnogo znači nešto kao što

je čast?«»Stavio sam na ulog svoje bogatstvo i svoj život da bih je

sačuvao.«Zakarija je posegnuo u džep sakoa i izvukao presavijene

dokumente. »Treba mi tvoj potpis. Ovo će omogućiti advokatima dapodnesu zahtev sudiji za nalog za ekshumaciju u tvoje ime. Rekli sumi da to neće biti problem, pod uslovom da se najbliži živi srodniksloži. Tvoja ćerka je već potpisala, kao naslednica njegove imovine.Naravno, nije imala mnogo izbora.«

Sejgan nije prihvatio ni papire ni olovku koji su mu pruženi.»Preostalo je samo nekoliko minuta da pozovem one ljude i

zaustavim ih.«Posmatrao je kako njegov ultimatum dopire do svesti drugog

čoveka.Najzad, Sejgan je dograbio olovku i papire, i potpisao.

Zakarija ih je uzeo i spremio se da ode. »Trebaćeš mi na grobljuujutru u deset sati. Naslednik mora da bude prisutan. Imaću tamosvog zastupnika. Uradi kao što ti je naloženo. Kada ekshumacijatvog oca bude dovršena, tvoja ćerka će biti oslobođena.«

»Kako znam da će se to dogoditi?«Stao je, okrenuo se i odmerio Sejgana radoznalim pogledom.

»Tako što sam ti dao svoju reč.«»Već se osećam bolje.«Upro je prstom u Sejgana. »Vidiš, još ti je preostalo malo

mozga.«»Treba mi moj pištolj.«Podigao je pištolj. »Možeš ga dobiti nazad ujutro.«»Povukao bih obarač. Sada bih bio mrtav, da ti nisi naišao.«Pitao se koga Sejgan pokušava da uveri u to. »Molim te, nemoj

da se kolebaš. Imaćeš novu priliku, posle onog što treba da uradišsutra ujutro.«

DESETO POGLAVLJEBeni je čekao dok je jedan od njegovih ljudi kopao grob. Njegovi

psi su se vratili i sada su mirno ležali ispod drveća, protežući se upolovičnoj hladovini, zadovoljni posle lova. Njegove životinje su biletemeljne u tome, talenat im je odavno usađen uzgojem. Majka mu jepričala o chasseurs2 sa Kube. Sitni, mrki ljudi koji su nosiliraskopčane karirane košulje, široke pantalone i svetle slamnatešešire širokih oboda i plitkog cilindra. Ali njihove cipele su bile ono počemu su se izdvajali. Oni bi odrali butove i kolenice divljih svinja izatim gurnuli stopala u sirovu kožu. To je postajala neka vrstasavitljivih kratkih čizama, koje su dobro pristajale nozi i trajalenedeljama. Nosili su krstove oko preplanulih vratova i bili naoružanisamo mačetom, naoštrenom sa jedne strane, dok su drugu koristilida tuku pse. Prvi put su došli 1796, četrdeset njih sa svojim lovačkimpsima, dovedeni da ulove Marune iz Triloni Tauna.

Što su i uradili.Bez milosti.Na stotine Maruna su pobijeni i rođen je strah od pasa.Koji je on nameravao da obnovi.Dok su bande tražile podršku među najsiromašnijima u

jamajkanskim gradovima, on je svoju sudbinu uvek tražio ovde, navetru izloženim planinama i na zapad odavde u zavetrini oblastiKokpit, mestima gde su Maruni živeli četiri stotine godina. A iako susvi oni vodili svoje zajednice preko pukovnika i izabranih saveta, onje voleo da misli o sebi kao o njihovom kolektivnom spasiocu, koji ještitio marunski način života. Zauzvrat su mu njegovi zemljaciobezbeđivali muškarce i žene za učestvovanje u njegovimmnogobrojnim pohodima. Istina, prostitucija, kocka i pornografija bilisu prikriveni interesi, i doneli su mu milione. Ali njegova strast je bilakafa. Svuda oko njega, na obroncima planina kilometrima uokolo,raslo je žbunje skromne visine sa blistavim, tamnozelenim listovima.Svake godine je belo cveće slatkog mirisa cvetalo na njima i na krajusazrevalo u svetlocrvene bobice. Posle mlevenja i kuvanja dobijaose napitak za koji su mnogi govorili da je najbolji na svetu.

Kafa sa Plave planine.Njegovi preci su obrađivali plantaže kao robovi. Sada je on

posedovao jednu od najvećih plantaža i plaćao njihovim potomcimada rade na njoj. Takođe je kontrolisao glavnu distributivnu mrežukojom su se služili svi ostali odgajivači. Njegov otac je mudroosmislio takvu mogućnost, nakon što je razorni uragan pedesetihgodina XX veka upropastio skoro svakog odgajivača. Osnovan jenacionalni odbor, sa ograničenim brojem članova i određenimkriterijumom za kvalitet, uzgoj i obradu kafe. Ako nije uzgajana ukrugu od šesnaest kilometara od središnjeg planinskog vrha, to jebilajamajka prajm, a ne kafa sa Plave planine. Njegov otac je bio upravu - kada je nešto retko to stvara tajanstvenost. I kroz regulisanjestandarda proizvoda, kafa sa Plave planine postala je cenjena širomsveta.

I učinila porodicu Rou bogatom.Njegov čovek je nastavio da kopa.Pre dvadeset minuta njegov drugi poručnik se vratio do kamiona

da dočeka još njegovih ljudi. Sada su dolazili između drveća, vodećisa sobom zarobljenika sa povezom na očima - čoveka u poznimdvadesetim godinama, meleza Kubanca i Afrikanca - ruku vezanihna leđima.

Beni je izveo pokret rukom i mladića su oborili na kolena, pa mustrgnuli povez sa očiju.

Čučnuo je pored njega, dok je čovek treptao na popodnevnomsuncu.

Oči su mu se razrogačile kada je video Benija.»Da, Felipe. To sam ja. Da li si mislio da ćeš moći da se

izvučeš? Platio sam ti da posmatraš Sajmona. I posmatrao si ga.Samo što si, pored toga, uzeo novac i od njega i posmatrao i mene.«

Čovek je od straha zatresao glavom silovitim nervoznimpokretima.

»Slušaj me, slušaj me stvarno dobro, jer od toga sve zavisi.«Video je da je njegovo upozorenje imalo efekta.»Hoću da znam šta je Sajmon radio. Hoću da znam sve što mi

nisi rekao. Kazuj istinu meni.«Ovaj prevrtljivac je dolazio sa ulice, pa će njegov jezik biti

žargon.

Reci mi istinu.Nije čuo ništa o Sajmonu skoro dve nedelje, ali nije trebalo da

bude iznenađen zbog toga. Sve što je saznao samo je potvrdilo onošto je odavno predosećao.

Nevolju.Austrijanac je imao ogromno bogatstvo i bio je filantrop

očigledno zainteresovan za izraelsku stvar. Ali to nije brinulo Benija.Nije imao svog psa u areni za borbu koja se zvala Bliski istok. Bio jezainteresovan samo za Kolumbov izgubljeni zlatni rudnik - kao što jeverovatno bio i Sajmon.

»Kunem ti se, Beni«, rekao je Felipe. »Ništa ne znam. Ništa minije rekao.«

Ućutkao ga je pokretom ruke. »Za šta me smatraš? Sajmon neživi ovde. Ne poznaje nikoga na Jamajci. Ja sam njegov partner. Toje ono što on kaže. A ipak je unajmio i tebe da radiš za njega. Uredu. Ja dolazim tebi i plaćam ti da Sajmonu govoriš samo ono što jahoću da zna i da meni govoriš šta on radi. A ipak mi nisi rekaoništa.«

»On me pozove i plati mi da obavim neke stvari. Ja ih obavim ion plati. To je sve, Beni. Sve.«

Reči su pristizale brzo.»Ali ja ti plaćam da mi rekneš istinu. Što ti nisi radio. Bolje da

smesta počneš da govoriš.«»On želi beleške. Dokumenta iz arhiva.«Beni je mahnuo rukom i jedan od njegovih ljudi mu je pružio

pištolj. Gurnuo je cev pištolja čoveku u grudi i nategnuo obarač.»Dajem ti još jednu priliku. Koju. Vrstu. Stvari.«

Šok je ispunio oči zarobljenika.»Važi. Važi. Beni. Reći ću ti. Reći ću ti.«I dalje je čvrsto pritiskao pištolj čoveku na grudi.»Tapije. On želi tapije. Stare. Pronašao sam jednu. Neki Jevrejin

po imenu Koen kupio je zemlju 1671. godine.«Ovo mu je privuklo pažnju. »Pričaj, čoveče.«»Kupio je zemlju i osim toga sva imanja kraj reke.«»Ime.«:»Abraham Koen. «»Zašto je to toliko važno Sajmonu?«

»Njegov brat. Njegov brat je bio Moses Koen Enrikes.«To ime je znao. Jevrejski gusar iz sedamnaestog veka. Zarobio

je veliku špansku flotu koja je prevozila srebro na Kubu, a zatimpredvodio invaziju Holanđana na Brazil. Okončao je svoj život naJamajci, tražeći Kolumbov izgubljeni rudnik.

»Da li Sajmon to zna?«Čovek je odmahnuo glavom. »Ne mogu da stupim u vezu sa

njim. Nestao je. Ne znam kuda. Kunem ti se, Beni. Ne znam. Još munisam rekao.«

»A nisi rekao ni meni. Ta tapija koju si našao. Još je uarhivama?«

Odmahivanje glavom. »Ukrao sam je. Imam je u svom stanu uSpeniš Taunu. Tvoji ljudi znaju di je to. Idi i uzmi je. Pored mogkreveta je. Kunem ti se, Beni, tačno pored mog kreveta.«

Sklonio je pištolj.Njegov čovek koji je raskopavao grob prestao je sa poslom i

domahivao je rukom.Trebalo mu je vremena da razmisli, pa je dobacio oružje svom

poručniku i prišao grobu. U plitkoj iskopini primetio je ravno parčekamena. Na njegovoj prednjoj strani bio je simbol.

»Izvadi ga«, naredio je.Njegov čovek je podigao odlomak i položio ga na zemlju. Beni je

obrisao tamnu zemlju i proučio urezani simbol. Sajmon mu je rekaoda traži bokal na nadgrobnoj ploči i X sa povijenim krajem.

Odlomak u koji je gledao nekada je bio deo nadgrobnogkamena. Podigao ga je i ustanovio da se uklapa u donji desni deoploče sa bokalom, a njegove grube ivice su dovoljno dobro nasedaleu otvor da bi ga uverile u to.

Ispravio je komad kamena tako da zarobljenik može videti X.»Je l’ znaš š’a bi mu ovo bilo?«»Vido sam to na tapiji, Beni. Na tapiji u arhivu. Onoj koja je

pored mog kreveta. Sajmon mi je reko da pazim na taj neki X. To

sam i radio. Zaista sam se trudio, Beni. Eto ga tu. Još mogu da sezaista trudim za tebe, Beni. Mogu.«

Nažalost, to nije išlo tako. Majka ga je kao dete naučila nečemušto je nju naučila njena majka, i majka njene majke pre toga. Marunimalo toga zapisuju. Izgovorena reč je bila njihova istorijska knjiga.

Govori istinu i govori je uvek.Sta god da košta.Njegova majka je uvek bila u pravu.A bilo je još nešto što je rekla.Sakriti greh znači počiniti još jedan.Felipe je bio sitni vladin službenik koji je radio u nacionalnom

arhivu u Speniš Taunu. Bio je donekle obrazovan i ambiciozan, ali jezarađivao jedva dovoljno da preživi. Njegov glavni zadatak je bio dapretražuje stare beleške u potrazi za bilo čime u vezi sa izgubljenimrudnikom. Ali, kada mu je ponuđena mogućnost da radi za nekogadrugog, ovaj prevarant je odlučio da ujede ruku koja ga je prvahranila.

Na svu sreću, Felipe je mnogo pričao.Što je bilo dobrodošlo, pošto je poznavanje situacije dopustilo

Beniju da oblikuje svog špijuna.Domahnuo je svom čoveku da mu donese telefon. Prijem

signala u planinama je bio odličan i on je pritisnuo jedno od dugmadisa memorisanim brojevima. Triput je zazvonilo i javio se čovek uBeču.

»Šta se tamo dešava?« upitao ga je.»Postaje… komplikovano.«»Možda je vreme da pređeš u akciju.«»I ja sam mislio isto to.«»Onda tako i uradi. Ovde je sve mirno.«»To je dobra vest.«Prekinuo je vezu.Već nekoliko dana je znao da je Sajmon u akciji. Stvari su se

pokrenule u Austriji kao i na Floridi. Nije bio sasvim siguran u kompravcu, ali je znao dovoljno da bude siguran kako njegov evropskipartner nije iskren prema njemu. Na njegovu veliku sreću, Beni jepronašao novo groblje, sa bokalom kao i savijenim znakom X. Sada

je imao tapiju. A sve je to pomagalo da se podnese bol zbog izdaje istrepnja koju je osećao u vezi s onim što treba uraditi.

Pogled mu se zaustavio na čoveku sa pištoljem. Gledao je svogpotčinjenog u oči delić sekunde, a zatim mu klimnuo glavom. Ovaj jeusmerio oružje naniže i metak u glavu je okončao Felipeov život.

Govori istinu i govori je uvek, šta god da košta.»Baci ga u grob i ponovo zatrpaj rupu«, rekao je. »Zatim idi i

pokopaj dona.« Njegovi psi nikada nisu jeli ono što nisu ubili.»Idem u Speniš Taun.«

JEDANAESTO POGLAVLJETom je seo na sofu. Zakarija Sajmon je otišao pre više od sat

vremena. Od tada je stalno mislio na Ale. Njegovo jedino dete. Kojega je mrzelo.

Šta se dogodilo sa njima?Nije mogao da odredi odlučujući trenutak u kome je došlo do

pucanja veze između njih. Pre će biti da se njihovo otuđenjerazvijalo, počev od vremena kada je Ale bila u srednjoj školi, kada jepostajala sve svesnija udaljenosti njenih roditelja. U vreme dok jepohađala srednju školu, razdor među njima je bio potpun.

Da li je Mišel to podsticala? Ne, koliko je on mogao da vidi. Ne,sve je to bilo njegovo delo. Povređivao je svoju bivšu suprugu prekosvake mere. Još gore, delovalo je kao da ga nije briga. To sedešavalo u prošlim vremenima, kada nije mogao da pogreši. Kada jebio nepobediv. Ili je tako mislio. Koliko je ljubavnih avantura imao?Odmahnuo je glavom. Previše da bi ih nabrajao, na previše različitihmesta. Mišel nikada ništa nije pouzdano znala. Samo je sumnjala.Bliskost stvara instinkt koji može da otkrije čak i najmanjeemocionalne promene, i Mišel je na kraju otkrila njegovo neverstvo.Nažalost, bio je previše obuzet sobom da bi ga bilo briga.

Kajanje?Toliko kajanja da je bio spreman da umre.»Naše vreme je prošlo, Tome.«»A Ale ?«»Plašim se da će, ako nešto brzo ne preduzmeš, i taj odnos biti

prekinut. Dopustio si da udaljavanje između vas predugo potraje.Ona je videla bol u mojim očima. Ne mogu da ga skrivam.«

»Srediću to sa njom. Kunem ti se, Mišel, srediću to.«Ali nikada to nije uradio.Ale je imala sedamnaest godina kada je dobio otkaz, a o

njegovoj sramoti izveštavalo je svako medijsko glasilo širom sveta.Nažalost, popravka odnosa sa ćerkom u to vreme nije delovala kaoveliki prioritet. Greška? O, da. Velika. Ali prošlo je osam godina priče

o onome što je prošlo i nije bilo načina da se pasta nagura nazad utubu iz koje je istisnuta.

Ipak, sada je mogao nešto da uradi.Mogao je da je oslobodi od Zakarije Sajmona.Potpisao je papire. Sutra će se pojaviti na groblju i pobrinuti se

da ona bude dobro.Posle toga?Dovršiti ono što je započeo?Protrljao je umorne oči rukama koje su se tresle i pogledao na

sat. Dva i petnaest. Napolju je bilo tiho. Većina ljudi koji su živeli ususedstvu njegovih roditelja dok je on odrastao ili su se odselili iliumrli. Stabla koja su tada bila mladice sada su se uzdizala iznadsvega što ih je okruživalo. Primetio je dok se dovozio ovamo da jekraj ostao u dobrom stanju. Vreme je bilo blagonaklono prema ovommestu.

Zašto je bilo toliko nenaklonjeno prema njemu?Doneo je odluku.Danas neće umreti.Možda sutra, ali ne danas.Umesto toga, bilo je vreme da uradi nešto što je odavno trebalo

da učini.Ale je ušla u Rahofer kafe, mesto koje je otkrila pre nekoliko

nedelja, nedaleko od njenog bečkog stana. Istuširala se i presvukla,obukla pantalone od grubog platna i džemper, i obula cipele ravnogđona. Osećala se malo bolje i pitala se šta se desilo na Floridi, alipretpostavila je da je njen otac sarađivao, pošto se Roka nije ponovojavljao. Dogovorili su da se svi sastanu sutra u četiri časa popodne,na mestu gde je napravljen video snimak, dok će za to vreme grobbiti otvoren, a oni će biti spremni za još jednu predstavu ako to budepotrebno.

Nije joj se dopadala zamisao o ekshumaciji njenog dede. Bio jedrag čovek koji ju je bezuslovno voleo. Bio joj je otac po krvi, umestoonog kog nikada nije imala, i njegova smrt ju je još pogađala. Uvekse nadala da će njeno preobraćenje u judaizam pomoći, bar malo, uprevazilaženju bola koji mu je njen otac naneo. Uprkos svemu što sedogodilo, njegova unuka je ipak postala Jevrejka.

»Da li ti je tvoj deda ostavio ikakva dokumenta ili neuobičajenauputstva?«, pitao ju je Zakarija.

Nikada pre nije govorila o tome, ali se sada, posle tri godine,činilo u redu da o tome razgovara sa njim. »Rekao mi je da sa njimsahranim jedan paket.«

»Opisi ga.«Upotrebila je ruke da pokaže obrise predmeta površine otprilike

jedne kvadratne stope. »Bila je to jedna od onih zapečaćenihvakumiranih kesa koje se preko televizije prodaju za skladištenjestvari. Paket je bio tanak i lak.«

»Da li si išta mogla da vidiš kroz kesu?«Odmahnula je glavom. »Nisam obratila pažnju. Ostavio mi je

pisana uputstva, kao naslednici njegove imovine, da se pobrinem dapaket bude stavljen u njegov kovčeg. Uradila sam to lično, položivšimu ga na grudi, upravo pre nego što je poklopac spušten.«

»To mora da je bilo teško uraditi.«»Sve vreme sam plakala.«Prisetila se kako je Zakarija držao za ruku dok su se molili za

Avirama Sejgana. Prihvatila je jevrejsko verovanje da će duša i telona kraju ponovo biti sjedinjeni. To je značilo da se telu mora ukazatipoštovanje. Običaji su zahtevali da se neko pobrine za preminulog,sklopi mu oči i zatvori usta, pokrije mu lice, upali sveće.

A ona je sve to uradila.Kasno otkriveni kancer brzo je uzeo život njenom dedi. Ali bar

se nije mučio. Tora je nalagala da telo ne sme ostati nesahranjenopreko noći i ona se postarala da njen deda bude položen u zemljupre sunčevog zalaska. Uz to ga nije namazala balzamom, već ga jeuvila u jednostavan platneni pokrov u skromnom drvenom kovčegu.Mnogo puta ga je čula kako govori: »Bili bogati ili siromašni, ni počemu ne bismo smeli da se izdvajamo u smrti.« Čak je držalaotvoren prozor dok je sedela kraj njega, čekajući sahranu, tako danjegova duša može lako da ode.

Zatim je sprovela sve četiri faze tugovanja, uključujući avelut.Disciplinovano se uzdržavala od žurki, proslava i svih vidova zabavepunih dvanaest meseci.

Deda bi bio ponosan na nju.Pronašla je slobodan sto i sela.

Dopadao joj se Rahofer kafe, sa stolovima sa mermernimtablama, kristalnim lusterima i stolicama od kuvanog drveta. Saznalaje da je ovo mesto sadržalo i malo istorije, pošto su ovde igrali šah iStaljin i Trocki. Klavir u daljem uglu prostorije zabavljao je opuštenupubliku utorkom uveče posle devet sati. Čaša vina i šnicla su zvučalisu kao dobra ideja. Naručila je to dvoje i malo mineralne vode,počevši da se opušta.

»Da li ste sami?«Okrenula se i videla čoveka koji je stajao na nekoliko koraka od

nje. Izgledao je malo stariji od nje, možda je imao trideset godina,uredan, u izuzetnoj fizičkoj formi, sa dvodnevnom bradom koja mu jesenčila vilicu i obraze. Kosa mu je bila retka i kratko podšišana,poput monaške kapice, a plave oči živahne i prodorne.

»Sama sam«, rekla je, »i volela bih da tako i ostane.«Uputio joj je osmeh i seo za njen sto.»Rekla sam vam da nisam zainteresovana«, pojasnila je ona.»Bićete.«Grozila se njegove neposrednosti. »Kako bi bilo da sada odete,

pre nego što pozovem nekoga. «Nagnuo se prema njoj. »Onda nećete čuti ono što imam da

kažem o Zakariji Sajmonu.«

DVANAESTO POGLAVLJEZakarija je ušao u prostoriju i zatvorio vrata. Iz Maunt Dore se

dovezao pravo u Orlando u svoj hotel u zapadnom delu grada. Brzoje pronašao laptop i otišao na internet, povezujući se sa bezbednimserverom u Austriji, istim onim koji je koristio za vreme video-prenosa Tomu Sejganu. Lično je proverio sistem, opremljen izuzetnosofisticiranim programom za kodiranje. Stupio je kontakt sa svojimličnim sekretarom u Austriji i bio je zadovoljan što ništa ne zahtevanjegovu hitnu pažnju. Zatim je prekinuo vezu i naručio hranu odsobne posluge.

Sejgan je sarađivao. Potpisao je dokumenta i ujutro će biti nagroblju.

Okončao je prvu fazu plana.Ali ponestajalo mu je vremena.Pročitao je vesti iz američke štampe, u kojim su izricani

hvalospevi predstojećem samitu. Deni Danijels, predsednik SAD,uložio je svoje zaveštanje u postizanje neke vrste trajnog mira naBliskom istoku. Na svu sreću, do tog samita je preostajalo još četirimeseca.

Imao je dosta vremena da dovrši ono što je započeo.Ali ono što je tražio ostalo je skriveno dugo vremena.Da li je sve to moglo da bude samo legenda?Ne. To je postojalo. Moralo je da postoji. Bog ne bi dopustio

ništa manje odtoga.Ale je potvrdila da je njen deda naložio da se sa njim sahrani

paket, nasuprot ortodoksnim tradicijama, po kojim ništa osim tela nijeišlo u grob. Još uverljivija je bila činjenica da je ona znala informacijukoju niko, osim Levita, nije mogao da zna.

Bio je na pravom putu.Morao je da bude.Sigurno je Levit oprezno delio sa unukom ono što je znao, s

obzirom na to da je zadatak bio namenjen isključivo muškarcu.

Aviram Sejgan nije mogao da prenese krajnju odgovornost na svojuunuku. Zato je rešio problem odnoseći tajnu sa sobom u grob.

Na svu sreću, on je imao potpunu kontrolu nad Ale. Voljnapartnerka koja ne zna o čemu se zaista radi. Ona je bila idealista,obuzeta strašću prema svojoj novoj veri i uspomeni na svog dedu.Njena uverenja bila su iskrena. Bilo je samo potrebno pažljivo seophoditi prema njoj.

A za to će se on postarati.Dok mu više ne bude od koristi.Tada će ubiti Ale Beket.Ale je radoznalo upitala: »Šta u vezi sa Zakarijom Sajmonom?«»Trebalo bi da budete zabrinuti zbog njega«, rekao je čovek koji

je sedeo na suprotnoj strani stola.Nije bila raspoložena za poigravanje. »Nameravate li da

objasnite na šta mislite? Ili da odem?«»Upoznali ste Sajmona u Španiji. Zar vam nije delovalo čudno

što je naišao na vas?«»Ja vam čak ni ime ne znam.«Osmehnuo se. »Zovite me Brajan.«»Zašto ste ovde?«»Došao sam da razgovaram sa vama. Nasamo.«U njoj je zazvonio alarm na uzbunu. Ovaj neznanac ju je toliko

plašio da je čak poželela da su Roka i Ponoć u blizini.Brajan je posegnuo u džep i izvadio nekakve presavijene listove

sjajnog papira, u kojim je prepoznala svoj članak iz Minerve.»Pročitao sam ovo«, rekao je. »Opčinjavajuća stvar. Dopustite

da pogađam, Sajmon je želeo da zna koji su vam izvori za ovupriču.«

To je bila jedna od prvih stvari o kojima su razgovarali, uzčinjenicu da su oboje bili reformski Jevreji. To je bilo ono što joj seodmah dopalo na njemu. Za razliku od ortodoksnih, reformski Jevrejisu verovali da je Toru, iako je bila nadahnuta božanstvom, zapravonapisao, uredio i pripremio čovek. I mada su reformski Jevrejipoštovali vrednosti i etiku iz Tore, imali su slobodu da slede bilo kojiput za koji su verovali da će pojačati njihovu ličnu vezu sa Bogom.Ništa nije bilo apsolutno. Sve je bilo podložno tumačenju. Čak još

važnije za nju, reformski Jevreji su se ravnopravno odnosili premaoba pola.

»Još niste rekli šta biste vi želeli.«Konobar se vratio sa njenim vinom.»Ne, hvala vam«, rekao joj je Brajan. »Ne bih ništa.«Ona je pijuckala vino kao da želi da mu napakosti. »Nećete se

dugo zadržati ovde. «»Zakarija Sajmon nije ono što tvrdi da jeste. On vas

iskorištava.«»Za šta?«»Da otkrije šta je vaš deda znao.«Otpila je još vina, pokušavajući da uživa u ukusu koji je za

ostajao za njim i pomalo podsećao na dim. »Kako to znate?«»Znam da je na Floridi, gde je sahranjen vaš deda. Znam da je

stupio u kontakt sa vašim ocem. Takođe znam da ste vi jednostavnolagali svog oca u jednoj sramnoj nameštaljci.«

»A razlog zbog kog ste došli ovde da me vređate?«»Da pokušam spasiti vaš bedni život.«

TRINAESTO POGLAVLJETom je izašao iz kola i ušao na groblje po vedrom jutarnjem

vremenu. Ovo je bilo mesto na kome su Jevreji iz centralne Floridedugi niz godina polagani na počinak. Decenijama ranije Aviram jepomogao da se zemlja kupi i osvešta. Mesto je bilo udaljeno skorood svega, smešteno između ustalasanih brda, izukrštanih hrastovihšuma, farmi za uzgoj konja i plantaža pomorandži.

Mrzeo je groblja.Ona su bila mesta prošlosti, a njegovu prošlost je najbolje bilo

zaboraviti.Zagledao se u mačeve, uspravne stubove poređane u

neprecizne redove, većinom okrenute ka istoku, koji su svi biliisečeni u pravougaoni oblik, sa skromnim ukrasnim elementima -krugovima, oštrim uglovima, čudnim oblicima. Prisetio se šta jenaučio kao dečak. Svaki kamen je svedočio o večnom postojanjuosobe koja je ležala pod njim. Pošto je Ale bila zadužena zasahranu, a Aviram je bio nepopustljiv čovek, pretpostavio je da seona strogo držala obreda.

Što je značilo da nadgrobni spomenik nije mogao biti podignutdok ne prođe godinu dana od smrti. Za to vreme Ale je živoodržavala uspomenu na njega redovno posećujući i proučavajućidruge grobove, pažljivo odlučujući kakav će biti njegov epitaf. Kadajednom dođe do odluke, trebalo je da uposli kamenoresca i podignemacevu uz jednostavan obred.

Ništa od ovoga nije uključivalo i njega.Dobio je samo tapiju na kuću sa kratkim advokatovim

objašnjenjem da posed sada pripada njemu. Najzad je došao ovdejednog sumornog popodneva, šest meseci posle Aviramove smrti, istajao na kiši sećajući se njihovog poslednjeg susreta.

»Biću kršteni hrišćanin«, rekao je.»Zašto bi uradio tako nešto?«»Mišel je hrišćanka i želi da naša deca budu hrišćani«.»To ne zahteva od tebe da napustiš našu veru.«

Slegnuo je ramenima. »Ja ne verujem ni u šta od toga. Nikada inisam. Judaizam je važan tebi, a ne meni.«

»Rođen si od roditelja Jevreja. Ti si Jevrej, i uvek ćeš biti.«»Nameravam da se krstim u episkopalca. To je Mišelina crkva.«Zapanjenost je preplavila Aviramov pogled. »Ako to uradiš, ti i ja

smo završili.«»Ti i ja smo odavno završili. Imam dvadeset pet godina, a ti se

ipak prema meni ponašaš kao da mi je deset. Ja nisam jedan odtvojih učenika. Ja sam ti sin. Ali, ako više ne želiš da to budem, ondaće tako i biti.«

Tako je prestao da bude Jevrej, oženio se, postao hrišćanin idobio dete. On i Aviram jedva da su govorili posle toga. Najgora subila porodična okupljanja i praznici. Njegova majka, iako je bilapredana svom mužu i poštovala ga, nije mogla da se ne umeša.Dolazila je u Kaliforniju, ali uvek sama. On i Mišel nikada nisu kaoporodica posetili Floridu. Ale je ostajala kod dede i bake nekolikonedelja svakog leta, putujući tamo i nazad sama avionom. Nakon štomu je majka umrla, ove posete su postale duže. Ale je volela dabude sa svojim dedom. Aviramova odbojnost prema Tomu prenelase i na Mišel i odnos među njima je uvek bio zategnut. Starac je bioponosni Jevrejin, i tek tokom proteklih nekoliko godina Tom je počeoda shvata nešto od tog snažnog osećanja. Pošto je izgubio poriv zaskoro svime u životu, sve više se sećao šta ga je Aviram učio ugodinama pre nego što je napunio dvadeset petu.

Dok su još razgovarali.Zagledao se u grob.U daljini je kriknuo močvarni bukač. Ptica plačljivica, kako ju je,

zbog glasa sličnog ljudskom, nazivao jedan od njegovih stričeva.Nadgrobni spomenik nije bio tu kada je prvi put došao. Ale ga je

dobro osmislila. Visok i impozantan, baš kao čovek ispod njega.Sagnuo se i proučio simbole na njemu, prelazeći prstima preko dvaelegantna slova na vrhu.

Po nikbar. Ovde leži.Primetio je sliku na dnu spomenika.Nagnut, kao kada se sipa.

U sećanje mu se vratilo još onoga što je odavno naučio.Palo drvo je označavalo one koji su umrli mladi. Knjige su

svedočile o učenoj osobi. Dleto i rende označavali su zanatliju.Bokali su simbolizovali da je pokojnik bio Levit.Nikada nije znao za ovo o svom ocu.Po Bibliji, Leviti su bili potomci plemena Levijevog, trećeg od

dvanaest Jakovljevih sinova. I Mojsije i Aron su bili Leviti. Pevali supsalme na bogosluženjima u vreme Prvog i Drugog hrama i fizički

održavali ta svetilišta. U Tori se jasno određivalo da Leviti treba daštite Hram za narod Izraela. Njihova uloga je ipak u suštini okončanakada su hramovi uništeni. Pošto je jedna od njihovih dužnosti bila daoperu rabinu ruke pre bogosluženja, njihov simbol je postao bokal.Znao je da su Jevreji i dalje podeljen u tri grupe. Kohanim, ilisvešteničku kastu. Levi’im, ili Levite. I Izraelim, sve ostale. Rituali ipravila specifični za Koene i Levite još su upražnjavani. Usinagogama su postojali Leviti, iako je njihova uloga bila tek neštoveća od počasne.

Da li je ovaj simbol zbog toga bio ovde?Kao priznanje Aviramovoj službi?Pogledao je ka mačevi svoje majke.Prisustvovao je njenom pogrebu, a Aviram je bio uobičajeno

ćutljiv prema njemu. Stajao je tačno na ovom mestu godinu danakasnije kada je podignut kamen, ali opet nije imao udela u pravljenjutog obeležja. Njen nadgrobni kamen ukrašavala je menora, simbolispravne žene.

A to je ona i bila.Čuo je neki zvuk i okrenuo se.Kola su se zaustavila na mestu gde se i on parkirao, stotinak

metara odatle. Mala limuzina zatamnjenih stakala.Niko nije izašao.Da li ga je Zakarija Sajmon pratio ovamo?Od njegove kuće dovde je bilo tek nekoliko kilometara vožnje, a

za to vreme iza njega nije bilo nikog.A ipak je neko bio ovde.Okrenuo se licem prema nezvanom posetiocu i doviknuo: »Šta

hoćeš?«Nije bilo odgovora.»Kažem, šta hoćeš?«Ćutanje.Sa hrabrošću čoveka koji nije planirao čak ni da će u ovom

trenutku biti živ, krenuo je u tom pravcu.Kola su se odvezla sa popločanog parkirališta.Gledao je kako odlaze.O čemu je reč, za ime sveta?Ponovo se okrenuo prema grobu i pomislio na Ale.

»Šta si, za ime boga, uradio, starče?«

ČETRNAESTO POGLAVLJEBeni je mrzeo Speniš Taun. Iako je trista godina bio prestonica

Jamajke, sa divnim građevinama na zapadnoj obali Rio Kobre,razvio se u opasan, kriminalom zaražen gradski centar sa skorodvesta hiljada siromašnih stanovnika. Retko je dolazio ovamo, poštosu njegovi poslovni interesi bili na istoku u Kingstonu, ili u planinama,ili tamo iza severne obale. Rođen je i odrastao u okolini SpenišTauna, u opasnom kraju koji je njegova porodica kontrolisala doknjegov otac nije napravio grešku ubivši američkog agenta zanarkotike. SAD su zahtevale pravdu, jamajkanska vlada se najzadpovinovala, ali njegov otac je imao dovoljno razuma da umre uzatvoru. Benijeva majka je teško podnela muževljevu smrt. Pošto jojje bio jedino dete - nije mogla da ih ima više iz medicinskih razloga -naterala ga je da joj obeća kako nikada neće krenuti tim putem.Majka mu je bila vitalna sedamdesetjednogodišnja starica koja dodan-danas nije imala pojma šta je sve Benijeva imperija obuhvatala.Mrzeo je što je laže, ali je, na svu sreću, posedovao mnoštvolegalnih preduzeća - kafa, hoteli, rudnici - koje je mogao s ponosomda pokaže i uveri je kako nije kriminalac.

Što, po njegovom načinu razmišljanja, i nije bio.Zapravo, mrzeo je kriminalce.Istina, obezbeđivao je prostituciju, kocku ili pornografiju kupcima

koji su to želeli. Ali njegove mušterije su bili odrasli ljudi i brinuo seda ništa od njegovih poslova ni na koji način ne uključuje decu.Jednom je u Montego Beju ubio čoveka koji je odbio da prestanepodvoditi male dečake turistima. A ubio bi ih još nekoliko, da je bilopotrebno.

Mogao je da krši društvena pravila.Ali se držao sopstvenih.Vozio se na zadnjem sedištu svog majbaha 62 S, dok su napred

bila dvojica njegovih ljudi, obojica naoružani. Kola su ga koštala polamiliona američkih dolara, ali vredela su svake pare. Voleo jeskupocenu kožu u njima i to što je zadnje sedište moglo da se oboriu skoro vodoravan položaj. Često je to koristio da odspava za vreme

putovanja. Krov mu je bio omiljeni deo kola. Jednim pritiskomdugmeta stakla su od zatamnjenih postajala providna.

Polako su se vozili kroz povezana naselja, čije su granice bilevidljive samo onima koji su ovde živeli.

I njemu.Poznavao je ova mesta.Život se sa spratova zgrada i iz kuća prosipao na ulice,

stvarajući more tamnih lica. Njegov otac je ovde vladao, ali sada suse savezi bandi, predvođenih ljudima koji su sebe nazivali donovima,međusobno borili za prevlast.

Zašto?Verovatno zbog toga što su im njihovi životi nudili malo drugih

ispunjenja, što je bilo žalosno. Ono što je mnogo puta čuo, zvučalomu je istinito. »Jamajka ima svegapomalo, ali ničega baš dovoljno.«

Polako su se vozili kroz gužvu, između starih dvospratnih itrospratnih građevina, natiskanih toliko blizu jedna drugoj da je čak itračku svežeg vazduha bilo teško da se provuče između njih. Kadasu skrenuli u poprečnu ulicu, ispred njih su se pojavila dvojica ljudi iispruženim rukama pokazali da se auto zaustavi. Obojica su imalidredove i čupave brade. Prišli su vozilu, svaki sa po jedne strane.Košulje su im visile preko struka - skrivajući oružje.

Beni je odmahnuo glavom i promrmljao: »Bagjagas.«A tako je i mislio.Opake propalice.Spustio je staklo zadnjeg prozora i upitao: »Treba vam nešto?«Namerno je izbegavao žargon, koji je bio njihov omiljeni način

komunikacije. Čovek sa njegove strane kola ga očigledno nijepoznao i nameravao je da nešto kaže, ali drugi je pritrčao i dograbioprijatelja za nadlakticu, pokazujući vozaču da produži dalje.

»Šta je bilo?«, upitao je Beni. »Nijedan od vas dvojice ne umeda govori?«

Dvojica ljudi su razmenili neke reči koje nije mogao da čuje, azatim pobegli.

Odmahnuo je glavom.Šta su nameravali da urade? Da ga opljačkaju ovde nasred

ulice?»Imaju sreće što nemamo vremena da ih ubijemo. Vozi.«

Pronašao je udžericu u kojoj je Felipe živeo. Bila je sastavljenaod otpadaka drvne građe i zarđalog lima. Četiri odvojene prostorijebile su spolja zaključane katancem. Pored kuće je bila poređanaburad sa vodom, što je značilo da nije bilo vodovoda, a to jepotvrđivao i jak zadah mokraće. Ispred i okolo kuće lutale su koze.

»Provali unutra«, naredio je, i njegovi ljudi su nogama srušiliimprovizovana vrata.

Unutar najvećeg pregratka nalazila se prostorija od oko šestkvadratnih metara. Tu je bio krevet, televizor, šporet, ormar i korpaza veš. Osamdeset posto ljudi u Speniš Taunu i Kingstonu živeli suovako ili još gore.

Zaustavio je pogled na krevetu. Baš kao što je Felipe rekao, naprljavom podu kraj njega nalazio se svežanj starih dokumenata.Jedan od njegovih ljudi mu ih je doneo. Drugi je stajao kraj vrata ičuvao stražu. Izvukli su pištolje. Dvojica ljudi koji su ih presrelimožda su upozorili lokalnog dona da je Beni Rou u kraju, tako da sumogli da dobiju posetu.

Kurtoaznu, nema sumnje.Ali ipak posetu.»Ako nas iko bude ometao«, rekao je, »uklonite ga.«Njegovi ljudi klimnuše glavama.Pronašao je tapiju iz 1671. godine koju je čovek opisao,

napisanu na španskom ili portugalskom, što nije mogao sasigurnošću da odredi, jer je teško bilo videti izbledelo mastilo. Bilo jejoš nekoliko drugih svitaka, a svi su bili sumporne boje, potamneli poivicama i krti, svi na istom jeziku. Uspeo je da pročita nekoliko reći,pošto je španski bio jezik koji je učio.

Čuo je neko komešanje napolju i okrenuo se kada se žena sadve devojčice pojavila na vratima. Njegovi ljudi su imali razuma dasakriju pištolje. Koža joj je 3 Jamajkanski žargon (patois) - prljavci, beskućnici, propalice.(Prim, prev.)

bila tamnocrna, i nosila je haljinu žute, ružičaste i zelene boje.Bosa stopala su joj bila prekrivena prašinom sa ulice.

»Koji si ti? », upitala je.»Prijatelj.«Ušla je u prostoriju sa prkosnim izrazom na licu. »Provalio si

unutra?«

»Morali smo.« Mahnuo je dokumentima koje je držao. »Došaosam zbog ovoga. «

»Gde je Felipe?«Slegnuo je ramenima. »Da li si ti njegova žena?«Klimnula je glavom.»Njegova deca?«»Jedno jeste.«U tome je bila stvar sa ubistvima. Neko je uvek patio. Ali nije

mogao nikome dopustiti da ga pravi budalom. Na ovom ostrvu jereputacija značila sve, a Felipe je zapečatio svoju sudbinu kada seprodao.

Ipak, bilo je to šteta, jer će njih tri takođe platiti svoju cenu.Gurnuo je ruku u džep i pronašao svoj svežanj novca. Izvukao

je dvadeset novčanica od sto američkih dolara i bacio ih na krevet.»Zašto to? », upitala je žena.»Dugujem Felipeu. Njegova plata.«Odmerila ga je sa mešavinom ljutnje i pokornosti, kakvu je viđao

i previše često. Ova žena više nikada neće videti Felipea. Ovokrupnooko dete nikada neće upoznati oca. Niko nikada neće znatišta se dogodilo. Felipe će istrunuti na napuštenom groblju visoko uPlavoj Planini.

Ali takva je bila sudbina lažova.»Sada idemo«, rekao je. »Pazi se.«Krenuo je prema vratima sa dokumentima u ruci.»On se ne vraća, zar ne? », upitala je žena, a reći su joj bile

protkane brigom i strahom.Odlučio je da bude iskren. »Uzmi novac sa kreveta. Poslaću ti

još. Budi zahvalna i ćuti.«Njeno grubo lice bilo je umorno, smeđe oči bile su joj podlivene

krvlju. Težak život ove žene upravo je postao još teži.»Svaka cura traži čoveka da se brine o njoj. Kad ga nađe, onda

postaje žena, prava žena.« Glas joj je postao leden.Znao je na šta misli. Ljudi koje je ona privlačila menjali su

ljubavnice često kao i raspoloženje. Najzad se izvukla iz toga saFelipeom.

Ali on nije mogao ništa da uradi u vezi s tim.Zato je otišao.

PETNAESTO POGLAVLJEAle je sačuvala pribranost i jednostavno uzvratila pogled čoveku

koji je sebe nazvao Brajanom.»Da li ste ti i Sajmon ikada razgovarali o religiji?« upitao je on.Kao da će mu zaista odgovoriti na to. »Hoću da pojedem svoju

večeru. Bila bih zahvalna ako biste otišli.«»On je posvećeni ortodoksni Jevrejin. Vi niste. Kako ste se

slagali?«Tak komentar ju je iznenadio. U njihovim mnogim razgovorima o

judaizmu, Zakarija je uvek govorio kao reformista. Fundamentalizammu je bio odbojan. Ortodoksni Jevreji su tvrdili da su autentični, štoje bilo uvredljivo, kako je govorio, za sve ostale. Ona se slagala satim. Do XIX veka, ortodoksija je preovladavala. Ali ne više. Hvalanebesima na tome, rekao joj je Zakarija. »Ne znate o čemugovorite.«

»Znate li mnogo o Sajmonovima«, upitao je, »o njihovojporodičnoj istoriji? Zakarijin deda i pradeda bili su velike pristaliceIzraela. Obezbeđivali su novac i politički uticaj koji je pomogaoformiranju te države. Bili su krajnje radikalni, povezani sa stvarimazbog kojih bi vam se u današnje vreme sudilo. Sajmonovi su bilipolitički povezani sa svakom vladom koja je tamo izabrana, uvek nakonzervativnoj strani.«

»To ne čini Zakariju radikalom«, rekla je, mrzeći sebe što uopštei raspravlja

0 ovoj činjenici.»Siguran sam da je pokušao da vas ubedi kako je on neka vrsta

progresivca. Verovatno mu je bilo potrebno da vi verujete u to kakobi dobio ono što je želeo.«

Konobar se vratio i stavio pred nju salatu.Uzela je viljušku.Brajan je pružio ruku preko stola i uhvatio njenu. »Ono što ste

upravo uradili svom ocu je dostojno prezrenja.«Pocrvenela je od ljutnje. »Pustite mi ruku.«

»On vam je otac. Nije važno šta je moglo da se dogodi izmeđuvas. Neoprostivo je lagati mu kao što ste vi učinili.«

Istrgnula je ruku i ustala od stola. Bilo je dovoljno loše što jeosećala izvesno kajanje i nema nameru da sluša neznanca koji jeprekoreva.

»Hajde«, rekao je on, »odlazi. Ali zapamti ovo. I te kako si otišlapredaleko

1 poginućeš zbog toga.«Niko nikada pre nije pominjao pogibiju kada joj se obraćao.

»Zašto kažeš takve stvari?«»Nemaš pojma sa čim imaš posla. Sajmon te je pronašao sa

određenim razlogom. On ima neki cilj.«Pokazao je ka stranicama iz Minerve koje su još bile na stolu.»A to ima neke veze sa tim člankom.«Od svih velikih istraživača, Kristifor Kolumbo je najenigmatičniji.

Njegovo rođenje, njegova ličnost, njegova karijera, njegovadostignuća, sve to ostaje misterija. Ne postoji nijedan njegovautentični portret. Oni koji sada ukrašavaju galerije širom svetanaslikani su decenijama posle njegove smrti i krajnje je očigledno dasu sporni. Poznato je da se oženio 1478, a 1480. godine mu se rodiosin Dijego. Njegova prva žena je ili umrla ili je Kolumbo uzeo Dijega inapustio je. Izgleda da niko ne zna njenu pravu sudbinu. Zatim je biou vezi sa Kastiljankom koja mu je rodila vanbračnog sina Fernanda,godine 1488. Celog života je bio blizak sa obojicom svojih sinova.Naravno, Fernandu je bilo draže da njegov otac bude španskogporekla, dok je Dijego isticao njegove italijanske pretke. Nažalost,nije sačuvano ništa što bi svedočilo o Kolumbovom mestu rođenja.Sam je malo govorio o svojoj prošlosti i o tome za života nije ništanapisao. Iako je vreme njegove smrti sa sigurnošću poznato - 20.maj 1506. godine - godina njegovog rođenja je predmet velikerasprave. Sam Kolumbo je nekada govorio da je to 1447. a nekada1453. godina. Najpribližnija pretpostavka je da se rodio negdeizmeđu 25. Avgusta i 31. oktobra 1451. Fernando je tragao zaKolumbovim vezama u Italiji, u Đenovi, ali ništa nije pronašao.Naravno, Fernandove predrasude prema njegovoj domovini Spanijimogle su da imaju uticaja na ova istraživanja. Ipak, istorija dugujeFernandu veliku zahvalnost. U svom domu na obalama reke

Gvadalkivir u Sevilji sakupio je jednu od najvećih biblioteka u Evropi.Takođe je nasledio lična dokumenta svog oca. Fernando se u svomtestamentu pobrinuo da se biblioteka i dokumenti sačuvaju, aliuprkos ovim merama predostrožnosti, oko vlasništva nad ovim segodinama vodio spor, dok najzad knjige i dokumenti nisu prešli uvlasništvo katedrale u Sevilji. Nažalost, na hiljade originalnih papirasu izgubljene pre nego što je došlo do ovog prenosa vlasništva. Onošto je preostalo, oko 7.000 predmeta, nazvano je BibliotekaKolombina i još postoji u Spaniji.

Istorija beleži da je Kolumbo svakodnevno beležio napomene sasvog prvog putovanja u Diario de a bordo ili Dnevnik plovidbe. Ovajdnevnik je po njegovom povratku poklonjen kraljici Izabeli, a samakraljica je naredila pisaru da napravi njegovu tačnu kopiju. Ali ioriginal i kopija su nestali do 1554. godine. Na svu sreću, prenjihovog nestanka kopija je prošla kroz ruke biskupa Bartolomea delas Kasasa koji je upotrebio da napiše El libro de la primeranavigacion, Knjigu o prvoj plovidbi - ili, kako je to danasopštepoznato,Kolumbov dnevnik. Ali opet nema načina da se utvrdida li je De las Kasasovo delo bilo potpuno bilo tačno. Ukratko, nepostoji autentičan izveštaj iz prve ruke o Kolumbovom prvomputovanju. Još gore, karta koju je Kolumbo koristio da pronađe svojput takođe je izgubljena, i toj se mapi od početka 16. stoleća gubisvaki trag.

O njegovoj mladosti takođe ne postoje nikakvi izveštaji.Italijansko poreklo se ne podudara sa stvarnim dokazima, pošto jeoduvek pisao na kastiljanskom, a ne italijanskom jeziku. Nije imaoobrazovanja koje bi se moglo dokazati, a ipak je očigledno bioškolovan. Fernando je napisao biografiju u kojoj je tvrdio da jenjegov otac pohađao univerzitet u Paviji, ali sam Kolumbo nikadanije pominjao takav podatak. Ovaj propust je zanimljiv s obzirom nato da je veći deo zrelog doba proveo pokušavajući da ubedievropske vladare kako je kvalifikovan da utroši njihov novac naputovanje na zapad, preko nepoznatog mora. Činjenica da posedujeuniverzitetsku diplomu predstavljala bi izvanredan način da povećasvoj ugled među učenim ljudima koje su razne krunisane glavezaduživale da procene njegov predlog.

Ironija je u tome što se cela njegova okeanska avanturazasnivala na grešci - da se zapadne obale Evrope produžavaju kaistočnim ostrvima Azije. Savremeno mišljenje da su ljudi togvremena verovali kako je zemlja ravna je izmišljotina. Još od starihGrka svi pomorci su znali da je zemlja lopta. Nije se znalo šta leži izazapadnog horizonta, izvan domašaja pogleda sa kopna, gde nije biloničega osim vode. Kolumbo zapravo nije otkrio Ameriku, pošto sutamo već živeli milioni ljudi. On nije bio prvi Evropljanin koji je nogomstupio na njeno tle, pošto su Vikinzi to postigli vekovima ranije.Umesto toga, on je bio prvi Evropljanin koji je postavio Novi svet namapu, iako ga je prema njegovom načinu razmišljanja zapravosmestio u Aziju.

Od ranog uzrasta sam slušala priče o Kolumbu. I moj deda ipradeda bili su njime opčinjeni. Za tog čoveka su vezane mnogelegende, ali ništa nije bilo romantičnije od napomene da je on došaou Novi svet sa nekim drugim ciljem osim profita. Njegov Empresa delas Indias, Pohod u Indije, bio je otvoreno usmeren ka sticanju dobiti.Zamisao je bila da otkrije, a zatim i iskoristi ono što je otkrio. Ali nekikažu da je Kolumbo imao druge motive. Postojala su različitatumačenja kakvi su oni mogli biti. Mnogo se govorilo o činjenici da gani jedan jedini sveštenik nije pratio na njegovom istorijskom prvomputovanju. A ipak je poveo prevodioca sa hebrejskog po imenu Luisde Tores. Istorija nikada mogla da obezbedi valjano objašnjenje zato, ali pristalice teorija zavere nisu bili toliko uzdržani.

Kao dete čula sam još jednu priču koja je tokom vekova dobijalana snazi, a koja se ticala Kolumbovog izgubljenog rudnika zlata. Do1600. godine Spanija je utrostručila količinu zlata koje je bilo uopticaju u Evropi pre Kolumbovog prvog putovanja. Razvila se pričao tome kako je Kolumbo pronašao rudnik na Jamajci, ali je njegovulokaciju sakrio od svih, uključujući i špansku krunu. Moj deda je bioopčinjen tom pričom i otkrio mi ju je, pokazujući Kolumbov potpis.

To je u najmanju ruku neobična šifra koja nikada nijerastumačena. Zašto se nije jednostavnopotpisivao svojim imenom?Čemu trougaoni niz slova koji je mogao da znači bilo šta? I čemu Xsa kvakom koji se pojavljivao na dva mesta? Moj deda je to uvekpominjao, ali nikada mi nije objasnio značenje. Kao i za mnogo štadrugo, jednostavno ne

znamo pravu priču. Ali teško je ne postati očaran ovim. Znam dasam

ja postala. U istoj meri koliko je tema Kristifora Kolumba stvorilaosnovu mog akademskog života.Zakarija je prestao da čita članak Ale Beket. Izvukao ga je iz

torbice da osveži pamćenje.Na svu sreću, širom sveta je pratio svako pominjanje Kristifora

Kolumba. Gugl alerts i slični referentni servisi pružali su muinformacije o svemu što se ticalo te teme.

Jednog dana je iskrsnuo članak u Minervi.U većem njegovom delu nije bilo ničega novog, ali tri reči su mu

obuzele pažnju.X sa kvakom.Samo nekoliko ljudi na svetu znalo je da navede te reči u vezi

sa Kristiforom Kolumbom.Zato je pronašao Ale Beket.Sada je pronašao i Toma Sejgana.Očigledno je bio u odgovarajućoj poziciji.A sutradan će ući u Levitov grob.

ŠESNAESTO POGLAVLJETom je ušao u svoju kuću, jedino preostalo mesto na svetu gde

se osećao imalo prijatno. Ovde je provodio veći deo svog vremena,iza zatvorenih prozora i vrata. Pokušavao je da živi u stanu igarsonjeri, ali nije mu se dopadala velika blizina komšija. Nije želeoda poznaje nikoga i nema nikakve sumnje da nije želeo ni da bilo kopoznaje njega. Voleo je samoću, i njegova neupadljiva nekretnina,smeštena na kraju dugačkog bloka zgrada na južnom kraju Orlanda,pružala mu je upravo to.

Poseta Aviramovom grobu još ga je činila nervoznim.Kao i kola koja su se pojavila, pa zatim nestala.Dok se vozio nazad kući, ponovo je počeo da misli o tapiji na

kuću koju su mu poslali. Kada ju je primio putem pošte, uz nju jetakođe bila još jedna stvar koju mu je poslao advokat.

Kratka, rukom pisana poruka.Morao je ponovo da je pogleda, pa je otvorio fioku gde je još pre

tri godine ubacio i poruku i tapiju.Razmotao je stranice i po drugi put pročitao.Kuća je tvoja. Tu si odrastao, pa bi trebalo i da pripadne tebi.

Rođen sam kao običan Jevrej. Moja vera i religija su mi bile važne.One tebi nisu važne. Ne mogu da kažem da to razumem. Nažalost,iako našim žilama teče ista krv, mi smo stranci. Protraćili smo velikideo života na bavljenje našim odnosom. Stvari su se promenile. Nanesreću, nema načina da se vrate unazad. Sve je gotovo. Ako ti je tovažno, znam da nisi varalica. Kakvo god bilo objašnjenje za ono štose dogodilo, nije u pitanju to da si ti izmislio taj novinski članak. Hoćuda znaš da sam osećao bol zbog tvoje propasti, iako shvatam dasam ga držao u sebi. Sine, mnogo toga sam zadržavao u sebi. Nekestvari koje bi te iznenadile. Sada odnosim te tajne sa sobom u grob.Molim te da razumeš kako sam oduvek pokušavao da uradim onošto je časno. Nadam se da ćeš jednog dana možda i ti tako raditi.

Nije bilo reči žao mi je. Ni reči volim te. Ni srećno. Čak ni idi dođavola. Samo činjenično stanje.

I ona poslednja dva reda. Ono što je časno.

Tipično za Avirama.Visoko uzdignute glave do samog kraja.Pre tri godine nije zaista razumeo ono: Sada odnosim te tajne

sa sobom u grob. Mislio je da je to samo još malo roditeljskedramatičnosti. Sada više nije bio siguran. Kako je Zakarija Sajmoništa znao o onome što bi moglo da bude ili ne bude unutar groba?Jedino objašnjenje je bilo da mu je to rekla Ale.

Šta je ona znala?Prišao je prozoru i bacio pogled napolje. Na ulici nije bilo

saobraćaja, a čitav kvart je bio duboko utonuo u svoju dnevnuučmalost. Ovde nije živelo mnogo dece. Više je bilo penzionera kojisu uživali u suncu Floride i nepostojanju poreza na prihod u tojdržavi.

Zašto ga je neko pratio?Sajmon je dobio šta je želeo. Dakle, ko se pojavio na groblju?Neko drugi ko je mogao da zna bilo za Aviramove bilo za

Sajmonove poslove? Ponovo je razmišljao kao novinar, a njegovradoznali um je hitro izbacivao nova pitanja. Uostalom, bio jeprokleto dobar u onome čime se bavio. Očigledno dovoljno dobar dabi neko želeo da ga uništi.

Ko?Znao je dosta toga.Ali nije mogao da preduzme ništa u vezi sa tim.Ni tada, ni sad.Baš ništa.Ale je gledala u članak iz Minerve položen na kafanski sto.

Radila je na njemu nedeljama, pazeći da njegova dužina ne pređegranice propisa časopisa i tematski ga pojačavajući da bi širokapublika mogla da proceni njene zaključke. Platili su joj trista dolara ibilo joj je drago što je njen rad objavljen, pogotovo u njenoj dvadesetpetoj godini, kada je tek izašla sa fakulteta. Kratka biografija poslečlanka objašnjavala je ko je ona i nudila mogućnost kontakta saautorkom putem imejla.

Tako ju je Zakarija pronašao.»Nema ničeg zloslutnog u tom članku«, rekla je ona, ponovo

sedajući na svoje mesto. »U njemu se jednostavno opisuju tajne kojeokružuju Kolumba.«

»A ipak je povučeni milijarder prošao kroz razne nevolje da bi tepronašao«, rekao je Brajan. »Zatim te je ubedio da obmanešvlastitog oca, da bi on mogao da otvori grob tvoga dede?«

Postala je radoznala. »Kako ti znaš sve to?«»Uopšte mi nisi odgovorila. Ono što si uradila svom ocu bilo je

pogrešno.«Nije joj se dopadao njegov stav. On nije znao koliko je Tom

Sejgan povredio nju i njenu majku. »Moj odnos sa ocem tebe se netiče.«

Pogled mu je lutao po prostoriji, a zatim se ponovo usmerio nanju. »Iskorišćena si. Sajmon je želeo ono što ti je deda poverio dačuvaš na bezbednom. Zar te ne brine što će taj grob biti otvoren?«

To ju je brinulo više nego što je iko mogao da zna.Ipak…»Tvoj deda je čuvao veliku tajnu« , rekao joj je Zakarija. »Tajnu

koja je važna za sve nas. «»Ali otvoriti njegov kovčeg? Da li je to jedini način?«»Ono što se unutra nalazi je od životne važnosti, Ale. On je bio

Levit. Ne iz kuće Levijeve, ali izabran na tu dužnost i nazvanLevitom. Jedan od samo nekoliko ljudi još od vremena Kolumba kojije znao istinu. «

»Kakvu istinu?«Saslušala je ono što je imao da kaže, i najzad se složila da je

otvaranje groba bilo jedini način.»Jevreji širom sveta pevaće pesme tebi u pohvalu«, rekao je

Zakarija. »Ono što je ležalo skriveno skoro dve hiljade godinaponovo će ugledati svetlost dana. Naša proročanstva biće ispunjena.A sve zahvaljujući tebi.«

Nikada nije ni sanjala da će se naći u takvoj jedinstvenoj poziciji.Njena nova vera, njeno usvojeno nasleđe - to je za nju nešto značilo,kao što je značilo i za njenog dedu. Pomoći toj veri i nasleđu usvakom slučaju je bilo važno.

»Njegov grob mora da se otvori«, rekla je Brajanu.On je odmahnuo glavom. »Ti si glupa žena. A govoriš o svom

ocu kao o problemu. On je nevoljni učesnik. Ti nisi.«»A ko si ti? Zašto ti je bilo šta od ovoga važno?«

»Za razliku od tebe, ja zaista imam dodir sa stvarnošću. ZakarijaSajmon je ekstremista. A oni su problem za sve nas.«

Skrenula je pogled pored Brajana, prema ulaznim vratima kafea.Roka i Ponoć su uleteli unutra.Brajan ih je takođe primetio i ustao od stola. »Vreme mi je da

idem.«Zakarijini ljudi su im prišli.Brajan se progurao pored njih.Roka ga je uhvatio za jaknu. Dvojica ljudi za drugim stolom su

smesta ustali, očigledno da pomognu Brajanu. Roka kao da jeprocenio situaciju i pustio je jaknu.

»Mudar potez«, rekao mu je Brajan, i on i dvojica njegovihkolega su otišli.

»Ko je to bio?«, upitala je Roku.»Reci ti meni. Ti si ta koja si večerala sa njim.«»Nametnuo mi se. Predstavio mi se kao Brajan.«»Moraš da ga se kloniš.«To joj je privuklo pažnju. »Zašto?«Na Rokinom tamnoputom licu se pojavila nervoza. »Moramo da

idemo.« »Ja ostajem. «Uhvatio ju je za nadlakticu. Jako. Podigao je sa stolice.»Skidaj ruke sa mene, ili ću vrištati.«»Moramo da idemo«, ponovio je blažim glasom. »Zbog tvoje

bezbednosti.«Mogla je da vidi da je ozbiljan.»Ko je bio taj momak? », ponovo je upitala.»Problem. Za koji gospodin Sajmon smesta mora saznati.«Tom je ležao na svom krevetu, potpuno obučen. Jutros je

odlučio da umre. A sada se stvar promenila, i ujutro će videti telosvog oca.

Potpuni preokret.»On će doći ovamo« , rekla mu je Mišel. »On ti je otac. Voli te.

Na kraju će razumeti da ti moraš donositi sopstvene odluke, čak ikada je u pitanju religija.«

»Ne znaš ti Avirama. On je napravio svoj izbor. Sada je red namene. Ja moram da povučem sledeći potez«.

»Zašto ga zovešpo imenu? Otac ti je.«

»Počelo je još na koledžu, kada smo počeli da se udaljavamo.To je u meni stvorilo… izvesnu distanciranost.«

»Ipak ti je otac «Slegnuo je ramenima. »Za mene je samo Aviram.«Zagrlila ga je. »Ne slažem se sa time kako je ovo ispalo, ali

volim te zbog ovoga što si uradio. Odreći se svoje vere je velikastvar.«

»Ako to tebe čini srećnom, onda sam i ja srećan.«Poljubila ga je.Bili su u braku manje od godinu dana.»Imam neke novosti«, rekla je ona.Zagledao joj se u oči.»I ti ćeš biti otac.«Posle osam meseci rođena je Ale. Kakvo divno dete. Prvih

nekoliko godina ona mu je bila sve na svetu, a zatim je svet počeoda mu znači sve više. Njegova odsustvovanja postajala su dalekoduža od vremena koje je provodio kod kuće. Počela su da sepojavljuju iskušenja i on im se predao.

0 čemu je uopšte razmišljao? Upravo je to i bilo po sredi. Nijerazmišljao.

A Aviram. Levit?Sećao se Zakona ponovljenih i Mojsija kako blagosilja Izraelce.1 za Levija reče… koji reče ocu svojemu i materi svojoj: ne

gledam na vas; koji ne poznaje braće svoje i za sinove svoje ne zna;jer drže riječi tvoje, i zavjet tvoj čuvaju. Oni uče uredbama tvojimJakova i zakonu tvojem Izrailja, i meću kad pod nozdrve tvoje i žrtvušto se sažiže na tvoj oltar.

Zapanjujuće je što se još sećao ovih reči, ali Aviram je bioneumoran u svojim predavanjima. Takođe se sećao da su, poslegreha koji su Izraelci počinili obožavajući lažnog idola, zlatno tele,Leviti - koji su se od toga uzdržali - bili izabrani da služe Hramu.

Ali kakve je veze bilo šta od toga imalo sa Aviramom?Nikada niko u njegovoj porodici uopšte nije ni pominjao da

njihovi jevrejski koreni potiču od Levita.Do vremena kada je Tom dorastao za srednju školu, on i Aviram

su bili bliski. Biti jedino dete donosilo je prednost - i manu -neprestane roditeljske pažnje. U tinejdžerskim godinama počeo je da

se udaljava. Ova udaljenost se povećala na koledžu. Upoznavanjesa Mišel i zaljubljivanje u nju potvrdilo je ono što je već znao.

Nije bio Jevrej.Bez obzira na njegovo rođenje, nasleđe, običaje ili dužnosti.Ništa od toga nije mu ništa značilo.Majka je pokušala da ga ubedi u suprotno. Možda je znala šta

će njen muž da uradi. Ali Tom nije bio ubeđen. Zato je odbacio svojaprava stečena rođenjem i, da bi udovoljio svojoj tek venčanojsupruzi, postao hrišćanin. Nekoliko godina su on, Mišel i Ale odlazilina episkopalna bogosluženja. To se dešavalo sve ređe i ređe kako jesve više putovao. Na kraju je shvatio da mu ni hrišćanstvo ništa neznači. Jednostavno nije bio duhovan čovek.

To je trebalo upisati kao još jednu grešku.»Izgladi stvari sa svojim ocem«, rekla mu je Mišel.»Prekasno je za to.«»Više nisam u tojpriči. Razveli smo se. Trebalo bi da bude

zadovoljan zbog toga. «»Nije to tako jednostavno sa Aviramom.«»Njega nikada nije bilo briga za mene, Tome. Oboje to znamo.

Mrzeo je to što si se pokrstio i krivio je mene zbog toga. Bilo mu jestalo samo do Ale, to je sve.«

Možda i nije, pomislio je.Možda mu je bilo stalo do nečega što niko nikada nije shvatao.Sine, mnogo toga sam zadržavao u sebi.Stvari koje bi te iznenadile.Sada odnosim te tajne sa sobom u grob.

SEDAMNAESTO POGLAVLJEZakarija se spremio na počinak. Sutra bi mogao da bude onaj

dan koji je čekao celog svog života. Da li je pronašao Levita? Čuvaratajne? Najzad, posle pet stotina godina?

Kolumbo je bio mudar, to mu je priznavao.Godine 1504. admiral se vratio u Španiju sa svog četvrtog i

poslednjeg putovanja, provodeći sledeće dve godine u pokušaju daprisili Fernanda i Izabelu da se drže svojih obećanja. Umro je 1506,a njegovi sinovi su nastavili da teže njegovom cilju. Kada su oniumrli, ostalo je na jednoj od njihovih udovica da najzad sklopisporazum sa krunom, onaj kojim je Kolumbovoj porodici datapotpuna kontrola nad Jamajkom za sledećih sto pedeset godina.

Luis de Tores, Kolumbov prevodilac za hebrejski na prvomputovanju, nikada se nije vratio u Evropu.

Ostao je u Novom svetu.I sa dobrim razlogom.De Toresovo pravo ime bilo je Josif ben ha Levi Haivri - Josif,

sin Levija Hebreja - što ga je činilo prvom osobom jevrejskog poreklakoja se naselila u Novom svetu. Bio je prisiljen da se preobrati uhrišćanstvo kako bi bio prikladan za putovanje ali, kao i toliki drugikonversosi, ostao je Jevrejin celog svog života, istorija je volela dapotcenjuje činjenicu da je De Tores najverovatnije bio prvi čovek kojije izašao na obalu Hispaniole tog dana u oktobru 1492. godine.Pošto je bio prevodilac ekspedicije, trebalo je da se prvi susretne sadomorocima. Kakva pomisao. Prve reči izgovorene u Novom svetuverovatno su bile na hebrejskom.

Neki istoričari su tvrdili da je De Tores umro 1493. godine naHispanioli, kao jedan od trideset devetorice koje je Kolumbo tamoostavio na kraju svog početnog putovanja, kao pripadnik naseobinenazvane La Navidad. Sve ove ljude su pogubili domoroci pre negošto je Kolumbo uspeo da se vrati mesecima kasnije na svom drugomputovanju.

Ali De Tores nije umro.

Umesto toga je čuvao tri sanduka koji su prešli okean saKolumbom na prvom putovanju i bila pohranjena na kopnu da tamobudu čuvana na bezbednom.

Prvoj osobi, zvanoj Levit, bila je dodeljena ta dužnost.I potom je zauvek neko nasleđivao tu dužnost. Svako od tih ljudi

je čuvao njihovu tajnu, ostajući pritajen.Do Avirama Sejgana.Najzad, greška.Sejgan je rekao svojoj unuci neke stvari. Besmislene za nju i 99

posto ostalih stanovnika sveta.Ali ne i za Sajmona.Kada su Leviti prelazili ogromna rastojanja da sačuvaju svoju

tajnu, Sajmonovi su prelazili još veća rastojanja da je otkriju. I njegovdeda i otac su je tražili, saznajući njene deliće i komadiće iz starihdokumenata, pogotovo onih pronađenih u zaboravljenoj arhivi. Onisu želeli da podare novoj izraelskoj državi veličanstven poklon -povraćeno blago Hrama. Ali ni jedan ni drugi nisu uspeli. Važna jeistorija, često je govorio njegov otac. Hvala nebesima za internet. Tosredstvo nije bilo na raspolaganju generacijama pre Zakarijine.Pomoću njega bio je u mogućnosti da otkrije grešku AviramaSejgana.

Sada će obilato iskoristiti taj propust.Legao je u krevet.Njegov telefon je zazujao i pogledao je u displej. Roka.»Šta je bilo?«Slušao je dok mu je njegov pomoćnik pričao o Ale Beket i

onome što se dogodilo u bečkom kafeu.»Bio je to on«, rekao je Roka. »Brajan Džejmison. Ovde je.«To je značilo nevolje.Proveo je nekoliko poslednjih meseci tetošeći Ale Beket,

slušajući njena progresivna lupetanja, sve vreme misleći da je onaotelotvoravala sve ono što je bilo pogrešno sa trenutnim stanjem ukom se judaizam nalazio. Bila je naivna do granice gluposti. Ali ovajneočekivani neposredni kontakt sa njom upozoravao je na nevolju.

Nije sebi mogao priuštiti nikakve greške.»Gde je ona sada?«, pitao je Roku.»Vratila se u stan. Otišla je kući. Postavio sam stražu ispred.«

»Šta ona kaže da se dogodilo?«»Pojavio se on. Kritikovao ju je zbog tebe. Ona mu je nekoliko

puta rekla da ode, a onda smo se pojavili mi.«»Ništa mu nije otkrila?«»Kaže da nije. »Ali pitao se da li je tako.Brajan Džejmison je radio za Benija Roua. Njemu je Rou bio

ono što je on bio naspram Roka. To što je Džejmison bio u Beču istupio u kontakt sa Ale bila je jasna poruka da je njegov jamajkanskipartner dobro obavešten i uznemiren.

Nije obraćao pažnju na Roua.Ali Rou je obraćao pažnju na njega.Na svu sreću, on i Roka su razgovarali o svim mogućnostima

pre nego što je krenuo iz Austrije na Floridu. Jedna od mogućnostiuključivala je ono što će se desiti kada Ale Beket više ne budekorisna. »Sredi stvari sa njom, kao što smo se dogovorili. Bezotkrivanja ičega.«

»Možda neće sarađivati.«Znao je na šta Roka misli. Uvezi s onim što se dogodilo u video-

prenosu.»Postaraću se da sarađuje. Daj mi sat vremena. I, još nešto.

Posle ovog nastupa koji si danas izveo, nemoj to da radiš lično. Onanigde neće krenuti sa tobom svojevoljno. Upotrebi nekoga drugog.«

I prekinuo je vezu.Ale je bila i ljuta i zbunjena što ju je Roka pratio nazad do

njenog stana, dok je Ponoć išao ispred njih. Čovek koji se predstaviokao Brajan je otišao, ali njegovo upozorenje zadržalo se u njenojsvesti. Roka je ispitivao o onome što se desilo, a ona mu je reklaistinu.

Najvećim delom.»Zakarija Sajmon je ekstremista. A oni su problem za sve nas.«Ali kako je to bilo moguće? Zakarija je delovao tako iskreno.

Proveli su mnogo vremena zajedno. On je trideset godina stariji odnje, ali ipak ga je smatrala i šarmantnim i zanimljivim. Pored neštovelikih komplimenata, koji su takođe delovali iskreno, ostao jesavršeni džentlmen i svoju pažnju je držao usmerenu na posao. Abila joj potrebna poneka akontacija. Uvek je bio otvoren i iskren u

njihovim razgovorima, nikada nije bilo nikakvog nagoveštaja obmanei izgledalo je da mu je istinski stalo do njihove vere.

Sedela je sama u svom trosobnom stanu, otvorenog prozora ipored noćne hladnoće. Beč je noću bio opčinjavajući i položaj stanajoj je omogućavao veličanstven pogled na bleštavo osvetljen iraskošno ukrašen sjajni popločani krov Katedrale Svetog Stefana.

Mislila je na Maunt Doru, sećajući se svih leta koja je provela sadedom i bakom. Tako živopisno mesto, sa onim ulicama sa tri trake,viktorijanskim uličnim svetiljkama, parkovima, radnjama i galerijama.U kasnijoj fazi života, počela je da uviđa koliko je gradić podsećaona Novu Englesku. Bio je smešten na ustalasanom zemljištu koje jedelovalo kao planinsko u odnosu na centralnu Floridu. Brojne avenijevodile su sa istoka na zapad i naglo se spuštale prema jezeru Dora -i varoš i jezero bili sa nazvani po Dori En Draudi, prvom stalnonastanjenom zemljoposednicom u ovom kraju. Ale je oduvek bilafascinirana Draudijevom, čitala je o njoj, slušala priče meštana.

Zanimale su je nepokolebljivo nezavisne žene.Smatrala je sebe jednom od takvih, kao što je bila i njena majka.Njen laptop je zabrujao, označavajući pristigli imejl. Prišla je

radnom stolu i videla poruku od Zakarije.Ovde je sve u redu, ali potrebna mi je tvoja pomoć. Pošto ćemo

mnogo putovati sledeće nedelje, da li bi mogla spakuješ sve svojestvari? Roka će ti ugovoriti vožnju do aerodroma. Pretpostavljam dasi uznemirena zbog onoga što se dogodilo za vreme video-prenosa.I ja sam, takođe, i lično ću to rešiti sa Rokom. Tvoj avion polazi za trisata i putuje preko Njujorka. Biću na aerodromu u Orlandu i čekatitvoj dolazak sutra po podne. Izvinjavam se što je poruka ovakokratka, ali sve ću ti objasniti kada dođeš ovamo. Čuvaj se.

Začudila ju je ova hitnost, ali zapravo je želela da ode. Roka jepreterao. Da i ne pominje Brajana, koji se pojavio niotkuda. Osećalase sigurnije sa Zakarijom. Ipak, htela je da zna još nešto, pa mu jeodgovorila.

Danas mi je prišao čovek po imenu Brajan. Roka mi je saopštioda on predstavlja neku vrstupretnje, ali nije to pojasnio. Sta sedešava?

Odgovor je brzo usledio.

Obavestio me o tome. Postoje ljudi koji bi voleli da zaustave onošto pokušavamo da postignemo. Uvek će biti takvih ljudi. Zbog tvojebezbednosti, bolje je da budeš ovde sa mnom. Objasniću ti sve kadadoputuješ.

Odlučila je da ga ne pritiska i počela da se pakuje.Došla je ovamo pre mesec dana iz Španije sa samo nešto malo

odeće, ne očekujući da se zadrži dugo. Njena letnja odeća nije bašbila prilagođena Austriji, pa je Zakarija poveo u kupovinu. Osećalase pomalo neprijatno zbog njegove širokogrudosti, ali uverio ju je daje to najmanje što može da uradi za nju.

»Smatraj to nadoknadom za tvoj vredan rad«, rekao je.»Ništa nisam uradila.«»U tome grešiš. Uradila si mnogo toga.«Taj dan sa Zakarijom u Beču podsetio ju je na jedan drugi dan,

pre mnogo godina, kada je bila jedanaestogodišnjakinja. Njen otacje, za pramenu, bio kod kuće i poveo je u tržni centar. Škola jepočinjala za dve nedelje i on je želeo da bude sa njom dok je biralanovu odeću. Lutali su po prodavnicama, pretražujući police i tezge,isprobavajući stvari. Na kraju su otišli sa nekoliko velikih kesa punihodeće.

Jedan od onih čarobnih dana koje nikada neće zaboraviti.Otac i ćerka.Šta se desilo sa njima?Kako je nešto toliko prirodno moglo da postane toliko ružno?Nije nepokolebljivo želela da ga mrzi, ali počela je da veruje da

ga mora mrzeti. Bio je to način da izbegne da bude povređena, jer jeimala više ružnih uspomena nego lepih.

I jednostavno joj se nije dopadao njen otac i nije mu verovala.A Zakarija?Ne samo da joj se dopadao nego nije imala ni razloga da

sumnja u njega.Zato je nastavila da se pakuje.

OSAMNAESTO POGLAVLJEBeni je nastavio da bude uznemiren posle svog suočavanja sa

Felipeovom udovicom. Njen pogled - uzdržan, a ipak prodoran -nikada neće zaboraviti.

Ali Felipe ga je izdao i skoro da je sve ugrozio. A da se Benioslanjao samo na tog jednog dvostrukog agenta radi dostavljanjatačnih informacija, sada ne bi skoro ništa znao o onome što jeSajmon sada radio. Na svu sreću, nije napravio tu grešku. Odavno jenaučio kolika je vrednost špijuna, pogotovo onoga koji je na pozicijida svemu lično prisustvuje. Ipak, nije bio sasvim siguran u to štaSajmon namerava.

Navodno je u pitanju bio Kolumbov izgubljeni rudnik.Ali pitao se da li je tako.Dokumenti koje je dobavio iz Felipeove kuće mogli su mu

pomoći da pronađe odgovore na pitanja koja su ga mučila. Zatumačenje dokumenata pozvao je čoveka kome je zaista verovao, anije bilo mnogo takvih na svetu.

Njegovi ljudi su ga dovezli nekoliko kilometara istočno od SpenišTauna, kroz nepodnošljivi kingstonski saobraćaj, doZapadnoindijskog univerziteta, najboljeg koledža na Jamajci. Nanjemu je diplomirao pre skoro dvadeset godina i čuvao je drageuspomene na vreme koje je proveo u kampusu. Dok su se mnogi odnjegovih prijatelja pridružili bandama ili utonuli u nerad, on je čeznuoza obrazovanjem. Nije bio baš najbolji student, ali je bio posvećen,što je godilo njegovoj majci. Naročito je voleo istoriju. Rano jeshvatio da nikada neće biti politički lider - reputacija njegovog ocapredstavljala mu je preveliku smetnju u tome - ali to nije značilo dane može da se istakne. Trenutno je plaćao ili kontrolisao skoročetvrtinu nacionalnog parlamenta i većinu ministara u vladi. Njegovnovac je bio rado priman, kao i njegov srdačan stav. Jamajka jepodeljena na četrnaest parohija, a on je imao uticaja u svim koje suimale značaja za njegove poslove. Postao je ličnost koju su poštovalibogati kao i sirotinja. Takođe su ga se i plašili, što nije bila obaveznološa stvar.

Čuvar na kapiji Univerziteta je sa osmehom mahnuo njegovimkolima da

uđu.Čovek koga je došao da vidi čekao ga je blizu terena za ragbi,

gde su se studenti žestoko nadmetali u utakmici između grupa.Voleo je taj sport i bavio se njime dok je bio ovde. Sadašnjiuniverzitetski tim stigao je na vrh ostrvske univerzitetske lige. On jeUniverzitetu pružao veliku finansijsku podršku, što se tiče školskihkao i sportskih programa.

Profesor Tri Haliberton vodio je katedru za istoriju i arheologiju.Bio je to plavokos čovek četvrtastog lica, tankih usana i pametnihočiju. Nije bio rođen na ostrvu, ali je prihvatio Jamajku kao svoj dom.Beni ga je upoznao na univerzitetskom skupu pre nekoliko godina izapočeli su prijateljstvo. Haliberton je znao za njegovu reputaciju,kao i većina univerzitetske administracije, ali on nikada nije biouhapšen, a još manje osuđen za bilo šta.

Glasine su bile samo to - glasine. Stvarnost je bila da seUniverzitetu dopadalo što im Rou daje novac, a Beni je voleo da imdaje novac.

Iskoračio je iz kola u kasno popodne. Ima jedna posebna stvar uvezi s Jamajkom - vreme je uvek isto, zimi ili leti. Bilo je ili toplo ilivruće, bez nekih drugih mogućnosti. Bilo je skoro šest sati po podne;sunce je počelo da se spušta iza Plave planine na sever odKingstona. Uskoro je morao da krene u tom pravcu, jer je imaozakazanu večeru na svom imanju.

»Beni, danas si bio u džungli«, rekao mu je Haliberton.Odeća mu je bila natopljena znojem i prljava i još je zaudarao

na Felipeovu smrdljivu kuću. »Imao sam posla, prijatelju moj.«Podigao je dokumente koje je držao u ruci. »Hteo bih da bacišpogled na ovo.«

U izražavanju se držao pravilnog engleskog. Ovde nije biložargona.

Profesor je prelistao pergamente i brzo ih proučio.»Pravo otkriće, Beni. Ovo su španski originali. Gde si ih

nabavio?«»Ne pitaj.« I uz to se osmehnuo.

»Španci su vladali ovim ostrvom sto pedeset godina«, rekao jeTri. »Kada su otišli 1655, zakopali su većinu svojih dokumenata,misleći da će se vratiti. Naravno, nikada se nisu vratili, što je i razlogzbog kog imamo tako malo pisanih izveštaja iz tog vremena.«

Shvatio je poruku, ali ga uopšte nije bilo briga za to.»Pretpostavljam da hoćeš da ti kažem šta ovde piše?«, upitao je

Tri.»Bilo bi od koristi. Izgleda kao španski, ali veći deo nisam

mogao da pročitam.«Posmatrao je naučnika dok je proučavao tekst, naginjući

dokumente prema suncu radi boljeg osvetljenja izbledelih slova.»Ovo je kastiljanski. Taj jezik se veoma izmenio od XVI vekanaovamo. Ti razumeš da ovi pergamenti ne bi trebalo da se drže najakoj svetlosti.«

Ali njega nije bilo briga ni za njihovo čuvanje. »Šta je to?«Tri je znao sve o njegovom zanimanju za izgubljeni rudnik.Podrobno su razgovarali o tome mnogo puta.»Neverovatno, Beni, ali možda ovde zaista imaš nešto važno.«EKSTREMISTI SA OBE STRANE IZVAN KONTROLEod Toma Sejgana, Los Anđeles tajmsHebron, Zapadna obala - Ben Segev živi u neupadljivoj kući na

obodima grada sa ženom i dvoje dece. Segev je Amerikanac, izČikaga, bivši investicioni bankar. Sada je samoproglašeni ratnik.

»Isteraćemo ove arapske hulje sa izraelske zemlje«, kažeSegev. »Ako vlada neće da se resi tog smeća, onda ćemo mi touraditi. »

Njegova kuća je pravi arsenal. Automatsko oružje. Municija.Eksplozivi. Danas je Segev poveo osmoricu svojih zemljaka u brda,gde su vežbali za predstojeću borbu.

»Ovde je potrebna samo sićušna varnica da potpali velikipožar«, tvrdi jedan od naseljenika. »Ovaj grad je proklet.«

Hebron je drevni grad oko kog se vode sukobi hiljadama godina.Smatra se da je u njemu sahranjen prorok Avram. Danas u njemuživi 450 jevrejskih desničara među 120.000 Palestinaca. Stolećimasu Arapi i Jevreji ovde živeli u miru, ali ustanak iz 1929. godinedoveo je do smrti više od 60 Jevreja. Britanci, koji su upravljalitadašnjom Palestinom, raselili su preostale Jevreje na druga mesta.

Godine 1967, nakon što je Izrael zauzeo Zapadnu obalu, Jevreji suse vratili. Ali oni koji su došli bili su ideološki ekstremisti. Još gore,tadašnja politika vlade ih je podsticala da se presele na Zapadnuobalu. Izraelci su zatim tvrdili da imaju biblijsko pravo na grad i tražilida Arapi odu iz njega. Zatim se 1997. izraelska vojska povukla iz80% teritorije grada i predala kontrolu Palestinskoj upravi. Preostalih20% ostavljeno je naseljenicima. Mnogi se, poput Segeva i njegovihkolega, sada pripremaju za napad.

»Ovo je recept za katastrofu«, kaže Segev. »A niko, ni na jednojpoziciji vlasti, naizgled nije spreman da pomogne. «

U brdima, daleko od grada, pod vedrim nebom, oni vežbajupunjenje i pražnjenje automatskih pušaka. Objašnjava im se kako danajbolje iskoriste svaki metak, a cilj je da se ubije što je više mogućeljudi uz najmanji utrošak municije.

»Ciljaj u središte gomile«, podučava Segev. »To je najveća metasa najmanjom šansom za promašaj. Nastavi da pucaš dok nepopadaju. Zatim pređi na sledeće. Nema milosti. Uopšte. Ovo je rat,a oni su neprijatelji.« Segevovi strahovi nisu u potpunostineopravdani. Skoro svakodnevno u protekle tri godine palestinskisnajperi su ispaljivali hice na ovo naselje. Nasilje prema jevrejskimnaseljenicima je redovna pojava. Najmanje trideset njih su ubilipalestinski strelci. Arapske vlasti su uradile malo ili ništa da zaustavenapade. Najzad, u odgovor, Izrael je uveo policijski čas za 30.000Palestinaca koji žive u okolini ovog naselja. Zabrana je sprečavalaPalestince da izlaze iz kuća, čak i da odu kod lekara ili pohađajuškolu, i završavali su u zatvoru ako bi je kršili. Dvaput nedeljnopolicijski čas je ukidan na nekoliko sati, da bi se stanovnicima dalovreme da obave kupovinu.

»To je delovalo«, kaže Segev. »Neko vreme.«Zatim su na stotine izraelskih vojnika, uz podršku tenkova i

buldožera, upale u Hebron i uništile zgrade koje su označene kaoone koje su palestinski snajperi koristili. Ali napadi su ponovo počeliposle nekoliko dana.

Segev i njegovi ljudi nastavili su da se pripremaju.»Osećamo da nas je vlada Izraela napustila«, kaže

neimenovani naseljenik. »Mi smo odlučni da očistimo Zapadnu obaluod Arapa.«

Niko od njih ne smatra sebe onim ko uzima zakon u svoje ruke.Izraelski i palestinski zvaničnici potvrđuju da problem ekstremizmapostoji na obe strane. Do jevrejskog ekstremizma je došlo ranije.Hiljadu devetsto devedeset četvrte godine američki doseljenik BaruhGoldštajn ustrelio je 29 Arapa u džamiji. Sledeće godine radikalnidesničarski fanatik izvršio je atentat na premijera ficaka Rabina. Aliposlednji talas nasilja je imao veću učestalost, kako su potvrdiliizraelski zvaničnici, a Hebron je postao epicentar tog nasilja. Alikoliko je taj problem rasprostranjen?

»Nije toliko loše kao što mislite«, kažu analitičari na univerzitetuu Tel Avivu. Oni procenjuju da su samo 10% od 177.000 naseljenikana Zapadnoj obali i u Gazi ekstremisti. »Ali ta manjina sebe smatračuvarima Hebrona, koji mnogi smatraju drugim najsvetijim gradomza judaizam, odmah posle Jerusalima. A iako je tu prisutno nekolikohiljada izraelskih vojnika i policajaca, oni to ne smatraju dovoljnim. «

Segev i njegovi ljudi su dovršili svoj posao. On i njegovi prijateljipreziru grupe za zaštitu ljudskih prava koje kažu da naseljenici čestoizazivaju nasilje. Ali palestinski zvaničnici kazuju drugačiju priču. Zarazliku od Palestinaca, naseljenici su slobodni da izađu iz svojihdomova kad god požele. Postoje izveštaji o tome da ekstremistiredovno napadaju palestinske radnje, dok Palestinci, koji su prisiljenida ostanu u kućama zbog policijskog časa, mogu samo da gledaju.Šezdesetsedmogodišnji Mahmud Azam je Palestinac. Njegov kiosksu tri puta uništavali. Takođe su ga pogodili ciglom u leđa i nekolikoputa udarili. Njegova radnja je sada zatvorena i on preživljava odpomoći u novcu i hrani koju mu dostavljaju.

»Kada bih mogao«, kaže Azam, »uzvratio bih borbom. Ne smeim se dopustiti da nas isteraju iz naših domova.«

Ali naseljenici se ne slažu sa ovim. »Mi želimo da Izrael ponovouspostavi kontrolu nad ovim područjem«, kaže Segev dok ubacujepuške u svoja kola. »Izrael mora ponovo zauzeti Hebron. Dok se tone dogodi, mi ćemo preduzimati mere predostrožnosti dazaustavimo palestinske oružane napade.«U njegovoj izjavi jasno sevidi ostrašćenost. »Ovde su ljudi izuzetno uznemireni zbogsvakodnevne palestinske pucnjave, ubistava i maltretiranja. Ljudiovde osećaju da ih je vlada napustila. Ako se ne budemo borili,umrećemo.«

Tom je spustio članak koji je čitao. Poslednjih osam godinačuvao je svoje članke u kožnoj torbici.

Podsetnik na kraj.»Koji ti je bio izvor informacija za ovaj članak?«, pitala ga je

njegova direktorka. »Molim te, reci mi da u ovome ima nečeg više odonog što je otkriveno. »Robin Stabs nije bila samo njegova urednica,bila mu je i prijateljica. Dok su se optužbe protiv njega postepenogomilale, ona je ostala uz njega. Kada je sazvan komitet bivšihurednika i novinara Los Anđeles tajmsa da istraži optužbe protivnjega, on je s dobrodošlicom dočekao njen postupak. Nije imao ništada krije.

Ali dokazi su govorili protiv njega.»Mogu samo da kažem da je pogrešno ono što je komitet

ustanovio. Sve u ovom članku je istina. «»To neće biti dovoljno, Tome. Tvoj izvor, Segev, ne postoji.

Izraelci su to istražili. I mi smo istražili. Palestinac Azam umro je višeod godinu dana pre nego što si ga ti navodno intervjuisao. To ječinjenica. Hajde, Tome. Šta se ovde dešava?«

Komitet je pregledao svih 1.458 članaka koje je napisao za LosAnđeles tajms za vreme njegovog devetnaestogodišnjeg rada za tajlist. Nijedan nije sadržao neki znak za uzbunu, osim jednog.

EKSTREMISTI SA OBE STRANE IZVAN KONTROLE»Odobrila sam da se pozivaš na svog ’neimenovanog

naseljenika’ i druge neidentifikovane izvore«, rekla je Robin. »Sto seovoga tiče, primenjivala sam našu poslovnu politiku na najlabavijimogući način. Sada je i moja koža u pitanju, Tome. Ova priča jelažna. Ništa u vezi s njom nije istinito. Ne postoje naseljenici koji sespremaju za napad. Nema masovne zavere. Naravno, u tompodručju ima nasilja, ali ne do te mere kao što si ti izvestio.«

Lično je obavio sve razgovore, licem u lice sa sagovornicima.Njegovi izveštaji o troškovima potvrđivali su da je zaista bio fizičkiprisutan na naznačenim lokacijama.

Ali to nije bilo dovoljno.»Kažem ti, Robin. Razgovarao sam sa Azamom pre dva

meseca.«»U to vreme je već bio mrtav, Tome.«

Fotografja Mahmuda Azama koju su mu pokazali odgovarala jeizgledu čoveka kakvog se sećao sa susreta u Hebronu koji jepotrajao otprilike sat vremena.

Ali taj čovek nije bio Azam.»Rekla sam ti pre mnogo godina da praviš audio-snimke

razgovora«, rekla je Robin.Ali on je mrzeo diktafone. Izvori su bili daleko otvoreniji bez te

mašine, a oni koji su insistirali na tome da budu snimani obično subili sumnjivi.

»Imaš moje beleške« ,rekao je, kao da je to bilo dovoljno.»One su takođe lažne.«Ne, nisu bile. U njima se tačno i u pojedinosti prenosilo upravo

ono što je bilo izgovoreno. Ali to nije bilo važno, ako mu niko nijeverovao.

Njegov novinarski kredibilitet dao je osnovu da ova priča budeekskluzivna, što je objašnjavalo zašto su je medijske kuće širomsveta prenele. Posledica je bio prekid nove runde mirovnihpregovora, koji su do tada dobro napredovali. Palestinska uprava jepovukla neuobičajen potez i otvorila svoje dosijee, dopuštajućiIzraelu da potvrdi kako je osoba koja je navodno citirana - MahmudAzam - odavno mrtva. Izrael je sarađivao na sličan način i dopustiopalestinskim zvaničnicima da budu prisutni dok su Izraelci tragali zaBen Segevom, koga uopšte nisu mogli da pronađu.

Zaključci su bili nesporni.Novinar je očigledno čitavu stvar izmislio.»Tome«, rekla je Robin spuštajući glas. »Ti nisi jedini koji će

pretrpeti štetu zbog ovoga.«Ona je radila za Tajms duže od dve decenije, uspinjući se do

položaja urednice u međunarodnoj redakciji. Bila je poštovana ustruci, a njeno ime je pominjano u kontekstu unapređenja na mestoglavnog urednika ili generalnog direktora. Ona mu je uvek čuvalaleđa.

I verovala mu.Znao je to vrlo dobro.»Komitet je izvan svake sumnje dokazao da je priča izmišljena.

Možeš li dokazati da su oni pogrešili?«U njenom pitanju osećala se molba.

Ne, nije mogao dokazati.Netremice ju je gledao.Drugi muž ju je ostavio pre nekog vremena. Nije imala decu.

Samo dva psa, mačku i karijeru u Tajmsu.Koja je bila završena.Mesec dana posle njegovog otpuštanja, Robin je podnela

ostavku.Nije pokušao da joj se javi. Šta bi joj rekao? Izvini? Sve je to bila

greška? Nisam to uradio?Ko bi verovao u to?Njegove četiri nominacije i jedna osvojena Pulicerova nagrada

su opozvane, a njegovo ime izbrisano iz zvaničnih arhiva. Sve ostalenjegove nagrade za novinarstvo - one koje je osvojio kao inominacije za njih - bile su povučene. U svojoj internet arhivi Tajmsje označio svaki od njegovih članaka upozorenjem, čineći da, iako jenapisao 1.458 članaka od kojih je 1.457 bilo besprekorno, onaj jedansporni postane njegovo zaveštanje. Druge novine nastavile su svojuistragu čak i kada je Tajms svoju obustavio, napadajući i njega injegove urednike zbog njihove aljkave poslovne politike i neodlučneuprave.

A naročito Robin.Bog je blagoslovio.Ona je podnela napade. Neverovatno je što je pronašla posao u

malom lancu za izdavanje lokalnih novina, ali njeno ime će zauvekostati povezano sa ovim skandalom. Često se pitao kako je.

Da li bi žalila zbog njegove smrti?Zagledao se u plafon spavaće sobe. Napolju je sunčeva svetlost

nestajala. Trebalo je da spava, ali danas ga je posetilo mnogoduhova. Više nego što je ikada očekivao. Njegova ćerka. Aviram.Njegova bivša direktorka. Prošlost.

Ali samo je jedno pitanje bilo važno.Kada mu sutra vrate njegov pištolj i kada bude siguran da je Ale

dobro, da li treba da dovrši ono što je započeo?Ale je odvukla svoj kofer iz zgrade do kola koja su je čekala.»Da li si sigurna da ne želiš da ostaneš?«, upitao je Roka uz

neprijatan osmeh. »Jedva da smo i porazgovarali.«

Ubacila je torbu u otvoren prtljažnik, a onda poželela da neštosazna. »Da li si me večeras pratio? Kako si znao gde sam?«

»Radio sam svoj posao. Posao mi je da te štitim.«»Od čega?«Mahnuo je prstom ka njoj. »Ti si krajnje lukava žena. Misliš da

ću odgovoriti, ako mi postaviš dovoljno pitanja. Gospodin Sajmon mije rekao da će sa tobom pričati o svemu ovome kada dođeš naFloridu. Moj posao je da te bezbedno odvedem do aerodroma, a neda odgovaram na tvoja pitanja.« Otvorio joj je zadnja vrata. »Ovajčovek će te odvesti.«

Videla je kako Ponoć sedi za volanom i skupila se od straha.»Nema nikog drugog ko bi mogao da me odveze?«»Šta je bilo? Još si uznemirena? On je samo glumio, kao i ti. To

je sve. Sada moraš da požuriš. Tvoj avion kreće u pola tri. Molim tezatraži svoju kartu na šalteru Lufthanze.«

Progurala se pored njega na zadnje sedište i on zatvori vrata.»Mali poljubac pre nego što odeš?«, upitao je Roka kroz otvoren

prozor. Skupila je hrabrosti da mu pokaže srednji prst.»Izgleda da nećeš. Srećan ti put.«Kola su kliznula uskom ulicom, na čijem kraju su se uključila na

aveniju. Tu je Ponoć skrenuo levo i pojurili su ka aerodromu.

DEVETNAESTO POGLAVLJEZakarija nije više mogao da zaspi. Ova situacija sa Ale Beket

izazivala mu je previše briga. Beni Rou je bio daleko vispreniji negošto je uopšte i pomišljao. Na svu sreću, kao i u slučaju TomaSejgana, raspitao se i o Jamajkancu.

Izuzetna ličnost.Majka mu je bila delom Taino, delom Afrikanka, a poreklo je

vodila od robova dovedenih da rade na plantažama. Otac mu je bioAfrikanac, čistokrvan koliko to uopšte može biti potomakjamajkanskog roba s obzirom na rasno mešanje do kog je dolazilo.Oboje Rouovih roditelja su bili Maruni, njihovi preci bili su odbeglirobovi koji su se organizovali u planinama i u dovoljnoj meri ratovalisa vlasnicima plantaža da su Britanci najzad odlučili da sa njimasklope mir.

Proučavao je Marune, pokušavajući da ih razume. Prve robovesu na Jamajku doveli Španci 1517. godine da zamene domoroceTainose, koji su izumirali. Afrikanci su postali pastiri, lovci i farmerikoji su vodili napola slobodan život. Upoznali su zemlju i srodili se sazemljištem gusto obraslim šumom. Španci i Englezi su godinamaratovali, a Afrikanci su stupili u savez sa Špancima. Godine 1660.Španci su zauvek napustili ostrvo, ali Afrikanci su ostali na njemu,postajući prvi Maruni. Tadašnji engleski guverner ostrva predvideo jeda će oni jednoga dana postati veliki problem.

Bio je u pravu.Oni su kontrolisali unutrašnjost zemlje. Svaki kolonista koji se

usudio da se udalji od obale skupo je to plaćao.Sa procvatom posla sa šećernom trskom pristizalo je sve više

robova. Pobune su bile uobičajene i mnogi Afrikanci su pobegli ubrda i pridružili se grupama koje su to ranije učinile. Britanski farmeriželeli su da unište Marune. Usledio je Prvi marunski rat 1731, azatim i Drugi 1795. godine, koji su se završili time što je nekolikostotina Maruna obmanom deportovano. Samo nekoliko porodicapreživelo je tu čistku, ostajući u svojim planinskim selima.

Rouovi su bili među njima.

Beni je značilo »utorak« na marunskom, što je bio dan njegovogrođenja. Ime je dobio prema tradiciji. Prezime Rou je poticalo odbritanskog vlasnika plantaže. Što takođe nije bilo neuobičajeno, kakose napominjalo u izveštaju. Rou je mrzeo svoje prezime, kaosvakodnevni podsetnik na sve ono što su njegovi preci pretrpeli. Iakoje ropstvo na Jamajci okončano 1834. godine, uspomena na njegajoš je progonila Jamajkance. Ostrvo je bilo poslednja stanica naputanji trgovine robljem iz Afrike, koja je počinjala u Južnoj Americi,zatim vodila severno do donjih Kariba, i konačno zapadno, doJamajke. Svi najbolji i najmirniji Afrikanci bili su kupljeni i razdeljenipre nego što bi se trgovci robovima ukotvili u kingstonskoj luci.Posledica je bio nastanak populacije agresivnih crnaca, od kojih suneki bili dovoljno smeoni i da pobegnu i da zarate protiv svojih bivšihgospodara. Ni na jednom drugom mestu u zapadnom svetu to nijeuspevalo.

Beni Rou je bio direktni potomak tog buntovničkog soja. Otacmu je bio gangster, ali dovoljno pametan da svoju porodicu ozbiljnouključi u posao sa kafom sa Plavih planina. Beni je takođe biosposoban poslovni čovek. Posedovao je odmarališta širom Kariba ikontrolisao akcije nekoliko jamajkanskih rudnika boksita, za čiju sumu eksploataciju američke kompanije godišnje plaćale milione.Držao je u vlasništvu ogromno imanje na Plavoj planini, na kome jeradilo skoro hiljadu ljudi. Bio je čovek sa malo poroka. Što je biloiznenađujuće, s obzirom na to da je trgovao sa toliko njih. Prezirao jedroge i pio je samo umerene količine ruma i vina. Nije pušio, niti jebilo žena u njegovom životu, osim njegove majke. Nije imao ni dece,čak ni vanbračne.

Izgledalo je da mu je jedina opsesija Kolumbov izgubljeni rudnik.Što je i bila stvar koja ih je povezala.Na svom prvom putovanju preko Atlantika, Kolumbo je

zapovedao flotom od tri broda snabdevenim sa dovoljno hrane ivode za godinu dana. Takođe je poneo opremu za navigaciju,drangulije za trgovinu, brodske zalihe i tri neobeležena drvenasanduka. U potpalublju SantaMarije moralo je da se napravi mestoza njih. Na brod ih je utovarilo nekoliko članova posade koji su bilikonversosi - Jevreji u srcu, koje je inkvizicija prisilila da se pokrste.Na nesreću, Santa Marija se nasukala pored obale Hispaniole na

Božić 1492. godine. Učinjeno je sve što se moglo, ali brod je bioizgubljen, a teret sa njega iskrcan na ostrvo. Tri sanduka su admiral injegov prevodilac, Luis de Tores, zakopali u toku noći. Toliko seznalo pouzdano, jer je pre više decenija njegov otac pronašaodokumenta, sačuvana u privatnoj kutiji, koja su govorila o tome.

Posle toga se priča rasplinjavala.Tri sanduka su nestala.A rođena je legenda o Kolumbovom izgubljenom rudniku.Beni je čekao da Haliberton protumači dokumenta, ali dopadao

mu se osmeh koji se pojavio na preplanulom licu njegovog prijatelja.»Nadam se da ove pergamente sada ne traže u nacionalnim

arhivama«, rekao je Tri.»Biće čuvani na bezbednom. Reci mi šta u njima piše.«»Ovaj koji izgleda kao tapija zapečaćena voskom upravo to i

jeste. Tapija na 420 jutara zemlje. Opis zemljišta je nejasan, kao štosu svi takvi opisi i bili u to vreme, ali mislim da možemo pronaći tomesto. Pomenuto je nekoliko reka koje čine granicu poseda, a rekejoš postoje.«

Istočna Jamajka bila je ispresecana stotinama vodenih tokovaniz koje je kiša što je skoro neprestano padala u višim područjimaoticala u more.

»Možeš li stvarno da odrediš koja je to lokacija?«Haliberton je napravio potvrdan pokret glavom. »Mislim da

bismo mogli. Ali to mesto neće izgledati ni slično onome kako jeizgledalo pre tri stotine godina. Veći deo je tada bio obrastao gustomšumom i džunglom. Od tada je obavljeno mnogo raskrčivanja.«

Beni je živnuo. Jamajka je imala površinu od skoro jedanaesthiljada kvadratnih kilometara. Sa njenog tla su se uzdizale najvišeplanine na Karibima, a njeno porozno zemljište bilo je istačkanohiljadama pećina. Dugo je verovao da bi bilo koji izgubljeni rudnikmorao da se nalazi u Plavoj planini ili Planini Džona Kroua, koja jeobuhvatala istočnu polovinu ostrva. Danas je deo te zemlje bio uprivatnom vlasništvu - i sam je bio jedan od vlasnika - ali veći njendeo postao je nacionalni park kojim je upravljala vlada.

»Ovo je za tebe važno, zar ne?«, upitao ga je Tri.»Važno je za Marune.«

»Ovde ne može biti u pitanju mogućnost bogaćenja. Ti simultimilioner.«

Zakikotao se. »Što ne moramo da razglašavamo na svestrane.«

»Ne verujem da je to tajna.«»Nije u pitanju novac. Ako je taj prokleti Italijan pronašao rudnik,

pokazali su mu ga Tainosi. Bio je njihov. On nije imao prava nanjega. Želim da ga vratim onome kome pripada.«

»Tainosa više nema, Beni.«»Mi Maruni smo ono njima najbliže što je preostalo.«»Možda ćeš zaista imati priliku da to uradiš«, rekao je Tri,

podižući dokumente. »Ovo je jedinstveno.«Slušao je dok je Haliberton izlagao o Abrahamu Koenu i

njegovom bratu Mosesu Koenu Enrikesu. U maju 1675. godine njihdvojica su izgleda tužili jedan drugoga. Dokument koji je Felipeukrao predstavljao je nagodbu u tom sporu u kojoj je Abrahampristajao da preda Mosesu četrdeset grla stoke, a da ovaj zauzvratpazi na njegovo imanje na Jamajci za vreme njegovog odsustva.

»Ono što dokument čini zanimljivim«, rekao je Haliberton, »jesteto što slučaj nije vodio neki niži sud. Umesto toga je glavni ostrvskisudija, tadašnji guverner Tomas Modiford, zabeležio ovu odluku.«

»To je za njega bio previše sitan problem da bi sudio o njemu?«»Tačno tako. Osim ako posredi nije bilo i nešto više. Ako se

dobro sećam, godine 1675. Koenovi su imali preko sedamdesetgodina.«

Tri je objasnio kako su braća pomogla u naseljavanju Jamajke.Abraham Koen je bio proteran sa ostrva 1640, a ipak se izgledavratio 1670, kupivši 420 jutara zemlje za koju se njegov brat brinuodo 1675. godine, kada je među njima došlo do spora oko naknadeza te usluge.

»Vidim ti u očima«, rekao je Beni Halibertonu, »da tu ima jošnešto. Šta je u pitanju, prijatelju?«

»U nagodbi je Moses ponudio da odbaci svoju tužbu ako muAbraham pruži neku informaciju. To je bio razlog zbog kog su se ovadvojica ljudi zapravo svađali.«

Ale je sedela na zadnjem sedištu, osećajući se bolje što odlaziiz Austrije. Aerodrom se nalazio na dvadesetak kilometara

jugoistočno od grada u mestu po imenu Švehat. Nije poznavala put,ali je među znacima koji su pokazivali put do aerodroma primetila ievropski simbol za mlazni avion. Nije bilo mnogo saobraćaja naauto-putu sa četiri trake - što je bilo razumljivo s obzirom na to da sebližila ponoć. Bila je umorna i nadala se da će spavati u avionu.Često je putovala avionom noću, tako da joj ovo putovanje nećepredstavljati problem. Odmoriće se i biti spremna za bilo šta štoZakariji sutra bude potrebno.

Ponovo je bila svoja na svome.Zašto su je muškarci toliko razočaravali? Prvo njen otac. Zatim

niz neuspelih veza. Zatim katastrofalan brak. Ništa nikada nije išlokako treba kada su oni u pitanju. Ipak, izgledalo je da je Zakarijadrugačiji. On je bio očinska figura? Ono za čime je oduvek čeznula?Ili nešto drugo?

Bilo je teško reći.Znala je samo da ga poštuje, a otkako je njen deda umro, to nije

mogla da kaže ni za jednog drugog muškarca.Nerviralo ju je što je i Ponoć u kolima. Osećala se prljavo,

znajući da je on na samo pola metra od nje. Još nekoliko minuta,rekla je samoj sebi, i otići će da se nikada ne vrati.

Delimično se osećala loše zbog onoga što je uradila ocu. Ne biželela da njoj njeno dete uradi tako nešto. Ali to je moralo da seuradi. Nadala se da će upaliti i da će njen otac sarađivati. To što jeZakarija pozvao da dođe značilo je da se dogodilo nešto važno. Zašta se nadala da ne podrazumeva susret licem u lice sa ocem.

Rekla mu je otprilike već sve što je želela da mu kaže.Kola su skrenula prema izlaznoj rampi, na kojoj nije bilo znaka

za Švehat ili aerodrom.Čudno.»Šta to radiš? », upitala je.Ponoć nije odgovorio.Skrenuli su levo, na put sa dve trake koji je vijugao kroz

nekakvu mračnu šumu. Ni ispred ni iza nisu dopirala nikakva svetla.Brzina se povećala.»Gde idemo?« ponovo je upitala, počinjući da se boji.Ponoć je usporio i skrenuo po drugi put, između još crnih

stabala, dok su farovi obasjavali neravni makadamski put.

»Zašto ovo radiš? Gde idemo?«Panika ju je potpuno obuzela. Pokušala je da otvori vrata, ali

mogla su da se otvore samo tasterom na komandnoj tabli. Pritisnulaje dugme da spusti prozor. I on je bio zaključan. Primetila je kako sepribližavaju nečemu. Kola. Parkirana na mestu gde je makadamskiput izlazio na čistinu okruženu samo tamom.

Sa dalje strane vozila došao je neki čovek.U neravnomernom snopu svetlosti videla mu je lice.Preplavio ju je užas.Brajan.

DVADESETO POGLAVLJETom se prenuo iz sna. Sat pored kreveta pokazivao je 6.30.

Čelo mu je bilo mokro od znoja i teško je disao. Pokušao je da sepriseti svog sna, ali nije mogao. Imao je neke veze sa Robin Stabs.Pošto je ranije razmišljao o njoj, nije bio iznenađen što mu sezadržala u svesti. Pre nekoliko meseci potrošio je 125 dolara nainternet pretragu i otkrio da ona još radi u Ohaju za isti lanacregionalnih novina koji ju je zaposlio pre osam godina. Bilo jeneverovatno što je uopšte pronašla posao, ali sećao se da su nekiznalci unutar struke ipak stali u njenu odbranu. Priča za koju jeoptužen da ju je izmislio naizgled je delovala verodostojno. Tek kadaje pažljivo proučena, postali su vidljivi propusti u njoj. A nijedanurednik se nije upuštao u takve detaljne analize. Oni su radijeverovali ljudima koji su radili za njih.

»Kako je sve ovo počelo?«, pitao je on Robin. »Kako ti je, zaime božje, jedan moj članakprivukaopažnju na taj način?«

»Primila sam anonimnu poruku. U njoj je pisalo da je priča lažnai ukazano mi je u kom pravcu da istražujem.«

»A ti si poverovala u nju?«»Ne, Tome. Nisam.« U glasu joj se pojavila ljutnja. »Ali ja sam

tvoja urednica i zato moram da istražim.«»Sto će samo dokazati da mi je sve podmetnuto. Anonimna

poruka? Ma daj, Robin. To je toliko očigledno da prosto bode oči.«»Samo znam da se sve što je pisalo u toj poruci pokazalo kao

istinito, a sve što si ti napisao pokazalo se kao neistinito. Više putasam te pitala da li možeš da ponudiš nešto čime bi pobio ove tvrdnje.Bilo šta. Nisi mogao, Tome.«

Video je zabrinutost u njenim očima.»Ovde sam proveo mnogo vremena«, rekao je. »Radio sam

vredno. Nisam to uradio. «»Nažalost, činjenice pokazuju drugačije.«Bilo je to poslednji put da su razgovarali.Izašla je iz njegove kancelarije, a posle sat vremena on je

otpušten.

Ona je dala otkaz mesec dana kasnije.I nikada nije saznala istinu.Beni nije mogao da veruje u ono što čuje. »Šta piše u tom

dokumentu, Tri? Reci mi.«Sunce je zalazilo iza planinskih vrhova u izmaglici i osetio je

tračak soli na južnom povetarcu koji je dopirao se okeana u čijoj suse blizini nalazili. Osećao se bolje posle svog pešačenja poplaninama. Ovaj dan je bio izuzetan.

»Da li si ovo ukrao iz arhiva?« upitao je Haliberton.»Neko drugi jeste.«»U tome je problem, Beni. Previše se krade sa mesta koje je

značajno.«»Možemo ga vratiti nazad, nakon što ustanovimo šta tu piše.«»Nisi jedini koji je odnosio stvari iz tog arhiva. Nije preostalo

skoro ništa iz vremena Španaca. Sve je nestalo. Zaprepašćen samšto su ovi dokumenti i dalje bili tamo.«

Na trenutak mu je pažnja odlutala prema igralištu za ragbi kadasu se igrači zbili u red oko lopte. Prisetio se kakav je osećaj bitipovezan sa drugim igračima u redu, isprepletenih ruku, dok mišićipritiskaju i guraju nasuprot drugim mišićima. Morali ste da se pazite.Ponekad je čuo kako pucaju kosti tokom takvog manevra. Ali kolikozabave. Voleo je tu igru. Žestoka. Brzog tempa. Đavolski rizična.

Baš kao život.»Moram da znam, Tri. Šta ti dokumenti otkrivaju?«Čovek je iznenadio Toma.Pretražio je istorijski odeljak u knjižari Barns i Nobl, nastojeći da

nekako prekrati još jedno subotnje popodne. Shvatio je da provodimnogo vremena u knjižarama. Ipak, nikada u istoj. Vozio je po celomOrlandu, odlazeći na različita mesta u različito vreme. Bio je topreostatak samosvesti koji je tek trebalo da prevaziđe posle godinudana nezaposlenosti. Bilo je teško biti otpušten. A još teže dok jeceo svet to gledao.

Čovek koji je sada stajao pred njim bio je sredovečan i imaokratku kosu. Nosio je somotne pantalone i laganu jaknu, što nije biloneobično pošto je napolju zapravo bilo hladno za decembar ucentralnoj Floridi. Ono što ga je uznemirilo bio je čovekov pogled.

Pogled prepoznavanja.

»Došao sam da razgovaram sa vama«, rekao je čovek.»Mora da ste me sa nekim zamenili.«»Vi ste Tomas Sejgan. »Duže od godinu dana nije čuo nikoga da mu se neposredno

obrati po imenu. Iako je mislio da svako zna ko je on, u stvarnosti ganiko nije prepoznavao. Njegovo lice je nekada bilo nezaobilazno nateleviziji, ali poslednji put se pojavio na ekranima pre više od jednegodine. A pamćenje javnosti je brzo bledelo.

»Šta želite?«, upitao je.»Da vam nešto kažem.«Obratio je pažnju na glas. Skoro šapat. I nije mu se dopadao

čovekov zabrinut izgled. Da li je to bio neko ko je bio spreman da mukaže koliko se grozi njegovog laganja? Neposredno posle otkazaprimao je na stotine zlonamernih imejlova. Pročitao ih je samonekoliko, a onda pobrisao ostale i ugasio nalog.

»Ne mislim da treba«, rekao je okrećući se da se udaljiprolazom između polica i kroz prednja vrata knjižare.

»Znam ko vam je namestio.«Zaustavio se.Nikada ni od koga nije primio čak ni nagoveštaj da je u pitanju

bila nameštaljka, a pogotovo nije čuo da neko to izgovori.Okrenuo se.Čovek mu je prišao bliže.»Kada je to urađeno, odlučili smo da vam ne kažemo dok ne

prođe dovoljno vremena da ne preostane ništa što biste mogli dapreduzmete.«

Drhtaji su mu prošli kroz ruke, ali pribrao se. »Ko ste vi?«»Posmatrali smo vašu propast. Došla je brzo, zar ne? Ali, opet,

mi smo dobri u onome što radimo.«»Ko ste vi?«Čovek se približio još više. Tom se nije pomerio.»Da li ste ikada zastali da razmislite o posledicama onoga što

pišete? Da li ste znali da ljudi umiru zbog onoga što pišete? Rečenovam je da prestanete, ali niste hteli da slušate.«

Rečeno mu je da prestane? Pokušavao je da se priseti. Ko muje to rekao?

Zatim mu je sinulo.

Zapadna obala. Pre dve godine. Palestinski zvaničnik koji jepristao na intervju, a zatim smesta izašao iz prostorije, ali ne prenego što je rekao: »Morate prestati, gospodine Sejgan. Dok ne budeprekasno.«

»Tako je« rekao je čovek. »Sećate se.«Sada je znao ko su oni.»Kao prvo, ovo nema nikakve veze sa bilo kojom vladom. Mi

smo nezavisna organizacija. Delujemo izvan zakona. Obavljamoposlove koji se ne mogu uraditi ili koje niko neće da uradi. Desilo seda vi spadate u obe kategorije.«

»Dakle, vi ste me uništili?«»Utišali smo vas. Nije uvek neophodno ubiti ljude. Nekada je

čak bolje ne postupiti tako drastično. U vašem slučaju, uništili smovam kredibilitet, i to je bilo dovoljno. «

U mislima se vratio na priču koja ga je koštala svega ostalog.»Vi ste mi podmetnuli priču. Postarali ste se da se obratim izraelskimi palestinskim izvorima koje ste vi izmislili. Predali ste mi priču,dopustili da je objavim, a zatim pobrisali sve tragove.«

Čovek je potvrdno klimnuo glavom. »Bilo je potrebno nekolikomeseci da se to ostvari. Bili ste profesionalac. Dobri u svome poslu.Morali smo da budemo pažljivi. Ali najzad ste zagrizli mamac. Bio jejednostavno previše dobar, zar ne?«

Da, bio je.EKSTREMISTI NA OBE STRANE IZVAN KONTROLE.»Razljutili ste neke važne ljude«, rekao je čovek. »Bilo im je

dosta. Zato su nas unajmili da rešimo problem. Ovo vam sadagovorimo da znate da ćemo, čak i ako razmišljate o pokušajupovratka, biti tu, spremni da vas opet oborimo.«

»Govorite mi da su se Palestinci i Izraelci udružili da uništemene kao novinara?«

»Na neki način. Obratili smo se i jednima i drugima, odvojeno,izneli zamisao, i obe strane su nam platile da obavimo posao.Nijedna nije znala da je ona druga uključena. Jednostavno su htelida vas sklone sa puta iz sopstvenih naročitih razloga.«

»Neću biti toliko glup sledećeg puta.«»Stvarno? Kako to uopšte da znate? Onda niste imali pojma šta

se dešava. Razmislite o tome ako odlučite da se vratite. Dovodićete

u pitanje ćete svaki izvor sa kojim budete razgovarali. Za svaki tragkoji se pojavi pred vama, pitaćete se: Da li je stvaran? Da li su toponovo oni? Da li će se to ponovo dogoditi?«

Zlosrećno kopile je bilo u pravu. Uvek će se pitati. Sve što sedesilo uništilo mu je život, ali takođe je uništilo još nešto.

Njegove živce.»Zajebavao si se sa pogrešnim ljudima«, rekao je čovek.

»Došao sam da ti to kažem, tako da znaš. Saslušaj ovu poruku inastavi da radiš ono što radiš. Piši i dalje za druge. To je za tebesavršeno, sve dok si u pozadini.«

I čovekje otišao.Beni je slušao dok je Haliberton odgovarao na njegova pitanja.»Moses Koen je bio gusar. Jedan od najboljih. Pustošio je

španske brodove. Njegov brat Abraham bio je preduzetnik. Braćanikada nisu bila bliska. Išli su u različite sinagoge i malo ih toga štosam našao u spisima povezuje.

To čini ovaj dokument koji imaš toliko zanimljivim. Po svemusudeći, nije im bilo mnogo stalo jednom do drugoga, a ovde imamo idokaz o tome da je Moses tužio Abrahama. Brat protiv brata.«

»Zašto je to važno? Deluje sporedno.«»Uopšte nije. Zapravo, može da bude od ključne važnosti.«Oliver Kromvel je umro 1658. godine i, kako je jedan letopisac

prokomentarisao, »niko osim pasa nije plakao« Puritanizam koji jenametnuo ostavio je ljudima malo toga da rade osim da razmišljaju osvojim gresima i preklinju za oproštaj. Pošto joj je bilo dosta bede,Engleska se okrenula svom izgnanom prestolonasledniku, Čarlsu II.Godine 1660. Čarls se vratio u domovinu na veličanstven način, kojije na zanimljiv način uporedio sa »povratkom Jevreja iz vavilonskogropstva«.

Vratio se na presto uz samo jedan problem.Kruna je bila slomljena.Kao i Engleska.Lord zaštitnik Kromvel doveo je zemlju do bankrota.Da bi rešio taj problem, Čarls se okrenuo Jevrejima.Edvard I ih je proterao pre 370 godina, i bukvalno ih nije bilo do

1492, kada su Spanija i Portugal izdali svoje edikte o progonu.Najzad, Jevreji su pronašli pribežište u Engleskoj i zaštitnika u

Kromvelu, koji im je dopustio da ostanu. Sa povratkom kralja, mnogiengleski trgovci tražili su njihov ponovni izgon. Ali je Čarls takođe biotolerantan i postigao je usvajanje zakona koji ih je štitio uparlamentu.

Kralj je bio pametniji nego što su mnogi mislili. Shvatio je da biprogon Jevreja dao engleskim trgovcima potpunu kontrolu nadtrgovinom, što je značilo da su mogli da postavljaju cene kako sunalazili za shodno. Prisustvo jevrejskih trgovaca suprotstavljalo se tojmoći. Takođe, time što je bio tolerantan, Čarls je stekao grupuprijatelja sa novcem i sredstvima.

Abraham Koen je bio u Holandiji kada je Čarls povratio presto.Sa velikim zanimanjem je posmatrao uspostavljanje kraljeve politikeprema Jevrejima. Jamajka je do tada već bila pod britanskomkontrolom, Spanci su otišli, pa je Abraham zaključio da je pravovreme da se obrati kralju. Petog marta 1662, Koen i dvojica drugihbogatih holandskih Jevreja - Abraham i Isak Izrael, otac i sin - sastalisu se sa Čarlsom.

Stariji Izrael je rekao kralju kako je saznao za Kolumbovizgubljeni rudnik od Jevreja na Jamajci kada je tamo bio zatočen.Bilo je to nedugo pre britanske invazije na ostrvo 1655. godine.Trebalo je da bude pušten iz zatvora, pa su mu njegovi drugovizatvorenici poverili svoju tešku situaciju.

Vlast Kolumbove porodice nad ostrvom je završena. Spanci supovratili kontrolu i nakratko je došla inkvizicija. Niko više nije hteo daštiti Jevreje sa Jamajke. Na svu sreću, njihova zajednica je bilapreduzela mere predostrožnosti, skrivajući svoja bogatstva na mestupoznatom samo čoveku označenom kao Levit.

»To je rudnik velikog admirala«, rekao je Izraelu jedan zatočeniJevrejin.

Sam Kolumbo je pronašao to mesto i njihovo bogatstvo je ostaloskriveno dok Spanci nisu otišli. Zatim su Jevreji u zatvoru podsticaliIzraela da zastupa stranu invaziju na Jamajku, videvši to kao svojujedinu nadu.

Sto se i desilo.Engleska je zauzela ostrvo 1655. godine.»Znate li položaj tog rudnika?«, pitao je kralj.

»Mislimo da znamo«,rekao je Koen. »Ali Jamajka je ogromnomesto.«

Čarls se zainteresovao. Polažući veru i poverenje u Koenovesposobnosti, tom čoveku podario je puna ovlašćenja i odobrenje da»traži, otkrije, raskopa i iskopava rudnik zlata, bio on otvoren ilizatvoren.« Dve trećine onog što bude pronađeno pripalo bi Čarlsu, ajedna trećina njegovim jevrejskim partnerima. Koen je takođepametno sebi osigurao englesko državljanstvo i trgovački monopolnad brazilskim drvetom (pernambukom) i začinskim papričicama,glavna dva izvozna proizvoda Jamajke u to vreme.

Koen se vratio na Jamajku 1663. sa Izraelovima, spreman zapotragu. Ali su posle godinu dana, pošto nisu pronašli rudnik,optuženi za prevaru i proterani sa ostrva.

»Koen je opsenio Čarlsa snovima o zlatu«, rekao je Tri. »Onošto je on zaista tražio bili su ti trgovački monopoli. Čitavu tu godinu,dok je trebalo da tragaju za rudnikom, on je proveo zarađujući nadrvetu i začinu.«

»Sve to piše na tom pergamentu?« upitao je Beni.»Priča o Abrahamu Koenu i tome kako je obmanuo Čarlsa II je

istorijska činjenica. Ovde, iz ovih dokumenata, saznajemo da jeMoses prisilio Abrahama da otkrije neke stvari o rudniku za vremesudskog procesa. To objašnjava umešanost guvernera u čitavustvar.«

»Rekao si da bismo mogli nešto da pronađemo.«Njegov prijatelj se osmehnuo. »Zbog načina na koji se poneo

prema Čarlsu II, Abraham Koen je proteran sa Jamajke 1664.godine. Da je ovde zatečen, bio strpan u zatvor.« Tri je mahnuojednim od pergamenata. »A ipak se vratio 1670, preuzimajućivlasništvo nad zemljišnim posedom. Posedom koji je njegov brat,gusar Moses, smatrao životno važnim.«

Uvideo je suštinu. »Ti misliš da je Abraham zaista pronašaonešto tokom te godine kada je zarađivao od trgovine i vratio se da touzme?«

»To je sasvim moguće.«Sviđao mu se Haliberton. Uvek je izgledalo kao da mu je

prijatno u njegovom društvu, a za Benija je na ostrvu bilo malo ljudi

koji su spadali u ovu kategoriju. Zbog toga nije osećao ustezanje dapokaže svoje veliko zanimanje za celu stvar.

»Možeš li da pretražiš arhive?«, upitao je. »Da pronađeš jošnešto?«

»Arhivi su u haosu, ali pokušaću.«Pljesnuo je Trija po ramenu. »Večeras. Molim te. Ovo je važno.

Ovo je najbliže dokle sam ikada došao.«»Znam da ti je ovo važno, Beni.«I više nego što je taj čovek znao.Mnogo više.

DVADESET PRVO POGLAVLJEAle je gledala kako Ponoć zaustavlja kola i kako im Brajan

prilazi sa strane na kojoj je ona sedela.»Izlazi«, rekao je.Odmahnula je glavom.Ponoć je isključio motor i izašao u austrijsku noć, ostavljajući

uključene farove. Brajan je otvorio njena vrata. Skupila se nazadnjem sedištu. »Molim te, ostavi me na miru. Vrištaću. Ako mipriđeš, vrištaću.«

Brajan je ostao napolju, ali je čučnuo tako da mu je mogla videtilice. »Ja ti nisam neprijatelj.«

Ponoć se takođe sagnuo.»Reci joj«, rekao je Brajan drugom čoveku.»Rečeno mi je da te ubijem.«Provela je u Beču skoro mesec dana i viđala je ovog crnca

skoro svakog dana. Ali ovo je bilo prvi put da mu je uopšte čula glas.»Ko ti je rekao?« upitala je.»Sajmon je izdao naređenje Roki. Hteli su da nestaneš. Nema

aviona za Floridu, bar ne za tebe.«Obojica su je gledali sa zabrinutim izrazom na licu.»Rekao sam ti«, rekao je Brajan, »da si se uvalila preko glave.

Sajmon je završio sa tobom. Ono što mu je trebalo od tvog oca,očigledno je već dobio. Ti više nisi deo njegovog plana.«

»Ne verujem ti.«Odmahnuo je glavom. »Slušaj, preuzimam veliki rizik otkrivajući

ti da imam oči i uši u Sajmonovom taboru. Ovaj čovek ovde je staviona kocku život da bi ti spasao glavu. Najmanje što možeš je dabudeš zahvalna.«

»Zašto ovo radiš?«Ostala je na zadnjem sedištu, na metar od otvorenih vrata,

shvatajući da ne može mnogo toga da uradi. Vrata iza nje verovatnosu bila zaključana. Bila je sama u šumi, prepuštena njima na milost inemilost.

»Ale«, rekao je Brajan. »Slušaj me. Bila bi mrtva već sada, danije mene. Ja sam te doveo ovde. Ponoć…«

»Da li ti je to stvarno ime?«, upitala je. »Mislila sam da te Rokasamo tako zove. «

Slegnuo je ramenima. »Tako su me nazvali kada sam bio dete.«»Pipkao si me.« Nije to zaboravila.»A da nisam, Roka bi poludeo od gneva. Rekao mi je da to

radim, pa sam odigrao svoju ulogu. Baš kao i ti, gospođice.«Tada je shvatila. »Ti si ispričao Brajanu za sve što se dešavalo.«Ponoć je klimnuo glavom. »Da, gospođice. To mi je posao.«»Izlazi«, ponovo je rekao Brajan.Odmahnula je glavom i nije se pomerila.Snažno je izdahnuo, odmahnuo glavom i uspravio se. Uvukao je

ruku pod jaknu i izvukao pištolj. »Izvlači svoje bedno dupe iz tih kola.Odmah. Ako to ne uradiš, mi ćemo te izvući« Da bi naglasio svojereči, gurnuo je unutra oružje. »Nisam raspoložen za ovo.«

Mozak kao da joj se zamrznuo, telo joj je bilo paralizovano.Nikada pre nije gledala u cev pištolja.Primakla se preko sedišta do otvorenih vrata.»Kasno je«, rekao je on. »Umoran sam, a moramo još da se

vozimo.«»Gde idemo?«»Na neko mesto gde možeš da budeš mrtva, bar što se tiče

Sajmona. Ponoć mora da se vrati i izvesti kako više nisi međuživima.«

»Zašto Zakarija želi moju smrt?«»Zato, mala damo«, rekao je Ponoć, »što se taj čovek sa tobom

poigravao nedeljama. Govorio ti je ono što si htela da čuješ, a ti simu verovala svaku reč. Dobio je ono što je hteo. Sada mu smetaš.«

»Šta je to što on želi?«»Kontrolu nad tvojim ocem«, rekao je Brajan. »Šta god da je tvoj

deda stavio u svoj kovčeg, Sajmon to žarko želi. A ti si mu upravopomogla da to i dobije.«

Još nije bila spremna da prihvati da bi joj Zakarija naneo zlo.»Zašto je tebe briga šta se meni dešava?«, pitala je, i dalje

sedeći u kolima.

Brajan je prišao bliže, još držeći pištolj u ruci. »Imam novosti zatebe. Nije me briga. Jedino me je briga za ono što ti znaš. Ali, zarazliku od tvog velikog dobročinitelja, ja sam ti zaista spasao život.«

»I to bi trebalo da me učini zahvalnom?«Ponovo je odmahnuo glavom i uperio pištolj pravo u nju. »Imaš

li ikakve predstave koliko si nevolja prouzrokovala?«Iz sve snage je pokušavala da obuzda ubode panike u grudima.

Htela je da se zavuče nazad u kola, ali je shvatala da bi to bilouzaludno.

»Hoćeš li sarađivati?«, upitao je Brajan sa nadom u opreznimočima.

»Ne vidim da imam mnogo izbora«Brajan se okrenuo svom saradniku. »Vrati se u grad i reci im da

je mrtva. Zatim drži oči i uši otvorene. Imam osećaj da će se kodtebe desiti mnogo toga.« Ponoć je klimnuo glavom i pružio ruku karučici na prednjim vratima. »Moraćeš da izađeš«, rekao joj je Brajan.

Zakoračila je na tle.Prtljažnik se otvorio i Brajan je izvadio njenu torbu i bacio je kraj

puta. Ponoć je ušao u kola i odvezao se, odnoseći sa sobom svusvetlost. Ona i Brajan su stajali u ledenoj tami. Iz šume oko njih nijedopirao nikakav zvuk.

»Vreme je da idemo«, rekao je on.I krenuo je prema svojim kolima, upadljivo ne obraćajući pažnju

na njenu torbu.Ona ju je podigla i krenula za njim.

DVADESET DRUGO POGLAVLJETom se probudio oko sedam ujutro, nakon što je spavao skoro

šest sati. Njegov rekord u poslednje vreme. Obično je imao srećeako bi ugrabio tri sata sna, jer je nervoza moćan stimulans, dovoljanda ga liši kvalitetnog noćnog odmora proteklih osam godina. Nekadaje mislio da bi taj poremećaj mogao da prođe, ili se barem ublaži, aliizgledalo je da samo postaje gori. Poslednje misli pre nego što jezaspao bile su vezane za onaj dan u knjižari kada je saznao ko je izašto to uradio.

Što je samo pogoršalo njegovu nedoumicu.Donosilac poruke je bio u pravu. Nije mogao ništa da uradi. Niko

mu ne bi verovao bez dokaza. A pronalaženje dokaza bilo bi blizunemogućeg. Kada bi i uspeo nekoga ubediti da ga zaposli, njegoveneprijatelje ništa nije sprečavalo da mu to ponovo urade.

A on uopšte ne bi ni znao da se to sprema.Nije imao otvorenih mogućnosti.Nikakvih.Bio je gotov.Ali možda ne sasvim.Istuširao se i obukao farmerke i majicu sa zatvorenim

okovratnikom i obuo patike, a zatim pojeo dva parčeta suvog belogtosta. Hrana je bila još jedno zadovoljstvo za koje je odavno izgubiozanimanje. Vožnja na istok do Maunt Dore, a zatim do groblja,oduzela mu je manje vremena nego što je mislio. Saobraćaj uOrlandu je bio košmaran, ali on je odlazio iz grada, a ne ulazio unjega, nasuprot dotoku vozila u sredu ujutro, što je učinilo daputovanje potraje uobičajenih pola sata.

Stigao je malo pre deset časova i primetio radnike iza niskogzida od cigle, među macevama, na grobu njegovog oca. Bleštavasunčeva svetlost kupala je posvećeno zemljište, a vlažni vazduh bioje ispunjen mirisom raskopane zemlje. Stigao je grobnice, sa koje jebio uklonjen nadgrobni kamen, i zagledao se u rupu.

Nije bilo kovčega.Očigledno je Zakarija Sajmon dobio ono što je tražio i žurio je.

Krenuo je prema pogrebnoj sali. Građevina je bila obloženadrvetom, imala je jednu prostoriju i strm krov. Mnogobrojne prozoreuokvirivali su crni kapci. Mogao je da se seti kako je kao dete unutrabio na nekoliko sahrana - a najviše se sećao sahrane svoje majke isvojih stričeva. Aviram je takođe bio položen u nju. Sada je ponovodolazio u nju.

Iz napola otvorenih vrata na sunčevu svetlost je iskoračila jednažena. Bila je niska, zdepasta i obučena kao pravnica, što jepretpostavio da je i bila. Sajmonova advokatica. Mudro od njega štonije bio u blizini. Manje svedoka koji će mu videti lice i načuti njihovrazgovor.

Prišao je, a ona se predstavila. Pružila mu je ruku i on ju jeprihvatio, prisiljavajući se na osmeh i govoreći: »Završimo sa ovim.«

»Zakon zahteva da naslednik bude prisutan. Vi se naravnomožete zadovoljiti time da jednostavno sačekate napolju, sve dokmedicinski istražitelj zna da ste ovde. On je unutra i čeka na vašdolazak.«

»Mogu to da podnesem. «Nije bio baš sasvim siguran da je tako, ali je znao da neće

čekati napolju. Razmišljao je dok se vozio ovamo. Sajmon je prošaokroz dosta problema da dobije ono što se nalazilo u kovčegu, štagod da to bilo. Kada je to dobio, nije bilo garancija da će osloboditiAle. Zapravo, zašto bi to uradio? Mogla je da ode pravo u policiju isvedoči protiv njega. Naravno, isto je mogao da kaže i za sebesamog. Ali pretpostavljao je da Sajmona ne brine ta vrsta pretnje.Poslednja osoba na svetu kojoj bi policija poverovala je obeščašćeninovinar.

Osim toga, najverovatnije će se ubiti pre nego što se ovaj danzavrši.

Ili možda neće.I dalje je u sebi vodio raspravu na tu temu.Ušao je u zgradu i prošao kroz kratki hodnik koji je vodio do

otvorenih vrata. Unutrašnjost prostorije se nije mnogo izmenila. Istiizlizani parket, goli zidovi i ustajali vonj.

Neukrašeni kovčeg od borovine ležao je na masivnomhrastovom stolu, istom stolu koji je ovde decenijama stajao.Spoljašnjost sanduka bila je srazmerno nedirnuta, s obzirom na to

da je tri godine ležao u vlažnom tlu Floride. Čovek u plavomkombinezonu na kom je pisalo MEDICINSKI ISTRAŽITELJpredstavio se i zatražio neki dokument koji je potvrđivao da je onTom Sejgan. Izvadio je svoju vozačku dozvolu, iako nije odvajaopogled od kovčega. Da li je želeo da vidi leš u raspadanju? Nezaista. Ali morao je da zna šta je Zakarija Sajmon želeo. Ale jezavisila od njega. Zato je skupio snagu i dao odobrenje da sepodigne poklopac.

Bilo je potrebno nekoliko minuta da se poklopac otkuje. Bio jezakovan dugačkim ekserima, što je bilo prikladno. Aviram se držaotradicionalnih metoda. Tom je slušao dok je svaki pojedinačni ekserizvlačen. Pravnica je stajala pored njega, bezosećajna, kao daotvara kovčege svakog dana.

Uklonjen je poslednji ekser.Medicinski istražitelj se odmaknuo u stranu: sada je bilo vreme

da naslednik uradi ono što je potrebno da bi se odobrilaekshumacija. Pošto je on bio ta osoba, sve oči su bile uprte u njega.

Ali gospođa pravnica je krenula ka stolu.Uhvatio ju je za ruku. »Ja ću se pobrinuti za to.«»Mislim da bi bilo bolje ako bih to uradila ja.« Oči su joj

prenosile još izraženiju poruku. Drži se podalje od ovoga.Ali ona nije bila čovek iz knjižare Barns i Nobl. »Ja sam njegov

sin. Podnosilac zahteva. Ja ću se pobrinuti za to.«Ona se nije ni pomerila, a njegove oči su odašiljale svoju

poruku.Nemoj da se zajebavaš sa mnom.Primetila je njegov stav i uzmaknula.»U redu«, rekla je. »Pobrinite se za to.«Zakarija pogleda na svoj sat.Deset i dvadeset.Pravnica koju je angažovao da pribavi sudski nalog kao i da se

nađe na licu mesta zvala je pre dvadeset minuta da kaže kako jeSejgan stigao. Do sada je već trebalo da budu unutra, i stvar će sebrzo obaviti. Izveštaj iz Beča je bio dobar. Ale Beket više nijepredstavljala problem. Od nje niko ništa neće saznati. Roka je sedeopored njega u kolima, upravo sišavši sa aviona u kome je noćas

doputovao iz Austrije u Orlando, preko Majamija. Doputovao je letomza koji je Ale mislila da će biti njen.

Bilo je potrebno pobrinuti se za Toma Sejgana.Pošto nije bilo ćerke koju bi mu mogao poslati kada

ekshumacija bude dovršena, jedini način je bio eliminacijaposlednjeg preostalog svedoka.

Oni će zapravo Sejganu učiniti uslugu.Želeo je da umre.Zato će mu Roka ispuniti tu želju.Tom je osetio težak vonj raspadanja. Medicinski istražitelj ga je

posavetovao da brzo priđe, jer će postati još gore.Prišao je blizu i zavirio u kovčeg.Nije preostalo mnogo toga. Ale se očigledno držala tradicije i

nije balzamovala telo. Leš je bio obavijen u beli pokrov, čiji se većideo raspao, izlažući pogledu ono malo što je preostalo od lica.Prazne očne duplje izgledale su kao crne pećine - nezadovoljni,ponekad neprijateljski pogled sad je iščezao. Tkivo i mišići su seraspali. Omotač od kože, poput nabora na grlu guštera, visio je savrata. Pokušao je da se priseti zadnje prilike kada je to lice videoživo.

Pre pet godina?Ne, pre će biti devet. Pre propasti. Na majčinoj sahrani.Zar je prošlo toliko vremena?Ni jedan jedini put u godinama koje su usledile Aviram nije

pokušao da mu se javi. Nije bilo nikakve poruke od njega, ni pisma,ni čestitke, imejla, ničega. Dok su ga štampa i kritičari uništavali,njegov jedini preživeli roditelj je ćutao. Tek posle smrti, u svojojposlednjoj poruci, poslatoj sa tapijom na kuću, ponuđena je nekakvauteha - Patio sam zbog tvoje propasti - ali to nije bilo ni blizudovoljno. Istina, i Tom je mogao da pozove, ali ni on to nikada nijeuradio. Obojica su pogrešili. Nijedan nije bio spreman da popusti.

I obojica su izgubili.Borio se sa naletima straha, bezvoljnosti, gađenja i

ravnodušnosti. Ali pribrao se i do izvesne mere povratio držanje.Zapečaćeni paket ležao je na onome što su nekada bila

Aviramova prsa. Izgledalo je da je vakuumiran, a nabori na mestima

gde je paket zapečaćen svedočili su o tome. Pružio je ruku premapaketu, ali medicinski istražitelj ga je uzeo pre njega.

»Bolje je tako«, rekao je čovek, pokazujući svoje ruke urukavicama. »Svuda po telu su bakterije.«

Paket je bio tanak kao papir, površine otprilike trideset putatrideset centimetara, i delovao je lak. Medicinski istražitelj je pitaoima li još nešto. Nije video ništa neobično unutra pa je odmahnuoglavom.

Poklopac je vraćen na mesto.Uz jedan zid se pružalo korito sa česmama - korišćeno, kako se

sećao, za čišćenje. Medicinski istražitelj je očistio paket iznad njega ipružio mu ga.

Gospođa pravnica je zakoračila napred. »Ja ću to preuzeti.«»I te kako hoćeš«, rekao je Tom. »Kad ja pogledam. Ja sam

ovde podnosilac zahteva.«Bes ga je očvrsnuo.»I uzgred«, rekao je, »imaš li nešto za mene?«Izgledalo je da je razumela i povukla se do torbe položene na

pod. Izvukla je malu Fedeksovu kutiju i predala mu je. Zatim seokrenula medicinskom istražitelju i ponovo zatražila paket.

Ali on ga je prvi dohvatio. »To je moje.«»Gospodine Sejgan«, rekla je advokatica. »To treba da bude

predato meni.«Nije bio raspoložen da se raspravlja. »Pretpostaviću da nemaš

pojma šta se ovde zaista dešava. Recimo jednostavno da i ne želišda saznaš. Zato umukni i skloni mi se s puta.«

Zaključio je da, šta god bilo u grobu, to predstavlja njegov jediniargument u pregovorima i nije nameravao da ga se odrekne. Moraoje da se uveri da je Ale dobro. Nikada nije verovao u raj ili drugiživot, ili bilo šta drugo, osim da se, kad umrete, baš poput Avirama,pretvarate u istrulelu masu, a zatim u prah. Ali, u slučaju da garoditelji i Mišel budu čekali nakon što najzad raznese sebi mozak,hteo je da bude u mogućnosti da kaže kako je uradio jednu ispravnustvar.

Povukao se prema vratima.Pravnica ga je pratila.

Upitao je: »Pretpostavljam da znaš šta je u Fedeksovompaketu?«

Stala je. Očigledno je znala. A takođe je izgledalo da ne želipreviše da razgovara pred medicinskim istražiteljem.

»Reci svom klijentu da ćemo se čuti povodom razmene. On ćeznati na šta mislim.«

»Kako ćeš ga pronaći?«»Preko tebe. U kojoj firmi radiš?«Rekla mu je.I on je otišao.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Ale je gledala video-prenos. Sedela je sa Brajanom u kući uČeškoj, sa druge strane austrijske granice. Dovezli su se ovamoprošle noći iz Beča. Još nije bila sigurna ni u šta od ovoga i provelaje dan u svojoj sobi, kolebajući se u strepnji. Sada, dok je gledalaslike sa Floride, obuzele su je nove brige.

Prepoznala je groblje na kom je počivao njen deda. Slike kojesu primali bile su snimljene kroz vetrobran automobila, iz daljine i savisine. Groblje se nalazilo u Jezerskom okrugu, koji se odlikovao potome da su se u njemu nalazili neki od najviših terena na Floridi.Tamo su zapravo postojala brda, zajedno sa više od hiljadu jezera.Brajanov čovek je odabrao brdašce u blizini groblja kaoosmatračnicu. Sećala se tog brdašca. Šumoviti brežuljak sazakržljalim hrastovima, borovima i palmama. Gledala je već satvremena kako radnici iskopavaju njenog dedu i odnose kovčeg usalu za pogrebne ceremonije, istu onu drvetom obloženu građevinuu kojoj je bdela nad njim posle njegove smrti. Kamera jeomogućavala jasan pogled na prednja vrata zgrade.

»Zašto ovo snimate?«, upitala je.»Da saznamo šta je u tom prokletom kovčegu.«»Šta ćete da uradite? Da ga ukradete?«»Nisam siguran šta ću da uradim. Ako budem mogao doći do

toga, ukrašćuga.«Bilo je puno mačeva u prednjem planu i video se deo do pasa

visokog zida od cigli koji je okruživao vidljivi deo zemljišta. Tokomletnjih poseta baki i dedi često je odlazila na groblje, pomažući baki uodržavanju grobova.

Tek je trebalo da se vidi sa Zakarijom i to prokomentariše.»On šalje druge da preuzmu sav rizik«, rekao je Brajan. »To je

njegov način. Ali tu je negde. Posmatra.«Njen otac i neka žena nestali su u unutrašnjosti zgrade pre

otprilike dvadeset minuta.»Ti ne znaš ništa o mojoj porodici«, morala je da kaže Brajanu.

»Samo znam da tvoj otac nije zaslužio ono sranje od juče.Mislio je da si u opasnosti. Svaka odluka koju će doneti zasnovanaje na toj laži.«

»Samo smo hteli da potpiše neke papire. Nikada to ne bi uradioda sam ga ja samo zamolila.«

»Kakve su to gluposti o vama? Ti učestvuješ u svemu štoSajmon radi?«

»Govoriš kao da je to zločin.«»Uveravam te, nije u pitanju potpisivanje nekih papira. Sajmon

te hoće mrtvu. Želeće i smrt tvoga oca. Zbog toga imam svogčoveka tamo.«

Bilo je teško poverovati u sve ovo.»Zar te ne brine«, upitao je Brajan, »što je tvoj otac prošle

večeri nameravao da se ubije?«»Naravno da me brine. Ono što sam uradila ga je zaustavilo.«Brajan je delovao neubeđeno. »I tako ti to opravdavaš? Nisi

imala pojma šta je nameravao da uradi. Samo si htela da pomognešSajmonu na svaki način na koji si mogla.«

Mrzela je njegov ton i optužbe.Njen otac se pojavio na ekranu, istrčavajući iz zgrade, držeći u

desnoj ruci nešto što je izgledalo kao plavo-crvena kutija, a u levojpaket koji je prepoznala. Bio je to isti onaj koji je stavila u kovčeg.

»Vidiš li ovo«, začuo se glas iz kompjutera.»O da«, rekao je Brajan. »Spremi se da kreneš.«Zakarija je dovoljno dugo čekao. Trideset minuta je bilo mnogo

vremena. Zašto je trajalo toliko dugo? On i Roka su se parkiralikilometar dalje, dovoljno daleko da niko ne zna da su tu, ali dovoljnoblizu da stupe u akciju. Naložio je pravnici da, kada dobije paket,ostavi Sejganu broj telefona za jednokratnu upotrebu koji je Zakarijakupio juče i preko koga će namamiti bivšeg novinara na mesto gdeće Roka moći da se pobrine za njega.

Nadao se da će ih Sejgan poštedeti nevolja i sam se ubiti. Zatomu je vratio pištolj. Samoubistvo bi učinilo stvar daleko lakšom.Trebalo je da ostavi Ale Beket u životu bar do sutra, ali poredBrajana Džejmisona u Beču, nije smeo da preuzima nikakav rizik.Poslednje što mu je trebalo je da Beni Rou sazna išta više onjegovim poslovima. Rekao je Jamajkancu samo ono što je bilo

neophodno i tako je moralo i da ostane. Nije stigao ovako daleko damu sve to neko otme. Pogotovo ne karipski siledžija koga jezanimalo samo neko legendarno zlato.

Telefon mu je zazvonio.»Sejgan je uzeo paket i otišao«, rekao je ženski glas.»A ti si mu to dopustila?«»Kako sam mogla da ga sprečim?«Bila je beskorisna. »Da li si mu dala telefonski broj?«»Nije bilo vremena. Rekao je da će stupiti u kontakt sa tobom

preko mene.«»Kada ti se javi, daj mu broj.«Završio je poziv i okrenuo se Roki.»Izgleda da je gospodin Sejgan odlučio da ponovo pokaže kako

ima kičmu. Trebalo bi da uskoro naiđe. Pobrini se za njega pre negošto se odveze predaleko.«

Ale je gledala dok je njen otac trčao prema kolima parkiranim napopločanom parkingu odmah pored spoljašnjeg zida od cigle.

»Reci mi kakav je tlocrt tog mesta«, rekao je Brajan.Ona je samo buljila u njega.»Tlocrt«:, rekao je povišenim tonom. »Prilazni i odlazni putevi.

Kuda vode? Šta je u okolini?«Prizvala je okolinu u sećanje. »Groblje se nalazi na oko pet

kilometara od autoputa. Do njega vodi asfaltiran put koji prolazipored farmi i zasada pomorandži. Nekoliko jezera su jednim delomparalelna sa drumom.«

»Kuće?«Odmahnula je glavom. »Nema ih mnogo. Prilično samotno

mesto. Zbog toga je groblje i smešteno tamo.«»Da li si čuo sve ovo?«, rekao je Brajan u pravcu kompjutera.»Tu sam.«Njen otac je bio u svojim kolima, izvezao se unazad i otišao.

Ona žena koju je malopre videla pojavila se na vratima sa mobilnimtelefonom u ruci.

»Znaš koga zove«, govorio je Brajan u kompjuter. »Prati ga.«Kretanje na ekranu potvrdilo je da kola sa kamerom napuštaju

svoj položaj.»Šta se dešava?« upitala je.

»Tvoj otac pokušava da ti spase kožu. Verovatno je shvatiokako je razumnije da zadrži ono što ima, šta god to bilo, nego da gajednostavno preda dalje. I u pravu je. Ali on je u nevolji. Roka jetamo.«

Srce joj je zalupalo.Što ju je iznenadilo.»Uzeo je tvoju kartu prošle večeri. Tvoj otac je u velikom

problemu.«Tom se povezao sa groblja velikom brzinom.Uspeo je da umakne.»Sada svoje tajne nosim sa sobom u grob.«Njegov otac je doslovno tako i mislio, a ono što je ležalo na

suvozačkom sedištu očigledno je predstavljalo te tajne. Hteo je daprobuši vakuumiranu kesu i sam se u to uveri, ali ne sada. Morao jeda se izgubi odavde. Izjurio je sa groblja i spazio pravnicu kako izlaziiz zgrade.

Sa telefonom u ruci.Zvala je Sajmona?A koga drugog.Sačekaće nekih sat vremena, a onda će mu se obratiti preko

nje. On sam nije imao mobilni telefon. Nije bilo potrebe za tim. Ko biga zvao? Zato će negde pronaći telefon. Nije dolazilo u obzir da sevrati u kuću pošto je Sajmon svakako znao gde živi.

Pojurio je između šumaraka zimzelenog hrasta. Zakržljalepalmice stajale su blizu sa obe strane puta. Ogavni zadah smrtizadržao mu se u nozdrvama. Na auto-putu je skrenuo levo i zaputiose u Maunt Doru, izuvijanim asfaltnim putem kroz zemljištezasađeno pomorandžama. Većina voćnjaka centralne Floride nijeviše postojala, jer su se odgajivači odavno preusmerili na tikvice,kupus, salatu ili jagode.

Ovde su ipak sačuvani zasadi citrusa.U retrovizoru je video kola.Brzo su se približavala.Zakarija je sedeo na suvozačkom mestu dok je Roka vozio.

Približavali su se Tomu Sejganu. Kakva neočekivana smetnja. Nijeočekivao otpor. Trebalo je da se obavi razmena, jer je Sejgan

prihvatio da može uraditi malo toga osim da sarađuje. Umesto toga,ova budala je odlučila da promeni pravila igre.

»Moramo ga zaustaviti pre nego što dođe do sledećegautoputa«, rekao je

Roki.Bili su međusobno udaljeni manje od petsto metara.»Nateraj ga da skrene sa puta u polja.«

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJEBeni je izašao iz svog terenca i krenuo prema ulazu u muzej.

Došao je sam. Ovamo nikada nije dovodio svoje ljude niti donosiooružje. Nije bilo potrebe. Malo selo Čarls Taun nalazilo se u dolinireke Baf Bej, mirnom kutku nekoliko kilometara udaljenom odseverne obale Jamajke. Nakon što su Maruni sa ostrvske straneizložene vetru (Istočni Maruni) 3 , predvođeni kapetanom Kvaom,pobedili Britance 1793. godine, mirovni sporazum potpisan izmeđubivših robova i gospodara ustupao je hiljadu jutara zemlje Marunimaiz Čarls Tauna, uz oslobađanje od poreza, u trajno vlasništvo. Oko1.200 Maruna još je živelo na toj zemlji, u senkama planina, poredreke, boreći se sa visokom nezaposlenošću i stalnim siromaštvom.Poljoprivreda je ostala njihov glavni izvor prihoda, a zemljoposednicikoji nisu tu živeli izdavali su im u zakup sićušne parcele zemlje naplaninskim obroncima na kojim je proizvođena kafa, muškatni orah ićumur. Ali tu je takođe postojala radionica za drvenu građu inameštaj, škola i nekoliko barova u kojima se točio rum.

Poznavao je sve ugledne porodice. Din, Dankan, Irving, Hartli,Šeklford. Većina njihovih predstavnika sedela je u veću starešina.Frenk Klark je služio kao pukovnik Maruna, pošto je pre tri godineizabran da predvodi njihovu zajednicu.

Beniju se dopadao pukovnik, obrazovan čovek pun stručnosti iopreza. Diplomac Zapadnoindijskog univerziteta, rođen u tom kraju,Klark je tri decenije radio u SAD kao berzanski trgovac pre nego štoje ponovo pronašao sebe i vratio se kući u Čarls Taun. Sada jezastupao marunske interese na celom ostrvu, postajući neštonajbliže narodnom poslaniku što su Maruni ikada imali.

»A, Beni, još nisi rikno«,doviknuo mu je Klark.Osmehnuo se zbog ovog žargonskog načina da se upita kako

si?»Još nisam umro, prijatelju. Ali ne zbog toga što niko ne

pokušava da mi dođe glave.«Frenk se nacerio. Približavao se sedamdesetoj, ali imao je tek

poneku sedu u kratkim smeđim uvojcima. Na njegovoj vitkoj figuribilo je malo sala. Nosio je naočare sa okruglim debelim staklima i

metalnim okvirom, koje su njegovim tamnim očima davale neobičnopažljiv izgled. Nosio je farmerke nogavica skraćenih do kolena ineupasanu prljavu crnu košulju. U jednoj ruci je držao zarđali mačet.

»Danas radiš?«, upitao je Beni, pokazujući na njegovu staruodeću.

»Vodio sam neke ljude gore u planine. Do ruševina. Išao samda ih učim starim načinima.«

Frenk Klark je bio obožavalac marunske istorije. Poučavala gaje prababa koja je bila lokalna poglavarka. Prošle godine je Klarkoživeo to nasleđe pokrećući Marunski muzej u Čarls Taunu. Beni jenovčano pomogao izgradnju zgrade, podignute na starinski način sastubovima od istesanog drveta, limenim zidovima i slamnatimkrovom.

»Kako ide sa svim ovim?«, upitao je.Nije dolazio nekoliko meseci.»Dolaze nam ljudi. Ne mnogo njih, ali neki ipak dolaze. Dovode

ih turistički vodiči. Svaki dolar koji zaradimo pomaže da mestoostane otvoreno.«

Pukovnici su predvodili različite marunske zajednice širomostrva. Znao je da se svi oni sastaju bar jednom mesečno u nekojvrsti neformalne skupštine. Zemlja Maruna nije potpadala podporeski sistem Jamajke i na nju se nije odnosilo mnogo zakona kojisu važili u zemlji. Oni su upravljali sami sobom, a sporazumipostignuti pre mnogo vremena osiguravali su im nezavisnost.

Voleo je da dolazi ovamo, raspravlja o starim načinima, i naučioje mnogo toga o izgubljenom rudniku od Frenka Klarka. LegendaTainosa govorila je o dve pećine. Jedna se zvala Amajana, što jeznačilo »bez važnosti«. Druga, Kačibajaga, što je značilo »od velikevažnosti«. Nijedna nikada nije pronađena. Jedan deo priče, koju suMaruni prihvatili kao svoju, pominjao je kako su Tainosi pokazaliKolumbu jedno mesto u planinama, pećinu premreženu zlatnimžilama širokim pet centimetara. Ali posle petsto godina traganja nijebilo ni traga od nekakvog rudnika. Legenda? Možda i ne. Nešto štoje Haliberton juče pomenuo celu noć mu je opterećivalo um.

»Vlast Kolumbove porodice nad ostrvom je završena. Spanci supovratili kontrolu i nakratko je došla inkvizicija. Niko više nije hteo daštiti Jevreje sa Jamajke. Na svu sreću, njihova zajednica je bila

preduzela mere predostrožnosti, skrivajući svoja bogatstva na mestupoznatom samo čoveku označenom kao Levit. «

Zato se on dovezao preko planina sa svog imanja na južnimobroncima ovamo, na sever, da vidi čoveka koji ima znanje.

»Moram da znam više o rudniku«, rekao je Klarku.»Još ga tražiš? Ne možeš da se oslobodiš toga?«»Ne sad.«Frenk mu je jednom rekao za drugu legendu. Pećinu koju je

navodno zaprečavala gvozdena kapija kroz koju nijedan Marunnikada nije uspeo da prođe. Oni su je nazivali Kačibajagom, mestomod značaja, isto kao Tainosi. Mnogi su pokušali da prođu kroz kapiju,niko nije uspeo. Shvatio je da su Maruni, kao i Tainosi, živeli u skladusa svojim pričama. Što fantastičnije to bolje. Jamajkanci su voleli dakažu kako su ponosni na Marune, ali retki su bili oni koji su išta znalio njima. Još čudnije, i sami Maruni su malo znali o sebi. Kao iTainosi, nisu ostavljali za sobom pisane istorije, ni zgrade, ništa počemu bi ih pamtili osim pesama, izreka, imena mesta i staza krozšume. On se nadao da bi ova stara priča mogla biti zasnovana nanekoj činjenici.

Zato je upitao: »Jevreji. U kakvim su oni odnosima bili saJevrejima?« Ovo je bila tema koje se nikada nisu dotakli, ali sada ježeleo da zna.

»Jevreji su bili drugačiji«, rekao je Frenk. »Nisu bili zaista niŠpanci ni Englezi. Ni Afrikanci. Ni Tainosi. Ali bili su progonjeni, kao imi. Naravno, oni su posedovali većinu preduzeća i zarađivali novac,ali nisu bili jednaki sa Špancima ili Englezima. Bili su potiskivani.Usvojeno je mnogo zakona protiv njih. Da li si znao da su Jevrejimogli imati samo dva roba, ne više. Osim ako bi posedovaliplantažu, a to je bila retkost. A kao plaćene sluge mogli su da imajusamo druge Jevreje.«

Ne, to nije znao.»Ipak, nikakvi zakoni nisu zaustavili Jevreje u tome da posluju

sa robovima«, reče Frenk. »Prodavali su im robu, a belcima je tosmetalo. Govorili su da to podstiče robove da kradu od svojih gazda,pošto su im Jevreji pružali mogućnost da troše novac. To je dovelodo mnogo negativnih osećanja prema njima. Jevreji su takođeprodavali Marunima municiju. To je bilo nešto što nikada nismo mogli

sami da proizvodimo. Za oružje koje smo skidali sa mrtvih britanskihvojnika morala je da se kupi municija.«

»Nikada pre mi nisi rekao ništa od ovoga.«»Beni, ima mnogo toga za šta nikada nisi pitao.«»Gde je mesto sa gvozdenom kapijom?«Frenk se osmehnuo. »Postoje stvari o kojima ne mogu da

govorim.«»Ja sam Marun. »»To jesi. Zato bi trebalo da znaš da ima stvari o kojima mi ne

govorimo.«»Onda mi reci više o Jevrejima.«Pukovnik ga je odmerio sumnjičavim pogledom. »Kao što sam

rekao, prodavali su Marunima barut i tanad kada smo se borili protivEngleza. Ali takođe su ih prodavali i Englezima. Na obe strane suzbog toga nastala loša osećanja. Obojeni ljudi su ovde dobili punaprava 1830. godine. Posle toga, Jevreji su bili jedini slobodni ljudibez prava glasa. To se nije promenilo godinama kasnije, aoslobođeni obojeni su bili ti koji su se dugo borili protiv jednakostiJevreja.« Zastao je. »Uvek sam to smatrao čudnim. Ali Jevrejima senije mogla naneti šteta. Oni su bili poslovni ljudi. Plašili su se da ćeEnglezi prestati da budu trpeljivi i oteti njihovu imovinu, proterujući ih.Zato su bili na obe strane.«

Uzeo je od Klarka njegov mačet i upotrebio oštricu da napraviskicu u prašini.

»Šta je to? », upitao je Beni svog prijatelja.Samo cvrkut ptica i zujanje insekata narušavali su jutarnju tišinu.

»Gde si ovo video?«Reči su iz njegovog grla dopirale slabo, promuklo i grubo.»Šta je to?«Frenk je zurio u njega.»Ključ gvozdene kapije.«

DVADESET PETO POGLAVLJEAle je zurila u monitor dok su kola jurila poznatim putem. S obe

strane su kilometrima protezali zasadi pomorandži, između farmikonja i pošumljenih brežuljaka.

»Šta će tvoj čovek da uradi? », upitala je.»Dobro pitanje«, reče Brajan.»Jedna kola su Sejganu za petama«, reče glas iz kompjutera.

»Brzo mu se približavaju.«»Gde si ti? »»Iza tih kola. Ali dosta udaljen.«»Nema više potrebe da budeš pritajen. Pomozi mu. Znaš ko mu

je za petama.«Brajanov pogled potvrdio je ono što je već znala.Zakarija i Roka.U grlu joj se stvorila knedla koju nije mogla da proguta. Nikada

nije razmišljala o mogućnosti da bi njen otac mogao biti povređen.A ipak, evo takve situacije.Rezolucija kamere na kontrolnoj tabli nije bila dovoljno dobra da

bi videli daleko ispred sebe, a vibracije od vožnje činile su da se slikaneprestano pomera.

Šta je to njen otac radio? Samo im daj ono što žele.Nije trebalo da se ovo dešava.»Sajmon ga stiže«, rekao je glas iz kompjutera.Zakarija je spustio svoj prozor dok je Roka izravnavao kola sa

Sejganovim, u suprotnoj traci. Nijedna kola nisu dolazila u njihovompravcu. Sejgan je čvrsto rukama stezao volan, napetog izraza lica.Isprva nije obraćao pažnju na njih, a zatim je konačno skrenuopogled u tom pravcu.

»Zaustavi kola«, povikao je Zakarija.Sejgan je odmahnuo glavom.Tom nikada pre nije vozio ovoliko brzo. Bližio se brzini od sto

šezdeset kilometara na sat. Na svu sreću, put je bio prav sa malokrivina. Bacao je pogled levo i desno, i mogao je da vidi samo stablapomorandži, čije je zeleno lišće bilo prekriveno prolećnim cvetovima.

Kao dete radio je na poljima u Jezerskoj oblasti u leto i jesen,zarađujući nešto novca. U to vreme je nekoliko ovdašnjih porodica,sve porodični prijatelji, posedovalo najveće voćnjake. Znao je gde senalazi i šta je oko njega. Jedno pravilo koje je svaki dobar novinarbrzo učio bilo je da sazna kako izgleda zemljište na kom se nalazi.

Kola iza njega skrenula su levo u suprotnu traku i poravnala sesa njegovim.

Sajmon.Govorio mu je da stane.Nije bilo načina da izbegne prodornosti njegovog pogleda, istih

onih očiju -hladnih i samouverenih - pa je pružio ruku do drugogsedišta, dohvatio kutiju sa pištoljem i položio ga sebi u krilo.

Sajmon mu je ponovo pokazivao da stane.Zgrabio je kutiju obema rukama i iscepao je.Ponovo je dočepao volan kada je levom rukom stegnuo pištolj i

isturio ga kroz prozor.»Uspori«, urlao je Zakarija.Sejgan je uperio pištolj pravo u njega.Roka je pritisnuo kočnicu, usporivši dovoljno da Sejganova kola

prolete ispred njih.Prokleta budala je htela da ga ustreli.»Hajde«, naredio je, »prisili ga da skrene s puta.«Tomu je bilo drago što nije morao da povuče obarač. Zapravo,

nikada nije pucao iz pištolja, a ispaliti metak pri brzini sto pedeset nasat nije izgledalo kao najbolji način da počne sa tim.

Ali bio je spreman da to uradi.Srediće stvar sa Zakarijom Sajmonom, ali pod sopstvenim

uslovima. Šta je imao da izgubi? Sumnjao je da bi Sajmon povredioAle, ne dok ne dobije ono za čim traga. A Toma uopšte nije bilo brigaza sebe. Već je trebalo da bude mrtav, pa je sve dodatno vreme kojeje proveo dišući predstavljalo dobitak. Ipak je bilo čudno kako užestini ove jurnjave nije mislio na umiranje. Hteo je samo da zna daće Ale biti dobro. A zapečaćeni paket koji je ležao na suvozačkomsedištu trebalo je da to obezbedi.

Nešto je tresnulo u branik njegovih kola, skrećući mu volan urukama. Povratio je kontrolu nad vozilom i održao pravac.

Nameravao je da skrene sa glavnog puta, pošto će izbiti na državniautoput sa gušćim saobraćajem. Još jedan udarac u branik.

Sajmon je naletao na njega otpozadi, držeći se podalje odmetaka koji su mogli da polete. Posmatrao je u retrovizoru kako jeSajmonovo vozilo zaostalo, zatim pojurilo ka njemu, ovog putaskrećući levo u drugu traku i sa strane udarajući u njegova kola.Borio se da zadrži vozilo na putu, a zatim zaključio: Šta, kog đavola?Dođi po to što želiš. Jedan okret udesno i prednji točkovi su sleteli saasfalta, dok ga je ubrzanje poslalo preko uskog odvodnog kanalaparalelnog sa putem pravo u zasad pomorandži.

Prednji branik je tresnuo o zemlju, zatim odskočio, dok su gazadnji točkovi potiskivali kola napred. Desnim stopalom je nagaziokočnicu, usporio, a zatim skrenuo na makadamski put između dugogniza stabala.

I pojurio napred.Sajmon je bio impresioniran.Kakav manevar.Roka je zaustavio kola, okrenuo kola na suprotnu stranu, pa se

vratio do mesta gde je Sejgan izleteo s puta.»Hajde«:, naredio je.Roka se vratio unazad da uhvati veći zalet, zatim ubrzao,

izbegavajući jarak, i tvrdo se prizemljio na njegovoj drugoj strani.Okretao je volan ulevo, zatim udesno, i pronašli su isti put izmeđustabala kojim je prošao Sejgan, dok im je oblak prašine ometaopogled.

Morali su da se kreću sporije.Ali su se kretali.Beni je čekao da Frenk Klark objasni na šta je mislio.Znao je da su Maruni vatreni ljubitelji tajni. Čitavo njihovo

društvo je stvoreno u krizi, uzdignuto kroz patnje, i postojalo četiristoleća skoro u potpunosti skriveno. Oni su bili izvanredni ratnicivisokog morala, a čitavo njihovo postojanje oslanjalo se nauspomene na njihova najveća dela, dok su priče prenošene sapokolenja na pokolenje.

Gvozdena kapija?Nije bio zainteresovan za priče.Želeo je odštetu.

A i pukovnik bi trebalo da je želi.»Frenk, moraš da mi pomogneš. Pokušavam da pronađem taj

rudnik. Tu je negde, pored nas, ovde u ovim planinama. Znaš dajeste. To nije legenda. To mesto, to je bogatstvo koje pripadaMarunima. To je naše.«

Govorio je otvoreno, koristeći savršen engleski jezik, jasnopokazujući da će ovo biti savremeno rešenje starog problema.

»Nisam toliko siguran u vezi sa tim, Beni.«»Španci su ga ukrali Tainosima. Mi smo ono najbliže njima što je

preostalo. Pomisli šta bismo mogli da uradimo ako je legendaistinita.«

Njegov prijatelj ništa nije rekao.»Zašto je taj simbol na zemlji toliko važan?«Frenk je pokretom pokazao da uđu u muzej.Građevina je imala izgled barake, slične onoj u kojoj je živeo

Felipe. Bila je autentično marunska, osim što je sečeno drvo bilozamenjeno istesanim balvanima. Pod je bio starinski, od mešavinegline i pepela, tako nabijen da je imao čvrstinu betona. I sam jekoristio ovu smešu na svom imanju za ambare, radionice i pogoneza preradu kafe. Izložbeni predmeti bili su poređani uza zidovečetvorougla koji je podsećao na ambar, a sve su bile iskopane uobližnjim planinama. Na karticama iznad njih bio je objašnjen njihovznačaj. Ničeg pomodnog, samo jednostavni i prosti podaci. Baš kaoljudi na koje su podsećali.

Prošli su pored drvenih stolova na kojim su bile izložene zdele iposuđe. Džangovi su stajali uspravno, koplja oštrih zarđalih vrhova.Na istaknutom mestu stajao je abeng, kao što je i trebalo da bude.Kao dečak je naučio kako da duva u kravlji rog - nekadašnjamarunska verzija interneta -proizvodeći određene tonove koji suprenosili poruke na velikoj udaljenosti. Takođe su tu bili bubnjevi,zamke za ptice, lonci, čak i maketa vidarske kolibe kakvu je koristioučenjak iz svake zajednice za lečenje bolesnika.

»Nisam bio ovde već neko vreme«, rekao je. »Imaš višeizloženih stvari nego pre.«

Frenk se okrenuo prema njemu. »Trebalo bi da dolaziš češće.Kao što si rekao, ti si Marun. «

Što je sve bila stvar rođenja. Ako su roditelji bili Maruni, onda suto bila i deca.

»Nisam ti potreban ovde«, rekao je on.»Nije tačno, Beni. Nikoga ovde nije briga da li ti zarađuješ novac

od kocke ili kurvi. Svi mi znamo za to, zato nemoj da se stidiš. Mi sene stidimo. Pogledaj odakle smo došli. Ko smo mi.«

Stali su kraj drvene bine koja je zauzimala zadnji ugaoprostorije, na kojoj su bila tri bubnja. Znao je da je muzika veliki deopostavke muzeja. Neki od ovdašnjih bubnjara bili su najbolji naostrvu. Ovde su redovno održavani nastupi, koji su privlačili i Marunei turiste. I on je imao bubanj izrezbaren od glomaznog komadadrveta pronađenog u planinama. Frenk se sagnuo i ispod bineizvukao drveni sanduk bez poklopca. Unutra se nalazio kamen,površine otprilike trećine kvadratnog metra, na kom je bio isti simbolkoji je nacrtao napolju.

Zagledao se u svog prijatelja. »Ti znaš za ovo?«»Dve linije, nagnute, koje se ukrštaju, jedna sa kvakom na vrhu.

Pronađena je na nekoliko svetih mesta.«Proučavao je urezani znak, skoro identičan po veličini i obliku

kao onaj koji je video juče na grobu.»Da li bi želeo da vidiš još jedan?«, upitao je Frenk. »U

planinama.« »Mislio sam da ti dolaze posetioci.«»Neko drugi će da ih preuzme. Ti i ja moramo da

porazgovaramo.«

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Tom je nastavio da juri kolima kroz voćnjak, a put pred njim seotvarao na skoro kilometar dužine. Ako Sajmon odluči da ga prati,neće mu biti lako, pošto su točkovi njegovih kola podizali za njimoblak prašine. Bar su se njegovi instinkti pokazali kao tačni. Sajmonnije bio čovek kome se moglo verovati. I još nešto. Kada je skrenuopogled prema drugim kolima, video je koščato lice vozača, upalihobraza, i tamnu kosu, kovrdžavu i uvijenu - jedan od ljudi koji sunapali Ale.

Posao pravnice je bio da uzme ono što se nalazilo u kovčegu.Koji je bio posao ovog vozača? I da li je to značilo da Ale drže ublizini? I pored mogućnosti koje je pružao internet, nije bilo načina dasazna gde je zatočena. Ali to što se jedan od njenih tamničaranalazio ovde značilo je da se ona mogla nalaziti u blizini. Što je imalosmisla. Sajmon je morao, u jednom trenutku, da je dovede. Ili jemislio da je njegova žrtva toliko slaba, toliko poražena, tolikopotištena, da će raditi šta god mu se kaže, ne postavljajući mnogopitanja.

Možda.A to je raspaljivalo bes u njemu.U ovom trenutku, on je držao adute u rukama. Krv mu je ključala

u žilama. Živci su mu treperili. Osećao se kao što se osećao premnogo godina, na tragu priče.

I to mu se dopadalo.Ispred njega, improvizovani most od pocrnelih železničkih

pragova prelazio je preko kanala za irigaciju. Znao je da su zasadipomorandži okruženi kanalima za odvod kišnice. U staro vremenjima su napajane pumpe. Proveo je mnogo letnjih dana čistećimokre odvode od trave i nagomilane prljavštine.

Javila mu se jedna zamisao.Usporio je, prešao most napravljen za traktore i mašine za

berbu i zaustavio se na drugoj strani.Otvorio je vrata i potrčao u pravcu iz kog je došao.Kanal je bio širok čitavih šest metara, a pragovi su bili spojeni i

poduprti središnjim stubom. Uklapali su se jedan uz drugi,

napravljeni, kao što je znao, da mogu da se uklone i da se druginoseći stubovi postave duž kanala. Takođe je proveo neko vremeprenoseći pragove sa jednog mesta na drugo.

Prašina na putu sa druge strane kanala počela je da se razilazi.Čuo je sve glasnije urlanje motora.Pragovi, široki oko deset centimetara, bili su postavljeni u

parovima, u razmacima od jednog metra, široki taman dovoljno dadrže gume na obe strane nosećeg okvira. Dotrčao je na most iizvukao dugački par pragova iz nosača, bacajući ih dole u kanal.

Zatim je bacio i drugi par.Mišići su mu pucketali od napora.Vratio se na svoju stranu obale i izvukao još dva praga iz ležišta.Sada ga je od Sajmona delilo šest metara praznog prostora.Prašina na drugoj strani sada se raščistila.Video je kola.Sajmon je pažljivo motrio ispred sebe.Roka je jurio putem između drveća najbrže što je mogao, s

obzirom na smanjenu vidljivost. Ali, na svu sreću, izgledalo je da seoblak prašine razilazi.

Onda je video.Tom Sejgan je stajao na drugoj obali širokog jarka. Iz središta

jarka dizao se ogoljen noseći stub. Roka je to takođe video, nagaziokočnicu i gume su se ukopale u zemlju. Kola su otklizala i zaustavilase, a njega je na mestu zadržao sigurnosni pojas.

Roka opsova.Buljio je kroz vetrobransko staklo.»Ugasi motor. «Tom se vratio do svojih kola i pronašao pištolj. Ostavio je

otvorena vozačka vrata, tako da su između njega i Sajmona bila iona i sama kola. Naravno, jedan od one dvojice mogao bi da pregazijarak, ali on bi ga ubio pre nego što bi stigao do druge strane.

Pat-pozicija.Upravo ono što je želeo.Topao povetarac pirkao mu je po koži, čineći da mu se koža na

vratu i grudima naježi.»U redu«, doviknuo mu je Sajmon. »Šta želiš?«»Moju ćerku.«

Držao se pognuto, gledajući kroz okvir otvorenog prozora.»Shvatam da imaš pištolj i da si pažljivo odabrao mesto za

uporište. Nećemo te izazivati.«Drugi čovek je stajao pored Sajmona i uopšte se nije pomerao.»Trebalo bi da ustrelim tvog prijatelja«, povikao je Tom.

»Dodirivao je moju ćerku.«Nijedan od njih dvojice se nije pomerio.»Radio je svoj posao«, rekao je Sajmon. »Ono za šta sam ga

plaćao. Moja pravnica nije uspela da obavi svoj.«»Hoću Ale, a onda možeš dobiti ono što ja imam.«»Ona nije ovde.«»Kako je taj kučkin sin koga plaćaš stigao ovamo?«»Doputovao je avionom prošle noći.«Tom je slušao.»Ona je u Beču. Ako hoćeš nju, moraćeš da odeš tamo.«Austrija?»Tamo ja živim. Ali to možda već znaš. Uostalom, bio si

novinar.«»Jebi se.«Sajmon se zakikotao. »Uveravam te da sam i dalje u poziciji da

tvojoj ćerki nanesem neizmeran bol. A mogao bih jednostavno to i dauradim, jednostavno zbog nevolja u koje si me doveo.«

Ovaj čovek je blefirao i Tom u ovoj situaciji - u kojoj bi jučemožda oklevao - danas to nije radio. On je bio Tom Sejgan, dobitnikPulicerove nagrade - poznati novinar istraživač, bez obzira na onošta su drugi govorili.

»Onda možeš da se pozdraviš sa ovim što ja imam.«Ćutanje na drugoj strani.»Šta predlažeš?« najzad je upitao Sajmon.»Obavićemo razmenu.«Posle nekoliko sekundi tišine Sajmon je rekao: »Ne mogu da je

dovedem ovamo.«»Kako si nameravao da je oslobodiš - ako si uopšte

nameravao?«»Nadao sam se da će biti dovoljno da ti to pokažem elektronski,

video-prenosom tog događaja, a možda bi posle došlo do ponovnogsusreta sa suzama kada ti odrediš vreme za to.«

»Tako neće ići.«»Očigledno da neće. Šta ti predlažeš?«»Obavićemo razmenu u Beču.«Da li je Zakarija dobro čuo?»Otići ćeš tamo?«, doviknuo je.»A i ti ćeš.«Ovo je moglo da upali. Imao je ozbiljan problem, s obzirom na to

da je Ale Beket bila mrtva. Ali možda je mogao da postigne svoj cilj.»U redu. Kada?«»Sutra po podne, u pet časova. Katedrala Svetog Stefana.«Tom je pažljivo doneo odluku. Odlazio je u Beč nekoliko puta,

zadržavši se tamo jednom prilikom skoro mesec dana dok jeizveštavao o ratu u Sarajevu. Poznavao je taj grad. Poznavao jegotsku katedralu koja se nalazila u središtu grada. Javno mesto.Puno ljudi. Dobro mesto za razmenu. Tamo je trebalo da budebezbedan. Jedini problem će biti da se izvuče odatle pre nego štoSajmon stigne da povuče svoj potez.

Ali to će smisliti kasnije.»Sutra u pet sati«, povikao je.»Biću tamo.«Sajmon i onaj drugi čovek vratili su se u svoja kola i otišli, dok

mu je uskovitlana prašina zamagljivala pogled.Izašao je iza vrata i spustio pištolj. Košulja mu je bila prošarana

velikim mrljama od znoja. U njemu je ključalo kao da je pun lave iuvlačio je vazduh oštrim udisajima. Po prvi put je obratio pažnju namiris cvetova pomorandže, pošto su svuda oko njega bila stablaistačkana cvetovima.

Miris koji mu je bio poznat od detinjstva.Pre tako mnogo vremena.Prešao je rukom preko trodnevne brade na licu.Nijedan od njegovih pogrešnih postupaka nije nestao, ali za

čoveka koji je trebalo da bude mrtav osećao se neverovatno živo.Sajmon je bio zadovoljan.»Pronađi izlaz odavde«, rekao je Roki. »A onda idemo pravo na

aerodrom.« Pozvaće i reći da se njegov mlažnjak pripremi. Došao jeovamo privatnim čarter-letom i vratiće se u Austriju na isti način.

Trebalo je da odavde ode sa Levitovom tajnom, ali uskoro ćesvakako doći do nje.

Sejgan je verovatno smatrao sebe mudrim što je odabraoKatedralu Svetog Stefana. Istina, javno mesto bi trebalo da obemastranama obezbedi podjednake uslove za razmenu. Nije to bilo lošemesto da razmeni paket za ćerku.

Osim u jednoj stvari.Trijumfalno se nacerio dok se u svesti poigravao idejom,

shvatajući snagu svog plana.Tom Sejgan je upravo napravio kobnu grešku.A činjenica da je Ale Beket bila mrtva nije bila važna.Njen otac će joj se uskoro pridružiti.

DVADESET SEDMO POGLAVLJETom je pronašao izlaz iz voćnjaka, a zatim i put do

međudržavnog autoputa broj 4, na zapad prema Orlandu. Umor kojimu je nekada činio glavu teškom, a misli tromim, nestao je.Nažalost, kako je nivo adrenalina u njegovoj krvi opadao, mogao jesebi da predoči samo raspadnutu masu koja je nekada bila AviramSejgan. Deca nikada ne bi trebalo da vide svoje roditelje na takavnačin. Njegov otac je bio snažan čovek. Čvrst. Nepopustljiv.Poštovan u svojoj zajednici. Počastvovan u svom hramu. Voljen odsvoje unuke.

A svog sina?Još nije bio spreman da razmišlja o tome.Previše toga se odigralo između njih.A sve zbog vere.Kakve je veze imalo da li je on želeo ili nije želeo da bude

Jevrej? Zašto je ta odluka vodila do razbaštinjenja? Često jerazmišljao o odgovorima na oba ova pitanja. Možda su oni ležalipored njega u zapečaćenom paketu. Neće više čekati.

Izašao je sa autoputa, pronašao benzinsku pumpu i parkirao se.Dohvatio je paket i zabio u njega ključ od kola, cepajući debeluplastiku dovoljno da bi mogao zaviriti unutra.

Vazduh je pokuljao unutra.Tu su bile tri stvari.Mala plastična koverta obavijena lepljivom trakom, mapa i crna

kožna torbica dugačka dvadesetak centimetara.Protrljao je spoljašnjost torbice.Šta god bilo u njoj bilo je lagano, tanko i od metala.Otkopčao je torbicu i izvadio predmet.Ključ.Dug oko petnaest centimetara, sa jednim krajem ukrašenim sa

tri spojene Davidove zvezde. Kostur ključ. Nazvan, kako je znao, potome što je sveden na najvažnije delove - uglavnom nekoliko zubacana vrhu koji će pokrenuti zupce u odgovarajućoj bravi. Nije se višemoglo videti mnogo ovakvih ključeva. Prisetio se iz detinjstva kako je

jedan sličan korišćen za ceremonijalno otvaranje sinagoge. Taj ključje bio napravljen od gvožđa. Ovaj je bio od bronze. Ni jedna jedinapotamnela mrlja nije narušavala njegovu patinu.

Sada je preusmerio pažnju na kovertu, otvarajući vrata kola dapusti malo vazduha. Ukočenim prstima je povlačio providnu trakudok nije oslobodio jedan njen kraj.

Unutra se nalazilo parče papira presavijeno na tri dela.Otkucano u neprekidnom nizu.

Ako ovo čitaš, sine, onda si otvorio moj grob. Ja sam poslednjiod

Levita. Nisam rođen u toj kući, nego odabran. Prvog od nas,Josifa ben ha Levija Haivrija, sina Levija Hebreja, odabrao je KristiforKolumbo. Josif je drugima u to vreme bio poznat kao Luis de Tores.On je bio prvi Jevrejin koji je živeo u Novom svetu. Od Toresa jenasledna linija tekla bez prekida, a svakog Levita odabirao je njegovprethodnik. Mene je naimenovao tvoj saki. Njega je odabrao njegovotac. Moja želja je bila da me ti naslediš. Dok si bio dečak, trudiosam se da te obučim našim obredima. Želeo sam da postaneš nekokome se može poveriti ova tajna. Kada si mi rekao za svoju odlukuda napustiš našu veru, bio sam očajan. Nameravao sam da tiotkrijem sve što sam znao, ali tvoja odluka je to učinila nemogućim.Ti si me smatrao jakim i nepopustljivim, ali sam zapravo bio ranjiv islab. Još gore, ponos mi nije dopuštao da popravim štetu koju smojedan drugom naneli. Tugovali smo zbog tvog krštenja kao da siumro, što je za mene stvarno i bio slučaj. Hteo sam da budeš kao ja,Levit, ali tvoje su želje bile drugačije. Jevreja je tako malo, sine. Nemožemo sebi priuštiti da ijednog izgubimo. Ale je sada jedna od nas.Možda već znaš to, možda ne znaš. Njeno preobraćenje mi je učinilozadovoljstvo, iako sam mogao da uvidim kako bi uznemirilo njenumajku. Ona je sama pronašla našu veru i bez tuđeg uticaja odabralada je primi. Ja nikada nisam vršio nikakav pritisak na nju. Ona jeiskrena i predana. Ali Levit mora da bude muškarac, a ja nisamuspeo da pronađem nikoga prikladnog. Zato odnosim tajnu koja mije poverena sa sobom u grob. Pretpostavljam da samo ti ili Aleuopšte možete otvoriti moj kovčeg. Zato ti sada prenosim ono što mije dao tvoj saki.

3. 74. 5. 86. 19.

Sta ovo znači, nemam predstavu. Dešifrovanje nije posaoLevita. Mi smo jednostavno čuvari. Do vremena tvog dede Leviti sučuvali još jednu stvar. Ali ona je skrivena posle Drugog svetskograta. Ključ koji ide uz ovo pismo dao mi je Mark, ali nikada mi nijeobjasnio njegov značaj. Živeo je u vreme kada su nacisti pretilisvemu do čega je Jevrejima bilo stalo. Rekao mi je da se pobrinuoda tajna nikada ne bude otkrivena. Ono što mi čuvamo, sine, jestepoložaj na kome je blago iz jevrejskog Hrama: zlatna menora,božanski sto i srebrne trube. Ovo blago je u Novi svet doneoKolumbo, koji je bio Jevrej, i on ga je i sakrio. Mark je živeo u vremekada je ubijano na milione Jevreja. Deo dužnosti Levita je da seprilagodi, pa je on odabrao da unese izmene u ono što je postojalopre njega. Nije mi rekao mnogo o tim izmenama, govoreći da je takobolje - otkrivajući samo da golem sada štiti našu tajnu na mestu kojeje Jevrejima odavno sveto. Takođe mi je otkrio ime. Rabin Berlinger.Tvoj saki je bio težak čovek. Ti verovatno kažeš isto to za mene. Alion me je odabrao da čuvam ono što je preostalo od tajne i ja munikada nisam postavljao pitanja. Sine, uradi isto tako. Preuzmidužnost. Ne prekidaj liniju. Možeš da se upitaš zašto je to i daljevažno? Nije na Levitu da o tome odlučuje. Naša dužnost je dajednostavno čuvamo veru svih onih koji su nam prethodili. To jenajmanje što možemo uraditi s obzirom na njihovu žrtvu. Jevreji sumnogo patili tako dugo vremena. A kada se pogleda ono što jedanas doživelo kulminaciju na Bliskom istoku, možda je tvoj saki biou pravu kada je napravio te izmene i sačuvao ih za sebe. Moraš daznaš još nešto, sine. Zaista sam mislio ono što sam ti napisao uporuci koju si dobio uz tapiju na kuću. Nikada nisam poverovao da siuradio išta loše. Ne znam šta se desilo, ali znam da ti

nisi varalica. Žao mi je što ti ovo nisam mogao reći za života, alivolim te.Ponovo je pročitao poslednji red.Koliko se seća, ovo je bilo prvi put da je Aviram, još otkada je

bio dečak, rekao da ga voli.I pominjanje njegovog dede, Marka Idna Krosa.Sakija.Od iskvarene hebrejske reči. Saba, deda. Savta, baka. Dok je

bio detence, počeo je da zove svog dedu saki, i to ime se održalo do

dana kad je starac umro.Proučio je treću stvar, Mišlenovu putnu mapu Jamajke. Pažljivo

je razmotao i video jasan obris ostrva sa svom njegovomtopografijom i putevima. Primetio je godinu izdanja: 1952. Zatim jespazio slova ispisana na prednjoj strani izbledelim plavim mastilom.Cifre. Brzo ih je prebrajao. Bilo ih je možda stotinu ili više, ispisanihod jedne do druge obale.

Zurio je u sadržinu paketa.Blago Hrama?Kako je to bilo moguće?Ale je sedela sa Brajanom. Video-prenos je bio završen. Gledali

su kako je čovek na drugoj strani veze preskočio jarak i ušao uvoćnjak, vozeći se neravnim putem između procvalih stabalapomorandže. Zatim je izašao iz kola i nestao na nekih petnaestakminuta pre nego što se vratio da izvesti šta se desilo.

Prešao je samo pedesetak metara, ali mogao je da čujeSajmona i Toma Sejgana kako se dovikuju. Sejgan je hteo svojućerku, a Sajmon je objasnio da je ona u Beču.

»Ali ja sam za njega mrtva«, rekla je ona Brajanu. »On blefira?«»Dobro je odigrao, jer nema načina da tvoj otac može znati

istinu.« Slušala je dok je njihov čovek sa Floride dojavljivao mestosutrašnjeg sastanka - u pet sati po podne, u Katedrali SvetogStefana.

»Tvoj otac misli da će tamo biti siguran«, rekao je Brajan.Ona je bila u katedrali pre dve nedelje. »Tamo ima mnogo ljudi.«»Ali i sama si rekla. Ti si za Sajmona mrtva. On zna da ne može

obaviti razmenu.«A ipak je Zakarija pristao na razmenu.Njen pogled odavao je brižne misli.»Tako je«, reče Brajan. »Tvoj otac dolazi tačno tamo gde

Sajmon to želi. Pitanje je, da li je tebe uopšte briga?«

DVADESET OSMO POGLAVLJEBeni je pratio Frenka Klarka uz neravnu stazu, kroz prostirku od

niske paprati i preko kamenja umrljanog blatom. Na svu sreću,obukao se za pešačenje do Čarls Tauna i na sebi je imao starefarmerke i čizme. Pukovnik je bio naoružan mačetom kojom je sekaoniske grane što su im zaprečivale put. Grubi zov papagaja razlegaose kroz šumu visokih stabala, kao i neprestano kuckanje detlića. Nijebilo razloga za strah od otrovnih zmija. Mungosi dovedeni iz Indijepre više vekova da se izbore sa pacovima odavno su se pobrinuli zanjih.

Tri godine ga je delilo od četrdesete godine starosti i bio je udobroj formi, ali ovaj uspon ga je izmorio. Lice mu je bilo prekrivenoznojem, koji mu je u potočićima natapao i košulju. Pukovnik je biotrideset godina stariji od njega, a ipak mu uspon uza stazu naizglednije predstavljao problem, i stariji čovek je koračao polako i oprezno,plitko udišući. Svaki put kada bi pešačio u planine, Beni je mislio nasvoje pretke. Eboe iz Beninskog zatona. Mandingoe iz SijeraLeonea. Papaue otete iz Konga i Angole. Koromantije zarobljene naZlatnoj obali.

Oni su bili najčvršći.Skoro sve velike vođe Maruna bili su Koromantiji, uključujući i

njegovog čukunčukundedu.Majka mu je mnogo puta pričala o mučeničkom putovanju

Afrikanaca u Novi svet. Prvo je dolazilo zarobljavanje, a zatimzatočeništvo u tvrđavi trgovačke ispostave. Zatim je dolazilorazvrstavanje uz druge zatočenike, uglavnom neznance, ponekadneprijatelje. Na kraju bi sledila muka pri ukrcavanju na pretrpanebrodove i plovidba preko Atlantika. Mnogi ne bi preživeli putovanje,pa su njihovi leševi bacani u more. Oni koji bi preživeli stvarali sumeđusobne veze koje su trajale naraštajima - brodska braća i sestre,tako su se zauvek nazivali. Peta trauma dešavala se pri dolasku naobalu, kada su ih kao stoku pripremali za prodaju, a onda i prodavali.Konačno iskušenje, poznato kao prekaljivanje, dolazilo je kada bi ih

drugi, koji su već bili tu i bili naviknuti na ropstvo, učili kako daprežive.

Holanđani, Englezi i Portugalci, svi su oni bili krivi.Iako su fizički okovi odavno nestali, sačuvana je neka vrsta

psihičkog ropstva u kom su neki Jamajkanci odbijali da prihvatesvoju afričku prošlost.

Maruni nisu spadali u takve.Oni nisu zaboravili.I nikada neće.Nastavili su da se uspinju. Ispred se čuo šum vode. Odlično. Bio

je žedan. Drveće se crvenelo od šumskog plamena. Učio je o ovimcrvenim cvetovima kao dete, kada mu je majka pričala kako je njihovsmrdljivi sok dobar za upale oka. Kao dečak zamišljao je kako jeizgledalo biti marunski ratnik, koji gazi uz potok kako bi prikrio svojmiris, hoda unazad da ostavi tragove koji ne vode nikuda,namamljuje britanske vojnike u klisure iz kojih nema izlaska, ili ihsateruje u uske prolaze i zasipa kamenjem, balvanima i strelama.Koze su korišćene da isprobaju izvore vode koje je neprijatelj čestotrovao, ali životinjama nikada nije bio dozvoljen ulazak u naselja,pošto bi meketanje odalo njihov položaj. Ratnici su bili majstori zazasede, omotavali su tela od glave do pete u lijane. Čak ni oči im senisu videle. Čak i njihova koplja, džonga, bila su skrivena ispodgustog pokrova od listova. Što ih je činilo potpuno nevidljivim u šumi.Ogromna prednost. O kojoj se nikada nije govorilo, kao jednoj odonih tajni koje su Maruni čuvali za sebe.

Posle bitke oni bi pogubili svakog protivničkog vojnika osimjednog ili dvojice, koje su puštali da bi mogli da izveste i o porazu i oneizgovorenom izazovu.

Pošaljite ih još.Molimo vas.»Danas su sa nama naši stari«, rekao je Frenk.»Čuješ avetinje, Frenk?«»Ne zle duhove. Samo stari narod. Oni lutaju po šumama i

čuvaju nas.«Čuo je priče o avetinjama. Duhovima koji govore visokim

grlenim glasovima i mogu se odagnati solju. Ako bi se našli u blizini,osećao si težinu u glavi, a koža ti je gorela. Mogli su čak i učiniti da

se razboliš, što je bio razlog zbog kog je njegova majka dok je biomali uvek pitala - nakon što bi se povredio -avetinja te tu udarila?

Osmehnuo se kada je pomislio na nju.Tako nežna žena, udata za tako nasilnog čoveka. Ali njeno

jedino dete je takođe bilo nasilno. Baš juče je ubio dvojicu ljudi. Pitaose da li njihovi duhovi sada lutaju između drveća, tragajući za njim.

»Upali šibicu«, rekla je njegova majka.Uradio je kao što mu je rekla.»Sada duni u nju, reci jedan i baci je.«Pratio je njene naredbe. Bili su u šumi u planinama visoko iznad

Kingstona. Oboma se ovde dopadalo, daleko od grozničaveužurbanosti grada. Ovde mu je pričala o Tainosima, Afrikancima,Marunima.

Večeras su to bile avetinje.»Uradi to ponovo«, rekla je. »I reci dva.« Upalio je šibicu, dunuo

u nju, izgovorio reč pa je bacio.»Kod treće šibice«, rekla je, »ugasi je, izgovori reč, ali zadrži

drvce. Dolazi do toga da avetinja bude obmanuta. Provodi noćtražeći treću šibicu dok ti pobegneš.«

»Tu smo«, rekao je Frenk, prizivajući mu misli nazad usadašnjicu. »Pažljivo po kamenju. Ako se oklizneš, otkotrljaćeš se.«

Opazio je procep na niskoj litici, baš ispod ogromnog drvetasmokve, čije je korenje zaprečivalo ulaz poput rešetki.

»Ta pećina vodi kroz greben na drugu stranu«, rekao je Frenk.»Maruni su je jednom iskoristili da umaknu. Mi bismo napadaliEngleze, nanosili im što je moguće više štete, a onda se povlačili.Vojnici bi nas pratili, ali mi bismo prošli kroz stenu.«

Jamajka je bila poput sunđera sa hiljadama prolaza povezanihsa glavnim tunelima, i reke su nestajale u jednoj parohiji, da bi sepojavile u drugoj. Znanje kako da prođu ispod brda obezbedilo jeMarunima spas.

Frenk ga je poveo do ulaza i video je kako su isečene daske bilepostavljene poput improvizovanih vrata, koja su zaprečivala prolaznekih pola metra unutra.

»Sprečavaju šišmiše da uđu.«Uklonili su drvo. Unutra je video tri baterijske lampe.»Lakše ih je držati ovde.«

Obojica su uzeli lampe i ušli, primorani da se pognu u niskomhodniku. Pazio je na strop, koji je bio pun oštrih, isturenih krečnjaka,dok je pod bio od vlažne gline. Bar nije smrdelo na izmet šišmiša.

Zastali su kad su ušli nekoliko metara unutra. Frenk je usmeriolampu u zid i Beni je video ono što je bilo urezano u kamen.

X sa kvakom.»To je znak Tainosa?«, upitao je.»Hajdemo dalje.«Prolaz je najzad izbio u visoku odaju, u kojoj je mračni vazduh

bio hladan. Dok su prelazili snopovima svetlosti preko zidova,izbrojao je četiri otvora koji su vodili napolje.

Onda je video crteže.Kukuruz, ptice, ribe, žabe, kornjače, insekte, pse i priliku koja je

izgledala kao poglavica urođenika u potpunoj odori.»Tainosi su verovali«, reče Frenk, »da su duhovi njihovih prvih

predaka živeli u pećinama i izlazili samo noću da jedu džobo. Jednenoći šljive su imale izuzetno dobar ukus i oni su ih jeli i kada je sunceizašlo, što ih je sve pretvorilo u ljude.«

Beni je čuo istu priču o postanju od svoje majke.»Pećine su bile njihova utočišta«, rekao je Frenk. »Tainosi nisu

sahranjivani. Polagani su na mračna mesta. Kažu da njihov pepeo idalje prekriva podove pećine.«

Osetio se počastvovanim što je ovde, na mestu svetom kaokapela.

»Tainosi su mrzeli Špance. Da bi izbegli ropstvo, krili su se uovakvim pećinama i gladovali do smrti. Neki su umirali brzo, pijućiotrov kasava. Drugi su preostajali mnogo duže.«

Pukovnik je zaćutao.»Kolumbo ih je nazivao Indijancima. Ljudi ih danas pogrešno

nazivaju Aravacima. Oni su bili Tainosi. Došli su ovde sedam hiljadagodina pre Španaca, doveslavši na čamcima sa Jukatana. Ovo jebio njihov dom. A ipak su ih Evropljani uništili za samo sto godina.Pogubljeno je šezdeset hiljada ljudi.«

Čuo je osudu, koju je i sam ponavljao.»Taj X sa kvakom nije tainoski«, reče Frenk. »Nikada nije

pronađen ni u jednoj pećini koju su oni oslikali. To je španski simbol ioznačava važno mesto. Maruni su poznavali taj simbol dugo

vremena, ali mi ne govorimo o tome. Oni koji tragaju za izgubljenimrudnikom takođe tragaju za tim simbolom.«

Što je bilo tačno ono što mu je i Zakarija Sajmon rekao, bezdodatnog objašnjenja.

»Dakle, rudnik stvarno postoji? Nikada te pre nisam čuo da takogovoriš.« »Cela priča nema smisla. Tainosi nisu cenili zlato. Većuvažnost su pridavali guaninu.«

On je znao za tu leguru, smesu bakra, srebra i zlata. Viđao jepredmete napravljene od crvenkastoljubičastog metala.

»Dopadao im se miris kada je ulje sa njihove kože reagovalo naguanin«, rekao je Frenk. »Čisto zlato je žutobelo, bez mirisa ineprivlačno. Guanin je bio drugačiji. Postao je poseban za njih,pogotovo zato što sami nisu mogli da ga naprave. Morali su da ihpodučavaju ljudi iz Južne Amerike, koji su putovali na sever. Za njihje zlato prosto poticalo iz potoka, dok j e guanin bio sa nebesa. «

»Dakle, ti mi govoriš da oni ne bi otvorili rudnik zlata?«»Ne znam, Beni. Svakako su koristili zlato. Zato bi njegovo

nalazište moglo da bude važno. Ono što znam je da je dvesta tonazlata prevezeno u Španiju iz Novog sveta za stotinu godina posleKolumba. Jedan njegov deo poticao je sa Jamajke i desetine hiljadaTainosa su umrle zbog toga.«

Klark je zaćutao i zagledao se u crteže koji su se pokazali nasvetlu.

Beni je takođe bio privučen njima.»Umakali su štapiće u ugljen pomešan sa mašću i izmetom

šišmiša«, Frenkov glas se utišao. »Tako jednostavno, a ipak, vidikoliko su crteži potrajali.«

»Ko zna za ovo mesto?«»Niko izvan naše zajednice. Maruni su odavno dolazili ovde.«I sam je osećao posebnu povezanost sa ovim mestom.Frenk se okrenuo i pružio mu parče papira. Pre nego što su

krenuli uz planinu, pukovnik je nakratko ušao u muzej.On se pitao zašto.

»To je Kolumbov potpis. »Frenk je obasjao slova svojomlampom. »To je komplikovana zbrka koja dosta govori o čoveku. Onošto je važno su slova X.«

Već ih je primetio. Oba su imala kvaku. Baš kao ono na grobu, ušpanskim dokumentima, muzeju i na spoljašnjem zidu pećine.

Zagledao se u Klarka. »Nikada pre mi nisi rekao ništa odovoga.«

»Bili bismo osuđeni na propast, Beni. Kao pre dvesta godina,Maruni se previše međusobno bore. Postali smo sami sebineprijatelji. Vlada to zna i - kao Englezi pre mnogo vremena - stalnonas zavađa. Tako ne moraju da slušaju naše primedbe. Pokušaosam, ali drugim pukovnicima je teško udovoljiti.«

Znao je da je sve to istina.»Ti si, Beni, čovek koga pukovnici poštuju. Ali te se takođe

plaše. Znaju čime se još baviš. Oni prihvataju tvoj novac, ali znaju daubijaš ljude.«

»Samo kada nemam drugog izbora.«»Tako su to Maruni opravdavali otkad smo prvi put pobegli u

planine. Svaki odbegli rob je govorio to isto. ’Samo kada ne bi bilodrugog izbora.’ A ipak smo ubili toliko ljudi.«

Ovde, ispod zemlje, stojeći sa ovim učenim čovekom, odlučio jeda bude iskren. »Radim ono što se mora uraditi. Nasilje je jedino štoneki razumeju. Istina je da zarađujem od kocke, kurvi, pornografskihfilmova. Nikada ništa ne prodajem deci, niti su ona i u šta uključena.

Ništa. Moje žene moraju da odu kod doktora i budu čiste. Imampravila. Pokušavam da radim ispravno.«

Klark je podigao ruke u podrugljivoj predaji. »Nema potrebe dame uveravaš, Beni. Nije me briga.«

Ali on je osećao potrebu da se opravda.Da li su avetinje delovale na njega?»Budi ono što jesi, Beni. To je sve što možemo da uradimo.«Obično se uopšte nije preispitivao, ali ovo mesto je zaista uticalo

na njega.»Verujem da je X sa kvakom Kolumbov znak«, rekao je Frenk.

»Znak važnog mesta. Možda čak i samog izgubljenog rudnika.«»U ovoj pećini?«Pukovnik odmahnu glavom. »Ovo nije to. Ovo su označili s

nekim razlogom. Kojim? Ko zna. Prava lokacija je nepoznata.«Sajmon je govorio o Kolumbu, izgubljenom rudniku i Levitu,

naizgled otkrivajući sve što zna. Ali nikada nije pomenuo Kolumbovpotpis ili bilo šta drugo što je Frenk Klark upravo rekao.

Jer nije znao?Nema šanse.Sajmon je znao mnogo. Dovoljno da bude na Floridi i radi nešto

sa nekim čovekom i njegovom ćerkom. Ženom koja je napisalanovinski članak o Kolumbu, koji on nije pročitao.

Bilo je vreme da ispravi tu grešku.»Svi žele da nas sačuvaju«, rekao je Frenk. »Pričaju o

marunskoj kulturi kao da smo nestali. Ali još smo ovde.«On se slagao sa tim.»Ako pronađeš izgubljeni rudnik, Beni, možda si u pravu.

Bogatstvo se može upotrebiti da se promeni naš položaj. Novac jeuvek moć, a mi nemamo ni jedno ni drugo. Za razliku od drugihMaruna, nikada nisam krivio Jevreje da su zarađivali na nama.Trebalo nam je snabdevanje i municija. Oni su nam to obezbeđivali.Britancima je bilo potrebno isto to i oni su im obezbeđivali. Tako je tou životu. Ti Jevreji su nestali, ali mi smo još ovde.«

Prisetio se šta mu je Tri rekao o braći Koen i skrivenombogatstvu Jevreja iz vremena vladavine Španaca.

I o Levitu.Koji je znao sve to.

»Misliš da su i Jevreji možda sakrili svoje bogatstvo u rudniku?»

Frenk je slegnuo ramenima. »Moguće je. Izgleda da se svelegende prepliću. U tome je stvar, Beni. Niko ništa ne zna.«

Bilo mu je drago što je došao.Najzad. Odgovori.A ono što je Klark rekao bilo je istina. Novac je zaista bio moć.

Bio je duboko povezan sa levicom i Narodnom nacionalnompartijom, ali mu se više sviđala vladavina Laburističke partije desnogcentra. Njegovi telefonski pozivi vladinim zvaničnicima nikada nisuprenebregavani. Niti su njegovi zahtevi odlagani u stranu. Retko jebilo šta tražio od nekog ministra, ali, kada jeste, odgovor je uvek biopotvrdan.

Palo mu je na pamet nešto u šta su Maruni verovali.Nedužnog i budalu lako je pobrkati.Nije bio ni jedno ni drugo.»Pronaći ću rudnik«, rekao je i svom prijatelju i precima.

DVADESET DEVETO POGLAVLJEAle je bio odvratan stav nadmoćne moralne vrline Brajana

Džejmisona. Prošla su dva sata otkad se video-prenos sa Floridezavršio, a Brajan je ostao na telefonskoj vezi u drugoj sobi, svevreme držeći zatvorena vrata. Ona je sedela u maloj kuhinji držeći urukama šolju kafe. Kroz prozor se video seoski predeo i šuma. Navidiku nije bilo puteva ili drugih kuća. Bilo je prošlo sedam sati uvečepo srednjoevropskom vremenu, što je značilo da je na Floridi ranopopodne. Njen otac je izgleda dolazio u Beč da napravi pogodbu zanjenu razmenu.

Što ju je još iznenađivalo.Vrata su se otvorila i začuli su se koraci po drvenom podu.

Brajan je ušao u prostoriju, i dalje noseći futrolu za pištolj na ramenu.Nasuo je sebi šolju kafe iz aparata.

»Stvari se brzo menjaju«, rekao joj je.»Ne sviđaš mi se.«Nasmejao se. »Kao da me je briga. Da je do mene, pustio bih

Sajmona da te ubije.«Njegova hvalisavost počela je da se ublažava.»Šta se sada dešava?«»Zar ni najmanje nisi zabrinuta za svog oca? Doveo je

sopstvenu kožu u pitanje zbog tebe. Šta ćemo sa tim?«Ništa nije rekla.»Upašće u klopku u toj katedrali.«»Zato ga zaustavi. Imaš svog čoveka na Floridi, reci mu šta se

dešava.«»Kako predlažeš da to uradim? Nemamo pojma kako on

namerava da dođe u Beč. Moj čovek ga je izgubio posle prolaskakroz voćnjak. Sigurno neće putovati avionom iz Orlanda. Kladim seda se odvezao u Tampu, ili Džeksonvil, ili Majami. A on nije glupan,nasuprot onome što ti možda misliš, neće doleteti pravo u Beč. Doćiće drugim putem. Zato nema drugog načina da se pobrinemo zanjega dok ne stigne do katedrale.«

»Nije tebe briga za mog oca. Ti samo želiš ono što on ima.«

»Naravno da želim. Ali još imam problem sa njegovim dolaskomu Beč. I da razjasnimo stvar, on nije moj otac tako da me nije briga.Uopšte.«

»Moj otac je bio jedan od najboljih novinskih izveštača nasvetu«, rekla je ona. »On zna šta radi.«

Nikada pre nije rekla nešto ovakvo.»Da li tako okušavaš da se osetiš bolje? Uveravam te da tvoj

otac nikada nije imao posla sa čovekom kao što je ZakarijaSajmon.« Srknuo je svoju kafu. »Hoću da znam o čemu se tu radi.Najmanje što možeš je da mi kažeš šta se ovde dešava.«

»Ne znam.«»Onda mi reci ono što si rekla Sajmonu.«Sedamdeset prve godine nove ere, nakon stoje skršio jevrejsku

pobunu i uništio Jerusalim, Tit se vratio u Rim. Njegov otacVespazijan sada je bio car i dočekao je povratak svog sina uznajveću proslavu koju je Rim ikada video. Više od milion ljudipoginulo je u Judeji i sada je čitav Rim izašao da im oda počast.Osam godina kasnije, nakon što se sam Tit uzdigao na položaj cara,učinio je taj dan besmrtnim pomoću kamenog spomenika koji jepokazivao njega, kao osvajača, kako paradira ulicama u kočijama,sa naslaganim blagom jevrejskog Hrama pred sobom - zlatnimstolom Božanskog prisustva, srebrnim trubama i sedmokrakommenorom.

Trista osamdeset godina ta su blaga ostala u Rimu. Zatim su445. godine Vandali opustošili grad. Vizantijski istoričar je zapisaokako je vođa Vandala »bez ikakvog otpora pri ulasku u Rim uzeo savnovac i ukrase grada, sve to natovario na brodove, a među njima ičisto zlato i draguljima ukrašena blaga crkve i jevrejske posude kojeje Vespazijanov sin Tit doneo u Rim posle osvajanja Jerusalima«.

Blago Hrama odneli su na jug, u afrički grad Kartaginu, i tu jeostalo od 455. do 533. kada su Vizantinci pokorili Vandale. Drugiletopisac opisuje trijumfalni povratak pobednika u Konstantinopolj534. godine. »I tu je takođe bilo srebro teško mnogo hiljada talenata isve kraljevsko blago, uključujući i blaga Jevreja, koja je Tit,Vespazijanov sin, doneo u Rim posle osvajanja Jerusalima. «

Car Justinijan prikazivao je jevrejska blaga na raznim mestimapo gradu. Iako jedan od najvećih vizantijskih vođa, Justinijan je bio

izuzetno nepopularan, i to narodno nezadovoljstvo je najzadproključalo u otvorenoj pobuni. Jedan savremenik izveštava: »Ajedan od Jevreja, videvši te stvari, prišao je jednom od carevihpoznanika i rekao: ’To su blaga iz Hrama i mislim da ih jeneprikladno odneti u dvorac u Vizantu. Zaista, nije mogućno da onabudu igde drugde osim na mestu gde ih je Solomon, kralj Jevreja,ranije postavio. Pošto su zbog njih Vandali osvojili dvorac Rimljana,a mi pokorili Vandale.’ Kada je ovo stiglo do ušiju cara, Justinijan seuplašio i brzo sve poslao u hrišćanska svetilišta u Jerusalimu«

»Justinijan je bio sujeveran i paranoičan«, rekla je Ale Brajanu.»Dopustio je nepoznatom jevrejskom dvoraninu da ga uplašičinjenicom da su sve civilizacije koje su posedovale blago Hramaposle sedamdeset godina propale. Prvo Jevreji, zatim Rim, a ondaVandali. Da li će on biti sledeći? Zato je negde između 535. i 554.godine naredio da se blago Hrama vrati u Svetu zemlju.«

Brajan joj je uputio sumnjičav pogled. »Sajmon traga za blagomHrama?«

Klimnula je glavom. »Tri najsvetija predmeta celokupnogjudaizma. Oni nikada nisu stigli do Svete zemlje. Istorija je izgubilatrag sva tri predmeta kada su odneti iz Konstantinopolja. Zakarija jerekao da je moj deda znao gde su oni skriveni. Da je on bio Levit,jedina živa osoba koja je znala mesto na kome se nalaze. Rekao jeda će nas ono što je sahranjeno sa njim odvesti do tog mesta.«

»Zbog čega? Nije vredno spomena. On je milijarder.«»On želi da predmete vrati Jevrejima.«»A ti si mu poverovala?«Htela je nešto da zna. »Kakav je tvoj interes?«»Reci mi ostalo. Kako se ti uklapaš u ovo?«Nakon što je Rim poharao Jerusalim 70. godine i nakon što je

Drugi hram srušen, više od 80.000 Jevreja je prognano iz Judeje naIberijsko poluostrvo -koje se u to vreme nalazilo na krajnjimzapadnim međama Rimskog carstva. Još Jevreja se tamo odselilotokom vremena, dok nije stvorena prosperitetna zajednica poznatakao Sefardi.

Život je Jevrejima bio podnošljiv, pošto je katolička crkva koja jebila u usponu imala poteškoća da se učvrsti tako daleko na zapadu.Vizigoti, koji su vladali zemljom, nisu prešli u hrišćanstvo do 587.

godine. Ovim je započeta pojava koja se stalno ponavljala uiberijskoj politici - Jevrejima je naređivano da postanu hrišćani ili ćebiti proterani. Mnogi su promenili veru, postajući prvi konversosi,čuvajući svoj jevrejski identitet u tajnosti, dok su otvorenopropovedali nešto drugo. Desetine hiljada su otišle ili bile proterane.Smenjivala su se razdoblja trpeljivosti i netrpeljivosti. Često jedolazilo do plenidbe imovine, pogotovo kada su jevrejska sredstvabila potrebna vladarima. Kada su Mavari osvojili Iberiju 711. godine,Jevreji su ih dočekali dobrodošlicom kao oslobodioce. Život podmavarskom vlašću postao je zlatno doba za sefardske Jevreje.Brojnost im je narasla, pošto ih se sve više doseljavalo.

Ali rekonkista je sve promenila.Hrišćani su polako povratili Iberiju i prisilili Jevreje na promenu

vere, sprovodeći pogrome. Do 1400. godine Jevreji su dospeli usredište mržnje Spanaca. Da bi izbegli smrt ili progon, još hiljadaJevreja prešlo je u hrišćanstvo, stvarajući novi naraštaj konversosa.Zakoni koji su ograničavali jevrejsko poslovanje najzad su doveliekonomiju do zastoja. Zemlja je ostavljana neobrađenom, finansijesu bile poremećene. Čitava naselja su razorena, a još mnogasvedena na bedu. Da bi oporavila špansku ekonomiju kruna jepokušala da privuče Jevreje nazad u zemlju nudeći im privilegije.

Sto je delovalo, ali takođe izazvalo mržnju hrišćana.Kada su se Fernando i Izabela uspeli na presto i dovršili

rekonkistu 1492. godine, proterujući poslednje Mavare sa španskogtla, izdali su edikt po kome su svi Jevreji morali ili da promene veru ilinapuste Španiju.

Takođe su ponovo uspostavili inkviziciju, da iskorene lažnekonversose.

Sto šezdeset pet hiljada Jevreja odabralo je da se odseli.Mnogi su ostali i sačuvali svoju tajnu.Mnogi drugi su pobijeni.»Koliko toga je tvoje, a koliko potiče od Sajmona?«, upitao je

Brajan.»Nisam neupućena u jevrejsku istoriju«, rekla mu je.»Nisam rekao da jesi. Samo moram da znam šta taj ludak

pokušava da uradi.«

»On mi je ispričao priču. Ne znam da li je istinita. Ali je sasvimzapanjujuća. O Jevrejima u Španiji, u vreme kada je Kolumbootplovio.«

»Ispričaj mi je.«»Zašto bih?«»Jer život tvog oca zavisi od toga.«

TRIDESETO POGLAVLJETom je ušao u Orlando i vozio zaobilaznim putem do svoje kuće.

Morao je da uzme pasoš. Već je bio stao u mesnoj biblioteci iupotrebio njihov kompjuter da rezerviše let iz Njujorka na čijem će sekraju spustiti u Slovačku, u Bratislavu. Celonoćni let preko Atlantikaiz Njujorka bio je na rasporedu u osam sati. Da stigne tamo morao jeda sedne u avion u Džeksonvilu. Mislio je kako je to bezbednije negoda koristi aerodrom u Orlandu, koji je Sajmon možda nadzirao.Celokupna vožnja na sever odvijala se na međudržavnom auto-putu,u trajanju od otprilike dva i po sata. Moraće da presedne na drugiavion u Londonu, ali trebalo bi da sleti u Slovačku dovoljno rano damu ostane mnogo vremena. Tamo će iznajmiti auto i odvesti sepreko austrijske granice do Beča, udaljenog nekih šezdeset petkilometara.

Parkirao se blok dalje i prišao svojoj kući sa zadnje strane.Pazio je na sve što bi moglo da ukaže na opasnost, ali ceo kraj je biomiran. Ušao je kroz zadnja vrata i shvatio da je udobnost koju jeovde oduvek osećao nestala. Ovo mesto je sada odisalonebezbednošću i želeo je samo da ode odavde. Brzo se presvukao,pronašao pasoš i jaknu, dohvatio nekoliko stotina dolara koje je uvekimao pri ruci i otišao. Usput će kupiti šta god mu bude potrebno.Osećao se kao u starim danima, kada je jurio tragove, povezujućiniti, s nadom da će se delići konačno sklopiti u priču. Danas jevaljano obavio stvar, predviđajući poteze svog protivnika, ostajućikorak ispred njega. Njegova ćerka je računala na njega i ovoga putaneće je izneveriti.

Takođe je delovalo da je uvučen u nešto izuzetno - tajnu čiji jedeo njegova porodica izgleda odavno bila deo.

Što ga je, uprkos svemu, uzbuđivalo.Izašao je kroz vrata i zaputio se nazad prema svojim kolima.Zakarija Sajmon je previše lako pristao na ponuđene uslove.Izvori informacija koji su bili previše kooperativni uvek su ga

činili nervoznim.Pitao se šta je posredi.

Da li je napravio grešku?Zakarija se ukrcao na čarter-let. Nije imao svoj avion. Traćenje

novca. Biloje daleko jeftinije iznajmiti ga. Ovaj ga je čekao na

međunarodnomaerodromu Sanford u Orlandu, manjoj vazdušnoj luci severno

od grada. Pitao se odakle će Tom Sejgan napustiti Ameriku. Sigurnone iz Orlanda. Čovek je svakako bio previše pametan za tako nešto.Hteo je da bivši novinar dođe u Beč, pa neće učiniti ništa da gaomete na tom putovanju.

Seo je na jedno od postavljenih sedišta i vezao pojas. Mlaznimotori već su brujali. Svež vazduh dopirao je iz otvora za ventilacijuiznad njegove glave. Roka mu se pridružio nakon što je ubacionjihove kofere.

»Šteta što je mrtva«, rekao je, misleći na Ale. »Možda sam tamoprenaglio.«

Roka slegnu ramenima. »Džejmison je tačno znao gde da jetraži. »

Što je predstavljalo problem kome je trebalo posvetiti pažnju.Špijun u njegovom uporištu? Nesumnjivo. Takođe je morao darazgovara sa Benijem Rouom i otkrije zašto ga Jamajkanac prati.Potcenio je njegovu želju da pronađe Kolumbov izgubljeni rudnik.Dao je samo onoliko informacija potrebnih da pokaže kako zna očemu priča.

Ali možda ne dovoljno.»Ja tragam za grobom«, rekao je Rou. »To je ono što moramo

pronaći. Grob Levita.«»Sta je taj radio?«»Levit je osoba koja je čuvala tajnu rudnika. Samo on je znao

njegovu lokaciju. Prenosio je tu informaciju nekom drugom pre negošto umre. Ali moguće je da do toga nije došlo. Moj otac je jednompronašao trag u grobu Levita. Traži bokal uklesan u nadgrobnomkamenu. To je bio simbol Levita. I slovo X sa kvakom. Ono takođemora da bude tu.«

Njega uopšte nije bilo briga za bilo kakav izgubljeni rudnikKristifora Kolumba. Ono što je tražio bilo je vrednije. Ali, ako ćepomisao na pronalazak tog rudnika podstaći Benija Roua na akciju,

zašto onda to ne iskoristiti? Kada mu se prvi put obratio, tražio jetrag koji vodi do Levita. Ali njegov početni razgovor sa Rouomodigrao se davno pre nego što je pronašao Ale Beket i saznao dasadašnji Levit nije živeo na Jamajci nego u centralnoj Floridi.

A on je bio u pravu.Tajna je odneta u grob.Zapravo, bio je zaboravio na Roua. Udružili su se pre godinu

dana, usled toga što je pokušavao da pronađe nekoga na Jamajci kodeli njegovu strast i ko će se upustiti u potragu. Upoznao je BrajanaDžejmisona na samom početku. Rouov čovek. Pametan, obavešten.Amerikanac.

Mlažnjak je krenuo prema uzletnoj pisti.Nažalost, nije više mogao da zanemaruje Roua.Beni je sedeo na verandi i posmatrao svoje imanje. Olujni oblaci

su se kotrljali sa severa preko Plave planine, dok je udaljenagrmljavina označavala njihov dolazak. Ovde je padalo dosta kiše, štoje bilo dobro za urod kafe.

Velika kuća, džordžijanska vila ukrašena na kreolski način, bilaje smeštena na blagoj padini. Izgradio ju je 1771-1804. godinebritanski vlasnik plantaže. Beli kameni zidovi isticali su se u oštromkontrastu nasuprot bujnom zelenom predelu. Taj Britanac je biojedan od prvih koji su gajili kafu. Zrnevlje je prvi put uvezeno 1728.godine i uzgoj biljke je ubrzo procvetao. Iako je kafi bilo potrebnoviše vremena da sazri na hladnijem vazduhu, rezultat je bio boljikvalitet. U današnje vreme se samo devet hiljada jutara na celojJamajci nalazilo iznad minimalne visine od 600 metara propisane ponacionalnim standardima da bi se proizvod mogao nazvati kafom saPlave planine. Njegov otac je postavio te standarde, znajući da sesve zemljište Rouovih nalazi na dovoljnoj visini. Nekada su seodmah pored polja nalazili mlinovi, tako da su zrna mogla brzo da seprerađuju. Savremena sredstva transporta dovela su do toga da toviše ne bude neophodno. Ali deo prinosa koji je prolazio krozmlinove i dalje se sušio, sitnio, a zatim razvrstavao posle samo šestnedelja pripreme. Ni sa jednom drugom kafom na svetu nije se radilotako. Bio je ponosan na svoju zemlju i imanje, naročito kuću, za čijeje renoviranje potrošio milione. Ovde više nisu radili robovi. Većina

radnika su bili Maruni, koje je plaćao iznad visine prosečne zarade uzemlji.

Kamen sa groba Levita stajao je na stolu ispred njega. Očistioga je, pažljivo ispirajući tamnu zemlju, tako da se X sa kvakom jasnovidi. Duboko je promišljao za vreme vožnje iz Čarls Tauna prekoplanine. Frenk Klark mu je rekao stvari za koje uopšte nije znao.Nerviralo ga je što ih je njegov prijatelj toliko dugo skrivao od njega,ali nije trebalo da bude iznenađen. Pitao se da li je postojala vezaizmeđu tainoske legende o pećini od značaja, marunske legende omestu sa gvozdenom kapijom, navodnog jevrejskog skrivenogbogatstva i Kolumbovog izgubljenog rudnika?

Četiri priče.Slične, a ipak različite.Međusobno razdvajanje ovih priča moglo se pokazati kao teško.

Da li je tapija koju je Felipe pronašao možda ukazivala na pravac ukome treba tragati? Nadao se da je Tri Haliberton uspeo nešto danađe u arhivama. Njegov prijatelj mu se još nije javio.

Prstima je gladio kamen.Tako čudan simbol.Kakvo je njegovo značenje?Njegov mobilni telefon zavibrira. Retki su bili oni koji su imali

njegov broj, uglavnom njegovi poručnici. Pogledao je u ekran i videoda je poziv od Zakarije Sajmona. Dopustio je da pozvoni četiri puta.Neka čeka. Javio se posle sedmog zvona.

»Shvatam da sam se loše poneo prema tebi«, rekao je Sajmon.»Lagao si me. «»Jednostavno ti nisam rekao šta radim izvan Jamajke. Ali,

zapravo, to se tebe i ne tiče.«»Ako se tiče tog izgubljenog rudnika, onda se tiče i mene. A ono

što radiš na Floridi očigledno se tiče rudnika.«»Svestan sam«, rekao je Sajmon, »da znaš za moje aktivnosti.«»Lagao si me«, ponovio je on.»Ulog je veći od jednostavnog pronalaženja izgubljenog zlata.«»Za mene nije.«»Cenim ono što si uradio dok sam bio na Jamajci. Informacije

koje si pribavio bile su zanimljive, ali tu nije bilo ničega što ja već

nisam znao. Smatram da sam ponudio mnogo više od onoga što simogao da mi ponudiš zauzvrat.«

On se zagleda u planine i nadolazeću oluju. »Ne bih potcenjivaoono što ja mogu da ponudim.«

Sajmon se zakikota na drugoj strani veze. »Ma daj, Beni,nemojmo biti nerealni. Ova potraga ima mnogo širi opseg od tvogostrva. U pitanju je tajna čuvana pet stotina godina. Možda se nekiod tragova nalaze tamo, ali odgovor je sigurno na drugom mestu.«

»U Beču?«Džejmison je već zvao i obavestio ga o onome što se dogodilo u

zasadu pomorandži na Floridi. Pretpostavio je da se Sajmonodvezao iz tog voćnjaka na aerodrom i da je sada u avionu.

»Dobro si obavešten«, rekao je Sajmon. »Šta je ono što ti želiš,Beni?«

»Da mi se kaže istina. Da se prema meni odnose kao premajednakom. Da budem poštovan.«

»A šta nudiš zauzvrat?«»Nešto što će ti možda i te kako trebati.« »A šta bi to moglo da

bude?«»Ale Beket. «

TRIDESET PRVO POGLAVLJESredinom šestog veka nove ere vizantijski car Justinijan naredio

je da se blago jevrejskog Hrama odnese iz Konstantinopolja.Verovao je da je ukleto i želeo je da sveti predmeti budu poslatinazad u Svetu zemlju. Jednostavno pretapanje zlata i srebra iponovna upotreba tih dragocenih metala, po njegovom mišljenju, nebi uklonili kletvu. Samo odnošenje tih predmeta je moglo da poslužitome. Car je taj zadatak poverio svojim podređenim, koji su ugovorilisa mesnim trgovcima da se blaga brodom odvezu na jug. Sva tripredmeta - zlatna menora, sto Božanskog prisustva i srebrne trube -bili su na tom brodu.

Ali, kada su stigli izvan domašaja ogleda sa obale, kapetan iposada - sve Jevreji - skrenuli su na zapad i oplovili Italiju, pa sezaputili severno prema Iberiji. Tamo su tri blaga izneta na obalu ipoverena Sefardima. Mnogi od njih su bili daleki potomci onih kojesu Rimljani proterali u izgnanstvo kada je uništen Drugi hram.Najzad, posle 470 godina, blaga njihovogHrama su vraćena.

A ovi ljudi nisu hteli da rizikuju njihovo ponovno gubljenje.Blaga su sakrivena u planine, gde su ostala skoro hiljadu

godina, i čuvali su ih potomci istih tih Sefarda.Taj milenijum je bio pun potresa. Neko vreme su Jevreji

napredovali i živeli u sigurnosti, ali u četvrtom veku, kada sehrišćanstvo konačno proširilo Rimskim carstvom, Jevreji su ponovobili progonjeni. Mnogi su ipak stigli do istaknutih položaja u trgovini izanatstvu, radeći kao skupljači poreza, ministri finansija, blagajnici,bankari i astronomi. Kraljevi su se oslanjali na njih. Katolička crkvapočela je da mrzi njihov uticaj i započela je kampanju za njihovouništenje. Redovno je dolazilo do pogroma, a najgori su bili oni u XIVveku, kada su na desetine hiljada Jevreja masakrirane, a njihovobogatstvo i imovina oduzeti. Fernando i Izabela su najzad proteralisve Jevreje, primoravajući ih da prodaju svoje kuće, zemlju, radnje istoku po niskim cenama. Nije bilo dopušteno da se iz zemlje iznesenikakvo zlato ili srebro, tako da su bili prisiljeni da razmene čvrstoplatežno sredstvo za robu. Sto dvadeset hiljada njih pobeglo je u

Portugal, na osnovu sporazuma sa kraljem te zemlje, koji je na krajuprenebregao svoje obećanje o pružanju bezbednosti i porobio ih.Drugi su otišli u severnu Afriku, ali nisu pronašli pribežište kodMavara. Čak je još više njih okušalo sreću u Italiji i Turskoj, alidočekali su ih samo bol i tuga. Trećeg avgusta 1492. godine, na dankada je Kolumbo zaplovio iz Spanije na svoje prvo putovanje,situacija je za sefardske Jevreje izgledala beznadežno.

»Dakle, pokušali su da izvedu očajnički pokušaj«, rekla je Ale.»Jedino za šta su verovali da bi moglo da uspe.«

Brajan ju je očigledno slušao.»Njihov svet se srušio. Nisu imali kuda da odu. Ni u Evropi. Ni u

Africi. Niko ih nije želeo. Zato su se nadali da bi moglo da postojibolje mesto preko okeana u Aziji. Kuda se Kolumbo zaputio.«

»Ti kažeš da je Kristifor Kolumbo tražio jevrejsku domovinu?«»To je tačno ono što govorim. U to vreme postojale su priče o

mestu na istoku gde su Jevreji slobodno živeli. Da li je ono bilostvarno? Niko nije znao. Ali mitovi su bili jedino što su ovi ljudi imali.Moralo je da postoji nešto bolje od onoga gde su se oni nalazili.Znaš li ko je zapravo finansirao Kolumbovo prvo putovanje? Nije tobila Izabela, koja je prodala svoj nakit, kao što kazuje priča. Španskamonarhija je doživela bankrot. Nije bilo novca za budalaste pohode,a Kolumbovu zamisao su smatrali upravo nečim takvim. Umestotoga, Jevreji su bili ti koji su finansirali putovanje.«

Brajan je bio vidno iznenađen.»Luis de Santanhel je bio konverso, Jevrejin iz Aragona, koji je

promenio veru da bi očuvao ono za šta je radio celog života.Njegova porodica je služila u vladi, a kada je Fernandu trebalonovca, odlazio je Santanhelovima. Nažalost, oni su se među prvimanašli na meti inkvizicije i Luis je izveden na suđenje. Najzad se ličnoFernando umešao u njegovu korist. Luis je znao za Fernandovenajskrivenije tajne. On se brinuo za najteže državne poslove. Bio jepotreban Fernandu i zato je pošteđen. Santanhel je bio taj koji jeubedio kralja i kraljicu da podrže Kolumba. Ali pristali su tek kada jeSantanhel uložio sedamnaest hiljada dukata sopstvenog novca u tajpohod. Još tri konversosa su priložila svoj novac. Španska kruna nijeimala šta da izgubi.«

»Zašto ja nikada pre nisam čuo ni za šta od ovoga?«, upitao jeBrajan.

»Zato što niko nije želeo da prizna da je Kolumbo možda bioJevrej, i da su Jevreji platili njegovo otkriće Novog sveta. Ali to jeistina. Videla sam originale Santanhelovih knjiga izveštaja uarhivama u Simankasu. Oni jasno pokazuju da je novac prilagan i zašta je prilagan.«

Zbog ovoga je provela poslednje dve godine proučavajući onona šta ju je deda podstakao pre mnogo vremena. Ono za šta jeZakarija Sajmon naizgled bio toliko zainteresovan i pokušavao da torazume.

»Jevreji su otkrili Ameriku«, rekao je Brajan, odmahujućiglavom. »Dakle, to će za neke dosta promeniti stvari.«

»Na Kolumbovom prvom putovanju u Novi svet«, reče ona, »biloje osamdeset sedam ljudi na tri broda. Nasuprot holivudskoj verzijipriče, nijedan sveštenik se nije nalazio među njima. Ni jedan jedini.Ali tu je bio prevodilac sa hebrejskog. Čovek po imenu De Tores, kojije verovatno bio prva osoba koja se iskrcala na obalu tog dana 1492.godine. Kolumbo je poveo prevodioca sa hebrejskog s razlogom.Mislio je da plovi za Indiju i Aziju, na mesto gde su Jevreji živelibezbedno. Zato je morao da bude u mogućnosti da komunicira sanjima. Pritom, u potpalublju Santa Marije nalazila su se tri sandukasa blagom Hrama. Kada je Santanhel dao novac za putovanje,dogovorio se o tajnim uslovima sa Kolumbom. ’Ponesi naša blaga sasobom i sakrij ih. Španija više nije bezbedna’«

»Dakle, blago je negde na Karibima?« , upita Brajan.»Najverovatnije na Jamajci. Kolumbova porodica je tim ostrvom

vladala sto pedeset godina. Zakarija je rekao da je njegova porodicageneracijama tragala za tim blagom i saznala o njemu sve što jemogla. Ali Levit je znao sve, a taj čovek je bio moj deda.«

Brajan je stajao ćuteći nekoliko trenutaka, očiglednorazmišljajući. Pitala se da li je on prijatelj. Ili neprijatelj?

Teško je bilo reći.»Želiš li da pomogneš svom ocu?«»Ne želim da bude povređen.«Zaista je tako mislila. »Šta mogu da uradim?«»Možda mnogo toga.«

TRIDESET DRUGO POGLAVLJETom je oborio naslonjač sedišta što je više mogao, pokušavajući

da se udobno smesti i malo odspava. Stigao je u Njujork i ukrcao sena celonoćni let do Londona. Poleteli su u osam sati uveče i stići ćena odredište, po rečima pilota, otprilike pola sata ranije nego što jepredviđeno. To je Tomu pomagalo da uhvati vezu za Bratislavu, jernije imao mnogo vremena. Svako mesto u avionskoj kabini bilo jezauzeto, svetla prigušena, a svi u avionu su se umirili nakon što jeposlužen obrok. Neki su gledali filmove ili slušali muziku, a neki sučitali.

On je razmišljao.Putem do džeksonvilskog aerodroma prošao je pored ispostave

sistema gradskih biblioteka. Imao je vremena, pa je upotrebio jedanod njihovih kompjutera, pretražujući po internetu trideset minuta dabi saznao što više može o Zakariji Sajmonu.

Sajmon je šezdesetogodišnjak i rođen je u staroj bogataškojporodici. Neženja koji je živeo povučenim životom. O njemu se nijemnogo znalo, osim toga da ima nekoliko fondacija koje se bavefilantropskim radom. Članovi njegove porodice oduvek su pružaliveliku podršku Izraelu, a članci iz novinskih arhiva opisivali su kakoje njegov otac prilagao novac radi osnivanja jevrejske države. Nijebilo nikakve osnove da se kaže kako se Zakarija Sajmon ikadauključivao u politiku na Bliskom istoku i nije se mogao prisetiti da jenjegovo ime ikada pomenuto za vreme koje je Tom proveo tamo.Sajmon je posedovao imanje u Austriji, u okolini Beča, na kom jesvake godine organizovano okupljanje cionista radi prikupljanjanovca za njegove fondacije. Ništa političko, više društveni događaj.Čovek se očigledno držao veoma povučeno, možda zbog toga što jeshvatao da se svet promenio. Sada se o njemu moglo saznatimnogo toga pomoću samo nekoliko klikova mišem ili pritiskom nanekoliko tastera na ekranu. Ako niste želeli da iko zna za vašeposlove, onda ste morali da se držite podalje od sajber-medija.

Što je Sajmon i činio.

Pismo iz Aviramovog groba, mapa Jamajke i ključ na tacni bilisu postavljeni na sto ispred njega, osvetljeni svetiljkom iznadnjegove glave, kao da su na svetlima pozornice. Podigao je ključ izagledao se u tri Davidove zvezde na jednom njegovom kraju. Štase njime otvaralo? Obrnuo je ključ, dok se svetlost jarko odražavalana njegovoj površini. Nije ga pažljivo pregledao u kolima, a sada muje nešto na cilindru ključa privuklo pogled. Sićušno. Ugravirano.Prineo je metal bliže očima i pogledao ono što je bilo urezano nanjemu.

Prepoznao je prva dva simbola. Hebrejska slova.Po nikbar. Ovde leži.Isto kao na grobnom kamenu njegovog oca. Ali ta slova su

ukrašavala mnoge jevrejske grobove. Treće slovo mu nije bilopoznato. Znak X sa jednim povijenim krakom. Odmahnuo je glavom.Šta je sve to značilo?

Žena pored njega dremala je ispod pokrivača. Još ljudi okonjega spremalo se da zaspi.

I on je trebalo da spava.Izveo je nekoliko priprema radi predostrožnosti dok je bio u

biblioteci, gde je mogao da plati i za upotrebu štampača. Ali trebaloje da ih bude još. Šta će uraditi sutra u Katedrali Svetog Stefana?

Dobro pitanje.Bio mu je potreban i odgovor na njega.I to brzo.Beni je pogledao na sat. Pola deset uveče na Jamajci značilo je

da je u Beču već pola četiri ujutro.»Nemam izbora«, rekao je Brajanu preko telefona. »Ona mora

da bude razmenjena.« Upravo je obavestio Džejmisona o razgovorusa Zakarijom Sajmonom u kome mu je otkrio da je Ale Beket živa.

»Doveo si u opasnost svog ubačenog čoveka«, poručio mu jeBrajan iz

Beča.»Već sam mu rekao da nestane. Sajmon i njegov pas čuvar su u

avionu koji ih vozi kući. Moj čovek je otišao iz stana.«»Imaš li ikakvu predstavu šta si uradio«, rekao je Brajan,

podižući glas. »Radili smo sa tobom upravo zato što si imao čovekaupućenog u Sajmonove poslove.«

I to je bilo tačno.Brajan Džejmison se nenajavljen pojavio na njegovom imanju,

pre skoro godinu dana. Bio je američki obaveštajac koji je radio zajedinicu zvanu Magelanova karta i došao je da postavi pitanja o tomešta Zakarija Sajmon radi na Jamajci. Beni mu je ponudio kafu i kolači ništa mu nije rekao. Džejmison se vratio tri dana kasnije, ovog putasa debelom fasciklom koja je sadržala više informacija o Benijevimilegalnim aktivnostima nego što je verovao da ih se prikupiti za takokratko vreme.

»Zapravo, sve ovo je urađeno pre nego što sam došao prviput«, rekao je Brajan. »Moja pretpostavljena želi da ti pruži šansu dasarađuješ sa nama po sopstvenom izboru.«

Zakikotao se. »Kako da ne.«Brajan je uperio prstom u njega i pridružio se njegovom smehu.

»Upravo to sam joj i ja rekao. Ali ona je glavna, pa sam morao dauradim ono što mi je rekla. Na svu sreću, ti si rekao ne, tako da sadamožemo ovo uraditi na moj način.«

Džejmison mu je zatim jasno stavio da znanja da ima i višenego dovoljno dokaza u dosijeu da se dokažu razna krivična delaradi kojih su mogle da se podignu optužnice na Jamajci, u SAD,nekoliko južnoameričkih i većini karipskih država. Pravni sistemiskoro svih ovih zemalja takođe su dopuštali plenidbu imovineoptuženog, što je značilo da sve Rouovo bogatstvo može bitioduzeto.

Naravno, neprijatnosti su mogle da se izbegnu ako bi Beni biovoljan da uradi jednu jednostavnu stvar.

Da sarađuje sa njima.»Da li bi imao išta da ponudiš?«, upitao ga je Brajan.»Kako zvuči izvor direktno u Sajmonovom taboru.«Džejmison je predstavljen Sajmonu kao Benijev glavni pomoćnik

i naglašen je njihov blizak odnos. Brajan je dva puta čak i sarađivao

na Jamajci sa Sajmonom i njegovim ljudima, uključujući iSajmonovog pomoćnika Roku. Njegovo pojavljivanje u Beču sigurnoje uplašilo Sajmona. Dovoljno da je naređeno ubistvo Ale Beket.Beni je znao da se Amerikancima neće dopasti kada otkriju da jemlada žena još živa. Ali šta je njega bilo briga za to? Pitanje šta senekome dopada ili ne dopada nikada nije bio deo njihovogsporazuma.

»Da nisam rekao Sajmonu za nju«, razjasnio je on, »ovo bi bilozavršeno. Ja mu više ne bih bio potreban.«

Ćutanje je označilo da je Džejmison znao da je to istina. Najzad,Brajan je upitao: »Šta želiš da uradim?«

»Pobrini se da ona sutra bude spremna za razmenu. On jošmisli da ti radiš za mene. Nisam odao tebe.«

»Beni, nemaš pojma sa čime imaš posla. Sajmon je opasančovek, uključen u stvari koje daleko prevazilaze pronalaženje nekogizgubljenog rudnika. Počeo sam da shvatam da se ovde dešavanešto krupno.«

»Ne verujem da bi podelio sa mnom svoje zaključke?«»Uozbilji se.«Zakikotao se. »Nisam ni mislio da bi. Ali znam ovo.

Pronalaženje tog izgubljenog rudnika ipak je važno za njega. Srećaza tebe što sam mu još potreban. Ili će pre biti da mu je potrebna tažena.«

»Mogao bih da naložim tvoje hapšenje.«»Ali nećeš. Nastavljam ovu igru. A ti to znaš.«»Moraću ovo da prepustim ljudima koji su na višim pozicijama

od mene.«»Uradi to. Ali preporučujem ti da sutra budeš u crkvi sa ćerkom

tog čoveka. Sajmon je očekuje.«»Znaš da on želi da ubije i nju i njenog oca, a verovatno i

mene.«Ponovo se nasmejao. »Tvoj problem.«»Uopšte ne padam na sve ovo, Beni. Sajmon ti je možda rekao

da se nosiš dođavola. Nije mu toliko potrebna ta žena. Moraš daponudiš više nego samo nju.«

»O, da. Potpuno si u pravu. Svakako imam još nešto što on želi.Zato budi dobar agent i radi svoj posao. Odvedi je tamo. Vidi šta se

dešava. Onda ćeš saznati da će se Sajmon vratiti do mene.«Napravio je stanku.»A to će nam obojici omogućiti da pronađemo ono što tražimo.«Tom je tonuo u dremež i budio se. Uvek je mogao da spava u

avionu. To je bilo njegovo vreme za odmor, dok je putovao sa jednogmesta na drugo, pripremajući se za ono što je pred njim. Ali većosam godina to nije radio. Razmišljao je o Mišel i haosu u koji jepretvorio i njen i svoj život.

»Ti sipreljubnik, Tome. Žene su tvoja slabost.«»Da li sam takođe varalica?«Nikada mu nije rekla šta misli o onome što mu se dogodilo.»To ja ne znam. Svakako to imaš u sebi, pošto prevaranti uvek

varaju. Ali moram da kažem da sam bila šokirana svim tim.«Glas joj je bio miran, a reči jasne. Bes koji se isprečio između

njih uminuo je za godinu dana nakon razvoda.»Upoznala sam nekoga« rekla mu je. »Udaću se.«Nije bio iznenađen. Drugi ljudi su je brzo pronašli.»Drago mi je zbog tebe.«»Ale je ona za koju moraš da se pobrineš. Rekla sam ti već, ne

čekaj da ne bude prekasno.«»Znam, znam.«»Moram sada da idem, Tome. A maločas sam pogrešila. Ti si

loš muž i čak još gori otac, ali bio si dobar novinar.«Setio se kako ga je njeno priznanje da je nevin još više

povredilo.Šta joj je sve uradio.A ona je i dalje verovala u njega.To je bilo poslednji put da su razgovarali.Proveo je sledećih sedam godina u samosažaljevanju, živeći

sam. Ona se ponovo udala, ali je prerano izgubila život.A njegova ćerka nije dopustila čak ni da prisustvuje sahrani.Povratio je kontrolu nad sobom.I zapitao se šta će reći Ale kada bude oslobođena?

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Zakarija je seo za kompjuter. Vratio se u Beč pre četiri sata iRoka ga je dovezao pravo na imanje. Dremao je i budio se nekolikočasova tokom leta preko Atlantika, ispunjen nervozom.

Danas je bio taj dan.Levit je ostavio nešto u svom grobu, baš kao što su Zakarijin

deda i otac predvideli da bi moglo da se dogodi, a on je to pronašao.Egzibicija koju je Tom Sejgan izveo na Floridi zapravo je išla njemu ukorist, pošto je bilo lakše osloboditi se dva tela ovde nego u Americi.Čak je i sklopio dogovor sa Benijem Rouom. Zapravo nije imaoizbora. Ako bude imao Ale Beket da je pokaže Tomu Sejganu, stvariće ići mnogo lakše. Ali još je postojao problem špijuna u njegovomdomaćinstvu. Na imanju je zapošljavao trideset dvoje ljudi,uključujući Roku. Bilo je očigledno ko je izdajnik i po povratku jesaznao da je čovek zvani Ponoć nestao.

Kao što je i trebalo da bude.Deo sporazuma sa Rouom bio je da njegov pomoćnik ne bude

povređen.U uobičajenim situacijama možda ne bi ispunio takav zahtev, ali

Rou ga je primamio onim što je pronađeno u drugom levitskomgrobu na Jamajci. Znak X sa kvakom. I dokumenti koji bi mogliukazati na put ka izgubljenom rudniku. Izgledalo je važno držati sveputeve otvorenim.

Bar zasada.Kompjuter se uključio i na ekranu se pojavilo lice čoveka.Bio je sredovečan i bradat, sa dugačkim zulufima.»Kako stvari danas stoje u Izraelu, prijatelju moj?«, rekao je on.»Još jedan dan pregovora. Napredujemo, najzad, ka istinskom

miru.«A on je znao kako. »Šta im dajemo?«»Kakav stav, Zakarija. Nema ničeg lošeg u tome da razgovaraš

sa svojim protivnikom. «»Pod uslovom da ne praviš ustupke.«»Dakle, to ne mogu da obećam. Što se tiče jučerašnjeg dana,

Kneset je razmatrao dodatne ustupke. Sjedinjene Države vrše

pritisak. Oni žele pomak sa naše strane. Značajan pomak. Miodolevamo ali, na kraju, postoji osećanje da bi možda trebalo danapravimo ustupke.«

Ovaj čovek je predvodio jednu od šest manjih izraelskihstranaka. One su se razlikovale u stavovima, od ultrareformističkihdo ortodoksnih. Stranka ovog čoveka je bila umerenija, na političkomcentru, što je bio razlog zašto Zakarija nije prekinuo ovu linijukomunikacije. Obično je postojanje svih ovih šest stranakazanemarivano, ali izraelski parlament je bio žestoko podeljen ikoalicije su stvarane i raspuštane iz sata u sat. Svaki glas seračunao.

»Iz Amerike dolaze milijarde dolara pomoći«, rekao je čovek.»Možeš da ih ignorišeš neko vreme, ali ne zauvek. To je realnost.Postoji čak i priča o rušenju zida za razdvajanje. Mnogi misle da jevreme za to«

Sedamsto šezdeset kilometara duga fizička barijera određivalaje granicu između Izraela i Palestine. Veći njen deo je bio sastavljenod tri sloja bodljikave žice. Delovi koji su prolazili kroz gradske centrebili su od betona. Mestimično su bile postavljene osmatračnice ikapije na kojima se kontrolisao prelazak sa jedne na drugu stranu.Zamisao je bila da se tako odredi granica i spreče teroristički napadii, što se obe ove stvari tiče, barijera je funkcionisala. Njenouklanjanje je delovalo nezamislivo.

»Zašto bi se razmišljalo o nečemu takvom?«»Zato što moraš da daješ da bi dobio.«Ne, ne moraš.»Ova vlada je na kraju svog mandata. Uskoro će parlamentarni

izbori. Svi znaju da će biti promena. Kakve će one biti, ostaje da sevidi. Niko ne zna, Zakarija. Neizvesnost dovodi do kompromisa.«

Mrzeo je što se svet meša u pitanja Izraela. Jedan svetski liderza drugim, pogotovo američki predsednici, hteli su da ovde budumirotvorci. Ali Jevreji i Arapi su ostali sukobljeni već dugo vremena.Niko osim učesnika u tom sukobu uopšte nije mogao razumeti kolikoje duboko njihovo neslaganje.

On je razumeo.I nameravao je da preduzme nešto u vezi s tim.Što nije podrazumevalo ustupke.

»Naši neprijatelji nisu zainteresovani za mir«, rekao je onotvoreno. »Nikada nisu ni bili. Oni su zainteresovani samo za onočega smo mi spremni da se odreknemo da bismo ga postigli.«

»Ta vrsta razmišljanja je upravo razlog zašto smo u položaju ukojem se trenutno nalazimo. «

Naprotiv. Razlog su bili oni poput ovog čoveka na ekranu injemu sličnih u Izraelu, koji su mislili da mogu pregovorima okončatisukobe duge pet hiljada godina.

Idioti.Svi oni.Jevreji moraju biti naterani da vide.I zato će i biti.Tom se progurao preko trga ispred Katedrale Svetog Stefana.

Njegov sat je pokazivao 12.25. Ostalo mu je dosta vremena nakondolaska u Beč. Lagano je vozio četrdeset minuta na zapad odBratislave i parkirao iznajmljena kola nekoliko blokova dalje.Pogledao je prema ogromnoj katedrali, čiji se zvonik podizao poputnazubljene strele u svetlo plavo nebo. Pošto je Sajmon tako lakopristao na razmenu, zaključio je da će mu možda biti potrebno malopomoći. Zato je, dok je pretraživao po internetu u biblioteci uDžeksonvilu, proverio dodatnu informaciju. Neko koga je poznavaojoš je radio u Kuriru, jednom od glavnih bečkih novina. U njegovovreme novine su postojale samo u štampanom izdanju. Sada su bilemešavina elektronskog i štampanog izveštavanja, i on je primetioime jednog od izvršnih direktora internet izdanja.

Ina Tretjakova.Izvezao se sa trga i pronašao uski prolaz koji je vodio do niza

zabačenih uličica. Posle deset godina još se sećao tog mesta. To jebio talenat koji je uvek bio od koristi. Loše je pamtio imena, ali nikadnije zaboravljao lica ili mesta. Kafe koji je tražio bio je jedan odnjegovih omiljenih, koji su posećivali ovdašnji i strani novinari. Ušaoje kroz staklena vrata, zapazivši isti lepi trodimenzionalno oslikaniplafon. Ni mnogo toga drugog se nije promenilo. Takođe jeprepoznao jedno lice među malobrojnim gostima kafea.

»Ina, lepa si kao i uvek«, rekao je na engleskom, prilazeći joj.»A ti si i dalje šarmantan čovek.«

Bila je u srednjim četrdesetim godinama, jake plave kose kojajoj se u debelim uvojcima spuštala tik iznad ramena. Na njenom licunije bilo nikakvih nesavršenosti, a oči su joj bile svetloplave nijanse.Zub vremena nije ostavio traga na njoj, njena figura je ostala vitka isitna, obline kojih se sećao još su postojale. Nikada se nisu upustili unešto što je prevazilazilo posao u svom odnosu, pošto je ona bilaudata, ali su bili prijatelji. Nazvao ju je iz Bratislave i, iako nisurazgovarali dugo vremena, smesta je pristala da se vidi sa njim.

»Potrebna mi je usluga, Ina. U haosu sam i žurbi, ali nadam seda mi ti možeš pomoći.«

»Uvek si bio u žurbi, Tomase.« Bila je jedna od retkih koji su gatako oslovljavali.

»Moja ćerka je u nevolji ovde, u Beču, i moram da jojpomognem. Da bih to uradio, potrebna mi je tvoja pomoć.«

»Kako si ti?«Dopustio joj je da promeni temu, pošto je izgledalo da zaista

hoće da zna. »Nisam dobro, Ina. Ali izdržao sam.«»Bio si najbolji izveštač kog sam ikada upoznala«, rekla je.

»Želela sam da ti to kažem, nakon što se sve ono dogodilo, ali nisamimala načina da te pronađem.«

»Na neki način sam nestao. Držao sam se povučeno.«»Što, pretpostavljam, nije bilo dobro. Imaš prijatelje, Tomase.

Ljude koji te poštuju. Ljude koji nikada nisu verovali u ono što segovorilo.«

Cenio je njenu odanost. Ali retki su bili prijatelji koji su stali unjegovu odbranu kada je trebalo.

»Tomas Sejgan nikada nije bio neiskren sa mnom.«Osmehnuo se. Odavno nije čuo kompliment na svoj račun.»Ja sada podstičem svoje ljude«, rekla je. »Baš kao što si ti

mene podsticao povodom članaka koje smo zajedno radili. Sećamse onoga čemu si me naučio.«

Pre deset godina radila je u inostranoj redakciji za Kurir inekoliko puta su udružili snage na Bliskom istoku. Bila je dobarorganizator, a čak još i bolja kada je u pitanju sažetost, i uvek jemislio da će biti dobra urednica.

»Da li ti je ćerka u gadnoj nevolji?« upitala je.»Plašim se da jeste. Nismo bliski, ali moram da joj pomognem.«

»Naravno da moraš, ćerka ti je.«»Da li su tvoja deca dobro?« Dvoje njih, ako se dobro sećao.»Oboje odrastaju. Ćerka će možda jednog dana i sama biti

novinarka.« Bilo im je prijatno zajedno, kao što je bilo i godinamaunazad. Možda je pogrešio što je sve svoje bivše prijatelje strpao naistu prljavu gomilu. Ispravno je postupio što joj se obratio.

Nagnula se preko stola. »Reci mi, Tomase, šta mogu da uradimda pomognem tvojoj ćerki.«

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Ale je slušala dok su zvona iznad Katedrale Svetog Stefanaotkucavala pet sati po podne. Ona i Brajan su sa zapada prišli crkvi,podignutoj na ivici prostranog trga koji se pružao ispred njenogglavnog ulaza.

»Sajmon u ovom trenutku nije problem za nas«, rekao je Brajan.»Potrebna si mu unutra da bi te pokazao tvom ocu. Nakon što dobijeono što želi, počinju nevolje.«

Bila je nervozna zbog svega ovoga i nije joj bilo prijatno što služikao mamac.

»Moram da izvedem tebe i tvog oca odavde pre nego štoSajmon povuče svoj potez«, rekao je Brajan. »On će stupiti u akciju.Pitanje je samo gde i kada.«

Ljudi su se kretali u svim pravcima. Ovo je bilo srce Beča, u komse dizala katedrala čija je veličina bila naglašena redovima niskih,kompaktnih građevina. Dve najekskluzivnije gradske ulice izlazile susa trga i na njima se nalazilo bezbroj radnji i prodavnica. Pogled jojse usmerio ka jednom od mnogih restorana na otvorenom i kvartetuličnih muzičara koji su svirali Bramsa. Osetila je miris prženepiletine negde u blizini. Sve je vrvelo od kretanja i zvuka. Bilo jenemoguće znati odakle će dopreti opasnost.

»Imaš li neku pomoć ovde?«, upitala ga je.»Radim sam.«»Imao si pomoć u kafeu kada smo se upoznali.«Pogledao je ka njoj. »Tada mi je bila potrebna.«»Shvatio si da si možda pogrešio u vezi s Zakarijom.«»Onda ti neće biti problem da uđeš unutra sama.«Bila je iznenađena.»Ne mogu da uđem sa tobom«, rekao je. »To bi samo

zakomplikovalo stvari. Ovo je između vas troje. Ti si ono po šta jetvoj otac došao. Sajmon zna da si ti kod nas. Takođe zna dadolaziš.«

»Rekao si mu «Odmahnuo je glavom. »Nisam ja. Ali drugi jesu.«Htela je da zna nešto o tim drugima.

Za koga je ovaj čovek radio?Gledala je kako Brajan osmatra prometni trg. Pogled joj je

odlutao ka južnom tornju katedrale, koji se uzdizao ka nebu poputmlaza vode u neprekinutom skoku, postepeno se sužavajući odosnove do ukrašenog vrha. Glavni krov, kroz koji kao da se probijaozvonik, blistao je od uglačanih žutih i crnih pločica po kojima je i bilaprepoznatljiva. Poznat prizor, koji je viđala mnogo puta iz svog stana,nedaleko odavde. Radovi na severnom tornju crkve nikada nisuizvedeni do kraja, što je davalo zgradi poseban nedovršen izgled. Napamet joj je palo nešto što je rekao Gete. «Arhitektura je zamrznutamuzika.«

Brajan je izvadio mobilni telefon. Razgovarao je na hebrejskomsa osobom na drugoj strani veze, što je ona najvećim delomrazumela. Učila je taj jezik i na koledžu i u srednjoj školi. Odlučila jeda mu ne stavi na znanje kako je shvatila da ima svog čoveka najužnom tornju katedrale, na koji se moglo popeti s plaćenomulaznicom. I sama se pela gore, odakle se pružao širok pogled.Zanimljivo kako je Brajan hteo da ona poveruje da Zakarijapredstavlja opasnost, a ipak nije mogao ili nije hteo da bude iskrenprema njoj.

A hebrejski?Ko je bio ovaj čovek?Završio je razgovor.»Vreme je da uđeš unutra.«Zakarija se divio unutrašnjosti katedrale. Dugački, trougaoni

zraci kasnog popodnevnog sunca probijali su se kroz šumu visokihstubova prema udaljenom oltaru. Zlatna zrnca prašine treperila su nasvetlosti, plešući uz tonove sa orgulja. Kipovi su bili svuda, poputčuvara koji drže stražu. Obojeno staklo bleštalo je jarkim bojama uvisokim prozorima. Hrišćani su znali kako da ukrase svoje crkve, toim je priznavao. Sinagoge su bile dekorisane, ali ne slikama ljudi - toje bilo blisko idolatriji. Često je razmišljao o kontrastu između takvejednostavnosti i dva jevrejska hrama, od kojih su oba mogla da setakmiče sa bilo čime što je sagradilo hrišćanstvo.

Ali oni su nestali, zgrade su sravnjene sa zemljom.Njihova blaga su odneta.

Hvatala ga je muka kad vidi nešto poput Katedrale SvetogStefana. Prvi put je podignuta pre osam stotina godina i skoropretvorena u šut tokom poslednjih dana Drugog svetskog rata, paponovo izgrađena za samo sedam godina.

A ta činjenica je samo učvršćivala njegovu rešenost.Ušao je unutra sam. Roka je čekao napolju, gde je mogao da

prati Sejgana i njegovu ćerku kada izađu iz Katedrale. Nijedno odnjih neće živo otići iz Beča. Bilo je vreme da se ova faza operacijezavrši, a sledeća započne.

Grupe turista lunjale su uokolo. Dan se bližio završetku, alicrkva je ostajala otvorena do deset sati uveče. Možda ju je Sejganzbog toga odabrao. Kako bi to mogao da zna? Sejgan je činio malošta drugo osim što je venuo u sramoti poslednjih osam godina. Bio jeporažen i slomljen.

A ipak je na Floridi stupio u akciju.Ali ko bi mogao da ga krivi zbog toga?Njegovo jedino dete je navodno bilo u opasnosti.A ipak se pitao kako bi Sejgan reagovao da je znao istinu.Tom je čekao ispred crkve sa tablom istaknutom na južnom

tornju na kojoj je pisalo da je to Katedrala Svete Katarine. Odavde jemogao da vidi zapadni ulaz, celu crkvenu navu i glavni oltar u njoj.

Primetio je Zakariju Sajmona dok je prolazio pored izrezbarenepredikaonice i išao prema oltaru. Zahvaljujući Ini uspeo je da uđekroz retko korišćena vrata na severnoj strani koja nisu bila otvorenaza posetioce. Kao što je i pretpostavljao, imala je veze i iz kafea jeobavila poziv crkvenom direktoru za odnose javnošću. Priča je bilajednostavna. U gradu je bio njen prijatelj iz Amerike, povučeni slavnipisac, koji je želeo da poseti Katedralu Svetog Stefana neopažen.Da li bi bilo moguće ući na ijedan drugi ulaz osim glavnog? Njenpoznanik je bio više nego spreman da pomogne, što je Tomuomogućilo da dođe ranije i ostane izvan domašaja pogleda.

Posle brze procene zaključio je da je bilo prisutno stotinak ljudisa foto-aparatima čiji su blicevi sevali, dok su se glasovi povremenoizdizali iznad zvuka orgulja. Katedrala je bila impresivna. Njeniromanski zidovi bili su od crvenog i ljubičastocrnog kamena, oslikanii obojeni smelim potezima poput neke viseće tapiserije. Čudio sevremenu i energiji koja je bila potrebna da se napravi nešto toliko

veličanstveno, i osećao zavist zbog takve strpljivosti. Njegov svet jeoduvek bio užurban i u njemu nije bilo vremena za mnogo šta drugoosim završavanja sledećeg posla do određenog roka.

Nedostajao mu je taj grozničavi tempo.Koristio je jedan od masivnih stubova koji su držali lučni svod

kao zaklon, vireći iza njegove ivice, motreći na Sajmona. Pogled muje preleteo preko transepta do daljeg kraja crkve i otvorenegvozdene pregrade kojom je upravljala žena zaposlena u crkvi.

Ulaz u katakombe.Već je znao da se pregrada zatvara u pet sati. Stara žena pored

pregrade proveravala je karte posetilaca, pošto je za posetukatakombama bilo potrebno platiti ulaznicu. Ina mu je dala turističkivodič i on je čitao o katakombama, zaključivši da će mu one datimogućnost koja mu je trebala. Izveo je potrebne mere i pripremio se.

Sajmon je zastao pred glavnim oltarom.Tom se okrenuo prema glavnom ulazu.Ale je ušla u crkvu.

TRIDESET PETO POGLAVLJEBeni je ulazio iz krivine u krivinu prateći neravni put, koji se

probijao naviše uz niski planinski vrh, a potom se izvijao nazad doleu šumovitu dolinu koja je ležala nekih trideset kilometaraseverozapadno od njegovog imanja. Na grebenu planine otvorio muse pogled na severnu obalu Jamajke sa njenom svetlucavoplavomvodom i bleštavom ustalasanom daljom pučinom. Podnevno suncepeklo je odozgo, a jačina njegovih zraka bila je povećananadmorskom visinom.

Pre dva sata konačno je primio poziv od Halibertona i odlučili suda se nađu na samom mestu - ili tamo gde je Tri mislio da bi tomesto moglo da bude. Shvatio je da se nešto dešava u Beču, ali toje bilo izvan njegove kontrole. Brajan Džejmison je sigurnopokušavao da spase što se spasti može, ali njega uopšte nije bilobriga za to. Hteo je samo da Sajmon sarađuje, a do toga će doćiisključivo ako bude imao nešto da ponudi zauzvrat. Nije mu sedopadalo što je bio prisiljen da sarađuje sa Amerikancima, preziraoje njihovu nametljivost, mrzeo njihovu nadmenost. Ali je sarađivao.Pa šta ako nisu bili zadovoljni? Trebalo je da odu svojim poslom iostave ga na miru.

Ispred sebe je primetio Halibertona, koji je već izašao iz svogvozila, držeći aktovku. Zaustavio je kola i pridružio mu se. Još su bilidovoljno visoko da uživaju u divnom pogledu na gustu džunglumnogo kilometara ispred njih. U velikoj daljini je video more,dugačke talase Karipskog mora što su se razbijali o greben koji ještitio severnu obalu.

»Ta tapija koju si pronašao Beni, bila je zlatni rudnik sama posebi. Odvela me na neka mesta.«

Dopadalo mu se ono što je čuo.Tri je zvučao uzbuđeno preko telefona, a delovao je podjednako

uzbuđeno i sada. Pokazao je prema udaljenom moru. »Za vremesvog četvrtog putovanja, 1504, Kolumbo je bio ovde nasukan skorogodinu dana. Ta godina je bila teška za njega. Nisu poslati nikakvibrodovi za spasavanje. Mesni španski guverner Hispaniole mrzeo je

Kolumba, pa je odlučio da ga ostavi tamo da umre. Bilo jeneposlušnosti među njegovom posadom, a onda su Tainosi postalineprijateljski nastrojeni i uskraćivali su im hranu. Znaš li kako jeKolumbo rešio taj problem?«

Zapravo nije znao.»Imao je na brodu Regiomontanusove Efemeride odštampane u

Nirnbergu oko 1490, u kojim su postojala predviđanja Sunčevih iMesečevih pomračenja trideset godina unapred. Ustanovio je da ćedoći do potpunog pomračenja za tri dana, 29. februara 1504. godine.Zato je sazvao mesne poglavice i rekao im da je njegov Bog nanebesima ljut na njih jer zadržavaju hranu za sebe. Rekao im je daće se mesec te noći podići krvav i vatren - što se naravno i dogodilo,zahvaljujući pomračenju. Zatim će, kako im je rekao, mesec nestati.Naravno, i to se dogodilo. Tainosi su se uspaničili i preklinjaliKolumba da to zaustavi.«

Beni je slušao dok je Tri objašnjavao kako se Kolumbo povukaou svoju kabinu da bi navodno molio Boga da im oprosti. Ali ono što jezapravo uradio bilo je da upotrebi svoj peščani sat koji je meriopolovinu sata da izmeri trajanje pomračenja, tako da bi mogao daizračuna geografsku širinu Jamajke.

»Ponovo je izašao baš kada se pomračenje završavalo i rekaoTainosima da im je njegov Bog oprostio i da će se mesec vratiti, poduslovom da nastave sa dostavljanjem hrane. Mesec se ponovopojavio i nije više bilo problema sa meštanima. A taj proračungeografske dužine bio je netačan za samo pola stepena, što je bioizvanredan rezultat za to vreme.«

Beni se pitao u čemu je poenta priče. Mrzeo je sve što je imaloveze sa Špancima.

»Kolumbo je razumeo navigaciju«, rekao je Haliberton. »Dobroje poznavao zvezde i znao za njihov odnos sa vremenom igeografijom. Prošle večeri sam se vratio u arhive i otkrio neke stvarikoje je tvoj lopov propustio.«

Tri je otvorio aktovku i izvadio svežanj papira.»Pronašao sam ovo zapisano na drugom papiru priloženom uz

onaj prvi koji se odnosi na sudsku nagodbu između braće Koen.«Ući na otvoreno zemljište blizu a 01:94:01: a. 01. na obali 01. aa

. 94

.66 zdesna u odnosu na ostrvo a a .01. 94 . 61. 01. 94 66.13.01Prva

formula koju treba primeniti 24. 19. p.p. 000. ni pp. pp. 66. pp je11

. 61 94.61.91 1 ili 22. 4. 85. ili će te Portugalci dovesti tamo .61.61.

01. 60. ni 85.»Ovo je Abraham Koen morao da dostavi svom bratu Mosesu

kao deo sporazuma. Guverner koji je vodio suđenje zabeležio je ovuinformaciju u izveštaju o sporu koji je napravio za Španiju. Izgleda dasu se Španci interesovali za sve što se odnosilo na izgubljenirudnik.«

Beni je već rekao Halibertonu za X sa kvakom u pećini koju muje pokazao Frenk Klark i za Kolumbov potpis.

Tri je pokazao prstom prema moru i rekao: »Kolumbo jeprepešačio u kopno sa nekog mesta na obali i pronašao rudnik. Dabi označio svoju putanju, koristio je navigacione tačke. To su onibrojevi u dokumentu. Ali mi nemamo načina da saznamo na šta seoni odnose. To je šifra. Ono što znamo, Beni, jeste to da je 420jutara zemlje koju je Abraham Koen kupio 1670. godine dole, ispodnas, u toj dolini. Pronašao sam mnoštvo geografskih smernica namapama. Ako postoji, rudnik je tu.«

Zagledao se u palme, paprat i raskošno rastinje na nekolikostotina metara niže, koje se protezalo sve do mora. Nije bilo kuća,gradova ni farmi na vidiku.

»Dobro je što je to neobrađena marunska zemlja«, rekao je Tri.Što je značilo da je bilo malo upada sa strane. Maruni su bili

poznati po žestini sa kojom su čuvali svoju zemlju. Bilo je potrebnoodobrenje da bi se ona istraživala.

»Šta sada?«, upitao je.»Sastavljam spisak pećina u ovoj oblasti. Geološko društvo

Jamajke mapiralo je većinu njih. Hoću da vidim šta je tamo dole.«To je bilo razumno razmišljanje. »Ali to se ne bi moglo nalaziti ni

u jednoj poznatoj pećini, zar ne?«»To je početna tačka.«»Ne misliš više da sam lud, zar ne?«, upitao je.

»Beni, znam samo da ovo ostrvo nije bilo poznato po zlatu. Biloga je pomalo tu i tamo u potocima, ali vrednost Jamajke bila je unjenom tlu i položaju. Nalazimo se usred srede trgovačkih putanja, aiz ove zemlje može da raste otprilike baš sve. Španci to nikada nisushvatili, a Fernando nikada nije verovao ni u kakav izgubljeni rudnik.Zbog toga je dao ostrvo Kolumbovim naslednicima. Smatrao je ovomesto bezvrednim. Legenda je došla kasnije. Ustupanje Jamajke bioje lak način da skine Kolumbovu porodicu sebi sa vrata. Završio jesa njima. Najzad.«

»Imam ljude koji mogu da prečešljaju ovu dolinu«, rekao je Beni.»Ne još. Da vidimo možemo li suziti potragu. Proverio sam

tapiju koju si našao. Reke i potoci su pominjani po svojim španskimimenima, ali znamo kako se one danas zovu. Mislim da moguograničiti područje potrage.«

Čuo je još nešto u Halibertonovom glasu. »Šta je u pitanju?«»Postoji još jedno izvorište dokumenata, Beni. Iz vremena

Španaca. Nadzornik arhiva prošle večeri podsetio me je na njih.Retki su oni koji su ih ikada videli, ali se mogu pokazati korisnim.Čuvaju se privatno.«

»Gde?«»Na Kubi. «

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Ale je ušla u katedralu i smesta primetila Zakariju kako stoji napedesetak metara udaljenosti, na daljem kraju transepta.

Krenula je prema njemu.Bio je besprekorno odeven, kao i uvek, stajao je visok i

uspravan, a na njegovom licu prekrivenom bradom nije bilo ni tragazabrinutosti. Stajao je u središtu krsta upisanog u tlocrt broda crkve.Prišla mu je na nekoliko koraka i stala.

»Da li si dobro?« Odmah ju je upitao.»Zašto si želeo moju smrt?«»Da li su ti tako rekli? Da sam ja želeo tvoju smrt.«»Tvoj čovek me odveo u šumu, sa naredbom da me ubije.«Odmahnuo je glavom. »Ale, on nije radio za mene. Radio je za

Brajana Džejmisona. Taj čovek je juče nestao sa mog imanja. Bio jeDžejmisonov špijun.«

Znala je da je to istina, ali se pitala kako on to zna.»Ovde sam«, rekao je Zakarija, »zbog tvog oca. On nije ispunio

svoj deo sporazuma na Floridi i insistirao je da se sastanemo.Džejmisonov poslodavac mi se javio juče i rekao mi da oni drže tebe.Hteli su da dođu da me srede preko tebe. Zato su te uhvatili, i lagaliti o meni.«

»Za koga Brajan radi?«»Za čoveka po imenu Beni Rou, sa kojim nikada nije trebalo da

imam posla, jer je tebe doveo u opasnost.«»Gde je Roka?«»Znam da si uznemirena zbog video-prenosa. Pozabavio sam

se sa Rokom zbog toga. To neće proći nekažnjeno. Ali to jestenavelo tvog oca da deluje.«

Sto je bila istina.»Nekoliko puta sam pokušao da ti kažem da postoje ljudi koji će

pokušati da zaustave našu potragu. Beni Rou i Džejmison su takvi.Oni se mešaju u ono što radimo…«

»Videla sam šta se desilo na Floridi kada si krenuo za mojimocem.«

»Videla si?«

»Tamo je bila kamera. «»Nije bilo izbora. Morao sam da mu se suprotstavim. Ali, kada je

tražio da se ovde sastanemo i obavimo razmenu, pristao sam.«»Gde je on?«, upitala je.»Evo ovde. «Okrenula se, kao i Zakarija.Njen otac je stajao na nekoliko koraka od njih.Tom je pažljivo gledao svoju ćerku. Njena tamna kosa bila je

duža nego pre neku godinu, ali je još bila talasasta. Taman ten ičvrstu figuru nasledila je od njega, kao i prćast nos, visoke jagodice iokruglu bradu. Smeđe oči bile su joj nalik na majčine. Kao ni on, nijenosila naočare ni nakit. Bila je obučena u farmerke, džemper i čizmeravnih đonova. Gledajući je, odmah je pomislio na Mišel. Ista majka.

»Gospodine Sejgan«, rekao je Sajmon. »Evo nje, kao što je iobećano. Sada, mogu li da dobijem ono što je moje?«

Tom se okrenuo prema Ale. »Da li si dobro?«Klimnula je glavom, ali ništa drugo. Brinula ga je činjenica da su

ona i Sajmon došli odvojeno i razgovarali mirno kao da semeđusobno poznaju.

»Gospodine Sejgan«, rekao je Sajmon. »Hoću ono što viimate.«

»A šta ćeš da uradiš ako ti to ne dam?«»Vaša ćerka je ovde, kao što sam i obećao. Zar naš posao ne

može da se završi?«Nešto nije bilo u redu. Ale nije pokazivala nijednu od emocija

koje bi očekivao od nekoga ko je bio vezan za krevet dok gazlostavljaju nepoznati ljudi. Pogledao je u njene oči, tražeći nešto štobi moglo da objasni njegove sumnje, ali one mu nisu ništa otkrile.

»Daj mu to što želi«, najzad je rekla.»Tvoj deda ne bi želeo da to uradim.«»Kako ti to znaš?«»Pročitao sam ono što je ostavio u svom grobu.«Video je njenu radoznalost, ali nije dalje pojašnjavao. Umesto

toga je izvadio papir u omotnici iz džepa i pružio ga Sajmonu. »To jeovo. Pismo za mene. «

Dok je Sajmon čitao, on je posmatrao Ale, kojoj je očigledno biloneprijatno.

»To je sve?«, upitao je Sajmon.»Aviram nije mnogo pričao. Ovo je za njega zapravo dugačak

govor. Mislim da se iz pisma jasno vidi kako nisam imao pojma da jeon nekakav Levit. Sada je ta dužnost valjda na meni.«

»Kao što sam ti rekao na Floridi, ti nisi vredan čak ni daizgovoriš tu reč.«

»Jesmo li završili?«Sajmon je klimnuo glavom. »Naš posao je završen. Možda sad

možeš da završiš ono što si započeo u kući svog oca.«Odoleo je porivu da udari kučkinog sina. »Ili ću možda da

ubijem tebe.«Sajmon se namrštio. »Ima još nešto do čega ti je možda stalo.

Nešto za šta sumnjam da će ti tvoja ćerka reći. Ona nije bila oteta.Bar je nisam ja oteo. Voljno je učestvovala u predstavi koju sigledao.«

Tom je rekao sebi da ostane miran.»Reci mu«, Sajmon se obratio Ale. »Istina je uvek najbolja.«Ale nije ništa rekla, ali je očigledno bila iznenađena Sajmonovim

priznanjem.»Pomenuo sam ovo zato što su je juče zaista oteli drugi, a

danas je oslobođena zahvaljujući meni.«»Rekli su mi da ti hoćeš da me ubiješ«, rekla je Ale.»Uveravam te da ti je opasnost pretila od njih, a ne od mene.«

Sajmon se okrenuo Tomu. »Njeni otmičari rade za mog poslovnogsaradnika koji je odlučio da promeni odnos među nama. Ja sam seumešao i postigao nagodbu da bude puštena. Pominjem ovo, jer ječovek koji ju je držao zarobljenu upravo ušao u crkvu.«

Ale se okrenula i videla Brajana, koji je stajao na suprotnomkraju broda crkve. Rekao je da će čekati napolju.

Još jedna laž.»On mi nije prijatelj«, reče Zakarija, »a ni tebi. Ja ti želim

dobro.«»Idem sa tobom«, rekla je ona.»Tvoj otac to nikada ne bi dopustio. Pričaj sa njim. Prođite kroz

sve što treba da kažete jedno drugom.«Ispunio ju je neprirodan strah kakav nikada pre nije osetila.

»Zašto me napuštaš?«

»Istina nikada nije loša, zar ne, gospodine Sejgan?«»Čini mi se da ćeš to i sam saznati.«Zakarija je krenuo preko crno-belih pločica do mesta gde je

čekao Brajan Džejmison. Nemarnim pokretom je u džep pantalonaubacio papir koji mu je Sejgan dao. Zastao je na nekoliko koraka odBrajana.

»Dobio si šta si hteo? », pitao je Džejmison.»To se tiče mene i tvog gazde.«»Dakle, samo ćeš da odeš odavde? Pustićeš ih? Ostavićeš ih

meni?« Okrenuo se prema mestu gde su stajali Ale i Tom Sejgan.»Ne baš.«Tom je posmatrao njih dvojicu sa udaljenosti od trideset metara,

a onda upitao Ale: »Da li je ono što je rekao istina?«Nije mu odgovorila, ali video je nesigurnost i strah na njenom

licu, što ga je uzrujalo.»Taj čovek tamo«, rekla je ona. »Zove se Brajan Džejmison i

juče me oteo. Ono što je Zakarija rekao o njemu mogla bi da budeistina.«

Čovek je krenuo prema njima kada je Sajmon izašao iz crkve.Hvala bogu da je Tom bio spreman.»Idemo. «»Kuda?«»Napolje odavde.«Poveo ju je preko transepta do gvozdene kapije kod koje je

stajala službenica crkve. Karte za silazak u katakombe više se nisuprodavale. Ina mu je sredila privatni obilazak nakon zatvaranjapodzemnog dela katedrale za posetioce. Ranije je razgovarao saslužbenicom i ona ga je očekivala, mahnuvši oboma da prođu krozkapiju. Brzo se osvrnuo iza sebe i video Brajana kako se zaputiopravo prema kapiji. Tom je stao na mestu gde je prestajao popločanipod i kamene stepenice počinjale da se spuštaju u podzemlje.Prošao je kroz kapiju, dohvatio gvozdene rešetke i zalupio ih, abrava se zaključala. Kada je došao pre nekoliko sati, primetio je daje potreban ključ da bi se ponovo otvorila. Iznenađena službenica jesigurno imala ključ, ali minut ili dva koji će dobiti biće od ključnevažnosti za njihovo bekstvo.

Mislio je da će njegov neprijatelj biti Sajmon.

Sada je postojala nova pretnja.»Za mnom«, rekao je Ale.I potrčali su niza stepenice u kriptu.Zakarija je zastao na glavnom ulazu i gledao kako su Ale i njen

otac ušli u katakombe. Sejgan je izgleda zatvorio gvozdenu kapiju,što je zaustavilo Džejmisona, a službenica katedrale je sadapokušavala da ponovo otključa bravu. Pitao se šta će Rou sledećepreduzeti. Očigledno je još želeo Ale Beket - a sada i njenog oca.Doveo je Ale u opasnost, jer je hteo da ona ide sa svojim ocem. Nataj način je Roka mogao da se pobrine za njih oboje. Naravno,pretpostavio je da će otići kroz glavna vrata.

Ali nije bilo tako.A šta je njemu Sejgan rekao o istini?»Čini mi se da ćeš to i sam saznati.«Nešto nije bilo kako treba.Izašao je napolje i odmah primetio Roku. Mahnuo je rukom i

njegov čovek mu priđe i reče: »Video sam da Džejmison ulaziunutra.«

»Sve troje su krenuli dole u katakombe.«Pitao se da li bi to mogla da bude prava prilika.»Dođi.«On i Roka uđoše u crkvu.

TRIDESET SEDMO POGLAVLJETom se spuštao niza stepenice, a Ale ga je pratila u stopu.Stigli su do dna.Pred njima se pružao lavirint prolaza, isklesanih u temeljima

crkve vekovima ranije. Sada je ovo bila vešto izrađena, baroknanekropola u kojoj su počivali biskupi i glavni sveštenici katedrale.Proučio je vodič kroz katedralu dok je čekao i saznao kakav je tlocrt,tako da je znao kuda da ide. Kada se sastao sa Inom, usluga koju jetražio bila je da ga neopaženo uvede u katedralu.

Druga je bila da ga izvede iz nje.»Ovim putem«, pokazao je.Zakarija se zaustavio i pokazao Roki da učini isto, a zatim su se

zaklonili iza jednog stuba. Brajan Džejmison je požurivao službenicu,koja je i dalje pokušavala da otvori kapiju. Ova gužva je privuklapažnju posetilaca, ali ne previše. On je obilazio katakombe i pre.Mnogo grobnica, kripti i kostiju. Ali pitao se da li postoji i drugi izlaz iznje?

Stara žena je petljala oko svojih ključeva i najzad gurnula onajpravi u

bravu.Džejmison je nestao niza stepenice.On i Roka su jurnuli napred baš kad je žena krenula da ponovo

zaključa kapiju. Pazio je da drži lice okrenuto od nje.»Entschuldigen sie bite«,4 rekao je dok su prolazili pored nje.Starica je otvorila usta da nešto kaže, ali Roka je zalupio kapiju

za njima.Ale je bila zbunjena i potresena. Nije imala drugog izbora osim

da krene sa svojim ocem. Zakarija ju je izdao. Delovao jeiznervirano. Ali, kako je mogla da ga krivi? Optužila ga je da jepokušao da je ubije. Da li ju je zapravo spasao? A onaj koji ju jelagao bio je Brajan, a ne Zakarija?

Nije imala pojma šta je tačno.Ipak, znala je za katakombe. Niz podzemnih prostorija lučnog

svoda. Mnogi sveštenici su ovde sahranjeni, zajedno sa telima,

srcima i unutrašnjim organima Habzburgovaca koji su vekovimavladali velikim delom Evrope. Tu su takođe bile kosti više odjedanaest hiljada ljudi koje su premeštene iz grobnica na površinizemlje posle izbijanja epidemije kuge sredinom XVIII veka. Njihoviostaci ležali su na velikim gomilama, a taj prizor je bio pomalozlokoban za njen ukus. Prisetila se, sa svog obilaska ovog mesta, dase podzemne prostorije spajaju jedna sa drugom i da su sveosvetljene ćilibarskim sjajem svetiljki pričvršćenih na zidove.Izgledalo je da njen otac tačno zna gde ide i prolazio je pored mestakoja su turisti uglavnom obilazili, a koja su se pružala pravo ispredstepenica, vodeći ih nalevo prema kosturnicama. Usput su prošlipored nekoliko upadljivih nadgrobnih spomenika ispod kojih su stajaliraskošno izrađeni bakarni kovčezi.

Zastala je. »Gde idemo?«Okrenuo se. »Napolje odavde.«»Kako znaš da postoji izlaz?«Primetila je iznerviranost na njegovom licu.»Nasuprot onome što ti možda misliš, ja nisam glup. Ja mislim

unapred.«»Zašto ovo radiš?«»Možda zato što sam morao da gledam kako moju ćerku,

vezanu za krevet, pipaju dvojica muškaraca. Misliš li da bi to mogločoveka podstaknuti da nešto preduzme? Sada su mi rekli da je sveto bila samo gluma. Da li je bilo tako, Ale?«

Odavno nije videla svog oca ljutitog i to ju je činilo nervoznom.Ali laganje je delovalo beskorisno. »Bio je u pravu. Bila je to gluma.«

Prišao joj je bliže. »A ti imaš smelosti da presuđuješ meni.«Znala je na šta misli. Sve ovo vreme govorila mu je kako je bio

loš muž i otac, nazivajući ga lažovom, prevarantom, da bi svedostiglo vrhunac na sahrani njene majke, kada je zatražila da onode.

»Nemaš ništa da kažeš?«, upitao je on.»Htela sam da otvoriš grob. Znala sam da to nećeš uraditi ako ti

to jednostavno zatražim.«»I ne bih. Ali je ipak trebalo da pitaš.«Stajali su na raskrsnici gde se glavni hodnik produžavao dalje, a

drugi skretao ulevo. Na postavljenoj ploči pisalo je da su u tom

pravcu kosturnice. Krajičkom oka je spazila pokret sa svoje desnestrane.

Brajan se pojavio na petnaestak metara od nje.Njegov otac ga je takođe video.Njihov progonitelj je uvukao ruku pod jaknu. Znala je šta ima

ispod nje.Futrolu sa pištoljem okačenu o ramenu.Izvukao je pištolj.*Tom je reagovao videvši pištolj, smesta odlučivši da ne mogu

početi odmah da beže, pošto ih je ovaj čovek jasno imao na nišanu.Ranije, kada je osmatrao katakombe, Ina mu je pokazala najkraćiput napolje - koji se, nažalost, nalazio na strani na koju nisu mogli daprođu.

Nije bilo izbora.Dograbio je Ale za ruku i pojurili su niz poprečni hodnik prema

kosturnicama.Zakarija se spuštao stepenicama koje su vodile u katakombe.

Svetlost sa tavanice obasjavala je pod i on je opazio blag pokretsenke koja je nestala negde na njegovu levu stranu.

Uhvatio je Roku za nadlakticu i pokazao mu da uspore.Uz to je napravio pokret glavom i Roka izvuče svoje oružje, sa

prigušivačem već stavljenim na kratku cev automatskog pištolja.Nadao se da će imati nekoliko minuta bez uznemiravanja tamo dole.Mučio ga je problem sa Brajanom Džejmisonom, kao i još neštodrugo.

Da li mu je Sejgan dao sve što je našao?Obreli su se na dnu stepeništa u dugačkoj prostoriji sa nizovima

drvenih klupa. U nekoj vrsti podzemne crkve. Iznad oltara je visilobarokno raspeće. Pažljivo je provirio iza ivice zida. Jedan hodnik jevodio napolje. Džejmison je stajao na petnaest metara odatle, sapištoljem u ruci, pa skrenuo nalevo iza sledećeg ugla.

On i Roka su ga pratili.Tom je bio zabrinut. Ovo nije išlo kako je planirano. Trebalo je

da uđe u katakombe sa Ale i zaključa za sobom gvozdenu kapiju, dazadrži Zakariju Sajmona podalje od sebe. Nije očekivao da seumeša treća strana, a svakako nije očekivao da njegova vlastita

ćerka bude u dosluhu sa drugom stranom. Sa šeme katakombi izturističkog vodiča znao je da će ih prolaz kojim su se sada kretalinajzad dovesti do izlaza koji je nameravao da iskoristi, samo dužom izaobilaznijom putanjom.

Ina ga je čekala tamo, na vrhu drugog stepeništa iza istočnefasade crkve, na izlazu na poprečnu uličicu, koja je postojala većvekovima, ali je retko korišćena. Metalna vrata, koja su mogla da seotvore samo iznutra, štitila su taj ulaz, ali Ina je uspela da ubedi svogpoznanika iz uprave crkve da dopusti njenom povučenomameričkom gostu da izađe kroz njega kada završi svoj tajni obilazakkatakombi. Ina je lično preuzela odgovornost da se pobrine da sevrata zatvore nakon što oni odu. Medijski predstavnik crkve bio je iviše nego spreman da joj udovolji, znajući da stiče naklonost štampekoja može biti veoma korisna.

Tom je razumeo takvu razmenu.Nekada je bio svetska klasa u takvim stvarima.Došli su do kraja hodnika i skrenuli.Sa njihove leve i desne strane bile su otvorene niše, od kojih je

svaka bila zaprečena gvozdenim rešetkama. Iza rešetaka, osvetljenepričvršćenim svetiljkama, kosti su bile naslagane po dva i po metrauvis. Neke su bile u urednim gomilama, a druge razbacane uneredu. Prizor je bio neprijatan i nestvaran. Ko su bili ti ljudi? Kakosu živeli? Kakva je bila njihova priča?

Primetio je da je i Ale skrenula pogled ka njima.Samo je želeo da se izgubi odavde. Ali hodnik koji je razdvajao

kosturnice bio je dug i prav. Možda dvadeset metara sa kraja na krajsa kamenim lukovima i gvozdenim rešetkama sa obe strane. Tu nisuimali mnogo zaklona. Nije bilo dobro.

»Stani tu gde si«, rekao je neko iza njega.On i Ale su stali i okrenuli se.Njihov progonitelj stajao je na pet metara udaljenosti.Držao je pištolj uperen pravo u njih.

TRIDESET OSMO POGLAVLJEBeni je sedeo u kabini letelice king er C90B, malog turbo-

mlaznjaka koji je iznajmljivao kada bi putovao negde po Karibima.Na svu sreću, avion je trenutno bio slobodan, pa su se on i TriHaliberton popeli u njega u Montego Beju. Tri je rekao da bi mogloda postoji još informacija na Kubi, pa je obavio telefonski poziv iobezbedio im ulazak u zemlju. Redovno je sarađivao sa Kubancima.Poznavali su ga i rado sarađivali sa njim. Avion je mogao da primisedam putnika i ostajalo je mnogo prostora kada ih je bilo samodvojica. Ono što mu se dopadalo u ovom avionu za iznajmljivanjebila je usluga. Kuhinja je uvek bila puna dobre hrane, a bar punvrhunskih pića.

Njemu to nije bilo toliko važno, pošto je pio izuzetno malo, alibilo je važno njegovim gostima. Tri je uživao u rumu sa koka-kolom.

»Ovaj arhiv je u privatnom vlasništvu«, rekao je Tri. »Uvek samželeo da ga pregledam, ali nisam mogao da uđem na Kubu.«

»Zašto misliš da će nam biti od koristi?«»Zbog nečega što sam pronašao prošle večeri. Kuba se stalno

pominje u španskim dokumentima preostalim na Jamajci. Arhivar i jasmo pričali i ranije o ovom kubanskom arhivu. On ga je zaista ivideo. Rekao je da je u njemu više dokumenata iz vremena Španacanego bilo gde drugo, koliko je njemu poznato.«

»On zna šta ti tražiš, zar ne?«»Ne, Beni. Nisam bio toliko naivan. Pretpostavljam da ćemo

uzeti kola kada sletimo?«»Već nas čekaju.«»Očigledno si i ranije dolazio ovamo.«»Kubanci su, pored svih svojih mana, laki za saradnju.«»Kada sam bio u arhivu sinoć«, reče tri, »jedan od službenika

mi je rekao za drugog službenika koji je nestao. Ime mu je Felipe. Dali je to čovek koji je ukrao ove dokumente za tebe?«

»Ne za mene. Za nekog drugog. «»Mrtav je, zar ne?«Neće to priznati. Nikome. Nikada. »Zašto pitaš mene?«

»Službenik mi je rekao da nikada nije izostajao sa posla. Mladčovek. Bistar. A sada je nestao. «

»Odatle do mene ima mnogo prostora.«»Zašto tako radiš, Beni? Zašto ne radiš po zakonu?«Često je sebi postavljao isto pitanje. Možda su se geni njegovog

oca komešali u njemu. Nažalost, primamljivost lakog novca i moćikoju je on donosio bilo je nemoguće ignorisati, iako je ponekad želeoda je to mogao.

»Treba li da vodimo ovaj razgovor?«, upitao je.»Ovde smo samo ti i ja, Beni. Ja sam ti prijatelj.«Možda je bilo tako, ali on nije bio budala. »Ne radim ništa što bi

bilo koga povredilo. Baš ništa. Uzgajam svoju kafu i pokušavam daostanem ono što jesam.«

»Taj čovek, Felipe, možda se ne bi složio sa tim.«Još je mogao da oseti prodoran pogled njegove žene kada je

bacio novac na krevet. Uništio joj je život. Zašto? Zbog ponosa?Gneva? Ne. To je jednostavno moralo da bude urađeno. Jamajka jebila opasno mesto, bandi je bilo mnogo i bile su moćne. Istina, onnije bio deo zvaničnog sistema - voleo je da misli kako se izdigaoiznad toga - ali, da bi održao taj status, morao je da koristi strah.Ubistvo onog narko-bosa bilo je deo toga. A Felipea? Ne toliko,pošto niko nikada neće zaista znati šta se dogodilo, osim ljudi kojirade za njega. Ali u tome je i bila suština. Ako neko kao što je sitnislužbenik može da ga laže bez posledica, šta će tek oni da urade?

Sada su znali cenu takve greške.»Žalosno je što je taj čovek nestao«, najzad je rekao.»Čitao sam o tvom ocu«, rekao je Tri. »Bio je izuzetan čovek, u

stanju da bez ičije pomoći stvori celu industriju kafe sa Plaveplanine.«

Bio je mlad kada mu je otac umro, ali sećao se ponečeg, amajka mu je rekla još više. Izgleda da se sećala samo dobrih stvari.Njegov otac je shvatio potrebu da reguliše najvredniji izvozniproizvod Jamajke. Naravno, porodica Rou je imala koristi od toga. Ališta je bilo loše u tome?

»Moj otac je takođe želeo da pronađe taj rudnik«, rekao jeHalibertonu. »On mi je prvi rekao za njega.«

Hteo je da promeni temu. Ovo putovanje je bilo u vezi srudnikom, a ne s njegovom porodicom ili poslom. Ali Haliberton muse dopadao u dovoljnoj meri da se ne naljuti na njegovo mešanje uove stvari.

»I šta ćeš uraditi ako to mesto zaista postoji?« upita Tri.Vetar je protresao avion. Bili su na sedam kilometara iznad

Karipskog mora, putujući severoistočno prema Santjago de Kubi,gusto naseljenom gradu na jugoistočnoj obali ostrva. Let je biokratak i oni će uskoro sleteti.

»Da li postoji?«, upitao je.»Pre dva dana rekao bih ne. Sada nisam toliko siguran.«»Tamo je«, rekao mu je Zakarija Sajmon. »Moja porodica je

dugo vremena tragala za tim rudnikom. «»Zašto ti je važan?«»Važan je za moju veru.«Ovo ga je iznenadilo. »Kako?«»Kristifor Kolumbo je bio Jevrej. Preobratio se u hrišćanstvo pod

pretnjom sile. Ali ostao je Jevrej u srcu.«To nikada pre nije čuo.»Njegovo pravo ime bilo je Kristobal Arnoldo de Isasi. «Nije se trudio da sakrije svoju nevericu.»Istina je«, rekao je Sajmon. »Njegova porodica je uzela

prezime Kolon posle preobraćenja.«»Zašto je to važno?« Zaista je želeo da zna.»Mojoj porodici je veoma važno. Jevrejima još više. Znaš li priču

o Kolumbovoj smrti?«»Kako je Kolumbo umro? », upita on Halibertona.»Otkud ti sad to?«»Nešto sam razmišljao. Kako se to dogodilo?«»Umro je u Španiji, u maju 1506, posle duge bolesti. Niko ne

zna šta ga je ubilo. Nije toliko zanimljiva njegova smrt koliko ono štose dogodilo posle nje.«

Slušao je dok je Haliberton objašnjavao kako je Kolumbo prvosahranjen u samostanu u Valjadolidu. Zatim je 1513. njegova snahazahtevala da posmrtni ostaci budu preneti u katedralu u Sevilji.Godine 1537. porodici je dato odobrenje da vrati telo u Novi svet, iKolumbo je položen u novoizgrađenu crkvu u Santo Domingu.

Godina 1537.Znao je njen značaj.Tada je ista ta snaha - udovica jednog od Kolumbovih sinova -

dobila upravu nad Jamajkom od španske krune.Kolumbo je ostao na Hispanioli do 1795. godine. Kada je

Španija prepustila upravu nad ostrvom Francuzima, njegovi ostaci suprebačeni u Havanu. Početkom dvadesetog veka, na kraju špansko-američkog rata, kada je Kuba stekla nezavisnost, kosti su vraćene uSevilju, gde su i ostale.

»Tu postoji samo jedan problem«, rekao je Tri. »One moždanisu Kolumbove. Pred kraj devetnaestog veka, neki radnici koji sukopali u crkvi u Santo Domingu pronašli su olovni kovčeg punkostiju. Na spoljašnoj strani bilo je ispisano SLAVNI DONKRISTOBAL KOLON. To je svakoga navelo da poveruje kako suŠpanci možda iskopali pogrešan grob 1795. godine.«

»Bio sam u crkvi u Santo Domingu«, reče on. »Tamo postojispomenik Kolumbu i grob.«

»U njemu su te kosti iz olovnog kovčega. Vlada je učinila sve to1992. godine, da proslavi petstotu godišnjicu njegovog prvogputovanja. Ali, takođe postoji veličanstvena grobnica u Sevilji.Obavljeno je nekoliko DNK testova, ali nikada ništa nije razrešeno.Te kosti su toliko premeštane i razbacivane uokolo da bi on mogaoda bude na bilo kom od tih mesta. Ili ni na jednom od njih.«

»Moja porodica je tragala za Kolumbovim grobom«, rekao mu jeSajmon. »Mislili smo da su kosti tajno prebačene na Jamajku isakrivene u izgubljenom rudniku. Porodica se očigledno uzdala u tomesto, pošto ga je admiral lično pronašao.«

Ali tada nije verovao Sajmonu, a nije mu verovao ni sada. Ovdenije bilo u pitanju pronalaženje nekog groba. Nema šanse. Sajmon jetragao za nečim sasvim drugim, nečim dovoljno važnim da privučepažnju američkih obaveštajnih agenata. Benija uopšte nije bilo brigaza Kolumbove kosti. Taj čovek je bio okupator. Uništitelj. Njegovdolazak značio je smrt za desetine hiljada Tainosa i na kraju jedoveo do ropstva, koje je donelo čak još više bola i patnje. Maruni suse pobunili protiv svega toga, postajući prvi Afrikanci koji suizvojevali slobodu u Novom svetu. Ako je postojao izgubljeni rudnik,nesumnjivo je pripadao njima.

»Šta je posredi, Beni?«Ljutito brujanje motora se ublažilo i počeli su da se spuštaju.

Kroz prozor je video Kubu i zelenu utvrdu od planina koja je ivičilaobalu. La Sijera Maestra. Znao je da su robovi koristili njenneprohodni teren za sklonište kada su bežali sa plantaža šećernetrske. Nisu stekli slavu kao Maruni, ali su ipak bili isti kao oni.

Haliberton je takođe pogledao kroz prozor. »Tu je počelakubanska revolucija. Kastro i njegovi ljudi krili su se u timplaninama.«

Znao je da se ovde uzgajala kafa. Čuvena marka koja je tekdonekle mogla da se takmiči sa njegovim dragocenim zrnima.

»Hoću da pronađem taj rudnik«, rekao je tihim glasom. »Akotamo ne bude ničega, u redu. Ali hoću da ga pronađem. Potreban simi da mi pomogneš u tome. » Okrenuo se prema Triju i upitao:»Hoćeš li?«

»Naravno, Beni. Mogu to da uradim.«Video je da njegov prijatelj oseća hitnost cele stvari. Video je

takođe i nešto drugo. Strepnju. Nikada pre to nije video uHalibertonovim očima. Mrzeo je pomisao da bi njegov prijatelj mogaoda ga se plaši, ali nije uradio ništa da mu ublaži taj osećaj.

Neće trpeti još laži ni grešaka.Ni od neprijatelja, a ni od prijatelja.

TRIDESET DEVETO POGLAVLJEZagledavši se u pištolj, Tom je upitao: »Šta hoćeš?«Čovek za kog je Ale rekla da se zove Brajan prišao je do njih.

»Znala sam da si ti problem«, rekla je Ale.»Da li ti tvoja ćerka rekla kako je sjajna glumica?«Tom nije skretao pogled sa oružja. Čudno. Pre dva dana nije se

plašio smrti. Danas je bilo malo drugačije. U ovom trenutku nijenaročito želeo da umre. Dve Aviramove poruke i izdaja Ale izneli suneka pitanja na površinu.

A on odavno nije bio radoznao.»Na koji način si ti umešana u ovo?«, upitao je.»On radi za čoveka koji pokušava da omete Zakariju u njegovim

namerama«, rekla je Ale.Brajan se okrenuo ka njemu. »Ti i ja treba da porazgovaramo.«Zakarija je predvodio dok su se on i Roka prikradali niz hodnik,

pored stolećima starih grobova kardinala i sveštenika. Došli su doraskršća preko kog je Brajan protrčao i primetio je hodnik dugačaknekih deset metara i obložen kamenom koji se završavao još jednimoštrim skretanjem. Jedna svetiljka obasjavala je prolaz na njemubližem kraju. Čuo je glasove iza daljeg ugla i dao znak Roki da budetih dok su se šunjali do mesta odakle je mogao da proviri iza zida.Računao je na činjenicu da ga Sejgan, Brajan i Ale neće očekivati.

»Ti i ja treba da porazgovaramo.«Džejmisonov glas.Pre toga je čuo i Sejgana i Ale. Kada je Ale pomenula njega, to

je zvučalo skoro kao da ga brani. Možda ju je dovoljno zbunio onimšto je otkrio o Džejmisonu da dobije i drugu priliku. Usudio se dabrzo proviri i video je Brajana, udaljenog petnaest metara, okrenutogleđima ka njemu, kako drži pištolj usmeren prema Sejganu i Ale.

On i Roka su se povukli.Pokazao je rukom nalevo i šapnuo: »Bio sam ovde i pre. Taj

hodnik u kom oni stoje preseca ovaj. Ima nekoliko zaokreta, ali je tojedan veliki krug. Idem tamo dole da sačekam.«

Roka je klimnuo glavom.

Zatim je Zakarija objasnio šta još želi da bude urađeno.Ale je znala samo jedno. Morala je da umakne i svom ocu i

Brajanu. Obojica su naizgled verovali da je Zakarija neprijatelj, alijedina osoba koja ju je do sada dovela u opasnost stajala je baš prednjom, držeći pištolj.

»Sta ćeš da uradiš?«, upitala je Džejmisona.»Izlazimo odavde. Gospodine Sejgan, pretpostavljam da ste

sišli ovamo dole sa nekim razlogom?«Gledala je u oca, koji je ostao nem. Najzad je rekla: »On zna

izlaz odavde.« »Tako sam i mislio. Zbog toga sam vas pratio.Izađimo kroz taj prolaz, a onda ću sve objasniti.«

Izgledalo je da njen otac nije ubeđen i da je čak još ljući na nju.»Predlažem da krenemo«, rekao je Brajan. »Ljudi koji su gore

možda dolaze ovamo.«»Ne. Ne dolaze«, rekao je Sejgan. »Ja sam se pobrinuo za to.

Kapija je zaključana preko noći.«»Onda hajdemo odavde. Uveravam vas, ono što imam da

kažem je važno.«Njen otac je stao ispred nje i suočio se sa Brajanom. »Nigde mi

ne idemo. Ako hoćeš da me ubiješ, samo napred. Nije me uopštebriga.«

»Znam šta se desilo na Floridi. Da si nameravao da se ubiješ.Ali nisi. Ovde si. Mi smo te posmatrali, kao što je činio i Sajmon.Poslao sam čoveka na groblje da te uplaši, u kolima, kada si posetiogrob svoga oca, ali ti se nisi povukao. Nisam ti neprijatelj, gospodineSejgan. Ja sam američki obaveštajni agent i radim za jedinicupoznatu kao Magelanova karta. Pratimo Zakariju Sajmona i potrebnanam je vaša pomoć.«

Ale je preko Brajanovog ramena primetila pokret.Pojavio se Roka, sa pištoljem u ruci.Oči su joj se razrogačile.Brajan je video da se iznenadila i potrčao.Tom je video čoveka i smesta se bacio prema Ale, zaklanjajući

je svojim telom, i oboje su se sručili na pod.Odjeknula su dva prigušena pucnja.Brajanovo telo se zanelo, ruke su mu poletele uvis i ispustio je

pištolj koji je zazveketao po podu.

Još jedan prigušeni pucanj.Krv je curila sa Brajanovih usana. Zatim mu se telo olabavilo i

srušio se ugrču.Tom se zakotrljao po podu i posegnuo prema pištolju na podu,

stavivši prst na obarač. Obrnuo je ruku i opalio, uz prasak koji jeglasno odjeknuo od kamenja. Metak se odbio i on je instinktivnopokrio glavu.

Kada je podigao pogled, čovek na kraju hodnika je nestao.Kao i Ale.*Zakarija je nastavio da hoda, zaputivši se na mesto gde su se

dva hodnika sekla. Čuo je pucnje i nadao se da to znači kraj BrajanaDžejmisona. Beni Rou je sigurno imao druge ljude koji su radili zanjega, ali gubitak njegovog glavnog pomoćnika ukloniće Rouovnajvredniji izvor informacija u Austriji. Pročitao je poruku AviramaSejgana, koja je bila jasna, ali ne toliko koliko se nadao pošto jemislio da će Levit otkriti sve što je znao. Da li je Sejgan izmenioporuku? Uostalom, poruka je bila otkucana. To uopšte nije bilo teškouraditi. Pogotovo čoveku koji je optužen za falsifikovanje novinskihčlanaka.

Njegov početni plan je propao.Sada mu je trebalo nekoliko trenutaka nasamo sa Ale.Iz katakombi se začuo glasan prasak, a zatim još nekoliko

prigušenih pucnjeva.Jedan problem je svakako bio rešen.Još dva će biti rešena uskoro.Ale je gledala kako je Brajan pogođen tri puta i njegovo telo na

podu je najzad potpuno prestalo da se pomera. Njen otac jepokušavao da pronađe Brajanov pištolj i iskoristila je taj trenutak daskoči i jurne, pronašavši kraj prolaza i skrenuvši iza ugla. Nije imalapredstavu kuda se uputila, ali bilo je to u pravcu kuda ih je vodio njenotac.

Brajanove reči još su joj odzvanjale u ušima.Ja sam američki obaveštajni agent.Šta je to značilo, za ime sveta?

Iza nje je odjeknuo pucanj, glasniji od ostalih. Usporila je, ali jenastavila žurno da hoda, stalno okrećući glavu i osvrćući se.Primetila je stepenice na petnaest metara ispred sebe, a taj put jebio dobro osvetljen.

Još jednom se osvrnula.Još prigušenih pucnjeva.Neko ju je spreda dograbio za ramena i okrenuo je.Neočekivani nasilni potez ju je iznenadio i htela je da vrisne

kada joj se ruka spustila preko usta. Ugledala je Zakarijino lice.Tom je bio priklešten na mestu gde se nalazio, sabijen u jedan

od lučnih prolaza pregrađenih gvozdenom rešetkom sa kapijom kojaje razdvajala hodnik od kosturnica sa obe strane. Držao se zarešetke, ne izlazeći iz zaklona, kada je shvatio da kapija nijezaključana. Polako je pomerio pokretni deo rešetki i ukotrljao se uusku prostoriju, prislonivši se uz gomilu pocrnelih kostiju. Zagledaose iza sebe, pokušavajući da vidi ko to puca.

Onda je video.Kosturnice nisu bile razdvojene. Niše su formirale dugački

hodnik, razdvojen lučnim prolazima od centralnog hodnika. Svetla suobasjavala niše i kosti. Zapravo je mogao da umakne strelcu neulazeći u hodnik, jer su mu stubovi i ugao iza zida pružali dovoljanzaklon.

Nisko se pognuo i počeo da se povlači.Još jedan prigušeni pucanj.Kosti na pola metra od njega zazveketale su kada se metak

zario u gomilu.Bacio se na pod i ničice ležao na njemu.Loša ideja.Rekao je sebi da se umiri i diše sporije. Razmislio je. Još je

imao pištolj. Njegov hitac od pre minut - prvi put u životu da je opalioiz nekog oružja - bio je poruka da je naoružan. Čudno je što je prviput pucao ovde, među tolikim podsetnicima na smrt, kada je trebaloda to uradi pre dva dana. Počeo je da puzi napred preko grubogpoda, na samo nekoliko centimetara od kostiju. Ustajali, prljavi mirisispunjavao mu je nozdrve, što ga je podsetilo na Aviramov otvorenikovčeg, ali je nastavio da se kreće pognuto.

Čuo je pokret iza sebe.

Prevrnuo se na leđa i zagledao se iza sebe kroz rešetke ilukove.

Senka je postajala sve veća.Neko se približavao.Zakarija je čvrsto držao Ale, pritisnuvši joj ruku na usta. Mogao

je da oseti kako se trese od straha.Pomerio je ruku.»Da li si dobro?«, šapnuo je, sa brigom u glasu i očima.Zaklimala je glavom. »U redu sam. Brajan je tamo iza. Neko ga

je ustrelio. Tamo je neko sa pištoljem.«»Slušaj me, Ale. Potrebna mi je tvoja pomoć. Roka će se

pobrinuti da tvoj otac bude dobro. On neće biti povređen. Ali želimda kreneš sa njim. Otkrij šta tvoj otac zna.«

»Rekao ti je.«Odmahnuo je glavom. »Zadržao je neke stvari za sebe. Nema

razloga da bude iskren prema meni. Nemam načina da bilo štaproverim, i on to zna.«

»Zašto bi lagao?«»Možda oseća vezanost ili dužnost prema svom ocu. Moram da

znam da li je bio potpuno iskren.«»Brajan je vladin agent.«Stresla se.Da li je dobro čuo?»Rekao je da radi za obaveštajnu službu SAD.«Kako je to moguće? Ali sakrio je svoju iznenađenost i odlučio da

ovo iskoristi. »Upravo sam to i govorio. Amerikancima ništa ne bi bilodraže nego da me zaustave.«

»Zašto?«»Objasniću ti kasnije. Sada hoću da za mene otkriješ šta tvoj

otac zna. Za sve nas je ulog veoma visok.«»Zašto si me ostavio?«»Hteo sam da odeš sa njim. Mislio sam kako je to jedini način

da budem siguran da nećeš poći sa mnom.«Laž, ali dobro smišljena.Gledao ju je u oči, tražeći potvrdu da mu je još odana.»U redu«, rekla je. »Mogu da odem sa njim i otkrijem to.«

»Znao sam da ćeš moći. Moraš znati da nikada ne bih dopustioda ti se bilo šta desi. Mnogo sam rizikovao silazeći ovamo dole.Brajan je predstavljao opasnost, ali morao sam da se uverim da si tidobro.« Pružio joj je svoj mobilni telefon. »Uzmi ovo. Moj kućni brojje u memoriji telefona. Pozovi me kad saznaš

nešto.«»Jesi li ti ubio Brajana?«, upitala je.»Nisam ja. Neko drugi je ovde. Zbog toga ti i tvoj otac morate da

odete. Roka će vam to omogućiti. Svuda imamo neprijatelje.«Nije znala šta da kaže.Nežno ju je uhvatio za ramena. »Nesreća je što se sve ovo

dogodilo, ali mnogo toga zavisi od tebe. Molim te, otkrij ono štomoramo da znamo.«

ČETRDESETO POGLAVLJEBeni je nekoliko puta dolazio u Santjago de Kubu, grad od pola

miliona stanovnika. Bio je to drugi po veličini grad na ostrvu, posleHavane, koja se nalazila devetsto kilometara zapadno. Duboki zalivčinio je ovo mesto neprocenjivo vrednim, pošto je kroz njega Kubaizvozila i uvozila većinu svoje robe. Ono što nije znao bila je istorijatog mesta povezana sa Špancima. To mu nikada nije bilo važno, dodanas.

Tri je objasnio da je jedan od prvih španskih konkistadora,Dijego Velaskez de Kueljar, osnovao grad 1514. godine, pre negošto je uveo opsadu oko ostrva. Odavde je Kortes počeo svojeosvajanje Meksika, a De Soto svoje istraživanje Floride. Ovo je bilosredište španske vlasti nad Kubom i prestonica ostrva se ovdenalazila do 1589. godine. U novije vreme, nedaleko se odigrala bitkana brdu San Huan, kojom se završio i špansko-američki rat i zauvekokončalo evropsko prisustvo na Kubi.

»Kastro je proglasio pobedu kubanske revolucije sa balkonagradske skupštine ovog grada«, rekao je Tri.

Ušli su u rendž rover koji ih je čekao na aerodromu. Beni jeunajmio vozilo preko kontakata koje je održavao zbog svojih izvoznihposlova.

»Kolumbo se ovde iskrcao na svom prvom putovanju u oktobru1492. godine«, reče Tri. »Mislio je da je u Aziji, na novom kontinentu,pa je tražio velikog kana. Na brodu je sa sobom imao čoveka poimenu Luis de Tores, koji je služio kao njegov brodski prevodilac.Znao je da govori hebrejski i pomalo arapski. Kolumbo je poslao DeToresa i još jednog čoveka na kopno da pronađu kana. Naravno, svešto su pronašli bili su polunagi urođenici, koji su živeli jednostavnimživotom. Ali De Tores jeste otkrio jednu stvar.« Tri je zastao.»Meštani su mu pokazali kako da zamota listove neke biljke u nekioblik koji su nazivali tabakos. Zapalili bi jedan kraj smotuljka inekoliko puta udahnuli. Gledao je kako su nosili upaljene ugarke sasobom na lovačke pohode, zastajući na svakih sat vremena dapovuku poneki dim. Zahvaljujući tim dimovima, bili su u stanju da

pređu ogromne razdaljine. Danas te smotuljke nazivamo cigarama, alistove duvanom. De Tores je možda bio prvi Evropljanin koji je ikadapušio. Ali, u roku od sto godina, duvan se proširio širom Evrope.«

Beni je vozio dok su napuštali aerodrom, uputivši se premamalom naselju zapadno od grada. Tri mu je rekao gde se nalaziarhiv, a u vozilu je ostavljena mapa za njih.

»De Tores se nikada nije vratio u Španiju«, rekao je Tri. »Ostaoje u Novom svetu i najzad se doselio ovde, na Kubu. Osnovao jeplantažu i bio prvi Evropljanin koji je uzgajao duvan. Ovo ostrvo je,više nego Hispaniola, postalo baza Španaca u Novom svetu. Zatoima smisla što se ovde može pronaći većina dokumenata iz togvremena. «

Što ih je verovatno i sačuvalo, pomislio je Beni. Kaosocijalistička država, Kuba je bila zatvorena za veći deo sveta od1959. godine. To se promenilo tek u poslednjih nekoliko godina.

»Rečeno mi je da se taj arhiv nalazi u sklopu malog muzejaposvećenog vremenu španske vladavine na Kubi«, rekao je Tri.

»Prezirem Kolumba.« Bio je dovoljno opušten u Halibertonovomdruštvu da se otvoreno izrazi, bar na ovu temu.

»Nisi jedini. Dvanaesti oktobar, Dan Kolumba u Americi, jedvada se slavi igde drugde. U Meksiku se on zove Danom jedne rase,Raza, a Kolumbo jedva da se i pominje. U Urugvaju ga domorociobeležavaju kao poslednji dan slobode. Mnoge druge južnoameričkei centralnoameričke države osećaju isto. Ono što se dogodilo 1492.godine svakako je promenilo svet, ali je dovelo do razdobljaneviđenog genocida, surovosti i ropstva.«

Vozili su se ćutke kroz polja šećerne trske oivičena palmama.Beni je mislio

o informacijama koje mu je Sajmon dao, a kojih nije bilo mnogo.Halibertonu uopšte nije ni pomenuo da Austrijanac postoji. To jetrebalo da zna samo on. Ali ono što je Tri rekao o Luisu de Toresu,prevodiocu sa hebrejskog, zadržalo mu se u svesti.

»Zašto se na Kolumbovom brodu nalazila osoba koja je govorilahebrejski?«

»Niko to ne zna, Beni. Ima nekih koji misle da je Kolumbo bioJevrejin i da je tragao za nekom obećanom zemljom gde su Jevrejiživeli u miru.«

U šta je i Sajmon verovao. »Da li je to moguće?«Tri slegnu ramenima. »Ko bi uopšte mogao da zna? O Kolumbu

znamo toliko malo da je sve moguće. Činjenica je da nije poveonijednog sveštenika sa sobom na prvo putovanje, što je samo posebi čudno. Kolumbo je predstavljao enigmu tada i predstavlja je idanas. Ko bi pomislio da je pronašao neki izgubljeni rudnik Tainosa?Ali možda i jeste.«

Glavni put ih je vodio u neko seoce sa kućama u kolonijalnomstilu, mesto na kome su stvari naizgled stalno iznova korišćene,popravljane i reciklirane. Tri trgovine prehrambenom robomsnabdevale su zemljoradnike potrepštinama, ali postojala je takođe ilimarska radnja, prodavnica duvana i zgrada koja je izgledala kaocrkva. Parkirao je rendž rover blizu popločanog trga okruženim sajoš građevina u kolonijalnom stilu. Vreo vazduh odisao je mirisomzrelog voća i znoja ljudi koji su radili na zemlji. Nije bilo povetarca,samo mešavina nepomičnih i uzavrelih međusobno suprotstavljenihmirisa. Došli su do svog odredišta malo niz ulicu, na kome je bilatabla sa natpisom MUSEO DE AMBIENTE HISTORICO CUBANO ikoja je označavala da je muzej otvoren do četiri po podne. Nijedošao nepripremljen.

Pod tankom jaknom nosio je skriveni poluatomatski pištolj. Kubaje, pored sve svoje navodne nevinosti, i dalje bila neprijateljskomesto, na kome je naučio da bude oprezan. Na vidiku je bilo samonekoliko ljudi. Šugav pas olinjale dlake došetao je do njih da ihprouči. Iz jednog od kafea čula se neka kubanska džez muzika.

Okrenuo se prema Triju. »Rekao si da je ovo mesto u privatnomvlasništvu. Čijem?«

»Jevreja sa Kube.«Taj podatak mu je privukao pažnju.»I ja sam bio iznenađen«, reče Tri. »Nekada je ovde bilo na

desetine hiljada Jevreja. Došli su za Kolumbom. Zatim su izbegli uBrazil u XVII veku, zbog inkvizicije. Vratili su se posle 1898, kada jeostrvo steklo nezavisnost od Španije. Sada ih je ostalo samo okohiljadu i po. Neverovatno, ali Rastro ih je ostavio na miru. Tokomprošle decenije pročuli su se time što su očuvali ostrvsku istoriju.Neki od njih su daleki potomci konversosa koji su se ovamo doselilipočetkom XVI veka sa De Toresom. Utrošili su mnogo novca i

vremena skupljajući dokumente i predmete iz tog perioda isklanjajući ih na sigurno. Bogu hvala što imaju velikodušnogdobročinitelja. Kao u slučaju tebe i Maruna.«

Odmaknuo se od vozila i poželeo hladno piće. »Nisam znao dana Kubi ima bogatih ljudi. Oni sa kojima ja poslujem tvrde da susiromašni.«

»Ovo dolazi sa druge strane okeana. Fondacija. Finansira jebogati Austrijanac po imenu Zakarija Sajmon.«

ČETRDESET PRVO POGLAVLJETom je ležao na podu i gledao kako se senka približava. Odlučio

je da čeka dok se taj neko ne približi, pa da zapuca. Usmerio jepištolj prema nizu rešetki u niši udaljenoj sedam metara. Desnimlaktom je okrznuo kosti nagomilane pored njega i smesta je povukaoruku. Zatim je video nešto na zidu sa leve strane, na metar iznadzemlje, u niši, skriveno od pogleda sa hodnika. Prekidač.

Čelični kabl vodio je uz kameni zid, a zatim se pružaovodoravno na mestu gde se zid spajao sa svodom. Izvodi iz togkabla vodili su do svetiljki koje su obasjavale niše. Brzimosmatranjem je opazio da ovaj prekidač isključuje sva svetla unišama sa kraja na kraj hodnika.

Skočio je na noge i raspalio desnom rukom po prekidaču,obavijajući svoju stranu podzemne prostorije u tamu. Svetlo je jošdopiralo iz niša sa druge strane središnjeg prolaza, iza rešetaka, alibilo je dovoljno mračno da izvede svoje bekstvo.

Pognuvši glavu, kretao se prema kraju na kome se nadao da ćedruga gvozdena kapija ispod lučnog prolaza biti otvorena, tako damože da umakne.

Prenula su ga dva hica iz oružja sa prigušivačem.Ali meci su pogodili kosti iza njega.Napadač ga je tražio, ali Tom uspeo je da umakne napred.Došao je do kraja hodnika.Gvozdena kapija ispod lučnog svoda bila je otvorena. Pažljivo je

provirio na desnu stranu, nazad prema poluzamračenom glavnomhodniku. Tamo nije bilo nikoga. Pitao se da li je njegov progoniteljušao u niše, baš kao što je i sam uradio. Nije hteo da se još malozadrži i sazna, nego je jurnuo niz hodnik prema izlazu za čije mu jepostojanje rekla Ina.

Došao je do podnožja stepeništa i osvrnuo se iza sebe.Niko ga nije pratio.Uspeo se preskačući po dve stepenice i na vrhu se okrenuo

nalevo, jurnuvši niz kratki hodnik prema svetlosti dana.Tu su ga čekale dve tamne prilike.

Ina i Ale.»Šta se dogodilo?«, pitala ga je Ale.»Nemamo vremena. Moramo da idemo.«Ale je izgledala potreseno, ali i on je bio potresen.Iskoračili su napolje u uličicu između dva niza zgrada. Procenio

je da se nalaze negde istočno od katedrale, čiji se visoki zvonik nijevideo od krovova koji su se nadnosili iznad njih.

»Ko je bio tamo?«, pitala je Ina.»Nezvani gosti.«Ina kao da je razumela, pa je klimnula glavom i rekla: »Pođite za

mnom.«Zakarija je čučnuo na vrhu stepeništa, motreći na vrata udaljena

deset metara, slušajući kako Tom Sejgan razgovara sa onomženom.

Roka mu se pridružio.Izlazna vrata su se zalupila.Ponovo su zavladali tama i tišina.Morali su da odu. Pucnji su se možda čuli u katedrali, a on nije

želeo da bude u blizini kada neko dođe da istraži stvar. Na svusreću, uspeli su da dobiju nekoliko minuta bez ometanja, i to sepokazalo korisno. Mogao je samo da se nada da će Ale uraditi onošto je tražio.

»Džejmison je mrtav? », šapnuo je.»Da. Ali ima nešto što morate znati.«Slušao je dok mu je Roka govorio šta je Džejmison rekao pre

nego što je ubijen, isto ono o čemu ga je i Ale obavestila. Sada sepitao u vezi s Benijem Rouom. Da li je baš svako biokompromitovan?

Ali prvo reče: »Idi po telo i raščisti sav nered.«Sačekao je nekoliko minuta pre nego što se Roka vratio sa

Džejmisonom prebačenim preko ramena. Poveo ga je ka izlazu ipažljivo otvorio unutrašnju rezu. Svetlost dana je prelazila u sumrak.

»Sačekaj ovde.«Iskoračio je napolje i nemarnim hodom prišao do mesta gde se

uličica spajala sa drugom ulicom. Privukla mu je pogled kanta zasmeće. Mala, ali ipak dovoljno prostrana. Vratio se do gvozdenih

vrata i nije video nikakvu bravu ni rezu sa spoljašnje strane. Ovo subila jednosmerna vrata. Tom Sejgan je razmišljao unapred.

Ponovo.Što je samo pojačavalo pretpostavku da ga je Sejgan lagao.»Odlazim. Ubaci telo u onaj kontejner iza ugla, a zatim mi se

pridruži u kolima. «Ale je shvatila da drhti. Da li je to bio strah? Sumnja?

Zbunjenost? Nije bila sigurna. Žena koja se predstavila kao InaTretjakova, očigledno poznanica njenog oca, povela ih je do obližnjestanice metroa. Prošli su metroom do drugog kraja grada, prepunogstambenih zgrada. Zvonik Katedrale Svetog Stefana izdizao se namračnom nebu na nekih kilometar i po udaljenosti. Sat na stanicipokazao joj je da je skoro sedam sati.

Njen otac nije ništa pričao u vozu i samo se kratko obraćao Ini.Ona je izgledala kao da ima nešto više od četrdeset godina i bila jeprivlačna, plavih očiju i prodornog pogleda. Predstavila se kaourednica Kurira, a Ale je znala da su to jedne od bečkih dnevnihnovina.

Rekla je sebi da ostane mirna, ali nije mogla da istera iz misliprizor ubistva Brajana Džejmisona. Nikada nije videla nešto takvo.On je predstavljao opasnost, bio je neko koga nikada nije prihvatila inikada mu nije poverovala. Ispred katedrale ju je lagao da je sam.Govorio je hebrejski, nosio pištolj - ništa od toga nije imalo smisla.

Šta se ovde dešavalo?Bila je dvadesetpetogodišnjakinja sa univerzitetskom diplomom,

zainteresovana za Kolumba, o njemu je napisala članak za britanskičasopis. Jednog dana je bila u Sevilji i prebirala dokumente starepetsto godina, a sledećeg u Austriji, u društvu čoveka koji je tragaoza blagom Hrama. Sada je bila u bekstvu sa svojim ocem, čovekomkoga je prezirala iz dubine duše, i služila kao špijun.

Ina ih je povela do neugledne zgrade pa uza stepenice, dostana na trećem spratu, ne mnogo većeg od onog koji je Zakarijaobezbedio njoj. U ovom stanu su živeli Ina i njeno dvoje dece, obojetinejdžeri, sa kojim se Ale upoznala. »Nemam muža«, objasnila jeIna, »razveli smo se pre pet godina.«

»Nisi to pominjala ranije«, rekao je njen otac.

»Zbog čega je to bilo važno? Tražio si od mene pomoć i ja samti je pružila. Sada mi ispričaj šta se desilo tamo.«

»Ubijen je jedan čovek.«Ale je htela da zna, pa je upitala: »Šta si dao Zakariji?«»Imaš li ikakvu ideju kakvu si mi traumu priredila?«, pitao je njen

otac. »Mislio sam da si u opasnosti. Gledao sam kako su onimuškarci…«

»To je bilo stvarno.«A tako je i mislila. Još je mogla da oseti njihove odvratne dodire.»Mnogo sam rizikovao zbog tebe«, reče njen otac.»Rekli su mi da nameravaš da se ubiješ.«»Još nekoliko sekundi i nikada ti više ne bih predstavljao

problem.«»Nije mi žao zbog onog što sam uradila. To je moralo da se

uradi. Ovde je mnogo toga u igri.«»Prosvetli me.«To nije nameravala da uradi, pogotovo ne pred nepoznatom

osobom.Zato je ponovo upitala: »Šta si to pronašao u dedinom grobu?«

ČETRDESET DRUGO POGLAVLJEZakarija je izašao iz kola i rekao Roki da ga čeka za volanom.

Dovezli su se iz središnjeg dela grada do zapadnih oboda Beča iŠenbruna, nekadašnjeg sedišta habzburških careva, a sada palatekoja je predstavljala turističku atrakciju.

I to popularnu.Jednom je i sam obišao ovo mesto, diveći se nekim od hiljadu

četiristo soba, i naročito je bio impresioniran Salom ogledala, gde je,kako su mu rekli, nekada svirao šestogodišnji Mocart. Na njenojveličanstvenoj velikoj galeriji poslanici iz Beča plesali su cele noći1815. godine, nakon što su na komade izdelili Napoleonovuporaženu imperiju. Divio se toj hvalisavosti.

Palata je već bila zatvorena za posetioce za taj dan, ali vrtovi suostajali otvoreni do sumraka. Dugačka šetališta presecala su redovesavršeno potkresanih živih ograda i pravo more kasnih zimskihcvetova. Obelisk se izdizao u nebo, ukrašavajući ceo prizor. Fontanesa kipovima izbacivale su zapenušanu vodu. Upijao je u sebepažljivo napravljenu mešavinu boja i stilova, dopuštajući okruženjuda mu primiri prenapregnute živce, kao što su nekada sigurno radili icarevi.

Nadao se da Ale Beket radi ono što je tražio od nje. Već jepreusmerio sve pozive sa telefona na imanju na Rokin mobilnitelefon, koji mu je uzeo pre nego što je izašao iz kola. Kada ga Alepozove, biće odmah dostupan. Ono što ga je sada brinulo bio jeidentitet Brajana Džejmisona. Zato je obavio još jedan poziv iugovorio sastanak.

Njegov kontakt u ambasadi Izraela bio je podsekretar koji mu jedostavljao obilje vrednih informacija. Bio je mlad, ambiciozan ipohlepan. Ali na klupi u udaljenom delu vrta sedela je sredovečnažena. Visoka, čvrste građe, duge crne kose.

Izraelska ambasadorka u Austriji.Ustala je kada se približio i rekla na hebrejskom: »Mislila sam

da je vreme da razgovaramo licem u lice. «On se uznemirio i razmišljao je o tome da ode.

»Opusti se, Zakarija. Ja sam ti prijatelj.«»Objasni mi to.« I on je govorio na hebrejskom.Osmehnula se. »Uvek si veoma oprezan, zar ne? Dobro

pripremljen. Osim danas.«Njih dvoje su se poznavali. S obzirom na njegov status kao

jednog od najbogatijih Jevreja u ovom delu sveta, bilo je razumljivošto su mu ukazivane počasti.

A ova žena je to činila.Nekada je bila profesorka, pa se uključila u diplomatsku službu i

prvo bila raspoređena u srednju Aziju. Predavala je na fakultetu zanacionalnu bezbednost i služila kao politički savetnik u Knesetu, štoju je nesumnjivo dovelo u kontakt sa velikim delom izraelske političkeelite. Opisivali su je kao čvrstu, grubu do granice arogancije iizuzetno inteligentnu.

»Na koji to način nisam bio oprezan?«, upitao je on.»Znam šta si radio. Posmatrala sam te.«Sada je već bio zabrinut.»Reci mi, Zakarija, ko će uskoro postati naš premijer.«Shvatio je na šta cilja. »Tvoje ime nikada nije pominjano.«Osmehnula se. »A tako je i trebalo da bude. Onaj ko danas vodi

u anketama, sutradan izgubi.«Složio se sa tim, ali je ostao vrlo oprezan.»Ono što ti planiraš je smešno«, rekla je. »A takođe i

ingeniozno. Pre svega, moglo bi da upali. Ali ono što dolaziposle onoje što je zaista bitno, zar ne?«

»A ti si ono što dolazi posle?«»Izraelu j e potrebna još jedna Gvozdena Ledi.«Osmehnuo se na aluziju na Goldu Meir i pojam koji je korišćen

da bi se ona opisala mnogo pre nego što su ga Britanci pripisaliMargaret Tačer. Prva i jedina žena do sada koja je bila izraelskapremijerka, a koju su mnogi nazivali »najboljim muškarcem uparlamentu«. Snažne volje, otvorenog izražavanja i sa sedompunđom stekla je još jedan naziv: baka jevrejskog naroda. Setio sekako su njegov otac i deda o njoj govorili sa dubokim poštovanjem.Bila je jedan od dvadeset četiri potpisnika Izraelske deklaracijenezavisnosti 1948. godine. Sutradan je izbio rat i ona se u njemuborila kao i svi drugi. Naredila je da budu uhvaćeni i pogubljeni svi

teroristi koji su pobili jevrejske sportiste za vreme Olimpijade 1972.godine. I predvodila je Izraelce tokom Jomkipurskog rata, donosećimudre odluke koje su spasle državu.

»Zašto mi ovo govoriš?«»Kao što sam rekla, nedavno si napravio grešku. Čovek koga si

ubio bio je američki obaveštajni agent. I oni te takođe posmatraju.«»A zašto?«Zakikotala se. »U redu, Zakarija. Budi oprezan. Pazi na svaku

reč. Ovde smo, razgovaramo nasamo. Da sam ti ja neprijatelj,mogao bi da budeš uhapšen. Umesto toga sam poslala ljude dapočiste nered za tobom. Telo koje si ostavio u kanti za smeće?Nestalo je. Ne dopadaju mi se Amerikanci. Ne dopada mi se da namse mešaju u posao. Ne dopada mi se što moram da im ugađam.«

Ni njemu se to nije dopadalo.»Džejmison je sarađivao sa nekim od naših ljudi - nezvanično,

bez zapisa o tome. Imam mnogo prijatelja, pa sam se pobrinula da uovome učestvuju agenti kojima se takođe ne dopadaju Amerikanci.Proveri i sam.

Otkrićeš da je Džejmisonovo telo nestalo i da nigde u štampinema nikakvog pomena o njegovoj smrti. Sami Amerikanci neće zato saznati nekoliko nedelja. Prihvati to kao moju demonstracijudobrih namera prema tebi.«

Misli su mu bile zbrkane, što je bilo stanje koje je uvek iz svesnage pokušavao da izbegne. Ali držao je svoju poziciju i ustazatvorena, i slušao je.

»Uskoro se vraćam kući«, rekla je ona. »Da se kandidujem zaizbore za Kneset. Odatle ću se pozicionirati za mesto premijerke.Dobijam sve veću podršku iz dana u dan i, nadam se, povećaće sepošto budeš uradio ono što si planirao.«

»Kako znaš šta ja planiram?«Zažmirila je. »Džejmison je saznao dosta toga od Ale Beket.

Imao je ceo dan da je ispita, kao što dobro znaš. Preneo je teinformacije svojim pretpostavljenimapre nego što si ga ubio.«

»Dakle, imaš kontakte sa Amerikancima?«Klimnula je glavom. »Izvanredne. Na osnovu onoga što je

Džejmison znao, a ja pretpostavljala, bilo je lako sklopiti ostaledelove slike. Moram priznati da bih volela da sam se ja toga setila.«

»A šta je sa Amerikancima? Da li će oni predstavljati problem zanekoliko nedelja?«

Slegnula je ramenima. »Rekla bih da oni više nisu pretnja, a jaću se pobrinuti da tako i ostane.«

Zapazio je pretnju u njenom tonu.Mogla je dopustiti da stvar krene i u jednom i u drugom smeru.»Zakarija, kada postigneš svoj cilj, hoću da ja budem ta koja

nadalje preuzima stvar. To se savršeno uklapa sa onim što imam naumu. Na taj način, svi mi ćemo dobiti ono što želimo.«

»Samo da razjasnimo, šta mi to želimo?«»Jak, odlučan Izrael, sa jedinstvenim, odlučnim glasom. I kraj

arapskog problema, bez ustupaka. A pre svega, da nam svet negovori kako da živimo.«

Još je bio duboko sumnjičav. Ali nije bilo načina, osim dapogleda u onu kantu za smeće, da proveri govori li ona istinu.

»Ti si u pravu«, rekla mu je ona. »Varnica potrebna za ponovnobuđenje Izraela ne može doći iz bilo kog zvaničnog procesa. Tonikada ne bi upalilo. Mora da bude spontano i da dođe spolja, bezikakve napomene o politici. Mora da bude iz srca, iz dubine bića i dapobudi bezuslovnu emotivnu reakciju. Kada sam najzad razumelašta planiraš, odmah sam znala da je to ispravan smer delovanja.«

»A ako uspem, da li ćeš ti sve sprovesti do kraja i uraditi ono štoje potrebno?«

»O, da, Zakarija. Jevreji će se sećati meseca ava. To je više odpodudarnosti«, rekla je, »što je naš Drugi hram uništen devetogdana meseca ava, sedamdesete godine nove ere - istog dana kadasu Nabukodonosorovi vavilonski vojnici uništili Prvi hram šest vekovaranije. Uvek sam mislila da je to znak.«

Bio je radoznao. »A da li imaš saveznike koji misle isto kao ti? »To bi moglo da bude važno.»Samo ja mislim ovako, Zakarija. Imam li prijatelje? Na

pozicijama vlasti? Mnogo njih. Ali oni ništa ne znaju. Jednostavno ćuih iskoristiti. Samo ti i ja učestvujemo u ovome.«

Video je da ona razume.»Odmaraj se na miru, Zakarija. Jevreji će imati svoj Treći hram.

To ti obećavam.«

ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE

Beni i Haliberton ušli su u muzej, odvojenu zgradu koja jenekada bila dvospratna kuća, puna drvenarije, mermernih podova ioslikanih zidova. Mavarski uticaj pokazivao se na ukrasima iprozorskim okvirima, a kroz prozore se videlo zeleno dvorište.Izložbene vitrine ispunjavale su međusobno povezane prostorije uprizemlju, a u kutijama su bili kamenje, fosili, fotografije, knjige istarinski predmeti. Objašnjenja su bila ispisana samo na španskom,koji je Beni s lakoćom čitao. Čovek od pedesetak godina, izboranoglica, stajao je pored jedne izložbene kutije. Tri je predstavio sebe iBenija, objašnjavajući kako je on profesor sa Zapadnoindijskoguniverziteta koji je došao da vidi zbirku dokumenata iz vremenašpanske kolonizacije. Čovek koji se predstavio kao kustos pružio jeruku, a zatim objasnio da je zbirka dokumenata privatna i mora da sedobije odobrenje pre nego što budu mogli da je pogledaju.

»Od koga?«, upitao je Beni.Iznervirao se kada mu je Tri otkrio da je Zakarija Sajmon imao

veze sa ovim mestom. Ovo nije bila Jamajka. On ovde nije bio BeniRou. Bio je samo neki stranac i nije mu se dopadao taj osećajbespomoćnosti. Istina, bio je naoružan i probiće se nazad do avionapucajući ako tako mora da bude, ali shvatao je da bi se to moglopokazati uzaludnim. Diplomatija je bila mudrija igra. A to je na Kubiznačilo podmićivanje. Zbog čega je i poneo gotovinu.

»Reci mi, prijatelju«, rekao je kustosu, »da li se ovde primajuamerički dolari?«

»O, da, senjor. Veoma su cenjeni.«Pored sve svoje hvalisave priče kubanska vlada je bila

naklonjena američkom novcu. Izvukao je svežanj novčanica iizbrojao pet novčanica od sto dolara. »Da li je moguće dobiti toodobrenje? Brzo?«

Spustio je novac na obližnji pult.»Si, senjor. Pozvaću Havanu.«Tom je zurio u Ale. Ona ga je prezirala, to je bilo jasno, ali hteo

je odgovore. »Promenila si veru?«»Kako znaš?«

» Aviram mi je rekao.«»U poruci koju je napisao?«Klimnuo je glavom.Još je delovala iznenađeno. »Ono što sam ti uradila, uradila

sam zbog svoje vere. «»Biti Jevrej znači živeti u laži?« Odmahnuo je glavom. »Tvoja

majka nikada ne bi odobrila da promeniš veru.«»Moja majka me je volela. Uvek.«»A ipak ti nije smetalo da je lažeš. Promenila si veru pre nego

što je umrla, ali sačuvala si to za sebe. «To otkriće je iznenadilo i nju. »Kako si to znao?«Nije obratio pažnju na njeno pitanje. »Licemerna si. Govoriš mi

kako sam bio bezvredan otac i muž, a ipak si i ti samo običnalažljivica.«

Stajali su sami u dnevnom boravku, dok je Inino dvoje dece bilou svojim sobama. Trebalo je da izađu napolje da razgovaraju, aliosećala se bezbednije kada nije izložena pogledima, smeštena ujednu od bezbrojnih stambenih zgrada koje su se pružale niz ulicu.

»Ko je ta žena u kuhinji?«, upitala je Ale.»Prijateljica.«»Ti imaš mnogo prijateljica. «»Da li je to trebalo da bude uvreda?«»To je ono što je. Videla sam bol na majčinom licu. Gledala sam

kako plače. Video sam kako joj je srce slomljeno. Nisam bila dete.«Govorila je o stvarnosti koju je naučio da ne poriče. »Bio sam

loš čovek. Radio sam loše stvari. Ali nikada nisam prestao da volimtvoju majku. Još je volim. «

»Eto šale.«Čuo je Mišelin ogorčeni ton u njenoj primedbi, video njenu

patnju u očima njihove ćerke. Znao je da snosi mnogo odgovornostiza ovaj gnev. Nije prihvatio Mišelin savet da popravi svoju zategnutuvezu. Umesto toga se prepuštao samosažaljenju, dok je njegovojedino dete učilo da ga mrzi.

»Hoćeš li mi reći šta si pronašao u dedinom grobu?«, upitala je.Odlučio je da je pusti da sama pročita poruku. Pronašao je

primerak poruke koji je dao Sajmonu i pružio joj. Podigla je pogled

posle čitanja, a njene mlade oči bile su pune pitanja. »Ispričao ti jeza mene.«

Klimnuo je glavom. »Čak se i stari Aviram, na kraju, kajao.«»Da li je ovo isto ono što si dao Zakariji?«Upotreba imena tog čoveka bio je dodatni znak da se ovoj

mladoj ženi nije moglo verovati. »Isto.«Prekucao je originalno pismo u Džeksonvilu, koristeći kompjuter

i štampač u biblioteci da napravi dve kopije. Bilo je lako izbacitidelove u kojima je napisano gde golem spava, ime rabina, šifrovanausmeravanja i sve napomene o ključu. Nije bio siguran šta je mogloda se dogodi u Austriji, ali je bio spreman.

»Ovo ne govori mnogo«, rekla je.»Zato mi reci: da li je bilo vredno svega ovoga?«Ale nije bila sigurna da li njen otac laže. Njen deda je očigledno

ostavio poruku. Bilo je napomena o blagu Hrama i velikoj tajni koju jeLevit čuvao. Ali, zar ne bi otkrio tu tajnu? Napisao sve što zna? Sveobjasnio? Da li je Zakarija bio u pravu? Da li je tekst promenjen?

»Zar te ne muči«, upitao je njen otac, »što je onaj čovekpoginuo tamo?«

»On me je oteo. Više puta je pretio da će me ubiti.«»Rekao je da je američki agent.«»Rekli su mi da je radio za čoveka po imenu Beni Rou.«»Ko ti je to rekao?«Odlučila je da ne odgovori.»Opet Zakarija?« Odmahnuo je glavom. »Zašto misliš da te taj

Brajan pustio da odeš Sajmonu u crkvi? Da je želeo da ti naudi,mogao je to jednostavno uraditi sam. «

»Čuo si ga. Zakarija je napravio sporazum o momoslobađanju.«

»Obraćaš li ti pažnju na bilo šta?«Mrzela je njegov optužujući stav, ali nije mogla da smisli dobru

odbranu.»Uopšte mi nije odavao takav utisak«, rekao je njen otac. »Taj

čovek, Brajan, nije želeo da povredi nijedno od nas. Bio je tamo danam pomogne.«

Ina je došla iz kuhinje i rekla im da je spremila hranu. Njen otacje delovao zahvalno, ali Ale uopšte nije bilo briga. Još je držala

poruku.»Šta ćeš sada da uradiš?«, upitala ga je.»Vratiću se odakle sam i došao.«»Zar nisi ni najmanje radoznao u vezi sa svim ovim?«»Došao sam misleći da si u nevolji. Prepustiću spasavanje

religije tebi.«»Zaista si bezvredan.«»A ti si nepristojna mala kučka«, rekla joj je Ina.Kičma joj se ukočila.»Tvoj otac je došao ovamo misleći da si u nevolji. Uradio je to

što je uradio da te spase. Rizikovao je svoj život. A ovo je sve štoimaš da kažeš?«

»Ovo se tebe uopšte ne tiče.«»Počelo je da me se tiče kada sam ti pomogla da se izvučeš iz

one crkve.«»Ne znam zašto si to uradila, niti me je briga. Nisam tražila tvoju

pomoć. On je tražio.«Starija žena je odmahnula glavom. »Samo se nadam da me

moja deca nikada neće tako mrzeti.«Brajan je pokušao da je pridobije, to je sada shvatala. I on je

branio njenog oca, čineći da se oseća loše zbog onoga što jeuradila. I sve to sa sumnjivim motivima. Sada, slušati još jednunepoznatu osobu koja ga je branila, bilo je previše.

Zakarija će morati da pronađe drugi način.»Odlazim«, rekla je.Tom je cenio to što ga Ina brani. Trebalo je ovo da kaže sam, ali

nije se mogao naterati na to. Podnosio je ćerkino zlostavljanje dugovremena, misleći kako je to njegova kazna za sve greške koje jenapravio prema njoj. Zanimljivo kako ga je svet mrzeo zbog nečegašto nije uradio - falsifikovao novinski članak -a ipak skoro niko nijeznao ništa o njegovoj pravoj grešci.

Grešci koja je bila samo njegova.Kao što je samo njegova bila i kazna.Došao je da spasava Ale, jer je morao. Sada je znao da je cela

stvar bila izmišljotina. Prevara. U kojoj je njegova ćerka učestvovala izbog toga nije osećala kajanje.

Gledao je u zatvorena vrata kroz koja je Ale izašla.

»Toliko mi je žao«, rekla je Ina.Odmahnuo je glavom. »To je moja krivica.«»Mnogo toga se isprečilo između vas dvoje.«»Više nego što ijedno od nas shvata.«»Ona se vraća Zakariji Sajmonu«, rekla je Ina.»Može da misli svojom glavom.«»Uzela je ono što si joj dao.«Klimnuo je glavom. »Bilo joj je namenjeno.«Ina ga je zbunjeno pogledala.»Prekucao sam poruku mog oca pre nego što sam doputovao

ovamo i uklonio sam važne delove. Nisam znao šta ću ovde dauradim, ali hteo sam da imam više mogućnosti. Svaki dobar novinarmora da ima više mogućnosti.« Osmehnula se. »Sećam se togpravila. Drago mi je što ga se i ti sećaš.«

»Još nisam mrtav.«Bio je ozbiljan kada je to rekao.»Dakle, šta ćeš stvarno da uradiš?«»Ne ono što sam joj rekao.«

ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Zakarija je gledao dok je ambasadorka izlazila iz vrta Šenbruna.Sumrak se spustio u osam časova, nestalo je sunca, a vazduh jepostao svežiji. Potpuno neočekivan obrt.

Naložiće Roki da proveri tu kantu za smeće.Ali već je znao da je govorila istinu.Nije ga bilo mnogo briga za politiku. Nikada nije video da je išta

dobro proizašlo iz tog zapetljanog procesa. Nije to bilo ništa drugoosim beskrajnih priča koje su vodile do slabljenja i kompromisa, asve je bilo smišljeno da se stekne podrška javnosti za sledećeizbore. On je želeo rezultate, a ne glasove. Delovanje, a ne priču.Promenu, a ne status kvo.

A tajnost je bila njegov saveznik.Ali ne više.Bar je još neko razmišljao na isti način kao on.Telefon mu je zavibrirao u džepu.Pronašao je aparat i na ekranu nije video broj. Ovo je bio Rokin

telefon, pa je pomislio da je najbolje da se javi.»Senjor, ovde Mateo sa Kube.«Bilo mu je poznato to ime.»Ovde je Zakarija, Mateo. Buenos tardes. » Shvatio je da je na

Kubi sredina popodneva. Nije se odavno čuo sa svojim tamošnjimnadzornikom.

»Senjor Sajmon, imamo problem.«Slušao je izveštaj o tome kako su crnac po imenu Beni Rou i

belac po imenu Haliberton došli da pogledaju arhive. Bio jezadovoljan što je kustos sledio uputstva. Trebalo je da ga smestaobaveste o svakome ko se raspitivao o arhivama. Prvo ih jepronašao njegov deda, a njegov otac ih je zaštitio dajući prilogpomoću kog je osnovan lokalni muzej. Bio je to način da se Jevrejisa Kube povežu sa nečim važnim, i to je funkcionisalo.

»Šta da radim? », pitao je Mateo.»Pusti ih da vide ono što žele. Uskoro ću te pozvati.«Ale je izašla iz stambene zgrade i otišla dovoljno daleko da bi

mogla biti sigurna da je sama. Zašto njen otac nije jednostavno

mogao isporučiti sve što je deda ostavio? Nije tražila herojska dela.Nije tražila da se meša. Ovde je u pitanju bilo ispravljanje nepravdekoja se desila hiljadama godina unazad. A ne popravljanjenepopravljivog odnosa. Ili njegovi pokušaji da bar jednom u svomžalosnom životu uradi ispravnu stvar.

Bila je nova u svojoj veri, ali ne i u jevrejskom načinu života.Gledala je kako njeni deda i baka žive na taj način i želela je dapodražava njihovu posvećenost. Ako je uz to mogla pomoći da sepovrati ono što su toliki smatrali svetim tako dugo vremena, onda jošbolje.

Ali pitala se zašto i njen deda nije želeo isto. Zašto je čuvaoblago Hrama kao tajnu? Zašto joj nije rekao za njega? Da li je to bilozbog onih ljudi na koje ju je upozorio Zakarija?

Znala je samo da ne može da izađe na kraj sa svojim ocem.Zato je pronašla mobilni telefon u svom džepu i pozvala prvi broj

sačuvan u njegovoj memoriji.Beniju se u ovoj situaciji ništa nije dopadalo. Naravno, nije

mogao ništa da kaže Halibertonu, pošto bi njegova bojazan dovelado pitanja na koja nije želeo da odgovara. Kustos se vratio poslesvog telefonskog razgovora i osmehnuo se, pa ih poveo do prostorijebez prozora ispunjene drvenim policama i plastičnim kontejnerima,od kojih je svaki bio pun časopisa, poslovnih knjiga i pergamenata.Postojao je neki nejasan poredak u tome, a kontejneri su bilioznačeni po vremenu i mestu. Tri nije bio impresioniran trudomuloženim u očuvanje dokumenata, ali izgledalo je da je uzbuđenzbog sadržaja prostorije.

»Tu su četiri kontejnera puna zapisa iz XVII veka. To je najvišetakvog materijala što sam ikada video na jednom mestu.«

»Budi brz i pregledaj ih.«»Moglo bi da potraje satima.«»Nemamo na raspolaganju sate. Pregledaj ono što možeš.«»Nešto nije u redu, Beni?«»Tako je, Tri. Ovo je Kuba. Zato budi brz.«Tom je sedeo u kuhinji i žvakao parče crnog hleba. Ina je

pripremila kuvani paradajz i beli pirinač koji je sjajno mirisao, ali onnije imao apetita.

»Pisao sam knjige proteklih nekoliko godina«, rekao joj je.»Pisanje za druge. Nešto beletristike, nešto dokumentarne proze.Sve su se odlično prodavale. Neke su bile na prvim mestima listaprodavanosti.«

Odgovarao je na njeno pitanje o tome šta je radio posle onoghaosa.

»Dobar sam u tome, a pisci za koje sam radio želeli su dabudem potpuno nevidljiv. «

Ona je držala u rukama šolju kafe i tanjir sa hranom. »Uvek sibio dobar u onome što si radio.«

Dopadala mu se ova praktična žena. Zato je odlučio da joj kažeistinu.

»Namestili su mi, Ina. Ta priča o izraelskim ekstremistima bila jepodmetnuta. Naveli su me do nje, podvalili mi je, a onda me provalili.Falsifikovali su glavne izvore i većinu informacija. Bili su dobri utome. Nikada ništa nisam posumnjao. Sve je bilo kako treba. Čvrsto.Uopšte nisam shvatio šta se sprema.«

»Ko je to uradio?«»Neka grupa koja se bavi takvim stvarima. Izgleda da sam

izveštavanjem razljutio obe strane na Bliskom istoku. Dakle, bezznanja onih drugih, i jedni i drugi su me sredili.«

»Nema načina da dokažeš šta se desilo?«Odmahnuo je glavom. »Kao što sam rekao, bili su dobri.«»Uvek sam znala da postoji objašnjenje. Tomas Sejgan nije bio

lažov.«Cenio je njenu lojalnost.»Niko nije ostao uz tebe, Tomase?«Pomislio je na Robin Stabs. Ona jeste. Neko vreme.»Dokazi su bili neoborivi i nisam imao drugo objašnjenje osim

da nisam to uradio. Bila je to savršena nameštaljka. Nije se mogaopronaći nijedan propust. Uopšte nisam znao ko mi je to uradio do pregodinu dana.« Ispričao joj je o subotnjem jutru u knjižari Barns iNobl, i to je bilo prvi put da je o tome govorio bilo kome.

»Toliko mi je žao«, ponovo je rekla.»I meni je.«»Tvoja ćerka je problem.«Zakikotao se. »Šta ti daje takav utisak?«

»Ona nema pojma šta radi, ali misli da sve zna.«»Bio sam dosta sličan njoj kada sam imao dvadeset pet godina.

Tada sam već bio oženjen i mislio sam da ne mogu da pogrešim.«»Zašto si je pustio da ode?«»Vratiće se.«Video je ljubopitljiv izraz na Ininom licu, koji se pretvorio u

razumevanje. »Misliš li da ju je poslao Sajmon?«»To je jedino što ima smisla. Razgovarali su u crkvi kao stari

prijatelji. Htela je da ode sa njim, dok je nije ostavio. A pitao se da lije i to bio deo nameštaljke.

»Kada je Ale došla do tebe u katakombama, da li je trčala ilihodala?« »Hodala je. Zašto?«

»Bila je mirna?«Ina klimnu glavom.»Pucali su na nas. Ona je pobegla. Ali onda jednostavno

hodajući mirno prilazi tebi, neznanki, i čeka mene?«Video je da je shvatila šta hoće da kaže.»Dakle, šta ćeš da uradiš?«, upitala ga je.Posegnuo je za još jednim parčetom hleba. »Nemam izbora.«

Zatim je izvukao presavijeni komad papira iz džepa i pružio joj ga.»Ovo je cela poruka koju sam pronašao u grobu.«

Pročitala je.»Pretražio sam po internetu. Taj deo gde kaže: Golem sada

čuva našu tajnu na mestu odavno svetom Jevrejima. I ime. RabinBerlinger. Oni su povezani sa samo jednim mestom na svetu.«

»Pragom. «Bio je impresioniran.»Znam priču o golemu«, rekla je. »Ovde je prilično slavna. Ipak,

nikada nisam čula za Berlingera.«»On je predvodio vernike nekoliko decenija. Možda je poznavao

Avirama i sakija, oca moje majke, Marka Idna Krosa. Berlinger jetakođe još živ.«

»Čudno je kako oca nazivaš samo po imenu.«»Tako razmišljam o njemu. Dalek mi je. Stranac. Sada je sve što

mogu da vidim njegovo raspadnuto lice. Pogrešno sam proceniostarca, Ina. Obojica smo čuvali prokleto previše toga u sebi.«

U prostoriji je vladala tišina. Inino dvoje dece je izašlo, otišli su uposetu komšijama. Već mu je rekla da može prenoćiti ovde, na sofi.Sutra mogu da vrate njegova iznajmljena kola. Bio je previšeiscrpljen da se raspravlja. Oborio ga je efekat vremenske razlike.

»Ova tajna«, rekao je on skoro šapatom. »Vreme je da budeotkrivena.«

»Ako ne ti, onda Sajmon izgleda namerava da to uradi.«»Što je samo razlog više da prvi pronađem to blago Hrama.«Pomislio je na Brajana Džejmisona. »Zašto bi američki

obaveštajci bili zainteresovani za ovo? Rekao je da radi za nešto štose zove Magelanova karta. Možeš li da pronađeš šta je to?«

Klimnula je glavom. »Imam kontakte u američkoj ambasadi.«Bilo mu je drago što ju je pozvao. »U katakombama je bilo telo.

Ali nešto mi govori da je odavno uklonjeno. Ipak, neko bi trebalo dapogleda.«

Opet je potvrdno klimnula.Sedeli su tako nekoliko trenutaka. Gledao ju je kako jede

paradajz i pirinač.»Idem u Prag«, rekao je. »I povešću Ale sa sobom.«»To bi moglo da izazove velike nevolje.«»Verovatno je tako. Ali ona mi je ćerka, Ina, i to je ono što

moram da uradim.«Ina se osmehnula, a zatim pružila ruku i stegnula njegovu.

»Tomase, ti sebe potcenjuješ. Mnogo si bolji otac nego što to i ti itvoja ćerka uopšte shvatate.«

ČETRDESET PETO POGLAVLJEZakarija se zadržao u vrtovima Šenbruna, dok mu je mozak

radio punom parom. Zamišljao je kako je ovo mesto bilo mirno predve stotine godina, kada je Napoleonov jedini sin živeo u palati. Ilicar Franja Josif, koji se ovde mučio da sačuva carstvo u komadupred Prvi svetski rat. Ili 1918, kada je Karl I odustao od prestola iizašao iz palate poslednji put, okončavajući monarhiju.

Ali njega uopšte nije bilo briga za austrijsku istoriju. Za njegovnarod, ova zemlja nije predstavljala ništa osim smetnje. Nikada nijebrinula za Jevreje, progonila ih je i ubijala na desetine hiljada njihkroz istoriju. A iako su Austrijanci počeli da mrze Hitlera, to nije bilozbog toga što je on mrzeo Jevreje. Od sinagoga koje su nacistisravnili sa zemljom retke su bile one koje su obnovljene. Preostao jesamo delić Jevreja koji su nekada ovde živeli. Njegova porodica jeostala i izdržala zla vremena. Zašto, pitao je dok je bio dečak. Zatošto je ovo naš dom.

Telefon mu je zavibrirao u ruci. Ovog puta je na ekranu biopoznat broj. Njegov vlastiti.

Zvala ga je Ale.Javio se. »Nadam se da imaš dobre vesti.«Slušao je dok mu je govorila šta se dogodilo sa njenim ocem.

Tražio je od nje da mu pročita šta joj je pokazao i shvatio da je to biloisto ono što mu je Sejgan već dostavio.

Sada je bio ubeđen.»On čuva istinu za sebe. Nije ti pokazao ništa novo.«»Možda je to sve čega je tamo i bilo?«»Nemoguće. Nepotpuno je.«Ali shvatio je da je Sejgan zaista sumnjao u svoju ćerku.»Ale, on najverovatnije misli kako služiš kao špijun. Ali on je i

dalje tvoj otac. Neće te odbaciti.«»Šta treba da uradim?«Hteo je da je pita za Brajana Džejmisona i onoga o čemu su

razgovarali, ali je ipak razmislio. Ostavi se toga. Umesto toga joj jerekao: »Vrati se. Drži oči i uši otvorene. I sama si rekla - sada su

umešani i Amerikanci. Brajan je bio agent. Ne možemo im dopustitida pronađu ono što tražimo. Ovo je za nas, Ale.«

Nadao se da tišina na drugoj strani žice znači da se ona slažesa njim.

»Pokušaću«, najzad je rekla. »Hoćeš li da znaš gde je on?«»Nema potrebe.« Imao je nešto bolje od adrese. »Ako ti je

telefon uključen, mogu da ga pratim. Ali štedi bateriju. Hoćeš li?«»Naravno. «»Onda se vrati. I neka te sreća prati.«Beni se vratio u prostoriju gde je Haliberton još preturao po

plastičnim kontejnerima, pregledajući pergamente, proučavajući krtestare poslovne knjige, dnevnike, mape i skice.

»Ove materijale treba držati u vakuumiranim omotnicama«,rekao je Haliberton. »Raspadaju se. «

Beni je proverio vrata, pošto ih je ostavio otvorena dovoljno dabi mogao čuti ako se išta bude dešavalo na prednjoj strani zgrade.Posmatrao je sa kraja kratkog hodnika kada je kustos izašao napoljei obavio poziv sa mobilnog telefona. Nije mogao da priđe bliže a dane bude viđen, pa nije čuo ništa od onoga što je rečeno. Ali primetioje da se čovek vratio i zaključao vrata. Pogledao je na svoj sat, kojije pokazivao malo više od četrnaest časova. Nije bilo ni blizuvremena zatvaranja - pa čemu zaključavanje vrata? Pitao se da li jenjegova paranoja opravdana, ali obuzeo ga je loš osećaj čim jesaznao ko upravlja ovim muzejom.

»Pogledaj ovo. «Tri je držao jednu staru knjigu, raspadnutog poveza, čije su

sasušene stranice bile zemljane boje.»Povezana je 1634. godine. Ovo je prikaz života ovde na

ostrvu.« Tri je nežno otvorio knjigu. »Napisana je na kastiljanskom,ali mogu da je čitam.«

Začuo je neki zveket sa prednje strane i prikrao se kroz vrata,pa niz kratki hodnik. Kustos se javio na svoj mobilni telefon i našpanskom rekao osobi sa druge strane da sačeka.

Čovek je izašao napolje i zatvorio vrata.Beni je odlučio da rizikuje gubitak vremena i prišao je prozoru,

prislonivši uho na njega.

Zakarija je govorio kustosu muzeja na Kubi. Pobrinuo se zaBrajana Džejmisona, Toma Sejgana i Ale Beket. Sada će sepobrinuti i za Benija Roua.

»Da li su još tamo?« upitao je.»Gledaju privatnu zbirku. Najviše se zanimaju za ono najstarije

što imamo, iz Kolumbovog vremena. Ali ostali materijali su sklonjeni izaključani, kao što ste naredili. Nisam ih pominjao.«

Kako je Jamajkanac uspeo da pronađe arhiv, on nije znao, aličinjenica da je uspeo samo je činila njegov problem složenijim. Rouje preko telefona rekao da je upoznat sa nekim novim informacijama.Da li je ovo bilo to o čemu je pričao? Ako je tako, ti dokumenti nisuimali vrednost, pošto je porodica Sajmon odavno upravljala njima,smatrajući da su originali bezbedni zahvaljujući kubanskimograničenjima putovanja i previše revnim socijalistima.

Bilo je vreme da okonča ovaj problem.»Hoću da ih zadržiš tu još neko vreme. Budi srdačan. Prijateljski

nastrojen. Nemoj činiti ništa što bi ih uznemirilo. Razumeš?«»Si, senjor Sajmon, mogu to da uradim.«Završio je razgovor i vratio se do kola, gde ga je čekao Roka.

Seo je na suvozačko sedište i pružio mu telefon. »Rou je u arhivu naKubi. Kustos je zvao. Da li još imaš kontakte sa Polisija nasionalrevolusionariom?«

PNR je bila državna policija Kube.Roka klimnu glavom. »Nastavio sam da ih plaćam. Uvek su

govorili da samo tražimo ako nam bilo šta zatreba.«»Traži. Zatim upotrebi GPS i prati moj telefon. Hoću tačno da

znam na kom mestu u ovom gradu se nalazi Ale Beket. Nećupoveriti sve ovo što je na ulogu hirovima neke naivne devojke. «

Beni je čuo ime.Sajmon.Jeza mu se popela uz kičmu.Ovaj čovek nije zvao Havanu da dobije odobrenje. Zvao je da

dobije naredbe. I sam je zapošljavao na stotine ljudi poput ovogposlužitelja. Oči i uši širom Jamajke koje su se brinule da budeobavešten, a novac je bio gorivo koje je održavalo promet na tojsaobraćajnici.

Odmaknuo se od prozora i vratio se do prostorije gde su bilipohranjeni materijali.

»Moramo da idemo«, rekao je Halibertonu.»Jedva da sam zagrebao površinu ove gomile. Treba mi još

vremena.«»Moramo da idemo, Tri.«»Šta se dešava?«»Taj kustos nas je prijavio.«Tri je razrogačio oči. »Kako to znaš?«»Kao što si rekao u avionu, imam iskustva u ovakvim stvarima.

Moramo da idemo. «»Još nekoliko minuta, Beni. Za ime božje, ovo ovde su prave

stvari. Upravo sam pronašao neke napomene o samom Luisu deToresu.«

Primetio je hitnost i shvatio važnost stvari. A takođe se prisetio inečega drugog što je kustos rekao. Ali ostali materijali su sklonjeni izaključani, kao što ste naredili.

Stigli su dovde. Još nekoliko minuta nije moglo da napravi štetu.A opet, moglo je da izazove pravi problem.Tom je sedeo sam u radnoj sobi. Ina je bila u spavaćoj sobi,

razgovarala preko telefona, skupljala informacije, radila ono štonovinari inače rade. Naravno, nije sve što se pronađe bilo tačno iliznačajno - najteži deo posla bilo je kopanje kroz nagomilane podatkeda se dopre do srži. Prošlo je dosta vremena otkad je napisao nekičlanak za novine, ali nije zaboravio kako se to radi. Priča koja ga jetrenutno zaokupljala nije bila neuobičajen slučaj, i njena slojevitost jepostajala sve jasnija. Levit. Ključ. Čovek po imenu Berlinger. Golem.Blago Hrama. Stari Aviram.

I, najproblematičnije od svega, Ale.Čuo je kako se vrata otvaraju i Ina je ušla iz hodnika. Njeni klinci

su izgledali kao dobra deca koja vole i poštuju svoju majku. Zavideojoj je i divio joj se.

»Šta se dogodilo sa tvojim mužem?«, upitao je. »Koliko sesećam, tvoj brak je bio dobar.«

»Tako sam i ja mislila. Ali on je imao druge zamisli. Jednog danaje došao kući i rekao da odlazi. To je bilo pre pet godina. Jedva dasmo ga videli od tada.«

»Ne posećuje decu?«»Nisu mu važna.«Velika greška, pomislio je on.»Kako oni podnose?«»Naizgled im nije važno, ali znam da nije tako. Deci su potrebni

roditelj i.«Zaista jesu.»Otkrila sam«, reče ona, »da je Magelanova karta tajno

odeljenje Ministarstva pravde SAD. Sastoji se od dvanaest agenatakoji obavljaju specijalne zadatke koje im daje ministar pravde ili Belakuća. Predvodi ih žena po imenu Stefani Nel. Takođe sam uspela daotkrijem da je jedan od dvanaest agenata čovek po imenu BrajanDžejmison.«

»Moram da znam zašto ih zanima Zakarija Sajmon.«»Pokušala sam, ali to može biti teško saznati. Uostalom,

Tomase, ti ljudi neće priznati ništa što rade.«»Mogli bi ako saznaju da je njihov agent mrtav.«»To je drugi problem. Nije prijavljeno ništa neobično u okolini

katedrale. Nema policijske aktivnosti. Svakako nije pronađenonikakvo telo.«

Nije bio iznenađen. Baš kao pre osam godina, bio je prepuštensam sebi. »Pronaći ću to blago Hrama.«

»Zašto osećaš tu potrebu? To nije tvoja borba.«»Postala je moja kada sam pročitao onu poruku iz groba.«»Odavno nisi bio u borbi, zar ne?«»Ne«, rekao je šapatom. »Nisam.«»A želiš da budeš.«Zagledao se u njene oči, koje su naizgled razumevale njegov

bol. »Potrebno mi je to.«»To ti neće doneti iskupljenje. Ono što ti se dogodilo neće biti

poništeno.« Možda neće, ali…Začulo se kucanje.Znao je ko se vratio.Ina je otvorila vrata i pozvala Ale da uđe.»Slušaj«, rekla mu je njegova kćer. »Izvini zbog mog ponašanja.

Imala sam nekoliko teških dana. Znam da si ih i ti imao. Ovo je zamene važno. Bilo je važno za dedu. Uradila sam ono što sam mislila

da je najbolje. Razumem zašto si ljut, prihvatam to, ali želim daučestvujem u ovome.«

Lagala je. Ali, nek mu je bog u pomoći, bilo mu je drago što sevratila. Ona je bila sve što mu je ostalo na svetu.

»Sutra idem u Prag«, rekao joj je. »Možeš da pođeš sa mnom.«Polako je klimnula glavom. »Mogu da pođem.«»Jesi li gladna?«, upitala je Ina.»Prijalo bi mi malo hrane.«Dve žene otišle su u kuhinju.Sedeo je sam.Kakva neverovatna zbrka. Trebalo je da je ostavi ovde. Ali

došao je čak ovamo i pobrinuo se da ona bude dobro. Bolje je da jedrži na oku sve dok želi da ostane sa njim.

I oprosti joj što je lagala.Kao što je Ina rekla.To je ono što očevi rade.

ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE

Beni je gledao u svoj sat. Prošlo je skoro pola sata. Dvaput jeproveravao šta kustos radi, a Kubanac je sedeo za svojim stolom,čitajući knjigu. Haliberton je pregledao sve kontejnere označene sanalepnicama XVI i XVII vek, izdvojivši na stranu nekoliko stvari kojesu mu delovale obećavajuće, i sada ih je detaljnije proučavao.Primetio je još dvoja vrata u hodniku - zaključana - i pitao se šta seiza njih čuva.

»Da li si išta pronašao?« upitao je Trija.»Ima poklonjenih tapija i kolonijalnih izveštaja koji su slati u

Španiju. Takođe i nekoliko dnevnika. Sve je to u lošem stanju. Jedvada se može čitati.«

Zaključio je da ne smeta ako kaže jedan deo istine. »Tri, rekaosi da ovim arhivom upravlja Zakarija Sajmon. Poznajem ga. On jerđav baja. Gadan.« Znao je da njegov prijatelj dovoljno govorijamajkanski žargon da razume. Loš čovek. Kriminalac. »Moramo daidemo. «

Izgledalo je da su svuda lažovi. Felipe. Sajmon. Kustos. Rešioje prvi

problem. Drugi je tek trebalo da vidi. Ali za treći je mogao da sepobrine odmah.

Posegnuo je ispod jakne i izvukao pištolj.Tri je bio iznenađen videvši ovo. »Zbog čega nam je to

potrebno?«»Nadam se da nije. Ostani ovde.«Prišunjao se do prednjeg dela kuće. Izložbena prostorija je bila

tiha, a čovekje i dalje čitao svoju knjigu. Gurnuo je ruku u kojoj je držao

pištolj u džeppantalona i nemarno prišao čoveku.»Možete li da nam pomognete?«, upitao je na španskom.Kustos se osmehnuo i ustao sa stolice. Beni ga je pustio da

prođe, a zatim izvukao pištolj i zabio kratku cev čoveku u vrat. Zatimga je uhvatio rukom za grlo i čvrsto stegnuo.

»Ti si lažov«, rekao je na španskom. »Pozvao si Sajmona, a neHavanu. Čuo sam te. Šta ti je rekao?«

Čovek ništa nije rekao, već je samo odmahnuo glavom.Drhtaji su mu potresali telo.Beni ga je jače stegnuo.»Ubiću te. Odmah, na licu mesta. Šta ti je rekao?« Palcem je

nategnuo obarač pištolja.Njegov zarobljenik je jasno čuo taj zvuk.»Rekao mi je samo da vas zadržim ovde. Da vas držim ovde.

Da vidim šta želite. Da vas držim ovde.«»Rekao si da su važne stvari zaključane. Gde?«Napolju je čuo brujanje motora.Ne popuštajući stisak i ne sklanjajući pištolj sa čovekovog vrata,

povukao ga je prema prozorima. Dva belapežoa sa plavim svetlimana krovu, na kojima je pisalo PATRULLA, zaustavili su se na dnuulice.

Pojavili su se pripadnici PNR.Da vas držim ovde.Sada je znao i zašto.Mogli su da umaknu na zadnju stranu, ali šanse da stignu do

rendž rovera i odu ne privukavši pažnju policije bile su male.»Slušaj me, senjor«, rekao je kustosu. Da bi naglasio svoje reći,

jače mu je pritisnuo pištolj na vrat. »Biću odmah ovde, malo niže nizhodnik. Hoću da se oslobodiš policije. Reci im da smo otišli. Zaputilismo se na zapad, izvan grada, u mercedes kabrioletu. Žute boje.Jesi li me čuo?«

Čovek klimnu glavom.»Ako im samo namigneš, ubiću te na licu mesta, a onda i njih.

Ako kažeš samo jednu reč koja nagoveštava nevolju, ubiću te namestu. Komprende?«

Još jedno klimanje glavom.»I treba da znaš ovo. Ako uradiš kako sam ti rekao, ne samo da

ćeš još disati i nećeš imati rupe u telu nego ću ti dati još petstodolara.«

»Si. Si.« Pustio je čoveka i povukao se od prozora, ali ne prenego što je poslednji put osmotrio kako se tri uniformisana policajca

približavaju prednjim vratima. Povukao se u hodnik i oprezno provirioiza ugla.

Kustos se naizgled pribrao. Beni se nadao da će obećanje o jošnovca sprečiti lažljivo kopile da ne uradi nešto glupo. Stvarno jemislio ono što je rekao. Ubiće ih sve, ali bi više voleo da ne mora toda učini. Da bi naglasio ono što je rekao, pokazao je pištoljnervoznom Kubancu kada je pogledao u njegovom pravcu, i naciljaopravo u njega.

Brava na zaključanim prednjim vratima se okrenula.Zatim se čulo kucanje.Kustos je otvorio vrata i ušla su trojica policajaca. Svaki je u

futroli imao pištolj. Zanimljivo, pošto se Beni sećao da je ranije viđaomnoge pripadnike državne policije, ali nijednog sa oružjem. Pitao sekoliko je Sajmon plaćao za ovu posebnu uslugu.

Držao je svoje oružje nagotovs.Opazio je pokret iza sebe i video kako se Tri pojavljuje na

vratima. Brzo mu je pokazao rukom da ostane tu gde je i bude tih.Haliberton je klimnuo glavom i ušao nazad u prostoriju.Slušao je kako su policajci postavljali pitanja o dvojici

muškaraca, jednom crncu i jednom belcu, sa Jamajke, koji su došli uobilazak muzeja. Kustos je rekao da su bili ovde, ali da su iznenadaotišli. Pokušao je da ih zaustavi, ali nisu ga slušali. Odvezli su seizvan gradića i zaputili na zapad u žutom mercedesu, pre nekihdeset minuta.

Dopadao mu se ovaj poslednji deo. Ovo je bio pametan dodatakpriči. Značio je da ih policajci još mogu stići.

Policajci ipak izgleda nisu žurili da odu.Jedan se muvao oko izložbenih vitrina.Beni nije bio siguran da li je njegovo interesovanje iskreno ili

glumljeno. Da li je osetio laž? Druga dvojica su ostali u bliziniprednjih vrata. Kustos je; stajao ćutke, posmatrajući svu trojicu.Jedan policajac se opasno približio hodniku. Beni se povukao,pištolja okrenutog uvis, držeći cev skoro sebi ispod nosa, sa prstomna okidaču. Nije smeo da rizikuje i proviri. Zadržavao je dah, sklopiooči i usredsredio se na zvuk koraka na podu od dasaka dok sepolicajac šetkao po prostoriji.

»Šta je tamo na onu stranu?«, čuo je kako jedan od njih pita.

»Skladišne prostorije. Tamo nema ničega. U ovo godišnje dobaposetioci su retki.«

Prošlo je nekoliko minuta ispunjenih tišinom.Čulo se još koraka prema njemu.A zatim u suprotnom smeru.Ispustio je dah i provirio iza ugla. Sva trojica policajaca bila su

na prednjim vratima. Kustos im se zahvaljivao što su došli, mirnimglasom.

Otišli su.Kustos mu se ponovo pojavio na vidiku i žurno zaključao vrata.

Pogledao je kroz prozor i video trojicu policajaca kako prilaze svojimkolima. Čuo je kako se pale motori i gledao je kako odlaze. Umomentu se bacio na kustosa, oborivši ga na pod i zabivši mu pištolju zbunjeno lice. Čovek mu je uzvraćao pogled širom otvorenih očiju,dok mu se telo ukočilo od straha.

»Koliko dugo Sajmon poseduje ovo mesto?«Nije bilo odgovora.»Koliko dugo?«, povikao je.»Njegova porodica je plaćala za ovo mesto dugo vremena.

Senjor Sajmon je bio naročito velikodušan prema nama.«»Da li ti je rekao da pozoveš policiju?«Čovek je odmahnuo glavom, iako mu je pištolj još bio blizu lica.

»Ne. Ne. Ne. Rekao mi je samo da vas zadržim ovde.«Tri se pojavio iz hodnika. »Beni, bože moj, šta to radiš…«»Ne mešaj se u ovo.« Držao je svoj gnevni pogled usmeren na

Kubanca i nategnuo pištolj.»Beni«:, povikao je Tri. »Da li si poludeo? Nemoj to da radiš.«»Umalo da poginemo zbog ovog štakora.« Mrzeo je pacove

koliko i lažljivce.Njegov pogled govorio je Kubancu da je njegovo vreme isteklo.

»Rekao si Sajmonu da su važne stvari sklonjene i zaključane.Gde?«

»Prva vrata niz hodnik. «Povukao je čoveka da se uspravi na noge i gurnuo ga napred

dok nisu došli do vrata. »Otvori ih. «Kustos je petljao po svojim ključevima u džepu, dok su mu se

ruke tresle. Beni je primetio da se drvena vrata otvaraju ka unutra, a

bilo mu je potrebno pražnjenje, pa je desnom nogom tresnuo u vrata.Još dva udarca i jezičak brave je pukao, šrafovi koji su je držali supopustili, drvena ploča se otvorila sa praskom i iza nje se pokazalajoš jedna prostorija bez prozora.

Na stolu su stajala tri plastična kontejnera.»Pregledaj ovo«, rekao je Halibertonu. »Uzmi šta želiš odatle i iz

one druge prostorije. Idemo.«»Ukrašćemo ove materijale?«»Ne, Tri. Daću im kreditnu karticu da nadoknade štetu. Naravno

da ćemo ih ukrasti! Sada uzmi šta želiš.«Haliberton se progurao u prostoriju.On odvuče kustosa nazad u prednju prostoriju.»Imaš sreće«, rekao je, »pod jedan, što si dobar lažov pošto su

ti oni policajci poverovali i, pod dva, što bi privuklo previše pažnjeako bih te ubio.«

»A pod tri, senjor… «Da li je dobro čuo? Ova budala ga je izazivala?»Ne želiš da me ubiješ pred svojim amigom.«Bio mu je odvratan snishodljiv način na koji je ova oštroumna

primedba izrečena.»Zapravo, moj treći razlog je drugačiji. Želim da kažeš Sajmonu

da ćemo on i ja imati ozbiljan razgovor. Uskoro.«Zatim je udario čoveka drškom pištolja po glavi, onesvestivši ga.

ČETRDESET SEDMO POGLAVLJEBila je to 1580. godina. Da. To je bila tačno ta godina« rekao je

saki.Tom je slušao. Za desetogodišnjaka nije bilo ničeg boljeg od

dobre priče, a nije voleo one koje je pričao njegov deda.»To se dogodilo u Pragu«, rekao je starac. »Rabin Lev bio je

glavni rabin jevrejske četvrti. To je značilo da je on bio glavni. Iznadnjegovih vrata, urezan u kamenu, bio je lav sa vinovom lozom kakobi ukazao na njegovo direktno poreklo od samog kralja Davida.«

»M. I.«, pozvala je njegova baka. »Nemoj puniti dečaku glavupričama.« Sakijevo ime je bilo Mark Idn Kros. Devojačko prezimeTomove prababe bilo je Idn, i njen jedini sin ga je pripojio svomimenu iz poštovanja.

»Tomi voli moje priče«, rekao je njegov deda. »Zar nije tako,momče?« Potvrdno je klimnuo glavom.

»On voli da mu pričam o svetu.«Starac se bližio osamdesetoj godini života i Tom se pitao koliko

će još dugo biti sa njima. U zadnje vreme mu je predstava o smrtipostala veoma jasna, posle smrti njegove dve tetke.

»Sve se to dogodilo u Pragu«, ponovio je saki. »Neki drugifanatični sveštenik zaključio je da mi Jevreji predstavljamo pretnju.Hrišćani su nas se plašili jer su se kraljevi oslanjali na nas. Dakle, dabi uvećali svoju moć, morali su da nas unište. Govorili su da smoubijali hrišćansku decu i upotrebljavali njihovu krv u našimbogosluženjima. Možeš li da zamisliš takve laži? Mi to sadanazivamo krvavom laži. Ali laž je imala učinka. Svakih nekolikogodina okupila bi se hriščanska rulja i poubijala Jevreje. Pogromi,tako su to nazivali, Tomi. Nikada ne zaboravi tu reč. Pogromi. Nacistisu pokrenuli najveći od svih. «

Rekao je sebi da nikada ne zaboravi tu reč.»Rabin Lev je znao da mora zaštiti svoj narod od opasnosti i u

snu je otkrio kako da to uradi. Ata bra golem dewuk hachomerw’tigzar zedim chewel torfe jisrael.«

Znao je pomalo hebrejski i razumeo je nekoliko reči.

»Napravićeš golema od gline, tako da opaka antisemitska ruljabude uništena.« O tome je sanjao. I to je ono što je uradio. Stvorio ježivo telo od gline koristeći vatru, vodu, vazduh i zemlju. Prva trielementa učinila su da ovaj poslednji oživi.«

Da li je to moglo da bude istina? Neverovatno.»Učinio je stvorenje stvarnim umetnuvši shem, mali komad

pergamenta, na kome je napisao božje ime, u usta stvora. Onda jerekao: ’Gospod je napravio čoveka od gline zemaljske i udahnuo mudah života u usta.’ Golem se uspravio na noge. Rabin Lev rekao jegolemu da je njegovo poslanstvo da zaštiti Jevreje od progona. Imeće mu biti Josif i moraće slušati rabinova naređenja bez obzira štaon tražio. «

Tom je slušao dok je njegov deda objašnjavao kako je rabin Levdavao plan svakog petka i on ga je ispunjavao sledeće nedelje,štiteći Jevreje. Jednog petka je zaboravio da mu da naređenja igolem se, nemajući šta da radi, upustio u pustošenje, želeći da uništisve pred sobom. Ljudi su bili prestravljeni sve dok mu rabin Lev nijenaredio da stane. Od toga dana nikada nije zaboravio da mu izdanedeljne naloge. Do 1593. godine pretnja po Jevreje je umanjena.Rabin Lev je zaključio da je vreme da udalji Josifa sa ovog sveta.

»Rekao je golemu da provede noć na tavanu Stare-novesinagoge u Pragu. Posle ponoći, rabin se sa još dvojicom ljudi popeona tavan i ponovio unazad sve ono što je učinio da napravi ovogstvora. Ako su tada stajali na nogama, sada su stajali na glavi. Svereći su izgovorene unazad. Kada je to završeno, golem je ponovobio gomila gline, koja je tu i ostavljena. Od tog dana svima jezabranjeno da se penju na tavan Stare-nove sinagoge. «

Tom je sedeo na sofi u Ininom stanu i razmišljao o sakiju. Voleoje tog blagog čoveka. Kada je pročitao Aviramovu poruku i zapazionapomenu o golemu, odmah se setio tog davnog dana kada je prviput čuo priču.

A to i nije bilo ništa drugo.Priča.Kao odrastao čovek, napisao je pohvalni članak za Los Anđeles

tajms o Pragu i toj legendi. Golemi nisu bili češka izmišljotina. Prviput su pomenuti u starom Egiptu. Kabalistički tekstovi govorili su onjima. Čak je i u Bibliji korišćena ta reč. Uopšte nisu povezivani sa

Pragom do XIX veka. I ništa ni u jednom istorijskom spisu nijepovezivalo velikog rabina Judu Leva ben Bezalela, koji je živeo uXVI veku, sa bilo kakvim golemom. Priča je prvi put ispričana unevažnom turističkom vodiču i ponovo odštampana u popularnojknjizi jevrejskih legendi nazvanoj Sipurim 1858. godine. Posle toga,golem je postao deo češke tradicije. Usledilo je još knjiga i romana ukojima je priča ponavljana, a svako njeno prizivanje činilo ju je jošfantastičnijom.

»Ova knjiga je jedna od mojih omiljenih«, rekao mu je saki. »Toje roman objavljen 1915. godine. Bio sam dečak kada sam dobiojedan primerak. Čuvam ga još od tog vremena. «

Zagledao se u tanku knjigu, odštampanu na stranom jeziku.»Češki«, rekao mu je saki. »Roman se zove Golem i napisao ga

je čovek po imenu Gustav Majrink. U to vreme je bio veliki bestseler.Radi se o magičnom Pragu. Mistične stvari.«

»Znaš da čitaš ovaj jezik?«»Moja majka je bila odande. Naučila me je češki kada sam bio

dete.«Dok je pisao članak, potrudio se da sazna više o Majrinkovom

romanu, koji je sadržao ovu legendu i najzad naveo ljude sa svihstrana sveta da posete Prag. Gvozdena zavesa je decenijamasprečavala takva hodočašća, ali Plišana revolucija ih je ponovoomogućila. Njegov članak u Tajmsu izveštavao je o tome kakostotine hiljada Jevreja svake godine dolaze da istražuju priču.

Golem pomaže očuvanju naše tajne na mestu koje je odavnosveto za Jevreje.

Tako je Aviram napisao. Njegov deda, Aviramov tast, očiglednoje koristio maštu da sakrije činjenice.

Uzeo je iz grobnice ključ sa čudnim oznakama.Šta se njime otvaralo?Ale je spavala u jednoj od spavaćih soba. Inino dvoje dece

smestilo se u drugu. Malo je razgovarao sa ćerkom posle njenogpovratka. Ona je ostala tiha, mirna, potiskujući svoj uobičajeni gnev.Što ga je činilo još sumnjičavijim. U ovom trenutku bio je bar dvakoraka ispred Zakarije Sajmona i nameravao je da tako i ostane.

Bar dok ne reši ovu tajnu.A odlučio je da uradi upravo to.

Sve te priče o Levitima, blagu iz Hrama i velikim tajnamavekovima čuvanim. Ako je bilo nečega da se pronađe, onda je bioprokleto spreman da to i uradi. Istina, neće ispuniti ono što je Aviramželeo, pa šta. Sada je bio zadužen za ovo. Aviram je već umro. Pitaose koliko je njih umrlo pre njega. Nekada je izveštavao oproblemima, otkrivao neprimerene postupke. Obaveštavao ljude oonome što je trebalo da znaju. Čuvanje tajni je bilo suprotno njegovojdužnosti. Sigurno je i Aviram to znao kada je na njega preneo svojudužnost.

Otišao je do Ininog kompjutera. U stanu je bio uveden kablovskibrzi internet - što je, kako je i sam znao, bilo od suštinske važnostiza svakoga ko se bavio novinarstvom. Kada je tek počeo da radi,kibernetički prostor jedva da je i postojao. Sada je bio nezaobilazan.Svakako je pisanje romana bilo lakše pomoću milijardu internetstranica dostupnih za pretraživanje. Uopšte nje morao da izlazi izsvoje kuće. Otkucao je reći STARA-NOVA SINAGOGA u Guglpretraživač i odabrao neke od 2.160.000 ponuđenih rezultata,pregledajući najvažnije delove u nekoliko članaka.

Najstarija građevina u praškoj Jevrejskoj četvrti. Najstarijapostojeća sinagoga u Evropi. Stajala je tamo sedamsto godina,doslovno bez ikakvih oštećenja. Rat je prošao pored nje, a čak je niHitler nije srušio. Kada je tek sagrađena, već je postojala Starasinagoga. Zato je ova nazvana Novom. Zatim je u XVI vekusagrađena još jedna i nazvana Novom sinagogom. Pošto je Starajoš postojala, neko je smislio naziv Stara-nova, i to ime se zadržalo.Ostale dve građevine sravnjene su sa zemljom početkomdvadesetog veka. Ali Stara-nova sinagoga je sačuvana.

Pronašao je sliku njenog eksterijera.Jednostavan ovalni oblik sa krovom na dve vode i gotskim

zabatima, okrenut na istok. Potporni stubovi držali su spoljašnjezidove sa uskim prozorima šiljatih vrhova. Niske dozidane prostorijeokruživale su niži deo građevine sa tri strane. Sinagoga je dovršena1270, ali renovirana je nedavno, 2004. godine.

Pokretima miša odabrao je ostale fotografije snimljene iz drugihuglova, od kojih je jedna prikazivala istočnu stranu zgrade. Tavan jedelovao prostrano, pošto je krov bio visok. Devetnaest gvozdenihšipki u obliku slova U pružalo se sa istočne strane zgrade, tvoreći

lestvice kojim se moglo popeti do vrata tavana. Iz teksta ispod slikesaznao je da su požarne stepenice postavljene 1880. godine, kakobi se obezbedio pristup krovu u hitnim slučajevima, ali prva prečagase nalazila skoro pet metara iznad nivoa tla. Drugi snimak tavanskihvrata napravljen izbliza, sa vrha gvozdenog stepeništa, pokazivao jeDavidovu zvezdu koja je krasila spoljašnju stranu vrata. Primetio jebravu i otvor ključaonice, lučnog oblika na vrhu i ravnog donjeg dela.Ključ iz grobnice ležao je na stolu pored kompjutera.

Podigao ga je.Da li je možda bio odgovarajući za ovu ključaonicu? Moguće.Iako je patio od promene vremenske zone, više nije bio umoran.

Noćas mu san neće doći na oči. Primetio je da je preostalo dvadesetminuta do deset sati.

Ustao je i prišao vratima spavaće sobe u kojoj se Ale odmarala ipokucao. Ni njegova ćerka očigledno nije bila umorna, pošto su sevrata odmah otvorila.

Svetla su još bila upaljena, a ona je bila potpuno obučena.»Idemo«, rekao je on. »U Prag. «

ČETRDESET OSMO POGLAVLJEBeni je uzdahnuo s olakšanjem kada je avion uzleteo sa

međunarodnog aerodroma u Santjago de Kubi. Brinuo je da ćekustos, kada se osvesti, pozvati policiju, pogotovo zato što mu nijeostavio dodatnih petsto dolara. Uopšte nije pominjao da sudoputovali avionom, ali ipak je postojala mogućnost da se naaerodrom motri. Ipak, policajaca nije bilo nigde na vidiku kada su sevratili do aerodroma, i otišli su bez ometanja.

Tri je čvrsto stezao dva plastična kontejnera sa dokumentima,ponešto iz obe prostorije, koje su poneli sa sobom. Jedine posledicekrađe snosiće Sajmon, a on je i želeo da bude tako.

Dugovao im je.»Beni«, rekao je Tri. »Hoćeš li mi reći šta se tamo dogodilo?

Izgledao si kao da ćeš ubiti tog momka.«Bila mu je potrebna pomoć prijatelja, pa je odlučio da kaže:

»Sajmon i ja smo sarađivali na pronalaženju rudnika. «»Što mi nikada nisi pomenuo.«»Zašto bih pominjao?« A video je da njegov prijatelj shvata kako

postoji linija koju ne treba prelaziti. Ali je dodao: »Recimo samo dasam naučio kako on nije neko sa kim želiš da sarađuješ.«

»Oni policajci su došli zbog nas?«Klimnuo je glavom. »Sajmon ih je poslao. Došli su na poziv

kustosa. Sajmon nije hteo da napustimo Kubu živi.«Ozbiljnost situacije - blizina smrti - kao da je pogodila

Halibertona. Nije bilo vremena za objašnjavanje dok nisu uzleteli.Uzeli su šta su mogli i požurili nazad na aerodrom, sve vremegledajući u retrovizore kola.

»Zašto bi nas Sajmon ubio?«»Hteo je rudnik za sebe. Nije hteo da znam ono što on zna.«Tri je prelistavao jednu knjigu sve vreme otkad su seli u avion.

Izgledalo je da jedva čeka da je pregleda.»Šta je to? », upita Beni.»Neka vrsta dnevnika. Pripovedačkog.«

Tri mu je pokazao stranice. Rukopis je bio zvaničan, slovaispisana gustim crnim mastilom, sa marginama na levoj i desnojstrani. Svaka stranica je sadržala nekih dvanaest do petnaestredova.

»U odličnom je stanju, s obzirom na to kako je čuvan«, rekao jeTri. »A pisano je na kastiljanskom.«

»Da li je to važno?«»Moglo bi da bude. «On je hteo da zna samo jedno. »Jesmo li dobili ono zbog čega

smo došli?« Ali Tri je čitao.Odlučio je da ga ostavi na miru. Avion se još uspinjao, uputivši

se na jug prema Montego Beju, napuštajući Kubu. Sajmonovdomašaj bio je daleko veći nego što je zamišljao, a njegovozanimanje za izgubljeni rudnik veće nego što je to pokazivao.

»Beni«, rekao je Tri. »Slušaj ovo.«Pronašli smo značenje naše misije u svetoj reči. Brojevi jasno

pokazuju »i sa sobom povedi i brata svog, iz plemena Levijevog, izplemena oca svoga, koji može da ti se pridruži i služi ti dok ti sasinovima svojim budeš stajao ispred zavetnog šatora. Oni će pazitina tebe i na ceo šator. Pridružiće ti se i paziti na šator za okupljanje itokom cele službe u šatoru, i niko izvana neće ti prići. A ti ćeš pazitina svetilište i oltar, tako da se više nikada božanski gnev ne sruči nanarod Izraela. I vidi, poveo sam tvoju braću Levite među narodomIzraela. Oni su poklon za tebe, ustupljen Gospodu, da obavljajuslužbu u šatoru za okupljanje.«

Knjiga proroka Jeremije kazuje još više. »Kao što se ne možeizbrojiti vojska nebeska ni izmeriti pesak morski, tako ću umnožitiseme Davida sluge svojega i Levita sluga svojih.«

Tri podiže pogled sa knjige. »Ova knjiga je uzeta iz zaključaneprostorije. Napisao je čovek po imenu Josif ben ha Levi Haivri - Josif,sin Levija Hebreja. Na početku to sam kaže. Takođe kaže da mu jehrišćansko ime Luis de Tores, koje je bio prisiljen da uzme, ali kojesada odbacuje.«

»Zašto je to značajno?«»Ima još.«Iako nismo rođeni od loze Levijeve, Bog je čuo naše molbe i

izabrao nas. Bog je blagi velikodušan. Bog je milosrdan. Bog štiti

obične ljude.Ja sam rođen u siromaštvu, a On me spasao. Duša mi je

spokojna, jer je Bog bio dobar prema meni. Izbavio me od smrti,obrisao suze iz mojih očiju, pazio da se moje noge ne spotaknu.Uzdam se u Boga. Iz velike muke progovaram i odlučno kažem: »Sviljudi su lažljivi.« Kako mogu da uzvratim Bogu za sva dobra koja mije dao? Daću svoje zavete pred Njegovim ljudima, usred Jerusalima.Obaviću dužnost koja mi je poverena. Malahija je rekao o Levitu:»Zakon istiniti beše u ustima njegovim, i bezakonje se ne nađe nausnama njegovim; u miru i pravo ide sa mnom i mnoge odvrati odbezakonja.« O, Izraele, veruj u Boga. On je pomoć i zaštita. Onimakoji su preuzeli ovu veliku dužnost, ti ćeš biti Levit, pravi kao i onajkoji je takvim rođen, pošto tvoj zadatak od Boga dolazi. Levite, veruju Boga. On je tvoja pomoć i zaštita.

Tri se nagnuo i pokazao mu stranicu knjige, ali Beni je većprimetio redak koji je bio značajan.

Onima koji su preuzeli ovu veliku dužnost, ti ćeš biti Levit.»De Tores je ovo napisao za one koji će doći posle njega.

Uputstva šta da rade i zašto. Kolumbo je rekao njemu, a on sada togovori svom nasledniku. «

Veliki admiral okeana, čovek lažno zvan Kristobal Kolon, alirođen kao Kristoval Arnoldo de Isasi, nikada nije zaboravio odakle jedošao.

Bio je krajnje mudar čovek koji je prihvatao svoju dužnost.Poveo je svoje ljude na veliko putovanje i uz Božju pomoć uspeo je uonome u čemu su svi drugi verovali da će omanuti. Rekao mi je prenego što smo isplovili da moramo ispuniti svoju misiju. Tada nisamshvatio važnost onoga o čemu je govorio, ali sada shvatam.Bludnica crkva i njena inkvizicija odlučili su da pogube sve one kojinisu služili Bogu u skladu sa njihovim naredbama. Govorili su oBogu, ali ništa nisu znali o njegovoj suštini. Podsticali su na ljubav ioproštaj, a ipak su širili samo bol i bedu. Mnogi su dosta propatili odnjihovih ruku. Neki su bili prisiljeni da se odreknu svoje vere, drugi supobegli. Neki treći ubijem su u ime lažne vere. Neka mi Bog oprosti,ja sam bio prisiljen da se preobratim, ali nikada se nisam potčinio usvome srcu. Sada, ovde, u ovoj novoj zemlji, daleko od svega što jezlo u delima ljudskim, živim u miru. Za mene dolazi vreme koje neće

biti ni dan ni noć. Bog će najaviti to vreme, jer dan je Njegov kao inoć. On je postavio čuvara da pazi na svoj narod celi dan i noć.Admiral mi je naložio da se zakunem kako će nas Levit koji dođeposle našeg vremena jednog dana prosvetliti kada se tama pretvoriu svetlost. On je mene odabrao kao prvog, a ja ću odabrati sledećeg.Zajedno ćemo izvršiti našu dužnost. Božje veliko blago je skriveno isada je sigurno od svih onih koji mu nanose štetu. Blagosloven je Onkoji je održao obećanje prema Izraelu. Pošto je Presveti, neka jeblagosloven, sračunao da kraj bude onakav kakav je obećaoAvramu, našem praocu. Kao što je rečeno: »I reče on Avramu,’Dobro znaj da će tvoji potomci biti stranci u zemlji koja nije njihova, ida će biti porobljeni i zlostavljani, ali ja ću sprovesti presudu nadnarodom kome budu služili i na kraju će otići slobodni sa velikimbogatstvom. To je obećanje koje će biti ispunjeno. To je obećanjekoje ćemo mi održati. Pošto se nije samo jedna ličnost podigla danas uništi, nego će u svakom naraštaju ljudi ustajati protiv nas danas unište. A Presveti, neka je blagosloven, spasava nas iz njihovihruku.

Beni se prisetio šta mu je Sajmon rekao o Kolumbu. Da jeadmiral prešao u hrišćanstvo pod pretnjom sile, ali je u srcu ostaoJevrejin. Znao je i njegovo pravo ime.

Kristoval Arnoldo de Isasi.Naravno da je to znao.Ovi dokumenti bili su pod njegovom kontrolom.»Ima još mnogo toga ovde, Beni. Treba mi vremena da

pregledam.«»Počni da čitaš«, rekao je. »Hoću da znam svaku pojedinost.«

ČETRDESET DEVETO POGLAVLJETom i Ale su žurno prošli pored ogromnog astronomskog

časovnika koji je krasio staru prašku gradsku skupštinu. Njegovepozlaćene kazaljke i brojčanici pokazivali su vreme, datum, znakeZodijaka i položaj Sunca, Meseca i planeta u zbunjujućemrasporedu. Najviše što je mogao da kaže je da je oko četiri časaujutro, u petak 8. marta.

Još jedan dan je prošao, a on je i dalje bio živ.Prva polovina puta iz Beča na sever tekla je po drumu sa dve

trake kroz guste češke šume, kraj niza mirnih sela, do znaka zaizlazak na autoput, na kome je saobraćaj bio redak čak i za to dobanoći. Stari gradski trg bio je pust. Prisetio se prethodnih poseta, kadaje na ovom mestu pločnik obično pucao od težine mnoštva ljudi. Idalje se isticao kip Jana Husa, velikog verskog reformatora koji jespaljen na lomači pre petsto godina. Tinska crkva još je dominiralajednom stranom trga, sa šiljatim tornjevima blizancima osvetljenim unoći. Prohladan vazduh zadržavao je u sebi poslednji trag zimskeoštrine i bilo mu je drago što je poneojaknu.

Niz živopisnih građevina okruživao je popločani trg, a njihoviprozori bili su mračni i vrata zatvorena. Arhitektura i fasade zgradabili su raznoliki -renesansa, barok, rokoko, art nuvo. Znao je kako jePrag izbegao razaranje tokom Drugog svetskog rata, kada je šefadržave Hitler pozvao u Berlin i rekao mu da će dokument u kom sezahtevalo da češki narod potpadne pod zaštitu Rajha biti potpisan iliće bombarderi pretvoriti sve gradove u zemlji u pepeo. PredsednikEmil Haha,5 star i bolestan, onesvestio se suočen sa tom pretnjom.Kada je došao sebi, potpisao je dokument i Prag je okupiran bezotpora.

Ali zemlja je platila užasnu cenu, pogotovo Jevreji u njoj.Devedeset posto ih je ubijeno.Posle rata kontrolu nad zemljom preuzeo je Staljin i grad je

decenijama tavorio iza gvozdene zavese.Ali stari grad je sačuvan.

Ale nije mnogo govorila za vreme četvoročasovne vožnje. Nijeni on. Oboje su izgledali zadovoljni time da prosto budu tu, a dosadnijedno nije bilo spremno da popusti ni za pedalj. Pre odlaska izBeča on je odštampao mapu starog grada Praga, uključujući iobližnju jevrejsku četvrt, obeleživši glavne tačke na njoj.

Legenda je tvrdila da su Jevreji prvi put ovde došli posleuništenja njihovog Drugog hrama u prvom veku nove ere. Istorijabeleži deseti vek kao početak njihovog naseljavanja. Jevreji su zvaliPrag ir vaem b’Yisrael. Grad i majka Izraela. Najbliže Jerusalimukoliko se uopšte moglo biti. Drugi mit tvrdio je da su anđeli donelikamenje za gradnju sinagoge iz uništenog Hrama, na pozajmicu dokse sledeći Hram ne uzdigne sa brda. Do XIII veka Jevreji su osnovalisopstveni grad i bilo im je zabranjeno da idu bilo kuda drugo,kretanje im je bilo ograničeno, a poslovanje osujećeno. Najzad su sepreselili sa jedne strane reke Vltave na drugu, u enklavu koja segraničila sa starim gradom, i koja je pripojena gradu 1851. godine ipreimenovana u Josefov, postajući peta četvrt Praga. Nije bilaprostrana. Samo 85.000 kvadratnih metara. Lavirint ulica, dvorišta,kuća i prolaza u kom je, na vrhuncu njegovog razvoja, živelo skorodve hiljade ljudi.

I ta četvrt je cvetala.Uspostavila je sopstvene škole, osnovala upravu, stvorila svoju

kulturu. Svoj identitet.Četvrt je počela da se osipa 1848. godine, kada su Jevrejima

data ista prava kao i ostalim građanima Češke, uključujući imogućnost da žive gde god požele.

Bogati su ubrzo otišli a siromašni se doselili, pretvarajući četvrtu geto. Krajem XIX veka socijalni, sanitarni i higijenski kolaps doveoje do potrebe za ponovnim urbanističkim planiranjem. Dvadesetihgodina XX veka art nuvo fasade i blokovi stambenih višespratnicazamenili su niske zgrade -prizemne spratove zauzimale su radnje, astanovi su bili na gornjim. Niski pregradni zid sa kapijama je srušen,a ulice su sada nesmetano povezivale četvrt sa ostatkom grada.Tamo gde su se sinagoge nekada izdizale iznad svega ostalog, sadase nisu videle između drugih krovova.

Tom se prisetio članka koji je napisao, o tome kako je tužno bilošetati kroz to mesto. Preostalo je samo šest sinagoga i gradska

skupština, a sve je to sada bilo više turistička atrakcija nego mestoza bogosluženje.

I groblje.To je bilo ono čega se najviše sećao.Možda najtužnije mesto na kome je ikada bio.U Ininom stanu Ale je govorila o svojoj novoj veri i dužnosti

prema njoj. Pitao se da li je imala ikakve predstave koliko su Jevrejipropatili. Odavde, iz Praga, isterani su dvaput u istoriji. Pogromi - tureč mu je saki usadio u pamćenje - bili su češći. U članak koji jenapisao uključio je ono što se dogodilo na Uskrs 1389, kada jejevrejska omladina navodno bacala kamenje na sveštenika koji jenosio pričešće umirućem čoveku. Hrišćani su bili razjareni, a njihovumržnju su podstakli fanatični sveštenici. Pobijeno je tri hiljadejevrejskih muškaraca, žena i dece. Drugi su počinili samoubistvo, dabi izbegli zverstva koja su ih čekala. Njihova četvrt je opljačkana ispaljena. Čak ni sinagoga nije bile pošteđena, pošto su napadačiupali unutra i poklali ljude koji su se krili na svom najsvetijem mestu.Stolećima posle, njihova krv ostavljena je na zidovima kao podsetnikna to.

U Staroj-novoj sinagogi.U čiju je spoljašnjost sada gledao.Izgledalo je da je namerno bila zidana u skromnom maniru,

kako bi se vernicima omogućilo da usredsrede na Boga bezskretanja pažnje. Njena zapadna i istočna fasada gledale su nameđusobno različite ulice, a istočna je izlazila na noviji bulevar sa trisaobraćajne trake, pun pomodnih radnji. Sinagoga je bila podignutana tlu dva metra nižem od novog bulevara, na nivou ulice od pre 700godina. Svetiljke su obasjavale njene zidove, dajući grubom kamenusablasnu zelenkastu nijansu. Prišli su joj sa istoka, podalje odglavnih vrata, odakle su se mogle videti stepenice do tavanskogprostora. Prebrajao je osamnaest gvozdenih prečaga koje su vodiledo lučnih vrata sa Davidovom zvezdom. Desnom rukom je opipaoključ u džepu. Još ovo nije pomenuo Ale.

»Moram da se popnem gore«, rekao je.»Nemaš zaklon. Ako neko bude vozio ovom ulicom, videće te. «Bio je svestan toga. »Ipak moram to da uradim. «»Zašto? Šta je tamo gore?«

»Nisi baš toliko upućena u svoju novu veru, zar ne? Ovo jeposvećeno tle. Najstarija postojeća sinagoga u Evropi. Jevreji su seovde vekovima molili.«

»Ali šta je gore na tavanu?«»Ne znam. Moram se popeti da vidim.«Došli su sa trga u starom gradu dovde ne videvši nikoga. Ali u

četiri sata ujutro to nije bilo iznenađujuće. Takođe nisu prolazilanikakva kola, a u hladnom vazduhu nije bilo zvukova, što je biločudno za grad sa više od milion stanovnika. Kao na fotografiji koju jeranije pregledao na internetu, prva gvozdena prečaga izbijala je izzida na pet metara iznad tla. Jedan od potpornih stubova koji supodržavali spoljašnji zid uzdizao se pored prečaga. Dozidanaprostorija uz donji sprat sinagoge bila je isturena i pokrivenapločama.

Išao je niz trotoar, šest metara izdignutiji od temelja sinagoge, ipopeo se na krov dozidane prostorije. Glinene pločice bile su klizaveod vlage i pažljivo je napredovao ka potpornom stubu. Prebacio jedesnu ruku preko isturenog zida i ostao da visi u vazduhu, posežućilevom rukom za gvozdenom prečagom na nekih dvadeset petcentimetara izvan njegovog domašaja.

Shvatio je šta mora da uradi.Prikupio je hrabrost, duboko udahnuo i ponadao se najboljem

ishodu. Pad sa visine od pet metara na hladni kamen imao biposledica. Zanjihao se i otpustio, mašući nogama u vazduhu u letuprema prečazi. Jednom rukom dograbio je vlažno gvožđe, a onda idrugom, pa je poleteo ka zidu sinagoge, nogama ublaživši udar.

Čvrsto se držao.Posegnuo je za sledećom prečagom i povukao se naviše. Posle

još jedne prečage uspeo je da spusti nogu na onu najnižu.Okrenuo se. Ale ga je posmatrala sa trotoara, povukavši se u

senku izvan domašaja svetlosti najbliže ulične svetiljke.Penjao se.Prečagu po prečagu.Svaka je bila uska, oko četrdeset centimetara, pa je morao

čvrsto da stupa i bude obazriv na klizavom metalu. Rekao je sebi dase očajnički čvrsto drži za prečagu iznad sebe. Gledao je naviše, dok

je nesigurno napredovao uz improvizovane merdevine, pokušavajućida zamisli ko je mogla biti poslednja osoba koja se ovuda popela.

Osvrnuo se i nije video ništa iza sebe. Odlično. Bio je potpunoizložen pogledu. Nadao se da će ključ u njegovom džepu otvoritivrata na vrhu i da će ući unutra, izvan domašaja pogleda, pre negošto se bilo ko pojavi.

»Golem sada čuva našu tajnu na mestu odavno svetomJevrejima.«

Ako je sve bilo istina, onda je stvorenje poslednji put viđeno natavanu iznad njega. Shvatao je da je to bila legenda, ali njegov dedaje očigledno iskoristio priču da sakrije nešto važno.

Napipao je poslednju prečagu.Visio je u vazduhu na visini od dvanaest metara. Poginuo bi ako

bi pao odavde. Držao se levom rukom, čvrsto upirući stopalimaoslonac ispod sebe, i desnom pronašao ključ. Izgledalo je da bravaodgovara ključu.

Ugurao je kraj sa kvakom.Ali se ništa nije pomerilo.Obrnuo je jače. Desno i levo.I dalje je bilo zaključano.Pomerio je ključ unutar otvora.Bez uspeha.»Ti. Tamo gore.«Muški glas odozdo.Pogledao je naniže.Dvojica mladih ljudi na popločanom tlu ispod merdevina.Obojica su imali pištolje u futrolama prebačenim preko ramena.Ale je videla dvojicu ljudi kako se približavaju uskim popločanim

prolazom koji je razdvajao samotnu sinagogu od bloka zgrada.Uličica je spajala aveniju punu radnji na kojoj je stajala sa drugomulicom koja je vodila dublje u jevrejsku četvrt. Gledala je kako senjen otac penje uz gvozdene prečage, povremeno skrećući pogledka prolazu, motreći na eventualne prolaznike. Pažnju joj je privukaopokret kada su se na daljem kraju prolaza pojavile dve senke ikrenule ka njoj.

Povukla se u mračni ulaz jedne zatvorene radnje i gledala kakonjen otac poseže u džep i vadi nešto što je izgledalo kao ključ.

Ubacio ga je u bravu tavanskih vrata i uzalud pokušao da ih otvori.Dve senke pretvorile su se u mladiće koji su stali u podnožjemerdevina, zagledavši se uvis. Nije delovalo kao da su policajci, iobojica su nosili farmerke i tamne jakne. Obojica naoružani. Jedanod njih je povikao: »Ti. Tamo gore.«

Njen otac se okrenuo.»Silazi«, naredio je mladić. »Pre nego što se povrediš.«Njen otac se nije pomerio. Ali nije mogao nikuda da ode. Krov

katedrale je bio strm i bilo se nemoguće uspeti uz njega, a tavanskavrata se očigledno nisu mogla otvoriti.

Jedino što je mogao bilo je da siđe dole.Što je i uradio.Stigao je do donje prečage.Mladići su stajali ispod njega.»Opusti se sa poslednje prečage i skoči. Mi ćemo te uhvatiti.«Uradio je kako mu je rečeno i pao na pločnik, a oni su mu

ublažili pad uhvativši ga. Zatim je jedan od ljudi nogom udario njenogoca preko nogu i oborio ga. Drugi ga je pritisnuo na pločnik, zavrćućimu ruku iza leđa i čvrsto ga pritiskajući kolenom između lopatica.

»Budi miran«, začulo se naređenje.Morala je da ode odavde. Nisu je primetili. Mogla je da se

iskrade i posluži se izlozima radnji i uvučenim vratnicama kaozaklonom. Kola su bila parkirana na daljoj strani trga, a njen otac jeodneo ključeve sa sobom. Ali svugde je bilo bolje nego ovde.

Počela je da se oprezno povlači unazad, ne skrećući pogled saljudi na deset metara ispred i dva metra ispod nje. Ugao pod kojimsu stajale zgrade uskoro će je zakloniti od njihovog pogleda.

Naletela je na nešto.Uplašeno se trgnula i okrenula.Još jedan mladić stajao je na metar od nje.I on je u futroli o ramenu imao pištolj.

PEDESETO POGLAVLJEZakarija je stajao na trideset metara od mesta na kom su Toma

Sejgana i Ale Beket zaskočila trojica ljudi. Znao je ko su ti ljudi. Nisubili policajci, nego privatna patrola koju je ovdašnja jevrejskazajednica zapošljavala da obavlja nadzor. A znao je i zašto.Fanatizam nije iščileo.

Samo je nekih 1.500 Jevreja još radilo u Pragu, što je biložalosno za mesto koje je nekada bilo epicentar evropskog jevrejstva.Kraljevi i carevi su im nanosili štetu, sporo i postojano, ali dotukli suih nacisti. Skoro 100.000 Jevreja je istrebljeno. Sve što je preostalood nekada prosperitetne verske zajednice praktično je nestalo.Poznavao je neke od mesnih vođa i izazove sa kojim su sesuočavali. Skoro svake nedelje pojavljivao se neki problem, lako jekameni zid okruživao staro groblje, to nije sprečavalo vandale da nebacaju mrtve životinje preko njega. Na zidu su se redovno pojavljivaligrafiti. Policija je preduzimala malo toga kako bi ovo sprečila ilipočinitelje izvela na sud. Zato je zajednica taj zadatak preuzela nasebe. Jedna od njegovih fondacija, usmerena na očuvanjehebrejskih spomenika širom sveta, prilagala je novac za kupovinukamera i plaćanje ljudi.

Roka je pratio telefon koji je dao Ale do jedne bečke stambenečetvrti. Tamo je postavio čoveka koji je izvestio da su ona i njen otacnaglo otišli iz stana i zaputili se na automobilski parking nedaleko odKatedrale Svetog Stefana. On je te noći boravio u gradu i uspeo jebrzo da pronađe isti autoput na sever kojim su krenuli Sejgan injegova ćerka, dok ih je njegov čovek pratio i telefonski izveštavao onjihovom kretanju. Najzad ih je stigao i završili su ovde, u Pragu,pored Stare-nove sinagoge. Znao je da je zgrada poddvadesetčetvoročasovnim video-nadzorom. Zato građanskoj patrolinije trebalo mnogo vremena da se pojavi.

On i Roka stajali su skriveni na ulazu jedne od prestižnihprodavnica duž Pariške ulice. U ovoj se prodavao skupi porcelan.Čitavo mesto je predstavljalo uvredu za njegovo nasleđe. Nekada seovaj bulevar nalazio unutar četvrti, a zgrade sa obe njegove strane

vekovima su bile domovi Jevrejima, i sve su uništene početkom XXveka. Sada je ovo bila najekskluzivnija ulica u Pragu, sedišteKartijea, Prade, Luj Vitona i svih drugih modnih marki. Više je ličilona Pariz nego na Češku. Bogato ukrašeni izlozi radnji pružali su seduž trotoara sa obe strane bulevara. Balkoni, zabati, kule i tornjeviuzdizali su se uvis. Istočna fasada Stare-nove sinagoge okrenutaPariškoj ulici bila je potpuno vidljiva. Tom Sejgan je preuzeo glupavrizik penjući se na njen tavan.

Ali ni Ale nije pobegla.Gledao je kako je vode niz kratke stepenice do mesta gde su

držali njenogoca.Prag je nezvanično bio podeljen na delove formirane prema

istaknutim spomenicima, dok je Vltava prosecala centar. Istočno senalazio Ziškov, stara četvrt sa malo posetilaca i retkim turističkimatrakcijama. Na zapadu je bio Praški zamak i predgrađa u kojim suživeli mnogi meštani. Na sever se pružalo još naselja i zoološki vrt.Na jugu se nalazio slavni praški hipodrom, na koji je nekoliko putaodlazio. Stari grad, u samom gradskom središtu, bio je upečatljiv i unjemu se nalazila i nekada prosperitetna jevrejska četvrt. ObližnjiNovi grad, sa prometnim poslovnim centrom i kancelarijskimzgradama, bio je mesto sa kog su studenti zahtevali slobodne izborei pokrenuli ono što je postalo poznato kao Plišana revolucija.

Slojevito organizovana vlast uređivala je sve oblasti života.Gradonačelnik i gradska skupština bili su odgovorni za javne službeu čitavom gradu, ali deset administrativnih opština upravljalo jestvarima na lokalnom nivou. Jedna od tih deset opština nadgledalaje i ulice nekadašnje jevrejske četvrti.

A on je poznavao načelnika te opštine.»Hoćete da ih pratim?« upitao je Roka. »Da vidim gde idu.«»Ne. Oko sinagoge su svuda kamere. Primetiće te. Imam bolju

ideju.«Beni je bio umoran. Bio je to dugačak dan. On i Haliberton

sleteli su u Montego Bej oko šest sati po podne, a vožnja nazad najugozapad potrajala je dva sata. Tri je živeo severno od Kingstona, uAjriš Taunu, nazvanom po bačvarima koji su ovde došli u XIX veku i

izrađivali drvenu burad za prevoz kafe. Benijevo imanje bilo je daljena sever u planini, udaljeno od zvukova i prizora iz Kingstona.

Starinski sat sa klatnom u foajeu kuće izbio je pola jedanaest.Sedeo je u radnoj sobi, uz vrata verande otvorena prema svežemvečernjem vazduhu. Blaga klima bila je jedna od čudesnih stvari uvezi sa planinama, pošto su se vrućina i vlažnost uglavnomzadržavali na manjim visinama. Vratio se nazad na vreme da večerasa svojom majkom. Večernji obrok bio je nešto čemu se uvekradovala, a njega je majčino zadovoljstvo činilo srećnim. Sedeo je utami i žvakao jamajkanski keks bula koji je pripremio njegov kuvar.Voleo je te ravne, okrugle kekse, zaslađene melasom i đumbirom.Kada je bio dete, prodavali su svuda. Sada već i ne toliko.

Za vreme večere misli su mu ostale usredsređene na Kubu iono što su tamo pronašli.

Zato je upitao svoju majku:»Pričaj mi o Marti Bre.«»Nismo pričali o njoj još otkada si bio dečak.«»Voleo bih ponovo da čujem tu priču.«Slušao je dok mu je pričala o tainoskoj veštici koja je nekada

živela na obalama reke Matibereon. Španski lovci na blago su jezarobili, misleći da ona zna gde su domoroci sakrili svoje zlato.

»Pošto je ostrvo tako veliko, prljavi Spanci nisu mogli da zamisleda negde u blizini nema zlata«, rekla je njegova majka.

Zato su mučili vešticu dok nije popustila i odvela ih na tajnomesto. U pećinu pored reke.

»Da li je na tom mestu postojala gvozdena kapija?« upitao je,prisećajući se šta mu je rekao Frenk Klark.

Njegova majka je odmahnula glavom. »Nikada pre nisam čulada se to pominje u vezi s Martom Bre. Ona nije imala potrebe zatakvim stvarima. Jedino što je uradila bilo je da nestane kada je ušlau pećinu i to je prestravilo one Spance. Počeli su da se povlače, dabeže, ali svi su se utopili. Marta Bre je promenila tok reke i poplavilapećinu, zapečativši je zauvek. Ta reka još nosi njeno ime i još teče upravcu u kom je ona usmerila.

Ali on je znao da je reka Marte Bre daleko od doline koju jepronašao Tri Haliberton, i bila je više u vezi sa Marunima iz oblasti

Kokpit sa zapadne Jamajke nego sa Marunima sa strane okrenutevetru, ovde na istoku.

Ali, i istočni Maruni imali su svoje legende.»Zlatni sto«, rekao je on majci. »Odakle je on došao?«»Baš si raspoložen večeras. Mnogo priče o legendama. Uhvatile

te avetinje?«Osmehnuo se. »Moglo bi da se kaže.«Uprla je svojim smežuranim prstom u njega. »Oni su stvarni,

Beni. Avetinje su svuda oko nas. One čuvaju zlatni sto.«Još jedna priča iz njegovog detinjstva. Sto napravljen od zlata,

viđan s vremena na vreme na dnu nekih jezera i reka, kako blista nasvetlosti.

»To bi bilo loše, Beni. Svako ko je krenuo u potragu za timstolom brzo je skončao. «

»Da li priča potiče od Maruna? Ili Tainosa?«»Nisam sigurna. To je samo legenda, Beni. Mnogi ljudi tvrde da

su videli zlatni sto pod vodom. Zapravo, previše njih.«Dovršio je svoj keks i uzeo drugi.Jak vetar tresao je drveće koje se videlo sa verande.Više je saznao o Kolumbovom izgubljenom rudniku za ova dva

dana nego za protekle dve godine.I o Zakariji Sajmonu.Nadao se da je kustos preneo njegovu poruku. Bilo mu je dosta

laži. Pitao se šta se dogodilo u Beču. Brajan Džejmison mu seuopšte nije javio. Ali nije ga bilo briga. Amerikanci su bili samognjavaža. Možda ih se najzad otarasio.

Pojeo je keks, osluškujući tamu, i nadao se da će avetinje doći.Imao je pitanja i za njih.

Zvuk.Sa verande.Na vratima se pojavila senka, ocrtana na pozadini noćnog neba.To je i očekivao.»I bilo je vreme da dođeš ovamo.«

PEDESET PRVO POGLAVLJEToma su poveli preko puste ulice iza Stare-nove sinagoge. Uska

putanja bila je oivičena zatvorenim tezgama uličnih prodavača sajedne strane i mračnim izlozima radnji sa druge. Na jednoj strani,kameni zid visok tri metra izdizao se iza tezgi i drveća. Prisetio seovdašnje geografije i shvatio da je na njegovoj levoj strani biopočetak starog groblja koje se pružalo pravo napred. Trista pedesetgodina Jevreji su sahranjivani ovde, na tih nekoliko jutara zemlje.Rešenje pomoću kog je moglo da se iskopa još grobova bilo je da sedonese još zemlje i podigne nivo tla, tako da je najzad napravljenodvanaest brežuljkastih slojeva svetog zemljišta.

Ale je hodala pored njega. Ljudi koji su ih zarobili bili su mladi,nervozni, na njihovim otvrdnulim licima nije bilo naznaka nikakvoghumora. Viđao je takav izgled mnogo puta ranije, kod branilacaSarajeva, ili na ulicama Mogadiša, ili na Zapadnoj obali. Ta odlučnarešenost, pojačana mladošću. Oni su znali za strah, kao i svakodrugi, ali jednostavno nisu obraćali pažnju na njega. Što jeobjašnjavalo zašto su toliki od njih ginuli. Bili su previše neiskusni darazmisle pre nego što stupe u akciju. Dve takve ličnosti navodno subile izvori priče koja je uzrokovala njegovu propast. Ben Segev.Gnevni mladi Izraelac. Vrlo uverljiv. I Mahmud Azam. Podjednakognevan Palestinac.

Obojica su bili glumci, unajmljeni da odigraju ulogu.Nisu bili stvarni.Za razliku od ovih ovde.Grubo su ga podigli sa pločnika i pretresli, ispraznili mu

džepove, uzeli Aviramovu poruku, mapu, ključ, pasoš i novčanik.Nije bio siguran da li su pretražili i Ale, pošto je bila daleko od njegakad su je uhvatili, ali nije imala svoj ranac.

Skrenuli su iza ugla na drugu ulicu i nastavili da hodaju.Treći čovek koji je bio kod sinagoge, onaj koji je otišao sa svim

stvarima oduzetim tokom pretrage, sada se vratio i šapnuo neštoostalima.

Klimnuli su u znak razumevanja.

Zastali su pred vratima jedne kuće. Vrata su otključana i uveli suih unutra. Prostorije su bile mračne, ali on je primetio da jenameštaja malo i da je vazduh ustajao. Otvorila su se još jedna vratai ukazalo se stepenište koje je vodilo naniže. Jedan od naoružanihljudi pokretom ruke im je pokazao da siđu niz njega.

»Ne«, rekla je Ale. »Ja ne idem tamo dole.«U polusenci je video jednog od trojice ljudi koji je razmatrao

njeno odbijanje. Onaj bez pištolja je istupio napred.»Došli ste ovamo i oskrnavili našu sinagogu. Upali ste u

svetilište. Kršite naše zakone. A hoćete da se raspravljate sa nama?Izazivate nas?«

»Zovi policiju«, rekao je Tom, ispitujući teren.Mladić se nasmejao. »Njih nije briga šta se ovde dešava.«»Ko su oni?«, upitao je.»Policija. Gradonačelnik. Gradska skupština.«Znao je da je antisemitizam u Evropi u porastu. To je bila još

jedna prednost interneta - svakog dana je mogao da prati novine sasvih strana sveta. Prisetio se kako je u zadnje vreme čitao sve višečlanaka o fanatizmu.

»Pa šta radite sa onima koji upadnu u svetilište?« upitao je.»Poslednjeg kog smo uhvatili prebili smo na mrtvo ime.«Ale je čula pretnju i znala da je situacija loša. Bili su sami, bez

pomoći. Uzeli su joj ranac u kom je bio njen pasoš i Zakarijin mobilnitelefon. Pištolj koji je njen otac poneo iz katedrale bio je skriven ukolima, namerno tamo ostavljen. Pitala se zašto ga nije poneo, alinije mu to pomenula.

Njen otac nije delovao uplašeno. Ona je bila prestravljena. Istokao kada je bila u kolima sa Ponoći. Još je mogla da vidi BrajanaDžejmisona kako krvari, dok mu se telo grči u agoniji.

»Niza stepenice«, ponovio je čovek.Nije bilo mnogo izbora, pa je krenula prva. Sišli su u podrum.

Romanski lukovi od klesanog kamena držali su izvijeni svod.Prostorija nije bila velika i u njoj nije bilo ničega osim drvenog stolasa šest stolica.

»Sedite«, naredio je jedan od ljudi.Njen otac se spustio na jednu od stolica.»Sačekajte«, rekao je čovek.

Tom je i pre bio u teškim situacijama, pogotovo na Bliskomistoku, kada su njegovi izvori informacija želeli da u svoja otkrićauvrste i malo dramatike. Najčešće je to bila samo predstava. Naučioje da teroristi, bez obzira na nacionalnost, shvataju da će ono štožele da kažu proći nezapaženo ako niko ne izveštava o njima. Strahkoji su tako brižljivo podsticali ne bi imao učinka bez ciljane publikekoja zna da on postoji. To nije značilo da su im se zaista dopadalinovinari, nego samo da su shvatali kako da ih koriste. Ponekad, dabi naglasili kako su oni glavni, bilo je efekata kao što su povez okoočiju, duge vožnje automobilom i hvalisanje koje se moralo istrpeti.Kada je pisao svoj poslednji članak, oni su simulirali pripreme zanapad, sa oružjem i svim ostalim.

Kakva predstava.Dostojna Oskara.Jednom je sa palestinskom ustaničkom grupom proveo šest

sedmica. Čuo je i video mnogo toga, od čega je veći deo bionamenjen upravo njemu, kako je ubrzo shvatio. Naravno, pokušao jeda ih razume, ali nikada nije pokazao ni mržnju ni naklonost premanjima. Ne upuštaj se lično u sukob. A to je jedino bilo moguće akousta držiš zatvorena, a uši otvorene.

Zato je sedeo i čekao da ovi mladići progovore.Još jedno pravilo.Što su mlađi, više brbljaju.Ostavio je pištolj u kolima baš zbog mogućnosti da nalete na

policiju. Nositi oružje po Evropi moglo bi da predstavlja ozbiljanprekršaj. Najverovatnije je to bilo protivno češkim zakonima - za šta,kako je primetio, ove mladiće nije bilo briga.

»Prepušteni ste sami sebi, zar ne ?«, upitao ih je. »Samostalnopazite na četvrt, jer morate tako.«

»Šta je to tebe briga?«, reče jedan od njih.»Moji roditelji su bili Jevreji.«»A šta si ti? »»On je odlučio da ne bude jedan od nas«, rekla je Ale.Čovek koji je postavljao pitanja uputio joj je čudan pogled.

Jedan od nas? Da li neko od nas pokušava da oskrnavi sinagogu?«»Mi ništa nismo skrnavili«, rekao je Tom. »I vi to znate.«

Primetio je kako ga ispitivački gledaju. »Nisi u položaju daglumiš pametnjakovića.«

»A u kakvom sam položaju?«»Ne baš dobrom«, reče mladić.»Dosta sad«, reče jedan novi glas.Stariji. Ozbiljan.On i Ale okrenuli su se i videli starijeg čoveka kako silazi niza

stepenice. Bio je nizak, asketski vitak, snežnobele kose. Lice mu jebilo premreženo borama, obrazi upali, obrve nabrane, jednommršavom rukom držao se za ogradu, a drugom je držao poruku,mapu i ključ. Preko ramena mu je visio ranac Ale. Silazio je stepenikpo stepenik, spuštenog pogleda, pažljivo se krećući.

Starac je stigao do dna stepeništa i ispravio se.»Ne smemo biti grubi. Idite sad. Ostavite me.«Trojica mladića zakoračiše prema stepeništu. Jedan od njih

reče: »Sigurni ste da ne želite da ostanemo?«»Ne, ne. Biću dobro. Idite sad. Želim da porazgovaram sa ovo

dvoje.«Trojica ljudi se popeše uza stepenice i Tom je čuo kako se gore

vrata zatvaraju kada su izašli.Živo interesovanje sinu iz čovekovih tamnih očiju kada je

mahnuo predmetima koje je držao. »Ja sam rabin Berlinger. Hoću daznam gde ste nabavili ove predmete. «

PEDESET DRUGO POGLAVLJEZakarija je pogledao na sat. Deset do šest. Prag će uskoro

početi da se budi.Voleo je ovaj grad i osećao povezanost sa njegovom burnom

prošlošću. Ortodoksna tradicija je ovde bila jaka. Mnoge od principaevropskog judaizma stvorili su mudri rabini koji su živeli na obalamareke Vltave. To je bio jedan od razloga zašto se zanimao za njegovoočuvanje. Načelnik ove administrativne opštine bio je njegovpoznanik, sitan čovek koji mu je naglasio da samo zatraži ako muikada nešto bude trebalo.

Danas je svakako bio takav dan.Prvo je pozvao svoje imanje u Austriji i dobio kontaktne

informacije o načelniku opštine. Drugi poziv u jednu kuću u Pragunikoga nije probudio, pošto je načelnik požurio da kaže kako svakogjutra ustaje u pet sati. Nakon što je izložio situaciju, Zakariji je rečenoda će se naći kod Stare-nove sinagoge u šest časova. To nije bioproblem, pošto su on i Roka stajali na manje od trideset metara odzgrade.

Sada je stajao sam ispred glavnih vrata sinagoge i gledao kakonačelnik dolazi, mršav čovek sa gustim brkovima i retkom kosom.Roka je ostao na Pariškoj ulici, izvan vidika kamera za nadzor.Pozdravio je načelnika na engleskom i rukovao se sa njim. Znao jeponešto o njemu. Nekada je bio hrišćanin, a promenio je veru umladosti. Bio je ortodoksni Jevrejin i podržavao Izrael, ali nije biooštar prema centralnim vlastima Praga kao njegovi prethodnici. Bioje previše popustljiv za Zakarijin ukus, ali - na svu sreću - to je biloupravo ono što mu je u tom trenutku trebalo.

Načelnik je izvadio svežanj ključeva i otvorio vrata. »Dolazimovamo svakog jutra da se molim. Jedna od prednosti rukovodećegpoložaja.«

Ušli su kroz gotska vrata ukrašena reljefima u obliku vinoveloze. Dvanaest korenova, svaki za po jedno od izgubljenih plemena.U predvorju su se upalila svetla i primetio je dva sefa usađena u

kamen - korišćena, znao je, stolećima unazad za skupljanjeposebnih poreza nametnutih Jevrejima.

Voleo je ovu zgradu. Bečka sinagoga bila je impresivna zbogsvoje lepote. Ova je bila fantastično jednostavna. Masivniosmougaoni stubovi i niše pregrađene na pet delova delili sučetvorougaonu osnovu na dve nave. Znao je da se na tavanici nalazipet greda kako bi se sprečilo oblikovanje krsta koji bi tvorile samočetiri grede. Sedište glavnog rabina nalazilo se na istočnoj stranipored lučnog svoda, gvozdenih rešetki i zavese koji su štitili Toru. Naizdignutoj platformi okruženoj ogradom od kovanog gvožđa koja jezauzimala središte sinagoge, almemoru, nalazilo se molitvenopostolje. Pored zidova i središnje platforme bile su poređane klupena kojim su se mesta, kako su mu rekli, nasleđivala iz generacije ugeneraciju. Nije ih bilo mnogo, možda nekih sedamdeset. Odozgo jevisila crvena zastava sa Davidovom zvezdom, poklon koji je dobijenod Karla IV 1358. godine, kao znak jevrejske povlašćenosti. Sajmonje uvek s prezirom gledao na takve postupke, pošto je istorijapokazala da nijedan od njih nije bio iskren.

Malo je svetlosti dopiralo unutra kroz dvanaest uskih prozoravisoko na zidovima, jer je sunce tek počelo da se diže.

»Bili ste u pravu«, rekao je načelnik. »Noćna patrola zatekla jedvoje ljudi koji su pokušali da uđu na tavan. To se dešava s vremenana vreme. Ljudi zaista veruju da je tamo gore golem.«

»A vi ne činite ništa da ih u tome razuverite, pošto to privlačiposetioce koji troše novac.«

»Ko sam ja da suzbijam legende? To nije moj posao. Zaštitasvega ovoga, to je moj zadatak. Nažalost, potreban je novac da bi sestvari održavale.«

»Gde su sada to dvoje ljudi?«Načelnik podiže tanki prst. »U tome je problem. Nisu odvedeni u

uobičajenu prijemnu sobu u opštinskoj zgradi. Obično ih prvoispitamo, zatim ih predamo policiji, koja ih smesta oslobodi. To jeveliki problem. Ali ovo dvoje su poslati negde drugde.«

Nije mu se dopadalo ovo što je čuo.»Pokušavam da saznam koje je mesto u pitanju. Iz nekog

razloga, niko iz obezbeđenja to ne zna.«»Dolazite li ovamo svakog jutra?«

Načelnik klimnu glavom. »Uglavnom. Pre nego što se pretvori uturističku atrakciju umesto mesta za molitvu.«

Zavideo mu je na toj mogućnosti. »Šta je na tavanu iznad nas?»

»Ništa osim greda, izolacije i krova. Nema golema koji seponovo pretvorio u glinu i čeka gore.«

»Ali tavan je vekovima služio kao genizah ove zgrade.«Svaka sinagoga imala je skladište za stare knjige i dokumenta.

Talmud je zabranjivao bacanje bilo kakvih spisa u kojima jepominjano ime božje. Umesto toga, oni su čuvani i svake sedmegodine sahranjivani na groblju.

Načelnik potvrdno klimnu glavom. »Tačno tako. Sve smo držaligore, pošto je ionako bilo staro. Vremenski uslovi nisu mogli današkode materijalima. Ali sa tim se prestalo pre oko četrdeset godinai tavan je ispražnjen.«

Pitao se da li je nešto sklonjeno u stranu pre toga? Četrdesetgodina? To je bio vremenski okvir u kom je delovao Sejganov deda.

Čuo je kako se glavna vrata otvaraju pa zatvaraju i gledao kakose načelnik izvinjava i vraća u predvorje. Sada je bio ubeđen da gaje Sejgan obmanuo. Nadao se da je Ale uspela da nešto sazna. Idalje ga je brinuo sastanak sa izraelskom ambasadorkom i činjenicada su i ona i Amerikanci bili zainteresovani za njega. Poslao je Rokuda se vrati u uličicu iza Katedrale Svetog Stefana i ovaj je potvrdioda je telo Brajana Džejmisona zaista bilo nestalo. Takođe, u štampinije bilo ni reči o njegovom nalaženju. Ambasadorka je rekla da ćeona raščistiti nered, i to je i uradila.

Načelnik se vratio, a spoljašnja vrata su se opet otvorila, pazatvorila.

»Upravo mi je rečeno da je dvoje ljudi koji su noćas uhvaćeniodvedeno u jednu kuću nedaleko odavde.«

Primetio je zabrinut izgled na čovekovom licu.»Šta je posredi?«, upitao je.»Pozvan je rabin Berlinger. On je sada sa njima.«Tom je odmah povezao stvari. Aviram je naročito pomenuo ovog

čoveka u svojoj poslednjoj poruci.»Takođe mi je rekao ime, rabin Berlinger.«

»Koliko imate godina?«, upitao je, mada je znao da sigurnozvuči nepristojno, ali morao je da zna.

»Sto dve.«Nikada to ne bi pomislio. Možda da čovek ima osamdeset, ali ni

blizu tome da je star više od jednog veka. »Život vas nije pregazio.«»Ponekad i ja tako mislim. Nekada ne. Postavio sam vam

pitanje. Molim vas, recite mi kako ste došli do ovih predmeta.«Video je da i Ale zanima taj odgovor. Ali nije bio spreman da

sarađuje. »Oni su mi dati. Namera je bila da budu kod mene.«Ovaj čovek je video originalnu poruku, neprepravljenu, pošto je

to bila jedina preostala stvar u njegovim džepovima.»Ne znam za to«, rekao je Berlinger. »Znam samo da imate ove

predmete.«»M. I. Kros je bio moj deda.«Starac ga je pažljivo proučavao. »Vidim njegove crte na vašem

licu. Vi se zovete Sejgan. Mark je bio otac vaše majke.«Klimnuo je glavom. »Zvao sam ga saki.«Rabin je seo, položivši predmete koje je držao i ranac na sto.»Moram priznati da nikada nisam mislio da ću opet čuti nešto o

ovoj temi.«Beni je ostao da sedi kada je senka ušla u njegovu radnu sobu.

Napolju je planinski vetar nastavio da duva kroz noć. Čekao jeFrenka Klarka. Posle poziva koji je prethodno obavio, dobio jeobećanje da će njegov prijatelj doći na imanje pre deset sati.

»Voliš tamu, Beni?«U prostoriji nije bilo nikakvog svetla.»Majka spava, a posluga je slobodna preko noći. Ovde smo

samo ti i ja, Frenk.«Ponudio mu je tanjir sa bulama, ali pukovnik je odbio pokretom

ruke. On je uzeo još jedan keks pre nego što je vratio tanjir na sto sastrane.

»Šta si pronašao?«, upitao je Frenk. »Mogao sam to da čujem utvom glasu kad smo se čuli.«

»Rudnik stvarno postoji. Znam gde se nalazi.«Tri ga je pozvao posle večere, da mu kaže kako ga je brzi

pregled materijala koji su ukrali na Kubi i tapije i drugih materijalapronađenih u jamajkanskom arhivu, doveo do traženog mesta.

Proverio je najnovije topografske karte koje je univerzitet imao naraspolaganju i potvrdio da zaista postoji pećina u blizini svih mestana koja je ukazano.

» A gde je to?« upitao je Klark.Nije morao da mu vidi lice kako bi znao da otkriva nešto što je

već bilo poznato. Što je sve vreme i pretpostavljao.»Zašto si me lagao, Frenk?«»Zato što taj rudnik mora da ostane izgubljen.«»Nisi tako rekao u pećini. Rekao si mi da ga pronađem.«»Rekao sam ti da pronađeš jevrejsko bogatstvo. Ako ono još

postoji, Maruni mogu imati koristi od njega. Rudnik? To je drugastvar.«

Glas je bio na ivici šapata, kao da reci ne treba da buduizgovorene. Ali on je morao da zna.

»Zašto rudnik treba da ostane izgubljen?«»To je sveto mesto. Marunima je preostalo toliko malo toga.

Mesta poput tog su naša, Beni. Moraju da budu čuvana.«»I od Maruna je malo toga ostalo, takođe, osim priča. Zašto je to

važno?«Zavladala je tišina. Beni je slušao vetar.»Noć je nekada bila naš saveznik«, rekao je Klark. »Dobro smo

je koristili. Pobedili smo delimično zahvaljujući noći.«Još priča, pomislio je Beni. A ne stvarnosti.Za vreme poslednjeg marunskog rata, 1795. godine, tri stotine

Maruna izdržalo je borbu sa hiljadu i po britanskih vojnika. Mir jeusledio tek pošto su dovedeni kubanski krvoslednici da ih ulove. Ali,kada su se svi okupili u Montego Beju da zaključe mirovni sporazum,skoro šest stotina Maruna je ukrcano na brodove i deportovano uNovu Škotsku. Tamo u hladnoj Kanadi živeli su dve godine, a ondasu poslati u Sijera Leone. Samo šezdeset ih se najzad vratilo naJamajku.

Kakva pobeda.»Još mi nisi odgovorio«, rekao je. »Zašto je to i dalje važno?«Gledao je kako se crno obličje pomera na stolici.»Ima nekih stvari u vezi s nama, Beni, koje ti jednostavno ne

razumeš. Iako si marunske krvi, vaspitan si drugačije. Među namavlada siromaštvo. Visoka nezaposlenost. Ti živiš ovde, na ovom

veličanstvenom imanju, u luksuzu. Voziš vozilo kakvo poželiš.Nikada nisi gladan. Imaš novca. Uvek si imao novca, Beni.«

»Zvučiš kao da ti je to odvratno.«»Nije. To meni ništa ne znači. Ti si moj prijatelj. Uvek si mi se

dopadao. Ali drugi osećaju drugačije. Oni primaju tvoj novac, primajutvoje usluge. Osmehuju se, ali nikada ne otkrivaju šta im je u srcu.«

»Nisi mi tako rekao juče. Rekao si da nikoga nije briga šta samja.«

»Lagao sam.«Nije mu se dopadalo ono što je čuo. Uvek je osećao bliskost sa

marunskom zajednicom. Poput porodične bliskosti. I sam je togaimao izuzetno malo. Imao je samo majku i nekoliko rođaka. Trebaloje da se oženi, dobije decu, zasnuje sopstvenu porodicu. Ali nijeupoznao nijednu ženu sa kojom bi možda poželeo da to uradi. Da lije to bilo zbog onoga šta je i ko je bio? Bilo je teško reći. Ono što jesigurno znao bilo je da mu niko neće govoriti šta da uradi.

Ne sada.Niti bilo kada.»Idem u rudnik«, rekao je.»Plašio sam se da je to ono što noćas želiš.«»Hoćeš li poći sa mnom?«»Imam li izbora?«

PEDESET TREĆE POGLAVLJE

Zakarija je upitao: »Ko je rabin Berlinger?«»Bivši vođa ove zajednice. Jedan od poslednjih živih koji su

preživeli holokaust.«»Preživeo je naciste?«Načelnik klimnu glavom. »Odveli su ga u Terezin, zajedno sa

mnogim drugim. Služio je u upravnom odboru logora i pokušavao dase brine o narodu.«

Utvrđeni grad Terezin bio je sabirni centar odakle su desetinehiljada čeških Jevreja prevožene na istok do logora smrti. Mnogi suipak umrli u samom Terezinu, zbog očajnih uslova života.

»Rabin je veoma cenjena ličnost«, reče načelnik. »Niko nedovodi u pitanje njegov sud. Ako su od njega tražili da razgovara sato dvoje uljeza, onda je stvar završena.«

Sajmon je razumeo i ono što nije izgovoreno. Izborni rezultatovog čoveka zavisio je od podrške takvih ljudi. Ako bi ovaj čovek biokralj, Berlinger bi bio onaj koji ga postavlja na presto. Ali ipak jerekao: »Moram da znam zašto je on zainteresovan za ovo. «

»Hoćete li mi reći zašto ste vi zainteresovani?«»Čovek uhvaćen u sinagogi imao je nešto što pripada meni.

Želim da mi se to vrati.«»To mora da je nešto od velike važnosti.«»Za mene jeste.«Pažljivo je birao reći.Reći dovoljno, ali ne previše.»Poslao sam nekoga da otkrije šta se dešava. Kako bi bilo da

se vi i ja pomolimo dok se on ne vrati. Pogledajte, ovamo naistočnom prozoru sada može da se vidi jutarnje sunce.«

Podigao je pogled ka prorezu uskog prozora na zidu da vidi prvusvetlost dana. Shvatio je da su Jevreji sedamsto godina gledali tajprizor. Sve što će uraditi, sve što je planirao, bilo je radi njih. Stotinuhiljada njegove braće istrebljeno je tokom rata, kada je češkipredsednik jednostavno predao zemlju Hitleru pretvorivši je unemački protektorat. Smesta su uvedeni zakoni po kojima jedoktorima nearijevskog porekla zabranjeno da leče bolesne.

Jevrejima je zabranjen ulaz u parkove, pozorišta, bioskope,biblioteke, na sportske priredbe, u javna kupatila i na bazene zaplivanje. Nisu mogli da rade u državnim službama i bili su primoranida koriste samo određene odeljke na kraju vozova i da uopšte nekoriste javne prostorije na železničkim stanicama. Kupovina im jebila dozvoljena samo u propisano vreme. Policijski čas je počinjao uosam sati. Nije im bilo dopušteno da telefoniraju i niko od njih nijemogao da promeni boravište bez dozvole. Spisak zabrana je biobeskrajan, a sve je na kraju vodilo ka hapšenju i istrebljenju.

Ali nacisti nisu srušili jevrejsku četvrt.Sinagoge su ostavljene netaknute, uključujući i Staru-novu

sinagogu. Čak ni groblje nije previše oskrnavljeno. Zamisao je bilada se sve to pretvori u pažljivo osmišljenu izložbu pod otvorenimnebom.

Egzotični muzej istrebljene rase.Ali do toga nikada nije došlo.Rusija je oslobodila ovu zemlju 1945. godine.Dolazak u Prag je naizgled uvek pojačavao njegovu rešenost.

Jevreji su kroz istoriju poštovali čvrsto vodstvo, jasne motive inepokolebljivu akciju. Cenili su odlučnost. A to je bilo ono što će imon dati. Ali načelnik je bio u pravu. Vreme je za molitvu. Zato jesklopio ruke iza leđa, pognuo glavu i zatražio božju pomoć u svemušto je nameravao da uradi.

»Ima još nešto«, rekao je načelnik tiho.Otvorio je oči i zagledao se u čoveka koji je od njega bio niži

trideset centimetara.»Pitali ste za dokumente koji su nekada bili uskladišteni na

tavanu. Mi smo ih, s vremena na vreme, zakopavali na groblju, kaošto je propisano. Ali razvili smo drugačiji postupak ispunjavanja teobaveze.«

Čekao je objašnjenje.»Prostora ne starom groblju više nema, a u svakom slučaju niko

više zapravo ne želi da tamo kopa. Previše je neobeleženih grobova.Zato imamo kriptu u koju su zapisi smešteni. Tamo su odlagani jošod rata. To je sistem koji funkcioniše. Naš problem je bilo održavanjete kripte. To je izuzetno skupo. Zahteva težak rad.«

Shvatio je poruku.

»Svakog dana se borimo«, nastavio je načelnik, »da povratimonašu imovinu i ponovo dobijemo groblje i sinagoge. Pokušavamo daupravljamo našim životima, prizovemo naše nasleđe, ponovouspostavimo tradiciju. Da bismo to uradili, podstičemo ulaganjaspolja.« Zastao je. »Kad god možemo.«

»Verujem da jedna od mojih fondacija može dati odgovarajućudonaciju da pomogne u snošenju tih troškova.«

Načelnik klimnu glavom. »To je krajnje velikodušno od vas.«»Naravno, pomoglo bi ako bih mogao da vidim tu kriptu, tako da

mogu da procenim odgovarajući iznos priloga.«Načelnik ponovo klimnu glavom. »Mislim da bi to bilo potpuno

razumno. Sredićemo to. Čim se pomolimo.«Tom je gledao starog rabina, sumnjičav prema svemu što se

dogodilo. Nije bio siguran da je ovaj čovek taj koji je tvrdio da jeste.Znao je samo da je njegova neprepravljena poruka pročitana, a njensadržaj sada poznat trećoj strani.

Na pamet mu je pao samozadovoljni prenosilac poruke izknjižare Barns i Nobl, sa svojim upozorenjem.

»Nikada nećeš znati da li je nešto istina ili naša podvala.«Baš kao sada.»Kada ste prvi put čuli za nešto od ovoga?«, upitao je

Berlingera.»Tvoj deda je došao ovamo pedesetih godina prošlog veka.

Majka mu je bila Čehinja. On i ja smo se sprijateljili. Najzad mi jeispričao neke stvari. Ne sve, ali dovoljno toga.«

Gledao je Ale dok je ovo slušala. Radije bi razgovarao sa ovimčovekom nasamo, ali shvatio je da je to nemoguće.

»Mark je bio opčinjavajuća ličnost. On i ja smo proveli dostavremena zajedno. Govorio je naš jezik, znao našu istoriju, našeprobleme. Nikada nisam razumeo sve što je on znao, samo samshvatio koliko je to bilo važno. Počeo sam da mu verujem dovoljnoda bih radio ono što je od mene tražio.«

»A šta je to bilo?«Starac ga je proučavao umornim, vodnjikavim očima.»Maločas su me probudili i dali mi ove stvari koje su ovde na

stolu. U poruci je bilo moje ime, pa su mislili da treba da seposavetuju sa mnom. Pročitao sam je, a onda upitao odakle je došla,

kao i ove ostale stvari. Rekli su mi da je uhvaćen čovek kakopokušava da uđe na tavan sinagoge. Odmah sam pomislio na drugovreme i drugog čoveka koji je pokušao to isto.

»Gubi se odavde«, povikao je Berlinger.Čovek koji se držao za gvozdene merdevine na Staroj-novoj

sinagogi samo je pogledao naniže i odmahnuo glavom. »Došao samda vidim golema, i to ću i uraditi. «

Berlinger je procenio da je čovek otprilike njegovih godina, upedeset i nekoj, ali u boljoj formi, kose prošarane sedinom, vitkogtela, lica punog životne snage. Govorio je na češkom, ali sa osetnimameričkim akcentom, a naizgled je i bio Amerikanac.

»Ozbiljan sam«, doviknuo je. »Gore nema ničega. Ta priča jebudalaština. Samo priča. To je sve.«

»Čoveče, kakopotcenjujete moć Jehude Leva ben Bekalela.«Bio je zadivljen time što je stranac upotrebio pravo ime rabina

Leva. U Prag više nije dolazilo mnogo ljudi, a niko od njih nije znaopravo ime velikog čoveka. Posle rata komunisti su preuzeli vlast izatvorili granice. Niko nije dolazio ni odlazio. Kako je ovajAmerikanac uspeo, on nije znao. Gledao je kako uljez guragvozdena vrata ukrašena Davidovom zvezdom da se otvore. Nisubila zaključana još odavno pre rata. Čovek je ušao na tavan, a zatimse njegova glava pojavila iz otvora vrata.

»Dođite gore. Moram da razgovaram sa vama.«Odavno se nije peo na tavan. Tamo su držani stari dokumenti,

skladištem pre zakopavanja, kao što je Tora nalagala. Neko jeostavio merdevine uz istočni zid sinagoge, zahvaljujući kojim je bilolako stići do prve gvozdene prečage. Odlučio je da posluša stranca ipopeo se do vrata, pa ušao na tavan.

»Mark Kros«, rekao je čovek, pružajući ruku.»Ja sam…«»Rabin Berlinger. Znam. Došao sam da razgovaram sa vama.

Rekli su mi da ste čovek kome se može verovati. «»Tako smo se upoznali«, rekao je Berlinger. »Od tada smo Mark

i ja postali najbliži prijatelji i ostali smo to do dana njegove smrti.Nažalost, malo sam ga viđao u decenijama koje su usledile, ali smose dopisivali. Došao bih na njegovu sahranu, ali Sovjeti nisudopuštali Jevrejima da putuju u inostranstvo.«

Tom je pružio ruku i podigao ključ sa stola. »Ovaj ključ ne otvaratavanska vrata. «

»Naravno da ne otvara. Brava na tim vratima je nova,postavljena kada je tavan prepravljan i popravljan pre nekolikogodina. Zadržali smo starinsku izradu jednostavno radi izgleda. Aligore sada nema ničega od ikakve važnosti.«

Primetio je ono što je ostalo neizgovoreno.»Ali nekada je bilo. «Berlinger klimnu glavom. »Gore smo držali stare dokumente. Ali

oni su sada pohranjeni ispod zemlje na groblju.« Rabin ustade.»Pokazaću vam.«

Još nije bio spreman da krene i pokazao je na ključ. »Na ključusu oznake. Znate li šta znače?«

Starac potvrdi.»Niste ih čak ni pogledali.«»I ne moram, gospodine Sejgan. Ja sam napravio ključ i stavio

te oznake na njega. Tačno znam šta one znače.«Bio je zapanjen.»A činjenica da vi imate ovaj dragoceni ključ jedini je razlog što

niste u policijskom pritvoru.«

PEDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Zakarija je pratio načelnika opštine iz Stare-nove sinagogenapolje na ulicu sa tablom U Stareho Hrbitova, kratki uspon koji jevodio do zgrade za koju je znao da je sala za ceremonije.Neoromanska građevina je u prošlim vremenima služila kaomrtvačnica, i podignuta je za upotrebu mesnog pogrebnog društva.Sada je to bio muzej pogrebnih običaja i tradicija. On je znao zadugačku tradiciju praškog pogrebnog društva, osnovanog sredinomXVI veka, čiji je posao bio da se brine da mrtvi dobiju prikladanispraćaj.

On i načelnik molili su se petnaest minuta. U prethodnimsusretima sa ovim čovekom nikada mu se nije učinilo da je tolikivernik. Delovao mu je više pragmatično i praktično, kao što je ipokazao uspevši da isposluje donaciju samo u zamenu zamogućnost da Sajmon vidi gde se sada čuvaju stari dokumenti. Svešto se ovde nalazilo sigurno nije moglo biti od velike važnosti zanjega, ali Sajmon je bio istinski radoznao. U Beču nije nedostajaloosvećenog zemljišta i knjige i dokumenti su s poštovanjemzakopavani na nekoliko jevrejskih grobalja.

Ovde su stvari bile potpuno drugačije.Gvozdena kapija pored ceremonijalne sale vodila je do druge

staze kojom se ulazilo na groblje. Uniformisani čuvar stajao je poredkapije, za koju mu je rečeno da je zapravo izlaz za posetioce, dok jeulaz na groblje bio kod sledećeg bloka zgrada. Načelnik se nijezaustavio kada su prolazili kroz kapiju. Zakarija ga je pratio u jednood najsvetijih mesta na svetu. Na samo jedanaest hiljada kvadratnihmetara, čak sto hiljada ljudi bilo je sahranjeno ispod humki zemlje,pod iždžikljalom retkom travom, što je objašnjavalo zašto sunadgrobni spomenici -12.000 njih, ako se dobro sećao - bilipostavljeni tako blizu jedan drugome, pod čudnim uglovima kaousled zemljotresa.

Jevreji, kojima je bilo zabranjeno da sahranjuju svoje mrtveizvan ovog distrikta, trista pedeset godina su ovde sahranjivani. Biloje nemoguće doći do novog zemljišta, a pošto je Tora zabranjivalapremeštaj tela, rešenje je bilo da se donese još zemlje i podigne nivo

tla, sloj po sloj, dok talmudska naredba da grobovi budu razdvojenizemljom širine bar šest dlanova nije ispunjena. Najzad je dvanaestslojeva, svaki dubok skoro šezdeset centimetara, nasuto izmeđuovih zidova. Sahranjivanje na ovom mestu obustavljeno je 1787.godine, a on se pitao koliko je mačeva nestalo, srušilo se, ili bilouništeno, koliko je ljudi zaboravljeno.

Pogledom je upijao ovaj nestvarni prizor.Sve je bilo pod senkom jasenovih stabala. Masivni nadgrobni

spomenici uglavnom su bili jednostavni, oni najjednostavniji bili suravni ili dvokraki, a na većini su bili ukrasi i kipovi koji su se odnosilina ime, porodicu, bračni status i zanimanje pokojnika. Obratio jepažnju na ukrase - drvo života, menora, grozdovi grožđa, životinje.Neki od natpisa mogli su da se čitaju, većina njih nije. Tu i tamo sustajali četvorostrani grobovi visokih pročelja, a na vrhu svakog senalazio krov na dve vode sa zabatima, slično kao na grobu njegovogoca u Austriji. Groblja su bila sveta mesta, na kojim su mrtvi čekaliuskrsnuće. Zbog čega nikada nisu smela da budu zatvorena.

Popločana staza, takođe prekrivena retkom travom, vijugala jeizmeđu grobnog kamenja. Unutar zidova koji su opasavali ovaj uskiprostor nije bilo nikog drugog. Primetio je kamere za nadzorpostavljene na više mesta.

»Da li još ima vandalizma?«, upitao je načelnika opštine.»Povremeno. Kamere odvraćaju od upadanja ovamo. Zahvalni

smo vam na velikodušnosti u finansiranju postavljanja video-nadzora.«

Prihvatio je ovu izjavu klimanjem glavom.»Zakopavamo životinje prebačene preko zidova tamo u

najdaljem uglu«, rekao je načelnik.Kada mrtvi jednom dodirnu posvećeno zemljište, ne mogu da ga

napuste, bilo da su u pitanju ljudi ili životinje. Cenio je privrženostove zajednice tradiciji Talmuda. Njegova verska zajednica u Bečunije se tako strogo držala tradicije. Progresivne ideje oslabile sunekada čvrstu ortodoksnu zajednicu. Zbog toga se uglavnom molio umaloj sinagogi na svom imanju.

»Rekao sam čuvaru kapije da ranije dođe na posao«, rečenačelnik. »Ovo mesto neće biti otvoreno još dva sata.«

U okolini nije bilo nikog drugog. Dopadalo mu se kako seodnose prema njemu i shvatio je da je sve smišljeno da bi otvoriosvoj novčanik. Načelnik opštine nije imao pojma zašto je on ovde,samo je znao da jeste, a takvu priliku nije trebalo protraćiti.

Načelnik je stao i pokazao dvokrilna metalna vrata nasuprotnom zidu. »Iza onih vrata su merdevine koje vode dole upodzemnu prostoriju, koja je nekada korišćena kao ostava za alat.Pokazala se kao savršeno mesto na kom papiri mogu da se ponovopretvore u prah. «

»Nećete sa mnom?«Načelnik odmahnu glavom.»Sačekaću vas ovde. Pogledajte na miru.«Osećao je nešto povodom ovog čoveka, nešto što mu se nije

naročito dopadalo. Ali znao je da Roka nije daleko, pošto je primetiokako ih prati do gvozdene kapije. Zato je otvoreno rekao: »Virazumete da ja nisam neko koga treba shvatati olako.«

»U to uopšte ne sumnjam. Vi ste važan čovek.«Pre nego što je mogao da postavi još neko pitanje, načelnik se

okrenuo i otišao. Skoro ga je pozvao da stane, ali odlučio je da toipak ne učini. Umesto toga je sišao sa popločane staze i prošaoizuvijanim putem između mačeva, dok nije došao do spoljašnjegzida. Shvatio je da je ovaj deo zida paralelan sa Stareho Hrbitovom,ulicom kojom su ranije prošli. Tri metra iznad njega još jedan deogroblja pružao se ispod još jasenovih stabala, a to zemljište jepodupirao zid. Dvokrilna vrata ispred njega odvešće ga ispod togdela groblja.

Otvorio ih je.Grabulje, lopate i metle bile su naslonjene duž zida sa desne

strane. Metalne merdevine vodile su kroz mračni kvadrat ukamenom podu.

Zagledao se u otvor.Dole ispod je bilo svetla.Očigledno su ga očekivali.Stao je na prečage, ali je, pre nego što je počeo da se spušta,

zatvorio dvokrilna vrata.Sišao je dole, shvatajući da se doslovno spušta unazad kroz

vreme. Svakih šezdeset centimetara značilo je još jedan sloj

ispunjen grobovima.Kada dođe do dna, stajaće na mestu gde je sahranjivanje

počelo pre sedamsto godina.Pogledao je naniže između svojih stopala i video kako se bliži

tlu.Još nekoliko prečaga i spustio se na kamen.Bio je na nekih sedam ili osam metara ispod površine zemlje.

Osvetljena prostorija koja se pružala ispred njega bila je površine odotprilike deset kvadratnih metara, tavanica mu je bila nisko iznadglave, a crni zemljani pod je bio vlažan. Knjige i dokumenti bili sunasumično nabacani uz zidove u gomile, a većina ih je bila skoroistrunula. Ustajali vazduh vonjao je na raspadanje i upitao se odakleto potiče.

Stojeći u središtu prostorije, ispod tri gole sijalice koje su jarkosijale, stajala je ista ona žena iz Beča koja ga je sačekala uŠenbrunu.

Izraelska ambasadorka u Austriji.»Ti i ja moramo još da popričamo«, rekla je.Ale je slušala razgovor rabina i njenog oca. Obojica su znali

stvari za koje je po prvi put čula. Pogotovo njen otac, koji jeočigledno mnogo više toga čuvao u sebi nego što je otkrivao.

Na primer ključ, koji je izgledao kao nešto čime može da seotvori gusarski kovčeg, samo što mu je jedan kraj bio ukrašen trimaDavidovim zvezdama. Ostali znaci o kojim su razgovarali bili supremali da bi ih videla sa mesta na kom je stajala.

Dirnulo ju je kad je čula priču o tome kako su se rabin Berlinger injen pradeda upoznali. Nikada nije upoznala Marka Idna Krosa ninjegovu ženu, pošto su oboje umrli davno pre nego što se rodila.Baka joj je pričala o njima i videla je njihove fotografije, ali je znalamalo toga, osim da je Kros bio donekle poznat arheolog.

»Kakav je bio moj pradeda?«, upitala je rabina.Starac joj se osmehnuo. »Prijatan čovek. Imaš njegove oči. Da li

si to znala?«Odmahnula je glavom. »Nikad mi to pre nisu rekli.«»Zašto si ti ovde?«, upitao ju je Berlinger.Odlučila je da bude smerna. »Otac me je doveo. «

Berlinger se okrenuo njenom ocu. »Ako ste vi zaista Levit, kaošto piše u pismu, onda znate svoju dužnost.«

»Vreme je da se ta dužnost promeni.«Videla je da je starac zbunjen.»Tako je čudan vaš izbor«, reče Berlinger. »Osećam gnev.

Mržnju.«»Nisam ja napravio izbor. Samo znam da moja ćerka i čovek po

imenu Zakarija Sajmon nešto smeraju. Ne znam šta, a jedino me jebriga zbog toga što je juče jedan čovek poginuo zbog toga.«

» A ipak ste je doveli ovamo?«»Koji je bolji način da pazim na nju?«Mrzela je njegov ton, ali ništa nije rekla. Bila je ovde da nešto

sazna, a svađom ne bi postigla taj cilj.Berlinger podiže ključ. »Napravio sam ovo pre mnogo vremena.

Moj doprinos Markovim nastojanjima.«»Kakva su bila njegova nastojanja?«Rabin je odmeri netremičnim pogledom. »On je bio izabrani, koji

je nazivan Levitom, kome je sve povereno. Ali živeo je u vremevelikih potresa. Nacisti su sve promenili. Čak su tragali za onim štoje čuvao.«

»Na koji način?« upitao je njen otac.»Hteli su blago našeg Hrama. Mislili su da je to krajnje

dostignuće u uništenju naše kulture, kao što su uradili Vavilonci iRimljani.«

»Blago iz hrama je bilo izgubljeno skoro dve hiljade godina«,reče njen

otac.»Ali i oni su čuli priče«, rekao je Berlinger. »Kao i ja. Da je ono

sačuvano. Da je skriveno. A samo jedna osoba je znala.« Staraczastade. »Levit.«

»Pre tri dana bih rekao da ste ludi«, rekao je Sejgan. »Sada nemogu to da kažem. Očigledno se ovde nešto dešava.«

Berlinger pokaza na poruku. »Tvoj otac je bio Levit. Znao jetajnu, ili bar onoliko o njoj koliko se moglo znati. Mark je bio oprezančovek. Razumljivo. Dakle, po prvi put za više vekova, on je promeniosve u vezi s tom tajnom. Morao je to da uradi, s obzirom na to kakvoje bilo vreme.«

Mogla je samo da zamisli kako je bilo biti Jevrejin u Evropi od1933. do 1945. godine. Kakve su užase doživljavali ti ljudi. Deda jojje ispričao ponešto, ono što su njegovi rođaci preneli njemu. Aliovde, pred njom, stajao je čovek koji je to lično video.

»Rekli ste da nameravate da promenite stvari«, šapnuo jeBerlinger. »Koje stvari?«

»Pronaći ću to blago.«»Zašto biste to radili?«»Zašto da ne?« Njen otac je podigao glas, vidljivo ljut. »Zar ne

mislite da je bilo skriveno dovoljno dugo?«»Zapravo, slažem se sa vama.«

PEDESET PETO POGLAVLJEBeni je sišao sa pikapa. Vozio je sa svog imanja na zapad,

zatim na sever u planine, ulazeći u parohiju Svete Marije i istu dolinukoju su on i Tri juče obišli, pošto je to mesto pomenuto u tapijipronađenoj u jamajkanskim arhivama. Reka Flint je proticala ublizini, kao i mnoštvo manjih pritoka koje su tekle sa planina premaobali. Frenk Klark ga je pratio u drugom vozilu. Njegov prijatelj ga jeuzrujao, nerviralo ga je još laži, vređalo ga je to što su drugi Marunimožda osećali prema njemu. On je bio dobar prema tim ljudima i zanjih uradio više nego bilo ko drugi.

A oni su ga ipak mrzeli.Tragao je za rudnikom radi njih, samo da bi mu sada bilo rečeno

da su oni sve vreme znali za njega.Ispred je bilo parkirano vozilo pored koga je stajao Tri

Haliberton.On i Klark su prišli. »Koliko je daleko odavde? », upita on.»Možda nekih deset minuta uspona uz onu padinu ka istoku.«Pun mesec je zasipao šumu hladnom, bledom svetlošću.

Užarena munja bleskala je u dalekim oblacima. Poneo je dvebaterijske lampe i video je da i Tri ima jednu, kao i još nešto drugo.

Pokazao je rukom ka tom predmetu.»GPS lokator«, rekao je Tri. »Za razliku od Španaca, ne

moramo da pipamo u mraku. Imam koordinate položaja pećine.«»Zaista misliš da je to pravo mesto?«»Mislim, Beni. Sve ukazuje na to.«Predstavio je Trija Klarku i rekao: »On je Marun i već zna za to

mesto.«Pružio je Frenku jednu baterijsku lampu. Na mesečini je primetio

zabrinutost na licu starog prijatelja.»Šta mi još nisi rekao?«, upitao je Beni.Ali nije bilo odgovora.Umesto toga Frenk se okrenuo i zaputio između drveća.Zakarija je gledao ambasadorku. »Kako si znala da sam u

Pragu?«

»Rekli su mi oni moji prijatelji«, odgovorila mu je na engleskom.»Da li si proverio šta je sa Džejmisonovim telom.«

»Naravno. Impresivno. «Klimnula je glavom na njegov kompliment. »Ovdašnji načelnik

opštine takođe je prijatelj. Nakon što si ranije kontaktirao s njim, i jasam to uradila.«

»A kako si znala da sam kontaktirao s njim?«»Pomoću telefona koji nosiš. Ako ga upotrebiš, ceo svet će to

znati.«»Što znači da imaš prijatelje u Mosadu.«»Između ostalih. Ali, kao što sam juče rekla, oni ništa ne znaju.

Ovo je između tebe i mene.«»Šta želiš?«»Trenutak nasamo, a mislim da je ovo odlično mesto.«»Kako si znala da ću doći ovamo?«»Načelnik opštine me uverio da će te dovesti ovde.«Bilo mu je neprijatno u njenom prisustvu. A ipak nije mogao da

uradi ništa osim da sluša.»Moram da kažem«, rekla je, »da sam isprva tvoj plan smatrala

apsurdnim. Ali, kada sam ponovo razmislila, počela sam da uviđamkako si u pravu. Brdo Hrama je savršeno mesto za paljenje varnice.«

Od Šestodnevnog rata 1967. Izrael je kontrolisao gradJerusalim. Kao ustupak posle borbi, vrhovnom muslimanskomverskom savetu dopušteno je da nastavi upravljanje nad trideset petjutara zemlje poznatim kao Brdo Hrama. Ovo je bilo mesto koje jeBog odabrao za svoje božansko prisustvo. Odavde se svet razvio usvoj sadašnji oblik. Ovde je skupljen prah za stvaranje prvog čoveka.Ovde je Avram vezao Isaka. Jevreji širom sveta okretali su se premanjemu da se mole. Solomon je tu izgradio Prvi hram. Drugi hram seuzdigao sa istog mesta. Mesto je bilo toliko sveto da je rabinskizakon zabranjivao Jevrejima da po njemu hodaju kako bi izbeglinenamerno gaženje po mestu gde je Najsvetiji od svetih nekadaboravio.

»Uopšte nisi pominjala kakav je moj plan«, reče on.Ona se široko osmehnu. »Ne, nisam.«Možda je bilo dobro što je došla. I sam je imao nekoliko pitanja.

»Bog nikada nije povukao svoju naredbu tokom Izlaska daizgradimo svetilište za njega«, rekla je. »Muslimanska uprava nadBrdom Hrama je poput bodeža u boku svakog Jevreja, a oni nećenigde otići.«

Znao je kako se brdo naziva u islamu. Plemenito svetilište.Završna tačka Muhamedovog putovanja u Jerusalim. Mesto sa kogse prorok uspeo u raj. Jedna od najstarijih islamskih građevina nasvetu, Kupola na steni, nalazila se tu, okrenuta Meki, podignuta namestu gde je nekada stajao Drugi hram.

»Nikada nije trebalo da im ustupimo kontrolu«, rekla je. »Šta suoni rekli 1967. godine? Ako budemo pokušavali da zadržimo sve,onda nikada neće biti ni nagoveštaja nekakvog mira.«

»A ipak smo dali brdo i još živimo u strahu. Arapi preteinvazijom svakog dana. «

A najzad su i izvršili invaziju. Godine 1973. Jomkipurski rat.Zatim je, šest godina kasnije, sve što je osvojeno u tom ratu vraćenonazad u Kemp Dejvidu, sporazumima koje su potpisali Karter, Begini Sadat.

Prokleti Amerikanci su se ponovo umešali.Rekao joj je šta misli.»Naučili smo jednu stvar iz ta dva rata«, rekla je. »Ako

naveđemo Arape da nastave sa međusobnom borbom, nikada nećeimati vremena da se bore sa svojim neprijateljima.«

Beskorisna informacija, s obzirom na sve što se dogodilokasnije. »Sećam se da je tog dana izraelska zastava koja je lepršalana Kupoli na steni spuštena. Moj otac je plakao. Kao i ja. Tada samodlučila da nikada ništa neću ustupiti našim neprijateljima.«

Ambasadorka je kleknula, pregledajući neke od istrunulihdokumenata. »Leže ovde i polako nestaju. To je tako tužno.«

Ali postojalo je nešto važnije. »Kao tela koja nas okružuju.«Uspravila se i okrenula ka njemu. »Hoću da čujem više o tvojoj

varnici.«Bilo mu je dosta toga. »Ja hoću da čujem šta ti znaš.«Tom je pokušao da shvati ono što je Berlinger upravo rekao.

»Slažete se sa mnom?«»Mark i ja smo naširoko raspravljali o tome. On je bio čvrsto

ubeđen da tajna treba da ostane skrivena. Ja sam tada mislio kako

je vreme da Jevreji povrate svoja sveta blaga. Zašto da ne?Hrišćani, muslimani, budisti, svi imaju svoja. Zar i nama ne bi trebaloda bude omogućeno to isto?«

Tom je posmatrao Ale, koja je upijala sve što je izgovoreno.Odlučio je da joj dopusti da pročita celu poruku. »Evo šta je tvojdeda zaista napisao.«

Uzela je papir i pročitala.»Otkud takva napetost između vas dvoje?« upitao je Berlinger.»Ona me mrzi.«»Da li je to tačno?«, rabin je upitao Ale.Podigla je pogled sa papira i upitala oca: »Zašto si me

prevario?«»Ti si odana Sajmonu.«»Ko je Sajmon?«, hteo je da zna Berlinger.A Tom mu je rekao.»Poznajem tog čoveka. Bio je ovde nekoliko puta. Neki su mu

zahvalni zbog novca koji daje.«»Ali ne i vi?«»Uvek sam oprezan prema ljudima koji nude novac tek tako.«»On je đavolski opasan, reče Tom. »Traga za blagom Hrama.

Kao i američka vlada. Imate li predstavu zašto?«Video je da je ova informacija iznenadila starca.»Mark se plašio kako se, jednog dana, tajna više neće moći

čuvati. Njegovi strahovi su bili usredsređeni na Nemačku i naciste.Kao i moji, takođe, ali najzad sam počeo više da se plašim Sovjeta.Ipak, nijedan od nas dvojice nije mislio da će pretnja doći od jednogod naših. Da li Sajmon traga za blagom radi svih Jevreja?«

»On upravo to želi«, rekla je Ale. »Misli isto kao vi. Vreme je dapovratimo naše svete predmete.«

»Ali vi se ne slažete«, reče Berlinger Tomu.»To je poslednje što Sajmon želi.«»Šta je onda to što nastoji da postigne?«»Moj otac«, uključi se Ale, »misli da je Zakarija opasan. Možda

znate, a možda i ne znate, ali moj otac je nekada bio novinskiizveštač. Otpušten je jer je izmislio priču za jedan članak. Zato jebolje da to imate na umu pre nego što počnete slušati njegovepriče.«

Raspalio je rukama po stolu i naglo ustao sa stolice. »Dosta mije tvog pametovanja. Nemaš ti pojma šta se dešavalo sa tom pričom.Razumem da želiš verovati kako sam prevarant i lažov. To tiverovatno pomaže da nastaviš da me mrziš. Napravio sam dostagrešaka prema tebi kao otac. Mrzi me zbog toga, ako želiš. Ali nemojme mrzeti zbog nečega što nisam uradio.«

Pogledao ju je u oči.Ona uzvrati pogled.Berlinger mu blago spusti ruku na rame.Okrenuo se prema rabinu, koji mu lako klimnu glavom,

pokazujući kako treba ponovo da sedne.To je i uradio.»Moramo doneti neke odluke«, oglasio se rabin tihim glasom.

»Važne odluke. Pođite sa mnom oboje.«

PEDESET ŠESTO POGLAVLJE

Beni je pratio Trija, koji se mučio da održi korak iza FrenkaKlarka. Nijedan od njih nije uključio baterijsku lampu. Nije bilopotrebe. Bleštavi zraci mesečine pružali su i više nego dovoljnosvetlosti. Tri je gledao u GPS uređaj, ali Frenk je hrlio napred bezikakve pomoći elektronike.

»Ide pravo prema tom mestu«, reče Tri Beniju.To nije bilo čudno, s obzirom na razgovor koji je sa Klarkom

vodio na svom imanju. Nikada nije mislio da će ga njegov stariprijatelj obmanuti na takav način. Ali ta neiskrenost ga je učinilaopreznim, pa je došao spreman, sa poluatomatskim pištoljemzadenutim u futrolu ispod raskopčane košulje.

»Još pedeset metara«, reče Tri.Čuo se huk vodopada. Probijali su se kroz još rastinja, dok nisu

stigli do vira u koji je voda padala sa dvadeset metara visine. Potokje tekao u vir i isticao iz njega, nestajući u crnoj šumi. Video je hiljadutakvih u planinama koje su okruživale njegovo imanje. Jamajci nijenedostajalo vode i to je uvek bila jedna od njenih glavnih prednosti.

Frenkova baterijska lampa se uključi i snop svetla pređe prekopovršine vira, a zatim uz vodopad. »Gore u steni je otvor. Iza vodenezavese. Pećina. Ali to je slepa ulica. Lažni put koji ne vodi nikuda.«

»Zašto nam ga onda pokazuješ?«, upitao je Beni.Pukovnik spusti lampu i okrenu se. »Nekada je vodio do

rudnika, ali je odavno zatvoren. Maruni su na kraju ovde postavilizamke. Bio je to način da ometu bilo koga ko bi mogao da dođe upotragu za rudnikom.«

»Šta ti to govoriš, Frenk?«»Da je ono što nameravaš da vidiš koštalo ljude života.«Čuo je i ono što nije izgovoreno. Ovde postoji opasnost.»Ja sam spreman«, objavi on.»Taj pištolj koji nosiš neće biti od koristi. Moraš plivati da bi ušao

unutra.«Skinuo je košulju, zatim sklonio remen sa ramena, i predao i

jedno i drugo Triju. Počeo je da izuva čizme i skida pantalone, aliFrenk ga je zaustavio.

»Unutra će ti to biti potrebno.«»Pa šta da uradim?«, upita Beni.»Na nekih tri metra niže je otvor, ispod vodopada. To je okno, a

kroz njega se posle nekoliko pređenih metara stiže u odaju koja je uKolumbovo vreme bila deo rudnika. U to vreme, ulazilo se pravo krozotvor iza vodopada. Sada više nije tako. Zbog toga ovo mestonikada nije otkriveno.«

»Kako ti znaš za to?«, upitao je Tri.»To je deo mog nasleđa.«»I ja ulazim«, rekao je Tri Beniju.»Ne, ne ulaziš«, odvrati Beni. »Ovo je stvar Maruna.«Zakarija je čekao odgovor na svoje pitanje.»Ti želiš Treći hram«, rekla je ambasadorka. »Bez dolaska

mesije.«»Uveren sam da će se mesija vratiti ako izgradimo Treći hram.«»Većina Jevreja veruje da prvo mora da dođe mesija pre nego

što dobijemo svoj Treći hram.«»Oni greše.«A tako je i mislio. Nikada nigde nije pročitao ništa što bi ga

ubedilo da Hram mora čekati na mesiju. Prva dva su sagrađena beznjega. Zašto ne bi bio i treći? Svakako bi bilo bolje ako bi mesijadošao. Njegov dolazak bi najavio Olamha-Ba, svet koji će nastati i ukom će svi ljudi živeti zajedno u miru. Više neće postojati rat. Jevrejiće se vratiti iz izgnanstva u svoju domovinu u Izraelu. Neće bitiubistava, pljački ni greha.

Što je opravdavalo sve što je nameravao da uradi.»Ti uz to planiraš da pokreneš rat«, reče ona. »Reci mi,

Zakarija, kako ćeš vratiti blaga našeg Hrama na brdo?«Ona je to već znala.»Na način koji muslimani neće moći ignorisati.«»Tvoja varnica.«Koji je način bolji da se uspavani Izrael ponovo probudi od toga

da se predmeti koje Jevreji najviše obožavaju - izgubljeni već dvehiljade godina -postave na Brdo Hrama. A Arapi će reagovati. Oni ćesmatrati svaki takav čin kao neposrednu pretnju njihovoj vlasti.Svakog dana suzbijaju svako podsećanje na jevrejsko prisustvo na

brdu. A povratak blaga iz Hrama posle dve hiljade godina? To će zanjih biti najveća od svih provokacija.

Oni će reagovati.A čak i najpitomiji izraelski građani pozvaće na odmazdu.Već je mogao da čuje komentatore kako porede Arape sa

Vaviloncima i Rimljanima, i kako ocenjuju da svako protivljenjepredstavlja uskraćivanje Jevrejima njihovog božanskog prava dazauzmu brdo i izgrade svetilište Gospodu. Dva puta je već došlo dorazaranja tog hrama bez posledica. Šta će se ovaj put dogoditi?,pitaće oni.

Izrael je imao i više nego dovoljno snage da se brani.Ovaj čin izuzetnog skrnavljenja obnoviće njegovu bezbednosnu

budnost.»Varnica koja će pokrenuti bleštavu vatru«, rekao je on.»I hoće.«»A šta ćeš ti da uradiš«, upitao je on, »kada se sve to desi?«Istinski je želeo da zna.»Sazvaću Kneset zbog uzvratnih mera. Ponovo ćemo zauzeti

Brdo Hrama. Isteraćemo svakog do poslednjeg muslimana. Kada seodupru, što hoće, pokazaćemo im da nismo slabi.«

»A svet? Amerikanci? Oni neće želeti da se dogodi ništa odtoga.«

»Onda ću ih pitati, šta ste vi uradili kada su vašu zemlju napaliteroristi? Podigli ste vojsku i okupirali Avganistan. Najzad, okupiraliste i Irak. Branili ste ono za šta verujete da je važno. Mi ćemo raditisamo to i, na kraju, imaćemo Izrael, brdo i naš Treći hram. Ako si ti upravu, mesija će tada doći, i imaćemo svetski mir. Rekla bih da jesve to vredno rizika.«

Tako bi i on rekao.I njegov otac i deda bi tako rekli.»Koliko si blizu ostvarenju svog cilja?«, upitala ga je.»Bliže nego ikada pre. Zadnji deo slagalice je ovde, u Pragu. A

ja ću ga uskoro imati.«Izgledalo je da je zadovoljna. »Šta mogu uraditi da

pomognem?«»Ništa. Moram to da uradim sam.«

Beni je zaronio u hladnu vodu i spustio se u dubinu, pratećisvetlost koju je Frenk Klark nosio navodeći ga za sobom. Trebalo jeda mu bude hladno, ali krv mu je ključala u žilama. Osećao se poputjednog od svojih predaka, koji se priprema za bitku protiv britanskihcrvenih mundira, a iako su njegovi saplemenici imali malo oružja,odlučnost im je bila ogromna.

Svetlost Klarkove lampe nestala je u mračnoj rupi, zrak jeizbledeo, ali je i dalje bio tu. Pratio ga je sa lampom u ruci i ušao uistu šupljinu, prečnika otprilike dva metra. Zagledao se kroz vodu ijoš je video Klarkovo svetlo u pravcu svoda. Njegove čizme ipantalone bile su poput kotvi i ponestajalo mu je daha, pa seodbacio prema svetlosti, potiskujući se naviše dok nije izbio napovršinu i željno udahnuo vazduh.

Frenk je stajao na kamenitoj ivici, dok su mu se pantalonecedile, gledajući naniže i držeći baterijsku lampu. »Za ovo ti je bilapotrebna skoro sva tvoja snaga, zar ne?«

Zaista jeste.Spustio je svoju bateriju na kamenje i izdigao se iz vode. Pluća

su mu počela raditi ravnomernije. Živci su mu se umirili, ali ostao jeveoma oprezan.

Frenk je svojom svetiljkom obasjao deo prostorije skriven izaugla. Beni je video da je prostorija nepravilnog oblika i da se prostirenekoliko metara u dubinu, da je ravnomerne visine, sa jednimizlazom - pored kog se, urezan u stenu, nalazio znak X sa jednimkukastim krajem.

»Španski znak«, rekao je Frenk. »Možda ga je napravio velikiadmiral okeana, Kolumbo lično.«

Ale je hodala pored svog oca i Berlingera.Izašli su iz podzemne prostorije i kuće, i pojavili se na ulici. Sat

na građevini za koju je rabin napomenuo da je jevrejska gradskaskupština pokazivao je da je skoro devet sati ujutro. Ljudi supreplavili popločane ulice, četvrt je oživela u još jednom uobičajenomdanu. Ulični prodavci počeli su da otvaraju tezge poređane dužgrobljanskog zida, a pored gvozdene kapije kojom se ulazilo dogrobova sada je stajao čuvar. Mogla je da čuje brujanje saobraćaja itutnjavu motora u daljini. Jutarnja hladnoća se zadržala, iako senaglo povlačila pred bleštavim suncem.

Ispad njenog oca imao je uticaja na nju.Razmišljala je o nečemu što je rekao.»Nemoj me mrzeti zbog nečega što nisam uradio.«Nazvala ga je prevarantom i lažovom zbog svega onoga što se

desilo.Ali šta je on hteo da kaže?Trebalo je da pita, ali nije sebe mogla naterati na to. Samo je

htela da sazna sve što je mogla i pobegne od njega. Ponovo jenosila svoj ranac, u kom je bio mobilni telefon. Njen otac je uzeoporuku, ključ i mapu.

Mapu Jamajke, kao što je uspela da vidi.Šta je sve ovo značilo?Berlinger ih je poveo do građevine s tornjićem na kojoj je stajala

tabla s natpisom da je to svečana sala, izgrađena 1908. godine.Trospratnica u neoromanskom stilu, slična tvrđavi, čiji se mali toranjdizao sa jedne strane izuzetno strmog krova.

Rabin je stao, pa se okrenuo prema njima dvoma. »Sa togbalkona gore nekada su držani posmrtni govori. Ovo je bilo mesto nakom su mrtvi pripremani za poslednji počinak. Sada je muzej.«

Berlinger je pokazao rukom ka spoljašnjem stepeništu.»Hajdemo unutra.«

PEDESET SEDMO POGLAVLJEBeni je uključio svetlost, zadovoljan što je poneo vodootporne

baterijske lampe. Iako mu je pištolj ostao napolju, ipak nije došaonenaoružan. Pretvarajući se da cedi vodu iz pantalona, proverio jeda li mu je nož još privezan za desnu nogu.

Još je bio tamo.Pala mu je na pamet priča o Marti Bre na koju ga je majka

podsetila tokom večere. O tome kako je povela Špance u pećinu dapronađu zlato, samo da bi nestala i ostavila ih tamo da se utope.

»Tainosi su pokazali Špancima ovo mesto«, rekao je Frenk.»Moramo ići tim tunelom neko vreme, da bismo videli više.«

Beni je proučavao šupljinu u steni, čiji je prečnik bio otprilike dvametra. Gomile tamnog kamena zaprečavale su ulaz. Malopre jeprimetio, a sada ponovo obratio pažnju na vazduh koji je strujao kroztunel, poput daha, u ustaljenom ritmu.

»Kolumbo je godinu dana bio nasukan na Jamajci«, reče Frenk.»Za to vreme je bilo dosta komunikacije između njega i njegovih ljudii Tainosa. Kada je najzad uspeo da ode sa ostrva, vratio se poslenekoliko meseci i unajmio šest urođenika da mu pomognu na jednojekspediciji. Odneli su tri nosiljke u džunglu. Neki kažu da su bilepune zlata, ali to niko ne zna. Kolumbo je otišao, a tela šestoriceTainosa pronađena su u šumi, izbodena na smrt. Prvi koji su umrlizbog ovoga mesta.

On ništa ne reče.»Tainosi su se vratili i pronašli ulaz iza vodopada, zatvoren

stenom. Delo Španaca. Španci uopšte nisu znali za drugi ulaz kojismo mi upravo upotrebili. Zato su Tainosi mogli da se ponovo vrateunutra.«

»Šta su tamo pronašli?«»Pokazaću ti.«Zakarija je pratio ambasadorku uz merdevine do nivoa tla.

Živnuo je raspravljajući o mogućnostima. Oboje su izrazili žaljenješto bi dragoceni relikti mogli da budu oštećeni, ali on je jasno rekaoda je njihovo žrtvovanje cena koja se mora platiti. U skladu sa božjim

nalozima mogla je da se napravi druga menora, još srebrnih truba idrugi božanski sto. Ali država Izrael - ona je bila jedinstvena,dragoceno dostignuće koje se ničim nije moglo zameniti.

Ponovo su izašli napolje u sveže jutro.»Prošetaj sa mnom«, rekla je ona. »Volela bih da odem do

rabina i izrazim mu svoje poštovanje.«Znao je o kome govori.Išli su popločanom stazom između nadgrobnih spomenika do

daljeg kraja groblja, u neposrednoj blizini zapadnog zida. Do sadaniko drugi nije ušao na groblje. Saobraćaj na ulicama je mogao dase čuje, ali ne i da se vidi. Zastala je pred jednim od većih grobova,okruženim renesansnim ukrasima sa natpisima usađenim duboko uzemlju. Strana okrenuta prema njima bila je ukrašena urezanimmotivom grožđa i lava. Znao je ko počiva ispod raskošno izrađenogspomen-obeležja.

Rabin Lev.Glavni rabin u Pragu krajem XVI veka. Rektor talmudske škole,

profesor, pisac. Originalni mislilac.Kao i on sam.»Najposećeniji grob na ovom groblju«, rekla je ona. »Bio je

veliki čovek.«Primetio je kamenje poređano po vrhu spomenika i po svim

drugim njegovim ivicama gde ga je bilo moguće postaviti. Jevreji suretko donosili sveće na groblje, pošto je kamenje predstavljalotradicionalni način ukazivanja poštovanja. Običaj koji je poticao izvremena kada su kao nomadi putovali po pustinji i kada su mrtvipokrivani kamenjem da bi se zveri sprečile da ih se domognu. Ovokamenje je ipak bilo posebno. Ispod mnogih su bili postavljeni listovipapira, a neki su bili pričvršćeni gumenim trakama. Na svakom jebila molitva ili želja koju bi rabin mogao da ispuni. I sam je ostaviojednu pre nekoliko godina.

Nadao se da će jednog dana pronaći blago Hrama.Što bi uskoro moglo i da se ispuni.Tom se divio ceremonijalnoj sali. Zahvaljujući članku koji je

pisao pre mnogo godina, znao je ponešto o praškom pogrebnomdruštvu. Članovi su mogli da budu samo stariji oženjeni muškarcibesprekornog ugleda koji su mogli da daju priloge za bolesne i

mrtve. U vreme pisanja članka obišao je zgradu. Prvi sprat je nekadkorišćen za pranje i pripremu tela, podrum za mrtvačnicu, a drugisprat je služio kao sala za okupljanje. Zidovi su bili ukrašenisloženim muralima, a podovi raskošnim mozaicima od pločica. Ovoje bilo važno mesto. Sada je predstavljalo muzej.

On, Ale i Berlinger stajali su između staklenih kutija u kojim subili izloženi pogrebni predmeti. Razne slike prikazivale su istoriju iaktivnosti društva. Uglačani mesingani svećnjak sa šest sveća bacaoje jarku svetlost na prostoriju.

»Društvo je nekada koristilo ove predmete«, reče Berlinger.»Oni nisu važni, zaključi Ale. »Zašto smo došli ovde?«»Mlada damo, možeš se obraćati svome ocu sa takvim

nepoštovanjem. Ali meni ne. «Izgledalo je da ovaj prekor nije delovao na nju. »Vi se

poigravate sa nama.«»A vi se ne poigravate? «»Vi znate zašto smo mi ovde.«»Moram da budem siguran.«»U šta?«, upitala je ona.Ali Berlinger nije odgovorio. Umesto toga je uhvatio Toma za

ruku i poveo ga prema nizu izložbenih kutija pored spoljašnjeg zida.Tri visoka lučna prozora sa znakom Davidove zvezde dizala su seiznad kutija.

»Možda ćete ovo smatrati zanimljivim«, reče mu Berlinger.Prišli su izložbenim kutijama i Tom poče pogledom pretraživati

njihovu unutrašnjost.»Kroz prozore. Pogledaj«, šapnuo je rabin.Zatim mu starac pusti ruku i ponovo se okrenu prema Ale.»Dođi, draga moja«, rekao je Berlinger. »Hoću da ti pokažem

nešto u sledećoj prostoriji.«Tom je gledao dok su ulazili u lučni prolaz.Okrenuo se prema prozoru, ali je shvatio da su stakla na

svakom od njih zatamnjena. Mogao je da proviri napolje samo krozmale, mestimično postavljene providne deliće mozaika.

Pogled se pružao na groblje, nadgrobne spomenike, drveće ucvatu i travu koja je nicala. Sve je bilo mirno, samo se videlo nekokretanje na daljem delu groblja. U blizini zida. Dvoje ljudi. Žena.

I Zakarija Sajmon.Prenuo ga je dodir po ramenu.Hitro se okrenuo.Berlinger je stajao na korak od njega.»Da li bi voleo da čuješ šta govore?«Zakarija je gledao ambasadorku. Bilo je vreme da ustanovi šta

se zaista dešava. »Nećemo se više igrati. Šta radiš ovde u Pragu? Inemoj mi reći da si došla samo da popričamo.«

»Rekla bih da je dobro što sam došla. Shvatio si da te zaistarazumem.« Zastala je. »I da znam šta nameravaš.«

To je bilo tačno.»Ali u pravu si«, rekla je. »Došla sam da ti kažem kako su

Amerikanci odlučniji u nameri da te zaustave nego što sam shvatala.Paze na tebe skoro već deceniju. Da li si znao za to?«

Odmahnuo je glavom.»Istina je. Uspela sam da im skrenem pažnju na neko vreme, ali

na kraju će se ponovo vratiti na tvoj trag.«»A kada će otkriti da im ti nisi prijatelj?«Osmehnula se. »Kada postanem premijerka, kada neće imati

drugog izbora osim da sarađuju sa mnom. Nadam se da ćeš ti dotada promeniti svet.«

Kakva pomisao.»Htela sam da dobiješ ovu informaciju«, rekla je. »Moraš biti

oprezan, Zakarija. Izuzetno oprezan. Mogla sam da te štitim samodo sada.«

Primetio je upozorenje u njenom glasu. »Ja sam uvek oprezan.«»Čovek nikada ne može biti previše oprezan.«Video je osmeh na njenim usnama.Već je bio rešio problem curenja informacija iz njegovog

unutrašnjeg kruga saradnika. Ali pitao se da li ga je Beni Rou prodaoAmerikancima? Rekli su mu da Brajan Džejmison radi za Roua. Roumu je dva puta na Jamajci stavio Džejmisona na raspolaganje,hvaleći njegove sposobnosti. Rou je ili bio saučesnik u američkoj lažiili je i sam bio obmanut.

»A šta je sa Tomasom Sejganom«, upitala je ona. »Da li sepokazao kao koristan ili kao problem?«

Ova žena je bila dobro obaveštena.

»Pokazao se kao problem.«»Pretpostavljam da znaš da je on novinar koji je nekada

izveštavao sa Bliskog istoka. Sećam se da sam čitala njegovečlanke. Smatrali su ga jednim od najboljih u regionu. Ipak, nije bioomiljen kod onih na vlasti. Oštro je kritikovao obe strane.«

»Kako znaš toliko o Sejganu?«»Zbog toga, Zakarija, što znam ko ga je uništio pre osam

godina.«»Uništio?«Klimnula je glavom. »Vidiš, ima stvari koje ne znaš. Navodno

izmišljena priča koja je dovela do Sejganove propasti? Juče sam jeprvi put pročitala. Bavi se izraelskim i palestinskim ekstremistima.Eksplozivne informacije, štetne za obe strane. A sve lažne. Sejganusu namestili. Izvori koje je citirao bili su glumci, informacije su mupodmetnute, a sve to je bilo osmišljeno da se okonča njegovakarijera. Kao i sama tema priče, bilo je to pomalo ekstremna, alidelotvorna taktika. «

»Postoje ljudi koju mogu to da urade?«»Nesumnjivo. Njihove usluge se mogu kupiti i oni nisu ideološki

opredeljeni. Rade za bilo koga i bilo koju stranu.«Za razliku od njega.»Uradi šta moraš sa Sejganom«, rekla je ona. »Reši problem.

Ja se vraćam u Izrael. Došla sam ovde da se sastanem sa tobom poposlednji put. Ti i ja nikada više nećemo razgovarati. Znaš dajednom kada postigneš svoj cilj nećeš moći da učestvuješ u onomešto će se dešavati posle. Ti si David za mog Solomona.«

Ovo se odnosilo na zapis iz Dnevnika. Kralj David je želeo daukaže čast Gospodu trajnim spomenikom koji će zauzeti mestoprenosivog kovčega. Imao je mnoštvo robova iz svojih brojnih ratnihpobeda, kao i srebro i zlato, i nameravao je da sagradi najveći dotada poznat hram. Ali Bog mu je rekao da je svoj život utrošio nanasilje. Bio je čovek ogrezao u krvi. Zato će privilegija podizanjahrama preći na njegovog sina, Solomona.

»Ti si čovek ogrezao u krvi«, rekla mu je ona.On je ovo smatrao komplimentom. »Što je neophodno.«»Kao što je bilo i za Davida. Zato dovrši ovu poslednju bitku,

započni svoj rat i dopusti Izraelu da požanje nagradu.«

Tom je gledao u monitor. Berlinger je stajao pored njega. Bili suse spustili u podrum ceremonijalne dvorane. Ono što je nekada bilamrtvačnica sada je bilo neka vrsta centra za obezbeđenje. Najednom zidu bio je okačen nosač sa osam LCD monitora, na kojim jeprikazivan video-prenos sa kamera postavljenih širom jevrejskečetvrti. Berlinger je objasnio da je ovo bilo mesto sa kog su motrilišta se događa u kraju. Video je da je Stara-nova sinagoga nadziranasa dve strane. Bilo je lako videti kako je njegovo prisustvo tako brzootkriveno.

»Znam ko ga je uništio.«Tako je žena rekla.U prostoriji bez prozora nije bilo nikog drugog. Berlinger je

zamolio čoveka koji je tu dežurao da načas izađe kada su oni ušli.Ale su odveli u Staru-novu sinagogu da se pomoli.

»Pošla je voljno«, rekao je rabin. »Mada joj i nisam ostaviomnogo izbora. Mislio sam da je bolje da samo vi ovo vidite.«

Poželeo je da istrči iz zgrade i suoči se sa ženom. Ona je bilaprva osoba, osim čoveka u knjižari Barns i Nobl, koja je ikadaizgovorila ove reči.

Zagledao se u Berlingera.Koji je očigledno znao više nego što je govorio.»Verujete mi, zar ne? Vi znate ko sam ja.«Rabin klimnu glavom. »To je tačno. Ti si zaista Levit. Ali si u

smrtnoj opasnosti.«

PEDESET OSMO POGLAVLJEBeni je pratio Frenka Klarka dok su se peli tunelom koji se

stalno sužavao. Na svu sreću, nikada nije bio klaustrofobičan.Zapravo se osećao udobno u zatvorenim prostorima, daleko odsveta koji je od njega zahtevao da se ponaša na jedan način, ali dabude neko sasvim drugi. Ovde ga niko nije gledao. Bio je samo onošto jeste.

»Rekao si mi da Tainosi uopšte nisu marili za zlato«, rekao je.»Dakle, zbog čega su imali rudnik?«

»Rekao sam da nisu cenili zlato. Za njih, ono je bilo ukras. Zatokad su Španci pitali za rudnik, za njih nije bilo mnogo važno da li ćeotkriti njegov položaj. Tek mnogo kasnije ovo mesto je postaloposebno.«

Frenk je nastavio da hoda dok je suvi, kameniti pod krčkao podnjihovim mokrim čizmama. Na svu sreću put je bio prav i bezskretanja. Nije se mogao videti ni namirisati dokaz o postojanjušišmiša ili bilo kakvih drugih stvorenja, pošto je jedinstveni ulazosiguravao da pećina ostane besprekorno čista.

Opazio je nešto ispred, baš izvan domašaja Klarkovog svetla.Prišli su bliže i zaustavili se.Rešetka od stalaktita preprečavala je prolaz, a kamen je bio

debeo i crn, poput metala.»Gvozdena rešetka?«, upitao je on.Frenk potvrdi. »Poneka činjenica provuče se kroz svaku

legendu.«Prisetio se šta su mu još rekli. »A ljudi su umirali nakon što

stignu dovde?«»Jesu. «»Šta ih je ubijalo?«»Radoznalost.«Probijali su se između kamenja. Na drugoj strani pružao se još

jedan tunel. Čuo je huk vode i stigli su do brzog podzemnog potoka.Njegova svetiljka obasjavala je siloviti tok plavozelenom bojom.

»Moramo da preskočimo«, rekao je Frenk.

Širina nije bila veća od dva metra i obojica su je lako savladali.Na drugoj strani se tunel završavao u prostranoj odaji oformljenoj oddve ogromne stene, od kojih je jedna tvorila tavanicu, a druga pod.Zidovi su bili od kamenja oblikovanog u cigle, izglačane površine ivisoki oko pet metara. Njihova bela površina bila je prekrivenaurezanim crtežima.

Bilo ih je previše da bi se prebrojali.»Ovo je neverovatno«, reče Frenk. »Tainosi nisu ništa znali o

topljenju metala. Sav njihov alat bio je od kamena, kosti ili drveta. Aipak su bili sposobni da ovo naprave. «

Beni je primetio još jedan nivo koji se nastavljao od udaljenijegzida, dva metra naviše. Usmerio je svetiljku i video još drevnihcrteža.

Zatim je video kosti, svih oblika i veličina, razbacane po podu uzdalji zid. I nešto što je izgledalo kao kanu.

»Tainosi su došli ovamo da pobegnu od Španaca. Umesto dabudu robovi, čekali su ovde, u mraku, da umru. To je ono što ovomesto čini toliko posebnim.« Frenk je zakoračio na kamenitu pločukoja se pružala iz zida poput stola na rasklapanje. Tu su se nalaziledve svetiljke i Beni je gledao kako Frenk pali obe. »Gorivo jericinusovo ulje. Bez mirisa. Što je dobro za ovo mesto. Tainosi sutakođe znali za to. Bili su mnogo pametniji nego što su to Špancimislili.«

Pominjanje ricinusovog ulja navelo ga je da pomisli na majkukoja ga je terala da guta crnu tečnost gadnog ukusa koja jezaudarala svake godine pre nego što bi krenuo u školu. Obredpročišćavanja koji je podnosila većina školaraca na Jamajci, a koji jeon počeo da prezire. Znao je da su Tainosi i Maruni koristili to ulje daublaže bolove i smanje otoke, ali jedino za šta je on ikada koristio tutvar bilo je da podmazuje traktore.

Njihove baterijske lampe otkrile su odaju u svoj njenojveličanstvenosti.

»Ovde je Kolumbo došao«, reče Frenk, »nakon što je ubio šestratnika. Zašto ih je ubio, niko ne zna. Posle toga je otišao sa ostrva inikada se nije vratio. Ali došlo je na stotine drugih Španaca. Na krajusu porobili i pobili Tainose.« Klark je pokazao naviše. »Na drugom

nivou, gore u poprečnim prolazima, nalaze se zlatne žile. Još imarude.«

»A vi ništa niste radili sa njim?«»Ovo mesto je sveto, a to je važnije od zlata.«Setio se šta mu je Tri rekao. »A Jevreji? Da li su i oni ovde

sakrili svoje bogatstvo?«Iz prolaza koji je vodio napolje pojavila su se dva čoveka.Obojica mokri, obučeni samo u kupaće gaće.Benijevo srce se ukočilo u naletu straha koji je brzo potisnuo

gnev.»Žao mi je«, rekao je Frenk hladnim, proračunatim i ravnim

tonom. »Pukovnici su me preglasali. Ovi ljudi su iz grupe iz SpenišTauna. Juče su došli i pitali da li je neko nešto video ili čuo uplaninama u poslednjih nekoliko dana. Rekli su da je njihov donnestao, a ti si bio poslednji koji se sastao sa njim.«

»Zašto nisu došli da me pitaju?«»Zato što smo znali odgovor«, reče jedno od crnih obličja.«

Ekipa kaže ti ima platiš.«Nije ga zanimalo šta je neka banda odlučila. Više ga je brinulo

izdajstvo Frenka Klarka.»Ne mirišem ovo mesto, čoveče«, rekao je svom prijatelju u

žargonu.Zaista je tako mislio. Bilo je mnogo loših vibracija ovde.Frenk se zagledao u njega. »Ni ja ga ne mirišem. Ali ovo je tvoja

briga, Beni.«Pukovnik se okrenuo da ode.»Ako si prava faca, ostaćeš još malo.«Znao je da ga je Klark razumeo. »Da si pristojan čovek, zadržao

bi se još neko vreme.«»U tome i jeste stvar, Beni. Ne osećam se previše pristojno.«I Klark izađe kroz prolaz.»Brzo ćemo završimo« reče mu jedan od ljudi. »Roknućemo

te.«Bilo je dovoljno žargona. On ga je upotrebio da umiri ovu

dvojicu. »Daću vam šansu da odete odavde i zaboravićemo da seovo dogodilo. Tako ćete ostati živi. Ako ne odete, ubiću vas obojicu.«

Jedan od njih se nasmeja. »Nis’ ti tol’ko dobar, Beni. Nema laži.Ima da umreš.«

Odavno se nije borio, ali to nije značilo da je zaboravio to daradi. Odrastao je u Speniš Taunu, među nekim od najopasnijih bandina Karibima, i rano naučio da biti Rou znači biti čvrst. Izazovi sudolazili iz svih četvrti, a svaki izazivač je hteo da bude onaj koji jesredio Benija Roua. Niko nikada nije uspeo.

Dvojica ljudi su mu prišli sa strana. Nijedan nije bio naoružan.Očigledno su nameravali da ga ubiju golim rukama.

Skoro da se osmehnuo.Očigledno je zamisao bila da ga namame ovamo uz pomoć

Frenka Klarka. Pitao se koliko je banda platila za tu uslugu, pošto jemalo toga na Jamajci bilo besplatno.

Proučavao je ljude. Obojica su bili visoki i krupni. Svakakosnažni. Ali pitao se koliko su prekaljeni. Britanski crveni mundiri subili najbolje obučeni i najbolje opremljeni vojnici na svetu. Ali grupaodbeglih robova sa malo toga drugog osim kopalja, noževa i ponekemuskete oborila ih je na kolena.

Ovo je bio njegov svet.Njegovo vreme.I niko mu to neće oduzeti.Okrenuo se, dograbio najbližu svetiljku za dršku i zavitlao je na

čoveka sa leve strane. Čovek je udarcem palice oborio ovaj projektil.Staklena posuda se polomila i ulje se prosulo pa naglo planulo, avatrena lopta je naterala jednog od ljudi da odstupi. Iskoristio jetrenutak da izvuče sečivo ispod nogavice pantalona.

Nož koji je koristio kada je išao na ronjenje. Održavao jenjegovo debelo sečivo oštrim, dok je druga strana bila nazubljena.

Kada je jedan čovek zaobišao plamen, on je krenuo na drugog,izvodeći lažni napad zdesna, a onda se bacajući nalevo, hvatajućičoveka za ruku i izvijajući se. U istom zamahu ruka sa nožem jepoletela naviše i, u jednom potezu, on raseče čoveku grlo.

Odgurnuo je čoveka u stranu.Čuo je krkljav udah i video kako je krv nahrupila napolje. Čovek

je stavio ruku na ranu, ali nije mogao ništa da uradi. Sručio se nazemlju, grčeći se u agoniji.

Drugi čovek je skočio, ali Beni je bio spreman.

Nož je opet poleteo naviše i začas presekao i drugo grlo.Šok je ispunio oči njegovog napadača.Gledao je kako smrt trenutno nastupa i telo se ruši.Dosta s ovim.Sada je Frenk Klark bio onaj koji ga je zanimao.Pogled mu je privukao pokret u tami pored izlaza. Skočio je u

jednu stranu ulaza, držeći spreman nož. Pojačanje?Neko je ušao u odaju.Neki čovek.Jurnuo je i pritisnuo telo čoveka uz kameni zid, podižući nož i

pritiskajući sečivo u meso, spreman da zaseče.Haliberton je buljio u njega, očiju razrogačenih od užasa.

Izdahnuo je i popustio stisak. »Rekao sam ti da ostaneš napolju.« Trije pokazao prstom ka vratima. »On mi je rekao da uđem. « Benijevpogled je skrenuo na čoveka koji je tamo stajao.

Frenk Klark.

PEDESET DEVETO POGLAVLJETomu je nestalo strpljenja. »Objasni kako to misliš, starče. I to

brzo.«»Da li je ono što je ta žena rekla o tebi istina?«Klimnuo je glavom. »Namestili su mi. Da me unište.«»Tvoja ćerka ne zna za to?«»Njoj to ne bi bilo važno. Moje greške su samo moje. I kao što si

video, verovatno su nepopravljive. «»Imao sam sina koji je bio u sličnoj situaciji.«Primetio je prošlo vreme u izjavi.»Umro je pre nego što sam imao priliku da ispravim neke stvari.

Uvek sam se kajao zbog toga.«To nije bila Tomova briga. Bila mu je važna samo ona žena.

Udaljena tek stotinak metara. Pogled mu je skrenuo na monitor.»Ne možeš to da uradiš«, reče Berlinger, naizgled mu čitajući

misli.»Đavola ne mogu.«»Ako im se suprotstaviš, potraga će biti završena.«»Zbog čega si tako siguran u to?«»Zato što se ona ne može nastaviti bez moje pomoći. Neću ti je

pružiti ako izađeš iz ove prostorije.«»Uopšte me nije briga za ovu potragu. Moj život je uništen. Sve

za šta sam radio oduzeto mi je. Pre nekoliko dana nameravao samda sebi raznesem mozak zbog toga. Želim da povratim svoj ugled.«

»To nije tako jednostavno. Ti si unuk Marka Idna Krosa. On jeznao da će doći njegov dan. Mnogo puta mi je rekao da budemspreman. Moraš da ispuniš ono što je započeo.«

»Zbog čega?«»Zbog nas.«Znao je na šta misli.»Ja više nisam Jevrej.«»Da je zaista tako, zašto bi došao u Prag? Popeo si se na tavan

sinagoge, baš kao što je uradio tvoj deda. Ti znaš, duboko u srcu, damoraš ovo da uradiš. Ti si jedini koji to može.«

»Šta?«»Da pronađe blago Hrama. Vrati ga svima nama.«Ali on je u svojim mislima čuo reči koje je izgovorila žena na

ekranu. »Zato dovrši ovu poslednju bitku, započni svoj rat i dopustiIzraelu da požanje nagradu. «

»Šta će Sajmon da uradi?«»Ne znam, ali očigledno je da nije u pitanju nešto dobro.«»Obratite se vlastima.«»A šta da im kažemo? Da postoji blago? Izgubljeno dve hiljade

godina? I da ga Zakarija Sajmon želi?« Berlinger je odmahnuoglavom. »Niko neće hteti da sluša.«

Tom pokaza na ekrane. »Imaš snimak.«»Ne, nemam ga. Ništa se ne snima.«»Zašto?«»Ovde nije u pitanju uključivanje vlasti u celu stvar. Ovde si u

pitanju ti. Samo Levit može da dovrši ovo putovanje. Ja ću reći onošto znam samo Levitu. Obećao sam Marku da će to biti mojadužnost, i neću prekršiti taj zavet.«

»Onda mi reci ono što znaš, a ja ću se obratiti vlastima.«»Ako je istina ono što je ona žena rekla, o tome kako su te

uništili, ko će ti verovati? Nemaš nikakav dokaz.«Bio je u pravu. Ako su žena i Sajmon skovali zaveru, nijedno od

njih to neće priznati. Nije imao izvor, informacije, nikakvu potvrdu.Ništa. Baš kao pre osam godina.

Sajmon i žena su sada izlazili sa groblja.Ovo bi mogla da bude njegova jedina šansa.Dođavola s tim.Izjurio je iz prostorije.Ale je završila molitvu.Pratila ju je starija žena koju je doveo rabin. Berlin je želeo da

razgovara sa njenim ocem bez njenog prisustva. Ako je htela išta dasazna, morala je da im ostavi malo vremena. Već je uspela dapročita celokupnu poruku svog dede. Ali je navaljivala na svog ocapred Berlingerom.

Možda previše.A Jamajka.Izgledalo je da je to mesto važno.

Zašto bi inače bila priložena i putna mapa stara više od pedesetgodina?

Stara-nova sinagoga je trebalo da se otvori za taj dan, apredvorje je bilo puno poslužitelja koji su se spremali. Stajala je uglavnom holu, pored niza sedišta kraj istočnog zida, desno odtabernakla, čija je ukrašena zadnja strana bila viša nego što jeuobičajeno, sa Davidovom zvezdom na vrhu.

»Ovo je mesto za glavnog rabina«, rekla joj je stara žena.Ali lanac je sprečavao posetioce da tu sednu.»Dugo je bilo rezervisano za rabina Leva. Niko drugi ne sedi tu.

On je bio čovek kog su izuzetno poštovali i mi mu odajemo počastčuvajući njegovo mesto.«

»Koliko vremena je prošlo od njegove smrti?«»Četiri stotine godina.«»I niko nije sedeo ovde?«»Samo za vreme rata. Nacisti su saznali za naš običaj odavanja

ove počasti. Zato su svi sedeli na tom sedištu. Koliko god je mogloda ih stane. Na taj način su nam nanosili uvredu. Naravno, to je bilopre nego što su počeli da nas ubijaju.«

Nije znala šta da kaže.»Moji roditelji su poginuli tokom rata«, rekla je žena. »Nemci su

ih streljali nedaleko odavde.«Pitala se da li je ovo bio Berlingerov način da pošalje poruku,

preko ove žene. Mrzela je da je ovako vode. Odnosili su prema njojkao prema detetu.

»Žao mi je zbog vašeg gubitka«, rekla je. »Vraćam se uceremonijalnu

salu.«»Rabin je tražio da ostanemo ovde, dok ne pošalje nekoga po

nas.«»Ne, nije tačno. Sigurna sam da vam je tražio da me ovde

zadržite, dok ne pošalje nekoga po nas. Ja se vraćam.«Zaputila se ka predvorju.Starija žena pratila ju je u stopu.»Molim te, draga, ostani.«Stala je i okrenula se, pitajući se čemu ovakva hitnost. Zato je

odlučila da joj jasno stavi na znanje: »Ovo se vas ne tiče.«

I otišla je.Zakarija je išao sa ambasadorkom nazad prema istoj gvozdenoj

kapiji kroz koju je i ušao, onoj pored ceremonijalne sale. Primetio jeda je načelnik otišao i da je grupa posetilaca najzad ušla na grobljesa suprotne strane.

»Došli su ovamo sa svih strana sveta«, rekla je ambasadorka.»Ovo je najbliže Izraelu što će mnogi od njih ikada stići.«

»Ali ovo nije Izrael.«»Retki su oni koji shvataju pritiske sa kojim se suočava Sveta

zemlja«, rekla je. »Osim ako tamo živiš svakog dana i poznaješ strahkoji dolazi od toga što se okruženi neprijateljima, kako bi i mogao dashvatiš? Borili smo se protiv tog straha hiljadama godina. Sada ćemu narod možda konačno podleći. Ti ja znamo kolika je to greška.«

»Moj otac je pokušao da ih upozori decenijama unazad. Tadasmo napravili previše ustupaka, a zauzvrat smo premalo dobili.«

»Jerusalim su zauzimali više od ijednog drugog grada na svetu.Egipat, Asir, Vavilon, Sirija, Grčka, Rim, Persija, muslimani, krstaši,Turci, Britanci, Palestinci, a sada, najzad, Jevreji. Ne nameravam daga ponovo pustim.«

»Ja ću izložiti blaga na brdu bez upozorenja«, reče on. »Štobudu više javno prikazivana, to bolje. Da bih to ostvario, možda ćemi biti potrebno nešto tvoje pomoći.«

Znao je šta će se dogoditi. Jevreji će videti povratak njihovihblaga kao znak. Menora, božanski sto i srebrne trube su vraćene.Doći će ih na hiljade. U prošlosti je redovno zabranjivano okupljanjevelikog broja ljudi. Ali ovo je drugačije. Muslimani će takođe videtiznak. Povratak jevrejskih blaga biće shvaćeno kao izazov njihovomprisustvu, nešto čemu su se vekovima protivili uz nasilje i prolivanjekrvi.

Ni ovoga puta neće biti drugačije.Ili se bar on tome nadao.»Plašim se da neće, Zakarija«, rekla je ona. »U ovome si sam.

Kao što sam rekla, ti i ja nećemo ponovo razgovarati.«Nije važno.Do juče je planirao da postigne cilj bez ikakve pomoći.Držače se tog plana.

Stajali su ispred ceremonijalne sale, čiji se jedan deo pružao nagrobljansko zemljište zasenjeno jasenovima. Još ljudi je ulazilo sadalje strane, diveći se spomenicima, neki polažući kamenje nanadgrobne ploče u znak poštovanja. Svi su nosili jarmulke,6 za kojeje znao da su im date uz ulaznice na groblje.

»Nije trebalo da se ovde šetamo gologlavi«, rekao je on.»Ne treba da brineš, Zakarija. Mrtvi će nam oprostiti.«Tom je izašao iz sobe obezbeđenja i pronašao izlazna vrata.Ali ona su bila zaključana i nije bilo načina da se otvore bez

ključa.Požurio je do unutrašnjeg stepeništa i krenuo da se uspinje po

dve stepenice odjednom do prvog sprata, gde su posetioci ulazili uizložbenu prostoriju, pokazujući ulaznice jednoj od poslužiteljki.

Ovo je bilo previše za njega.Bio je ovde u Češkoj, osam godina posle onoga što mu se

dogodilo, i trebalo je da se suoči sa nekim ko je znao istinu.Rekao je sebi da se smiri, da razmišlja, da bude razuman.Mirno je izašao sa stepeništa i prošao pored posetilaca,

izvinjavajući im se usput, sve do vrata koja su vodila do spoljašnjegstepeništa. Odmorište je bilo zatvoreno sa tri strane, a mestimičniotvori su omogućavali pogled naniže na groblje. Kroz jedan od ovihotvora opazio je Sajmona i ženu, kako stoje na popločanoj staziizmeđu grobova, razgovarajući. Gledao ih je iz bezbednog skloništa inije bilo načina da oni vide njega. Sa njegove leve strane stepeništeje pod pravim uglom skretalo do nivoa tla, a pogled se otvarao naulicu koja je vodila niz kratki spust, pored tezgi uličnih prodavača, doStare-nove sinagoge.

Video je Ale.Na pedeset metara udaljenosti.Kako odlučno korača prema sali.Ale nije obraćala pažnju na tezge uličnih prodavača sa svoje

leve strane, oko kojih se vrzmalo mnogo turista, i usredsredila se nagvozdenu kapiju na pedeset metara udaljenosti. Drugi ljudi su seuspinjali uza spoljašnje stepenice prema ceremonijalnoj sali, krećućise prema predmetima izloženim na prvom i drugom spratu, gde jeona bila pre sat vremena.

Berlingerov prekor još ju je pekao.

Kao i primedba njenog dede.U poslednjim godinama njegovog života uvek je bila pored

njega, donoseći mu neizmernu radost svojim preobraćenjem. Nikadanije mislio da će njegova unuka upražnjavati njegovu veru. Bio sepomirio sa činjenicom da će, pošto je njegov sin napustio veru, svebiti napušteno.

»Ali ti si, draga moja, veoma posebna. Sama si odabrala dabudeš ono što po rođenju i jesi. To mora da je volja božja.«

Mnogo puta su pričali o životu i Jevrejima, uopšteno, a on jeodgovarao na njena pitanja.

»Mogu da se ne slažem sa verovanjima tvoje majke«, rekao jojje. »Ali ih poštujem. Kao što sam želeo da moj sin bude Jevrej, istotako razumem da je ona htela da ti budeš hrišćanka. Zato to nikadane bih ometao. «

Nikada i nije.Ali, na kraju, ipak je nije smatrao vrednom.Ili je bar nije smatrao vrednom njene nove vere.Levit mora da bude muškarac, a ja nisam uspeo da nađem

nikoga prikladnog. Zato sam poneo tajnu koja mi je poverena sasobom u grob.

Nastavila je da ide ulicom, zaobilazeći nekoliko grupa turista.Ona je bila vredna. Ona je mogla da bude Levit. I bolje obavljaposao od svog oca, kog izgleda nije bilo briga ni za kog i ni za šta. Agde je on sada? Još u ceremonijalnoj sali? Pogledala je napred iprimetila dvoje ljudi iza gvozdene kapije, malo dalje uz još jednustrmu stazu.

Čovek i žena.Zakarija i nepoznata osoba.Ovde?Zakarija je video Ale.Prekasno da bi se sklonio.Očigledno ga je videla.»Vreme je da se pozabaviš njome«, rekla je ambasadorka.A on je gledao kako ta žena odlazi, nazad prema glavnom ulazu

na groblje.Krenuo je prema gvozdenoj kapiji i izlazu.

Tom je gledao kako Zakarija izlazi sa groblja, krećući se niz ulicuprema

Ale.Žena.Ona koju je hteo da sustigne.Video ju je kako odlazi stazom između grobova, krećući se

nasuprot mnoštvu turista koji su ulazili na groblje ravnomernimkorakom.

Ponovo se okrenuo prema Ale. Sajmon joj je prišao, uhvatio jeza nadlakticu i počeli su da se udaljavaju od ceremonijalne sale,ulicom koja je vodila nazad prema kući u kojoj su ih zadržali naispitivanju.

Još posetilaca se uspinjalo stepeništem pored njega.Brzo je sišao dole i jurnuo prema ploči u staklenoj kutiji na kojoj

su se nalazile informacije o jevrejskoj četvrti. Krenuo je ka groblju ivideo da je ulaz od njega udaljen jedan blok zgrada.

Tamo je krenula ona žena.Brzo se osvrnuo i video Ale i Sajmona, leđima okrenute ka

njemu, kako nastavljaju da se udaljavaju.Ako požuri, moći će da iskoristi jedinu šansu da ispravi

nepravdu.

ŠEZDESETO POGLAVLJEBeni je podigao okrvavljeni nož prema Frenku Klarku. »Trebalo

bi da i tebi presečem to lažljivo grlo.«»Zar ti ne izgleda čudno, Beni, kako prezireš laganje, ali ne

smeta ti da lažeš sopstvenu majku?«Nije očekivao ovo od Frenka.»I u čemu je suština?«»Samo u tome da si uradio upravo ono što sam i znao da ćeš

uraditi.«U Klarkovim rečima nije bilo ni trunke straha. Pod svetlošću

preostale svetiljke i u sjaju vatre iz polomljene svetiljke koja je polakogasnula, nije video zabrinutost u odlučnom pogledu tog čoveka.

»Banda je došla«, rekao je Frenk, »i ponudila novac, a neki odpukovnika su ga prihvatili. Kada si me večeras pozvao i rekao mi dasi pronašao rudnik, morao sam da prijavim tu informaciju.«

»Ne, nisi.«»Ja sam Marun, Beni. Ozbiljno shvatam zakletvu na odanost

mojoj braći. Da li je njihov don mrtav?«»On je đubre. Moji psi su ga ulovili.«»Ubio si ovu dvojicu?«, upitao je Tri, pokazujući na krvava tela.Podigao je nož. »I oni su dobili ono što su zaslužili.« Okrenuo se

Frenku. »A zašto ne bih ubio tebe?«»Ovo je moralo da se dogodi. Ti to znaš, Beni.«»A šta će pukovnici reći kada izađem iz ove pećine?«»Da si čovek koga se treba plašiti.«To mu se svidelo. »A biće i dugova koje treba platiti. Njihovih.«Stvarno je tako mislio.»Zašto si se vratio?«, upitao je Klarka.»Moraš da shvatiš zašto je ovo mesto bilo posebno za Špance.«

Frenk je pokazao ka gornjem delu odaje. »Moramo da se popnemogore.«

»Povedi.«Nameravao je da drži ovog čoveka na oku, a nije imao nameru

da odbaci svoj nož. Haliberton je još bio uzdrman prizorom leševa.

»Zaboravi na njih«, rekao je on Triju.»To nije lako.«»Dobro došao u moj svet.«Pokazao je rukom da prate Frenka uz neravno kamenje koje je

služilo kao improvizovano stepenište do sledećeg nivoa. Tamo jeprimetio tri izlaza iz odaje, koji su izgledali kao mračni procepi ukamenom zidu.

»Kroz koji ćemo?«, upitao je Klarka.»Ti biraj.«Pretpostavio je da je ovo neka vrsta probe, ali nije bio

raspoložen za to. »Ti to uradi. Brže ćemo stići.«»Sve vreme mi govoriš da si Marun. Da si jedan od nas. Vreme

je da počneš tako i da se ponašaš.«Nisu mu se dopadali ovakvi nagoveštaji.»Zovu te brat Anansi«, rekao mu je Frenk.»Ko me tako zove?«Mrzeo je mitološke napomene. Anansi je često opisivan kao

nizak, sitan čovek ili - još gore - pauk sa ljudskim osobinama čija jenajistaknutija osobina pohlepa. Opstajao je pomoću lukavog islatkorečivog govora. Majka je Beniju pričala kako su robovi kazivalipriče o Anansiju.

»Ne verujem da su nameravali da te uvrede«, reče Frenk. »To jesamo njihov način da te opišu. Anansi je voljen, pored svih svojihmana. Pričali smo ove priče otkad su nas ovamo doveli.«

Nije bio zainteresovan šta drugi misle. Ne više. Bio je najzadovde, u izgubljenom rudniku. »Koji tunel?«

»Ja znam«, rekao je Tri.Okrenuo se prema svom prijatelju.»Pročitao sam u dnevniku koji smo našli na Kubi, onom Luisa

de Toresa, kako je ovo mesto odabrano kao cripta.«»Trezor?«Tri klimnu glavom. »Skrovište. Kolumbo je lično došao,

pregledao ga i odabrao. Ovde su nešto sakrili. Nešto od velikevrednosti, ili je barem De Tores tako napisao.«

»Nešto poput sanduka sa zlatom iz Paname?« upita on.Tri odmahnu glavom. »Ne znam. Govorio je o ovom rudniku i tri

putanje. Napisao je da znati kuda da ideš znači znati odakle dolaziš.

Zatim je nabrojao spisak stvari koje treba znati. ’Broj posuda za oltarza žrtve paljenice, oltar za tamjan i za Kovčeg. Broj poglavlja tekstaza blagosiljanje. Broj ponavljanja reči sveti u prizivanju Boga.Ipostotak koji je Najsvetiji od svetih zauzimao u Prvom i Drugomhramu, po božjem naređenju.’«

Ništa od ovoga njemu ništa nije značilo.»Moraš da budeš Jevrej da bi znao odgovore«, reče Tri. »Ja

sam ih proverio. Postojale su tri posude za svaki oltar. Reč sveti je triputa ponovljena.

A jedna trećina, trideset tri posto, veličina je prostora koji jezauzimao Najsvetiji od svetih. To je bilo najsvetije jevrejsko mesto nasvetu.« Tri pokaza na treći otvor. »To je put. «

Klark ovo potvrdi pokretom glave.»Šta je tamo dole?«, pitao je Beni.»Nešto što nije marunsko ili tainosko.« Frenk priđe ulazu i

obasja unutrašnjost prolaza svetlošću. »Maruni su otkrili ovu pećinudavno nakon što je poslednji Tainos umro. Mi smo ih poštovali. Zatosmo ovo štitili.«

Beni se pitao kome se Klark obraća. Njemu? Ili precima? Ako suavetinje zaista postojale, ovo je bio njihov dom.

Frenk ih je poveo prema šupljini, čiji su zidovi bili od istog onoggrubog kamena. Razmišljao je o žilama zlatne rude, pošto nije videomnogo tragova bilo kakvih iskopavanja. Upitao je Klarka za njih.

»U spoljašnjim tunelima postoje ogranci koji vode do pukotina.U nekim od njih su Tainosi pronašli zlato. Nije bilo mnogo rude, alidovoljno da privuče Špance.«

Prolaz se pružao u pravoj liniji, a vazduh u njemu je postajaosve ustajaliji. Beni je osećao kako mu se vrti u glavi. »Zašto se ovdeteško diše?«

»Sećaš se onog zvuka koji si čuo kada smo ušli kroz bazen, kaoda zemlja udiše punim plućima, a zatim izdiše? To stvara usisniefekat. Više je lošeg vazduha nego dobrog, što je bio razlog daTainosi odaberu ovo mesto da na njemu umru. «

Ovo nije bilo utešno, a video je da je i Tri isto tako zabrinut. Alinjegov pogled kao da je govorio prijatelju: Ti si izabrao da dođešovamo. A mogao je da razume i zašto. Za jednog naučnika ovo je

bio vrhunski doživljaj - prilika da iz prve ruke vidi nešto o čemu jeistorija mogla samo da priča.

Zabolela ga je glava.Ali ništa nije rekao.»Tainosi su poznavali religiju«, rekao je Frenk, »na svaki način

na koji su je poznavali i Španci. Oni jednostavno nisu sebe smatralinadmoćnim u odnosu na bilo kog drugog. Oni su poštovali svoj svetijedni druge. Njihova greška je bila u tome što su mislili da belcirazmišljaju na isti način.«

Prešli su nekih pedeset metara, koliko je Beni mogao daproceni. I polako su se uspinjali. Njihove tri svetiljke obasjavale susamo nekoliko metara ispred njih. Vladala je potpuna tama. Uopštenije bilo vlažnosti, što je bilo neobično za pećine na Jamajci, koje suuglavnom bile natapane vodom iz podzemnih jezera i reka.

Onda Beni ugleda nešto.U prvom mlazu svetlosti iz Frenkove lampe.Na deset metara ispred njih.Drvena vrata, od izuvijanih i ispomeranih balvana, pocrnela od

vremena. Ni sa jedne njihove strane nije bilo nikakvih šarki. Umestotoga, drveni pravougaonik se jednostavno uklapao u otvor uklesan ukamenu. Komadi kamena i krhotine stene ležali su razbacani popodu tunela, skoro im zaprečavajući prolaz.

Beni je zakoračio napred, nameravajući da se popne prekogomile kamena i pogleda šta se tamo nalazi.

Frenk ga je dograbio za znojavu nadlakticu. »Da li si siguran daželiš unutra?«

»Samo pokušaj da me zaustaviš.«

ŠEZDESET PRVO POGLAVLJE»Šta ti radiš ovde?« upitala je Ale Zakariju. »Mislila sam da želiš

da se ja pobrinem za ovo.«Njena ljutnja prema Berlingeru i njenom ocu sada je izbila iz nje.

Da li ju je iko smatrao sposobnom za bilo šta?»Ovde sam zato što je to neophodno. Saznao sam više u vezi s

Amerikancima. Oni zaista pokušavaju da nas zaustave.«»Zašto bi njih bilo briga za pronalazak jevrejskih verskih

predmeta?«Zaustavili su se nedaleko od kuće u kojoj su držali nju i njenog

oca. U ovom delu ulice nije bilo mnogo posetilaca.»Ale, američka spoljna politika odavno podrazumeva aktivno

mešanje u sve što je povezano sa Izraelom. Oni obezbeđuju pomoć ivojnu podršku koja je vredna milijarde dolara i misle kako im to dajeza pravo da nam govore šta da radimo. Naša trenutna situacija jeizazvana njihovom neposrednom krivicom. Pretpostavljam da senalaženje blaga iz Hrama na neki način uključuje u njihove planove.«

Ona bi ga u uobičajenoj situaciji smatrala paranoičnim, aliBrajan Džejmison je bio stvaran.

»Ko je bila žena sa kojom si razgovarao?«»Neko ko mi dostavlja informacije o Amerikancima. Šta si ti

saznala?«»Da je moj deda rekao mom ocu mnogo više nego što smo

mislili.«Rekla mu je šta je zaista pisalo u poruci iz groba, koliko je

mogla da se seti. »Berlinger i moj otac su u ceremonijalnoj sali.«Pokazala je prema zgradi udaljenoj pedeset metara, iza blage

krivine naulici.»Koliko dugo su unutra?«»Sat vremena.«»Ja sam bio na groblju, iza sale. Da li su išta pominjali o tome

da su me videli?«

Odmahnula je glavom. »Rekli su mi malo toga. Poslali su me usinagogu, da se molim.«

Čula je zujanje i gledala kako Zakarija vadi mobilni telefon izdžepa.

»To je Roka. «Javio se, slušao jedan trenutak, a onda rekao: »Nastavi da me

obaveštavaš.«»Tvoj otac je krenuo. «Tom je išao niz ulicu prema Staroj-novoj sinagogi. Sa mape na

uličnoj tabli saznao je da mora da obiđe blok, zaobilazeći spoljašnjizid groblja i niz zgrada. Žena koju je video izlazila je kroz ulaznukapiju groblja i, ako požuri, moći će da je stigne.

Izvukao se iz ceremonijalne sale tako da ga ni Ale ni Sajmonnisu videli. Oni su nestali iza krivine na delu ulice udaljenom odnjega. Kretao se što brže može, a da ne privlači pažnju. Na krajuulice skrenuo je desno i prošao pored još radnji sa suvenirima. Natrotoarima je bilo manje gužve, pa je potrčao.

Ko je bila ta žena? Kako je uopšte mogla da zna šta mu sedogodilo? Isprva je pokušavao da kaže ljudima kako je obmanut. Alitrud mu je bio uzaludan. Govorio je tačno ono što su očekivali dačuju i, bez dokaza, zvučao je kao čak još veći krivac.

Što je svakako i bila zamisao.Tada je nestao, tiho otišao, prestao da se brani. U novinama i

televizijskim emisijama širom zemlje svi su ga ocrnjivali. Njegovoćutanje je samo pojačavalo njihov polet, ali shvatio je da je njegovodgovor na celokupnu situaciju ispravan.

Naročito posle onog susreta u knjižari Barns i Nobl.Nastavio je da se kreće, skrenuvši iza sledećeg ugla, sada se

uputivši paralelno sa zidom groblja uza strmu ulicu prema SinagogiPinkas, koja se nalazila na ulazu u groblje. Na zavoju ulice bili supoređani autobusi, a ljudi su u kolonama išli prema betonskojprepreci iza koje se stizalo do prvobitnog, nižeg nivoa ulice. Uličniznakovi su pokazivali da je tamo ulaz na groblje.

Primetio je ženu.Dolazila je uzbrdo, nasuprot kretanju posetilaca, probijajući se

ka trotoaru.Usporio je korak.

Ostani miran.Nemoj sada da uprskaš.Okrenula se od njega i uputila se trotoarom naporedo sa

ogradom od kovanog gvožđa koja je štitila sinagogu. Ulica sanjegove leve strane bila je jednosmerna, ali na njenom kraju sevideo prometni bulevar, na nekih trideset metara iza sinagoge.

Tada je video auto.Crni mercedes dvosed, parkiran na krivini, s uključenim

motorom, iz čijeg su auspuha izlazili oblaci izduvnih gasova.Ubrzao je korak.Žena je prišla kolima.Sa suvozačkog mesta je izašao čovek - mlad, kratke kose, u

tamnom odelu -koji je za nju otvorio leptir-vrata automobila.Žena je bila udaljena tri metra od automobila.»Stanite«, pozvao je on.I potrčao je poslednjih deset metara ka njoj. Čovek u tamnom

odelu ga je primetio i posegnuo rukom u sako.Žena se okrenu.Tom priđe blizu, a zatim stade.Čovek u tamnom odelu krenu prema njemu, ali žena uhvati svog

čuvara zaruku.»Nema potrebe«, rekla je. »Očekivala sam ga.«Zakarija je odlučio da se s Ale malo odmakne od ceremonijalne

sale. Nije bio siguran kuda je Tom Sejgan otišao, a poslednje što muje trebalo bilo je da ga primete. Pitao se da li ga je Sejgan video nagroblju. Ale mu je najzad dostavila neke korisne informacije,govoreći mu više o onome što je Sejgan saznao od svoga oca.Rabin Berlinger je sada izgledao kao neko ko je uključen u ovu igru.

Mozak mu je užurbano radio, obrađujući sve nove informacije.Sada je bar znao.Ovo mesto, koje su dugo vremena Jevreji širom sveta smatrali

svetim, bilo je deo potrage. Ali kako? A Jamajka je izgleda takođebila važno mesto. Kustos muzeja na Kubi zvao je da kaže kako suRou i njegov drugar pobegli pre nego što je policija došla, i nijemogao da ih zaustavi.

»Rekao je da ćete vi i on uskoro razgovarati

To neće biti prijateljski razgovor. Mislio je da je završio saRouom. Ali možda nije bilo tako. Aviram Sejgan je s razlogompriložio putnu mapu Jamajke.

Njegov telefon je zavibrirao.Izvadio je aparat i video da ga zove Roka.»Gde si ti?«, upitao je pritisnuvši dugme za prihvatanje poziva.»Sejgan je izašao iz sale i otrčao oko bloka. Sada stoji sa

nekom ženom koja ima telohranitelja.«»Opiši je.«Već je znao ko je u pitanju, ali je morao da bude siguran.A to je predstavljalo odgovor na drugo pitanje. Sejgan ga je

video. A možda čak i čuo, kada se u obzir uzme važna informacijakoju je ona otkrila u vezi sa bivšim novinarom.

»Moram da budem pažljiv, kako me ne bi opazio«, reče Roka.»Ali sada sam na mestu odakle mogu da ih vidim.«

»Obavesti me šta se dešavalo.«Prekinuo je vezu.»Šta je bilo?« upita Ale.Nije skrivao svoju zabrinutost.»Problem.«Tom je gledao u ženu i upitao je: »Ko ste vi?«»To je nebitno. «»Đavola je nebitno. Vi znate šta mi se dogodilo.«Okrenula se prema čoveku u tamnom odelu. »Sačekaj u

kolima.«Čovek se vratio na suvozačko mesto. Ona je zatvorila vrata.»Rekli ste da ste me očekivali. Kako to«, upitao je, dok mu se u

glasu osećala molba.»Čuli ste me na groblju?«Potvrdno je klimnuo glavom.»Rabin je rekao da će se pobrinuti da čujete.«»Berlinger je uključen u ovo?«»Samo je ponudio malo pomoći.«»Ko ste vi«, ponovo je upitao.»Ja sam Jevrejka koja gaji čvrstu veru u ono što mi jesmo. Hoću

da i vi u to verujete.«

Uopšte ga nije bilo briga za to. »Ukrali su mi život. Zaslužujemda znam ko je to uradio i zašto.«

»To je urađeno zato što ste radili svoj posao. Vi to znate. Poslalisu izaslanika da vam kaže.«

Ova žena je sve znala.Prišao joj je bliže.»Ja to ne bih radila«, rekla je, pokazujući prema kolima. »Gleda

vas u retrovizoru.«Pogledao je iza nje i video lice pozornog čoveka u spoljašnjem

retrovizoru. Ponovo je pogledao u nju. »Vi radite sa Sajmonom?«»Gospodine Sejgan, trenutno niste u poziciji da pravite

nagodbe. Ali biste mogli da budete. Kao što sam rekla, ja sam nekoko ima veliko poštovanje prema našoj veri. Vi ste Levit. Izabraninaslednik. Jedini koji može pronaći blago našeg Hrama.«

Što je Sajmon sve znao.»Nije me briga ni za šta od toga. Želim da mi se vrati moj život.«Otvorila je leptir-vrata i ušla u automobil. Pre nego što je

zatvorila vrata, pogledala je napolje i rekla: »Pronađite blago. Ondaćemo pričati o vašem životu.«

Zatvorila je vrata.I kola odjuriše sa tog mesta.

ŠEZDESET DRUGO POGLAVLJEBeni je izbegavao gomile krhotina, penjući se preko krupnog

kamenja i krećući se prema drvenoj prepreci. Usmerio je svetlostlampe kroz ulaz u sledeću odaju, koja je bila manja od prethodne.Nije bilo glatkih zidova. Nije bilo crteža. Samo gruba pukotina u stenikoja se pružala dvadesetak metara dublje i u visinu otprilike napolatoliko. Zakoračio je unutra. Frenk i Tri su ga pratili.

Njihove svetiljke prosecale su tamu.Primetio je nešto što je izgledalo kao neka vrsta oltara,

izrađenog od kamena i naslonjenog na zid. Na njemu nije biloničega. Desno se nalazio niski pravougaonik od grubog kamena,visok otprilike pola metra, a dva metra dug. Najednom njegovomkraju uvis se izdizao nekakav stubić.

»Izgleda kao grob«, reče Tri.Prišli su bliže, dok im je pod nogama krčkao šljunak. Svetlost je

omogućila da jasno sagledaju ceo prizor. Beni je sada video da jestubić na kraju pravougaonika bio nadgrobni kamen. Prepoznao jedva slova na vrhu spomenika.

»Ovde leži«, rekao je. »To je hebrejski. Video sam ovo namnogo drugih grobova.«

Sva ostala slova su takođe bila hebrejska.Tri se sagnuo i pažljivo ih proučio.»Otkud ovde jevrejski grob? », upita Beni Klarka.»I ja sam se to pitao«, odgovori Frenk. »Fotografisao sam

spomenik i dao da se prevedu reči. Tu piše: Kristoval Arnoldo deIsasi, sledbenik snova, govornik istine iz svog srca, uvažen čovek,neka bi njegova duša bila uzneta u predele večnog života.«

Tri se uspravi. »Ovo je grob Kristifora Kolumba. De Tores jenapisao da je Kolumbovo pravo ime bilo Kristoval Arnoldo de Isasi.Ovde je sahranjen.«

Beni se prisetio šta mu je Tri u avionu rekao o Kolumbovomgrobu. »Juče si rekao da je udovica Kolumbovog sina donela telo uNovi svet.«

»I jeste. Prvo u Santjago, a zatim su ostaci preneti na Kubu.Sada ima dosta nesuglasica o tome ko je sahranjen u Santjagu i dali su kosti na Kubi ili u Španiji. Sada znamo da ga je donela ovde, naostrvu pod vlašću porodice. Što ima najviše smisla.«

»Uvek sam se pitao ko je ovo«, reče Klark. »Nismo imali pojmako bi mogao da bude taj čovek. Znali smo da je Jevrej, ali to je sve.Zato nismo dirali grob. Da su ostali znali da je ovo Kolumbo, uništilibi ga.«

»Prokleto tačno«, složi se Beni. »On je bio lopov i ubica.«»Ovo je važno istorijsko otkriće«, reče Tri. »Nikada nije

dokazano gde je Kolumbo sahranjen. Niko nije znao. Sada miznamo.«

»Koga je briga?«, upita Beni. »Neka trune ovde.« Okrenuo seFrenku. »Da li je ovo sve?«

»Pogledaj oko sebe. Šta još vidiš?«On pređe zrakom svetlosti po celoj odaji.I vide niše urezane u dalji zid.Prišao je bliže i pregledao najbližu, obasjavajući je svetlom, i

video kosti. U svakoj od ostalih niša takođe se nalazilo telo.»Naše najveće marunske vođe«, reče Frenk. »Ta sa tvoje leve

strane je lično Velika Baka. Položena je da ovde počiva 1758«.»Mislio sam da je njen grob u Mur Taunu, na strani okrenutoj

vetru, u parohiji Portland?«»Isprva je bilo tako, a zatim su je učenjaci doneli ovamo.« Frenk

pokaza prstom. »Kosti koje upravo gledaš su Kadžoove.«Beni se prenerazio.Kadžo je bio veliki poglavica Maruna u vreme Velike Bake, njen

brat koji se takođe borio sa Britancima. Ali je sklopio katastrofalanmir, koji je zauvek izmenio način života Maruna i započeo njihovupropast.

I pored toga, bio je poštovan.

»Doživeo je poznu starost«, reče Beni.Frenk priđe bliže. »Neki kažu da je imao više od osamdeset

godina kada je umro. «Beni brzo izbroja i vide da je u stenu urezano četrnaest niša.»Džoni, Kafi, Kvako, Apong, Kleš, Tomboj. Sve vođe iz

davnina«, rekao je Frenk. »Izuzetni ljudi, položeni na ovo počasnomesto. Mi smo mislili da je ličnost koja je ovde sahranjena morala bitivažna, bar za Jevreje, pa smo odlučili da i mi iskoristimo ovo mesto.To je oduvek bio običaj Maruna. Malo toga je bilo naše, sve se delilo.Ovde su naši izuzetni ljudi mogli da počivaju u miru.«

Beni nije znao šta da kaže.Ovo je bilo potpuno neočekivano.Pokazao je na flašu ruma u jednoj od niša.»Za avetinje«, rekao je Frenk. »Duhovima se dopada ovo

njihovo piće. Dopunjavamo ga s vremena na vreme, tako da imnikada ne manjka.«

Znao je za ovaj običaj. Grob njegovog oca u okolini Kingstonasnabdevan je pićem na sličan način.

»Ima toga još«, nastavi Frenk. »Ali, kao i u svemu što se tičeMaruna, to je priča koja se kazuje samo među retkim odabranima.Uglavnom učenjacima, koji ovu prostoriju smatraju svetom.«

Beni nikada nije mario za marunske vidare, koji su za sebe uzeličudno ime učenjaci. Za njega je u svemu tome bilo previšemisticizma, a premalo rezultata.

»Da li je zbog toga ovde postavljen oltar?«, upita on.Frenk potvrdi. »Učenjaci su nekada ovde izvodili obrede.

Potajne stvari koje su samo oni mogli da vide.«»Ali ne više? »»Odavno ne. A postoji i razlog za to. »»Ti čuvaš mnogo tajni«, reče on Frenku.»Kao što sam ti mnogo puta rekao, neke stvari je bolje ostaviti

neizgovorene… dok ne dođe pravi trenutak.«»Zato mi ispričaj svoju priču.«Frenk je objasnio da je postojalo vreme kada su se u odaji

nalazila četiri druga predmeta. Zlatni svećnjak, visok otprilike jedanmetar, sa sedam ogranaka. Sto, dug manje od metra i upola tolikovisok, sa vrhom ukrašenim krunama i prstenovima u svakom uglu. I

dve trube, napravljene od srebra, svaka dužine od oko jednog metra,sa umetnutim zlatnim ukrasima.

»Da li si siguran u to? », upitao je Tri.»Nikada ih nisam video, ali sam pričao sa drugima koji su rekli

da su ih videli. «»To su najsvetiji predmeti u judaizmu. Došli su iz Drugog hrama,

kada su Rimljani poharali Jerusalim. Ljudi su tragali za njima dvehiljade godina. A oni su bili ovde? Na Jamajci?«

»Bili su položeni pored hebrejskog groba. Rekli su mi da su biliveličanstvene izrade.«

»A nijedan Marun nikada nije pokušao da ih proda?« upita Tri.Frenk odmahnu glavom. »Duhovi su važni za nas. Oni lutaju

šumama i mogu ili da zaštite ili da povrede. Nikada ih ne bismouvredili uzimajući nešto sa groba. Umesto toga, čuvali smo tepredmete i učinili ovo mesto posebnim.«

Beni se okrenu Triju. »Šta sve ovo znači?«»Da će mnogo istorijskih knjiga biti ponovo ispisano.«Ali Benija je više brinulo nešto drugo. »Šta se desilo sa tim

predmetima?«»Učenjaci su se jednog dana vratili ovamo, a predmeti su bili

nestali. Samo su pukovnici i učenjaci znali gde se oni nalaze.Zaključili su da su ih avetinje odnele. Posle toga, ovo mesto više nijekorišćeno za verske obrede.«

»Kada je to bilo?«, upita Beni.»Pre šezdeset godina.«Beni odmahnu glavom. Još jedna šlepa ulica. »Da li je to sve?

Ljudi su hteli da me ubiju da bi zaštitili ovo?«»Ovi grobovi su važni. Oni su naša prošlost. A za nas Marune,

prošlost je sve što imamo. Čak je i hebrejski grob važan. On jeočigledno star. Jevreji su nam pomogli kada niko drugi nije hteo.Zato mi ukazujemo počast Jevreju, kao jednome od nas. Njegovomblagu je takođe ukazivana počast.«

» A sada je ono nestalo.«Ali pitao se da li su to predmeti za kojima je Zakarija Sajmon

zapravo tragao? Pričao je o nalaženju Kolumbovog groba i rudnika,ali je više smisla imalo da Sajmon traga za ovim blagom. Izgleda daje ovo mesto zaista bilo rudnik zlata, ali različite vrste zlata.

Koje više nije postojalo.Odmahnuo je glavom i uputio se prema izlazu iz pećine.Tri i Frenk su ga pratili.Niko od njih nije rekao ni reč.

ŠEZDESET TREĆE POGLAVLJE

Tom je gledao kako se mercedes uključuje u saobraćaj i skrećeiza ugla, pa zatim nestaje. Ta žena, ko god ona bila, znala je sve. Anjegov spas je zavisio od nalaženja blaga iz Hrama. Kako je to bilomoguće? Zašto bi to bilo moguće?

Neka ruka ga dotače po ramenu i on se prenu.Okrenuo se.Berlinger je gledao u njega i rekao: »Otišla je.«»Ko je ona?«, hteo je da zna Tom. »Rekla je da ste znali da je

ona ovde.« Starac odmahnu glavom. »Znao sam. Ali se nijepredstavila, niti sam joj to tražio.«

»Ali ste uradili ono što je htela. Pobrinuli ste se da čujem onošto je rekla.«

»Nisam video nikakvu štetu u tome.«»Rabine, ovo je za mene važno. Šta se, dođavola, ovde

dešava?«»Moram da ti nešto pokažem i kažem ti nekoliko stvari. Važnih

stvari.«»Gde je Ale?«»Ne znam.«»Vaše kamere ne mogu da je pronađu?«»Siguran sam da mogu. Ali ovo moramo da uradimo sami.«»Nemate pojma kroz šta sam prošao. Šta mi se dešavalo.«Bio je iscrpljen.I ljut.»Hajde«, reče Berlinger. »Prošetaj sa mnom, da ti nešto

ispričam.«»Ovo mi je preneo moj otac«, rekao je Mark Kros Berlingeru.Slušao je dok je njegov prijatelj objašnjavao.»Prvi Levit je bio Luis de Tores, kome je taj zadatak poverio

Kolumbo. Dužnost je petsto godina prenošena sa generacije nageneraciju i sve je bilo u redu donedavno. «

Drugi svetski rat je bio završen pre skoro deset godina, alinjegove posledice su još bile prisutne. Niko još nije znao koliko jemiliona Jevreja bilo poubijano. Najčešće se iznosio broj od šest

miliona. Ovde, u Pragu, efekti pogroma su bili jasno vidljivi.Odvedeno je sto hiljada ljudi, a vratila ih se samo šačica.

»To su blaga našeg Hrama«, rekao je Mark. »Sveti predmeti. Toje tajna koju mi čuvamo. Kolumbo ih je odneo u Novi svet. Njegovoputovanje su finansirali Jevreji sa španskog dvora. Fernando iIzabela su bili beskorisni. Nedostajalo im je ili vizionarstvo ili novacda istražuju. Kolumbo je imao viziju, a sefardski Jevreji iz Spanije sumu obezbedili novac. Naravno, svi oni su bili prisiljeni da promeneveru da bi ostali u Spaniji, a Kolumbo je takođe bio konverso.«

Nikada nije čuo za to. »Kolumbo je bio Jevrej?«Mark je klimnuo glavom. »I to je i ostao celog svog života.

Otplovio je u Novi svet s nadom da će pronaći mesto gde možemoda živimo u miru. Preovlađujuća teorija iz tog vremena tvrdila je daJevreji na Dalekom istoku žive slobodno, bez progona. On je,naravno, mislio da plovi u Aziju. Zbog toga je poveo De Toresa sasobom. Prevodioca sa hebrejskog. Nekoga koje mogao darazgovara sa narodom koji pronađu.«

Ovo je bilo zapanjujuće.»Sefardski Jevreji su dugo čuvali blago Hrama. Doneto im je u

sedmom veku. Ali 1492. Spanija je postala opasno mesto. Svi Jevrejisu ili proterani ili preobraćeni. Inkvizicija je iskorenjivala i najslabijinagoveštaj neiskrenog hrišćanstva. Biti čak i osumnjičen da siJevrejin značilo je smrt, a na hiljade njih je pogubljeno. Zato su oniKolumbu poverili poseban zadatak. Da ponese blago Hrama sasobom. Kada pronađe te azijske Jevreje, daće im ta blaga da ihštite.«

»Ali nije bilo Jevreja koji su čekali na njega.«Mark je odmahnuo glavom. »A kada je to najzad shvatio, na

kraju svog četvrtog putovanja, sakrio je blago u Novom svetu. Luisde Tores je bio tamo i preuzeo dužnost čuvara, nazivajući sebeLevitom. Ja sam njegov naslednik.«

»Ti znaš gde se nalaze naši dragoceni predmeti?«»Znam. Otkriti to bilo kome značilo bi kršenje moje dužnosti, ali

ono što se desilo tokom rata menja stvar. Potrebna mi je tvojapomoć, dobri moj prijatelju. Ovo je nešto što ne mogu da uradimsam. Ti si najpošteniji čovek kog poznajem.«

On se osmehnuo na ovaj kompliment. »Ja bih isto rekao zatebe.«

Mark je pružio ruku i uhvatio ga za rame. »Kada sam prvi putdošao ovamo i popeo se na tavan, a ti me pratio, znao sam da sičovek kome mogu verovati. Svet se promenio i ova dužnost koja mije data takođe mora da se promeni.«

»Rekao mi je gde se blago nalazi« rekao je Berlinger Tomu.»Stajali smo nedaleko od mesta gde smo ti i ja upravo sada, iako suove ulice bile mnogo drugačije 1954. godine.«

Tom je verovao da je to tačno. Nacisti su ostavili traga, a ondasu Sovjeti to još više pogoršali.

»Naše sinagoge su bile u ruševinama«, reče rabin. »Nemci suispraznili unutrašnjost i koristili zgrade za skladišta. Ništa nijepopravljeno. Sovjeti su nas mrzeli isto koliko i Nemci, i takođe su nasubijali. Samo sporije, tokom dužeg perioda.«

Stajali su na uličnom uglu, pored gradske skupštine, dok je okonjih sve brujalo od jutarnje aktivnosti. Većina ljudi u okolini bila je uturističkim grupama, u jednodnevnom obilasku.

»Došli su sa svih strana sveta«, reče Berlinger. »Često sam sepitao, kakvo im iskustvo posle toga preostaje?«

»Da je opasno biti Jevrej.«»Moguće da je tako. Ali ja ne bih bio ništa drugo. Tvoja ćerka je

rekla da više nisi jedan od nas. Da li je to istina?«»Prestao sam da budem i postao sam hrišćanin. Bio je to moj

način da ugodim svojoj ženi.«Berlinger se lagano lupnu po grudima. »Ali ovde unutra, šta si?«»Ništa. Baš ništa.«A tako je i mislio.»Zašto si onda došao u Prag?«»Došao sam misleći da mi je ćerka u nevolji. Od tada sam otkrio

da nije tako. Ona je lažljivica. Krajnje naivna, ali ipak lažljivica. Nijejoj potrebna moja pomoć.«

»Mislim da jeste. Zakarija Sajmon je opasan.«»Kako znate da su njih dvoje povezani?«»Oni su zajedno, upravo sada. Gledao sam kada si ti izašao iz

sale. Gledao sam i nju. Nikada mi nije bilo stalo do Sajmona.«

Mogao je da vidi kako čovek star sto dve godine nije izgubioništa od svoje britkosti. »Šta ste učinili za mog dedu?«

Berlinger se osmehnu. »Dakle, to je priča koju nikada nećuzaboraviti.«

»Ono je na Jamajci«, rekao mu je Mark. »Tamo je Kolumbosakrio blago. U rudniku koji su mu pokazali domoroci. On je zaprečioulaz u rudnik, otišao sa ostrva i iz Novog sveta, i nikada se nijevratio. Posle dve godine je bio mrtav.«

»Da li si video naša blaga?«, pitao je Berlinger.»Dodirnuo sam ih. Držao ih. Preneo ih sa jednog mesta na

drugo. Promenio sam mesto. To je moralo da se uradi. De Tores jeostavio šifrovana uputstva za pronalaženje rudnika. Sada ih jenemoguće dešifrovati. Svaki beleg koji je u to vreme postojao u tomkraju sada više ne postoji. Zato sam promenio ta uputstva.«

»Kako si ih preneo? Zar menora, božanski sto i trube nisuteški?«

»Jesu, ali sam imao izvesnu pomoć. Moja žena i nekolikodrugih, još dobrih ljudi kojima mogu da verujem. Izvadili smo ih izpećine gde su bila skrivena i spustili ih niz reku do druge pećine. Tusam pronašao sopstvenog golema da mi pomogne u zaštiti našihblaga. Izuzetno stvorenje. Znam da misliš kako golemi nisu stvarni.Ali kažem ti da jesu.«

On je nešto osetio. Nešto zlokobno. »Sta je u pitanju, stariprijatelju?«

»Ovo bi moglo biti poslednji put da ti i ja razgovaramo licem ulice.«

Mrzeo je što to čuje.»Hladni rat se sada zagreva. Putovanje u Istočnu Evropu

postaće skoro nemoguće. Moja dužnost je izvršena. Zaštitio samblago najbolje što sam mogao, smestio ga tamo gde će biti sigurno.«

»Napravio sam kutiju, kao što si tražio.«Mark je rekao kolika treba da bude njena veličina, otprilike

trideset kvadratnih centimetara, i trebalo je da bude oblikovanaprema sanducima za vredne predmete koji su postojali u skorosvakoj sinagogi. Obično su pravljeni od gvožđa i u njima su držanivažni dokumenti, ili novac, ili sveti predmeti. Ova kutija je bila odsrebra. Nije bilo nikakvih ukrasa na njenoj spoljašnjosti, a najveća

pažnja je posvećena bezbednosti koju je kutija pružala, umestonjenom izgledu. Unutrašnja brava zatvarala je poklopac. Izvadio jeključ iz džepa i pružio ga Marku. Njegov prijatelj ga je razgledao.

»Divno. Davidove zvezde na kraju ključa su dobro izrađene.«»Na njemu su urezani znaci.«Gledao je kako Mark prinosi mesing očima i zagleda vreteno

ključa.

»Po nikbar«, Mark reče, prevodeći dva hebrejska slova. »Ovdeleži. Kao što i leži. A dobro si napravio X sa kvakom.«

Njegov prijatelj je naročito tražio taj znak.»Ove oznake će predstavljati siguran znak da je u pitanju pravi

ključ«, rekao mu je Mark. »Ako se iko ikada ovde pojavi sa njim, tiproceni da li je toga dostojan, a onda mu pokaži kutiju. Ako se tonikada ne desi za vreme tvog života, izaberi nekoga da nasledi tudužnost.«

Stajali su u podnožju istočnog zida Stare-nove sinagoge, aiznad njih su bile gvozdene prečage koje su vodile do tavanskogprostora.

»Sve sam promenio«, rekao je Mark. »Ali sam pokušao da sedržim tradicije. Smesti kutiju gore, na tavan, gde će biti bezbedna,među starim dokumentima.« Kros je zastao. »Gde tvoj golem možeda pazi na nju.«

On se osmehnuo, pa klimnuo glavom, prihvatajući svojudužnost.

»Pre nego što je otišao iz Praga tog poslednjeg puta«, rečeBerlinger, »Mark je nešto stavio u kutiju i zaključao je. Ja sam jestavio na tavan. Tvoj deda mi nije rekao ništa drugo. Rekao je da jetako bolje. Kutija je ostala na tavanu trideset godina, dok najzad nijesklonjena za vreme renoviranja. Na svu sreću, ja sam još ovde da sebrinem da bude na sigurnom.«

»Nikada niste pogledali u nju?«

Berlinger odmahnu glavom. »Mark je odneo ključ sa sobom.«Tom protrlja umorne oči i pokuša da onome što je čuo da neki

smisao.»Ovo je nekada bilo središnje mesto u jevrejskoj četvrti«, reče

Berlinger, pokazujući oko sebe. »Sada je samo još jedan kraj Praga.Sve što je izgrađeno skoro da je nestalo. Ostale su samo uspomene,a većina njih je previše bolna da bi ih iko od nas prizivao. Tvoj dedaje bio jedan od najboljih ljudi koje sam ikada upoznao. Poverio mi jedužnost. Moj zadatak je bio da tu dužnost prenesem nekom drugomi ja sam napravio izbor za trenutak kada do toga dođe.«

»Ali sada sam ja ovde.«Rabin potvrdno klimnu glavom. »Zato ću ono što znam preneti

tebi. Ukoliko bi za mene postojao način za pronalaženje blaga, ja bihto uradio. Zaslužili smo da ga povratimo. To je bila jedna stvar okokoje se Mark i ja nismo slagali, ali nisam bio u položaju da seraspravljam sa njim. On je bio izabrani, a ne ja. Sada je izbor moj.Voleo bih da te predmete ponovo vidim u Hramu.«

»Pronaći ću ih.« Tom je izvadio ključ iz džepa. »Gde je kutijakoja se ovim otvara?«

Berlinger pokaza nadesno.»Nije daleko.«

ŠEZDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Tom je krenuo sa Berlingerom od Stare-nove sinagoge niz ulicusa tablom na kojoj je pisaloMajselova. Radnje i kafići, natrpaniodmah pored popločane ulice, bili su puni ljudi. Znao je koja segrađevina nalazi odmah iza krivine. Majselova sinagoga, koju je1591. godine izgradio Mordekaj Majsel. Posećivao ju je nekolikoputa dok je pisao svoj članak o Pragu. Majsel je bio bogati Jevrej kojise povezao sa carem Rudolfom II, postajući njegov savetnik odpoverenja i najzad dobijajući posebno odobrenje kojim jeomogućena izgradnja ove građevine. Duže od jednog veka to je bilanajveća i najraskošnija građevina u četvrti. Ali je izgorela u požaru1689, ponovo izgrađena u XIX veku, a onda potpuno obnovljena,kako se sećao, 1995. godine. Unutra više nisu održavane službe.Sada se u njoj nalazila stalna izložbena postavka posvećena istorijičeških Jevreja.

Ušli su u predvorje i Tom se divio stilizovanim svodovima iprozorima od bojenog stakla. Visoki zidovi bili su tople žute nijanse.Ljudi su hodali svuda okolo, diveći se izložbenim kutijama sasrebrnim predmetima. Nije se čulo mnogo zvukova, osim njihovihkoraka. Berlinger je klimnuo ženi iza pulta za prodaju ulaznica i onaim mahnu da uđu.

»Ovde su nacisti doneli predmete ukradene iz svih sinagoga«,šapnu rabin. »Trebalo je da budu izloženi u njihovom muzeju našeistrebljene rase. Ovi dragoceni predmeti su nagomilani u ovoj i jošnekoliko građevina. Lično sam ih video. Užasan prizor.«

Šetali su po navi, ispod uobičajenih lustera, čije su bleštavesvetiljke bile okrenute unutra i bacale svetlost usmerenu naniže.Iznad njega se video drugi sprat iza balustrade koja je ivičila navu sadve strane, i koja je bila prekinuta lučnim otvorima unutar kojih su senalazile blistave menore.

»Tih predmeta više nema, vraćeni su tamo odakle su doneti.Nismo mogli da pronađemo mesto za neke, pa su ostavljeni ovde.Na kraju smo zaključili da je ovo najbolje mesto da se izloži našenasleđe. To nije muzej istrebljene rase, nego rase koja je i daljepotpuno živa.«

Primetio je ponos u glasu starog ratnika.»Ti i tvoja ćerka«, rekao je Berlinger. »Ima li ikakvog načina da

se vaš odnos popravi?«»Verovatno ne. Imao sam šansu, pre mnogo vremena, i

propustio sam je.«»Ono što je rekla o tebi, o izmišljanju novinskog članka. Proverio

sam to. Nekada si bio ugledan novinar.«Reč nekada ga je zabolela. »I dalje sam, a ona žena zna

istinu.«»Znam, a da li možeš dokazati da nisi prevarant?«»Onda će se stvari promeniti.«»Ne znam ništa više od onoga što sam ti rekao. Bila je krajnje

tajanstvena, ali takođe i krajnje ubedljiva.«»Šta vi znate?«»Samo to da, kao i sa većinom stvari, iza te priče ima još

nešto.«Kičma mu se ukrutila. »Zašto ste to rekli?«»A sumnjam da postoji samo jedna osoba pred kojom ti je stalo

da se opravdaš.«Primetio je da je njegovo pitanje prošlo nezapaženo, pa je

odlučio da uzvrati na isti način.»Za vreme rata«, rekao je Berlinger, »bio sam prisiljen da radim

stvari koje nijedan pristojan čovek nikada ne bi trebalo biti prisiljenda radi. Predsedavao sam savetom u Terezinu. Svakog dana smomorali da odlučujemo o pitanjima života i smrti. Na hiljade nas jenestalo, mnogi zbog odluka koje smo mi donosili. Samo će vremerazjasniti ono što se tamo dogodilo.«

Uspomene su naizgled potpuno obuzele pažnju starog čoveka.»Moj rođeni sin. Neka mu bog da pokoj duši.«On je stajao ćutke.»Moram da ti kažem nešto«, reče rabin. »U ratu su mnogi

poslati u logore. »Pre nego što su poslali i mene, nešto se dogodilo.Mark i ja smo razgovarali o tome. Mogu li to da podelim sa tobom?«

Razvalili su vrata seoske kuće. Berlinger je stajao dok su dvamuškarca i Erik, njegov petnaestogodišnji sin, jurnuli unutra,izvlačeći jedinog stanovnika kuće napolje u noć. Leto je donelotoplotu i čovek jedva da je i bio obučen. Zvao se Jirži i bio je Čeh

koga je Berlinger poznavao od pre rata. Jednostavan, tih čovek kojije napravio ogromnu grešku.

»Sta hoćete?«, rekao je Jirži. »Zašto ste došli ovde?«Oborili su ga na kolena.»Ništa nisam uradio. Obrađivao sam svoja polja. Nikoga nisam

dirao. Zašto ste došli? Ništa nisam rekao nacistima. «Berlinger je obratio pažnju na ovo poslednje. »Pričao si sa

nacistima?«Svi su bili naoružani, čak i Erik koji je naučio da rukuje pištoljem

sa velikom veštinom. Do sada su sva četvorica izbegli hapšenje,bežeći u šumu i pružajući otpor. Želeo je da je više Jevreja moglo daim se približi, ali njihov broj se svakodnevno smanjivao.

Jirži je odmahnuo glavom. »Ne. Ne. Nisam pričao ni sa kakvimnacistima. Ništa im nisam rekao o Jevrejima u šumi.«

Sto je bio razlog zbog koga su došli. Porodica je pobegla izPraga i uspela da se sakrije u šumama izvan grada. Jirži ih jesnabdevao hranom, što je bilo dobro i moglo se i očekivati odzemljaka. Ali, kada je porodici ponestalo novca, Jirži ih je izdao zbognagrade. Nije bio jedini. I drugi su radili isto.

»Molim vas. Molim vas. Nisam imao izbora. Ubili bi me. Nisamimao izbora. Pomagao sam ovoj porodici mnoge sedmice.«

»Dok više nisu mogli da ti plaćaju«, prasnu jedan od ljudi.Berlinger je video mržnju u očima svog sunarodnika. Čak su i

Erikove oči bile ispunjene gađenjem. Nikada to nije video kod ovogdečaka ranije. Ali rat ih je sve menjao.

»Sta ste hteli da uradim? Vi Jevreji nemate šanse. Ništa nemože da se uradi. Morate da… «

Pucanj odjeknu u noći.Jiržijeva glava je prsnula, a zatim se njegovo beživotno telo

sručilo na zemlju.Erik je spustio pištolj.»Jašar Kojah«, reče jedan od ljudi, i drugi mu se pridružiše

plješćući dečaka po leđima.Neka bi tvoja snaga narasla.Reči koje su izgovarane posle čitanja iz Tore.Sada je to postala čestitka zbog ubistva.

»Nismo došli da ubijemo tog čoveka«, rekao je Berlinger. »Ilisam bar ja tako mislio. Uraditi to nije bilo ništa drugačije od onogašto su Nemci radili nama. «

»Pa zašto ste otišli tamo?«»Da ga pozovemo na odgovornost, da. Ali ne da ga ubijemo.«On je ovo smatrao pomalo naivnim, s obzirom na okolnosti.»Nedugo posle toga poslali su me u Terezin«, rekao je

Berlinger. »Moj sin je izmakao toj sudbini. Postao je član pokretaotpora i borio se protiv Nemaca još godinu dana, dok ga najzad nisuubili. Nikada nismo razgovarali jedan sa drugim posle te noći. On seponosio onim što je uradio, a mene je bilo sramota. Došlo je dorazdvajanja među nama, zbog čega se kajem sve do danadanašnjeg.«

» A čemu vas je vreme poučilo?«»Da sam bio budala. Taj čovek je zaslužio da umre. Ali tek je

trebalo da doživim užase Terezina i sve ono što je zatim usledilo. Tekje trebalo da vidim koliko ljudska duša može postati opustošena. Tekje trebalo da shvatim koliku ću mržnju početi da osećam.«

»Za mene je prošlo samo osam godina i malo toga mi je jasno.Mogu samo da kažem kako se u poslednjih nekoliko dana svepromenilo.«

»Nabolje?«»To tek treba da se vidi.«»Ti bi se dopao Marku. «»Poznavao sam ga samo kratko dok sam bio dečak.«»Bio je pun duha. Veoma pustolovan. Bio je dobar Jevrejin, iako

ne previše posvećen. Možda je takav bio svet u kome je živeo. Znamda su moja vlastita uverenja bila napregnuta do tačke pucanja. Ili jemožda u pitanju bilo njegovo zanimanje. Arheolog proučava prošlostskoro do isključivanja iz sadašnjosti. Možda mu je to obuzimalo um.Ipak, bio je dobar čovek koji je izvršio svoju dužnost.«

»Kao Levit?«Berlinger potvrdi. »Mnogo bih voleo da vidim naša izgubljena

blaga. Kakav bi to prizor bio. «»Možda ćete imati takvu priliku. Saki je promenio pravila ove

igre. To znači da je u redu to uraditi. Zato ću ih ja ponovo promeniti.«»Zar nećeš jednostavno okončati igru?«

Stajao je ćutke na trenutak, shvatajući implikacije. Ova tajna jeostala skrivena pet stotina godina.

»To je tačno ono što ću uraditi.«Berlinger je krenuo prema jednoj od izložbenih kutija, u kojoj se

nalazio par srebrnih svećnjaka, kiduš pehar, majstorski izrađenasrebrna kutija za začine, i još jedna pravougaona kutija, površine odotprilike trideset kvadratnih centimetara. Na njenoj srebrnojspoljašnjosti nije bilo nikakvih ukrasa. Poklopac je obezbeđivalaunutrašnja brava. Baš kao što je Berlinger opisao.

Našao je ključ u svom džepu.»Taj ključ«, reče rabin, »otvara bravu. Naložiću da uzmu kutiju i

odnesu je u jednu od sporednih prostorija, gde možeš na miru da jeproučiš.«

Starac pruži ruku i oni se rukovaše.»Moja dužnost je obavljena«, reče Berlinger. »Ostalo prepuštam

tebi. Želim ti uspeh i moliću se za tvoju dušu.«I rabin se udalji.

ŠEZDESET PETO POGLAVLJEZakarija je držao Ale pored sebe, kada su izašli iz jevrejske

četvrti i seli u obližnji restoran Kolkovna, pun gostiju. Zaključio je datreba da se strateški povuče dok ne bude mogao tačno ustanoviti štase dešava. Roka je pratio Sejgana i dojavio da su on i Berlinger ušliu Majselovu sinagogu. Pošto nije imao izbora, i Roka je ušao u nju,pazeći da se drži podalje, pošto je Sejgan znao kako izgleda.Berlinger je odveo Sejgana do srebrne kutije, koja je sklonjena izsvoje izložbene kutije i odneta u drugu prostoriju. Berlinger je otišao,ali Sejgan je bio tamo sa kutijom. Roka je još bio u sinagogi - aSejgan iza zatvorenih vrata.

»Šta se dešava?«, upitala ga je Ale.»Voleo bih da znam. Tvoj otac nešto radi. Za čoveka koji želi da

umre veoma je aktivan. «»On je dugo vremena bio dobar u svom poslu.«»Iznenađen sam što čujem da ti to kažeš. Uhvaćen je u

izmišljanju članka.«»Znam to. Baš sam ga nedavno napala koristeći tu činjenicu. Ali

to ne znači da je sve što je radio bila laž. Sećam se kako sam čitalanjegove članke kada sam bila u srednjoj školi. Stalno je bio nateleviziji. Mrzela sam ga zbog onoga što je uradio meni i mojoj majci,ali izgledalo je da je dobar novinar. Njegov posao mu je zaista značiosve na svetu. Više od porodice.«

»Kada sam proveravao njegovu prošlost, saznao sam da je biopoštovan na Bliskom istoku. Ljudi su ga se plašili. Ostavio je trajanutisak na mnoge koji su tamo bili na vlasti. Čini mi se da im je bilodrago kada su videli njegovu propast.«

»Što samo pokazuje da je radio svoj posao. Bar dok ga nisuuhvatili sa tom poslednjom pričom.«

»Po prvi put zvučiš kao ćerka.«»Ne nameravam da to budem. Naš odnos je nestao. Mrzim čak i

to što smo ga uopšte uključili u ovo. Bolje bi bilo da uopšte nismorazgovarali, da se nikada nismo videli.«

»Postoji jedan deo tebe koji tako ne misli.«

»Na svu sreću, taj je deo duboko u meni. Glavni deo menegovori da ga se klonim.«

Mogao je da vidi kako joj je potrebno umirenje, pa ju je uhvatioza ruke. »Cenim sve ono što si uradila. Tvoja pomoć je bila odneprocenjive koristi.«

Mozak mu je radio punom parom dok je odlučivao o sledećempotezu. Nažalost, vrednost ove mlade žene je pala na nulu. Uskoroće se pobrinuti za nju. Roka je držao Sejgana pod nadzorom. Zato jeizgledalo da mu je preostao samo jedan put. Nije znao ništa o rabinuBerlingeru, ali, na osnovu svega što je čuo u poslednjih nekoliko sati,taj čovek je imao udela u svemu što se dešavalo.

Morao je da razgovara sa njim.Ali, kako da mu priđe?Onda mu je sinulo.Još jedan glumački nastup trebalo je da bude dovoljan za to.Pokucao je na vrata, blago i sa poštovanjem.Nije bilo žurbe.Pronašao je kuću udaljenu nekoliko blokova od jevrejske četvrti,

na prelepoj strani ulice sa višespratnim zgradama. Ova je imalaprednju stranu od cigle i žardinijere sa cvećem koje su ukrašavalegornje prozore. Sa bulevara u pozadini nije se čulo mnogosaobraćajne buke, a ovaj stambeni blok se nalazio u blizini reke. Biomu je potreban samo jedan poziv na njegovo imanje i nekolikominuta pretrage na internetu da sazna adresu rabina Berlingera.

Starac je otvorio vrata. Suve i napukle usne, sede malje nanjegovoj bradi, čuperci kovrdžave bele kose. Zakarija se predstavio iupitao da li mogu da razgovaraju. Starac ga je pozvao unutra. Sobesu bile uredne, čiste i jednostavno nameštene. Vazduh je mirisao nakafu i pepermint. Prozori potamneli od smoga propuštali su malosvetlosti i nimalo buke u stan. Njegov domaćin mu je ponudio dasedne. Zakarija je to odbio.

»Radije bih prešao na stvar«, rekao je. »Manipulisali ste TomomSejganom otkad je jutros došao ovamo. Hoću da znam šta ste murekli.«

»Možda ste vi u vašem svetu naviknuti da bude po vašem. Aliovde, u mom svetu, vi ste nevažni.«

Reči su bile izgovorene mirnim, jasnim glasom.

»Shvatam da ste čovek koga treba poštovati, možda čak imudar, ali nemam vremena ni strpljenja da danas izražavam bilokakvu ljubaznost. Molim vas, recite mi ono što želim da znam.«

»Gde je Sejganova ćerka?«, upitao je Berlinger.»To nije vaša stvar.«»Učinili ste to mojom stvari kada ste došli ovamo.«»Ona čeka da se vratim. Rekao sam joj da je ovo između vas i

mene. Moram saznati šta je rečeno Sejganu. Znam da ste mu dalisrebrnu kutiju. Šta je u njoj?«

»Vi izgleda imate problem. Znate tako mnogo, a ipak takomalo.«

Zakarija je izvukao pištolj ispod sakoa i uperio ga u rabina.»Mislite da ćete me ubediti? », upita Berlinger. »Već su nišanili

pištoljima u mene. Niko me nije naterao da uradim ono što nisamhteo.«

»Da li zaista želite da vam budem neprijatelj?«Rabin slegnu ramenima. »Imao sam i gore.«»Mogu da nanesem štetu vama i vašoj porodici.«»Nemam porodicu. Nadživeo sam ih. Ova zajednica je moja

porodica. Iz nje dobijam svu snagu i ona me održava.«»Poput onog drugog rabina iz prošlosti?«»Nikada ne bih imao pretenziju da se poredim sa rabinom

Levom. On je bio veliki čovek koji je ostavio trajan utisak na svenas.«

»Mogu naneti štetu ovoj zajednici. Ili joj mogu pomoći.«»Ah, sada smo došli do suštine. Pištolj je za pokazivanje, a vaš

novac je ono čime mislite da kupite odgovore.« Berlinger odmahnuglavom. »Za čoveka vaših godina i iskustva, imate još mnogo danaučite. Vaš novac meni ništa ne znači. Ako biste odgovorili nanekoliko pitanja, mogli biste da me navedete da dam uzvratneinformacije. Šta ćete da uradite sa blagom iz našeg Hrama?«

Sada je znao pouzdano. Sejgan i ovaj starac su ga gledali islušali dok je bio na groblju.

Rabin kao da mu je čitao misli.»Kamere«, rekao je Berlinger, »koje smo kupili od vaše

donacije. Imaju mnogo primena. Dakle, šta je ono što ćete uraditi sanašim svetim predmetima?«

»Više nego što biste vi ikada mogli da zamislite.«»Započeti rat?«Još onoga o čemu je razgovarao sa ambasadorkom.»Ako tako mora da bude«, odgovorio je.»Neverovatno je kako se svet promenio. Nekada su Nemci bili ti

koji su nam pretili. Zatim komunisti. Sada najveća pojedinačnapretnja dolazi od jednog od nas. «

»To je tačno, starče. Mi smo sopstveni najgori neprijatelji.Dopustili smo svetu da nas satera u ćošak i retki će biti oni koji ćeustati u našu odbranu, ako počnu da nas ponovo ubijaju. Nikada nasnisu branili, u celoj našoj istoriji. Naravno, postoje priče o užasima izprošlosti i zaveti o podršci, ali šta je svet uradio poslednji put? Bašništa. Pustili su nas da umremo. Izrael je naš jedini branitelj. Tadržava mora da postoji i ostane jaka.«

Uglađen pokret rukom odbacio je njegov zaključak. »Vi nematejasnu predstavu šta će Izrael učiniti jakim. Ali jasno je da imatesopstvene opake namere u vezi sa načinom kako da se to uradi.«

»A šta ćete vi uraditi?«, upitao je on Berlingera. »Kako ćete nasvi zaštititi?«

»Na način na koji smo to uvek radili, zajedničkim radom,vođenjem računa

o drugima, molitvama Bogu.«»To je nekada dovelo do pokolja nad nama.«»Vi ste budala.«Među njima je na nekoliko trenutaka zavladala tišina.»Ćerka je u velikoj opasnosti, zar ne?«»Kao što ste već zaključili, ona mi ne znači ništa.«»Ipak, ona misli drugačije.« Berlinger odmahnu glavom.

»Naivnost. Najveći greh mladosti. Koji je najčešće praćen ohološću.«»Ona nije vaša briga.«»Izgubio sam sina pre mnogo vremena zbog ista ta dva greha.

Nažalost, kasnije sam saznao da je on bio u pravu, što je samoočvrsnulo moje kajanje.«

»Zato bi vi, pre svih drugih, trebalo da želite da nas viditesnažne.«

»To i želim. Jednostavno se ne slažemo oko metoda zaostvarivanje tog cilja.«

»Gde Sejgan ide odavde?«Berlinger slegnu ramenima i uperi u njega zatupastim prstom.

»To vam nikada neću reći.«Odlučio je da isproba drugi pristup. »Pomislite šta bi značio

povratak naših blaga. Izgradnja Trećeg hrama. Zar vas to ne biučinilo ponosnim? Zar ne bi bilo čudesno da učestvujete u tome?«

»Koji Jevrej to ne bi želeo?«»Zamislite da Hram ponovo stoji, izgrađen prema naredbi iz

Knjige o dnevnicima? Zar ne možete da vidite veličanstvenuizvezenu zavesu kako visi na zapadnom zidu, prekrivajući ulaz doNajsvetijeg od svetih. Najzad, posle tolikih vekova mi bismo ponovoimali naše sveto mesto. Božanski sto, menora, srebrne trube, svevraćeno tamo gde pripada. Samo kada bismo imali i naš kovčeg.«

»Koliko ljudi će morati da umre da bi se to dogodilo?«, upitaBerlinger. »Muslimani upravljaju Brdom hrama. Oni ga neće predatibez krvave borbe. Oni nikada neće dopustiti izgradnju nikakvogTrećeg hrama, a brdo je jedino mesto gde on može biti izgrađen.«

»Onda će oni umreti.«»U ratu u kom mi ne možemo pobediti.«Još slabićkih priča. Nasmrt se gadio slabosti. Naizgled niko nije

imao hrabrosti da uradi ono što je moralo da bude urađeno. Nipolitičari, ni generali, ni narod.

Samo on.»Tom Sejgan je Levitreče Berlinger. »On je izabran prema

propisanom metodu. Samo on može da pronađe naša blaga.«»Kolumbo je to propisao? Sigurno to ne mislite ozbiljno. Kako je

taj čovek došao do toga da poseduje toliku moć?«»Kada su blaga poverena njemu, a on ih odneo u Novi svet. »»Vi mnogo znate. «»Njemu je poverena dužnost, koju je on izvršio. On je bio jedan

od nas.«»A kako vi to znate?«»U njegovo vreme samo su Jevreji bili stručnjaci za kartografiju,

što je bila veština u kojoj se Kolumbo isticao. Jevreji su bili oni koji suusavršili nautičke instrumente i astronomske tabele. Jevrejskikormilari su bili veoma traženi. Beleške koje je Kolumbo zapisao usvojim knjigama, koje su sačuvane, pokazuju njegovo duboko

poštovanje prema Starom zavetu. Lično sam video neke od tihzapisa u Španiji. Obeležio je jednu belešku na margini sa 1481, azatim dopisao da je to jevrejska 5241. godina. To je samo po sebi zamene dovoljan dokaz.«

A Zakarija je znao i zašto.Niko osim Jevrejina ne bi se potrudio da doda potrebnih 3.760

godina hrišćanskom kalendaru.»Video sam njegov portret u galeriji Ufici u Firenci«, reče

Berlinger. »To je jedini portret koji je izradio neko ko ga je moždazaista video živog. Za mene su njegove crte lica očiglednosemitške.«

U ovome nije bilo ničega što nije već znao. I sam je proučavaoistu tu sliku.

»Mi smo finansirali njegovo prvo putovanje«, rekao je Berlinger.»Istorija je to zabeležila. Za Sefarde, Kolumbovi snovi bili su njihovspas. Oni su istinski verovali da mogu živeti u miru u Aziji, da moguumaknuti inkviziciji. Kolumbo je otplovio u Novi svet uglavnom da binjima pronašao novi dom.«

»Nažalost, nije živeo dovoljno dugo da postigne taj cilj. Njegovaporodica nam je ipak obezbedila dom na Jamajci na sto pedesetgodina.«

»Zbog čega moramo poštovati sve što je uradio i sve ono što jeurađeno posle. Kako će taj zadatak biti izvršen od ovog trenutkanadalje, sada je u rukama Toma Sejgana. Vi i ja ne možemo dautičemo na to.«

Starac je sedeo ispravljenih leđa i ukočenih nogu, rukupoloženih na doručja stolice. Ova živa ikona je dugo poživela.

Ali Zakarija je dovoljno čuo.Ustao je. »Vidim da gubim vreme. Vi mi ništa nećete reći.«Berlinger ostade da sedi.On uperi pištolj.Starac podiže ruku. »Mogu li da izgovorim molitvu pre nego što

umrem?« On pogodi rabina u grudi.Samo blagi kliktaj iz pištolja sa prigušivačem naruši tišinu.Berlinger pokuša da udahne, a onda mu se oči zastakliše i glava

mu pade na rame. Usta su se otvorila i potočić krvi pocuri mu nizbradu.

Opipao mu je puls i nije ga našao.»Vreme za molitve je završeno, starče.«

ŠEZDESET ŠESTO POGLAVLJE

Tom gurnu ključ u srebrnu kutiju i otvori bravu. Šta god da je bilounutra, tamo ga je stavio njegov deda. Osećao je povezanost sa timčovekom, kakvu nije osećao nikada pre. Sada je on bio poslednjakarika u neprekinutom lancu koji se pružao unazad do Kolumbovogvremena. U ovo je bilo teško poverovati, ali je bilo istina. Mislio je nasve druge ljude koji su vršili njegovu dužnost i o čemu su oni moždarazmišljali. Većina njih je verovatno imala malo toga da uradi osim daprenese informacije na sledećeg u nizu. Saki je ipak bio drugačiji. Amogao je da razume zašto je njegov deda bio paranoičan. Uprošlosti je bilo pogroma, Jevreji su patili i umirali, ali nikada u tolikojmeri koliko su to podneli od 1939. do 1945. godine.

Vreme bez presedana zahtevalo je akcije bez presedana.Bio je sam u prostoriji pored nave Majselove sinagoge. Jedna

starija žena je otvorila staklenu izložbenu kutiju i izvadila srebrnukutiju, ne rekavši ni reči. Položila je kutiju na drveni sto i izašla,zatvorivši vrata za sobom. Misli mu se vratiše nazad, do prostorije nagroblju i Aviramovog kovčega, položenog na sličan drveni sto.

Mnogo toga je ostalo neizgovoreno između njih dvojice.Sada više nije bilo mogućnosti da se isprave bilo kakve greške.Istina, kao što je Berlinger rekao, vreme će sve razjasniti, ali to

nije bila slika koju je želeo da vidi. Još gore, izgledalo je da je istugrešku koju je on napravio pre dvadeset godina njegova ćerkaponavljala u odnosu na njega.

Isterao je ove neprijatne misli iz glave i otvorio poklopac kutije.Unutra se nalazila vrećica od crne kože, identična kao ona iz

Aviramovog groba u kojoj je bio ključ. Pritisnuo je njenu spoljašnjost inapipao nešto tvrdo pod njim.

Izvadio je vrećicu iz kutije i otvorio je.Ono što je izvadio bilo je okruglo, široko desetak centimetara, i

izgledalo kao veliki džepni sat sa mesinganom gornjom površinom.Ali to nije bio sat.Umesto toga ugledao je sklop od pet diskova koji su se

međusobno preklapali, jedan iznad drugoga, povezani središnjomosovinom. Na vrhu su bili brojčanici koje su mogle da se obrću i na

kojim su bili ispisani simboli koji su se pojavljivali i na diskovima.Obratio je pažnju na znake. Neki su bili hebrejski, neki arapski išpanski. Predmet je težio nekih četvrt kilograma i izgledalo je da jesav napravljen od čvrstog mesinga. Na njegovoj spoljašnjosti nijebilo nikakvih znakova rđanja, a diskovi su se okretali bez zapinjanja.

Znao je šta je ovo.Astrolab.Korišćen za navigaciju.U kutiji nije bilo ničega drugog.Ni objašnjenja, ni poruke - ništa što bi objašnjavalo šta bi trebalo

sledeće uraditi.»U redu, saki«, šapnuo je on.Spustio je astrolab i izvadio Aviramovu poruku i putnu kartu

Jamajke, pa oboje položio na sto. Tome je pridodao i ključ iz brave.Svi delovi slagalice.Otvorio je kartu i izravnao je, pazeći da ne iscepa krti papir.

Ponovo je pogledao beleške napravljene na mapi mastilom, brojeveraštrkane po celom ostrvu. Brzo ih je prebrajao. Bilo ih je možda okostotinu, ispisanih izbledelim plavim mastilom.

Podigao je astrolab i pokušao da se seti ičega što je znao o tojnapravi. Korištena je za navigaciju, ali nije imao predstave kako. Poobodu spoljašnjeg diska bili su simboli urezani u pravilnimrazmacima. Skala sa zasecima kao na lenjiru pružala se dužinomcele naprave i povezivala simbole na suprotnim stranama. Sva slovasu bila ili hebrejska ili španska. Nije znao španski, a hebrejski samoovlaš.

Okrenuo je napravu.Poleđina je bila premrežena redovima simbola koji su okruživali

disk, ukupno pet njih, isključivo hebrejskih. Prepoznao je simbole ujednom redu.

Brojevi.Aviram je insistirao da uči hebrejski dok je bio dete. Za razliku

od većine jezika, u njemu su se brojevi formirali upotrebom slova, ion se prisetio kombinacija za brojeve. Protumačio je brojeve10,8,62,73 i većinu ostalih. Još jedna skala se pružala sa jedne nadrugu stranu uređaja. Okrenuo je diskove, koji su se lako obrtali oko

središnje osovine. Pogled mu je skrenuo na Aviramovu poruku iglavno pitanje koje je saki objasnio.

3. 74. 5. 86. 19.Potražio je na astrolabu i pronašao broj 3, i sam zapanjen da još

može da prevede ove znakove. Obrnuo je brojčanik i izravnao jedankraj sa znakom za broj 3. Na suprotnoj strani su bila hebrejska slovakoja su značila 74.

To nije bila slučajnost.Drugi broj iz sakijeve poruke je bio 5. Obrnuo je brojčanik i

pronašao oznaku za 5. Suprotna strana se zaustavila na 86.Ostao je još jedan broj, u kome naizgled i jeste bila stvar. Prva

dva su jednostavno služila za potvrdu. Daaa, napravom si tragu.Potražio je broj 19 u premreženim redovima i pronašao znak za

koji je mislio da je odgovarajući.Na suprotnoj strani se nalazio broj 56.Smesta je pregledao kartu, tražeći 56. Pronašao ga je istočno

od središta ostrva, južno od varoši po imenu Ričmond, pored rekeFlint. Mali zapis na karti, baš pored broja upisanog mastilom,pokazivao je da se to područje zove Sokolov greben. Pregledao jeostali deo karte. Broj 56 se nigde drugde nije pojavljivao.

Osmehnuo se.Genijalno.Nije postojao nikakav način da bez sakijeve napomene i

astrolaba bilo ko zna koji je od stotinak brojeva važan.Pokupio je kartu, poruku, ključ, astrolab i crnu kožnu torbu,

dovoljno veliku da sve ovo stane u nju.Izašao je iz zgrade i krenuo nazad prema Staroj-novoj sinagogi.

Dvoumio se da li da se upusti u potragu za Ale. Ali kako je to bilomoguće? I u čemu bi bio smisao? Ona je napravila svoj izbor. Uradioje sve što je mogao za nju, ali sada je bila Sajmonova, i mogao jesamo da se nada da će biti dobro. Mogao je da ode u policiju, ali štabi im rekao? Zvučao bi kao zbunjeni ludak, a sumnjao je da bi muBerlinger u ovome pružio podršku.

»Moja dužnost je izvršena. Ostalo prepuštam tebi.«Preostalo mu je samo da ode.Osvrnuo se oko sebe poslednji put. Redovi zgrada koji su u prvi

mah delovali zaštitnički, zato što su bili poznati, sada su bili hladni i

odbojni. Njegov boravak ovde je bio kratak, ali nezaboravan. Kao i ukući njegovih roditelja, i ovde je bilo mnogo duhova. Ali pitao se štaga je čekalo na Jamajci, na Sokolovom grebenu?

Izgledalo je kao da postoji samo jedan način da to sazna.Ali klonuo je duhom, razočaran.»Pazi se, Ale«, šapnuo je.I otišao odatle.

ŠEZDESET SEDMO POGLAVLJEZakarija se vratio do restorana gde ga je čekala Ale. Zaključao

je oboja vrata Berlingerovog stana pre nego što je otišao i proći ćedosta vremena pre nego što telo bude nađeno. Nije imao drugogizbora nego da ubije starca. Znao je previše toga i nesumnjivo jemogao da ga poveže sa ambasadorkom.

Molitve?To nikada nije bilo dovoljno i nikada i neće biti. Sila, ili bar

pretnja silom, bili su ono što pruža sigurnost. Jevreji nikada nisuimali dovoljno sile na raspolaganju. Samo jednom, u vreme Drugoghrama, podigli su ustanak i proterali Rimljane, ali pobeda je bilakratkog daha. Imperija se vratila i skršila ih. U savremeno dobadržava Izrael je imala više uspeha. Dvaput je pokušana invazija nanju, i dvaput su napadači poraženi. Ali volja Izraelaca da se bore jeoslabila. Misli rabina uzimane se u obzir pre saveta generala. Tu nijebilo mesta ni za koga poput rabina Berlingera.

Došao je do restorana i video Ale. Bližilo se podne i gosti supočeli da zauzimaju stolove. Miris knedli i pečene patke ga jemamio, ali nije bilo vremena za ručak.

»Da li si išta saznao?«, upitala je ona.Pitao se da li je istinski verovala da će sa njom podeliti bilo šta

što je možda otkrio, ali nije pokazao nervozu i jednostavno jeodmahnuo glavom.

»On je jedan tvrdoglav starac. Pričao mi je o tvom ocu, ali ništašto već nismo znali.«

Njegov telefon poče da vibrira.Pronašao je aparat u džepu i video da ga zove Roka.»Sejgan je krenuo. Mislim da se vraća do svojih kola.«Ustao je od stola i pokretom ruke pokazao Ale da ga prati.»Dolazimo kod tebe.«»Izbegavajte stari trg. On će se uskoro naći na njemu.«Prekinuo je vezu.»Tvoj otac odlazi. To znači da odlazimo i mi.«

Nije lagao Berlingera. Ova mlada žena za njega više nije imalanikakvog značaja, ali neće požuriti da je ubije. Držaće je dok nebude siguran da mu više ničemu ne služi. Pošto je Tom Sejgankrenuo ko zna kuda, to vreme još nije došlo.

Zato se osmehnuo i poveo je sa sobom.Ale nije bila sigurna šta se dešava i znala je samo da njen otac

naizgled odlazi iz Praga. Izgleda da je odlučio da nastavi dalje beznje, ali kakvog je izbora imao? Nije imao načina da je pronađe. A njojje bilo drago zbog toga. Više je volela da bude sa Zakarijom. Tako jeimala svrhu. Osećala se delom nečega. Kao sa svojim dedom ibakom.

Vraćali su se prema mestu gde su ona i njen otac ostavili auto,probijajući se kroz saobraćajnu gužvu i masu pešaka.

»Pratili smo vas od Beča«, rekao je Zakarija dok su hodali, »iparkirali smo se u blizini. Nepropisno, pa se nadam da su kola joštamo.«

Pokazao je nalevo.»Moramo da izbegnemo gradski trg. Ovim putem ćemo stići

tamo gde želimo, daleko odavde.«Nastavili su da se kreću.Zanimljivo koliko joj je odlazak njenog oca zapravo smetao. Bilo

je to kao još jedan šamar koji joj je zadao. Odbacivanje. Po onomešto je mogao da zna, ona ga je tražila.

A ipak je odlučio da ode.»Da li moj otac zna da sam sa tobom?«, upitala je.Zakarija potvrdno klimnu. »Rabin mi je rekao da nas je tvoj otac

već video zajedno na ulici.«Što je delimično objašnjavalo njegovu odluku.»Kuda ide?«»To je ono što moramo saznati. Pretpostavljam da će krenuti na

aerodrom. Nadam se da će to biti praški aerodrom.«*Tom je vozio devet kilometara izvan grada do praškog

aerodroma Ruzine. Ostavio je kola u agenciji iz koje ih je iznajmio ipronašao šalter Britiš ervejza, misleći kako je to možda najbolji načinda stigne na Jamajku. Za dva sata je kretao avion za London, ukome je još bilo slobodnih mesta. Posle dvoipočasovne pauze u

Londonu, drugim avionom će stići do Kingstona. Cena karte je bilabezobrazno visoka, ali njega uopšte nije bilo briga. Platio jekreditnom karticom i dobio jednodnevnu propusnicu u čekaonicu uvlasništvu vazdušne kompanije.

Pre nego što se tamo smestio da čeka, kupio je nekolikohigijenskih potrepština. Trebalo je da pozove Inu i ustanovi šta jeona možda saznala, ali kakve je to više imalo veze? Sve što jemorao da zna bilo je ovde, u crnoj kožnoj torbi. Izgledao jekatastrofalno. Trebalo mu je tuširanje i brijanje, baš kao u starimdanima kada je bio u poteri za pričom. Na svu sreću, izgled nije biomnogo važan za novinskog izveštača. Članak sa njegovim imenom.To se računalo. I mesto na kom se taj članak nalazio u novinama.Gornji deo naslovne strane, to je bilo ključno u novinarskom poslu, aon je to imao.

Ali ti dani su prošli.Nepovratno?Razmišljao je o onoj ženi u kolima. Pronađi blago. Onda ćemo

razgovarati.Da li je to bilo moguće?Bio je zaista umoran, ali spavaće u avionu. Kada stigne na

Jamajku, iznajmiće kola i zaputiti se na Sokolov greben. Tamo jemnogo toga bilo na ulogu. Za njega i za druge.

Rat?Da li je to bila Sajmonova namera?Na pamet mu je palo nešto što je jednom pročitao kada je bio na

Bliskom istoku.Kao što se pupak nalazi u središtu ljudskog tela, take je i zemlja

izraelska pupak sveta…Ljudi su u to verovali do fanatizma.Dovoljno da započnu rat.*Zakarija je čekao sa Ale na odeljenju za preuzimanje prtljaga.

Kada su malo ranije stigli do kola, Roka ih je čekao za volanom i saupaljenim motorom, posmatrajući preko ulice kako Sejgan nalazisvoja kola i seda u njih. Pratili su ga izvan grada i odmah je bilojasno kuda se zaputio.

Na aerodrom.

Zato je Zakarija pozvao u Beč i rekao čarter-službi da pošaljeavion u Prag. Taj let je trajao manje od sata. Samo je morao da znakuda ide Sejgan.

Za šta je trebalo da se pobrine Roka.Uočio je svog čoveka na pokretnim stepenicama za spuštanje i

gledao kako mu prilazi. Primetio je da se Ale boji.»Ne treba da brineš«, rekao joj je. »Razgovarao sam sa njim.

Neće te ponovo gnjaviti.«Roka je prišao.»Koštalo me je petsto evra, ali mi je prodavač karata rekao da je

Sejgan rezervisao mesto u avionu za London u tri časa, sapresedanjem za Kingston na Jamajci. Imam vreme poletanja.«

Jamajka.Zašto ga to nije iznenađivalo?Roka se okrenu ka Ale. »Hoću da kažem kako mi je žao zbog

onoga što se dogodilo u Beču. Preterao sam. Samo sam pokušavaoda obavim svoj posao.«

Zakarija je gledao kako Ale prihvata izvinjenje. Rekao je Rokišta da radi u slučaju ako se ona bude vraćala sa njima i bilo mu jedrago što se čovek držao naređenja.

Izgledalo je da je njoj već laknulo.»Naš avion će brzo stići«, rekao je.»Sejgan je prošao kroz carinu, zatim i kroz bezbednosnu

kontrolu«, reče Roka. »Otišao je da čeka svoj let.«Zakarijin um bio je usmeren na veći problem.Sejgan će pre njih stići do Jamajke. Oni će morati da dosipaju

gorivo bar jednom, a verovatno i dvaput. Čak i pored čekanja uLondonu, Sejgan će stići prvi. Što je značilo da mora da postavinekoga tamo, na terenu, da bude spreman i čeka.

A postojao je samo jedan kandidat za to.»Moram da obavim jedan poziv«, reče on.

ŠEZDESET OSMO POGLAVLJEBeni je bio na svom imanju, duga noć se završila, a

jamajkansko jutro jedva da je započelo. Haliberton se takođe vratiosvojoj kući, a Frenk Klark se vratio u Čarls Taun. Beni je presvukaosvoju mokru odeću i sada izašao do štenare, gde su ga čekalinjegovi psi. Naročito Velika Baka. Sve ih je pomazio i prihvationjihove izlive naklonosti.

Razmišljao je o Velikoj Baki.Uspela je da pobegne nedugo posle dolaska na Jamajku i

povela je svoju petoricu braće sa sobom. Nekoliko braće otišlo je naistok i postali su Maruni sa strane okrenute vetru. Baka i ostali suotišli zapadno i postali Maruni sa strane o

zaklonjene od vetra. Ona je podigla Nani Taun, raskrčivšišeststo jutara guste šume. Borila se protiv Britanaca i, iako su njenabraća i većina Maruna tražili mir, jedva je pristala da potpiše primirje.Legenda kaže da je odmah posle toga tražila od Britanaca da jestreljaju. Poslušali su je, ali Baka se okrenula, pa se zatim ispravila,prišla britanskom oficiru i vratila mu metke koji su ispaljeni na nju.Pokazala je ka nebu i rekla mu: »Samo je jedan koji može mene daubije.«

Osmehnuo se. U tome je bila stvar sa legendama.Hteo si da veruješ u njih.Zagledao se u planine, gusto obrasle bujnim rastinjem, pravim

morem zelenila, dok je jutarnje sunce stvaralo ljubičasti sjaj nanjihovim masivnim obroncima.

Kakva lepota.Okupio je pse i otvorio kapiju. Životinje jurnuše iz štenare,

protežući noge, pripremajući se za lov.Još ga je mučilo to što su pokušali da ga ubiju.Roditi se kao Marun značilo je biti uključen u tajno društvo. Dok

je bio dete, majka ga je učila: »Nikada nemoj da kažeš višeodpolovine onoga što znaš. To nije laganje«, dodala bi potom. »To jepametno.« Njegov otac je bio praktičniji. Usadio je u njega više

marunske kulture. Tajne koje se sa nekim podele postaju tajne kojese odaju. »Idi u grob«, rekao je njegov otac, »sa svojim tajnama. «

Tako je opravdavao to što nije govorio svojoj majci o svomživotu. Izdaja? Sigurno. Da li je bio licemer? Verovatno. Mrzeo je štoje Frenk Klark skrivao neke stvari od njega, ali njegov prijatelj je biou pravu tamo u pećini. On je postupao isto prema svojoj majci.

A pukovnici?U tome je bila stvar u vezi s Marunima. Nikada nisu bili u stanju

da se drže zajedno. Velika Baka je povela trista svojih ljudi sazapada na istok u pohodu koji je postao poznat kao Veliki put. Njencilj je bio da ponovo sjedini dve marunske frakcije u jednu, a zatimnapadne Britance svom snagom. Ali njen brat Kadžo, 8 Bakin Grad. (Prim,prev.)

koji je predvodio Marune na istoku, odbio je tu zamisao. On ježeleo mir. Zato se povukla na stranu okrenutu vetru i nastavilaborbu. Iako je na kraju sklopila primirje, nikada nije sklopila mir.

Pametna gospođa.Psi su delovali nervozno.Dvojica su se bacili jedan na drugog.On povika i prekide njihovu borbu.Obojica ustuknuše, i on ih obojicu pomazi, dajući im na znanje

da je sve uredu.Maruni su u ranom dobu svog života učeni da ne pričaju o

svojim postupcima. Svako znanje koje se otkrivalo trebalo je da seotkriva postepeno u malim količinama. Ako bi otkrio sve što znaš,činio bi sebe izloženim izdaji. Otvoreno govoriti o »marunskimstvarima« nosilo je opasnost od prizivanja gneva predaka.

Najbolje je ne reći ništa.Tako su njega učili. A takođe i Frenka Klarka.Pa zašto ga je onda mučila činjenica da je Frenk nešto skrivao

do njega?Jednostavno. On nije bio stranac.Bio je Marun.Frenkova izjava da drugi nisu imali poverenja u njega - to ga je

bolelo. Ko su, dođavola, oni bili da presuđuju?I da odluče da ga ubiju?

»Nezahvalna kopilad«, prošaptao je.Šta sada da radi. Rudnik je bio beznačajan a - po Frenkovim

rečima - niko nije znao šta se dogodilo sa zlatnim i srebrnimpredmetima.

A opet, nije imao načina da sazna da li je išta od toga bilo istina.Uvek čuvaj ono što znaš.Da li je Frenk Klark još štitio svoje znanje?Psi su nastavili da jurcaju u svim pravcima, stalno se vraćajući

nazad na mesto gde je on stajao. Oblaci su se kotrljali sa planinskihvrhova, dajući nebu boju pepela.

Njegov telefon zazvoni.Na displeju je pisalo NEPOZNAT BROJ.Odlučio je da se javi.»Ovde Zakarija Sajmon«, reče glas.Beni se pribra.»Koliko sam razumeo, želiš da razgovaraš sa mnom.«»Zapravo, želim da te ubijem.«A tako je i mislio.»Uradio sam ono što sam morao. Ti bi uradio isto. Obojica smo

uspešni ljudi, Beni. Da bi tako i ostalo, donosili smo teške odluke.Baš kao što si ti uradio kada si poslao Amerikance na mene.«

Zanimljivo. Sajmon je bio obavešten. »Nisam imao izbora.«»Sumnjam u to. Ali nije važno. Džejmison je mrtav. Sada smo

ostali samo ti i ja, Beni.«Ovo je objašnjavalo zašto više uopšte nije bio u kontaktu sa

Brajanom. Nadao se da su Amerikanci zauvek izašli iz njegovogživota. »Šta hoćeš?«

»Nazovimo to poravnanjem između nas dvojice.«»Da li će to imati svrhe?«»Jedan čovek po imenu Tom Sejgan je na putu za Kingston.«»Čovek sa Floride?«»Tako je. Dolazi avionom kasno noćas, po vašem vremenu. Ja

sam krenuo, ali neću stići pre njega. Hoću da ga pratiš i vidiš gdeide.«

»A zašto bih to uradio?«»On će te odvesti do mesta na kom se nalazi veliko blago.

Lagao sam te, Beni. Ne tragam za Kolumbovim rudnikom, pa čak ni

izgubljenim rudnikom zlata. Koga je briga da li su negde na ostrvusakriveni sanduci sa zlatom iz Paname ili nisu? Želim nešto dalekovrednije i što zaista postoji. Četiri predmeta. Blaga iz jevrejskogHrama.«

Sada je već bio zainteresovan. Sajmon mu je govorio stvari zakoje je znao da su istina. »Taj čovek, Sejgan, zna gde je to blago?«

»Mislim da je tako.«Ali Frenk je jasno rekao da su predmeti premešteni. Da li je taj

Sejgan znao gde se oni sada nalaze?Odlučio je da proveri tu mogućnost i o tome razgovara sa

Sejganom.»Pošto si već znao za Sejgana«, reče Sajmon, »pronađi

njegovu sliku na internetu, a onda pronađi njega. On će biti u avionuBritiš ervejza koji dolazi iz Londona večeras u jedanaest sati, povašem vremenu. Možda će sa sobom imati malu crnu torbu. Ono štose u njoj nalazi je važno.«

»Zašto si zvao mene?«»Zato što želiš još jednu priliku da me središ.«Zaista je želeo. Kao što su Velika Baka i Britanci mogli da

sklope primirje, ali među njima nije bilo mira.»Uradi ovo«, rekao je Sajmon, »i dobićeš tu priliku, jer ćeš imati

nešto što želim.«Ali Beni je znao i nešto drugo.Tomas Sejgan je bio Sajmonov neprijatelj.A to se njemu sviđalo.»Ima još nešto«, rekao je Sajmon. »Nešto što treba da razmotriš

pre nego što stupiš u akciju. Ja imam deo slagalice koji Sejgannema. Bez njega, ništa nećeš pronaći. Moram da budem tamo, saSejganom, i obezbediću taj deo za sve nas.«

On se zakikota. »Uvek prepreden. «»Takav je ovaj svet.«»Poslaću čoveka koji će te sačekati na aerodromu u kolima«,

reče on. »U međuvremenu, pronaći ću Tomasa Sejgana.«

ŠEZDESET DEVETO POGLAVLJETom je uzeo svoj pasoš koji mu je vratila žena iza pulta. Kao

novinar je putovao po celim Karibima i Srednjoj Americi, ali nikadana Jamajku. Njegov put je počinjao četvoročasovnim letom od Pragado Londona, a zatim mu je trebalo još devet i po časova leta nazapad preko Atlantika. Za njegov organizam sada je prošlo četiričasa ujutro. Ovde je bilo 11.15.

Nije bilo gužve na prekookeanskom letu, tako da je mogao dase opruži i spava. Opustio se po prvi put za nekoliko dana, nabezbednom, na visini od deset hiljada metara. Čak je i pojeo svojobrok. Nije jeo mnogo, jer mu se nikada nije dopadala hranaposluživana u avionima, ali je bilo dovoljno.

Tropski vazduh je bio gušći i topliji nego onaj u Pragu. Više jepodsećao na vazduh na Floridi. Kao kod kuće. Smešno što je takomislio. Dugo vremena nije imao predstavu o svom domu.

Uputio se prema pultu za iznajmljivanje automobila, za koji je natabli sa obaveštenjima video da se nalazi u Sali za kopnenisaobraćaj. Svuda se videlo da se izvode građevinski radovi, pošto jeu toku bilo renoviranje terminala.

Kapija do koje su došli je delovala kao nova, kao i holovi zaputnike.

Retki su bili trgovci koji su radili ovako kasno, ali je još dolazio iodlazio priličan broj putnika.

Trebalo je da oseća posledice vremenske razlike, ali ih nijeosećao. Nikada nije mnogo patio od te boljke, jer je i ranije i sadaadrenalin predstavljao efikasan lek protiv nje. Primetio je pult firmeHere, osvetljen i sa službenicima koji su stajali iza njega.

Pored njega se odjednom pojaviše dvojica ljudi.»Treba li ti vožnja?«, upita jedan, sa srdačnim izrazom na licu.On odmahnu glavom. »Ne, hvala.«»Hajde, čoveče«, reče onaj drugi. »Možemo te odvesti gde god

hoćeš. Brzom brzinom. Jeftino. Nema problema.«Nastavio je da hoda.Oni su išli pored njega.

»Imamo dobra kola«, reče onaj prvi. »Brza. Dopašće ti se.«»Rekao sam ne, hvala.«Čovek sa njegove leve strane istupi pred njega. Drugi stade

pozadi. Onaj napred posegnu ispod košulje i izvadi pištolj, koji gurnuTomu u stomak.

»Mislim da ćeš ipak poći sa nama.«Sada je shvatio ozbiljnost situacije. Crna kožna torbica bila je

zadenuta u njegov zadnji džep. Poneo je jaknu koju je nosio uEvropi, ali je pištolj ostavio u Češkoj. Torbicu su mu izvukli iz džepa.

Okrenuo se.Čovek iza njega je takođe imao pištolj.»Hajde, hajde, budi miran. Sada si na Jamajci.«Poveli su ga od pulta za iznajmljivanje kola prema izlaznim

vratima. Napolju je pogledom pretraživao noćnu tamu, pokušavajućida vidi neki policijski auto ili pripadnike aerodromskog obezbeđenja.

Nije video nikoga.Ljudi su ulazili u terminal i izlazili iz njega. Kola su dolazila i

odlazila. Dvojica ljudi su ga držala uza sebe. Jedan je sakrio svojeoružje i išao prvi, a drugi je svoje oružje držao blizu Tomovih slabina,zaklonjeno od pogleda.

Na uličnoj krivini čekao je parkiran džip.Otvorila su se vrata sa vozačeve strane i iz vozila izađe jedan

čovek. Bio je to nizak i uredan crnac, kratko ošišane kose, glatkoizbrijanog lica. Nosio je košulju svetle boje, ispod koje se videlašarena majica kratkih rukava, i pamučne pantalone. Na rukama ivratu nije nosio nikakav nakit. Sudeći po načinu na koji su drugadvojica reagovali na njegovu pojavu, on je bio glavni. Na usnama muse pojavio osmeh i ukazaše se njegovi bisernobeli zubi.

»Ja sam Beni Rou.«Pružio je Tomu ruku.On je ne prihvati.»Koliko sam razumeo, imamo zajedničkog neprijatelja. Zakariju

Sajmona.«Nije imalo smisla biti uzdržan. »Zaista imamo.«»Onda se rukuj sa mnom i pomozi mi da sredimo tog bednog,

zlog kučkinogsina.«

Beni se rukovao sa Tomasom Sejganom i video bojazan učovekovim očima. Odlično. On i treba da bude oprezan.

Njegov čovek mu pruži crnu kožnu torbu. Baš kao što je Sajmoni predvideo, Sejgan je imao tu torbu sa sobom. Unutra je videonekoliko čudnovatih stvari, uključujući i mesingani predmet kružnogoblika sa španskim i hebrejskim slovima na površini.

»Šta je ovo?«, upitao je.»Astrolab.«»Pretpostavljam da znaš kako da ga koristiš.«Sejgan slegnu ramenima. »Ne baš.«Uperio je prstom u svog gosta. »Praviš me budalom?«»Baš kao i ti mene.«Mahnuo je rukom i otpustio svoju dvojicu ljudi. Pretpostavljao je

da Sejgan nikuda ne ide bez svoje crne torbe. Bilo mu je potrebnoda mu ovaj čovek veruje, pa mu je sve vratio. »Ti nisi zarobljenik.Odlazi. Idi. Ali, ako hoćeš da ostaneš, pomoći ću ti. Sajmon jepokušao da me ubije. Duguje mi. Ako mi pomogneš da mu nanesemštetu, onda ću ja pomoći tebi.«

»Kako si znao da ću biti ovde?«»Sajmon mi je rekao. Tačno je znao gde ćeš biti.«Video je zabrinutost na čovekovom licu.»Bio sam iskren«, reče on Sejganu. »Nemam razloga da lažem.

Rekao mi je da ti znaš gde je na ovom ostrvu skriveno velikojevrejsko blago. Ja znam nešto o tome.«

»A šta je to što ti znaš?«Tom je donosio odluke u hodu, donekle slično kao što je nekada

činio na terenu kada bi se izvori informacija pojavili niotkuda. Moraosi da proceniš reči i postupke, i obaviš posete. Ponekad si bio upravu, drugi put ne bi imao toliko sreće.

Kao u Izraelu, pre osam godina.Ne sada, reče on sam sebi.Usredsredi se.Znao je da se Sokolov greben nalazi negde severozapadno od

Kingstona, u planinama, prema središtu ostrva. Nije imao predstavušta da traži, a Sajmonovo znanje je ovde bilo od velikog značaja.

Kako je to bilo moguće?

Njegovi roditelji i bivša žena su bili mrtvi. Njegova ćerka jenestala. Sve što mu je ostalo bila je ona žena u kolima.

Pronađi blago. Onda ćemo razgovarati.Ali bila mu je potrebna pomoć.Iako mu je ovaj srdačni crnac, koji je očigledno bio moćan,

rekao da može slobodno da ode, sumnjao je da je zaista tako.Prihvati rizik.Upitao je: »Da li poznaješ mesto zvano Sokolov greben?«Rou klimnu glavom. »To nije daleko od mog imanja.«Imanja? Naravno. Kako bi drugačije i bilo?»Tamo moramo da odemo. «

SEDAMDESETO POGLAVLJEZakarija zakopča sigurnosni pojas gledajući kako Ale i Roka

rade to isto. Dugački let preko Atlantika je bio skoro završen. Zastalisu samo jednom da dopune gorivo, u Lisabonu, a zatim su doletelipravo ovamo u Kingston. Njegov sat je pokazivao da je 12.25 polokalnom vremenu. Deveti mart. Subota. Još jedan dan je prošao.

I Ale i Roka su spavali tokom putovanja. Tonuo je u dremež ibudio se, pošto nije bio u stanju da se opusti. Uzbuđivalo ga je štozna da Izraelci na vladajućim položajima čekaju da stupi u akciju.Najzad, posle decenija ustupaka i samozadovoljstva nešto je mogloda se postigne. Njegov otac i deda bili bi ponosni. Samo što nijepostigao ono u čemu njih dvojica nisu uspeli. Ali sve je zavisilo odsaradnje sa Benijem Rouom.

Sejgan je sigurno već stigao, što je značilo da je Rou sa njim, iverovatno pokušava da sazna sve što može. Nadao se da će ovasmicalica u vezi s još jednim delom slagalice bar na trenutak malousporiti Roua. Bio je spreman da se opkladi kako će Rou pokušati dasmanji broj onih koji u ovome učestvuju. Sumnjao je da bi on želeoda bilo koji od njegovih ljudi pokuša ovo da iskoristi. Naravno, Rou jejasno rekao da će ih neko sačekati na aerodromu, ali uopšte nijerekao kuda će posle toga biti odvedeni.

Zato se pitao, da li bi njihove šanse mogle da budu dovedene uravnotežu?

Ale je ustala sa sedišta i krenula prema toaletu. Pilot je upravobio rekao da se uskoro spuštaju. Sačekao je da se vrata toaletazatvore, a onda pokazao Roki da ustane sa svog mesta i priđe mubliže. Tihim glasom je objasnio šta želi da bude urađeno.

Roka klimnu glavom.Odgovor je bio jasan.Da, naravne.Tom sede na suvozačko mesto u terenskom vozilu i upita:

»Odakle poznaješ Sajmona «»Čitao sam o tebi na internetu. Veliki novinar koji je zapao u

određene nevolje.«

To nije bio odgovor na njegovo pitanje. »Nemoj da veruješsvemu što pročitaš na internetu. To je velika greška.«

Rou se zakikota. »Trebalo bi da pročitaš šta tamo može dapročita o meni. Šokantne, ponižavajuće stvari.«

Ali on se pitao koliko te klevete mogu biti daleko od istine.I već je počeo da dovodi u pitanje mudrost svojih postupaka.Udaljavali su se od aerodroma po crnom auto-putu, drum je bio

ravan i prav, i na njemu skoro da nije bilo saobraćaja. Pun mesec jeobasjavao ponoćno nebo.

»Odakle poznaješ Sajmona?«, upita on ponovo.»Upoznali smo se pre godinu dana. Hteo je pomoć u

pronalaženju izgubljenog rudnika, a ja sam mu je ponudio.«»A Brajan Džejmison? Poznavao si i njega.«»Da li se upoznao Brajana?«»On je bio američki agent, koji je radio za ministarstvo pravde.

Mojoj ćerki su rekli da radi za tebe.«»To je bila laž.«»On je mrtav.«»Tako su i meni rekli.«»Rekao bih da se Džejmison uzdao u tebe. Sudeći po tvom

okruženju, takođe bih rekao da znaš kako da zaobiđeš ovdašnjipravni sistem. Šta je Džejmison hteo? Sajmona?«

»A šta drugo. Naterao me je da mu pomognem, a ja sam uradioono što je on hteo.«

»Da li si ti naložio da ga ubiju u Beču?«Rou odmahnu glavom. »Sajmon ga je sredio. To je sve bilo

njegovo delo.«»Pretpostavljam da Džejmison nikada nije rekao zašto su

Amerikanci bili zainteresovani za Sajmona?«»Nije bio pričljiv tip. Voleo je da izdaje naređenja.«»Kao ti?«Rou se nasmeja. »Nekada si zaista bio dobar novinar.«»I dalje sam.«A tako je i mislio.»Sajmon je rekao da ima informaciju koju ti nemaš. Zbog toga je

trebalo da te zadržim dok on ne stigne ovamo.«»A ti mu nisi poverovao?«

»On nije čovek poznat po tome da govori istinu.«»On ništa ne zna.«»Onda je za mene dobro što sam se pouzdao u tebe.«Nije bio siguran da ovo važi i u obrnutom pravcu. »Koliko je

daleko Sokolov greben?«»Vazdušnom linijom možda petnaest kilometara. Nažalost,

ovdašnji putevi ne idu pravo. Rekao bih da nam treba dva sata dastignemo tamo. Šta tražimo?«

»Pećinu.«»Na Jamajci ima na hiljade pećina.«»Da li postoji neka u Sokolovom grebenu?«Rou potraži svoj telefon. »Hajde da to ustanovimo.«Tom je gledao kako čovek ukucava broj, čeka da se osoba na

drugoj strani javi, a onda saslušao kako Rou objašnjava šta gainteresuje nekome po imenu Tri.

Rou zatim završi poziv.»Opasno je telefonirati tokom vožnje«, reče Tom.»Tako sam i ja čuo. Ali mnogo toga je opasno. Na primer, sesti u

džip sa neznancem. «»Kao da me treba podsećati na to.«Rou se naceri. »Dopadaš mi se. Pametan momak. Čuo sam šta

si uradio na Floridi.«On upita ono što je želeo da zna. »Sa kim si razgovarao

telefonom?«»Sa prijateljem koji se razume u pećine. On će me pozvati i reći

nam čega ima u Sokolovom grebenu.«»Zašto si ti toliko zainteresovan za blago iz jevrejskog Hrama?«,

upita onRoua.»Nisam bio, do pre nekoliko sati. Ti shvataš da Sajmon dolazi

na Jamajku.«On klimnu glavom. »Znam to. Verovatno dovodi moju ćerku sa

sobom.«»Tvoju ćerku? Još je sa njim? Kladim se da je to zanimljiva

priča.«»Moglo bi se reći. Kako ćemo znati da je Sajmon stigao?«»Nema problema. Imam ljude koji ga čekaju.«

Zakarija vrati pasoš nazad u džep i izađe iz zgrade zajedno saAle. Avionski hangar je bio udaljen od glavnog kingstonskogterminala i korišćen je za parkiranje privatnih aviona, a njegoviznajmljeni mlažnjak sada se nalazio između mnogih drugihparkiranih na asfaltnoj pisti. Roka je prvi izašao iz aviona i nestao.

Zakariju zapljusnu topao i vlažan vazduh.»Kako ćemo stići tamo gde treba?«, upita Ale.»Ne verujem da će to biti problem.«Pokazao je na dvojicu crnaca koji su išli ka njima, napetih prsa

poput pasa koji jedva čekaju da stupe u borbu. Područje u koje suizašli iz hangara bilo je ograđeno, a u blizini se nalazio mali parkingsa nekoliko parkiranih kola. Slabe svetiljke bacale su bledožutusvetlost na tamni pločnik. Palmino drveće uz ivicu pločnika šuštalo jena laganom povetarcu. Dvojica ljudi bili su obučeni u farmerke isvetlosmeđe košulje s mrljama od znoja. Približili su im se i zaustavilisa na nekoliko metara udaljenosti.

»Gospodin Rou nas je poslao da vas dovedemo«, reče jedan odnjih, lica ozarenog od osećaja gostoprimstva.

»Vrlo ljubazno.«Pratili su svoje domaćine do parkinga, gde jedan od muškaraca

pokaza ka limuzini svetle boje.»Nećete praviti nikakve probleme, zar ne?«, upita jedan od njih.»Zašto bih?«Ale je delovala zabrinuto, ali je odagnala strahove lakim

odmahivanjem glavom.Ispod drveća se promoli senka.Čuo je prasak, a onda se čovek sa njegove leve strane sruči

licem prema asfaltu. Drugi čovek je odreagovao na napad, gurnuvširuku u džep pantalona, sigurno tražeći oružje, ali senka pojurinapred.

»Dakle, gospodine«, reče Zakarija. »Hoću da držiš ruke tako daih vidimo.« Roka prisloni pištolj čoveku na glavu.

»Imaš li telefon?«»Naravno, čoveče.«»Znaš li Benijev broj?«Čovek klimnu glavom.»Tražio je da ga pozoveš kada nas strpate u kola?«

Još jedno klimanje glavom.»A onda bi ti rekao gde da nas dovedeš?«Čovek potvrdi i po treći put.»Polako izvadi telefon i obavi poziv. Reci mu da ste nas uhvatili.

Drži se engleskog. Bez žargona. Hoću da jasno razumem štagovoriš i ono što on govori tebi. Ako bude ikakvih problema, bićešmrtav.«

Video je da čovek okleva da se povinuje, ali Roka mu čvršćepritisnu pištolj na slepoočnicu.

Čovek pronađe telefon i otkuca broj.Zakarija priđe bliže i nakrivi mu telefon u ruci, tako da i sam

može da čuje. Čovekove grudi su bile mršave, na rukama nije imaomalje i odisao je teškim vonjem znoja.

Začula se su tri zvona pre nego što se Beni Rou javio.»Imamo ih«, glasio je izveštaj.»Sve u redu?«»Bez problema.«»Dovedite ih do Sokolovog grebena. Imaš ga na karti, u parohiji

Svete Ane. Dođite auto-putem A3, a zatim desno preko brda Mahe.Požurite.«

»Krećemo«, reče čovek Rouu.Veza se prekinula.»Bio si dobar«, rekao je Zakarija.Pokazao je Ale da uđe u kola.On je obišao okolo do suvozačkog mesta.Roka iskoristi trenutak da provuče ruku kojom je držao pištolj

čoveku oko vrata. Sastavio je ruke, podigavši desnu, i nesrećniku seglava tržnu u stranu uz pucanje vrata. Ubrzo je izašao na kraj i sdrugim Rouovim čovekom.

Ušao je u kola dok je Roka vukao telo kako bi ga sakrio međudrvećem. »Šta se dešava tamo napolju?«, upitala je Ale.

Roka se vratio i odvukao i drugo telo.»Upravo smo sprečili gospodina Roua da nam učini neko zlo«,

reče joj on. »Ubio si ih?«»Uopšte ne. Prosta slučajnost. To će nam dati vremena da

odemo. Ali zapamti, Ale, ti ljudi su bili gangsteri. Povredili bi nas.«

Roka se vratio sa ključevima kola, dva pištolja i dva mobilnatelefona, koja predade njemu.

Zakarija reče: »Hajde sada da vidimo da li će nas sreća i daljeslužiti.«

Roka je vozio, a Ale sedela na zadnjem sedištu.Njena pitanja i strahovi više nisu bili važni.Ako sve prođe kako treba, pre zore će biti mrtva.Beni prekide vezu na mobilnom telefonu i osvrnu se prema

Tomu Sejganu na suvozačkom sedištu.»Sajmon je ovde. Uhvatio sam ga.«»A ti si upravo rekao svojim ljudima da ga dovedu do Sokolovog

grebena.«»Hoću da bude tamo. Nameravam da se pobrinem za njega. Ti

imaš svoje prioritete, a ja imam svoje.«» A šta ako je Sajmon korak ispred tebe?«On se zakikota. »To se stalno dešava, ali ja sam zaista dobar u

pristizanju. Ne treba brinuti. Stići ćemo tamo više od sat vremena preSajmona. To je dosta vremena da pogledamo uokolo i pripremimose.«

Njegov telefon ponovo zazvoni.Haliberton.»Na Sokolovom grebenu postoji pećina. Velika, i zovu je

Darbijeva rupa. Zatvorena je. Geološko društvo je procenilo da jeizuzetno opasna. Troje ljudi je poginulo u njoj tokom poslednjihpedeset godina. Na internet stranici društva piše da je se trebakloniti.«

»To je sve što mi je trebalo da znam.«»Ideš unutra, Beni?«»Što se ovoga tiče, ti nisi u igri. Važi?«Nadao se da će njegov prijatelj razumeti.»Znaš li šta radiš?«, upitao je Tri.»Zapravo ne. Ali svejedno ću to uraditi.«Prekinuo je vezu.»Kakav je tvoj interes u svemu ovome?« upita ga Sejgan.»Celog dana sam sebi postavljao to pitanje. Sada je to samo

pitanje ponosa. A tvoj?«

Sejgan slegnu ramenima. »Izgleda da je to posao koji mi jedodeljen.«

»Hteo si da se ubiješ na Floridi. Šta se za tebe promenilo?«Video je da je Sejgan iznenađen što on to zna.»Imao sam uhodu u Sajmonovom taboru. On me je bolje

obaveštavao nego Džejmison. Bio si potreban Sajmonu. Krenuo jeza tobom. Tvoja ćerka te je lagala. Da, čoveče. Znam priču. Bar dosada. A sada, evo te ovde. Ovo je više od posla. Mnogo više. Ovo jeprokleto lično pitanje za tebe.«

»Da li je tvoj otac živ? »Čudno pitanje. »Odavno je mrtav.«»Moj je takođe bio za mene, a onda je zaista umro. Razočarao

sam ga.«Sada je mogao da razume. »Ali ne i ovog puta.«»Otprilike tako.«»Ja znam deo priče o jevrejskom blagu koje se ovde nalazi.

Možda neke stvari koje ti ne znaš.«I ispričao je Sejganu o pećini, Kolumbovom grobu i četiri

predmeta koja su tamo bila, a sada su nestala.»Ta pećina u koju sam išao nije na Sokolovom grebenu.

Udaljena je oko dva kilometra.«»Da li je tamo neka reka?«Beni potvrdi. »Teče od jednog do drugog mesta.«»Onda smo na pravom mestu. Moj deda je izneo ta četiri

predmeta odatle i preneo ih do Sokolovog grebena.«»Dakle, oni bi i dalje mogli da budu tamo?«»Uskoro ćemo to saznati.«»Kako znaš da te neću ubiti i zadržati ih za sebe?«»Ne znam. Ali, da budem iskren prema tebi, gospodine Rou,

zapravo me uopšte nije briga. Kao što si rekao, pre nekoliko danasam bio spreman da umrem.«

Ovaj čovek mu se sve više dopadao. »Zovi me Beni. Niko mene oslovljava sa gospodine. I ne brini, Tomase…«

»Ja sam Tom. Skoro me niko ne zove Tomase.«»Onda ne brini, Tome, sa mnom si u dobrim rukama.«

SEDAMDESET PRVO POGLAVLJEAle je sedela na zadnjem sedištu i pitala se šta se dešava.

Osećala se bezbednije sa Zakarijom u Pragu, ali ovde nije imala istiosećaj. Od Roke joj se još okretao stomak, njegovo izvinjenje nijebilo ni izbliza dovoljno i bila joj je potrebna sva snaga koju je imalada bi se vozila u avionu sa njim.

Misli o blagu iz Hrama ispunjavale su joj um.Njena porodica je dugo vremena čuvala tajnu. Tajnu čiji su

koreni sezali unazad sve do vremena Kristifora Kolumba. I evo ihsada na Jamajci, gde je Kolumbova porodica vladala sto pedesetgodina. Oni su držali inkviziciju podalje, stvarajući sigurno utočište zaJevreje u Novom svetu. Da li je bilo moguće da menora, božanskisto i srebrne trube još postoje?

Zakarija je nesumnjivo mislio tako.Čula je šta je Beni Rou rekao preko telefona.Sokolov greben.To je bilo to mesto.Kuda se očigledno uputio njen otac.Ipak, osećala je strepnju, a telo joj je bilo obliveno hladnim

znojem. Napolju je bio mrak, ali je pun mesec bacao sablasnusvetlost, kao da okamenjuje ceo svet. Stali su ispred radnje mešoviterobe i kupili putnu kartu Jamajke, na kojoj se videlo da je njihovoodredište udaljeno manje od sat vremena vožnje i da većim delomdo njega vodi asfaltiran put. Zakarija je u radnji takođe kupio tribaterijske lampe i dao joj jednu, uveravajući je da je sve podkontrolom.

Ali ona se pitala da li je tako.Brajan Džejmison je tvrdio da je radio za Benija Roua, a onda je

kasnije promenio tvrdnju i rekao da je američki agent. Šta je biloistina? Zakarija joj je od početka govorio da će biti ljudi koji ćepokušati da je zaustave. Takva je bila priroda dragocenosti za kojimsu tragali. Zbog čega su one upravo i bile sakrivene skoro dvehiljade godina.

Da li će noćas biti pronađene?

Kakva pomisao.Skoro dovoljna da ublaži njene strahove.Tom je izašao iz džipa. Tropska noć je bila svetla i vedra.

Parkirali su se na vrhu grebena, odakle je šljunkom nasuti parohijskiput počinjao da se spušta u šumovitu dolinu. Kilometrima odavde,daleko na severu, bleskala se morska površina.

»Ovo je Sokolov greben«, reče Rou. »Dobro je za tebe što samdošao pripremljen.«

Rou uvuče ruku u prtljažnik džipa i pronađe dve baterijskelampe. Pružio je Tomu jednu, koju ovaj uključi. Video je da jeprtljažnik pun alata.

»Poneo sam neke stvari«, reče Rou. »Za svaki slučaj. Imamplantažu kafe nedaleko odavde.«

»I čime se još baviš?«»Ako misliš da sam kriminalac, ne, nisam. Ali imam ljude koji

rade za mene, a sposobni su da izazovu dosta štete. Sreća za tebeda niko od njih nije ovde noćas. Ovo je između tebe, mene iSajmona.«

»A šta te navodi na misao da će on igrati po pravilima?«»Neće. Ali mi smo u prednosti u odnosu na njega, pa neka tako

i ostane.«Rou otvori metalnu kutiju i izvadi ramenu futrolu i pištolj, pa

priveza oružje ispod pazuha.Ovaj prizor ga je uznemirio, ali nije bio neočekivan.»Za Sajmona«, reče Rou.Beni je vodio dok su zalazili između drveća. Tri mu je rekao gde

se nalazi pećina zvana Darbijeva rupa. Nedaleko odavde. Niz strmigreben do dna doline, kuda je pritoka reke Flint jurila ka moru.

Mogao je da čuje tutnjavu vode.Oči su mu se privikle na tminu, a uši prilagodile na šapat

džungle oko njega.Što ga je činilo nervoznim.Osećao je da nisu sami.Zastao je i rekao Sejganu da stoji mirno.Na nebu iznad svoje glave posmatrao je nemo lepršanje

šišmiša. Na njihovo prisustvo je ukazivala činjenica da je u vazduhubilo malo insekata. Pištolj koji je poneo bio mu je smešten tik uz

grudi u futroli. Desnom rukom je blago protrljao oružje. Da se uverida je tu. Ipak, nije mogao da se otarasi osećaja da nisu sami.

Sva zemlja kilometrima unaokolo pripadala je Marunima, ajedan njen deo su im pre dve stotine godina ustupili Britanci. Zemljaje ostala šumovita, nenaseljena i njome je upravljao mesni marunskisavet.

Mahnuo je rukom i nastavili su da se probijaju naniže, prekoklizavog zemljišta punog kamenja i blata. Uključio je svoju baterijskulampu i pokušao da pronađe gde se nalazi vodopad. Reka je bilaodmah ispod njih, široka nekih deset metara, a tok joj je bio izuzetnobrz.

Stigli su do šumovite obale.Usmerio je svetlost ispod površine bistre, plavozelene vode i

video da je tok plitak, manje od metar dubine. Tipično za mnogevodene tokove Jamajke.

Sejgan je uključio svoju lampu i pogledao nadesno i nalevo.»Tamo.«

Video je da reka skreće trideset metara dalje. Na okuci seuzdizala uspravna litica sa pukotinom na svojoj površini, a okrnjeniotvor je ukazivao na postojanje pećine.

»Mora da je ovo to«, reče on. »Možemo da idemo obalom istignemo tamo.«

Dugačko, nisko zavijanje razleglo se kroz noć.Njegov tonalitet se nekoliko puta promenio, ali je zvuk potrajao

skoro ceo minut bez prekida.Poznavao je taj zvuk.Abeng. Napravljen od kravljeg roga. Njime su mogle da se

proizvode note duvanjem u rupe i pritiskom palca. Naučio je da gasvira još kao dete. Maruni su u XVII i XVIII veku koristili ove rogoveda bi komunicirali. Obučeno uho moglo je da razazna note, izvlačećiiz njih poruke koje su na ovaj način mogle da se prenose na velikuudaljenost. To je bila jedna od nekoliko prednosti koje su uspeli dasteknu u odnosu na neprijatelje. Britanci su taj žalosni zvuk smatraliužasavajućim, pošto je obično označavao smrt. Ali šta je on značiovečeras? Nikada nije čuo da neko duva u abeng osim naorganizovanoj svečanosti.

»Šta je to?«, upitao je Sejgan.

Zavijanje je prestalo.Pa je počelo drugo.Mnogo udaljenije.Njegova zabrinutost pretvorila se u strah.Maruni su bili ovde.Tom je pratio Roua dok su išli uz tok reke. Isprepletene krošnje

su im zaprečivale put, pa su se kretali sporo. Suve grančice i lišćepucketali su im ispod nogu. Najzad su stigli do tačke u blizini koje seotvarala pećina. Svetlost iz njihovih lampi pretraživala je crni procepna drugoj strani reke i on vide nešto čudno.

Branu.Napravljenu od betonskih blokova, sa grubim i debelim

spojevima. Izdizala se pola metra iznad vode i zaprečivala ulaz upećinu, zadržavajući vodu izvan nje.

»Moramo pregaziti reku da stignemo tamo«, reče Rou dok jeizvlačio pištolj iz futrole i gazio u brzi tok, koji mu se uzdizao dostruka.

On ga je pratio.Hladna voda mu je izazvala jezu, koja je zapravo bila prijatna s

obzirom na količinu znoja koja mu je prekrivala telo. Korito reke biloje prekriveno glatkim kamenjem različitih veličina, koje se izmicaloispod gumenih đonova njegovih čizama i činilo oslonac nesigurnim.Dvaput je skoro izgubio ravnotežu. Da je pao i dopustio da gavodena struja ponese, nestao bi za nekoliko sekundi. Na svu sreću,voda je bila plitka.

Rou stiže do brane, iskoči na nju i ponovo vrati pištolj u futrolu.Tom učini isto.Obojica su uperili svetlost na drugu stranu, u otvor pećine. Malo

vode je curilo kroz branu i slivalo se unutra, niz ravni, glatki, levkastinagib širok nekih tri metra.

»Ova reka je nekada tekla unutra«, reče on.» A neko ju je pregradio.«Na ulazu je bio postavljen znak na kom je pisalo da se pećina

zove Darbijeva rupa. Upozorenje je jasno govorilo ZABRANJENPRISTUR Neprovereni vodeni tokovi, neistraženi i neobeleženiprolazi, opasne jame i nepredvidljive poplave bile su navedene kaorazlozi za zabranu.

»To je utešno«, reče on.Ali Rou se okrenu od table, zagledavši se u drveće na drugoj

strani reke.Nije se više čulo zavijanje.»Šta mi nisi rekao?«, upita on Roua.»Hajdemo unutra.«

SEDAMDESET DRUGO POGLAVLJEZakarija pogleda mapu. Pronašli su put označen sa A3, baš kao

što je Rou preporučio, a onda požurili na sever kroz niz gradićautonulih u tamu. Odmah iza jednog od njih, zvanog Noland, put jepočeo da se uspinje u Plave planine. Blistava mesečina prekrivala jepejzaž čudesnim, božanskim svetlom i on se pitao da li onopredstavlja znak.

»Brdo Mahe je udaljeno samo još nekoliko kilometara«, reče onRoki. »Tamo ćemo skrenuti na zapad. «

Na karti je bio označen Sokolov greben, sa ubeleženom visinomod sto trideset metara.

»Da li si ti tamo pozadi dobro«, obrati se on Ale.»U redu sam.«On na trenutak okrenu glavu od krivina i zavoja na putu. Nikada

nije bio ljubitelj vožnji kroz planinu. »Mislim da nas samo nekolikosati deli od pronalaženja onoga za čim smo tragali.«

Hteo je da je umiri, da utiša sve strahove koje bi mogla daoseća. Nasilje na aerodromu je bilo neophodno, ali rekao je Roki dasve obavi diskretno.

A to je on i uradio.Pitao se da li je Berlingerovo telo pronađeno. Njega ništa nije

povezivalo sa rabinovim stanom, a vodio je računa da unutra ništane dodiruje. Otvorio je vrata zamotavši ruku u jaknu i pažljivo obrisaokvaku. Nije video nikoga i nije se dogodilo ništa što bi ikogauznemirilo.

Sada je trebalo završiti ovu stvar.Mesto kuda su se zaputili delovalo je zabačeno.Baš ono što mu je bilo potrebno.Tom skoči sa brane na klizavu stenu. Držao je svetlost iz svoje

lampe usmerenu naniže, posmatrajući svaki korak kroz postojani toknekoliko centimetara duboke vode koja je curila kroz improvizovanubranu u pećinu. Nervirao ga je i znak upozorenja i to što je Rouizbegavao odgovore. Nikada pre nije bio u nekoj pećini, a pogotovou nekoj koja je važila za opasnu, sa čovekom koji nije hteo da mu

kaže sve što zna. A ipak je bio ovde, usred Jamajke, radeći upravoto.

Rou je ušao prvi, a njegova halogena svetiljka je bacala bleštavimlaz svetlosti ispred njega. Stajali su tu na izbočini širokoj sedammetara, dok se svod uzdizao najmanje desetak metara iznad njih.Stena ispod njihovih nogu pružala se napred još sedam metara, aonda nestajala, dok je preko njene ivice tekla voda koja je pljuskalanegde dole ispod. Rou se privukao do ivice, ali pomisao na ono štobi moglo biti na drugoj strani uznemiravala je Toma. Nije bio ljubiteljvisine, a brza tekuća voda i uglačani pod činili su oslonac za noge unajboljem slučaju nesigurnim. Nije mogao ni da pretpostavi šta bi gazadesilo dole u tami ako bi se samo jednom okliznuo.

Rou zakorači na ivicu i usmeri mlaz svetlosti u bezdan.Tom vide stenovitu šupljinu koja se pružala sve dalje i više, dok

je drugi zid bio udaljen više od petnaest metara. Uspravne naslagekrečnjaka peščane boje uzdizale su se naviše, da bi najzad formiralenepravilnu kupolu. Pećina je bila poput levka koji je usmeravao voduunutra, pa zatim nadole, a huk vodopada je bio glasan, ali ne izaglušujući.

»Voda pada duboko dole«, rekao je Rou. »Postoje stepenice nizkoje se voda sliva. Sledeće su na tri metra ispod nas.«

On se privuče bliže ivici i proviri preko nje. Njegova lampapokaza sledeći niži nivo, na nekih tri metra niže, koji se isturao dosledeće crne ivice preko koje je voda nestajala u dubinu.

»Imaš li ikakvu predstavu šta bi trebalo da uradimo ovde?«,upita ga Rou.

On odmahnu glavom. »Nemam pojma.«Začuo se glasan tresak, nadglasavši padanje vode.Zatim još jedan.Oni pogledaše jedan u drugoga.Zvuk je dopirao spolja.Obojica su isključili lampe i oprezno se vratili do izlaza. Napolju,

na vrhu brane, stajao je neki čovek. Visok i vitak. Zamahivao jenečim što je po obrisu podsećalo na macolu i udarao po kamenju izsve snage.

»Prestani s tim«, povika Rou.

Nepoznati podiže glavu, a onda još jednom raspali svojimoruđem.

Rou otkopča futrolu i izvadi pištolj. Uperio je oružje premamračnoj prilici.

»Rekao sam da prestaneš.«Čovek još jednom zamahnu.Rou opali.Ali njegova meta nestade preko ivice brane u reku.Brana se provali i voda i kamen prsnuše ka njima. Od propasti

ih je delilo sedam metara, za šta im je trebalo možda tri sekunde.Tom se od straha baci ulevo, daleko od ulaza, s nadom da će moćida se ukloni sa putanje udara.

Rou nije bio toliko brz.Voda, koja je pre toga bila duboka desetak centimetara, sada je

bila podivljala plima, puna kamenja, koja je nadirala u pećinu.Tom povika, ali bilo je prekasno.Rou je bio oboren i nestao je u tami.Zakarija izađe iz kola. Roka se parkirao na nekoliko metara od

džipa koji je stajao odmah pored puta nasutog šljunkom. Bili suvisoko na strmoj padini koja se nadnosila nad mračnom šumom, aKaripsko more je bilo nekoliko kilometara severnije.

Sokolov greben.On pregleda prtljažnik džipa. Pun alata. Rou je došao

pripremljen. Ali za šta? Roka i Ale su sada izašli iz kola i Roka jeproveravao ivicu litice, gledajući naniže. Dole ispod je bučno teklavoda.

Čuo je povik.Zatim još jedan.I pucanj iz pištolja.»Dopire odozdo«, reče Roka.Beni je shvatio da je u nevolji. Sve se pretvorilo u maglovitu,

zakovitlanu spiralu. Brza struja ga je odnela prema ivici i nije mogaoni za šta da se uhvati kako bi se zaustavio. Znao je da je visina padado donjeg stepenika bila možda tri metra i nadao se da dole imadovoljno vode da mu ublaži pad. Inače će sve kosti polomiti.

Preleteo je preko ivice.

Pokušao je da se ispravi i dočeka na noge, ali sila gravitacijekoja je vukla i njega i vodu bila je neumoljiva. Udario je u sledećuizbočinu čizmama, odskočio i tresnuo u stenu. Voda je tutnjala ponjegovom telu. Borio se da udahne i ugrizao se za jezik, okusivši krv.Ovde je vodeni tok bio dublji, možda nekih pola metra, a struja je bilabrza, ali ne i nesavladiva. Ukopao se nogama u tlo ispod sebe, nepomerajući se. Pljuskanje oko njega pokazivalo je da odozgo padakamenje iz brane. U desnoj ruci je još držao baterijsku lampu.

Još pljuskanja.Morao je da se pokrene.Okrenuo se i primetio izbočinu koja se pružala iz vertikalnog

zida, na kojoj je voda koja je padala skretala, stvarajući vodopadunutar vodopada.

Zaklon.Ne veliki, ali možda dovoljan.Bacio se ka njemu i prislonio se na kameni zid, dok je voda tekla

naniže na samo nekoliko centimetara od njega.Čulo se još potmulih udaraca dok je kamenje iz brane

nastavljalo da pada.Tom nije mogao da krene za Rouom. U vodi je nadiralo previše

krhotina iz srušene brane, pri čemu su se najveći komadi zaustavljaliodmah iza otvora, a većina ostalih nestajala preko ivice stene.

Zašto bi neko namerno probio prepreku?Voda je nastavila da dotiče munjevitom brzinom i sada je bila

duboka do kolena, ali količina otpada iz brane se smanjila. Usudio seda krene napred, a najkrupnije kamenje mu je dobro poslužilo kaooslonac za koji je mogao da se uhvati. Uspeo je da stigne do jednestrane šupljine i pribio se uza zid, držeći svetlost iz lampe usmerenuna svoja stopala, prateći svaki svoj korak. Privukao se napred istigao do ivice.

Usmerio je svoju lampu u tamu.»Beni«, pozvao je. »Jesi li tu?«Zakarija je čuo odjek imena Benija Roua preko reke. Primetio je

slabu svetlost baterijske lampe kako odseva u pećini.»Oni su unutra«, rekao je.Na mesečini je video da je kamena brana nekada zaprečavala

ulaz u pećinu, ali sada je u njoj bio procep, kroz koji je voda nadirala

u pećinu. »Možemo da pregazimo do tamo«, reče Roka.I on vide da je to tačno. Pod svetlošću svojih baterija videli su da

je reka duboka do struka.»Tvoj otac je unutra«, reče on Ale.»Mora da ga je deda tamo uputio.«On je mislio isto.Ili se bar nadao da je tako.Beni je čuo kako ga zovu po imenu.»Ovde sam«, doviknuo je. »Dolazi li još kamenja?«»Mislim da je sve već palo«, reče Sejgan. »Jesi li dobro?«»Ništa nisam slomio.«Iskoračio je ispod svog zaklona i krenuo desno prema zidu

šupljine. Shvatio je da je bolje da se drži što više po strani. Zatim jenešto video. Svetlost njegove lampe obasjala je ureze koji su sepružali naviše, sa podjednakim razmacima. Poput merdevina.

»Sejgane«, povikao je.Video je svetlost iznad sebe, ali ne i čoveka. Zatim kraj ivice

zida jedno lice proviri nadole. »Postoji put naniže. Pogledaj ovde.«Usmerio je svoj mlaz svetlosti. »Dođi. Hajde da nastavimo.«

»Neko je upravo pokušao da nas ubije.«»Znam. Ali nisu uspeli, zato nastavimo dalje.«»Šta ako se vrate?«»Zapravo, nadam se da hoće. To će me poštedeti gnjavaže da

ih tražim.«

SEDAMDESET TREĆE POGLAVLJE

Zakarija naskoči na branu i pregleda procep. Ale i Roka sepopeše za njim. Nijedno od njih nije upalilo baterijsku lampu. Naredioim je da ih ugase nakon što su zagazili u reku. Nije hteo da Rou iliSejgan shvate da su oni tu. Voda je jurila prema pećini.

Roka skliznu u stranu i priđe mestu kroz koje je voda proticala,pružajući ruku da nešto dohvati. Na mesečini je video da je to alatka,i to teška. Macola.

Da li je neko probio branu?Rou? Sejgan? Neko treći?I on i Roka su bili naoružani i držali su pištolje iznad vode dok su

gazili preko reke. Sada je svoj pištolj opet stavio na bezbednomesto, u zadnji džep.

»Šta je to?«, šapnula je Ale.»Ne znam. Ali otkrićemo.«Tom se poslužio urezima u zidu i spustio se do sledećeg nivoa.

Neki urezi su nastali prirodnim putem, a drugi su očigledno biliisklesani u kamenu. Zatekao je Benija kako stoji u vodi do butina.

Mahnuo je svojom baterijskom lampom. »Izgubio si pištolj.«Futrola ispod ramena bila je prazna.»Nema veze. Nije mi često bio potreban.«Beni zadiže nogavicu mokrih pantalona i on vide nož u

koricama, prikačen trakom na njegovu nogu. »Ovo mi je uvek boljeslužilo.«

Odlučio je da se usudi da pogleda preko ivice, s nadom da ćetamo biti još ureza za spuštanje. Mekim koracima, opreznospuštajući stope, polako se približio ivici. Naravno, bilo je još ureza,a sledeći nivo je bio otprilike dva i po metra niže.

»Ne verujem da ti je tvoj prijatelj koji poznaje pećine rekao šta jetamo dole«, upita on Roua.

»Ne. A ni ti nisi mislio da će ovo biti lako, zar ne?«Zakarija opazi blesak svetlosti u tami iza kamene izbočine. Nije

čuo ništa osim tutnjave vode u padu. U tami je nastavilo da poigravajoš svetlosti.

Pognuo se nisko, kao i Roka i Ale, i koristili su krupno kamenjerazbacano na sve strane da priđu završetku izbočine.

Dole ispod stajale su dve prilike.Beni Rou i Tom Sejgan. Na ivici donjeg nivoa, radeći isto ono

što je i ovaj radio. Proveravajući šta je ispod njih.On dade znak Roki, i on izvadi pištolj.»Šta to radite?«, šapnu Ale.Nije obraćao pažnju na nju.Roka se kretao kroz tamu, približavajući se ivici, čvrsto

koračajući kroz vodu. Imali su samo jednu priliku. Morali su da jeiskoriste. Bilo mu je drago što vidi da je to ovaj čovek takođerazumeo.

Roka usmeri oružje.Udaljenost je iznosila otprilike dvadeset metara, ali svetlost

lampi koje su Sejgan i Rou držali činila ih je lakim metama.Dva pritiska na okidač i…»Ne«, viknula je Ale. »Stani.«I njena baterijska lampa se uključi.Tom je čuo da neko viče, a onda odozgo zasija svetlost.Okrenuo se i video osvetljenog čoveka kako čuči na ivici

izbočine, nišaneći pištoljem u njih.Rou ga je takođe spazio i bacio se preko ivice.Odjeknu pucanj.Ale je usmerila svoju lampu ka Roki, nadajući se da će ga

zaslepeti.I uspela je.Uhvatila ga je nespremnog, jedne ruke podignute da zakloni oči

u trenutku dok je pucao.»Šta to radiš?« rekla je snažnim glasom.Zakarija je udari nadlanicom po licu, oborivši je u vodu. Ona se

otkotrlja i sačuva ravnotežu, odupirući se nogama dok je pokušavalada ustane. »Ti glupavo derište«, prasnu on.

Da li je dobro čula? Nikada joj se nije obraćao na takav način inikada je nije udario. Još je držala lampu, koju joj Zakarija istrže izruku.

»Nikada nisam želela da moj otac bude ubijen«, rekla je.

»Šta misliš zašto smo ovde? Tvoj otac i Rou su pretnja za sveono što radimo. Milioni Jevreja su ubijani kroz istoriju. Imaš ikakvupredstavu koliko ih je poginulo u odbrani Prvog i Drugog hrama? Štaznače još dve žrtve? Ne znače ništa. Tvoj otac nam se isprečio naputu.«

U mlazu svetlosti iz lampe koju je držala videla je bes nanjegovom licu. »Ti si lud«, rekla je.

On se baci prema njoj. »Pošto osećaš potrebu da zaštitiš svogoca, onda budi pored njega.«

Pokušala je da ustukne i izmakne njegovom stisku, ali on jedograbi za kosu i povuče joj glavu naniže, obarajući je s nogu.Sručila se u brzu vodu i pokušala da ustane. Ali on je odgurnuudarcem noge, a struja je bila prebrza i njeno telo je bilo previšeblizu ivice.

Vrisnula je.I pala preko ivice.Tom je izbegao hitac odozgo zahvaljujući svetlosti koja je na

trenutak zaslepela strelca, a tane se odbilo od zidova pećine. Prenego što se strelac pribrao, probio se kroz uskovitlanu vodu,isključivši lampu, nazad ka zidu pećine. Ostao je usredsređen naravan iznad sebe, očiju uprtih u tminu, ali čovek je već nestao.Iznenada se pojavi zrak svetla koji je odskakao po pećinskom svodu.Mogao je da čuje povike, ali ne i da razazna šta se govori, jer su sereči gubile u hučanju i žuborenju vode u padu.

Gore je video neke pokrete.Zatim mu nerve uzdrma vrisak.Ženski.Da li je to bilo moguće?Nečije telo pade preko ivice i pljusnu u vodu duboku do struka.

Ko god da je pao ovamo, borio se za dah i pokušavao da ustane.»Tata. «Reč mu se useče u srce.Ale.Pojurio je ka njoj, obavijajući je rukama, s namerom da ih oboje

umiri. Onda vide dva obličja iznad njih, od kojih je jedno držalobaterijsku lampu usmerenu nadole.

»Gotovo je«, doviknu Sajmon.

Drugi čovek podiže oružje.Držeći Ale u zagrljaju, dok je drugom rukom i dalje držao

isključenu lampu, on zaroni sa njom u vodu, izvan sjaja zrakasvetlosti.

Sajmon pomeri lampu, pokušavajući da ponovo pronađe mete.Ali struja ih je odnela preko ivice.*Zakarija je zurio dole ispod sebe, zapanjen.»Oboje je povukao preko ivice«, reče on Roki.Ali pitao se šta je Tom Sejgan znao što on nije? Voda je jurila

preko njegovih nogu. Upotrebio je lampu i pregledao zid pećine.I video udubljenja koja su se spuštala dole.Roka ih je takođe spazio i primakao se sa lampom.»Dakle, da vidimo šta to ti znaš«, šapnu on.

SEDAMDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Beni se namerno bacio preko ivice, znajući da je sledeći nivomanje od tri metra ispod njega. Njegov pad je ublažilo još vode,duboke oko jedan metar. Čuo je pucanj iz pištolja, a zvuk je unutarstenovite odaje odjeknuo poput eksplozije.

Da li je Zakarija Sajmon stigao? Ili je to bila ista osoba koja jeuništila branu?

Abeng koji je prvo čuo predstavljao je pitanje, a uzvratnozavijanje je bilo odgovor. Ali zašto su Maruni nadzirali ovu pećinu?

I zašto su je poplavili?Pitao se otkud to da je voda bila dublja na ovom nivou, mnogo

dublja nego gore, i odgovor mu je sinuo dok je pljuskao kroz vodukrećući se napred. Stena se izvijala naviše, pretvarajući ovaj nivo unepravilnu zdelu koja je prvo morala da se napuni pre nego što bibilo koja tečnost mogla da nastavi da teče naniže.

Bogu hvala.Što dublje to bolje.Uključio je svoju lampu, koja je još radila, i video da je ravan

široka desetak metara. Provirio je preko njenog kraja i video da jesledeća blizu, otprilike dva metra niže, kraća i uža, i voda je brzonestajala preko njene ivice u novi crni bezdan.

Čuo je vrisak iza sebe.Okrenuo se i video svetla koja su se odbijala od svoda u

haotičnom plesu. Čuo se pljusak, a onda se crno obličje sručiloodozgo i pljusnulo u vodu na dva metra od njega.

Usmerio je svetlost svoje lampe i video Sejgana kako drži nekuženu u naručju.

»Možeš da se uspraviš«, povikao je.Sejgan pusti ženu i ispravi se. Žena - mlada, sitne grade, stara

dvadesetak godina i duge tamne kose - obrisa oči od vode. Oboje suteško disali. Držao je svetlost usmerenu u stranu, da ih ne bizaslepeo. »Jeste li dobro? Sejgan klimnu glavom, duboko udišućivlažan vazduh. »Sajmon je ovde.« Napetih nerava, on okrenu glavunaviše. Šta se dogodilo njegovim ljudima na aerodromu? Ništa

dobro, pretpostavljao je. Primetio je slab odsjaj svetla na udaljenomzidu pećine.

I znao je šta se dešava.Sajmon se spuštao dole.Sejgan je ustao. »Nije sam.«»On se zove Roka«, reče žena.»Beni, ovo je moja ćerka, Ale.«»Kučkin sin me je gurnuo preko ivice«, reče ona. »Pokušao je

da me ubije.« Beni je osetio zaprepašćenost u njenom glasu.»Ali ti si mi spasao život«, rekla je Sejganu. »Zašto si to uradio?

Skočio si i uhvatio me. Prvi si preleteo preko ivice. Mogao si dapogineš.«

»Samo mi je drago što je ovde bilo vode«, rekao je Sejgan.»Moramo da idemo«, reče Beni. »Poznajem Roku. On je

problem. A obojica dolaze ovamo.«On usmeri svetlost naniže i priđe ivici. »Ovo je kratak pad.

Uradimo to odmah. «Sve troje su skočili dole, a voda je sada bila duboka samo do

članaka. Brzo je pronašao sledeću izbočinu i usmerio svetlost. Nizuskih stepenika tvorio je strmi spust.

Zatim nešto primeti.Odsjaj odozdo.»Šta je to?«, šapnu Sejgan, očigledno to i sam videvši.»Ne znam, ali to je jedini put kojim možemo ići.«Ljudi iza njih su bili naoružani. Oni nisu. Jedini izbor im je bio da

iskoriste tamu kao svoju prednost.On isključi lampu.»Dole«, kratko je izustio.Zakarija je video svetlost odozdo, kako se uključuje i isključuje.

Neko se kretao dole, pazeći koliko dugo otkriva svoj položaj.Rou? Sejgan?On i Roka su upotrebili kamene lestve za prvi silazak na niži

nivo, ali sada su jednostavno skakali preko ivice svake izbočine. Ovapećina je bila prirodni levak koji je sprovodio podzemnu vodu, nivopo nivo, u unutrašnjost zemlje poput ogromne fontane. Pre nego štoje brana uništena, unutra se slivala samo kiša. Sada je voda teklaovamo sa razornim treskom i on se pitao kuda se spušta.

Svetlost ispod njih se ugasila.Da li su i oni naoružani?Znajući Roua, odgovor je bio potvrdan.Nažalost, morao je da primeni istu varku, uključujući i

isključujući svoju lampu, pošto nije bilo načina da vidi bilo šta u ovompraznom crnilu.

Ali zatim je primetio nešto u dubini.Svetlo.I to stalno.Šta je to?Nastavili su da se spuštaju.Tom je skočio sa poslednje izbočine i zagledao se u zapanjujući

prizor.Stigli su do dna.Procenio je da se nalaze na više od stotinu metara pod

zemljom, dok je nabujali potok jurio dalje u tamu, u zamagljenuprazninu u udaljenom stenovitom zidu. Pećina koja se prostirala okonjih bila je visoka najmanje trideset metara, i isto toliko široka. Sasvoda su se spuštali beli stalaktiti. Deset baklji, isturenih sa zidadeset metara iznad njih, osvetljavali su ovaj prostor, a njihove vatresu rasterivale tminu, dok su varnice iskakale uvis poput kometa.Ispod svake od baklji bilo je usečeno još udubljenja za penjanje, štoje objašnjavalo kako su one paljene.

Ali ko je to radio?I zašto?Nije više bilo tame koja bi im pružala zaklon.Nisu imali gde da se sakriju.»Šta je ovo?«, upitala je Ale.Primetio je da je voda koja je tekla odozgo izgubila skoro svu

svoju snagu, usporena mnogim nivoima različite širine i dubine.Nekoliko tih stepenika je bilo ulegnuto, što je stvaralo bazene koji sudodatno zaustavljali tok vode. Ovde na dnu, poslednji ostaci su teklisa poslednje izbočine u providnom vodenom zastoru koji je bio širokdeset metara i visok dva i po metra, i formirali jezerce. Sa njihovedesne strane, jezerce je oticalo preko kamene ivice i voda seskokovito spuštala koji metar niže u reku, što je imalo efekatodržavanja nivoa vode. Truli zadah mokre zemlje ispunio mu je

nozdrve. Na drugoj strani šupljine bio je još jedan procep u steni,dovoljno velik da se kroz njega prođe, sa uskom izbočinom isprednjega. Nije bilo načina da se pride toj izbočini osim da se pregazijezerce. Stajali su na jedinom suvom mestu u pećini ovalnog oblika,u kojoj je kamenje bilo prekriveno zelenom zrnastom patinom.

Na izbočini iznad njih se pojavio čovek.Crne kože, mršav, stariji, kratke kose.Izgledalo je da ga Rou poznaje.Beni je gledao u Frenka Klarka.»I mi imamo oči i uši koje rade za nas, Beni. Baš kao i ti. Mi

nadziremo one koji vrše nadzor.«Očigledno je bilo tako. Maruni su to uvek radili. U ratnim

godinama držali su - ljude koji su ih obaveštavali šta Britanciplaniraju - svoje uhode na svakoj plantaži i u svakoj varoši.

»Onda znate«, reče on, »da još neko dolazi ovamo.«»Jeste li ih uhvatili?«, doviknu Frenk.Trenutak kasnije Beni vide Sajmona, Roku i dvojicu Maruna,

naoružanih mačetima, na prvom nivou iznad njih. Skočili su dole.Frenku predadoše dva pištolja i baterijske lampe.

»Vidim da si preživela«, reče Sajmon Sejganovoj ćerki.»Teraj se dođavola«, procedi ona.Izgledalo je da način na koji mu je odbrusila uopšte nije delovao

na Sajmona. On se jednostavno okrenu Klarku i upita: »A ko si ti?«»Mi smo čuvari ovog mesta.«» A šta je ono?«, upitao je Sejgan.»Pre šezdeset godina«, reče Frenk, »prijatelj je od nas zatražio

da prihvatimo nešto od ogromne vrednosti. On je bio poseban čovek,neko ko je duboko razumeo Marune. I on je bio Jevrej. Postojiduboka povezanost izmedu Maruna i Jevreja, i uvek je postojala.«

Niko ništa ne reče.»Naše vrhovno biće je Jankipong. Naš Bog«, rekao je Frenk.

»Jankipong je lično odabrao Marune da služe kao sprovoditeljinjegove božanske moći. Uvek smo mislili o sebi kao odabranima.«

»Kao Izraelićani«, reče Sajmon. »Od Boga odabrani. Izdvojenibožanskom milošću.«

Frenk klimnu glavom. »Primetili smo tu sličnost pre mnogovremena. Maruni su mogli da prevaziđu ono što je drugima delovalo

kao beznadežna situacija. Jevreji su činili isto. Već smo bili pronašliblago o kome je govorio čovek koji je ovde došao, ali, kada nam jerekao koliko je ono sveto, žalili smo što smo ga oskrnavili. To je jošjedna stvar u vezi s Marunima. Mi poštujemo način života drugih.«

»Pronašli ste blago Hrama? », upita Sajmon.Frenk potvrdi. »Odavno. Sam Kolumbo ga je doneo ovde, da

bude čuvano na bezbednom u vreme Španaca.«»Rekao si mi da su ti predmeti nestali«, obrati se Beni Klarku.»Još jedna laž. Nadao sam se da ćeš odustati od ovoga. Mislio

sam da će te smrtna opasnost možda zaustaviti. Ali evo te ovde. Nisimogao da pronađeš ovo mesto sam, pa sam pretpostavio da jejedan od stranaca Levit.«

Beni je poznavao tu reč.»Ja sam taj čovek«, reče Sajmon.»Lažljivče«, povika Ale. »Ti nisi ništa.«Sajmon se okrenu Klarku. »Došao sam po blago.«»Onda ćeš znati kako da ga pronađeš.«Beni je ćutao. Šta je pukovnik smerao?Frenk priđe ivici jezerca. Voda je bila plitka, duboka ne više od

trideset centimetara, a površina joj je bila glatka kao ogledalo, kaona jezeru večnosti koje se pominjalo na skupovima koje je održavao.Bilo je oblika nepravilnog ovala, široko tridesetak metara, i prekrivaloje čitavu pećinu.

»Idite«, glasno reče Frenk.Dvojica Maruna sa mačetima popeše se uza stenovite izbočine,

nestajući gore u pravcu izlaza.»Ovo je lična stvar«, rekao je Frenk.Ali Beni je bio zabrinut. Iako je Frenk i dalje držao dva pištolja i

baterijske lampe položene na tlo, Roka je mogao nešto dapreduzme.

»Ako mislite da će napad na mene nešto rešiti«, rekao je Frenk,»moram da vas upozorim. Samo Levit može da izađe odavde. Janišta ne znam. Ali moram da vam nešto pokažem.«

Frenk baci jedan od pištolja koji su bili kod njega u jezerce.On potonu na plitko dno.Beni je već primetio kamenje razbacano ispod površine i sada je

shvatio da je između njih mulj. Frenk podiže kamen, velik kao

lubenica, i baci ga u vodu. Čuo se pljusak, a onda se voda razbistrikada je kamen stigao do dna, potonuvši pored pištolja. Mehurići sepodigoše na površinu. Zatim kamen utonu, vukući pištolj sa sobom umulj.

»U vreme Marunskih ratova«, nastavi Frenk da govori, »ovde sudovođeni britanski vojnici na ispitivanje. Jednog od njih su bacili ujezerce, a drugi su gledali kako tone u blato. Posle toga smo lakodobijali odgovore na svoja pitanja.«

»Taj čovek koji je došao ovamo«, reče Sejgan. »Onaj koji vam jerekao za blago. Da li je to bio Mark Idn Kros?«

Frenk klimnu glavom. »Rekli su mi da je bio izuzetan čovek.Pukovnici iz tog vremena su ga veoma poštovali. Tražio je našupomoć, zbog ogromne odgovornosti koju je morao da podnosi, i mismo mu je pružili. Ovo mesto je promenjeno… radi njega.«

SEDAMDESET PETO POGLAVLJEAle je bila mokra i ljuta. Na Sajmona. Na sebe. Bila je budala i

dopustila je da njen gnev, njeni hirovi i njene maštarije buduzloupotrebljene.

»Ko si ti?«, prasnu ona na starijeg čoveka koji je bacio pištolj uvodu.

»Zovem se Frenk Klark. Ja sam pukovnik ovdašnjih Maruna.Ova zemlja je naša prema sporazumu. To znači da sam zadužen zanju. Ko si ti?«

»Ale Beket. «»Taj čovek«, oglasi se njen otac, »koji je došao ovamo pre

šezdeset godina, bio je moj deda, Mark Idn Kros. Njen pradeda.Rekao vam je istinu. On je izvršavao posebnu dužnost koja mu jepoverena.«

»Rekli su mi da je proveo mnogo vremena na Jamajci i upoznaoMarune na način na koji ih stranci retko upoznaju. Ponudili smo muovo mesto kao utočište i on je to prihvatio.« Klark pokaza kajezercetu. »Ova jama je napunjena blatom pre mnogo vremena. Toje gusta i masna mešavina. Vidite mnogo kamenja razbacanog ispodpovršine. Neko od kamenja ima urezane brojeve. Kros je to samuradio. Njegov doprinos ovom mestu. Ova voda, ovo blato, služili suMarunima vekovima. Sada služe Jevrejima. Na Levitu je dapreduzme sledeći korak.«

Ale nije bila sigurna na šta čovek misli.Kao što izgleda ni ostali nisu bili sigurni.»Videli ste pištolj koji je pao na dno. Blato može da izdrži težinu,

sve dok se ne uskovitla. Kamenje ispod površine na kom nemabrojeva leži na čvrstoj steni i nikada neće potonuti. Drugo kamenje,sa brojevima na sebi, pluta na mulju. Jedini način da se prede nadrugu stranu je da se staje na pravo kamenje.«

»A šta nas sprečava da preplovimo na drugu stranu?«, upitaZakarija.

»Previše je plitko da se to uradi bez splava. Ako iko pokuša daprede ovo jezerce, osim prema propisanom načinu, poginuće. To je

bilo naše obećanje dato Levitu. Trojica su to pokušali u zadnjihšezdeset godina. Njihova tela su dole u blatu. Niko to odavno nijepokušao.«

»Ovo je ludilo«, reče ona.»To je ono što je tvoj pradeda želeo. On je smislio ovaj izazov.«»Kako mi to znamo?«, upitala je.Klark slegnu ramenima. »Imate samo moju reč. Ali on nam je

rekao da će jednog dana doći drugi Levit i da će tačno znati kako daprede preko vode.«

» A šta je tamo preko?«, upitao je Rou.I ona je to želela da zna.»Ono što Levit traži.«Znala je o čemu Sajmon razmišlja. U Pragu mu je rekla sve

čega je mogla da se seti o poruci koju je njen deda ostavio u svomgrobu. Uključujući i pet brojeva: 3, 74, 5, 86, 19.

Njen otac je takode znao te brojeve.»Ja znam put«, reče Sajmon. »Prihvatam izazov.«Klark odstupi od ivice jezerceta i nemarno mahnu drugim

pištoljem. »Tako ćeš nam pokazati da li si zaista Levit.«Zakarija je bio siguran da je u pravu.Pet brojeva koje mu je Ale rekla morali su da označavaju put.3, 74, 5, 86, 19.Primetio je nešto u vezi sa njima dok je o tome razmišljao u

avionu. Prve tri cifre zajedno, 374, predstavljali su broj godina kolikoje Hram postojao dok ga Vavilonci nisu sravnili sa zemljom. A drugetri cifre, 586, broj godina koliko je Drugi hram stajao dok Rimljaninisu doneli razaranje.

To nije bila slučajnost.Kros je očigledno pažljivo odabrao te brojeve.A poslednji broj - 19?Nije imao nikakvu ideju.Ali bio je siguran da ti brojevi označavaju put preko jezerceta.Zašto bi inače bili u poruci?A postojalo je još nešto što je Kros uradio.»Seti se poruke Avirama Sejgana«, rekao je. »Golem pomaže

očuvanju naše tajne na mestu koje je odavno sveto za Jevreje.

Golem je živo telo, stvoreno od sirove zemlje pomoću vatre, vode ivazduha. Tačno ono što imamo ovde. Ovo jezero je golem.«

»Zašto ste poplavili ovo mesto?«, upita Sejgan Klarka.»Ono je stalno mokro od kišnice i to služi svojoj svrsi, ali za ovaj

izazov potrebno je malo više vode. Kada sam saznao da Beni dolaziovamo, naredio sam da se brana otvori. Mi smo je izgradili. Ako neuspete ovde noćas, ponovo ćemo je napraviti i čekati istinskogLevita.«

»Zašto ste ovo radili?«, upita Rou Klarka. »Deluje kao mnogomuke zbog jednog stranca.«

»Kao što sam ti ranije rekao, Beni, ti nas zaista ne razumeš.Maruni su oduvek bili stranci, dovedeni ovamo u lancima. Pobeglismo u planine, da bismo bili slobodni. Jevreji su poput nas. Ni oninikada nisu bili prihvaćeni. Mnogi od nas se sećaju šta su oni učiniliza nas za vreme dva rata. Rečeno mi je da je ovo naš način da imse odužimo.«

Zakarija je dovoljno čuo. Pokazao je na Roku. »Ti idi. Ja ću teusmeravati.«

Video je bojazan u čovekovim očima.»Ne brini se«, rekao je. »Znam šta radim.«»Onda idi sam«, reče mu Sejgan.»I da ostavim tebe ovde? Ne verujem da ću to uraditi.«Nadao se da, kada prevaziđe izazov, Frenk Klark neće imati

izbora osim da ga proglasi za Levita koji ima pravo na ono što senalazi na drugoj strani jezerca. Možda će se onda Klark umestonjega pobrinuti za Roua, Ale i Sejgana.

Okrenuo se prema Roki. »Bićeš dobro. Znam put.«Roka klimnu glavom u znak prihvatanja, a zatim stade na ivicu

stene. Baklje su bacale krvavocrvenu svetlost preko vode. Petkamenova, na kojim nije bilo brojeva, ležalo je raštrkano po dnu, urazmaku od otprilike jednog metra, obuhvatajući razdaljinu od nekihpet metara. Roka uroni nogom u vodu duboku do kolena i zakoračina najbliži kamen, pokretom glave potvrđujući da on pruža čvrstoslonac. Zatim je krenuo preko jezera, pljuskajući kroz vodu, stajućina drugo kamenje bez brojeva.

Zatim stade.

»Ispred je pet kamenova«, doviknu Roka. »Označeni su sa9,35,72,3 i 24.«

Zakarija se skoro osmehnuo. Bio je u pravu. »Onaj sa brojem trije siguran«, doviknu on.

Gledao je kako Roka isprobava kamen i video da je ispravnoizabrao.

Sada je znao.Usledio je još jedan niz kamenja bez brojeva, a zatim grupa

obeleženog kamenja. Onaj sa brojem 74, kao što je i mislio, pokazaose kao čvrst. Još dve takve grupe i brojevi 5 i 86 su ponudili siguranprolaz. Roka je sada bio na dvadesetak metara od suprotne obale idovikivao je brojeve na sledećem nizu numerisanog kamenja.Zakarija mu je rekao da je 19 siguran izbor.

I bio je u pravu.Samo što Roka još nije stigao na obalu.Od njega je delilo još deset metara vode.»Ovde je poslednji niz kamenja«, vikao je Roka. »Dvadeset njih

na sebi ima broj. Drugi nemaju brojeve, ali ne mogu da dođem donjih.«

Poslednji niz?Ali u poruci je bilo samo pet brojeva.»Možeš li da stigneš do izbočine u steni?«, povikao je on.Roka odmahnu glavom. »Nema šanse. Predaleko je.«Osvrnuo se prema Tomu Sejganu, koji ga je odmeravao hladnim

pogledom. Uopšte nije pomenuo da je Levit kada je Klark govorio,dopuštajući da Ale bude jedina koja osporava Zakarijinu tvrdnju.Kučkin sin. Bilo je još nešto, nešto što Sejgan nije dopustio svojojćerki da sazna. I nastavio je da ćuti kako bi proverio da li je u pravu.

Roka nije imao pojma da će sledeći izbor biti donet na osnovunagađanja. Samo Sejgan bi to znao, a bivšeg novinara sigurno nijebilo briga ako Roka pogine. Zapravo, verovatno je i računao na to.

»Reci mi koje brojeve vidiš«, povika on preko vode.Roka izreče dvadeset brojeva.»Trideset četiri«, reče on.Roka nije oklevao. Zašto bi? Svaki dotadašnji izbor je bio

ispravan.

Njegov čovek zakorači prema kamenu, stade na njega jednomnogom, a onda i drugom. I poče da tone.

Smesta ga je obuzela panika. Podigao je ruke uvis,pokušavajući da uspostavi ravnotežu. Pokušao je da skoči i dočekase na drugi kamen, ali blato oko njegovih nogu je bilo neprobojno.

Roka poče da tone.Kad su drugi shvatili šta upravo gledaju, Zakarija udari Frenka

Klarka laktom u stomak.Stariji čovek se nagnu napred kada mu vazduh izlete iz pluća.Rou jurnu ka njemu.Ali Zakarija istrgnu pištolj iz Klarkovog stiska i uperi ga pravo u

svog protivnika.»Odstupi, Beni«, naredio je. »Ubiću te na licu mesta.«Rou se zaustavi na mestu.Pokazao je pištoljem Sejganu i Ale da stanu pored Roua, a

onda i svima njima da se odmaknu. Kao i Klarku. Hteo je da stojetamo gde može da ih vidi.

»Gospodine Sajmon, pomozite mi«, vrištao je Roka. »Pošaljitejednog od njih. Mogu da dođu dovde i izvuku me.«

Ali nije smeo toliko da rizikuje. Ne sada. Imao je situaciju podkontrolom i nameravao je da tako i ostane. Osim toga, imao je boljinačin da pređe na drugu stranu.

Roka je tonuo brzo, nije bilo ničega da ga zaustavi, i sada je bioutonuo do

grudi.Klark se uspravi.»Gospodine Sajmon, pomozite mi«, vrisnu Roka ponovo.»Jednostavno ćeš ga pustiti da umre?«, upita Sejgan.»To je tačno ono što ću da uradim.«»Ti si zaista čudovište«, rekla je Ale.»Ratnik. Na zadatku. Nešto što ti uopšte ne možeš razumeti.«»Molim vas. Neka mi neko pomogne«, vikao je Roka.»Ostani miran«, doviknu mu Sejgan.Ali to je bilo teže uraditi nego reći.Prekasno.Roka nestade.

Talasići pređoše preko glatke vodene površine, pa brzonestadoše, ne ostavljajući traga da je iko ikada tamo stajao. Sve jepostalo nadrealno.

»Ti očigledno nisi Levit«, rekao je Klark.Zakarija uperi pištolj u Sejgana. »Ti znaš šesti broj.«Nije bilo odgovora.»I nikada mi ga nećeš reći. Zato će tvoja ćerka biti sledeća koja

će krenuti na drugu stranu.«»Đavola hoću«, rekla je Ale.On zategnu obarač, nacilja i opali.

SEDAMDESET ŠESTO POGLAVLJE

Tom se zgrčio kada je odjeknuo pucanj.Ali Sajmon je preusmerio pištolj i opalio ispod nogu Ale, a metak

je odvalio komad kamena.Ona užasnuto poskoči.»Sledeći metak neće promašiti«, reče Sajmon.A Tom nije imao razloga da sumnja u to. Niko od njih nije

Sajmonu baš ništa značio. Važno mu je bilo samo ono što je bilo nadrugoj strani jezera i uradiće šta god bude potrebno da tamo stigne.

»Kreni«, naredi Sajmon Ale. »U vodu.«Ona odmahnu glavom.»Ja ću da idem«, rekao je Tom. »Ja ću to uraditi. U pravu si, ja

znam put.«Sajmon se zakikota. »A baš zato će ići ona. Nisam zaboravio

kako smo se upoznali. Po svemu što znam, ti ćeš otići tamo i dovršitiono što sam ja prekinuo u kući tvoga oca. Ne. Da bih bio siguran daćeš reći istinu, ići će ona.«

»Ja ću to uraditi…«»Ona ide«, viknu Sajmon, »ili ću ubiti nju, a Beni može da

zauzme njeno mesto.«Tom je gledao u svoju ćerku i, budući da nije imao izbora, reče:

»Uradi to.«Njen upitni pogled osporavao je mudrost tog postupka.»Moraćeš da mi veruješ«, reče on.Nije primetio ljutnju ni mržnju u njenim očima.Samo strah.A to mu je kidalo srce.Prišao joj je bliže. »Prvi kamen je onaj sa brojem tri.«Ona se ne pomeri.»Možemo ovo da uradimo. Zajedno.«Ona skupi snagu i prihvati izazov. Zatim klimnu glavom,

priznajući uzaludnost rasprave. Gledao je kako ulazi u vodu, dubokusamo nekih trideset centimetara, i čvrsto staje na neobeleženokamenje. Mogao je da vidi prvi skup obeleženog kamenja i bio jezadovoljan što je pronašla onaj obeležen brojem 3.

Koji ju je držao, kao i Roku pre nje.Sajmon se odmače, držeći pištolj nagotovs, spreman da se

obračuna sa bilo kim ko bi krenuo ka njemu. Tom je primetio Rouovpogled i protumačio ono što su mu poručivale njegove tamne oči.Sajmon nije mogao da ustreli svu trojicu pre nego što ga jedan odnjih dograbi. Ali on odmahnu glavom i uputi mu pogled koji jegovorio: Ne još. Ni Rou ni drugi čovek, Klark, nisu znali ono u šta jeon bio upućen. Njegov deda je ostavio jasnu poruku. Bilo je vremeda proveri da li ju je ispravno protumačio. Pet brojeva je, pomoćuastrolaba, vodilo do šestog. Ali to nije značilo da je šesti broj, koji jeoznačavao pećinu na karti, takode obezbedivao siguran prelaz nadrugu stranu. U sistem je mogao da bude ugrađen i »sigurnosniventil«. Kao kada su se za različite naloge koristile različite lozinke.

Ali nešto mu je govorilo da je u pravu.Ili se bar tome nadao.Život njegove ćerke zavisio je od toga.Ale su noge drhtale od straha.Osećala je strah i ranije, ali nikada ovakav.Njen otac joj je doviknuo pet brojeva i ona je išla preko plitkog

jezera, prema drugoj obali. Roka joj je utro put do ovog mesta. Sadaje stajala na kamenu označenom brojem devetnaest, na kome jeRoka čekao na šesti broj.

Počela je da ubrzano diše.Od čvrstog tla ju je delilo dobrih sedam metara. Spustila je

pogled i izbrojala devetnaest kamenova sa brojevima i još nekihdesetak bez oznaka. Dvadeseti kamen, nekada označen brojem 34,nestao je, odnoseći sa sobom u blato i Roku.

Nije joj mnogo smetalo što je poginuo.Ono što ju je brinulo bila je njena smrt.»Reci mi koje brojeve vidiš«, reče njen otac.Tom je slušao dok je Ale nabrajala.Dok je to radila, skrenuo je pogled ka Rouu i video da je

Jamajkanac razumeo.Budi spreman.Uskoro.Beni se pitao da li Sejgan zaista zna šesti broj. Jasno je

podstakao svoju ćerku da krene. Ali kakvog je izbora imao? Sajmon

bi je ubio. Frenk Klark je stajao pored njega, ništa ne govoreći.Sajmon je nadzirao i njih i ženu u jezeru. Ako ona uspe da pređe,Sajmon će ih sve pobiti. To je bilo sigurno. U ovom trenutku mu jesve bilo jasno.

Zašto onda ne stupiti u akciju odmah?Frenk kao da mu je čitao misli.»Ne još«, šapnuo je pukovnik.Ale su se tresla kolena i morala je da ih zaustavi snagom volje.Da li je njen otac znao put na drugu stranu? Evo je ovde,

prepuštena poverenju čoveku na čije je omalovažavanje utrošilaposlednjih deset godina svog života. Ali šta je uopšte znala?Pogledaj kako je samo pogrešila povodom Zakarije Sajmona.

Stid joj je ometao razmišljanje, ali nimalo nije doprineoublažavanju užasa koji ju je obuzimao.

Ako napravi jedan pogrešan korak, mrtva je.Tom pogleda u Sajmona i reče: »Samo da razjasnimo. Ti nisi

Levit. Ja sam Levit. «»To nije moguće«, reče mu Sajmon. »Ti nisi čak ni Jevrej. Kako

si i sam priznao. «On ne obrati pažnju na uvredu, umesto toga se koncentrišući na

brojeve koje je Ale nabrajala. Nije prijavila postojanje kamena sabrojem 56 na sebi, a to je bio šesti broj koji se pokazao na astrolabu.Ali je pomenula da medu devetnaest kamenova postoje dvaobeležena brojevima 5 i 6.

I znao je.To je bio sigurnosni mehanizam.Saki je podelio poslednji broj na dva dela.To je bilo jedino što je imalo smisla i, ako ništa drugo, prema

svemu što je video ili mu je bilo rečeno, Mark idn Kros je uvek svemudavao smisao. On ponovo usmeri pogled na drugu stranu jezera.

»Pet i šest. Osloni se na oba kamena. Pretpostavljam da će tibiti neophodni da predeš preostalu udaljenost.«

»Vidim ih«, rekla je Ale. »Prvi je onaj sa brojem pet, a onda imanekih bez oznaka. Šestica je bliža obali.«

»To je pravi put«, doviknu joj otac.»A ako grešiš?« upita ona.»Ne grešim.«

Svidao joj se odlučan način na koji je odgovorio, ali pitala se dali je to išlo u prilog njoj ili Sajmonu.

Stajala je kao skamenjena, primoravajući svoje desno stopaloda se podigne iz vode, ali bojazan je nije napuštala. Ovde je bilabezbedna. Zašto da ide bilo kuda dalje?

Vrati se.Nema šanse.Sajmon bi je ustrelio pre nego što bi stigla na pola puta nazad.Beni je bio spreman da jurne.Naravno, sasvim lako je mogao da bude pogoden pre nego što

stigne do Sajmona, ali će ipak pokušati.Frenk polako odmahnu glavom.A u očima svog starog prijatelja video je zašto mora da ostane

miran. Bar još malo.Ovo mora sam da reši.Ne možemo da se mešamo.Mrzeo je to što ga ne smatraju za Maruna. Razljutili su ga

pukovnici koji su ga smatrali pretnjom. Frenk mu je rekao da nerazume običaje Maruna. Bilo je vreme da pokaže kako ih razume.

Zato je ostao na mestu i čekao.U nadi da ne pravi grešku.Zakarija je znao da u slučaju da je Sejgan u pravu i Ale stigne

na drugu stranu, to će biti trenutak da ubije svu trojicu muškaraca, azatim Ale, i pronade blago. Ako su dvojica koji su otišli ranije još ublizini, na površini tla, on će iskoristiti tamu i izbeći ih, i vratiti se sutrasa sopstvenim snagama.

U tome je bila stvar kada imaš novca.Njime si mogao da kupiš mnoge stvari.Uključujući i rezultate.Ale se odlučila.Pet.Zatim šest.Kamen sa oznakom 5 bio je udaljen metar od nje. Veliki korak,

ali mogla je da ga dosegne. Podigla je desnu nogu, izvila se napred,i skoro izgubila ravnotežu. Odmah je raširila ruke, pluća su joj sestegnula i borila se iz sve snage da ne padne.

Desnom nogom je stupila nazad pored leve.

Uhvatila je ravnotežu.»Šta se dogodilo?«, doviknu njen otac.»Samo sam se nasmrt uplašila. Plitka voda čini hod

nesigurnim.«»Ne žuri«, reče joj on.»Ali nemoj previše da oklevaš«, dodade Sajmon.»Jebi se«, povika ona, pogleda i dalje usmerenog na kamenje

ispod vode. Hitro je zakoračila desnom nogom i ponovo je spustila uvodu, a đon njene promočene cipele spustio se na kamen sa brojempet.

Kamen se nije pomerao.Prešla je na njega.Ako je broj 5 bio pravi, zašto ne bi bio i onaj sa brojem 6?Ovog puta je bez oklevanja stala na kamen sa brojem šest.Čvrst.Još jedan metar i naći će se na obali.Preplavili su je olakšanje i radost.Okrenula se tačno na vreme da vidi Benija Roua kako juriša na

Sajmona.

SEDAMDESET SEDMO POGLAVLJEBeni je bio spreman.Žena je bila na sigurnom.A Sajmonova pažnja je na trenutak bila usmerena na njen

uspeh. Jurnuo je.Sajmon je odreagovao zamahnuvši pištoljem, ali Beni desnom

nogom udari Sajmona u podlakticu, stisak na pištolju popusti i oružjese otkotrlja po kamenju.

Sajmon se ukočio u mestu.Beni se osmehnu. »Ako se i dalje drapaš, nadrljaćeš.«Video je da Sajmon ne razume žargon. »To je naša izreka. Ako

nastaviš da se češeš, dogodiće ti se nešto gadno.«Krenuo je napred i dograbio lažljivo kopile jednom rukom, a

pesnicu druge ruke mu je silovito zabio u stomak. Popustio je stisak idopustio Sajmonu da se zatetura unazad.

Pripremio se da zada još jedan udarac.Sajmon se oporavio i pokušao da i sam uputi udarac pesnicom.Beni se izmače, a zatim ga udari aperkatom u vilicu. Bio je

dvadeset tri godine mladi od ovog čoveka i celog života je sticaoiskustvo u obaranju protivnika.

Uspravio je Sajmona, koji je bio ošamućen i teško disao.Obavio mu je vrat desnom rukom, stegnuo i počeo da ga davi.

Sajmonovi mišići su se napregnuli u pokušaju odbrane, ali njegovotpor je slabio kako mu je nestajalo kiseonika.

Beni podiže Sajmona sa zemlje, pride ivici jezera i baci ga prekonje.

Zakarija nikada pre nije osetio pritisak snažnih mišića koji mustežu grlo, ruke su mu bile nepokretne, svest se gasila. Nije mogaoni da diše, niti da vikne. Još gore, Rou ga je bacio u vodu.

I to ne na kamenje.Stopala mu se nađoše u blatu.Nekoliko sekundi je stajao, zatim mu telo utonu, dok ga je blato

gutalo. Tragao je za nečim za šta bi mogao da se uhvati. Ništa.

Pokušao je da obuzda paniku koja ga je obuzimala, prisetivši se štaje Klark rekao i onoga što je Sejgan savetovao Roki.

Stani mirno.Ako blato ne bude uzburkano, izdržaće njegovu težinu.Rekao je sebi da prestane da se kreće. Utonuo je malo iznad

kolena, ali mirovanje je delovalo. Ukočio se.Nije više tonuo.Rou, Sejgan i Klark stajali su na obali i gledali ga, sva trojica

nadohvat ruke.Bio im je prepušten na milost i nemilost.Tom nije brinuo za Sajmona.Hteo je da stigne do Ale.Zato je dohvatio jednu od baterijskih lampi položenih na zemlju,

zakoračio u vodu i krenuo preko jezera, prateći propisani put doizbočine na suprotnoj strani.

Ale je čekala, posmatrajući šta se trideset metara dalje dešavasa Sajmonom.

Tom iskoči iz vode.Oboje su se zagledali u suprotnu stranu.»Cenim to što si bio u pravu«, reče mu ona.»Hvala ti što si mi verovala.«»Nisam imala mnogo izbora.«»To više nije naš problem«, reče joj on, pokazujući ka suprotnoj

obali. »Vreme je da ti i ja vidimo šta je tvoj deda celog života štitio.«Klimnula je glavom, ali mogao je da joj pročita misli. Verovala je

Sajmonu, imala poverenja u njega, izvršavala njegova naređenja. Isve to uzalud. Na kraju, on ju je odbacio kao beznačajnu.

Dodirnuo ju je po ramenu. »Svako pravi takve greške. Nemoj dase sekiraš zbog toga.«

»Bila sam budala. Pogledaj šta sam tebi uradila.«Nije bilo ljutnje. Nije bilo mržnje. Samo reči ćerke upućene ocu.Uključio je baterijsku lampu. »To je prošlost. Hajde da ovo

obavimo.«Krenuo je prvi ka procepu koji se otvarao ka uskom hodniku i

vijugao kroz prirodnu pukotinu usečenu pod tupim, neobičnimuglovima. Obuhvatila ih je potpuna tama. Da nisu imali lampu, ne bivideli ni prst pred nosom.

Blaga koja je saki ovde sakrio napravljena su pre dve i pohiljade godina, prema nalozima koje je dao Bog. Zavetni kovčeg jeodavno nestao, uništen kada su Vavilonci spalili Prvi hram. Ili je barvećina istoričara tako mislila. Ali zlatna menora, božanski sto isrebrne trube su mogle još postojati. On je znao za Titov slavoluk, navrhu Svetog puta u Forum, ispod koga je prošla pobednička povorkapokazujući menoru i trube po Rimu 71. godine nove ere. Izraelskavlada je uputila zahtev, a Italijani su im izašli u susret, zabranjujućisvima da prolaze ispod tog luka. Poslednji velikodostojnici koji suzvanično prošli ispod njega bili su Musolini i Hitler. Turistički vodiči suzapravo dopuštali Jevrejima koji su dolazili u obilazak da pljuju nanjegove zidove. Napisao je članak o tome, pre mnogo godina.Prisetio se kako je svaki Jevrej sa kojim je razgovarao spoštovanjem govorio o blagu Hrama.

U jednome je Sajmon bio u pravu.Njegovo pronalaženje bio bi značajan događaj.Nastavili su da hodaju, obasjavajući baterijskom lampom

kameniti pod ispred sebe. Ovde nije bilo vlage. Bilo je suvo kao upustinji. Krti pesak je krčkao pod njihovim nogama.

Ispred njih, hodnik se završavao.*Beni je stajao ćutke i gledao kako Zakarija Sajmon stoji

savršeno mirno, ne pomerajući nijedan mišić.»Šta ćeš da uradiš?«, upitao ga je Frenk.»Ovaj tu mi je samo bio maler živi.«Osećao se prijatnije govoreći tako da Sajmon ne može da ga

razume.»Š’a si reko ?«Dobro pitanje. Rekao je Frenku da mu je Sajmon samo stvarao

nevolje. Sada je njegov protivnik, koji mu je lagao od početka ipokušao da ga ubije na Kubi, bio bespomoćan. Trebalo je samo dauzburka blato i čovek bi potonuo u smrt.

Ali to je bilo prokleto prelako.»Stavio si me na probu«, reče on Frenku. »I stavljao si na probu

Sejgana.«»Obećali smo da će samo Levit stići na drugu stranu, u skladu

sa ostavljenim preporukama. Morao sam da se pobrinem da tako i

bude. Imao sam poverenja u zadatak. Bio sam siguran da ovajčovek«, Frenk pokaza na Sajmona, »nije Levit, ali morao sam da seuverim da onaj drugi jeste.«

»Maruni žele da veruju, zar ne?«»Pored sve borbe mi smo bili, u svom srcu, miran narod koji je

jednostavno želeo da živi. Čak i kada smo sklopili mir, verovali smoda će Britanci biti pošteni.«

»Ali nisu bili.«»Što je bilo na njihovu štetu, a ne našu. Izgubili su više od nas.

Istorija će uvek pamtiti njihove laži.«On uvide suštinu.»Ono što se danas ovde dogodilo je važno za Jevreje«, reče

Frenk. »Drago mi je što možemo da imamo udela u tome.«»Šta je tamo iza?«Frenk odmahnu glavom. »Ne znam.«»Nisam došao ovamo ni zbog kakvog blaga.« On pokaza na

Sajmona dole u vodi. »Došao sam zbog njega.«»I tvoj je.«Beni pruži ruku, a Sajmon se uhvati za nju.On povuče svoju zlu kob na obalu.»Tako je«, rekao je. »Moj je.«*Tom se zagledao u otvor, okrnjenu pukotinu ne mnogo višu od

njega, gde se prolaz sužavao do uskog procepa. Blesnuo je mlazomsvetla i video deo peščanog poda na drugoj strani.

Prišao je procepu, a Ale ga je pratila, i zajedno su prošli kroznjega.

Brzi pregled pomoću baterijske lampe pokazao je prostorijuduboku oko sedam metara i isto toliko široku, sa neprijatno niskimsvodom. U mlazu svetlosti iz lampe kojim je okružio čistinu predsobom primetio je odsjaj nečega što je odbilo svetlost nazad kanjima.

Kada se uverio da u prostoriji nije postojala nikakva pretnja,usmerio je svetlost i nabrojao tri kamena postolja. Stene, visoke okometar, ravno isklesanog vrha i osnove, postavljene su uspravno.Njemu sleva, na prvoj steni, stajala je sedmokraka menora, čiji jezlatni sjaj bio tek blago potamneo. Pored nje je bio božanski sto,

svetlijeg zlatnog odsjaja, na kom su dragulji blistali kao zvezde. Natrećem postolju su ležale srebrne trube, čija je srebrna spoljašnjostbila istačkana sa još zlata, a ostatak je bio potamnio, ali je i dalje bioneokrnjen.

Blago Hrama.Ovde.Pronađeno.»Ovo je stvarno«, rekao je.I bilo je.Zamislio je sve one koji su poginuli štiteći ga. Hiljade su

pogubljene kada su Rimljani poharali Jerusalim. Posle toga, samo jemudrost osigurala da blaga budu sačuvana. Ostala su skrivena dvehiljade godina, osigurana od sveta, osigurana od Zakarije Sajmona.Čak su stigla preko Atlantika, na putovanju čije su mogućnosti zauspeh procenjene kao minimalne.

A ipak je bilo ovde.I njegova porodica.Tajne koje je čuvala najmanje dve generacije, a ko zna i koliko

pre toga.Sada je ta dužnost preneta.Na njega.Čuo je kako Ale izgovara molitvu. Da je bilo i najmanje

religiozan, pridružio bi joj se. Ali mogao je samo da misli na proteklihosam godina.

Na svoj život. U ruševinama.I ono što je rekla ona žena u Pragu.Pronađi blago. Onda ćemo razgovarati.

SEDAMDESET OSMO POGLAVLJEBeni je primio dve žene koje su stajale na njegovoj terasi. Jedna

je bila sitna, u ranim šezdesetim godinama, tamne kose premreženesedim vlasima. Bila je odevena u ukusno skrojenu bluzu i suknju, ana nogama je imala mokasine ravnih potpetica. Predstavila se kaoStefani Nel, načelnica službe Magelanova karta u sklopuMinistarstva pravde Sjedinjenih Američkih Država.

»Brajan Džejmison je radio za mene«, rekla je. »Zato, hajde dane igramo igre. Važi?«

Osmehnuo se na njenu neposrednost, uveren da su se pravila,koja su nekada išla njoj u prilog, potpuno promenila.

Druga žena je bila viša, krupnija, nekoliko godina mlada i sličnoobučena. Predstavila se kao ambasadorka Izraela u Austriji.

»Daleko ste od kuće«, reče joj on.»Došle smo da se vidimo sa vama«, reče ambasadorka.Ponudio je obe žene pićem, ali one su odbile. Nasuo je sebi

malo limunade od svežeg limuna, jedno od omiljenih pića, zasladenemedom koji su skupljale pčele sa njegovog imanja. Slabo martovskosunce je pokušavalo da se probije kroz okrajke podnevnih oblaka štosu se dizali u nebo. Počeće da pada kiša, ali ne za još nekoliko sati.Prošlo je malo više od dvanaest časova otkad je izašao iz Darbijeverupe.

»Šta se dogodilo prošle noći?« , upitala je Nelova.On otpi malo limunade, osluškujući zvuk iz daljine.Čuo je pse.Lavež.Otvorio je štenare pre više od sat vremena, a njegovi ljubimci su

bili zahvalni što ih je pustio. Velika Baka je predvodila i gledao jekako nestaju na poznatom terenu visokih šuma.

Njihovo zavijanje je bilo visoko i postojano.Poslovno.Kao i u slučaju marunskog abenga, naučio je značenje njihovog

zova.

»Prošle noći?«, upita on, umesto odgovora na pitanje. »Dobrosam spavao.«

Nelova odmahnu glavom. »Rekla sam ti da nismo došle daigramo igre.«

»Zakarija Sajmon je sleteo ovde malo posle ponoći«, rekla jeambasadorka. »Došao je sa jednim od svojih zaposlenih, čovekompo imenu Roka, i Ale Beket. Tom Sejgan je ovamo stigao otprilike satranije. Jutros su na kingstonskom aerodromu pronadena dvabeživotna tela. Tela ljudi koji su, kako mi je rečeno, radili za vas. «

Nasekirao se kada je čuo za njihovu smrt. Rekao im je da buduoprezni, da očekuju nevolje od Sajmona. Nažalost, ljudi koji suprimani u njegovu službu često su bili previše samopouzdani ineiskusni, što se ponekad pokazivalo kao smrtonosna kombinacija.Jedan od tih ljudi je bio oženjen i imao decu. Sutra će posetitiudovicu i pobrinuti se da ne bude u finansijskim problemima.

»Prilično ste dobro obavešteni za osobe koje ne žive ovde.Kakve veze išta od toga ima sa mnom?«

Kamioni su se kretali u daljini prema jednom od dalekihpašnjaka, gde su pasli njegovi dragoceni konji. Pre nekoliko dana sumu rekli da su stabljike kafe u cvatu i izgledalo je da predstoji dobragodina.

»Prestani da glumiš«, reče Nelova. »Sajmon je ubio BrajanaDžejmisona. Po svemu što znamo, ti si to odobrio.«

»Ja? Meni se Brajan dopadao.«Žena iz Ministarstva pravde se nijednom nije osmehnula. »Da,

sigurna sam da jeste. Ali zar misliš da smo mi zaboravili na tebe?«On ništa ne reče.»Bila sam tamo«, reče Nelova, »kada su Brajanovo telo izvukli

iz kante za smeće. On je bio dobar čovek. Dobar agent. Mrtav je,zbog tebe.«

»Mene? Poslali ste ga da vrši pritisak na mene. Sarađivao samsa vama. Sajmon je bio Brajanov problem.«

»Gospodine Rou«, reče ambasadorka. »Morala sam daprikrijem smrt agenta Džejmisona. I sama sam bila tamo kada jepronađeno njegovo telo. Ne dopada mi se to što je morao da umre.Cela ova operacija se otrgnula kontroli. Rekli su mi da postoji debeodosije o vama. Sa više nego dovoljno optužbi da budete uhapšeni.«

On sebi nasu još malo hladnog pića. »Ovo je Jamajka. Ako samuradio nešto pogrešno, onda to javite vlastima.« Čvrsto se zagledaou nju. »U suprotnom zadržite te pretnje za sebe.«

»Da je po mome«, reče Nelova, »lično bih se pobrinula zatebe.«

On se zakikota. »Čemu toliko neprijateljstvo? Ja vam nesmetam.« Pokazao je na drugu ženu. »Ne smetam ni vama.«

Ambasadorka reče: »Gospodine Rou. Najverovatnije ću unekom trenutku sledeće godine postati premijerka Izraela. Shvatamda to vama nije važno, ali Zakarija Sajmon je važan za nas.«

On odmahnu glavom. »To je loš čovek. Lažljivac.«Ambasadorka napravi pokret glavom u znak odobravanja.

»Nadzirali smo Sajmona dugi niz godina. Dolazio je u ovo područjeviše puta. Sve donedavno njegove aktivnosti su procenjivane samokao… pogrešno usmerene. Ali možda više neće biti tako. Dobarčovek, rabin po imenu Berlinger, pronađen je ubijen iz pištolja uPragu pre nekoliko sati. Verovatno ga je ubio Sajmon ili neko ko jeradio za njega. Nažalost, taj rabin je bio jedan od samo petoro ljudiza koje smo znali da su mogli da nam pruže tražene odgovore. Viste jedan od četvoro koji su i dalje živi.«

Znao je ko su ostalo troje. Sejgan. Njegova ćerka. I Sajmon.Ali šta je sa Frenkom Klarkom? Ove žene očigledno nisu znale

ništa o njemu. Što je i bilo prikladno. Poput Maruna iz starine, on jeotišao nazad u šumu. »Šta je to što želite da znate?«

»Gde je Sajmon?«, upita ga Nelova.On se nasloni na ogradu verande. Drvo od kog je napravljena

uzeto je iz obližnje šume, u kojoj su robovi obarali stabla vekovimaunazad.

Njegovi preci.Od kojih su neki postali Maruni.Psi su nastavili da laju u daljini.Taj zvuk ga je umirivao.Kao i činjenica da nijedna od ovih žena nije imala pojma o

Sokolovom grebenu ili Darbijevoj rupi. Da jesu, bile bi tamo, a neovde. Poslao je ljude da nadziru pećinu kada je izašao iz nje mnogosati ranije. Niko od njih se nije vratio.

Nevin i blesav dođu mu na isto.

Rekao je sebi da ne bude ni jedno ni drugo.Nego da umesto toga upravlja stvarima.»Sajmon vam više ne može pomoći.«Neleova zausti da nešto kaže, ali ambasadorka je uhvati za ruku

i reče: »Zakarija Sajmon je opasan fanatik. On želi da započne rat.Hiljade ljudi će poginuti zbog njega. Ali mi možemo sve to dazaustavimo. Ipak, pored sve njegove ludosti, on je tragao za nečimveoma vrednim za Jevreje. Svetim blagom koje smo smatraliizgubljenim, ali koje može da bude pronadeno. Četiri predmeta.Znate li vi gde su oni?«

On odmahnu glavom. Zaista i nije znao. Nikada nije prešaopreko kamenja da bi pratio Sejgana i njegovu ćerku. Umesto toga jeizvukao Sajmona iz mulja i zatim se popeo nazad do nivoa tla,dovodeći zarobljenika ovde, na svoje imanje, gde ga je zaključao.Sejgan i njegova ćerka su izašli iz pećine i otišli sa Frenkom, anijedno nije reklo ni reč. Šta su mogli da pronadu, njemu nije bilostalo da zna. Bilo je vreme da počne da se ponaša kao Marun.

Ove žene su bile obroni - strankinje - i nisu bile vredne znanjakoje je on imao. Ćutanje je bilo marunski običaj.

»Zaista ne znam.«Primetio je promenu u zavijanju pasa. Produbilo se, ritam se

usporio, i on je znao šta to znači.»Ali znaš gde je Sajmon«, reče Nelova.»Poslednji put kada sam ga video, trčao je.«» Hoćeš li me ubiti?«, pitao je Sajmon.»Ne ja.« Pokazao je na pse. »Oni će to uraditi za mene.«Njegov pogled je bio isti kao kod narko-dona pre četiri dana.Sa uživanjem je popio još malo limunade i namirisao svinjetinu

koja se pržila. Divlji vepar, ulovljen danas, spreman je za predstojećiobrok.

Večeras će za jelo biti dobrih odrezaka.Nadao se da će njegova majka pripremiti slatki krompir.Mislio je na Veliku Baku, znajući da ta žena nije bila biće iz

legende. Bila je stvarna. Pričalo se da je imala naročitu moć naddivljim svinjama i mogla da prizove sebi divlje životinje.

»Pre tri stotine godina moji preci su ovde dovedeni u lancima iprodati kao robovi. Obradivali smo polja. Moji su bili Koromantiji sa

Zlatne obale. Na kraju smo se pobunili. Mnogi su pobegli u brda.Borili smo se protiv Britanaca i izvojevali svoju slobodu. Ja samMarun.«

»A šta je suština tog predavanja iz genealogije?« upita Nelova.On primeti stanku u lavežu pasa i izbroja sekunde. Jedna. Dve.

Tri. Nastavio je da broji do osam, kada se zvuk ponovo začuo.Velika Baka je pronašla svoj plen.Kakva predvodnica.Ispio je ostatak limunade.Život je bio dobar.Znao je da postoje tajne koje treba čuvati. Kao što je Darbijeva

rupa. Podzemno jezero. Numerisano kamenje. I ono što se nalazilona drugoj strani.

Čuo je vrisak.Udaljen. Slab. Ali nepogrešivo razaznatljiv.Obe žene su ga takođe čule.Zatim su se čuli i psi.Nisu lajali.Zavijali su.Nije imao pojma gde su saterali Zakariju Sajmona, samo je znao

da se to dogodilo. Naravno, ako se Sajmon ne bi opirao, oni ga ne bipovredili, kao što nisu dona pre nekoliko dana.

Ali ovoga puta se lovina opirala.»Zaključak iz predavanja o porodici?« reče on. »Nema ga,

zapravo. Samo to da sam ponosan na svoje poreklo.«U daljini je zavladala tišina.Nisu se čuli psi.A on je znao zašto.Njegovi psi su uvek jeli svoju lovinu.»Ne verujem da nam gospodin Rou može više biti od pomoći«,

rekla je ambasadorka.Pametna dama.Video je da ona druga žena iz Ministarstva pravde SAD takođe

zna da je toistina.»Ne«, rekla je Nelova. »Sve je završeno, zar ne?«On ništa ne reče.

Ali je ona rekla istinu.Nije više bilo Zakarije Sajmona.

SEDAMDESET DEVETO POGLAVLJEProšlo je šest godina od smrti velikog admirala. Shvatio sam da

se molim za njegovu dušu čak i više nego za sopstvenu. Život naovom ostrvu je težak, ali unosan. Moja odluka da ostanem ovdeumesto da se vratim u Spaniju pokazala se kao mudra. Pre nego štonapustim ovaj život i susretnem se sa mojim Gospodom, mojimBogom, želim da zabeležim istinu. Ovaj svet je previše natrpanlažima. Moj sopstveni život je, na mnogo načina, bio laž. Isto je bilo isa admiralovim životom. Pošto sam bio čovek od knjige, koji zna dapiše, pre nego što je krenuo u Spaniju poslednji put, rekao mi jeistinu. Neću opterećivati čitaoce brojnim pojedinostima, poštoadmiral ne bi odobrio da one budu otkrivene. Ali brzi pregled delujeprikladno, pogotovo u ovom trenutku kada počinjem da se suočavamsa završetkom života.

Prezime Kolonje odavno uobičajeno na Balearskim ostrvima.Čovek koji će sebe kasnije nazivati Kristobalom Kolonom rođen je uHenovi, na ostrvu Majorka, blizu Palma de Majorke. Kasnije, kada jepostalo neophodno da skriva svoje stvarno poreklo, admiral jeodabrao Đenovu za svoje rodno mesto, ostavljajući trajni utisak da jemislio na grad u Italiji. Admiral je bio Katalonac. Nikada nije govorioni pisao italijanski. Oca su mu zvali Huan, i bio je imućanzemljoposednik na Majorki. Porodica je odavno promenila veru.Spolja posmatrano, Huan Kolon je svoga najstarijeg sina nazvao posebi, ali u svom srcu i među zidovima svog doma zvao ga je ponjegovom istinskom imenu. Kristoval Arnoldo de Isasi. Postojao jejoš jedan sin, mlađi, Bartolomeo, koji je ostao blizak sa svojimstarijim bratom celoga života. Na Majorki, admiral je sebe nazivaoHuanom. Samo kada bi putovao u Spaniju da obezbedi novac kojimu je bio potreban za njegovo veliko putovanje zvao je sebeKristiforom Kolumbom, iz Italije, koga su Spanci zvali KristobalKolon. Celog svog života admiral nikada nije zaboravio svoje rodnomesto. Na Majorki postoji svetilište poznato kao San Salvador, brdoprožeto velikim spokojem i lepotom, pa je prvo ostrvo koje je otkrionazvao u svom Novom svetu po tom mestu.

U njegovoj mladosti farmeri sa Majorke bili su podvrgnuti čestimregrutacijama i surovom tretmanu. Najzad su se podigli na oružaniustanak i pobunu, u kojoj su braća Huan i Bartolomeo aktivnoučestvovali. Kralj Napulja je najzad ugušio pobunu. Admiralov otac jeizgubio svu svoju zemlju, a mnogi ustanici su pobijeni. Dva brata supobegla sa ostrva. Huan je isplovio na more i upravljao piratskimbrodom iz Marseja, boreći se protiv kralja Aragona koji je pokušavaoda zauzme Barselonu. Zatim se pridružio Portugalcima u njihovomratu protiv Spanije i njene katoličke kraljice Izabele. Za vreme bitkeprotiv venecijanskih brodova u službi Aragona, Huan je izveo napad izapalio brodove. Njegov vlastiti brod je izgubljen, ali je, uprkos tomešto je bio ranjen puščanom vatrom, uspeo da dopliva do obale.Metak iz te bitke ostao mu je u telu celog života. To je bio podsetnikna vreme kada se otvoreno borio protiv vlasti.

Huan više nikada neće biti pirat. Odselio se u Portugal i postaotrgovac, ploveći hladnim vodama oko Evrope. Oženio se ćerkomguvernera ostrva Madere i preselio se tamo da upravlja imanjemkoje mu je ostavio tast. Tamo je rođen njegov sin Dijego. Kasnije muje katalonska ljubavnica rodila drugog sina, Fernanda. Obojicasinova će zauvek ostati bliski sa svojim ocem.

Godine 1481, dok je živeo na ostrvima Madere, upoznao jeAlonsa Sančeza de Uelvu, pomorca i trgovca, koji je redovno plovioizmeđu Madere, Kanarskih ostrva i Engleske. Najednom putovanjuoluja je oduvala njegov brod sa pravca plovidbe i brod je naišao nanepovoljne vetrove i struje, koje su ga odvukle daleko na jugozapad.Najzad se na vidiku pojavilo kopno, jedno ostrvo, na kome su živelisitni, bezdlaki, smeđi urođenici koji su obožavali De Uelvu i njegovuposadu kao bogove. Posle kratkog boravka na tom mestu, De Uelvaje otišao i zaplovio na istok, iskrcavši se na ostrvo Porto Santo naMaderi. Tu je Huan Kolon slušao šta je De Uelva govorio o svomotkriću i postao je opčinjen mogućnošću da je De Uelva stigao doIndije i Azije. De Uelva mu je dao kartu voda po kojim je plovio. On jenekoliko godina proučavao kartu i postao toliko siguran u ono što ćena kraju otkriti kao da je držao ključ kutije u kojoj je to bilo zatvoreno.

Vratio se u Spaniju i obratio katoličkim vladarima, Fernandu iIzabeli, tražeći brodove. Nije mogao da se razotkrije kao HuanKolon, pobunjenik sa Majorke i pirat koji se borio protiv njih, pa je

izmislio Kristifora Kolomba, iz Đenove u Italiji, preuzimajući identitetpokojnog moreplovca i trgovca vunom koga je jednom upoznao naMaderi. Obmana je uspela i niko nikada nije saznao istinu. Čak ikada su ga neprijatelji lišili svega što je po pravu stekao, za Spanceje on ostao don Kristobal Kolon. Tek sada, nakon što je smrt odavnoodnela admirala i kraljicu Izabelu, a uskoro će doći i po mene, istinamože da bude otkrivena. Nadam se da će ove beleške biti sačuvanei da će i drugi saznati ono što sam ja znao. Život je ovde surov, alipočeo sam da se divim urođenicima na način koji me navodi dacenim njihov jednostavan način života. Ovde mogu da budem Josifben ha Levi Haivri - Josif, sin Levija Hebreja. Kao u slučaju admiralai njegovog predstavljanja kao Kolombo, moje predstavljanje poimenu Luis de Tores dobro mi je poslužilo. Ali to ime nisam koristioveć šest godina. Ovde nije važno da li si Jevrejin ili hrišćanin, negosamo da si dobar čovek. To sam i pokušavao da budem. Obavljaosam dužnost koja mi je poverena i pobrinuću se da taj zadatak budeprenet na mog najstarijeg sina, kog mi je rodila žena koju samizabrao između domorotkinja. Ona mi je vreme ovde provedenoučinila prijatnijim nego što sam se mogao nadati. Poučio sam je oBogu i podsticao je da veruje, ali - pošto sam to naučio od zlih ljudiod kojih sam pobegao - nikada je nisam prisiljavao da prihvati onošto nije mogla da primi u svoje srce.

Beni prestade da čita i podiže pogled ka Triju Halibertonu.»Pronašao sam to u dokumentima koje smo doneli sa Kube«,

reče Tri. »Ovo je moj prevod onoga što je napisao. Objašnjava dostatoga, zar ne?«

Beni nije znao mnogo toga o Kolumbu.»Opštepoznata priča«, rekao je Tri, »počinje Kolumbovim

rođenjem u Italiji. Otac mu se zvao Domingo, a majka Suzana.Zanimljivo je što u dosta zabeležaka piše da mu je otac bio trgovacvunom, kao što je i bio slučaj sa tim Kolumbom čiji je identitet onpreuzeo. Većina istoričara kaže da je počeo da plovi u ranom dobu,da je završio u Portugalu, gde nije mogao da navede kralja Huana IIda se zainteresuje za njegovo putovanje, pa je 1485. godine otišao uŠpaniju, gde je proveo sedam godina čekajući da Fernando i Izabelapristanu. Da li je ikada upoznao Alonsa Sančeza de Uelvu, niko nezna.«

»Da li je to o De Uelvi istina? Da li je on pronašao Ameriku?«Tri slegnu ramenima. »Neki kažu da jeste. Većina misli da su

priču smislili Kolumbovi neprijatelji, da obezvrede njegovadostignuća. Ali ko to, dođavola, zna? Nažalost, Kolumbo nijenapisao bukvalno ništa o sebi za života. A stvari koje je zapisivaoobično su protivrečile jedne drugima. Sada znamo i zašto. Nije želeoda iko zna odakle je došao.«

Haliberton se dovezao na sever od Kingstona do Benijevogimanja. Vepar koji se pekao od jutros bio je skoro spreman za jelo.Dve žene - jedna iz Ministarstva pravde i ambasadorka - nisu bileovde već satima. Jedan od njegovih ljudi pratio ih je da se uveri kakosu se odvezle pravo na kingstonski aerodrom i otputovale.

»Šta ćeš da uradiš sa svim ovim?«, upita on Trija.Morao je to da zna.»Kao da imam izbora?«On se osmehnu. Njegov prijatelj je razumeo. Sve mora da

ostane među njima. »Bolje je tako.«Tri odmahnu glavom. »Ko bi mi ionako verovao?«Psi su se vratili u svoje pregrade, stomaka punih posle lova.

Sumnjao je da je mnogo toga ostalo od Zakarije Sajmona, a šta godda je možda još bilo tamo u šumi uskoro će pojesti lešinari.

»Šta se dogodilo sa De Toresom?«, upita on.»Istorija ne beleži ništa više o njemu. Nestao je posle

poslednjeg Kolumbovog putovanja. Do sada nije bilo ni reči o njemu.Izgleda da je živeo na Kubi bar do 1510. godine i tamo je dobiosina.«

Tuga mu ispuni grudi. Kako je bilo užasno živeti tako neobičnimživotom -a ipak ne ostati upamćen. Možda je istina ipak trebalo dabude rečena, makar samo zbog Luisa de Toresa?

Ali znao je da to ne može da se desi.»Šta si pronašao u pećini?«, upitao je Tri.»Dovoljno da znam da legenda više ne postoji.«»Maruni su upravljali onim što se tamo nalazilo, zar ne?«Sedeli su na verandi, na svežem i suvom večernjem vazduhu.

Jedan od njegovih ljudi u blizini korala pokaza da je vepar spreman.Odlično. Bio je gladan.

Ustao je. »Vreme je da se jede.«

»Ma hajde, Beni. Reci mi bar nešto. Šta si pronašao?«Razmišljao je o tom pitanju. Protekli dani su svakako bili

grozničavi, ali takođe i prosvetljujući. Mitovi su se pokazali kaočinjenice. Ispostavilo se da je stvarno ono što su Maruni smatralilegendom. Pravda je sprovedena nad ljudima koji nisu pokazivalipoštovanje ni prema kome, ni prema čemu, osim prema samimasebi. A usput je Brajan Džejmison poginuo.

Tada ga nije bilo briga za to, ali sada se kajao zbog toga.Dakle, šta je pronašao?Zagledao se u Trija i rekao mu istinu.»Samog sebe.«

OSAMDESETO POGLAVLJE»Mogu javno da osporim sve ono što vam se dogodilo pre osam

godina. Neki od ljudi koji su pomagali u nameštaljci koja vam jepostavljena još se nalaze na pozicijama vlasti. Za druge znamo kosu. Vi niste jedini koga su uništili. Ali bili ste prvi. Izmislili su priču oizraelskim naseljenicima i Palestincima i izmislili izvore. Podmetnulisu priču vama i vašim urednicima, a onda gledali kako se sverazotkriva. Oni su bili tim koji je postao veoma dobar u tome čime sebavio. Ali to nije naš način postupanja, gospodine Sejgan. Ono štosu vam uradili nije bilo u redu. «

»A vi ste čekali osam godina da mi to kažete?«»Ni sama nisam bila svesna šta se dogodilo dok vaša

umešanost u ovo pitanje nije postala očigledna.«»Ali drugi su znali?«Priznala je to. »Znali su, i njihovo ćutanje je sramno.«Nije bio spreman da joj imalo popušta. »Šta ste vi radili,

instruisali Sajmona u Pragu?«Ambasadorka potvrdi. »To je bilo moje zaduženje. Da ga

navodim da nastavi dalje. Hteli smo da pronade blaga. Ali, naravno,nismo želeli nikakvo nasilje u vezi s tim.«

»Da li je rabin Berlinger znao za vas?«»Razgovarala sam sa njim. Razumeo je hitnost i pristao da vas

obodri da se uključite u ovo. Pobrinuo se da slušate kada samrazgovarala sa Sajmonom na groblju. Zato sam skrenula razgovorna vas. Htela sam da znate za moje prisustvo i ono što znam ovama.«

Prisetio se šta je rekla kada se suočio sa njom na ulici u Pragu.»Očekivala sam ga. «

»Vi i Berlinger ste znali da ću otići pravo do vas.«»To je bila zamisao. Da vas navedemo da idete dalje.«»Tako ste upotrebili i mene, takode.«»Moglo bi se i tako reći. Ali toliko toga je bilo u igri. Kao što ste

čuli, on je želeo da pokrene rat, i uradio bi to. Na hiljade ljudi bipoginulo.«

» A ja sam uključen samo zato što ste vi doveli do toga.«»Ono što možda ne znate«, reče ambasadorka, »jeste to da je

rabin Berlinger mrtav. Mislimo da ga je Sajmon ubio pre nego što jeotišao iz Praga.«

Bilo mu je žao zbog starčeve smrti. »Rekli ste da mislite da jeSajmon mrtav? Da li je?«

»Najverovatnije«, reče Nelova. »Rou je naredio da ga ubiju. Alito nikada nećemo znati. Znamo samo da je nestao.«

»A ja sam upravljala Sajmonom«, ponovi ambasadorka.»Uradila sam to za našu vladu, čiji su predstavnici došli i naročitotražili moju pomoć. Da je Sajmon uspeo u svojoj potrazi, Izraelu jemogla da bude nanesena nepopravljiva šteta. Ako je to značilo damoram da vas iskoristim, onda je tako moralo da bude.«

Nije bio zainteresovan za njena opravdanja. »Vi razumete da susefardski Jevreji koji su sakrili blago Hrama poverili njegovubezbednost isključivo Levitu, ne i izraelskoj državi.«

»Ti predmeti pripadaju svakom Jevreju. Mi ćemo se postarati daoni dobiju te predmete, a ne rat koji je Sajmon želeo da pokrene.Kao što sam rekla, ne treba nam nasilje da bismo podstakli osećajsigurnosti. Postoji bolji način. Vreme je da se nasilje završi.«

Sa time se slagao. Pokazao je na Nelovu. »A pretpostavljam daje ona ovde da lupi pečat vlade SAD na odobrenje da vam jaispričam sve što znam.«

»Otprilike. Vi ste bili žrtva nameštaljke, gospodine Sejgan.Užasna stvar. Uništili su vam karijeru. To može da se popravi.«

»A šta ako ne želim da to bude popravljeno?«Pitanje kao da je obe iznenadilo.»Sve ste izgubili«, ponovila je ambasadorka.On klimnu glavom. »U tome je stvar. Otišlo je. Da se nikada ne

vrati. Moji roditelji nikada neće znati šta se desilo. Ni moja bivšažena. Ljudi koji su sebe nazivali mojim prijateljima? Boli me dupe dali će znati. Otišlo je.«

Zapanjio je samog sebe, ali ovo mu je postalo kristalno jasno upećini, dok je gledao u blago Hrama. Prošlost je prošlost. To se nijemoglo poništiti. Bilo je važno samo ono što je nosila budućnost.

»Čudan stav za čoveka koji je podneo udarce koje ste vipodneli«, reče Nelova. »Pulicerova nagrada može vam biti vraćena.

Vaš kredibilitet obnovljen. Nećete više morati da pišete romane zadruge ljude.«

Slegnuo je ramenima. »To nije tako loše. Dobro je plaćeno, anema pritiska.«

»Pa, šta ćete da uradite?«, upitala je ambasadorka.Kada su on i Ale ponovo prešli jezero i popeli se napolje iz

pećine, Marun, Frenk Klark, čekao je na njih. Gledali su kako BeniRou i dvojica drugih ljudi vode Sajmona preko reke i nazad na put.

»Šta će se sada desiti sa ovim mestom?«, upitao je Klarka.»Ponovo ćemo podići branu i čuvati ga, kao što smo i pre radili.

Ti si Levit, dakle, ono je uvek tvoje. Kada tvoja dužnost pređe nasledećeg, onda ćemo mi poštovati tu ličnost. Sta ti nameravaš dauradiš?«

Nije odgovorio Klarku, jer to zaista nije znao.A nije mogao da odgovori ni ženi koja je sada gledala u njega.

Zato je jednostavno rekao: »Obavestiću vas šta sam odlučio.«»Vi shvatate«, rekla je ambasadorka, »da niko nikada neće

znati istinu o vama ako ne budete sarađivali sa nama.«Njena pretnja ga je razbesnela, ali gnev je takođe bio stvar

prošlosti. »Vidite, u tome je stvar. Važno je jedino da jedna osobazna istinu.« Zastao je.

» A vi ste joj je upravo rekli.«Ale izađe iz kuhinje, kuda ju je poslao kada je video ko su

njegovi posetioci. Nije znao koliko će one daleko ići sa svojimprimedbama, ali se nadao dobrom ishodu.

»Moj otac nije lagao, zar ne?«, upitala je ona.Obe žene su ćutale.Ali njihovo ćutanje je bilo i više nego dovoljan odgovor.Izgledalo je da osećaju da je razgovor završen i obe se uputiše

ka vratima. Pre nego što je izašla, ambasadorka se okrenula i rekla:»Budite ljubazni prema nama, gospodine Sejgan. Pomislite kakav biznačaj ta blaga imala.«

Njena molba nije ostavila utisak na njega. »A vi pomislite na onošto se zamalo dogodilo, zbog njih.«

Tom i Ale su izašli iz kola i ušli na groblje pored Maunt Dore.Krenuli su iz Orlanda odmah nakon što su dve žene izašle iz njegovekuće. Dan je bio na izmaku, bilo je skoro pet sati po podne, a na

groblju nije bilo nikoga. Kasno zimsko sunce grejalo je hladanmartovski vazduh. Zajedno su prišli grobovima njegovih roditelja. Poprvi put za dugo vremena nije se osećao kao uljez.

Gledao je u dve mačeve.»Dobro si napravila ovo nadgrobno obeležje«, rekao joj je on.»Žao mi je«, rekla je ona.Okrenuo se prema njoj.»Toliko mi je žao zbog svega što sam ti uradila.«Njene reči su ga potresle.»Bila sam budala«, rekla je. »Mislila sam da si bio sebičan. Da ti

uopšte nije stalo do mene i majke. Mislila sam da si prevarant.Varalica i preljubnik. Mislila sam o tebi sve najgore. A grešila sam.«

Malo su govorili od odlaska sa Jamajke, a ništa nakon što suone žene otišle iz kuće. Šta je moglo da se kaže? U tome je bilastvar u vezi sa istinom. Ona je utišavala sve što joj se protivilo.

»Lagala sam majku«, rekla je. »Bio si u pravu u Beču. Ja samlicemerna. Znala sam šta je ona mislila o judaizmu. Kako si tipromenio veru zbog nje. Ali ipak sam to uradila, a onda je lagala ulice, sve do dana njene smrti.«

Razumeo je njenu patnju.»Još gore«, nastavila je ona, »moje preobraćenje učinilo je ono

što si ti uradio napuštanjem vere potpuno nepotrebnim. Ono štomajka nije želela da se desi, desilo se. Sve svade izmedu tebe i tvogoca svedene su ni na šta. Umro je pre nego što je ijedan od vasmogao išta da razreši. A sve je to moja krivica.«

Jecala je i on joj dopusti da oslobodi svoj bol.»Nisam bio najbolji muž, ni otac«, rekao je. »Bio sam sebičan.

Bio sam preljubnik. Lažov. Napravio sam bezbroj grešaka. I mogaosam da izgladim stvari sa Aviramom i tobom, ali nisam. To uopštenije tvoja greška.«

»Spasao si mi život na Jamajci. Bacio si se u vodu za mnom.Preveo si me preko jezera. Zadržao si Sajmona da me ne ubije.«

»Koliko se sećam, i ti si spasla moj.« Rekla mu je kako jeuperila svetlo Roki u lice i povikala.

»Ti nisi lažljivi novinar.«U njenoj izjavi bilo je čvrstog uverenja.

»Ti si novinar. Dobitnik Pulicerove nagrade. Zaslužio si sve štosi stekao. Da li si zaista mislio ono što si im rekao? Ne želiš da ikozna istinu o tebi?«

»Više nije važno da ljudi to znaju. Ti znaš. To je jedino do čegami je stalo.«

Tako je i mislio, od reči do reči.» A šta je sa blagom Hrama?«, upitala je.»Samo ti i ja znamo šta je u pećini i kako se to može uzeti.

Istina, postoje i drugi načini da se prede to jezero. Ali tamo je bilobezbedno šezdeset godina, a mislim da će ga Maruni bezbednočuvati još šezdeset. Kako bi bilo da ti i ja donesemo odluku kada sestvari smire.«

Ona se složi kroz suze.»Mi ćemo biti Levit«, rekao je. »Zajedno.«Njegov deda je u celu stvar uključio Berlingera, sada će on

uključiti Ale. Već je odlučio da sklopi mir sa svojom verom. Bio jerođen kao Jevrej, od roditelja Jevreja, i Jevrej će zauvek i biti.

Već je razgovarao sa Inom i rekao joj šta se dogodilo. U nekomtrenutku će se pojaviti članak o Zakariji Sajmonu, njegovimplanovima i opasnosti od fanatizma. Da li će u članku biti pominjano iblago Hrama, tek je trebalo odlučiti. Sam je napisao članak i dao jojga. Njoj se nije dopadala ta zamisao i insistirala je da se u njemupojavi njegov potpis. Ali on je bio pisac iz senke, i to će i ostati. Nakraju, ona je razumela i poštovala njegovu želju. Dopadala mu seIna. Možda će je opet posetiti, jednog dana.

Zanimljivo.Na kraju je ponovo počeo da misli o budućnosti.»Šta misliš o ovome«, reče on Ale. »Oboje smo napravili gomilu

grešaka, pa recimo najzad da smo to izravnali i da počinjemo izpočetka.«

Niz njene obraze poteče još suza. »Zaista bih to volela.«On joj pruži ruku. »Tom Sejgan.«Uspela je da se osmehne i rukovala se sa njim. »Ale Bek…«Zastala je u pola reči.»Ale Sejgan.«Stegnuo joj je ruku. »Drago mi je što sam te upoznao, Ale

Sejgan.«

Ostalo je da se uradi još jedna stvar.Okrenuo se prema grobovima i sagnuo se.Dve decenije je gradio prepreku da zaštiti svoja osećanja i

smatrao je da se ta prepreka ne može preći. Poslednjih pet danapokazali su mu glupost njegovih postupaka. Na kraju je porodica bilaono što je važno. A Ale je bila jedina koja mu je preostala. Sada jeimao drugu šansu sa njom. Ali nije imao nijednu dodatnu šansu sačovekom koji je ležao ispod njegovih nogu. Dvadeset godina ga jezvao Aviramom, starcem, svakakvim imenima, osim onako kako jezasluživao. Toliko toga se desilo između njih ali, na kraju, on je biovoljen. I verovalo mu se. U to nije bilo sumnje.

Biće dobro.Sada je to znao.Ale je stajala pored njega i spustila mu ruku na rame. Pomilovao

je glatki granit spomenika i ponadao se da će možda, samo možda,otac moći da čuje njegove reči.

»Volim te, tata. «

NAPOMENA PISCAOvaj roman poveo je Elizabet i mene na zanimljiva putovanja,

jedno na Jamajku, drugo u Prag. Beč i Maunt Dora su bila mestakoja smo posetili ranije.

Sada je vreme da razdvojimo činjenice od mašte.Kolumbo je zaista bio nasukan na Jamajci duže od godinu dana

(predgovor, sedmo poglavlje) i iskoristio pomračenje Meseca daobmane Tainose kako bi snabdeli njegovu posadu hranom (tridesetpeto poglavlje). Osamdeset sedam ljudi je plovilo sa Kolumbom nanjegovom prvom putovanju 1492. godine, a medu njima nije bilo nijednog jedinog sveštenika. Ali u taj prvi kontingent je ulazioprevodilac sa hebrejskog, Luis de Tores. De Toresovo poreklo ičinjenica da je bio konverso, izneti u sedamnaestom poglavlju, tačnisu, kao i činjenica da je ostao u Novom svetu i bio verovatno prviEvropljanin koji je probao duvan. Njegova dužnost Levita koji čuvablago Hrama je moj dodatak - ali napomena da su prve reči koje suEvropljani izgovorili u Novom svetu možda bile na hebrejskomsasvim je moguća (sedamnaesto poglavlje).

Legenda o izgubljenom rudniku zlata na Jamajci povezanom saKolumbom često je ponavljana. Knjiga Jevrejski pirati sa KaribaEdvarda Kriclera bavi se ovim intrigantnim mitom. Šifrovaneinformacije navedene u trideset petom poglavlju (koje su navodnovodile do rudnika) potiču iz dokumenata navedenih u Kriclerovojknjizi. Priča o braći Koen, tapiji na 420 jutara zemlje, sudskoj parniciizmedu braće i tome kako je Abraham Koen obmanuo Čarlsa II(deseto, devetnaesto i dvadeseto poglavlje) takode je iz Kricleroveknjige. Santa Marija,Kolumbov komandni brod, zaista se nasukao udecembru 1492. godine kraj obale Haitija. Brod je izgubljen, alinjegov teret je spasen i iznet na obalu. Tri misteriozna sanduka kojasu se nalazila u sklopu tog tereta su moja izmišljotina. Sanduci izPaname napunjeni zlatom koje je Kolumbo sakrio 1504, tokomgodine dana koju je proveo nasukan na Jamajci (sedmo poglavlje)

pominju se u nekoliko istorijskih beležaka, ali teško je reći da li suzaista postojali. Kao zanimljivu prethodnicu Aferi Kolumbo,pogledajte moju pripovetku »Admiralov znak«.

Prisustvo Tainosa na Jamajci (dvadeset osmo poglavlje) sedamhiljada godina pre Evropljana je potvrdeno, kao i činjenica da su do1560. godine oni istrebljeni. Nazivati ih Aravacima je netačno, iako jenjihov jezik poznat pod tim imenom. Zlato za Tainose nije bilodragoceno (dvadeset osmo poglavlje), ali niko ne zna da li su imalirudnik koji su pokazali Kolumbu. Danas je malo toga preostalo odTainosa, osim nešto predmeta, njihovih pećina i legendi (dvadesetčetvrto poglavlje).

Maruni su fascinantna grupa ljudi. Njihova istorija i društveniporedak su tačno prikazani (treće, devetnaesto i dvadeset četvrtopoglavlje), a njihova sklonost prema tajnama je stvarna (šezdesetosmo poglavlje). Način na koji su robovi stigli u Novi svet (dvadesetosmo poglavlje) tačno je prenet, kao i činjenica da je Jamajka, kojase nalazila na kraju putanje trgovaca robljem, primila najžilavije odnjih (devetnaesto poglavlje). Čarls Taun zaista postoji, kao i tamošnjimarunski muzej (dvadeset četvrto i dvadeset peto poglavlje). VelikaBaka je deo istorije Maruna kao i Jamajke. Kako je izgledala, ko jebila i da li je uopšte zaista i postojala ostaje predmet rasprave (trećei šezdeset osmo poglavlje). Njena slika se pojavljuje na sadašnjimjamajkanskim novčanicama od 500 dolara, a meštani je nazivajuNeni. Maruni su abenge (sedamdeset prvo poglavlje) koristili dakomuniciraju na velikim razdaljinama, a njihovo zavijanje jeužasavalo britanske vojnike. Marunska ratna taktika, opisivana uceloj knjizi, primenjivana je sa velikim uspehom. Avetinje (dupiji),pomenute u dvadeset osmom poglavlju, deo su jamajkanskogfolklora. Priče koje je Benijeva majka kazivala o Marti Bre i zlatnomstolu (pedeseto poglavlje) još se pričaju. I Tainosi i Maruni suponekad svoje mrtve sahranjivali u pećinama, ali kripta iz šezdesetdrugog poglavlja je u celosti plod mašte. Zanimljivo je da postojemnoge upadljive sličnosti izmedu marunskih verskih uverenja ijudaizma (sedamdeset četvrto poglavlje).

Kubanski psi krvoslednici dovezeni su iz Španije, a zatim su ihBritanci doveli na Jamajku da bi se pomoću njih borili sa Marunima

(treće poglavlje). Lovci na robove su tačno opisani (desetopoglavlje), kao i povrede koje su ti psi mogli da nanesu.

Mesta na kojim se ova priča odvija naročito su vredna pomena.Sva su ona tačno opisana. Jamajka je spektakularna, a njenu Plavuplaninu zaista vredi posetiti (treće poglavlje). Na ostrvu postoji nahiljade pećina, a one koje su upotrebljene za ovu priču mešavina sunekoliko različitih pećina koje stvarno postoje (pedeset šesto,pedeset osmo, sedamdeset drugo - sedamdeset sedmo poglavlje).Dobar izvor iz koga se može više saznati je knjiga PodzemljeJamajke Alena Finčama. Maunt Dora (sedamnaesto poglavlje) zaistaliči na Novu Englesku, a Jezerska oblast je prikladno nazvana(dvadeset treće poglavlje). Katedrala Svetog Stefana u Beču imakatakombe i kosturnice (trideset četvrto, trideset šesto, tridesetsedmo i četrdeset prvo poglavlje). Vrtovi palate Šenbrun (četrdesetdrugo poglavlje) i sinagoge Štattempel (osmo poglavlje) su krajnjeimpresivni. Kafa sa Plave planine smatra se jednom od najboljih nasvetu (deseto i trideseto poglavlje) a zakonski propisi o njenojproizvodnji koje je donela vlada Jamajke su tačno preneti, ali bilokakvo učešće porodice Rou u njenoj proizvodnji je plod moje mašte.

Prag je spektakularan (poglavlja 49-51) a njegova jevrejskačetvrt je mesto puno dostojanstva. Stara-nova sinagoga (poglavlja49-51) verno je prikazana, uključujući i spoljašnje gvozdene prečagekoje vode do tavanskog prostora. Sinagoga je zaista pod stalnimvideo-nadzorom. Ceremonijalna sala, pogrebno društvo i Majselovasinagoga (poglavlja 56, 57 i 64) zaista postoje. Staro groblje naročitobudi emocije, ali podzemna prostorija za odlaganje svetih tekstova jemoja izmišljotina (poglavlje 54). Kolkovna je restoran koji se nalaziodmah pored stare četvrti (poglavlje 65). Pariška ulica (poglavlje 50),kao što je i prikazano, prepuna je skupih radnji, prolazi pored Stare-nove sinagoge. Rabin Lev je živeo u Pragu (47. poglavlje) i ostao jeobožavani junak, a njegov grob je najposećenije mesto na Staromgroblju (57. poglavlje). Mesto na kome je sedeo u Staroj-novojsinagogi i dalje je ogradeno lancem (poglavlje 59). Legenda ogolemu se često prepričava u Pragu, ali ona je pogrešno povezanasa rabinom Levom (poglavlje 47). Priča je stvorena onako kao što jeopisano u poglavlju 47. Ipak, mnogi još veruju da se golem odmarana tavanu sinagoge.

Terezin je bio poprište užasa (poglavlje 53). Izveštaj o onomešto se dogodilo praškim Jevrejima od 1939. do 1945. godine je tačan(53. poglavlje). Samo je boravak rabina Berlingera u njemu plodmoje mašte.

Narko-donovi, nažalost, veoma uspešno deluju na Jamajci(poglavlja 3 i 7) Njihova popularnost u narodu je stvarna, kao inesposobnost vlade da se izbori sa njima. Speniš Taun ume da budeopasno mesto (14. poglavlje). Jevrejska groblja (poglavlje 13)pronađena su širom Jamajke, ali ono koje pominjem je izmišljeno(poglavlja 3 i 7). U celini, jevrejski pogrebni običaji su tačno prikazani(poglavlje 22).

Jevrejsko prisustvo na Jamajci, koje je počelo od Kolumbovogvremena, jeste istorijska činjenica (7. poglavlje). Kolumbova snaha jezaista dobila ostrvo od Fernanda i otrgla ga izvan domašaja verskeuprave (7. poglavlje). Inkvizicija nije imala pristup Jamajci stopedeset godina. Kada su se Španci najzad vratili 1650. godine,tamošnji Jevreji su stali na stranu Engleza i pomogli da Španci buduisterani sa ostrva. Kromvel je zaista sklopio sporazum sa njima,obećavajući i primenjujući toleranciju (7. poglavlje). Na kraju suJevreji sa Jamajke pomogli u razvoju ostrvske ekonomije. Njihovitrgovački odnosi sa Marunima su stvarni, kao i neobično protivljenjeoslobođenih crnaca jevrejskoj ravnopravnosti (24. poglavlje). Najzad,jevrejsko prisustvo na Jamajci je oslabilo. Danas ih je tamo ostalosamo nekoliko, a najstarija jevrejska zajednica na zapadnojhemisferi još obavlja bogosluženja u Kingstonu. Na Kubi su Jevrejiživeli u Kolumbovo vreme kao što žive i danas (poglavlja 38 i 40).Kada su Španci najzad napustili Jamajku 1655. godine, zakopali su isvoja bogatstva i svoje arhive, misleći kako će se uskoro vratiti (18.poglavlje). To se naravno nikada nije dogodilo i ta bogatstva i arhivisu izgubljeni. Postojanje arhiva starih dokumenata na Kubi moja jeizmišljotina. Jamajkanski arhivi u Speniš Taunu su stvarni.

Slovo X sa kvakom, koje se prvi put pojavljuje u 10. poglavlju,jeste postojeći znak pronađen u Minesoti 1898. godine. Niko ne znašta ono znači. Ali tačno je da se X sa kvakom može naći na nekimreprodukcijama Kolumbovog čudnog potpisa (15. poglavlje) iidentično je sa znakom pronađenim u Minesoti. Delo X sa kvakomSkota Voltera predstavlja dobar izvor informacija o ovoj misteriji.

Astrolab (66. poglavlje), onako kako je opisan, predstavljatvorevinu moje mašte, ali je zamisao o njemu zasnovana naastrolabu iz Britanskog muzeja, koji je izradio jevrejski zanatlija izXIV veka. Bokal je simbol Levita (7. poglavlje) i može se videti nanekim grobovima. Biblijsko predanje o Levitima, kakvo je izneto u 13.poglavlju, tačno je preneto.

Ono što se dogodilo sa Prvim i Drugim hramom je istorijskačinjenica (8. poglavlje). Neverovatno je da su oba uništena na istidan, u razmaku od 656 godina, baš kao što je navedeno u 42.poglavlju. Blago Hrama je zaista nestalo, a njegovo prenošenje izJerusalima u Rim, pa zatim u Konstantinopolj, dokumentovano je(poglavlja 8 i 29). Kuda je nakon toga odneto, niko ne zna. Titovslavoluk je stvaran i vizuelno potvrđuje da se blago privremenonalazilo u Rimu (77. poglavlje). Izvanredan izvor informacija na ovutemu je delo Šona Kingslija Božje zlato.

Istorija Sefarda je dobro dokumentovana (29. i 31. poglavlje).Samo je moj dodatak o njihovoj povezanosti sa blagom Hrama plodmašte (63. poglavlje). Ali činjenica je da su oni finansirali prvoKolumbovo putovanje. Sve ono što Ale Beket govori u 31. poglavljumože da se podrži istorijskim činjenicama. Luis de Santanhel jepostojao, kao i drugi pomenuti donatori. De Santanhelova bliskapovezanost sa Fernandom je činjenica. A ne samo da postoje DeSantanhelove računovodstvene knjige (31. poglavlje) nego i oni kojisu ih proučavali tvrde da dokazuju činjenicu da je De Santanhelpriložio novac za Kolumbovo prvo putovanje.

Brdo Hrama, sa svojim istorijskim i političkim značajem, tačno jeopisano (55. poglavlje). Jerusalim je zaista grad koji je najvišeopsedan u istoriji (59. poglavlje). Nada o Trećem hramu još je živa uIzraelu, sa dolaskom mesije ili bez njega.

U osnovi ove priče je pretpostavka da je Kristifor Kolumbo bioJevrej. Mnogi su iznosili ovu pretpostavku, a niko uverljivije odSimona Vizentala u delu Jedra nade. Na hiljade sefardskih Jevrejasu postali konversosi da bi izbegli progon. Nije sigurno da li su samKolumbo ili njegovi roditelji napravili isti taj izbor. Ono što je sigurnojeste da se bukvalno ništa ne zna o Kolumbu. Beleške o njegovomdatumu rođenja, rodnom mestu, odrastanju, roditeljima, obrazovanjui životu radikalno su medusobno suprotstavljene. Ne zna se ni za

jedan njegov postojeći portret. I karta koju je koristio za navigaciju (8.poglavlje) i njegov originalni dnevnik, Diario de a bordo, nestali su(15. poglavlje). Takozvani Kolumbov dnevnik koji skoro svi navodekao autentičan prikaz njegovih putovanja je nepouzdan izveštaj iztreće ruke koji je nastao decenijama kasnije. Odbijanje španskevlade da dopusti ikakvu potragu u njenim arhivima bilo za kartom biloza originalnim dnevnikom (8. poglavlje) samo produbljuje misteriju.

Čak i mesto na kome se nalazi Kolumbov grob predstavljapredmet žestokih rasprava (38. poglavlje). Opisao sam da je on naJamajci, što je naravno plod mašte (62. poglavlje). Ali sve ono štoAle Beket piše o njemu u 15. poglavlju i ono što rabin Berlinger kažeo njemu je tačno - da je Kolumbo isplovio pre ponoći 2. avgusta1492. godine i da su svi Jevreji morali otići iz Španije do 3. avgustaiste godine su činjenice (9. poglavlje). Kolumbovo moguće stvarnoime - Kristoval Arnoldo de Isasi - predstavlja dodatno nagađanje.Kao i priča ispričana u 79. poglavlju, o Huanu Kolonu sa Majorke. Tajizveštaj nije moj, nego je iznet na jednom predavanju iz 1966. godineda bi se objasnilo zašto se Katolička crkva oglušila na sve predlogeda Kolumbo bude proglašen za sveca. Zanimljivo, što se tiče AlonsaSančeza de Uelve (79. poglavlje), vodi se velika debata o tome da lije on, a ne Kolumbo, bio prvi Evropljanin koji je otkrio Novi svet.Jedna škola mišljenja tvrdi da su njegova otkrića bila laži koje supodmetali Kolumbovi neprijatelji kako bi obezvredili admiralovadostignuća. Drugi tvrde da De Uelva uopšte nije ni postojao. Trećikažu da je De Uelva otkrio Novi svet, ali su španski katolički kraljevičuvali to otkriće kao tajnu, dok Aleksandar VI, Španac, nije izabranza papu 1492. godine. Zatim su iskoristili Kolumbov zahtev da dobijebrodove i dopustili mu da ponovo otkrije ono što su već znali dapostoji.

Kao i slučaju toliko toga povezanog sa ovom temom, istinanikada neće biti poznata.

Pet stotina godina istoričari su premišljali ko je bio KristiforKolumbo. Odgovor se, jednostavno, krije u drugom pitanju.

Ko želite da on bude?

O PISCUStiv Beri je autor bestselera Njujork tajmsa: Džefersonov ključ,

Carev grob, Pariška osveta, Carska potera, Venecijanska izdaja,Aleksandrijska veza, Zaveštanje templara, Treća tajna, ProročanstvoRomanov, Ćilibarska soba i pripovetki »Admiralov znak«, »Đavoljezlato«, i »Balkansko bekstvo«. Njegove knjige prevedene su načetrdeset jezika i prodavane u pedeset jednoj zemlji. Živi u istorijskiznačajnom gradu Sent Ogastinu na Floridi. On i njegova suprugaElizabet osnovali su »Istorijska pitanja«, neprofitnu organizacijuposvećenu očuvanju američkog nasleđa. Da biste saznali više oŠtivu Beriju i njegovoj fondaciji, posetite veb-sajtwww.steveberry.org.

1Turks and Caicos, dve male grupe ostrva u britanskom posedu, smeštene između Hispaniole i Bahama

u Karipskom moru. (Prim, prev.)2Fr. lovci. (Prim. prev.)3Maruni su se na Jamajci delili na Leeward (strana okrenuta od vetra) i Windward (strana okrenuta

vetru), odnosno na Zapadne i Istočne Marune. (Prim, prev.)4Nem. »Oprostite, molim vas«. (Prim, prev.)5Emil Haha je zapravo bio predsednik Čehoslovačke, odnosno marionetske nacističke tvorevine

Protektorata Češke i Moravske u vreme Drugog svetskog rata, a Češka Republika se pojavljuje kaosamostalna država posle mirnog raspada savezne države na kraju dvadesetog veka. (Prim, prev.)

6Tradicionalna jevrejska kapa koja se nosi na temenu; obično znak pripadnosti ortodoksnom jevrejskom

učenju. (Prim, prev.)

Table of ContentsStiv BeriAfera Kolumbo

JAMAJKAPREDGOVOR

SADAŠNJOSTPRVO POGLAVLJEDRUGO POGLAVLJETREĆE POGLAVLJEČETVRTO POGLAVLJEPETO POGLAVLJEŠESTO POGLAVLJESEDMO POGLAVLJEOSMO POGLAVLJEDEVETO POGLAVLJEDESETO POGLAVLJEJEDANAESTO POGLAVLJEDVANAESTO POGLAVLJETRINAESTO POGLAVLJEČETRNAESTO POGLAVLJEPETNAESTO POGLAVLJEŠESNAESTO POGLAVLJESEDAMNAESTO POGLAVLJEOSAMNAESTO POGLAVLJEDEVETNAESTO POGLAVLJEDVADESETO POGLAVLJEDVADESET PRVO POGLAVLJEDVADESET DRUGO POGLAVLJEDVADESET TREĆE POGLAVLJEDVADESET ČETVRTO POGLAVLJEDVADESET PETO POGLAVLJEDVADESET ŠESTO POGLAVLJEDVADESET SEDMO POGLAVLJEDVADESET OSMO POGLAVLJE

DVADESET DEVETO POGLAVLJETRIDESETO POGLAVLJETRIDESET PRVO POGLAVLJETRIDESET DRUGO POGLAVLJETRIDESET TREĆE POGLAVLJETRIDESET ČETVRTO POGLAVLJETRIDESET PETO POGLAVLJETRIDESET ŠESTO POGLAVLJETRIDESET SEDMO POGLAVLJETRIDESET OSMO POGLAVLJETRIDESET DEVETO POGLAVLJEČETRDESETO POGLAVLJEČETRDESET PRVO POGLAVLJEČETRDESET DRUGO POGLAVLJEČETRDESET TREĆE POGLAVLJEČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJEČETRDESET PETO POGLAVLJEČETRDESET ŠESTO POGLAVLJEČETRDESET SEDMO POGLAVLJEČETRDESET OSMO POGLAVLJEČETRDESET DEVETO POGLAVLJEPEDESETO POGLAVLJEPEDESET PRVO POGLAVLJEPEDESET DRUGO POGLAVLJEPEDESET TREĆE POGLAVLJEPEDESET ČETVRTO POGLAVLJEPEDESET PETO POGLAVLJEPEDESET ŠESTO POGLAVLJEPEDESET SEDMO POGLAVLJEPEDESET OSMO POGLAVLJEPEDESET DEVETO POGLAVLJEŠEZDESETO POGLAVLJEŠEZDESET PRVO POGLAVLJEŠEZDESET DRUGO POGLAVLJEŠEZDESET TREĆE POGLAVLJEŠEZDESET ČETVRTO POGLAVLJEŠEZDESET PETO POGLAVLJE

ŠEZDESET ŠESTO POGLAVLJEŠEZDESET SEDMO POGLAVLJEŠEZDESET OSMO POGLAVLJEŠEZDESET DEVETO POGLAVLJESEDAMDESETO POGLAVLJESEDAMDESET PRVO POGLAVLJESEDAMDESET DRUGO POGLAVLJESEDAMDESET TREĆE POGLAVLJESEDAMDESET ČETVRTO POGLAVLJESEDAMDESET PETO POGLAVLJESEDAMDESET ŠESTO POGLAVLJESEDAMDESET SEDMO POGLAVLJESEDAMDESET OSMO POGLAVLJESEDAMDESET DEVETO POGLAVLJEOSAMDESETO POGLAVLJENAPOMENA PISCAO PISCU