biblioteka - svetlogike.files.wordpress.com · nenad miščević: predgovor..... 7 govorni Činovi...

BIBLIOTEKA

SAZVEŽĐA

106

UREDNIK

MILOŠ STAMBOLIC

CRTEŽ NA KORICAMA: DUŠAN RISTIĆ • TEHNIČKI UREDNIK: ŽARKO RO-ŠUU • IZRADA KORICA: SNEŽANA NECIĆ • KOREKTOR: DRAGI BUGARČIĆ• IZDAVAČ: NOLIT, BEOGRAD, TERAZIJE 27 • GLAVNI I ODGOVORNIUREDNIK: MILOŠ STAMBOLIC • ZA IZDAVAČA: RADIVOJE NEŠIĆ, GENE-RALNI DIREKTOR • ŠTAMPA: VOJNA ŠTAMPARIJA, BEOGRAD • ŠTAMPANO

U 2.000 PRIMERAKA.

DŽON SERL

GOVORNIČINOVI

Ogled iz filozofije jezika

NOLIT • BEOGRAD1991

SADRŽAJ

Nenad Miščević: Predgovor ........................................................ 7

GOVORNI ČINOVI

Predgovor .................................................................................. 39

PRVI DEO: TEORIJA GOVORNIH ČINOVA 2. METODI I OBIM

1.1. Filozofija jezika ......................................................... 43 1.2. Lingvistička određenja ................................................. 45 1.3. Versifikacija lingvističkih određenja ............................ 55 1.4. Zašlo proučavamo govorne Činove.............................. 60 1.5. Princip izrazivnosti ...................................................... 64

2. IZRAZI, ZNAČENJE I GOVORNI ČINOVI 2.1. Izrazi i vrste govornih činova ....................................... 68 2.2. Predikacija ................................................................. 73 2.3. Referenca kao govorni čin ........................................... 74 2.4. Iskazi.............................................................................. 77 2.5. Pravila ......................................................................... 83 2.6. Značenje......................................................................... 95 2.7. Razlika između sirovih i institucionalnih Činjenica ...... 105

3. STRUKTURA ILOKUTORNIH ČINOVA 3.1. Kako dati obećanje: složeni način ........................... 114 3.2. Neiskrena obećanja ....................................................... 120 3.3. Pravila za upotrebu sredstva za pokazivanje iloku-

torne snage ................................................................. 121 3.4. Proširivanje analize ....................................................... 124

4. REFERENCA KAO GOVORNI ČIN 4.1. Upotreba i spominjanje............................................... . 135 4.2. Aksiomi reference ......................................................... 139 4.3. Vrste određenih referirajućih izraza ......................... 144 4.4. Nužni uslovi za referiranje ........................................ 145 4.5. Princip identifikacije ..................................................... 150 4.6. Odlike principa identifikacije ....................................... 155 4.7. Neke posledice principa identifikacije ....................... 159 4.8. Pravila reference............................................................ 162

5. PREDIKACIJA 5.1. Frege o pojmu i predmetu ............................................ 166 5.2. Nominalizam i postojanje univerzalija ........................ 175 5.3. Ontološke obaveze........................................................ 178 5.4. Teorija iskaza sa stanovišta termina ......................... 187 5.5. Predikati i univerzalije .................................................. 196 5.6. Da li je predikacija govorni Čin? ............................... 199 5.7. Pravila predikacije .................................................... 201

DRUGI DEO: NEKE PRIMENE TEORIJE

6. TRI POGREŠKE U SAVREMENOJ FILOZOFIJI 6.1. Pogreška naturalimčke pogreške .............................. 210 6.2. Pogreške govornog čina ............................................... 216 6.3. Pogreške potvrđivanja ................................................ 222 6.4. Poreklo ovih pogrešaka: značenje kao upotreba . . . 228 6.5. Alternativna objašnjenja ............................................... 232

7. PROGLEMI REFERENCE 7.1. Teorija opisa .............................................................. 242 7.2. Vlastita imena.............................................................. .. 249

8. IZVESTI „TREBA" IZ „JESTE" 8.1. Kako to učiniti.............................................................. 268 8.2. Priroda sporova o kojima je reč .............................. 274 8.3. Primedbe i odgovori..................................................... 282

CIP - 800.1

Govorni Činovi : ogled iz filozofije jezika / Džon Serl ; [prevela Mirjana Đukić], - Beograd : Nolit, 1991 (Beograd : Vojna štamparija). - 294 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Sazvežđa ; 106) Prevod dela: Speech Acts / John R. Searle. - Tiraž 2000. - Str. 9-35; Predgovor / Nenad Miščević. ISBN 86-19-01910-4 929:801

(20) b) 3432972

Naslov originala

JOHN R. SFARLE

SPEECH ACTS: An Essay in the Philosophy of Language

Cambridge. Universirv Press, 1970.

PREVHLA

MIRJANA DUKIĆ

PREDGOVOR

Djelo „Govorni činovi" što ga upravo imate urukama, sigurno je jedno od najuspješnijih djela anali-tičke filozofske tradicije, ako pod uspjehom podrazu-mjevamo čitanost i prihvačenost od strane ne samofilozofa, već i mnogo šire publike. „Govorni činovi"privukli su lingviste i komunikologe, teoretičare knji-ževnosti i analitičare političkog diskursa, sociolingvistei mnoge druge, učinivši Johna Searla „zvijezdom"suvremene intelektualne scene.

John R. Searle je danas profesor na prominentnomsveučilištu Berkelev u Kaliforniji. Čest je gost u Evropi,gdje njegova predavanja pune auditorije.

Searle je, kako i sam spominje u predgovoruknjizi, započeo kao učenik J. L. Austina i P. F.Strawsona, dvojice oksfordskih filozofa (prvi je premi-nuo početkom šezdesetih, drugi je još aktivan). Postaoje poznat objavljivanjem „Govornih činova" 1969.Nakon uspjeha te knjige posvetio se odnosu misli ijezika i sve više se okretao filozofiji psihologije. Danasopet privlači pažnju žestokom kritikom kompjutorskogmodela ljudskog uma. Iz tih je područja objavio knjige„Intentionalitv" i „Minds, Bra ins and Programs" (ne-davno izišla u Beogradu u prijevodu Ž. Lazovića).

10 DŽON SERL

Bliska temama govornih činova mu jc zbirka članaka„Meaning and Expression".

Searle je poznat kao izvanredan predavač. Preda-vanja su mu živa i gotovo glumački uvjerljiva, a uraspravi je neobično brz i žestok. Njegova samouvjero-nost i oštrina, ili, kako to njegove kolege kolokvijalni,kažu „hutzpah", postali su legendarni u američkimfilozofskim krugovima. Neki mu zbog tih karakteristikaodriču ozbiljnost i filozofsku promišljenost, ali mu onesigurno donose popularnost. U politici Searle je konzer-vativan, i poznat je kao žestoki kritičar šezdesetosma-škog pokreta.

Djelo „Govorni činovi" umnogome predstavljasistematizaciju, originalnu razradu i filozofsku primjenuteorije govornih činova, kako su je razvili prije Searleanjegovi učitelji Austin i Strawson. Sam Searle u djelune govori mnogo o pozadini nastanka te teorije. Njegovje cilj da teoriji dade sustavni oblik, i da pomoću njepokuša riješiti neke klasične filozofske zagonetke -problem govora o nepostojećim stvarima (Hamlct,Pegaz), problem univerzalija, pitanje jaza između činje-nica i vrijednosti. Sistematizacija i rasprava o filozof-skim pitanjima izložene su vrlo tečno i jasno. Mi ćemostoga u ovom predgovoru najviše pažnje posvetitionome što u knjizi pomalo nedostaje i što se pretpostav-lja - nastanku teorije govornih činova i motivaciji kojaje uopće dovela filozofe do toga da se tom temom bave.

Teorija govornih činova nastala je u posljeratnomvalu filozofskog interesa za „obični jezik", valu kojegsu potakli spisi kasnog Wittgensteina. Njezin tvorac,oksfordski filozof John Langshaw Austin koji je umropočetkom Šezdesetih, imao je filološko obrazovanje iinterese, ali je njegovo proučavanje jezika bilo pri-marno filozofsko. Proučavanje jezika, drži on, trebada bude okrenuto svijetu kojeg promatramo „kroz"jezik. Zbog toga nisu sve vrste diskursa podjednako

GOVORNI ČINOVI J J

isplative kao predmet analize, niti podjednako pou-zdane kao vodič za filozofa - svakodnevni jezik jepouzdan tamo gdje je riječ o praktičnim problemimaradi kojih je i nastao, nepouzdan kad su u pitanjuproblemi znanosti ili ontologije. Austin predlaže naziv„jezična (lingvistička) fenomenologija" kao prikladnijiod uobičajene etikete „filozofija svakodnevnog jezika".Svakodnevni jezik, kaže dalje Austin, nije posljednjariječ za filozofa. Međutim, ističe on, „to je p r v ar i j e č " (Phil. papers, str. 185).

Ova slika važnosti proučavanja pruža dojam da jefilozofija jezika samo propedeutika u nešto važnije - uproučavanje svijeta na kojeg se naš govor odnosi. UAustinovim Harvardskim predavanjima, međutim, je-zik nije samo preliminarni ni provizorni predmet prou-čavanja. Što je još važnije, u njima se jezik i govor neistražuju kao nosioci informacije o svijetu, „odvojeniod svijeta i njemu suprotstavljeni", već se govorenjeanalizira kao djelatnost ravnopravna, analogna i bliskaostalim „svjetovnim" djelatnostima, a jezik kao sred-stvo te djelatnosti. Tvrdnja da je govor djelatnost jeopće mjesto novije filozofije jezika. Spominjemo trivarijante ove tvrdnje da bismo ih suprotstavili Austino-voj i Searleovoj, kako bimo istakli njezinu specifičnost:

Govorenje je djelatnost koja se sastoji u aktiviranjugovornih organa, djelatnost koja počiva na stanovitojnavici koju se stiče i vještini koju se uči.

Govor i jezik su „energeia" djelatnost u kojojsubjekt oblikuje svoju sliku svijeta, ili, još odlučnije,„svoj svijet". U toj djelatnosti susreću se subjekt iobjekt u jezičnom medijumu koji posreduje medunjima, ne kao mrtva stvar niti kao oruđe, već kao„energeia", živa, aktivna zbilja koja se onda opredme-ćuje u jeziku kao sistemu.

Govor je karika u lancu činjenja: Jezik i govor(kao i manipuliranje znakovima uopće) služe formira-

12 DŽON SERL

nju, učvršćenju i prenošenju navika koje se tiču našihbudućih akcija, preciznije, koje sudjeluju u formiranjuopćih načela i pravilnosti našeg činjenja.

Searlea, kao ni prije njega Austina, ne zanima nitijedan od navedenih smislova u kojima bi govor mogaobiti smatran djelatnošću. Njegovo polazište je na izgledjednostavnije i bira situacije u kojima je izricanje izjaveujedno i obavljanje neke radnje koju se ne moženormalno ocijeniti kao verbalnu - obećanje, zakletva,davanje imena. Uzimajući te slučajeve kao centralne,on razvija teoriju koja se razlikuje od navedenih potome Što nije trivijalna i ne svodi govor na fizičkoponašanje, nije epistemologijski usmjerena i ne gledana jezik kao na „medijum" i analizira govor neposrednokao cjelovit čin, a ne kao dio ili aspekt nekog drugogčinjenja. Važno je istaći ove razlike, budući da se urecepciji često susreću sumarne izjave o tome da je zateoretičara govornih činova govor isto što i činjenje, ičak se spominju „konvergencije" između njihovih po-gleda i, primjerice, Humboldtove filozofije jezika.

Rekli smo da Searle na tragu Austina bira kaocentralni predmet proučavanja ona izjavljivanja za kojeje jasno da se njima vrši neka radnja i koja čakeksplicitno upućuju na tu radnju. To su izjave poput

„Izvinjavam se što kasnim"„Upozoravam vas da se maknete"„Obećajem da ću doći"„Krstim ovaj brod ,Kraljica Elizabeta'".

U prikladnom kontekstu, a na kontekstu će stalnoi biti naglasak, izjaviti prvu rečenicu znači izviniti se,izjaviti drugu upozoriti. Ove izjave tako reći nose svojdjelatni, izvršni karakter javno i otvoreno. Stoga su inazvane „performativimu". Izdavanje skupa tih ekspli-citnih performativnih izjava zapravo je bilo neka vrstotkrića novog jezičnog fenomena. Dojam je bio dubok

GOVORNI ČINOVI J ^

i važnost fenomena je bila toliko velika da se teorijagovornih akata naprije zvala performativna analiza.

Pogledajmo izjavu, Searleov primjer,„Obećajem da ću doći".Radnja se ovdje vrši ovom konkretnom izjavom,

koja se ne da zamijeniti apstraktnim „sudom" nititipom rečenice. Ona se vrši ovdje i sada i vrši jeodređen govornik. Drugim riječima, važi slijedeće:

Performativan je pojedini primjerak iskaza, a netip. O performativnosti tipa iskaza može se govoritisamo u prenesenom značenju, podrazumijevajući podtim da se pojedinačni izrazi danog tipa mogu upotrije-biti kao performativi.

Izricanje performativnog iskaza nije impersonalno,iskaz nije nešto neutralno u odnosu na onog koji gaiskazuje, performativni iskazi nisu atemporalni.

Teško je prevesti ove negativne i metaforičnenavode u eksplicitniji oblik. Moglo bi se reći daperformativni iskaz uključuje okolnosti izjavljivanja usvoje značenje mnogo tješnje nego li to Čini konstativniiskaz. Ovo „mnogo tješnje" dalo bi dalje se prikazatislijedećim razmatranjima:

Iskaz „Večeras je ovdje lijepo vrijeme" može separafrazirati npr. kao „22. IV u 22 h u Zadru je lijepovrijeme", a da se pritom ne mijenja njegov konstativnikarakter, njegova istinosna vrijednost i njegov smisao.Iskaz „Ja obećajem da ću sutra doći" ne može separafrazirati u trećem licu jednine i u obliku u kojemje prezent zamijenjen atemporalnim izrazom i oznakomdatuma, a da i dalje ostane performativ.

Vezanost za uvjete izjavljivanja i za karakter pri-mjerka čini da se cijeli okvir analize u kojem se iskazkao performativ bitno razlikuje od okvira klasičnesemantičke analize (u kojem se prije svega razmatrajuklase izjava primjeraka, odnosno izjave - tipovi, gdjese izjave tretiraju kao ekvivalentne parafrazama u

J 4 DŽON SEKL

kojima su sve goccntričke riječi zamijenjene objektiv-nim koordinatama, i u kojima se iskaz ocjenjuje prven-stveno u njegovu odnosu spram neke ralnosti modela).Ovaj okvir je zadan činjenicom da se izricanje tretirakao pojedinačni čin.

Govorit ću o detaljima performativne analize kadbudemo prikazali Searleovu analizu tipičnog performa-tiva, obećanja.

Spomenuli smo da teorija govornih činova historij-ski polazi od otkrića eksplicitnih performativa, kao štoje „Obećanjem da ću doći".

Ubrzo je bilo uočeno da se pojam performativamože proširiti. Rečenica. „Doći ću" isto tako možeposlužiti kao obećanje, kao i „Obećajem da ću doći".„Makni se, inače ću te skloniti silom" je upozorenje,iako ne počinje sa „Upozoravam vas..."

Tako je uočeno da vrlo velika skupina izjava imasličan karakter kao i prvouočeni eksplicitni perfromati-vi, oni koji sadrže početak tipa „Obećajem da. . . "kojim se precizira kakva se radnja njima vrši. Uizjavljivanju rečenice „Doći ću" implicitno je sadržanoobećanje. Prema tome, zašto i to izjavljivanje ne bismosmatrali performativnim.

Tako je pojam performativa proširen na golembroj izjava (a prvoučena podgrupa dobila je naziv„eksplicitni" peformativi, jer je u njima eksplicitnonaglašeno kakva se radnja vrši).

Ostale su malobrojnijc, ali važne izjave tipa „Li-jepo je vrijeme", „Dva i dva su četiri" koje ne izgledajuposebno „aktivno" ni performativno. Austin ih jenazvao „konstativi" jer se njima nešto konstatira. Onisu na početku izgledali kao trn u oku performativneanalize, ali su i njih pokušali nekako približiti performa-tivima.

Ako glavno svojstvo performativa nije to da onipreciziraju i ekspliciraju radnju koja se njima vrši, već

GOVORNI ČINOVI 15

to da oni mogu biti upotrebljeni za vršenje određeneradnje, onda je doista plauzibilno reći da svi izrazi kojimogu biti upotrebljeni analogno nekom danom perfor-mativu i sami jesu performativi. Pritom se onda ranijespomenuto svojstvo eksplicitnosti može shvatiti kaooznaka jedne uže grupe performativa, egzemplarnegrupe koja biva nazvana, prema tom svojstvu, eksplicit-nim performativima.

Ovaj prvi korak povući će daljnja poopćavanja.Prije negoli krenemo dalje pravcu generalizacije uvestćemo termin govorni čin (čiji ćemo točan smisaoprecizirati kasnije) da bismo označili obavljanje onihradnji za koje se obično služimo performativima: go-vorni akt naređivanja, molbe, imenovanja itd. Možemoonda postaviti pitanje koliko je Široka domena govornihčinova - što točno razgraničuje tu domenu od eventual-nih drugih zona, onih koje bi trebale biti rezerviraneza „konstative'1?

Tako postavljeno pitanje sugerira daljnji pravacanalize. Kad smo jednom proširili pojam performativatako da ovaj obuhvati svako institucionalizano činjenjeunutar služenja jezikom, konstativi se čine izuzetkom,nekim neuobičajenim i defektnim vidom funkcioniranjajezika. Performativi nisu izuzetak, nego su konstativiti kojima nedostaje normalna dimenzija funkcioniranja,koji su na neki značajni način nepotpuni. No, oni suvrlo važni.

Prije svega, konstativi su nosioci teorijske dimen-zije jezika. Zahvaljujući njima naš govor govori 0stvarima, i bitno se razlikuje od gesta i od ekspersivnogponašanja uopće. U centru te teorijske dimenzije stojipojam istinosne vrijednosti, ili kako to formulira Au-stin, dimenzija istinitosti ili lažnosti. Centralna važnostistinitosne vrijednosti za konstative sastoji se i u tomeda ona daje konstativima stanovitu neodvisnost odkonteksta izjavljivanja: ako je sud izrečen konstativom

| £ DŽON SERI.

istinit, njegova istinitost ostaje netaknutom pri pro-mjeni okolnosti. (Ova konzervirajuća snaga konstativanije samo stvar teoretiziranja o teorijama, već čestosluži kao oslonac nekim praktičnim doktrinama: učenjeo univerzalizmu znanosti sa svojim etičkim implikacija-ma, počiva upravo na pretpostavci da je istina invarijantu odnosu na pragmatički determinirane aspekte zna-čenja).

Teoretičar koji zastupa tezu da analizu performa-tiva treba generalizovati tako da ona obuhvati i konsta-tive - zvat ćemo ga, kratkoće radi, „performativist" -mora pokušati relativirati ovu neovisnost o kontekstu,ili, što ima više izgleda na uspjeh, tvrditi da je onasamo idealan, granični slučaj na koji ne možemo i nesmijemo računati kad proučavamo stvarno funkconira-njc jezika.

Teorija govornih činova doista i kreće tim putem.S njezinoga stajališta lista, dosljedno uzetog, tvrdnjeizgledaju kao pseudoperformativi, iskazi kojima neštonedostaje do punog statusa govornog akta.

Započinjući s očiglednim, Austin spominje da je„konstativan" vezan uz tvrđenje i tvrdnju, a da setvrđenje po svojem karakteru ne razlikuje mnogo odgovornih akata kao što je upozoravanje ili protestiranje.Nadalje, kaže on, lako je naći primjere u kojima„tvrditi" nastupa u kontekstima opisivanja govornihradnji ravnopravno opisima spomenutih akata: Kadasam rekao da kiši, nisam se kladio, ni dokazivao niupozoravao, jednostavno sam nešto tvrdio o činjenica-ma. Tu je tvrđenje shvaćeno kao nešto što je govornikčinio, kao što je to slučaj i s klađenjem i upozorava-njem. Ne samo da su „tvrditi" i „upozoravati" ovdje uodnosu komplementarne distribucije, već je odnosizmeđu dimenzije činjenja, pa time uspješnosti i neus-pješnosti spram dimenzije istinitosti i lažnosti analoganiako ne sasvim isti za oba akta, „Tvrdim da će padati

GOVORNI ČINOVI 17

kiša" i „Upozoravam te da će padati kiša" oba posje-duju dvije dimenzije, jednu u kojoj ih se ocjenjuje kaoakte, i drugu u kojoj ih se ocjenjuje u odnosu spramČinjenica, u ovom slučaju spram padanja kiše, iako jekod tvrdnje odnos dimenzije akta i dimenzije istinitosti—lažnosti tješnji: tvrdnja je uspješna u prvom redu ondakad je istinita. A fortiori onda važi da nema nužnogsukoba između

a) toga daje naše emitiranje izjave činjenje nečeg,b) da je naša izjava istinita ili lažna.Dojam da je tvrđenje govorni akt kao što je to

upozoravanje ili klađenje pojačava se kad razmotrimogrupu performativa koja stoji negdje između „konstati-ranja" i onih govornih akata koje smo dosad razmatralikao tipično performativne. Izjave ove grupe nazivajuse ekspozitivima:

Svjedočim daDokazujem da —Zaključujem daPredviđam da .. . .Teorija ističe da korpus ekspozitivne izjave ima

oblik čiste tvrdnje ali da je ta tvrdnja prefiksiranaeksplicitnim performativnim glagolom koji pokazuje„kako ta tvrdnja treba da se uklopi u kontekst konver-zacije razgovora, dijaloga i općenito izlaganja. Ulogakoju te vrste izjave igraju u izlaganju, ekspoziciji,donijela im je naziv. Nisu, međutim, svi glagoli kojisluže uklapanju tvrdnji u kontekst izlaganja podjednakočisti performativi (npr. „Ja postuliram da.. ." ima čistoperformativno ponašanje, dok „Pretpostavljam da ..."nema).

Ekspozitivi često obilježuju stav govornika premavlastitim riječima, služe za to da se naglasi pravacizlaganja, poterta ono Što govornik smatra važnim (ili,obratno, sakrije ono što ne želi isticati).

18 DŽON SERL

Ekspozitivi su „riječi dijaloga", koji često marki-raju važnije točke u dijalogu, usmjereni su na to dasugovorniku olakšaju (ili, katkad, otežaju) sudjelovanjeu razgovoru, prepoznavanje komunikacijske namjere ida ga potaknu na precizno razumijevanje rečenog.

Ovo spominjanje ekspozitiva samo je predzadnjikorak - na kraju konstativi su shvaćeni kao podvrsteperformativa - upravo performativi kojima se neštotvrdi. U tradiciji performativne analize ima mnogozanimljivih pokušaja da se fundamentalni filozofskipojmovi pojasne ovom performativnom interpretacijomizjava u kojima nastupaju (npr. da se pojam znanjapojasni polazeći od toga da Čovjek koji kaže „Znam dato-i-to" zapravo vrši čin, daje jamstvo za istinitosttoga-i-toga itd.). Performativna analiza tako je proop-ćena na sve izjave. U svim izjavljivanjima identificiranje poseban nivo - na kojem se nešto čini izjavom, i tobaš samim izjavljivanjem, ne kroz neke njegove daljnjeposljedice. Taj nivo je, čini se, posebno vezan uzokolnosti, napose uz društvena pravila i konvencije.To je nivo kojim se bavi teorija govornih činova (akata).

Da rezimiramo:Govorenje je jezična djelatnost samo na jednom

od nivoa - taj nivo nije neposredno prepoznatljiv, onzahtijeva analizu, rasuđivanje po analogiji s nekimslučajevima koji u prvi mah izgledaju kao izuzetak ane kao pravilo (eksplicitni performativi), nivo na kojemse govorenje može smatrati specifičnom jezičnom dje-latnošću definiran je zahtjevom za konvencionalnošću(uvrijediti nekog, prevariti nekog, jesu radnje koje seobično obavljaju upotrebom riječi, ali Searle restringirapojam jezične djelatnosti i isključuje te slučajeve).

Searle ne samo da izlaže teoriju govorne djelatnostiu kojoj ni „govor" ni „djelatnost" nisu trivijalizirani,već pruža istodobno i stanoviti model, paradigmu kojatreba da rukovodi proučavanjem govorne djelatnosti.

Tu paradigmu osiguravaju, naravno, cksplicitni perfor-mativi, i proučavanje govorne djelatnosti očito je napočetku kod Austina bilo zamišljeno kao postupnageneralizacija koja bi pošla od uvjeta opisanih naprimjeru eksplicitnih performativa.

Završni korak u analizi bio je zacrtan kod Austina,a dovršen sa Searleom: jedinstvena teorija govornihaktova. Razlikovanja performativa i konstativa u takvojteoriji se javljaju samo kao razlikovanja pojedinihdimenzija unutar jedinstvenog govornog akta. Trebanaglasiti da je filozofski odlučan korak učinjen poopća-vanjem performativa. Analiza govornog akta je razradaonih pretpostavki koje figuriraju već u definiranjuperformativa i u poopćavanju definicije.

Ukratko smo skicirali sadržajnu i historijsku poza-dinu Scarleove glavne zamisli, pozadinu koju on samvaljda pretpostavlja kao poznatu.

Izostavili smo sve misaone niti osim glavne da nebismo opterećivali izlaganje. Čitatelj će se sam uvažnom i teškom poglavlju „Značenje" upoznati sdrugom niti koju smo ovdje morali ostaviti po strani -projektom svođenja značenja na govornikove namjere.Scarle tu navodi svoje izvore i polemizira sa svojimprethodnicima, tako da će čitatelj moći sam rekonstrui-rati ovu komponentu Searlcove teorije. Treba, među-tim, napomenuti slijedeće: tradicija performativne ana-lize je orijentirana na ideju pravila i konvencije, takoda Često ima jasne sociološke konotacije. Druga kom-ponenta, svođenje značenja na namjeru, zapravo jepsihologistička - ona hoće svesti semantiku jezika nasemantiku namjera, lako reći psihosemantiku. Ovakomponenta doživjela je posljednjih desetak godinapriličnu afirmaciju i prošla neke neočekivane obrate.Stoga je dobro na nju obratiti pažnju.

Teorija govornih akata je analitička u tom smisluda radi na razlikovanju pojedinih a spe kata govornih

GOVORNI ČINOVI 19

20 DŽON SERL

akata, polazeći od cjeline govornog akta i istražuje svejednostavnije i jednostavnije njegove sastavne dijelove.Sada treba da se pozabavimo tom detaljnijom analizom.

Mnogi aspekti govornog akta mogu biti shvaćenikao radnje: izgovaranje glasova, izjavljivanje, davanjeizjavom do znanja nekog sadržaja, poticanje sugovor-nika na neku reakciju. Searle se ne zadovoljava eklek-tičkom primjedbom da su sve to „radnje", već tražinivo na kojem je činjenje specifično govornog ilijezičnog tipa. Drugim riječima, temeljno metodologij-sko pitanje glasi:

Ako u govornom aktu razlikujemo više aspekatakoji je od njih nosilac specifično govornog karaktera,a istodobno dovoljno širok da na paradigmatski načinobuhvati momenat činjenja?

Analiza performativa bila je pružila već dovoljnonaznaka. Kod tipičnog performativa, zapovijedi, lakoje izdvojiti nivo na kojem imamo posla s radnjom kojase obavlja egzemplarno jezičnim sredstvima, gdje jeradnja imanentna samom govorenju, gdje je lako odre-diti doseg radnje upravo zbog ovog svojstva imanentno-sti i gdje u igru ulazi većina momenata koje normalnosusrećemo u opisu radnje: namjera, okvir društvenihkonvencija, intersubjektivnost.

Nivo izgovaranja glasova ne posjeduje sva nave-dena svojstva. Izgovaranje glasova, doduše, može biti,a najčešće i jest neka radnja, ali to je radnja koja tekrezultira govornom tvorbom a ne obavlja se pomoćunje, njoj nedostaje eksplicitna intersubjektivna dimen-zija, ona ne pretpostavlja postojanje namjere ni zasvoju uspješnost, niti za njezino vrednovanje.

Na drugom kraju ljestvice, po općenitosti, nalazise nivo ukupnih učinaka zapovijedi. Onaj tko izdajezapovijed može svojim zapovijedanjem htjeti postićirazličite stvari: navići vojnike na disciplinu, uvrijeditionog kome zapovijeda, praviti se važan pred svojom

GOVORNI ČINOVI 21

suprugom, skrivati kompleks inferiornosti. Filozofijajezika koja bi za sebe revandicirala stanovitu totalnost.lako bi došla u iskušenje da ovaj nivo proglasi primje-renim predmetom analize. On, međutim, trpi od važnihnedostataka: tu se uvode parametri koji daleko izlazeiz domena govora, te se time krši zahtjev imanentnosti,doseg radnje je posve neodređen jer se bilo kojakonzekvenca može pokazati kao relevantna i predmetistraživanja postaje beznadno neodređen.

Analiza se zadržava na razini koja je na srediniizmeđu navedenih dviju krajnosti. Njezin predmet je udanom slučaju zapovijed kao rezultat govorne radnjezapovijedanja. Zapovijedanje je radnja koja je, na nekinačin, imanentna izricanju zapovijedi - ona ne ovisi oneodređenom nizu kontingentnih okolnosti, već o raz-mjerno dobro određenom skupu uvjeta koji je ujednoi definiraju, ona je naglašeno intersubjektivna, uklju-čuje i moment namjere i splet društvenih i grupnihkonvencija.

Dva navedena nivoa, nivo ukupnih posljedicagovorne radnje i nivo imanentnog govornog činjenjaobilježuju se terminima perlokucije i ilokucije.

Perlokutorni akt je akt kojim se proizvode učinciizvanjski samoj govornoj radnji, i to učinci koji proi-zlaze iz kazivanja, iz izjavljivanja neke izjave. (Akonekog prestrašim samim svojim glasom, to nije perloku-torni učinak.)

Ilokutorni akt obuhvaća ono što činimo time Štoizjavljujemo nešto, pri čemu je narav učinka određenakonvencijama koje definicijski vezuju ilokutorni akt injegov učinak. (Učinak zapovijedanja je po definicijito da nekome nešto biva naređeno.)

Tri su značajke po kojima se ilokutorni akti razli-kuju od perlokutornih. Ilokutorni akti ovise o osigura-nju prijema tako da se za ilokutorni akt ne može rećida je uspio ako sugovornik nije razumio što se njime

22 DZON SFRL

htjelo učiniti. Ova značajka omogućuje Searleovo in-tencionalističko tumačenje govornog akta: izvršiti ilo-kutorni akt je po definiciji ovisno od posjedovanjanamjere da govornik razumije taj akt u smislu u kojemje ovaj bio intendiran.

Slijedeća značajka tiče se načina na koji ilokutorniakt „uspijeva", odnosno djeluje (takes cffcct): imeno-vanje broda čini da brod stiče i ima ime.

Konačno, ilokutorni akti konvencijski zahtijevajustanovit nastavak: pitanje po definiciji traži odgovor,zapovijed po definiciji traži izvršenje, pri čemu je ovo„po definiciji" vezano uz konvencije koje definirajuilokutorni akt pitanja ili zapovijedi.

Searle je naslijedio obrise teorije ilokutornih akatai predložio inovacije. Nećemo ovdje slijediti njegovovažno razlikovanje ilokutornc i propozicijske kompo-nente, već se okrećemo konkretnom primjeru - njego-voj analizi jednog govornog čina.

Obećavanje je, kaže Searle, radnja rukovođenastanovitim konvencionalnim pravilima. Tek zahvalju-jući tim pravilima ona je uopće moguća - pravila tučine nešto više od pukog upravljanja, ona ispostavljajuradnju, tvrdi Searle. (Ovu tvrdnju je, čini nam se, dostateško ispravno razumijeti ako ne raspolažemo razrađe-nom i nezavisno provjerenom teorijom o tomu Sto zaradnju znači da bude „konstituirana".) Pravila posje-duju ponešto specifičan oblik. Prikazat ćemo Searlcovukonstrukciju i popratiti je kritičkim primjedbama.

Obećanje se grana na svojem značenjskom planuna dvije sastavnice. Pretpostavimo da je Pero obećaoda će doći. Jedna sastavnica je Perin akt obećavanja,druga je sadržaj obećanja, naime obećani „Perin dola-zak". Obećanje je korelirano s ilokutornom silomPerine izjave. Sto je s „Perinim dolaskom"? U analizion dobiva standardni oblik suda, odnosno propozicije.„Pero će doći". Drugim riječima, obećavanje se sastoji

GOVORNI ČINOVI 23

iz barem dvije komponente, od kojih je prva nesamo-stalni propozicijski akt, kojim se iznosi neki sud, adruga dovršeni ilokutorni akt u kojem se tim sudomnešto čini.

Searle drži da se ovo semantičko razlikovanjemora ponoviti na planu izgradnje rečenica, u sintaksi.Negdje je ono vidljivo na površini rečenice: „Obećajcmda ću doći" jasno se grana u „obećajem" i u „...da ćudoći". Negdje je, kaže Searle, ono naznačeno nagla-skom i intonacijom. Negdje ga pak moramo pretposta-viti u „dubinskoj strukturi" rečenice^ U svakom slučajuovaj sintaksički analogon ilokutorne sile specifira naravgovornog akta. Searle će ga nazvati „pokazateljemilokutorne sile".

Pokazatelj ilokutorne sile - mi ćemo ga obilježavatikraticom PIS - je teorijski konstrukt, analogon perfor-mativnom prefiksu, realiziran u govoru na različitienačine.

Searle nadalje tvrdi da je moguće i da se isplatiformulirati pravila obavljanja govornih radnji (pravilakoja preciziraju uvjete, smisao i način vršenja govornihradnji) kao pravila upotrebe PIS-a (točnije kao pravilaupotrebe onih oznaka koje u danom slučaju realizirajuzadani PIS). Ova tvrdnja izgleda ispravnom, pogotovuako je se shvati posve doslovno, međutim, ona možedovesti do stanovitih nesporazuma načelne naravi.(Searle prezentira svoja pravila kao značenjska, seman-tička pravila. Neka od njih, međutim, teško da mogubiti neposredno značenjska. Tako on, posve ispravno,drži da se sugovorniku normalno obećaju stvari do kojihmu je stalo, a ne stvari koje želi izbjeći. Ovakva tvrdnjamogla bi se bez daljnjega izložiti kao praktično praviloo tomu pod kojim uvjetom ima smisla nešto obećati.Searle je, međutim, izlaže kao značenjsko pravilo kojerukovodi upotrebom PIS-a kojim obećajemo. Takvoneposredno semantiziranje razgovorne situacije vodi

24 DŽON SERL

onda do nejasnoće kad je u pitanju konvencionalnostpravila. Još gore stoji stvar s drugim pravilima. Scarletu stoji na stajalištu sličnom stajalištu čovjeka koji bitvrdio da je zapovijed „Ne ubij" dio mačevalačkevještine - zapovijed naime specificira jedan važan vidreguliranja upotrebe mača.)

Izvođenje pravila obavlja se u dvije etape. U prvojse navode uvjeti za uspješno obavljanje ilokutornogakta, a u drugoj se onda zahtjev za ispunjenjem ovihuvjeta formulira kao pravilo upotrebe PIS-a.

1. Postoje normalni ulazni i izlazni uvjeti obavljanjaradnje. Ulazni uvjet radnje je sve ono što uvjetujenormalno govorenje, a izlazni ono što uvjetuje nor-malno razumijevanje. Ovaj uvjet, kaže Searle, isklju-čuje „kako fizičke smetnje komunikacije, kao npr.gluhoću, kao i namctničke oblike komunikacijske kaošto je pričanje viceva ili glumljenja'1 (pod „nametnič-kim" se ovdje podrazumijeva one oblike komunikacijekoji ovise o primarnim, ozbiljnim oblicima komunika-cije, u smislu u kojem npr. ne bi bilo moguće glumitiobećavanje da ne postoji stvarno, neglumljeno obećava-nje. Nije posve jasno po čemu pričanje viceva spada unaznačenu kategoriju).

2. Govornik G izriče sud s izgovarajući rečenicuR. („Izricanje" pritom nije pobliže definirano, ali uanalizi propozicionalnog akta Searle naznačuje da bise moglo raditi o tomu da govornik u sudu s na stanovitnačin čini relevantnim pitanje njegove istinitosti -primjerice, ako kažem „Doći ću sutra" time povlačim,činim relevantnim pitanje mog sutrašnjeg dolaska,odnosno istinitosti suda „Ja sutra dolazim").

3. Izričući to da s, Gproriče buduću radnju B G-u.4. Slušalac S više voli da G učini B negoli da ne

učini, i G vjeruje da bi S-u bilo draže da G učini Gnegoli da ne učini. (Searle, diskutirajući o ovom praviluodbacuje slučajeve kad se izraz „Obećajem" upotreb-

GOVORNI ČINOVI 25

ljava kao sinonim za „Dajem riječ..." a kontekst činijasnim da se radi o prijetnji kao u „Ako ne naučiš,obećajem ti da ćeš dobiti batina". Njegova argumenta-cija, međutim, unosi dodatne nejasnoće oko teorijskogstatusa pojma PIS-a, jer se po njegovim formulacijamaČini da jedan PIS može služiti za označavanje višeilokutornih sila, dok je pojam PIS-a bio uveden kakobi se jednoznačno definiralo ilokutorne sile).

5. Govorniku G i slušatelju S nije očito da će Gučiniti B u normalnom tijeku događaja.

6. G namjerava učiniti B (uvjet iskrenosti).1. G namjerava da ga izgovaranje Ra obveze da

učini B (bitan uvjet).8. G namjerava (n-I) proizvesti kod S-a znanje (Z)

da se izgovaranje Ra računa kao obvezivanje Ga daučini B. S namjerava proizvesti znanje Z putem prepo-znavanja namjere i-1, i hoće da i-1 bude prepoznatozahvaljujući S-ovom poznavanju značenja R-a.

Napomenut ćemo da je uvjet vrlo teško zadovoljiti.Pretpostavimo da Pero u mojem prisustvu kaže „Obe-ćajem da ću doći". Da bih znao što je Pero učinio ovomizjavom treba da se izjava računa kao obećanje samoako je obojici sudionika jasno da govornik ne bi ionakoizvršio naznačenu radnju. Drugim riječima, ako mi nijepoznato drži li Pero da bi on, Pero, tu došao i da mito nije obećao, ne mogu znati je li njegova izjavaobećanje. Isto tako, pravilo „6" mi kaže da moramznati je li Pero iskreno obećao da bih znao je li uopćeobećao. Sama riječ „obećajem" mi ovdje ne pomažezbog višeznačenosti PIS-a).

9. Semantička pravila jezika (narječja) koje govoreG i S su takva da je R izgovorena ispravno i iskrenojedino ako su navedeni uvjeti zadovoljeni.

Iz navedenih uvjeta Searle izvodi pravila upotrebePIS-a. PIS kojim se obećaje označit ćemo skraćeno sa,,Ob":

2 6 DŽON SERL

1. Pravila, ili pravilo o propozicijskom sadržajupropisuje da Ob treba izgovoriti samo u konteksturečenice ili govora T čije izjavljivanje pririče govornikuG buduće radnju B.

2. Pravilo propisuje da Ob treba izgovoriti samoako slušatelj S više voli da G izvrši radnju B nego daje ne izvrši.

3. Pravilo propisuje da se Ob izgovara samo akoniti jednom od sudionika nije očevidno da će B proizićiu normalnom tijeku događaja.

Drugo i treće pravilo su pripremna pravila.4. Pravilo iskrenosti tvrdi da Ob treba izgovoriti

samo ako G namjerava učiniti B.5. Pravilo kaže da izricanje Ob-a važi kao obvezi-

vanje na činjenje radnje B. Ovo pravilo nosi naslov„bitnog pravila".

U slijedećem koraku Searle poopćuje pravila takoda njima onda nastoji obuhvatiti glavne vrste ilokutor-nih akata. Filozofijski važne pretpostavke njegoveanalize vidljive su, međutim, već na primjeru obeća-vanja.

Searle pretpostavlja, prije svega, da se svaka izjavadade prevesti u kanonski oblik, s eksplicitnim PIS-omi određenim propozicijskim sadržajem. Ova pretpo-stavka o prevodljivosti igra ključnu ulogu u izgradnjiteorije govornih radnji. Zahvaljujući njoj Searle možepreslikati pravila koja karakteriziraju situacije u kojimaima smisla obećavati u značenjska pravila za upotrebuOb-a. Kad bi, npr. postojali načini da se obećaji kojinisu ekvivalentni obećanjima danima u kanonskoj for-mi, tada bi između globalnih pravila za situaciju obeća-vanja i semantičkih pravila upotrebe Ob-a postojalolako provjcrljiva nepodudarnost u dosegu, postojali bislučajevi na koje se prva pravila primenjuju a druga ne.

Searle prezentira svoju pretpostavku o prevodljivo-sti pod nazivom „načela izrazivosti" (ekspresibilnosti).

GOVORNI ČINOVI 27

koja tvrdi da se sve što se može intendirati može i reći.Tako formulirano, načelo nije novo niti posebno teorij-ski efikasno - ono postaje važno tek ako se iskazivostshvati kao eksplicitnost, a ova poistovjeti s određenimtipom prevodivosti. Tek ako se izražavanje obećanjashvati kao eksplicitno obećavanje, a svako eksplicitnoobećavanje kao ekvivalentno kanonskoj formi, kaonjezina parafraza, može načelo izrazivosti igrati onuulogu koju mu namjenjuje Searle. Tada je ono u stvaripretpostavka prevodljivosti.

Drugi važan moment u vrednovanju pretpostavkeo prevodljivosti je njezina uloga da osigura primatdoslovnom govoru. Ova uloga potvrđuje našu ranijutvrdnju da se načelo ne odnosi na iskazivost već naprevodljivost u kanonski oblik. Neizravni govor (kaostoje upotreba metafore i ironije) nije iskazivanje. Onošto smo iskazali metaforom nije zapravo iskazano.Načelo iskazivosti se primenjuje na takve sadržaje, ionda ono tvrdi da značenje koje je nagovješteno umetafori možemo uvijek izraziti eksplicitno, tako dametaforični oblik prevedemo u normalni. Iz ovogprimjera je vidljivo da se načelo ne odnosi toliko nasklop mišljenje-govor kao što to iz naziva izgleda, većna sklop eksplicitno-i-normirano iskazivanje premaimplicitnom, zaobilaznom i aluzivnom. Searle samformulira kritičku točku:

„Ono (načelo - nap. prev.) povlači za sobomčinjenicu da su slučajevi kad govornik ne kaže točnošto misli - a glavne su vrste takvih slučajeva nedoslov-nost, neodređenost, dvosmislenost i nepotpunost -teorijski nebitni za jezičko komuniciranje" (Speechacts, str. 20).

Načelo izrazivosti (prevodljivosti u kanonski oblik)dobiva nadopunu u Scarlcovu shvaćanju semantičkihpravila. Načelo izrazivosti tvrdi da su značenjska pravilapravila eksplicitnog iskazivanja. U Searleovoj interpre-

2 8 DŽON SERL

taciji to uključuje dodatnu jednakost: pravila iskaziva-nja su pravila ponašanja u danoj situaciji. Semantičkastruktura jezika, kaže Searle je realizacija u skladu skonvencijama, temeljnih konstitutivnih pravila. Ovakonstitutivna pravila su, kao što smo vidjeli na primjeruobećavanja, pravila o tomu kad je primjereno učinitineku radnju. Semantička struktura je zadana pravilimačinjenja, pravilima koja nas uče u kojim je uvjetimadopušteno i uopće smisaono nešto obećati, nekomezaprijetiti itd,

Searleova analiza govornih činova očito je namje-njena i filozofima i proučavaocima jezika. Njezinitehnički detalji posebno su zanimljivi ovim drugima.Teorija govornih akata ima mnogo uspjeha u lingvisticii proučavanju diskursa. Sam Searle ju je uspješnoprimjenio i na teme kao što je metafora i fikcijskigovor. U samoj filozofiji jezika danas je tema govornihčinova manje u središtu negoli je bila u šezdesetim isedamdesetim godinama, ali daleko od toga da bi bilairelevantna.

Izloživši u prvom dijelu knjige opću teoriju, Searleje u drugom dijelu primjenjuje na filozofske problemeiz više filozofskih područja.

Teme kao što je odnos između biti i treba, funda-mentalan za etiku, ili pak ontološki problem univerza-lija, bivaju obrađivane sredstvima analize govornihčinova. Searleova riješenja izazivala su kontroverze, anjegova prezentacija je uvijek jasna, zaključci hrabri iod tih se njegovih analiza uvijek može mnogo naučiti.

Ostat ćemo sasvim kratko na području filozofijejezika da bismo prikazali u nekoliko naznaka jednutemu.

Pogledajmo kako Searle primjenjuje rezultatesvoje analize govorne djelatnosti na klasičan problemteorije značenja, pitanje referencije. Referencija jeodnos između jezika-govora i realnosti. Kad kažem„Ovaj stol je smeđ" referirao sam na stol. Kako?

GOVORNI ĆJNOVI 2 9

Searle polazi od pretpostavke da je referiranjegovorni akt, i to ne potpun ilokutorni akt, već autono-man aspekt ilokutornog akta, i ugrađuje spomenutenaznake u svoju teoriju akata.

Ostavljajući po strani drugorazredne i nametničkevrste diskursa, Searle se koncentrira na ozbiljne idoslovne izjave. Kod njih važi kao pretpostavka uspje-šnosti akta referiranja ili referentnog akta da ono našto se govornik referira mora postojati i da je istinitosti neistinitost priricanja nezavisna od (vrste) izraza kojise koristi u referiranju. Ovim zahtjevima za koje tvrdida su općeprihvaćeni, Searle dodaje treći, koji se tičeznanja i sposobnosti govornikovih: ako se hoćemouspješno referirati nekim iskazom na neki predmet,onda ili samim iskazivanjem dotičnog iskaza dajemona znanje sugovorniku koji je to predmet, preciznije,priopćujemo mu takav opis po kojemu ovaj možeprepoznati predmet, ili, ako to nismo eksplicitno učini-li, moramo biti u stanju naš prvobitni iskaz nadopuniti,odnosno zamijeniti takvim koji će mu omogućiti prepo-znavanje. Drugim riječima, da bismo se uspješno refe-rirali na neko X treba da posjedujemo opis koji važijedino za X, koji ga na isključiv način identificira.

Searle tvrdi da ovaj treći uvjet slijedi iz načelaizrazivosti. Osnovna je zamisao jasna: ako govorimo onekom ili nečem, i hoćemo da naša izjava budeuspješna, da bude, dakle, shvaćena doista kao izjavao tome o čemu govori, onda moramo biti u stanjuprecizirati na što mislimo. Svako implicitno referiranjemora biti prevodivo u eksplicitni oblik, takav u kojemje jasno o kome ili Čemu je riječ.

Uvjeti koje Searle navodi zanimljivi su po tomušto u slučaju referiranja imamo posla s „radnjom" zakoju uopće nije sigurno da je radnja, i čije izvršenjenije regulirano društvenim konvencijama kao što jeregulirano obećavanje ili prijetnja.

3 0 DŽON SERI.

U analizi ilokutornih akata Searle se oslanja napretpostavku daje upotreba PIS-a izomorfna izvršenjuakata, a da je domena izvršenja govornog akta koek-stenzivna s domenom obavljanja sinonimne radnje. Uanalizi referiranja otpadaju uvjeti koji se tiču poželjno-sti, obostrane obavještenosti o znanjima sugovornika io normalnom tijeku događaja. Poseban problem pred-stavlja status sugovornika: obećajem nešto nekomu alikad tvrdim, pa se tvrdeći referiram na neki predmetnije očevidno da je činjenica da referirajući mogueventualno uzeti u obzir spoznaje i sposobnosti sugo-vornika dio semantičkih pravila koja reguliraju upo-trebu referentnih izraza.

Searle navodi slijedećih sedam uvjeta:1. Izlazne i ulazne okolnosti moraju biti normalne.2. Iskazivanje referencijalnog izraza I mora biti

dio iskazivanja rečenice R.3. Iskazivanje R je (barem po namjeri) izvršenje

nekog ilokutornog akta.4. Treba da postoji neki predmet X, za kojeg bilo

izraza I sadrži identifikantni opis bilo postoji takavizraz kojeg govornik G može upotrebiti.

5. G intendira da iskazivanje I-a izdvoji ili identi-ficira X za slušatelja S.

6. G intendira da iskazivanje I-a identificira X zaS putem S-ovog prepoznavanja G-ove namjere daidentificira X, a on namjerava da postigne to prepozna-vanje putem S-ovog poznavanja pravila koja upravljajuI-om, i putem S-ovog poznavanja konteksta izjavljiva-nja K.

7. Semantička pravila koja upravljaju I-om sutakva da je on ispravno izgovoren u rečenici R ukontekstu C samo ako je zadovoljeno prvih šest nave-denih uvjeta.

Searle nudi razlog za osobiti oblik ovih uvjeta,tvrdeći da on potječe iz općenitosti pojma referiranja

GOVORNI ČINOVI 31

- kako referiranje obuhvaća i upotrebu opisa, i imenai ličnih i pokaznih zamjenica, pravila upotrebe morajubiti vrlo apstraktna, apstraktnija negoli za obećavanje.Držimo da razlog nije valjan, budući da bi svakopreciziranje moglo učiniti popis uvjeta samo ograniče-nijim, ali ne konkretnim u onom smislu u kojem su topravila za obećavanje - nikakvo pravilo o upotrebiosobnih imena ne može uključivati pretpostavke ointeresima govornika, o iskrenosti namjere ili o obave-zama koje govornik preuzima.

Danas su opisne teorije referencije, po kojimagovornik mora posjedovati opis da bi uopće referirao,prilično nepopularne. Glavni im je prigovor to da ljudireferiraju na osobe o kojima znaju vrlo malo ili ništa,a u svakom slučaju ne posjeduju nikakav identifikatorniiskaz. Tada centralni uvjet, onaj pod brojem 4 nijezadovoljen, a da govornik ipak referira. Mnogi se stogapriklanjaju suprotnoj teoriji referencije (iz pera SaulaKripkca) po kojoj je dovoljno da postoji prikladni lanacprenošenja (gdje ranije karike uzrokuju kasnije) izmeđuprvih i sadašnjih upotrebljivača imena, da bi ovi sada-šnji posve uspješno referirali na nosioca imena. Sear-ieovo izlaganje ima tu vrlinu da lijepo uvodi u proble-matiku, i da je opisna teorija izložena i branjena navisokoj razini.

Searleove preokupacije nakon „Govornih činova"i jedne knjige studija sve se više okreću filozofijipsihologije. Zamisao iz „Govornih činova" po kojojznačenje proizlazi iz govornikovih namjera i vjerovanja,dovela ga je do razmatranja problema odakle vjerova-njima i uopće mentalnim stanjima to da se odnose navanjski svijet. U knjigama što su uslijedile on branistajalište da je to odnošenje prema svijetu intencional-nost, nesvodljivo svojstvo ljudskog mozga. Searle jetako materijalist posebnog kova. Najviše rasprave iza-zvale su njegove kritike suvremene kognitivne psiholo-

32 DŽON SERL

gije, napose zamisli po kojoj je računar dobar modelza ljudski um.

Naime, Searle se suprotstavio vrlo moćnom istra-živačkom programu u suvremenoj psihologiji i filozofijipsihologije koja uzima za ozbiljno računarsku metafo-ru. Čak je cijeli program umjetne inteligencije ponjegovu sudu beznadno pogrešan.

Stroj ne može misliti, tvrdi Searle. St roj-racu narslijedi program, ali ga ne razumije. On nudi sliku kojaje postala slavna: Zamislite da ste u sobi u kojoj jenekoliko košara s kineskim pismenima. Ne znate kine-ski, ali imate na raspolaganju knjigu koja vam obja-šnjava pravila upotrebe tih pismena, ne navodeći nji-hova značenja. Kinezi komuniciraju preko vas - vidobivate uputu koji znak da uzmete, a knjiga vam kažekoji onda drugi znak šaljete dalje, i tako Kinezi prekovas izmenjuju poruke, pitanja i odgovore, a vi ste vrlouspješni u rukovanju pismenima, rukovodeći se isklju-čivo obavijestima o njihovu obliku. Naravno, ovakonikad nećete naučiti kineski. No, kaže Searle, računarje točno u analognom položaju kao i vi. On primaimpulse određene programom i manipulira tim impul-sima nemajući dostupa značenju tih impulsa, kao štovi nemate dostupa značenju kineskih pismena dok stezatvoreni u Kineskoj Sobi. Računar ne razumije znače-nja, i ne može ih razumjeti.

Searle izvodi dalekosežne konzekvence, cijelu kri-tiku umjetne inteligencije iz primjera o Kineskoj Sobi.Dapače, kako je velik dio suvremene psihologije, tzv.kognitivistički pravac, izgrađen na pretpostavci da jeljudski um poput kompjutora, Searle smatra da svojukritiku može proširiti na čitav taj pravac. Samo mozakmože misliti, tvrdi on, a kako mozak to Čini nećemomoći shvatiti oslanjajući se na računare.

Daljnji Searleov argument počiva na slijedećojideji: Računari nemaju svijesti. Međutim, samo svijest

GOVORNI ČINOVI 33

može posjedovati intencionalnu usmjerenost na pred-met. Intencionalnost je toliko posebna po svojim zna-čajkama da je samo svjesna stanja mogu imati. Prematome, računari ne posjeduju intencionalnost, njihovastanja nemaju sadržaje i ne referiraju bez svjesnosti,onda ni ljudski nesvjesni „misaoni" procesi nisu inten-cionalni, pa dakle ni mentalni.

Naravno, glavna premisa argumenta jeste da nemaintencionainosti bez svjesnosti. Intencionalnost je po-sebna.

Po Čemu je intencionalnost tako posebna?Prvo, i to je klasični problem relacije medu fizičkim

predmetima su relacije medu postojećim predmetima,a mnogi drže da je svaka relacija takva. No usmjerenostmisli na predmet nije te vrste, barem na prvi pogled.Prvo, možemo misliti o predmetima koji više ne postoje(pokojnicima, lanjskom snijegu itd.), drugo 0 predme-tima koji nikad nisu ni postojali (o jednorogu ili o ViliRavijojli). Kakav je to odnos spram nepostojećegobjekta?

To ne može biti realna relacija, budući da jojnedostaje vanjski (ko)-relat.

Pored toga, intencionalni „odnos" prema pred-metu pokazuje stanovite anomalije.

Uzmite primjer jadnog Edipa. Edip je htio spavatis tebanskom kraljicom za koju nije znao da je njegovamajka. Zaboravite psihoanalizu i pretpostavite da Edipna pitanje „Želiš li spavati sa svojom majkom?" uža-snuto i iskreno odgovara „Ne".

Tada je istinito slijedeće:Edip hoće spavati s tebanskom kraljicom.Tebanska kraljica je Edipova majka.Edip neće spavati sa svojom majkom.Slikovito se situacija može opisati uz pomoć meta-

fore „vida" (aspekta). Edip hoće spavati s Jokastom,

34

ali to hoće pod vidom Jokaste kao tebanske kraljice.Drugi njezin aspekt, naime da je ona njegova majkaposve mu je stran. Dostupnost odnosno nedostupnostaspekta iskorištena je u sofizmu „Pokriveni" („Poznaješli pokrivenog čovjeka?" Ne. „Ali to je tvoj otac. Dakle,ne poznaješ svojeg oca").

Uočite da ova aspektnost pripada intencionalnomodnosu htijenja, a ne samoj radnji. Spavajući s teban-skom kraljicom, Edip spava sa svojom majkom i u tomje njegova nesreća. Samo je htijenje aspektno, čin nije.Searle onda iznosi ključnu zamisao:

Samo stanja kojih smo svijesni ili ih možemopostati svjesni, imaju karakteristična svojstva intencio-nalnosti, napose, samo stanja kojih smo svijesni imajuaspektnost.

„.. mi nemamo pojma intrinsične intcncional-nosti osim u terminima njezine dostupnosti svije-sti" (Consciousness, explanatory inversion andcognitive science, Behavioral and Brain Sciences,13/1990. str. 585 /rezime/).Searle najprije razlikuje intrinsičnu od „posuđene"

intencionalnosti (tekst ima posuđenu intencionalnost,moja misao dok ga pišem intrinsičnu). Zatim uvodidrugi korak:

„Drugi korak. Intrinsično intencionalna sta-nja, bilo svijesna bilo nesvjesna, uvijek imajuaspektni oblik" (isto, str. 587).Slijedeći je korak ključan:

„Treći korak. Ovu aspektnu crtu ne može seiscrpno niti potpuno karakterizirati u terminimapredikata trećeg lica, ponašanja ili neurofiziologi-je. Niti jedan od tih nije dovoljan da dade potpunoobjašnjenje aspektnog oblika" (Isto).Searle iz trećeg koraka izvodi dalekosežan zaklju-

čak. Suprotno uvjeravanjima psihologa, nesvjesna vje-

DZON SERL

GOVORNI ČINOVI 35

rovanja i želje nisu ni prava vjerovanja odnosno želje,niti su bitna ili prva za proučavanje. Treba poći odsloženog slučaja, naime svjesnog vjerovanja, da bi seobjasnilo nesvjesno. Golem dio psihologije je naprostopogrešan.

Teza je vrlo hrabra. Mnogi se s njome neće složiti,uključno i autor ovih redaka. No, ona predstavljaozbiljan izazov. Searle nikad nije prestao biti provoka-tivan i zanimljiv mislilac.

Nenad MIŠČEVIĆ

GOVORNI ČINOVI

Dagmaru

PREDGOVOR

Osim što tako očigledno dugujem dvojici mojihučitelja, J. L. Ostinu (J. L. Austin) i P. F. Strosnu (P.F. Strawson), ova knjiga je nastala i uz mnoge korisnesavete i kritičke primedbe velikog broja onih koji suje pročitali i komentarisali pojedine odcljkc rukopisa;naročito sam zahvalan Džulijanu Bojdu (Julian Boyd),Noamu Čomskom (Noam Chomskv), R. M. HarniŠu(R. M. Harnish), Bcnsonu Mejtsu (Bcnson Mates) iHansu Slugi (Hans Sluga).

Jezgro ovoga rada bila je moja doktorska teza osmislu i referenci, koju sam podneo Oksfordu 1959.Nekoliko ovde zastupljenih ideja javljalo se i u mojimčlancima, i stoga bih želeo da zahvalim urednicima iizdavačima Časopisa Mind, The Philosophical Review,The Encydopedia of Philosophy, kao i onima iz izda-vačkih kuća Rautlidž & Kigen Paul (Routledge &Kcgan Paul) i Alen & Anvin (Allen & Unwin), kojisu mi dopustili da neke od tih materijala ponovokoristim.

Zahvalnost takođe dugujem i Američkom savetuučenih društava za stipendiju koja mi je omogućila daradim na ovoj i srodnoj građi tokom 1963-64, gospođici

4() DŽON SERL

Rut Anderson (Ruth Anderson) za nadgledanje kuca-nja, R. M. Harnišu (R. M. Harnish) i M. Šapiri (M.Shapira) za rad na indeksu pojmova, D. Parfitu zapomoć kod korekture i R. B. Kitaju za likovno rešenjenaslovne strane. A najviše od svega želim da zahvalimsvojoj supruzi za neprekidnu pomoć i savet.

DŽ.R.S.

PRVI DEO

Teorija govornih činova

Prvo poglavlje

METODI I OBIM

1.1. Filozofija jezika

Kako se reci odnose prema svetu? Kako je mogućeda se, kada govornik stoji pred slušaocem i proizvodineke zvuke, zbivaju ovi začuđujući događaji koje sespremam da nabrojim: govornik nešto misli; glasovikoje on proizvodi znače nešto; slušalac razume na štase misli; govornik nešto tvrdi, pita, naređuje. Kako jemoguće da kada kažem, na primer, „Džons je otišaokući", što je na kraju krajeva samo jedan skup glasova,ono što tada podrazumevam jeste da je Džons otišaokući? Kakva je razlika između sledeće dve stvari: rećinešto i to podrazumevati i reći nešto, a to ne podrazu-mevati? I šta se sve dešava kada mislimo na jednuodređenu stvar, a ne na neku drugu? Na primer, kakodolazi do toga da kada kažem, „Džons je otišao kući",gotovo uvek pomislimo samo da je Džons otišao kući,a ne, recimo, da je Braun otišao na igranku, ili da seGrin napio? I kakav je odnos između onoga što japodrazumevam* kada nešto kažem i onoga šta to, bezobzira da li je izgovoreno ili ne, znači? Kako zapravoreci zamenjuju stvari? Kakva je razlika između smisle-

• Glagol to mean prevodimoovde kan podrazumrvatt. rede kao mitliii. (Prim. prev.)

44 DŽON SERL

nog i besmislenog skupa reci? Šta mislimo kada kažemoda je nešto istinito ili lažno?

Ovakva pitanja predmet su proučavanja filozofijejezika. Nikako ne smemo pretpostaviti da u obliku ukome ih ovde navodim ona uopšte imaju nekog smisla.Ali u ovom ili onom obliku ovakva pitanja moraju imatismisla; naime, znamo da ljudi međusobno komunicira-ju, da govore razne stvari, da ponekad podrazumevajuono što kažu, da ih bar ponekad neko razume, da onipitaju, naređuju, obećavaju i izvinjavaju se, da senjihovi izričaji prema svetu odnose na načine kojemožemo da opišemo određujući te izričaje kao istiniteili lažne, besmislene, glupe, ili kao preterivanja, itd.A ako se ovakve stvari zaista događaju, onda sledi daje moguće da se one dogode; ako je to moguće, ondabi trebalo da bude moguće postaviti pitanja kojima seta mogućnost istražuje, a i na njih odgovoriti.

Filozofiju jezika ću ovde razlikovati od lingvističkefilozofije. Lingvistička filozofija je pokušaj da se razma-tranjem uobičajene upotrebe pojedinačnih reci ili dru-gih elemenata u nekom jeziku rese određeni filozofskiproblemi. Filozofija jezika je pokušaj da se filozofskirazjasne i opišu izvesne opšte odlike jezika kao što sureferenca, istina, značenje i nužnost; filozofija jezikase samo uzgred bavi pojedinim elementima nekogodređenog jezika. Naravno, njen metod istraživanja,tamo gde je on empirijski i racionalan, a ne a priori ispekulativan, nateraće nas da obratimo pažnju i načinjenice o postojećim prirodnim jezicima.

„Lingvistička filozofija" prvenstveno je ime meto-da; „filozofija jezika" je ime predmeta. Mada ću sepovremeno služiti metodima lingvističke filozofije, ovaknjiga je ogled iz filozofije jezika, a ne iz lingvističkefilozofije.

Ova knjiga nije ni ogled iz lingvistike. Lingvistikapokušava da opiše postojeće strukture - fonološke,

GOVORNI ČINOVI 45

sintaktičke i semantičke - prirodnih, ljudskih jezika.Filozofija jezika uzima „podatke" iz prirodnih jezika,ali mnogi njeni zaključci - recimo o tome šta znači bitiistinit, ili biti tvrđenje, ili biti obećanje - ako su valjani,treba da važe za svaki mogući jezik na kome se mogupraviti tvrđenja, obećanja ili istine. U tom smislu ovaknjiga nije ogled o jezicima - francuskom, engleskomili svahili - već ogled o jeziku uopšte.

1.2. Lingvistička određenja

Proučavanju problema filozofije jezika pristupićurazmatranjem onog Što nazivam govornim, lingvistič-kim ili jezičkim činovima. Kasnije ću izložiti i razlogezbog kojih sam izabrao baš ovakav pristup. U ovom isledećem poglavlju pokušaću da objasnim i obrazložimmetode koje ću u ovom istraživanju primenjivati.

Tokom Čitavog rada izložiću niz zapažanja o jeziku.Ova zapažanja mogu se podeliti u dve grupe. Prvugrupu čine određenja lingvističkih elemenata; na pri-mer, reći ću da se taj i taj izraz upotrebljava da bireferirao, ili da ta i ta kombinacija reci nema nikakvogsmisla, ili da je takav i takav iskaz analitički. Ponekadće izraz koji koristim u svrhe ovakvih određenja bititermin koji sam sam izmislio. Sve to zajedno nazvaćemolingvističkim određenjima. Druga grupa ovih zapažanjaobuhvatiće objašnjenja činjenica izloženih u lingvistič-kim određenjima i uopštavanja koja se na tim činjeni-cama zasnivaju. Na primer, reći ću da to i to ne kažemozato što postoji neko pravilo po kome je to tako i tako.Ovakva tvrđenja nazvaću lingvističkim objašnjenjima.Ovo razlikovanje ne treba uzimati tako oštro i isključi-vo, ali će ono biti dovoljno za naše potrebe.

Sada se prirodno postavlja pitanje kako znam daje ono što imam da kažem istinito. Nedoumica filozofa

46 DŽON SERL

u vezi sa ovim problemom često se usredsredivala nalingvistička određenja i uzimala sledeća dva oblika:prvo, javljao se čitav niz skeptičkih sumnji o kriterijimaprimene izraza kao što su „analitički", „smislen",„sinoniman", i slično.1 Drugo, postojale su uopštenesumnje u pogledu načina proveravanja tvrđenja ojeziku.2 Ova dva oblika sumnje su povezana i razmo-triću ih onim redom kako su ovde dati. Od navedenihspornih termina najviše pažnje privukli su „analitički"i „sinoniman". Zato ću započeti razmatranjem ovihtermina, mada bi oblik argumenta - za i protiv - mogaouspešno da se primenjuje i na ostale sporne izraze.

Često se tvrdi da nema odgovarajuće analize pojmaanalitičnosti i da nam shodno tome nedostaju odgova-rajući kriteriji za odlučivanje da li je neko tvrđenjeanalitičko. Dalje, tvrdi se da zbog odsustva analize ikriterija mi tu reč i ne razumemo, te je sam pojamnelegitiman, neispravan i nedosledan, neempirijski islično. U spisima analitičkih filozofa posleratnog pe-rioda često se javlja upravo ovaj oblik argumenta:nedostaju nam analiza i kriterij za neki pojam P, stogami P ne razumemo pravilno i sve dok ne obezbedimoanalizu i kriterije za P, taj pojam je na neki način, iliu nekom smislu, nelegitiman. Pošto ga nalazimo kodvelikog broja filozofa, ovaj argument zaslužuje da budedetaljnije ispitan.

Prvo, nije dovoljno reći prosto da nam nedostajukriteriji za analitičnost ili sinonimnost. Definicija kojubismo mogli dati za ove termine pruža nam, u stvari,neki kriterij u jednom, (dosta čudnom) smislu reci„kriterij", koji se u ovakvim razmatranjima koristi.

1 Vidcti na primer. W. Ouine. „Two dugmas of empiricism", Phtlosophicai Review,,January, 1951. pre-Siampano u W. Ouinc: prom u Logica! Point ofVietv, Cambridgc. 1%1,i Morlori White: „The analviic and synthetic, ,in untcnahle dualism", u L. Linsk (ed.):Srmaniu s and ihe Phdosophy of Language, Urbana. 1952.

2 Vultsti, na primer, B. Males; ..On Ihe vcnfication of stalcmenLs jln.ni urdinarvlanguage". lnguiry, I lom, 1958. <""lanak je preStampan u V. C. Chappell (ed.) ; OrdinaryLangimgf, Engclwood Clitts. 1964.

GOVORNI ČINOVI 47

Sinonimnost se definiše na sledeći način: dve reci susinonimne ako i samo ako imaju isto značenje. Anali-tičnost se definiše ovako: tvrđenje je analitično ako isamo ako je istinito po svome značenju ili po definiciji.Ovakva određenja tih termina su upravo ona vrstaodgovora koji bi bio dat nekome ko baš ništa ne zna0 značenju ovih reci, a želeo bi da zna. Da bi našučenik ovladao tehnikom upotrebe tih reci, nemasumnje da bi iz pedagoških razloga bilo preporučljivododati i nekoliko primera. Ali kriterij koji smo dalisasvim je jasan: ako želite da znate da li su dve recisinonimi, zapitajte se da li one znače isto; ako želiteda znate da li je neko tvrđenje analitičko, zapitajte seda lije ono istinito po definiciji ili po svome značenju.

Ali, reći ćemo dalje, da ovakve definicije nisudobre, jer se one zasnivaju na pojmu značenja, koji je1 sam isto toliko nerazjašnjen, pa kao i pojmovisinonimnosti i analitičnosti tek treba da bude eksplici-ran. Ono što je nama ovde potrebno jeste kriterijsasvim druge vrste - ekstenzionalne, formalne ili bihej-vioralne, kriterij pomoću kojeg se na osnovu mehanič-kih operacija sa rečenicama, ili posmatranja govorniko-vog ponašanja, može odlučiti da li je neko tvrđenjeanalitičko. Prosto parafraziranje uz korišćenje podjed-nako nejasnih pojmova nije dovoljno. Ono Što namatreba jeste objektivna provera analitičnosti ili sinonim-nosti. Ovi pojmovi i izgledaju nedostatni upravo zbogodsutva takve provere.

U poslednjih nekoliko godina načinjeni su raznipokušaji da se na sve ove prigovore odgovori. Ja seovde neću baviti tim prigovorima, ali smatram da onipočivaju na nekim uopštenim i pogrešnim pretpostav-kama o odnosu između našeg razumevanja nekogpojma i naše sposobnosti da pružimo kriterije određenevrste za njegovu primenu.

Za početak, izložićemo kriterij određene vrste ivideti zašto je on neprimeren. Pretpostavimo da smo

4g DŽON SERL

kao kriterij analitičnosti uzeli sledeće: jedno tvrđenjeje analitičko ako i samo ako prva reč rečenice kojomse to tvrđenje iskazuje počinje slovom ,,A". Ovajkriterij poseduje svu formalističku objektivnost do kojedrže kritičari pojma analitičnosti. Ali on je očiglednoapsurdan i oko toga bi se složile sve strane u sporu.Zašto je, u stvari, ovakav kriterij apsurdan? Mi sviznamo da jeste apsurdan, jer znamo da prvo slovo prvereci u rečenici koju u određenoj prilici koristimo dabismo izrekli neko tvrđenje nema nikakve veze saanalitičnošću tog tvrđenja. Ako se od nas dalje tražerazlozi zbog kojih mislimo da je to tako, mogli bismonavesti bezbroj primera analitičkih tvrđenja koja nepočinju slovom „A"\ kao i bezbroj ne-analitičkih tvrđe-nja koja počinju slovom „A". Možemo čak otići i daljeukazujući da bi taj kriterij vodio apsurdnom rezultatu- da jedno isto tvrđenje dato izgovaranjem različitihrečenica (na primer, u različitim jezicima) može biti ianalitičko i ne-analitičko. Ukratko rečeno, ovakavkriterij, kao i svi do sada predlagani ekstenzionalnikriteriji za utvrđivanje analitičnosti, neće biti od nekevelike pomoći. Ali sada, pošto znamo da je taj kriterijneprimeren i u stanju smo da obrazložimo svoju tvrdnjudaje on neprimeren, prirodno se postavlja pitanje kakosmo do tog saznanja došli? Kako mi, u stvari, znamoda su razlozi koje dajemo uopšte relevantni za ovajproblem? Moj odgovor bi bio da mi sve ovo znamoupravo zbog toga što znamo šta reč „analitičko" znači.Dalje, mi to ne bismo mogli znati da ne znamo štaznači „analitičko". Mi znamo koja vrsta razmatranjautiče na odluku da li da neko tvrđenje označimo kaoanalitičko ili ne, i znamo da raspored slova tu nikakone spada. Ali upravo ova vrsta znanja uključena je usaznavanje o tome šta ta reč znači i zapravo činisaznavanje značenja te reci. Daleko od toga da našneuspeh u nalaženju kriterija određene vrste pokazuje

GOVORNI ČINOVI 49

da mi ne razumemo pojam analitičnosti - on upravopretpostavlja da mi pojam analitičnosti već razumemo.Istraživanje ne možemo započeti ako prethodno nismorazumeli sam pojam, jer samo pomoću tog razumeva-nja možemo da procenimo primerenost predloženogkriterija.

O svakom kriteriju analitičnosti mora se suditiprema rezultatima koje on pruža. On, na primer, moradati ovaj rezultat: tvrđenje „Moj sin sada jede jabuku"nije analitičko tvrđenje, a „Kvadrati su četvorougaoni"jeste. Svako koje upoznat sa ovim terminima može danastavi listu primera u beskraj i ta sposobnost je onošto Čini razumevanje pojma „analitičko". U stvari, ovasposobnost je pretpostavka traganja za formalnim kri-terijima eksplikacije pojma „analitičko". Ova dva pri-mera, „Kvadrati su četvorougaoni" i „Moj sin sada jedejabuku", izabrao sam zato Što ih do sada nisam našaoni na jednoj listi analitičkih ili sintetičkih tvrđenja.Izabrao sam ih, dakle, da bih pokazao da naše saznanjeuslova primerenosti predloženog kriterija za pojamanalitičnosti spada u projektivnu vrstu znanja. „Anali-tičko" ne označava zatvorenu klasu tvrđenja. Taj ter-min nije skraćenica za neku listu, već se može projek-tovati, što je odlika opštih termina. Mi, dakle, znamokako da ga primenjujemo na nove slučajeve.3

Zatim, nijedan predloženi kriterij ne isprobavamoprosto na osnovu njegove sposobnosti da se pomoćunjega klasifikuju neki već oveštali primeri (kao što je,recimo, „Sve neženje su neoženjene"), nego na osnovuprovere da li je njegova projektivna snaga jednakasnazi termina „analitičko", Što opet pretpostavlja razu-mevanje opšteg termina „analitičko".

Stoga, paradoksalna odlika nekih napada na poj-move sinonimnosti i analitičnosti jeste da oni dobijaju

3 ViSe o značaju projeklivnog svojstva videti u P. (irice i P. F. Slrawwn: ,.In defcnscof a dogma", Philoaopkical Rnitw. April, 1965.

50 DŽON SERL

željenu snagu samo ako se pretpostavi da su pojmovisinonimnosti i analitičnosti primereno shvaćeni. Ovoću ilustrovati još jednim primerom. Napadajući analitič-nost Kvajn (Ouine) kaže: „Ja ne znam da li je tvrđenje.Sve što je zeleno, prostire se' analitičko tvrđenje."4

Da Kvajn koristi baš ovaj primer, samo po sebi većdosta govori. On ne kaže, recimo, „Ja ne znam da lije tvrđenje ,Svi okulisti su očni lekari' analitičko", niti„Ja ne znam da li je tvrđenje 'Sad pada kiša' analitičko".Hoću da kažem da je primer koji je on izabrao graničnislučaj. Granični, zato što neki ljudi tvrde da postojestvari kao Što su čulni podaci, koje mogu biti zelene,ali poriču da čulni podaci mogu biti prostorno rasprost-rti. Primer ima ovakav efekat upravo zato što se radio graničnom slučaju. Nismo sasvim sigurni kako da gaklasifikujemo - da li kao analitičko ili kao ne-analitič-ko.5 Ali to što priznajemo da je ovo zbunjujući slučajnikako ne pokazuje da nam nedostaje odgovarajućipojam analitičnosti. Njime se dokazuje upravo suprot-no. Granične slučajeve nekog pojma ne možemo daprepoznamo kao granične ako najpre nismo shvatilisam taj pojam. To što se kod ljudi javljaju sumnje upogledu prirnene pojma zeleno na staklo iz Širtreza istoje toliko provera njihovog ovladavanja tim pojmomkoliko i odsustvo svake sumnje kada ga primenjuju nanegovani travnjak ili kada ga isključuju govoreći osnegu. Ni ja nisam siguran da li je tvrđenje da je 'svezeleno je rasprostrto' analitičko tvrđenje, što pokazuje(mada ništa više od toga) da i ja sasvim dobro razumempojam analitičnosti.

Jedan drugi autor6, razmatrajući sinonimnost, nudianalizu po kojoj ne postoje dve reci koje mogu biti

4 W Ouine, tip. cit., tfr, 32.5 Ne radi se o lome da tvrđenje možda nije istinito, kao iio Grajs i Strosn ukazuju.

već o lome da nije jasno kako IM treba uzeti.ft N Gootfman: „On iikencss of meaning,' Ana!ysi\, October, 1949. Prerađena

verzija danka objavljena je u L. Linskv (ed.)'. Semantici and the Philosophy uf Language.Urbana, 1952.

GOVORNI ČINOVI 51

potpuno sinonimne.7 Pošto se, na primer, izraz ..očnilekar koji nije okulista" može odrediti kao opis očnoglekara, ali ne i kao opis okuliste, on tvrdi da topokazuje kako u „sekundarnoj ekstenziji" „očnog leka-ra" ima nečeg što nije sadržano u „sekundarnoj eksten-ziji" reci „okulista".8 I pošto se slično može tvrditi i 0bilo kom drugom paru reci, on tvrdi da ne postoje dverazličite reci koje bilo kad mogu imati „sasvim istoznačenje".4 Ali, razmislimo sada šta zapravo pokazujejedan ovakav argument. Nije li sasvim jasno da onpokazuje da takve činjenice o sekundarnim ekstenzi-jama jednostavno nemaju nikakvog uticaja na to da lisu dva termina sinonimna. Polazna tačka svakog traga-nja za kriterijima sinonimnosti jesu (i moraju biti) takvečinjenice kao što je ona da „okulista" znači očni lekar.Svaki ekstenzionalni kriterij za pojam kao što je sino-nimhost morao bi se najpre proveriti kako bi seosiguralo da on pruža ispravne rezultate; u protivnom,izbor kriterija bio bi proizvoljan i neopravdan. Predlo-ženi kriterij ne daje ispravne rezultate niti postoji bilokoji a priori razlog zbog kojeg bi trebalo to da čini. tega stoga moramo napustiti.

7 Izgleda da su i Kvajn (Quine) i Gudmen (Goodman) izmenili svoja stunuuM.i undovuu ko|i su usledili posle dva klasična članka koja sitin naveo i UfltO |t VCTOvuu lianm i d i n u Moje na potpuni) Kl im stanovištima iznetim u tim člancima Međutim. \.\ -.eovde ne bavim razvojem njihovog mišljenja kao pojedinačnih (Ikmfh, \ee i ivcirtmmoik'lmiu nnaKzc u filnaofiji, A on dva rada su poznati i ulitajni primcri tili mnikl:i

Na faricnM. neke od uvedenih promutl nisu značile i poboljšanje anali/e. Kvojn nudiUVtfkvu definiciju pojmi „fttlffiulin nn.ikticity": ..Neku rečenicu nazvat u slimulus muliMnUHa subjekt urno oko \c Huhjckl prihvati posle svakog slimulusa (unutar miidulus.i)' , i Wttdumi Ol'ifit, Cumbftdge. \lH*). sir. 55). Onda, po svoj prilici, LA većinu BH ne bi putltipk'Miniultis analitičke teCvnuv, jer. n;i pnmer. ako stimulus ukljućuje piStolj u ćelo i narvdhu„Ne smet ila prihvmiiS "Svi neoženjeni nulkard su neženje' ili ču ti raznen mouk", sojnahi'fitj N >c usudm i\;\ s<' s lakvoni reCenicom složi. SetnanliCka inlormaii|,i piuž.i s.im<iK i hi LI mt mnogih vrsta molive /a pnhvatanjc i/ričaja ili uskraćivanje tOf prihvilunjn. ti1

••iii'-.i spreiiiiiiisi da se I/IK'.I| prihvati -.mu po sehi ne predNtMvljii UMIUHI m definiranjeicntBniiCfcih pojmova.

K Ova) par reet sam |.i i^ihrao kito primei. ali on duti kao iliniraciJB (luifanconviiftrpumenu.

>> linskv (cd.), np tu .

52 DŽON SERL

Tvrđenje da „okulista" znači očni lekar nije tvrđe-nje koje mora da zadovolji bilo koji kriterij sinonimno-sti koji filozofi mogu da predlože, već pre svakipredloženi kriterij sinonimnosti treba da bude u skladusa takvim činjenicama kao što je ona da je „očni lekar'"sinonimno sa „okulista'1. Mancvrisanje pojmom tačno-sti nije od neke velike pomoći, jer kao što je Vitgen-štajn (Wittgenstein) ukazao, tačnost je relativna uodnosu na neku svrhu; za svrhu za koju upotrebljavamosinonime, „okulista" je upravo sinonimno sa „očnilekar". Na primer, moje dete koje zna značenje reci„očni lekar", a ne zna značenje reci „okulista", pitame „Šta znači okulista?" i ja mu kažem: „Okulista značiočni lekar". Zar mu ovim nisam rekao upravo ono štoon želi da zna?

U stvari, meni se čini da pojmovi analitičnosti isinonimnosti i nisu od velike koristi u filozofiji. 1 suvišeje graničnih slučajeva, a premalo onih koji su jasni. Uslučaju analitičnosti toliko vrsta iskaza uključeno je udenotaciju i ima i suviše nerazjašnjenih pitanja (naprimer, da li su tvrđenja u aritmetici uistinu dovoljnakao paradigma analitičnosti da bi se mogla nazvati„analitičkim"?) da bi taj termin postao nešto više doprilično tupo oruđe filozofske analize. Ali opet, samootkrivanje njegove nedovoljne oštrine i sledstvene sum-nje u pogledu njegove korisnosti pretpostavljaju shva-tanje tog pojma i razlikovanje između analitičkih ine-analitičkh iskaza.

Sve u svemu, oblik argumenta koji uzima jedanpojam (projektivne vrste) - pojam koji je već u upotrebii o čijoj primcnljivosti postoji opšte slaganje - i za tajpojam kaže da je na neki način manjkav, jer ne postojenikakvi određeni kriteriji njegove primenljivosti, ni-kada sam po sebi ne može da utvrdi da taj pojam nijeshvaćen ili da nije valjan. Najviše što taj argument

III Ludwig Wingcnstcin: Philmophtcal Investigation, Ncw York, 1153. par. 88.

GOVORNI ČINOVI 53

može da pokaže jeste da je neumesno tražiti kriterijepredložene vrste.

Iza ovih prigovora leži, izgleda, jedna prikrivenaideologija po kojoj ne-ekstenzionalne eksplikacije uop-šte i nisu eksplikacije, a svaki pojam koji se ne možeekstenzionalno eksplicirati je nedostatan. Ja tvrdim daje ovaj argument tako napravljen da samome sebiprotivreči. Ne možete znati da je dati ekstenzionalnikriterij neuspešan ako već niste shvatili šta ga činiuspešnim ili neuspešnim. A imati to shvatanje znači,uopšte uzev, razumeti taj pojam. -

Naravno, ne kažem da je nemoguće na bilo kojinačin pokazati da je upotreba pojma u pogledu kojegpostoji projektivno slaganje nedostatna. Na primerpripadnici nekog plemena mogu postići opštu sagla-snost oko toga ko jeste, a ko nije veštica, ali se jošuvek može pokazati da je ono što oni govore na raznenačine nejasno i neempirijski. Razmislimo sada kakoda resimo ovaj problem. Moralo bi se, na primer, naćišta oni podrazumevaju pod „veštica" i onda pokazatida se proverama koje oni koriste da bi odredili ko jeveštica - na primer, stara žena koju je neko optužioda jeste veštica - nikada ne bi moglo dokazati daje neko stvarno veštica, odnosno da ima razne nat-prirodne moći koje su obuhvaćene značenjem reci„veštica".

Na sličan način se ponekad dešava da nekomeobjašnjavamo da neki iskaz za koji smo mislili da jeanalitički u stvari nije analitički, ili da dva izraza zakoje smo mislili da su sinonimi u stvari to nisu.Razmislimo sad o ovome. Na primer, kada student kojiupravo počinje da studira filozofiju kaže ,,X" je dobro",znači „X mi se sviđa11; da bi mu se pokazalo da ongreši, navode se primeri stvari koje se sviđaju ljudimaali za koje se ne bi reklo da su dobre, ili mu se pokazujeda izvesni oblici reci dobijaju smisao koji inače ne bi

5 4 DŽON SERI.

imali ako ,,X je dobro" znači samo „X mi se sviđa",kao na pri me r: „Meni se to sviđa, no da li je to zaistadobro?" U narednom odeljku ispitaćemo intelektualnupotporu ovakvih rasprava.

Pošto je moj maternji jezik engleski, ja znam daje ..okulista" upravo sinonimno sa „očni lekar", da„banka" ima bar dva značenja, daje „mačka" imeniea,da je „kiseonik" jednoznačna reč, da „Sekspir je biobolji kao dramski pisac nego kao pesnik" ima smisla,da je ..lakni rukvi bili krugi" besmisleno, da je „Mačkaje na prostirci"' rečenica, itd. A ipak, ja nemamoperacijske kriterije za sinonimnost. dvosmislenost,imeničnost, smislenost ili rečeničnost. Staviše, svakikriterij za bilo koji od ovih pojmova treba da bude uskladu sa mojim (našim) znanjem ili će pak biti odbačenkao neprimeren. Tako je polazna tačka ovog istraživa-nja da ovakve činjenice o jeziku znamo nezavisno odsvake sposobnosti da navedemo poželjne kriterije zatakvo znanje.

Pozivati se na neki kriterij uvek pretpostavljanjegovu primerenost, a ona se može ustanoviti jedinoproveravanjem samog tog kriterija na primerima kaošto su ovi i slični. Ne radi se o tome da se tvrđenja olingvističkim određenjima ne mogu opravdati bez ovihpoželjnih kriterija; stvar je više u tome da se nijedanpredloženi kriterij ne može opravdati bez prethodnogznanja izraženog samim lingvističkim određenjima.

Razume se, moja namera nije da ovim primed-bama umanjim značaj traganja za kriterijima. Mislim,u stvari, da su pokušaji nalaženja kriterija za našepojmove, ako su ispravno izvedeni, u stvari pokušajiekspliciranja pojmova, što je, po meni, jedan odsredišnih zadataka filozofije. U ovom trenutku želimda kažem samo to da kada izvesni poželjni modeliobjašnjenja ne uspevaju da objasne neke pojmove,onda su modeli ti koje treba odbaciti a ne pojmovi.

GOVORNI ČINOVI 55

1.3. Verifikacija lingvističkih određenja

Sve što sam do sada rekao pokreće prethodnopitanje: kako znam sve ove stvari o jeziku koje tvrdimda znam? Čak i ako pretpostavimo da je izlišno mojeintuicije braniti pozivanjem na kriterije izvesne vrste,ipak kada treba pokazati da su oni valjani, nemamo lionda i obavezu da nađemo nešto na čemu ćemo ihzasnivati? Koju bih vrstu objašnjenja, razloga ili oprav-danja mogao da ponudim za tvrdnju da je takav i takavskup reči rečenica, ili da „okulista", znači „očni lekar",ili da je analitički istinito da su žene ženskog roda?Ukratko, kako se takva tvrđenja mogu verifikovati?Ova pitanja nam se nameću posebno kada ih uzmemokao izraz osnovnog problema: „Da li se sve takvoznanje, ako je uistinu valjano, mora zasnivati naempirijskom uvidu u jezičko ponašanje ljudi?" Kakose takve stvari mogu znati ako nije načinjen zaistaiscrpan statistički pregled verbalnog ponašanja onihkoji govore engleski i ako se tako nije otkrilo kako oniu stvari upotrebljavaju reči? Dok se ne načini takavpregled, nije li čitava ta priča samo prednaučna speku-lacija?

Kao korak u pravcu pružanja nekog odgovora naove izazove, želeo bih da predložim i razradim sledećc:govoriti neki jezik znači uključiti se u (veoma složen)oblik ponašanja određen raznim pravilima. Učiti nekijezik i ovladati njime znači (inter alia) naučiti ovapravila i njima ovladati. Ovo je poznato stanovište ufilozofiji i lingvistici, ali posledice tog stanovišta nisu upotpunosti sagledane. Što se tiče ove rasprave, jednaod tih posledica bila bi da kada ja, govoreći kao nekokome je engleski maternji jezik, pravim lingvističkaodređenja one vrste o kojoj sam malopre govorio, jatada ne prenosim ponašanje grupe već opisujemaspekte mog vladanja veštinom koja je regulisana

56 DŽON SERL

nekim pravilima. I - što je takode važno - pošto su isama lingvistička određenja, ako su data na istomjeziku na kome i elementi koji se određuju, izričaji uskladu sa pravilima, onda su takva određenja manife-stacija tog ovladavanja.11

Razmišljajući o jezičkim elementima, mogu dadam lingvistička određenja koja se ne odnose naposebne izričaje već imaju opšti karakter, koji proizlaziiz činjenice da su ti elementi uređeni prema nekimpravilima. Opravdanje za moje lingvističke intuicijeizražene u ovim lingvističkim određenjima sastoji seprosto u tome daje moj maternji jezik određeni dijalektengleskog jezika, te sam tako ovladao pravilima togadijalekta; to ovladavanje je opisano đelimično mojimlingvističkim određenjima elemenata tog dijalekta, aistovremeno se u tim određenjima ispoljava. Jedininačin da odgovorim na pitanje - kako znate? (naprimer, da je tvrđenje „Sve žene su ženskog roda"analitičko) jeste da dam druga lingvistička određenja(„žena" znači odrasla ženka ljudskog roda); ili, ako mei dalje uporno pritiskaju pitanjem -kakoznate? i izvanlingvističkih određenja, mogu jednostavno da kažem:„ja govorim engleski".

Moguće je (u smislu: nije samo-protivrečno) dadrugi ljudi koji pripadaju istoj dijalekatskoj grupi usva-jaju neka druga pravila, pa stoga moja lingvističkaodređenja ne odgovaraju njihovim. Ali nije moguće dasu moja lingvistička određenja, koja sam gore opisao,mog sopstvenog govora, pogrešne statističke generali-zacije načinjene na osnovu nedovoljnog broja empirij-skih podataka, jer te generalizacije nisu ni statističkeniti bilo koje druge empirijske vrste. Da ovaj mojidiolekt odgovara datoj dijalekatskoj grupi jeste jedna

II Naravno, postoje i druge vrste lingvističkih karakterizacija za koje ovaj opis nevaži, na primer: „prosećan Amerikanac izgovori 2432 reći dnevno". Ovo tvrđenje jeempirijska generalizacija koja se odnosi na verbalno ponaSanjc jedne određene grupe ljudi.Ja se ovde ne bavim lom vrsiom lingvističkih pcneralizacija.

GOVORNI ČINOVI 5-7

empirijska pretpostavka (za koju celog života skupljam'dokaze')- Ali to da u mom sopstvenom idiolektu„okulista" znači očni lekar ne može da porekne svedo-čanstvo dato u vezi sa ponašanjem drugih (mada ću ja,ako se uverim da moja pravila ne odgovaraju pravilimadrugih, biti spreman da promenim svoja pravila, kakobih se uskladio sa drugima). Ukratko, mogućnostsaznavanja i tvrđenja činjenica zabeleženih u lingvistič-kim određenjima one vrste koju razmatramo ne sledećineke ortodoksne paradigme empirijske verifikacijemože se objasniti na sledeći način. Moje znanje kakoda govorim jezik uključuje ovladavanje sistemom pra-vila koja moju upotrebu toga jezika čine ispravnom isistematskom. Razmišljajući o mojoj upotrebi eleme-nata toga jezika, ja mogu da saznam činjenice zabele-žene u lingvističkim određenjima. I ta određenja moguimati opštost koja prevazilazi pojedinačne slučajeveupotrebe datih elemenata, čak i ako se ova određenjazasnivaju na nedovoljno velikom ili statistički beznačaj-nom uzorku u kome se ti elementi javljaju, jer pravilasu ta koja obezbeduju opštost.

Uzimamo sličan slučaj: poznato mi je da u igribezbola batman, pošto udari loptu, trči u pravcu prvelinije, a ne prema trećoj liniji, ili, recimo, prema levojstrani glavne tribine. Koja je to sad vrsta znanja? Načemu se ono zasniva? Kako je to znanje moguće?Obratite pažnju da se radi o opštem tvrđenju i da seono ne ograničava na neki pojedinačni slučaj ponašanjanekog od igrača bezbola. Ja se, doduše, nikada nisambavio proučavanjem ponašanja igrača bezbola niti samo tome čitao knjige. Štaviše, znam da bi, čak i ako uknjizi o samim pravilima ove igre piše išta suprotno,to bilo pogrešno, ili bi to bila knjiga koja opisuje nekudrugu igru. Moje znanje zasnovano je na tome što samupoznat sa igrom bezbola, a to je inter aha usvajanjeskupa pravila. Želim da kažem da je moje znanjelingvističkih određenja znanje slične vrste.

58 D/ON SI Kl

Ako je ovo tačno, tada odgovor na pitanje filozofa„Šta bismo rekli ako...?" neće biti predviđanje obudućem verbalnom ponašanju već hipotetičko tvrđe-nje o namerama [intencijama] u okviru sistema pravila,gdc ovladavanje pravilima nalaže odgovor (naravno,pod uslovom da su i pravila i pitanja dovoljno određenada bi mogla da diktiraju određeni odgovor, a taj uslovnije uvek zadovoljen).

Zbog toga, kada se radi o lingvističkim određenji-ma, nema nepogrešivih rešenja; poznato je da intuicijegovornika nisu uvek nepogrešive. Nije uvek lako odre-diti nečiju veštinu; uz to, činjenica da u ovim slučaje-vima veština čini deo davanja određenja ne pomaženam da pojednostavimo ovaj problem.1" U isrpavnomformulisanju znanja koje neko ima prc bilo koje formu-lacije, i nezavisno od nje, javlja se još jedna poteškoća,a to je pretvaranje znati kako u znati da. U jednomvažnom smislu mi svi znamo šta znači „uzrok", „name-ravati" i „misliti", ali nije lako tvrditi šta ove reći tačnoznače. Greške koje pravimo u lingvističkim određe-njima i koje ću praviti u ovom svom radu biće posledicasledećeg: nedovoljan broj primera uzetih u razmatra-nje, ili pogrešno opisivanje datih primera, a da i negovorim o nepažnji, ncosctljivosti i netačnosti; aliponavljam - ove greške neće biti posledica brzopletoguopštavanja na osnovu nedovoljnog broja empirijskihpodataka o verbalnom ponašanju datih grupa, jer nitiće biti takvih uopštavanja, niti takvih podataka.

Potrebno je da pravimo razliku između (a) govora,(b) govora u kome se daju određenja i (c) govora ukome se daju objašnjenja. Na primer, potrebno je dapravimo razliku između (a) „Ovo je jedna jabuka"; (b)„Jabuka14 je imenica" i (c) „Pravilo za neodređeni član*uz imenicu koja počinje samoglasnikom zahteva ,,n"

• U engleskom jeziku ,,a~. (Prim. prev.)

IZ Sličnu primrdbu. dtiduie dalu u drugačijem konlekslu. nalazimo ktxl NM,im,i(hunskog (Chomsky): Aspetls of Theory of Synlax, Cambridge, 1965, sir. 21-24.

GOVORNI ČINOVI 5<J

kao što imamo u „jedna jabuka"* Ovde su (b) i (c)lingvističko određenje i objašnjenje. Naglašavam dasposobnost da se da (a) leži u osnovi saznanja izvesnihvrsta tvrđenja koja pripadaju vrsti (b), a što, u stvari,objašnjava kako su ona moguća. Podaci vrste (a)zabeleženi su u tvrđenjima vrste (b), a ona su obja-šnjena objašnjenjima vrste (c). Filozofski sporovi na-stali oko tvrđenja vrste (b) naterali su me da razmatramepistemološki status ovih tvrđenja. Tvrđenja vrste (c)nisu podigla toliku prašinu, te ću o njima reći samo to,da su ona predmet uobičajenih (nejasno izraženih iteško izloživih ograničenja) koja postoje kod objašnje-nja, bilo u egzaktnim, bilo u drugim naukama. Da bislužila nečemu, kao i sva druga objašnjenja, onamoraju đa objasne podatke a da ne protivreče drugimpodacima; uz to moraju imati samo ovlaš naznačeneodlike, kao što su jednostavnost, opštost i proverljjvost.

U eri krajnje razrađenih metodologija, metodolo-gija korišćena u ovoj knjizi mora izgledati naivnojednostavna. Ja se služim jednim jezikom kao svojimmaternjim jezikom. Hoću da dam i izvesna određenjai objašnjenja upotrebe elemenata toga jezika. Pretpo-stavka od koje u svome istraživanju polazim jeste dau osnovi moje upotrebe jezičkih elemenata leže nekapravila. Stoga nudim lingvistička određenja i zatim,formulisanjem datih osnovnih pravila, objašnjavampodatke sadržane u tim određenjima.

Hteo bih đa naglasim da ovaj metod stavlja težištena intuicije onih kojima je taj jezik maternji. Ali svešto sam ikada pročitao o filozofiji jezika, pa čak i radoviautora koji najviše naginju bihejviorizmu i empirizmu,oslanjaju se na sličan način na intuiciju govornika. Ustvari, teško je i zamisliti drugačije, pošto bi ozbiljanzahtev za opravdavanjem intuicije da „neženja" značineoženjen muškarac, dosledno primenjen, uključivao i

* U engleskom jeziku ,.an apple". (Prim. prev.)

DŽON SERL

zahtev da opravdam svoju intuiciju da dato pojavljiva-nje reći „neženja" znači isto što i neko drugo pojavlji-vanje te iste reci. Takve intuicije se mogu opravdati,ali samo pozivanjem na druge intuicije.

1.4. Zašto proučavamo govorne činove

U prethodnom odeljku rekao sam da pretpostav-ljam da govoriti neki jezik znači uključiti se u nekioblik ponašanja kojim upravljaju određena pravila. Tupretpostavku nisam ni pokušavao da dokažem, već samje nudio više kao objašnjenje činjenice da je vrstaznanja izražena u dalim lingvističkim određenjimamoguća. U izvesnom smislu, ćela ova knjiga može seshvatiti kao jedan pokušaj da se ova pretpostavkaispita, da se iskažu neke od posledica te pretpostavkei da se ona tako proveri. U ovom postupku nemacirkularnosti, jer ja pretpostavku jezika kao intencio-nalnog ponašanja, koje je uređeno nekim pravilima,koristim da bih objasnio mogućnost postojanja lingvi-stičkih određenja, a ne da bih obezbedio dokaze zaova određenja. Ova pretpostavka dobiće sledeći oblik:govoriti neki jezik znači izvršavati govorne činove kaošto su čin tvrđenja, naređivanja, postavljanja pitanja,davanja obećanja i tako dalje. I rečeno još apstraktnijimjezikom, govoriti neki jezik znači izvršavati činove kaošto su činovi referencije i predikacije; drugo, ti činovise vrše u sklada sa nekim pravilima upotrebe jezičkihelemenata i, najzad, ta pravila i omogućuju izvođenjeovih činova.

Razlog zbog kojeg istraživanje usredsređujem nagovorne činove ja ovaj: svaka jezička komunikacijauključuje jezičke činove. Jedinica jezičke komunikacijenije, kao što je opšteprihvaćeno, simbol, reč ili rečeni-ca, ili čak znaci kojima su simboli, reci ili rečenice

GOVORNI ČINOVI 61

označeni, već proizvođenje ili izdavanje simbola, reciili rečenica pri izvođenju govornog čina. Uzeti znakkao neku poruku, znači uzeti ga kao znak koji jeproizveden ili izdat. Tačnije rečeno, proizvođenje iliizdavanje rečeničnog znaka pod određenim uslovimaje govorni čin, a ovi govorni činovi (određenih vrstakoje ćemo kasnije objasniti) osnovne su ili minimalnejedinice jezičke komunikacije. Način da se u to uverimojeste da se zapitamo kakva je razlika između sledećedve stvari: smatrati jedan predmet primerom jezičkekomunikacije i ne smatrati ga timć? Suštinska razlikasastoji se u sledećem. Kada neki zvuk ili znak naparčetu papir uzmem kao primer jezičke komunikacije,kao poruke, jedna od stvari koju moram da prihvatimje da je taj zvuk ili znak proizvelo neko biće (ili višenjih) slično meni i da su oni proizvedeni sa izvesnomnamerom [intencijom]. Ako taj zvuk ili taj znak sma-tram prirodnom pojavom - kao Što je, recimo, šumvetra u granama, ili mrlja na parčetu papira - ja ihonda isključujem iz klase jczičkth komunikacija, čak iako se taj šum ili znak ne mogu razlikovati od izrečeneili napisane reci. Štaviše, ne samo da znam da su i zvuki znak proizvedeni kao rezultat intencionalnog ponaša-nja već moram da pretpostavim da se ovde radi ointencijama |namerama] posebne vrste, svojstvene go-vornim činovima. Na primer, sa drugim ljudima mo-žemo da opštimo i tako što ćemo komade nameštajarazmestiti na određeni način. Stav koji bih imao prematakvom rasporedu nameštaja, ukoliko mogu da garazumem, bio bi sasvim različit od stava koji imam,recimo, prema rasporedu nameštaja u sobi u kojoj sadasedim, mada se u oba slučaja može reći daje rasporedrezultat nekog intencionalnog ponašanja. Samo nekevrste intencija odgovaraju ponašanju koje ću nazivatigovornim Činovima. (Te vrste intencije |nameravanja]ispitaću u Drugom poglavlju ove knjige).

62 DŽON SERL

Ovakvom pristupu može se prigovoriti da se onbavi samo onim dclovima u kojima se teorija jezikapreseca sa teorijom akcije. Moj odgovor na tu vrstuprigovora bio bi sledeći: ako je moje shvatanje jezikaispravno, teorija jezika je deo teorije akcije, prostozato Što je govor vrsta ponašanja kojom upravljajuodređena pravila. Sada, pošto njime upravljaju pravila,to ponašanje ima formalne odlike koje omogućuju dase ono proučava nezavisno od bilo čega drugog. Aliproučavati samo ove formalne odlike, a ne i njihovuulogu u govornim činovima bilo bi isto Što i formalnoproučavati monetarni i kreditni sistem raznih ekonomi-ja, a ne i ulogu koju novac i krediti igraju u ekonomskimtransakcijama. Mnogo toga se može reći u oblastiproučavanja jezika a da se ne proučavaju govorničinovi, ali svaka takva čisto formalna teorija nužno jenepotpuna. I da se poslužim poređenjem koje sam većranije uveo, to bi bilo isto kao kada bismo bezbolproučavali samo kao formalni sistem pravila, a ne kaoigru.

Još uvek može izgledati da je moj pristup, rečenojezikom Sosira (Saussur), više proučavanje „parole"nego proučavanje „langue". Međutim, ja želim dapokažem da je primereno proučavanje govornih Činovau stvari proučavanje jezika u smislu langue. To jeistinito i iz jednog važnog razloga koji prcvazilaziprosto tvrđenje da komunikacija nužno uključuje go-vorne činove. Uzimam kao analitičku istinu o jezikuda sve što se može podrazumcvati može i reći. Nekidati jezik možda nema sintaksu ili dovoljno bogatrečnik da bih mogao na tom jeziku da kažem sve štomislim [podrazumevam] ali, u principu, nema nikakvihprepreka da se siromašan jezik obogaćuje, ili da onošto mislim kažem na nekom bogatijem jeziku.

Stoga ne postoje dva sasvim različita semantičkaproučavanja - jedno koje se bavi značenjem rečenica,

GOVORNI ČINOVI 63

a drugo izvođenjem govornih činova. Jer isto tako kaošto u pogledu značenja rečenice shvatamo da bi do-slovni izričaj te rečenice s tim značenjem u određenomkontekstu bilo izvođenje posebnog govornog čina, takoisto. kada se radi o govornom činu shvatamo da postojijedna moguća rečenica (ili rečenice) čiji bi izričaji uodređenom kontekstu po svome značenju predstavljaliizvođenje nekog govornog čina.

Govorni činovi ili Činovi izvedeni u izričaju nekerečenice su, uopšte uzev, funkcija značenja rečenice.Značenje rečenice ne određuje jedinstveno i u svimslučajevima koji govorni Čin se izvršava u datom izriča-ju, jer govornik može podrazumevati više nego Što ustvari kaže, ali u principu je uvek moguće da kažeupravo ono što podrazumeva. Stoga, u principu jemoguće da svaki govorni čin koji neko izvodi, ili kojibi mogao da izvede, bude jedinstveno određen datomrečenicom (ili skupom rečenica) pod pretpostavkom dagovornik upotrebljava reci doslovno i u odgovarajućemkontekstu. Iz ovih razloga proučavanje značenja reče-nice se u principu ne razlikuje od proučavanja govornihčinova. Ako ih pravilno shvatimo, radi se zapravo oistom. Pošto svaka smislena rečenica po svome znače-nju može da se upotrebi u izvođenju posebnog govor-nog čina (ili niza govornih činova), i pošto svaki mogućigovorni čin može u principu biti tačno formulisannekom rečenicom ili rečenicama (pod pretpostavkomda se one izriču u odgovarajućem kontekstu), prouča-vanje značenja rečenica i proučavanje govornih činovanisu dva nezavisna proučavanja sa dva različita sta-novišta.

U savremenim radovima iz oblasti filozofije jezikamožemo razlikovati bar dve struje - jednu koja seusredsreduje na upotrebu izraza u govornim situacija-ma, i drugu, koja se usredsreduje na značenje rečenica.Zastupnici ova dva pristupa ponekad govore kao da su

64 D2ON SERL

njihova stanovišta nepomirljiva; to se potkrepljuje ičinjenicom da su, istorijski gledano, ta dva pravcapovezana sa protivrečnim stanovištima o značenju.Tako, na primer, u Vitgenštajnovim ranijim radovima,koji pripadaju ovoj drugoj struji, nalazimo jedno shva-tanje značenja koje on odbacuje u svojim kasnijimradovima; ti njegovi kasniji radovi mogu da se svrstajuu prvi pravac. Ali, iako je, istorijski gledano, izmeđuzastupnika ova dva pristupa bilo oštrih neslaganja,važno je uočiti da se oni, uzeti ne kao teorija već kaodva pristupa istraživanju, u stvari ne nadmeću, već seuzajamno dopunjuju. Pitanje svojstveno drugom pri-stupu bilo bi: „Kako značenja pojedinih delova rečenicaodređuju značenje ćele rečenice?"13 Pitanje koje nala-zimo u prvom pristupu pak glasi: „Koje su različitevrste govornih činova koje govornici izvode kada izričuneke izraze?"14 Da bismo imali jednu potpunu filozofijujezika, potrebno je da odgovorimo na oba ova pitanja.Sta je još važnije, ta dva pitanja su nužno međusobnopovezana, pošto za svaki mogući govorni Čin postojimoguća rečenica ili skup rečenica, a doslovni izričajite rečenice (rečenica) u određenom kontekstu činili biizvođenje tog govornog čina.

1.5. Princip izrazivosti

Princip da sve ono Što možemo zamisliti možemoi reći, a koji ću nazvati „principom izrazivosti", znača-jan je za argumente koje izlažem u ovom radu. Ja ćuga sada malo proširiti, posebno zbog toga što se onmože pogrešno shvatiti tako da izgleda lažan.

Mi često više podrazumevamo nego što kažemo.Ako me zapitate „Ideš li u bioskop?", ja mogu da

13 Uporedi: J. Kal?.. The Philosophy of Language, Htm York, 1966.14 Uporedi: J. L. Austin, Hi>w to Po Things wah Words, Oxford. 1962.

GOVORNI ČINOVI 55

odgovorim „Da", ali iz čitavog konteksta je jasno daono što ja podrazumevam jeste „Da, ja idem u bio-skop", a ne „Da, dan je bio lep", ili, „Da, nemamobanana". Slično, ja mogu da kažem, „Doći ću", podra-zumevajući to kao davanje obećanja da ću doći, to jest,izričući datu rečenicu, ja doslovno podrazumevam onošto kažem, što bi značilo isto kao da sam rekao„Obećavam da ću doći". U takvim slučajevima, čak iako ne kažem tačno ono što podrazumevam, uvek jemoguće da to učinim i ako postoji ma kakva sumnjada me slušalac ne razume, ja ću to i učiniti. Ali čestonisam u stanju da kažem sve što podrazumevam, čaki kada to želim, jer, ako, na primer, hoću da kažemnešto na španskom, ne znam jezik dovoljno dobro dabih rekao šta mislim, ili još gore, ako dati jezik nesadrži reci ili druga sredstva kojima mogu da kažemono Što mislim. Ali čak i u slučajevima gdc je stvarnonemoguće reći tačno ono što podrazumcvam, u prin-cipu je moguće da u jednom tenutku budem u stanjuda to učinim. U principu, iako ne i stvarno, ja moguda povećam svoje znanje nekog jezika ili, što je jošradikalnije, ako postojeći jezik (ili jezici) nije dorastaodatom zadatku, ako mu jednostavno nedostaju sredstvakojima mogu da kažem ono što podrazumevam, jamogu, bar u principu, da obogatim taj jezik uvođenjemnovih termina ili nekih drugih sredstava. Svaki jezikstavlja nam na raspolaganje ograničeni skup reci isintaktičkih oblika za izražavanje svega onoga štomislimo. Ali kada se u datom jeziku ili u bilo komjeziku pojavi neka gornja granica onoga što se možeizraziti i kada uvidimo da postoje i misli koje se nadatom ili bilo kom jeziku ne mogu izraziti, onda totreba uzeti ne kao nužnu istinu već kao kontingentnučinjenicu.

Ovaj princip može se izraziti i na sledeći način: zasvako značenje X i svakog govornika G, uvek kada G

ffo DŽON SERL

podrazumeva (namerava da prenese, želi da komuni-cira u nekom izričaju, itd.) X, moguće je da postojijedan izraz / takav da je / tačan izraz ili formulacijaA"-a. Izražen simbolima, ovaj princip bi glasio:

(G) (X) (G podrazumeva X -> P (3 /) (/ je tačanizraz *-a). 1 5

Da bismo izbegli dve vrste nesporazuma, trebanaglasiti da princip izrazivosti ne povlači da je uvekmoguće naći ili izmisliti neki oblik izraza koji bi kodslušaoca proizvodio onaj efekat koji govornik misli daproizvede; na primer, literarni ili poetski efekat, oseća-nja, verovanja, itd. Potrebno je da ono što govornikmisli razlikujemo od nekih vrsta efekata koje onnamerava da proizvede kod slušaoca. O ovome će bitiviše reci u drugom delu knjige. Drugo, princip da svešto se može misliti [podrazumevati] može se i reći, nepovlači da sve Što se može reći, drugi mogu i darazumeju; jer, to bi isključilo mogućnost privatnogjezika, jezika koji bi svakome, izuzev samom govorni-ku, logički bilo nemoguće da razume. Može se pokazatida je takav jezik u stvari logički nemoguć, ali ja se usvom istraživanju neću baviti tim pitanjem.

Princip izrazivosti se grana i ima široke posledice.Na primer, (u Četvrtom poglavlju) on nam omogućujeda objasnimo neke značajne odlike Fregeove teorije osmislu i značenju. On ima za posledicu to da slučajeviu kojima govornik ne kaže tačno ono što podrazumeva- glavne vrste ovih slučajeva su nedoslovnost, neodre-đenost, dvosmislenost i nepotpunost - nisu teorijskigledano bitni za jezičku komunikaciju. Ali najvažnijeza svrhe ovog istraživanja jeste to da nam taj principomogućuje da pravila za izvođenje govornih činovaizjednačimo sa pravilima upotrebe izvesnih jezičkih

15 Ovakva formulacija uključuje eksplicitnu upotrebu kvantifikatura putem modalnogkonteksta. Ali poSto je vrsi« eiitilcta koja je kvantifikovana ionako .intenzionalna'. modni nikontekst ne predstavlja neki naročit problem.

GOVORNI ČINOVI £7

elemenata, pošto za svaki mogući govorni čin postojimogući jezički element čije je značenje (u datomkontekstu) dovoljno da se odredi da je njegov doslovniizričaj izvođenje upravo tog govornog čina. Da bismoproučavali govorne činove davanja obećanja ili izvinje-nja, potrebno je samo ispitati rečenice čiji bi doslovnii ispravni izričaji činili davanje obećanja ili izvinjenja.

Pretpostavka da je govorni čin osnovna jedinicakomunikacije, zajedno sa principom izrazivosti, uka-zuje na to da postoje nizovi analitičkih veza izmeđupojma govornih Činova, onog što govornik misli, onogšto izražena rečenica (ili drugi jezički element) znači,onog što govornik namerava da saopšti, onog štoslušalac razume i onog što pravila koja upravljajuelementima jezika predstavljaju. Cilj naredna četiripoglavlja biće da se ispitaju neke od ovih navedenihveza.

Drugo poglavlje

IZRAZI, ZNAČENJE I GOVORNIČINOVI

U ovom radu polazi se od pretpostavke da govoritineki jezik znači učestvovati u jednom obliku ponašanjauređenog nekim pravilima. Jasnije rečeno, govor jeizvođenje činova u skladu sa nekim pravilima. Dabismo potkrepili ovu pretpostavku, navešću neka odpravila kojima se služimo pri govoru. Najpre ću navestiskup nužnih i dovoljnih uslova za izvođenje posebnevrste govornih činova, a zatim ću iz ovih uslova izvestiskup semantičkih pravila za upotrebu jezičkih sredstavapomoću kojih se izričajima daju obeležja govornihčinova određene vrste. To je možda mnogo zamašnijipoduhvat nego što nam može izgledati, te će ovopoglavlje biti posvećeno pripremanju terena za uvođe-nje razlika između različitih vrsta govornih činova, irazmatranju pojmova iskaza, pravila, značenja i činje-nica.

2.1. Izrazi i vrste govornih činova

Ovu fazu istraživanja započećemo ukazivanjem naneke razlike koje nam se same nameću čim počnemoda razmišljamo o jednostavnim govornim situacijama.

GOVORNI ČINOVI 69

(Jednostavnost rečenica navedenih u našim primerimane treba da nas navede da zaboravimo na opštostrazlika na koje želimo da ukažemo). Zamislimo daimamo govornika i slušaoca i pretpostavimo da uodgovarajućim uslovima govornik izriče sledeće reče-nice:

1. Sem puši iz navike.2. Da li Sem puši iz navike?3. Seme, puši iz navike!4. Kad bi Sem pušio iz navike!Zapitajmo se sada kako možemo da odredimo ili

opišemo izričaj govornika jedne od ovih rečenica. Štagovornik čini kada izriče jednu od njih.

Jedna stvar je očigledna: za svakog ko izriče jednuod ovih rečenica može se reći da izriče rečenicusastavljenu od reci koje pripadaju engleskom jeziku.Naravno, to je samo početak opisa, jer govornik,izričući jednu od ovih rečenica, ne ispušta prosto nekereci iz usta već kaže nešto određeno. Izgovarajući prvurečenicu, govornik (kako to filozofi kažu) nešto tvrdi,u drugoj on postavlja pitanje, u trećoj naređuje, a učetvrtoj (u nešto arhaičnom obliku) izažava htenje iHželju. Izvodeći svaki od ova četiri različita čina, govor-nik izvodi i izvesne druge činove koji su svima njimazajednički. Izričući bilo koju od ovih rečenica, govornikreferira na neki objekt - na Sema - ili ga pak spominje,ili ga označava i pridaje mu kao predikat izraz „pušiiz navike" (u jednom od glagolskih vremena i oblika).Reći ćemo onda da su u izričaju sve četiri rečenicereferenca i predikacija iste, mada se u svakom odslučajeva ista referenca i predikacija pojavljuju kao deopotpunog govornog čina koji je različit od druga tri.Tako pojmove reference i predikacije odvajamo odpojmova takvih potpunih govornih činova kao što sutvrđenje, postavljanje pitanja, naređivanje, itd. Ovoodvajanje opravdava se činjenicom da ista referenca i

-.r. DŽON SERL

predikacija mogu da se jave u izvođenju različitihpotpunih govornih činova. Ostin (Austin) je ove pot-pune govorne činove nazvao „ilokutornim činovima" iu ovom radu ja ću se nadalje služiti tom terminologi-jom.1 Evo nekih od glagola engleskog jezika kojioznačavaju ilokutorne činove: „tvrditi", „opisivati'',„potvrđivati", „upozoravati", „primetiti", „komentari-sati", „naređivati", „tražiti", „zahtevati", „kritikovati",Jzvinjavati se", „cenzurisati", „odobravati", „pozdra-viti", „obećavati", „prigovarati", „zahtevati" i „argu-mentisati". Ostin tvrdi da u engleskom jeziku postojipreko hiljadu takvih izraza.2

Stoga, prvi zaključak naših preliminarnih razmi-šljanja je da u izričaju bilo koje od četiri rečenice dateu našem primeru govornik izvodi najmanje tri različitevrste činova: (a) Izričaja reci (morfema, rečenica); b)referiranja i predikacije; c) tvrđenja, postavljanja pita-nja, naređivanja, davanja obećanja, itd.

Sve ovo što smo sada naveli nazvaćemo jednimopštim imenom - govorni činovi:

a) Izričaj reci, morfema, rečenica = izvođenjeizričajnih činova.

b) Referiranje i predikacija • izvođenje iskaznihčinova.

c) Tvrđenje, postavljanje pitanja, naređivanje, da-vanje obećanja, itd. = izvođenje ilokutornih činova.

Naravno, ja ne kažem da su sve to odvojene radnjekoje govornik vrši istovremeno, kao što neko, recimo,istovremeno puši, čita i češka se po glavi. Ja želim dakažem da izvodeći neki ilokutorni čin, govornik izvodii iskazne i izričajne činove. To opet ne znači da jeodnos izričajnih i iskaznih činova prema ilokutornim

1 J. L. Austin: How to do Things tvith Words, Oiiford, 19(12, Izraz „ilokulumi čin"upotrebljavam sa izvrsnim ustezanjem. poSto ne pri hvatam Oslimivo razlikovanje izmeđulokuiornih i ilokutornih Činova O ovome uporedi J. R. Scarlc, „Austin on Locutionaryand Ulocutionary Acts", PhUosophica! Revieui.

2 Austin. tip. cil. str. 14V.

GOVORNI ČINOVI 7]

jednak odnosu između kupovanja vozne karte i penja-nja na voz, s jedne strane, i putovanja vozom, s druge.Ovi činovi, dakle, nisu sredstva za postizanje nekogcilja. lzričajni činovi stoje prema iskaznim i ilokutornimčinovima u odnosu u kome, na primer, stavljanje znaka,,X" na glasački listić stoji prema glasanju.

Ove tri vrste činova odvajamo zato što je ,kriterijidentiteta' u svakome od tri slučaja različit. Već smovideli da isti iskazni činovi mogu biti zajednički različi-tim ilokutornim činovima. Isto tako, očigledno je dase jedan izričajni čin može izvesti bez izvođenja iska-znog ili ilokutornog čina (neko može izreći reci nerekavši ništa). Slično, ako razmotrimo izričaj rečenice:

5. Gospodin Semjuel Martin je redovni pucačduvana, možemo naći razloge da kažemo da bi uizvesnim kontekstima govornik koji izriče ovu rečenicuizvodio isti iskazni Čin koji nalazimo u rečenicama od1 do 4 (referenca i predikacija bi bile iste), i istiilokutorni čin kao onaj u rečenici 1 (daje se istotvrđenje ili potvrđivanje). Međutim, izričajni čin različitje od onog koji je dat u sve četiri rečenice pošto seizriče rečenica koja ne sadrži one iste reci već samoneke od morfema sadržanih u prethodnim rečenicama.Tako, izvodeći različite izričajne činove, govornik možeizvoditi iste iskazne i iste ilokutorne činove. Naravno,treba imati u vidu da ni izvođenje istog izričajnog činaod strane dva različita govornika, ili čak od stranejednog istog govornika u različitim situacijama, nemora da bude izvođenje istih iskaznih i ilokutornihčinova. Na primer, ista rečenica može se upotrebiti zapravljenje dva različita tvrđenja. Izričajni Činovi sastojese prosto u izricanju skupa reci. Ilokutorni i iskazničinovi sastoje se u izricanju reci u rečenicama uodređenim kontekstima, pod odredenjim uslovima i,kao što ćemo kasnije videti, sa određenim namerama[intencijama].

7 2 DŽON SKRL

Za sada neću uvoditi dalje podele, iako datorazlikovanje može izgledati pomalo neodređeno. Štoje još važnije, ja ne tvrdim da je to jedini način na kojise ovi činovi mogu podeliti. Na primcr, možda ćemohteti da, za određene svrhe, podelimo Činove koje janazivam izričajnim, na fonetske, fonemskc i morfemskeČinove, itd. Naravno, u lingvistici kao nauci Čestouopšte i nije neophodno govoriti o činovima. Može seostati samo kod razmatranja fonema, morfema, reče-nica i tako dalje.

Ovim pojmovima koje sam naveo želeo bih još dadodam Ostinov pojam perlokutornih Činova. Sa poj-mom ilokutornili činova povezan je pojam posledica iliuticaja koje ti Činovi imaju na delanje, mišljenje iliverovanjc slušaoca. Na primer, zastupajući neko mišlje-nje, ja mogu slušaoca da ubedim ili uverim u nešto;izričući upozorenje, ja mogu da ga uplašim ili uzbunim;postavljajući neki zahtev, ja mogu da ga nateram danešto učini; dajući mu neko obaveštenje, ja mogu daga uverim (prosvetlim, poučim, inspirišem, navedem gada shvati). Podvučeni iskazi predstavljaju perlokutornečinove.

Pojmovima iskaznih i ilokutornih činova odgova-raju određene vrste izraza izgovorenih pri izvođenjutih činova. Tipičan gramatički oblik ilokutornog činaje potpuna rečenica (napominjem da to može biti irečenica koja se sastoji od samo jedne reci). Tipičangramatički oblik iskaznih činova su delovi rečenica:gramatički predikati odgovaraju Činu predikacije, avlastita imena, zamenice i druge vrste imeničnih izrazaodgovaraju referenci. Iskazni činovi ne mogu da stojesami za sebe; to jest, ne može se samo referirati ilipredicirati a da se ne pravi neko tvrđenje, postavljaneko pitanje, ili izvodi neki drugi ilokutorni čin. Ovomestavu odgovarao bi stav u lingvistici da kada neštohoćemo da kažemo, mi koristimo rečenice, a ne reci.

GOVORNI ČINOVI 73

I to je upravo ono što je Frege mislio kada je rekaoda reci imaju referencu samo u kontekstu neke rečeni-ce: „Nur im Zusammenhang eines Satzes bedeuten dieNVorter ctwas."3 Koristeći se svojom terminologijom,ja bih to ovako rekao: referiranje je samo deo izvođenjanekog ilokutornog čina, a gramatička odežda ilokutor-nog čina je potpuna rečenica. Izričaj izraza kojim sena nešto referira važi kao referiranje samo ako se neštokaže.

Naravno, neispravno je porediti vrste izraza saiskaznim činovima. Ako ja, na primer, kažem „Ostaviome je na cedilu", ja ne referiram na neko određenocedilo na kome sam ostavljen, mada se izrazi ovogoblika, uopšte uzev, koriste za referiranje.

2.2. Predikacija

Moja upotreba glagola „predicirati" znatno serazlikuje od tradicionalne filozofske upotrebe, a to,mislim, zahteva neko obrazloženje. Prvo, o predme-tima prediciramo izraze, a ne univerzalije.4 Prihvatamovu konvenciju jer mi u davanju objašnjenja upotrebepredikatskih izraza (vidi Peto poglavlje) uvođenje uni-verzalija izgleda i zbunjujuće i nepotrebno. Isto takopokušaću da naznačim vezu između pojmova predika-cije i istine; za izraze, a ne univerzalije, može se rećida su istiniti ili lažni kada ih prediciramo o nekimobjektima. Drugo, opet koristim svoju terminologiju,u rečenicama od 1 do 5 javlja se ista predikacija, dokmnogi filozofi govore kao da se predikacija javlja samokod tvrđenja i da stoga u izričajima rečenica od 2 do4 predikacije uopšte i nema. Ova terminologija ne

3 G Frcgc. Die Grundlagen ikr Ariihmttik. Brcslau, 1SS4, str. 734 Ali identitet pređi ci ranog izraza nije nužan uslov /.t identitet predikacije. K.i/liun

ih •.monimni izrazi mogu se upotrebiti kako bi se izvrtila ista pređikanja; na primer J epu&C iz navike" i ,.pu£i iz navike".

7 4 DŽON SERL

samo da mi se čini nepodesnom - jer nas sprečava daoznačimo upotrebu promena običnih predikatskih iz-raza u različitim vrstama ilokutornih činova - već onaotkriva potpuno pogrešno shvatanje sličnosti izmeđutvrđenja i drugih ilokutornih Činova i razlikovanja svihilokutornih Činova od iskaza (razlikovanja o kome ćebiti više reci u odcljku 2.4.).

2.3. Referenca kao govorni čin

Sada ću pokušati da bar delimično objasnim pojamreferiranja. Primeri izraza koje ću nazivati pojedinač-nim određenim referirajućim izrazima ili, skraćeno,„referirajućim izrazima", jesu: „ti", „bitka kod Vater-loa", „naš primerak jučerašnjih novina", „Cezar",„sazvežde Orion". Svojstveno svakom od ovih izrazaje to da njihov izričaj služi da se neki 'objekat' ili'entitet1 ili 'pojedinačno' o kome govornik hoće da kaženešto ili postavi neko pitanje, itd., identifikujc iliizdvoji od drugih objekata. Referirajućim izrazom na-zivaću svaki izraz koji služi da se nešto identifikuje,bilo da je to neki predmet, neki proces, događaj, činili "bilo koja druga vrsta 'individualnog1 ili 'pojedinač-nog1. Referirajući izrazi ukazuju na pojedinačne stvarii oni odgovaraju na pitanja „Ko?", „Sta?", „Koji?".Referirajuće izraze razaznajemo po njihovoj funkciji,a ne uvek po njihovom spoljašnjcm gramatičkom oblikuili po načinu na koji oni vrše svoju funkciju.

Ovo će nam možda postati nešto jasnije ako jedanparadigmatični, pojedinačni određeni referirajući izrazuporedimo sa nekim drugim vrstama izraza. Za izrazekoji počinju neodređenim članom* kao Što je, naprimer, „neki čovek"**, kada se javljaju u izričaju

• U engleskom jeziku a i an (Prim. prev.)•" U engleskom: a man (Pnm. prev.)

GOVORNI ČINOVI 75

rečenica oblika „Neki čovek je došao", može se rećida referiraju na određenog Čoveka5, ali oni nikako nesluže za identifikovanje ili naznačavanje govornikovenamere da identifikuje neki objekat na način na kojise to čini upotrebom izraza sa određenim članom, kaona primer „taj Čovek" (the man). Stoga, moramopraviti razliku između pojedinačnih određenih referira-jućih izraza i pojedinačnih neodređenih referirajućihizraza. Na sličan način moraćemo da pravimo razlikuizmeđu određenih referirajućih izraza u množini (naprimer, „ti ljudi")*, i neodređenih-referirajućih izrazau množini (na primer, „neki ljudi"** kao u rečenici„Neki ljudi su došli").

Takođe, kod izraza sa neodređenim Članom mo-ramo praviti razliku između referirajuće i nereferirajućeupotrebe: na primer, pojavu izraza „jedan čovek"***u izričaju rečenice „Jedan čovek je došao" treba razli-kovati od javljanja ovog izraza u izričaju rečenice„Džon je jedan Čovek". U prvoj rečenici izraz seupotrebljava za referiranje, dok se u drugoj njimepredicira. Rasi6 (Russell) je neko vreme smatrao da suobe ove upotrebe u svrhe referiranja referirajuće upo-trebe i da se druga rečenica koristi za pravljenjetvrđenja o identitetu. To je očigledno pogrešno, jerako bi druga rečenica bila tvrđenje o identitetu, tadabi za negativan oblik tog tvrđenja koji glasi „Džon nijejedan čovek" moglo da se postavi pitanje koji je toČovek koji nije Džon, što je apsurdno.

Takođe bismo mogli praviti razliku između onihizraza koji se koriste da referiraju na neku individuu

* U engleskom: the men, (Prim. prev.)** U engleskom: some men, (Prim. prev.)*•• U engleskom: a man. Ovile je ,jednn" sinonim za „neki".(Prim. prev.).5 Ima razloga da uopSte ni- prihvatimo tla izričaje ove vrsie nazivamo referencom

Ja o lome neću ovde govoriti, jer je moj cilj samo da pokažem kontrast između pojedinačnihreferirajućih izraza i drugih vrsta izraza.

6 B. Russell: Introduilion Hi Mathematiral Philnsophy, London. IM9, sir. 172.

7(j DŽON SERL

ili na neku pojedinačnu stvar, i onih koji se upotreblja-vaju da referiraju na ono što filozofi nazivaju univer-zalije. Na primer, treba praviti razliku između izrazakao što su „Mont Everest" i „ova stolica" i izraza kaošto su „broj tri", „crvena boja" i „pijanstvo". Termin„referirajući izrazi" ograničiću, ako nije drugačije na-značeno, na izraze koji se upotrebljavaju da referirajuna pojedinačno, a raspravu o referiranju na univerzalijeodložiću za Peto poglavlje ove knjige. Termin „referi-rajući izrazi" koristiću kao srkaćenicu za „određeniizrazi u jednini koje se koriste za referiranje na pojedi-načnosti". Napominjem da termin „referirajući izrazi"ne povlači da izrazi referiraju. Naprotiv, kao što jeranije naglašeno, referiranje je govorni čin, a govornečinove izvode govornici izricanjem reci, a ne recima.Reći, služeći se mojom terminologijom, da neki izrazreferira (predicira, tvrdi, itd.) jeste ili besmisleno ilipak samo skraćeni način da kažemo da govornikupotrebljava neki izraz da bi referirao (predicirao,tvrdio, itd). Tu skraćenicu ću i ja često koristiti u ovomsvom radu.

Za pojmove određene reference i određenog refe-rirajućeg izraza još nisu određene precizne granice. Dabi se ilustrovali paradigmatični slučajevi određene refe-rence, može se dati skup rečenica koje sadrže takveizraze, ali još uvek će se u mnogim slučajevima zadržatisumnja da li se data upotreba reci može opisati kaoprimer reference ili ne. Na primer, kada potpisujemoneki dokument, da li mi tada referiramo na sebe? Dali glagoli dati u različitim vremenima referiraju navreme njihovog izričaja. Ovim primerima, izgleda,nedostaju mnoge odlike koje daju obeležje paradigma-tičnim slučajevima određene reference. Uobičajenapogreška koju prave filozofi je pretpostavka da natakva pitanja može da se da ispravan i nedvosmislenodgovor. Ili još gore, da je pojam referiranja bezvredan

GOVORNI ČINOVI 77

ukoliko se ne može dati ispravan i nedvosmislenodgovor. Smatram da je pravi pristup ovom problemuda se ispitaju oni slučajevi koji čine jezgro varijacijapojma referiranja i da se zatim, u svetlu njihovihsličnosti sa paradigmama i razlika sa njima, ispitajugranični slučajevi. Uostalom, sve dok smo svesni isličnosti i razlika, možda i nije toliko važno da li ćemotakve slučajeve nazivati referirajućim ili ne.

Sve u svemu, govorni čin referiranja treba da budeobjašnjen davanjem primera paradigmatičnih referira-jućih izraza, objašnjavanjem funkcije koju izričaji ovihizraza vrše u potpunom govornom činu (ilokutornomčinu) i uporedivanjem upotreba ovih izraza sa upotre-bama drugih. Paradigmatični referirajući izrazi u engle-skom jeziku mogu se, bar Što se tiče spoljašnje strukturerečenice u ovom jeziku, podeliti u tri klase: (1) vlastitaimena, (2) imcnični izrazi koji se sastoje od određenogčlana ili prisvojne zamenice ili imenice u prisvojnomobliku i imenice u jednini, i (3) zamenice. Izričajureferirajućih izraza svojstveno je da služi za izdvajanjenekog predmeta od drugih i njegovo identifikovanje.Upotrebu ovih izraza treba razlikovati ne samo odupotrebe predikatskih izraza i potpunih rečenica već iod upotrebe nereferirajućih izraza, zatim od upotrebeizraza koji referiraju na univerzalije ili određenih refe-rirajućih izraza u množini. Ne smemo se zanositi da sugranice pojma određene reference oštro naznačene.

2.4. Iskazi

Svuda gde dva ilokutorna čina sadrže istu refe-rencu i predikaciju, a pod uslovom da je značenjereferirajućeg izraza isto, reći ću da je izražen isti iskaz .

7 Ovim se daje dovoljan ali ne i nužan usjuv. Kgzistencijalna ivrdenja. na primci,nemaju referencu.

78 DŽON SERL

Prema tome, u izričaju rečenica od 1 do 5 izražen jeisti iskaz. Na isti način u izričaju sledcćih rečenica:

6. Ako Sem puši iz navike, on neće dugo živeti.7. Iskaz da Sem puši iz navike je nezanimljiv,

izražen je isti onaj iskaz koji je izražen i u rečenicamaod 1 do 5, mada se u rečenicama 6 i 7 taj iskaz javljakao deo jednog drugog iskaza. Tako iskaz treba strogorazlikovati od potvrđivanja ili tvrđenja tog iskaza, poštose u izričajima od 1 do 7 javlja isti iskaz, ali samo urečenicama 1 i 5 taj iskaz se potvrđuje. Tvrđenje ipotvrđivanje su činovi, ali iskazi nisu činovi. Iskaz je onoŠto se potvrđuje u aktu potvrđivanja i ono što se tvrdi učinu tvrđenja. Drugim recima: potvrđivanje je (sasvimposebna vrsta) obavezivanja na istinitost nekog iskaza.

Izraz iskaza je iskazani a ne ilokutorni čin. Kaošto smo videli, iskazni činovi ne mogu stojati sami zasebe. Iskaz se ne može izražavati, a da se pri tom nečini još nešto i time izvodi govorni čin. Da napravimojoš jedno poredenjc sa gramatikom: rečenice kojepočinju sa >,da", što je tipičan oblik prcdloga kojimase nešto izdvaja, nisu potpune rečenice. Kada se nekiiskaz izražava, on se uvek izražava izdvajanjem jednogilokutornog čina.8

Samo ja ne kažem da rečenica izražava neki iskazi ne znam kako bi rečenice i mogle da izvode činoveove (ili bilo koje druge) vrste. Ali, ja kažem dagovornik u izričaju rečenice izražava neki iskaz.

Ukratko, ja pravim razliku između ilokutornogčina i iskaznog sadržaja ilokutornog čina. Naravno,neki ilokutorni činovi, na primer, izričaji „ura" i ,,oh",nemaju iskazni sadržaj. Poznavalac ove literature pre-poznaće ovo kao varijaciju razlikovanja koje uvoderazni autori, recimo, Frcge, Šefer (Scheffer), Luis(Lewis), Rajhenbah (Reichenbach) i Har (Hare).

8 Tako razlikovanje između ima izražavanja nekog iskaza i samog tog iskaza odgovararazlikovanju između (ina tvrđenja i marnog tog tvrđenja.

GOVORNI ČINOVI 79

Sa semantičke tačke gledišta u sintaktičkoj struk-turi rečenice možemo razlikovati dva (ne nužno odvo-jena) elementa koje ćemo nazvati iskazni pokazatelj ipokazatelj ilokutorne snage. Pokazatelj ilokutornesnage upućuje nas kako da posmatramo dati iskaz ili,drugačije rečeno, pokazuje koju ilokutornu snagu tajizričaj treba da ima, to jest, koji ilokutorni Čin govornikizvodi u izričaju te rečenice. Sredstva kojima se uengleskom jeziku naznačava ta ilokutorna snaga su:red reci, naglasak, intonacija, znaci interpunkcije, gla-golski oblik i takozvani performativni glagoli9. Vrstuilokutornog čina koji izvodimo možemo da naznačimotako Što ćemo rečenicu započeti sa „Izvinjavam se",„Upozoravam vas", „Tvrdim", itd. U stvarnim govor-nim situacijama često sam kontekst razjašnjava iloku-tornu snagu izričaja, bez uvođenja odgovarajućeg eks-plicitnog pokazatelja ilokutorne snage.

Ako ovo razlikovanje u semantici ima bilo kakavznačaj, onda se može očekivati da i u sintaksi postojislično razlikovanje, iako se sintaktičko predstavljanjesemantičkih činjenica neće uvek očitovati u spoljašnjemobliku te rečenice. Na primer, u rečenici „Obećavamda ću doći" spoljašnja struktura nas sprečava da pra-vimo razliku između pokazatelja ilokutorne snage ipokazatelja iskaznog sadržaja. U tom pogledu, ona serazlikuje od „Ja obećavam da ću ja doći", gde se razlikaizmeđu pokazatelja ilokutorne snage („ja obećavam")i pokazatelja iskaznog sadržaja („da ću ja doći") očitujeu samom spoljašnjem obliku rečenice. Ali ako dubljeprodremo u samu strukturu prve rečenice, naći ćemoda naznačnik fraze koji leži u osnovi prve i takode uosnovi druge rečenice sadrži sledeće: „Ja obećavam +ja ću doći". U dubljoj strukturi rečenice ove elementekoji odgovaraju pokazatelju ilokutorne snage čestonalazimo sasvim odvojeno od elemenata koji odgova-

9 Objašnjenje ovog pojma videli u Austin, op. cit. sir. 4. i dalje.

80 DŽON SERL

raju pokazatelju iskaznog sadržaja, Čak i u onim sluča-jevima gde, na primer, na površini strukture, izostav-ljeni elementi koji se ponavljaju skrivaju tu razliku.Naravno, ja time ne kažem da, uopšte uzcv, u naznač-niku fraze koji leži u osnovi svake rečenice postojijedan jedini element koji označava ilokutornu snagu terečenice. Naprotiv, meni se čini da se u prirodnimjezicima ta ilokutorna snaga naznačava pomoću mnogihraznih sredstava. Neka od tih sredstava su sintaktičkiveoma složena.

Ovo razlikovanje između pokazatelja ilokutornesnage i iskaznih pokazatelja biće nam od velike koristiu Trećem poglavlju, kada budemo analizirali ilokutorničin. Pošto različite vrste ilokutornih činova mogu imatizajednički iskaz, analizu iskaza odvojićemo od analizevrsta ilokutornih činova. Postoje pravila za izražavanjeiskaza, pravila za referencu i predikaciju, ali mislim dase ta pravila mogu razmatrati odvojeno od pravila zanaznačavanje ilokutorne snage, pa ću tu raspravuodložiti za Četvrto i Peto poglavlje.

Ova razlikovanja mogu se simbolički predstavitina sledeći način:

OpŠti oblik (mnogih vrsta) ilokutornih činova jeste

F(p)

gde se kao vrednosti promenljivc ,,F" javljaju raznasredstva za određivanje ilokutorne snage, dok ,,p"predstavljaju izrazi za iskaze10. Tako različite vrsteilokutornih činova možemo simbolički izraziti u ovimoblicima:(p) za potvrđivanja ! (p) za komandeOb (p) za obećanja U (p) za upozorenja

l(p) za da-ne pitanja,10 U ovaj model ne mogu se smestiii svi ilokutorni Činovi. Na prime r. ..Ura za

Manfcsler Junajied" ili „Dole Cezar", imali bi oblik Fin) gde se umesto ..«" slavljareferirajući izraz.

GOVORNI ČINOVI g l

i tako dalje. Izuzev za pitanja tipa da ili ne, simbolimoraju predstavljati iskazne funkcije, a ne potpuneiskaze, jer izuzev u pitanjima tipa da-ne, govornik kojipostavlja neko pitanje ne izražava potpuni iskaz. Takose pitanje „Koliko je ljudi bilo na zabavi'1 predstavljakao

?(* broj ljudi je bio na zabavi), a„Zašto je on to učinio?" predstavlja se kao

? (On je to učinio zato...).Ali, „Da li si ti to učinio?", dakle pitanje tipa da-ne,predstavlja se kao

? (Ti si to učinio).Sve dotle dok naše razmatranje ograničavamo na

jednostavne iskaze tipa subjekat-predikat, gde je subje-kat određeni referirajući izraz u jednini, ova razlikova-nja možemo da predstavimo u obliku

F(RP)

gde je ,,R" referirajući izraz a „P" predikatski izraz.Ova razlikovanja uvodimo i zbog toga što nam ona

omogućavaju da objasnimo i predstavimo razlikovanjekoje se obično previda, a to je razlikovanje izmeđuilokutorne negacije i iskazne negacije, dakle razlikeizmeđu

~F(P)

Tako na primer, rečenica „Obećavam da ću doći" imadve negacije: „Ne obećavam da ću doći" i „Obećavamda neću doći". Prvo je ilokutorna negacija, dok jedrugo iskazna negacija. Iskazne negacije ne menjajukarakter ilokutornog čina, jer je njihov rezultat drugiiskaz koji ima istu ilokutornu snagu. Ilokutorne nega-cije, uopšte uzev, menjaju karakter ilokutornog čina.Tako, izričaj „Ne obećavam da ću doći" nije obećanjeveć odbijanje da se da obećanje. Izričajem „Ne tražim

82 DŽON SERL

od vas da to učinite" negira se da je postavljen nekizahtev, što je sasvim različito od izričaja negativnogzahteva „Nemojte to činiti". Isto razlikovanje važi iza tvrđenje. Razmotrimo sledeće tvrđenje - „Konjipostoje".

(X je konj)

Uobičajenom razlikovanju između Konji ne postoje,

(X je konj)

i „Postoje stvari koje nisu konji",

(^Vje konj),

treba dodati i „Ne kažem da konji postoje",

(X je konj).

U iskušenju smo da pomislimo da nam negacija sredstvaza naznačavanje ilokutorne snage daje negativno tvrđe-nje o govorniku koje se tiče njegovog izvođenja nekogilokutornog čina. Ali, to je pogrešno. Da

u stvari uvek ima oblik

Na osnovu toga, odbijanje izvođenja nekog ilokutornogčina uvek bi bilo tvrđenje autobiografske vrste: to daon nije izveo takav i takav čin je empirijska činjenica.Ali, na primer, „Ja ne obećavam da ću doći" isto jetoliko autobiografska tvrdnja koliko i „Ja obećavam"u rečenici „Ja obećavam da ću doći".

Pošto smo veliki broj tipova ilokutornih činovapodelili na elemente predstavljene simbolima u notaciji„F(RP)", možemo onda odvojeno da analiziramo iloku-tornu snagu (F), referiranja (R) i predikacije (P). Ovetri teme razmatraću tim redom u Trećem, Četvrtomi Petom poglavlju. No važno je da ukazem na sva

GOVORNI ČINOVI ^

ograničenja ovakvog jednog poduhvata. Bavićemo seveoma jednostavnim ilokutornim činovima one vrstekoja uključuje referiranje na pojedinačne predmete(obično u izričaju imeničnih izraza u jednini) i predika-ciju jednostavnih izraza. Pri tom ću izostaviti složenijetipove subjekatskih izraza, relacione predikatske izrazei molekularne iskaze. Sve dok ne raščistimo s jednostav-nim slučajevima, teško da možemo objasniti složenije.

2.5. Pravila

Želeo bih da razjasnim razliku između dve različitevrste pravila koje ću nazvati regulativnim i konstitutiv-nim. Prilično sam siguran da razlika između njihpostoji, ali je dosta teško da tu razliku objasnim. Započetak reći ćemo da regulativna pravila uređuju oblikeponašanja koji već postoje nezavisno od ovih pravila.Na primer, pravila lepog ponašanja uređuju međuljud-ske odnose koji postoje nezavisno od pravila. Alikonstitutivna pravila ne samo da određuju nove oblikeponašanja. Pravila u fudbalu ili u šahu, na primer, nesamo da određuju igranje fuđbala ili šaha već određujusamu mogućnost igranja takvih igara. Aktivnosti igra-nja fudbala ili šaha sastoje se u delovanju u skladu saodgovarajućim pravilima (bar većim podskupom ovihpravila)11. Regulativnim pravilima uređuje se aktivnost

U Ovo tvrđenje treba razumeli na određeni niu'-in Kad;i kažem tla se igra, recimoŠaha. sastoji od postupanja u skladu sa pravilima, numera mi je da u to uključim mnogovise od pravila koja određuju moguće kretanje Šahovskih figura. Mi možemo da sledimoova pravila a da opet ne igramo šah ako je. na primer. pomeranjc figura dco religioznogobreda ili ako je pumeranje šahovskih figura uključeno u neku veću. složeniju igru. Upojam 'postupanja prema pravilima' nameravam da uključim pravila koja objaSnjavajusvrhu igre'. StaviSc, mislim da postoje neka pravila koja su od ključnog značaja za svetakmičarske igre. a nisu specifična za ovu ili onu igru. Na primer. mislim da je stvar pravilati svakoj takmičarskoj igri da se svaka strana obavezuje da pokusa da pobedi, U vezi s tim,obratite pažnju na to da je nas stav prema limu ili igraću koji namerno izgubi utakmicuisti kao nas stav prema igraću koji podvaljuje u igri. I jedan i drugi postupak idu protivpravila, iako se radi o pravilima različite vrste.

84 DŽON SERI.

koja je već postojala, aktivnost čije je postojanje logičkinezavisno od pravila. Konstitutivna pravila konstituišu(i tako ureduju) jednu aktivnost čije postojanje jelogički zavisno od tih pravila.

Odlika regulativnih pravila je da ona imaju oblikzapovesti ili se mogu izraziti kao zapovesti. Na primer,„Kada sečeŠ hranu, nož drži u desnoj ruci" ili, „ZvaniČ-nici moraju da nose kravate kada idu na večeru". Nekakonstitutivna pravila imaju sasvim drugačiji oblik. Naprimer, „Kada je kralj napadnut tako da ga nijedanpotez ne može odbraniti, onda imamo šah-mat", „Golje kada je igrač, za vreme igre, u posedu lopte nakrajnjoj tački protivničke polovine". Ako regulativnapravila kojima se izdaju zapovesti uzmemo kao uzrok,ova ne-zapovedna konstitutivna pravila će nam vero-vatno izgledati krajnje čudna i čak ih možda i nećemosmatrati pravilima. Obratite pažnju na to da su ona posvom karakteru gotovo tautološka, jer ono Što namtakvo pravilo na izgled nudi jeste definicija „šah-mata"ili „gola". Da se šah-mat u šahu može postići na takavi takav način, izgledaće nam čas kao pravilo, čas kaoanalitička istina zasnovana na značenju izraza „Šah-matu šahu'4. Da se takva tvrđenja mogu prikazati kaoanalitička, objašnjava činjenicu da je dato pravilokonstitutivno. Pravila za Šah-mat ili gol moraju da'definišu7 šah-mat u šahu ili gol u američkom fudbaluna isti način na koji pravila fudbala definišu „fudbal"ili pravila šaha definišu „šah". To, naravno, ne značida ih promena u nekim sporednim pravilima čininekom drugom igrom. Naime, u svakom sistemu kon-stitutivnih pravila postoji izvestan stepen centralnosti.Odlika regulativnih pravila je da su ona data ili mogubiti data u sledećim oblicima „Učini A"' ili „Ako Y,učini X". U sistemu konstitutivnih pravila neka će imatiovakav oblik, ali će druga biti data u sledećem obliku,,X važi kao V", ili „X važi kao Y u kontekstu C".

GOVORNI ČINOVI 05

Sa filozofskog stanovišta važno je shvatiti da kon-stitutivna pravila postoje i kakva je njihova priroda.Tako, na primer, neki filozofi, postavljaju pitanje„Kako davanje obećanja može da stvori neku obave-zu?" Slično bi bilo i pitanje „Kako se postizanjem goladobija 6 poena?" Pošto su postavljena na ovaj način,na ova pitanja se može odgovoriti navođenjem pravilaoblika „X važi kao Y". To, naravno, ne znači da seoba pitanja ne mogu izraziti i na drugi način tako dase njima dotakne i problem institucije obećanja ili pakigre fudbala.

Razlika koju sam pokušao da naznačim je još uvekprilično neodređena i pokušaću dalje da je objasnimrazmatrajući dve formule koje sam koristio da bihokarakterisao konstitutivna pravila: „Stvaranje konsti-tutivnih pravila, dakle, stvara mogućnost za noveoblike ponašanja", i „Konstitutivna pravila često imajuoblik: X važi kao Y u kontekstu C".

„Novi oblici ponašanja": u trivijalnom smislu stva-ranje bilo kog pravila stvara mogućnost novih oblikaponašanja, naime ponašanja koje se izvodi u skladu stim pravilom. Međutim, ovu primedbu ne možemouzimati u tom trivijalnom smislu. Ono što podrazume-vam najbolje se može izraziti jednim formalnim obli-kom. Tamo gde je pravilo čisto regulativno, ponašanjukoje je u skladu s tim pravilom može se pridati isti opisili specifikacija (isti odgovor na pitanje „Šta je onučinio?") bez obzira da li pravilo postoji ili ne, poduslovom da opis ili specifikacija ne referiraju izričitona to pravilo. Ali tamo gde imamo konstitutivnopravilo (ili sistem pravila), ponašanju koje je u skladus tim pravilom mogu se pridati takve specifikacije iopisi koji inače ne bi mogli da se daju kada to pravilo(ili pravila) ne bi postojalo. Da bismo to bolje razumeli,navešćemo nekoliko primera.

ftfo DŽON SERI.

Pretpostavimo da je u krugu mojih poznanikapravilo lepog ponašanja da se poziv na zabavu moraposlati bar dve nedelje unapred. Ovakva specifikacijadelanja: „On je poslao pozivnice bar dve nedeljeunapred" može se dati bez obzira na postojanje togpravila. Pretpostavimo dalje da je u mojim sportskimkrugovima fudbal igra koja se igra po određenimpravilima. Specifikacija, „Oni su igrali fudbal" ne možese dati ako takva pravila ne postoje. Moguće je da 22čoveka čine iste telesne pokrete koje izvode dva timana fudbalskoj utakmici. Ali, kada ne bi postojalapravila fudbala, to jest, već postojeća igra fudbala, mini u kom smislu ne bismo mogli to njihovo ponašanjeopisati kao igranje fudbala.

Uopšte uzev, društvenom ponašanju mogu se datiiste specifikacije čak i ako ne postoje pravila lepogponašanja. Ali konstitutivna pravila, kao Što su pravilapojedinih igara, pružaju osnovu za određenja ponašanjakoja ne bi mogla biti data kada ta pravila ne bipostojala. Naravno, regulativna pravila često pružajuosnovu za procenu ponašanja. Na primer, ocene „Onje nepristojan", „On je nemoralan", „On je učtiv", nebi mogle biti date da iza njih ne stoje neka pravila. Aliove ocene nisu specifikacije ili opisi u onom smislu ukome ja sada upotrebljavam ove izraze. „On je glasaoza Vilkija" ili „On je postigao pogodak"*, specifikacijesu koje ne bi mogle biti date bez konstitutivnih pravila.Ali, „On je imao kravatu na prijemu", „On je držaonož u desnoj ruci", „On je seo", određenja su koja semogu davati bez obzira da li pravila koja zahtevajunošenje kravate na svečanostima ili držanje viljuške udesnoj ruci uopšte postoje.12

* U originalu: ..homc run", (Prim. prev.)

12 Moguće je da pribori uopStc zahtevaju konstitutivna pravila koja bi se prc svegamofla opisali kao, »a primer. „kravata" ili ..viljuSka". Ja ne mislim da je to slučaj, ali timproblemom se livde neću baviti, poito je on za sada nevažan.

GOVORNI ClNOVT 87

Svrha formule ,,X važi kao Y u kontekstu C" nijeda bude formalni kriterij za razlikovanje konstitutivnihpravila od regulativnih. Svako regulativno pravilo možese izokrenuti tako da se izrazi u ovakvom obliku: naprimer, „Nenošcnje kravate za večerom važi kao pogre-šno ponašanje zvanica". Ali imenični izraz koji dolaziposle „važi kao" upotrebljava se ovde kao terminprocene, a ne kao termin određenja (specifikacije).Tamo gde se pravila prirodno mogu izraziti u ovomobliku i gde je termin Y neka specifikacija, pravilo ćeverovatno biti konstitutivno. Ali potrebno je dati jošdva određenja. Prvo, pošto konstitutivna pravila dolazeu sistemu, može se desiti da je čitav sistem, a nepojedinačna pravila u okviru tog sistema, ono štopredstavlja primer ovog oblika. Tako, mada prvopravilo košarke - svaka strana u igri ima po pet igrača- nema ovaj oblik, delanje u skladu sa svim ili sadovoljno velikim podskupom pravila, važi kao igranjekošarke. I drugo, u okviru ovih sistema izraz koji jetermin Y neće biti prosto jedan naziv. On će označitinešto što ima posledice. Tako „ofsajd"*, „homerun"**, ,,touchdown"*** i ,,šah-mat" nisu prosto eti-kete za stanje stvari specifikovano terminom X, većoni dalje uvode posledice, na primer, putem penala,bodova, pobede ili gubljenja utakmice.

Već sam rekao da je pretpostavka od koje polaziovaj moj rad da govoriti neki jezik znači izvoditi činoveu skladu sa pravilima. Oblik koji ova pretpostavkadobija jeste da se semantička struktura jezika možesmatrati konvencionalnom realizacijom niza skupovaosnovnih konstitutivnih pravila i da su govorni činovi,činovi koji se odlikuju time što se izvode izricanjemizraza u skladu sa ovim skupovima konstitutivnih pra-

• U lu.lh.ilu (Prim. prev.)*• U bezbolu. (Prim. prev.)*** U ragbiju. (Prim. prev.)

gg DŽON SERL

vila. Jedan od ciljeva narednog poglavlja jeste daformuliše skupove konstitutivnih pravila za izvođenjeodređenih vrsta govornih Činova. Ako je ono što samrekao o konstitutivnim pravilima ispravno, ne treba danas iznenadi ako sva ova pravila ne dobiju oblikzapovednih pravila. U stvari, videćemo da pravilamogu da se podele u nekoliko različitih kategorija odkojih nijedna nije jednaka pravilima lepog ponašanja.Pokušaj postavljanja pravila za izvođenje govornihčinova može se takodc smatrati proverom hipoteze dau osnovi govornih činova leže konstitutivna pravila.Ako ne budemo u stanju da damo zadovoljavajućuformulaciju pravila, naš neuspeh treba shvatiti deli-mično kao opovrgavanje ove hipoteze.

Smisao u kome želim da kažem da su konstitutivnapravila uključena u govorenje nekog jezika može seučiniti jasnijim ako razmotrimo sledeće pitanje. Kakvaje razlika između davanja obećanja i, recimo, pecanja,koja me tera da kažem da je dati obećanje na nekomjeziku moguće zbog postojanja konstitutivnih pravilakoja se odnose na elemente jezika, dok pecati nezahteva postojanje sličnog skupa konstitutivnih pravila?Najzad, i pecanje i davanje obećanja su ljudske aktiv-nosti; i jedno i drugo su ponašanja koja imaju neki cilji u oboma se može pogreški. Ključna razlika je uovome: u slučaju pecanja odnosi između cilja i sredsta-va, to jest odnosi koji olakšavaju ili omogućuju postiza-nje cilja, stvar su prirodnih, fizičkih činjenica; takvihčinjenica, na primer, kao što su da riba ponekad zagrizemamac, ali retko praznu udicu; da udice napravljeneod čelika mogu da zadrže ribu, a udice napravljene,recimo, od putera, ne mogu. Postoje, doduše, tehnike,procedure, pa čak i strategije koje uspešni ribolovacsledi. Nema sumnje da su u svemu tome sadržana nekaregulativna pravila. Ali da se pod tim i tim uslovimahvata riba nije stvar konvencije ili bilo čega sličnog

GOVORNI ČINOVI gg

konvenciji. S druge strane, u slučaju govornih činovakoji se izvode u okviru jezika, stvar je konvencije - ane strategije, tehnike, procedure ili prirodnih činjenica- da li izričaji takvih i takvih izraza pod određenimuslovima važe kao davanje obećanja.

„Ali", može se prigovoriti, „vi ste nam samo reklikako se stvari kao stoje davanje obećanja razlikuju odstvari kao što je pecanje, a to nije dovoljno da osvetlismisao primedbi o pravilima". Mislim da je ovaj prigo-vor na mestu i pokušaću da dalje objasnim šta podra-zumevam kada kažem da ova knjiga polazi od pretpo-stavke da je govoriti neki jezik stvar izvođenja govornihčinova u skladu sa sistemom konstitutivnih pravila.Počeću razlikovanjem triju pitanja na koje se odnosiova primedba. U grubim crtama, ta pitanja se moguizraziti na stedeći način: prvo, da li su jezici uopšte (nejedan određeni jezik) konvencionalni? drugo, da liilokutornim činovima upravljaju pravila? i treće, da lijezikom upravljaju pravila? Nadam se da će odgovorikoje ću predložiti malo pojasniti ova pitanja. Odgovorna prvo pitanje je očigledno potvrdan. Ja sada pišemu skladu sa pravilima engleskog jezika a ne, recimo,francuskog, nemačkog ili svahili. U tom su smislujezici, (za razliku od jednog određenog jezika), konven-cionalni. Ali drugo pitanje je teže i važnije. Pokušajmoda ga malo izmenimo. Da li u jeziku (francuskom,engleskom ili bilo kom drugom) moraju postojati nekekonvencije da bi se mogli izvoditi ilokutomi činovi,kao što su tvrđenje, obećanje, zahtevanje? Želeo bihda kažem da je odgovor na ovo pitanje, uopšte uzev,potvrdan.

Neke vrlo jednostavne vrste ilokutornih Činovamogu se izvoditi nezavisno od upotrebe bilo kakvihkonvencionalnih sredstava, jednostavno tako Što govor-nik određenim ponašanjem postiže da slušaoci prepo-

9() DŽON SERL

znaju neke od njegovih intencija.13 I ta mogućnostukazuje na slabost uporedenja sa igrama jer se, naprimer, ni ,,touchdown" ne može dobiti nezavisno odpozivanja na neke konvencije (pravila). Ali, činjenicada neko može izvoditi ilokutorne činove izvan nekogprirodnog jezika ili bilo kog drugog sistema konstitutiv-nih pravila ne treba da zamrači činjenicu da se iloku-torni činovi, uopšte uzev, izvode u okviru jezika ponekim pravilima i da, u stvari, ne bi ni mogli da seizvode kada upravo jezik ne bi dozvoljavao mogućnostnjihovog izvođenja. U nekim posebnim uslovima mo-žemo od nekog 'tražiti' da napusti sobu, ne upotreblja-vajući nikakvu konvenciju, ali bez jezika ne bismomogli da zahtevamo od nekoga i da, na primer,započne istraživački projekat o problemu dijagnozira-nja i lečenja mononukleoze kod studenata američkihuniverziteta. Štaviše, želim da ukazem, da je za posto-janje izvesnih tipova govornih činova, kao što sudavanje obećanja ili tvrđenje, neophodan određenisistem elemenata kojim upravljaju neka pravila. Mojpas može izvesti neke jednostavne ilokutorne činove.On može da pokaže da je nečim zadovoljan i možepitati (tražiti) da ga pustim napolje. Ali njegov dijapa-zon je veoma ograničen, te je i opis onih tipova činovakoje on može da izvodi kao ilokutornih činova delommetaforičan.

Da bih dopunio svoj odgovor na drugo pitanje ipočeo da dajem odgovor na treće, navešću dva zami-šljena slučaja kako bih ilustrovao neke odnose izmeđupravila, činova i konvencija.

Prvo, zamislimo da se šah u različitim zemljamaigra u skladu sa različitim konvencijama. Zamislimo,na primer, da je u jednoj zemlji kralj predstavljenvelikom figurom, a da je u drugoj manji od piona. U

]3 Ovakvi slučajevi su mnogo ograničeniji nego Sto pretpostavljamo. Izrazi lica ipokreti, kao Sto je pokazivanje prstom, sadrže uveliko element konvencije.

GOVORNI ČINOVI 9J

jednoj zemlji šah se igra na tabli, a u drugoj ta tablaje predstavljena brojevima od kojih je svaki dodeljenjednoj od figura koja se 'kreće' ka tom broju. O ovimrazličitim zemljama možemo reći da istu igru Šahaigraju u skladu sa različitim konvencionalnim oblicima.Napominjem još jednom, da bi se neka igra uopštemogla igrati, neophodno je sledenje pravila u nekomobliku. Nešto, a to Čak i ne mora da bude nekimaterijalni predmet, mora predstavljati ono Sto nazi-vamo kraljem ili tablom.

Drugo, zamislimo društvo sadista koji vole da,vičući jedan drugome u uvo, proizvode bol. Pretposta-vimo da, zato što im je tako zgodno, oni prihvatajukonvenciju da za tu svrhu uvek proizvode buku „bang,bang". O ovom slučaju, kao i o slučaju igranja šaha,možemo reći da se radi o praksi koja uključuje nekukonvenciju. Ali, za razliku od šaha, ta konvencija nijeostvarivanje nekog osnovnog konstitutivnog pravila.Za razliku od šaha, konvencionalno sredstvo je sredstvoza postizanje prirodnog efekta. Nema pravila koje bipotvrdilo da reČ 'bang' važi kao uzrokovanje bola; bolse može osetiti bez obzira da li se za tu konvenciju znaili ne. Bol se može izazivati bez znanja ikakve konven-cije.

Da vidimo šta se dešava sa jezicima, jezikom iilokutornim činovima. Kao i slučajevi šaha i buke, ijezici uključuju konvenciju. Ovo je moj odgovor naprvo pitanje. Ali što se tiče drugog i trećeg pitanja,reći ću da su govorenje nekog jezika i izvođenjeilokutornih činova slični šahu po načinu na koji sesuštinski razlikuju od slučaja buke. U meri u kojoj sumeđusobno prevodivi, različiti ljudski jezici mogu sesmatrati različitim konvencionalnim realizacijama istihosnovnih pravila. Činjenica da na francuskom nekomože davati obećanje rekavši „je promets", a naengleskom ,,I promise", stvar je konvencije. Ali činje-

92 DŽON SERL

nica da izričaj sredstava za davanje obećanja (pododgovarajućim uslovima) važi kao preuzimanje oba-veze jeste stvar pravila, a ne stvar konvencija francu-skog ili engleskog jezika. Kao i u gore navedenomprimeru, igru šaha u jednoj zemlji možemo prevesti uigru šaha u drugoj, jer one imaju zajednička osnovnapravila. (Neobična je činjenica, koja zahteva dodatnoobjašnjenje, da rečenice date u jednom jeziku moguda se prevedu u rečenice u drugom jeziku).

Štaviše, da se opet vratimo drugom pitanju, zamnoge vrste ilokutornih činova mora postojati nekokonvencionalno sredstvo za izvođenje tih činova, jerse oni mogu izvoditi samo u okviru pravila. Uz to morapostojati neki način pozivanja na ta osnovna pravila.U slučaju davanja obećanja i tvrđenja, da bi uopštebilo moguće izvoditi takve govorne činove, morajupostojati neki konvencionalni elementi Čiji izričaj važikao preuzimanje neke obaveze ili prihvatanje postoja-nja nekog stanja stvari. Stvari određene nekim pravi-lima nisu prirodne posledice kao Što je osećanjc bola,koje se može izazivati bez pozivanja na pravila. U tomsmislu želeo bih da kažem sledeće; ne samo da su jezicikonvencionalni već i da izvesnim vrstama ilokutornihčinova upravljaju pravila.

Tako se tri moja pitanja mogu izraziti na sledećinačin: prvo, da li postoje konvencije za jezike? Drugo,da li moraju postojati pravila (ostvarena na neki način)da bi bilo moguće izvoditi ovaj ili onaj ilokutorni čin?I treće, da li su konvencije realizacije pravila?

Moj odgovor na prvo pitanje je potvrdan kao iodgovor na drugo pitanje, to jest, da većinom ilokutor-nih činova upravljaju neka pravila i da većinom drugihčinova takode upravljaju neka pravila. Moj odgovor natreće pitanje, uopšte uzev, takode je potvrdan.

Svrha poredenja je da slučajem buke ilustrujemošta to u praksi znači imati konvencionalni oblik izvode-

GOVORNI ClNOVJ 93

nja, bez konstitutivnih pravila i bez postavljanja pravilai konvencija za izvođenje čina. Slučaj šaha pokazujenam Šta u praksi znači imati konvencionalne oblikeizvođenja, gde su konvencije realizacije osnovnih pra-vila i gde su za izvođenje činova neophodna pravila ilineke konvencije.

Kada kažem da je govorenje nekog jezika uključi-vanje u neki oblik ponašanja kojim upravljaju pravila,mene ne zanimaju toliko posebne konvencije na kojese pozivamo govoreći ovaj ili onaj jezik (i upravo je torazlog što se moje istraživanje u osnovi razlikuje odlingvistike shvaćene kao istraživanje postojeće struk-ture prirodnih, ljudskih jezika). Mene zanimajuosnovna pravila koja realizuju ili manifestuju konven-cije u onom smislu u kome one to čine u primeru sašahom. Kada kažem da je govorenje jezika uključivanjeu neki oblik ponašanja kojim upravljaju pravila, ondatu primedbu treba uzeti u smislu odgovora na trećepitanje. Čak i ako bi se ispostavilo da grešim u pogledudrugog pitanja, da se i ilokutorni činovi mogu izvoditiizvan svakog" sistema konstitutivnih pravila, još uvekne sledi da njihovo izvođenje u jeziku nije deo oblikaponašanja kojim upravljaju pravila. Ja zastupam obagledišta, ali samo odgovor na treće pitanje je odključnog značaja za ovaj moj ogled, jer je to onogledište koje izražava hipotezu po kojoj govoriti jedanjezik znači uključiti se u oblik ponašanja kojim uprav-ljaju pravila.

1 konačno dva odgovora o pravilima: prvo, da limora postojati i kazna za kršenje pravila ako je topravilo ono pravo? Da li sva pravila moraju bitinormativna? Moj odgovor je - ne moraju. Ne povlačisvako konstitutivno pravilo kaznu. Na kraju krajeva,kakva je kazna za kršenje pravila po kome se bezboligra sa po devet igrača na svakoj strani? U stvari, teškoje videti kako se u šahu može prekršiti pravilo o

94 DŽON SERL

šah-matu ili u fudbalu pravilo o golu. Drugo, da li semože slediti neko pravilo, a da se to i ne zna? Nekimljudima smeta što ja tvrdim da postoje pravila u jezikukoja mi otkrivamo kao nova za nas čak i ako smo ihse sve vreme pridržavali. Uzmimo jedan očigledanfonološki primer: u mom dijalektu „linger" se nerimuje sa „singer", niti.se „anger" rimuje sa „hanger",iako se po načinu pisanja čini da ovi parovi treba dase rimuju. Međutim „linger" i „anger" sadrže glas (g)iza glasa (t|), dok „singer" i „hanger" imaju samo glas(n) čime se u izgovoru dobija (siT]3r) i (lirjgSr). Akouzmete listu primera sličnih ovim, videćete da postojisledeće pravilo: svuda gde je reč izvedena iz glagola,glas (g) je izostavljen u izgovoru, a tamo gde nije takoizvedena, glas (g) se izgovara. Tako imamo „sing":„singer"; „hang": „hanger"; „bring": „bringer"; ali,„linger", „anger", „finger, „longer" nisu izvedene odglagola „ling" ,,ang", „fing" i „long". Štaviše, želim datvrdim da je to pravilo, a ne samo pravilnost, kao štose može videti, kako iz činjenice da svako odstupanjeprepoznajemo kao pogrešan izgovor, tako i iz činjeniceda pravilo, po svom projektivnom karakteru, pokrivai nove slučajeve. Zamislimo, na primer, da smo izmisliliimenicu „longer" izvodeći je iz glagola „to long"(čeznuli). „Longer" = (po definiciji) one who longs(onaj koji čezne). Tada bi u rečenici „This longer longslonger than that longer" kod izgovaranja prvog iposlednjeg „longer" bio izostavljen glas (g) dok bi seto oštro (g) zadržalo u izgovoru reci „longer" koja jeu sredini. Ovo pravilo nije sadržano u svim dijalektimaengleskog jezika i ja ne tvrdim da nema izuzetaka - alii pored toga to je dobro pravilo. Izgleda mi očevidnoda to jeste pravilo i to takvo da ga sledimo čak i akone znamo da to činimo (u smislu da možemo da gaformulišcmo).

Ovakvi primeri u našem istraživanju imaju sledećcimplikacije. Ponekad, da bismo na odgovarajući način

GOVORNI ČINOVI 95

objasnili neko ljudsko ponašanje, moramo da pretpo-stavimo daje ono izvedeno u skladu sa nekim pravilom,čak i ako sam delatelj nije u stanju da navede pravilopo kome dela i možda čak nije svestan činjenice da ondela u skladu sa tim pravilom. To što on zna kako dačini nešto može se objasniti na odgovarajući način samopomoću pretpostavke da on zna (daje zadobio, usvojio,naučio) pravilo po kome je to tako i tako, čak i ako ujednom značajnom smislu on možda ne zna da mu jeto pravilo poznato, ili da ono Što on čini - čini delomzbog tog pravila. Dva obeležja ponašanja kojim uprav-ljaju pravila, za razliku od prosto uobičajenog ponaša-nja jesu da mi odstupanje od uzora prepoznajemo kaona neki način pogrešno ili nedostatno ponašanje i dapravilo, za razliku od uobičajenog ponašanja u prošlo-sti, automatski pokriva sve nove slučajeve ponašanja.Suočen sa slučajem koji ranije nikada nije iskusio,delatelj zna šta treba da uradi.

2.6. Značenje

Ilokutorni činovi se izvode u izričaju zvukova ilipravljenju znakova. Kakva je razlika između izricanjaglasova ili označavanja znakova, i izvođenja jednogilokutornog čina? Jedna od razlika je ta da se za glasoveili znakove koje neko proizvodi u izvođenju ilokutornogčina kaže da imaju značenje; druga razlika, koja jepovezana s ovom prvom, jeste da se za nekoga kažeda izričajem ovih zvukova ili znakova nešto podrazu-meva (misli). Odlika govorenja je da kada neko neštokaže, onda on sa onim što kaže nešto podrazumeva; iza ono što neko izgovara, za skup zvukova koje nekoemituje kaže se da ima značenje. Dolazimo sada dodruge tačke na kojoj se slama naše poredenje izmeđuizvođenja govornih činova i igranja igara. Za figure u

9 6 DŽON SERL

igri, kao što je šah, ne kaže se da imaju značenje i,štavišc, kada neko vuče potez u šahu, za njega se nekaže da on time bilo šta podrazumeva ili misli već samoda on povlači određeni potez.

Ali šta u stvari znači kada kažemo da neko neštopodrazumeva time što nešto kaže i šta to znači kadakažemo da nešto ima značenje? Da bismo odgovorilina prvo od ova dva pitanja predlažem da pozajmimoneke ideje od Pola Grajsa (Grice), s tim što ćemo ihmalo izmeniti. U svom članku pod naslovom Znače-nje14, Grajs analizira pojam ,,ne-prirodno značenje"15 ito na sledeći način. Reći da govornik G podrazumevanešto sa X znači reći da G želi da izazivajući kodslušaoca S prepoznavanje njegove namere (intencije),izričajem X kod slušaoca S proizvede neki efekat.Mada ne mislim da je ovo objašnjenje sasvim adekvat-no, i to iz razloga koje ću kasnije i objasniti, mislimda je ono dobro kao uvod u objašnjavanje značenja,prvo zato Što uspostavlja vezu između značenja iintencije, i drugo, zato što obuhvata sledeće suštinskeodlike jezičke komunikacije. Govoreći, ja pokušavamda saopštim nešto svome slušaocu, navodeći ga daprepozna moju nameru (intenciju) da mu upravo tosaopštim. Nameravani efekat kod slušaoca postižemtako što ga navodim da prepozna moju intenciju dapostignem taj efekat i čim slušalac prepozna šta je mojaintencija, šta želim da postignem, ta moja intencija jeveć postignuta. On razume šta ja govorim čim u izričajuonoga što ja govorim prepoznaje moju intenciju kaointenciju da upravo to kažem.

Ovo ću ilustrovati jednim veoma jednostavnimprimerom. Kada kažem „Zdravo", moja intencija je dakod slušaoca proizvedem znanje da je on pozdravljen.

14 l'hilmophical Revirw. juli. 1957. str. 377-388.15 Grajs pravi razliku umedu ..meaning nn" (to jesi 'non-natuial' - „neprirodnu

značenje") od smisla reci ..mean" u „Oblaci znače kiSu" i ..Ove tačkice znače boginji".

GOVORNI ČINOVI 97

Ako on to prepozna kao moju nameru da kod njegaproizvedeni to znanje, tada on tim prepoznavanjemzadobija to znanje.

Ma koliko ono bilo vredno, ovo objašnjenje znače-nja mi izgleda nedostatno bar u dva suštinska pogleda.Prvo, ono uspeva da objasni obim u kome značenjemože biti stvar pravila ili konvencija. Ovaj prikazznačenja ne pokazuje vezu između onog šta to što onkaže stvarno znači u jeziku. Drugo, definisanjem zna-čenja preko nameravanog efekta kod slušaoca, onilokutorne činove brka sa perlokutornim. Grubo reče-no, Grajs, u stvari, definiše značenje putem intencijeda se izvede perlokutorni čin, ali reći nešto i neštopodrazumevati jc stvar intencije izvođenja ilokutornoga ne pcrlokutornog čina. Sada ću objasniti oba ovaprigovora i pokušaću da popravim Grajsovo objašnjenjekako bi ti prigovori bili otklonjeni.

Da bih ilustrovao prvi prigovor daću jedan protiv-primer ovakvoj analizi značenja. Svrha navođenja togprotivprimera biće da pokažem vezu između onoga štogovornik podrazumeva i onoga što reci koje on izričeznače.

Pretpostavimo da sam američki vojnik u II svet-skom ratu i da su me zarobile italijanske jedinice.Pretpostavimo takode da ja želim da oni poveruju dasam ja, u stvari, nemački vojnik, kako bi ih naveo dame oslobode. Ono što bih ja želeo da učinim jeste daim na nemačkom ili italijanskom kažem da sam janemački vojnik. Ali, pretpostavimo da ja ne znamdovoljno ni nemački ni italijanski da bih takvu rečenicumogao da izgovorim. Tako ja pokušavam da izvedemčitavu predstavu kako bih im nekako saopštio da samja nemački vojnik, recitujući ono malo nemačkog Štoznam, verujući da ni oni nemački ne znaju dovoljno dabi prozreli moj plan. Pretpostavimo da znam samojedan redak nemačkog, kojeg se sećam iz neke pesme

yg DŽON SERL

koju sam morao da naučim napamet u srednjoj školina času nemačkog jezika. Stoga se ja, zarobljeni Ame-rikanac, obraćam mojim italijanskim zarobljivačimasledcćom rečenicom: „Kennst du das Land wo dieZitronen bliihen?"{t* Opišimo sada ovu situaciju kori-steći grajsovske termine. Ja namcravam da kod italijan-skih vojnika proizvedeni izvestan efekat, naime to daoni poveruju da sam ja nemački vojnik. Taj cfckatnameravam da proizvedeni pomoću njihovog prepozna-vanja moje intencije. Moja intencija je da oni treba dapomisle da je ono što pokušavam da im kažem to dasam ja nemački vojnik. No da li iz ovog prikaza sledida, kada ja kažem „Kennst du das Land... Ud., onošto ja podrazumcvam jeste ,,Ja sam nemački vojnik?"Ne samo da to ne sledi, već u ovom slučaju ja čaknisam sklon reći da kada izričem rečenicu na nemač-kom, ono što podrazumevam jeste „Ja sam nemačkivojnik41 ili čak, „Ich bin ein deutscher Soldat1', jer onošto te reči znače i što se ja sećam da one znače jeste„Znaš li zemlju u kojoj cvetaju limuni?" Naravno, jaželim da zavaram moje progonitelje i navedem ih dapomisle da ono što ja podrazumevam jeste: „Ja samnemački vojnik", ali deo moje namere jeste da ihnavedem da misle da je to ono što reči koje ja izričemznače na nemačkom jeziku. U „Filozofskim istraživanji-ma"17 Vitgenštajn (razmatrajući jedan drugi problem)piše: „Reci" 'ovde je hladno' i misli 'ovde je toplo"."Razlog zbog kojeg nismo u stanju to da učinimo (izuzevu pozorišnoj predstavi) jeste u tome da je ono štomožemo podrazumevati bar ponekad funkcija onoga

16 Ako n.ini se i im neverovntnim tla neko takvim izričajem u takvim okolnostimateH da proizvede Željeni efekat, možda će nekoliko imaginativnih dodataka učinili ovajsluihij niStn u'rovMiTHjim. Na primci1, ja /nam tla moji gonitelji znaju da u toj oblasti imaii.ni;it'kih vojnika obučenih u američke uniforme. Ja znam daje njima skrenula painja naHM- V iiuv i da je uputstvo da se oni puste čim kažu ko su. Ja znam da su oni lagali svogkomandanta kada su mu rekli da znaju da govore nemački, dok u stvari oni Ione znaju,, itd,

17 Paragraf 510.

GOVORNI ĆINOVJ yy

što govorimo. Značenje je nešto više od namere (inten-cije), a uz to, ono je, bar ponekad, stvar konvencije.Može se reći da bi, po Grajsovom objašnjenju, izgledaloda se svaka rečenica može izreći sa bilo kakvimznačenjem pod uslovom da okolnosti omogućuju odgo-varajuće intencije. Ali, ovo ima za posledicu to daznačenje rečenice i samo postaje još jedna okolnost.

Grajsovo gledište se da popraviti tako da izdržisuočavanje sa protivprimerima ove vrste. Uzmimoslučaj u kome je moja intencija da proizvedeni izvestanefekat tako što ću slušaoca navesti da prepozna mojenumere da kod njega proizvedeni taj efekat, ali sredstvokoje ja koristim u proizvođenju tog efekta se konven-cionalno - prema pravilima koja upravljaju upotrebomtog sredstva - koristi za proizvođenje sasvim različitihilokutornih efekata, a nema ni pozornice niti uslovakoji bi nam dozvoljavali da kažemo jedno a da podra-zumevamo nešto drugo. Stoga Grajsovo objašnjenjemoramo da prepravimo tako kako bismo objasnili daje ono što neko podrazumeva kada izriče neku rečenicuviše nego slučajno povezano sa onim što ta rečenicaznači u jeziku kojim on govori. Našom analizomilokutornih činova moramo obuhvatiti i njihovu inten-cionalnu i konvencionalnu stranu, a posebno odnosizmeđu ovih dveju strana. U izvođenju nekog ilokutor-nog čina u doslovnom izričaju neke rečenice govorniknamerava da proizvede izvesni efekat putem navođenjagovornika da prepozna njegovu intenciju da proizvedetaj efekat. Štaviše, ako on reci upotrebljava doslovno,njegova intencija je da ovo prepoznavanje bude postig-nuto pomoću činjenice da pravila upotrebe izraza kojeon izriče povezuju te izraze sa proizvođenjem togefekta. I u našoj analizi ilokutornog čina treba dapokažemo upravo ovu kombinaciju elemenata.

Vratimo se sada drugom prigovoru na Grajsovoobjašnjenje. Po njemu, reći nešto i nešto podrazumevati

10() DŽON SERL

stvar je namere (intencije) da se izvede neki perloku-torni čin. U primerima koje Grajs daje, navedeneposledice su uvek perlokutornc. Ja pak tvrdim da jereći nešto i nešto podrazumcvati stvar intencije da seizvede ilokutorni čin. Prvo, nemoguće je da nameravaniefekti izričaja koji se podrazumeva bude perlokutorni;jer mnoge vrste rečenica koje se koriste za izvođenjeilokutornih činova imaju značenje koje nije povezanosa njihovim perlokutornim efektom. Na primer, nika-kav prclokutorni efekat nije povezan sa pozdravlja-njem. Kada kažem 'Zdravo' i to podrazumevam, mojaintencija nije nužno da proizvedeni ili izazovem bilokoje stanje ili akciju kod mog slušaoca, izuzev njegovogznanja da je pozdravljen. Ali to znanje je prostonjegovo razumevanje onog Što sam ja rekao, a nedodatni odgovor ili efekat. Štaviše, nema, na primer,perlokutornog efekta koji bi razlikovao obećanje odčvrstog tvrđenja namere (intencije) i proricanja. Svatri teže da kod slušaoca stvore neka očekivanja obudućnosti, ali „Ja obećavam" ne znači isto što i „Japroričem" ili „Ja nameravam". Svako objašnjenje zna-čenja mora pokazati da kada kažem „Ja obećavam" ili„Zdravo" i to podrazumevam, ja to činim u onomsmislu reci „podrazumevati" kao kada kažem „Izlazi"i to podrazumevam. Pa ipak, Grajsovo objašnjenjeprimereno je samo poslednjoj od tri navedene rečenice.Naime, to je jedina rečenica čije je značenje takvo dau uobičajenim slučajevima govornik koji je izriče i topodrazumeva, namerava da proizvede kod slušaoca'efekat1 one vrste koju Grajs razmatra. Značenje reče-nice „Izlazi" povezuje tu rečenicu sa jednim određenimnameravanim perlokutornim efektom, naime, navođe-njem slušaoca da izađe. Značenja rečenica „Zdravo" i„Ja obećavam11' to ne čine.

Drugo, čak i tamo gde postoji korelativni perloku-torni efekat, ja mogu da kažem nešto i da to podrazu-

GOVORNI ClNOV] 101

mevam, a da, u stvari, ne nameravam da proizvedenitaj efekat. Tako, na primer, ja mogu da izjavim neštone vodeći računa o tome da li moji slušaoci u to verujuili ne, već prosto zato što smatram da je moja dužnostda to učinim.

Treće, obično nije slučaj da onaj koji govorinekom sa određenom namerom - da mu, na primer,saopšti neki podatak - ima nameru da slušaočev razlog,ili samo jedan od tih razloga zbog kojih mu slušalacveruje ono što mu govori, bude upravo namera onogakoji govori da mu se poveruje. Kada čitam, recimo,filozofsku knjigu, postoje mnogobrojni razlozi da veru-jem odnosno ne verujem u ono što autor kaže, ali medurazlozima za moje verovanje u ono što autor kaže nemože biti i moje prepoznavanje njegove namere da muja poverujem ono što piše. Niti će, naravno ukolikoautor nije sam krajnje egocentričan, njegova namerabiti da me navede da u to verujem samo zato Štoprepoznajem njegovu nameru da me navede da u toverujem. Grajsovska refleksivna intencija ne može seprimeniti na perlokutorne efekte.

Ali, gde se onda ona može primeniti? Podsetimose na neke činjenice koje pokušavamo da razjasnimo.Opštenje medu ljudima ima neka izuzetna svojstva kojase ne javljaju kod većine drugih oblika ljudskog pona-šanja. Jedno od njegovih najneobičnijih svojstava jestesledeće: ako ja pokušavam da nekom nešto kažem,tada (pod pretpostavkom da su zadovoljeni izvesniuslovi) čim on prepozna da ja pokušavam nešto da mukažem i prepozna šta je to što pokušavam da mukažem, ja sam već uspeo da mu to kažem. Štaviše, akoon ne prepoznaje da ja pokušavam da mu nešto kažemi šta pokušavam da mu kažem, ja ne uspevam upotpunosti da mu to kažem. U slučaju ilokutornihčinova mi uspevamo da učinimo ono što pokušavamo

102

da učinimo, navodeći naše slušaoce da prepoznaju štaje to što pokušavamo da učinimo. Ali 'efekat' naslušaoca nije njegovo verovanje ili njegov odgovor. Tajefekat se sastoji prosto u slušaočevom razumcvanjugovornikovog izričaja i ja ga nazivam ilokutornimefektom. Dakle, preliminarno rečeno, refleksivna in-tencija deluje na sledeći način: govornik G nameravada kod slušaoca 5 proizvede jedan ilokutorni efekat IEtime što će navesti 5-a da prepozna G-ovu nameru daproizvede / £ 1 8 .

Tipičan nameravani efekat značenja je razumeva-njc, ali razumevanje nije ona vrsta efekta koju nalazimou Grajsovim primerima efekata. Razumevanje nijeperlokutorni efekat. Niti se Grajsovo objašnjenje možeprikazati tako da se značenje analizira preko razumeva-nja. Takvo objašnjenje bilo bi krajnje cirkularno, jerje značenje i suviše tesno povezano sa razumcvanjemda bi razumevanje moglo poslužiti kao osnova zaanalizu značenja. Zato ću u svojoj analizi ilokutornihčinova razlikovati ono što čini razumevanje doslovnogizričaja preko (nekih od) pravila koja se tiču elemenataizrečene rečenice i preko slušaočevog prepoznavanjarečenice kao predmeta ovih pravila.

Moj prvi i drugi prigovor Grajsovom objašnjenjuidu zajedno, a ako su oba valjana, dobićemo ovakvusliku: na strani govornika reći nešto i to podrazumcvati.tesno su povezani sa namerom da se kod slušaocaproizvede izvestan efekat; na strani slušaoca pak,razumevanje govornikovog izričaja tesao je povezano

18 Ova formulacija slučajno i/btgnva protiv-pri more onog lipa koje uvodi Strosn.(V'ideti, P. F. Strawson, 'Intenlion and convention in spcech acts', Philosophical Revien.oktobar. IW>4. sir. 4M-46I)). U Strosnovnm primeru Govornik u n m n da Mutantanavede da verujc u Mita time tto če navesii .VluSaoca da prepozna njegovu - Govornikovi]nameru da on u lo poverujc. Ali Govornik ne izvodi nikakav ilokutorni Hu. Oim sespeci li kuje da ju namera da se obe/.bedi ilokutorni efckat, ova vrsta proiiv-prime ra jeeliminisana Naravno, oslaje dalje da se spi-cifikuje Sta je ilokutorni efekal bez zapadanjau cirkiilamost i beskrajne regresije intencija. Ali laj problem ćemo ostavili za kasnije.

DŽON SERL

GOVORNI ČINOVI 1()3

sa prepoznavanjem njegovih intencija. Kod doslovnihizričaja, most između govornika i slušaoca čini njihovzajednički jezik. Taj most ih povezuje na sledeći način:

1. Razumevanje rečenice jeste saznavanje njenogznačenja.

2. Značenje rečenice određeno je pravilima i tapravila određuju uslove izričaja rečenice i za šta tajizričaj važi.

3. Izričaj rečenice i značenje su stvar (a) namere(i-1) da se slušalac navede da zna (prepozna, postanesvestan) da izvesno stanje stvari, određeno izvesnimpravilima važi, (b) namere da se slušalac navede dasazna (prepozna, postane svestan) ove stvari putemnavođenja slušaoca da prepozna i-119, i (c) namere dase slušalac navede da pomoću svog znanja pravila zaizrečene rečenice prepozna i-1.

4. Rečenica onda obezbeđuje konvencionalnasredstva postizanja intencije da se kod slušaoca proi-zvede izvestan ilokutorni efekat. Ako govornik izričerečenicu i to podrazumeva, on će imati intencije opi-sane u prethodnoj tački pod (a), (b) i (c). Slušaočevorazumevanje izričaja će se jednostavno sastojati upostizanju ovih namera. I, uopšte uzev, njegove inten-cije će biti postignute ako slušalac razume rečenicu,odnosno ako zna njeno značenje, odnosno, ako znapravila koja upravljaju njenim elementima.

Ove Četiri tačke prikazaćemo na veoma jednostav-nom primeru koji smo već naveli - izričajem rečenice„Zdravo". 1. RaZUmeVanje rečenice „ZdraVO" je SaZna-

19 l.i.i li se ihi truj/c sasvim izoMavitl? Ja mislim da ne može. Ne samo da G mur.ida namerava da proizvede ilokutorni efekat pomoću 5(luSaočcviig) znanja autenjarečenice, već C uz lo mora da namerava da S razume izričaj rečenice kan izričaj čul unumerom da se proizvede ilukulorni elekal IE. U to je uključena i numera da .SluSalac lakurazume laj izričaj, Ako ne razume nametu 1, MuSalac neće razume li Ciovornika. CimVluSalae hude r;i7umeo namcru 1 im će razumeti Govornika. Tako izgleda Ua nunen il.ise proizvede razumevanje uključuje namcni da TlnMir treba da razume namcru 1.

]()4 DŽON SERL

vanje njenog značenja. 2. Njeno značenje određeno jesemantičkim pravilima koja određuju uslovc njenogizričaja i za šta taj izričaj važi. Pravilima je naznačenoda pod određenim uslovima izričaj „Zdravo" važi kaogovornikovo pozdravljanje slušaoca. 3. Izricati rečenicu„Zdravo" i to podrazumevati stvar je (a) namere da seslušalac navede da prepozna da je pozdravljen, (b)namere da se slušalac navede da prepozna da jepozdravljen time što se on navodi da prepozna govor-nikovu intenciju da ga pozdravi i (c) namere da seslušalac navede da pomoću svog znanja značenja reče-nice „Zdravo" prepozna govornikovu intenciju da gapozdravi. 4. Rečenica „Zdravo" tada obezbeduje kon-vencionalno sredstvo za pozdravljanje. Ako govornikkaže „Zdravo" i to podrazumeva, on će imati namere(a), (b) i (c). Slušaočevo razumevanje tog izričajasastojaćc se prosto u postizanju ove govornikove inten-cije. Uopšte uzev, govornikove intencije biće postig-nute ako slušalac razume rečenicu ,,Zdravo"> odnosno,ako razume njeno značenje, odnosno, ako razume dapod određenim uslovima njen izričaj važi kao pozdrav-ljanje. U određenju ovog primera upotrebio sam reč„pozdravljanje" što je naziv za jedan ilokutorni čin.Stoga bi taj primer bio cirkularan ako bi sam za sebebio predstavljen kao analiza značenja, jer je već usamom pojmu pozdravljanja sadržan pojam njegovogznačenja. Ali to je samo odlika ovog primera, a nesame analize, postoje najzad analiza data preko pravilai slušaočevog znanja pravila i stoga u analizansu nijesadržan nijedan termin koji kao deo svog sopstvenogznačenja uključuje pojam „znači" (means).

Razliku između originalne grajsovske analize zna-čenja nn i moje prepravljene analize različitog shvatanjakazivanja i podrazumevanja nečega možemo ukratkopredstaviti na sledeći način:

GOVORNI ČINOVI JQ<J

1. Grajsova originalna analiza:Govornik G podrazuvema nn nečega sa X =(a) G namerava (i-1) da izričaj / A'-a proizvede kod

slušaoca S izvestan perlokutorni efekat PE.b) <7-ova namera je da / proizvede PE putem prepo-

znavanja /-/.

2. Prepravljena analiza:G izriče rečenicu R i to podrazumeva, (odnosno, misli

doslovno ono što kaže) =G izriče R i(a) Govornik G namerava (/-/) da izričaj / rečenice R

proizvede kod slušaoca S znanje (prepoznavanje,svest o tome) da važe stanja stvari, određena(nekim od) pravila za R. (Nazovimo ovaj efekatilokutornim efektom JE).

(b) G namerava da izričaj / putem prepoznavanja i-1proizvede IE.

(c) Namera govornika G je da se i-1 prepozna pomoćuslušaočevog znanja nekih pravila koja upravljaju(elementima) rečenice R.

2.7. Razlika između sirovih i institucionalnih Činjenica

Mi imamo neku određenu predstavu o tome Štačini svet, pa tako i o tome šta čini znanje o svetu. Tupredstavu lako možemo prepoznati, ali teško je mo-žemo i opisati. To je slika sveta koji se sastoji od sirovihčinjenica i znanja kao znanja tih sirovih činjenica. Podtim podrazumevam i to da postoje izvesne paradigmeznanja koje se uzimaju kao model svakog znanja.Razlike između tih paradigmi su ogromne, recimo, odznanja da "Ovaj kamen stoji pored tog kamena" doznanja da se „Tela privlače silom koja je u obrnutojsrazmeri kvadratu njihovog rastojanja, i u direktnoj

1(J5 DŽON SERL

srazmeri sa proizvodom njihovih masa" ili znanja da„Osećam bol". Međutim, sve ove različite paradigmeimaju neke zajedničke odlike. Jedna od njih je, možese reći, i ta da su pojmovi koji čine znanje u suštinifizički ili, u njihovoj dualističkoj verziji ili fizički ilimisaoni. Model za sistematsko znanje ove vrste suprirodne nauke, a osnova za sve znanje te vrste su, poopštem slaganju, jednostavna empirijska opažanja za-beležena u našem čulnom iskustvu.

Očigledno je da se veliki jezički skupovi kojim sena izgled tvrde činjenice ne služe pojmovima koji sudeo ove predstave. Poznato je da tvrđenja u etici iestetici ne mogu jednostavno da se uklope u ovupredstavu, a filozofi koji su je prihvatali težili su da satim tvrđenjima postupaju tako što su govorili da onauopste ne postoje, već da su to samo izrazi osećanja,ili da su ona čisto autobiografska tvrđenja psihološkevrste koja, kako Hjum (Hume) kaže, beleže osećanja.Ne može se reći da je nedoslednost ovakvog načinapostupanja sa problemima koje postavljaju etika iestetika umanjila njihovu popularnost, ali ta popular-nost je, ako ništa drugo, bar dokaz snage ove predstave.

Ostavljajući po strani pitanje statusa tvrđenja uetici i estetici, koje se ionako smatraju kontroverznimdisciplinama, mora se ponoviti da postoje mnoge vrstečinjenica. Među njima su Činjenice koje su očiglednoobjektivne, a ne stvar našeg mišljenja, osećaja iliosećanja uopšte, a koje bi bilo teško ili čak nemogućeuključiti u ovu predstavu. Činjenice te vrste nalazimosvakog dana u novinama, na primer. „Gospodin Smitse oženio gospođicom Džons"; „Ekipa 'Plavih' pobcdilaje 'Žute' rezultatom 3 prema 2 u 11 ininga"*; „Grinoptužen za krađu"; „Kongres usvojio Zakon o naciona-lizaciji". Sigurno postoji neki lak način pomoću koga

20 Uporedi E. M. Anscombe: ..On Brute Facts", Analj/sis, tom 18. br 3. 1958.• U bezholu slično onome Sto je set u tenisu (Pnm. prev.)

GOVORNI ClNOVl j Q y

bi klasična predstava mogla da objasni ovakve činjeni-ce. To jest, ne postoji jednostavan skup tvrđenja ofizičkim ili psihološkim svojstvima stanja stvari na kojebi se mogla svesti tvrđenja o Činjenicama ove vrste.Venčanje, utakmica bezbola, suđenje i donošenje za-kona uključuju niz raznih fizičkih pokreta, stanja isirovih osećanja. Ali određenje jednog od ovih doga-đaja samo u takvim terminima nije za sada i određenjetoga kao venčanja, igre bezbola, suđenja ili donošenjazakona. Fizički događaji i sirova osećanja važe kaodelovi takvih događaja samo ako-su ispunjeni drugiuslovi i ako u njihovoj osnovi leže neke vrste institucija.

Predlažem da činjenice kao što su one koje samnaveo u prethodnom pasusu zovemo institucionalnimčinjenicama. One su stvarno činjenice, ali njihovopostojanje, za razliku od postojanja sirovih činjenica,pretpostavlja postojanje izvesnih ljudskih institucija.Neki oblici ponašanja važiće kao ženidba gospodinaSmit gospođicom Džons samo ako postoji institucijabraka. Na sličan način, samo postojanjem institucijebezbola izvesni pokreti nekih ljudi čine pobedu 'Plavih'nad 'Žutim' sa 3 prema 2 u 11 ininga. I da upotrebimoprostiji primer, samo na osnovu postojanja institucijenovca ja sada u ruci držim novčanicu od pet dolara.Oduzmite instituciju i sve što ja imam u ruci je samokomad papira sa raznim sivim i zelenim znacima21.

Ove „institucije" su sistemi konstitutivnih pravila.U osnovi svake institucionalne činjenice leži (sistem)pravilo(a) oblika „X važi kao Y u kontekstu K". Našapretpostavka da govoriti neki jezik jeste izvoditi Činoveu skladu sa konstitutivnim pravilima dovodi nas dosledeće pretpostavke: činjenica da ljudi izvode izvesne

21 Sirovi' činjenice, kao šio je, recimo, činjenica da sam ja težak INI funti, zahtevaju.naravno, izvesne konvencije merenja ležim; kao i neke lingvističke institucije da bi moglida se izraze u jeziku. Ali lime činjenica koja se Ivrdi je ipak sirova činjenica M razliku odčinjenice da se ona tvrdi, i koja je institucionalna činjenica.

J()g DŽON SERL

govorne činove, na primer, daju obećanja, institucio-nalna je činjenica. Stoga mi ne pokušavamo da takvečinjenice analiziramo pomoću sirovih Činjenica.

U vezi s tim, sada ćemo ispitati neprimerenostshvatanja saznanja po kome se pomoću znanja sirovihČinjenica mogu objasniti institucionalne činjenice. Ispi-taćemo moju postavku da pojmovi koji čine klasičnupredstavu o znanju nisu dovoljno bogati da opišuinstitucionalne činjenice. Da bi se slikovitije prikazalata neprimerenost, zamislimo kako bi to izgledalo kadabismo institucionalne činjenice opisivali samo pomoćusirovih termina. Zamislimo grupu dobro obučenihposmatrača koji igru američkog fudbaia opisuju tvrđe-njima o sirovim Činjenicama. Kako bi izgledao njihovopis ove igre? U nekim disciplinama prostim korišće-njem statističkih tehnika može se dosta toga reći, amogu se čak formulisati i neki 'zakoni*. Na primer,možemo zamisliti da bi naši posmatrači posle izvesnogvremena otkrili zakon periodičnog zbijanja redovaigrača koji bi glasio otprilike ovako: u statistički pravil-nim intervalima organizmi u majicama iste boje skup-ljaju se zajedno u krug. Uz to, u isto tako pravilnimvremenskim razmacima kružno okupljanje sledi linijskookupljanje (timovi se svrstavaju za igru), a poslelinijskog okupljanja dolazi do pojave linijskog među-sobnog prodiranja. Takvi zakoni bi po svojoj prirodibili statistički ali to ne bi umanjivalo njihovu vrednost.Međutim, bez obzira koliko će podataka ove vrstesakupiti naši posmatrači i bez obzira koliko se induktiv-nih generalizacija može napraviti na osnovu tih podata-ka, oni još uvek ne daju opis američkog fudbaia. Štatom njihovom opisu nedostaje? Nedostaju mu pojmoviiza kojih stoje neka konstitutivna pravila, pojmovi kaoŠto su gol, ofsajd, igra, poeni, prva kućica, prekid igre,itd. Stoga ono što tom opisu nedostaje jesu sva onaistinita tvrđenja koja se mogu napraviti o igri fudbaia

GOVORNI ČINOVI

pomoću ovih pojmova. Tvrđenja koja nedostaju suupravo ono što događaje na igralištu opisuje kao igrufudbala. Drugi opisi, opisi sirovih činjenica mogu seobjasniti pomoću institucionalnih činjenica. Ali institu-cionalne činjenice mogu biti objašnjene samo pomoćukonstitutivnih pravila koja leže u njihovoj osnovi.

Verujem da niko ne bi ni pokušao da opiše fudbalpomoću sirovih činjenica. Pa ipak, zanimljivo je da suneki ljudi pokušavali da daju semantičku analizu jezikakoristeći samo pojmovnu strukturu sirovih činjenica, azanemarujući semantička pravila koja leže u osnovi tihsirovih činjenica. Neke od tih analiza poseduju jednuvrstu uvcrljivosti prima facie jer kao i u našoj zamišlje-noj naučnoj studiji o pravilnostima u fudbalu, i u našemjezičkom ponašanju postoje pravila. Međutim, pravil-nosti koje se javljaju bilo kao pravilna korelacijastimulusa i odgovora (na primer, ako proizvodim sle-deće zvuke „Ima li tamo soli?", na šta, kada soli ima,subjekat proizvodi zvuk „Da"), ili kao korelacija iz-među izričaja i stanja stvari (na primer, zvuči, „Molimvas, dodajte mi so" proizvode se jedino kada ima solii tamo gde je ima), moraju svakome ko zastupa ovakvoshvatanje semantike izgledati potpuno neobjašnjene.Očigledno objašnjenje za sirove pravilnosti u jeziku (tojest, da glasovi koje ljudi proizvode teže da se javljajuu nekim stanjima stvari ili u prisustvu izvesnih stimulu-sa) jeste da se oni koji govore neki jezik uključuju uoblik intencionalnog ponašanja kojim upravljaju pravi-la. Pravilima se objašnjava pravilnost na isti onaj načinna koji se pravilima fudbala objašnjavaju pravilnosti uigri fudbala. Bez pravila, izgleda, ne bi bilo ni objašnje-nja ni ove pravilnosti.

109

Treće poglavlje

STRUKTURA ILOKUTORNIH ČINOVA

Sada smo pripremili osnovu za potpuniju analizuilokutornih činova. Počeću sa davanjem obećanja, jerkako stvari stoje sa ilokutornim činovima, baš ovaj jei prilično formalan i dobro uobličen. Kao i na brdovi-tom terenu, i na njemu se dobro vide njegove geograf-ske crte. Videćcmo još da je značaj ilokutornog činadavanja obećanja mnogo opštijc prirode, i da ono štona njegovom primeru naučimo ima opštiju primenu.

Da bismo analizirali ilokutorne činove davanjaobećanja zapitajmo se najpre koji su uslovi nužni idovoljni da bi se čin davanja obećanja izveo uspešno ipotpuno u izričaju date rečenice. Na ovo pitanjepokušaću da odgovorim navođenjem tih uslova kaoniza iskaza tako da konjukcija članova tog skupapovlači iskaz daje govornik napravio uspešno i potpunoobećanje, a iskaz da je govornik napravio takvo obeća-nje povlači ovu konjukciju. Tako će svaki od uslovabiti nužan uslov za uspešno i potpuno izvođenje činadavanja obećanja, a uzeti zajedno kao niz uslova bićedovoljan uslov za takvo izvođenje. Postoje razne vrstemogućih nedostataka ilokutornih činova, ali nije svakiod ovih nedostataka dovoljan da taj čin u potpunostiponišti. U nekim slučajevima uslov može biti sadržan

GOVORNI ČINOVI J J J

u samom pojmu čina o kojem je reč, a da ne budeispunjen u nekom konkretnom slučaju, pa ipak će tajČin biti izveden. U takvim slučajevima reći ću daje čin„nedostatan". Moj pojam nedostatnosti ilokutornogČina tesno je povezan sa Ostinovim (Austinc) pojmom„nesrećnosti" +. Nisu svi uslovi logički nezavisni jedanod drugog. Ponekad je važno da se svaki od njihpostavlja odvojeno, čak i ako se, strogo uzev, onimeđusobno povlače.

Ako dobijemo takav skup uslova, onda iz njegamožemo izdvojiti skup pravila za upotebu sredstavakojima se naznačava ilokutorna snaga. Metod koji setom prilikom koristi može se uporediti sa otkrivanjempravila šaha time što ćemo se zapitati koji su nužni idovoljni uslovi pod kojima možemo reći da je nekopovukao potez lovcem, ili matirao protivničkog igrača,itd. Mi smo, u stvari, u istom položaju u kome se nalazineko ko je naučio da igra šah a da nikada nijeformulisao pravila i sada želi neku formulaciju. Naučilismo, dakle, da igramo igru ilokutornih činova, ali smoto učinili bez izričitog formulisanja pravila. Prvi koraku dobijanju takve formulacije jeste postavljanje uslovaza izvođenje određenog ilokutornog čina. Stoga će ovoistraživanje imati dvostruku filozofsku svrhu. Postavlja-njem skupa uslova za izvođenje određenog ilokutornogčina daćemo objašnjenje tog pojam, a uz to ćemoprokrčiti put i za drugi korak - formulisanje pravila.

Možda će posle ovog opisa čitav moj poduhvat uovom radu izgledati pomalo arhaičan i zastareo. Jedanod najznačajnijih uvida novijih radova u filozofiji jezikajeste to da mnogim ne-tehničkim pojmovima u običnomjeziku nedostaju apsolutno stroga pravila. Pojmoviigre, stolice ili obećanja nemaju apsolutno dovoljne i

* U originalu _in Pclicity". (Prim, prev.)I i I .Nizini '/.'i. ><• /'•• tluw\ wnh \\i>ith. Oxford, 1926; videti posebno

prcdiiidnjii N. NI. i IV.

nužne uslove u smislu da ako ti uslovi nisu zadovoljeni,onda nešto ne može biti igra, stolica ili obećanja, a akojesu zadovoljeni u datom slučaju, onda to mora bitiigra, stolica ili obećanje. Ali ovo uviđanje neodređeno-sti pojmova kojima se služimo i žargon „porodičnesličnosti" koji je prati2 ne treba da nas navede naodustajanje od pokušaja filozofske analize. Naprotiv,iz toga treba izvesti zaključak da bi neki oblici analize,posebno analize nužnih i dovoljnih uslova, trebalo da(u različitim stepenima) uključe idealizaciju analizira-nog pojma. U ovom slučaju naša analiza biće usredsre-đena na samu srž pojma obećanja. Zanemariću, dakle,sva ona marginalna, uzgredna i delom nedostatnaobećanja. Poslcdica ovakvog pristupa biće da se zauobičajenu upotrebu reči „obećanje" mogu dati protiv-primeri koji se neće uklapati u ovu analizu. Razmotrićusamo neke od tih protivprimera. Njihovo postojanje ne'pobija' analizu, međutim, ti primeri iziskuju objašnje-nje, kako i zašto oni odstupaju od paradigmatičnihslučajeva davanja obećanja.

U početnoj analizi ja ću se ograničiti na potpunaizričita obećanja, a zanemariću ona obećanja koja sudata u skraćenim frazama, ona koja su samo natuknuta,ona koja su data u metaforama, itd. Takode ću izosta-viti obećanja data u izričaju rečenica koje sadržeelemente od sporednog značaja za pravljenje obećanja.Govoriću samo o kategoričkim obećanjima, a hipotc-tička obećanja ostavljam po strani, jer ako dođemo nakraju do nekog objašnjenja kategoričkih obećanja,onda ćemo ga lako proširiti tako da bude primenljivoi na hipotetička. Ukratko, baviću se samo jednostavnimi idcalizovanim slučajevima. Ovaj metod izgrađivanjaidealizovanog modela može se uporediti sa nekomvrstom konstituisanja teorije koje nalazimo u mnogim

2 Uporedi Luilwig Wittgcns[cin: i'hilosophiail Investigations, Ntw Y»rk, 1953.paragrafi 66, 67.

112 DŽON SERL

GOVORNI ČINOVI JJ3

naukama. Uzmimo, na primer, konstrukciju ekonom-skih modela ili prikaze Sunčevog sistema u kojima suplanete predstavljene kao tačke. Bez apstrakcije iidealizacije nema sistematizacije.

U ovoj analizi javlja se još jedna poteškoća i tousled moje želje da postavim neke uslove, a da neupadnem u neku vrstu cirkularnog objašnjenja. Ja,naime, hoću da dam listu uslova za izvođenje nekihilokutornih činova koji uopšte ne bi pominjali samoizvođenje tih činova. Da bih dao model za ekspliciranjeilokutornih činova uopšte, potrebnd je da zadovoljimovaj uslov. Inače, ono Što bih ja tada činio bilo biprosto pokazivanje odnosa između različitih ilokutornihčinova. Iako se neću pozivati na ilokutorne činove,neki institucionalni pojmovi, kao što je na primer„obaveza", pojavljivaće se i u analizansu [onome po-moću čega se analiza vrši] i u analizandumu [onomešto se analizira]. Ja ne pokušavam da institucionalnečinjenice svedem na sirove činjenice, te iza mojeanalize ne stoje nikakvi redukcionistički motivi. Pre semože reći da ja želim da izvesna tvrđenja institucional-nih činjenica koja se javljaju u obliku „X je daoobećanje" razložim u tvrđenja koja sadrže takve poj-move kao što su namere, pravila i stanja stvari određenapravilima. Ponekad će sama ova stanja stvari u sebisadržati institucionalne činjenice.3

U predstavljanju tih uslova prvo ću razmotritislučaj iskrenog obećanja, a onda ću pokazati kako dase izmene uslovi koji dozvoljavaju neiskrena obećanja.Pošto je ovo istraživanje više semantičko nego sintak-tičko, ja ću poći od pretpostavke da imamo gramatičkipravilne rečenice,

3 AKinji u stvari pokušava da analizira ilokutorne činove koristeći samo sirovepojmove (izmev pojma pravila). Kan Sto i on sam ukazuje, «VH njegova analiza nije uspela.Li smatram da ona i ne može ila bude uspešnii bez uvođenja inM i (učiona Inih pojmova.Uporedi W. P. AUton: „Lingui.stic Acts". Ameriran Philosofikieat Quartertv, (nm I, br. 2.

1 [4 D Z O N S E R L

3.1. Kako dati obećanje: složeni način

Pod uslovom da govornik G izriče rečenicu R uprisustvu slušaoca S, G u doslovnom izričaju R iskrenoi potpuno obećava slušaocu S da p, ako i samo ako suispunjeni dole navedeni uslovi od 1 do 9:

1. Vaie normalni uslovi inputa i autputa.Termine 'input' i 'autput' koristim da bih obuhva-

tio veliki i beskrajan raspon uslova koji omogućujusvaku ozbiljnu i doslovnu4 jezičku komunikaciju. 'Aut-put' bi obuhvatao uslove za razumljiv govor, a 'input'uslove razumcvanja. Oba ova uslova uključuju i to dagovornik i slušalac znaju kako da govore određenimjezikom, zatim da su obojica svesni onoga što Čine, dane postoje nikakve fizičke prepreke za komunikaciju,kao što su, recimo, gluvoća, afazija ili upala glasnihžica. Isto tako, uslov je da govornik i slušalac nisuglumci u nekom pozorišnom komadu niti jedan dru-gome pričaju viceve, itd. Treba posebno istaći da oviuslovi iksljučuju prepreke za komunikaciju kao što jegluvoća, a isto tako i parazitske oblike komunikacijekao Stoje pričanje viceva ili gluma u nekom pozorišnomkomadu.

2. G izražava iskaz da p u izričaju R.Ovaj uslov izdvaja iskaz od ostalih govornih činova

i omogućuju nam da se u drugom dclu analize usredsre-dimo na specifične oblike davanja obećanja kao vrsteilokutornog čina.

3. Izražavajući dap, Gpredviđa budući G-ovčin A.U slučaju davanja obećanja obim sredstava za

pokazivanje ilokutorne snage uključuje izvesne odlikeiskaza. U obećanju o govorniku se predicira neki Čin,a to ne može biti čin izvršen u prošlosti. Ja ne mogu

4 Ja pravim razliku između ..ozbiljnih" izričaja i glume, učenja nekog jezika, vežbanjaizgovora, ild. Takode pravim razliku između ..doslovnog" izričaja i metaforičnog, sarkastičnog. itd.

GOVORNI ČINOVI ] J5

da obećam da sam nešto uradio, kao što ne mogu daobećam da će neko drugi učiniti nešto (mada mogu daobećam da ću svakako gledati da on to učini). Pojamjednog čina, onako kako ga ja shvatam za potrebe ovogistraživanja, uključuje i uzdržavanje od čina, izvođenjaniza činova kao i neka stanja i uslove. Na primer, jamogu da obećam da neću učiniti nešto, ili da ću neštoučiniti ponovo, nekoliko puta uzastopno, ili da ću ostatiu nekom stanju ili u određenim uslovima. Uslove datepod 2 i 3 nazvaću uslovima iskaznog sadržaja. Strogouzev, pošto se objektima prediciraju.izrazi a ne činovi,ovaj uslov trebalo bi formulisati na sledeći način:Izražavajući da P, govornik G o sebi predicira nekiizraz, a značenje tog izraza je takvo da ako jc taj izrazistinit o tom objektu, onda je istina da će taj objekatizvesti neki budući čin A"\ Postoje to jedna podugačkaformulacija, ja sam se odlučio za gore navedenu stilskufiguru.

4. Slušalac S bi voteo da govornik G učini A, višenego da to ne učini, i G veruje da bi S radije da onučini A nego da ne učini.

Suštinska je razlika između obećanja na jednoj ipretnje na drugoj strani da je obećanje zavet da ćeneko nešto učiniti za tebe, a ne tebi. Pretnja je zavetda će neko učiniti nešto tebi, a ne za tebe. Obećanjejc nedostatno ako je ono što se obećava nešto što onajkome se obećanje daje ne želi da bude učinjeno. Zatim,obećanje je nedostatno ako onaj ko obećava ne verujeda onaj kome se to obećanje daje želi da to budeučinjeno, pošto potpuno obećanje mora da bude name-ravano kao obećanje, a ne kao pretnja ili upozorenje.Uz to, obećanje, za razliku od pozivanja, običnozahteva neku vrstu prilike ili situacije koja iziskujeobećanje. Suštinska odlika takve prilike ili situacije,izgleda, jeste da onaj kome se obećanje daje želi

5 Vidi raspravu i> predikariji u Drugom poglavlju.

H 6 DŽON SERL

(potrebno mu je, priželjkuje, itd.) da nešto budeučinjeno, a da je onaj ko obećava svestan ove želje(potrebe, Čežnje, itd.). Mislim da su za izbegavanjeočiglednih protivprimera nužne obe polovine ovogdvostrukog uslova.6

Međutim, mogu se naći primeri koji na izgledprotivreče ovom uslovu. Pretpostavimo da jednomlenjom studentu kažem: „Ako ne predaš rad na vreme,obećavam da ću ti za ovaj predmet dati negativnuocenu". Da li je ovaj izričaj obećanje? Ja mislim danije i da je prirodnije da ga opišemo kao upozorenje,ili možda Čak kao pretnju. Ali zašto se onda u jednomtakvom slučaju može upotrebiti izraz „ja obećavam"?Mislim da taj izraz ovde koristimo zato što „Ja obeća-vam" i „Ja ovim obećavam" padaju u najjača sredstvakoja postoje u engleskom jeziku u svrhu pokazivanjailokutorne snage za obavezivanje na nešto. Stoga oveizraze često koristimo u izvođenju govornih činovakoji, strogo uzev, nisu obećanja, ali u kojima želimoda naglasimo stepcn našeg obavczivanja. Da bismo toslikovitije prikazali, razmotrićcmo još jedan primcrkoji na izgled protivreči ovoj analizi, ali na jedan druginačin. Ponekad čujemo ljude kako, kada žele da neštoodlučno tvrde, kažu, „Ja obećavam"*. Pretpostavimo,na primcr, da vas ja optužujem da ste ukrali neki novaci kažem „Vi ste ukrali taj novac, zar ne?" a vi na toodgovarate „Ne, nisam. Dajem vam reč [obećavam]*da nisam". Da li ste u ovom slučaju dali obećanje? Jasmatram da bi bilo krajnje neprirodno opisati vaš izričajkao obećanje. Primerenije bi bilo da se on opiše kaoodlučno poricanje. Javljanje sredstva za pokazivanjeilokutorne snage „Ja obećavam" možemo opisati kao

* U srpsk»hrvatskom jeziku, međutim, ne postiiji takva upotreba glagola „obećali",(Prim. prev.)

6 Zanimljivu raspravu o ovom uslovu naći ćele u ćlanku Jeromc-a Schncewinei-a:,,A note mi pronbring", Phdmophicat Siudies, lom 17, br. 3, april, l%*i. sir. 33-35.

GOVORNI ČINOVI 117

izvedeni oblik stvarnih obećanja koji ovde služi kaoizraz dodatnog naglašavanja vašeg poricanja.

U uslovu pod 4 tvrdi se, u stvari, sledeće: da biobećanje bilo potpuno, ono što se obećava mora dabude nešto što bi slušalac hteo da bude učinjeno, iliŠto on smatra da je u njegovom interesu, ili što bi radijeda bude učinjeno nego da ne bude, itd. S druge strane,govornik mora biti svestan svega toga, verovati u to iliznati da je to tako, itd. Čini mi se da bi jednaprimerenija formulacija ovog uslova verovatno zahte-vala uvođenje tehničkih termina poput onih koje nala-zimo u ekonomiji.

5. Ni G(ovorniku) ni S(lušaocu) nije očigledno daće G u normalnom toku događaja učiniti A.

Ovaj uslov je primer opšteg uslova koji važi zamnoge vrste ilokutornih činova. Posledica tog uslovaje da čin mora imati nekog smisla. Na primer, ako jaod nekog zahtevam da učini nešto za Šta je očiglednoda on to već čini ili se sprema da učini nezavisno odmog zahteva, onda je taj moj zahtev besmislen, nepo-treban i utoliko nedostatan. U nekoj stvarnoj govornojsituaciji, slušalac će, poznajući pravila izvođenja iloku-tornih činova, pretpostaviti daje ovaj uslov zadovoljen.Pretpostavimo, na primer, da se u toku javnog nastupaobratim nekom iz publike i kažem: „Gledaj ovamo,Smite, obrati pažnju na ono što kažem". U tumačenjuovog izričaja publika će morati da pretpostavi da Smitnije slušao, ili da to nije bilo očigledno, te da se stogana neki način postavlja pitanje njegove pažnje. Jeruslov za pravljenje zahteva bez nedostatka je taj danije očigledno da slušalac čini, ili se sprema da učini,ono što se od njega zahteva.

Slično je i sa obećanjima. Nije u redu da obećamnešto za šta je svima koji su zainteresovani očiglednoda ću u svakom slučaju to učiniti. Ako dajem takvoobećanje, jedini način na koji slušaoci mogu da protu-

118 DŽON SERL

mače moj izričaj jeste slcdcća pretpostavka: ja verujemda nije očigledno da ja nameravam da učinim stvarkoju sam obećao. Srećno oženjeni čovek koji svojojženi obećava da jc neće napustiti u toku narednenedelje, prc će kod nje izazvati strepnju nego što će jeumiriti.

Uzgred, mislim da je ovaj uslov primer one vrstepojava koje su navedene u Zipfovom zakonu. U jeziku,kao i u većini oblika ljudskog ponašanja, deluje principnajmanjeg napora - u ovom slučaju, princip maksi-muma ilokutornih ciljeva sa minimumom fonetskognapora. I uslov 5 je primer za ovaj zakon.

Uslove 4 i 5 nazvaću pripremnim uslovima. Madase u njima ne tvrde nikakve suštinske odlike, i oni susine quibus non srećnog obećanja.

6. G namerava da izvrši A.Razlika između iskrenih i neiskrenih obećanja jc

ta da kod prvih govornik namerava da izvrši obećaničin, dok kod neiskrenog obećanja ne namerava. Uz to,u iskrenim obećanjima govornik veruje da jc mogućeda izvrši taj čin (ili da se od njega uzdrži). Ali, poštomislim da njegova namera da izvrši taj Čin povlačinjegovo verovanje da je to moguće učiniti (ili se odtoga uzdržati), ja ovo ne postavljam kao poseban uslov.Uslov 6 nazvaću uslovom iskrenosti.

7. Kada izriče rečenicu R> G(ovornikova) intencijaje da preuzme obavezu da će izvršiti A.

Preuzimanje obaveze da se izvrši neki čin jesuštinska odlika obećanja. Mislim daje upravo taj uslovono po čemu se obećanje (kao i drugi Članovi teporodice činova, kao što je, recimo, zakletva) razlikujeod drugih vrsta ilokutornih činova. Naglašavam da sepostavljanjem ovog uslova samo određuje govornikovanamera. Drugi uslovi će razjasniti kako se ta nameraostvaruje. Jasno je, međutim, da je imanje namere(intencije) nužan uslov za davanje obećanja, jer ako

GOVORNI ČINOVI 119

govornik može da pokaže da u datom izričaju nije imaotakvu nameru, onda on može pokazati da njegov izričajnije bio obećanje. Znamo, na primer, da gospodinPikvik, nije stvarno obećao da će se oženiti tom i tomženom, jer znamo da nije imao odgovarajuću nameru.Ovaj uslov nazvaću suštinskim uslovom.

8. G(ovornik) namerava (i-1) da kod S(lušaoca)proizvede Z(nanje) da izričaj rečenice R treba da vatikao G(ovornikovo) preuzimanje obaveze da učini A.G namerava da pomoću (i~l) proizvede Z i njegovanamera (intencija) je da i-1 bude prepoznato pomoćuS(lušaočevog) znanja značenja rečenice R.

Ovaj uslov obuhvata (popravljenu) Grajsovu ana-lizu sledećeg: šta za govornika znači to da neki izričajpodrazumeva kao obećanje. Govornikova namera jeda proizvede izvestan ilokutorni efekat putem navođe-nja slušaoca da prepozna njegovu nameru da proizvedetaj efekat. Uz to, govornik ima nameru (intenciju) dase to prepoznavanje postigne zahvaljujući činjenici daznačenje rečenice koju on upotrebljava konvencionalnopovezuje to prepoznavanje sa proizvođenjem tog efek-ta. U ovom slučaju govornik pretpostavlja da su seman-tička pravila (koja određuju značenje) izrečenih izrazatakva da se taj izričaj smatra preuzimanjem nekeobaveze. Ukratko, kao što ćemo videti u sledećemuslovu, pravila omogućuju da se pravljenjem ovogizričaja postigne namera postavljena u suštinskom us-lovu 7. Izražavanje tog postizanja, način na koji govor-nik obavlja svoj posao, opisan je u uslovu 8.

9. Semantička pravila dijalekta kojim G i S govoretakva su da je rečenica R ispravno i iskreno izrečenaako i samo ako su ispunjeni uslovi od 1 do 8.1

7 Ovo može da bude zbunjujući- u odnosu na LMov broj 1. Uslov broj 1 je opSliuslov ivake ozbiljne jezičke komunikacije i pije svojstven samo ovom ili onom dijalektu.Uz to. upotreba dvostrukog kondicionala u ovom uslovu isključuje dvosmislene rečenice.Moramo, dakle, poći od to^a da je /( nedvosmisleno.

| 2() DŽON SERL

Svrha ovog uslova je da objasni da je izrečenarečenica ona rečenica koja se prema semantičkimpravilima upotrebljava za pravljenje obećanja. Zajednosa uslovom 8, on otklanja protivprimere, kao što je,recimo, onaj sa zarobljenim vojnikom koji smo ranijenaveli. Značenje neke rečenice je u potpunosti odre-đeno značenjem njenih elemenata, kako leksičkih takoi sintaktičkih. Drugim recima, pravila za izričaj rečeniceodređena su pravilima njenih sastavnih delova. Kasnijećemo pokušati da formulišemo pravila za sastavnedelove rečenice koji pokazuju da je ilokutorna snaga,snaga obećanja.

Uslov t se uzima dosta široko, tako da zajedno sadrugim uslovima on obezbeđuje da S(lušalac) razumedati izričaj. Odnosno, zajedno sa uslovima od 2 do 9,uslov 1 povlači da se kod S(lušaoca) proizvodi iloku-torna posledica Z(nanje) putem S(lušaočevog) prepo-znavanja G(ovornikove) namere da tu posledicu proi-zvede; to prepoznavanje postiže se pomoću 5(lušaoče-vog) znanja značenja rečenice R. Ovo se uvek moženavesti i kao poseban uslov. Pogotovu ako čitalac mislida i suviše tražim od uslova o 'inputu' i 'outputu',rekavši da on treba da garantuje da će slušalac razumetiizričaj, ovaj uslov treba uzeti kao poseban uslov.

3.2. Neiskrena obećanja

Do sada smo razmatrali samo slučajeve iskrenogobećanja. Ali i neiskrena obećanja su isto tako obećanja,te ćemo sada pokazati u kojim uslovima su takvaobećanja moguća. Kod neiskrenih obećanja govorniknema sve one namere koje ima kada daje iskrenoobećanje. Posebno nedostaje namera izvođenja obeća-nog čina. Međutim, govornik tvrdi da ima tu nameru.I upravo zbog toga što on tvrdi da ima namere koje ustvari nema, mi njegov čin opisujemo kao neiskren.

GOVORNI ČINOVI 12^

Obećanje uključuje izražavanje namere, bilo is-krene bilo neiskrene. Da bi se napravilo mesto i zaneiskrena obećanja, treba samo da izmenimo našeuslove tako da se njima tvrdi da govornik preuzimaodgovornost za imanje takve namere, a ne da on tunameru stvarno i ima. Nagoveštaj da govornik uzimatakvu odgovornost je činjenica da on ne može reći, naprimer, „Ja obećavam da. ću učiniti A, ali ja nenameravam da učinim v4" a da to ne bude apsurdno.Reći „obećavam da ću učiniti A" znači preuzeti odgo-vornost za nameravanje da se učini A i ovaj uslov važibez obzira da li je taj izričaj bio iskren ili neiskren. Dabi neiskreno obećanje bilo moguće, morali bismoizmeniti uslov 6 tako da on traži ne da govornik imanameru da učini A, već da preuzima odgovornost zanameravanje da učini A. Da bismo izbegli primedbuda je ovo objašnjenje cirkularno, izrazićemo ga nasledeći način:

6a. Namera G(ovornika) je da ga izričaj rečeniceR učini odgovornim za nameravanje da učini A.

Kada tako izmenimo uslov 6 (a iz analizanduma iuslova 9 izostavimo reč „iskreno") naša analiza jeneutralna u pogledu pitanja da li je obećanje iskrenoili neiskreno.

3.3. Pravila za upotrebu sredstva za pokazivanjeilokutorne snage

Naš sledeći zadatak je da iz skupa datih uslovaizvučemo skup pravila za upotrebu pokazatelja iloku-torne snage. Očigledno je da nam za ovaj zadatak nisupodjednako važni svi dati uslovi. Uslov 1 i uslovi oblika8 i 9 važe uopšte za sve vrste normalnih ilokutornihčinova, a ne samo za obećanja. Pravila za pokazivanjeilokutorne snage davanja obećanja odgovaraju uslo-vima od 2 do 7.

122 DŽON SERL

Semantička pravila za upotrebu bilo kojeg sredstvaza pokazivanje ilokutorne snage Ob za davanje obeća-nja jesu:

Pravilo I. Ob se izriče samo u kontekstu nekerečenice R (ili dužeg govora) čiji izričaj o govorniku Gpredicira neki budući čin A. Ovo pravilo nazivampravilom iskaznog sadržaja. Ono se izvodi iz iskaznogsadržaja uslova 2 i 3.

Pravilo 2. Ob se izriče samo ako slušalac 5 želi daG učini A više nego da to ne učini, a G veruje da Sželi da on učini A više nego da ne učini.

Pravilo 3. Ob se izriče samo ako i G(ovorniku) iS(lušaocu) već nije očigledno da će G učiniti A unormalnom toku događaja. Pravila 2 i 3 nazivampripremnim pravilima i ona su izvedena iz pripremnihuslova 4 i 5.

Pravilo 4. Ob se izriče samo ako G namerava daučini A. Ovo pravilo nazivam pravilom iskrenosti i onoje izvedeno iz uslova iskrenosti 6.

Pravilo 5. Izričaj O6(cćanja) važi kao preuzimanjeobaveze da se učini A. Ovo pravilo nazivam suštinskimpravilom.

Navedena pravila idu određenim redom: pravilaod 2 do 5 važe samo ako je zadovoljeno pravilo 1, apravilo 5 važi samo ako su zadovoljena i pravila 2 i 3.Kasnije ćemo videti da su, kod davanja obećanja, nekaod ovih pravila na izgled samo posebne manifestacijenajopštijih pravila koja leže u osnovi ilokutornih čino-va. Ona bi se u krajnjoj liniji mogla isključiti tako dane budu shvaćena kao pravila koja se primenjujuisključivo na sredstva za pokazivanje ilokutorne snagedavanja obećanja, različita od drugih sredstava zapokazivanje ilokutorne snage.

Obratimo pažnju na to da dok pravila od 1 do 4uzimaju oblik kvazi-imperativa, to jest, ona glase:izreci Ob samo ako x, pravilo 5 ima oblik: izričaj Ob

GOVORNI ČINOVI 123

važi kao y. Tako pravilo 5 pripada onoj vrsti koja jesvojstvena sistemima konstitutivnih pravila razmatranihu Drugom poglavlju ovog ogleda.

Takode treba obratiti pažnju na to da se našaanalogija sa igrama i dalje dobro drži. Ako se zapitamopod kojim uslovima za igrača može da se kaže da jeispravno povukao potez lovcem, naći ćemo prvo pri-premne uslove - na primer, da je na njega red dapovuče potez - kao i suštinski uslov kojim se određujenačin povlačenja poteza lovcem. Kod takmičarskihigara postoje čak i uslovi iskrenostr- na primer, da sene srne varati ili pokušavati da se igra 'namesti'.Naravno, odgovarajuća 'pravila' iskrenosti nisu pravilakoja su svojstvena ovoj ili onoj igri, već ta pravila važeza takmičarske igre uopšte. Kod igara obično nenalazimo pravilo iskaznog sadržaja, jer igre, uopšteuzev, ne predstavljaju stanja stvari.

Sa kojim bi elementima u stvarnom lingvističkomopisu nekog jezika bila povezana pravila od 1 do 52?Za svrhe ove rasprave pretpostavimo da su opŠte crteobjašnjenja sintakse i semantike koje daju Comski -Fodor - Kac - Postal8 ispravne. Tada mi izgleda krajnjeneverovatno da bi se pravila o ilokutornim činovimavezivala direktno za elemente (sklopove, morfeme)stvorene sintaktičkom komponentom, izuzev u neko-liko slučajeva, kao što su, na primer, imperativi. Uslučaju obećanja, više je verovatno da se pravila vezujuza neke proizvode kombinatornih operacija semantič-kih komponenti. Deo odgovora na ovo pitanje bizavisio od toga da li sve ilokutorne činove možemo dasvedemo na veoma mali broj osnovnih ilokutornihtipova. Ako bismo mogli, onda bi postojala većaverovatnoća da će duboka struktura rečenice imatijednostavnu predstavu svog ilokutornog tipa.

8 Videli na primer. J. KatziP. Pnslal: An Intrgrated 1heory of Linguhik Pfsrriplion,("ambridge. Mass. 1964.

| 2 4 DŽON SERL

3.4. Proširivanje analize

Ako ova analiza ima neki opšti značaj i izvanslučaja davanja obećanja, onda bi ova razlikovanjatrebalo da važe i za druge tipove ilokutornih činova.Ako malo bolje razmislimo, videćemo da to u stvarijeste tako. Razmotrimo, na primer, izdavanje naredbe.Pripremni uslovi za taj čin uključuju i to da govornikmora imati neki autoritet u odnosu na slušaoca. Usloviskrenosti je da govornik želi da naređeni čin budeizvršen, a suštinski uslov se odnosi na Činjenicu da jegovornikova namera da pokuša da svojim izričajemnavede slušaoca da učini dati čin. Pripremni uslovi zatvrđenja uključuju Činjenicu da slušalac mora imatineku osnovu da pretpostavlja da je potvrđeni iskazistinit. Uslov iskrenosti je da on mora verovati da jetaj iskaz istinit, a suštinski uslov bi se odnosio načinjenicu da je iskaz dat tako da predstavlja stvarnostanje stvari. Pozdravljanje je mnogo jednostavnijiprimer govornog čina, ali neka od razlikovanja važečak i ovde. U izričaju rečenice „Zdravo" nema iskaznogsadržaja, niti uslova iskrenosti. Pripremni uslov je dase govornik tek susreo sa slušaocem, a suštinsko praviloje da izričaj važi kao učtivo pokazivanje prepoznavanjaslušaoca. Ovakvo obaveštenje možemo dati i o čitavomnizu ilokutornih činova prikazanih na tabeli, datoj nastranicima 126 i 127.

Na osnovu ove tabele mogu se formulisati i prove-riti izvesne opšte pretpostavke koje se tiču ilokutornihčinova:

1. Gde god postoji psihičko stanje naznačeno uuslovu iskrenosti, izvođenje činova važi kao izraz togpsihičkog stanja. Ovaj zakon važi bez obzira da li ječin iskren ili neiskren, to jest, bez obzira da li jegovornik stvarno u određenom psihičkom stanju ili ne.Tako, tvrditi, potvrđivati, postavljati (da /?), važi kao

GOVORNI ČINOVI 125

izraz verovanja (da p). Zahtevati, tražiti, naređivati,moliti, preklinjati, moliti se ili zapovedati (da se učiniA) važi kao izraz želje ili težnje (da se učini A).Obećavati, uzimati obavezu, preliti ili zaklinjali se (daće se učiniti A) važi kao izraz namere (da se učini A).Zahvaljivati, pozdravljati, čestitati, važi kao izraz za-hvalnosti, zadovoljstva (zbog dolaska 5[lušaoca]) iliradovanja (£[lušaočevoj] sreći)9.

2. Kada preokrenemo prvi zakon, onda je neiskre-nost moguća jedino tamo gde čin važi kao izrazpsihičkog stanja. Ne može se, naprimer, neiskrenopozdravljati ili krstiti, ali se može neiskreno tvrditi iliobećavati.

3. Tamo gde nam uslov iskrenosti kaže šta govor-nik izražava pri izvođenju čina, pripremni uslov namkaže (bar delom) šta on u izvođenju čina implicira.Uopšte uzev, govornik u izvođenju bilo kog ilokutornogČina implicira da su zadovoljeni pripremni uslovi togčina. Tako, na primer. kada nešto tvrdim, ja impliciranida tu tvrdnju mogu da obrazložim. Kada dajem obeća-nje, ja impliciram da je stvar koju sam obećao uinteresu slušaoca. Kada nekome zahvaljujem, ja impli-ciram da sam od onoga na čemu zahvaljujem imaokoristi (ili bar, da je postojala namera da to za menebude od koristi), itd.

Bilo bi zgodno kada bismo još mogli govor obja-sniti preko suštinskih pravila, kao što smo to učinili sai/npliciranjem i izražavanjem. U iskušenju smo dakažemo sledeće; govornik implicira da (su zadovoljeni)pripremni uslovi, izražava (stanje naznačeno) u uslo-vima iskrenosti i kazuje suštinski uslov, (bez obziračime je on određen). Razlog zbog kojeg to nije mogućesastoji se u tome što postoji tesna veza između govore-

9 Ovaj zakon uzgred pruža i reSenjc za Murov (Moore) paradoks, paradoks da nemogu istovremeno tvrdili p i tvrdili da ne verujem da p. iako iskaz da p nije nckonzistenian\j iskazom da ja ne verujem da p,

Tipovi ilokutornih činova

Tipov:praMl-i

Kkaznogsadržaja

Pripremno

Kkrenosti

Suštinsko

kmnentar:

Zahtevaii

Budući čin (akt) A sluSaoca 5

1. i'je u stanju da izvriSM. C veru/eda je S u Mamu da izvrii A.2, Ni G-> ni 5-u nije očigledno da ćeS izvršiti A svojom voljom u normal-nom toku događaja.

(i zeli da 5 izvrši A-

Važi kao pokuiaj da se S navede daizvrši A.

Naredba i zapovest imaju i dodamopripremno pravilo da G mora imatiautoriteta nad .S-om. Zapovest vero-vatno nema 'pragmatički' uslov kojizahteva nc-ociglednost. Uz to. kodobe vrste suštinski uslov zaražen jeodnosom auioriteta. pošto izričajvaži kao pokušaj da se 5 navede daizvrti A pomoću G-ovog autoritetanad 5-om.

Potvrđivali tvrdili (da)

Neki Ukaz p

1. G ima dokaze (razloge, itd )za istinitost p-a.2. NL G-U ni i-u nije očiglednoda 5 zna (da nije potrebno pod-sećati ga na, itd.) p.

G veruje da p.

Važi kao preuzimanje obavezeda p predstavlja pravo stanjestvari.Za razliku od argumentisonja,ovi činovi nisu suštinski pove-zani sa pokušajem ubeđivanja.Tako se ..Ja prosto tvrdim da pL ne pokuSavam da vas ubedim"može prihvatiti. Ali „Ja argu-mentiiem da p i ne pokušavamda vas ubedim" zvuči nedosled-no.

Pitali11

Bilo koji iskaz ili iskazna funkcija

1. G ne zna odgovor, to jest ne znada li je iskaz istini! ili. u slučajuiskazne funkcije, nema informacijukoja je potrebna da se istinski upol-puni iskaz (videti komentar).2. Ni G-u ni 5-u nije očigledno da ćeS pružiti informaciju u određenomtrenuiku i bez postavljenog pitanja.G želi (u informaciju.

Važi kao pokuiaj da se iz .V-a izvučeneka informacija.

PuMoje dve vrste pitanja, a) stvarnapitanja i b) ispitna pitanja. U stvar-nim pitanjima G želi da zna odgovor.Kod i&pitnih piianja G želi da zna dali 5 zna (odgovor na pitanje).

I) U smislu „postaviti pitanje" a ne „sumnjati'

I s ka/nog-adržajaPripremno

Tiptn Ipravih Suštinsko

komentar:

Zahvaljivali naAkt (čin) A koji je 5 izvršio u proilo-sli.A je dobro za S-a i S veruje da je Adobro za njega.

G se oseća zahvalnim zbog A.

Važi kao izraz zahvalnosti.

SuStinsko i pravilo iskrenosti se do-nekle poklapaju. Zahvaljivanje jesamo izražavanje zahvalnosti rta na-čin na koji obećanje, na primer, nijesamo izražavanje namere,

Sa vetu vati

Budući akt 5-a.

1. G ima razloga da veruje daće A biti dobro za 5-a.2. Ni G-u ni 5-u nije očiglednoda će 5 izvršili A u normalnomloku događaja.G veruje da će A biti dobro zaS-a.Važi kao preuzimanje obavezeda je A u 5-ovom najboljeminteresu.Nasuprot onome Sto pretpostav-ljamo, savet nije vrsta upućiva-nja zahteva. Zanimljivo je upo-rediti „sa veto vati" sa „urgirati",„zastupati" i „preporučivati"kada vam neko daje savet daućinitc nešto u onom smislu ukome to čini zahtevajući. Save-tovati je pre govorili vam ila jebolje za vas. -

UpozoravanBudući dopada] D ili stanje itd.

1. 5 ima razloga da veruje da će sedogodili D i da on nije u 5-ovominteresu.2. Ni G-u ni 5-u nije očigledno da ćese D dogoditi.0 veruje da D nije u interesu S-».

Važi kao preuzimanje obaveze da Dnije u interesu 5-a.

Upozoravanje je kao savctovimje ane kao upućivanje zahteva. Mislimda upozoravanje nije nužno pokušajteranja da se preuzme akcija u ciljuizbegavanja D. Obratite pažnju dase u gornjem prikazu daje katego-ričko a ne hipotetiČko upozorenje.Većina upozorenja su verovatno hi-potetska: ..Ako ne učiniš" X desićese V".

Tipo\ipravi I; i

Iskaznog sadržaja

Pripremno

KkrenosliS uš unsko

Kinncntar:

PozdravljanNe postoji.

0 se tek susreo (ili se upoznaje, itd.) sa5-ora.Ne postoji.Važi kao G-ovo učtivo prepoznavanje5-a.

ČestitaliNeki događaji. D činovi, itd. povezani saS-om.D je u interesu 5-a i G veruje da je D u5-ovom interesu.G je zadovoljan zbog D.Važi kao izražavanje zadovoljstva zbog t>.

„Ocstn:iii" je slično ..zahvaljivati" po tome Stoje izraz sopstvenog uslova iskrenosti.

12# DŽON SERL

nja i konstativne klase ilokutornih činova. Govorenjese poklapa sa tvrđenjima, ali ne sa pozdravima. Ustvari, Ostinovo originalno shvatanje performativa jeda neki izričaji nisu govorenje već činovi druge vrste.Ali, ova primedba je možda malo preterana. Čovekkoji kaže „Ja ovim obećavam" ne samo da obećava,već kale da on obećava10. To jest, između govorenja ikonstativa postoji stvarna veza, ali ona nije tako tesnakao što mislimo.

4. Tamo gde je iz konteksta i izričaja jasno da jezadovoljen suštinski uslov, izvođenje Čina je mogućebez izričitog pozivanja na sredstvo za pokazivanjeilokutorne snage. Na primer, ja mogu da kažem „Uči-niću to za tebe", ali će taj izričaj važiti samo kaoobećanje i uzimaće se kao obećanje u svakom kontekstuu kome je sasvim očigledno da izgovarajući tu rečenicuja prihvatam (ili preuzimam, itd.) neku obavezu. Ustvari, retko se dešava daje neophodno reći eksplicitno„Ja obećavam". Slično, može se reći samo „Želim dato ne činiš", ali ovaj izričaj će u nekim kontekstimabiti više do prosto izražavanje želje. To će onda bitizahtev i to u onim kontekstima gde je smisao izricanjate rečenice da navede nekoga da prestane da neštočini, odnosno tamo gde je zadovoljen suštinski uslovza postavljanje zahteva.

Odlika govora - da jedan izričaj u nekom kontek-stu može značiti zadovoljavanje suštinskog uslova bezizričite upotrebe sredstva za pokazivanje ilokutornesnage za taj suštinski uslov - izvor je bezbrojnih učtivihfraza. Tako se, na primer, rečenica, „Da li bi mogaoda učiniš to za mene?" obično ne izriče kao konjun-ktivno pitanje u vezi nečijih sposobnosti, uprkos znače-nju leksičkih delova i upitnog sredstva za pokazivanjeilokutorne snage.

10 Kao ilo je m Oslin (J. L, Auslin) ukazao u svome članku: „Othcr minds".Proceedingu af the Arutoielian Society. dodatni tom za 1964: preStampano u J. L. Auslin:Phttoiophkul Pupers, Onfonl, 1961.

GOVORNI ČINOVI 129

5. Ilokutorna snaga nekog izričaja uvek se moženaznačiti cksplicitno u svim slučajevima u kojima tonije učinjeno. Ovo je primer principa izrazivosti kojimse tvrdi da sve što se može zamisliti može se i reći.Naravno, dati jezik može biti nedovoljno bogat da bigovorniku omogućio da kaže sve što podrazumeva, aliu principu nema nikakvih prepreka da se taj jezikobogati. Druga je primena ovog zakona da sve što semože implicirati može se i reći, mada, ako je mojeobjašnjenje pripremnih uslova ispravno, to se ne možereći a da se ne impliciraju druge stvari.

6. Poklapanje uslova u tabeli pokazuje nam da suneke vrste ilokutornih činova, u stvari, posebni sluča-jevi drugih vrsta. Tako je postavljanje pitanja, u stvari,poseban slučaj zahtevanja - zahtevanje informacija(stvarno pitanje), ili zahtevanje da slušalac pokažeznanje (ispitno pitanje). Ovo objašnjava našu intuicijuda je izričaj u obliku zahteva „Kaži mi ime prvogpredsednika SAD" po svojoj snazi jednako izričajupitanja „Kako se zvao prvi predsednik SAD?*'. Timese takode delimično objašnjava zašto glagol ,,ask"obuhvata i zahteve i pitanja*, na primer, „On me jezamolio da to učinim" (zahtev) i „On me je pitao zašto"(pitanje).

I ovo pitanje je od suštinskog značaja: Da lipostoje neki osnovni ilokutorni činovi na koje se mogusvesti svi ili većina drugih činova? Ili, drugačije rečeno,„Koje su osnovne vrste ilokutornih činova?" i „Koji jeprincip jedinstva tih vrsta?" Odgovoriti na ovo pitanjeteško je i zbog toga što ima raznih principa razlikovanjakoji nas navode da kažemo prvo, da je ta i ta vrstailokutornog čina različita od tog i tog Čina (videti tač-ku 8)" .

* U engleskom jeziku glagol ,,a\k" itiiići i molili i pilali. (l'mii prcv.)II U tom poglavlju Ostinova klasifikacija ik>kutormh činova u pel kategorija izgledu

pomalo ad hoc. Vidi: How tn Do Things wiih Words. str. 150 i dalje.

1 3() DŽON SRRL

7. UopŠte uzev, suštinski uslov određuje drugeuslove. Na primer, postoje suštinsko pravilo za postav-ljanje zahteva da izričaj važi kao pokušaj da se S(luša-lac) navede da učini nešto, onda pravilo o iskaznomsadržaju treba da uklj uči slušaočevo buduće ponašanje.

Ako je istina da su druga pravila funkcija suštin-skog pravila i ako neka od njih teže da se javljaju ustalnim vezama sa drugim pravilima, onda ona pravilakoja se stalno ponavljaju mogu jednostavno biti uklo-njena. Pripremni uslov ne-očiglcdnosti javlja se u tolikovrsta ilokutornih činova, da mislim da se uopšte ne radio odvojenim pravilima za izričaj posebnih sredstava zapokazivanje ilokutorne snage, već da je ovaj uslov,opšti uslov za ilokutorne činove (i slično, za druge vrsteponašanja) u tom smislu da je Čin nedostatan ako jeono što treba postići zadovoljenjem suštinskog pravilaveć postignuto. Na primer, nema nikakvog smislanekome reći da učini nešto ako je sasvim očigledno daće on to ionako učiniti. Ali ovo je u istoj meri posebnopravilo za izricanje zahteva ukoliko je i pravilo dašahista može da povuče potez lovcem samo ako je nanjega red da povlači potez, posebno pravilo za povla-čenje poteza lovcem.

8. Pojmovi ilokutorne snage i različitih ilokutornihčinova uključuju, u stvari, nekoliko sasvim različitihprincipa razlikovanja. Prvo i najvažnije, postoji smisaoili svrha činova (na primer, razlika između tvrđenja ipitanja); drugo, relativni položaj G(ovornika) i 5(lušao-ca) (razlika između zahteva i naredbe); treće, stepenpreuzete obaveze (razlika između prostog izražavanjanamere i obećanja); četvrto, razlika u iskaznom sad-ržaju (razlika između predikacijc i izveštavanja); peto,razlika u načinu na koji se iskaz vezuje za intereseC(ovornika) i .V(lušaoca) (razlika između hvalisanja ijadanja, između upozorenja i predviđanja); šesto, raz-ličita izražena moguća psihička stanja (razlika između

GOVORNI ČINOVI

obećanja koje je izraz namere i tvrđenja koje je izrazverovanja); sedmo, različiti načini na koje se jedanizričaj odnosi prema ostatku razgovora (razlika izmeđuprostog davanja odgovora na nešto što je neko rekaoi upućivanja prigovora onome što je rečeno). Tako nesmemo pretpostaviti, na Šta bi metafora „snaga" moglada nas navede, da različiti ilokutorni glagoli označavajutačke u jednoj jedinoj ravni. Pre se može reći da imanekoliko različitih ravni ilokutorne snage i činjenica dase ilokutorni glagoli u engleskom jeziku zaustavljaju naizvesnim tačkama tih raznih ravni-, a ne na nekimdrugim tačkama, sasvim je slučajna. Na primer, mo-žemo imati ilokutorni glagol „ocrveniti", podrazumeva-jući da kažemo za nešto da je crveno. Tako bi, „Ja toovim ocrvenjujem" prosto značilo „To je crveno".Slično je sa jednim arhaičnim glagolom „macarize" kojioznačava da nekoga nazivamo srećnim12.

Ali, upavo zbog toga što postoji više različitihdimenzija ilokutorne snage i što izričajni čin može dase izvede sa raznolikošću intencija, važno je imati uvidu da se jednim istim izričajem može izvesti nekolikorazličitih ilokutornih činova. Može postojati nekolikonesinonimnih ilokutornih glagola koji na ispravan načinopisuju neki izričaj. Na primer, pretpostavimo da nanekoj zabavi nečija žena kaže „Zaista je kasno". Izričajna jednom nivou može biti tvrđenje činjenice: njenomsagovorniku, koji je upravo rekao da je stvarno jošrano, može izgledati (i biti upućeno) kao prigovor;njenom mužu to može izgledati (i biti upućeno) kaopredlog, ili čak kao zahtev („Idemo kući)" ili kaoupozorenje („Ako ne odemo sada, ujutru ćeš sav bitinikakav").

9. Neki ilokutorni glagoli mogu se definisati putemnameravanog perlokutornog efekta, a neki ne. Tako,

12 Prvi od ovih pnmera dugujem Polu Grajsu (Paul Grice). a drugi Pilcru OiCu(Peter Geach): „Ascriplivism", Philosnphuut ttmttm, ioni (W. l%0, str. 221-226.

131

132 DŽON SERL

postavljanje zahteva je, prema suštinskom uslovu, po-kušaj da se slušalac navede da nešto učini, ali obećanjenije suštinski povezano sa izazivanjem takvog efektakod slušaoca ili sa njegovim odgovorom. Kada bismomogli da preko perlokutornih efekata dobijemo analizusvih (ili većine) ilokutornih činova, mogućnost dailokutornc činove analiziramo bez pozivanja na pravilabi se umnogome povećala. Jezik bi se onda mogaosmatrati samo konvencionalnim sredstvom za obezbe-denje, ili pokušaj obezbedenja prirodnih reakcija iliefekata. Tada ilokutorni čin uopšte ne bi uključivaonikakva pravila. Teoretski gledano, u jeziku ili vanjezika, može se izvršiti neki čin. Ali izvršiti neki čin ujeziku, znači koristiti konvencionalno sredstvo za neštošto se može činiti bez ikakvog konvencionalnog sred-stva. Ilokutorni činovi bi onda bili (neobavezno) kon-vencionalni, ali njima uopšte ne bi upravljala pravila.

1 kat> što je jasno iz svega ovoga što sam do sadarekao, mislim da ovo svođenje ilokutornog na pcrloku-torno i eliminisanje pravila koje sledi iz te redukcije,verovatno nije izvodljivo. I upravo povodom tog pita-nja, razilaze se teorije koje se mogu nazvati institucio-nalne teorije komunikacije, kao što su Ostinova, mojai mislim Vitgenštajnova, sa naturalističkim teorijamaznačenja kao što su, na primer, teorije koje se oslanjajuna objašnjenje značenja pomoću relacije stimulus-od-govor.

Četvrto poglavlje

REFERENCA KAO GOVORNI ČIN

U ovom i narednom poglavlju zaci ćemo u samuunutrašnjost iskaza kako bismo razmotrili iskazne či-nove reference i predikacije. U tome ćemo se ograničitina pojedinačne određene reference. Stoga, rezultatnašeg razmatranja biće jedna nepotpuna teorija refe-rence. Kao što ćemo videti, i ove reference zadaće namdosta muke, ali sve dok njih ne razjasnimo, teško daćemo moći bolje da razumemo druge vrste reference.

Pojam pojedinačne određene reference je krajnjenezadovoljavajući, ali se bez njega ne može. tjajoči-gledniji slučajevi izraza kojima se na nešto referira jesuvlastitu imena. Ali kada budemo razmotrili i drugevrste izraza, kao što su pojedinačni određeni opisi, naćićemo da su neki od njih referirajući izrazi dok drugiočigledno nisu, a postoje i oni koji spadaju negdeizmeđu. Uz to, neka javljanja vlastitih imena nisureferencijalni izrazi kao na primer: „Kerber ne postoji".Filozofi koji razmatraju ove određene opise uvek će sezalepiti za primere kao što su „Kralj Francuske" ili„čovek", a retko za one kao što su „vremc", „savremeninačin života" ili „zašto volim pasulj". To izgledapomalo sumnjivo. Razmotrimo, na primer, poteškoćekoje se javljaju kod primene Raslove teorije opisa (bez

134 DŽON SERL

parafraziranja originala) na rečenice kao što su „Vremcje dobro": (3x) (x je vreme • (y) (y je vreme —> y =x) • x je dobro)" jedva da uopšte ima nekog smisla.Ipak, skloni smo da kažemo da izraz „vreme" u rečenici„Vreme je dobro" vrši ulogu sličnu onoj koju ima izraz„čovek" u rečenici „Čovek je dobar".

Razmotrimo sada neka javljanja određenih opisaza koje je sasvim jasno da nisu referencijalna javljanja.U izričaju „Ostavio me je na cedilu"* izraz „cedilo"nije upotrebljen da bi referirao na nešto. Slično,„Učinio sam to zbog njega"** izraz „zbog njega" nijeupotrebljen da referira1. Ovo je još očiglednije akoprimere javljanja izraza „cedilo" i „zbog njega" uporc-dimo sa rečenicama u kojima se umesto ovih irazajavljaju reci „zgrada" i „njegov brat" - „Ostavio me jeu zgradi" i „Učinio sam to za njegovog brata". Ali,kako znam da prvi par izraza ne referira, a da drugipar to čini? Tako što poznajući svoj maternji jezik jaznam da prvi par ne služi za izdvajanje i identifikacijunekog predmeta ili entiteta, a da drugi par to čini. Ovačinjenica sadrži izvesne zanimljive lingvističke posledicei ukazivanje na te posledice može da bude od koristionima koji ne mogu da vide očigledan nedostatakreference za „cedilo" i „zbog njega". Na primer, prvipar nije odgovor na određene upitne oblike „Za kogaili zašto sam to učinio?" ili „Gde me je on ostavio?",dok drugi par jasno odgovara na ta pitanja. Uz to uovim vrstama konteksta 'zbog njega' i 'cedilo' ne trpeoblik množine za razliku od izraza 'zgrada' i 'brat'. Sastanovišta generativne sintakse možemo da kažemo da„zbog njega" i „cedilo", uopšte nisu imenični izrazi ida u ovim javljanjima nisu ni imenice.

• „... in Ihe lureh." (Prim. prev.)** for his sakc." (Prim. prev.)

1 Ovaj primer uzet je \i. Kvajnovog (W. Ouinc) rada Word and Object, Cambridge,1960. str. 236.

GOVORNI ČINOVI 135

Drugi izvor poteškoća je to što javljanja pojedinač-nih referirajućih iraza sa svrhe referiranja nisu uvekkategorička. Neka su, naime, hipotetička. Tako uizričaju „On će naslediti novac" izraz „on" se koristida referira na kagetorički način. Ali, u izričaju, „Akooni budu imali sina, onda će on naslediti novac", „on"samo uslovno referira u zavisnosti od istinitosti antece-dentnog iskaza. Slični primeri mogu se konstruisati savlastitim imenima. Na primer, „Ako kraljica Engleskebude imala sina koji će se zvati Henri, onda će Henribiti najmlađi od petoro dece". Dalje, u ovom radu jaću se baviti ispitivanjem kategoričke reference isto kaošto sam u slučaju davanja obećanja istraživao samokategorička a ne hipotetička obećanja.

4.1. Upotreba i spominjanje

Kao što smo videli u prethodnom odeljku, javljanjereferirajućeg izraza u raspravi nije uvek referirajućejavljanje. Uz to, ponekad se u razgovoru javljaju izrazi,bilo da su referirajući ili ne, kao izrazi o kojima se utom razgovoru govori, a ne u svojoj uobičajenoj upotre-bi. Razmotrimo razliku između ova dva javljanja reči„Sokrat":

1. Sokrat je bio filozof,i

2. „Sokrat" ima šest slova.Kod uporedenja ovih rečenica očigledne su dve činjeni-ce: prvo, obe rečenice počinju istom rečju „Sokrat" idrugo, u izričajima dveju rečenica ta reč igra sasvimrazličite uloge. Naime, u prvoj rečenici ona je data unormalnoj upotrebi - da referira na pojedinačnogčoveka. U drugoj rečenici reč „Sokrat" se ne upotreb-ljava na uobičajeni način već se o samoj toj reči govori,što je i naznačeno navodnicima. Nastojeći da objasne

] 3 6 DŽON SERI.

razlike u ovakvim slučajevima, filozofi i logičari su čakbili skloni da poriču očiglednu istinu da ove rečenicepočinju istom rečju.

Opšte je prihvaćeno jedno prilično nejasno obja-šnjenje razlike između upotrebe i pominjanja izraza ibilo bi dobro da malo razjasnimo čitavu stvar. Filozofii logičari tvrde da se u slučajevima kao što je našadruga rečenica uopšte i ne pojavljuje reč „Sokrat", većjedna potpuno nova reč - u stvari, vlastito ime te reci.Vlastita imena reci ili drugih izraza, tvrde dalje oni,prave se tako što se dati izraz (ili, pre se može reći,ono što bi predstavljalo taj izraz kod upotrebe izraza,a ne samo dco novog vlastitog imena) stavi podnavodnike. Prema tome, reč kojom počinje drugarečenica nije, kao što bi se moglo pomisliti, „Sokrat"već „„Sokrat"", a reč koju sam upravo napisao nije„„Sokrat"", već „„„Sokrat""", stoje opet sasvim novareč, još jedno vlastito ime vlastitog imena, vlastitogimena, naime „„„„Sokrat"""", i tako dalje u hijerarhijiimena, imena, imena...

Ovakvo objašnjenje smatram besmislenim. Onopo sebi nije štetno, ali ono počiva na potpuno pogre-šnom shvatanju načina na koji funkcionišu vlastitaimena, navodnici i drugi elementi jezika. Pored toga,ovakvo objašnjenje je uticalo i na druge oblasti filozo-fije jezika. Na primer, za rečenice koje počinju rečju„da" ponekad se, po analogiji sa ortodoksnim objašnje-njem upotrebe i pominjanja, pogrešno kaže da suvlastita imena iskaza.

Ima najmanje dva načina da se pokaže da jeortodoksno objašnjenje upotrebe i pominjanja pogre-šno. Prvi je da se ukaže na neke opšte odlike institucijevlastitih imena koje su u suprotnosti sa tim objašnje-njem. Drugi način je da se napravi upoređenje izmeđureferiranja na izraze vlastitim imenima ili određenimopisima i načina na koji koristimo navodnike da bismopredstavili same te izraze.

GOVORNI ČINOVI 137

Ako se zapitamo zašto uopšte postoji institucijavlastitih imena, deo odgovora bio bi da nam je zapravljenje identifikujuće reference potrebno podesnosredstvo na koje se obično referira kao na objekte kadasami objekti nisu prisutni. Ali to sredstvo nema nika-kvog smisla kada je objekt o kome želimo da govorimoi sam deo rasprave, te da bi se na njega referiralo nijepotrebno neko posebno jezičko sredstvo. Sa nekolikoizuzetaka kao što su izrazi iz religije ili nepristojne reci,kada želimo da govorimo o takvoj reči, ne moramo daje posebno imenujemo ili referiramo na nju na nekidrugi način; jednostavno možemo da pokažemo (znak)te reči. Neuobičajeni slučajevi su oni u kojima jezabranjeno, ili neumesno, ili nezgodno da damo samutu reč. U pisanom govoru postoje neke konvencije: naprimer, navodnici naznačavaju činjenicu da reč nijeupotrebljena na uobičajeni način već kao predmetrasprave. Ukratko, da bismo recima govorili o stvarimakoje same nisu reči i koje ne moraju da budu prisutnekada o njima govorimo, imamo instituciju vlastitihimena. Čitava ta institucija dobija svoj značaj kadaimamo u vidu činjenicu da za referiranje na drugeobjekte mi upotrebljavamo reči. Vlastito ime može bitivlastito ime samo ako postoji stvarna razlika izmeđuimena i imenovane stvari. Ako su one iste, onda sepojam imenovanja i referiranja ne može primeniti.

Uporedimo sada stvarno referiranje na neku rečsa načinom na koji govorimo o reči u rečenici 2.Pretpostavimo da smo ovu rečenicu prepravili tako daona sada glasi:

Reč koja je ime čuvenog Platonovog učitelja imašest slova.Za razliku od rečenice broj 2, ovde, da bismo referiralina neku reč, mi u stvari upotrebljavamo određeni opis.Zamislimo sada da smo nekoj reči dali vlastito ime, na

primcr neka „Džon" bude ime reci „Sokrat". Tada ćenaša rečenica broj 2 glasiti:

Džon ima šest slova.Ovde je ime Džon upotrcbljeno kao pravo vlastito imesa ciljem da referira na neki drugi objekat, naime nareč „Sokrat".

Ali, skoro uvek je moguće da, kada želimo dagovorimo o nekoj reci, pokažemo samu tu reč kao štosmo učinili u rečenici broj 2. Suvišno bi bilo tražiti iime za tu reč, a bilo bi pogrešno tu reč smatrati imenomili delom imena same te reci. Kako ćemo onda okarak-terisati izričaj prve reci u rečenici 2? Odgovor je sasvimjednostavan: reč je ovde izrečena ali ne u svojojuobičajenoj upotrebi. Sama reč je predstavljena, a ondase o njoj govori. Znacima navoda je naznačeno i to datu reč treba uzeti kao predstavljenu reč i reč o kojojse govori, a ne kao reč koja je na općeprihvaćeni načinupotebljena da referira. Ali na reč se ne referira nitiona referira na sebe.

Onda se može reci - „pa zašto ne bismo mogli dausvojimo samo kao konvenciju to da navodnici ispredi iza neke reči prave od nje novu reč - vlastito imeoriginala?" Možemo se zapitati i sledeće: zašto nebismo usvojili, prosto kao konvenciju, to da u rečenici,,Sncg je beo" reč „je" predstavlja ime moje babe?Činjenica je da već postoji konvencija o upotrebinavodnika. Jedna (samo jedna) od njih je da reči unavodima treba uzeti kao reči o kojima se govori (kojese navode itd.), a ne kao da ih je govornik upotrebiona uobičajeni način. Svako ko želi da uvede neku novukonvenciju dužan je da najprc objasni kako to utiče naveć postojeće konvencije, i drugo, koji su motivi zauvođenje nove konvencije. Međutim, pošto već imamosasvim primerene konvencije o upotrebi i pominjanju,nije jasno kako se nova konvencija koja se predlažedosledno uklopila u taj skup. Drugo, ako u literaturi

138 DŽON SERL

GOVORNI ČINOVI 139

potražimo motive za uvođenje konvencije da navodnicioko rcči ili nekog drugog izraza čine potpuno novovlastito ime, naći ćemo samo razna pogrešna stanovištao jeziku. Na primer, „osnovne konvencije u pogleduupotrebe bilo kog jezika zahtevaju da u svakom izričajukoji pravimo o nekom objektu mora biti upotrebljenoime tog objekta, a ne sam taj objekat. Stoga, akoželimo da kažemo nešto o nekoj rečenici - na primer,da je ta rečenica istinita - moramo upotrebiti ime overečenice, a ne samu rečenicu."2 Jecjino što možemo nato odgovoriti jeste da takva osnovna konvencija nepostoji. Delovi govora, ili drugi predmeti koji se mogupredstavljati usmeno ili vizuclno, lako se mogu javitiu govoru kao predmet govora. Na primer, orintologmože da kaže: „Zvuk koji pravi kalifornijska krejaje. . ." a zatim rečenicu završi samim zvukom a nevlastitim imenom tog zvuka.

4.2. Aksiomi reference

Imajući na umu činjenicu da nije svako javljanjereferirajućeg izraza javljanje u svrhe referiranja, želeobih da dam analizu određene reference koja bi išlauporedo sa analizom ilokutornih činova izloženom uprethodnom poglavlju. Za razliku od većine govornihčinova, referenca ima dugu istoriju u filozofskim razma-tranjima - još od Fregea (u stvari još od PlatonovogTeajteta, ako ne i ranije). Zato ćemo morati pažljivoda postupamo u našoj analizi, dajući usput jedanpoduži pregled filozofskih gledišta. Teorija koju ćupredstaviti je u onoj tradiciji koja počinje sa Fregeom,a nastavlja se sa Strosnovim (Strawson) Individuals i

2 A. Tnrski; ..The semantir cnnceplion »>f Iruth", Phi!osophy and PhenomenotoptalResearch, lom 4. 1944; preštampano u H. Feigl * W. Si-llan. (eds.): Reaili/iKi mPhilntophkul Anatysis. Ncw York, 1M9,

140 DZON SERL

kao što će čitalac i sam videti, pod velikim je uticajemova dva autora.

U vezi sa referiranjem i referirajućim izrazimaimamo 4va opštepriznata aksioma. Oni bi glasili otpri-like ovako:

1. Sve na šta se referira mora da postoji.3

Ovaj aksiom nazvaćemo aksiomom egzistencije.2. Ako je predikat istinit o jednom objektu, ondaje on istinit o svemu Što je identično tom objektubez obzira koji su izrazi upotrebljeni za referiranjena taj objekat.Ovaj aksiom nazvaćemo aksiomom identiteta.Oba ova aksioma mogu se predstaviti i kao tauto-

logijc. Prvi je očigledna tautologija jer nam kaže da sena neku stvar ne može referirati ako ne postoji stvarna koju bi se referiralo. I drugi se može interpretiratikao tautologija tako da glasi: sve što je istinito ojednom objektu, istinito je o tom objektu.

Oba aksioma dovode do paradoksa, prvi zbogzabune oko toga šta znači referirati, a drugi zato štoneke od njegovih interpretacija nisu tautologije većlaži. Prvi dovodi do paradoksa kod tvrđenja kao štoje, na primer, „Zlatna planina ne postoji". Ako pretpo-stavimo aksiom egzistencije i pretpostavimo da su prvedve reci ove rečenice upotrebljcnc da referiraju, ondato tvrđenje samo sebe pobija, jer da bih negiraopostojanje nečega, to nešto mora postojati.

Rasi4 je ovaj paradoks rešio pokazujući da se izraz„Zlatna planina" u stvari ne upotrebljava da referirakada predstavlja gramatički subjekt egzistencijalnogiskaza. Uopšte uzev, subjekatski izrazi u egzistencijal-nim rečenicama ne mogu se upotrebljavati da referiraju

3. ..Postojati" Ireba shvatiti bezvremeno. Može- se. naime, referirati na neSlo Slo jepostojalo. Sto će postojati ili Slo sada poMoji.

4 B, Russell: „On denoting". Mind, tom 14. 1905: preštampano u potnenutoj knji/iFejgla i Sdara (Feigl & Sellars} <eds.). <>/' cil.

GOVORNI ČINOVI 141

- što se podrazumeva kada se kaže da postojanje nijesvojstvo - te stoga i ne dolazi do paradoksa. Aksiomegzistencije ne važi, jer nema reference. Na žalost, usvom oduševljenju, Rasi je negirao upotrebu svakogodređenog opisa u svrhe referiranja. Ovaj deo njegovogargumenta kritikovaću kasnije5. Zahvaljujući Rasluniko više ove paradokse ne uzima ozbiljno.

Ali verovatno nam se još uvek čini da se za ovajaksiom mogu naći protivprimeri. Zar ne možemoreferirati na Deda Mraza, ili na Šerloka Holmsa, madanijedan od njih ne postoji niti je postojao? Referiranjena fikcionalne (ne legendarne, mitske, itd.) entitetenisu protivprimeri za ovaj aksiom. Na njih se možereferirati kao na fikcionalne ličnosti upravo zbog togašto one postoje u fikciji. Da bismo ovo objasnili,potrebno je da napravimo razliku između normalnoggovora o stvarnom svetu i parazitskih oblika govorakao što su fikcija, gluma itd. U normalnom govoru ostvarnom svetu, ja ne mogu da referiram na ŠerlokaHolmsa jer takva osoba nikada nije postojala. Ako utom univerzumu govora ja kažem „Šerlok Holms jenosio lovački šešir" je ne referiram, kao što ne referi-ram ni kada kažem „Šerlok Holms dolazi večeras kodmene na večeru". Nijedno od ova dva tvrđenja ne možebiti istinito. Ali, pretpostavimo sada da sam prešao nafikcionalni oblik govora, glumu i igru. I ako sadakažem „Serlok Holms je nosio lovački šešir", ja u stvarireferiram na jednu fikcionalnu ličnost (to jest na ličnostkoja ne postoji, ali koja postoji u fikciji) i ono Što samrekao, istinito je. Obratimo pažnju na to da u ovomobliku govora ja ne mogu da kažem „Šerlok Holmsdolazi večeras kod mene kući na večeru" jer mereferenca „moja kuća" vraća u govor stvarnog sveta.Pored toga, ako u fiktivnom načinu govora kažem„Gospoda Šerlok Holms je nosila lovački šešir" ja ne

5 U Sedmom poglavlju.

142 DŽON SERL

referiram, jer ne postoji fikcionalna gospođa ŠerlokHolms. Rečeno fikcionalnim jezikom, Holms se nikadanije ženio. Ukratko, u govoru stvarnog sveta i „ŠerlokHolms'" i „Gospoda Šerlok Holms" nemaju referencujer takvi ljudinikada nisu postojali. U fikcionalnomgovoru izraz „Šerlok Holms" referira, jer takva ličnostzaista postoji u fikciji, ali „Gospoda Serlok Holms" nereferira, jer ne postoji takva fikcionalna ličnost. Ak-siom egzistencije važi, dakle, u oba sveta: u govorustvarnog sveta može se referirati na nešto što stvarnopostoji: u govoru fikcije može se referirati samo na onošto postoji u fikciji (plus stvari iz stvarnog sveta idogađaji koji su uključeni u izmišljene priče).

Sve ovo što smo do sada rekli mora izgledatisasvim očigledno, ali u filozofskoj literaturi nalazimorazne zabune u vezi s tim. Da bi se predupredile jošdve moguće zabune, naglašavam da moj prikaz parazit-skih oblika govora ne uključuje stanovište da u fikcio-nalnom govoru postoje neke promene u značenjimareci ili drugih jezičkih elemenata. Ako konvencije označenju jezičkih elemenata zamišljamo (bar delom)kao vertikalne konvencije koje povezuju rečenice sasvetom, onda je najbolje one nevidljive, prećutnekonvencije fikcionalnog govora posmatrati kao late-ralne ili horizontalne konvencije koje kao da uzdižugovor izvan sveta. Ali najvažnije je shvatiti da čak i urečenici „Mala Crvenkapa" „crveno" znači crveno.Konvencije fikcionalnog govora ne menjaju značenjareci ili drugih jezičkih elemenata. Drugo, činjenica dapostoje takve fikcionalne ličnosti kao što je ŠerlokHolms ne obavezuje nas da prihvatimo stanovište daon postoji u nekom natčulnom svetu, ili da on imaposeban način postojanja. Šerlok Holms uopšte nepostoji, Sto ne znači da se negira njegovo postojanje ufikciji.

Aksiom identiteta (kao i aksiom egzistencije) do-vodi do daljih paradoksa i zagonetki u onim kontek-

GOVORNI ČINOVI ] 4 ^

stima u kojima reference nisu jasno vidljive. Ovajaksiom može se izložiti i na sledeći način6. Ako dvaizraza referiraju na isti predmet, oni mogu salva veritatczamenjivati jedan drugog u svim kontekstima. Izraženu ovom obliku, taj aksiom nije tautologija već laž, štopredstavlja jednu novu poteškoću. Mislim da su ovezabune isto toliko trivijalne koliko i one koje proističuiz aksioma egzistencije, ali trebalo bi dosta prostora dase one i objasne. Međutim to prevazilazi okvire overasprave.

Cilj ovog poglavlja nije samo nastavak razmatranjaova dva aksioma već i uvođenje trećeg aksioma iispitivanje njegovih posledica.

3. Ako govornik referira na neki predmet,tada on identifikuje ili je u stanju da, ako se to odnjega traži, identifikuje taj predmet.Ovaj aksiom nazvaćemo aksiomom identifikacije.

I on je takode tautologija pošto služi samo za svrheizlaganja pojma (pojedinačne, određene) reference.Taj aksiom može se izraziti i na sledeći način:

3a. Nužan uslov za uspešno izvođenje odre-đene reference u izričaju jednog izražaje da izričajtog izraza mora da saopštava7 slušaocu istinit opisili činjenicu o jednom jedinom objektu. Ili, ako tajizričaj to ne čini, onda govornik mora biti u stanjuda ga zameni izrazom čiji izričaj to čini.Postoje samo tri načina na koje govornik može

garantovati da će takva činjenica biti saopštena: [1Jizrečeni izraz mora da sadrži predikate koji su istiniti

6 Na primer, R. Cartiiip: Meaning and Htautlf, str. VS i dalje.7 „Saopćavali" nije uvek najprimercmji glagol. Reći Ja govornik (komunicira

siopstava sluiaocu neku činjenicu, nagoveslava da lllltllll nije prethodim OBU BI BiČinjenicu koja mu je saopćena. Ali cesto kod referiranja, rečenica koja je saopSlena(kiimunicirana) sluSaocu je rečenica za koju on već zna da je istinita. Možda bi trebalo rećida M u takvim slučajevima govornik poziva na tu rečenicu ili sluSaoca podseca na njuMeđutim, ja ću i dalje koristili glagol ..saopćavati" ili ..prcneti" pixl uslovom da se overeći ne uzimaju kao ukazivanje na to da sluialđc nije znao niSta o onome ita mu je saopSrenoili prenelo.

14-1 DŽON SERL

samo o jednom objektu; ili [2] njegov izričaj zajednosa kontekstom mora da pruži neko ostenzivno iliindeksno predstavljanje jednog jedinog objekta; ili [3]njegov izričaj mora da pruži mcšavinu indeksnih poka-zatelja i opisnih termina koji su dovoljni za identifiko-vanje jednog jedinog objekta. Ako izrečeni izraz nespada ni u jednu od ovih vrsta izraza, referenca možebiti uspešna samo pod uslovom da je govornik u stanjuda, ako se to od njega traži, ponudi jedan od takvihizraza. Ovaj princip nazvaćemo principom identifi-kacije.

Nije sasvim očigledno da je taj princip tautološki.U stvari, na prvi pogled se čak čini da on nije niplauzibilan. Neophodno je da ga podrobnije objasnimokako bi nam on postao sasvim razumljiv. Meni se činida on sadrži jednu značajnu istinu sa dugom istorijom,jer taj princip nije ništa drugo do generalizacija Fregeo-vog diktuma da svaki referirajući izraz mora imatismisla.

Ovaj princip pokušaću da postavim ispitujućinužne uslove za izvođenje govornog čina određenereference. Uz to ću pokušati da pokažem logičke vezeizmeđu aksioma egzistencije i aksioma identifikacije.

4.3. Vrste određenih referirajućih izraza

PoČećemo podclom izraza koje razmatramo. Gra-matički, ovi izrazi se grubo mogu podeliti u Četirikategorije:

1. Vlastita imena; na primer, „Sokrat", „Rusija".2. Složeni imenični izrazi u jednini.Ova druga vrsta izraza često sadrži relativnu zavi-

snu rečenicu i često, mada ne uvek, počinje određenimčlanom*; na primer, „Čovek koji me je pozvao",

• U engleskom jeziku _the". (Prim. prev.)

GOVORNI ČINOVI ^45

„najviša planina na svetu", „sadašnja kriza u Francu-skoj". Pozajmljujući i donekle proširujući Raslov ter-min, ove izraze ću dalje zvati „određeni" opisi. Izrazekoji slede određeni član zvaću „deskriptori". Tamo gdenema određenog člana deskriptorom ću nazivati Čitavizraz. Ova terminologija ni u kom smislu nema za ciljuvođenje filozofske analize ili teorije o pojmovima„opisivati" i „opisi". To su samo arbitrarni termini kojisu izabrani zato što je tako bilo najzgodnije. Trebaimati na umu da određeni opisi mogu sadržati drugereferirajuće određene izraze, ili drugi određeni opis, ilidrugi tip izraza, kao Što je, recimo, vlastito ime u, naprimer, „Džonov brat", „žena koja je udata za čovekakoji je pijan". U takvim slučajevima, referent Čitavogizraza nazivaću primarnim referentom, a referent delatog izraza, sekundarnim referentom.

U gramatičke izraze dalje spadaju i:3. Zamenicc: na primer, „ovaj", „onaj", „ja",

„on", „ona" i „ono".4. Zvanja: na primer, „predsednik vlade",

„papa".Ova četvrta klasa izraza jedva da zaslužuje neku pažnjupošto se ona inače preliva, s jedne strane, u određeneopise, a sa druge, u vlastita imena.

4.4. Nuini uslovi za referiranje

Prvo pitanje koje bih postavio o izrazima bilo bi:koji su nužni uslovi za izričaj jednog od ovih izraza dabi se napravila uspešno izvedena kategorička određenareferenca? Ali pre nego što damo neki odgovor na ovo.postaviću još jedno pitanje: Kakva je svrha određenereference, koju funkciju ima iskazni čin referiranja uilokutornom činu? Kao što sam rekao, svrha određenereference je da njome govornik izdvaja ili identifikuje

146 DŽON SF.RI.

neki pojedinačni predmet o kome on dalje govori, ilio kome nešto dalje pita, itd. Ali, ovaj odgovor jenepotpun, jer on još uvek ne tvrdi da li je ta identifika-cija prenesena slušaocu ili ne. Da bismo otklonili ovajdvosmisao potrebno je da napravimo razliku izmeđupotpuno usvojene reference i uspešne reference. Potpunousvojena referenca je ona u kojoj je neki objekatnedvosmisleno identifikovan za slušaoca, to jest, tamogde je slušaocu ta identifikacija saopštena. Ali refe-renca može biti uspešna - u tom smislu da govornikane možemo optužiti da nije uspeo da referira - čak iako za slušaoca ne identifikuje nedvosmisleno nekiobjekt, pod uslovom da govornik može to da učini akose to od njega zahteva. Do sada smo se bavili samopojmom uspešne reference, ali lako je videti da jepotpuno usvojena referenca još osnovniji pojam poštoje uspešna referenca ona koja, iako nije, da kažemo,potpuno usvojena, bar potencijalno može da budetakva.

Sada, u svetlu ovih razlikovanja, pokušajmo daprepravimo naše početno pitanje tako da ono glasi:Kako je moguće da izričaj nekog izraza bude potpunousvojena referenca. Koji su nužni uslovi da izričaj izrazabude dovoljan da za slušaoca identifikuje baš onajobjekt koji govornik namerava da identifikuje? Najzad,govornik samo izgovara neke reči\ kako onda te reciidentifikuju stvori za slušaoca? Sam način na koji smoformulisali ovo pitanje, pružiće nam ključ za odgovor.Pošto govornik za slušaoca identifikuje neki predmet,da bi identifikacija bila uspešna mora postojati nekipredmet koji govornik pokušava da identifikuje, agovornikov izričaj izraza mora biti dovoljan da bi setaj predmet identifikovao. Ova dva uslova već sampreliminarno formulisao kao aksiome egzistencije iidentifikacije. U svetlu ovog razmatranja iskazaćemoih u obliku uslova za potpuno usvojenu referencu.

GOVORNI ClNOVJ J 4 7

Nužni uslovi za izvođenje potpuno usvojene odre-đene reference u govornikovom izričaju izraza susledeći:

1. Mora postojati jedan i samo jedan predmetza koji govornikov izričaj izraza važi (reformulacijaaksioma egzistencije), /

2. Slušaocu mora biti dato dovoljno sredstavada identifikujc predmet iz govornikovog izričajaizraza (reformulacija aksioma identifikacije).Pogledajmo sada kako izričaj određenog opisa

može da zadovolji ovakve zahteve. Pretpostavimo, naprimer, da je izraz „taj čovek" izrečen kao dco rečenice„Taj čovek me je uvredio". Kako ovakav jedan izričajzadovoljava dva navedena uslova?

Prvi uslov može se podeliti u dva dela:1 (a) Mora postojati bar jedan predmet na

koji se odnosi govornikov izričaj datog izraza.1 (b) Ne srne postojati više predmeta već samo

jedan, na koji se govornikov izričaj datog izrazaodnosi8.Kod određenih opisa, ispunjavanje uslova 1 (a)

sasvim je jednostavno. Pošto izraz sadrži opisnik i poštotaj opisnik sadrži opšti opisni termin, ili je i sam jedanod njih, nužno je još samo to da postoji bar jedanpredmet o kome se opisnik može izreći kao predikat.Da bi uslov \{a) bio zadovoljen u slučaju izraza „tajčovek" nužno je samo da postoji bar jedan čovek.

Sledeći korak je mnogo složeniji. Naravno, uiskušenju smo da odemo i suviše daleko u izjednačava-nju uslova 1 (a) i 1 (b) i da tvrdimo da kao što je uslov

8 ReC ..odnosili" ovde je namerno neulralna i sloga, bojim se, sasvim nenamirnoneodređena. Ako uul.n ima bilo kakvih primtdhi na to - napominjem da je i ja saoklcvanjem korislim jednostavnu umesto ,.na koje se odnosi govornikov izričaj izraza'čitajte ..na koji govornik namerava da referira izričajem tog izraza" i mulatis mutmdls uČitavom tekstu. Ovde ciljam na lo kđkn glasovi kU-ntilikuju pndOMto. Ono tto mora da •*•nBliti j«te sta je to oameravati ili poiirazumevali poseban predmet. Ali niiia u ovommom argumentu ne zavisi od neodređenosti termina „odnositi se".

148 DŽON SERL

\(a) zadovoljen postojanjem bar jednog objekta komese opisnik može istinito pridati kao predikat, tako je iuslov \(b) zadovoljen ako postoji najviše jedan predmeto kome je opisnik istinit. Ovo iskušenje je posebnojako ako se uspešna određena referenca smatra jednomvrstom prerušenog tvrđenja istinitog pojedinačnog eg-zistencijalnog iskaza, to jest iskaza kojim se tvrdipostojanje jednog i samo jednog predmeta koji zadovo-ljava određeni opis. Takvo stanovište prihvata Rasi usvojoj teoriji opisa. Analiziran u skladu sa njegovomteorijom opisa, izričaj gore navedene rečenice trebalobi da bude shvaćen kao tvrđenje postojanja samojednog čoveka na svetu.

Ne čini li nam se da je ova kritika nepravedna?Naravno da jeste, onako kako je mi ovde vidimo, jerRasi, kada je formulisao svoju teoriju opisa nije imaona umu kontekste kao što je ovaj koji smo naveli. Alima kako ta kritika bila nepravedna, daleko od toga daje ona besmislena, jer treba imati na umu i način nakoji on takve kontekste isključuje. Naime, on kaže dau onim kontekstima za koje, prema pretpostavci, teo-rija opisa važi, određeni član* se koristi „strogo uzevza naznačavanje pojedinačnosti"9. Ali koju snagu reč„strogo" ima u ovom razgraničavanju konteksta za kojeteorija važi i onih za koje ne važi? U navedenoj rečenicinema ničeg neodređenog ili ne-strogog - ona je do-slovna i stroga kao i bilo koja druga rečenica te vrste.Jasno je da snaga reci „srogo" u naznačavanju „pojedi-načnosti" mora biti:

(a) ili, strogo u smislu da naznačava govorni-kovu nameru da identifikujući referira na jedanodređeni predmet,

(b) ili, strogo, tako da povlači da je opisnikkoji sledi istinit samo o jednom predmetu.' U engleskom jeziku ,,thc". (Prim. prev.)

9. l'nncipiu Mmhematica. Cambrklge. 1925. tom 1 str. 30.

GOVORNI ĆINOV]

Dalje, (a) ne može da bude ono što se podrazumc-valo pošto naš primer zadovoljava (a) i tako teorijuopisa ostavlja otvorenom napadu za apsurdnost kojisam upravo izneo. Ali, ako je (b) ono što se podrazu-meva pod strogom upotrebom određenog Člana, ondaje to objašnjenje pogrešno. Ne samo da upotrebeodređenog člana sa nejedinstvenim opisnikom nisusasvim stroge već zapravo i nema takve upotrebeodređenog člana u kojoj je po sebi dovoljno na bilokoji način implicirati ili naznačavati da je opisnik kojisledi istinit samo o jednom predmetu..Postoje upotrebeodređenog člana sa opisnicima koji su istiniti samo ojednom objektu i one su od suštinskog značaja ugovornom činu određene reference - kao što se tvrdiu principu identifikacije - ali dco snage određenogčlana nije to da on povlači jedinstvenost opisnika kojisledi. To nije funkcija određenog člana. Njegova fun-kcija (u ovim slučajevima) jeste da naznači govornikovunameru da referira jedinstveno, a funkcija (opisnika)je da u posebnom govornikovom kontekstu identifikujeonaj predmet koji za slušaoca predstavlja predmet nakoji govornik namerava da referira u datom kontekstu.Nasuprot tome, ja nudim kao objašnjenje određenogčlana [the], sledeće: određeni član upotrebljen u sklopuodređene reference (a napominjem daje to samo jednaod njegovih upotreba) predstavlja konvencionalnosredstvo kojim se naznačava namera [intencija] govor-nika da referira na pojedinačni predmet, a ne da jeopisnik koji sledi istinit samo o jednom predmetu.Važno je napomenuti da u nekim jezicima, na primeru latinskom i ruskom, nema određenog člana većnaznačavanjc govornikove namere da napravi odre-đenu referencu zavisi od konteksta i drugih sredstava"1.

Ovo objašnjenje još uvek nije dovoljno da pokažekako izričaj određenog opisa kao što je gore navedeni

10. Teorija deskripcije biće razmolrcnii detaljnije u Sedmom poglavlju,

150 DŽON SERL

zadovoljava zahtev iznet u l(b). Do sada sam rekaosamo to da mora postojati bar jedan predmet kojiodgovara opisniku i da govornik pomoću određenogčlana naznačava svoju nameru da identifikuje pojedi-načni predmet. Ali pošto opisnik kao opšti terminmože biti istinit o mnogim predmetima, šta je onda tošto čini da govornikov izričaj tog izraza važi samo zajedan predmet? Očigledan odgovor koji nam, na žalost,ne kaže ništa novo, jeste da je pri izričaju tog izrazagovornikova namera da obim opisnika obuhvati samojedan predmet. Taj odgovor nam ne kaže ništa novo,jer se njime ne objašnjava šta je uključeno u namerava-nje (intencionalnu usmerenost na predmet) ili podrazu-mevanje tog pojedinačnog predmeta. Da bih dao pot-puniji odgovor na ovo pitanje, razmotriću sada zahteveza ispunjavanje uslova 2, a zatim ću se vratiti razmatra-nju uslova i(b) i odnosa između referiranja i namera-vanja.

4.5. Princip identifikacije

Drugim uslovom (koji je dat u jednoj od formula-cija aksioma identifikacije) od slušaoca se traži da budeu stanju da na osnovu govornikovog izričaja nekogizraza identifikuje određeni predmet. Pod terminom„identifikovati" ovde podrazumcvam otklanjanje svakesumnje ili dvosmislenosti u pogledu onoga o čemu segovori. Na najnižem nivou identifikovanjem se odgo-vara na pitanja kao što su ona koja počinju sa „Ko?",„Šta?" ili „Koji?". Naravno, na jednom drugom nivou,ova pitanja još uvek ostaju otvorena: čak i kada smonešto identifikovali, još uvek se mogu postavljati daljapitanja koja počinju sa „Šta?" u smislu „Reci mi neštoviše o tome", ali ne više u smislu „Ne znam o čemu tigovoriš'4. Idcntifikovanje, u onom smislu u kome tajtermin ovde koristim, znači davanje odgovora samo na

GOVORNI ČINOVI 1 5 |

to pitanje. Na primer, može se reći da u izričajurečenice „Taj čovek* koji me je opljačkao bio je visokpreko 180 santimetara", ja referiram upravo na čovekakoji me je opljačkao čak iako u jednom smislu reči„identifikovati" ja možda ne bih bio u stanju daidentifikujem tog čoveka. Na primer, možda ne bih biou stanju da ga izdvojim iz grupe ljudi koju mi jc policijapokazala, niti da kažem bilo šta drugo o njemu. Paipak, pod pretpostavkom da me jc samo jedan jediničovek opljačkao, ja sam uspeo da izričajem navedenerečenice napravim identifikujuću referencu.

Vidcli smo da kod drugog slučaja određenog opis;ikao što je "taj čovek" [,,the man"] govornik naznaČavasvoju nameru da referira na pojedinačni objekt i dajeopisnik za koji smatra da će biti dovoljan da za slušaocaidentifikuje predmet na koji on u posebnom kontekstusvog izričaja namerava da referira. Čak i ako taj opisnikmože da predicira istinito o mnogim predmetima,govornik smatra da će njegov izričaj u datom kontekstubiti dovoljan da identifikuje baš taj predmet na koji onmisli. Ako je to zaista dovoljno, onda jc uslov 2zadovoljen. Ali, pretpostavimo da to nije dovoljno.Pretpostavimo da slušalac još ne zna na kog čoveka sereferira. U takvom slučaju, još uvek se mogu postavljatipitanja koja počinju sa „Ko?", „Sta?", „Koji?" i tvrdimda jc za potpuno usvojenu određenu referencu nužanuslov to da govornik može da pruži nedvosmislenodgovor na ova pitanja. Ako govornik nije izrekaoizraz koji pruža odgovor na ova pitanja, onda on nijeuspeo da za slušaoca identifikuje neki predmet. Slušalacnije usvojio referencu jer identifikaciju čine nedvosmi-sleni odgovori na ova pitanja, a identifikovanje jenužan uslov za potpuno usvojenu određenu referencu.

Koju vrstu odgovora možemo dati na ovakvapitanja? Ako pođemo od krajnosti, ovi odgovori se

* U engleskom jeziku ,,the man". (Prim. prev.)

J 5 2 DŽON SERL

mogu podcliti u dvc grupe. Na jednoj strani je pokazi-vanje datog predmeta, na primer „onaj tamo", a nadrugoj su opisi dati samo pomoću opštih termina kojisu istiniti samo o jednom jedinom predmetu - naprimer, „prvi čovek koji je pretrčao milju za manje od3 minuta i 53 sekunde". I čisto pokazivanje i čistoopisivanje ovog tipa su. naravno, samo krajnji slučajevi.U praksi, međutim, najveći broj identifikacija počivana mešavini pokaznih sredstava i opisnih predikata -na primer, „onaj čovek „koga smo juče videli" - ili pakna nekim drugim oblicima sekundarnih referenata kojegovornik mora biti u stanju da identifikuje - na primer,„autor Veverlija" ili „glavni grad Danske". Staviše,govornik mora biti u stanju da svaki odgovor pomoćupokazivanja uz reci „ovaj" ili „onaj" dopuni nekimopisnim opštim terminom, jer kada pokazuje na nekifizički predmet i kaže „ovo", možda nije nedvosmislenojasno da li on pokazuje boju, oblik, sam predmet injegovu neposrednu okolinu, središte tog predmeta itako dalje. Ali ovim vrstama identifikujućih izraza -pokazivanjem, jedinstvenim opisima, kao i identifikaci-jama koje se zasnivaju i na pokazivanju i na opisivanju- obuhvaćeno je čitavo polje. Tako identifikacija iotuda zadovoljavanje uslova 2 počivaju na govornikovojsposobnosti da pruži izraz jedne od ovih dveju vrstakoji se odnosi na jedan jedini predmet na koji govorniknamerava da referira. Od sada pa nadalje svaki takavizraz zvaću identijikujućim opisom. Naše razmatranjeuslova 2 možemo, dakle, zaključiti rekavši da iakogovornik u odgovarajućem kontekstu i uz odgovarajućeznanje slušaoca može i bez izricanja identifikujućegopisa da zadovolji ovaj uslov, on može garantovati daće taj uslov biti zadovoljen samo ako je njegov izrazneki identifikujući opis ili je dopunjen takvim jednimopisom. I pošto se izričajem bilo kog referirajućegizraza govornik obavezuje da identifikuje jedan jedini

GOVORNI ČINOVI

predmet, on se obavezuje na ispunjavanje jednog odovih zahteva.

Sada se možemo vratiti razmatranju uslova \(b).Setićemo se da smo stali kod toga da uslov po komemora postojati samo jedan jedini predmet koji zadovo-ljava izričaj jednog izraza, izgleda, povlači i to da morapostojati samo jedan jedini predmet na koji izricanjemtog izraza govornik namerava da referira. I baš tupadamo u iskušenje da pomislimo da je o uslovu i(b)dovoljno reći da je govornikova namera [intencija] dareferira na pojedinačni objekt nezavisna od njegovesposobnosti da zadovolji uslov 2, 'to jest, nezavisna jeod njegove sposobnosti da slušaocu identifikuje tajpredmet. On, naime, veoma dobro zna šta podrazume-va, ali to nikome ne može da objasni! Međutim, jaželim da pokažem da su ova dva zahteva - zahtev zajedinstvenošću namere [intencije] i zahtev za sposob-nošću da se predmet identifikuje - u osnovi identični.Jer šta znači podrazumevati ili intencionalno biti usme-ren [ciljati] na jedan jedini predmet, isključujući svedruge predmete. Neke činjenice teraju nas da mislimoda se tu radi o kretanju duše. Međutim, da li je mogućeciljati samo na jedan jedini predmet nezavisno odsvakog opisa ili nekog drugog oblika identifikacije togpredmeta koji sam u stanju da pružim? Ako je tako,šta moju nameru čini intencionalnom usmerenošću[ciljanjem] baš na taj predmet, a ne na neki drugi?Jasno je da nas pojam namere referiranja na jedanjedini predmet vraća ponovo pojmu identifikacije pu-tem opisa, pa ovaj uslov možemo uopŠteno izraziti nasledeći način: nužan uslov za govornikovu nameru daizričajem nekog izraza referira na jedan jedini predmetjeste njegova sposobnost da pruži identifikujući opistog predmeta. Tako su ispunjenje uslova \(b) i sposob-nost zadovoljenja uslova 2 isti. Svaki od dva zahtevatraži da govornikov izričaj bude identifikujući opis ilida se može dopuniti takvim opisom.

153

154 DŽON SERL

Drugim recima, aksiom identifikacije (u svomprvobitnom obliku) posledica je aksioma egzistencije(u njegovom prepravljenom obliku). Jer nužan uslovpostojanja samo jednog jedinog predmeta za koji važigovornikov izričaj nekog izraza je taj da je govornik ustanju" da identifikuje taj predmet. Aksiom identifika-cije sledi iz aksioma egzistencije a - čim se uvederazmatranje o sredstvima identifikacije - princip identi-fikacije sledi i iz jednog i iz drugog.

Staviše, kao što sam ukratko i nagovestio u Prvompoglavlju, princip identifikacije je poseban slučaj prin-cipa izrazivosti. Grubo rečeno, princip izrazivosti glasi:sve što se može misliti može se i reći. Primenjen naslučaj određene reference koji nam kaže da kad godje istinito da govornik podrazumeva jedan jedini pred-met (u ovom slučaju „podrazumeva" znači isto što i..namerava da referira'') mora takode biti istinito dajeon u stanju da kaže tačno koji je to predmet koji onpodrazumeva (na koji on referira). Ali, ovo je samonešto grublja formulacija principa identifikacije, jerprincip identifikacije tvrdi samo to da je nužan uslovza referencu sposobnost da se da neki identifikujućiopis, a taj identifikujući opis obezbeduje sredstvo zakazivanje onog što se u referenci podrazumeva. Važnoje naglasiti da je granični slučaj kazivanja, kazivanjekoje uključuje pokazivanje. To jest, granični slučajzadovoljavanja principa identifikacije, i odatle principaizrazivosti, jeste pokazivanje predmeta na koji se re-ferira.

Jedan od ciljeva sistematskog proučavanja jezika.kao i svakog drugog sistematskog proučavanja, jestesmanjivanje maksimalne količine podataka na minima-lan broj principa.

11 Ovde i u čitavom radu, podnizumevam da su ispunjeni uslovi inputa i lUtpuuVČinjenica da R može dogoditi da govornik nije u stanju da zadovolji neki u l̂ov 8MO štnmu se, na primer. ukiićila vilica, je irelevantna,

GOVORNI ("'INO VI

Pošto smo dali definiciju potpuno usvojene i uspe-šne reference i izložili argumente koji pokazuju dasposobnost potpunog usvajanja reference zavisi odsposobnosti obezbeđivanja identifikujućeg opisa, prin-cip identifikacije bismo mogli (uz odlike do kojih ćemodoći kasnije) izložiti na sledeći način:

3(b) Nužan uslov za uspešno izvođenje odre-đene reference izričajem nekog izraza jeste da tajizraz mora da bude identifikujući opis ili da govor-nik mora biti u stanju da, ako se to od njega traži,pruži taj identifikujući opis. -

4.6. Odlike principa identifikacije

Princip identifikacije naglašava povezanost izmeđuodređene reference i govornikove sposobnosti da pružiidentifikujući opis predmeta na koji se referira. Ovaveza morala bi sada biti već prilično očigledna: poštoje svrha određene reference da tako identifikuje nekipredmet da svi ostali predmeti budu isključeni i postose takva identifikacija može obezbediti samo identifiku-jućim opisom, sledi zaključak. Ali, mada ovaj teorijskistav izgleda besprekoran, potrebno je navesti još nekeodlike i objašnjenja kojima bi se pokazalo kako onfunkcionišc u upotrebi prirodnih jezika.

1. U svakodnevnom govoru, slušalac možda uopšteneće tražiti identifikujući opis i možda će se zadovoljitisamo upotrebom nekog ne-identifikujućeg izraza. Pret-postavimo da govornik izriče neko vlastito ime, recimo„Džons". Razgovor se može nastaviti bez davanjaidentifikujućeg opisa, pošto slušalac pretpostavlja dajegovornik u stanju da takav opis da, ako se to od njegatraži. Slušalac i sam može upotrebiti ime „Džons" dabi referirao, na primer, postavljajući pitanja o Džonsu.U tom slučaju, slušaočeva referenca je parazitska u

155

[56 DŽON SERL

odnosu na govornikovu, jer jedini identifikujući opiskoji bi on mogao da pruži bio bi „Osoba na koju mojsagovornik referira kao na ,Džonsa\" Takav izraz nijepravi identifikujući opis jer, da li se njime neštoidentifikujc ili ne, zavisi od toga da li prvi govornikima nezavisni identifikujući opis koji nije dat u ovomobliku. Ovom problemu vratiću se ponovo u Sedmompoglavlju gde ću zaključke do kojih sam došao u ovompoglavlju pokušati da primenim na vlastita imena.

2. Čak i kada slušalac traži da mu se da nekaidentifikacija, on se može zadovoljiti nejedinstvenimopisnikom čime sporazumcvanje ne. bi nužno bilougroženo. Proširujući već navedeni primer, pretposta-vićemo da slušalac pita: „Ko je Džons?" I jedanneidentifikujući opis, kao na primer „Džons je vazdu-hoplovni major" mogao bi pružiti dovoljnu identifika-ciju za nastavljanje razgovora; naravno, čak i u takvomslučaju slušalac uvek mora da pretpostavi da bi govor-nik mogao da razlikuje Džonsa od drugih vazduhoplov-nih majora. Da bismo opisali takve slučajeve, mora-ćemo da uvedemo i pojam delimično usvojene reference.Uspcšnost identifikacije može biti i stvar stepena ukome je neki predmet identifikovan.

3. Može se desiti da se opisnik ne može istinitopripisati predmetu na koji referira a da referenca ipakbude uspešna. Vajthed (A. N. Whitehead) nudi dobarprimer: „Onaj lopov je tvoj prijatelj". Slušalac: „Onjeste moj prijatelj i ti vredaš . U ovom slučaju slušalacveoma dobro zna na koga se referira, ali referirajućiizraz je daleko od toga da bude identifikujući opis isadrži opisnik koji nije istinit o datom predmetu. Kakose taj primer slaže sa principom identifikacije? Akonismo dovoljno pažljivi, takvi primeri će nas verovatnonavesti da pretpostavimo da je referiranje nešto višeod prostog davanja identifikacije, da ono mora sadržatiposeban misaoni čin, ili bar da svaka uspešna referenca

12 Alfred North VVhilchead: The Concept of Nature. Cambridge, 1920- sir 10.

GOVORNI (""1NOVI 157

pored egzistencijalnog tvrđenja pretpostavlja i tvrđenjeo identitetu: „Predmet koji je opisan opisnikom identi-čan je upravo onom predmetu koji ja podrazumevam".Ali sve ovo bilo bi netačno. U gore navedenom slučajunema ničeg tajanstvenog i jasno je da sam kontekstobezbeduje identifi kujući opis, jer reč „onaj" u izrazu„onaj lopov" ukazuje da je dati predmet ili prisutan ilise na njega već referiralo nekim drugim referirajućimizrazima, a da je sadašnja referenca parazitska uodnosu na raniju. Opisnik „lopov" nije od suštinskogznačaja za identifikaciju i mada je u datom slučajulažan, on ne ugrožava identifikaciju koja se postižedrugim sredstvima.

često čujemo i neke sumnjive opisnikc koji suČisto zbog nekog retoričkog efekta prikačeni za inačezadovoljavajuće referirajuće izraze. Na primer, u izrazu..naš slavni voda", reč „slavni" je irelevantna za govorničin određene reference - naravno ukoliko ne postojiveći broj voda od kojih neki nisu baš slavni.

4. Treba ponovo naglasiti da bi u graničnomslučaju jedini „identifikujući opis" koji bi govornikmogao da pruži bilo to da kada vidi neki predmet, onpokaže da ga je prepoznao. Deca, na primer, čestonajprc nauče vlastita imena i jedini način provereispravne upotrebe imena jeste njihova sposobnost dapokažu da su prepoznali predmet kada im se ovajpokaže. Deca nisu u stanju da zadovolje princip iden-tifikacije izuzev u prisustvu samog predmeta.

Ove činjenice ne treba da nas navedu da mislimoda je čin referiranja jednostavan; psa možemo dresiratida laje samo u prisustvu svog gospodara, ali kada laje.on time ne referira na njega, iako to njegovo lajanjemožemo upotrebiti kao sredstvo za identifikovanjenjegovog gospodara13.

13 U čemu se sa* toj i razlika'.' Dcli>m u lome Sto govornik, za razliku od psa.nameravadt svojim izričajem idcnlifikuje lako Sto Će slu&ioca navesti da prepozna ovu njegovuutrinu |iiir,-in-][ii| Videti raspravu o značenju u odeljku 2.6.

| 5 3 DŽON SERL

5. Nisu svi identifikujući opisi podjednako korisniza identifikaciju. Ako, na primer, neko kaže „Senatoriz Montane želi da postane predsednik", referirajućiizraz u ovoj rečenici može nam više koristiti u identifi-kaciji nego ..Čovek iz Montane koji ima 8432 dlake naglavi želi da postane predsednik". Čak iako ova drugarečenica zadovoljava formalne zahteve principa identi-fikacije, a prva ne, pošto u Montani postoje dvasenatora. Zašto je to tako? Dco snage principa identi-fikacije sastoji se u tome što je referenca koja se izvodiizričajem određenog opisa uspešna zahvaljujući činje-nici da dati izraz ukazuje na odlike objekta na koji sereferira. Ali, pošto je smisao određene reference daidentifikuje, a ne da opiše određeni predmet, upotreb-Ijeni izraz najbolje služi svojoj svrsi ako su njimenaznačene odlike važne za identitet predmeta na kojise referira i to važne, kako za govornika tako i zaslušaoca u kontekstu njihovog razgovora: i u tompogledu ne možemo za sve identifikujuce opise reći dasu podjednako korisni. Naravno, važno je ono što mismatramo da je važno i lako je zamisliti situaciju ukojoj hroj dlaka na glavi nekog čoveka može biti odključnog značaja - na primer, ako se u nekom plemenusmatra da to ima poseban religijski značaj. U takvimokolnostima ljudi bi se trudili da budu što boljeobavešteni o broju dlaka na glavi svakog Čoveka, a netoliko o tome šta oni sada rade. U navedenim prime-rima drugi izraz kojim se referira na broj dlaka na glavimože tada biti korisniji od prvog. Međutim, želim danaglasim da je sasvim moguće da neki izraz zadovoljavaove formalne zahteve identifikacije, odnosno da jesteidentifikujući opis, ali da opet ne uspeva da budekoristan referirajući izraz. Upotreba takvog izraza jošuvek može biti dočekana pitanjem ,,o kome (o čemu)govoriš?", a određena referenca je zamišljena upravotako da pruži odgovor na ovo pitanje.

GOVORNI ČINOVI | 5 9

4.7. Neke posledice principa identifikacije

U odeljcima 4.4. i 4.5 pokušao sam da utvrdimprincip identifikacije i da pokažem odnos između ak-sioma identifikacije i aksioma egzistencije. Sada pred-lažem da razmotrimo neke od posledica principa iden-tifikacije. Pokušaću to da učinim postepeno, tako damoje razmatranje bude sasvim jasno. Sve pretpostavke,ako ih ima, biće jasno izražene i biće lakše da se otkrijupogreške. Počnimo sa aksiomom identifikacije.

1. Ako govornik referira na neki objekt, onda onza slušaoca identifikujc taj objekt odvojeno od svihdrugih ili je spreman da ga identifikuje ukoliko se tood njega traži. Polazeći od ovoga i uz još neka razma-tranja o jeziku sledi da:

2. Ako govornik izričajem nekog izraza referirana neki objekt tada taj izraz mora

a) sadržati opisne termine koji su istiniti samo0 tome objektu; ili

b) predstavlja ga demonstrativno; ilic) obezbediti neku kombinaciju demonstrativ-

nog predstavljanja ili opisa koja je sama dovoljnada ga identifikuje.

Ili, ako izraz nije ni jedna od ove tri stvari, govornikmora biti spreman da, ako se to od njega traži, zamenijednu od njih (princip identifikacije).

3. U svakom slučaju, referenca je data zahvaljujućičinjenicama o objektu na koji se referira, a izričajreferirajuceg izraza služi za usvajanje reference zato isamo zato što on ukazuje na ove činjenice - saopštavaih slušaocu. I na to je, izgleda, ciljao Frege kada jeistakao da referirajući izraz mora imati smisla. Uizvesnom smislu, da bi govornik uspešno referiraoizričući neki izraz, taj referirajući izraz mora imati'značenje', neki opisni sadržaj. Jer, ako njegovimizričajem govornik ne uspeva da saopšti slušaocu neku

160 DŽON SERL

činjenicu ili neki istiniti iskaz, referenca nije u potpuno-sti usvojena. Rečeno fregeovskim jezikom - značenjeprethodi referenci; referenca se postiže preko značenja.Iz principa identifikacije neposredno sledi da ako jereferenca usvojena, svaki izričaj referirajućeg izrazamora slušaocu da saopštava istinit iskaz ili neku činje-nicu. (Ovo je, kao što smo već videli, primer slučajaprincipa izrazivosti koji smo razmotrili u Prvom po-glavlju.)

4. Potrebno je da napravimo razliku - što je Fregepropustio da učini - između smisla referirajućeg izrazai iskaza koji se njegovim izričajem saopštava. Smisaotakvog jednog izraza dat je opisnim opštim terminimakoji su ili sadržani u samom izrazu, ili ih taj izrazpovlači. Ali, u mnogim slučajevima smisao izraza nijesam po sebi dovoljan za saopštavanje nekog iskaza, većse prc može reći da se izričajem tog izraza u određenomkontekstu saopštava iskaz. Tako, na primer, u izričaju„taj čovek" [the man] jedini deskriptivni sadržaj kojitaj izraz u sebi nosi dat je jednostavnim terminom„čovek", ali ako je referenca usvojena, govornik jemorao saopštiti neki jedinstveno ekstenzionalni iskaz(ili činjenicu), na primer, „postoji jedan i samo jedančovek koji stoji levo od. govornika, kraj prozora, uvidnom polju govornika i slušaoca". Tako, pravećirazliku između smisla jednog izraza i iskaza koji jesaopšten njegovim izričajem, u stanju smo da vidimokako dva izričaja istog izraza sa istim smislom mogureferirati na dva različita predmeta. Izraz „taj čovek"[the man] može se upotrebiti da referira na mnogeljude, ali nije samim tim homoniman.

5. Zaista, pogrešno je stanovište po kojem bimogla postojati klasa logički vlastitih imena, to jestizraza čije je samo značenje predmet na koji onireferiraju. Ne samo da takvi izrazi ne postoje, već onii ne mogu postojati, jer ako izričaj izraza ne saopštava

GOVORNI ČINOVI j ^ l

nikakav opisni sadržaj, tada nema načina za utvrđivanjeveze između izraza i predmeta. Kako onda ovaj izrazreferira na taj predmet? Slično stanovište po kome suvlastita imena „neznačenjski znaci"14, da ona imaju'denotaciju' ali ne i 'konotaciju', mora biti u osnovipogrešno. O tome ću opširnije govoriti u Sedmompoglavlju.

6. Pogrešno je smatrati da su činjenice koje semoraju imati da bi se referiralo, u stavu Činjenice opredmetu na koji se referira, jer se time sugerira da suto činjenice o nekom nezavisno identifikovanom pred-metu. U zadovoljavanju principa identifikacije ključnuulogu igraju egzistencijalni iskazi. Mogućnost zadovo-ljavanja principa identifikacije davanjem identifikacijeu ne-egzistencijalnom obliku, na primer, .„čovek kojije takav i takav", zavisi od istinitosti egzistencijalnogiskaza oblika „postoji jedan i samo jedan Čovek koji jetakav i takav". Može se reći: u osnovi našeg shvatanjabilo kog pojedinačnog objekta jeste istinit, jedinstvenoegzistencijalni iskaz.

Čim činjenice shvatimo kao nešto što je uvek unekom smislu o predmetima, i čim izgubimo iz vidapredmet egzistencijalnog iskaza, naći ćemo se na tradi-cionalnom putu ka suštini. Vitgcnštajn je u svomeTraktatu napravio takvo jedno nesvodljivo metafizičkorazlikovanje između činjenica i predmeta rekavši15 dase predmeti mogu imenovati nezavisno od činjenica, ada su Činjenice kombinacije predmeta. Cilj ovog poglav-lja je delimično i da se pokaže da je jezik koji bi biou skladu sa ovom teorijom nemoguć: predmeti se nemogu imenovati nezavisno od činjenica.

Tako tradicionalni metafizički pojam nesvodljivograzlikovanja između činjenica i predmeta izgleda kon-

14 J. S. Mili: System of Logu:, London & Colch«lcr, 1949, knjiga I. poglavlje 2,paragraf 5.

15 Na primer. u 2. 01. 3.202, 3.203. 3.21 itd. u L. Wiitgcnsiein: TročlanaLogico-Philosophicus. London, 1961.

162 DŽON SERL

tužan. Imati pojam pojedinačnog predmeta znači posc-dovati istinit, jedinstveno egzistencijalni iskaz, odnosnočinjenicu određene vrste.

7. Svako kvantifikovanje u pogledu ovoga je pogre-šno, jer nas dovodi u iskušenje da smatramo da zavisnapromenljiva u iskazu oblika (3;E)(JJ<:) 'obuhvata' pret-hodno identifikovane predmete i navodi nas da pretpo-stavimo da egzistencijalni iskaz u stvari tvrdi da jedanili više predmeta koji se nalaze u skupu već identifiko-vanih predmeta, ili predmeta koji se mogu identifikova-ti, ima takve i takve odlike. Da bi se izbegle ovemetafizičke sugestije, koje nas samo mogu dovesti uzabludu, iskazi oblika (3*)($X) takođe se mogu tumačitikao: „postoji bar jedan slučaj predikata / ' umestouobičajene interpretacije „Neki objekat je / ' .

8. Iz ovih razloga referenca nije logički interesan-tna, u jednom smislu reci 'logički'. Svaki iskaz kojisadrži neku referencu možemo zameniti egzistencijal-nim iskazom koji ima iste istinitosne uslove kao iprvobitna rečenica. 1 baš ovo je. Čini mi se, stvarnootkriće koje se krije iza teorije deskripcije. To, narav-no, ne znači da se svi pojedinačni termini mogueliminisati ili da između prvobitnog iskaza i njegoveizmenjene egzistencijalne formulacije nema nikakverazlike. To samo treba da kaže da su okolnosti u kojimaje prvobitni iskaz istinit istovetnc okolnostima u kojimaje drugi iskaz istinit.

4.8. Pravila reference

Sada možemo pristupiti analizi iskaznog čina referen-ce koja bi bila paralelna analizi ilokutornog čina davanjaobećanja, izloženoj u Trećem poglavlju. Koristiću istimodel upotrebljen u toj analizi, postavljajući najpre njeneuslove. Zatim ću iz ovih uslova izvući skup pravila za

(IOVORNI ČINOVI J ^3

upotrebu referirajućih iraza. Treba naglasiti da se iovdc radi o građenju jednog idealizovanog modela.

Uzimamo da govornik G u kontekstu K izriče nekiizraz / u prisustvu slusaoca S; tada doslovnim izričajemizraza / G uspešno i potpuno izvodi govorni Činpojedinačne identifikujuće reference ako i samo akosu zadovoljeni sledeći uslovi:

1. Zadovoljeni su normalni uslovi za input i output.2. Izričaj izraza I javlja se kao deo izričaja neke

rečenice (ili dela razgovora) R.3. Izričaj rečenice (ili dela razgovora) R je (name-

ravano) izvođenje nekog ilokutornog čina.Čin može biti i neuspešan. Ja mogu uspešno referiratina nešto i kada je moj izričaj kao celina potpunonejasan, ali izričaj ne srne biti apsolutno trtljanje.Moram bar da nameravam da izvedem ovaj ili onajilokutorni čin16.

4. Postoji takav jedan predmet X da izraz I ili sadržiidentifikujući opis tog predmeta, ili je govornik u stanjuda izraz I dopuni identifikujućim opisom X-a.Prema analizi datoj u odcljcima 4.4. i 4.5, ovimaksiomom obuhvaćeni su i aksiom egzistencije i prin-cipa identifikacije.

5. Izričući izraz I govornik G ima nameru daizdvoji ili identifikuje predmet X za slusaoca S.

6. Izričući izraz I, G, ima nameru da za slusaocaS identifikuje X i to pomoću S-ovog prepoznavanjaG-ove namere da identifikuje X. G-ova namera je dase ovo prepoznavanje postigne pomoću S-ovog poznava-nja pravila koja važe za izraz I i toga što je S svestanpostojećeg konteksta K.Ovi grajsovski (Grice) uslovi omogućuju nam da pra-vimo razliku između referiranja na neki predmet i

16. Ovo je [ii inirri.i Fregeovog diktuma ..Nur in Zusammcntiang cincs SalzcsKilt'uien die WOrter ettvas" (Rcii znate nešto »amo u sklopu jedne rečenice) na govorniflO, ViJeli poglavlje 2, iznad p, 25.

J64 DtON SERL .

drugih načina na koji bismo mogli da skrenemo pažnjuna taj predmet. Na primer, slušaočevu pažnju na nekipredmet mogu da skrenem tako što ću taj predmetbaciti na slusaoca ili ga njime udariti po glavi. Međutim,u ovakvim slučajevima ne radi se o referiranju jer senameravani efekat ne postiže na osnovu slušaočevogprepoznavanja mojih namera.

7. Semantička pravila za izraz I su takva da je izrazI izrečen pravilno u rečenici R, u kontekstu K, ako isamo ako su zadovoljeni uslovi od 1 do 6 .

Čitaocu se ova analiza, u obliku u kome je data,može učiniti malo zbunjujućom, i to iz bar nekolikorazloga. Pošto je reč o analizi reference uopšte i poštoje ona neutralna, bez obzira da li se radi o referenci ukojoj se koriste vlastita imena, određeni opisi ili neštodrugo, ona ima jedan krajnje apstraktan karakter štoje izbegnuto u analizi čina davanja obećanja. Pravilakoja iz te analize slede imaće isti taj apstraktni karakter,to jest u njima će biti dato sve što je zajedničko svimizrazima koji se koriste za pojedinačnu identifikujućureferencu. Čitalac treba da ima na umu da u jednomprirodnom jeziku kao što je engleski, posebna pravilavezuju se ili za elemente u dubinskoj strukturi rečenice,ili, što je još češći slučaj, za neke proizvode kombina-tornih operacija semantičke komponente. Slučajno po-stoji i jedan broj sintaktičkih dokaza koji ukazuju nato da u dubinskoj strukturi rečenica na engleskomjeziku, imenični izrazi nisu toliko raznoliki kao Što sepokazuje u površinskoj strukturi. Neka novija istraživa-nja ukazuju na to da su u dubinskoj strukturi rečenicasve engleske zamenice oblici određenog člana18.

Semantička pravila upotrebe bilo kog izraza / zapravljenje pojedinačne određene reference jesu:

17, Može nam H učiniti iki upotreba dvostrukog kondicionala ide i suviše daleko unit<ilizaciji. Šta se, na primer. dešava sa javljanjem u egzistencijalnoj rečenici, ^dt se / nekoristi da referira? Uzmimo da će se dodavanjem određenja ,,u R" lakvi slučajevi eliminisati.

18 P. Posta): „OnsocaUed pronouns in English', mimeo. (Oueen'sCollege. N.Y).

GOVORNI ČINOVI 165

Pravilo 1: / s e izriče samo u kontekstu rečenice(ili sličnog dela razgovora) čiji izričaj može da budeizvođenje nekog ilokutornog čina. (Ovo pravilo otclov-Ijuje uslove 2 i 3 koje smo prethodno izneli.)

Pravilo 2: I se izriče samo ako postoji takavpredmet X da izraz / ili sadrži identifikujući opis X-a,ili je G (govornik) u stanju da izraz / dopuni identifiku-jućim opisom X-a, i to takvim da izričajem izraza / Gnamerava da za sluŠaoca S izdvoji X od drugih pred-meta ili da ga identifikuje.

Ovo je prilično složeno pravilo, ali mi se čini daje najbolje postaviti ga upravo kao jedno jedinstvenopravilo, jer mora postojati samo jedan jedini predmetza koji važi dati izraz / i koji govornik želi slušaocu daizdvoji od ostalih predmeta. Ovo pravilo, izvedeno izuslova 4 i 5, tvrdi da aksiom egzistencije i principidentifikacije važe za svaki referirajući izraz. Onoistovremeno objašnjava da je referenca jedan intencio-nalni čin.

Pravilo 3: Izričaj izraza / važi kao identifikacija iliizdvajanje predmeta X za slušaoca S.

Treba imati u vidu da kao i u drugim sistemimakoji sadrže suštinska pravila, i ova pravila se javljajuu određenom redu; naime, Pravilo 2 važi samo ako jezadovoljeno prethodno pravilo - Pravilo 1, a Pravilo 3važi samo ako su zadovoljena pravila 1 i 2.

Peto poglavlje

PREDIKACIJA

U ovom poglavlju pokušaćemo da upotpunimoopis ilokutornog čina dajući analizu iskaznog činapredikacije. Predikacija, kao i referenca, stara je (idosta teška) filozofska tema i pre nego što pokušamda dam analizu govornog čina predikacije, ja ću razmo-triti neke poznatije teorije predikacije kao i problemepreuzimanja „ontološke obaveze" sa kojima su teteorije povezane. Počeću Fregeovim objašnjenjem pre-dikacije.

5.1. Frege o pojmu i predmetu1

U tvrđenju koje je načinjeno rečenicom „Sem jepijan" šta bi zamenjivalo deo rečenice „je pijan" nanačin na koji Scm zamenjuje deo - „Sem"? Ili je tosasvim neumesno pitanje? Frege, koji nije smatrao daje to pitanje neumesno, daje sledeći odgovor: upravokao što „Sem" ima smisao i preko tog smisla ima nekureferencu, naime Sema, tako i „je pijan" ima smisao ipreko tog smisla ima i referencu. Ali šta je referenca

1 Fregeova teorija pojmova deo je njegove op5ic teorije funkcija. U ovom odeljkuogramčiču svoje razmatranje na teoriju pojmova, mada mislim da će moji zaključci moćida se pri me ne uopSte i na teoriju funkcija.

GOVORNI ČINOVI 167

za „je pijan"? Fregeov odgovor na ovo pitanje je: „nekipojam". Prirodno je da dalje pitamo: ,,A koji pojam?".Odgovor koji smo u iskušenju da damo na ovo pitanjejeste „pojam pijanstva". Ali naravno, kao što i samFrege uviđa, ovaj odgovor nije zadovoljavajući, jer bionda rcčeniea „Sem je pijan" nužno morala biti prevo-diva u „Sem pojam pijanstva" ili bi morala imati istuistinosnu vrednost kao „Sem pojam pijanstva", i to bašprema onoj verziji aksioma identiteta koju Frege pri-hvata, a to je da uvek kada dva izraza referiraju na istipredmet, jedan se u rečenici može zameniti drugim ada se ne promeni istinosna vrednost datog tvrđenja.(Ovaj aksiom se ponekad naziva i Lajbnicovim zako-nom.) Međutim, ova druga rečenica ne samo da ni ukom slučaju nije prevod prethodne već je sasvimbesmislena ili prosto niz reci. Otuda ono na šta sereferira recima „je pijan" ne može biti isto što i onona šta se referira sa „pojam pijanstva". Stoga, ili reci„je pijan" ne referiraju na pojam o kome se radi ili,ako to čine, onda „pojam pijanstva" ne može referiratina to isto. Čudno je da se Frege opredeljuje za ovodrugo rešenje. On, na primer, kaže: „pojam konja nijepojam"; to je jedan predmet2. To je, očigledno, proti-vrečno ali Frege to prosto uzima kao nepodobnostjezika.

Nasuprot Fregeu, ja ću tvrditi da to nije nepodob-nost jezika već zbrka koja se javlja kao posledicadvosmislenosti njegove reci „pojam". Ako za reč pojamdamo samo jedno jedino značenje, to bi onda bila pravaproti vrečnost. Ali Frege ovoj reci daje dva značenja.Kada se ta dvosmislenost prizna i kada se naznače jošneke razlike koje je Frege predvideo, očigledna proti-vrečnost se može otkloniti kao bolesni deo Fregeoveteorije, bez nanošenja ozbiljnije štete njenim ostalim

2 P. Gcachi M. Black (eds.): Traratations from ihe Phihsophical Wrilings of GotllnhFrege (Oxford, l%0), sir. 46.

DŽON SLRL

delovima. Započcću analizom rasuđivanja koje ga jeodvelo u očiglednu protivrečnost.

Očigledna protivrečnost nastaje usled toga što seFrege kreće u dva filozofska pravca koja su u osnovinespojiva. On želi (a) da proširi razlikovanje izmeđusmisla i reference i na predikate, to jest, on tvrdi dapredikati imaju neku referencu. Istovremeno on želi(b) da objasni razliku u funkciji između referirajući ipredikatskih izraza. On koristi reč „pojam'1 da bioznačio rezultate oba pravca - (a) i (b). Upravo u tomeleži izvor protivrečnosti, pošto ova dva argumenta voderazličitim i nekonzistentnim zaključcima. Pokušaćusada da to malo bolje objasnim.

Zašto Frege ide u pravcu (a), to jest, zašto onkaže da predikati imaju referente? Radovi u kojima onrazmatra predikaciju su veoma nejasni u pogledu raz-loga za ovakav njegov stav, ali ako se ovaj problemrazmotri u svetlu njegovih opštih filozofskih ciljeva,izgleda da želja da se razlikovanje između smisla ireference (značenja) proširi i na predikate nije prostoproizvod njegove opčinjenosti jednim analitičkim oru-đem - razlikovanjem između smisla i reference - većproizlazi iz fundamentalne nužnosti njegove teorijearitmetike - iz potrebe da se svojstva kvantifikuju.Izgleda da Frege misli da upotreba predikatskog izrazaobavezuje na postojanje nekog svojstva. I ako upotrebapredikatskog izraza zaista obavezuje na postojanjenekog svojstva, zar onda ne sledi da se u izričaju datogizraza refirira na neko svojstvo3? Neki od Fregeovihsledbenika4, mada ne i sam Frege, predstavljaju ovajargument na sledeći način:

1. Pretpostavimo da su Sem i Bob pijani.3 Ovakvo mmačenje je prilično uobičajeno, na primer M, Dummett: „Frcgc OM

funetions", l'hdosophica! Revietv (1955). str. *)»); H, Sloga: „On sensc", l>ri>ceedinx* ,>J tfieArisivttlutn Sociel\ (1%4), br. 6. sir. 31.

4 Na primer, P. Oradi: ..Classandconcept", PhilotophicalRevie** (1955), sir. 562.

168

GOVORNI ČINOVI jf,y

2. Tada sledi da postoji nešto Što i Sem i Bob jesu.Drugim recima, postoji neko svojstvo koje obojica, iSem i Bob imaju.

3. Stoga u rečenici 1 izraz „su pijani" referira; onreferira na to svojstvo koje obojica - i Sem i Bob -imaju. Nazovimo to rečju pojam.

Nazovimo ovaj argument argumentom (a), a nje-gov zaključak, zaključkom (a). Sta ovom argumentunedostaje? On sadrži očigledno non segitur. Naime 3ne sledi iz 1 i 2. Iz činjenice da me neko tvrđenje kojeizričem obavezuje na postojanje nekog svojstva, nesledi da sam ja u tom tvrđenju referirao na nekosvojstvo.

Uprkos opštem slaganju među Fregeovim sledbe-nicima i tumačima da se on oslanjao na neke verzijeargumenta (a), uopšte mi ne izgleda sasvim jasno daje on to uistinu činio. Ali, izgleda mi sasvim jasno daje on, iz bilo kojih razloga, prihvatao zaključak (a).Jer on kaže i to da je pojam „referenca gramatičkogpredikata"5 i kaže još „Ja pojmom nazivam ono u štaspadaju svojstva nekog objekta"6. Ali uzeto zajedno saostalim njegovim gledištima, ovo povlači da predikatskiizrazi referiraju na svojstva. Zaključak (a) je nekonzi-stentan sa jednim drugim argumentom koji on sasvimjasno koristi, a Što ću sada pokušati da pokažem.

Argument (b) usredsreduje se na Fregeovo upornotvrđenje da je pojam „predikativan" i na njegovouporno naglašavanje razlike između funkcije referiraju-ćeg izraza (Eigenname) i funkcije gramatičkog predika-ta. Ovu razliku u funkciji on naznačava pomoću jednogtipa razlikovanja između predmeta na koje se nikadane može referirati predikatima i pojmova za koje onkaže da su „suštinski predikativni". On dopušta daovakvo shvatanje pojmova ne može biti definisano na

S Omtl i Black (cds.). np.cii. sir. 43.(i Ibid. str. 51.

170 DŽON SERL

odgovarajući način, ali se nada da će moći da ga objasnidajući nam primere upotrebe predikatskih izraza kaoi metaforičkim opisima pojmova u kojima kaže da suoni „nepotpuni", nasuprot predmetima koji su potpunii da su oni „nezasićeni" u odnosu na predmete.Fregeovi sledbenici smatrali su da ove metafore misti-fikuju7 ali i osvetljavaju* njegovo shvatanje. U svakomslučaju, Damety kaže da je sam Frege u poznijimgodinama bivao sve nezadovoljniji ovim svojim metafo-rama. Meni su one, bar tako mi se čini, bile od pomoćida razumem razlikovanje u funkcijama između ,,Sem"i „je pijan" u tvrđenju „Sem je pijan". Ali, opet mi sečini, da sve dok sami ne uvedemo još nekoliko drugihneophodnih razlikovanja, nećemo moći da razumemoona razlikovanja koja Frege pokušava da načini. Dakle,treba da pravimo razliku između:

1. Predikatskog izraza;2. Nekog svojstva;3. Upotrebe predikatskog izraza u pripisivanju

nekog svojstva.Tada se sva izvođenja, metafore itd. koje nazivam

argumentom (b) ne odnose na rečenicu 2 već na onudatu pod 3 - dakle na upotrebu predikatskog izraza upripisivanju nekog svojstva. To jest, prema argumentu(b) teza „gramatički predikat referira na neki pojam"jednaka je tezi „gramatički predikat pripisuje svojstvo"(treba imati na umu da ovde izraz „pripisuje" nemasnagu potvrđivanja), stoga izraz „referira na pojam"znači samo „pripisuje svojstvo". Referenca na nekipojam je samo pripisivanje nekog svojstva. Premaargumentu (b), odgovor na pitanje „Koju ulogu igra'gramatički predikat'" je podjednako i: „on pripisujeneko svojstvo" i „on referira na neki pojam" (naravno,

7UporeiliM. Black: ..Frege on Functions", Problems of Anatysis. (Lontlon. 1V54).8 Uporcdi. na primer Geach, op, cil.•i Neobjavljeni izveStaj Lit. Hum. Board (Oaford, 1955).

GOVORNI ČINOVI 171

u oba slučaja predikatski izraz ujedno izražava smisao).Važno je uočiti da se prema ovakvoj upotrebi reci„pojam" to tako reći ne isključuje. Ne postoji rečenicakoja počinje sa „Pojam je..." a kojom bi se odgovorilona pitanje „Šta je pojam?" izuzimajući odgovor kao štoje „Pojam je referenca nekog gramatičkog predikata".1 upravo nemogućnost shvatanja reči „pojam" navelaje Fregea da kaže, na primer, da su pojmovi nepotpuniili nezasićeni.

Ova analiza objašnjava tip razlikovanja izmeđupojmova i predmeta. Za Fregea, predmet je sve na štase može referirati imenicom ili imeničnom frazom ujednini, bez obzira da li je to svojstvo neka pojedinačnastvar, broj ili nešto drugo. Ali referiranje na neki pojamje samo pripisivanje svojstva upotrebom gramatičkogpredikata.

Sada nam izvor prividne protivrečnosti postajeočigledan. U zaključku (a) Frege koristi reč „pojam"da bi označio „svojstvo" i otuda izraz „referira napojam" znači „referira na svojstvo". U argumentu (b)„referira na pojam" znači „pripisuje neko svojstvoupotrebom gramatičkog predikata". Gotovo u jednomdahu on reč „pojam" koristi na ova dva nekonzistentnanačina: „Pojmom nazivam ono pod šta spadaju svojstvanekog predmeta; ponašanje pojma je suštinski predika-tivno . Jasno je da su ove dve primedbe nekonzisten-tne, jer svojstva predmeta nisu suštinski predikativna.Na njih se može referirati imenicom u jednini a istotako, u izričaju predikatskih izraza, možemo ih pripisi-vati predmetima. Izrazu „pojam" data su dva različitaznačenja i sledi, odjednom, prividna protivrečnost.„Pojam konj nije pojam". Sasvim je jasno da je pojamkonj, odnosno neko svojstvo, ono na šta - u skladu sazaključkom (a) - izraz konj referira. Ali, referiranjena neko svojstvo, odnosno pripisivanje nekog svojstva

10 Geach i Black (cds.>. op.cil. str, 51 i SD.

] J 2 DŽON SERL

ne može biti referiranje na pojam, kao Što se tvrdi uargumentu (b). Referenca „pojma konj1' ne može bitijednaka referenci gramatičkog predikata, jer „pojamkonja", iako mogući gramatički subjekt, ne može bitigramatički predikat.

Pošto smo videli da argument (a) ionako nijevaljan i pošto smo otkrili dva sasvim različita značenjatermina „pojam", ostavićemo po strani taj termin ipokušati da, služeći se samo drugačijom terminologi-jom, kažemo isto ono što je Frege tvrdio. Fregeovotvrđenje ,,pojam konja nije pojam" jednostavno znači„svojstvo konjstva nije samo po sebi pripisivanje nekogsvojstva", ili, rečeno još jasnije u formalnom obliku:„Izraz 'svojstvo konjstva' se ne koristi za pripisivanjesvojstva već se pre upotrebljava da referira na nekosvojstvo". 1 u ovakvoj interpretaciji, Fregeova prividnaprotivrečnost pretvara se u očiglednu istinu.

Ali, naravno, Frege zbog zaključka (a) nije mogaopribaviti rešenje koje ja predlažem. On je izgleda mislioda se u cilju kvantifikovanja svojstva mora tvrditi dapredikatski izrazi referiraju na svojstva. Tako je, premaovom stanovištu, pojam prosto jedno svojstvo. Aliistovremeno, pošto je priznao prirodu razlikovanjaizmeđu reference i predikacije, Frege je pokušao dapodesi tako da referiranje na neko svojstvo vrši posaopredikacije, a jedini način na koji je to mogao da učinibio je da reČ „pojam" upotrebljava dvosmisleno. Entitetna koji se predikatskim izrazom referira nije svojstvo,kao što se na prvi pogled činilo, već takav entitet daje referenca koja se odnosi na njega samo pripisivanjesvojstva nekom objektu. I otuda proističe prividnaprotivrečnost.

Ali da ponovim, svi problemi biće rešeni ondakada savladamo nagon da tvrdimo da predikatski izrazimoraju referirati. Razlika između reference i predika-cije i dalje važi i ispravno je reći da se predikatski izrazi

GOVORNI ČINOVI I73

koriste za pripisivanje svojstava. Ne tvrdim, naravnoda ovakav opis ima bilo kakvu moć objašnjenja. Kaošto ćemo videtu (u odeljku 5.5), niko ko prethodnonije razumeo šta znači koristiti predikatski izraz nemože da razume ovu primedbu. Za sada ja samo tvrdimda je opis koji nudim istinit u doslovnom smislu i daon samo preslikava jedan element Fregeovog objašnje-nja koji ostaje na snazi posle otklanjanja pogreške kojaje proizvodila protivrečnost.

Otklanjanje pogrešnog stava da predikatski izrazireferiraju na svojstva ni na koji način ne utiče namogućnost kvantifikacije svojstava. To je bio samoprivid jer se činilo da kvantifikacija argumenta (a)povlači referiranje i otuda je negiranje reference izvo-đenjem antiteze na izgled uključivalo i negiranje kvan-tifikacije.

Može se pomisliti da se teškoće koje zadajemfregeanskoj teoriji predikacije uglavnom zasnivaju naneprimerenoj upotrebi engleskog i drugih sličnih jezikai da bi uz neke ispravke sve moje primedbe pale uvodu. Međutim, meni se Čini da su ove primedbevaljane bez obzira na sve promene u jeziku koje bi semogle uvesti. Sada, pošto je stanovište da predikatireferiraju prilično rašireno , možda bi trebalo sveargumente protiv tog stanovišta izraziti u jednom op-štem obliku.

Ako su date dve premise koje svi ovi filozofiprihvataju, bilo prećutno bilo eksplicitno, iz teze da jefunkcija predikata da referira može se izvesti reduetioad absurdum. Evo tih premisa:

1, Paradigmatični slučajevi reference su kada upo-trebe referirajućih izraza u jednini referiraju na svojereferente.

11 Uporedi. na primer, R. Carnap, Foundatums of Logic and Mathemuiicis (C'hicago.1939), str. 9.

174 D Ž O N S E R L

2. Lajbnicov zakon: ako dva izraza referiraju naisti predmet, onda se oni mogu međusobno zamenjivatisalva veritate.

Kombinujte sada ove dve primese sa tezom:3. Funkcija predikatskih izraza kao i referirajućih

izraza u jednini jeste da referiraju.Potom u svakom iskazu oblika subjekt-predikat

,,fa" referenci predikata sasvim proizvoljno pripišiteneko vlastito ime ,,b"; zamenom, prvobitnu rečenicumožemo svesti na listu ,,b a" koja uopšte i nije rečenica.

Na ovoj tački moguće je manevrisati u dva pravca.Može se reći:

(a) Smisao reci „referira" (a otuda i „stoji umesto",„označava", itd.) za predikate različit je od smisla ukome se termin „referira" koristi za referirajuće izrazeu jednini. Otuda nije valjano svođenje na listu.

(b) Entitet na koji se referira nekim predikatomje veoma neobičan, toliko neobičan da uvek kadapokušamo da na njega referiramo pomoću nekog refe-rirajućeg izraza (Eigenname) vidimo da smo referiralina entitet jedne druge vrste. Otuda je nemogućepripisivati tom entitetu neko ime i svođenje na listunije valjano.

Frege je u stvari prihvatio (b). Nijedan od ova dvapokušaja izbegavanja prigovora ne zadovoljava. Uzeti(a) kao odstupnicu ostavlja pojam referiranja u slučajupredikata potpuno ncobjašnjenim i završava potpunimporazom date teze, pošto je u samoj njenoj postavciodnos referirajućeg izraza u jednini prema njegovojreferenci predstavljen kao paradigma referiranja. Po-kušaj odstupanja u (b) okružen je tajanstvenošću inerazumljivošću. Uz to, (b) vodi i u formalnu protivreč-nost Čim se na vrstu stvari na koje se referira predika-tom primeni neki opšti termin - na primer, „pojamkonj nije pojam". Čini mi se da čak ni izmenom jezikane možemo izbeći sve ove posledice i stoga veru je m

GOVORNI ČINOVI 175

da treba sasvim napustiti gledište po kome je odnosentiteta prema predikatu istovetan odnosu predmetaprema referirajućem izrazu u jednini.

Međutim, može li se sada odvojeno od pitanja dali predikati referiraju ili ne, opravdati kvantifikacijasvojstava? Da li postoje univerzalije?

5.2. Nominalizam i postojanje univerzalija

U današnje vreme, nominalizam se obično javljau obliku odbijanja da se entiteti koji su različiti odpojedinačnih stvari, „nabrajaju" ili „kvantifikuju", od-bijanja da se preuzme bilo kakva ontološka obavezaprema nepojedinačnim entitetima. Univerzalije, kaovrsta nepojedinačnih entiteta, potpadaju pod ovu nomi-nalističku zabranu. Ali prc nego što razmotrimo nomi-nalistički prigovor univerzalijama želimo da znamokakva je zapravo priroda prihvatanja postojanja univer-zalija. Na koji način ja prihvatam univerzalije ako, naprimer, iz činjenice da je Scm ćelav zaključujem dapostoji nešto što Sem jeste, a iz toga da postoji nekosvojstvo, naime svojstvo ćelavosti. St a ja u stvari Činimkada ćelavost uvodim u svoju ontologiju. Nije dovoljnonaprosto objaviti da ja time platonišem, tupim Oka-movu oštricu praveći se da razumem nerazumljiveentitete, i da se, uopšte uzev, odvajam od onih skrom-nih filozofa koji izbegavaju univerzalije, jer bismoželeli da znamo koliko su teške sve ove optužbe.

Da bismo to saznali, zapitajmo se najprc sledeće:ako dva čoveka, saglasna inače u tome da je Sem ćelav,ne mogu da se slože oko toga da li ćelavost da uveduu svoju ontologiju ili ne, o kakvoj se onda vrstineslaganja radi? To nikako nije neslaganje oko činje-nice pošto bi osoba koja je donela svoj zaključak naosnovu toga što je Sem ćelav mogla isti zaključak da

] 7 6 DŽON SERL

izvede iz tvrđenja da Sem nije ćelav. Nikakva promenačinjenica u svetu ne utiče na ovaj zaključak. U tompogledu, upotreba ovakvih rečenica u govoru filozofaponekad se razlikuje od obične upotrebe rečenica kaošto je „ćelavost postoji", jer bar u jednoj uobičajenojupotrebi tvrđenje dato u rečenici bilo bi jednakotvrđenju da je bar jedna stvar ćelava. Ukratko rečeno,za onu vrstu realizma ili platonizma o kojoj se ovderaspravlja, tvrđenje da data univerzalija postoji možese izvesti iz tvrđenja da odgovarajući opšti termin imaznačenje. Svaki opšti termin koji ima značenje možeda proizvede tautologije. Na primer, „ili je nešto ćelavoili ništa nije ćelavo", a iz ovakvih tautologija može seizvesti postojanje odgovarajućih univerzalija. Tako jespor oko toga da li kvantifikovati univerzalije ili ne,bar u jednom tumačenju lažan, jer snaga kvantifikatorasastoji se naprosto u tome što on potvrđuje da datipredikat ima značenje oko čega se oba učesnika razgo-vora slažu.

Ali, može se prigovoriti da je ovo samo navlačenjepitanja u prilog realizma. Nije li spor između realistai nominalista (bar u jednom od svojih mnogobrojnihoblika) upravo spor oko pitanja da li se postojanjeuniverzalija može izvoditi na ovaj način? Kao odgovorna ovo pitanje razmotrite primere one vrste o kojojsmo ranije raspravljali. Što se tiče uobičajenih značenjaovih tvrđenja (i kada govorim o ovim elementima,onda mislim na uobičajena značenja), tvrđenje da su iScm i Bob pametni ne povlači u stvari tvrđenje dapostoji nešto što obojica jesu, naime pamet. Druginačin izražavanja ovog tvrđenja jeste da se kaže daobojica imaju kvalitet (osobinu, atribut, svojstvo) inte-ligencije, odakle sledi da postoji bar jedan kvalitet kojiobojica imaju. Ali, pomoću sličnog argumenta iz tvrđe-nja da nijedan od njih nije inteligentan, sledi da postojibar jedan kvalitet koji obojici nedostaje. Naravno

GOVORNI ClNOV] ^77

realisti su izgovorili more gluposti o univerzalijama, aone i jesu takve da se o njima može reći dostabesmislica (na primer, gde su te univerzalije, da li ihmožemo videti, koliko su one teške, itd.) ako ihuzimamo prema modelu naših paradigmi materijalnihpredmeta stvarnosti. Ali, činjenica da je moguće izgo-varati besmislice, ne diskvalifikuje izvođenja koja smogore naveli kao primere valjanog rasuđivanja izvedenogu uobičajenom govoru na engleskom jeziku.

Ako nominalista tvrdi da postojanje pojedinačnihpredmeta zavisi od činjenica stvarnog sveta, a postoja-nje univerzalija samo od značenja reci, on je sasvim upravu. Ali do pometnje i nepotrebnih grešaka dolaziako ga njegovo otkriće navodi da poriče takve trivijalnoistinite stvari, na primer, da postoje svojstva kao štoje svojstvo crvenosti i da postoji kentaurstvo. Jer dabismo sve ovo tvrdili, moramo u najmanju ruku prihva-titi da neki predikati imaju značenje. Zašto bi nekoželeo da izbegne takvu jednu ontološku obavezu akonas ona obavezuje samo na ono što smo već inačeprihvatili samim prihvatanjem takvih očiglednih istinakao što je, na primer, ona, da izraz „je kentaur" imaznačenje? Naravno, nominalista se lako može izgubitiu prašini koju podižu njegovi protivnici platonisti. Onmožda nije u stanju da razume šta je Frege, na primer,mislio kada je tvrdio da postoji „treće carstvo" entiteta.On može prigovoriti i platonističkim tezama koje nasobavezuju da prihvatimo činjenice u koje možda sum-njamo, kao što su, na primer, matematička teorija kojatvrdi sledeće: da bi postojao beskonačan niz prirodnihbrojeva, mora postojati beskonačan niz pojedinačnihpredmeta. Ali platonizam se ne javlja uvek u ovakvomobliku i nominalista je u nedoumici da li da odbaciplatonizam i u onim oblicima u kojima je on očiglednoistinit i u kome ne nanosi nikakvu štetu njegovomgledištu.

178 DŽON SERL

Ovde možemo uvesti sledeće tvrđenje: ako se dvafilozofa slažu u pogledu istinitosti tautologije kao štoje, na primer, „sve što je obojeno ili je crveno ili nijecrveno" i iz ovog jedan zaključuje da svojstvo crvenostipostoji, a drugi odbija da izvede takav zaključak, ondane dolazi i ne može doći ni do kakvog spora. Radi sesamo o nemoći razumevanja. Ili oni pod izvedenimiskazima podrazumevaju nešto drugo ili, nasuprot hipo-tezi, oni prvobitni iskaz ne razumeju na isti način.Druge mogućnosti nema. Ali ako se oni slažu da jeprvi iskaz tautologija, tada se ne može dogoditi dapostoji nešto Što je ovaj drugi prihvatio a prvi nije ipošto nas tautologije ne obavezuju na prihvatanjevanjezičke činjenice, ni drugi iskaz ne obavezuje naprihvatanje takve činjenice. Iz tautologije slede samotautologije.

Uopšte uzev, može se reći da ako neko želi da znašta se prihvata kada se tvrdi da neki entitet postoji, ontreba da ispita na osnovu čega se njegovo postojanjedokazuje. (Ovo je samo poseban slučaj pravila: da bisteznali šta dokaz dokazuje, pogledajte sam dokaz.)

Verujem da je praznina koja zjapi u raspravi oovim pitanjima dobrim delom rezultat zanemarivanjatog principa, kao što ćemo već videti u narednomodeljku.

5.3. Ontološke obaveze

U ovom odeljku želeo bih dalje da ispitam pojamontološke obaveze, bar onako kako se on javlja unovijim filozofskim radovima.

(Neke filozofe, posebno Kvajna, privlači stanovi-šte da je moguće naći kriterij preuzimanja ontološkeobaveze, kriterij koji bi omogućio da kažemo koji suto entiteti na čije nas prihvatanje ta teorija obavezuje.U jednom od svojih ranijih radova Kvajn ovaj kriterij

GOVORNI ČINOVI J 7 y

postavlja pomoću promenljivih u računu kvantifikacije.„Uzimati nešto kao entitet, čisto i jednostavno, jesteuzimati to kao vrednost promenljive".12 U novije vre-me, ovo stanovište izražava se na slcdeći način:

Ako prihvatamo ovakav način [kvantifikaci-je], objekti za koje se podrazumeva da ih priznajemoupravo su oni objekti koje mi svrstavamo u red vredno-sti kojima upravljaju zavisne promenljive kvantifikaci-je13.

Smatram da je ovaj kriterij krajnje zbunjujući.Mene uistinu zbunjuje dobar deo riovijih rasprava opreuzimanju ontološke obaveze i zaključak koji mi senameće jeste da za ovaj kriterij, u stvari za čitavproblem, nema mnogo osnova. Počnimo razmatranjejednog alternativnog kriterija.

Kriterij 2. Teorija se obavezuje na prihvatanjepostojanja onih i samo onih entiteta za koje ta teorijakaže da postoje.

Ovom kriteriju se odmah može prigovoriti zbogneodređenosti reci „kaže". Ponekad neka teorija mo-žda ne kaže izričito da neki entitet postoji, ali još uvekmože da implicira ili da povlači da on postoji. Pokušaćuzato da prepravim ovaj kriterij tako da on glasi:

Kriterij 3. Teorija se ontološki obavezuje na pri-hvatanje onih i samo onih entiteta za koje ta teorijakaže da postoje ili povlači da postoje14.

Ali sada se može prigovoriti da je ovaj kriterijtrivijalan. Odgovor na taj prigovor biće da on jestetrivijalan, ali uprkos tome, i svaki netrivijalan kriterijmora dati iste rezultate kao i trivijalan. Uslov primere-nosti svakog netrivijalnog kriterija je da rezultat nje-gove primene zadovoljava trivijalni kriterij. Kakva jeonda svrha netrivijalnog kriterija? Pa ne-trivijalni krite-

12 W. Ouinc: From a Logiral Poin: uf View (Camhritlgc, lWil). str. 13.13 W. Ouine: Vford and Objed (Camhridgc, 1960), sir- 241.14 Uporcdi A. Church: ..Onloingical lommitmcnt". Journut cf Philtisopbv (1V5H).

)g() DŽON SERL

rij, kao što je Kvajnov, može nam pružiti objektivnuproveru ili kriterij prihvatanja ontološke obaveze, Kri-terij 3 oslanja se na takve pojmove kao što je povlače-nje. Poznati su sporovi o tome Šta neka teorija povlačia šta ne. Ali dalje se može tvrditi da nam Kvajnovkriterij pruža objektivan način za reŠavanje ovakvihsporova. Ako je naš sagovornik voljan da svoju teorijuizrazi u „kanoničkoj notaciji" teorije kvantifikacije,onda se ispitivanjem upotrebe zavisnih promenljivih unjegovoj teoriji može objektivno razgraničiti koji su toentiteti čije postojanje ta teorija prihvata. Ali u ovompogledu ima nečeg što zbunjuje i to iz sledećih razloga:ponekad neko tvrđenje rečeno u jednom notacijskomobliku može uključivati prihvatanje postojanja koje jeu nekom intuitivno verovatnom smislu upravo jednakoprihvatanju sadržanom u tvrđenju rečenom u sasvimrazličitom notacijskom obliku. Što se tiče prihvatanjaobaveza, u njima nema ničeg između čega treba birati.Štaviše, možda i ne postoji postupak parafraziranja pokome bi jedan način izražavanja bio bolji od drugog iliimao prednost nad njim. Pa ipak, prema datom krite-riju, ta dva tvrđenja bi uključivala različite obaveze,mada u stvari sadrže iste obaveze.

Argument ovog oblika nalazimo kod VilijamaAlstona (Alston)15. Da bih izložio sažeto smer raspra-ve, počeču Kvajnovim stavom.

Pošto nisam u stanju da tačno reprodukujem mislistvarnog Kvajna i stvarnog Alstona ja ću ovde razma-trati stanovišta dva zamišljena filozofa K i A.

K: Prividno prihvatanje nepoželjnih entiteta možese otkloniti pomoću parafraza u kojima sejavljaju naznake koje eksplicitno izražavajunaše stvarne ontološke obaveze. Na primer,prividno prihvatanje postojanja milje koje se

15 W.P. Alstun: „Ontological cummitmeiU". Philosophtcat Sludies, lom 9 (1958) str8-17.

GOVORNI ČINOVI 1 ^ |

javlja u tvrđenju „Između Nupliona i Tolonaima četiri milje" može se otkloniti slcdećomformulacijom: „Razdaljina u miljama izmeđuNupliona i Tolona = četiri"lf>.

A: U prvom tvrđenju nema prihvatanja obavezekoja nije prihvaćena i u drugom tvrđenju.Kako bi i moglo biti? Drugo tvrđenje je samoparafraza prvog. Tako, ako smo sa prvimprihvatili postojanje milje, učinili smo to i sadrugim. Šta neko prihvata kao postojeće, zavisiod tvrđenja koje on pravi a Re od rečenice kojuje upotrebio da bi to tvrđenje izrazio.

K: Ovaj prigovor je promašaj. Parafrazirajući po-moću druge rečenice mi dokazujemo da jeprihvatanje u prvoj bilo prividno i nepotrebno.Ne znači da prva rečenica sadrži obavezu kojanije sadržana u drugoj već pre da se samo činida ona takvu obavezu sadrži i parafraziranjemprvobitne rečenice mi pokazujemo da je to biosamo privid. Prednost datog kriterija je da namon omogućuje sagledavanje tačnog obima na-šeg obavezivanja. Samo po sebi taj kriterij jeontološki neutralan u pogledu različitih obave-zivanja. Pored toga, parafraza ne tvrdi nikakvusinonimnost. Ne smeta ako ona kaže isto što(bez obzira Šta to znači) i tvrđenje koje senjome parafrazira.

A: Ova rasprava je krajnje zbunjujuća. PremaK-ovom kriteriju izgleda kao da se bilo kojetvrđenje može parafrazirati u jednako ali nota-cijski različito tvrđenje koje bi prema ovomkriteriju dalo različite rezultate, čak i ako supreuzete obaveze bile iste. Razmotrimo oba-vezu „Postoji bar jedna stolica", to jest,

1. (3x) (x je stolica).16 Uporedi W. Ouine: W W and Objcct. str. 245.


Parafrazirajmo to sada u sledećem obliku:„Postoji bar jedan primer svojstva stolič-

nosti", odnosno2. (3P) (P = stoličnost i ima bar jedan

slučaj P-a).Prema K-ovom kriteriju čini se da obavezekoje se prihvataju u ovim dvema tvrdnjamamoraju biti različite, ali pošto je drugo samoparafraza prvog, teško je videti kako može bitibilo kakve razlike u obavezi.

K: Sledeći prvobitni odgovor A-a razmotren rani-je, treba samo da formulišemo novi odgovor.Prihvatanje apstraktnih entiteta u drugom odgornja dva tvrđenja je nepotrebno. Nema po-trebe za preuzimanjem takve obaveze jer reče-nica kao što je ova druga može da se parafrazirai rečenicom kao što je prva. Nije li to samojedan od načina da se kaže da su obaveze samoprividne a ne stvarne? Ili, drugim recima, akoA tvrdi da su one stvarne nije li jedna odprednosti izričitog formulisanja to da možemoda ih se otarasimo a da time ne žrtvujemoblagodeti koje ta teorija pruža? Ovaj kriterijnam pokazuje da smo se u prvoj rečenicioslobodili nepoželjnih obaveza uzetih u drugojrečenici.

A: K-ova primedba puca u prazno. U drugojrečenici ne može biti nikakvih obaveza kojenisu date u prvoj, jer upravo isto stanje stvaripo kome je prva rečenica istinita čini i druguistinitom. Obavezivanje je prihvatanje postoja-nja tog stanja stvari bez obzira koje naznakeste izabrali da biste to stanje stvari tvrdili.

Želeo bih sada da proširim A-ov odgovor K-u ida ujedno napadnem čitavo shvatanje čisto objektivnogili značenjskog kriterija ontološkog obavezivanja, poka-

GOVORNI ČINOVI 183

zujući da ako ga zaista uzimamo ozbiljno možemoprosto, parafrazirajući tvrđenje u duhu K-ove parafrazeprimera sa miljama, pokazati da je svaka ontološkaobaveza samo prividna. Želim da pokažem da akopokušamo da se složimo sa ovim kriterijumom, ontolo-ške obaveze postaju krajnje varljive, jer uz uslov da jedata sloboda upotrebe naznaka u parafraziranju kojunalazimo u K-ovoj raspravi primera sa miljama, mo-žemo reći sve što nam je volja, a što se tiče kriterijamožemo se obavezati na šta god hoćemo.

Ovo ću dokazati dokazujući da što se kriterija tičemožemo potvrđivati sve postojeće naučno znanje i opetostati samo kod prihvatanja postojanja ove olovke .

Neka ,,Z" bude skraćenica za (skup tvrđenja kojatvrde) sve postojeće naučno znanje .

Predikat ,,P" definisaćemo na sledeći način:P (x) = df • x = ova olovka • ZDokaz:1. Ova olovka = ova olovka (aksiom)2. Z (aksiom)3. .". Ova olovka = ova olovka • Z4. .•. P (ova olovka)5. .'. 3x (Px)Tako u duhu K-ove ontološke redukcije dokazu-

jemo da, prema K-ovom kriteriju ontološke obaveze,jedina obaveza koja je potrebna za potvrđivanje posto-jećih naučnih istina u cclini je prihvatanje postojanjaove olovke19. Ali ovo izvođenje je reductio an absurdumdatog kriterija. Ova tvrdnja predstavljena skraćenicom,,Z" sadržaće ogroman broj obaveza koje bi prirodno

17 Hilariju Patnamu (Hilary Putnani) sam zahvalan Sto mi je pokazao ovakav načinna koji bih izrazio laj stav, ali ja ne znam da li bi se on sada sa njim složio.

18 Ako se pojmu „sve postojeće naučno znanje" zamera da je i suviSi- *uok i sloganeshvatljiv, možemo se poslužiti bilo kojim dclom znanja; uzmimo, na primer, da „Z"prt-dslavlja skraćenicu za „Posluje piti, mačke i prosti brojevi".

19 Obratile pažnju da 5, tvrđenje „teorije", zadovoljava A'-nv uslov, naime, da jedata u obliku zakona, to jest u njemu se koriste samo kvantifikatorska logika i pri;i1ik;iii

1^4 D Ž O N S E R L

bile opisane kao ontološke, a svaka parafraza kao štoje gore navedena mora sadržati potpuno iste obavezekao i original. Stipulativna definicija Ž(nanja) garant ujoupravo to da sveukupno naučno znanje sadrži isteobaveze. Ali, prema kriteriju naše ontološke obavezeizražene u našem pravilu, možemo tvrditi da mi u stvarine preuzimamo sve te obaveze. Stoga nas primenakriterija u ovom slučaju vodi u protivrečnost, jerprotivrečno je tvrditi (a): Potvrđivanjem svog postoje-ćeg naučnog znanja preuzimamo obavezu da prihva-tamo postojanje više predmeta, a ne samo postojanjeove olovke (koje je očigledno istinito) i (b): Potvrđivatisve postojeće naučno znanje nameće nam samo oba-vezu da prihvatimo postojanje ove olovke (a to je onošto dokazujemo koristeći ovaj kriterij). Pošto nas takotaj kriterij navodi da protivrečimo očiglednim činjenica-ma, on kao kriterij preuzimanja ontološke obavezemora biti napušten.

Skrećem pažnju da reći kako tvrđenja obuhvaćenaskraćenicom „ Z " moraju biti izražena formulama izkojih se vidi da se njima preuzimaju razne ontološkeobaveze, nije sasvim zadovoljavajući odgovor, jer krite-rij ontološke obaveze ne određuje i način na koji nekateorija treba da bude formalno izražena. Mislim dajeformula data pod brojem 5 apsurdna formulacija nauč-nog znanja, ali u našem kriteriju nema ničeg što bi tuformulu isključivalo kao potvrđivanje teorije.

Ovaj dokaz zamišljen je kao reduetio ad absurdumnašeg kriterija za sve one koji pate od nominalističkepredrasude. Za one koji se drže platonističke predra-sude dovoljan je i jednostavniji dokaz.

Uzmimo da je „ g " vlastito ime iskaza dobije-nog spajanjem svih poznatih istinitih iskaza2". Tada

20 Nuino je ,,q" uzeli kao vlastito ime. a ne kao skraćenicu, kako bi M 'abefivarijacija pogreške upotrebe-pominjanja.

GOVORNI ČINOVI 185

bismo sve znanje mogli izraziti simbolički na sle-deći način (uzimajući da „/?" pokriva iskaze):(3p) (p = q-p je istinito).Tako prema ovom kriteriju jedina stvar na Čije sepostojanje obavezujemo jeste jedan iskaz.Na ove argumente može se odgovoriti da oni

počivaju na pojmu sinonimnosti koji Kvajn inače odba-cuje. Ali prvo, (i ne najvažnije), ovaj odgovor neprime-rcn je i stoga što bi Kvajnov navodno neutralan kriterijontološke obaveze učinio zavisnim od samih kontrover-znih stanovišta o sinonimnosti. Drugo, što je još važni-je, sinonimi na kojima počiva gore navedeni dokazuvedeni su eksplicitnim postavkama i otuda ne podležuKvajnovim prigovorima čak i kada bi ovi prigovori bilistvarno valjani.

Ovom prvom dokazu može se uputiti još jedanprigovor. Može se naime reći da 'predikati' kao što je„/*" nisu koherentni ili da su besmisleni, itd. Ne znamtačno kako bi takav jedan prigovor prošao, ali usvakom slučaju Kvajn ga ne bi mogao upotrebiti jer onsam koristi ovakva sredstva2' u svojoj raspravi o modal-nosti. Zaključujem da je Kvajnov kriterij neuspešankao kriterij preuzimanja ontološke obaveze. Bilo biuistinu krajnje iznenađujuće ako bi on bio uspešan, jeronda bi zaključak bio da su značenjski oblici bili siguranvodič ka egzistencijalnim obavezama, a to izgledanemoguće. Jer, poslužiću se Alstonovim stavom, čo-veka obavezuje ono Što on kaže, a ne način na koji tokaže.

Ali, ako je to tako, možemo se zapitati da li jepojam ontološke obaveze uopšte uzev jasan onolikokoliko smo prvobitno pretpostavljali. Pouk iz overasprave je, izgleda, da ne postoji tako nešto kao štoje klasa egzistencijalnih ili ontoloških obaveza. Sve što

21 W. Quinc: From a Logica! Potm of View (drugo izdanje), str. 153 i dalje

186 DŽON SERL

je rečeno u obliku egzistencijalne rečenice može se rećii u nekom drugom obliku. Reći da parafraze ne polažupravo na sinonimnost nije nikakav odgovor na tuprimedbu jer se radi o tome da neke parafraze sadržeiste obaveze kao i prvobitna tvrđenja koja se njimaizražavaju na drugačiji način - naime za istinitost ijednih i drugih potrebno je isto stanje stvari. Filozofisu, mislim, odavno odustali od stava da postoje nega-tivne rečenice koje se ne mogu dalje svoditi na drugeoblike. Zašto bi onda morali prihvatiti da postojeegzistencijalne rečenice koje se ne mogu dalje svoditina neke druge oblike? Zamislite samo besplodnostkriterija za negacijsko obavezivanje (i 'nauke poricanja1

koja bi bila povezana sa tim kriterijom).Pošto je to tako, izgleda da problem ontološke

obaveze i ne postoji kao poseban problem. U stvari,postoji problem saznavanja činjenica na čije nas posto-janje obavezuju naši izričaji. Medu njima će biti i onihkoje su prirodno izražene u egzistencijalnom obliku.„Da li postoji život na drugoj planeti?", „Da li postojistrašni snežni čovek?". Problem koji je navodno onto-loški, gubi se tako u opštoj problematici saznanja, jeroblik izražavanja (notacija) nije siguran vodič ka oba-vezivanju. Tako naš trivijalni kriterij 3 preuzimanjaontološke obaveze (vidi str. 179) kaže u stvari sledeće:čovek se obavezuje na istinitost svega što tvrdi22.

Možda u prethodna dva odeljka nisam dovoljnoobjasnio da u osnovi pometnje na koju pokušavam daukazem leži jedno još dublje nerazumevanje, a to jepretpostavka da je govor o univerzalijama nekako

22 IzveStaCena i na mahove arhaična terminologija, koja je kori$ćena u ovimraspravama, ukazuje da u njoj ima nečeg sumnjivog. Ja. na primer, znam kako da seuzdržim od alkohola i duvana. ali kako ću se analogno lome uzdržavati od univerzalijaVJa mogu da trpim bezobrazno ponašanje moje (teče ili da odbijem da ga trpim, ali kakotu da Irpim brujeve ili klase? Ni upotreba reCi „prepoznali" nije niSta bolja. Ako me nekonajozbiljnije obaveStava da prepoznaje postojanje materijalnih predmeta, zapitaćemo se„Pa kako i ne bi?" (ilcpilo'.' amnezija?) ili kan Karlajl (Oarlvle) („1 ireba da ih prepoznaje").

GOVORNI ČINOVI

zbunjujući, nepoželjan ili metafizički i da bi bilo mnogobolje kada bismo nekako mogli i bez toga (naravnopod uslovom da sve ostalo ostane isto). Ali reći„Svojstvo svetosti je nešto što niko od nas ne poscdujc"samo je malo čudan način da se kaže „Niko od nasnije svetac". Velika je greška ne videti da je prvi načinizražavanja tog tvrđenja bezopasan23.

Evo na kraju zaključaka koje možemo izvući izovog dela petog poglavlja:

1. Frege je bio u pravu kada je naglasio krucijalnurazliku između funkcija referirajućih i predikatskihizraza.

2. Njegovo objašnjenje završava se protivrečnošćujer je on pokušao da tvrdi da i predikatski izrazi služeza referiranje. Uobičajeni argumenti koji se koriste uprilog ovoj tvrdnji su nevaljani i ona na kraju protivrečiispravnom zaključku 1. Otuda tvrdnju da i predikatskiizrazi mogu služiti u svrhu referiranja moramo napustiti.

3. Odustajanje od te tvrdnje ne dovodi u pitanjeFregeovo objašnjenje aritmetike pošto to odustajanjene znači i poricanje postojanja univerzalija.

4. Prema bar jednom tumačenju, univerzalije po-stoje i iskaz da neka data univerzalija postoji jeste (ilise može postaviti kao) tautologija.

5. Kvajnov kriterij ontološke obaveze je neuspe-Šan.

6. Ne postoji takva klasa kao što su egzistencijalneobaveze koje se ne mogu svoditi na nešto drugo.

5.4. Teorija iskaza sa stanovišta termina

Zasada, na pitanje kojim je započeta ova rasprava,a koje glasi „Šta stoji naspram predikata 'je pijan' nanačin na koji Sem stoji naspram imena 'Sem'?" odgo-

23 Što ne znati da ljudi mogu lia govore besmislice o univcrzalijama. kao Sto mogui o bilo čemu drugom.

l^g DŽON SERL

vorićemo - „Ništa". Ali možda je ovakvo zaključivanjebrzopleto. Možda je Fregeov neuspeh da pronađesimetriju između subjekta i predikata samo rezultatnjegovog pokušaja da otkrije simetriju u jednom eks-tremnom obliku. Moguće je možda naći simetričnoobjašnjenje ali nešto skromnije vrste.

Strosn24 je pokušao da opiše iskaz oblika subjekt--predikat koristeći neutralnije termine od onih kojimase služi Frege, ali ipak su oni još uvek fregeanski. (Noja ne želim da kažem da je za to inspiraciju našao uFregeu.) Strosn kaže da i subjekt i predikat identifikuju„nejezičke stvari" ili „termine" i uvodi ih u iskaze gdese oni javljaju spojeni ,,ne-relacijskom vezom". Tako,na primer, u tvrđenju izraženom rečenicom „Ruža jecrvena" izraz „ruža" identifikuje pojedinačan predmet-jednu određenu ružu, a izraz „je crvena" identifikujeuniverzaliju - svojstvo crvenosti, ili, jednom reci, crve-nost. U ovom iskazu univerzalija i pojedinačni predmetspojeni su ne-relacijskom vezom. Time se izbegavajudve slabosti Fregeove teorije pojma i objekta. Strosnnajpre izbegava da kaže da predikati referiraju usvaja-jući (na izgled) neutralan termin „identifikuju". Ontakode izbegava da kaže da je rečenica u stvari listareci ne upadajući u protivrecnost pozivanjem na nc-re-lacijske veze. U dijagramu koji sledi pokušaćemo daobjasnimo razliku između Strosnovog i Fregeovog ob-jašnjenja. Nadalje, u tekstu teoriju predstavljenu naslici 2 nazivaću „teorijom termina".

Da li je Strosnova teorija bolja od Fregeove?Važno je napomenuti da je Strosn onakvu kakva jestene smatra objašnjenjem razlike između subjekta ipredikata, već samo jednim od mogućih opisa kojiobezbeđuje neutralnu terminologiju za razmatranjeizvesnih filozofskih problema. Ja želim da

24 P.F. Strawson: Inđividuats, (London, 1959).

GOVORNI ČINOVI 189

pokažem da je taj opis pogrešan i da on neminovnoiskrivljuje svaku raspravu o tim problemima.

Shka 1: rečenica

pojedinačni termin univerzalni termin

Ako smo radi da teoriji iskaza kao termina pristu-pimo sa zluradošću, moći ćemo da ukažemo da pojamne-relacijske veze, uzet doslovno, izmiče svakom obja-šnjenju. Dalje, može se ukazati i na sledeće: reći dase pojedinačni predmeti uvode u iskaz, da se onijavljaju u iskazu, u svakoj doslovnoj interpretaciji morabiti besmisleno. Ali ove primedbe počivaju na nesklo-nom pristupu samim tim što se izrazi koji treba da budushvaćeni metaforično uzimaju doslovno. No nisu sviizrazi upotrebljeni metaforično. Primedbu da oba izrazaidentifikuju ne-jezičke entitete, ne treba uzimati doslov-no. Razmotrimo pažljivo ovu opasku.

U kom je smislu termin identifikovan sa ,,jc crven"ne-jezički? Lako je videti u kom smislu je terminidentifikovan subjekatskim izrazom „ruža" ne-jezički -to je materijalni predmet i njegovo postojanje je kon-tingentna činjenica. No da li je i univerzalija u nekom

190 DZON SERI.

sličnom smislu ne-jezička? U našoj raspravi o nomina-lizmu videli smo da postojanje univerzalija sledi iz togašto odgovarajući opšti termin ili predikatski izraz imaznačenje. No da li je značenje predikatskog izrazajezički ili ne-jezički entitet? U sasvim običnom smislu,to jeste nc-jezički entitet. Da li postojanje ne-jezičkogentiteta može slediti iz postojanja nekog jezičkog enti-teta? Ili je naša rasprava o nominalizmu bila pogrešna,ili su univerzalije isto toliko nc-jezičke koliko i značenjereci. Kod univerzalija, suština i postojanje (da seposlužim ovim staromodnim žargonom) jeste isto, a toje samo drugi način da se kaže da su (uopšte uzev)iskazi koji tvrde postojanje univerzalija tautologije (ilito mogu postati). Ali tvrditi da postoje neki ne-jezičkientiteti, ne može biti tautološki. Entiteti kao što suuniverzalije ne nalaze se u svetu već u načinu na kojisvet predstavljamo, to jest u jeziku. Istina, univerzalijenisu jezički entiteti na način na koji reci (uzete kaozvučni slogovi) to jesu: one su jezičke na način na kojisu značenja reci jezički entiteti i otuda na način na kojisu reci koje imaju značenje jezički entiteti.

Tako je prema svakom običnom kriteriju za razli-kovanje jezičkih od ne-jezičkih entiteta ova primedbapogrešna. Naravno, kada univerzalije nazivamo ne-jc-zičkim entitetima, možda samo hoćemo da kažemo daone nisu reci (skupovi glasova ili znakova). Ali poovom stanovištu mnoge stvari za koje obično mislimoda su jezičke postaju ne-jezičke. U svakom slučajustrelica na desnoj strani na slici 2 ne treba da ide izvaniskaza jer je strelica na levoj strani usmerena izvaniskaza na predmete u svetu, dok se, da ponovimo,univerzalije ne nalaze u svetu.

Ovakva razmatranja mogu nas navesti da posum-njamo u doprinos primedbe da i predikati i subjektiindentifikuju ne-jezičke entitete. Ova sumnja će, činimi se, biti još veća ako naše ispitivanje skrenemo sa

(K)VORNI ČINOVI 19j

termina ,,ne-jezički" na termin „identifikuje". Videlismo da u potpuno usvojenoj referenci govornik identi-fikuje neki predmet za slušaoca saopštavajući nekučinjenicu o tom predmetu. Ali izričući predikatskiizraz, govornik ni u kom smislu ne identifikuje univer-zaliju na način sličan ovom. Da bismo to još boljeobjasnili, ispitaćemo kako bi to u stvari izgledalo kadabismo pokušali da 'identifikujemo' neku univerzalijuna način na koji se identifikuje neki pojedinačni pred-met. Napišimo ponovo:

1. Ruža je crvena1 drugačije, tako da glasi:

2. Ruža je iste boje kao ova knjiga.Ako pretpostavimo da je data knjiga crvena, tada ćeistinosna vrednost druge rečenice biti jednaka istinosnojvrednosti prve. I ovde je univerzalija 'identifikovana1

na način sličan onome na koji se identifikuje nekipojedinačni predmet: predstavljanjem neke činjenice onjemu. No da li postoji neki jedinstveni smisao reci„identifikuje" u kome i 1 i 2 identifikuju crvenostiOdgovarajući na ovo pitanje, podsetimo se da rečenica2 kaže u stvari samo ovo:

3. Ruža i knjiga su iste boje.Mislim da je jasno da u smislu u kome 1 identifikujesvojstvo crvenosti, 3 ne uspeva da ga identifikuje jernaša treća rečenica ne daje odgovor na pitanje kojeboje. (Naravno, ako slušalac već zna da je knjigacrvena, onda će on biti u stanju da iz rečenica 2 i 3zaključi da je ruža crvena. Ali to ne pokazuje da nam2 i 3 identifikuju svojstvo crvenosti u smislu u kometo čini rečenica data pod brojem 1; treba, naime,praviti razliku između onog što je identifikovano uiskazu ili samim iskazom od onoga što se iz tog iskazai dodatnih premisa može zaključiti.) Jedini slučaj ukome bi govornik mogao izričajem rečenice kao što jeona data pod rednim brojem 2 da identifikuje svojstvo

192 D Z O N S E R L

crvenosti, bio bi onaj u kome se primer svojstvacrvenog nalazi u vidnom polju i govornika i slušaocau vreme i na mestu izričaja. U takvom slučaju 2 bi semoglo napisati na sledeći način:

4. Ruža je te boje (uz pokazivanje, recimo, naneku crvenu knjigu).

Izuzimajući ovakve slučajeve, rečenice k a o Što su 2 i 3ne uspevaju da identifikuju neku univerzaliju, dokizričaji rečenica kao što je ona data pod 1 to čine. Nekažem da ne postoji smisao reči „identifikuje" u kome2 i 3 identifikuju svojstvo crvenosti, već samo to da upunom smislu reci „identifikovati" u kome rečenica 1identifikuje, one to ne Čine.

Drugim recima, jedini način na koji možemoidentifikovati pojedinačne predmete bez njihovog pri-sustva nije i način za potpuno identifikovanje univerza-lija bez prisustva nekog od primera njihovog javljanja.Zašto je to tako? Da bismo odgovorili na ovo pitanje,moramo se vratiti nekoliko pasusa unazad. Univerzali-je, naime, nisu predmeti u svetu već u načinu na kojimi predstavljamo svet. O n e se stoga ne identifikujupozivanjem na činjenice ovog sveta, već izričajemizraza koji imaju odgovarajuća značenja. Ukratko reče-no, možemo reći da se univerzalije ne identifikujupreko Činjenica već preko značenja. Jedini izuzetak suslučajevi gde govornik slušaocu predstavlja stvarneprimere javljanja univerzalija, ali ovi slučajevi nećeizgledati i suviše izuzetni ako se podsetimo da upravopreko njih učimo značenje empirijskih opštih termina- to je takozvani ostenzivni način učenja. Najzad, našeobjašnjenje kaže da se univerzalija može identifikovatiu punom smislu samo tako Što ćemo slušaocu predsta-viti relevantno značenje (rečeno na manje metafizičkinačin - izricanjem odgovarajućeg izraza), ili time štoćemo ga staviti u situaciju u kojoj se značenje moženaučiti.

GOVORNI ČINOVI 193

Cilj ove rasprave bio je da se pokaže da teorijatermina koristi izraz „identifikuje" u dva sasvim razli-čita smisla ili, rečeno obazrivije, da su sredstva zaidentifikovanje univerzalija sasvim različita od sred-stava za identifikaciju pojedinačnih predmeta i daje toposledica činjenice da su univerzalije delovi našegnačina opisivanja sveta, a ne delovi sveta.

Za sada naša rasprava o „identifikaciji" ipak nepredstavlja neki novi prigovor teoriji termina. Ona,međutim, krči put za jednu ozbiljnu primedbu.

Teorija termina započinje tako-što kao paradigmuidentifikacije uzima identifikaciju pojedinačnih pred-meta izričajem referirajućih izraza u jednini. Zatim seu njoj ovaj smisao reci „identifikovati" ublažava imenja tako da ona dopušta i identifikovanje univerza-lija pomoću predikatskih izraza. Ali, kao što ću sadpokušati da pokažem, čim mi prilagodimo svoju termi-nologiju tako da nam ona omogućuje da kažemo dapredikatski izrazi identifikuju univerzalije, moramo uskladu s tim reći i da subjekatski izrazi identifikujuuniverzalije i to u istom smislu reci „identifikovati".Uopšteno govoreći, svaki dokaz koji nam pokazuje dapredikatski izraz identifikuje neku univerzaliju moraobi nam takode pokazati i da subjekatski izraz identifi-kuje neku univerzaliju. Ako u rečenici 1 „je crvena"identifikuje svojstvo crvenosti, tada „ruža" identifikujesvojstvo biti ruža, ili kraće, ružstvo. Ako ovo nijeodmah očigledno, setimo se da 1 možemo drugačijenapisati kao:

5. Stvar koja je ruža je crvena.I ovim se isto toliko identifikuje univerzalija koliko irečenicom

6. Stvar koja je crvena je ruža.Ne pada mi na pamet nijedan argument koji bi pokazaoda „je crvena" bilo u rečenici 5, bilo u rečenici 6identifikuje neku univerzaliju a da istovremeno poka-

194 DŽON SERI.

zuje da „je ruža" takode identifikuje neku univerzaliju.Jasno je da neće biti dovoljno da se pozovemo napojam „oosti"*, jer za svaki kontekst u kome bismoželeli da kažemo da 5 govori o crvcnosti može se naćipodjednako plauzibilan kontekst u kome bismo želelida kažemo da 5 govori o ružstvu.

Moj argument protiv teorije termina bio bi da onane ide dovoljno daleko. Ona počinje zapažanjem dareferirajući izrazi identifikuju predmete, a onda pita:„Šta identifikuju predikatski izrazi?" i posle odgovara-jućeg prilagodavanja pojma identifikovanja, nudi sle-deći odgovor: „univerzalije". Međutim, Čim se napraveizmene koje omogućuju ovakav odgovor, sledi dasubjekatski izrazi moraju identif i kovati i univerzalije.Tako simetrije i asimetrije iskaza tipa subjekt-predikat,kao što je iskaz dat pod 1, ne možemo opisivati takoŠto ćemo reći da oba izraza identifikuju termine, jedanpojedinačni a drugi univerzaliju. Jer, ako jedan terminidentifikuje univerzaliju, onda oba to čine. Vlastitaimena i pokazni izrazi neće biti izuzetak iz ovograzloga: ako prema principu identifikacije njihov izričajkonstituišc potpuno usvojenu referencu, oni morajuslušaocu prenositi iskaz koji će imati opisni sadržaj ikoji će stoga identifikovati univerzalije.

Moj zaključak je da je slika koju nudi teorijatermina pogrešna. Prvo, zato što univerzalije nisune-jezički predmeti, i drugo, ako predikatski izraziidentifikuju univerzalije, kao što ova teorija tvrdi, ondato čine i subjekatski izrazi, što teorija termina ne uvida.Ako želimo da opis paradigmatičnih iskaza oblikasubjekt-predikat ispravno formulišemo upotrebljava-jući takve intencionalnc pojmove kao što su svojstva,pojmovi i slično, morali bismo u fregeanskom stilu rećida se u izrazu iskaza iražavaju jedan subjekatski i jedanpredikatski pojam. Nijedan od njih nije ne-jezički

* U originalu „atmutnens". (Pritn. prev.)

GOVORNI ČINOVI 195

entitet. U izrazu subjckt-pojma referira se na nekipredmet, naravno pod uslovom da postoji takav pred-met koji zadovoljava taj pojam.

Grafički predstavljeno, to bi izgledalo ovako:

Slika 3: i s k a z

predmet

Ne mislim da je ova slika neophodna, jer ne smatramda je neophodno uvoditi pojam pojma, ali u svakomslučaju, nas" dijagram je ispravan.

Teorija termina pokušava da ovoj slici nametnesimetriju prvo, vađenjem predikatskog pojma iz iskaza(univerzalije su Mne-jczičke stvari") i, drugo, pokušajemda pojedinačni predmet shvati tako kao da je on uiskazu u istoj meri u kojoj je i univerzalija (i univerzalijei pojedinačni predmeti uvedeni u iskaz) što za rezultatima pogrešnu sliku prikazanu prethodno na si. 2.

Ovaj problem možemo izraziti i na sledeći način:teorija termina shvata predikaciju kao posebnu vrstureference. Ali, ako se već insistira na simetriji, isprav-nije bi bilo referencu shvatiti kao posebnu vrstu predi-kacije. Može se smatrati da princip identifikacije kažeda je referenca u stvari identifikacija putem predikacijc.U izričaju rečenice kao što je 1 i subjekt i predikatprenose slušaocu neki opisni ili predikativni sadržaj.Razlika između subjekta i predikata leži u njihovimfunkcijama. Naime, subjekt služi za identifikovanjenekog predmeta, dok predikat - ako se radi o potpu-nom ilokutornom činu, činu opisivanja ili karakteriza-cije - služi da opiše ili okarakteriše predmet koji seidentifikuje. I ovo bi bio ispravan opis čitave stvari.

] 9 6 DŽON SERL

5.5. Predikati i univerzalije

Ovde bih želeo da iznesem jedno zapažanje kojemi se čini ključnim za razumcvanje odnosa predikatskihizraza i univerzalija. Već smo videli da postojanje makoje univerzalije sledi iz toga što odgovarajući opštitermin ima značenje. Da bih ovo proširio, reći ću daje za shvatanje pojma neke univerzalije nužno znatiznačenje odgovarajućeg opšteg termina'i imati sposob-nost za korištenje tog termina (i otuda odgovarajućegpredikatskog izraza). To jest, za razumcvanje imenauniverzalije nužno je razumevanje upotrebe odgovara-jućeg opšteg termina. Ali ne i obrnuto. „Ljubaznost"je parazitski pojam u odnosu na „je ljubazan": „jeljubazan" prethodi „ljubaznosti". Neki jezik ne bimogao sadržati pojam „ljubaznosti" ako ne sadrži izrazkoji ima funkciju izraza „je ljubazan", ali može sadržati„je ljubazan" bez „ljubaznosti".

Ovo prvenstvo predikatskih izraza nad imenimasvojstava pokazano je i činjenicom da je mogućezamisliti neki jezik na kome se mogu praviti tvrđenja(i izvoditi drugi ilokutorni činovi) koja sadrže jedinoizraze korišćene za referiranje na pojedinačne predmetei predikatske izraze u raznim vremenskim oblicima, anije moguće zamisliti takav jezik koji sadrži samo oneizraze koji se koriste da referiraju na svojstva. Mimožemo govoriti jezikom koji sadrži izraze kao što su„Sokrat" i „ruža" zajedno sa „je čovek" i „je crvena",ali ne i jezikom koji uz prvu vrstu izraza sadrži samoizraze kao što su „mudrost" ili „crvenost". Sa ovimdrugim izrazima čak ne bismo mogli naše znanjepreneti drugima, ako naši učenici prethodno nisu razu-meli šta znači biti crven ili biti mudar, a da bi torazumeli potrebno je da razumeju upotrebu odgovara-jućih predikata.

GOVORNI ČINOVI 197

Naravno, kada ovladamo upotrebom predikatskihizraza lako ćemo izvesti odgovarajuća imena svojstava.Ponekad želimo da govorimo o onom što je zajedničkosvim stvarima za koje su opšti termini istiniti i poštoje paradigmatično sredstvo govora gramatički oblikreferirajućeg izraza, prirodno je iskovati takve referira-juće izraze kao Što su „mudrost", „ljubaznost", itd.Otuda hipostatizacija takvih apstraktnih entiteta i otudaneštetnost hipostetizacije kao što smo videli u našojraspravi o nominalizmu.

Ključ za razumevanje ove zavisnosti imena svoj-stava od opštih termina jeste da su imena svojstavagotovo uvek srodna odgovarajućim opštim terminima,na primer, „mudar" proizvodi „mudrost", „ljubazan"proizvodi „ljubaznost", itd. U jeziku bez sintakseovakvo razlikovanje ne bi bilo moguće, pa bismo izkonteksta morali da pogađamo da li je neki izrazupotrebljen za referiranje odnosno predikaciju, ili ne.U jeziku kao što je engleski, imena svojstava se gradepoimenjavanjem osnovnih delova izraza koji sadržeodgovarajuće predikatske izraze. Semantički primatpredikatskog izraza sintaktički se odražava i u prven-stvu ovih izraza u generativnoj gramatici.

Kada utvrdimo da je zadobijanjc pojma nekeuniverzalije parazitsko u odnosu na naše poimanjenačina upotrebe odgovarajućeg predikata, jednom reci,kada shvatimo da su univerzalije parazitske u odnosuna predikatske izraze, a predikatski izrazi primarni uodnosu na univerzalije, neki filozofski problemi postaćenam mnogo jasniji. Na primer, očigledno je da senikakvi kriteriji za razlikovanje subjekt--predikat ne mogu dobiti pozivanjem na razlikovanjeizmeđu univerzalija i pojedinačnih predmeta. Moženam se učiniti da teorija termina daje takve kriterijeali oni bi bili beznadežno cirkularni pošto se pojamneke univerzalije ne može shvatiti bez prethodnog

[Qg DŽON SERL

razumevanja odgovarajućeg predikatskog izraza, tenam stoga pojam univerzalije ne pruža i kriterije zarazlikovanje između subjekta i predikata25. (Ne bihželeo da se ovo shvati kao neko uopštavanje, naime dabez govornih činova referiranja i predikacije ne mo-žemo imati opšti pojam „posebnog" i „univerzalnog"- već samo kao tvrđenje da ne možemo imati pojamneke univerzalije ako ne znamo upotrebu opšteg ter-mina iz koga je ta univerzalija izvedena.)

Štaviše, ovakvo objašnjenje univerzalija pokazujekako semantički uslovi za referiranje na univerzalijenisu sasvim različiti od semantičkih uslova za referiranjena pojedinačne predmete. Da bi se zadovoljio aksiomidentifikacije za pojedinačne predmete, govornik moraposedovati kontingentne Činjenice kao što su one dateuz princip identifikacije. Da bi zadovoljio princip ana-logan principu identifikacije za univerzalije nije neop-hodno takvo znanje o činjenicama. Aksiom identifika-cije za univerzalije zahteva samo to da govornik znaznačenje opšteg termina koji leži u osnovi apstraktnogtermina u jednini a koji se koristi za referiranje nauniverzaliju.

I da ponovimo, naš uvid u izvedenu priroduuniverzalija obezbeduje opravdanje za staru metafi-zičku doktrinu da se predikati mogu pridavati samouniverzalijama, ali ne i pojedinačnim terminima26. Uz-gred bih ukazao i na to da se svakome ko prihvatateoriju termina može učiniti da ova doktrina predstavljaposeban filozofski problem; upravo zbog toga što ovateorija tvrdi simetriju subjekta i predikata mora mu seučiniti da takve asimetrije zahtevaju objašnjenje27. Ali,čim uvidimo da predikati imaju primat nad univerzali-

25. Suprotno stanovište naći ćele u Sirawson: Individuak, drugi deo.26 Aristotel; Kategorije. (Ne kažem d;i bi sam Aristotel prihvatio moju formulaciju

ovog gledišta).27 Sirosci pokušava da da jedni) od ovih objašnjenja, loc. cit.

GOVORNI ČINOVI jgg

jama, doktrina će se svesti na trivijalnosti gramatike:reći da govornik „predicira svojstvo" može značitisamo to da je on u izvođenju nekog uspešnog ilokutor-nog čina upotrebio predikatski izraz. Ali tada metafi-zičko stanovište po kome se samo svojstva mogupojaviti u ulozi predikata svodi raspravu na to da samopredikatski izrazi mogu biti predikatski izrazi. Ono štoje možda izgledalo kao metafizički uvid, svodi se nagramatičku tautologiju.

5.6. Da li je predikacija govorni čin?

Do sada je argumentacija u ovom poglavlju moralaizgledati uglavnom negativna. Pokušavao sam da done-kle bacim sumnju na primerenost dvaju načina opisiva-nja singularnih iskaza oblika subjekt-predikat kao štoje iskaz broj 1 (str. 191). Oba ova načina imaju nekezajedničke osobine. Oba shvataju predikatsku stranukao analognu subjekatskoj strani i oba prave analogijetvrdeći da apstraktni entiteti stoje prema predikatskimizrazima na način sličan onome na koji konkretnientiteti stoje prema subjekatskim izrazima. Mislim daova analogija ne stoji. To što sam toliko prostoraposvetio napadima na ove teorije, smatram da jeopravdano time Što je težnja da se predikacija shvatikao vrsta reference ili kao analogna referenci, jednaod najpostojanijih pogreški u istoriji zapadne filozofi-je28. Da bi se ona otklonila, nijedan napor nije i suviševeliki. Uz to, mislim da nema nade da će se shvatitirazlika između reference i predikacije sve dok se ovagreška ne otkloni.

Šta je onda priroda govornog čina predikacije?Odgovor na ovo pitanje započeću time Što ću reći da

28 Veoma upečatljiv primer za ovo naći <^te, na primer, u V Lenjin: Atanc-EngebMarxism (Moskva, 1951), str. 334.

200 D2ON SERL

predikacija u veoma važnom smislu te reci u kome sureferenca i razni ilokutorni činovi govorni činovi, uop-šte i nije poseban govorni čin. Ovo se može ilustrovatirazmatranjem sledećih primera. „Vi ćete otići", „Idi-te!", „Hoćete li da odete?", „Predlažem vam da odete".Izričaj svake od ovih rečenica predicira vam „otići" unizu različitih ilokutornih činova. Izraženo u kanoniČ-

(R P \ti odlaziš;

gde različite vrednosti promenljive „F* označavajurazličite ilokutorne snage. Ali, obratite pažnju na jednuzanimljivu odliku odnosa između različitih ,,P'-ova i„otišao" koja ne važi između tih „F'-ova i „ti". Različitasredstva za pokazivanje snage određuju oblik u kome„otići" predicira 0 vama. Termin Foperiše na predikat-skom terminu tako što određuje način na koji se tajpredikat odnosi na predmet na koji se referirajućimterminom referira: ako je rečenica upitna, njen upitnikarakter (F-termin) određuje da je snaga izričaja da sepita da li je predikat (f-termin) istinit o predmetu nakoji se referira subjektom (7?-termin). Ako je rečenicau zapovednom obliku, njeno sredstvo za pokazivanjezapovedne ilokutorne snage (F-termin) određuje dapredmet na koji se referira /?-terminom jeste da seizvede čin koji je specifikovan terminom P i tako daljeu svim drugim primerima.

Po ovoj analizi, u svakom od slučajeva sredstvoza pokazivanje ilokutorne snage operiše na neutralnompredikatskom izrazu tako što određuje izvestan načinna koji se postavlja pitanje istinitosti predikatskihizraza vis-a-vis predmeta na koji se referira subjekat-skim izrazom. S druge strane, uočavamo da F terminne utiče na ulogu R termina. Njegova uloga je uvekda identifikuje, i to sasvim neutralno (čak i ako vrstaobjekta koji je identifikovan može da bude funkcija Ftermina). Ova razlika se može izraziti time što ćemo

GOVORNI ČINOVI 201

reći da je referenca uvek neutralna u odnosu na njenuiiokutornu snagu; predikacija se nikada ne javlja neu-tralno već uvek u ovom ili onom ilokutornom obliku.Iako je referenca apstrakcija iz potpunog ilokutornogčina, ona je ipak poseban govorni čin. Po analogiji,povlačenje poteza lovcem je apstrakcija iz igre šaha(jer samo ako igrate šah to važi kao potez lovcem), alito je još uvek odvojeni Čin. Predikacija je takode jednaapstrakcija, ali to nije odvojeni čin. To je deo potpunogilokutornog čina; isto kao Što ni pokazivanje ilokutornesnage nije poseban čin, već deo ilokutornog čina. Zaštonam je onda uopšte potreban taj pojam? Pojam namje potreban zato što različiti ilokutorni činovi moguimati zajednički sadržaj, kao što smo videli u prethodnoizloženom skupu primera. Uz to, potreban nam je ineki način da analizu ilokutorne snage sveukupnogilokutornog čina odvojimo od iskaznog sadržaja. Akose selimo u kom je sve smislu predikacija (a otuda iiskazni čin) samo apstrakcija iz sveukupnog ilokutornogčina, onda slobodno na to možemo referirati kao na„govorni čin predikacijc". Ipak, ono o čemu govorimojeste taj deo sveukupnog ilokutornog čina koji određujesadržaj primenjen na predmet na koji se referirasubjekatskim izrazom, ostavljajući po strani ilokutornioblik na koji se taj sadržaj primenjuje. Tako analizakoja sledi neće biti paralelna analizi reference i iloku-tornih činova. Ono Što analiziramo je kao i u Trećempoglavlju - ilokutorni čin - s tim što ćemo analiziratideo tog čina koji se tiče sadržaja u smislu koji smoupravo naznačili.

5.7. Pravila predikacije

Pre nego što pristupimo analizi, potrebno je barukratko objasniti neka pitanja. Prvo, rekao sam dapredikacija predstavlja izvestan sadržaj i način na koji

202 DŽON SERI.

je taj sadržaj predstavljen, određen je ilokutornomsnagom rečenice. Da li sada postoji neki manje meta-foričan način od prethodnog na koji bi se okarakterisaloto predstavljanje, ali kojim bi se sačuvala apstrakcijapredikacijc iz bilo koje posebne vrste ilokutornog Čina?Odgovor na ovo pitanje, ako on uopšte postoji, obezbe-diće analogom suštinskog uslova predikacijc Mislimda boljeg odgovora na ovo pitanje od onog što jenaznačen u prethodnom paragrafu nema. Da bi senekom objektu R pridao izraz ,,P" znači postavitipitanje istinitosti predikatskog izraza za predmet nakoji se referira. Tako u izričajima svake od rečenica„Sokrat je mudar", „Da li je Sokrat mudar?", „Sokrate,budi mudar!" govornik pokreće pitanje istinitosti „mu-dar" o Sokratu. Ova formulacija je malo čudna29, aliona ima nekih prednosti. „Pokretanje pitanja o...",kako je ovde shvaćeno, nije ilokutorni čin. To će prebiti ono što je zajedničko širokom nizu ilokutornihčinova. Tako, da ponovimo, za onog koji potvrđuje daje Sokrat mudar, za onog koji pita da li je on mudar,i za onog koji od njega zahteva da bude mudar, za svenjih se može reći da pokreću pitanje da li je Sokratmudar (ili da li je „mudar" - a u slučaju zahteva da liće biti-istinito o Sokratu). Na sličan način može sesamo pokrenuti pitanje i ništa drugo. Tako, čak i akoje govornik rekao „Ja ovim pokrećem pitanje da li jeSokrat mudar (o tome da je Sokrat mudar, o tome dali je „mudar" istinito o Sokratu, itd.)" mislim da bismonjegov izričaj protumačili kao zapitkivanje da li jeSokrat mudar. Pitanje se postavlja samo u izvođenjuovog ili onog ilokutornog čina. Ili, drugačije rečeno,pitanje se ne može postaviti a da se ne postavi u ovomili onom obliku, upitnom, potvrdnom, davanjem obeća-

29 Ta formulacija posebno je nezgrapna kod sapovesli, jer je njihov cilj da sivari usvetu dovedu u sklad H reCima. dok rcC „istina", kada se pripisuje ilokutivima, pripisujeusprSnost u usklađivanju reci sa stvarima iz sveta.

GOVORNI ČINOVI 203

nja, itd. I sve ovo odslikava činjenicu da predikacijanije čin koji se može javiti sam za sebe, već je to činkoji se može javiti samo kao deo nekog ilokutornogčina.

Zahvaljujući ovom određenju predikacije mogu seobjasniti neke činjenice koje je inače teško objasniti.Na primer, filozofi su od objavljivanja VitgenštajnogTraktata često govorili da izričaji kao što je „Ili padakiša ili ne pada" ne kažu ništa ili da su prazni. Ništane može biti dalje od istine. Ogromna je razlika kadao nekom političaru kažemo „Ori je fašista ili nijefašista" i kada kažemo „On je komunista ili on nijekomunista". Oba ova tvrđenja su tautologije, ali razlikumedu njima treba objasniti razlikom u predikaciji. Prvarečenica pokreće pitanje o tome da li je on fašista, adruga pitanje o tome da li je on komunista. Doslovniilokutorni čin tvrđenja ovde ne nosi u sebi nikakavrizik, postoje iskaz koji se tvrdi tautologija, ali u okviruiskaza sam čin predikacije takvih stvari može bitiopravdan ili neopravdan. Ovakve vrste predikacijemogu uzgred uvesti nove i prilično slabe vrste iloku-torne snage koju ne nosi nijedno sredstvo za pokaziva-nje ilokutorne snage. Tako, na primer, u nekim kontek-stima prva rečenica se može delimično parafraziratikao „Ja bih rekao da može biti da je on fašista" štoima ilokutornu snagu sugestije. Sama činjenica predika-cije takvog jednog izraza može uvesti nove ilokutornesnage.

Značajno je naglasiti da je sva upotreba glagola„predicirati" i srodne imenice „predikacija" stvar izborai u toj meri sasvim proizvoljna. U ovom slučaju, kaošto se često dešava, sam izbor taksonomije daje izvesnousmerenje u analizi. Čini mi se da je ova terminologijabolja od drugih koje sam upotrebljavao, ali time neželim da poričem daje moguće koristiti i neke druge.

204 D Ž O N SERI-

Odnos između predikacijc i istine može se, možda,malo bolje objasniti. Znati značenje opšteg termina, iotuda predikatskog izraza, jeste znati pod kojim uslo-vima je on istinit ili lažan o datom predmetu. On jeistinit pod nekim uslovima a lažan pod drugim - kaošto ćemo već videti. A k o govornik iskazuje nekutvrdnju u vezi nekog predmeta, on se obavezuje napostojanje takvog stanja stvari u svetu u kome je tajpredikat istinit o predmetu (mutatis mutandis važi zadruge vrste govornih činova). Predikat naznačava kojestanje stvari u vezi sa predmetom govornik priznaje.Stariji filozofi nisu grešili kada su govorili: znati znače-nje iskaza jeste znati pod kojim je uslovima on istinitili lažan. Ali to njihovo objašnjenje bilo je nepotpuno,jer oni nisu razmatrali različite ilokutorne činove ukojima se može javiti neki iskaz.

Tokom čitave analize ilokutornih činova mi smopravili razliku između onoga što se može nazvatisadržaj i funkcija. U potpunom ilokutornom činu sad-ržaj je iskaz: funkcija je ilokutorna snaga kojom je tajiskaz predstavljen. U činu identifikujuće referencesadržaj je smisao referirajućeg izraza ili identifikujućiopis koji je povezan njegovim izričajem; funkcija jeuloga identifikovanja nekog predmeta u kome je tajsmisao predstavljen. Kao što sam i pokušao da obja-snim, ovo razlikovanje se ne može primeniti i napredikaciju. Predikacija obezbeđuje samo sadržaj, auloga u kojoj je sadržaj predstavljen - barem u vrstamajednostavnih govornih Činova koje smo razmatrali -određena je u potpunosti i lokutornom snagom izričaja.Određivanje predikacije pomoću „pokretanja pitanja"ne naznačuje neki poseban čin, već samo o n o što jezajedničko svim ilokutornim činovima u kojima možeda se javi dati sadržaj.

Ovaj apstraktni karakter pojma predikata nei-zbežno izaziva poteškoće u nastavljanju analize posve-

GOVORNI CINOV] 2()5

ćene baš predikatu; međutim, ne možemo znati da lije analiza valjana ili ne ako ne pokušamo da jeizvedemo. Stoga razmotrimo sledeće.

Ako govornik G izriče neki izraz P u prisustvuslušaoca 5, tada u doslovnom izričaju P-a G uspešno iispravno predicira P o nekom predmetu X ako i samoako su zadovoljeni sledeći uslovi od 1 do 8:

1. Važe normalni uslovi inputa i autputa.2. Izričaj P-a javlja se kao deo izričaja neke rečenice

(ili sličnog dela govora) R.3. Izričaj R-e je izvođenje ili'tobožnje izvođenje

nekog ilokutornog čina.4. Izričaj R-e uključuje uspešnu referencu na X,

Da bi govornik mogao da predicira neki izraz o nekompredmetu, on mora uspešno da referira na taj predmet.

5. X je takvog tipa ili kategorije da je logičkimoguće da P bude istinito ili lažno o X.Predmet mora biti takve vrste ili kategorije da predikat-ski izraz o njemu ili njegova negacija mogu biti iliistiniti ili lažni. Korelativan pojmu bilo kog datogpredikata jeste pojam kategorije ili tipa predmetakome taj predikat može biti istinito ili lažno pridat. Naprimer, korelativ predikata „je crvena" jeste pojamobojenih ili obojivih predmeta. „Je crvena" može sepredicirati samo o predmetima koji su obojeni ili kojimogu biti obojeni. Predikat „crven" možemo istinitoili lažno predicirati o prozorima ali ne o prostimbrojevima. Ovo možemo izraziti i tako Što ćemo rećida „je crveno" pretpostavlja „je obojeno" prema Stro-snu, gde se „pretpostavlja" definiše kontekstualno kao:neki izraz a pretpostavlja neki izraz b ako i samo akobi a bilo istinito ili lažno o nekom predmetu X, b morabiti istinito o X*°.

30 Za dalju raspravu o ovome uporedi J,K. Scarle: ..On deti-rminable& andresemblance". Proceedings uf Arislotelian Sncifly. vanredni tom (1959).

DŽON SERL

Tako uslove 4 i 5 za predikaciju možemo zajednoizraziti na sledeći način: Za bilo kog govornika G bilokoji predmet X i predikat P nužan uslov za G-a dapredicira P o X-u u nekom izričaju rečenice koja sadržiP jeste da se u tom izričaju na X uspešno referira i dasve pretpostavke o P treba da budu istinite o X-u.

6. Govornik G namerava da izričajem R pokrenepitanje istinitosti ili lainosti Pa o X-u (na neki iloku-torni način, a taj način biće naznačen sredstvom zapokazivanje ilokutorne snage u rečenici).

7. G namerava da proizvede kod slušaoca S znanjeda izričaj P-a pokreće pitanje istinitosti ili neistinitostiP-a o X-u (na neki ilokutorni način) pomoću S-ovogprepoznavanja ove namere; uz to, G-ova namera je dase ovo prepoznavanje postigne pomoću S-ovog znanjaznačenja P-a.

8. Pravila koja upravljaju P-om su takva da je onispravno izrečen u R ako i samo ako su zadovoljeniuslovi od I do 7.

Pravila za upotrebu bilo kog sredstva za predika-ciju P (predicirati P o nekom predmetu X) jesu sledeća:

Pravilo 1. P se može upotrebiti samo u kontekstuneke rečenice ili nekog drugog dela govora R čiji izričajmože biti izvođenje nekog ilokutornog čina.

Pravilo 2. P treba izreći u R samo ako izričaj /?-auključuje uspešnu referencu na X.

Pravilo 3. P treba izreći samo ako pripada takvomtipu ili kategoriji daje logički moguće da /'bude istinitoili lažno o X.

Pravilo 4. Izričaj P-a važi kao pokretanje pitanjaistinitosti ili lažnosti P-a o A*-u (u izvesnom ilokutornomobliku koji je određen sredstvom za pokazivanje iloku-torne snage date rečenice).

DRUGI DEO

Neke primene teorije

Šesto poglavlje

TRI POGREŠKE U SAVREMENOJFILOZOFIJI

U ovom poglavlju žcleo bih da izložim tri među-sobno povezane pogreške u savremenoj filozofiji, i dapotom - koristeći pojam ove i metode iz prvog delaove knjige - ponudim njihovu dijagnozu, kao i alterna-tivno objašnjenje relevantnih jezičkih podataka. Ovetri pogreške, kao što ću pokušati da pokažem, među-sobno su prepletene i sve proističu iz zajedničkognedostatka, neuspeha da se konkretne jezičke analizeutemelje na bilo kakvom doslednom opštem pristupujeziku, odnosno na nekoj teoriji jezika. Filozofi jezikaiz razdoblja koje sada možemo nazvati klasičnim raz-dobljem lingvističke analize, periodom otprilike odkraja drugog svetskog rata pa do ranih šezdesetih,ispoljili su istančan sluh za jezičke prelive i razlike, alimalo ili nikakvu teorijsku opremljenost da izađu nakraj sa činjenicama već utvrđenih lingvističkih razlika.Jedan od ciljeva ovoga rada jeste da nam pruži početkeizvesne teorije govornih činova. Takva jedna teorija,ukoliko je primerena, mora biti u stanju da se pozabaviizvesnim vrstama lingvističkih razlika na mnogo prime-reniji način nego što su to bili u stanju ad hoc metodiklasičnog razdoblja. Prema tome, ovo poglavlje -osimšto će predstavljati izlaganje pomenutih pogreški -

2{() DŽON SERL

predstavljaće i primenu ovakve teorije na tekuće filo-zofske probleme, a biće i - u meri u kojoj je takvateorija u stanju da izađe na kraj sa ovim problemima- dalja potvrda ovakve teorije.

Pošto se spremam da donekle kritikujem savre-menu lingvističku filosofiju, možda je ovo zgodnomesto da primetim kako smatram da je doprinosovakve vrste filosofije uistinu izuzetan. Tek je neznatnopreterivanje reći da je takav doprinos doveo do odre-đene filozofske revolucije, revolucije čija je jedna malaposledica i ova knjiga. Napor koji ću uložiti da ispravimnekoliko pogrešaka ne treba uzeti kao odbacivanjelingvističke analize.

6.1. Pogreška naturalističke pogreške

Prvu pogrešku nazvaću pogreškom naturalističkepogreške. Reč je o pogrešci po kojoj se pretpostavljada je logički nemoguće da bilo koji skup tvrđenja, onevrste koju obično nazivamo opisnim, povlači tvrđenjevrste koju obično nazivamo vrednosnim. Lingvističkifilosofi koji su se bavili moralnim kategorijama izklasičnog razdoblja izuzetno su isticali pretpostavku danijedan skup opisnih tvrđenja ne može da povlači nekovrednosno tvrđenje; i ogrešivši se, možda samo malo,o Mura (Moore), oni su uverenje da je takva logičkaveza moguća - nazvali naturalističkom pogreškom1.Gledište da opisna tvrđenja ne mogu da sadrže vređno-sna tvrđenja, premda od značaja za etiku, nije speci-fično etička teorija; to je opšta teorija o ilokutornimsnagama izričaja, od kojih su etički samo posebanslučaj.

1 Mada ću i dalje koristili ovu terminologiju. lo finim sa izvesmm oklevanjem. pošlo•*• savremeno gledište zaisla potpun« razlikuje od Murovog. Uporcdi l'rincipia Ethiia{London. 1903), poglavlje 1. Neću si- baviti M u rov im shvatanje m „naturalističke pogreSke".

GOVORNI ČINOVI 211

Argumente koji su trebalo da pokažu da nijedanopisni sud ne može da povlači vrednosne sudove nijeIako strpati u jedan koš, ali na sreću postoji jednostav-niji način za njihovo pobijanje nego što bi bilo ići korakpo korak kroz sve argumente. Najjednostavniji načinda se pokaže kako su oni pogrešni jeste dati protiv-pri-mere, u okviru kojih sudovi, koji su jasni slučajevionoga što bi pomenuti teoretičari nazvali ..opisnim",očito i nedvosmisleno povlače sudove koji su jasnislučajevi onoga što bi pomenuti teoretičari nazvali„vrednosnim". Kako ne bi bilo sumnje o tome da li suprimeri koje iznosim uistinu primeri onoga što autoripodrazumevaju pod vrednosnim i opisnim sudovima,svešću svoje primere na one koje je koristio jedanistaknuti autor, predstavnik grupe o kojoj je reč.Naime, nameravam da pokažem kako su izvesni prime-ri, izneti da bi se ilustrovala nemogućnost izvođenjavrednosnih sudova iz opisnih, upravo primeri gde suvrednosni sudovi izvodljivi iz opisnih sudova. Otpoči-njem sa dobro poznatim člankom Dž.O. Armsona(J.O. Urmson) „Neka pitanja valjanosti'1 („Some que-stions conecrning validitv") .

Armson kaže: „Držim da kada se već potvrdi,onda je očigledno da je izraz 'valjan' vrednosni izraz.Govoriti o dobrom argumentu znači u najvećem brojukonteksta govoriti o valjanom argumentu... Izgleda mida bi bilo kakav podrobniji argument o ovome bioizlišan"3.

ŠtaviŠe, on kaže: „Nazvati jedan argument valja-nim ne znači samo klasifikovati ga logički - kao kadkažemo da je to silogizam ili modus ponens; to unajmanju ruku bar delimično predstavlja vrednovanjeili procenu; to znači označiti da ga odobravamo. Isto

2 Revu* Inlernatutnale de Phitosaphie (1953); pre štampano u A.G.N. Flew (od):I'.MU?i ni Conceptual Aiuilyiii (London, 1V56), sir. 120 i dalje.

3 Ibid. str. 127.

212 DŽON SERL

tako, nazvati jedan argument nevaljanim znači kritiko-vati odnosno odbaciti".4 On, štaviše, smatra da to štosu sudovi koji tvrde daje neki argument valjan vredno-sni, ne znači i da oni slede iz skupa tvrdnji koje suopisne ili „klasifikacione", ili da su im istovetni poznačenju. Nema definicija „valjanog" u čisto opisnimterminima, jer je „valjan" vrednosni termin i, shodnotome, nijedan opisni sud ne može da povlači sud uobliku „Ovo je valjan argument".

Ovakav zaključak ilustrovaćemo pomoću deduk-tivnih argumenata. Ovdc, u stvari, imamo dvc tvrdnje.Prva, ne može biti definicije izraza „valjani deduktivniargument" u čisto opisnim terminima; drugo, ni izjednog opisa deduktivnog argumenta ne može da sledida je to valjan deduktivni argument. Obe ove tvrdnječine mi se neistinitim, i sada bih želeo da ponudimprotiv-primere koji će ilustrovati njihovu neistinitost.U smislu „definicije" u kojem definicija obezbedujelogičku ekvivalentnost, tj. niz logički nužnih i dovoljnihuslova, dajemo ovu definiciju izraza „valjan deduktivniargument":

X je valjan deduktivni argument = df-X]c deduk-tivni argument a premise X-a povlače zaključakoJSr-n.

Dalje, evo i opisa argumenta iz kojeg sledi da jeto valjan deduktivni argument:

X je deduktivni argument kod kojeg iz premisasledi zaključak.

Neko može tvrditi (mada ja ne vidim kako) da je„povlači" vrednosni izraz, ali u tom slučaju mogli bismokoristiti izvesni broj drugih opisa koji bi bili dovoljnida povlače vrednosni iskaz „X je valjan deduktivniargument". Na primer, „Premise su logički dovoljneza zaključak"; „Zaključak logički sledi iz premisa";

4 Hrid. str. 12h.

GOVORNI ČINOVI 213

„Nedosledno je potvrditi premise a poreći zaključak",itd\ Ovakve rečenice se koriste da bi se dali opisiargumenata, i svaki ovakav opis je dovoljan da povlačivrednosni zaključak da je ovaj argument valjan argu-ment. Tako pobijamo gledište da ni iz jednog opisnogsuda ne sledi vrednosni.

Osnovno načelo teorije jezika koje leži u osnovipogreške naturalističke pogreške jeste da postoji logičkijaz između značenja vrednosnog izraza i kriterija zanjegovu primenu6. Problem sa takvim učenjem u našemslučaju jeste u tome da čim tvfdite kako je nekiargument deduktivan, onda ste time već dali i kriterijenjegove valjanosti. Pa čak ukoliko, uopšteno govoreći,postoji jaz između značenja „valjan" i kriterija valjano-sti, ne može biti jaza između značenja „valjanog deduk-tivnog argumenta" i kriterija valjanosti, jer reč „deduk-tivan" nosi u sebi deduktivne kriterije. Da ovo formu-lišemo na drugi način: vrednosni sudovi prema ovojteoriji nikada ne mogu biti u potpunosti stvar objek-tivne činjenice, jer je uvek u načelu moguće ne složitise u pogledu kriterijuma koje treba koristiti kod vred-novanja. U krajnjoj liniji, treba izabrati izvesne kriteri-je, a takav izbor uvodi nesvodivo subjektivni elemenatu svaki vrednosni sud. Ali u sadašnjem slučaju nemamesta takvom izboru. Kad se jednom ustanovi da jetaj argument deduktivan, nema logičkog prostora dabiramo neki spoljni skup merila kako bismo vrednovaliodnosno procenili njegovu valjanost. Okarakterisati gakao deduktivan, znači speeifikovati deduktivne kriterijeza njegovu procenu. Nije stvar uverenja da je argument„Svi ljudi su smrtni, a Sokrat je čovek; prema tomeSokrat je smrtan" valjan deduktivni argument.

5 Neki od upisa koji bi se mogli dali uzrokuju Uskoće koje se odnose na takozvaneparadokse stroge implikacije, ali to je slučaj i sa pojmom sami' vuljanosli, stoga oveparadokse smatram ncvajjiim /;i našii trenutna razmatranja.

6 Uporedi R.M. Harc: The Language uf Morats, (Oxford. 1952). poglavlje 2

I ) / U \ Sl-.RI

Da na drugi način iskažcmo našu pocntu: Armsonsmatra iskaze u obliku „X je valjan deduktivni argu-ment" očiglednim primerima vrcdnosnih sudova - iverovatno je u pravu; pošto kod izricanja takve rečenicesa namerom da napravimo takvo tvrđenje, mi običnovrednujemo (dajemo procenu) određeni argument. Topred nas postavlja dva pitanja: prvo, je li moguće datidefiniciju „valjanog deduktivnog argumenta" u opisnimterminima; i drugo, ima li opisa koje možemo dati onekom argumentu, a koji će povući za sobom iskaz uobliku »X je valjan deduktivni argument". Moj jeodgovor na oba pitanja - da. Koristeći termine koji setipično koriste pri opisivanju logičkih veza, terminekao što su „analitički", „sledi iz", „logički nužan idovoljan", „istinit", „samo-protivrcČan", itd., možeteobrazovati bilo koji broj definicija izraza „valjani de-duktivni argument; i shodno tome, postoji neki brojopisa izvesnog argumenta X koji koristi ove terminekoji će sadržati vrednosni sud u obliku „X je valjandeduktivni argument". Dakle, imamo jasan slučaj gdetakozvani opisni sudovi povlače takozvane vrednosnesudove, a slučaj je utoliko zanimljiviji jer nam je upravoon prvobitno dat kao ilustracija nemogućnosti ovakvelogičke veze.

Kad smo se jednom oslobodili dogme da nijedanskup deskriptivnih sudova ne može da povlači nijedanvrednosni sud, druge primere nije teško naći. Razmo-trimo neke primere koje smo izabrali iz jednog drugogpoznatog članka istoga autora ,,O ocenjivanju"7. OvdeArmson razmatra vezu između termina ocenjivanjakoje je uvelo britansko Ministarstvo poljoprivrede iribolova, kako bi ocenilo jabuke, i kriterijuma koje jeza primenu ovih termina dalo to isto Ministarstvo. Naprimer. Ministarstvo uvodi i izraz „ekstra fini kvalitet"

7 'On Grading'. Logic and Language, A.G.N. Flew (ed.). druga serija (Ncw York.1953).

214

GOVORNI ČINOVI 215

i obrazlaže određena merila za njegovu primenu, kojaću ja, sledeči Armsona, označiti skraćenicama A, B iC. A sada, pita Armson, kakva je veza između suda„Ova jabuka je 'ekstra finog kvaliteta'" i suda „Ovajabuka ima karakteristike A, B i C". Po njemu, vezaizmeđu njih ne može biti veza povlačenja, jer „ekstrafini kvalitet" kao ocena predstavlja vrednosni termin,a „A**, ,,B" i ,,C" su opisni termini. Tvrđenje „Sve štoje A, B i C jeste 'ekstra finog kvaliteta'" ne može bitianalitično zbog razlike između opisivanja i vrednova-nja. A sada bih želeo da zapitam: je" li zaista osnovanopretpostaviti da sud „Ova jabuka je 'ekstra finogkvaliteta'" ne može da se logički izvede iz „Ova jabukaje A, B i C". Važno je napomenuti da je vladindokument koji Armson navodi naslovljen „Definicijekvaliteta" (podvukao autor)8. Ministarstvo nudi defini-cije, a imajući na umu definicije koje ono nudi, tvrđenje„Bilo koja jabuka koja je A, B i C jeste 'ekstra finogkvaliteta7", analitičko je koliko i svaki drugi analitičkisud. Čovek koji kaže: „Ove jabuke su A, B i C", alii poriče da su 'ekstra finog kvaliteta' ili ne razumeizraze koje koristi ili ih koristi drugačije od načina nakoji su definisani, ili protivreči sam sebi. A to su upravoznakovi da postoji logička povezanost između ova dvatvrđenja.

Naravno, karakteristična ilokutorna snaga izričaja„Ova jabuka je 'ekstra finog kvaliteta'", nesumnjivo jesasvim različita od tipično ilokutorne snage izričaja„Ova jabuka ima karakteristike A, B i C". I kao štoArmson ukazuje, karakteristična snaga prvog izričajajeste da oceni kvalitet jabuke, dok je karakterističnasnaga drugog da je opiše. Ali činjenica da ova dvaizričaja imaju karakteristično različite ilokutorne snagenije dovoljna da dokaže kako iskaz izražen u prvom

8 ibid. str. 166.

2 1 6 DŽON SERL

izričaju ne povlači za sobom iskaz izražen u drugom.Blisko povezana sa ovom razlikom između iskazaizraženog u određenom izričaju i ilokutornc snageizričaja jeste razlika između značenja ove rečenice isnage njenog izricanja, a isto tako i, hteo bih to datvrdim, razlika - a ne istovetnost - između značenja iupotrebe. Da bismo dobili jasnu sliku o pogrešcinaturalistićke pogreške, moraćemo da kasnije ispitamoneke od ovih razlika, ali sada hoću samo da ukazemna to kako je u ovom slučaju priroda pogreške u tomeŠto iz činjenice da dva izričaja imaju različite ilokutomesnage zaključujemo da iskaz izražen u jednoj ne možeda povlači iskaz izražen u drugoj.

Tako još jednom konstatujemo da primeri koji suizloženi da ilustruju nemogućnost izvođenja vrednosnihsudova iz opisnih predstavljaju, kad ih bolje razmotri-mo, upravo primerc u okviru kojih opisni iskazi u stvaripovlače za sobom vrednosne.

Do sada nisam pokušavao da objasnim poreklo ikarakter pogreške naturalističke pogreške, već samsamo želeo da ukazem na nju. Kasnije ću razmatratinjeno poreklo i pokušati da ga potpunije odredim.

6.2. Pogreške govornog čina

Okrećem se sada drugoj i sa prvom povezanojpogrešci koju ću nazvati pogreška govornog čina.

U klasičnom razdoblju lingvističke analize, filozofisu često govorili sledeće stvari:

Reč „dobar" koristi se da se nešto pohvali (Her)y.Reč „istinit" koristi se da se potvrde ili priznaju

tvrđenja (Strosn)10.V R.M. Hare, op. čil.10 „Truth", Anatvsis, sv.9. br. ti (1949); preštampano u Margarel Macdonald (ed.).

rhiiosophy and Analvsis (Oxford, 1954).

GOVORNI ČINOVI 2 1 7

Reč „znati" koristi se da se daju garancije (Os-tin)11.

Reč „verovatno" koristi se da se kvalifikuju opre-deljenja (Toulmin)12.

Svaka od ovih ima oblik: ,,ReČ R koristi se da seizvrši govorni akt (čin) A". Osim toga, bio je rasprostra-njen slučaj13 da su filozofi koji su govorili ovako nudiliove tvrdnje kao (bar delimične) eksplikacije značenjareči: oni su nudili ova tvrđenja u obliku „/? se koristida bi se izvršio akt (Čin) /4" na način filozofskogekspliciranju pojma R. Obratite pažnju takode da su,učinivši to, izvlačili - u većini slučajeva čak izričito -analogiju između reči o kojima su govorili i takozvanihperformativnih glagola. Kao Što se „obećanje" koristida bi se nešto obećalo, a „opklada" da bi se na neštokladilo, oni su smatrali i da se „dobro" koristi da bi senešto pohvalilo, a „istinito" da bi se nešto potvrdilo, itd.

Nazovimo ovakav vid analize analizom govornogČina. Dakle, postoji izvestan uslov primerenosti kojibilo koja analiza značenja izvesne reči mora da zadovo-lji, a koji analiza govornog čina ne zadovoljava. Bilokoja analiza značenja određene reči (ili morfema) morabiti u skladu sa činjenicom da ista reč (odnosnomorfem) može da znači istu stvar u svim gramatičkirazličitim rečenicama, u okviru kojih može da se javi.Sintaktičke transformacije rečenica ne nalažu nemi-novno promene značenja sastavnih reči morfema takvihrečenica. Reč „istinit" znači ili može da znači istu stvaru upitnim, pokaznim, pogodbenim, odrečnim, isključ-nim, optativnim oblicima, itd. Kada to ne bi bio slučaj,razgovor bi bio nemoguć, jer „To je istina" ne bi bio

11 „Olhcr Minds", Prm-gedings of ihe ArisUnelian St>ciely. vanredna sv. 20 (1946);preStampano u Logic and ljinguage, dniRa serija (Ntw York, 1953) i drugile.

12 ,,Probability", Proceedings of the AnstOlelian Smiety, vanredna sv. 24 (195(1):prL-Stampano u Essays in t'onceptuat Ana!ysu (London, 1956).

13 Mada ne uvek. Oslin je posebno Jučan u pogledu toga da li njegova analizu irebada da značenja „znali"

DŽON SRRL

odgovor na pitanje „Je li to istina?", kad bi „istinit"mcnjao svoje značenje od upitnih do pokaznih rečenica.

To je očigledan uslov primerenosti, ali analizagovornog čina ne uspeva da ga zadovolji. Postoje dvanačina tumačenja analize i u oba, ona ne uspeva dazadovolji ovaj uslov primerenosti. Grub način je dapretpostavimo da kada analitičari tipa govornog činakažu „/? se koristi da bi se izvršio čin (akt) v4*\ onipodrazumevaju da jc svako doslovno izricanje reci Rizvršenje čina A. Ako je to ono što su mislili, onda seto suviše lako može pobiti, jer čak i da je izricanjerečenice „ovo je dobro" izvršenje čina preporuke,izricanje rečenice „Učini to dobrim" nije izvršenje činapreporuke; to je izvršenje čina stavljanja zahteva odno-sno davanja naredbe. Očigledno, postoji veliki brojtakvih protiv-primera. Malo je verovatno da bi analiti-čari govornog čina napravili tako grubu grešku, stogamoramo da se okrenemo ka onom drugom, mnogotananijem tumačenju. Često su analitičari govornogČina kvalifikovali svoje iskaze u obliku ,,R se koristi dase izvrši čin Au

% govoreći da je osnovna upotreba R-ada se izvrši čin A. Tako se nisu opredelili za gledišteda je svako doslovno izricanje R~a izvođenje čina A,već da izričaji koji nisu izvođenje ovoga čina treba dase objasne u terminima izričaja koji to jesu.

Preciznije, da bi zadovoljili uslov primerenosti,analitičari govornog čina ne moraju da dokažu kako jcsvako izricanje R-a izvođenje A-a, već pre treba dadokažu kako doslovni izričaji koji nisu izvršenje činaA-a stoje u vezi sa izvršenjem A-a na način koji je čistafunkcija načina na koji izrečene rečenice stoje u vezisa standardnim pokaznim rečenicama, čijim se izrica-njem čin i izvršava. Ako su u prošlom vremenu, ondase o takvom činu izveštava kao da se dogodio uprošlosti; ukoliko su hipotetične, onda se taj čin pret-postavlja, itd. Oni moraju da to dokažu, kako bi

218

GOVORNI ČINOVI 219

pokazali kako jedna reČ na isti način doprinosi svakoj,ma koliko različitoj rečenici, pri tom tvrdeći da jeizvršna upotreba osnovna upotreba.

Sada je jasno da analiza govornog čina performa-tivnih glagola zadovoljava ovaj uslov14. Na primer,kada neko kaže nešto u obliku „Ukoliko on obeća daot onda to i to", onda pretpostavlja izvršenje čina kojiizvršava kada kaže nešto u obliku „Obećavam da o".Ali, podjednako je jasno da analiza govornog Činadrugih reći - „dobar", „istinit", „verovatan", itd. - nezadovoljava ovaj uslov. Razmotrimo sledećc primere:„Ako je ovo dobro, onda treba da to kupimo", nijeekvivalentno „Ako ja to hvalim, onda treba da tokupimo". „To je obično bilo dobro" nije ekvivalentno„Ja sam to obično hvalio". „Pitam se je li ovo dobro"nije ekvivalentno sledećem: „Pitam se da li to hvalim",itd. Slični protiv-primeri pobiće i analize govornog činareČi „istinit", „znati", „verovatan", itd.

Tvrđenje „R se koristi da se izvrši Čin A" - dokojeg se stiglo izučavanjem pokaznih rečenica u pro-stom sadašnjem vremenu koje sadrže R - ne objašnjavajavljanje R-a u mnogim vrstama rečenica koje nisupokazne rečenice u prostom vremenu sadašnjem. Paipak, očigledno R znači isto i u tim rečenicama, kaoŠto znači i u pokaznim rečenicama u prostom vremenusadašnjem, te stoga tvrđenje „/? se koristi da se izvršičin A" ne može biti objašnjenje značenja R-a, čak ikada se da mnogo tananije tumačenje ovog tvrđenja.

Opšta priroda pogreške govornog čina može seizraziti na sledeći način, koristeći kao primer reč„dobar". Nazvati nešto dobrim, predstavlja tipičnupohvalu odnosno, izraz je veličanja, odnosno poreporu-ke, itd. Ali, pogrešno je zaključiti iz ovoga da seznačenje „dobrog" objašnjava time što ćemo reći kakose ono koristi da bi se izvršio čin hvaljenja. A dokazu-

14 Ona može, naravno, biti neistinita na osnovu sasvim drugih stvari.

220 DŽON SERL

jcmo da je to pogreška pokazavši da postoji beskrajanbroj protiv-primera rečenica gde „dobro" ima doslovnojavljanje, a ipak doslovni izričaji ovih rečenica nepredstavljaju izvršenje govornog čina hvaljenja; niti suovakvi izričaji objašnjivi pomoću načina na koji ostatakrečenice povezuje izričaj sa izvršenjem govornog činahvaljenja.

Analitičari govornog čina ispravno su uvideli danazvati nešto „dobrim" predstavlja tipično hvaljenje(odnosno pozitivnu procenu, izražavanje odobravanja,itd.) te stvari; no ova greška - koja bi mogla tek stvoritipolazište za analizu reči „dobar" - shvaćena je kao daje sama po sebi bila analiza. A veoma je lako dokazatida ta analiza nije primerena prostim navođenjem raznihvrsta rečenica koje sadrže reč „dobar", a čiji se izričajine mogu analizirati pomoću pohvale (ili veličanja, itd.).

Ono na šta hoću ovde da ukazem nije samo vezanoza reč „dobar", već je posredi opšta opaska koja seodnosi na jedan obrazac analize u filozofiji. Uobičajenianalitički obrazac bio je ponuditi eksplikacije ili bardelimičnu eksplikaciju, značenja filozofski važnih reči,tvrđenjima u obliku „Reč R koristi se da se izvrši čin4" . Dakle, ako neko ponudi analizu značenja nekereči, onda ono što nudi mora biti istinito za svadoslovna javljanja te reči, u okviru kojih ona ima todoslovno značenje; inače ta analiza nije primerena.Ova analiza govornog čina reči koju smo upravorazmatrali, nije primerena, jer te reći imaju veliki brojdoslovnih javljanja, u okviru kojih izričaji tih reči nisupovezani sa izvršenjem čina kako bi trebalo da supovezani, tako da analiza nema za posledicu promenuznačenja reči izazvanu promenama sintaktičkog tiparečenica u okviru kojih se javlja. Konkretno: (a) postojiveliki broj doslovnih javljanja onih reći koje nisuizvršenje govornih činova i, što je još važnije, (b) tajavljanja nisu izloživa isključivo pomoću načina na koji

GOVORNI ČINOVI 221

ostatak rečenice povezuje reč sa izvršenjem govornogčina. Važno je ponoviti da ovaj prigovor ne važi kodanalize govornog čina performativnih glagola (kao, uosta-lom, ni kod analize govornog čina uskličnih rečenica).

Do sada sam malo govorio o porcklu ove pogreške,ali volco bih da pokažem u kakvoj je ona vezi sapogreškom naturalističke pogreške. Ako pretposta-vimo da značenje reci kao što je „valjan" vezuje ovuza konkretan raspon govornih činova - kao što jestepenovanje i procenjivanje - onda će nam izgledatinemoguće - pošto je povlačenje stvar značenja - dareci koje označavaju logičke povezanosti - za koje sene pretpostavlja da su suštinski vezane za govornečinove kao Što su stepenovanje odnosno procenjivanje- mogu da se koriste za definisanjc „valjanog". Takodeće nam izgledati nemoguće da tvrđenja koja sadržesamo izraze ove druge vrste mogu biti dovoljna dapovlače tvrđenje da je neki argument valjan. Opšteuzev, ukoliko uzmemo ,,R se koristi da se izvrši A"kao deo analize R-a, onda će nam za bilo koje reći,XtY,Z - gde pretpostavljamo da se ni A" ni Y ali ni Zne koriste da se izvrši A - izgledati nemoguće da Rtreba da bude odredljivo pomoću X, Y i Z-a, kao štoće nam se učiniti nemogućim da iskazi u obliku ,,A jeveliko R" mogu da slede iz iskaza u obliku „A jeX,Y,Z". Tako je pogreška govornog Čina jedno odsredstava koje potkrepljuje pogrešku naturalistićke po-greške. Delom, zato što su se držali pogrešne analizegovornog čina izvesnih reci, lingvistički filosofi iz klasič-nog razdoblja koji su se bavili moralnim kategorijamasmatrali su neodrživim izvesne vrste logičkih veza kojesu uključivale ove reci. U mom razmatranju pogreškegovornog čina pokušao sam da pokažem da je ovakvaanaliza pogrešna; a u svojoj raspravi 0 pogrešci natura-lističke pogreške, pokušao sam da pokažem da su seu izvesnim slučajevima održale baš logičke relacije.

222 DŽON SERL

6.3. Pogreške potvrđivanja

Sada prelazim na treću pogrešku, koja je bliskopovezana sa drugom i koju ću nazvati pogreškompotvrđivanja. To je pogreška koja se javlja kada pob-rkamo uslovc za izvršenje govornog Čina potvrđivanjasa analizom značenja pojedinih reci koje se javljaju uizvesnim tvrdnjama.

Lingvistički filozofi žele da analiziraju značenjetakvih tradicionalno problematičkih pojmova kao štosu znanje, pamćenje ili voljna akcija. Da bi to učinili,obraćaju se upotrebi takvih izraza kao što su „znati",„pamtiti", „slobodan", „voljan", itd. Nevolja sa ova-kvom metodom jeste da se u praksi ona gotovo uveksvede na pitanje kada bismo mogli da damo tvrdnju uobliku „Znam da to i to" ili „On se seća toga i toga",ili „On je to i to učinio voljno". Ali, nije lako rećikoliko odgovori na ova pitanja zavise od toga šta ustvari znači potvrđivati nešto, a koliko to zavisi odpojmova koje filozof nastoji da analizira.

Filozof dobro primećuje da bi bilo veoma čudnoodnosno neobično reći izvesne stvari u izvesnim situa-cijama; stoga zaključuje da izvesni pojmovi nisu pri-menljivi na takve situacije. Na primer, Vitgenštajnističe da bi pod normalnim okolnostima, kada osećambol, bilo čudno reći: „Znam da sam u bolovima"15. Jošje jedan filozof jezika16 istakao da bi bilo veoma čudnoza normalnog odraslog Engleza u običnim okolnostimada kaže: „Pamtim sopstveno ime", ili „Sećam se kakotreba govoriti engleski". Doduše, zaključuje da se ovoodnosi na pojmove saznavanja i pamćenja; kao i da suovi pojmovi primenljivi samo pod izvesnim uslovima.

15 Lutiwig Wittgenstcin: Phifotophkal Invntigation (Ncw York, 1955), na primer,paragraf 246.

16 B.S. Bcnjamin: „Rememhcring", Mind (1956): preltampano u Essays in Philoutp-liual Fjyetofagy, (New York, 1964). (ed.) Donald F. Gustalson.

GOVORNI ClNOVJ 2 2 3

Ja ću, pak, tvrditi da je razlog što je neobično rećiovakve stvari to što su one suviše očigledne da bi uopštebile vredne pomena. Očigledno je istina da kada imambolove, ja znam da ih imam, kao što je očigledno i dapamtim sopstveno ime, pa i to kako se govori engleski,a razlog što je čudno objavljivati ovakve stvari podnormalnim okolnostima jeste upravo to što su suvišeočigledne da bi bile vredne da se o njima javnoizjašnjavamo.

No, pre nego što razvijemo ovo gledište pomoćuuslova za davanje tvrdnji, želeo bih da razmotrim nekedruge primere iste pogreške. U svom delu »Concept ofMind Raji (Ryle) kaže da se u svojoj svakodnevnojupotrebi pridevi „voljan" i „nevoljan" koriste kaopridevi koji se odnose samo na akeije koje ne trebaučiniti. On kaže: „Dakle, u okviru ovako običneupotrebe apsurdno je raspravljati da li su zadovolja-vajući, ispravni ili zadivljujući postupci voljni ili ne-voljni"18.

U svome članku ,,A plea for excuses"19, Ostin dajesličnu a mnogo opštiju tezu. Kaže da u standardnomslučaju obuhvaćenom bilo kojim normalnim glagolom,nijedan od raspona izraza koji kvalifikuje akcije - izrazakao što su „voljan", „svrhovit", „nameran", „sa predu-mišljajem", itd. - kao ni bilo koja od njihovih negacija,nisu neophodni. „Samo ukoliko imenovani čin izvrša-vamo na neki poseban način ili pod uslovima različitimod onih pod kojima se čin normalno izvršava... potre-ban je modifikujući izraz, pa je čak i obavezan""". Onrezimira ovu tezu parolom „Nema modifikacije bezodstupanja"21. Ukoliko sama akcija nije odstupajuća,nije primenljiv nikakav modifikujući pojam.

17G. Ryle: Concept of Mind (London, 19«),18 G. Ry!e: Ibid. sir. 69.19 PreStampano u Phitosophicai Papers (Oxford. IVfil)20 Ibid. str. 138.21 Ibid. str. 137.

2 2 4 DŽON SERL

Proširujući Rajlovu tvrdnju, Ostin primećuje dabi, u običnim okolnostima, bilo čudno reći „Dobro-voljno sam kupio kola", odnosno „Pišem ovu knjiguod sopstvene volje", te oba filozofa potom zaključujuda su izvesni uslovi nužni za primenljivost izvesnihpojmova. U svakom slučaju, kao i u slučajevima kojesmo ranije razmatrali, autor tvrdi da izvestan pojam,odnosno niz pojmova, jeste neprimcnljiv na izvesnostanje stvari, jer takvo stanje stvari ne uspeva dazadovolji uslov za koji autor kaže da je pretpostavkaza primenljivost toga pojma. Štaviše, razlozi zašto ovifilozofi izriču takve tvrdnje slični su u svakom pogledu.Oni primećuju da bi u normalnim okolnostima biloveoma čudno reći „Sećam se sopstvcnog imena", „Ku-pio sam kola voljno", „Pišem ovo od sopstvene volje".Ističu da je primereno reći ovako nešto samo podizvesnim uslovima, a zatim zaključuju da su takvi usloviuslovi primenljivosti pojmova tipa pamtiti, voljno, slo-bodna volja itd. i shodno tome da su oni deo analizeovih pojmova. Tako prećutno pretpostavljaju da usloviza uspešno (i tačno) iznošenje tvrdnje - na primer, dase sećam sopstvcnog imena ili da pišem knjigu odsopstvene volje - čine deo analize pojmova pamćenja,odnosno slobodne volje.

Ovakve pretpostavke predstavljale su važna meto-dološka načela koja su ležala u osnovi mnogih savreme-nih filozofskih razmatranja. Da bih dokazao da su oneneistinite, želim sada da razmotrim i neke druge stvarikoje bi bilo neobično reći. Obratite pažnju na sledećerečenice: „On diše", „On ima pet prstiju na levoj ruci".Zapitajte se pod kojim uslovima bi bilo primerenoizreći ove rečenice, kako bismo izneli tvrdnje koje overečenice izražavaju, i mislim da ćete se složiti da bi uuobičajenim odnosno normalnim okolnostima biloveoma čudno izreći bilo koju od njih. Kao što je sasvimprimereno reći: „On se seća sopstvenog imena", kad


postoji neki razlog za pretpostavku daje neko, recimo,mogao da zaboravi sopstveno ime, tako je neobičnoreći „On diše", ukoliko ne postoji neki razlog zapretpostavku da je neko, recimo, mogao da prestaneda diše, odnosno da su naši slušaoci mogli pretpostavitida je neko mogao da prestane da diše, ili da ih jepotrebno iz nekog drugog razloga podsetiti da određenaosoba diše. Isto tako, ne bismo rekli: „On ima petprstiju na levoj ruci" ukoliko ne postoji takva abnor-malna odlika određene situacije kao, na primer, daneko ima šest prstiju na desnoj ruci, ili ukoliko neželimo da nekoga oslobodimo sumnje da je levorukiubica sa četiri prsta.

Ali imaju li ovakve opaske (o tome šta je prime-reno reći) ikakve veze sa analizom pojmova disanjaodnosno prstiju? Treba da se pažljivo krećemo poovom terenu. Možemo da konstruišemo čitav niz reče-nica: „On se seća sopstvenog imena", „On zna da jeu bolovima", „Voljno je kupio svoja kola", „Piše ovuknjigu od sopstvene volje", „Diše", „Ima pet prstijuna levoj ruci". Smatramo da je primereno izreći overečenice kao tvrdnje samo pod izvesnim okolnostima.Samo ako je situacija odstupajuća - da se poslužimoOstinovim izrazom - primereno je reći ove stvari.

Dakle, kakvo je objašnjenje ove činjenice? Autorikoji uzimaju u razmatranje one prve primere smatrajuda ovo objašnjenje ima veze sa pojmovima pamćenja,voljnosti, slobodne volje, itd. Dcluje nam neubedljivopretpostavka da bi slična objašnjenja bila delotvornakod pojmova disanja ili prsta; sada želim da ponudimsledeće, mnogo opŠtije objašnjenje: postoje standardneodnosno normalne situacije. Ljudi se obično sećajusopstvenih imena, znaju da li nešto boli ili ne, voljnokupuju kola, pišu filozofska dela od sopstvene volje,dišu i imaju pet prstiju na svakoj ruci. Uopšte uzev,neprimerno je tvrditi za uobičajenu odnosno normalnu

226 D 2 O N S E R L

situaciju da je ona uobičajena odnosno normalna,ukoliko ne postoji neki razlog za pretpostavku - odno-sno ukoliko ne pretpostavljamo da je neko drugi mogaopretpostaviti, itd. - da je ona mogla biti neuobičajenaodnosno abnormalna. Jer, primctiti da je ona uobičaje-na, znači sugerisati da to što je uobičajeno jeste naneki način izuzetno, a implicirati odnosno sugerisati dapostoji neki razlog da se pretpostavi da situacija možebiti i neuobičajena odnosno da su slušaoci mogli pret-postaviti da takva situacija ne mora biti uobičajena,odnosno u najmanju ruku da je slušaoce možda po-trebno podsetiti da je situacija uobičajena. Ukolikogovornik koji opisuje neku situaciju ne zna razlog zaštobi bilo ko mogao pretpostaviti da je situacija neuobiča-jena odnosno odstupajuća ili da nekoga treba podsetitida su takve okolnosti uobičajene, onda tvrditi da jesituacija uobičajena jednostavno predstavlja neštoneuobičajeno.

Dakle, objašnjenje nema nikakve veze sa analizomkonkretnih reci; ono leži u objašnjenju tog šta značiizneti neku tvrdnju. Takva tvrdnja - na primer, da sesećam sopstvenog imena - jednostavno je izlišna uko-liko je sam kontekst ne nalaže. Ali takva izlišnost nemanikakve veze sa pojmom pamćenja već sa pojmomprocesa iznošenja tvrdnje. Opšti karakter pogrešnogpotvrđivanja, prema tome, sastoji se u zameni uslovaiznošenja ispravnih tvrdnji za uslove neprimenjivostiizvesnih pojmova. Poenta nije u „nema modifikacijebez odstupanja" već „bez izuzetnosti nema izuzimanja".

U čemu je, u stvari, ovde neslaganje? O b e sestrane slažu o postojanju izvesnih podataka, podatakau obliku: „Bilo bi čudno i nedopustivo reći to i t o " .Ali postoji neslaganje o objašnjenju tih podataka.Kažem da podatke treba objasniti pomoću onoga Štoje uopšte na snazi kod iznošenja tvrdnji; gledište kojenapadam kaže da podatke treba objasniti u svetlu

GOVORNI ČINOVI 227

uslova primcnjivosti izvesnih pojmova. Do sada jedineprednosti koje mogu da iznesem u prilog svoje analizejesu veća jednostavnost, opštost i možda uverljivost.Ali, sada bih želeo da iznesem postojeće protiv-primerenekima od tih drugih analiza kako bih pokušao da ihmnogo određenije pobijem.

Tvrdi se da izvesni uslovi primenljivosti - to jestpretpostavke - izvesnih pojmova daju pod određenimuobičajenim uslovima, izvesne tvrdnje, koje nisu niistinite ni lažne. A sada obratimo pažnju na to danegacije odnosno suprotnosti takvih tvrdnji nisu „niistinite ni lažne" pod normalnim okolnostima većjednostavno lažne. Razmotrimo: „On ne zna da ganešto boli"; „On se ne seća svoga imena"; ,.On višene diše"; „Nije kupio kola voljno; prisilili su ga"; „Nepiše ovu knjigu od sopstvene volje; prisiljavaju ga";„Nema pet prstiju na levoj ruci već šest", itd. Poduobičajenim uslovima, ne postoji ništa besmisleno utakvim tvrdnjama; one su jednostavno lažne, jer upravonjihova neistinitost čini situaciju uobičajenom odnosnonormalnom u relevantnim slučajevima. Ali, ukoliko suneistinite, nisu li onda njihova poricanja istinita?

Štaviše, ukoliko se udaljimo od veoma jednostav-nih primera, kao što smo to učinili u slučaju pogreškegovornog Čina, videćemo da su ovakvi pojmovi primen-ljivi bez ikakvih do sada pominjanih uslova. Razmotritesledeće primere: „Sistem dobrovoljnog regrutovanjapotpuno je neuspeo u Kaliforniji"; „Sposobnost da sesetimo tako jednostavnih stvari kakvi su vlastito ime ibroj telefona, jedan je od temeljaca organizovanogdruštva"; „Mnogo je prijatnije raditi stvari od slobodnevolje, nego kad je čovek prisiljen da ih obavi". Overečenice sadrže reci „voljan", „pamtiti" i „slobodnavolja", a njihovo izricanje bilo bi primereno i bez bilokakvih posebnih odstupajućih uslova, za koje filozofikažu da su nužni uslovi za njihovu primenljivost.

228 DŽON StRL

Dakle, kao i u slučaju pogreške govornog čina, usred-sređivanje na nekoliko veoma jednostavnih primerapokazanih rečenica dovelo je do neispravne analize.

Mogli bismo da istu stvar kažemo na nešto drukčijinačin. Priroda greške koju navodim ukazuje na to daje došlo do zamene uslova pod kojima se nešto možetvrditi sa pretpostavkama pojmova. Većina pojmovazaista ima pretpostavke koje određuju raspon njihovesmislene primenljivosti. Na primer, pojam deljiv sasedam primenljiv je samo na (izvesne vrste) matematič-kih entiteta. Iz toga razloga čudno je pa i besmislenotvrditi: „Burski rat je deljiv sa sedam". Ali isto je takoneobično tvrditi - u sadašnjem normalnom, neodstupa-jućem kontekstu - „Pišem ovu knjigu od sopstvenevolje'1. Ali činjenica da je takva tvrdnja čudna, osim uabnormalnim odnosno odstupajućim situacijama, nijedovoljna da pokaže kako je odstupanje, odnosno ab-normalnost pretpostavka primenljivosti pojma činjenjanečega slobodno odnosno od sopstvene slobodne voljena isti onaj način na koji je numerički entitet pretpo-stavka primenljivosti pojma deljiv sa sedam. Naravno,„namera", „uverenje", „znati", itd. - kao i većinazanimljivih reci - zaista imaju složenu mrežu pretpo-stavki, ali metode klasične lingvističke analize nisuuvek pogodne da ih razvrstamo i da ih razlikujemo oduslova za iznošenje ispravnih tvrdnji.

6.4. Poreklo ovih pogrešaka: značenje kao upotreba

Želim sada da ponudim nekoliko opaski u viduobjašnjenja kako je uopšte došlo do ovih pogreški.Lingvistički filozofi iz razdoblja o kome je reč nisu imaliopštu teoriju jezika, na kojoj bi temeljili svoje kon-kretne pojmovne analize. Ono što su imali umesto njejeste nekoliko krilatica, od kojih je najupečatljivija bila

GOVORNI ClNOVl 229

„Značenje je upotreba". Ova krilatica oličavala jeuverenje da se značenje reci ne može naći traganjemza nekim povezanim mentalnim entitetom u introspek-tivnom domenu, kao ni traganjem za nekim entitetomkoji ta reč zamenjuje - pa bi ovaj apstraktan ilikonkretan, mentalan ili fizički, poseban ili opšti - većpre pažljivim razmatranjem kako se ta reč u stvarikoristi u jeziku. Kao beg od tradicionalnih platoničar-skih odnosno empirističkih ili Traktatu sličnih teorijaznačenja, krilatica „značenje je upotreba" bila je kraj-nje blagotvorna. Ali kao samosvojno sredstvo analize,pojam upotrebe je toliko neuhvatljiv da je donekleuzrokovao zabune na koje sam pokušao da ukazem.A evo kako je njegova nejasnost, po mom mišljenju,uzrokovala odnosno pomogla nastajanju ovih zabuna.

Neki filozof želi da analizira određeni pojam,recimo, pojam znanja odnosno pamćenja. Sledcći nave-denu krilaticu, on se okreće upotrebi glagola „znati"odnosno „pamtiti". Da bi ovo učinio, uzima određenbroj rečenica, gotovo uvek onih koje pripadaju poka-znim rečenicama sa prostim vremenom sadašnjim;potom postavlja sebi pitanja kao Što su: pod kojimuslovima bi izrekao te rečenice; i kad bi ih izrekao,kakvu bi vrstu govornog čina izvršio. No pošto munedostaje opšta teorija značenja, odnosno sintakse,odnosno govornih činova, postavlja se pitanje kako ćeprotumačiti dobijene odgovore na ova pitanja. U slu-čaju pogreške potvrđivanja izvesni opšti uslovi za izvr-šenje govornog čina tvrđenja pogrešno su pripisaniodređenim recima, jer se tokom istraživanja upotrebeovih reci i došlo do takvih rezultata. Ova krilatica nijepružila filozofu način na koji će razlikovati upotrebureČi i upotrebu rečenice koja je sadrži. Ova je krilaticatako začela pogrešno uverenje da - zato što pododređenim uslovima ne kažemo to i to - pod takvim

230 D Z O N S E R L

uslovima ne mole biti slučaj da to i to . Primenjujućikrilaticu „značenje je upotreba"' filozof se pita: „Podkojim uslovima bismo rekli da pamtimo to i to odnosnoda je takav i takav čin izvršen voljno?" Ali, kako ćeon znati da odgovor na takva pitanja ne zavisi mnogood čina govorenja koliko od pojmova pamćenja odno-sno voljnosti?

Poreklo pogreške govornog čina potpuno je slično.Lingvistički filozof uzima pitanje: „Šta 'dobar ' odnosno'znati' znači?" kao da je ono isto kao i pitanje: „Kakose 'dobar' odnosno 'znati' upotrebljava?" i ograničavasvoju raspravu na nekoliko jedinstvenih rečenica kojesadrže ove reci. Potom ustanovljuje da kod izricanjatih rečenica mi u stvari izvršavamo izvesne govornečinove. Krilatica „značenje je upotreba" ne pruža načinza razlikovanje karakteristika izricanja koje se moguisključivo pripisati javljanju reci koju analizira od ka-rakteristika koje se mogu pripisati nekim drugim odli-kama rečenice odnosno nekim drugim spoljnim činioci-ma; stoga pogrešno zaključuje da se reč „dobar" samapo sebi koristi kako bi se izvršio govorni čin pohvale;i došavši do takvog zaključka, prilikom ispitivanjatakozvane upotrebe reci „ d o b a r " , zaključuje da jeanalizirao značenje „dobar" , pošto su prema njegovojkrilatici značenje i upotreba istovetni. Do ovakvogprenošenja izgleda da dolazi na sledeći način. Filozofželi da pita:

1. Sta znači reč /??Pošto je značenje upotreba, on uzima da je ovo pitanjeisto kao i:

2. Kako se R upotrebljava?za koje se onda prećutno uzima da znači:

3. Kako se R upotrebljava u pokaznim kategorič-kim rečenicama u jednostavnom vremenu sada-šnjem, a u obliku, recimo, „X je R".

GOVORNI ČINOVI 231

a to se smatra da je isto pitanje kao i:4. Kako se upotrebljavaju ove rečenice koje sadrže

/??što se uzima kao:

5. Kakav se ilokutorni čin vrši kod izricanja ova-kvih rečenica?

ili:6. Kakvi su uslovi za izvođenje ispravnih tvrdnji

kod izricanja ovakvih rečenica? To jest, kadbismo zaista rekli nešto u obliku „A'je /?"?

Ako pretpostavimo da odgovori na 5 neminovno odgo-varaju i na 1, onda to dovodi do pogreške govornogčina; a ako pretpostavimo da odgovori na 6 neminovnoodgovaraju i na 1, onda to dovodi do pogreške potvrđi-vanja. Obe pogreške proističu iz toga što smo pretpo-stavili da 1 znači isto što i 2.

Poreklo pogreške naturalističke pogreške mnogoje složenije, ali čak i ono - u nekim od svojih novijihverzija - delimično se može pripisati krilatici „značenjeje upotreba". Lingvistički filozofi iz klasičnog razdobljabili su pod snažnim utiskom činjenice da se izvesnepokazne rečenice ne upotrebljavaju kako bi se opisalostanje stvari već da bi se dala vrednovanja, procene,ocene, prosuđivanja, rangiranje, itd. Uvidcvši da jeupotreba - u smislu ilokutorne snage izricanja ovihrečenica - različita od upotrebe odnosno ilokutornesnage izricanja izvesnih opisnih rečenica, oni su zaklju-čili da značenje mora biti takvo da ni iz jednog skupaopisnih tvrđenja ne proizlazi vrednosno. Ali takavzaključak ne sledi, jer iz činjenice da je svrha odnosnoilokutorna snaga izricanja rečenice „vrednosna", nesledi da izražena tvrdnja ne može biti izvučena iztvrdnje izražene izricanjem neke rečenice čija bi iloku-torna snaga odnosno namena izricanja bila „opisna".Istinosni uslovi jednoga stava mogu biti dovoljni zaistinosne uslove drugoga - i pored toga Što svrha

232 D 2 O N S E R L

izricanja jedne rečenice može da se razlikuje od svrheizricanja druge. Usiovi istinitosti jednoga stava pome-šani su sa svrhom, odnosno snagom izricanja rečenice,zato što je reč „upotreba" tako nejasna da uključuje iuslove istinitosti izraženog stava ali i namenu odnosnoilokutornu snagu izricanja odgovarajuće rečenice.

Kao sredstvo analize, teorija značenja na osnovuupotrebe pruža nam samo određene podatke, što ćereći, sirovu gradu za filozofsku analizu; na primer,podatak da prilikom izricanja rečenice u obliku „X jedobar" mi tipično nešto hvalimo, ili da se rečenica„Pamtim svoje ime" izriče samo pod jednim ali ne ipod drugim uslovima. A kako će se ovakvi podacisistematski analizirati, objasniti i protumačiti, zavisićeod toga koja smo druga gledišta odnosno teorije jezikaprimenili na takve podatke, jer nam sama teorijaupotrebe ne obezbedujc sredstva za takvu analizu i,čak (kao što sam nastojao da pokažem), može da stvoripometnju.

6.5. Alternativna objašnjenja

Da vidimo sada u kojoj će meri naša teorijagovornih činova razrešiti ove poteškoće. Ova bi teorijatrebalo da nam pruži jezička objašnjenja za lingvističkekarakterizacije klasičnih lingvističkih analitičara, a taobjašnjenja ne bi trebalo da su podložna vrstamaprigovora koje smo mi već uputili njihovim objašnje-njima.

Najlakši je slučaj pogreške potvrđivanja, te ćustoga njega prvo i razmotriti. Vidcli smo u našoj analiziilokutornog čina da je medu pripremnim uslovima zaveliki broj vrsta činova i uslov koji daje namenuodnosno svrhu određenom činu u sveukupnoj govornojsituaciji. U slučaju informacije koja nosi klasu ilokutor-

GOVORNI ČINOVI 233

nih činova (izveštaji, opisi, potvrđivanja, itd.) uslov sejavlja u ovom obliku: da bi tvrdnja da p bila ispravna,ni G(ovorniku) ni 5(lušaocu) ne srne biti i suvišeočigledno da p. Štaviše, pošto G uvek u izvođenju bilokog ilokutornog čina podrazumeva zadovoljenost pri-premnih uslova, to u izvođenju bilo kojeg od činovasa nekom informacijom G podrazumeva odsustvo oči-glednosti.

Podaci koji su nam potrebni da bismo dali objašnje-nje sadrže se u karakterizacijama kao što je ta da jeneobično reći: Pamtim sopstveno ime", „Voljno samkupio kola", ili „Pišem ovo od sopstvene volje", poduslovom da situacija nije na neki način odstupajuća odnormalne, kao i u toj da kada neko kaže „Pamtimsopstveno ime", itd., onda on implicira daje situacijačudna odnosno odstupajuća.

Ova teorija na sledeći način objašnjava ove podat-ke. Pošto je uopšte očigledno da ljudi pamte sopstvenaimena, voljno kupuju kola i pišu knjige od sopstvenevolje, itd., ova tvrdnja bi u svakom datom slučaju bilaneispravna, ukoliko kontekst nije neobičan i to takoda dovodi u pitanje očiglednost ovih stvari. Isto tako,tvrđenje bilo kojeg od ovih stavova impliciraće da sestav inače ne uzima kao očigledno istinit, i otuda ćeimplicirati da je situacija neobična, pošto samo udonekle neobičnim situacijama ovakvi stavovi neće bitiočigledno poznati kao istiniti.

Moram ponovo da naglasim da ove moje primedbenemaju za cilj da ponude bilo kakvo opšte objašnjenjeuslova primenljivosti ovih pojmova. Ali ne kažem da„voljan", „slobodna volja", itd. nemaju pretpostavke,kao ni da se svaka akcija može smisleno okarakterisatikao voljna. Naprotiv, mislim da pojmovi koji modifi-kuju akciju imaju prilično složenu mrežu pretpostavki.Štaviše, neki od tih pojmova su po mom mišljenju

234 DŽON SLRL

isključioci". Izgleda da se naročito „voljan" javlja kaoisključilac. On svoje značenje dobija kontrastom sa„pod prinudom", „prisiljen", „prinuđen" itd. Da bistvar bila još složenija, neki su od ovih modifikatoraugrađeni u značenje izvesnih akcionih glagola. Tako.na primer, „On se dobrovoljno javio u dobrovoljce"jeste (u najmanju ruku) pleonazam, a „On je nevoljnodobrovoljac" jeste samo-protivrečno (ovaj mi je primerpredložio Gilbcrt Raji). Ukratko, bilo koje objašnjenjejavljanja ovih reci u izričajima - čak i kada su svedenena rečenice koje se koriste da bi se iznele jednostavnetvrdnje - moralo bi da uključi ne samo (a) uslove zatvrđenje već i (b) pretpostavke, (c) isključioca, (d)činjenicu da ovi pojmovi obrazuju dco definicije nekihglagola, a možda i neke druge stavke. Pokušavam samoda pokažem kako je Ostinova opšta tvrdnja - nemamodifikacije bez odstupanja - pogrešna, kao i da su ipogrešni neki drugi primeri iste pogreške potvrđivanja,kao stoje Rajlova, i da njihove podatke bolje možemoobjasniti mojom opštom teorijom govornih činova.

Podaci koje moramo da objasnimo a koji su dovelido pogreške govornog čina, sledeće su vrste: nazvatinešto „dobrim" predstavlja tipično pozitivno ocenjiva-nje, hvaljenje, preporučivanje, odnosno odobravanjestvari koju smo tako nazvali. Štaviše, to nije samokontingentna Činjenica, kao što se vidi na osnovučinjenice da se sama reč „dobar" opisuje kao izrazhvale. Isto tako, reći za neku tvrdnju da je istinita,predstavlja tipično odobravanje, povlađivanje, prihva-tanje i slično. Kako je moguće u ovim i nekim drugimprimerima da nazvati nešto R predstavlja u stvariizvršenje govornog čina A, a da istovremeno kadkažemo da se R koristi da bi se izvršio čin A to ne

22 Uporedi k.il.uul Hali, ,,Exduders". Aruifysis, IV. 20 (1959); preilampano uPhilosuphy and Ordinarv LanguaRf (Urbana. 1963) sa potpunijim objašnjenjem ovog pojma,(ed.) Charles E. Calon.

GOVORNI ČINOVI 235

objašnjava značenje /?-a? Ili da nešto drukčije formuli-šem ovo pitanje, koristeći „dobar" kao primer, kakomože teorija jezika kao što je ova koju ja zagovaramda objasni na koji način reč „dobar" doprinosi značenjupokaznih rečenica, koje je takvo da nazvati neštodobrim znači - kao stvar pojmovne istine - tipičnohvaljenje, itd., a da se pri tom ne upadne u pogreškugovornog čina. Slično pitanje može se postaviti o„istinitom", „znati", itd.

Da bismo odgovorili na ovo pitanje povodom reci„dobar", najpre bih želeo da napravim razliku izmeđudve klase ilokutornih glagola: u grupu X uključujemtakve glagole kao što su „stepenovati", „procenjivati",„ocenjivati", „prosuđivati", „vrednovati", „rangirati" i„odmeriti". U grupu Y uključujem takve glagole kaošto su „hvaliti", „uznositi", „veličati", „izraziti odobra-vanje", „izraziti zadovoljstvo" i „preporučiti". Ove dveklase se ponekad trpaju u jednu, ali ja mislim da jejasno da su one različite. Mogu da vrednujem nešto upovoljnom pa i nepovoljnom smislu, ali ne mogu danekog nepovoljno uznosim. Mogu nešto da ocenim usmislu da je odlično ili rđavo, ali ne mogu da hvalimkao rdavo. Članovi grupe Y stoje tako prema članovimagrupe X u odnosu sličnom onome između određenja ionog što se određuje. Hvaliti nešto znači često, amožda i tipično, vrednovati ga. Ali to ne znači bilokoju vrstu vrednovanja, već samo povoljno vrednova-nje. A nisu sva vrednovanja povoljna.

A da bismo izvršili činove u odredljivom rasponu- procenjivanja, stepenovanja, itd. - postoji, zavisnood prirode stvari koje se vrednuju, izvestan raspontermina koji se mogu koristiti. Tako, na primer, kodocenjivanja studenata koristimo slova „A", ,,B", ,,C",,,D" i ,,F". Jedan od najrasprostranjenijih nazivnikaocena - kako ih Armson zove -jeste „dobar". Druginajčešći nazivnici u ocenjivanju su „odličan", „slab".

236 DŽON SERL

„dobar", „dovoljan" i „graničan". Dati ocenu nečegaobično podrazumeva (između ostalog) i pridavanjenazivnika ocene i obrnuto, pridavanje jednoga od onihnazivnika obično znači davanje procene, vrednovanjai sličnog. A termin koji se pripisuje ukazaće na vrstuizvršene procene, povoljne ili nepovoljne, visoke iliniske, itd.

To što je nekontingentna činjenica da je nazivanjenečega „dobrim" ujedno i vrsta pohvale, razlog jesledeći: nazvati nešto „dobrim", znači pridati mu odre-đeni rang na skali procene odnosno vrednovanja, alipridavati mu rang na toj skali znači samo procenitiodnosno vrednovati to nešto; to znači pridati mukonkretnu vrstu vrednovanja. U slučaju „dobrog", toznači dati mu (prilično) visoko odnosno povoljno vred-novanje. Ali pridati mu visoko vrednovanje predstavljatipično (kao što sam već napomenuo) hvaljenje odno-sno pozitivno ocenjivanje i slično - a to je situacija ukojoj se vrši izricanje koje određuje šta je od svegaovoga posredi.

Tako kvazi-nužna istina da nazvati nešto „dobrim"predstavlja, u stvari, hvaljenje tog nečeg, ne govorinam kakvo je značenje „dobrog" već nam govori onačinu na koji je ta reč smeštena u institucije grupe X,kao i kakve su veze između tih institucija i govornihčinova u grupi Y. Veza između značenja reći „dobar"i izvršenja govornog čina hvaljenja, ili kakvog sličnog,premda je nužna, predstavlja u stvari srodstvo drugogstepena.

Dakle, šta uopšte „dobar" znači? Iscrpan odgovorna ovo pitanje je van domašaja ovog razmatranja. Kaošto je Vitgenštajn isticao, „dobar", kao i „igra", imačitavu porodicu značenja. Istaknuto među njima jeovo: zadovoljava merila odnosno standarde procene ilivrednovanja. Drugi članovi ove porodice jesu: „zadovo-ljava izvesne interese", „zadovoljava izvesne potrebe"

GOVORNT ČINOVI 237

i „ispunjava izvesne svrhe". (A ovi su članovi među-sobno povezani; to što imamo merila za procenu kojaimamo, zavisićc od takvih stvari kao što su našepotrebe i interesi.)

Analiza govornog Čina ispravno ukazuje na to dareći da nešto zadovoljava kriterijume odnosno merilavrednovanja to jest ocenjivanja, znači izvršiti određenovrednovanje ili izvesno procenjivanje, što će reći vrstupreporučivanja. Ali netačan zaključak da je značenje„dobrog" prema tome, nekako objašnjivo pomoćuhvaljenja, sprečava nas da vidimo ono što sam pokuša-vao da istaknem, a to je da „dobar" znači isto bezobzira da li izričem sumnju u to da li je nešto dobroili pitam je li nešto dobro, ili kažem da je to neštodobro. Iz tog razloga pitanje „Šta je to nazvati nešto'dobrim'?" različito je od pitanja „Kakvo je značenje'dobrog'?"?

Ovaj zaključak, čini mi se, može se i dalje razvitiukoliko uzmemo u razmatranje reći koje imaju upo-trebu sličnu upotrebi „dobrog" i koje sadrže relevantnepojmove ilokutornog čina kao morfološke konstituen-te. Mislim na rcči kao što su „dostojan hvale", „hvalevredan" i „za preporuku". Nazvati nešto hvale vrednimtipično je hvaljenje toga. Ali na osnovu ovoga reći dase „hvale vredan" koristi da bi se izrekla pohvala, nepruža nam značenje te rcči odnosno ne objašnjava reč„hvale vredan". Kaže nam jedino da tvrditi da je neštohvale vredno znači izvršiti izvesnu vrstu ilokutornogčina. Ali to je posledica činjenice da „hvale vredan"znači ono što znači, to jest „da nešto vredi pohvaliti";to nije objašnjenje tog značenja. Veza između „hvalevrednog" i govornog čina hvaljenja ni najmanje nenalikuje na vezu između glagola „hvaliti" i govornogčina hvaljenja. „Dobar", tvrdim, slično je „hvale vred-nom" a nije kao „hvaliti".

238 DŽON SERL

Razmotrimo sada kako bismo se na sličan načinpozabavili rečju „istinit". Problem je sledeći: kako jemoguće - kao što ukazuje analiza govornog čina - danazvati nešto istinitim predstavlja njegovo tipično odo-bravanje, priznavanje, prihvatanje ili slično, a da ipaktakve primedbe ne rešavaju ili razrešavaju ono ŠtoStrosn naziva „filozofski problem istine"? Odgovor se,smatram, može potražiti u sledećem pravcu. Običnonazivamo nešto istinitim, kao stoje to primetio Strosn,samo ako je već učinjen ili se na neki način razmatraneki komentar, primedba, tvrdnja, iskaz ili pretpostav-ka; ukratko, samo ukoliko je već dat neki iskaz.Ukoliko vam kuća gori, ne jurnem k vama i kažemvam: „Istina je da vam kuća gori", pre ću jednostavnoreći: „Kuća vam gori". Prethodnu rečenicu koristimsamo kada se već razmatra stav da vaša kuća gori, igde je ovakvo pitanje postavljeno već prc moje objave.Ali, ako je to tako, onda moja objava koja obuhvatai reč „istina" poslužiće da ukaže ne samo na to da vašakuća gori već i na to da je pitanje već bilo prethodnopostavljeno, a moje potvrđivanje (za razliku od porica-nja) da je ovaj stav istinit poslužiće da ukaže na tokako se ja slažem sa govornim činom nekog drugoggovornika, priznajem ili odobravam govorni čin uokviru koga je on na samom početku i postavio ovopitanje. To jest, zbog toga što mi obično reč „istinit"upotrebljavamo samo kada je određeni stav u razmatra-nju, i zbog toga što se određeni stav obično uzima urazmatranje iznošenjem nekih od ilokutornih činovakao što su tvrđenje, izjavljivanje ili pretpostavljanje -upravo zbog ove dve činjenice - nazvati nešto istinitimstaviće nas u određenu vezu sa tim početnim ilokutor-nim činom (u relaciju, na prtmer, slaganja odnosnoodobravanja i obrnuto, u slučaju „ne-istinitosti", uodnos neslaganja). Sve nam ovo kaže kakve vrsteilokutornih činova izvršavamo (medu ostalima) kada

GOVORNI ČINOVI 239

izreknemo rečenicu, na primer, „Istina je da vaša kućagori". Ali iz razloga koje smo več naveli, to nam ipakne daje rešenje filozofskog problema istinitosti. Ovadva primera trebalo bi da su dovoljna da pokažu da jemoguće objasniti vrstu podataka koji čine osnovupogreške govornog čina a da se pri tom izbegnu grešketakve analize.

Pogreške naturalističke pogreške takode ukazujena preostali problem kojim bih sada želeo da sepozabavim. Kako je moguće da opisne tvrdnje moguda povlače vrednosne tvrdnje a da istovremeno iloku-torne snage budu različite? Nije li to kršenje osnovnognačela da u zaključku deduktivnog argumenta ne možebiti više toga nego što se nalazi u premisama? Da bismoovo objasnili, moramo uvesti razliku između značenjai upotrebe, i to u jednom smislu „značenja" i jednomsmislu „upotrebe". Ilustrovaćemo ovo primerom jabu-ka. Značenje „ekstra fine klase" kao stručnog terminau klasifikovanju jabuka datoje definicijom Ministarstvapoljoprivrede i ribolova, u okviru njihove tablice defi-nicija'3.Kad upotrebimo naše skraćenice „izvesna vrstajabuka je ekstra finog kvaliteta", značiće „izvesna vrstajabuka ima svojstva A, B i C". No, naravno, upotrebaizraza „ekstra finog kvaliteta" po svoj prilici će bitisasvim različita od upotrebe 'opisnih' izraza „A, B iC , upravo stoga što je izraz „ekstra finog kvaliteta"uveden kako bi oni koji razvrstavaju jabuke imaliposeban izraz koji će koristiti pri ocenjivanju jabuka.Filozofi ponekad govore tako kao da je jedini ciljuvođenja nekog novog izraza na osnovu stipulativnedefinicije dobijanje izvesne 'skraćenice', ali to je pot-puno netačno; skraćenica je samo jedan od motivamedu mnogima koji stoje iza stipulativne definicije.„Ekstra finog kvaliteta" znači ,,A, B i C" ali to nijesamo puka skraćenica. To znači da razlika između

23 J.O. Urmson, op. cil. str. 166.

740 DŽON SELRL

značenja i upotrebe ovde uključuje i razliku izmeđuuslova istinitosti s jedne i svrhe odnosno funkcije sdruge strane. Da iz tvrdnje kako je ova jabuka A,B iC sledi tvrdnja da je ova jabuka ekstra finog kvaliteta- a da je ipak karakteristična ilokutorna snaga izricanjarečenice upotrebljene za iznošenje druge tvrdnje -ocenjivanje - dok je karakteristična ilokutorna snagaizricanja rečenice upotrebljene za iznošenje prve tvr-dnje - opisivanje - razlog je jednostavno taj da jeovakva logička veza povlačenja - stvar značenja; ailokutorna snaga u drugom slučaju stvar je upotrebespecijalnih izraza koje ta rečenica sadrži. Ilokutornasnaga može se u načelu uvek pretvoriti u stvar značenja,ali u ovom slučaju to se nije dogodilo.

Moglo bi se pomisliti da je ovo varljiv primer, jerkoristi izvestan poseban odnosno stručan termin, ali seista opaska može napraviti i kod nekih drugih primera.Tvrdnja P izneta kroz izricanje rečenice R može dapovuče tvrdnju Q iznetu izricanjem rečenice 7", čak ikad izricanje R-d ima jednu tipično ilokutornu snagua izricanje 7-a ima drugu ilokutornu snagu. Pretposta-vimo da neki čovck daje iscrpan iskaz o svojim kriteri-jima procene kola. Pretpostavimo, nadalje, da on dajei iscrpan opis svojih kola. Pretpostavimo takode da jespoj kriterijuma i opisa dovoljan da povuče za sobomkako kola zadovoljavaju navedene kriterijume, to jest,obe tvrdnje dovoljne su da iz njih sledi kako su, pogovornikovim merilima, njegova kola dobra. Pa ipak,dajući pomenute kriterijume i pomenuti opis, čovckjoš uvek nije rekao da su njegova kola dobra: niti sene praveći dalje pretpostavke o čovekovim namerama- može reći da je dajući kriterijume i opise on čakhvalio svoja kola. Ovaj se čovek, u stvari, opredelio zagledište kako su to dobra kola, jer iz onoga Što on kažesledi da su, na osnovu njihovih kriterijuma, to dobrakola; ali takvo oprcdcljenje nije isto kao i kad se uistinutvrdi kako je reč o dobrim kolima.

GOVORNI ĆINOVI 241

Možda su najbolji primcri razlike između značenja(u smislu koji uključuje uslove istinitosti) i upotrebepsovke u engleskom. Skaredne reci su sinonimne - tojest imaju isto značenje -sa svojim kliničkim ekvivalen-tima. Štaviše, smisao odnosno jedna od svrha kliničkihekvivalenata jeste i to da posluže kao učtivi sinonimi.No, naravno, upotreba skarednih reci je sasvim druk-čija od upotrebe njihovih učtivih sinonima. Tako, izvesnaosoba može biti krajnje voljna da iznese određeni stavkoristeći se kliničkim eufemizmima a potpuno nespremnada iznese istu tvrdnju, dakle onu koja sledi, koristećiskarednu reč. Uzmimo bilo koju englesku skarednu reč Si njen učtivi klinički ekvivalent K. Stav „Ako Kx ondaSxM jeste analitički, ukoliko smo spremni da uopštekoristimo skaredni izraz. Stav „Kx" povlači stav „.SJC",ali izneti taj stav terminologijom ,,Kx"-d sasvim je neštodrugo nego izneti ga u obliku ,,Sjr"-a jer javno izneti„Sx" može da nas odvede i u zatvor2 .

Primer reci koja je postala neka vrsta skarednostijeste „crnja". „Crnja" je prostački (neučtiv, „skare-dan") izraz za crnca. Kaže se ponekad da „crnja" imai deskriptivno i vrednosno značenje, ali očigledno jeposredi zabuna; jer da je to tačno, onda ne bi trebaloda bude ničeg nedoličnog u izricanju rečenice „On nijecrnja", pošto bi posredi bilo puko poricanje negativnevrednosne snage „crnje"; kao kad bismo rekli „On nijehulja". Ali izricanje „On nije crnja" isto je takonedolično kao i izricanje „On jeste crnja"; samo izrica-nje te konkretne reci predstavlja pokazatelj neprijatelj-stva, prezira, itd. prema crncima, te je prema tome,zabranjeno.

Nikako nismo iscrpli temu pogreške naturalističkepogreške, te ćemo joj se vratiti u kontekstu sasvimdrugačijih slučajeva, slučajeva koji uključuju institucio-nalne činjenice, u Osmom poglavlju.

24 People v. Gotdberg ei al. neobjavljen sudski slučaj, Berkclcv Suptrior Courr,< .ililomia, 1965.

Sedmo poglavlje

PROBLEMI REFERENCE

A sada bih želeo da razmotrim kako se teorijareference koju smo izložili u Četvrtom poglavlju možeprimeniti na dva tradicionalna problema u filozofijijezika - Raslovu (Russell) teoriju određenih opisa i naznačenje vlastitih imena.

7.1. Teorija opisa

Raslova poznata teorija određenih opisa imamnogo različitih aspekata, a izgleda da je i tokomRaslovog pisanja prošla kroz različite stupnjeve. Želeobih da razmotrim samo jedan elemenat Raslove teorije.Rasi kaže da bilo koja rečenica u obliku ,/je g" (gde,/ ' ima „primarno" javljanje) može da se tačno prevedeili analizira kao rečenica u obliku.

(3x) (fx • (y) (fy-+y = x)-gx)

Prema tome, kada pomenem teoriju opisa, onda upravorazmatram ovu tezu1.

Kako ćemo izgraditi ovu teoriju? Kao minimalnutezu mogli bismo da teoriju opisa tumačimo kao pred-

1 Ovde se neću bavili javljanjem konačnih opisa u i menzu ma Inim kontekstima.

GOVORNI ČINOVI 243

log za prevođenje izvesnih izraza u predikatski račun,prevođenje čija je jedina prednost u tehničkoj pogodno-sti. Mogli bismo da vezu između određenih opisa uobičnom govoru i njihovog raslovskog prevođenja sma-tramo analognom odnosu „ako" u običnom govorunaspram znaka za materijalnu implikaciju u iskaznomračunu istinosnih funkcija. Ni u jednom od ovih sluča-jeva, potonji izraz ne treba tumačiti kao analizu pret-hodnog, već samo kao analogon koji je zadržavaoizvesna a žrtvovao neka druga obeležja. Ukoliko teorijuopisa zasnujemo na ovaj način, onda nemam primedbi.Tamo gde nema tvrdnji nema ni pobijanja.

S druge strane, mogli bismo da tumačimo teorijuopisa, shodno njenoj prvobitnoj nameni, kao analizuobičnog jezika. Fregcova teorija smisla i reference bilaje prvobitno namenjena analizi jezika, kao izvestan opisnačina na koji dejstvuju referirajući izrazi; a istorijska ječinjenica da je Rasi nameravao da njegova teorija budealternativa i takmac Fregeovom stanovištu. Frege je posta-vio pitanje: kakva je veza između referirajućeg izraza ionoga na šta se izraz odnosi? A odgovor mu je bio:smisao referirajućeg izraza obezbeduje „način predstav-ljanja" onoga na šta se izraz odnosi. Referenca se ovdedobija samim smislom. Rasi odbacuje ovo pitanje. Zanjega ne postoji veza između određenih opisa i onogana šta se oni odnose; štaviše, rečenica koja sadržiovakav izraz predstavlja prikriveni oblik rečenice kojatvrdi da postoji određeni predmet2. Na ovakvoj osnovirazmotriću sada postavke teorije opisa.

Teoriju opisa je silovito i uverljivo napadalo neko-liko autora, među kojima naročito Strosn3 i Gič(Geach)4. Zašto, prema tome, smatram da je vredno

2 On je lakođe stnairao da je Frtgcovo objašnjenje iznutra HlMlirilllllllt UporediJ. Scarlc: „Russell's objeetions lo Frcgc's llici>ry uf sensc and reference". Anatysis, 1958.

3 ..On referring", Mind, 1950.4 „Russell's Theorj' of Dcscriptions", Analysis, 1950.

244 D Z O N S E R L

ponovo pokrenuti ovo pitanje? Z a r ne kucam naotvorena vrata? Problem je osnovano ponovo pokre-nuti zato što se najveći deo neslaganja u literaturiusmerio na pretpostavke koje su Rasla uopšte i navelena ovu teoriju; a to je, pak, dovelo do usredsredcnjana pitanje: kako pojmovi negacije i neistinitosti dej-stvuju kada je reć o tvrdnjama u pravcu isključenja svihdrugih ilokutornih činova. Ova usredsređenost na tvr-dnju ostavila je onima koji napadaju da se borenajmanje delotvornim oružjem, a onima koji se braneda, pobedivši u jednoj ili dve beznačajne rasprave,misle kako su odneli konačnu pobedu. Štaviše, nekiod učesnika ovog spora pogrešno misle da se čitavarasprava može razrešiti ukoliko se nagode oko jednogpitanja: hoće li biti prirodnije reći za neuspele referira-juće tvrdnje (na primer „Francuski kralj je ćelav") dasu lažne, ili ćemo uopšte oklevati da kažemo da su iliistinite ili lažne? Ako bismo rekli da su lažne, teorijaopisa je, navodno, tačna; ako kažemo da nisu - ondanije. Privid da je suština čitave rasprave u stvari oovome, začeo je erističko traganje za zavaravajućimprimerima, nauštrb ozbiljnijeg ispitivanja načina nakoji teorija opisa ne uspeva da se saobrazi bilo kojojkoherentnoj opštoj teoriji ilokutornih činova.

Nije važno da li za tvrdnju „Kralj Francuske jećelav" kažemo da je lažna odnosno bespredmetna ilišta već, dokle god razumemo na kakvu grešku navodi.Činjenica da u običnom govoru možemo oklevati datakvu tvrdnju opišemo prosto kao lažnu, jeste samosimptom da nešto nije u redu sa bilo kojom teorijomkoja, slično teoriji opisa, prisiljava da je uzmemo kaoizravno lažan iskaz. Jedan način da tvrdnja koja sesastoji od subjekatsko-predikatskog izraza u jedninibude lažna, jeste da predikatski izraz ne bude tačan zaobjekat na koji se odnosi subjekatski izraz. Sasvimdrugi način jeste da nema objekta na koji se odnosi

(iOVORNI ČINOVI 245

subjekatski izraz kako bi predikatski izraz za njega biobilo istinit bilo lažan. Mogli bismo, ako želimo, posma-trati oba slučaja kao primere neistinitosti i shodno tomerazlikovati „spoljnju" i „unutrašnju" negaciju. Ali akoto učinimo, mada to nije pogrešno, postoji opasnostda zamaglimo duboku razliku između ove dve katego-rije. I da ovdc iznesem najsnažniji vid svoga gledišta:čak i kad bismo otkrili, contra Strosn, da bi većina onihkoji govore engleski odredili gore pomcnutu tvrdnjukao lažnu, to se ne bi ni najmanje odrazilo na prigovoreupućene teoriji opisa.

Možemo da procenimo ovu teoriju i tako što ćemoje preispitati u kontekstu opšte teorije govornih činova,izloženih u Poglavljima od jedan do pet. Tako preispi-tanoj, može joj se uputiti jedna suštinska primedba:predstavlja iskazni čin određene reference, kada jeizveden određenim opisima (ili, prema Raslu, čakobičnim vlastitim imenima), kao ekvivalenat ilokutor-nom Činu tvrdnje jedinstveno egzistencijalnog stava, anema doslednog načina da ovakvu teoriju uključimo uteoriju ilokutornih činova. Ni pod kojim uslovimaiskazni čin nije istovetan sa ilokutornim činom tvrđenja,jer iskazni čin može da se javi samo kao deo nekogilokutornog čina, a nikada sam po sebi. A iznetitvrdnju, pak znači, izvršiti potpuni ilokutorni čin.Pokušaj kao što je Raslov, da pripoji vrstu iskaznogČina tvrdnjama, završava se pravim slomom, kao štoćemo videti, čim uzmemo u obzir javljanje ovakvihčinova u vrstama ilokutornih činova koji nisu tvrdnje.

Kako je došlo do toga da se referenca predstavikao ekvivalenat vrsti tvrdnje? Iskaz u obliku ,/je g"pretvara se u Raslovom prevodu u

(3JT) (fx • (?) (/y-»y = x)-gx)

Osim predikata, u originalu imamo samo referirajućiizraz koji nije rečenica i nije dovoljan da se izvrši

246 DŽON SERL

ilokutorni čin. Ali ovaj prevod sadrži dovoljno toga imimo dela sa prvobitnim predikatskim izrazom da bise izvršio čin tvrđenja; a to mora, da bi zadovoljioRaslovu želju da se za svakog ko tvrdi iskaz koji nemauspešnu referencu kaže da tvrdi jedan lažan iskaz. Uizricanju rečenice mora da se izvrši potpuno tvrđenje,čak i kad ne postoji objekat za koji bi originalnipredikat bio istinit ili lažan.

Moglo bi se, doduše, reći da ovo nije primedbaupućena Raslu; možda je referiranje samo vrsta tvrđe-nja a mi izvrdavamo problem pretpostavljajući da onoto nije. Način da se suprotstavimo ovakvoj primedbijeste da najpre pokažemo slabost argumenta koji bi nasmogao navesti na to da prihvatimo Raslovu analizu; idrugo, da prikažemo nesrećne posledice takvog prihva-tanja kada pokušamo da ga uopštimo.

Čitava uverljivost teorije opisa, kada se konačnootklone sve protivrečnosti, proističe iz činjenice da jepreduslov svake uspeŠno izvedene reference postojanjeobjekata na koji se ona odnosi (aksiom egzistencije).I sledstveno tome, iskaz koji sadrži referencu ne možebiti istinit ukoliko iskaz da objckat postoji takođe nijeistinit. Ali, kao svršeno opšti stav, ona nikada jedno-stavno ne sledi iz činjenice da se jedna vrsta čina možeizvršiti samo pod određenim okolnostima, da je izvrše-nje tog Čina samo po sebi tvrdnja da su ti uslovizadovoljeni. Niko ne bi pretpostavio da to što samudario X-a predstavlja tvrdnju da X postoji, premda jepostojanje A'-a isto toliko uslov moga uspešnog udara-nja X-a, kao što je uslov moje uspešne referencije naX-a. Kada jednom shvatimo da ono što na izgledpotkrepljuje teoriju opisa - naime, da je nemogućeistinito tvrditi nešto u obliku ,/ je g" ukoliko nemaobjekta na koji se odnosi,/ ' - u stvari tu teoriju ničimne podržava, preostaje nam jedino da posmatramo

GOVORNI ČINOVI 247

posledice uopštavanja ovakve analize kroz sve vrsteilokutornih činova.

Referenca, kao što smo videli, može biti zajed-nička širokom rasponu međusobno raznorodnih iloku-tornih činova; i to ne samo tvrdnjama, već i pitanjima,naredbama, obećanjima, itd. Svakako da bi nas do-sledno zastupanje teorije opisa navelo da prihvatimoistu analizu istih referirajućih izraza u svim ovimslučajevima. Ali hoćemo li zaista da kažemo da onajko pita: „Je li francuski kralj ćelav?" ili onaj ko naloži:„Odncsitc ovo francuskom kralju!" iznosi u stvari lažnutvrdnju; i to na osnovu toga što ne postoji kraljFrancuske? Ili ćemo, pak, reći, isto tako besmisleno,da onaj ko pita: „Je li francuski kralj ćelav?" u stvaripita, između ostalog, postoji li ili ne postoji kraljFrancuske? U stvari, pokušavam da pokažem da čimpokušamo da generalno primenimo ovu teoriju na svevrste govornih činova, njene mane postaju očigledne,i to očigledne na način koji ne opažamo kad se bavimotvrdnjama ili iskazima.

Trebalo bi da bliže razmotrimo primenu raslovskeanalize na sve vrste ilokutornih činova. Čim pokušamoda raščlanimo pitanja, naredbe, itd., u skladu sa ovomteorijom, suočavamo se sa nedoumicom: ili moramoda svaki ilokutorni čin koji podrazumeva određeni opisshvatimo u stvari kao dva govorna čina - tvrdnja stavao egzistenciji plus neko pitanje, odnosno naredba onekom predmetu za koji se tvrdi da postoji - ili kaoonaj tip govornog čina koji je originalna rečenica vršiladok je pokrivala čitav prevod, uključujući i rečenicu oegzistenciji. Na primer, ili ćemo morati da „Da li jekralj Francuske ćelav?"1 protumačimo kao „Postojijedna i samo jedna stvar koja je kralj Francuske. Je listvar ćelava?" ili „Postoji li jedna i samo jedna stvarkoja je kralj Francuske i je li ta stvar ćelava?".Simbolički rečeno, ako je „[•" pokazatelj ilokutorne" i

248 D?.ON SERL

snage za tvrdnje, a „?" pokazatelj ilokutorne snage zapitanja; i ako srednje zagrade označavaju domašajpokazatelja ilokutorne snage, onda možemo da biramoizmeđu:

l.h RH«) (fx-(y) (fy->y - *)] - ? [gx)f i2. ?[(3* (/5r.(y) (fy^y = x) • gx)\

No, oba ova tumačenja navode na apsurdnosti. Uz-mimo u obzir opštu primenu druge navedene mogućno-sti. Možemo li verodostojno pretpostaviti da svako kopostavlja pitanja, a koristi određeni opis, postavlja, ustvari, pitanje o postojanju onoga na šta se određeniopis odnosi. No nisu tu pitanja najviše oštećena;naredbe postaju nešto što se ne može protumačiti. Nikone može da pretpostavi da „Odnesite ovo kralju Fran-cuske!" nalaže postojanje kralja Francuske. Štaviše,izvesni savršeno razumni iskazi počinju da protivrečesami sebi; na primer, rečenica „Pretpostavite da autorVeverlija nikada nije napisao Veverli" koja se u obič-nom govoru može reći da bi se izrazila neka smisaonapretpostavka, mora u skladu sa ovim tumačenjem bitiprevedena kao „Pretpostavite da je postojala jednajedina stvar koja je napisala Veverli i da ta stvar nijenapisala Veverli" Sto nije smislena pretpostavka većprotivrečnost. Stoga ovakvo tumačenje ne funkcioniše,te prema tome moramo pokušati neko drugo mogućetumačenje.

Svaki ilokutorni čin u okviru kojeg se koristiodređeni opis u smislu reference, treba tumačiti kaotvrđenje egzistencijalnog iskaza plus neki drugi govorničin o objektu za koji se tvrdi da postoji. Ali ovo opetima svoje apsurdne posledice. Bilo bi nam besmisleno

5. Broj 1 pretpostavlja da kvantifikaiori ponekad mogu da dopru do indikatorailokutorne snage. Ovo deluje kao razumna pretpostavka jer k> zamenice čine u prirodnimjezicima; na primer, „Čovek je do£ao. Jeste li ga videli?"

GOVORNI ČINOVI 249

da na naredbu „Odnesite ovo kraljici Engleske1' odgo-vorimo sa „To što kažete je istina, kraljica zaistapostoji". Ovakvo odvraćanje je besmisleno zato štonaredba nije tvrdnja, niti sadrži tvrdnju. Isto tako,apsurdno je pretpostaviti da neko ko pita „Da li kraljicaEngleske zna kralja Francuske?" izriče dve tvrdnje:jednu istinitu a drugu lažnu. Svakako da bismo nekomeko postavlja ovakvo pitanje ukazali na to da je njegoviskaz pogrešan kao i pitanje, da ne dopušta odgovor;ali to je sasvim nešto drugo nego optužiti ga da jeizrekao neistinitu tvrdnju, pošto u stvari ništa nijetvrdio; postavio je, ili je nameravao da postavi pitanje.Čitava kategorija reference predstavlja sasvim druga-čiju vrstu institucije od tvrđenja, odnosno pitanja,odnosno naređivanja. Referenca nije na istoj ravni saovim institucijama, jer je deo uspešnog ilokutornogčina, a ne sama po sebi ilokutorni čin. Otuda ibesmislenost pokušaja da se interpretira svaki iloku-torni čin koji uključuje i konačan opis kao da sadrži itvrdnju.

Ovo su samo dva uverljiva načina na koje možemoteoriju opisa primeniti na sve vrste ilokutornih činova.I ni jedan ne funkcioniše. Teoriju bi, prema tome,trebalo odbaciti.

7.2. Vlastita imena

Na prvi pogled nije ništa lakše u oblasti filozofijejezika nego razumeti način na koji koristimo vlastitaimena: eto imena; i eto objekta. Ime se odnosi naobje kat.

I mada je ovakvo tumačenje očigledno tačno, ononišta ne objašnjava. Šta znači to „označava"? I kakoje uopšte uspostavljena relacija „označavanja"? Da li ivlastita imena „označavaju" na isti način kao što

250 DŽON SERL

„oznavačaju" određeni opisi? Ova i druga pitanja kojihželim da se poduhvatim u ovom odeljku mogu serezimirati pitanjem: „Da li vlastita imena imaju nekismisao?" Kao prvo, ovo pitanje pokreće nedoumicu:kakva uopšte sličnost postoji između načina na kojiodređeni opis izdvaja svoga referenta i načina na kojivlastito ime izdvaja svoga referenta. Je li vlastito ime,u stvari, skraćeni opis? Videćemo da dva međusobnooprečna odgovora na ovo pitanje proističu iz sukobaizmeđu, s jedne strane, toga što se vlastita imenakoriste gotovo isključivo za to da bi se izveo govorničin reference, i s druge strane, sredstava i preduslovaza izvođenje onakvog govornog čina koji smo razma-trali u Četvrtom poglavlju, naročito uslova izraženognačelom identifikacije.

Prvi odgovor glasi otprilike ovako: vlastita imenanemaju smisao, ona su bez smisla; imaju denotaciju aline i konotaciju (Mili)6. Argument za ovakvo gledištejeste: određeni opis odnosi se na objekat utoliko štoje činjenica da on opisuje izvestan aspekt tog objekta,vlastito ime uopšte ne opisuje objekat. Znati da odre-đeni opis pristaje određenom objektu, znači znatiizvesnu činjenicu o tom objektu, ali znati njegovo imene znači i znati bilo kakvu činjenicu o njemu. Ovarazlika između vlastitih imena i određenih opisa možese dalje ilustrovati činjenicom da često određeni opis(referirajući izraz) možemo pretvoriti u obični predikat-ski izraz jednostavno zamenivši neodređeni član odre-đenim; na primer, „neki čovek" sa „taj čovek". Nijednotakvo pomeranjc nije u načelu moguće kod vlastitihimena. Kada stavimo neodređeni član ispred vlastitogimena, to je ili skraćeni način da izrazimo dobropoznate odlike nosioca tog imena (na primer, „on je

6 J.S. Mili: A Sytsiem of Logic, London and Colchesicr, 1949, lom 1, poglavlje 2,pasus 5.


NapoleorT znači „on je po mnogo čemu sličan Napoleo-nu"), ili je to skraćeni oblik izraza u formalnommodusu o samom imenu (na primcr, „On je nekiRobert" što znači „On se zove Robert"). Ukratko,koristimo vlastito ime da bismo referirali na nešto, ane da bismo ga opisali; vlastito ime ne pripisuje ništai, shodno tome, nema nikakvog smisla.

Zdrav razum navodi nas da pomislimo kako ova-kav odgovor može biti ispravan, no iako ima ogromnuuverljivost, videćemo da ne može biti ispravan, bar neonakav kakav jeste, jer se previše činjenica zaveriloprotiv njega. Najpre, razmotrimo nekoliko metafizičkihzamki koje nam, po svoj prilici, postavlja takvo nekri-tičko prihvatanje ovog gledišta. Vlastito ime, sklonismo da kažemo, nije povezano sa bilo kojim aspektomsamoga objekta, kao što je slučaj kod opisa. Ono jepovezano sa samim objektom. Opisi označavajuaspekte odnosno odlike nekoga objekta, a vlastitaimena označavaju samu stvar. To je prvi korak na putukoji vodi ka supstanci, jer prianja za ono što bi trebaloda bude osnovna metafizička razlika između objekatai odlika odnosno aspekata objekata, te ovakvu razlikucrpe iz navodne razlike između vlastitih imena i odre-đenih opisa. Ovakvu zbrku možemo naći i u Tractatusu:„Ime znači objekat. Objekat je njegovo značenje"(3.203)7. Ali obratite pažnju do kakvih nas zanimljivihprotivrečnosti ovo neposredno vodi: značenje reci, činimi se, ne može zavisiti od bilo kojih kontingentnihčinjenica na svetu, jer smo u stanju da opišemo svetčak i kad se činjenice izmene. Pa ipak je postojanjeobičnih objekata, ljudi, gradova, itd. - neizvesno, teje otuda kontingentno i postojanje bilo kog značenja

7 M ilova tvrdnja: vlastita imena nemaju značenje, mnfc se učinili nesaglasna saVitgenštajnovom: objekti su njihovo značenje. Ali nisu nesaglasnc. (Dvosmislenost termina..mean" i ..bedeuten".) Obojica kažu: vlastita imena imaju referente ali ne i smisao.

252 DŽON SERL

za njihova imena. Dakle, njihova imena i nisu pravaimena. Mora postojati klasa objekata čije postojanjenije kontingentna činjenica, te su upravo njihova imenata prava imena8. A šta to znači? Ovde vidimo jednudrugu ilustraciju iskonskog greha čitave metafizike,pokušaj da se u svet učitaju stvarne ili navodne odlikejezika.

Uobičajeni dodatak tezi da postoji osnovna meta-fizička razlika između objekta i svojstva jeste da suobjekti samo zbir svojstava9. Prva teza je proizašla izrazlike između referiranja i pripisivanja; a druga tezaiz tautologije da sve što može da se kaže o jednomobjektu može da se kaže opisima tog objekta. Ali, obesu ove teze podjednako besmislene. Besmislica jepretpostaviti da je neki objekat spoj svoga svojstavališenog sopstva i svojih svojstava, a besmisleno jepretpostaviti i da je neki objekat gomila odnosno zbirsvojstava. Osim toga, oba gledišta imaju zajedničkoishodište u metafizičkoj grešci izvlačenja ontološkihzaključaka iz lingvističkih teza.

Postoje tri primedbe gledišta da vlastita imenanemaju smisao:

1. Koristimo vlastita imena u egzistencijalnimtvrdnjama, na primer: „Postoji takvo mesto kao stojeAfrika1', „Kcrbcr ne postoji". Ovde se ne može rećida vlastita imena referiraju, jer je nemoguće ukazatina subjekat ovakvog jednog egzistencijalnog iskaza. Dajeste, preduslov njegove istinosne vrednosti jamčio jenjegovu istinitost, kad bi bio potvrdan, a njegovuneistinitost kad bi bio odrečan. (Drugim recima, „po-stoji" nije predikat.) Svako egzistencijalno tvrđenjetvrdi da je određeni predikat instancionalizovan. (Kaošto kaže Frege, egzistencija je pojam drugoga reda.1")

8 Uporedi lakode. Plamti: Theaetelus.9 Na primer. Russcll An lnquiry into Meaning and Truih. Londtin. 1940. Mr. STI.10 Grundge.telze der Arilhmelik. Jena 18W, mm 1, odcljak 21.

GOVORNI ČINOVI 253

Egzistencijalno tvrđenje ne referira na objekat i netvrdi da on postoji, ono pre izražava neki pojam i tvrdida je taj pojam instancionalizovan. Tako, ukoliko sevlastito ime javi u egzistencijalnom tvrđenju, ono moraimati izvestan pojmovni odnosno opisni sadržaj. Poku-šaji kao što je Raslov11, da se izbegne ova stavka, javilisu se u obliku tvrdnje da ovakvi izrazi u stvari nisuvlastita imena, očajnički manevar koji pokazuje danešto sigurno nije u redu sa pretpostavkama koje nasna njega navode.

2. Rečenice koje sadrže vlastita imena mogu sekoristiti za tvrđenja identiteta koja nose činjeničnu ane samo jezičku informaciju. Tako, na primer, rečenica„Everest je Čomolungma"* može se upotrebiti zatvrdnju koja ima geografski a ne samo leksikografskismisao. Pa ipak, kad bi vlastita imena bila bez smisla,onda takva tvrdnja ne bi mogla da prenese više poda-taka nego tvrdnja izneta rečenicom „Everest je Eve-rest". Izgleda, tako, da vlastita imena moraju imatiopisni sadržaj, te da moraju imati smisla. U tome jesuština Fregeovog argumenta da vlastita imena imajusmisla1".

3. Načelo identifikacije zahteva da izricanje vlasti-tog imena mora da saopšti opis baš kao što to mora iizricanje određenog opisa, ukoliko želimo da referencabude usvojena. A iz ovoga izgleda da sledi kako jevlastito ime vrsta skraćenog opisa.

Sve ove tri primedbe ukazuju na isti zaključak;naime, da su vlastita imena skraćeni konačni opisi.

11 „The Philosophv of Logical Alomism' , R. Marsh (ed.): Logic and Knoivltdgt.London, 1956. str. 200 i dalje.

• Tibetanski naziv Evercsia, (Prim.prev.)12 Premda, su tipičnom pcrvcrznoSću. i>n nije video Ja ovakvo nhjaSnjcnjc iskava »

iik-milctu omogućava objaSnjetijt upotrebe vlastitih imena u (.g/Mcncijalnim iskazima.Smatrao je da je besmislica koristiti vlastita imena u efAUacfaftlftl iskazima. l)bcr dic(i rundi u gen dcr Geometrie 11', Jahrfsbrrnhl drr DtuKihtrt Malhemaliker~Vrmntxuni>,1903, str. 373.

254 D2ON SERL

Ali izgleda da ovakav zaključak ne može bitiispravan, jer nije u skladu sa suviše velikim brojemočiglednih istina, na stranu njegova groteskna nevero-vatnost. Prvo, kad bi zaista bilo istina da je vlastitoime skraćeni opis, onda bi opisi bili po definicijiekvivalentni vlastitim imenima; ali mi, opšte uzev,nemamo definicije vlastitih imena. U takozvanim rečni-cima vlastitih imena, nalazimo opise nosioca imena, aliu većini islučajeva ovi opisi nisu po definiciji ekvivalentitih imena, pošto su samo kontingentno istiniti zaodređene nosioce.

Ne samo da nisu po definiciji ekvivalentni, već nijejasno šta da preduzmemo da u svim slučajevima buduzamena vlastitih imena. Ako pokušamo da potpuniopis objekta predstavimo kao smisao imena, sledićeneobične posledice; na primer, bilo koji istiniti iskaz oobjektu koji koristi ime kao subjekat biće analitički, asvaki lažan - protivrečiće sam sebi, značenje imena (amožda i identitet objekta) menjaće se svaki put kaddođe do bilo kakve promene u objektu, ime će imatirazličita značenja za različite ljude, itd. Dakle, izgledada gledište po kojem su vlastita imena opisi takođe nemože biti istinito.

Imamo ovde lep primer jednog filozofskog proble-ma. S jedne strane, zdrav razum nas navodi na zaklju-čak da vlastito ime ne pripada vrsti opisa, da je onomi generis, ali s druge strane, čitav niz teorijskihelemenata navodi nas na zaključak da ono mora bitiskraćeni određeni opis. Ali i protiv toga možemo daiznesemo ozbiljne argumente. Ova antinomija omogu-ćuje zaključak ka kojem ću sad usmeriti raspravu.

Mogli bismo da naše prvobitno pitanje „Imaju livlastita imena neki smisao?" preformulišemo kao „Dali referirajuća upotreba vlastitih imena povlači za so-bom bilo koji opisni predikat?", ili jednostavno: „Dali je analitički bilo koji iskaz u kojem je subjekat vlastito

GOVORNI ČINOVI 255

ime a predikat neki deskriptivni izraz?"13 Ali ovakvopitanje ima svoj slabiji i svoj jači oblik: (a) slabiji -„Jesu li takvi iskazi uopšte analitički?''; i (b) jači -„Jesu li iskazi gde je subjekat vlastito ime, a predikatidentifikujući opis, analitički?"

Razmotrimo prvo pitanje. Karakteristično je zavlastito ime da ga koristimo kako bismo ukazali na istiobjekat u različitim prilikama. Korisćenje istog imenau različitim vremenima u istoriji objekta pretpostavljadaje objekat isti; nužni uslovi referencijalnog identitetajeste identitet objekta na koji referiramo. Ali pretpo-stavka da je objekat isti uvodi, pak, pretpostavku okriterijumu identiteta, tj. pretpostavlja se da je onajkoji govori sposoban da odgovori na pitanje: „Naosnovu čega je objekat u vreme t.l koji smo označiliimenom N, identičan sa objektom u vremenu t.2, kojismo označili istim imenom?"; ili da to jednostavnijekažemo: „Objekat u vremenu t.l jeste isto ono što jeobjekat u vremenu t.2?" a jaz na koji ukazuje „ono"treba popuniti opisnim opštim terminom; u pitanju jeista planina, ista osoba, ista reka, a opšti termin kojiu svakom od ovih slučajeva daje vremenski kriterijumidentiteta. Ovo nam daje potvrdni odgovor na onoblaže formulisano pitanje. Neki opšti izraz analitički jevezan za bilo koje vlastito ime: Everest je planina;Misisipi je reka; De Gol je osoba. Bilo šta drugo štonije planina ne može biti Everest, itd.; jer da bismoosigurali kontinuitet reference potreban je kriterijumidentiteta, a opšti termin povezan sa određenim ime-nom daje nam takav kriterijum. Čak i za one koji bi

13 Naravno, u jednom smislu „analitičkog" ni jedan subjekatsko-prcdikatski iskazne može bili analitičan, jer je opSic Bff komingentna činjenica da subjekaiski izraz imareferenta, a otuda je konlingcnt.no da takav iskaz ima islinosnu vrednost. Da bismo udovoljiliovoj primedbi. možemo ili redefinisati ..analitički" kao: „/i je analitičko =- df. ako p imaislinosnu vrednost. onda je lo islina po definiciji"; ili možemo da preformuliSemo prvobitnopitanje kao: „Je li bilo koji iskaz u obliku ..ukoliko je bilo tu V onda je P" analitičan, gdeje .,5" zamenjeno vlastitim imenom a ../•" opisnim predikatom?"

256 DŽON SF.RL

žcleli da tvrde kako se De Gol može pretvoriti u drvoili konja a da i dalje bude De Gol, mora postojatinekakav kriterijum identiteta: De Gol ne može da sepretvori u bilo šta - na primer, u prost broj - a da idalje ostane Dc Gol; a to reći znači reći da je izvestantermin odnosno skup termina analitički vezan za ime„De Gol".

Da predupredimo jedan prigovor: jedno od iskuše-nja je i reći da ukoliko nastavimo da neki objekatzovemo „Everest", svojstvo biti zvan „Everest" do-voljno je jemstvo da je u pitanju isti objekat. Ali smisaogornje analize jeste da imamo prava da ga nazivamo„Everest" samo onda ako smo u stanju da navedemorazlog zašto pretpostavljamo da je istovetan sa onimšto smo imali običaj da nazivamo „Everest", a da kaorazlog navedemo da se zove „Everest" bilo bi cirkular-no. Bar u tom smislu vlastita imena imaju „konotacije".

AH odgovor „da" na blaži oblik pitanja ne povlačiisti odgovor kao i na onaj jači, te je upravo taj jačioblik ključan da bismo odlučili da li vlastito ime imaili nema neki smisao, onako kako Frcge i ja koristimotu reč. Jer, prema Frcgcu, smisao vlastitog imenasadrži „način predstavljanja" koji identifikuje referen-ta, a, naravno, jedan jedini opisni predikat ne daje namnačin predstavljanja; on nam ne pruža identifikujuciopis. Da je Sokrat čovek možda je analitički tačno, alipredikat „čovek" nije identifikujuci opis Sokrata.

Razmotrimo onu jaču formulaciju našeg pitanja usvetlu načela identifikacije. Prema ovom načelu, svakoko koristi vlastito ime mora da bude spreman dazameni identifikujuci opis (imajući pri tom na umu daidentifikujuci opisi uključuju ostenzivna predstavljanja)objekta na koji referiramo vlastitim imenom. Ukolikonismo u stanju da to učinimo, trebalo bi da kažemo datakva osoba nije znala o kome ili o čemu priča, te nasupravo ovaj elemenat navodi - kao što je, pored još

GOVORNI ČINOVI 257

nekih elemenata naveo i Fregca - da kažemo davlastito ime mora imati izvestan smisao, i da identifiku-jući opis čini taj smisao. Razmislite šta podrazumevanaučiti vlastito ime. Pretpostavite da vi kažete: „Uzmiteu obzir Taklejksa. Recite mi šta mislite o Taklejksu."Ako nikada pre nisam čuo za to ime, mogu jedino daodgovorim: „Ko je on?" odnosno „Šta je to?" A zarvaš sledeći potez - koji se shodno načelu identifikacijesastoji u tome što ćete mi dati ostenzivnu prezentacijuili niz opisa - zar mi to ne daje smisao imena, kao štobiste mogli da mi date i smisao opšteg termina? Zarto nije definicija imena?

Već smo razmotrili nekoliko primedbi upućenihovom gledištu; sledeća je da opis kojim jedan čovekzamenjuje ime ne mora biti isti kao opis koji je nekodrugi spreman da ponudi u zamenu. Hoćemo li dakažemo da je ono, što je po definiciji istinito zajednoga, samo kontigentno za drugoga? Obratite paž-nju na kakve je manevre Fregc ovde prisiljen:

„Pretpostavimo nadalje da Herbert Garncrzna da je dr Gustav Lauben rođen 13. septembra1875, u N.H., i da to nije istina za bilo kog drugog;za razliku od ovoga, pretpostavite da on ne znagde dr Lauben sada živi ili da, štaviše, ne zna ništa0 njemu. S druge strane, pretpostavite da LeoPeter ne zna da je dr Lauben rođen 13. septembra1875. u N.H.-u. U tom slučaju, kad je u pitanjuvlastito ime ,,dr Gustav Lauben", Herbert Garncr1 Leo Peter ne govore isti jezik, pošto - premdau stvari referiraju na istog čoveka, sa tim imenom- oni i ne znaju da to čine".1 4

Tako, prema Fregeu, ukoliko naša opisna osnovaza ime nije ista, mi čak i ne govorimo isti jezik. Ali,za razliku od ovoga, obratite pažnju kako retko sma-

l4„ThcThniJi!hl: ali>giciil inquiry",prevod A. i M. Ouinmna, Mmd. 1<)56. Mr. 297.

2 5 8 DŽON SERL

tramo vlastito ime delom jednoga jezika, potpunosuprotstavljenog drugom.

Štaviše, mogao bih otkriti da moj identifikujućiopis nije istinit za objekat o kome je reč a da ipak neodbacim njegovo ime. Mogu da naučim da koristim reč„Aristotel" ako mi kažu da je to ime grčkog filozofarođenog u Stagiri, ali ukoliko me učenjaci uvere daAristotel uopšte nije rođen u Stagiri već u Tebi, ja ihneću optužiti da proti vreće sami sebi. No, da to pobližerazmotrimo: učenjaci mogu otkriti da je ovo posebnoverovanje koje obično važi za Aristotela - lažno. Ali,ima li smisla pretpostaviti da je sve ono što smo dosada verovali da je istinito o Aristotelu bilo, u stvari,lažno kad je u pitanju pravi Aristotel? Svakako da ne,i to nam omogućava začetak odgovora na naše pitanje.

Pretpostavite da zamolimo korisnike imena „Ari-stotel" da navedu šta smatraju za suštinske i potvrđenečinjenice o njemu. Njihovi odgovori bi obrazovali nizidenfitikujućih opisa i ja bih sada želeo da tvrdim kako,mada ni jedan od njih nije analitički tačan kad jc upitanju Aristotel, njihova disjunkcija jeste. Da to for-mulišcmo na ovaj način: pretpostavite da imamo neza-visna sredstva kojima možemo identifikovati neki obje-kat; kakvi su onda-uslovi pod kojima mogu da kažem:„Ovo je Aristotel?" Želeo bih da kažem da jc uslov,opisna snaga iskaza, to da je dovoljan mada do sadanespecifikovan broj ovih iskaza (odnosno opisa) istinitza objekat. Rečju, ukoliko se nijedan od identifikujući hopisa za koje korisnici imena toga objekta veruju daje istinit, ne pokaže istinitim i za neki drugi nezavisnolociran objekat, onda taj objekat ne može biti identičansa nosiocem tog imena. Neophodan je uslov za odre-đeni objekat da bi ovaj bio Aristotel da zadovolji barneke od tih opisa. To je još jedan način da kažemokako jc disjunkcija ovih opisa analitički vezana za ime„Aristotel" - što je kvazi-potvrdan odgovor na pitanje:

GOVORNI ČINOVI 259

„Imaju li vlastita imena smisao?" u onom njegovomsnažnijem obliku.

Moj odgovor, dakle, na pitanje „Imaju li vlastitaimena smisao?" - ukoliko time pitamo da li se vlastitaimena koriste da opišu odnosno spccifikuju obeležjaobjekata - glasi: „Ne". Ali ako pitanje glasi da li suvlastita imena logički povezana sa obeležjima objektana koji referiraju, onda je odgovor: „Da, ali na slabnačin".

Neki filozofi pretpostavljaju da je primedba naovakvu vrstu objašnjenja kako se ista reč nekad koristikao ime za više nego jedan objekat. Ali to je potpunonevažna činjenica i uopšte nije prigovor mome objašnje-nju. To da se različiti objekti zovu „Džon Smit" nijeništa relevantnije za pitanje ,.Da li vlastita imena imajusmisao?" nego stoje činjenica da se i obale reke i centrifinansijskog poslovanja nazivaju na engleskom „bank"relevantna za pitanje „Da li opšti termini imaju smisla?"I „bank" i „Džon smit" pate od izvesne homonimije,ali da je neka reč besmislena ne dokazuje se time štoćemo istaći kako ona ima nekoliko značenja. Smatraobih daje ova opaska suviše očigledna i da nije potrebnorazlagati je, da nije činjenice da je gotovo svaki filozofkome sam izložio ovo objašnjenje dao upravo ovakvuprimedbu.

Ono što sam upravo rekao predstavlja vrstu kom-promisa između Mila i Frcgea. Mil je bio u pravusmatrajući da vlastita imena ne sadrže bilo kakavposeban opis, da nemaju definicije; a Frege je bio upravu kada je pretpostavljao da bilo koji singularnitermin mora da ima neki način prezentacije i otuda,na neki način, izvestan smisao. Njegova greška je bilau tome Stoje identifikujući opis kojim se može zamenitiime shvatio kao njegovu definiciju.

Uzgred, želeo bih da istaknem da opis „Čovekzvani X" naravno ne zadovoljava, ili u svakom slučaju

26() DŽON SERL

ne može da zadovolji sam po sebi, kada je u pitanjuzadovoljenje načela identifikacije. Jer ako me pitate:„Koga podrazumevate pod XT\ a ja odgovorim: ,,Čo-veka zvanog X\ čak i kad bi bilo tačno da postojisamo jedan čovek koji se zove X, time jednostavnokažem da je to čovek na koga drugi referiraju imenom„X". Ali ako oni referiraju imenom ,,A"', onda morajubiti spremni i da ,,A"' zamene identifikujućim opisom,a ako pak, zamene „Čovek zvani X", onda se postav-ljanje pitanja samo produžava, pa ako se tako nastavi,pada se u cirkularnost odnosno u beskonačnu regresiju.Moje referiranje na nekog pojedinca može se parazitskioslanjati na nečije drugo, ali ovaj se parazitizam nemože beskrajno produživati ukoliko želimo da uopštedođe do referiranja.

Zbog toga ne možemo odgovoriti na pitanje otome šta, ako išta, predstavlja smisao vlastitog imena„A"', rekavši da njegov smisao odnosno deo njegovogsmisla jeste „biti zvan X". Mogli bismo takode reći daje to značenje „konja" - „biti zvan konj". Zaista,zapanjuje Čoveka koliko je ova greška česta15.

Moja analiza vlastitih imena omogućava nam daobjasnimo sva na izgled nesaglasna stanovišta sa po-četka ovog odeljka. Kako je moguće da se neko vlastitoime javi u egzistencijalnom iskazu? Iskaz kao što je„Aristotel nikada nije postojao" tvrdi da je dovoljan,ali do sada nespecifikovan broj deskriptivnih osnova„Aristotela" neistinit. Za koji se od njih tvrdi da jelažan još nije jasno, pošto deskriptivna osnova za ime„Aristotel" nije još precizirana. Pretpostavite da je odstavova za koje se verovalo da su istiniti za Aristotelapolovina istinita za jednog a polovina za nekog drugogčoveka; da li bismo onda rekli da Aristotel nikada nijepostojao? Odgovor na ovo pitanje ne može se unapreddati.

15 Na |u inu'i. A. Church: Introduclum tš MiUhemutii-alLogic, Princcton. 15(56, sir. 5

GOVORNI ČINOVI 261

Slično, lako je objasniti iskaze o identitetu kojikoriste vlastita imena. „Everest je Čomolungma" tvrdida je deskriptivna osnova obaju imena istinita za istiobjekat. Ukoliko je deskriptivna osnova ovih dvajuimena za osobu koja izriče tvrdnju ista, ili ukolikojedna sadrži drugu, tvrđenje je analitičko, a ako to nijeslučaj, onda je sintetičko. Fregea je vodio zdrav instinktkada je, iz činjenica da donosimo činjenično informa-tivno tvrđenje identiteta koristeći vlastita imena, zaklju-čio da ona moraju imati smisao; ali je pogrešio kadaje zaključio i da je ovaj smisao neposredan kao što jei u određenom opisu. Zaveo ga je njegov poznatiprimer „zvezda Zornjača - zvezda Večernjača", jermada je smisao ovih imena prilično neposredan, oviizrazi nisu paradigme vlastitih imena, već su na graniciizmeđu određenih opisa i vlastitih imena.

Štaviše, vidimo sada kako izricanje vlastitih imenazadovoljava načelo identifikacije: ako i govornik islušalac vezuju uz određeno ime neki identifikujućiopis, onda je izricanje imena dovoljno da zadovoljinačelo identifikacije, jer su i govornik i slušalac u stanjuda zamene identifikujući opis. Izricanje određenogimena saopštava slušaocu određeni stav. Nije neop-hodno da oboje daju isti identifikujući opis, pod uslo-vom da su njihovi opisi zaista istiniti za isti objekat.

Videli smo da je, ukoliko za vlastita imena mo-žemo uopšte reći da imaju smisla, onda to priličnoneprecizan smisao. Moramo sada da istražimo razlogeove nepreciznosti. Je li nepreciznost u pogledu togakoja to obeležja tačno čine nužne i dovoljne uslove zaprimenu vlastitog imena puka slučajnost, proizvodjezičkog nehata? Ili proističe iz funkcija koje vlastitaimena obavljaju za nas? Tražiti kriterijume za primenuimena ..Aristotel" znači u formalnom obliku pitati Staje to Aristotel; znači tražiti niz kriterijuma identitetaza objekat Aristotel. „Šta je Aristotel?" i „Koji su

262 DŽON SERI,

kritcrijumi za primenu imena 'Aristotel'?'1 postavljajuisto pitanje; s tim što prva formulacija to čini umaterijalnom obliku, a druga u formalnom oblikugovora. Dakle, ako smo se - pre no što upotrebimoneko ime - složili o preciznim obeležjima koja tvoreidentitet Aristotela, naša pravila za korišćenje togaimena biće precizna. Ali do ove će se preciznosti stićisamo po cenu da se bilo kojom upotrebom ovog imenaobuhvate neki specifični opisi. Staviše, samo ime bitako logički postalo ekvivalentno ovom skupu opisa.Ali ako bi se to dogodilo, mogli bismo da određeniobjekat referiramo jednostavno opisujući ga. A vlastitaimena nam omogućavaju da upravo to izbegnemo i toje ono što vlastita imena razlikuje od određenih opisa.Ukoliko bi kriterijumi za vlastita imena u svim slučaje-vima bili izrazito kruti i specifični, onda bi vlastito imebilo samo puki rezime ovih kriterijuma, funkcionisalobi baš kao složeniji određeni opis. Ali jedinstvenost iogromna pragmatička pogodnost vlastitih imena unašem jeziku leži upravo u činjenici da nam onaomogućavaju da javno referiramo na objekte a danismo prisiljeni da pokrenemo problematiku i složimose u pogledu toga koja opisna obeležja precizno tvoreidentitet objekta. Ona ne funkcionišu kao opisi, većkao klin o koji treba obesiti opise. Stoga je rastegljivostkriterijuma za vlastita imena nužan uslov za izdvajanjefunkcija referiranja od opisne funkcije jezika.

Da bismo sve ovo izložili na drugi način, pretposta-vite da smo postavili pitanje: „Zašto uopšte imamovlastita imena?" Očigledno da bismo referirali napojedince. „Da, ali i opisi to mogu da nam obave".Ali samo po cenu da svaki put kada referiramo speci-fikujemo i uslovc identiteta; pretpostavimo, recimo, dasmo se složili da odbacimo „Aristotel" i da koristimo,recimo, „Aleksandrov učitelj", onda je analitička istinada čovek na koga referiramo jeste Aleksandrov učitelj

GOVORNI ČINOVI 263

- ali je kontingentna činjenica da se Aristotel uopštebavio pedagogijom. (Premda je, kao što rekoh, nužnaistina da Aristotel ima logički zbir jinkluzivna disjunkci-ja] svojstava koje mu se obično pripisuju"1.)

Ne treba misliti da je jedina vrsta rastcgljivostikriterijuma identiteta za subjekte ona koju sam opisaokao specifičnu za vlastita imena. Kod referirajućcupotrebe određenih opisa mogu nastati problemi iden-titeta sasvim druge prirode. Za „Ovo je čovek koji jepodučavao Aleksandra" može se takode reći da povlačiza sobom, na primer, da je ovaj objekat prostorno-vre-menski kontinuiran sa čovekom koji podučava Alek-sandra u nekoj drugoj tačci prostora-vremena; ali nekobi takode mogao primetiti da je prostorno-vremenskikontinuitet ovoga čoveka kontingentna karakteristika,a ne kriterijum identiteta. A logička priroda vezeovakvih karakteristika sa identitetom toga čoveka možebiti takode labava i neizvesna pre no što se povederasprava. No to je sasvim druga dimenzija neodređeno-sti od one koju sam naveo kao rastegljivost kriterijumaza primenu vlastitih imena, i ne utiče na razliku ufunkciji između određenih opisa i vlastitih imena;naime, konačni opisi referiraju samo zahvaljujući činje-nici da ti kriterijumi nisu rastegljivi u pravom smislu,jer referiraju dajući eksplicitan opis objekta. A vlastitaimena referiraju a da pri tom ne daju ovakvu vrstuopisa.

Mogli bismo da razjasnimo neke od opaski kojesmo dali u ovom poglavlju, uporedivši paradigmuvlastitih imena sa iskvarenim vlastitim imenima kao štosu „Engleska banka". Što se tiče ovih graničnih sluča-jeva vlastitih imena, čini nam se da je smisao dat istotoliko neposredno kao i kod određenih opisa; ovde se,naime, na površinu već pomaljaju pretpostavke. A i

16 Ako ne obratimo pažnju na protivručna svojstva pv~p <x logički zbir učinititrivijalno istinitim.

D Z O N S E R L

vlastito ime može steći krutu upotrebu a da nemaverbalni oblik opisa: Bog je pravedan, svemoćan,sveznajući, itd.; i sve to po definiciji za vernike. Zanas, „Homer" znači samo „autor Ilijade i Odiseje".Forma često može da nas zavede: Sveto Rimskocarstvo nije bilo ni sveto niti rimsko, itd., pa ipak jebilo Sveto Rimsko carstvo. Isto tako, može biti pitanjekonvencije što se ime „Marta" daje samo devojkama,ali kad bih svome sinu dao ime „Marta", mogao bihda usmerim u pogrešnom pravcu, ali to ne znači i dalažem. Ali naravno, nisu sva paradigmatska vlastitaimena slična u pogledu prirode svoga „opisnog sadrža-ja". Tako, na primer, postoji razlika između imenaživih ljudi kada sposobnost korisnika određenog imenada prepozna osobu može biti važan „identifikujućiopis", i imena istorijskih ličnosti. Ali suštinska činjenicakoju treba imati na umu kada se bavimo ovim proble-mima jeste da imamo instituciju vlastitih imena kakobismo izvršili govorni čin identifikujućeg referiranja.Postojanje ovih izraza proističe iz naše potrebe daodvojimo referiranje od predikativnih funkcija jezika.Ali nikada nismo u stanju da referiranje potpunoodvojimo od predikacije, jer da bismo to učinili, moralibismo da prekršimo načelo identifikacije, a ukoliko senjemu ne priklonimo, uopšte nismo u stanju da referi-ramo.

264

Osmo poglavlje

IZVESTI „TREBA" IZ „JESTE"

Jedna od najstarijih metafizičkih razlika jeste onaizmeđu činjenice i vrednosti. U osnovi ovakvog verova-nja u tu razliku jeste opažanje da vrednosti nekakopotiču od osoba i ne mogu se nalaziti u svetu, bar neu svetu kamenja, reka, drveća i sirovih činjenica. Jerda je tako, one bi prestale da budu vrednosti i postalebi prosto još jedan deo sveta. Sa stanovišta istorijefilozofije, jedna od teškoća sa ovom razlikom jeste daje bilo mnogo načina njenog određivanja, a da svi tinačini nisu ekvivalentni. Rašireno je mišljenje da usvome poznatom odlomku Rasprave Hjum aludiraupravo na ovu razliku kada govori o nevoljama prelaskasa „jeste" na „treba"1. Mur (Moorc) je sagledao ovurazliku u svetlu razlike između „prirodnih" svojstavakao Što je žuto, i onoga što je nazvao ,,ne-prirodnim"svojstvima, kao što je dobrota2. Ironično, Murovisledbenici, obrnuvši uobičajeni redosled metafizičkograsuđivanja, učitali su ovu metafizičku razliku natragu jezik kao tezu o logičnim vezama u jeziku. Tako

1 D. Hume: A TfcMto of Human Nature (L.A.Selby-Bigge, U . ) , Onford. 1KNS.sir. 469. Nije- sasvim jušno da je ovakvo tumačenje lljuma opravdano. Uporedi A.C.M;u'[myre: 'Hume on ..is" and ..ougtif", The Philosophical Jbvinr, sv. 67. 1959.

2 G.E. Moore: Principia Ethica, Cambridgc, 1903.

DŽON SERL

formulisana, to je teza da ni iz jednog skupa opisnihiskaza ne sledi nijedan vrednosni iskaz. Kažem „ironič-no", jer je upravo jezik prepun protivprimera gledištuda vrednosti ne mogu da slede iz opisa. Kao što smovideli u Šestom poglavlju, nazvati neki argument valja-nim već znači proceniti ga; pa ipak, tvrdnja o njegovojvaljanosti sledi iz izvesnih „opisnih" iskaza o njemu.Pa čak i sami pojmovi valjanog argumenta, uverljivogargumenta i dobrog rasuđivanja vrednosni su u relevan-tnom smislu, jer uključuju i pojmove o tome šta jeopravdano odnosno ispravno zaključiti kada su dateodređene premise. Ukratko, ironija leži u činjenici daje i sama terminologija kojom je teza izražena -terminologija logičkog sleda i valjanosti - pretpostavljaneistinitost ovakve teze. Na primer, iz iskaza da ppovlači q sledi, između ostalog, da je svako ko tvrdi pobavezan da prihvati i istinitost q\ te da ako se zna daje p istinito, onda je opravdano zaključiti da je i q.Pojmovi preuzimanja obaveze i opravdanosti u takvimslučajevima nisu ni manje ni više „vrednosni" nego štosu kada govorimo o preuzimanju obaveze, opredeljeno-sti da nešto učinimo ili kada kažemo da je opravdanoda objavimo rat.

U ovom poglavlju želim da dublje istražim na-vodnu nemogućnost izvođenja vrednosnog iz skupaopisnih iskaza. Koristeći zaključke analize ilokutornihČinova u Trećem poglavlju, pokušaću da prikazem jošjedan protivprimer ovoj tezi".

Teza da „treba" ne može da se izvede iz jesteobično se smatra samo još jednim načinom da se tvrdi,ili da je to samo poseban slučaj stanovišta, da opisnatvrđenja ne mogu da povlače vrednosna. Protivprimerovoj tezi mora da krene od uzimanja jednog ili nekolikotvrđenja koje bi zagovornik teze smatrao čisto činjenič-

3 U svojoj modernoj verziji. Neću iznositi pnmerc prolivne predivima Iljuma, Mur;iili metafizičkim ra?likovanju činjenice i vreiinosti.

266

GOVORNI ČINOVI 267

nim, odnosno opisnim (oni i ne moraju da zaista sadržereč „jeste") i pokaže kako su logički povezani satvrđenjem koje bi zagovornik teze smatrao vrednosnim(u ovom slučaju, takav bi iskaz sadržao jedno „treba'*)4.

Podsetimo se na samo početku da je u engleskomjeziku „treba" skromni modalni pomoćni glagol; daje„jeste" kopula u engleskom; i daje pitanje da li „treba"može da se izvede iz „jeste" isto toliko skromno kao isame reci. Jedna od prepreka da se ova materija jasnosagleda jeste i ono što je Ostin (Austin) nazvao Jvressedes grands profondeurs". Ukoliko je neko unapreduveren da važni problemi vise o pitanju da li „treba"može da se izvede iz „jeste", onda on može imatiozbiljnih teškoća da stekne jasnu sliku o logičkim ilingvističkim problemima koji su ovde posredi. Naro-čito moramo izbegavati, bar na početku, da upadnemou kolotečinu priče o etici ili moralu. Bavimo se sa„treba", a ne sa „moralnim treba". Ukoliko prihvatimoovakvu razliku, mogli bismo reći da se ja trenutnobavim određenom tezom iz filozofije jezika, a ne tezomiz oblasti filozofije morala. Smatram da pitanje da li„treba" može da se izvede iz „jeste" zaista nosi_teretfilozofije morala, ali ću o tome raspravljati tek poštoiznesem svoj protivprimer. Ko čita standardne autorekoji su pisali na temu „treba" i „jeste", impresioniranje sa kojim stepenom potcenjivanja gledaju na moralna,pa i politička pitanja, samo zato da bi se bavilimodalnim pomoćnim glagolima i ilokutornim snagama.

Ono što sledi je u priličnoj meri slično dokazu kojisam objavio ranije*. Objavljene kritike toga prethodnog

4 Ukoliko ovaj poduhvat uspe. ponovo ćemo premostili jaz između „vrcdnnMH>n" i„upisnog" i shodno tome pokazati jednu drugu slabost ovi1 terminologije. Za sada, međutim.moja Mniii'f.ija je da se pridržavam ove terminologije, pretvarajući se da su pojmovivrudnusnog i opisnoj; prilično jasni. Kasnije u ovom poglavlju, izneću u kom pogledusmatram tla su i oličenje zbrke a ne samo neistinitosti okuiiij smo govorili u Šestom poglavlju.

5 ).R- Searle: 'How to dcrivc „ought" from ..is"\ The l'hilimiphical Review. januar.U64.

268 D Ž O N S F R L

rada pojasnile su mi potrebu da se taj dokaz ponovoiznese kako bi se razjasnili nesporazumi, odgovorilo naprimedbe i kako bismo njegove zaključke uklopili uopšte objašnjenje govornih činova.

8.1. Kako to učiniti

Razmotrite sledeći niz tvrđenja:1. Džons je izrekao reči: „Ovim obećavam da ću

ti, Smite, platiti pet dolara".2. Džons je obećao da će Smitu platiti pet dolara.3. Džons je sebe stavio u obavezu (preuzeo) da

Smitu plati pet dolara.4. Džons je u obavezi da Smitu plati pet dolara.5. Džons treba da plati Smitu pet dolara.Razviću svoje izlaganje s obzirom na ovu listu,

tvrdeći da veza između bilo kog od ovih iskaza i onogkoji dolazi iza njega, iako u svakom od slučajeva nijeveza logičkog sleda, ipak nije slučajna ili potpunokontingentna relacija; a dodatni iskazi i neka drugaprilagodenja neophodna da bi se uspostavila relacijalogičkog sleda ne moraju uključivati bilo kakve vredno-sne iskaze, moralna načela ili bilo šta tome slično.

Otpočnimo! Kako je 1 povezano sa 2? U određe-nim okolnostima, izustiti reči pod znacima navoda ustavci 1 jeste čin obećavanja. A deo odnosno posledicaznačenja reči iz iskaza 1 jeste da u takvim okolnostimaizustiti ih znači obećati. „Ovim obećavam" predstavljaparadigmatično sredstvo u engleskom jeziku da bi seizvršio Čin identifikovan u 2 - obećavanje.

Iskažimo sada empirijsku činjenicu o engleskojgovornoj praksi u obliku jedne dodatne premise:

\a. Pod izvesnim uslovima, U, svako ko izriče reči(rečenicu) „Ovim obećavam da ću ti platiti, Smite, petdolara*' obećava da plati Smitu pet dolara.


Šta je sve podvedeno pod rubriku „uslovi £/"?Uslovi će biti oni specifikovani u Trećem poglavlju,nužni i dovoljni uslovi za izricanje reci (rečenice), kakobi se izvršilo uspešno i ne-manjkavo izvođenje činaobećavanja. To uključuje uslove inputa i autputa,različite namere i verovanja govornika, itd. (Vidctiodeljak 3.1 .)• Kao što sam istakao u Trećem poglavlju,granice pojma obećanja su, kao i granice većine poj-mova u prirodnom jeziku, pomalo neprecizne. Alijedna stvar je jasna; ma koliko da su te granicerastegljive, i ma koliko može biti teško suditi o margi-nalnim slučajevima, uslovi pod kojima se za Čovekakoji izriče „ovim obećavam" može s pravom reći da jenešto obećao, jesu u savršeno uobičajenom smislu tereci empirijski uslovi.

Stoga dodajemo, kao još jednu premisu, empirij-sku pretpostavku da su ovi uslovi zadovoljeni.

lb. Uslovi U su zadovoljeni.Iz 1, la. i lb. izvodimo 2. Argument ima oblik:

Ako U onda (ako / onda O): U za uslove, / za izričaj,O za obećanje. Dodajući premise / i U ovom hipotetič-kom stavu izvodimo 2. I koliko vidim, u ovoj logičkojhrpi ne pomaljaju se nikakve vrednosne premise. Višetoga treba reći o vezi 1 prema 2, ali to ću ostaviti zakasnije.

Kakva je veza između 2 i 3? Iz naše analizeobećavanja u Trećem poglavlju sledi daje obećavanje,po definiciji, čin preuzimanja obaveze. Ni jedna analizapojma obećavanja ne može biti potpuna ako ne sadržiokolnost da onaj koji obećava stavlja sebe u, ilipreuzima, prihvata, odnosno priznaje, obavezu onomekome je obećanje upućeno da će izvršiti neki budućistner akcije, obično u korist onoga kome je obećanjeupućeno. Možemo se naći u iskušenju da pomislimokako se obećavanje može analizirati u svetlu stvaranjaodređenih očekivanja kod slušalaca i njima sličnih, ali

270 DŽON SERI.

samo je malo razmišljanja dovoljno da vidimo kako jeključna razlika između iskaza kojim se saopstava na-mera s jedne, i obećavanja, s druge strane, upravo uprirodi i stcpcnu primoranosti odnosno obaveze preu-zete obećavanjem. Prema tome, mislim da 2 nepo-sredno povlači 3, ali nemam nikakvih prigovora ukolikobi neko želeo da doda - zarad formalne pedanterije -tautološku (analitičku) premisu:

2a. Sva obećanja su činovi stavljanja sebe u (preu-zimanje) obavezu da se uradi obećana stvar.

Ovo izvođenje ima oblik modus ponens: ukolikoO onda SUO: O za obećanje, SUO za stavljanje uobavezu, a dodajući premisu O ovom hipotetičkomstavu, izvodimo 3 .

Kako je 3 povezan sa 4? Ukoliko se neko staviou obavezu, onda je u vreme čina koji obavezuje, tajneko u obavezi. To je, držim, takođe tautologijaodnosno analitička istina; to jest, neko ne može dauspešno sebe stavi u obavezu ukoliko nema tačke ukojoj je bio u obavezi. Naravno, moguće je da senaknadno desi nešto što može da subjekta oslobodiobaveza koje je preuzeo, ali ta je činjenica nevažna zaovu tautologiju, po kojoj kad subjekat stavi sebe uobavezu, onda je u toj tački u obavezi. Da bismo dobilineposredni logički sled između 3 i 4, dovoljno je da 4konstruišemo tako da isključimo bilo kakav vremenskijaz između tačke dovršenja čina u kojoj je preuzetaobaveza, 3, i tačke u kojoj se tvrdi da je subjekt uobavezi, 4. Tako formulisan 3 direktno povlači zasobom 4. Formalisti mogu poželeti da ispred svakog1-5 stave frazu ,,u vreme f", i da, kao kod prelaza sa3 na 4, dodaju tautološku premisu:

3a. Svi oni koji stave sebe u obavezu, jesu (u vremeu koje su se tako postavili) u obavezi.

6 Već sada smo izveli 'vrednirani' isk;iz iz 'opisnih' iskaz«, pošto je ..obaveza"'vri-dntiMia' rcč.

GOVORNI OlNOVI 271

Tako zasnovan, prelaz sa 3 na 4 je u istom oblikukao i prelaz sa 2 na 3. Ako (u /) SUO onda (u t) UO:t za određeno vrcme, SUO za staviti se u obavezu, UOu obavezi. Dodajući (u r) SUO ovom hipotctičkomstavu, izvlačimo (u t) UO.

Glagolsko vreme u kopuli iskaza 4 tumačim takošto ga Čvrsto povezujem s vremenom čina obećavanja.Ali, da ponovim, drugi način da se postigne ista stvarjeste da pred svako tvrđenje od 1 - 5 stavim frazu „uvreme f". U ranijoj verziji ovoga dokaza7, tumačio sam„jeste" iz 4 kao pravi prezent i dozvolio vremenski jazizmeđu dovršenja čina obećavanja i „jeste" iz „Džonsje u obavezi". A onda sam dodao ceteris paribuspretpostavku kako bih uvažio činjenicu da se u među-vremenu mogu dogoditi razne stvari koje će osloboditiDžonsa obaveze koju je preuzeo obećavanjem; naprimer, Smit ga može razrešiti te obaveze, ali on možeda se od takve obaveze iskupi plaćanjem. Slična ceterisparibus pretpostavka između 4 i 5 bavila se mogućnošćukonfliktnih obaveza, mogućim rdavim karakterom, ilirdavim posledicama obećanog čina, itd. Mislim da jeovakva formulacija bliža stvarnosti po tome što jeizričito uzela u obzir to da iskazi kao što su 4 i 5 podležuosporavanju. Ali ta podložnost osporavanju je pove-zana sa činjenicom da se izvesni elementi koji su vančina obećavanja odražavaju na to kakve obaveze su-bjekt ima odnosno šta treba da učini. Ti elementi neutiču na logičke odnose koje ovde pokušavam dauobličim, te su stoga irelevantni za naše trenutnorazmatranje.

Štaviše, u sadašnjoj klimi filozofskog mišljenja,zadržavanje ceteris paribus elemenata u izvođenju,predstavlja otvoren poziv na raznorazne irelevantneprigovore. Jedna grupa mojih kritičara je čak tvrdilada je uvercnje u nemogućnost izvođenja vrednosnih iz

7 J.R, Searle: op. dl. str. 46 i dalje.

272 D Z O N S E R L

opisnih iskaza zasnovano na potrebi za ceteris paribuspretpostavkom u izvođenjima. I tako, da bismo izbegliuvođenje ovakvih irelevantnosti, u ovom kao i usledećem koraku, primcćujem - ali samo u prolazu aizostavljam iz dokaza - svako eksplicitno razmatranjeo tome kako spoljni činioci oslobađaju od obaveze -ukidaju ili prevazilaze obavezu preuzetu obećavanjem.Suštinska tačka prclaza sa 3 na 4 jeste tautologija dakada stavite sebe u obavezu onda ste tada i tamo uobavezi, čak iako ste u stanju da se od nje kasnijeizbavite, Što može imati konfliktne i preklapajućeobaveze u isto vreme, itd.*

Kakva je veza između 4 i 5? Analogno tautologijikoja eksplicira vezu između 3 i 4, ovde postoji tautolo-gija da ukoliko je neko u obavezi da učini nešto, onda,što se tiče te obaveze, taj treba da uradi ono što je uobavezi da učini. Naravno, da ponovim, može postojatigomila drugih razloga da kažemo kako subjekt ne trebada izvrši čin koji je u obavezi da izvrši; na primer,subjekt može imati i konfliktnu obavezu da ne izvršitaj čin, ili taj čin može biti tako rdav po svom karakteruili imati tako rdave posledice da je subjektova obavezada izvrši čin nadvladana ovakvim elementima i da stogasubjekt ne treba, kad se sve uzme u obzir, da izvršitakav Čin. Konačno, subjekt može preuzeti obavezu daučini i neke užasne stvari koje ne bi trebalo da učini.Stoga treba da uklonimo sve mogućnosti, precizirajućiu kom smislu 5 sledi 4. Treba da razlikujemo:

H MiI/J,I je važno nagla\iti da činjenica da jednu moli: il;i nadjača druga obaveza dičinjenica da • od obaveze može oslobodili odnosno razrešiti čak i no kvalifikuje tu obavezu,a nema ni govora da poriče njeno postojanje. Prc svega, mora da već postoji neka obavezada bismo mogli da joj suprotstavimo neku drugu, podjednako snažnu obavezu, ili da se odnje oslobodimo. Mo^u *e naći u konfliktu koju od dve sukobljene obavezu treba da izvrSim,kojoj da udovoljim ;i koju da prekršim. Mogu imali opravdanje što nisam učinio ne*lo Muje trebalo da učinim, shodno nekoj specifičnoj obavezi. Cak se moje krsenjt- mo?.e opravdati,sankcinmsiUi pa i podsiaći. Svemu ovome logički prethodi činjenica da treba da uradimono Sto sam preuzeo kao obavezu <la učinim.

GOVORNI ČINOVI 273

5'. Što se tiče njegove obaveze da plati Smitu petdolara, Džons treba da plati Smitu pet dolarai

5". Kad se sve uzme u obzir, Džons treba da platiSmitu pet dolara.Jasno je da ukoliko protumačimo 5 kao 5" ne možemoda ga izvedemo iz 4 bez dodatnih premisa. No, istotako je jasno da - ukoliko ga protumačimo kao ekviva-lent za 5', što je možda verovatnije tumačenje kada seima na umu njegovo javljanje u raspravi - možemo daga izvedemo iz 4. I bez ozbira na to da li želimo da 5tumačimo kao 5', možemo da jednostavno izvedemo5' iz 4, što je sasvim dovoljno za naše trenutne namere.Ovdc, kao i u dva prethodna koraka, možemo da dodamo,radi formalne preciznosti, tautološku premisu:

4a. Ukoliko je subjekt u obavezi da učini nešto,onda što se tiče te obaveze, subjekt treba da učini onošto je u obavezi da učini.

Ovaj argument je u obliku: ako UO onda (što setiče UO) T, gde je UO - u obavezi, a T - treba.Dodajući premisu UO, izvodimo (što se tiče UO) T.

Tako smo izveli (u strogom smislu reci „izvesti",onako kako bi to dopustio prirodan jezik) jedno „treba"iz jednog „jeste". A dodatne premise, potrebne da biovakvo izvođenje uspelo, nisu ni u kom slučaju bilemoralne odnosno vrednosne prirode. One su se sasto-jale od empirijskih pretpostavki, tautotogija i opisajezičke upotrebe. Treba takođe istaći da čak i kad 5protumačimo kao 5', ovo „treba" je u Kantovom smislu„kategoričko" a ne „hipotetičko" treba. 5' ne kaže daDžons treba da plati ukoliko želi to i to. Ono kaže daon treba, s obzirom na svoju obavezu, da plati. Obratitepažnju i na to da su koraci izvođenja dati u trećemlicu. Ne zaključujemo „ja treba" iz „ja sam rekao: 'Jaobećavam'", već „on treba" iz „on je rekao: 'Jaobećavam'".


Ovaj dokaz razvija vezu između izricanja izvesnihreci i govornog čina obećavanja, a zatim razvija obećava-nje u obavezu i prelazi sa obaveze na „treba". Korak sa1 na 2 je korenito različit od ostalih i zahteva posebankomentar. U okviru 1, tumačimo „ovim obećavam" kaoenglesku frazu koja ima izvesno značenje. Poslcdica togznačenja jeste da izricanje te fraze pod izvesnim uslovimapredstavlja čin obećavanja. Tako, predočavajući izrazekoji su pod znakom navoda u okviru 1 i opisujući njihovuupotrebu u \a., imamo, pošlo je već bila uvedena,instituciju obećavanja. Mogli bismo otpočeti i sa jošprizemnijom premisom nego što je 1, rekavši:

lb. Džons je izrekao fonetski niz: „Ovim ti obeća-vam, Smite, da ću ti platiti pet dolara.*

U tom slučaju bi nam bile neophodne empirijskepremise koje tvrde da je ovaj fonetski niz bio, naizvestan način, povezan sa izvesnim jedinicama znače-nja, koje se odnose na izvesne dijalekte.

Prelazi sa 2 na 51 su relativno laki, jer je svakikorak formalno posredovan tautologijom. Oslanjamose na definicijske veze između „obećat i" , „obavezati"i „treba"; tako imamo samo problem da se obavezemogu preklapati odnosno ukloniti na niz načina, a toje činjenica koju treba da uzmemo u obzir. Rešavamosvoju teškoću specifikujući da je postojanje obavezebilo u vreme preuzimanja obaveze, a da se „t reba"odnosi na postojanje te obaveze.

8.2. Priroda sporova o kojima je reč

Čak i pod pretpostavkom da je sve što sam dosada rekao istina, ipak će čitaoci odgajani u duhusavremene filozofije osetiti izvesnu nelagodnost. Mi-

* U engleskom originalu iskaz je napisan fonetskim znakovima, shodno prirodicnfklkog jezika, gde ne važi pravilo: jednu slovo - jedan glas: ai* hirbai* pramis* tapci*\u* &mie' faiv" dalarz. (Prim. prev.)


sliće da je posredi neka varka. Mogli bismo da njihovunelagodnost formulišemo ovako: kako moje priznava-nje obične činjenice o čoveku, kao što je činjenica daje izrekao izvesne reci ili da je dao neko obećanje,može da oprcdeli mene na gledište da on treba da neštoučini. Sada bih želeo da ukratko razmotrim kakav širifilozofski značaj može imati izvođenje koje sam poku-šao; i to tako da nam ono omogući skicu odgovora naovo pitanje.

Otpočeću razmatranjem o zasnovanosti pretpo-stavke da se na to pitanje uopšte ne može odgovoriti.

Sklonost da se prihvati strogo razlikovanje između„jeste" i „treba" kao i između opisnog i vrednosnog,počiva na izvesnoj predstavi o prirodi veza reci sasvetom. To je veoma privlačna predstava, toliko pri-vlačna (bar meni) da nije potpuno jasno koliko možeda je ugrozi puko iznošenje ovakvih protivprimera kojesam iznco u Šestom poglavlju. Neophodno je i objašnje-nje kako i zašto ova klasična empirijska predstava neuspeva da izađe na kraj sa ovakvim protivprimerima.Ukratko, takva je predstava konstruisana otprilikeovako: najprc damo primere takozvanih opisnih iskaza(„Moja kola idu 80 milja na sat", „Džons je visok 6stopa", „Smit ima smeđu kosu"), a zatim im suprosta-vimo takozvane vrednosne iskaze („Moja kola su dobrakola", „Džons treba da plati Smitu 5 dolara", „Smit jezao Čovek"). Svako može videti da su to različite vrsteiskaza. Uobličavamo razliku tako što ukazujemo da jeza opisne iskaze pitanje istinitosti odnosno neistinitostimoguće objektivno utvrditi, zato što znati značenjeopisnih izraza znači znati pod kojim su objektivnoutvrdljivim uslovima iskazi koji ih sadrže istiniti odno-sno lažni. Ali u slučaju vrednosnih iskaza, situacija jepotpuno drukčija. Znati značenje vrednosnih izrazanije samo po sebi dovoljno da bi se znalo pod kojimuslovima su iskazi koji ih sadrže istiniti odnosno lažni.


pošto je značenje tih izraza takvo da ovi iskazi uopštenisu sposobni za objektivnu odnosno činjeničnu istini-tost odnosno neistinitost. Govornik može da da bilokoje obrazloženje za bilo koji od svojih vrednosnihiskaza, ali ono uvek suštinski sadrži i pozivanje nastavove koje on ima, kriterijumc procene koje jeprihvatio, ili moralna načela po kojima je odabrao daživi i prosuđuje druge ljude. Opisni iskazi su takoobjektivni, a vrcdnosni subjektivni, a ta je razlikaposledica upotrebe različitih termina.

Osnovni razlog ovakvih razlika jeste u tome štovrcdnosni iskazi obavljaju potpuno drukčije zadatke odopisnih. Njihov posao nije da opisuju svojstva ovogasveta, već da- izraze osećanja lica koje govori, da izrazenjegove stavove, da pohvale ili pokude, da uzdižu ilivredaju, da osude, da preporuče, da savetuju, danarede, itd. Jednom kada uvidimo ove različite iloku-torne snage koje imaju ove dve vrste izričaja, videćemoda između njih mora postojati logički jaz. Vrednosniiskazi moraju biti različiti od opisnih, kako bi obavilisvoj zadatak; jer kada bi bili objektivni, ne bi više moglifunkcionisati u smislu vrednovanja. Metafizički gleda-no, vrednosti se ne mogu nalaziti u svetu, jer da jetako, prestale bi da budu vrednosti i postale samo jošjedan deo sveta. Formalno gledano, to znači da vred-nosnu reč nije moguće definisati pomoću opisne reci,jer kada bi to bio slučaj, više ne bi bilo moguće koristitivrednosnu reč za pohvalu već samo za opisivanje.Formulisano još na jedan način, nastojanje da se„treba" izvede iz „jeste" neminovno je traćenje vreme-na, jer jedino može da pokaže, čak i ako uspe, da„jeste" nije stvarno „jeste" već samo prikriveno „tre-ba"; i obrnuto - da „t reba" nije stvarno „treba" većsamo prikriveno „jeste".

Ovakva predstava začinje izvestan model o vezivrednosnih i opisnih tvrdnji. Prema klasičnom modelu,zaključak izveden iz jednog ili više opisnih tvrđenja ka

GOVORNI ČINOVI 277

vrednosnom tvrđenju, ukoliko je valjan, neminovno jeposredovan dodatnim vrednosnim tvrđenjem. Racio-nalna rekonstrukcija ovakvih argumenata ima oblik:

Vrednosna velika pre- na primer, subjekt treba damisa: održi obećanje;Opisna mala premisa: na primer, Džons je obe-

ćao da će učiniti A1;Prema tome, vredno- Prema tome, Džons trebasni zaključak: da učini X.

Suštinski je za ovaj model da- kriteriji na osnovukojih odlučujemo da je tvrđenje vrednosno ili opisnomoraju biti nezavisni od pomenutih relacija logičkogsleda. A to znači, pretpostavlja se da smo u stanju danezavisno identifikujemo klasu opisnih tvrđenja i klasuvrednosnih tvrđenja o kojima potom pravimo dalje inezavisno otkriće da članovi prethodne klase ne mogusami povlačiti Članove potonje klase. Ako definišemo„vrednosno" i „opisno" tako da ova teza stoji, onapostaje potpuno trivijalna. Pominjem ovo zato Što uovakvim raspravama osoba koja smatra da opisnatvrđenja ne mogu da povlače vrednosna često dolazi uiskušenje da učini trivijalnim sopstveno stanovište pozi-vajući se na klasični model u ovako trivijalnom vidu.A svome protivniku kaže: „Tvrdite da ova opisnatvrđenja povlače ova vrednosna tvrđenja, ali to samopokazuje da ova na izgled opisna tvrđenja ne mogu bitiuistinu opisna odnosno da ova na izgled vrednosnatvrđenja ne mogu biti zaista vrednosna". Ovakav odgo-vor je priznanje poraza.

Suština moga protivprimera jeste da pokažemkako klasičan model ne mora da se izbori sa institucio-nalnim činjenicama. Često je posredi upravo to dasubjekat ima izvesne obaveze, opredeljenja, prava iodgovornosti, ali je to pitanje institucionalne a nesirove činjenice. Upravo sam jedan takav instituciona-

2 7 8 DŽON SERL

lizovan oblik obaveze, obećavanja uveo maloprc kakobih izveo „treba" iz „jeste". Počeo sam sa sirovomčinjenicom da je neki subjekt izrekao izvcsne reci, azatim sam uveo instituciju kako bih dobio institucio-nalne činjenice pomoću kojih smo stigli do zaključkada, shodno svojoj obavezi, taj subjekt treba da nekomdrugom čoveku plati pet dolara. Čitav ovaj dokazpočiva na uvođenju konstitutivnog pravila, po kojemobećati nešto znači preuzeti obavezu, i ovo pravilo jepravilo značenja 'opisne' reci „obećanje". Umestostarog: „Ni iz jednog skupa opisnih iskaza ne sledivrednosni zaključak a da se pri tom ne doda bar jednavrednosna premisa", mogli bismo da stavimo: „Nijedanskup iskaza sastavljen od sirovih činjenica ne može dapovuče iskaz sastavljen od institucionalne činjenice, ada se ne doda bar jedno konstitutivno pravilo". Nisamsasvim siguran da je ovo poslednje istina, ali sam sklonda to verujem; bar je u skladu sa Činjenicom o gorepomenutom procesu izvođenja.

Sada smo u situaciji da vidimo kako možemo daizvedemo beskonačan broj ovakvih dokaza. Razmotritesledeći prilično različit primer. Na svojoj smo polovinisedmoga ininga i ja uveliko napredujem ka drugoj bazi.Bacač lopte se zavrti a onda ispaljuje loptu do zaklonaza kratko zaustavljanje, i ja sam izvučen dobrih 10stopa niz liniju. Sudija dovikuje: „Napolje!" Ja se,međutim, kao pozitivista, držim svog uverenja. Sudijami kaže da se vratim u zaklon za one koji ne učestvujuu igri. Ja mu dokazujem da je nemoguće izvesti „treba"iz „jeste". Ni jedan skup opisnih tvrdnji koji opisujučinjenično stanje, kažem, ne povlači za sobom bilokakav vrednosni sud u smislu da moram ili da trebada napustim teren. „Ne mogu se vršiti vrednovanjasamo na osnovu činjenica. Neophodna je i vrednosnavelika premisa." Prema tome, vraćam se i ostajem nadrugoj bazi (sve dok me, neminovno je, po kratkompostupku ne uklone sa terena). Mislim da svi smatraju

OOVORN1 ČINOVI 279

kako su moje tvrdnje bile ovde naopakc, i to naopakcu smislu logički besmislene. Naravno da je mogućeizvući „treba" iz „jeste" i premda je pokrenuti izvođenjeu ovom slučaju komplikovanije nego u slučaju obećava-nja, ono, u načelu nije ništa drukčije. Upuštajući se uigru bezbola, preuzimam obavezu da se pridržavamizvesnih konstitutivnih pravila.

Sada smo u stanju da vidimo kako je tautologijada neko treba da održi svoja obećanja samo jedna izklase sličnih tautologija koje se odnose na instituciona-lizovane oblike obaveze.

Na primer, izreka „Ne treba krasti" može serazumeti (mada nema potrebe) kao da tvrdi da priznatinešto za tuđe vlasništvo nužno podrazumeva priznanjeda on ima pravo da ga proda. To je konstitutivnopravilo institucije privatne svojine9. „Ne treba lagati"može se protumačiti kao da kaže da tvrditi nešto nužnopodrazumeva preuzimanje obaveze da se govori istini-to. Još jedno konstitutivno pravilo! „Treba vraćatidugove" može se protumačiti kao da kaže da nešto štoje priznato kao dug mora nužno da se prizna i kaoobaveza da će biti plaćeno. Naravno, da ponovimo,postoje i drugi načini da se protumače ove rečenice akoji neće tvrdnju izraženu u njihovom izricanju pretvo-riti u tautologiju. Lako je videti kako će sva ova načelastvoriti protivprimer tezi da je nemoguće izvesti „treba"iz „jeste".

9 Prudon (Proudhon) je rekao: „Svojina je krađa", Ukoliko pokušamo da ovoprotumačimo kao internu pnnicdl'u. cm.i nema smisla. Izrečena je kao primedba spolja,koja tnbl da napadne i odbitci ustanovu lične svojine. Ona svoj izgled i snagu paradoksacrpe konMcći termine koji su svojstveni inslituciji kako bi napala lu istu instituciju.

Stojeći na palubi nekih institucija, moguće je petljali izvesnim konstiruiivnunpravilima, pa čak i neke druge institucije bacili u more. Ali, može li čovek da zavitla weinstitucije preko palube (kako bi možda izbegao okolnosti u kojima će morati da izvede..treba" iz ,jeste")? Ne može. ukoliko hoće cia i dalje uprainj.iva one oblike ponašanja kojesmatramo tipično ljudskim. Pretpostavimo da je Prudon dodao (i pokusan da se drži togpravila u životu): „Istina je laž; brak je ncversrvo; jezik je nekomunikativan; zakon jezločin, itd.", sa svim mogućim institucijama.

2go D Ž O N S E R L

Moji okvirni zaključci su, prema tome, sledeći:1. Klasična slika ne uspeva da objasni instituci-

nalnc činjenice.2. Institucionalne činjenice postoje unutar sistema

konstitutivnih pravila.3. Neki sistemi konstitutivnih pravila podrazume-

vaju obaveze, oprcdeljenja i odgovornosti.4. Unutar nekih od ovih sistema, možemo izvesti

„treba" iz „jeste" po ugledu na prvo izvođenje.Uz ovakve zaključke vraćamo se sada pitanju

kojim sam i otpočeo ovaj odeljak: kako me mojeiznošenje činjenice o čoveku, kao što je činjenica da jedao obećanje, opredeljuje za gledište o tome šta čovektreba da uradi? Mogli bismo otpočeti odgovor na ovopitanje rekavši da je za mene tvrđenje jedne ovakveinstitucionalne činjenice gotovo što i uvođenje konstitu-tivnog pravila te iste institucije. I upravo ta pravila dajusmisao reci „obećanje". Ali ta su pravila takva daopredelivši se za gledište da je Džons nešto obećaopodrazumeva i da moram da se opredelim i šta on trebada uradi, bar kad je u pitanju obaveza koju je preuzeoobećavanjem. Ako baš hoćete, pokazali smo da je„obećavanje" vrednosna reč, pošto smo pokazali da jepojam obećavanja logički povezan sa vrednosnim poj-mom obaveze, ali pošto je on takode i čisto „opisan"(jer je pitanje objektivne Činjenice da li je neko neštoobećao ili nije), mi smo u stvari pokazali da je takvorazlikovanje potrebno iz osnova preispitati. Navodnarazlika između opisnih i vrednosnih iskaza u stvari jespoj bar dveju razlika. S jedne strane, postoji razlikaizmeđu raznovrsnih ilokutornih činova; s tim što jednaporodica ilokutornih činova uključuje vrednovanja, adruga - opise. S druge strane, postoji razlika izmeđuizričaja koji sadrže objektivno odlučive tvrdnje u po-gledu njihove istinitosti ili neistinitosti i onih kojesadrže tvrdnje koje nisu objektivno odlučive već su'stvar lične odluke' odnosno 'stvar ličnog uvercnja".

GOVORNI ČINOVI 281

Pretpostavili smo da ova prva razlika jeste (mora biti)samo poseban slučaj ove druge, te da ukoliko neštoima ilokutornu snagu vrednovanja, ono ne može sleditiiz Činjeničnih premisa. Ako sam u pravu, onda jenavodna razlika između opisnih i vrednosnih izričajakorisna samo kao razlika između dve vrste ilokutornihsnaga, opisivanja i procenjivanja, a nije čak ni tu odvelike koristi pošto su, ako strogo upotrebljavamo ovetermine, oni samo dve medu stotinama vrsta ilokutor-nih snaga; a izričaji rečenica u obliku 5 - „Džons trebada plati Smitu pet dolara" - karakteristično nećespadati ni u jednu od ovih dveju klasa.

Ali kako se sve ovo odražava na filozofiju morala?Bar ovoliko: često se tvrdi da nijedan etički iskaz nemože nikada da sledi iz skupa Činjeničnih iskaza.Razlog za ovo je, navodno, to što su etički iskazipotklasa vrednosnih iskaza, te nijedan vrednosni iskazne može da sledi iz niza činjeničnih iskaza. Naturali-stička pogreška primenjena na etiku samo je posebanslučaj opšte naturalističke pogreške. Tvrdio sam dajeopšta tvrdnja kako je nemoguće izvući vrednosne izopisnih iskaza - neistinita. A nisam tvrdio, pa čak nirazmotrio, stav da se specifično etički odnosno moralniiskazi ne mogu izvoditi iz činjeničnih iskaza. Međutim,iz mog objašnjenja u stvari sledi da, ukoliko trebadokazati tu specijalnu tvrdnju, treba je dokazati nanezavisnim razlozima, a ne može se dokazati na osnovuopšte tvrdnje, pošto je - ukoliko je moja analizaispravna - opšta tvrdnja lažna.

Uzgred, smatram da obaveza da se održi obećanjeverovatno nema nužnu povezanost sa moralom. Čestose tvrdi da je obaveza da se održi obećanje paradigma-tičan slučaj moralne obaveze. Ali razmotrite sledeću,veoma raširenu vrstu primera. Obećavam da ću doćina vašu zabavu. Međutim, te večeri mi se jednostavnone ide. Naravno, da treba da idem; konačno, obećaosam i nemam valjano opravdanje za izostanak. Ipak,

D 2 O N S E R L

ne odlazim. Jesam li nemoralan? Komotan, bez sumnje.Da je bilo izuzetno važno da odem, onda bi moglo bitinemoralno da ostanem kod kuće. Ali, u tom slučajubi nemoralnost proistekla iz važnosti moga odlaska ane neposredno iz obaveze koju sam preuzeo obeća-vanjem.

8.3. Primedbe i odgovori

Čitalac koji nije upoznat sa filozofskom kontrover-zom koja okružuje ovaj problem može steći utisak dasu tvrdnje koje smo izneli u odeljku 8.1. bezazlene idovoljno očigledne. Pa ipak, nema tvrdnje u ovoj knjizikoja će izazvati i koja je izazvala tolike kontroverzekao izvođenje u tom odeljku. Objavljene kritike ovogaizvođenja mogu se podcliti u dve kategorije. One kojesu napale ceteris paribus pretpostavku i one koje sunapale navodnu logičku vezu između obećavanja, oba-veze i „treba". Prvi skup sam zaobišao isključivši izrazmatranja unutar dokaza različite vrste elemenatakojima je ceteris paribus pretpostavka po svojoj struk-turi trebalo da se pozabavi. Drugi skup zadire u samusrž problematike o kojoj je reč i zaslužuje podrobnijerazmatranje. Ove primedbe na izvođenje otkrivajumnoge probleme, ne samo u filozofiji jezika već i šire.U ovome što sledi, izložiću i odgovoriti u dijaloškomobliku na ono što smatram da su najiskrenije primedbeupućene ovom dokazu.

Prva primedba: Čitavo izlaganje implicitno sadržiizvestan konzervativizam. Kao da kažete daje logičkinedosledno da bilo ko misli kako uopšte ne treba držatiobećanje, odnosno da je rdava i sama institucija obe-ćavanja.

Odgovor: Ovakva primedba je u stvari neshvatanjeČitavog dokaza, štaviše, nerazumevanje čitave knjige.Savršeno je u skladu sa mojim objašnjenjem da neko

282

GOVORNI ČINOVI 283

tvrdi: „Nikada ne treba održati obećanja". Pretpostavi-mo, na primer, da anarhistički nihilista tvrdi da obeća-nje nikada ne treba održati jer, na primer, neprikladnabriga oko obaveza ometa samoispunjenje. Ovakavargumenat može biti luckast ali nije logički besmislen,bar kad je u pitanju moje objašnjenje. Da bismorazumeli ovu tvrdnju, potrebno nam je da napravimorazliku između onoga što je stvarno i onoga što jesvojstveno instituciji obećanja. Svojstveno je pojmuobećavanja da obećavanjem subjekt preuzima obavezuda nešto učini. Ali, da li je čitava institucija obećavanjadobra ili rdava, i da li su obaveze preuzete obećavanjemprevladane drugim spoljnim sadržajima, pitanja su kojasu strana samoj instituciji. Nihilistički argument kojismo malopre pomenuli predstavlja jednostavno napadspolja na instituciju obećavanja. Naime, on kaže da jeobaveza da se održi obećanje uvek prevladana zbognavodno rđavog karaktera same institucije. Ali, on neporiče da obećanja obavezuju, već samo insistira natome da obaveze ne treba izvršavati zbog spoljnjegelementa „samoispunjenja".

Ništa u mom objašnjenju ne obavezuje na konzer-vativno gledište da su institucije logički neosporiveodnosno na gledište da subjekt treba da odobrava iline odobrava ovu ili onu instituciju. Poenta je samo utome da kada se neko uputi u određenu institucionalnuaktivnost uvodeći pri tome pravila institucije, onda seon neminovno opredeljuje za takav i takav način, bezobzira da li povoljno ili nepovoljno gleda na tu institu-ciju. U slučaju jezičkih institucija, kao stoje obećavanje(ili izricanje tvrdnji) ozbiljni izričaji reci opredeljujusubjekt na način određen značenjem reci. U izvesnimizricanjima u prvom licu, izričaj znači preuzimanjeobaveze. U izvesnim izricanjima u trećem licu, izričajje izveštaj o preuzetoj obavezi.

Druga primedba: Odgovor na prvu primedbu suge-riše sledeći reduetio ad absurdum. Prema takvom

284 DŽON SERL

objašnjenju, svaka institucija može arbitrarno da oba-veže bilo koga, zavisno samo koliko neko arbitrarnoodluči da ustanovi tu instituciju.

Odgovor: Ova se primedba zasniva na netačnompoimanju obaveza koje nije implicirano ovde datimobjašnjenjem. Pojam obaveze blisko je povezan sapojmom prihvatanja, priznavanja, preuzimanja, itd.,obaveza na takav način da se pojam obaveze suštinskizasnuje kao ugovorni pojam10. Pretpostavimo da menipotpuno nepoznata grupa ljudi u Australiji ustanovi'pravilo' kojim se ja 'obavezujem' da ću im plaćati stodolara nedeljno. Ukoliko nisam nekako uvučen u tajpočetni dogovor, njihovi zahtevi su nerazumni. Nemože bilo kakva proizvoljna odluka A"-a da stavi K-au obavezu.

Treća primedba: Sada počinje da polako bivajasno kako je početna vrednosna odluka u stvari odlukada se prihvati ili odbaci institucija obećavanja. Povašem objašnjenju, čim neko ozbiljno upotrebi reč„obećanje", on se obavezuje na takav i takav način.Što samo pokazuje da je vrednosna premisa \a. Topokazuje da je [a. u stvari suštinski moralno načelo.

Odgovor: Ova primedba počinje da se približavasrži čitave materije. \a. je zaista ključna premisa, jerupravo nas ona odvodi od sirovog do institucionalnognivoa, nivoa koji sadrži obaveze. Ali njeno 'prihvatanje7

je sasvim različito od odluke da prihvatimo izvesnomoralno načelo. \a. iskazuje činjenicu o značenjuopisne reci „obećanje". Štaviše, svako ko koristi tu reču ozbiljnom doslovnom govoru obavezuje se njenimlogičkim posledicama koje uključuju i obavezivanjc. Iu tom smislu nema ničeg posebnog sa obećanjima;slična pravila su ugrađena u stavove, upozorenja,savete, izveštaje, a možda i naređenja. Ovde stavljanipod znak pitanja određen model opisivanja jezičkih

1(1 Uportrdi EJ . Ummon: Mornl Dilemmas", Phihsaphical Reviev.-, l%2.

GOVORNI ČINOVI 285

činjenica. Prema tom modelu, jednom kad ste opisaličinjenice u bilo kojoj situaciji, pitanje svih 'procena' jei dalje apsolutno otvoreno. Naime, hoću da tvrdimkako u slučaju izvesnih institucionalnih činjenica, pro-cene koje obuhvataju obaveze, opredeljenja i odgovor-nosti nisu više potpuno otvorene, jer iskaz o institucio-nalnim činjenicama uključuje i ove pojmove.

Silno me očarava činjenica da autori, koji su inače„anti-naturalisti", kad o tome razmišljaju, prećutnoprihvataju izvođenje vrednosnog iz opisnog, upražnja-vajući filozofiju i ne obraćajući pažnju na svoju ideolo-giju. Razmotrimo sledeće pasuse iz R.M. Hera (Ha-re):1 1 „Ako neko kaže da je neka stvar crvena, on seopredelio (moje podvlačenje) za gledište da će bilo štadrugo što je u relevantnim vidovima slično toj stvaribiti isto tako crveno." Her takođe kaže12 da se taj nekoopredelio „da to zove crvenim" (moje podvlačenje); ida je to opredeljenje isključivo proisteklo iz značenjaodgovarajućih reči. Ostavljaiući po strani pitanje da lije ono što Her govori istina 3, ono je istog oblika kaoi moj argument. I ja kažem da ukoliko neko obeća,onda se on obavezuje da učini ono što je obećao, a toisključivo proističe iz značenja „obećanja".

Jedina važna razlika između ovih dveju teza jestešto je u Hcrovom primeru reč o obavezivanju u pogledubudućeg jezičkog ponašanja. U mom, opredeljenje nijesvedeno na jezičko ponašanje. Po ovoj strukturi, onisu istovetni. Ali, pretpostavimo da neko može dapokaže kako nisu isti. Vrlo dobro, onda ću ja svojeizvođenje obaviti na sledećem primeru. „On je tonazvao crvenim" jeste neposredni činjenični iskaz (kao,na primer, „on je obećao"). „On se opredcljuje daizvrši određeni čin" jeste vrednosno postoje opredeljc-

11 R.M. Hare: Freedom and Reason, Oxford, 1V63, sir, I I .12 Ikid. str. 15.13 Ne bi bilo inslinito u svojoj jačoj verziji na str. 15. ćovek može da neki prcilmei

nazove crvenim a da ništa ne ka*e o sledećom crvenom predmetu koji ugleda.

286 DŽON SERI

nje {iako šire) član iste porodice kao i obavezivanje.Otuda je upravo sama teza iz Herovog primera davrednosni slede iz opisnih iskaza. Hera uznemirava onošto on smatra tvrdnjom da tautologije dovode doobaveza14. Ali on, izgleda, previđa da su tautologijehipotetički stavovi i da otuda one same po sebi nedovode do bilo kakvih obavezivanja. One kažu, naprimer, „Ako on to nazove crvenim, onda se onopredelio". Stoga nam je potrebna empirijska premisa:„on je to nazvao crvenim" da bismo stigli do zaključka:„On se opredelio". Niko ne tvrdi da tautologije 'propi-suju' ponašanje kategorički, već samo uslovno, shodnonekoj institucionalnoj činjenici (kao što to ilustrujeHerov primer).

U odgovoru na ovu stavku, može se reći da Herpod „opredeljenjem" podrazumcva to da govornik kojise ne pridržava ovih opredeljenja protivreci sam sebi.I tako su opredeljenja zasnovana 'opisno'. Ali to samočitavo pitanje vraća korak unazad. Zašto bi se govornikuopšte bavio time da li njegovi iskazi protivreče samisebi? A odgovor je jasan: svojstveno je pojmu iskaza(opisna reč) da je samo-protivrečnost (opisna reč)mana (vrednosna reč). To znači da se onaj koji tvrdiopredelio {ceteris paribus) da izbegne protivrečenjcsamom sebi. Ne odlučuje najpre subjekt da produkujeiskaze, a tek potom donosi posebnu vrednosnu odlukuda će oni biti bolji ako ne protivreče sami sebi. Stogasmo i dalje na stanovištu da su opredeljenja suštinskiuključena u činjenice.

Četvrta primedba: Odgovor na treću primedbu ustvari premašuje sopstveni cilj. Vašim izvođenjem je-dino ste pokazali daje „obećati" (i bez sumnje „tvrditi",„opisati") u stvari vrednosna reč. Možda je korisnoistaći da su neki pojmovi koje smo ranije smatraliopisnim u stvari vrednosni; ali tako se ne prevazilazi

14 ..The promiNing game". Revtte Inlernatinnale ite Phitnsophie, 1VM. str. 403 i dalje.

GOVORNI ČINOVI 287

opisno-vrcdnosni jaz. Pošto pokažemo da je 2 vredno-sno, iz toga uistinu sledi samo to da \a. mora bitivrednosno, s obzirom da su opisne premise 1 i \b.nedovoljne da povuku i 2.

Odgovor: Nemamo nikakvog nezavisnog razlogada 2 nazovemo vrednosnim, osim činjenice da onopovlači i vrednosnu tvrdnju 3. Tako sada teza da opisine mogu da povuku vrednovanja postaje trivijalna, jerće kriterij da li je ili ne izvestan iskaz opisan biti:obuhvata li on ili ne nešto vrednosno. Ali, ako nemanezavisno ustanovljenih klasa opisnih i vrednosnihiskaza o kojima možemo zatim otkriti da članoviprethodne povlače ili ne članove ove druge, našadefinicija opisnog uključiće i „ne obuhvata bilo kakvevrednosne tvrdnje", a to će našu tezu učiniti trivijal-nom. 2 je intuitivno neposredan činjenični iskaz. Uko-liko nas naša lingvistička teorija prisiljava da to porek-nemo i da tvrdimo kako je posredi subjektivno vredno-vanje, onda sa tom teorijom nešto nije u redu.

Peta primedba: Četvrtu primedbu treba samopreformulisati. Stvar je u tome da reći kao Što je„obećanje" imaju i svoj vrednosni i svoj opisni smisao.U opisnom smislu (smisao 1), „obećati" znači jedno-stavno reći određene reci. U vrednosnom smislu (smisao2) „obećati" znači preuzeti obavezu. Dakle, ukoliko je\a. uistinu opisno, onda čitav naš prelaz sa 1 na 2dokazuje jedino to da je Džons izvršio obećanje usmislu 1; a da bi se sa 2 prešlo na 3, treba dokazati daje dao obećanje u smislu 2, a to zahteva dodatnuvrednosnu premisu.

Ukratko, postoji jednostavna pogreška dvosmisle-nosti kad je reč o „obećati". Dokazujete da je Džonsdao obećanje u smislu 1, a potom pretpostavljate daste dokazali da je dao obećanje u smislu 2, netačnopretpostavivši da su ova dva smisla ista. Razlika izmeđusmisla 2 i smisla 1 jeste razlika između oprcdcljenog

DŽON SERL

učesnika i neutralnog posmatrača. Stoga je i neophod-no, i od ključne važnosti, praviti ovu razliku izmeđuopredeljenog učesnika i neutralnog posmatrača, jersamo neutralni posmatrač daje prave činjenične odno-sno opisne iskaze. Čim protumačite reč „obećanje" sastanovišta opredeljcnog učesnika, prećutno ste skliznuliu vrednovanje, ali dokle god to ne učinite, dokazivanjeneće funkcionisati. Zaista, ne bi trebalo pretpostavitida se svaka reč javlja već obeležena kao vrednosna iliopisna. Neke na izgled opisne reci mogu imati vredno-sni smisao, kao kod smisla 2 „obećanja", ali i opisansmisao. Samo kod smisla 1 „obećanja", smisao je čistoopisan.

Odgovor: Ne postoji smisao 1. To jest, nemadoslovnog značenja „obećanja" po kojem ono jedinoznači izricanje određenih reci. Štaviše, „obećanje"označava govorne činove koji se karakteristično vršeizricanjem određenih reci. Ali „obećanje" nije leksičkidvosmisleno, s tim da jednom znači izricanje reci adrugi put preuzimanje obaveza. Navedeni prigovorpokušava da pruži smisao obećanja u okviru kojeg ćeiskaz „obećao je" tvrditi sirovu a ne institucionalnučinjenicu; no takav smisao ne postoji. Rezonovanje uokviru ovog prigovora isto je kao i u okviru 4. Sastojise od uvođenja klasičnog modela, s tim što se dovodiu pitanje upravo taj klasični model.

Pokušaću da ovo još malo razradim. Jezičke činje-nice, onakve kako su date u jezičkim karakterizacijama,nameću ograničenja svakoj lingvističkoj teoriji. U naj-manju ruku, teorija mora biti saglasna činjenicama; istotako, prihvatljiva teorija mora da obrazloži ili objasniČinjenice. U sadašnjem primeru, sledeće lingvističkekarakterizacije tvrde izvesne činjenice:

L. Tvrđenje u obliku „X je dao obećanje" tvrđijednu objektivnu činjenicu i nije, osim u graničnimslučajevima, subjektivno niti je stvar ličnog uverenja.

288

GOVORNI OlNOVI 289

2. Po definiciji, obećanje je preuzimanje obavezeodnosno opredcljenjc, itd., da se nešto učini.

3. Rečenica u obliku „X je obećao" nije leksičkidvosmislena u pravcu ,,X je izrekao neke reci" i ,,Xjezaista obećao". „Obećati" nije na taj način homonimno.

4. Obećavanje se tipično vrši tako Što se izreknuodređeni izrazi u izvesnim kontekstima i sa izvesnimnamerama.

5. Tvrđenje u obliku ,,X )c preuzeo obavezu" jestevrednosno, pošto takvo tvrđenje vrši predikaciju tako-zvanog vrednosnog pojma, obligacije.

Saglasnost sa ovim činjenicama predstavlja uslovadekvatnosti bilo koje lingvističke teorije koja teži dase pozabavi ovom oblašću. Primedba 4 je saglasna saiskazom 1, Primedba 5 uspeva da „zagladi" ovu poentutime Stoje nesaglasna sa iskazom 3. Oba ova manevramotivisana su ncuspehom klasičnog modela da objasni1 i 2 zajedno kada je dato 5. Gotovo sve ove primedbena naše dokazivanje sastoje se od napora da se poreknujedna ili više ovakvih jezičkih karakterizacija.

Primedba koja je upravo upućena (5) jeste pokušajda se uvede smisao „obećanja", u okviru kojeg obeća-nje nije preuzimanje obaveze, već je potpuno defini-sano u kontekstu iskaza 4. Ali ne postoji takav doslovnismisao. Navedeni ste na takav potez jer vaša teorijane može da uklopi i činjenicu da obećanje obavezuje ičinjenicu da je neko uistinu dao obećanje.

Šesta primedba: Dakle, još me niste uverili, pa dajoš jednom pokušamo. Čini mi se da ne cenite dovoljnomoje razlikovanje opredeljenog učesnika i neutralnogposmatrača. Doduše, mogu da se složim sa vama dačim doslovno i bez rezerve upotrebimo reč „obećanje",na scenu stupa vrednosni element, jer doslovnom ibezrezervnom upotrebom te reci opredelili smo se zainstituciju obećanja. No to uključuje vrednovanje takoda čim specifikujemo koja je od onih prethodnih

29() DŽON SERL

upotreba doslovna i opredeljena, možemo vidcti da jeu stvari vrednosna.

Odgovor: U izvesnom smislu, ovde navodite mojargument kao da je on primedba koja me pobija. Kadareć upotrebimo doslovno i bez rezerve, zaista se oprc-deljujemo za logička svojstva te reći. U slučaju obeća-nja, kada tvrdimo „On je obećao", oprcdeljujemo seza stav da je on preuzeo obavezu. Na doslovce istinačin, kada upotrebimo reč „trougao" opredeljujemose za njena logička svojstva. Pa tako, kada kažemo, naprimer, „A" je trougao", opredeljujemo se za stav daX ima tri strane. A činjenica da oprcdcljivanje u prvomlicu uključuje i pojam obavezivanja, pokazuje da smou stanju da iz nje izvedemo 'vrednosni' zaključak; aline pokazuje ni da postoji bilo šta subjektivno (neštošto je stvar ličnog uverenja, a ne stvar činjenice,odnosno nešto što je stvar moralne odluke) u iskazu„On je obećao", kao što ni činjenica da iskaz „X jetrougao" ima logičke posledice, ne pokazuje da postojimoralna odluka u opredeljenoj upotrebi reći „trougao".

Mislim da je razlog zašto ste ovde zbunjeni jedno-stavno sledeći: postoje dva korenito različita načinatumačenja fraze „opredelite se za (prihvatiti) institucijuobećavanja". U izvesnom smislu to znači nešto kao (a)„preuzeti da se reč 'obećanje' koristi u skladu sa njenimdoslovnim značenjem, koje je doslovno značenje odre-đeno konstitutivnim pravilima svojstvenim toj instituci-ji". A sasvim različit način da se protumači ova frazajeste uzeti da ona znači (b) „založiti se za ovu institucijukao dobru i prihvatljivu". Dakle, kada doslovno tvrdimda je neko dao obećanje, ja se zaista opredcljujem zainstituciju u smislu (a); štaviše, izvođenje je mogućeupravo zato što me ovo doslovno značenje i navodi natakvo oprcdcljenje. AH ja se ne opredeljujem za smisao(b). Sasvim je moguće da neko ko se gnuša institucijeobećavanja kaže sasvim doslovno „Džons je obećao",

GOVORNI ČINOVI 291

te se tako opredeljuje za gledište da je Džons preuzeoobavezu. Smisao (b) opredeljivanja uistinu je stvarličnog uverenja (bar što se tiče trenutne rasprave), alinema ničeg subjektivnog u iskazima koji koriste opre-deljivanje u smislu (a). Da bismo ovo razjasnili, zapa-zićemo kako sasvim ista razlika važi za geometriju.Neko ko smatra da je čitavo izučavanje geometrije injen predmet rdav, ipak se opredeljuje za logičkeposledice „X je trougao", kada tvrdi „A'je trougao".Ni u jednom slučaju ne postoji ništa vrednosno - usmislu subjektivnosti - u vezi ovakvog opredeljivanja.I ,,On je obećao" i „A'je trougao" jesu činjenični iskazi.(Naravno, logički je moguće da ljudi pokušaju daobesnaže obećanje - ili geometriju - koristeći reci nanepovezan način, ali to u oba slučaja nije od značajaza valjanost ovog izvođenja.)

Dakle, kad kažete da na scenu stupa vrednosnielement, kada doslovno i bez rezerve okarakterišemonešto kao obećanje, to može da znači jedno od dvejustvari; ili:

1. Iskaz „On je obećao", dat doslovno i bezrezer-vno, povlači za sobom iskaz „On je preuzeo obavezu";ili

2. Iskaz „On je obećao" uvek je subjektivan ilistvar ličnog uverenja, jer dati ga podrazumeva uvcrenjeda je institucija obećavanja dobra stvar.

U prvom slučaju, ono što kažete je zaista tačno iuistinu je ključna stavka moga argumenta, a počiva namalopredašnjem tumačenju (a). Ali, ukoliko je ono štomislite izraženo drugom tvrdnjom, koja se zasniva natumačenju (b), onda je to što ste rekli očigledno lažno.Očigledno je lažno i da je ,.On je obećao" subjektivnoi stvar ličnog uverenja, a neistinito je i to da kad želiteda bezrezervno kažete „On je obećao", morate mislitida je institucija obećavanja dobra stvar.


U klasičnoj teoriji 'vrednosnih' sudova postoje dvaelementa: jedan, priznavanje klase sudova za koje seintuitivno oseća da su vrednosni (na nesreću ispostavljase da je ovo veoma raznorodna klasa); i drugo, teorijada svi takvi sudovi moraju biti subjektivni ili stvarličnog uverenja. Ja ne dovodim u pitanje prvu polovinuovoga; mislim da postoje bar izvesne paradigme vred-nosnih izričaja, te sam sklon da se složim sa ortodok-snim teoretičarima da je i „ O n je pod obavezom" jednaod njih. Ali ono što dovodim u pitanje jeste drugapolovina, teorija da svaki član ove klase mora bitisubjektivan i da nijedan činjenični odnosno objektivnisud ne može da povlači bilo kojeg člana ove klase.

Sedma primedba: I dalje nisam uveren. Zašto nebih mogao da govorim u distanciranom antropološkomsmislu? Za mene je očigledno da neko može da kaže.,On je obećao", misleći otprilike „on je dao ono Stooni - ljudi ovog anglosaksonskog plemena - zovuobećanje". I to je taj čisto opisni smisao obećanja kojine podrazumeva nikakvo opredeljivanjc za vrednosneiskaze. Tako da kada pravim razliku između opredeljc-nog učesnika i neutralnog posmatrača, pokušavam daizrazim upravo ovo antropološko stanovište.

Odgovor: Naravno, možete govoriti oratio obliquai tako izbeći opredeljenost da direktno govorite. Moguse čak koristiti oblici govora namenjeni normalnomgovoru a ipak govoriti prikrivenim oratio obliqua ilionim što ste nazvali 'distancirani antropološki smisao'.Ali obratite pažnju da je to uistinu sasvim irelevantnoi da ne pokazuje kako su posredi različiti smislovi reći,niti da je originalni iskaz prikriveno vrednovanje. Jer,primetićete, da je to isto moguće učiniti sa bilo kojomdrugom reči. Moguće je zauzeti distanciran antropolo-ški stav prema geometriji, a skeptičan antropolog saneke druge planete mogao bi takode da zauzme takav

GOVORNI ČINOVI 293

stav15. Kada kaže „A" je trougao" ne mora misliti ništaviše nego „X je ono što oni, Anglosaksonci, zovutrougao"; ali to ne dokazuje da postoje dva smisla„tTOUgla", opredeljujući, odnosno vrednosni smisao, idistancirani, odnosno opisni smisao. Niti to dokazujeda je Euklid bio prikriveni moralista zato što njegovidokazi zahtevaju 'opredeljujuće' korišćenje izraza kojeupotrebljava. Činjenica da se prema svemu može zau-zeti distanciran stav nevažna je za valjanost deduktivnihargumenata koji podrazumevaju opredeljujuću upo-trebu izabranih reci. Da je zaista valjana primedbaizvođenju u odeljku 8.1. kada se kaže da reinterpreta-cijom reci u distanciranom antropološkom smislu mo-žemo da dobijemo netačan argument, onda bi ta istaprimedba obesnažila sve moguće deduktivne argumen-te, pošto svaki valjani argument počiva na opredeljuju-ćem javljanju izraza koji su ključni za ovakvo izvođenje.No, ova primedba jedina kaže da za bilo koji deduktivniargument možete da konstruišete i naporedni argumentu oratio obliqua, iz kojeg se ne može valjano izvestizaključak o originalnom argumentu. Pa šta! Ovakvačinjenica uopšte ne može da utiče na valjanost bilokojeg originalnog argumenta. Moj argument - kao isvaki drugi valjani argument - zahteva ozbiljno, doslov-no, ne oratio ohliqua javljanje ključnih reci koje sadrži.Činjenica da postoje druga moguća ne-ozbiljna javljanjaovih reći potpuno je irelevantna.

Od svih argumenata koji su korišćeni protiv prvo-bitnog dokaza, argument iz antropologije je najrašire-niji16 i najslabiji. On ima sledeću strukturu: uzmite bilokoje valjano izvođenje zaključka iz premisa. Uzmite

15 Primetićete, uzgred, da antropolozi govore n religijama na dodođ način: naprimer, ..Postoje dva boga, od kojih je bog kiSe važniji jer on stvara kiSu". Ovo ne pokazujeda postoje r.i/liiiiH značenja hilo koje upotrebljive reći. lo samo pokazuje da je u UVMUiUkontekstima moguće govorili oratut oblU/ua, a da se pri tome ne korete oblici orati'i iihhi/uu

16 Uprkos činjenici da je o lome bilo reci i da se na to odgovorilo u prvobitnomizlaganju. Uporcdi J.R. Searle, op.cit. str. 51 i 52.

294 D Z O N SERl-

potom bilo koju ključnu reč R u premisama, pa nekaje to „obećanje", „trougao", „crven", bilo koju rečključnu za argument. Re interpret i raj te R tako da onaviše ne znači R već znači, na primer, „ono što nekodrugi naziva Ru. A sada ponovo napišite izvođenje takorcinterpretiranom R i vidite je li vaša tvrdnja i daljevaljana. Svi su izgledi da nije; ali ako jeste, nastaviteda ponavljate istu proceduru samo sa drugim recima,sve dok ne dobijete verziju u kojoj više nije valjana.Zaključak: Sve vreme izvođenja nije bilo valjano.

Činjenica da kritičari ovakvog izvođenja stalno inanovo ističu argument, koji bi, da je valjan, mogao daugrozi sva valjana izvođenja samo je ilustrativna za ironijupomenutu na početku ovoga poglavlja. Nagon da seponovo u jezik učita metafizička razlika između Činjenicei Vrednosti kao teza o valjanim logičkim sledovima moraneminovno da se suoči sa svojim protivmerama, jerupotreba jezika je svuda prožeta činjenicama o prihvaće-nim opredeljenjima, preuzetim obavezama, iznetim uver-ljivim argumentima, itd. Suočeni sa ovakvim protivpri-merima, često smo prevladani snažnim iskušenjem dareinterpretiramo terminologiju tih protivprimera u ,.o-pisnom" smislu, da prihvatimo „distancirano antropo-loško stanovište". Ali cena toga je da reci više ne značeono što inače znače, a cena uistinu dosledne primene„distanciranog antropološkog stanovišta" bila bi ukida-nje svake valjanosti i logičke doslednosti. Pokušaj dase izbegnu protivprimeri i da se nedoslednost ispraviodstupanjem od opredeljene upotrebe reci motivisanje željom da se držimo teze, ma šta se desilo. Aliizbegavanjc opredeljene upotrebe reci neminovno vodika konačnom izbegavanju samog jezika, jer govorenjejezika - što je i glavna tema ove knjige - sastoji se odizvršenja jezičkih činova shodno određenim pravilima,a nemoguće je odvajati te govorne činove od opredelje-nja koja su njihovi suštinski suštinski delovi.

1. Frih From; BEKSTVO OD SLOBODE2. Lešek Kolakovski: FILOZOFSKI ESEJI3. Pjer Frankastel: UMETNOST I TEHNIKA4. Sergej M. AjzenStajn: MONTAŽA ATRAKCIJA5. ČOVEK DANAS, zbornik ogleda6. H. Rajhenbah: RAĐANJE NAUČNE FILOZOFIJE7. Nikola Milosević; ANTROPOLOŠKI ESEJI8. Suzuki, From: ZEN BUDIZAM 1 PSIHOANALIZA9. Norbcrt Viner: KIBERNETIKA I DRUŠTVO

10. Rože Kajoa: IGRE I LJUDI11. Dejvid Risman: USAMUENA GOMILA12. Klod Levi-Stros: DIVUA MISAO13. Bertoli Brecht: DIJALEKTIKA U TEATRU14. M. Friehand: ETIČKA MISAO MLADOG MARKSA15. Ernst Bloch; TUB1NGENSKI UVOD U FILOZOFIJU16. Roman Jukobson: LINGVISTIKA I POETIKA17. M. Bahlin: PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOGIH. Adam Šaf; MARKSIZAM I LJUDSKA JEDINKA19- Teodor Adorno; FILOZOFIJA NOVE MUZIKE20. Karl Manhajm: IDEOLOGIJA I UTOPIJA21- Zan Pijaže: PSIHOLOGIJA INTELIGENCIJE22. Jovan Hristić: OBLICI MODERNE KNJIŽEVNOSTI23. Sreten Mari«?; GLASNICI APOKALIPSE24. F. de Sosir: OPŠTA LINGVISTIKA25. Ž. P. Sam: EGZISTENCIJALIZAM I MARKSIZAM26. Luj Altise: ZA MARKSA27. R. Bari: KNJIŽEVNOST. MITOLOGIJA. SEMIOLOGIJA28. Žan Pijaže; MUDROST I ZABLUDE FILOZOFIJE29. Fung Ju-Lan; ISTORIJA KINESKE FILOZOFIJE30. MiSel Fuko: RIJEČI I STVARI31. Noam Čomski: GRAMATIKA i UM32. D. Bom: UZROČNOST I SLUČAJNOST U SAVREMENOJ FIZICI33. Verner Hajzenberg: FIZIKA I METAFIZIKA34. Ranko Bugarski: JEZIK I LINGVISTIKA35. Boris Ejhenbaum: KNJIŽEVNOST36. Mikel Difren: ZA ČOVEKA37. Štetan Barker: FILOZOFIJA MATEMATIKE38. Jan Kot: JEDENJE BOGOVA39. P. Francastel: STUDIJE" IZ SOCIOLOGIJE UMJETNOSTI40. Tumas Kuri: STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA41. WalterBenjamin: ESEJI42. Stelan Moravski; PREDMET I METODA ESTETIKE43. Fredrik DŽejmson: MARKSIZAM I FORMA44. Anri Lcfcvr: URBANA REVOLUCIJA45. Pol de Man: PROBLEMI MODERNE KRITIKE46. G. H. von Wright: OBJAŠNJENJE I RAZUMEVANJE47- FENOMENOLOGIJA, zbornik48. Jirgen Habermas: SAZNANJE 1 INTERES4«. Roman Ingardcn; DO2.IVUAJ. UMETNIČKO DELO I VREDNOST50. G. della Volpe: KRITIKA UKUSA51. Žan Bemar: VELIČINA I ISKUŠENJA MEDICINES . Aleksandar Kožev; KANT53. P. Medvedev: FORMALNI METOD U NAUCI O KNJIŽEVNOSTI54. V. E. Mejerholjd: O POZORIŠTU

55. A. R. Luna: OSNOVI NEUROPSIHOLOGIJE56. A. N. Vajthed: NAUKA I MODERNI SVET57. R. D. Laing: PODELJENO JA, POLITIKA DOŽIVLJAJA58. H. L. Dreyfus: ŠTA RAČUNARI NE MOGU59. Lav Vigotski: MIŠLJENJE I GOVOR60. Ivan D. Ivić; ČOVEK KAO ANIMAL SYMBOLICUM61. Nikos Pulancas: KLASE U SAVREMENOM KAPITALIZMU62. Dušan Kecmanović: DRUŠTVENI KORJENI PSIHIJATRIJE63. Fransoa Žakob: LOGIKA ŽIVOG64. Theodor Adorno: ŽARGON AUTENTIČNOSTI65. Davor Rodin: DIJALEKTIKA I FENOMENOLOGIJA66. B. A. Uspenski: POETIKA KOMPOZICIJE, SEMIOTIKA IKONE67. Žan Pijaže: EPISTEMOLOGIJA NAUKA O ČOVEKU68. Ernst Bloh: EXPERIMENTUM MUNDI69. Mihail Bahtin: MARKSIZAM I FILOZOFIJA JEZIKA70. Mišel Fuko: ISTORIJA LUDILA U DOBA KLASICIZMA71. SVEST I SAZNANJE, zbornik72. MARKSISTIČKA FILOZOFIJA XX VEKA, zbornik73. Ivan Focht: SA VREMENA ESTETIKA MUZIKE74. Radomir Konstantinović: FILOSOFIJA PALANKE75. Aleksandar Koare: NAUČNA REVOLUCIJA76. Ferenc Feher: PESNIK ANTINOMIJA77. Đuzepe Tuči: ISTORIJA INDUSTRIJSKE FILOZOFIJE78. G. C. Argan: STUDIJE O MODERNOJ UMETNOSTI79. Martin Hajdeger: MIŠLJENJE I PEVANJE80. A. R. Luria: OSNOVI NEUROLINGVISTIKE81. KarI Korš: KARL MARKS82. Lučio Colletti: MARKSIZAM I HEGEL83. Teodosijus Dobžanski: EVOLUCIJA ČOVEČANSTVA84. E. D. Hirš: NAČELA TUMAČENJA85. M. Merlo-Ponti: STRUKTURA PONAŠANJA86. Milan Kangrga: ETIKA ILI REVOLUCIJA87. E. Fink: OSNOVNI FENOMENI LJUDSKOG POSTOJANJA88. Milan Kangrga: PRAKSA, VRIJEME, SVIJET89. Ginter Anders: ZASTARELOST ČOVEKA90. Niels Bohr: ATOMSKA FIZIKA I UUDSKO ZNANJE91. Volfgang Keler: GEŠTALT PSIHOLOGIJA92. Milivoj Solar: MIT O AVANGARDI I MIT O DEKADENCIJI93. Ivan Colović: DIVU A KNJIŽEVNOST94. Lisjen Goldman: MARKSIZAM I HUMANISTIČKE NAUKE95. Danko Grlić: IZAZOV NEGATIVNOG96. Žan-Pjer Šanže: NEURONSKI ČOVEK97. Zvonko Marić: OGLED O FIZIČKOJ REALNOSTI98. Piter i Džin Medavar: NAUKA O ŽIVOTU99. Pjer Vilar: ZLATO I NOVAC U POVIJESTI

100. Mihail Bahtin: O ROMANU101. NOVIJA FILOZOFIJA MATEMATIKE, zbornik102. Miodrag Pavlović: POETIKA ŽRTVENOG OBREDA103. Nikola Milošević: PSIHOLOGIJA ZNANJA104. Lajonel Triling: ISKRENOST I AUTENTIČNOST105. Ričard Rorti: KONSEKVENCE PRAGMATIZMA106. Džon Seri: GOVORNI ČINOVI

biblioteka - svetlogike.files.wordpress.com · nenad miščević: predgovor..... 7 govorni Činovi...

Documents