1. децембар – 1073ПРАВОСЛАВЉЕ28

ИЗ ПОСЕБНОГ УГЛА

У дво ми ле ни јум ској исто ри ји хри­шћан ске ли те ра ту ре, има ју ћи у ви ду и пра во слав не и ри мо ка то­

ли ке и про те стан те, на пр сте јед не ру­ке мо гу се из бро ја ти пи сци ко ји су би ли исто вре ме но и ге ни јал ни и ду хо ви ти. Је дан од рет ких ко ме је то ус пе ло био је Гил берт Кит Че стер тон [Gil bert Ke ith Che ster ton] (1874–1936). Ако је те о ло ги­ја из раз ис ку ства Бо га, од но сно жи вље­ња бо го у ста но вље ног жи во та, – а је сте – он да је ху мор нео п хо дан за бо го слов­ство ва ње, јер, ка ко сма тра Че стер тон, „ка да би цео свет из не на да био по го ђен ве ли ким сми слом за ху мор, на шао би се у си ту а ци ји да од мах (по ауто ма ти зму) ис пу ња ва Бе се ду на Го ри“.

Ја сно је да се „ду хо ви та ду хов ност“ не мо же из ра зи ти де дук ци ја ма, већ на­ра ци јом. За то Че стер тон „свој“ ло гос, „сво ју“ на у ку (он је ни ка да не би на­звао „сво јом“, оту да на вод ни ци) ис ка­зу је μῦθος-ом, или ти у пре во ду – при­чом. Он увек при ча при чу.

О ма шти, ра зу му и луд ни ци

При че не ма без ма ште. Не ко би чак ре као да ни чо ве ка не ма без ма ште. Чо­век је ваљ да је ди но би ће од свих ство­ре ња ко је уме да ма шта. Оту да је Че­стер то ну она од пре суд не ва жно сти за фор ми ра ње све то на зо ра, кон крет но: хри шћан ског све то на зо ра.

Сма тра ју ћи да са вре ме ног чо ве ка не мо же да убе ди у по сто ја ње па кла, Че­стер тон као по че так свог „ин те лек ту ал­ног пу то ва ња“ (од но сно, „ли те рар ног пу­то ва ња“) узи ма луд ни цу, њо ме за ме њу је па као: „ако мо ји са вре ме ни ци по ри чу

по сто ја ње гре ха, ми слим да још увек ни­су по ре кли по сто ја ње до ма за су ма шед­ше“. Он на во ди да је озбиљ на за блу да сма тра ти да је ма шта, по себ но ми стич на ма шта, опа сна по људ ску мен тал ну ста­бил ност. Уве рен је да ни је ма шта та ко ја пот кре пљу је лу ди ло, већ да оно што га до и ста пот кре пљу је је сте – ра зум. Сва­ка ко, Че стер тон не по ри че зна чај ло ги ке, већ са мо на по ми ње да опа сност ле жи у њој, а не у ма шти, ка ко се обич но сма тра. „При хва ти ти све је сте – ра до сна игра, раз у ме ти све је – пре ко мер ни на пор.“

Оно ме ко ји ма шта, у свом сти лу при­ме ћу је Че стер тон, „по треб ни су са мо ус хи ће ње и про стор, свет у ко јем га ни­шта не огра ни ча ва. Он хо ће гла вом да гвир не у не бе са. А ло ги чар те жи да не­бе са спа ку је у сво ју гла ву. И гла ва – екс­пло ди ра.“ У истом ду ху до да је да „луд чо век ни је онај ко ји је из гу био сво ју ло ги ку. Луд чо век је онај ко ји гу би све, осим сво је ло ги ке.“ Че стер тон је до бро при ме тио да је „лу да ко во об ја шње ње увек пот пу но и, нај че шће, чи сто, ра­зум но и за до во ља ва ју ће ло гич но. Или, тач ни је,“ – на ста вља наш аутор – „ако је лу да ко во об ја шње ње и не до след но, оно је у крај њем слу ча ју нео по вр гљи­во; ово ва жи за два или три нај за сту­пље ни ја ти па лу ди ла. Ако чо век ка же, при ме ра ра ди, да дру ги ку ју за ве ру про тив ње га, не мо же те то оспо ри ти осим ако му се не ус про ти ви те уве ра­ва њем да сви, на про тив, по ри чу да су за ве ре ни ци, али, то је баш оно што би и за ве ре ник учи нио, та ко да ње го во об­ја шње ње за та шка ва чи ње ни це ко ли ко и ва ше. (...) Ако чо век ус твр ди да је Исус Христoс, ни је до вољ но то опо вр га ва ти го во ре ћи му да свет по ри че ње го ву бо­

жан ску при ро ду, јер је свет по ри цао бо­жан стве ност Хри сто ву.“

Че стер тон сма тра да је сре ћан чо век онај ко ји ра ди и бес ко ри сне ства ри, а да обо лео чо век не ма сна ге за бес по сли цу, јер не хат не и без раз ло жне по ступ ке лу­дак не мо же раз у ме ти, за то он, по пут де тер ми ни сте, углав ном у све му ви ди ису ви ше сми сла. „Да лу дак, – бе ле жи Че стер тон – „ма и за трен, мо же да бу де без бри жан, оздра вио би.“

Ма штом се, да кле, Че стер тон бо ри за здрав ра зум. А здра вим ра зу мом сми­

Уз Пра во вер је Гил берта Кита Че стер то на

Че стер тон о при чи и при ча њуБла го је Пан те лић

О ста рим и са вре ме ним при ча њи ма

„... чу дач ка умо бол ност по га ђа са­мо обич не љу де. Умо бол ност умо­бол не не до ти че. Због ово га, обич­ни, сваг да шњи љу ди, про во де сво је вре ме у та ко уз бу дљи вим до­го дов шти на ма, док се чу да ци од у­век жа ле на јед но лич ност жи во та. Због ово га, та ко ђе, но во на пи са ни ро ма ни уми ру та ко бр зо, док древ­не бај ке жи ве веч но. Ста ре бај ке има ју за ју на ке – нор мал ног мла­ди ћа, за па њу ју нас са мо ње го ве аван ту ре: оне га за па њу ју баш за то што је нор ма лан. Али, у мо дер ном пси хо ло шком ро ма ну, сре ди ште ви ше ни је у сре ди ни: ју нак је не­нор ма лан. За то га ни нај стра шни је пу сто ло ви не не до ти чу ка ко ва ља, и књи га по ста је до сад на. Мо же те на пра ви ти при чу од хе ро ја ме ђу зма је ви ма, али не и од зма ја ме ђу зма је ви ма. Бај ка се ба ви оним што би чо век здра вог ра зу ма ура дио у су лу дом све ту. Раз бо ри ти ре а ли­стич ки ро ман да на шњи це ба ви се оним што би ап со лут ни лу дак ура дио у до сад ном све ту.“ [Г. К. Че­стер тон, Пра во вер је, стр. 22–23]

Че стер тон се маштом бо ри за здрав ра зум... Че стер то но ва при ча је заправо је ван ђељ ска при ча; до вољ но је упо ре ди ти Хри сто ву осу ду

фа ри сеј ског ли це мер ја и Че стер то но ве кри ти ке...

ПРАВОСЛАВЉЕ1. децембар – 1073 29

ИЗ ПОСЕБНОГ УГЛА

шља сво ју (тј. „сво ју“) при чу. Та ње го ва при ча је уисти ну огром на и сло је ви та, те се не мо же та ко ла ко и на та ко ма ло про сто ра (ис)при ча ти. Освр ну ћу се са­мо на оно што је у њој од жи вот не ва­жно сти за нас, тзв. мо дер не љу де. Шта нам то ен гле ски му драц у сво јој (опет сам за бо ра вио на вод ни ке) при чи по ру­чу је, а за нас је од ви тал ног зна ча ја?

Че стер то но ва је ван ђељ ска при ча

Да гре хе не тре ба чи ни ти зна мо од­у век. Ме ђу тим, да по сто ји про блем и ка да се чи ни до бро, то, мо ра се при зна­ти, ни су од у век зна ли сви, а по себ но не зна мо ми, тзв. мо дер ни љу ди. Да не што уоп ште мо же да бу де про бле ма тич но са вр ли ном, рет ко ко ме па да на па мет.

Гил берт К. Че стер тон, про ниц љи­во шћу ге ни ја, за па жа да је са вре ме ни свет „пун не кон тро ли са них и не по­треб них вр ли на“. Јер је „ре ли гиј ски обра зац уз др ман“, и та да „на сло бо ду не из ла зе са мо по ро ци. По ро ци су, оди­ста, пу ште ни на сло бо ду, и они на ве ли­ко лу та ју, чи не ћи ште ту. Ме ђу тим, и вр ли не су, та ко ђе, пу ште не на сло бо ду, и вр ли не без гла во ту ма ра ју при чи ња­ва ју ћи још и ужа сни ју ште ту.“ Ста ње је та кво да је „мо дер ни свет пре пун древ них хри шћан ских до бро чи ни те ља, си шлих са ума“. За што су по лу де ли? Че стер тон од го ва ра: „Они су по лу де ли за то што су изо ло ва ни је дан од дру го­га и са да ту ма ра ју у са мо ћи. Та ко, не ки на уч ни ци ма ре за исти ну, али је њи хо ва исти на не ми ло срд на; не ки ху ма ни сти ма ре са мо за ми ло ср ђе, али је њи хо во ми ло ср ђе углав ном ла жно.“ Ли це мер­је, да кле, ко рум пи ра до бро ту.

Че стер тон је об ја вио на хи ља де тек­сто ва: на во ђе ње свих ње го вих, че сто бес крај но ду хо ви тих илу стра ци ја крај­ње озбиљ них ста во ва, јед но став но је не­из во дљи во. Оно што бих на кра ју са мо же лео да до дам је сте да је Че стер тон не сум њи во ори ги на лан аутор, а да је та ори ги нал ност, то је ја ко ва жно, тзв. „ви зан тиј ског“ ти па; она под ра зу ме­ва (кре а тив но) сле до ва ње тра ди ци ји, са мо ра зу ме ва ње уну тар не ког (у овом слу ча ју хри шћан ског) пре да ња. Та ко да је Че стер то но ва при ча у ства ри је-ван ђељ ска при ча; до вољ но је упо ре ди ти Хри сто ву осу ду фа ри сеј ског ли це мер ја и Че стер то но ве упра во на ве де не кри­ти ке, и све ће од мах би ти са вр ше но ја сно. За то је он од би јао да фи ло со фи­

ју ко ју за сту па на зи ва сво јом: „не ћу је на зва ти сво јом фи ло со фи јом, јер ја је ни сам ство рио. Бог и чо ве чан ство су је ство ри ли, и она је ство ри ла ме не.“

Не мо гу а да, на са мом кра ју, не ка­жем: „Гил берт Кит Че стер тон је истин­ски апо стол мо дер ног до ба“. Ако је то не ко пре ме не ре као, из ви ња вам се.

Гил берт Кит Че стер тон, Пра во вер је, пре вод Ду шан Ја гли чић, Бер нар, Ста ри Ба нов ци – Ду нав – Бе о град 2011, 207 стр.

Аген ци ја за из да ва штво Бер нар из Ста рих Ба но­ва ца об ја ви ла је пре вод Че стер то но вог де ла Ort-ho doxy (1908). Од мах тре ба от кло ни ти сум њу у успе шност пре во да са мог на сло ва де ла; Ду шан Ја­гли чић, пре во ди лац ове књи ге, пре ци зно је пре нео сам на слов на срп ски, јер аутор не ма у ви ду – Пра­во сла вље, као јед ну од хри шћан ских кон фе си ја, не го „пра во вер ност“ у бу квал ном сми слу те ре чи, као до след но сле до ва ње (хри шћан ском) пре да њу.

У Пра во вер ју Че стер тон, у свом пре по зна тљи вом ма ни ру, при по ве да хри шћан­ску ак си о ло ги ју. О то ме ко ји је циљ на ве де не књи ге по нај бо ље го во ре ре чи ауто­ра: „Циљ ове књи ге је да бу де при ја тељ спи су Је ре ти ци, да са да, на спрам не га­тив не, осве тли по зи тив ну стра ну. Мно ги кри ти ча ри осу ђи ва ли су Је ре ти ке, јер су они, про сто, кри ти ко ва ли вла да ју ћу фи ло со фи ју без ну ђе ња ал тер на ти ве. Ова је књи га по ку шај да се од го во ри на тај иза зов. Не из бе жно је афир ма тив на и, сто­га, не из бе жно ауто би о граф ска“.

Што се ти че вер но сти (и ак ту ел но сти) Че стер то но вог Пра во вер ја до вољ но го­во ри чи ње ни ца да је од стра не јед ног од нај зна чај ни јих хри шћан ски фи ло со фа – Етје на Жил со на – оце ње на као „нај бо љи при мер апо ло ге ти ке хри шћан ства у два де се том сто ле ћу“. Зна чај на је у том сми слу и опа ска аме рич ког хри шћан ског пи сца Филипa Јенсиja; он је јед ном ре као да ка да би се на шао „на су кан на пу­стом остр ву (...) и мо гао да иза бе ре са мо јед ну књи гу по ред Би бли је, ода брао би Че стер тонову ду хов ну ауто би о гра фи ју – Пра во вер је.“

Гилберт Кит Честертон

(1874—1936)