Bogdanović 2

Mnogo docnije, u zrelim godinama, srodnost ili, tačnije obrnuta srodnost između

plesnih i arhitektonskih sekvenci, postala mi je sasvim očigledna. Čak sam se i svesno

koristio mogućim analogijama. Memorijali koje sam gradio, «prostori posvete» moji

«metafizički pejzaži» zasejani ženolikim urnama i stubolikim aluzijama na mermerne

vestalke, nose u sebi i neku svoju umirenu koreografiju...

Kad sam u svojoj poluprivatnoj «Seoskoj školi za filozofiju arhitekture» posvetio

metodičnom izučavanju arhitektonske sintakse počeo sam prikupljati dokaze za svoje

pretpostavke...npr. konsekracioni rogovi, taj opsesivni hijeroglif kritsko-mikenske

arhitekture, očigledno je bio u neposrednoj vezi sa liturgijskim položajem ruku

kritskih igračica od terakote – igrajući «rogove» stavljale su sebi na glavu mali znak

svetih rogova i preobraćale se u zverkice...»

Komplikovani plan svog nevid – grada iscrtavao sam pažljivo, ali

slobodoručno...Postojala je nevidljiva geometrijska matrica, čiju sam formulu samo ja

znao...moram priznati da sam već bio zahvaćen virusom jedne neobične bolesti koja

se, valjda, zove lithophilia i manifestuje se kao neumerena, nesuzdržana, čak i

apsurdna ljubav prema kamenu...Varke čula i dalje su me navodile da i dalje u mašti

opipavam sočne, nabrekle kamene oblike i ukrase i da izmišljam sve smelije preveze

kamenih kvadera i polijedara...Crteža na pak-papiru bilo je na kamare, iscrtanih detalja

sijaset, kao da će građenje kamenog grada sutra otpočeti. A da bi me nepostojeći

majstori razumeli, crtežima sam tumačio ne samo projekcije oblika, već i položaje

alatki, položaje i zahvate ruku, čitavu koreografiju klesanja.

U to vreme niko više nije rezbario gradove od plemenitog kamena...Moje su

graditeljske sanjarije, međutim, bludele negde daleko izvan ili iza vremena u kome

sam se obreo...Prebacivao sam sebi što ophrvan «nezdravim» graditeljskim

fantazijama izmeštam zadatak, što ga neovlašćeno prebacujem u neko susedno polje

neke susedne stvarnosti...U odnosu na stvarnu stvarnost...dislociran...

Gradski trg, sav u kamenu, imao je biti u obliku trougla. U preseku težišnih linija

predvideo sam impozantnu česmu, vodom moćnu...kao mokar obelisk, prihvatala bi

prve i zadnje zrake sunca. Uz nju bi se nalazila kamena pojila...Na tri temena

trougaonog trga nalazili su se – bilo im je namenjeno da se nađu – kameni

stereometrijski oblici. Mogli su poslužiti i za ponoćno razbijanje flaša. Od trga prema

jugu, nizbrdo, devet stepenika, junačkih, visokih i strmih, pa zatim isto toliko, takvih

istih uzbrdo, privodilo je počasnoj kapiji, medveđem valceru...Umjesto one govorničke

hoklice bila je predviđena kamena katedra, oko nje se svijala egzedra, što je mogla

poslužiti i kao mali amfiteatar pod vedrim nebom...Od česme, podzemnim kanalom,

suvišna voda imala je oticati do vodenog prstena, koji je zatvarao krug oko egzedre.

Naslućivao sam: mnogim bi domorodcima moglo goditi da i danju, a naročito noću,

imaju mesto obezbeđeno od noćnih nasrtljivaca...

Očigledno je da sam iz životne fantastike izdvajao karakteristične, ali apsurdne stavke

i preobraćao ih u urbanističke zaključke

Pričajući svojim učenicima istoriju predela i škole...otpočinjao sam kurs, program,

igru...koja se nazivala «Simbolične forme» i svoje sam slušaoce uvodio – bolje reći

navodio ih da se sami uvedu – u čudesan svet prenosnog značenja stvari. Sve je

najednom dobijalo svetlucavu auru. Sve se presijavalo u izmaglici nekog novog,

pomalo i humornog smisla i uvodilo u zanosne igre oslobađanja zarobljene

mašte. ..gradili su se, kroz priču i crteže, obrisi zadivljujućih civilizacija, gradova,

velelepnih zdanja ni na nebu ni na zemlji...

Prava filozofija grada i arhitekture budućnosti mora se potražiti bar za sad samo u

svetu deblokirane mašte i sasvim slobodnih asocijacija i u dosluhu sa ono malo još

preostale, neranjene prirode.

Mistrija pod orahom – Seoska škola za filozofiju arhitekture...- bila je neobična škola,

bez časova, ispita i ocena. U njoj smo tragali za zajedničkim uspomenama na gradove i

graditeljstvo koje nismo videli niti smo mogli videti...Igra sećanja davno

zaboravljenog sećanja. Tehnikom hebrejsko-grčke gematrije, metodom izmeštenog, pa

sasvim sigurno i pogrešnog čitanja nepoznatih tekstova, na nepoznatom jeziku, pisanih

dotle nepoznatim, izmišljenim pismom, pristizalo se do otkrića u najdubljim slojevima

lične mašte.

Izmišljali smo ideograme i hijeroglife - otkrivali smo planine i reke, velike dubrave,

arhaične topografske karte, čudesne gradove i građevine, neobične stanovnike, njihove

alatke i oružja, hidrotehničke i opsadne sprave, ali i demone i bogove, obredne i

muzičke instrumente.

Lepota i smisao arhitektonskog znaka može se shvatiti i protumačiti samo u

sveobuhvatnom smislu izromansirane celine...

Rogate ptice / Bradate ptice / Krilata hram-kapija / Grad – ptica / Grad – krilata –

školjka / Grad – planina / Grad – krater / Grad – brod / Grad – repati – brod / Grad –

daždevnjak / Grad – zmija – koja – samu – sebe – ujeda – za – rep /

I otišli su u mrak kao velike, crne, mokre ptice.

ARRHETON!