Свет паганских Богова

Написао Миодраг Миликић   среда, 15 април 2009 23:50

ПРЕДГОВОР

Овај рад је настао као реферат за излагање на часовима из предмета Стара руска култура, на првој години студија на Одсеку за славистику Филозофског факултета у Новом Саду. Циљ рада је приближавање далеке претхришћанске историје Словена студентима славистике. Та историја, која укључује и нека пређашња веровања и поглед на свет наших заједничких словенских предака, није потпуна и стално се допуњује новим сазнањима. У овом излагању се дају само неке опште карактеристике и одреднице у вези са словенским паганским боговима.

Миодраг Миликић

УВОД

Богови чине виши ниво религијско-митолошког система паганске епохе (за разлику од демона који припадају ,,нижој“ митологији). У целини овај ниво карактерише најопштији тип функција које богови врше (магијско-правне, војничке, производно-натуралне). Боговима су придавани највећа снага, власт и могућности, и у складу са тим, сматрани су највишим сакралним вредностима. Од њихове воље зависило је благостање човека, који се њима непосредно обраћао и молио их за помоћ.

Информација о боговима је непотпуна и обично дата у виђењу ,,спољашњег посматрача“. Спољашњи посматрачи су били људи који су припадали другим народима и говорили другим језицима, тако да нису могли да дају праву и потпуну информацију о словенским паганским боговима. С почетком христијанизације на словенском тлу, пагански ликови се само условно називају боговима у смислу указивања пажње на заблуде пагана. У очима нове вере која је дошла на словенско тло богови су виђени и представљани као лажни

богови или просто као кумири, идоли и предметни симболи лишени сакралности, који не играју никакву улогу у животу човека. Ширењем хришћанске вере по словенским територијама пагански храмови или светилишта, као и идоли, били су уништавани, а пагани који нису прихватали хришћанство били убијани, тако да ни у словенским земљама немамо потпуну слику о словенским претхришћанским божанствима.

ВРХОВНИ БОГ

Веровање у врховно божанство, бога богова (Deus Deorum), постојало је код свих индоевропских народа. Ово над божанство се задржало у митологију свих европских народа и то код Грка Зевс (Zeus Pater), Код Римљана Јупитер (Iuppiter), Код старих Германа Туиз (Thuiz) и код Нордијаца Один (Odin, Wotan, Wodan). За словенског врховног бога се узимају Перун, Сварог или Световид. Ниједан од извора не спори да су словени веровали у неко врховно божанство, али се мишљења разилазе око тога којег бога можемо назвати врховним.

Прокоп Кесаријски тврди да су Словени веровали да постоји један бог који производи гром, и који је једини господар васионе, и да му Словени жртвују стоку и друге разноврсне жртве. По тој тврдњи, врховни бог је вероватно био Перун. Такође и у Владимировом пантеону видимо Перуна као узвишеног бога, који стоји изнад осталих богова, међутим многи научници тврде да је Владимир ставио Перуна на врх пантеона због његове ратничке функције у складу са његовом тадашњом ратном политиком.

По ,,Ипатијевском летопису“ врховни бог је био Сварог, прастворитељ неба под чијим се сводом све рађа и догађа, праотац земље и свега рода и плода на земљи.

Неки летописци, као нпр. Хелмолд и Сакс Граматик, наводе Световида као главног бога код Словена због великог поштовања његовог култа у Аркони.

Теорија о постојању врховног бога код словена није спорна, али се још увек калкулише око тога који је то бог заправо био врховни по паганском веровању старих Словена.

ПЕРУН

Перун је општепознати бог год Старих Словена и са сигурношћу се тврди да су ѕа њега

знали сви Словени, и којег су описивали готово сви хроничари. То је бог који се највише ѕадржао у фолклору, приповеткама, песмама и географским називима код Словена. Ово божанство се без сумње поштовало још у индоевропској епоси. Он представља бурно олујно небо. Он је бог грмљавине и грома као Тор код Германа, Зевс код Грка и Јупитер код Римљана. Поред своје функције бога грома, он је и бог рата и заштитник ратника.

Перун је замишљан као човек са брадом који живи на небу, а у руци држи камени маљ којим гађа и окамењује људе. Сматрало се да он током олуја путује по облацима у својој кочији и баца муње на земљу., а да грмљавиа потиче од клопарања точкова кочија. Да је Перун бог рата, може се закључити по заклетви коју су Словени и Грци давали приликом склапања савеза и мира између два народа, где се наводи да су се Словени пагани молили Перуну и Велесу, а Словени хришћани су обред и заклетву обављали у цркви.

Сматра се да је име Перун настало још у балтословенској заједници пре формирања словенске етничке групе од имена Perkunas, које је текође означавало бога грома и грмљавину уопште.

Извесно је да су постојали идоли, односно споменици, Перуна. Несторова хроника спомиње Перунове кумире код Кијева:

 О постављању:

980. године постави Велики Кнез Владимир идоле на брду више свога двора у Кијеву: Перуна са сребрном главом и златном брадом, и Хорса, и Даждбога, и Стрибога, и Семаргла, и Мокошу.

 О рушењу:

988. годинезаповеди Кнез Владимир да привежу Перуна коњу за реп, и да га тако свуку до испод Боричева у поток; затим нареди дванаесторици људи да га туку батинама. Док су га они тако вукли потоком, некрштени народ над њим плакаху... пошто су Перунов кип одвукли до Дњепра, баце га у воду. Владимир је рекао својим слугама: Ако се негде заустави, одгурните га од обале док не прође водопад, а онда га оставите. Ветар га донесе до једне обале, која се од тада

прозва Перунова обала, и која и данас носи то име.

Перуново име се и данас задржало у разним топонимима као: Перуња Вес, Перуњи Врх, Перунова Гора, планина Перин (у Бугарској), Перунова Дубрава (у Хрватској), итд. У српском језику сачувано је име за биљку – перуника.

Данашње поређење Перуна са Светим Илијом или Светим Георгијем, дело је историјског компромиса, гдесу Словенима дозвољена веровања у одређене појаве и дешавања, али само по хришћанским називима. Словени су се тешко одрицали старе вере и традиције, тако да је велики део те пређашње традиције прешао у хришћанство ради лакшег ширења хришћанства на словенским територијама.

ВЕЛЕС

Велес је словенски бог поља, пашњака и шума, односно усева, стоке и дивљих животиња. Његов животињски пандан је медвед, док је у хришћанству његову улогу преузео свети Василије (или свети Власије, свети Блаж). Постоје и аутору који у њему виде бога подѕемног света. Постоји и тврдња да је он назван богом стоке, односно на руском Скотый бог, из погрдних разлога, јер руска реч скот има негативно значење и описује негативну људску особину. Можда су тако хришћански мисионари хтели да укажу на паганске заблуде око веровања у Велеса.

Словени су у велесу видели бога који брине о њиховој прехрани. Тако је било још у сакупљачко-ловачкој заједницикада је он као медвед – шумски цар бринуо да буде довољно дивљачи и плодова за људе, али је бринуо о животињама и биљкама бранећи их од људи. Након преласка на земљорадничко-сточарски тип заједнице, он је на себе преузео бригу о усевима и стоци. Био је задужен да жетва буде довољна, и ако је могуће обилна, да је не покосе град или нека пошаст и да се стока размножава и не липше од неке болести или глади.

Бог поља (земљорадње):

Словени су Велеса сматрали заштитником усева и њему се молили за обилну жетву. Та

веровања су се одржала у обичају тзв. Велесове или Божије браде, како се назива први (или последњи) сноп жита који се увеже и након откоса се намести у врх амбара или се чува у кући. Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године, али и за прављење башна од којег се касније меси посебан хлеб, а код Срба се од тог брашна месио славски колач.

У Велеса као сточног бога су се заклињали Руси приликом закључивања мира са Византијом (Грцима): ,,И заклињаху се оружјем и Перуном, богом својим, и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907. Године.''

(Из Несторове хронике, рус: скот – стока, марва)

Велес је такође описан као демон и бог подземља. Такође, он је и стални противник Перуна. О томе говори мит о вечној борби Перуна против Велеса – Велес као змија гмиже уз стабло Дрвета Света да би преузео небо, док га Перун гађа громовима (наводно тако настају громови), и кад га победи, Перун пушта кишу у знак победе над демоном. Стари Словени су видели свет као једно огромно дрво, које су звали Дрво Света. У његовим крошњама обитава Перун заједно са већином богова, док у његовом корењу обитава Велес, као владар подземног света и господар мртвих.

Такође је постојао један фестивал, кад, при крају године Сунце стари и губи снагу, хаос све више јача, границе између светова бледе и Велес у свет живих пушта мртве. Овај празник се звао Велика ноћ, и поштује се у неким словенским земљама као Коледо – нешто попут словенске ноћи вештица. Младићи који су се звали коледари или вучари су се облачили у овчије руно, стављали чудовишне маске и ишли да праве доста буке и певају песме. Тај празник је у Србији познат под називом Покладе.

СВЕТОВИД

Световид је један од највећих и најпоштованијих словенских богова. Посебно је поштован у Аркони, на острву Рујну, и код Срба на Балкану (Видовдан), али је немогуће изнети тезу о његовој улози или месту у словенском пантеону. Приписује му се и најпознатији словенски кумир, тзв. Збручки стуб (слика на насловној страни рада).

Име Световида (Световита) још увек није добило ваљано тумачење. Научници се слажу да га треба раѕдвојити на Свет(о) и наставак –вид (-вит). Варијанте имена су: Световид, Свентевит, Сувид, Свантевит, Свантовит, Суантовит, Звантевит, Свијетовит, Свјатовид, Сутвит и Вид.

Тумачења речи Свет(о) и –вид (-вит):

Свет – у смислуСвет, тј. Земља, чему би у прилог ишао опис његовог кумира чије су главе гледале свуда, тј. На цео свет.

Свет – као прилог који означава свету особу, тј. Свеца, што би опет ишло у прилог јер је један од највећих богова сигурно био и један од најсветијих.

Вит – представља корен вит, односно вет, са значењем реч.

Вит – као скраћеница од речи витез, односно коњаник, што је могуће решење загонетке, јер се Световид сматрао коњаником и имао свог посебног коња који је у његово име предсказивао судбину.

Вит – се повезује са кореном ви или ве са значењем вејати или вејати (дувати), односно снажно дисати, у прилог чему иде чињеница да жреци приликом чишћења храма нису смели дисати (удисати и издисати) у светилишту, већ су истрчавали напоље да би издахнули и поново удахнули.

Световид и св. Вид:

Сличност између Световидовог имена и словенског назива за светог Вида послужила је хришћанским мисионарима да у процесу христијанизације замене Световида светим Видом, као што је рађено са осталим паганским боговима.

О томе говоре извештаји германских мисионара да су Словени (Полапски Словени) прихватили хришћанство од св. Видакога су почели да славе као свеца, али су се затим окренули јошвећој заблуди од многобоштва, прогласивши и славивши св. Вида као бога.

На слично указују и византијски извештаји да је Василије Први 873. године приликом покрштавања Срба у Неретљанској области порушио сва светилишта и идоле осим

највећег, посвећеног Световиду. Световидово светилиште је ,,прочишћено'' (претворено у цркву) и посвећено св. Виду.

У граду Аркони, на острву Рујну, налазило се једно од најпознатијих и најописиванијих словенских светилишта. Град и само светилиште били су центар околних словенских области, а имали су велик утицај и на остала племена Полапских Словена и сматрало се да је то један од најбогатијих центара на Балтику. Светилиште је срушено 1168, када су Данци и германски мисионари заузели и опљачкали град, покрстивши становништво. Сматра се да су остаци светилишта уграђени у Алтенкирхен (нем: -Стара Црква) – храм који и данас постоји на острву.

Извод из Геста Данорум (лат: Gesta Danorum) Сакса Граматика:

,,У згради бејаше грдан идол, много већи него у природи, имађоше четири врата и четири главе, две с преда, две с' леђа, и спреда и позади једна изгледа да гледа на десну, а друга на леву страну. Брада је обријана, коса ошишана, ка што носише Рујани. У десној руци држаше један рог справљен од разних метала, сваке године га свештеник пуни вином и по стању овога пића предсказиваше жетву те године. Лева рука држи један лук спуштен низ тело. Једна мантија покрива идолово тело и спушта се до ногу. Ноге се опираху о земљу, али се не види како је за њу био утврђен ... Поред идола види се једна узда , седло и други знаци божанства. Нарочито се дивљаху једном колосалном мачу, чија канија и балчак беху од сребра и врло значајно изрезани.''

СВАРОГ

Сварог је словенски бог Васељене и Сунца које даје животну топлоту, као и кућног огњишта (које је замена за Сунце). Сматра се да је он био творац света и богова, а има научника који у божићним обичајима код нас виде остатак обреда у част Сварога.

Назив Сварог вуче порекло још из санскрита/индо-европског језика од печи:

Сварга: ниско, мутно, облачно небо

Свар: сунце

Свар: свод, горњи свет (у староиндијском)

Ако би се Сварог тумачио кроз сварга, то би значило да је он бог тзв. ниског неба, али тим простором већ управља Перун са много јачим доказима за то, стога се морамо окренути тумачењу његовог имена кроз коран свар.

Васиљев је изнео врло добру тезу о пореклу његовог имена, коју су остали научници већином превидели, а која једноставно раздваја име Сварог на Свар (тј. Сунце) и –ог (одредницу која означава место префикса), што би значило да је Сварогов домен место на ком Сунце живи, тј. Васељена.

Међу Словенима је на више места забележено име Сварожић као име једног од богова, што је уносило велику забуну у истраживање ССВ, што због сличности са именом Сварог, што због различитих улога које су му даване.

Име Сварожић је вероватно означавало сина* или некога ко води порекло или је створен од самог Сварога, као што су Немањићи добили име по Немањи.

Треба нагласити да не постоје ни докази ни индиције да су Словени знали за родбинске односе међу боговима, и да је свака таква изјава неопаганизам и да не спада у домен науке.

Осим етимолошких доказа, не располажемо никаквим другим доказима за ову тезу нити у старим изворима нити у истраживањима неких научника, јер су сви истраживачи многобожачке вере Словена сматрали те доказе јасним и очигледним, тако да се ова теза већ, практично, прихватила као постулат.

Огњиште (и саме вериге које су са огњиштем ускло повезане) је имало врло значајну улогу у животу људи. Оно је чинило центар куће и породице и због тога је оно врло поштовано код Словена, а сама ватрау огњишту се тумачила као мало кућно сунце (Сварог).

Брикнер је у Русији забележио да су Сварожићу жртвовали жито у огњишту и да су се клањали ватри као богу.

Не постоје ни директни ни индиректни докази који нас упућују на то да је Сварог био так који је, према Словенима, створио свет, али према неким тезама које су о њему постављене, можемо рећи да је он најбчижи у улози бог створитеља кога су стари Словени сигурно имали.

Као што је ваећ наведено, име Сварожић треба тумачити као одредницу за неког ко је настао или био створен од стране Сварога. Овај назив се користио Радгоста и Дабога, због чега би се могло претпоставити да су и осатали богови старих Словена били Сварожићи, тј. Настали од Сварога.

СТРИБОГ

Код старих Словена, Стрибог представља бога ветра. У Несторовој хроници се увек спомиње уз Перуново и Дажбогово име: ''Ево ветрови, Стрибогови унуци, дувају са мора стрелама.''

Настанак веровања у Стрибога може се везати за крајеве у којима су Словени живели, где су дували хладни ветрови.

 

 

ДАЖ(Д)БОГ

Даждбог је словенски бог који даје живот Земљи, јер је истовремено бог Сунца (сунчеве топлоте) и кише, који су најважнији услови за опстанак људи. Он је истовремено и бог подземног света и родоначелник Словена (људи). Даждбог је према тумачењу Веселина Чајкановића био и врховни бог Срба.

Појављује се већи број варијација његовог имена, али се већина научника слаже да сва та имена указују на истог бога:

Дајбог – Дај Боже

Даждбог, Дажбог – од старословенске речи дажд, тј. киша (нпр. даждевњак)

Сматра се да су од његовог имена настали ликови Дабо, Даба и Хроми Даба из народних предавања који означавају зле људе, односно ђаволе.

Даждбогу се приписује улога бога Сунца јер је у многим словенским преводима грчких списа током средњег века име бога Хелиоса (грчки бог Сунца) преводило као Даждбог.

Даждбога не треба строго тумачити као бога Сунца, већ више као бога сунчеве топлоте која даје живот Земљи (и самим тим благостање), због чега му се приписује да је бог ватре.

У многим списима се Словени називају Даждбоговим унуцима, што би значило да воде порекло од Даждбога, јер је у то време било врло ретко да унук упозна деду, и то је изгледало као дуг временски период.

Из ,,Слова о полку Игорову'':

Тад за доба Олега Злославића

Сејала се и бујала кавга свуда,

Гину благо Даждбогових потомака,

У бунама кнежевским век се људски поскраћива

СИМАРГЛ

Симаргл је божанство Источних Словена, нејасних функција. Није утврђено да ли је то једно божанство или два (Сим и Регл).

Сматра се да је његова улога била да ,,смири'', тј. отера зиму. Његово или њено време је крај марта и почетак априла, а цвет је висибаба. Током целе зиме му је приношена жртва у виду пернатих животиња или перја, зато што је по појединим изворима приказиван као перната животиња, пернати змај или просто као змај.

РАДГОСТ

Назив Радгоста се тумачи очигледном везом речи:

Рад – драг, мио

Гост – посетилац, путник намерник

Што би буквално значило радо виђен гост.

На целом словенском простору према госту се увек понашало са великим поштовањем, што се и данас одржало у планинским пределима. Госта је, био он знан или не знан, домаћин дочекивао хлебом, сољу и кључем, што је значило да ће гост бити нахрањен и напојен, и да му домаћин предаје кућу, тј. моја кућа је и твоја кућа. Домаћин је у руци држао секиру у руци, што је значило да ће својим животом и животом својих укућана бранити безбедност госта, макар му он био најљући непријатељ, јер се сматрало да је неуказивање на гостопримство један од највећих грехова.. Ово се одржавало и у обичају светих места која су пружала сигурно уточиште свима који су у њих ушли, било да су у питању цркве или многобожачки храмови или гајеви.

Радгост је на основу имена и обичаја гостопримства међу Словенима био бог који је пружао сигурност и заштиту дому и укућанима у замену за указивање гостопримства (поштовања) путницима намерницима (боговима).

ТРИГЛАВ

 

Триглав је у митологији Балтичких Словена троглаво божанство, вероватно бог рата или вегетације. Средиште његовог култа налазило се у Шчећину и Бранденбургу. У Шчећину, који је био окружен трима брдима, на средишњем и највећем се налазио храм посвећен Триглаву. У њему је била постављена култна статуа бога са 3 главе и златним повезом преко очију и уста. Веровало се да 3 главе симболишу власт бога над 3 посебна царства: небом, земљом и паклом, а да златни повез преко очију показује да бог не жели да сазна грехе смртника или сазна за њих. При храму је чуван коњ, са седлом од злата и сребра, који је коришћен за гатање пред ратне походе. На земљу је тада полагано девет копаља на размаку од једног лакта, а затим је коњ прелазио преко њих три пута у оба смера. Ратни поход би био предузиман само ако Триглавов коњ при прелажењу не би дотакао ни једно

копље.

Отон Бамбершки је порушио светилиште у Шчећину и три главе одсечене са статуе Триглава послао папи у Рим. Култне стату Триглава које су се налазиле у осталим местима су биле посребрене или позлаћене.

 

ХОРС

Хорс је источнословенско божанство нејасних функција, вероватно бог Сунца. Његов дрвени идол се налазио на брду у Кијеву, покрај идола Перуна, Даждбога, Стрибога, Симаргла и Мокоше. Претпоставља се да је лик тог божанства формиран утицајима са југа. Понекад се појављује и под именом Сурија (постоји и хиндуистичко божанство истог имена), односно Зорја. Стари Словени су веровали да Сварогов син кује ново Сунце и да га коњи Сурјини носе преко неба.

РУЈЕВИТ – ПОРЕВИТ

Рујевит је словенски бог којије поштован у Кореници, на острву Рујну. Његово име је распрострањено међу Словенима, а карактерише га седам глава које се повезују са летњим делом године (који траје 7 месеци), али његова улога ни данас није разјашњена

На основу Рујевитовог кумира, његови основни атрибути јасно указују на његову припадност соларном кругу богова. То су на првом месту мачеви као карактеристика соларних богова, затим црвена боја као боја радости, весеља и крви која се тумачи као боја живота и често се повезује са Сунцем, и на крају чињеница да је кумир направљен од храстовине која се повезује са Перуном, који је најзначајнији међу словенским соларним боговима.

Поревит је бог за којег научници сматрају да је опозиција Рујевиту, мада му функције нису дефинисане. Његов идол је имао 5 глава и налазио се недалеко од идола Рујевита.

Сама близина два светилишта и описи кумира довела су до тумачења да ова два бога заједно симболизују годину. На то указује њихов укупан број глава, тј. 12 што одговара

броју месеца у години и њихова расподела 7-5, која би одговарала подели године на летњи (7 месеци) и зимски део (5 месеци). То се још више потврђује ако узмемо у обзир да се Рујевит сматра соларним, а Поревит хтонским богом.

БОГИЊЕ:

МОКОШ(А), ВЕСНА, ЛАДА, МОРАНА

Мокоша је у митологији Источних Словена богињаплодности, заштитница жена и женских послова, посебно ткања. Њен дрвени идол је поставио кнез Владимир на брду у Кијеву поред идола Перуна и осталих богова.Сећања на ту богињу су сачувана у Украјини све до средине 19. века. На северу Русије је називају Мокуша и замишљају је као жену велике главе и дугих руку која обилази куће и надгледа преље. Њен култ је, судећи по топонимима, био распрострањен и код Западних Словена.

Весна је богиња пролећа у старој словенској религији. Реч весна на руском значи пролеће. У српском језику се ова реч често користи као женско име.

Лада је словенска богиња лета, љубави и лепоте. По веровању старих Словена она живи у свету званом Ириј до пролећа, када се буди носећи са собом пролеће.

Морана је словенска богиња смрти и зиме и појављује се у разним облицима. Најчешће као лепа девојка, врло бледа, са вучјим очњацима и канџама. Њен други лик је онај попут Баба Јаге, ружне и старе вештице. Њено име је настало од староиндијске речи ,,мара'', што значи ,,силом умрети''. Такође , ,,морена'' означава снежне лавине и ледењаке. У неким словенским земљама је постојао обичај спаљивања Моране, који је означавао крај зиме и долазак пролећа. У неким селима тај обичај и даље постоји. Моранина лутка је такође коришћена и у другим ритуалима у вези са умирањем или дозивањем кише. Словени су веровали да лед, снег и остале зимске непогоде доноси Морана.

ПАГАНСКИ БОГОВИ ДАНАС И НЕОПАГАНИЗАМ

Крајем прошлог и почетком овог века интересовање за изучавањем старе словенске митологије и религије постаје све веће. До тога је дошло постављањем питања у шта су тачно Словени веровали пре христијанизације. У данашњим словенским земљама разне

научне дисциплине (историја, антропологија, етнологија, филологија, лингвистика,...) обимније покушавају да истраже целу словенску прошлост и културу, и потврде њен статус међу осталим сродним европским културама. До сада је, нажалост, у највећој мери изучавана грчка и римска митологија, док су се митологије као што су нордијска, келтска, египатска, персијска, па и словенска стављале у други план за изучавање, тако да је почела тенденција стварања равноправности древних европских и индоевропских култура унутар науке.

Последњих неколико деценија се јавља тенденција у Европи и САД која се зове неопаганизам. Она се заснива на образовању и учењу људи о коренима њихове властите културе. У западноевропским земљамата појава се назива одинизам или вотанизам (по нордијском врховном богу Одину), а у словенским земљама се може чути за њу под називима сварогизам, родоверије или родноверије. Неопаганизам је највише распрострањен у уметности, а највише је исказан у музици, посебно у жанровима као што су етно музика, неофолк, амбијентална музика и рок.

ЗАКЉУЧАК

Наука још није изнела на видело све важније податке у вези са древном словенском културом и традицијом, и све дате информације у овом раду и излагању нису потпуне. Предстоји нам још пуно мукотрпног научног рада и истраживања да бисмо допунили, или можда оповргли, постојеће информације и тврдње. У раду су изведене само неке опште чињенице и тврдње, али постоји их много више. За истраживање ове области су нам потребни млади и амбициозни научници који се баве разним сродним наукама да склопе ту древну словенску и европску слагалицу у један леп мозаик. Напомињем, да у оваквој врсти истраживања не сме бити субјективизма, већ се треба ослањати на научно доказану истину. Наравно, свако има свој став који се треба поштовати, али сваки научни став мора бити и адекватно поткрепљен чињеницама.

БИБЛИОГРАФИЈА

- Група аутора: Енциклопедијски речник: Словенска митологија , Београд 2002.

- Васиљев Спасоје: Митологија древних Словена, Београд 1928. – реиздање

- Леже Луј: Словенска митологија, Нова Пазова 2003.

- Повијест минулих љета или Несторов летопис, српски превод, Београд 2003.

- Жуковский Василий Андреевич (перевдчик): Слово о полку Игореве (3 варианта), Москва 2008.

- http://sr.wikipedia.org

- http://slavlib.ru

- http://www.slowianskawiara.pl

Zbog informacija o Jarinju: Bajatović preti Draškoviću

Neka Vuk pazi šta priča

Dušan Bajatović opominje: Jedan je već platio...

Izlaganje predsednika LSD u Skupštini

Jovanović: Poslednja faza ludila

Tadić Srbima na barikadama ne upućuje poruku da je Srbija uz njih, sugeriše da batale barikade i Kosovo i pomognu mu da ponovo osvoji vlast