Hipofiza (Hipophysis)

Funkcije našeg organizma kontrolišu dva glavna sistema, nervni sistem i hormonski sistem. Hormoni su hemijske supstance koje luče jedna ili više ćelija iz određenih žlezda u telesne tečnosti, i koje posle vrše kontrolu drugih ćelija, učestvujući u raznim biohemijskim procesima u organizmu. Jedna od važnih žlezda koja učestvuje u hormonskom sistemu je hipofiza. 

Hipofiza ili glandulla pituitaria smestena je u sella turcica (turskom sedlu) sfenoidne kosti I prema svom položaju najzaštićeniji je deo tela. Ima promer oko 10mm I teška je oko 0,5g. Preko hipotalamo-hipofiznog lakunarnog portalnog krvotoka, kao I preko hipofiznog drška u stalnoj je anatomskoj I funkcionalnoj vezi sa Hypotalamus- om. Hypotalamus kontroliše njen rad. Zahvaljujući odnosu sa Hypotalamus- om, hipofiza održava stanje vegetativnog ili autonomnog nervnog Sistema, prenošenjem informacija do efektora. Poremećaj funkcije hipofize ima negativan uticaj na tropna tkiva, u kojima se biološko delovanje hormona očekuje. Deluje na rast tela, krvni pritisak, rad bubrega, promet materija. Hipofiza usklađuje rad drugih žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Takođe, nazivaju je i glavnom ili centralnom žlezdom. Svojim hormonima utiče na mnoge žlezde u organizmu, pa se može smatrati „dirigentom u orkestru koji čine žlijezde koje luče hormone”. To su, pre svega, nadbubrežne žlezde, jajnici, testisi, štitasta žlezda, mlečne žlezde, ali se uticaj ogleda i na koštano-zglobnom sistemu, preko hormona rasta, zahvaljući kome dostižemo odgovarajuću visinu.

Anatomska celina hipofize sastavljena je od prednjeg režnja (Adenohypophysis), srednjeg dela (Pars Intermedia), koji je kod ljudi slabije izražen I zadnjeg režnja (Neurohypophysis).

Adenohypophysis. U embrionalanom životu nastaje invaginacijom epitela ždrela (Rathekeov nabor). Imunocitohemijska istraživanja su potvrdila da se iz prednjeg dela hipofize, u krv, luči šest fiziološki značajnih hormona: hormon rasta (somatotropni hormone, STH), tireostimulušući hormone (TSH), adenokortikotropni hormone (ACTH), folikulostimulušući hormone (FSH), luteinizirajući hormone (LH) I luteotropni hormone (PROLAKTIN).

Prednji režanj luči šest hormona i svi oni, osim hormona rasta, deluju tako što stimulišu štitnu, nadbubrežnu žlezdu, jajnike, testiste i mlečne žlezde da proizvode druge hormone koji dalje obavljaju svoju ulogu u organizmu.

Neurohypophysis je embrionalano nastala I neuralnog tkiva I zato u njoj ima ćelija glija- tipa. Luči dva hormona: antidiuretički hormone (ADH) I vazopresin. Hormoni zadnjeg režnja učestvuju u kontroli izlučivanja vode, lučenje mleka i verovatno deluje pri porođaju na kontrakcije materice.

Pars intermedia kod ljudi je slabije izražena, a poznato je da luči melaton.

Bolesti hipofize

U zavisnosti u kom delu hipofize nastaju promene, razvijaju se i simptomi koji ponekad mogu biti nagli, a nekada skoro neprimetni. Simptomi pojačanog ili smanjenog lučenja hormona mogu biti posledica najčešće tumora u hipotalamusu ili hipofizi, ali za te promene mogu biti odgovorni i drugi uzroci kao što su:

- Autoimuni procesi- Upalni procesi- Mogu biti nepoznate etiologije.

U zavisnosti od količine izlučenih hormona razvijaju se i bolesti. Tako pojačano lučenje hormona prednjeg režnja hipofize, hormona rasta, dovodi do pojave giganitizma i akromegalije. To znači, ukoliko se hormon rasta izlučuje više u detinjstvu, nastaje prekomeran rast, giganitizam, gde telesna visina može biti znatno viša od dva metra, s nesrazmerno velikim rukama i nogama. Ukoliko do toga dođe u srednjoj životnoj dobi razvija se akromegalija. Ukoliko dođe do smanjenog lučenja hormona rasta ili se taj hormone ne luči uopste u period rasta onda to dovodi do tzv. Patuljastog rasta.

Bolesti hipofize su relativno retke, ali vrlo složene. Zbog svoje složenosti njihovo lečenje zahteva multidisciplinarni pristup.

Bolesti hipofize su:

Hipopituitarizam

Gigantizam

Patuljast rast

Akromegalija

Nedostatak hormona rasta kod odraslih

Prolaktinomi

Cushingova bolest

Diabetes insipidus

,,Empty sella” – Prazna Sella turcica

Hipopituitarizam

Smanjeno lučenje hormona hipofize može biti generalizirano, pa se govori o hipopituitarizmom ili može biti uzrokovano manjkom jednog ili više hormona hipofize. Generalizovani hipopituitarizam je sindrom endokrinog manjka zbog delimičnog ili potpunog gubitka funkcije prednjeg režnja hipofize. Uzroci mogu biti različiti, od razvoja tumora hipofize, preko upalnih i autoimunih procesa do idiopatskog (nepoznatog) uzroka manjka hormona hipofize. Simptomi i znakovi hipopituitarizma odgovaraju osnovnoj bolesti, kao i simptomima i znacima koji idu uz nedostatak određenog hormona hipofize.

Početak bolesti može biti nagao i dramatičan, no obično ide postepeno pa se bolest ne prepoznaje odmah. Obično se navodi da prvo dolazi do smanjivanja gonadotropnih hormona (polni hormoni), zatim nastaje poremećaj i gubitak hormona rasta (HR), a naposletku se smanjuju tireotropin (TSH) i adrenokortikotropni hormon (ACTH). Generalizovani nedostatak hormona hipofize mora se dokazati pre nego se bolesnik počne doživotno lečiti hormonskim dodacima. Potrebno je pronaći simptome nedostatka hormona ili morfološke promene (promene u strukturi) hipofize.

Kod odraslih manjak HR obično ne izaziva simptome koji bi bili klinički prepoznatljivi. Manjak TSH rezultira razvojem hipotireoze, oslabljenom funkcijom štitne žlezde, a manjak ACTH uzrokuje hipofunkciju nadbubrežne žlezde, što se očitava umorom, sniženim krvnim pritiskom, infekcijama i nepodnošenjem stresa. Izolovani manjak hormona hipofize obično se otkrije u detinjstvu ili u mladosti zbog zastoja u rastu ili kašnjenja u polnom sazrevanju.

Za dijagnostikovanje adenoma metode izbora su CT (kompjuterska tomografija) i MR (magnetna rezonanca). Ocena funkcije štitne žlezde određuje se radioimunološkom metodom, a sve nivoe hormona trebaju biti snižene;

tiroksin (T4), trijodtironin (T4), i TSH. Ukoliko je povišen TSH, primarni je poremećaj u štitnoj žlezdi. Test insulinske tolerancije koristi se za određivanje rezerve ACTH.

Što se tiče lečenja, u svakom slučaju potrebna je nadoknada hormona koji se nedovoljno izlučuju zbog oslabljene funkcije određenih žlezda, žlezda pod kontrolom hipofize. Ako se hipopituitarizam pojavio zbog tumora, specifično lečenje je usmereno prema uklanjanju tumora, hirurškim zahvatom ili suzbijanjem lekovima, te takođe nadoknadi hormona određenih žlezda koje su u hipofunkciji.

Gigantizam

Gigantizam predstavlja pojavu ekstremno velikog rasta u periodu kada su zone koštanog rasta još uvek otvorene, što za posledicu ima telesnu visinu iznad prosečne za uzrast I pol.

Treba razlikovati gigantizam od akromegalije, jer akromegalija nastaje kada je rast već završen, I dolazi do uvećanja šaka I stopala, koštanog grebena čela, nosa, kao I uvećanja mekih tkiva I unutrašnjih organa sa brojnim poremećajima njihovog normalnog funkcionisanja.

Do prekomernog lučenja HR može doći zbog njegovog većeg lučenja Iz hipofize, ili zbog većeg lučenja hormona rasta iz hipotalamusa. U najvećem broju slučajeva do gigantizma dolazi zbog adenoma hipofize, ili hiperplazije tkiva hipofize.

Gigantizam se najčešće javlja kao izolovano stanje, ali se može javiti I u sklopu udruženih oboljenja I sindroma poput multiple endocrine neoplazije tip I, tuberozne skleroze, neurofibromatoze…

Statistički podaci pokazuju da se gigantizam javlja veoma retko, znatno ređe od akromegalije, koja se javlja na 3-4 osobe na million ljudi, ali ne postoje tačni podaci o broju obolelih od gigantizma na godišnjem nivou. Takođe, ne postoji rasna I polna predilekcija za njegov nastanak, što znaci da od gigantizma podjednako oboljevaju pripadnici svih rasa I oba pola.

Klinička slika je dovoljna za postavljanje dijagnoze. Objektivni pregled se vrši da bi se ustanovile eventualne promene na unutrašnjim organima. Vrše se laboratorijska merenja HR (ne meri se samo količina HR, već I IGF I IGFBP, za koje se HR veže). Skener I nuklearna magnetna rezonanca se rse radi utvrdjivanja postojanja adenoma hipofize.

Ako je dijagnoza postavljena pre završenog rasta, dolazi do primene somatostatina, koji prouzrokuje suprotan efekat HR. Praktikuje se I hirurška resekcija tumora transsfenoidalnim pristupom. Ukoliko operativno lečenje ne urodi plodom dolazi u obzir I radijaciona terapija.

Patuljast rast

Abnormalno niski rast s normalnim telesnim proporcijama koji se javlja tokom detinjstva.

Niski rast u detinjstvu može biti rezultat poremećene funkcije hipofize, što je rezultat nedovoljnim stvaranjem hormona rasta. Nedovoljno lučenje hormona prednjeg režnja hipofize može biti ograničeno samo na hormon rasta ili pak generalizirano (ne luči se niti jedan hormon prednjeg režnja). Ako je uzrok niskog rasta samo izolovani nedostatak hormona rasta može nastupiti pubertet. Uzrok može biti tumor hipofize, nepostojanje hipofize ili povreda. Zaostali rast može postati primetan već u ranom detinjstvu i trajati tokom detinjstva. Podaci o rastu moraju se uvrstiti u odgovarajuće krivulje. Krivulja rasta, predstavljena sekvencijalnim postavljanjem vrijednosti visine na standardizovanoj šemi rasta, može se kretati od ravne (nema rasta) do vrlo plitke (minimalni rast).Fizička oštećenja lica i lobanje takođe mogu biti povezana s poremećajima hipofize ili njene funkcije. Mali procenat dece sa zečjom usnom i nepcem može imati smanjene količine hormona rasta. Ako je funkcija hipofize uredna, uzrok niskoga rasta mogu biti neki genetski poremećaji ili pak neke teže bolesti.

Simptomi

izostanak rasta ili usporeni rast, usporeni rast (deca 0-5 godina), niski rast (odrasli niži od 5 stopa), odgođeni polni razvoj kod adolescenata ili

izostanak polnog razvoja, glavobolje, preterana žeđ i uriniranje (povećani volumen), povećani volumen urina.

Fizički pregled uključujući težinu, visinu i telesne proporcije pokaza će znakove usporenog rasta i odstupanje od normalnih krivulja rasta.Često se preporučuje određivanje starosti kostiju na osnovi rendgenskog snimka ruke (rendgenskog snimka ekstremiteta). Merenjem količine hormona rasta potvrđuje se je li poremećaj uzrokovan smanjenim radom hipofize. Moraju se odrediti i količine drugih hormona budući da nedostatak hormona rasta često nije jedini problem. Takođe treba obaviti preglede krvi (kompletna krvna slika i elektroliti u serumu).

Nadomesna terapija hormonima rasta obavezna je kod dece s dokazanim nedostatkom hormona rasta. Još uvek ne postoji idealni vremenski raspored lečenja. Ako je nedostatak hormona rasta jedini problem, daje se samo hormon rasta. Ako nije, biće potrebna i nadomesna terapija drugim hormonima.

Nedostatak hormona rasta kod odraslih

Hipofiza stvara i luči hormon rasta koji djeluje na sve organe u tijelu. U dečijoj i adolescentnoj dobi važan je za rast. Nedostatak lučenje hormona rasta u dečijoj dobi dovodi do zaostajanja u rastu, dok odrasli ljudi s smanjenim lučenjem hormona rasta osećaju pojačani umor, slabiju koncentraciju, imaju neke metaboličke poremećaje i slabiji kvalitet života. Do smanjenog lučenja hormona rasta kod odraslih najčešće dolazi nakon operacije većeg tumora hipofize ili zračenja hipofizne regije, kao I nakon traume glave.

Akromegalija

Akromegalija je retka, hronična bolest nastala kao posledica preteranog izlučivanja hormona rasta kod odraslih osoba.

Najčešće se javlja u periodu između treće i pete decenije života sa podjednakom učestalošću kod osoba oba pola, prosečno od tri do četiri slučaja na 100.000 stanovnika.

Kao najčešći uzrok ovog oboljenja navodi se postojanje hormona rasta sekretornog adenoma hipofize, odnosno tumora somatotropnih ćelija. Prema veličini obično se radi o tumoru većem od 1 cm u dijametru odnosno o makroadenomu. Većina autora ipak smatra da se u osnovi radi o primarnom poremećaju hipofize, odnosno da tumor nastaje kao posledica autonomnog monoklonskog bujanja somatotropnih ćelija. Po drugima, tumor nastaje sekundarno kao posledica hipotalamičkog poremećaja usled koga dolazi do hiperstimulacije somatotropa bilo zbog povećanog lučenja somatoliberina ili pak smanjenog lučenjasomatostina.

Akromegalija je hronična bolest, kod koje se razvoj simptoma odvija postepeno u toku niza godina (od 5 do 10 godina) pre nego što se dijagnoza ustanovi. Klinička prezentacija ovog oboljenja je vrlo tipična i posledica je kako delovanja hormona rasta na periferna tkiva i metabolizam, tako i lokalnih manifestacija nastalih prisustvom tumora. Inicijalni simotomi manifestuju se mekotkivnom proliferacijom sa uvećanjem šaka i stopala, zadebljanjem usana i jezika, mekih delova nosa i stvaranjem suvišnih nabora na čelu što dovodi do karakterističnog grubljeg izgleda lica. Ove promene obično su udružene sa povećanjem znojenja, pojavom masne kože,

zamorom, malaksalošću, pospanošću i povećanjem telesne težine. Sa daljim trajanjem bolesti dolazi do promena na kostima i hrskavici prvenstveno glave i lica. Ove promene podrazumevaju zadebljanje kalvarijuma, povećanje veličine frontalnih sinusa što dovodi do prominencije supraorbitalnih lukova, zatim uvećanja nosa, protruzije donje vilice praćene promenom ugriza i povećanjem razmaka među zubima. Promene na šakama i stopalima ovih bolesnika su tipične i predominantno su posledica mekotkivnog rasta. Oni su uvećani, glomazni, zadebljali sa zatupljenim prstima. Koža ovih osoba je generalno zadebljala, masna i vlažna. Česta je pojava akni. Opisane koštano hrskavičave promene vremenom mogu usloviti pojavu artralgija kao i razvoja degenerativnog artritisa kičmenog stuba, kukova i kolena. Polovina pacijenata žali se na postojanje fotofobije. Pacijenti se najčešće žale na glavobolje koje su obično nespecifične, obuhvataju celu glavu ili se javljaju u određenim regionima, trajnog su ili intrmitentnog karaktera. Vremenom one postaju sve jače i trajnije. Ekstraselarnim širenjem tumor može dovesti i do slabljenja vida, ispada u vidnom polju, a u najtežim slučajevima i slepila. Može usloviti i kompresiju kranijalnih nerava, hipofizne peteljke i hipotalamusa, što može dovesti do poremećaja sna, apetita, temperature ali i poremećaja u sekreciji hipotalamičnih hormona. Promene na krvnim sudovima mogu dovesti do slabije ishranjenosti tumora, infarktacije ili hemoragije u samom tumoru odnosno do razvoja apopleksije tumora.

Dijagnoza akromegalije je obično klinički očigledna i može se vrlo lako potvrditi radioimunološkim merenjem osnovnih vrednosti hormona rasta, koje su kod 90% pacijenata veće od 10 ng/ml, odnosno u rasponu od 5 do 500 ng/ml. Merenje IGF 1 ima važnu ulogu u potvrdi dijagnoza ove bolesti. On je medijator delovanja hormona rasta i ako je povišen sa velikom sigurnošću se može reći da se radi o akromegaliji. Test optrećenja glikozom predstavlja najjednostavniji i najspecifičniji dinamski test za akromegaliju.

Svi pacijenti sa akromegalijom moraju biti podvrgnuti lečenju radi zaustavljanja napretka bolesti i prevencije kasnijh komplikacija. Cilj terapije jeste uklanjanje ili razaranje hipofiznog tumora, normalizacija izlučivanja hormona rasta, i održavanje normalne funkcije kako adeno, tako i neurohipofize. Početna terapija za većinu pacijenata sa akromegalijom jeste transvenoidalna selektivna adenomektomija, s obzirom na njen visoki procenat uspeha, brzo smanjenje nivoa hromozoma rasta (u toku 72 sata), malu incidencu postoperativnog hipopituitarizma, kao i niskog stepena operativnog morbiditeta. U slučaju velikih tumora sa ekstraselarnom ekspanzijom ovim putem nije uvek moguće ukloniti u potpunosti patološki proces pa je neophodno hiruški zahvat uraditi transkranijalno. Kod

pacijenata kod kojih hiruškim pristupom nije u potpunosti postignuta enukleacija tumora, mogu se primeniti i druge terapijske mere kao što su zračna i medikamentna terapija.

Prolaktinomi

Prolaktin je hormon koji proizvodi hipofiza, žlezda smeštena na bazi mozga. Njegova primarna funkcija sastoji se u tome da ubrza razvoj grudi tokom perioda dojenja, kao i u samom procesu dojenja. Prolaktin se luči u talasima.

Povećan nivo prolaktina u krvi naziva se hiperprolaktinemija i pod fiziološkim uslovima nalazi se prilikom procesa dojenja i tokom trudnoće. Nije svako povišenje prolaktina u krvi patološko. Ono je normalno (fiziološka hiperprolaktinemija) u trudnoći, dojenju, kod žena koje su se porodile u prethodnih godinu dana i novorođenčadi. Prolaktin je prolazno povišen tokom stresa, prilikom stimulacije bradavica, u snu, pri fizičkoj aktivnosti i seksualnom odnosu. Ovaj hormon je povišen prilikom korišćenja lekova koji antagonistički djeluju na dopaminske receptore (fenotijazidi, butirofenoni, tioksanteni, metoklopamid i sulpirid) i ljekova koji snižavaju koncentraciju dopamina (metildopa, rezerpin, estrogeni i opijati).

Mnoge bolesti i stanja koja oštećuju hipofiznu peteljku i/ili hipotalamus dovode do povišenja prolaktina. To mogu biti tumori (nefunkcionalni hromofobni adenomi), koji pritiskaju hipofiznu peteljku, zatim sarkoidoza, kraniofaringeomi, zračenje glave, sindrom prazne sele, aneurizma, hipofizitis, metastaze tumora, primarni hipopituitarizam, hronična bubrežna insufici-

jencija, ciroza, povreda grudnog koša i Kjari-Fromelov sindrom (trajno lučenje mlijeka i izostanak menstruacije nakon porođaja), hipotireoza…

Najčešći uzrok povišenja prolaktina jeste prolaktinom. Prolaktinom je dobroćudni tumor hipofize. Sastavljen je iz žljezdanog tkiva koje produkuje hormon prolaktin i zato je označen kao adenom. To je najčešći tumor hipofize. Češće se javlja kod žena (90%). Prolaktinomi (predstavljaju oko 40% svih tumora hipofize). Mikroadenomi su tumori manji od 10 mm, a makroadenomi su tumori veći od 10 mm. Statistički podaci pokazuju da se hiperprolaktinemija javlja na svakih 100 osoba u opštoj populaciji. Može se javiti i kod osoba muškog i kod osoba ženskog pola, ali se prolaktinomi nešto češće javljaju kod osoba ženskog pola.

Kod žena se mogu javiti:• Oligomenoreja (nepravilna menstrualna krvarenja) • Amenoreja (izostanak menstrualnih krvarenja) • Infertilitet (neplodnost) • Galaktoreja (lučenje mleka) i uvećanje tkiva grudi • Kod velikih tumora hipofize javljaju se simptomi i znaci kompresije (bilateralna hemianopsija, glavobolja, gubitak vida).

Kod muškaraca se mogu pojaviti:• Impotencija • Sterilitet • Često se javljaju problemi sa vidom (bilateralna hemianopsija) i glavobolja • Može doći do pojave niskog nivoa testosterona • Galaktoreja (lučenje mleka) javlja se ređe nego kod žena • Prekomerna telesna težina.

Galaktoreja je lučenje mleka kod žena koje nisu trudne i od porođaja je prošlo najmanje godinu dana. Posljedica je viška prolaktina, ali i manjka estrogena, koji blokira dejstvo prolaktina. Mlečni sekret se luči iz jedne ili obje dojke, spontano ili na pritisak bradavica. Kod muškaraca je galaktoreja izuzetno rijetka pojava i obično se sreće ako su mlečne žlijezde uvećane (ginekomastija). Kod žena, osim česte pojave galaktoreje, sreće se poremećaj menstruacije u smislu amenoreje (izostanak menstruacije) ili oligomenoreje (kraći menstrualni ciklus). Neretko se prolaktinom otkrije zbog steriliteta i ciklusa bez ovulacije.

Sterilitet postoji kod 90% žena sa povišenim prolaktinom. Kod žena sa ovim tumorom snižen je nivo hormona estrogena i progesterona. Hormonski poremećaji dovode da pojave suvoće vagine, smanjenja libida i osteoporoze. Tipičan gubitak sekundarnih seksualnih karakteristika (gubitak pubične i aksilarne dlakavosti i dojki) retko se kada događa. Kod manjeg broja žena javlja

se dlakavost muškog tipa (brada, brkovi, dlakavost trbuha i grudi – hirzutizam), povećanje klitorisa, akne i seboreja (masna koža i kosa), kao posedica povećanja nivoa testosterona.

Kod muškaraca su prve tegobe pad libida i potencije. To se često tumači psihičkim faktorima, tako da se dijagnoza postavlja kasno, najčešće kada se jave znaci pritiska tumora. Tipičan simptom prolaktinoma jeste hipogonadizam. Kod makroadenoma, zbog njegove veličine, dolazi do pojave kompresivnog sindroma (simptomi pritiska) koji se ispoljava glavoboljom, povraćanjem centralnog tipa, poremećajima vida (ispadi u vidnom polju), hipopituitarizmom i oštećenjima moždanih živaca. Ginekomastija i galaktoreja su retke pojave.

Anamneza sa tipičnom kliničkom slikom dovoljna je da se posumnja na postojanje hiperprolaktinemije.

Dijagnoza se postavlja nalazom povišenog prolaktina u serumu. U cilju ranijeg postavljanja dijagnoze kod žena sa poremećajem menstruacionog ciklusa treba pregledati dojke i pritiskom na bradavice provjeriti da li ima mlijeka. Kod muškaraca sa poremećajem potencije misliti i na prolaktinom. Potrebno je načiniti merenje nivoa prolaktina u krvi, a kako se hormon luči u talasima, potreban je veći broj merenja. Nuklearna magnetna rezonanca mozga (turskog sedla) koristi se rutinski kako bi se potvrdilo ili isključilo postojanje adenoma hipofize. Kod osoba muškog pola, poželjno je izmjeriti i nivo testosterona, koji je često smanjen.

 Lečenje prolaktinoma neophodno je radi sprečavanja razvoja osteoporoze i vraćanja polne funkcije. Veoma dobri rezultati postižu se lekovima koji smanjuju sekreciju hormona iveličinu tumorske mase. Liječenje je dugotrajno, a rjeđe dolazi u obzir operativni tretman.

Lek prvog izbora u lečenju hiperprolaktinemije jesu agonisti dopamina koji normalizuju nivo prolaktina i smanjuju veličinu tumora hipofize.Terapija može godinama da se primjenjuje bez neželjenih efekata. U slučaju trudnoće, primjena leka se obustavlja, a nastavlja se nakon porođaja. Tretman ljekovima često traje od 12-24 mjeseca, a sa njom se prestaje kada se postignu fiziološki nivoi prolaktina u krvi.Ukoliko odgovor na liječenje nije dobar, kao i kod postojanja vizuelnih defekata i pored primene terapije, kod krvarenja unutar tumora, dolazi u obzir hirurško lečenje koje podrazumijeva transsfenoidalnu resekciju tumora.

Cushingova bolest

Cushingovu bolest uzrokuje dobroćudni tumor hipofize (adenom) koji ima sposobnost lučenja ACTH (adrenokortikotropnog hormona). ACTH iz adenoma hipofize potiče nadbubrežne žlezde na prekomerno lučenje kortizola. Bolesnici s prekomernim lučenjem kortizola pojačano se debljaju (posebno u predelu trbuha), uz pojavu ljubičastih strija po koži i sklonost lakom stvaranju modrica. Takođe mogu imati probleme s nesanicom i promene raspoloženja, povišen krvni pritisak, dijabetes i osteoporozu. Adenomi kolji luče ACTH su uglavnom vrlo mali. Lečenje Cushingove bolesti temelji se na hirurškom odstranjenju adenoma hipofize. U slučaju neuspjeha operacije u obzir dolazi operacija nadbubrežnih žlezda, primjena lekova koji sprečavaju sintezu kortizola ili zračenje hipofize.

Diabetes insipidus

Dijabetes insipidus je bolest koja se karakterise izlučivanjem velike količine urina i stalnom potrebom za uzimanjem vode. Uzrok diabetesa insipidusa je nedostatak tzv. antidiuretskog hormona (ADH) kojeg proizvodi hipofiza i koji reguliše mokrenje. Osim nedostatka ADH može se raditi i o neosetljivost

bubrega na taj hormon. Do nedostatka ADH može doći usled bolesti ili traumatske povrede hipofize. Lečenje se zasniva na primjeni sintetskog antidiuretskog hormona.

,,Empty sella”

Reč je o selli, potpuno ili delimično ispunjenoj likvorom, udruženoj sa raznim kliničkim poremećajima. Postoje razne pretpostavke o nastanku ,,prazne sele” – kongenitalni defekat dijafragme sele, spontana nekroza adenoma hipofize ili porast intrakranijalnog pritiska. Osim spontano može se javiti I posle operacije ili zračenja. Kroz otvor na dijafragmi prolabira arahnoideja u proctor sele I izaziva njen lagani porast I kompresiju hipofize. Nekada dolazi I do hernijacije hijazme kroz isti otvor.

Klinički sindrom ,,prazne sele” obuhvata neke od sledećih poremećaja: hipopituitarizam, hipersekreciju hipofize, ispade vidnog polja, glavobolju, gojaznost, hidrocefalus, benignu interkranijalnu hipertenziju, spontanu rinolikvoreju.

Suverena dijagnostička sredstva su CT I NMR. Selarna I supraselarna regija se moraju ispitati snimanjem tankih sljeva.