OPERA U RUSIJI (2): BORIS GODUNOV

MODEST MUSORGSKI I OPERA

Sticanje prvih muzičkih iskustava – put do otkrivanja opere

Prve muzičke obuke Musorgski je dobio od majke koja je umela da svira klavir, a

pored toga bila je vrlo umetnički nastrojena.

Musorgski je već kao šestogodišnjak bio sposoban da odsvira pojedina Fildova i

Listova dela.

I pored ovih veština, prvobitno polje delovanja Musorgskog nije bila muzika.

Sledeći porodičnu tradiciju, posle osmogodišnjeg školovanja u Sankt

Peterburgu, Musorgski kao trinaestogodišnjak (1852) upisuje Kadetsku školu za

gardiste (završio je 1856. godine).

Međutim, tada njegovo muzičko obrazovanje nije prekinuto – on nastavlja

privatno da pohađa časove klavira, interesujući se više za salonski, nego za

vojnički ţivot, od kojeg će zvanično odustati 1858.

INTERESOVANJE ZA OPERU

-Godina 1856. vaţna je zbog još jednog događaja – Musorgski tada upoznaje

Dargomiţskog i počinje da pohađa njegove muzičke večeri, te tada, prema rečima

Stasova, započinje njegov pravi muzički ţivot. Potom upoznaje Kjuija, Balakirijeva,

Stasova.

- Te godine, iako nije poznavao osnove harmonije i kompozicije, već samo note i

pijanističku tehniku, on ţeli da komponuje operu, prema tekstu Viktora Igoa. Tu

ţelju tada nije realizovao.

-Shvata da mu je potrebno znanje, te sredinom decembra 1857. počinje da pohađa

časove kod Balakirijeva. Ovi časovi su se bazirali uglavnom na sviranju i analiziranju

dela (pre svega forme) Betovena, Šuberta, Šumana, Berlioza, Lista, Glinke,

Dargomiţskog. U tom periodu komponuje solo-pesme i klavirske transkripcije.

- Godine 1858. Musorgski nastoji da realizuje još jedno muzičko-scensko delo -

muziku za komad Edip u Atini Vladislava Ozerova (ostalo je samo nekoliko numera).

- Godinu dana kasnije, Musorgski proţivljava iskustvo postavljanja jedne opere

na scenu, što će ga takođe pribliţiti ovom ţanru. Naime, tada ga je pevačica

Marija Šilovska pozvala da pripremi produkciju Glinkine opere Ţivot za cara, u

privatnom teatru njenog supruga.

- Poseban utisak na njega ostavila je i premijera opere Serova Judita (1863).

- Samo nekoliko meseci kasnije on počinje da komponuje novu, tj. prvu operu.

Reč je o nedovršenom ostvarenju Salamba tj. Libijac (1863-66) prema Floberu.

Nezadovoljan tokom rada i dominacijom istočnjačke tematike (radnja se

odvijala u Kartagini), on prekida dalje komponovanje ovog dela.

UTICAJ DRUŠTVENIH PROMENA NA

MUSORGSKOG

Posle ukidanja kmetstva (1861. godina, vreme vladavine Aleksandra II) izdvaja

se grupa intelektualaca koja se zalaţe za društvene promene i nov način ţivota

zasnovan na zajedničkim interesima, isticanju uloge naroda, suprotstavljanju

carizmu i izbegavanju kapitalističkih tekovina.

Ovaj idejni pravac nazivao se narodnjaštvo.

Jedan od vodećih predstavnika bio je Nikolaj Černiševski, čije je delo Šta da se

radi? (1863) ostavilo značajan uticaj na njegove savremenike, pa i na samog

Musorgskog.

Pod uticajem ovog dela u kojem pisac govori o novoj Rusiji čiji će prosperitet

obezbediti rad u zajednicama, Musorgski se priključuje komuni i opredeljuje za

specifičan način ţivota. On je veoma dobro shvatao ideje narodnjaštva, jer je

njegova porodica veliki deo svoje zemlje dala kmetovima.

Černiševski je promovisao još

jednu vaţnu ideju, prateći evropske

knjiţevnike i intelektualce –

umetnost ima zadatak da objasni

ţivot (u tekstu Estetski odnos

umetnosti i stvarnosti, 1855).

On veruje da je umetnost samo

adekvatna reprodukcija realnosti.

Realizam – objektivno

predstavljanje socijalne realnosti

naćiće svoje mesto u opusu

Musorgskog.

PRIPREMA ZA BORISA GODUNOVA

U ovom kontekstu Musorgski osmišljava novi pristup operi, što će demonstrirati

u novom operskom pokušaju, operi Ţenidba (prema Gogolju, a po preporuci

Dargomiţskog) iz 1868.

Ovo delo predstavlja vaţan korak u izgradnji realističkog muzičkog izraza, pre

svega zbog načina omuzikaljenja teksta koji je blizak govoru. On preferira

deklamaciju koja postaje gotovo naturalistička, što znači da prati tempo

uobičajene konverzacije.

„Evo šta bih ţeleo za moje likove: da govore na sceni kao što to čine ţivi ljudi, u

čemu će ih podrţati orkestar... Moja muzika mora biti umetnička reprodukcija

ljudskog govora, govora naroda” (iz pisma Ljudmili Šestakovoj).

Upravo je ovakav stav zastupao i Dargomiţski: „Ja ţelim da ton izrazi reč, ja

ţelim istinu“, pa je njegov uticaj ovde očigledan.

Ipak, posle završenog I čina Musorgski odustaje od daljeg rada, proglasivši

operu samo pripremom za ono što sledi.

Usledila je opera Boris Godunov.

Naziv opere Godina nastanka Libreto Struktura

Salamba/ Libijac 1863-1866. Kompozitor, prema

noveli Gistava

Flobera

Zamišljena kao

četvoročinka

Ženidba 1868. Kompozitor, prema

komediji Gogolja

Završen samo I čin

Boris Godunov

opera

1868-1872. Kompozitor, prema

Puškinovoj drami i

istorijskom spisu

Karamzina

IV čina sa

prologom/9 slika

Mlada

opera-balet

1872. Viktor Krilov Komponovao

segmente II i III čina

Hovanščina, narodna

muzička drama

1872-1880. Kompozitor, prema

istorijskim izvorima

(period 1682. godina)

V činova; Korsakov

dovršio delo

Soročinski sajam,

komična opera

1874-1880. Kompozitor, prema

Gogolju

III čina; nedovršena;

Korsakov, Ljadov i

drugi su dovršavali

operu

O NASTANKU OPERE BORIS GODUNOV

Musorgski je radio na ovoj operi nepune četiri godine, od 1868. do 1872,

komponujući scene po redu, od prve do poslednje (što nije bio slučaj sa Libijcem;

nesistematičan je bio i dok je radio na Hovanščini – mnoge delove opere je osmislio

i izvodio i pre nego što ih je zapisao, a libreto je najpre zapisao u vidu skica).

Opera ima dve verzije:

1. verzija je završena 1869. godine, posle čega je poslata Komitetu carskih

pozorišta na razmatranje koji je odbio delo za izvođenje (mogući razlozi: sezona

je već isplanirana; nedostaje ţenski lik i ljubavni momenat). Tada Musorgski

odlučuje da sprovede određene izmene.

2. verzija, revidirana, završena je 1872. godine i izvedena je 1874. godine u Sankt

Peterburgu.

Dalji ţivot opere je takođe bio praćen revidiranjima, čak dodavanjima novih

muzičkih segmenata: operu su ‟popravljali‟ Rimski-Korsakov („ima previše

apsurdnih situacija u harmoniji, ritmu i melodijama“), 1896. i 1908, kao i

Šostakovič, 1839-40, izvedena 1959.

U Rusiji se najčešće izvodi verzija Korsakova, a originalna verzija se retko

moţe čuti.

TEMATIKA – LIBRETO

Predlog za istorijsku tematiku, koja je inače interesovala Musorgskog, kompozitoru

je dao njegov prijatelj, profesor ruske istorije i jezika, a pre svega proučavalac

Puškinove knjiţevnosti, Vladimir Nikolski.

On mu skreće paţnju na Puškinovu dramu Boris Godunov, koja je baš u vreme

kada je Musorgski radio na operi Libijac postavljena prvi put na scenu, iako je

napisana 1825. godine. Istorijska drama bila je veoma popularna u Evropi u 19.

veku, a posebno u Rusiji – jedinoj preostaloj autokratskoj zemlji u Evropi, u drugoj

polovini veka.

Nikolski Musorgskom takođe predlaţe da pročita Istoriju ruske drţave (1816-1826)

Nikolaja Karamzina u kojoj je predstavljen ţivot Boris Godunova.

Ova dva dela postaju osnova za libreto.

Prva verzija libreta bila je uglavnom zasnovana na Puškinovoj tragediji, da bi se u

drugoj verziji Musorgski posvetio i Karamzinu (koristi 10. i 11. tom njegove Istorije).

Na njih Musorgski potom dodaje svoje segmente i pogled na tumačenja glavnog

lika.

Vladimir Nikolski

Aleksandar Puškin

Nikolaj Karamzin

KO JE BORIS GODUNOV?

Period koji se vezuje za vladavinu Borisa

Godunova u ruskoj istoriji naziva se „smutno

vreme“ (Смутное время) – obuhvata godine

između smrti poslednjeg ruskog cara iz

dinastije Rjurikoviča, Fjodora Ivanoviča (sin

Ivana Groznog), 1598, i dolaska na vlast

prvog cara iz dinastije Romanovih, 1613.

Boris Godunov je bio bojar – plemić-ratnik koji je postao zet cara Fjodora Ivanoviča

(on je brat njegove ţene, carice Irine). Kako je car bio lošeg zdravlja, Godunov je

faktički upravljao drţavom kao carev savetnik.

Car nije imao naslednike, pa je posle njegove smrti na vlast došao Boris Godunov.

Izabran je za cara 1598. godine (vladao je do 1605). On je bio prvi izabrani car (od

strane Zemskog sabora) u istoriji Rusije.

U tom periodu Rusiju je zahvatila glad koja je

odnela oko dva miliona ljudi, a ustanci naroda i

pobune su bile veoma učestale. U takvoj

atmosferi nezadovoljstva stvoren je pogodan teren

za pojavu samozvanaca koji su istupali pod

imenom nasledinka Ivana Groznog.

Godine 1604. iz Poljske u zemlje Moskovske

drţave krenuo je Laţni Dimitrije I - odbegli

monah, „samozvanac“, koji se predstavljao kao

sin Ivana Groznog.

Posle smrti Borisa Godunova na stranu Laţnog

Dimitrija prešao je značajan deo carske vojske

koja je izvršila prevrat u korist Samozvanca: sin

Borisa Godunova, Fjodor, i carica Marija

Grigorjevna su uhapšeni i ubrzo ubijeni, a u

Kremlju se ustoličio novi car.

Godine 1606. ubio ga je knez i bojar, Ivan

Vasiljevič Šujski, koji je potom postao car.

Vaţan događaj za operu Boris Godunov jeste navodno misteriozna smrt carevića

Dimitrija (sin Ivana Groznog, Fjodorov polubrat). Kao dete iz sedmog braka, u

momentu kada je crkva dozvoljvala tri braka, carević je sa majkom poslat u

manastir gde ga je čuvao Godunov. I pored sve zaštite, 1591. godine je

pronađen mrtav.

U istorijskim izvorima čest je navod da je Godunov glavni krivac, te da je on ubio

carevića kako bi se dokopao trona, mada postoje i navodi da se carević zapravo

sam ubio.

Upravo je ovaj momenat okidač u razvoju sudbine Godunova u operi.

BORIS GODUNOV KOD KARAMZINA, PUŠKINA I

MUSORGSKOG

1. Karamzin ističe tri vaţna motiva koja će Musorgski preuzeti:

a.Borisova vladavina je bila nezakonita jer je u njenoj pozadini zločin, ubistvo

carevića Dimitrija;

b. takva vladavina praćena je griţom savesti i osećajem krivice;

c. pojavljivanje laţnog carevića je prelomna tačka Borisove propasti.

2. Puškin za temu svoje tragedije uzima period od momenta kada Godunov stupa

na presto do njegove smrti i dolaska Samozvanca na vlast, a taj okvir uzima i

Musorgski (Puškinova tragedija se ne završava Borisovom smrću, već ubijanjem

njegove dece).

Puškinov Boris Godunov sastavljen je od 23 scene, a lik Borisa se pojavljuje samo u

šest scena.

To znači da Puškina nije zanimao zločin i prikaz lične tragedije, već kolektivne.

Jer, jedini akter koji se pojavljuje od početka do kraja je narod. Ali, taj narod nije

aktivni pokretač (Musorgski će takođe prihvatiti najpre ruski narod kao mračnu i

pasivnu skupinu, ali će u drugoj verziji to promeniti).

Musorgski preuzima određene scene od Puškina, ali takođe pravi i izmene i

dopisuje novi tekst. Naime, u prvoj verziji on od Puškina gotovo u celosti preuzima

dve scene, tj. izbacuje sve scene u kojima se nije pojavljivao Boris Godunov, pa tako

i mnoge vaţne aktere, poput laţnog cara Dimitrija i Marine Mnišek.

3. Musorgski je, dakle, bio suočen sa dva portreta ruskog cara, Karamzinovim i

Puškinovim: Boris kao grešni car koga je u smrt oterao zločin; Boris kao

posvećeni vladar koji nije bio opterećen griţom savesti.

Za razliku od Puškina, Musorgski Godunova smatra odgovornim za smrt

carevića i krivcem, tj. predstavlja ga kao cara koji ne uţiva naklonost naroda.

To znači da se Musorgski opredelio za Karamzinovo viđenje Borisa, cara kojeg

progoni osećaj krivice, pa ga često prikazuje u osami, izolovanog od ljudi ili u

realističnoj svakodnevici njegove porodice.

Musorgski uvodi jednu značajnu novinu u odnosu na oba izvora: smrt vladara

nije kulminacija, već dezintegracija ličnosti cara koja se okončava

haluciniranjem i ludilom.

On je od samog početka opere nesrećni vladar kojeg muči krivica. Smrt je

zapravo rasplet kraha koji Godunov doţivljava u II činu, u momentu kada

halucinira i ludi.

VERZIJE OPERE

I verzija:

-zasniva se na Puškinovoj drami

- nosila je odrednicu opera dijalog –

rečitativna opera bez numera. Jer, ideja

je bila načiniti „neprekinuti rečitativ od

nepromenjenog teksta“. Prva verzija je

dakle osmišljena po uzoru na Kamenog

gosta, Ţenidbu i uopšte realistička

stremljenja koja su bila karakteristična

za pripadnike Petorke. Kritičar Laroš je

čak istakao da je Musorgski „namerno

uništio lepotu Puškinovog stiha, sledeći

svoj realistički stav da pravi Boris nije

mogao da govori onako lepo kako je to

Puškin zamislio“;

II verzija:

-koristi i Karamzinove spise kao izvor i

prilično odstupa od Puškinovog teksta;

- ideja opere dijaloga je problematična.

Jer, ovaj termin je bio rezervisan za

komična dela. On zato uvodi temin

„tragična opera“ i tada sceni posle

Borisove smrti dodaje i plač Jurodivog;

II verzija

-promena završetka opere: na samom kraju

opere Musorgski je predvideo lament lika koji

predstavlja budalu, Jurodivog, a koji bi trebalo

da posluţi kao upozorenje ruskom narodu (u

prvoj verziji, Jurodivi samo predviđa loše dane

koji očekuje Rusiju).

Jurodivi je jedini lik koji shvata ozbiljnost

situacije i njegovim rečima se završava opera.

Čin započinje Borisovom smrću, a završava se

scenom u šumi u Kromima (scena pod

Kromima). Ovaj momenat ne postoji kod

Puškina, već originalno pripada Musorgskom.

- U II verziji se odlučuje za drugo rešenje: prizor

u Kromskoj šumi uvodi sukob cara i naroda.

I verzija:

-kraj opere: Borisova smrt

- Tretman lika naroda: u I verziji

Musorgski sledi Puškina i predstavlja

narod, u sceni Borisovog krunisanja,

kao pokornu i pasivnu masu.

- Musorgski stvara novi, III čin (tzv. poljski čin)

koji je uključivao scene sa Poljacima, ţensku

ulogu (Marina Mnišek) i novu nit radnje, koja se

odnosi na ljubavnu priču.

DRAMATURGIJA

Sredinom veka ruski kompozitori su osetili potrebu za reformom operskih konvencija.

Njihov inicijalni ‟plan‟, podstaknut Dargomiţskim, pa Stasovim, bio je da napuste operu

sa numerama i da realizuju kontinuirani muzički tok, kako bi muzika što vernije pratila

radnju.

Mada je tome i Musorgski teţio, u ovoj operi uočavaju se i derivati opere sa numerama,

kao i principi zaokruţenosti.

Npr. 2. slika daje utisak trodelne forme:

A - uvod (zvona) i svečena scena u kojoj je velika uloga dodeljena horovima (Šujski,

narod, bojari; narod slavi novog cara)

B – prokomponovani ariozo Borisa (muče ga zle slutnje)

A – hor naroda sa bojarima

Zaokruţene numere

Primer pronalazimo u sceni u Krčmi na litvanskoj granici (4. slika). Ova slika je

svojevrsna ţanr-scena koja donosi niz epizoda i zaokruţene numere: Pesma

krčmarice (trodel, u stilu narodne pesme);

dve Varlamove pesme - Varlam peva o davnoj moći Rusije (varijaciono-strofična);

druga je zasnovana na citatu narodne pesme i predstavlja dvostruku scenu (on

peva, a krčmarica i Grigorije razgovaraju).

Ovde se mogu ubrojiti i: Pesma o komarcu (trodel; Dadilja teši Kseniju); pesma sa

pljeskanjem (u stilu dečijih improvizacija) iz 5. slike; kao i pesma Jurodivog.

Tretman glasa

Musorgski je imao stav da muzički elementi ne smeju nadjačati reči koje opisuju

realnost.

Stoga, njegov vokalni stil se zasniva na oponašanju ljudskog govora.

Rezultat je neregularan ritam i vokalna linija kojoj često nedostaje melodijska

kontura.

Orkestar

U operama Libijac i Ţenidba Musorgski je imao problem ostvarivanja muzičkog

jedinstva. Stoga, on uvodi tehniku rada sa lajtmotivima (verovatno imajući u vidu

postupke Dargomiţskog), tada još uvek na rudimentarnom nivou.

Moguće je identifikovati motive 7 likova: Boris (motiv krivice/halucinacije, griţe

savesti), Samozvanac, Šujski, Pimen, Varlam, Fjodor i Pristav.

Izdvajaju se i: motiv zvona (prvi put se javlja u sceni krunisanja Borisa); motiv

prinude (vezan za straţare); motiv pisanja (Pimen piše letopis).

Zanimljiv tretman motiva predstavlja rad sa motivom Dimitrija iz kojeg zapravo

izrastaju dva motiva, jedan koji se odnosi na prvog Dimitrja/motiv ubijenog carevića

(prvo je javlja u Pimenovom monologu, gde kaţe da je carević ubijen; svetla, lirska i

pevljiva tema). Iz teme Dimitrija izdvaja se u istoj sceni njoj srodna tema

Samozvanca koja se zvučno razlikuje.

- Ipak, teţište muzičkog sadrţaja je na vokalnoj, a ne na simfonijskoj komponenti.

Stoga, ansambli i horovi imaju značajnu ulogu.

Muzička drama

Navedene odlike jasno referiraju na ţanr muzičke drame.

U slušaju Musorgskog mogla bi se dodati i odrednica “narodna”, budući da je

istaknuta uloga naroda.

Ipak, podeljena su mišljenja oko toga da li je Musorgski svoje delo Boris

Godunov nazvao operom ili naradnom muzičkom dramom.

Ovu odrednicu nedvosmisleno će pripisati operi Hovanščina.

Hor funkcioniše kao jedan lik, koji predstavlja kolektiv.

Glinka je prvi dao značaj horu, tj. ulozi naroda, ali kod Musorgskog on dobija centralnu

ulogu.

RAZVOJ BORISOVOG LIKA

Vaţni „punktovi‟ su 2. i 5. slika.

U 2. slici, na samom početku, vladar je uplašen, sumnjičav, i to u trenutku najveće

počasti (57 str.). Ovde čujemo njegov prvi monolog koji nagoveštava unutrašnji

nemir.

Reči „Ja strepim sav... čudnovat strah mi neki i zloslutna zebnja srce steţu ljuto“

omuzikaljene su deklamativnom deonicom, potcrtanom tamnom bojom fagota u

dubokom registru i pojavom motiva nemira (ili carev motiv). Ovaj motiv će

neposredno prethoditi gotovo svim kasnijim carevim monološkim istupanjima.

U 5. slici (200 str.) čujemo novi Borisov monolog u kojem saznajemo o sve većem

osećaju griţe savesti. Monolog je sačinjen iz dva segmenta, rečitativnog i

arioznog, nakon kojeg sledi motiv krivice (halucinacije, 207 str.).

Drugi vrhunac ove slike nastupa u momentu kada Šujski saopštava vesti o

Samozvancu (224-238 str). Ovde car u potpunosti biva uzrujan, on se guši, krv mu

navire u glavu, ima vrtoglavice, halucinira.

„Uf! Uţas taj! Ugušiću se ja!

U lice meni sva pojurila je krv, a potom teško pala.

O savesti ljuta, koliko si ti stroga!

Ako ti ma gde, ma gde, ma najmanju

i slučajnu na sebi imaš pegu,

izgori duša, a srce jad udavi

i tako teško bude da kao malj

razbija sluh, i griţom i prokletstvom

sve guši nešto, guši...

U glavi sve se vrti,

i sve, k‟o sen taj krvav vidim lik.

- Gle, gle sad, šta je to? Tu pod kraj?

Pokreće se i raste, bliţi se i dršće, stenje...

Iš, iš... Ne, ne, ubica nisam tvoj.

Beţ‟, beţ, dete, ne ja, ne ja,

Narodna volja... dete, iš!

Gospode! Ti ne traţiš smrt za grešnika,

pomiluj dušu grešnog prestupnika

Cara Borisa!“

(Musorgski, prema Jeremić-Molnar 2008, 93-94).

Car ovde peva prigušeno, rečitativnom deonicom razdeljenom pauzama;

orkestarska muzika počiva na nekoliko motivskih jezgara: kucanje sata, motiv

krivice, motiv Carevića.

Ovo su dva muzičko dramska vrhunca 5. scene, a Musorgski uspostavlja vezu

između njih pomoću dva efekta.

Naime, posle istraţivanja u Petrogradskoj biblioteci Musorgski je došao do

saznanja da su se prvi časovnik sa mehanizmom za zvonjenje i prvi papagaj

u Rusiji pojavili baš za vreme vladavine Borisa Godunova

To ga je podstaklo na dva postupka:

-interpoloranje hora uskomešanih sluţavki koje hvataju papagaja, što čini

predah od slušanja ispovesti cara-zločinca;

- simuliranje otkucaja sata – pojačanje napetosti i najava predstojećeg udara

sudbine.

ŠTA JE PODSTAKLO MUSORGSKOG DA

REALIZUJE LIK CARA KOJI GUBI RAZUM?

1. Primeri iz operske literature: Rusalka – jedan od likova tone u ludilo; Kjuijev Vilijam Ratklif

– ovo delo je Musorgskom bilo veoma poznato, izvedeno 1869; glavni lik halucinira, ludi i

izvršava samoubistvo; Judita Serova.

2. Ţivot

Prvi znakovi „nervne bolesti“ usledili su kada je napustio vojnu sluţbu. Smrt majke, 1865,

manifestovala sa i nejgovim prvim napadom alkoholizma, koji će dovoditi i u stanje

delirijuma.

Ovom stanju doprineo je i loš tretman u društvu.

Mišljenja o njegovom kompozitorskom radu su bila oprečna, ali su ga često loše vrednovali.

Stasov je jednom prilikom napisao u pismu Balakirijevu: „Sve u vezi sa njim je mlitavo i

bezbojno. On je, čini mi se, savršeni idiot... On nema supstancu“. Čak i kada je bio pod

tutorstvom Balakirijeva, nije bio shvaćen, a sam mentor ga je opisivao kao budalastog.

Ipak, bilo je onih koji su cenili njegov rad. Dargomiţski je bio oduševljen

segmentima opere Boris Godunov, a i Čajkovski je prepoznao njegov dar: „Njegov

talenat je moţda još i najupečatljiviji od sve Petorice, ali njegova priroda je uska i

on nema aspiracije ka perfekciji. Njegova priroda nije najboljeg kvaliteta: on voli

ono što je sirovo i ruţno. On je jasan opozit elegantnom Kjuiju... U svoj toj ruţnoći

Musorgski govori novim idiomom“.

Kjui: ističe da je Musorgski jedan od najtalentovanijih pripadnika Nove ruske

operske škole; hvali njegov smisao za scenu, deklamaciju, ţivopisne muzičke

slike, smisao za folklornu melodiju, kao i neizmeran talenat za orkestriranje.