Naslov originala

Bram Stoker

The Lady of the Shroud

Izvod iz okultističkog dnevnika

januar 1907. godine

Čudna priča nam stiže sa Jadrana. U noći devetog januara, na Viktorini, brodu italijanske parobrodske kompanije, koji je prolazio pored rta poznatog kao Ivanovo koplje, neñaleko od obale Zemlje Plavih Planina, osmatrač je skrenuo pažnju kapetanu, na omaleni svetleći objekat nadomak obale. Za brodove koji su išli na jug uobičajeno je bilo da, kada je dobro vreme, plove blizu Ivanovog koplja, jer je voda na tom mestu bila duboka, bez jakih struja i podvodnih stena. Zaista, do pre par godina, lokalni brodovi su najčeće plovili toliko blizu obale da su iz Lojda*(Jedno od najstarijih i najpoznatijih osiguravajućih društava, osnovano 1744. Godine prvenstveno kao osiguravajuće društvo koje se

bavilo osiguranjem brodova i pomorske trgovine. ) poslali upozorenje da bilo kakva nesreća pod tim okolnostima neće biti pnznata i svrstana u redovne polise rizika plovidbe. Kapetan Mirolani je bio jedan od onih koji je insistirao na držanju odstojanja od pomenutog mesta, meñutim, kako su mu skrenuli pažnju na postojeće okolnosti, zaključio je da bi bilo dobro da ih ispita jer je postojala verovatnoća da je u pitanju neka vrsta nesreće. Shodno tome, naredio je da se brod uspori, i pažljivo je krenuo ka obali. Na komandnom mostu su mu se

pridružila dvojica njegovih oficira, gospoda Falamano i Destilja, kao i gospodin Piter Kofild, jedan od putnika, čiji su izveštaji o spiritualnim fenomenima sa udaljenih mesta dobro poznati čitaocima Okultističkih dnevnika. On je napisao i izveštaj o čudnovatim dogañajima koji slede, a potvrñuju ga potpisi kapetana Mirolanija i pomenute gospode.

„... Bilo je jedanaest minuta pre ponoći, u subotu, devetog januara 1907, kada sam ugledao čudan prizor nadomak obale Zemlje Plavih Planina, kod mesta poznatog kao Ivanovo koplje. Noć je bila lepa, i stajao sam na pramcu broda, gde mi ništa nije ometalo pogled. Nalazili smo se nedaleko od Ivanovog koplja, i išli smo od severnog ka južnom kraju zaliva kroz koji se prostirao. Kapetan Mirolani, zapovednik, veoma je oprezan pomorac i u svojim plovidbama široko zaobilazi zaliv na koji Lojd upozorava. Meñutim, kada je na mesečini uočio, prilično udaljenu, sitnu, belu figuru žene, koju neka nepoznata struja nosi u malom čamcu na čijem se pramcu nalazila slaba svetiljka (koja je mene podsećala na mrtvačku sveću*( Corpse candle (engl.) — poznata i kao — will o the wisp — tradicionalni naziv za utvarnu svetlost koja se ponekad može videti oko sumraka u močvarama, baruštinama i ritovima. Prema predanju podseća na

treperavu lampu čija svetlost nestaje kako joj se prilazi.), pomislio je da je u pitanju osoba u nevolji i počeo je pažljivo da se kreće ka njoj. Sa njim na mostu nalazila su se dva oficira, gospoda Falamano i Destilja. Sva trojica su, kao i ja, videli istu stvar. Ostatak posade i putnika nalazio se u potpalublju. Kako smo se približavali čamcu, uočio sam pravu priroñu ove pojave, mada je pomorci nisu bili svesni sve do samoga kraja. To uopšte nije bilo čudno, pošto niko od njih nije imao susreta i iskustava sa okultnim stvarima, dok sam ja preko trideset godina špartao svetom i do detalja proučavao tu materiju i izučavao spiritualne fenomene. Po kretnjama oficira shvatio sam da nisu uočili ono što je meni bilo jasno, a ja nisam želeo da ih uputim kako ne bi okrenuli plovilo pre nego što joj priñemo

dovoljno blizu da je pažljivije osmotrim. Sve je ispalo onako kao sam želeo, ili približno tako. Pošto sam se nalazio na pramcu, imao sam bolji pregled od onih koji su hili na mostu. Odmah sam uočio da je čamac, koji se od početka doimao čudnog oblika, zapravo kovčeg i da je žena koja stoji u njemu umotana u pokrov. Bila nam je okrenuta leñima i očigledno nije čula da joj prilazimo. Kretali smo se jako polako, motori su radili gotovo nečujno, a naša kobilica jedva da je talasala dok je sekla vodu. Iznenada se sa mosta začuo mahnit uzvik, Italijani se svakako lako uzbuñuju, a potom su oštre komande date krmanošu, dok se signalna zvonjava kotlarnici jasno čula. U trenutku, tako se bar činilo, brod se okrenuo u desnu stranu, i punom parom jurnuo napred. Pre nego što smo mogli shvatiti šta se dešava, prikaza se gubila u daljini. Poslednja stvar koju sam ugledao bio bljesak bledog lica sa tamnim, plamtećim očima, dok je prilika nestajala u kovčegu poput magle ili dima na vetru.“

KNJIGA PRVA – TESTAMENT RODŽERA MELTONA

ČITANJE TESTAMENTA RODŽERA MELTONA I SVE ŠTO JE USLEDILO POSLE TOGA

Zaipis koji je načinio Ernest Rodžer Halbard Melton, student zakona Unutrašnjeg hrama, najstariji sin Ernesta Halbarda Meltona, koji je bio sin Ernesta Meltona, koji je bio stariji brat pomenutog Rodžera Meltona i njegov naslednik.

Smatram da je korisno, ili čak možda neophodno da vam predstavim sve one koji imaju veze sa testamentom Rodžera Meltona, brata mog dede po ocu.

U tom smislu, dopustite mi da vam predstavim raznolike članove njegove porodice, i da objasnim neka od njihovih zanimanja i neke od načina ponašanja.

Moj otac Ernest Halbard Melton bio je jedini sin Ernesta Meltona, najstarijeg sina ser Džefrija Halbarda Meltona od Hamkrofta, iz okruga Salop, koji je bio sudija i jedno vreme šerif. Ser Džefri, moj pradeda, nasledio je malo imanje od svog oca Rodžera Meltona. Uzgred, u njegovo vreme, naše prezime je bilo Milton, ali ga je moj pradeda promenio u sadašnju verziju, pošto je bio praktičan čovek, koji se nije povodio za osećanjima, nije želeo da nas javnost meša sa drugima, koji pripadaju porodici izvesne radikaine osobe po prezimenu Milton*( Džon Milton (1608—1674) engleski pesnik, polemičar i zvaničnik u vreme Kromvela, smatran najvećim engleskim pesnikom posle Šekspira , najpoznatiji po svojim religioznim epovima Izgubljeni raj i Raj ponovo

nañen.), koja je pisala pesme i bila neka vrsta zvaničnika za vreme Kromvela*( Oliver Kromvel (1599—1658) engleski vojskovoña i političar koji je na kratko zbacio monarhiju i uspostavio republikanski

Komonvelt kojim je upravljao kao lord Zaštitnik.), dok smo mi, sa druge strane, pripadali konzervativcima. Isti praktični duh koji ga je naveo da promeni prezime, usmerio ga je i na bavljenje trgovinom. Tako da je, već u ranoj mladosti, postao štavilac i kožar. U tu svrhu je iskoristio potoke, jezerca i hrastove šume na svom imanju Torabi u Safolku.

Razvio je jako uspešan posao i stekao je znatno bogatstvo, od kojeg je deo iskoristio da kupi imanje Šropšir, koje je potom zaveštao i čiji sam ja naslednik.

Ser Džefri je pored mog dede imao još tri sina i ćerku, koja se rodila dvadeset godina posle najmlañeg od roñene braće. Sinovi su mu bili Džefri, koji je umro bez potomaka, jer je poginuo u indijskoj pobuni u Mirutu*( Grad u regiji Utar Pradeš poznat po prvoj pobuni protiv engleske okupacije u Indiji (1857.

godine), koja je poznata kao Prvi rat za nezavisnost.), gde je, iako je bio civil, uzeo mač u ruke kako bi se borio za sopstveni život, Rodžer (čiji život ću vam uskoro ispričati) i Džon, koji je bio najmlañi i koji je kao i Džefri umro ne oženivši se. Od petočlane porodice ser Džefrija, dakle, samo troje treba uzeti u obzir: mog dedu, koji je imao troje dece od kojih su dvoje, sin i ćerka, umrli još dok su bili deca, tako da su preostali samo: moj otac, Rodžer i Pejšens. Pejšens je roñena 1858, udala se za Irca koji se prezivao Seledžer, što je bio uobičajeni način na koji se zapravo izgovaralo prezime Sent Ledžer ili kako to oni pišu Sveti Ledžer*( Sent Leodegar ili Ledžer 615—679, biskup Atuna, umro na mukama i kanonizovan od strane rimokatoliče crkve. Prezime je postalo veoma popularno sa normanskim osvajanjem Engleske pa se od VIII veka beleži nekoliko istaknutih ličnosti koje su nosile to prezime, a do XIX vekajavlja se pregršt poznatih ljudi sa tim prezimenom, izmeñu ostalog,

nekolicina lordova, guvernera i visokih zvaničnika.), koje su potonje generacije počele da koriste u svojem najstarijem izvornom obliku. On je bio lakomislen i smeo čovek, kapetan kopljanika, kojem nije nedostajalo hrabrosti. Odlikovan je Viktorijinim krstom*( Najaviše odlikovanje za hrabrost, koje se dodeljivalo pripañnicima vojske na teritorijama Komonvelta i bivših

britanskih teritorija.) za podvige u biei kod Amoafula za vreme Ašanti*( Ašanti ratovi (1824—1901) voñeni su na teritoriji današnje Gane, izmeñu engleskih okupacionih snaga i lokalnih plemena, čiji su lideri nosili titulu Ašantena pa su ih Britanci nazivali Ašanti. Bitka kod Amoafula preñstavlja prvu u serijj petodnevnih bitaka, koja se oñigrala u toku trećeg Ašanti rata (1873—1874), koji se završio zauzimanjem

prestonice Ašantija — Kumase..) pohoda. Plašim se da mu je nedostajalo ozbiljnosti i jasnog životnog cilja, što moj otac

navodi kao glavne karakteristike naše porodice. Brzo je spiskao gotovo celo svoje neveliko nasleñe, te bi, da je poživeo i da nije bilo malog bogatstva moje baba-tetke, verovatno, umro u bedi. Kažem verovatno, ali ne i zapravo, jer Meltoni, koji su veoma ponosni, ne bi tolerisali ubogu granu porodice. Moram da kažem da niko od nas nema visoko mišljenje o toj strani familije.

Na sreću, moja baba-tetka Pejšens je imala samo jedno dete, a prerana smrt kapetana Sent Ledžera — kako ja volim da ga zovem - postarala se da ih ne bude više. Nije se ponovo udavala, mada je moja baba nekoliko puta pokušavala da joj ugovori drugi brak. Bila je, kako mi je rečeno, kruta i ohola osoba koja nije htela da se povinuje predlozima starijih. Njeno jedino dete je bio sin, koji je povukao više na očevu stranu porodice nego na našu. On je bio lenština i skitnica, večito se tukao u školi i uvek je hteo da izvodi najluñe poduhvate. Moj otac, koji je bio glava porodice i koji je od njega stariji osamnaest godina, više puta ga je korio i savetovao, ali su njegova oholost i manjkavost duha bili toliki da je na kraju digao ruke. Zaista sam, u nekoliko navrata, čuo svog oca kako govori da mu je, čak, pretio smrću. Niko, pa ni moj otac, nije imao dobrog uticaja na njega, jedino njegova majka, koja je bila iz naše porodice i žena koja je živela sa njima, kao neka vrsta guvernante; ,,tetka“ — kako ju je on zvao. Situacija je bila sledeća: kapetan Sent Ledžer je imao mlañeg brata, koji se jako mlad nesmotreno oženio izvesnom Škotlanñankom. Nisu imali nikakvih sredstava za život osim onoga što im je nesmotreni kopljanik, koji i sam jedva daje imao šta, davao, a ona je bila ,,jalova“, što je, ako dobro shvatam, pomalo nedelikatan izraz kojim Škoti vole da nazivaju nedostatak sreće. Meñutim, ona je vodila poreklo iz stare i poznate porodice, čije je bogatstvo isparilo - da upotrebim uobičajeni izraz, koji se teško može upotrebiti za porodicu ili osobu koja jedva da je imala ikakvo bogatstvo za isparavanje! Recimo da su Mek Kelpijevi, što je bilo devojačko prezime gospoñe Sent

Ledžer, bili na dobrom glasu kada je vojevanje u pitanju. Bilo bi previše ponižavajuće da se povežemo sa takvom porodicom, koja je siromašna i bez korena, makar i dalekim vezama. Smatram da samo ratovanje ne čini porodicu. Vojnici nisu sve i svja, mada oni misle da jesu. U sopstvenoj porodici smo imali članove koji su se borili, mada nisam čuo ni za jednog koji je to radio zato što je to hteo. Gospoña Sent Ledžer je imala sestru, na sreću, u toj porodici je bilo samo dvoje dece, inače bi svi morali da budu izdržavani od strane moje porodice.

Gospodin Sent Ledžer, koji je bio niži oficir, poginuo je kod Maivanda*( Jedna od glavnih bitaka drugog Anglo-Afganistanskog rata, koja se odigrala 1880. godine, i jedna od retkih

pobeda azijskih snaga protiv neke od sila Zapada.), ostavivši udovicu na prosjačkom štapu. Na sreću, ona je preminula — njena sestra je proširila glas da je preminula od šoka i tuge — pre nego što se rodilo dete koje je nosila. To se sve dešavalo dokje moj roñak, ili, dabudem precizan, jedno koleno udaljen roñak moga oca, bio još veoma mali. Njegova majka je onda pozvala ženu svoga devera da živi sa njima. Prosjaci nisu u poziciji da biraju, tako da se ona starala o odgajanju mladog Sent Ledžera.

Sećam se da mi je otac jednom dao zlatnik kada sam načinio duhovitu opasku na njen račun. Tada sam bio dečak, ne stariji od trinaest godina, kada mi je otac pričao o porodici Sent Ledžer. Naravno, mi sa njima nismo imali nikakvih kontakata od smrti kapetana Sent Ledžera, krugovi kojima smo mi pripadali nisu marili za siromašne roñake. Otac mi je objašnjavao istorijat gospoñice Mek Kelpi. Ona mora da je bil'a neka vrsta guvernante jer mu je jednom prilikom gospoña Sent Ledžer rekla da se gospoñca Mek Kelpi stara o obrazovanju njenog sina.

„Onda, oče.“ rekoh, „ako se stara o obrazovanju deteta trebalo bi da je zovu gospoñica Mek Skelpi!*( lgra reči Kelpie-Skelpie — Skelpie stari škotski izraz za žensko muštranje i grdnju, grub prevod bi bio njištalica, osoba koja non-stop drobi i

nariče.)“

Majka mog jedno koleno udaljenog rodaka Ruperta umrla je kada je imao dvanaest godina, tako da je tugovao više od godinu dana. Gospoñica Mek Kelpi je svejedno nastavila da živi sa njim. Čik da je vidite da od čega odustane! Takva vrsta ljudi ne odlazi sve dok ima za šta da se ogrebe! Moj otac, glava porodice, bio je jedan od izvršilaca, drugi je bio njegov ujak Rodžer, brat zaveštaoca. Treći je bio general Mek Kelpi, osiromašeni škotski velikaš koji je posedovao dosta bezvredne zemlje u okolini Kruma u okrugu Ros. Sećam se da mi je otac jednom prilikom dao novu novčanicu od deset funti, kada sam ga prekinuo dok mi je pričao o nesrećnoj bezbrižnosti mladog Sent Ledžera, rekavši mu da greši kada je u pitanju ta zemlja. Rekao sam mu da sam čuo da imanje Mek Kelpijevih jako dobro raña jednu stvar, a kada me je upitao: ,,Šta?“, odgovorio sam : ,,Hipoteke!“. Znao sam da je moj otac nedavno otkupio veću količinu njih po ,,razbojničkim“ cenama, što bi rekao moj prijatelj iz Čikaga, kojeg sam upoznao na koledžu. Kada sam ocu izneo svoje protivljenje i upitao ga zašto ih je u opšte kupovao kad je na taj način umanjivao vrednost imovine koje ću naslediti, dao mi je odgovor čiju ću dalekovidost jako dugo pamtiti.

,,To sam učinio da bih smelog generala držao u šaci ukoliko ikad počne da pravi probleme. A, ako doñe do najgoreg, Krum je dobra zemlja za jelene i jarebice!“

Moj otac je bio veoma dalekovid čovek! Kada bi moj roñak (u nastavku ovog zapisa ću ga zvati

roñak da onima koji ovo čitaju ne bih delovao kao zla osoba, koja se sprda sa Rupertom Sent Ledžerom i njegovom zanemraljivom pozicijom tako što stalno ističem koliko je njegova grana porodice udaljena od moje) Rupert Sent Ledžer želeo da preduzme neke idiotske finansijske poduhvate, dolazio bi mom ocu na naše imanje Hamkroft, u neprilično doba, bez dozvole, nemajući čak ni osnovne učtivosti da se prvo najavi. Bio sam dečkić od šest godina u to vreme, ali jako dobro pamtim njegovu zlokobnu pojavu. Bio je sav prašnjav i odrpan. Kada ga je moj otac

ugledao, bio sam u radnoj sobi zajedno sa njim, užasnuto je uzviknuo:

„Dragi bože!“ Još više ga je zaprepastiio kada je na pozdrav moje

majke osorno odgovorio da je putovao trećom klasom. Naravno, svi članovi naše porodice putovali su prvom klasom, a čak su i naše sluge putovale drugom. Moj otac je zaista pobesneo kada je ustanovio da je ovaj sa stanice stigao peške. B a b a c b a l k a n d o w n l o a d.c o m

„Sjajna predstava za moje rentijere i trgovce! Da vide mog, mog roñaka, koliko god dalek bio, kako tabana kao skitnica putem do mog imanja! Zašto, put je dugačak samo dve milje i frtalj! Nije ni čudo što si prljav i bezobrazan!“

Rupert se zaista — ne mogu ga na ovom mestu nazivati roñakom - jako drsko odnosio prema mom ocu.

„Hodao sam, gospodine, zato što nisam imao novaca, ali Vas uveravam da nisam imao nameru da budem bezobrazan. Došao sam samo zato jer sam hteo da zatražim Vaš savet i pomoć, ne zato što ste važna osoba i zato što imate dugačak prilazni put, što sam naučio na sopstvenu štetu, već jednostavno zato što ste jedan od mojih izvršilaca.“

„Vaših izvršilaca, gospodinčiću!“ Reče moj otac, prekidajući ga: „Vaših izvršilaca?!“

„Molim da mi oprostite na grešci, gospodine“, reče prilično tiho. „Mislio sam jedan od izvršilaca testamenta moje drage majke.“

,,A šta, ako smem da pitam“, reče otac, „želite, u smislu saveta, od jednog od izvršilaca testamenta Vaše drage majke?“

Rupert je jako pocrveneo i bio je na ivici da kaže nešto bezobrazno, znao sam to po izrazu njegovog lica, ali se obuzdao i nastavio u istom blagom maniru.

„Želim Vaš savet, gospodine, po pitanju najboljeg načina da uradim nešto što sam namerio, pošto sam maloletan i ne mogu to sam, te se stoga to mora učiniti

posredstvom izvršioca testamenta moje majke.“ ,,A pomoć koju želite, bila bi?“ Upitao je moj otac. „Želeo bih, gospodine, da svojoj tetki Dženet, dam... Moj otac ga je prekinuo upitavši ga, očigledno setivši

se moje šale: „Gospoñici Mek Skelpi?" Rupert je pocrveneo još više, a ja sam se okrenuo jer

nisam baš želeo da me vidi kako se smejem. Nastavio je tiho:

„Mek Kelpi, gospodine! Gospoñica Dženet Mek Kelpi, moja tetka, koja je uvek bila dobra prema meni i koju je moja majka volela želim da joj dam novac koji mi je moja draga majka ostavila.“ Otac je bez sumnje želeo da smiri strasti, jer su se Rupertove oči presijavale od suza, koje samo što nisu potekle, pa mu se posle kratke pauze obratio uzbuñeno, za šta sam znao da je pretvaranje.

„Zar si tako brzo zaboravio svoju dragu majku, Ruperte, pa želiš da proćerdaš poslednji poklon koji ti je ostavila?“

Rupert, koji je sedeo, skočio je na noge i stisnutih pesnica stao nasuprot mom ocu. Sada je bio jako bled, a pogled mu je bio toliko gnevan da sam pomislio da namerava da naudi mom ocu. Progovorio je dubokim i jakim glasom, koji kao da nije bio njegov.

,,Gospodne!“ Zarežao je. Pretpostavljam da bih, da sam pisac, što hvala bogu nisam jer nemam potrebe da se bavim prostim poslovima, to opisao kao ,,urliknuo“. „Urliknuo" je reč duža od ,,zarežao“ i, naravno, donela bi mi peni više, pošto pisce plaćaju po dužini reda. Otac je takoñe ubledeo, ali je stajao mirno. Rupert ga je netremice posmatrao oko pola minute, mada je tada delovalo mnogo više, iznenada se nasmešio i seo, nastavivši:

„Izvinite, ali naravno da Vi ne razumete takve stvari.“ Potom je nastavio sa pričom pre nego što je otac imao

prilike da kaže bilo šta. ,,Da se vratimo na posao. Pošto mi se čini da me ne

razumete, dozvolit mi da Vam pojasnim: ja to želim da

uradim jer ne zaboravljam. Pamtim želju drage majke da tetku Dženet učini srećnom, i ja žeiim da ispunim ono što je moja majka želela.“

„Tetku Dženet?“ Reče otac, osmehujući se podrugljivo na njegovu neukost. „Ona nije tvoja tetka. Čak i njena sestra, koja je bila udata za tvog teču ti je samo tetka po bračnoj vezi, a ne rod.“

Nisam mogao da se otmem utisku da je Rupert želeo da bude neuljudan prema mome ocu, mada mu se učtivo obraćao. Izbacio bih ga naglavačke da sam bio veći od njega kao što je on od mene, meñutim, bio je vrlo krupan za svoj uzrast, dok sam ja bio prilično mršav. Majka često govori da je mršavost pravo nasleñeno roñenjem.

„Moja tetka Dženet, gospodine, mi je tetka po ljubavi koju gajim prema njoj. Naklonost je beznačajna reč u poreñenju sa odanošću koju nam je pružila. Ali, mislim da ne bi trebalo da Vas opterećujem takvim stvarima. Mislim da Vas se porodični odnosi sa strane porodičnog stabla kojoj pripadam ne dotiču. Ja sam Sent Ledžer!“ Otac je delovao prilično zatečeno. Dugo je sedeo ne mičući se, a zatim je progovorio.

,,Pa, gospodine Sent Ledžer, razmisliću izvesno vreme o Vašem pitanju i saopštiću Vam odgovor odmah pošto donesem odluku. U meñuvremenu; da li želite da pojedete nešto? Rekao bih da ste krenuli vrlo rano i da niste ništa doručkovali?“

Rupert se nasmešio i prilično iskreno odgovorio. ,,To je istina, gospodine. Nisam jeo ništa od jučerašnje

večere i prilično sam gladan.“ Otac je pozvonio i kada je poslužitelj ušao naložio mu

je da pozove kućepaziteljku. Kada je došla, otac joj reče: „Gospoño Martindejl, odvedite ovog dečaka u Vašu

sobu i dajte mu nešto da doručkuje.“ Rupert je stajao nepomično nekoliko trenutaka. Lice,

koje je do tada bilo bledo, zajapurilo se. Potom se naklonio mom ocu, okrenuo se i pošao za gospoñom Martindejl, koja je izašla iz prostorije.

Skoro sat vremena kasnije, otac je poslao slugu da ga pozove u radnu sobu. Moja majka je takoñe bila tu kao i ja. Posle nekog vremena, sluga se vratio i rekao:

„Gospodine, gospoña Martindejl bi, uz dužno poštovanje, želela da zna da li može da porazgovara sa Vama.“

Pre nego što je otac uspeo da odgovori, majka je slugi naložila da je dovede. Mora da je kućepaziteljka bila blizu — ta vrsta se uvek muva oko ključaonica —jer je odmah ušla u prostoriju. Kada je ušla, stala je blizu vrata, ubledela i poklonila se. Otac reče:

„Dakle?“ „Mislila sam, gospodine i gospoño, da je bolje da sama

doñem i ispričam Vam šta se desilo sa gospodinom Sent Ledžerom. Došla bih smesta, ali sam se plašila da Vas uznemirim.“

,,Pa?“ Otac je bio jako strog prema slugama. Kada ja budem

glava porodice, svi će oni cičati pod mojom petom. Tako se od posluge dobija prava odanost!

„Ako mi dozvoljavate, gospodine, odvela sam mladog gospodina u svoju sobu i poručila lep doručak za njega, pošto sam videla da je izgladneo; tako narastao mladić i tako visok! Ubrzo je stigao sjajan doručak! Od njegovog mirisa sam i sama ogladnela. Tu je bilo jaja, pržene šunke i grilovanih bubrega, kafe, tosta, butera, dimljene ribe...“

„Dosta sa menijem“, reče majka. „Nastavi dalje!“ „Kada je sve bilo postavljeno i kada je poslužiteljka

izašla, prinela sam stolicu i rekla mu: ’Gospodine, vaš doručak je spreman!’ Ustao je i rekao: ’Hvala, gospoño, veoma ste ljubazni!’ Udelio mi je jako lep naklon kao da sam prava dama, gospoño!“

,,Nastavi“, reče majka. „Tada je, gospodine, rekao: ’Doviñenja i hvala Vam’,

odmahnuo rukom i potom uzeo svoju kapu. ’Ali zar nećete ništa doručkovati, gospodine?’, rekoh mu. ’Ne, hvala Vam, gospoño,’ odvratio mi je, ’ne mogu da jedem ovde... Mislim,

u ovoj kući!’ Izgledao je tako usamljeno da sam osetila kako mi se srce cepa i krenula sam da ga pitam mogu li još šta da uradim za njega. ’Molim te, reci mi, dragi moj’, upitah ga. ’Ja sam stara, a Vi ste, gospodine, još dečak, mada ćete dobar čovek postati, kao Vaš dragi, predivni otac, kojeg jako dobro pamtim, i nežni poput Vaše jadne drage majke’Jako ste ljubazni’, odvratio je i kada je to rekao, uhvatila sam ga i poljubila mu ruku, jer pamtim dobro njegovu jadnu, dragu majku, koja je, eto, već godinu dana mrtva. Kada sam mu poljubila ruku, on je okrenuo glavu, a ja sam ga uhvatila za ramena i okrenula ka sebi. On je još momčić, gospoño, mada je tako krupan, i ugledala sam suze kako mu se slivaju niz obraze. Tada sam mu položila glavu na svoje grudi, kao što znate imala sam decu, gospoño, ali sva su davno otišla na onaj svet. Rado je privio glavu i plakao neko vreme. Potom se uspravio, a ja sam s poštovanjem stala pored njega. ’Prenesite gospodinu Meltonu’, reče, ’da ga neću više zamarati izvršiteljskim poslom.’ ’Ali zašto mu to ne kažete sami, gospodine, kada ga vidite?’, rekoh mu. ’Neću ga videti ponovo’, odgovorio je, ’odmah se vraćam nazad!’ Znala sam, gospoño, da nije ništa doručkovao, mada je bio gladan, i da će pešačiti natrag, kao što je i došao pa sam ga upitala: ’Molim Vas da ovo ne shvatite kao previše slobodno sa moje strane, ali da li mogu da učinim bilo šta kako bih Vam olakšala put? Da li imate dovoljno novca, gospodine? Ako nernate, mogu li da Vam dam ili pozajmim nešto? Biće mi jako drago ako mi to dozvolite.’ ’Da’, reče pnlično iskreno’, ako biste nn pozajmili šiling, pošto novaca više nemam, neću Vam to zaboraviti.’ Dok je primao kovanicu, rekao mi je: ’Vratiću Vam iznos, ali nikada neću moći da Vam vratim dobrotu koju ste pokazali.’ Uzeo je šiling, nije hteo da uzme ni peni više, a potom se pozdravio sa mnom. Kada je stigao do vrata, okrenuo se i vratio do mene, zagrlivši me kao pravi dečak i rekao: ’Hiljadu Vam puta hvala, gospoño Martindejl, na Vašoj dobroti, na Vašoj naklonosti, i na načinu na koji ste

govorilt o mom ocu i majci. Videli ste me kako plačem’, reče, ’ne plačem često, poslednji put sam to činio kada sam se vratio našoj samotnoj kući pošto je moj otac sahranjen. Meñutim, ni Vi, niti bilo ko drugi, više neće videti nijednu moju suzu.’ Rekavši to, ispravio je svoja široka pleća i podigao svoju ponosnu glavu dok'je izlazio napolje. Videla sam ga kroz prozor kako korača niz aveniju. Svega mi! Kakav je to ponosan mladić, gospodine, na čast Vašoj familiji, kažem Vam to sa punim poštovanjem. I tako ponosno dete ode gladno, a sigurna sam da taj šiling neće iskoristiti da kupi hranu!“

Otac nije želeo to da trpi. „Želim da znate — on ne pripada mojoj porodici.

Istina je da smo povezani po ženskoj liniji, ali mi njega i njegove ne smatramo svojim rodom.“

Zatim se okrenuo i počeo da čita knjigu. Rešio je da je ignoriše.

Meñutim, majka je imala da kaže štošta pre nego što završi sa gospoñom Martindjel. Ona je imala sopstveni ponos i nije trpela bezobrazluk podreñenih, a kućepaziteljkino ponašanje je bili prilično drsko. Majka, naravno, nije bila našeg nivoa mada su njeni jako ugledni i neverovatno bogati. Ona je jedna od Dalmalingtonovih, kraljeva soli, koji su dobili plemićku titulu kada su konzervativci skinuti s vlasti. Obraćajući se kućepaziteljki reče:

„Mislim da mi od kraja ovoga meseca Vaše usluge, gospoño Martindejl, neće više biti potrebne! A pošto ne držim pod svojim krovom sluge koje otpuštam, evo Vam plata od dvadeset petog ovog meseca i plata za sledeći mesec kao sledovanje za otkazni rok. Potpišite ovu priznanicu.“

Dok je sve to govorila, ispisivala je priznanicu. Kućepaziteljka ju je potpisala bez reči i pružila je majci natrag. Delovala je krajnje zatečeno. Majka je potom ustala i odjedrila iz sobe na način kako se uvek kretala kada je loše volje.

Dozvolite mi da vam kažem da je otpuštena kućepaziteljka sutradan dobila posao kod grofice od Salopa. Možda bi trebalo da vam objasnim da je grof od Salopa, K.G, koji je poručnik okruga, ljubomoran na očevu poziciju i njegov rastući uticaj. Otac će sigurno učestvovati na sledećim izborima kao kandidat konzervativaca i gotovo je sigurno da će uskoro postati baronet*( Baronet je jedina vrsta nasledne titule koja se ñodeljuje grañanima, ali ne spada u

plemićke, viša je od titule viteza, ali ispod svih ostalih plemićkih.)

Pismo general-majora ser Kolina Aleksandra Mek Kelpija, VC*( Skraćenica za južnu Englesku.), KCB*(KCB je skraćenica za titulu Knight commander of Bath, koja se dodeljuje višim pripadnicima vojske, članovima ovog, četvrtog po važnosti viteškog reda

u Engleskoj ) od Kruma, okrug Ros, NB*(Skraćenica za severnu

Britaniju kako se istorijski označavalo područje Škotske),Rupertu Sent Ledžeru, Esq*(Esquire – vrsta socijalne titule koja se upotrebljava za sinove i potomke plemića ili drugih dostojanstvenika koji

nemaju sopstvenih titula), Njulend Park br 14, Dalvič, London, SE*( Skraćenica za južnu Englesku.)

4. jul 1892.

Moje drago kumče,

Zaista mi je žao što ne mogu izaći u susret tvom zahtevu i želji da se gospoñici Dženet Mek Kelpi, prebaci imetak koji ti je ostavila majka. Želim odmah da ti kažem, da bi mi bila čast da ispunim tu želju da sam u mogućnosti to da učinim, i to ne zbog toga što bi korist od toga imala moja bliska roñaka. Ta čmjenica, u suštini je i glavni probiem. Prihvatio sam staranje koje mi je poverila časna dama u korist njenog jedinog sina — sina čoveka besprekorne časti, i mog dragog prijatelja, čiji jedinac ima bogato nasleñe časti sa obe strane porodice, i koji će, u to sam siguran, kroz život biti smatran dostojnim svojih roditelja i onih kojima su oni verovali. Uverićeš se, siguran

sam, ma šta bio u mogućnosti da odobrim bilo kome, da su moje ruke u ovom slučaju vezane.

A sada mi dozvoli da ti kažem, dragi moj dečače, da mi je tvoje pismo pričinilo izuzetno veliko zadovoljstvo. Za mene je neizrecivi užitak da vidim da si se dao na svoga oca, čoveka kojeg sam neizmerno voleo, i da si nasledio darežljivi duh zbog kojeg je bio toliko drag svojim saborcima, kako mladim tako i starim. Šta god da se desi, ja ću se uvek ponositi tobom i ako ti mač starog vojnika — to je sve što imam — ikada bude mogao poslužiti, on i njegov gospodar će ti, sve dok ga život ne napusti, uvek biti na raspolaganju.

Jako me žalosti pomisao da neću moći da pomognem Dženet da stekne duševni mir i olakšanje u životu. Meñutim, dragi moj Ruperte, za sedam godina ćeš postati punoletan. Tada ćeš, ako budeš istog mišljenja, a siguran sam da hoćeš, biti svoj gospodar i moći ćeš da činiš kako ti je volja. U meñuvremenu, kako bih osigurao Dženet od hude sudbine, naložio sam svom agentu da joj na svakih šest meseci dostavi polovinu dohotka koji bude prihodovan u bilo kom obliku sa mog imanja u Krumu. Imanje je, žao mi je da to kažem, teško opterećeno hipotekama; tako je kako jeste, ali, ako ikada bude osloboñeno neke od hipotekarnih obaveza, nešto će naposletku, verujem, ostati njoj. Još bih želeo da ti kažem, dragi moj dečače, da mi je iskreno veliko zadovoljstvo što ćemo se ti i janajoš jedan način povezati kroz udruživanje u ovu svrhu. Oduvek si mi bio drag kao da si moj sin. Dozvoli da ti se poverim i da ti kažem da si postupao onako kao što bih želeo da moj sin postupa, da sam bio blagosloven jednim. Bog te blagoslovio dragi moj.

Zauvek tvoj, Kolin Aleks Mek Kelpi

Pismo Rodžera Meltona od Openšou Grendža, Rupertu Sent Ledžeru, Esq, Njulend Park br. 14, Dalvič, London SE

l.jul1892.

Dragi moj sestriću, Primio sam tvoje pismo od tridesetog. Pažljivo sam

razmotrio navedeni zahtev, i došao sam do zaključka da mi dužnost tvoga staratelja ne dozvoljava da učinim onako kako želiš. Dozvoli da ti objasnim. Namera zaveštaoca u sačinjavanju njenog testamenta, bila je da se sve bogatstvo koje joj je na raspolaganju iskoristi kako bi se tebi obezbedila dobrobit, koju će godišnji prihodi donositi. U tu svrhu, i kako bi se osigurala od rasipništva i nepromišljenosti, ili možda od darežljivosti, koja bi te mogla osiromašiti i tako onemogućiti njene blagonaklone namere po pitanju tvog obrazovanja, utehe i budućeg dobra, nije poiožila imanje u tvoje ruke, što bi ti dalo odrešene ruke da činiš kako ti je volja. Meñutim, sasvim suprotno od toga, ona je poverila korpus imetka u ruke ljudi za koje je verovala da će biti dovoljno odlučni i jaki da ispune njen naum, uprkos obmanama ili pritiscima, koji mogu biti upotrebljeni protiv te svrhe. Njena namera je bila da staratelji koje ona odreñi koriste godišnje prihode od imanja za tvoje dobro i staranje o tebi, i to samo prihode (što je jasno odreñeno u testamentu), kako bi kada postaneš punoletan, kapital koji je nama poveren, dospeo u tvoje ruke nedirnut. Smatram svojom dužnošću da se po. ovom pitanju striktno držim uputstava koja su data. Ne sumnjam da su i ostali staratelji istog stava po ovom pitanju. Stoga, pod takvim okolnostima, mi staratelji ne samo da imamo jedinstvenu dužnost prema zaveštaocu nego i jedni prema drugima po pitanju načina na koji ćemo izvršavati tu dužnost. Zato smatram da ne bi bilo saglasno duhu testamenta i ideji koje se držimo da bilo ko od nas krene pravcem koji mu se sviña jer bi naišao na oštro protivljenje ostalih staratelja. Svako od nas mora da se nosi sa neprijatnim stranama ove dužnosti, bez straha i kolebanja. Ti, naravno, shvataš da je vreme koje mora proteći kako bi stekao puno pravo nad svojim vlasništvom

ograničeno. Prema oñredbama testamenta, mi smo dužni da ti predamo zaveštanje kada napuniš dvadeset jednu godinu, što je za sedam godina. Meñutim, do tada, ma koliko želeo da ti izañem u susret i ispunim želju, moram se držati dužnosti koju sam prihvatio. Kada to vreme protekne, bićeš slobodan da činiš sa svojim vlasništvom šta ti je volja, bez ikakvog protesta i komentara od strane drugih.

Pošto sam ti, najjasnije što sam mogao, izneo ograničenja kojima sam sputan po pitanju korpusa tvog imetka, dozvoli mi da ti ukažem na drugi način koji je u mojoj moći i diskreciji, a putem kojeg možeš ispuniti svoje želje. Zaista, gledaću da iskoristim sav svoj uticaj na ostale staratelje, da zauzmu isti stav po pitanju tvojih želja. Moje inišljenje je da svoje vlasništvo možeš koristiti kako god želiš. Meñutim, dok ga ne stekneš, prema želji tvoje majke, dozvoljeno ti je samo da koristiš godišnje prihode. Sa naše strane, kao staratelji, dužni smo da koristimo te prihode za staranje o tebi u smislu ishrane, odevanja i školovanja. Sav novac koji preostane posle šest meseci, u potpunosti je na tvom raspolaganju i možeš ga koristiti kako god želiš. Kada mi budeš poslao pisano odobrenje, koje se odnosi na sve staratelje, da želiš da se celokupna suma ili njen deo isplaćuje gospoñici Dženet Mek Kelpi, postaraću se da tako i bude. Veruj mi, naša je dužnost da se staramo o korpusu imanja i u tom smislu ne možemo činiti ništa što bi ga moglo ugroziti. Ipak, naš nadzor tu i prestaje. Kroz naše starateljstvo možemo se baviti samo korpusom. Ukoliko ne načiniš neku glupost, mi možemo postupati samo po opštim uputstvima, sve dok ona ne budu opozvana. Ti jesi, i moraš biti, slobodan da menjaš instrukcije i autorizacije u bilo kom trenutku. Tako da se moramo rukovoditi svakim poslednjim dokumentom koji primimo od tebe. Što se tiče opšteg principa vezanog za tvoju želju, nemam komentara. Slobodan si da sa svojom rodbinom činiš što ti je volja. Razumem da imaš velikodušne nagone, i zaista sam uveren da je to u skladu sa željama moje pokojne

sestre. Da je živa i da mora suditi o tvojoj nameri, ubeñen sam da bi se složila. Stoga, dragi moj nećače, ukoliko želiš, biće mi drago da, kako zarad nje tako i zarad tebe, iz svog džepa na tvoj račun prebacim istu sumu (ovo bi hila poverljiva stvar izmeñu nas dvojce) koju želiš da daš gospoñici Dženet Mek Kelpi. Kada dobijem tvoj odgovor, znaću kako da postupam po tom pitanju.

Sve najbolje i veruj mi da sam tvoj privrženi ujak Rodžer Melton Za Ruperta Sent Ledžera, Esq

Pismo Ruperta Sent Ledžera Rodžeru Meltonu

4. jul 1892.

Dragi moj ujače, Od srca Vam hvala na ljubaznom pismu. Potpuno

razumem, i sada uviñam da nije trebalo da od Vas, kao staratelja, tražim takvu stvar. Sada jasno shvatam šta je Vaša dužnost, i slažem se sa Vašim stavom po tom pitanju. Uz pismo prilažem i pisma za ostale staratelje, u kojima tražim da od godišnjih prihoda imanja, do daljnjeg, na datu adresu, šalju gospoñici Dženet Mek Keipi celokupan iznos koji preostane pošto se, prema želji moje majke, odbije suma koju smatrate adekvatnom za moje izdržavanje, odevanje i obrazovanje, zajedno sa sumom od jedne funte mesečno, što je bio iznos koji mi je moja draga majka oduvek davala za ličnu upotrebu; ,,džeparac“ — kako ga je ona zvala.

Što se tiče Vaše jako ljubazne i velikodušne ponude da mojoj dragoj ujni Dženet date sumu koju bih joj ja sam dao da je u mojoj moći, najiskrenje i najdublje Vam zahvaljujem u svoje i u ime ujne (kojoj, naravno, neću spominjati ovu činjenicu, osim ako mi to posebno ne

dozvolite). Ujna Dženet je jako ponosna, i ne bi prihvatila nikakvu milost. Sa mnom je naravno drugačija stvar, pošto mi je od malena bila kao druga majka i ja je neizmerno mnogo volim. Otkako je majka umrla, ona mi je, naravno, bila sve i svja jer nemam nikog drugog. Kod ljubavi poput naše nema mesta za ponos. Hvala Vafn još jednom, dragi ujače i bog Vas blagoslovio.

Tvoj dragi sestrić, Rupert Sent Ledžer

Nastavak zapisa Ernesta Rodžera Halbarda Meltona

A sada se vraćamo na poslednje od ser Džefrijeve dece, Rodžera. On je bio treće dete i treći sin, jedina ćerka Pejšens rodila se dvadeset godina posle poslednjeg, četvrtog, sina. Što se tiče Rodžera, preneću sve što sarn čuo o njemu od oca i dede. Od svoje baba-tetke nisam saznao ništa, bio sam jako mali kada je preminula, mada pamtim da sam je jedanput video. Bila je veoma visoka, lepa žena, nešto preko trideset godina, tamne kose i svetlih očiju. Mislim da su joj oči bile sive ili plave, ali ne mogu da se setim tačno. Izgledala je veoma ponosno i oholo, mada sam dužan da kažem da je bila jako dobra prema meni. Sećam se da sam bio ljubomoran na Ruperta jer mu je majka izgledala tako otmeno. Rupert je bio osam godina stariji od mene i plašio sam se da će me prebiti ukoliko kažem išta što mu se ne dopada. Zato sam ćutao, osim kada bih se zaboravio. Rupert je veoma neljubazno, i smatram jako nefer, rekao da sam tmurna životinjica. Nisam mu to zaboravio i ne nameravam. Meñutim, nije preterano bitno šta je on rekao ili mislio. Eto ga — ukoliko uopšte na njega treba obraćati pažnju — gde ga niko ne može naći, bez para ili bilo čega, sa ono malo imetka što mu je ostavljeno kada postane punoletan i koji’želi da pokloni Mek Skelpijevoj. Hteo je da joj da sve, čim mu je majka umrla, ali je moj otac, koji je bio jedan od staratelja,

to odbio, dok je ujak Rodžer, kako ga ja zovem, smatrao da staratelji nemaju pravo da dozvole Rupertu da proćerda svoju majčevinu, kako je ja nazivam, šaleći se sa ocem kada je zaveštanje nazvao njegovom očevinom. Stari ser Kolin Mek Skclpi, koji je bio treći staratelj, izjavio je da ne želi da učestvuje u takvoj odluci jer je gospoñica Mek Skelpi bila njegova nećaka. On je jedan bezobrazni starac, Sećam se da me je, dok sam brbljao o gospoñici Mek Skelpi, zaboravivši na svoje rodbinske veze, uhvatio za uvo i poslao u drugi kraj sobe. Njegov škotski je jako prost. Čuo sam ga kako kaže:

„Pseto malo, šegači se sa svojim južnjačkim manirima, ali ne sa mojim rodom, i boljim od sebe, da ti ne bih zavrnuo šiju!“

Video sam da se otac jako uvredio, ali nije rekao ništa. Mislim da je imao na umu da je general nosilac Viktorijinog krsta i da voii dvoboje. Meñutim, kako bi pokazao da ne misli isto kao ja, otac mi je zavrnuo uvo — i to isto! Pretpostavljam da je mislio da je tako pravedno! Mada, moram da budem iskren i da kažem da se posle iskupio za to, kada je general otišao, dao mi je novčanicu od pet funti.

Mislim da ujka Rodžer nije bio zadovoljan načinom na koji se Rupert odnosio prema svom nasleñu; mislim da ga od tada nije video. Naravno, verovatno zbog toga što je Rupert ubrzo posle toga utekao, meñutim, o njemu ću pričati kada za to doñe vreme. Naposletku zašto bi se moj ujak bavio njime? On nije Melton, a ja ću biti glava kuće, naravno, kada dragi Gospod bude mislio da je vreme da pozove oca k sebi! Ujka Rodžer je imao gomilu novca, nikada se nije ženio tako da, ako želi da ga ostavi u pravim rukama, ne treba da se muči preterano. Novac je zaradio u — kako on to voli da kaže — istočnoj trgovini. Koliko sam shvatio to se odnosilo na Levant i sve što je istočno od njega. Znam da poseduje, bar tako to u trgovini zovu, ,,postaje“ u raznim mestima — svuda po Turskoj, Grčkoj, Maroku, Egiptu, južnoj Rusiji, Svetoj zemlji, potom u

Persiji, Indiji, Krimu, Kini, Japanu i pacifičkim ostrvima. Nije uobičajeno da se veleposednici bave i znaju mnogo o trgovini, meñutim, mogu vam reći da moj ujak pokriva ili bolje rečeno pokrivao je veiiki deo sveta. Ujka Rodžer je bio veoma mrgodna osoba, i da nisam vaspitavan da budem prijatan prema njemu teško da bih se usudio da mu se obratim. No, kada sam bio mali, otac, a posebno majka, terali su me da idem do njega i da budem vrlo srdačan prema njemu. On uopšte nije bio prijatan prema meni, mrzovoljni matori medved! Ipak, on nikada nije video i upoznao Ruperta tako da mogu reći da je gospodin R. potpuno van trke za nasleñe. Poslednji put kada sam ga video, bio je veoma grub. Tretirao me je kao dečaka iako sam bio blizu osamnaeste godine. Ušao sam u njegovu kancelariju bez kucanja, a on je ne dižući pogled sa stola, za kojim je sedeo i pisao, viknuo: „Napolje! Zašto me uznemiravate kada sam u poslu? Napolje prokleti bili!“ Stajao sam u mestu, spreman da ga prostrelim pogledom kada bude podigao glavu, jer ne zaboravljam da ću po očevoj smrti ja biti glava porodiee. Meñutim, kada me je pogledao, streljanje pogiedom nije bilo moguće. Prilično hladno mi se obratio: „0, to si ti, zar ne? Mislio sam da je neko od mojih činovnika. Sedi ukoliko želiš da razgovaraš sa mnom, i sačekaj dok ne budem bio spreman.“ Tako da sam seo i čekao. Otac mi je uvek govorio da se trudim da se slažem i udovoljavam ujaku. Moj otac je veoma lukav čovek, a ujka Rodžer je veoma bogat.

Ipak mislim da ujka R. nije tako pronicljiv kao što misli da jeste. On ponekad pravi užasne poslovne greške. Na primer, pre nekoliko godina je kupio ogromno imanje na Jadranu, u zemlji koju zovu „Zemlja Plavih Planina". Bar tvrdi da ga je kupio, tako je rekao ocu. Ali, nije mu pokazao nikakve tapije i plašim se da je ,,preveslan“. Po mom mišljenju, to je loš posao, jer otac veruje da je platio ogromnu sumu za njega, što će reći da meni kao prirodnom nasledniku umanjuje imovinu koju bi trebalo da nasledim.

A sada o Rupertu. Kao što rekoh, pobegao je sa četrnaest i o njemu nismo ništa čuli godinama. Kada bi šta ñoznali, odnosno moj otac pre svega, to bi bile samo loše vesti. Saznali smo da je bio poslužitelj na brodu koji je plovio oko rta Horn. Zatim da se priñružio ekspediciji koja je istraživala središnju Patagoniju, a. potom drugoj koja je išla na Aljasku, pa trećoj koja se otisnula na Aleutska ostrva. Posle je išao u Centralnu Ameriku, u zapadnu Afriku, na Pacifička ostrva, u Indiju i razna druga mesta. Svi znamo za izreku da „kamen koji se kotrlja ne skuplja mahovinu“ i sigurno je, ako je mahovina išta vredna, da će roñak Rupert umreti kao siromah. Zaista, ništa neće stati na put njegovom idiotskom, razmetljivom rasipništvu. Pogledajte samo kako je, kada je postao punoletan, celokupan skromni imetak koji mu je ostavila majka dao Mek Skelpijevoj! Siguran sam da ujka Rodžer, mada nije ništa rekao mom ocu, koji je kao glava kuće, naravno, trebalo da bude obavešten, nije bio zadovoljan. Moja majka, koja ima pristojno sopstveno bogatstvo, imala je dovoljno razuma da zadrži kontrolu nad njim, a pošto ću ga ja neotuñivo naslediti, mogu biti potpuno nepristrasan i samo potvrditi njeno ispravno postupanje po tom pitanju. Inače nismo imali visoko mišljenje o Rupertu i sada kada je na dobrom putu da postane sirotinja i samim tim opasna napast, na njega gledamo kao na stranca. Mi znamo šta on zaista jeste. Što se mene tiče, gadi mi se i prezirem ga. U ovom trenutku smo besni na njega, jer ga svi moramo čekati kako bismo otvorili testament dragog ujaka Rodžera. Gospodin Trent, advokat koji se starao o poslovima mog ujaka i kod koga se nalazi testament, rekao nam je da je neophodno da se pronañu svi baštinici testamenta pre nego što bude pročitan, tako da svi moramo čekati. To mi, kao priroñnom nasledniku, vrlo teško pada. Zaista je jako neuviñavno sa Rupertove strane da bude tako nedostupan. Pisao sam staroj Mek Skelpijevoj o tome, meñutim, ona nije pokazala ikakvo razumevanje ili nestrpljenje — naravno kad on nije

naslednik! Odgovorila mi je da Rupert Sent Ledžer verovatno — i on je zadržao stari način pisanja — ne zna za ujakovu smrt, inače bi preduzeo korake koji bi odagnali naše nestrpljenje. Naše nestrpljenje, svega mi! Nismo nestrpljivi, samo želimo da znamo. I ako smo mi - a posebno ja — na koje padaju sve neugodnosti razmišljanja o odvratnim i nepravednim pogrebnim dužnostima, nestrpljivi, na to imamo pravo. Svejedno, on će se podjednako gorko razočarati kada se pojavi i otkrije da je siromah bez nade!

............................................................................. Danas smo (otac i ja) primili pisma od gospodina

Trenta, koji nas je obavestio da je utvrñeno prebivalište „gospodina Ruperta Sent Ledžera“ i da mu je poslato pismo koje ga obaveštava o smrti jadnog ujka Rodžera. Poslednje što se o njemu čulo je da se nalazio na jezeru Titikaka*(Jezero koje se nalazi na granici izmeñu Perua i Bolivije, nalazi se na nadmorskoj visini od 3811 m i predstavlja najvišu plovnu

tačku na svetu, a ujedno je i najveće jezero u Južnoj Americi.). Tako da sam bog mili zna kada će primiti pismo, koje ga poziva da se vrati kući odmah i koje ga obaveštava o sadržaju testamenta isto onoliko koliko i ostale članove porodice. To znači da ga ne obaveštava uopšte. Usuñujem se da kažem da ćemo čekati mesecima kako bismo dobili imovinu koja nam pripada. To je vrlo loše!

Pismo Edvarda Bingama Trenta, Ernestu Rodžeru

Halbardu Meltonu Linkoln in filds, br. 176

28. decembar 1906.

Poštovani gospodine,

Drago mi je da mogu da Vas obavestim da sam

upravo dobio pismo od gospodina Ruperta Sent Ledžera, kojim me obaveštava da namerava da petnaestog decembra napusti Rio de Zaneiro, parobrodom Amazon koji je vlasništvo Kraljevske poštanske kompanije. Obave- stio me je da će poslati telegram neposredno pred polazak broda kako bi me obavestio kada će brod pristati u Londonskoj luci. Kako su svi čija imena su mi data u instrukcijama, koje se tiču čitanja testamenta, upućeni i kako su svi dali svoj pristanak da se predviñenog dana u predviñeno vreme nañu na datom mestu, obaveštavam Vas da mi je telegramom javljeno cla je datum pristizanja broda u londonsku luku približno prvi januar. Ukoliko ne doñe do odlaganja, čitanje testamenta pokojnog Rodžera Meltona će se održati u mojoj kancelariji u četvrtak, trećeg januara u jedanaest sati.

Čast mi je da vam budem na usluzi, gospodine, Iskreno vaš,

Edvard Bingam Trent

Za Ernesta Rodžera Halbarda Meltona, Hamkroft, Salop.

Telegram od Ruperta Sent Ledžera, Edvardu Bingamu Trentu: Amazon pristaje u London prvog januara. Sent Ledžer.

Telegram (iz Lojdovih arhiva) od Ruperta Sent Ledžera, Edvardu Bingamu Trentu

Gušterov arhipelag*( Gušterov arhipelag je skupina ostrva nedaleko od Kornvola na jugozapadu engleske obale, i predstavljao je

poslednju stanicu za brodove pred uplovljavanje u Londonsku luku.), 31. decembar

Amazon stiže u London sutra ujutru. Sve je u redu — Ledžer.

Telegram Edvarda Bingama Trenta, Rodžeru Halbardu Meltonu

Rupert Sent Ledžer je stigao. Čitanje će se održati prema dogovoru.

Trent

Nastavak zapisa Rodžera Halbarda Meltona

4. januar 1907.

Čitanje testamenta ujka Rodžera je obavljeno. Otac je dobio kopiju pisma gospodina Trenta upućenog meni, kao i kopije dva telegrama navedenih u ovom zapisu. Strpljivo smo čekali na treći; ništa nismo govorili. Jedini nestrpljivi člar, porodice bila jc majka. Ona nije zaklapala, a, da ju je stari Trcnt mogao čuti, pocrveneo bi do ušiju. Rekla je kako je odlaganje čitanja testamenta i teranje naslednika da čeka dolazak opskurne osobe, koja čak nije bila ni član porodice toliko da bi nosila bar porodično prezime, smešna besmislica. Ja takoñe smatram da je to nepoštovanje prema osobi koja će biti glava kuće jednog dana! Mislio sam da oca izdaje strpljenje kada joj je rekao: „Istina, draga moja, istina!“

Potom je ustao i izašao iz sobe. Malo kasnije, kada sam prošao pored biblioteke, čuo sam ga kako šeta gore-dole.

Otac i ja smo otišli u grad u sredu popodne, drugog januara. Odseli smo naravno u Klaridžu, gde uvek odsedamo kada smo u Londonu. Majka je, takoñe, htela da poñe sa nama, ali je otac smatrao da je bolje da ostane kod kuće. U početku nije htela da pristane, sve dok joj obojica nismo obećali da ćemo joj poslati odvojene telegrame posle čitanja.

U pet do jedanaest smo ušli u kancelariju gospodina Trenta. Otac nije želeo da ulazimo ni tren ranije, jer je bio mišljenja da bi loše izgledalo ako delujemo previše nestrpljivo. To je bilo najdosadnije ubijanje vremena, jer smo, pre nego što je došlo vreme da uñemo, pola sata

šetali oko bloka. Kada smo ušli u kancelariju, zatekli smo generala ser

Kolina Mek Kelpija, krupnog i pocrnelog, za kojeg sam u prvi mah pomislio da je Rupert Sent Ledžer — previše dobro poreñenje na prvi pogled! On i stari Mek Kelpi su se potrudili da stignu na vreme! Prilično nisko, pomislih. Gospodin Sent Ledžer je čitao pismo. Očigledno je stigao nešto pre nas jer je, mada je delovao nestrpljivo, bio tek. na prvoj strani, a, koliko sam mogao da vidim, pismo je imalo puno stranica. Nije nas pogledao kada smo ušli, niti je to učinio sve dok nije pročitao pismo, a možete biti sigurni da se ni ja ni otac (kome je trebalo da pokaže više poštovanja) nismo potrudili da mu priñemo. Na posletku, on je siromah i skitnica i nema tu čast da nosi naše prezime. Meñutim, general nam je prišao i srdačno nas pozdravio. Očigledno je zaboravio — ili se pretvarao da jeste — neuljudan način na koji se nekad ophodio prema meni, jer mi se obratio izuzetno prijateljski — po mom mišljenju, daleko toplije nego ocu. Bilo mi je drago da mi se obraća tako lepo, jer ipak, ma kakvi rnu bili maniri, on je ugledna osoba, nosilac Viktorijinog krsta i baronet. Titulu je dobio nedavno, posle pograničnih ratova u Indiji. To ipak nije vodilo ka srdačnom ophoñenju s moje strane. Nisam zaboravio njegov bezobrazluk, i mislio sam da mi se ulaguje. Znao sam da ću, kada nasleñim milione ujka Rodžera, biti jako važna osoba, a mislim da je i on to jako dobro znao, tako da sam mu vratio za preñašnji bezobrazluk tako što sam mu, kada mi je pružio ruku, dao prst i rekao: „Kako si?“ On je pocrveneo i okrenuo se. Otac i on su završili pozdravljanje tako što su se mrko gledali, te nikome od nas nije bilo žao kada smo završili s njim. Za to vreme je delovalo da Sent Ledžer ne vidi i ne čuje ništa, jer je nastavio da čita pismo. Pomislio sam da će stari Mek Skelpi da ga uputi u razmenu izmeñu nas, jer se okrenuo i čuo sam ga kako je promumlao nešto sebi u bradu. Zvučalo je kao ,,Upomoć!“, ali gospodin Skelpi ga nije čuo, te sigurno nije ništa primetio.

Kako su Mek Skelpi i gospodin Sent Ledžer sedeli u potpunoj tišini, ne gledajući u nas, i kako je otac sedeo na drugoj strani sobe sa bradom oslonjenom na dlan, htedoh da pokažem da je i mene briga za dvojcu S-ova tako da sam izvadio beležnicu i nastavio sa zapisom, ažurirajući ga sve do ovog trenutka.

Nastavak zapisa

Kada sam završio sa pisanjem, pogleñao sam ka Rupertu.

Pošto nas je ugledao, skočio je i prišao ocu, rukujući se sa njim prilično srdačno. Otac je stisak primio veoma hladno. Meñutim, činilo se da Rupert to nije primetio, već je i meni prišao krajnje razdragan. Zadesilo se da sam baš u tom trenutku radio nešto drugo, tako da u prvi mah nisam primetio njegovu ruku, a kada sam je uočio, sat je otkucao jedanaest. Dok je još odzvanjao, gospodin Trent je ušao u sobu. Odmah za njim ušao je činovnik, koji je nosio zaključanu limenu kutiju. Sa njima je u sobu stupio još jedan čovek. On nam se svima naklonio, počevši od mene. Stajao sam nasuprot vratima, ostali su bili raštrkani svuda po sobi. Otac je mirno sedeo, dok su ser Kolin i gospodin Sent Ledžer ustali. Gospodin Trent se nije rukovao ni sa jednim od nas, čak ni sa mnom. Ništa osim učtivog naklona. Razumem, takva su pravila ponašanja za advokate u ovako formalnim prilikama.

Gospoñin Trent je seo za kraj velikog stola, koji se nalazio nasred prostorije, i zamolio nas da sednemo. Otac je, naravno, kao glava porodice seo sa njegove desne strane. Ser Kolin i Sent Ledžer su seli sa druge strane, prvi je seo do advokata. General zna da baronet ima prednost u protokolu. Ja ću možda biti baronet jednoga dana tako da moram znati takve stvari.

Činovnik je uzeo ključ, koji mu je pružio njegov pretpostavljeni, otvorio kutiju, iz nje je izvadio svežanj papira uvezanih crvenom vrpcom. Stavio ih je ispred

advokata, a praznu kutiju spustio iza sebe na pod. Zatim je zajedno sa drugim čovekom, koji je ušao sa njima, seo za sto. Potonji je izvadio veliku beležnicu i nekoliko olovaka i stavio ih ispred sebe. Bilo je očigledno da je on stenograf. Gospodin Trent je uklonio vrpcu sa svežnja i postavio ga ispred sebe. Sa vrha je uzeo zapečaćenu kovertu, razbio pečat, otvorio je i iz nje izvadio svitak u kojem se nalazilo nekoliko zapečaćenih koverti, koje je stavio na gomilu ispred drugih papira. Potom je razvio svitak i položio ga ispred sebe, tako da je unutrašnja spoljašnja koverta bila okrenuta na gore. Namestio je naočare i započeo:

„Gospodo, zapečaćena koverta koju ste videli da otvaram naslovljena je ’Moja poslednja želja i testament - Rodžer Melton, jun 1906.’ Sadržina ovog dokumenta“, podigao ga je i pokazao ga, ,,je sledeća.“

Ja Rodžer Melton iz Openšo Grendža u grofoviji Dorset; Berkli skver broj sto dvadeset tri i zamak Visarion u Zemlji Plavih Planina, pri čistoj svesti sačinjavam ovu svoju poslednju želju i testament ovog ponedeljka, jedanaestog dana meseca juna, leta gospodnjeg hiljadu devetsto šestog, u kancelariji mog starog prijatelja i advokata Edvarda Bingama Trenta iz Linkoln in Fildsa broj sto sedamdeset šest u Londonu, tako opozivajući sve prethodne testamente koje sam prethodno sastavio, čineći tako da je ovo moja jedina posleñnja želja, čije dispozicije slede:

1. Roñaku Ernestu Halbradu Meltonu iz Hamkrofta, okrug Salop, na isključivo raspolaganje ostavljam sumu od ñvadeset hiljada funti sterlinga osloboñenu svih poreza i taksi koji će biti namireni od dividendi mojih pet proeenata obveznica grada Montreala u Kanadi.

2. Mom poštovanom prijatelju i kolegi staratelju testamenta moje pokojne sestre Pejšens, udovice pokojnog kapetana Ruperta Sent Ledžera, koji je preminuo pre nje, general-majoru ser Kolinu Aleksandru Mek Kelpiju,

baronetu, nosiocu Viktorijinog krsta, vitezu komandantu reda Bata, iz Kruma u okrugu Ros u Škotskoj, ostavljam sumu od dvadeset hiljada funti sterlinga, osloboñenu svih poreza i taksi koji će biti namireni od dividendi mojih pet procenata obveznica grada Toronta u Kanadi.

3. Gospoñici Dženet Mek Kelpi, koja trenutno boravi u Krumu u okrugu Ros u Škotskoj, ostavljam sumu od dvadeset hiljada funti sterlinga osloboñenu svih poreza i taksi koji će biti namireni od dividendi mojih pet procenta obveznica Londonskog gradskog veća.

4. Ostalim osobama i starateljima, koji su navedeni u dodatku obeleženim sa A, ostavljam različite sume novca koje su navedene u istom, osloboñene svih poreza i taksi.

Ovde je gospodin Trent pročitao listu i objasnio nam, kako bismo bolje razumeli situaciju, da ukupna suma ostavljena u dodatku iznosi dvesta pedeset hiljada funti. Mnogi od baštinika su bili stari prijatelji, klijenti, sluge, nekima su ostavljene poprilične sume novca i posebni predmeti kao što su nameštaj ili slike.

5. Svom nećaku Ernestu Rodžeru Halbardu Meltonu koji trenutno živi u kući svog oca u Hamkroftu u Salopu ostavljam sumu od deset hiljada funti.

6. Svom starom i cenjenom prijatelju Edvardu Bingamu Trentu iz Linkoln in Fildsa, broj sto sedamdeset šest u Londonu, ostavljam sumu od dvadeset hiljada funti sterlinga osloboñenu svih poreza i taksi koji će biti namireni od dividendi mojih pet procenata obveznica grada Mančestera u Engleskoj.

7. Svom dragom sestriću Rupertu Sent Ledžeru, jedinom sinu moje drage sestre Pejšens Melton iz njenog braka sa kapetanom Rupertom Sent Ledžerom, ostavljam sumu od hiljadu funti sterlinga. Takoñe zaveštavam pomenutom Rupertu Sent Ledžeru sumu koja će zavisiti od njegovog prihvatanja uslova iz pisma označenog slovom B, koje je ostavljeno na slaranje gorepomenutom Edvardu Bingamu Trentu i koje je sastavni deo mog testamenta. U

slučaju neprihvatanja uslova navedenih u pismu, želim da se celokupna suma i posedi, koji su navedeni u njemu daju, izvršiteljima, za koje imenujem Kolina Aleksandra .Mek Kelpija i Edvarda Bingama Trenta, da ih distribuiraju prema uslovima navedenim u pismu koje je u posedu Edvarda Binga- ma Trenta i obeleženo slovom C, deponovano i zapečaćeno mojim pečatom u kovertu zajedno sa mojim testamentom, koji je takoñe dat na staranje Edvardu Bingamu Trentu. Pismo obeleženo slovom C sastavni je deo mog testamenta. U slučaju da se pojavi bilo kakva sumnja u moje poslednje namere po pitanju raspolaganja mojom imovinom, prethodno navedeni izvršitelji imaju potpunu diskreciju da odbace ili urede takve slučajeve kako god misle da je najbolje, bez ikakve mogućnosti žalbe na njihove odluke. Ako bilo koji baštinik iz ovog testamenta pokuša da ga ospori u celini ili neki njegov deo ili da dovede u pitanje verodostojnost istog, biće mu oduzeto ono što mu je ovde zaveštano i svako nasledstvo će mu biti poništeno, te neće imati nikakvu svrhu i namenu ubuduće.

8. Radi potpunog usaglašavanja sa zakonima i obavezama povezanih sa testamentarnim procedurama i kako bi moja skrivena zaveštanja ostala nepoznata, nalažem izvršiteljima da sve naknade, obaveze i takse za smrtni slučaj, vlasnički prenos, nagodbe, zaveštanja i nasledstvo, namire iz imovinske mase koja preostane pošto se navedenim zaveštaocima podeli imetak, prema skali namenjenoj za dalje roñake ili osobe koje nisu u krvnom srodstvu.

9. Stoga za svoje izvršitelje sa punim pravom diskrecije postavljam general-majora ser Kolina Aleksandra Mek Kelpija, baroneta, iz Kruma u okrugu Ros i Edvarda Bingama Trenta, advokata iz Linkoln in Fildsa, broj sto sedamdeset šest iz Londona, i ovlašćujem ih da svoje pravo diskreeije u potpunosti koriste u bilo kom slučaju koji bude iskrsao po pitanju ispunjavanja mojih poslednjih želja kako su navedene u testamentu. Kao

nagradu za njihovu dužnost izvršitelja nalažem da im se isplati po sto hiljada funti sterlinga iz glavne imovinske mase, takoñe osloboñenih svih poreza i taksi.

10. Dva memoranduma, koja sadrže pisma obeležena slovima B i C, sastavni su deo testamenta, koji je nevažeći bez njih, i moraju se uzeti kao stavke pod rednim brojem X i XI. Koverte su obeležene jasno i sa sadržajem svake se mora postupati na sledeći način: B se mora pročitati kao klauzula broj X, a za njom C kao klauzula broj XI.

11. Ako bilo koji od gorenavedenih izvršitelja urnre pre nego što istekne godinu i po dana od čitanja mog testamenta ili pre nego što se uslovi navedeni u pismu obeleženim slovom C ispune, preostali izvršitelji će preuzeti sva prava i obaveze koja su mojim testamentom poverena obojici. Ukoliko oba izvršitelja umru, onda će stvar interpretacije i izvršenja svih uslova u vezi sa mojim testamentom biti povereni lordu kancelaru Engleske sve dok on ne odredi pogodnu osobu za taj zadatak.

Ovo je moja poslednja želja, koja mi je predata prvog dana januara leta gospodnjeg hiljadu devetsto sedmog.

Rodžer Melton

Mi, Endrju Rositer i Džon Kolston zajedno, na ovom mestu, u prisustvu zaveštaoca potvrñujemo da smo videli kako zaveštalac Rodžer Melton potpisuje i pečati ovaj dokument. Stoga kao svedoci stavljamo svoje potpise:

Endrju Rositer, službenik sa stanom u Primros Aveniji broj 9 u

Londonu. Džon Kolston,

staratelj zgrade Linkoln in Filds broj sto sedamdeset šest i crkvenjak crkve Sent Tabite u Klerkenvelu u

Londonu.

Kada je gospodin Trent završio sa čitanjem, sakupio je papire na gomilu 1 uvezao ih ponovo crvenom vrpcom. Ustao je, držeći svežanj u ruci i reče:

,,To je sve, gospodo, osim ukoliko ne želite da mi postavite neko pitanje? U tom slučaju ću se potruditi da vam odgovorim kako najbolje umem i mogu, u sklañu sa svojim ovlašćenjima i mogućnostima. Zamoliću Vas, ser Koline, da ostanete ovde, jer se moramo pozabaviti odreñenim stvarima ili da dogovorimo vreme kada bismo to mogli učiniti. Takoñe, zamolio bih i Vas, gospodine Sent Ledžer, da ostanete, pošto vam moram predati ovo pismo. Neophodno je da ga otvorite u prisustvu izvršitelja, meñutim, nije neophodno da bilo ko drugi bude prisutan.“

Otac je prvi progovorio. Svakako, pošto je bio gospodin od ugleda i imetka, koji je ponekad bio zamoljen da predsedava sednicama, kada nije bilo drugog plemstva, naravno, imao je dužnost i potrebu da se izjasni prvi. Stari Mek Kelpi je bio višeg ranga, ali je ovo bila porodična stvar u kojoj je moj otac glava porodice, dok je Mek tCelpi stranac, koji je sticajem okolnosti povezan sa nama, i to sa daljnje strane, preko žene mlañeg brata, čoveka koji se priženio u našoj porodici. Otac je govorio sa istim izrazom lica, koji ima kada postavlja važna pitanja sveñocima na sednicama.

„Želeo bih da mi se rasvetle odreñene tačke.“ Advokat se naklonio (dobija svojih sto dvadeset

hiljadarki, u svakom slučaju tako da može priuštiti sebi da bude namazan -— uglañen, ako to tako možemo nazvati), a otac je pogledao na parče papira u svojoj ruci i upitao:

„Koliko iznosi vrednost celokupnog imetka?" Advokat mu je odgovorio brzo, i, po mom mišljenju,

prilično grubo. Bio je crven u licu i nije se naklonio ovoga puta, pretpostavljam da osoba njegovog ranga poseduje veoma ograničenu paletu manira.

,,To mi, gospodine, nije dopušteno da otkrijem. A čak i kada bi mi bilo dozvoljeno, ne bih Vam otkrio."

,,Je li milion?“, ponovo je upitao otac. Bio je ljut i čak

crveniji u licu od advokata. Advokat mu je na to odgovorio, ovoga puta tiho:

,,Ah, to je unakrsno ispitivanje. Dozvolite mi da Vam kažem, gospodine, da to niko ne može znati, sve dok se ne odrede računovoñe u svrhu ispitivanja poslovanja i svoñenja računa zaveštaoca.“

Rupert Sent Ledžer, koji je u tom trenutku izgledao bešnje čak i od advokata i oca — mada mi nije jasno zbog čega bi se on ljutio — lupio je šakom o sto i krenuo da ustaje kako bi rekao nešto, meñutim, pošto je bacio pogled na advokata i Mek Kelpija, smirio se i seo.

Podsetnik — Izgleda da se ova trojica odlično slažu. Moram pažljivo da motrim na njih. O tome msam mnogo razmišljao u tom trenutku, jer je otac postavio pitanje, čiji me je odgovor veoma inte- resovao.

„Mogu li da pitam zašto nam ostali detalji testamenta nisu pokazani?“

Advokat je pažljivo obrisao svoje naočare velikom svilenom maramicom, pre nego što je odgovorio:

„Jednostavno zbog toga što su uz oba pisma, obeležena slovima B i C, priložene instrukcije koje se tiču njihovog otvaranja i držanja njihovog sadržaja u tajnosti. Skrenuću Vam pažnju na činjenicu da su obe koverte zapečaćene, i da su se zaveštalac i oba svedoka potpisali preko jezička svake koverte. Sada ću ih pročitati.

Pismo obeleženo slovom B namenjeno je Rupertu Sent Ledžeru, uz sledeću poruku:

„Ovo pismo izvršitelji će predati Rupertu Sent Ledžeru, koji ga mora otvoriti u njihovom prisustvu. On može načiniti kopiju ili beleške po volji i potom ga predati izvršiteljima, koji ga moraju odmah pročitati, svaki od njih je slobodan da načini kopiju ili beleške po svom nahoñenju. Pismo se potom mora vratiti u kovertu, zatim se mora staviti u drugu kovertu, na kojoj se mora napisati šta se u njoj nalazi i oba izvršitelja, zajedno sa Rupertom Sent Ledžerom, moraju se potpisati na jezičku druge koverte.

(potpis) Rodžer Melton Pismo obeleženo slovom C, upućeno je Edvardu

Bingamu Trentu i poruka uz njega je sledeća: „Ovo pismo, koje je namenjeno Edvardu Bingamu

Trentu, mora se držati neotvorenim u trajanju od dve godine od čitanja mog testamenta, osim ukoliko se navedeni period ne okonča ranije, bilo da Rupert Sent Ledžer prihvati ili odbije uslove navedene u pismu obeleženom slovom B. To pismo će Rupert dobiti i pročitati u prisustvu izvršitelja istoga dana kada se budu iščitavale ostale klauzule mog testamenta (osim onih pod brojem X i XI). Ovo pismo sadrži uputstva za oba imenovana izvršitelja, kao i za Ruperta Sent Ledžera u slučaju da on obznani da li prihvata ili odbija navedene uslove, ili ako odbije da se izjasni, a vremenski period od dve godine protekne.

(potpis) Rodžer Melton

Kada je advokat završio čitanje poslednje instrukcije, pažljivo je uzeo pismo i stavio ga u svoj džep. Potom je uzeo drugo pismo u ruku i ustao.

„Gospodine Sent Ledžer“, reče, „molim Vas da otvorite ovo pismo, na takav način da svi prisutni mogu videti da je zaglavlje na vrhu obeleženo slovom B. Pismo ćete pročitati i biće zavedeno kao klauzula broj X testamenta.“

Sent Ledžer je raskopčao manžetne i zavrnuo rukave, kao da se sprema da izvede neki mañioničarski trik — što je izgledalo vrlo teatralno i smešno — i kada su mu podlaktice bile potpuno vidijive, otvorio je kovertu i izvadio pismo. Svi smo jako dobro videli, da je bilo savijeno prvom stranom okrenutom nagore, na čijem zaglavlju je bilo ispisano slovo B, kao što je i advokat rekao. Poslušavši zahtev advokata, položio je pismo i kovertu na sto ispred sebe. Potom je jedan od činovnika ustao i predao parče papira advokatu, a zatim se vratio na svoje mesto. Pošto je ispisao nešto po njemu, gospodin Trent je zamolio sve

prisutne, čak i činovnike i stenografa, da pogledaju zaglavlje pisma i zaglavlje koverte, a potom da se potpišu ispod sledećeg teksta:

,,Mi, potpisnici ovog papira, svojim potpisom potvrñujemo da smo videli zapečaćeno pismo obeleženo slovom B, koje je sastavni deo testamenta Rodžera Meltona i koje je otvoreno u našem prisustvu, uključujući gospodina Edvarda Bingama Trenta i ser Kolina Aleksan- dra Mek Kelpija, i potvrñujemo da je pismo, koje se nalazilo u koverti obeleženoj slovom B, takoñe u zaglavlju bilo obeleženo slovom B. Tako da će biti uvršteno u testament kao klauzula broj X. Isto tako potvrñujemo da u koverti nije bilo ničega više osim pisma. U svrhu svedoka dokumenta i kao potvrdu našeg prisustva stavljamo svoje potpise.“

Advokat je dao znak mom ocu da pristupi prvi. Otac, koji je bio oprezan čovek, prvo je tražio da mu se donese lupa, koju mu je ubrzo doneo službenik iz susedne prostorije. Otac je pažljivo proučio celu kovertu, a potom i zaglavlje pisma pa se bez reči potpisao. Potom smo svi potpisali. Advokat je presavio papir i stavio ga u kovertu. Pre nego što juje zatvorio, poslao ju je oko stola kako bi se svi uverili da je nedirnuta. Otac je izvadio svedočanstvo i pročitao ga još jednom, a zatim ga je vratio u kovertu. Nakon toga, advokat nas je zamolio da se svi potpišemo preko jezička koverte, što smo i učinili, a zatim je nakapao pečatnog voska i zamolio oca da zapečati pismo sopstvenim pečatom, što je on i učinio. Potom su ga on i Mek Kelpi zapečatili svojim pečatima, a onda je pismo stavio u drugu kovertu, na čijem su se jezičku potpisali on i Mek Kelpi, i zapečatio je svojim pečatom.

Kada se sve to završilo, otac i ja smo ustali. Zajedno sa nama ustali su činovnik i stenograf. Otac nije prozborio ni reči dok nismo izašli na ulicu. Hodali smo sve dok nismo prošli pored otvorene kapije parka. Okrenuo se i rekao:

„Doñi ovamo. Nema nikoga i moramo biti tihi. Želim

da razgovaram sa tobom.“ Kada je seo na klupu, u čijoj blizini nije bilo nikoga,

reče: ,,Ti si student prava. Šta ovo sve znači?“ Smatrao sam da je trenutak pogodan za epigram,

tako da sam rekao samo jednu reč: ,,Ujdurma!“ „Hm!“, reče otac, ,,što se mene i tebe tiče —jeste. Ti si

dobio sirotinjskih deset, a ja dvadeset hiljada funti. Meñutim, šta su, odnosno koje su sadržine tih tajnih zaveštanja?“

„Mislim da će sve što se toga tiče ispasti dobro. Ujka Rodžer očigledno nije nameravao da njegovim upokojenjem starije generacije dobiju mnogo. Rupertu Sent Ledžeru je ostavio samo hiljadu funti dok je meni dao deset. To mi govori da je obraćao više pažnje na direktnu liniju.

,,Naravno“, prekide me otac, ,,ali šta znači zaveštana suma?“

,,Ne znam, oče. Očigledno postoji neki uslov koji mora da ispuni, mada je očigledno da nije očekivano da ga prihvati. Zašto bi inače ostavljao drugo zaveštanje gospodinu Trentu?“

„Istina, samo se pitam zašto je ostavio toliko velike sume Trentu i Mek Kelpiju. To je previše za usluge izvršitelja, osim ako..

„Osim ako šta, oče?“ „Osim ako je bogatstvo koje je ostavio za sobom

ogromno. Zato sam i pitao.“ „Zbog toga je“, nasmejao sam se, „odbio da ti

odgovori.“ „Zašto, Erneste, mora da je u pitanju enormna suma.“ „Sigurno, oče, Posmrtne takse će biti neugodne.

Posmrtne takse su odvratna prevara! Čak će me odrati i za tvoje malo imanje...“

„Dosta sa tim!“, reče kratko. Otac je smešno osetljiv. Neko bi mogao pomisliti da

planira da živi večno. Ubrzo je ponovo progovorio:

„Pitam se kakvi su uslovi tog zaveštanja. Oni su podjednako važni skoro kao i zaveštana suma, kolika god da je. Uzgred, izgleda da se u testamentu ne spominje glavni naslednik. Erneste, dečko moj, moraćemo da se borimo oko te stvari.“

„Kako si to zaključio, oče?“ Upitao sam. Bio je veoma grub kaña su u pitanju posmrtne takse za njegovo imanje, mada je zaveštano i ja ga moram naslediti. Tako da sam rešio da mu pokažem da o pravu znam daleko više od njega.

„Plašim se da ćemo kad pobliže ispitamo stvar otkriti da nemamo tu oko čega da se borimo. Kao prvo, možda je sve već ureñeno u pismu koje je predato Sent Ledžeru i koje je deo testamenta. Ukoliko pismo postane neoperativno njegovim odbijanjem uslova, pismo za advokata stupa na snagu. Štaje u njemu mi ne znamo, čak možda ni on sam ne zna šta se tu nalazi. Pažljivo sam pratio celu stvar, mi pravnici smo obučeni da uočavamo detalje. Čak i ako instrukcije navedene u pismu C, omanu ili se ne mogu ispuniti, korpus testamenta daje Trentu puna ovlašćenja da radi kako mu je volja. Može celu imovinu dodeliti samom sebi i niko mu ne može reći ni reč. Zapravo, on sam je vrhovni sud po ovom pitanju.“

,,Hm!“, reče otac za sebe. „Čudan je to testament, koji čak može nadjačati imovinski sud. Možda bi trebalo da probamo sreću sa sudom pre nego što se sve okonča!“ Rekavši to, ustao je i zajedno smo u tišini odšetali kući.

Majka je bila jako znatiželjna, žene su uvek takve. Otac i ja smo se dogovorili da joj kažemo samo ono što je neophodno da zna. Mislim da smo se obojca plašili da će, kao svaka žena, stvoriti neprilike tako što će reći ili uraditi nešto nerazumno. Zaista, ispoljavala je toliko neprijateljstvo prema Rupertu Sent Ledžeru da sam se mogao kladiti da će pokušati da mu naudi na neki način.

Kada je otac izjavio da će opet izaći na kratko kako bi se posavetovao sa svojim advokatom, skočio sam i rekao da ću i ja poći sa njim, jer je i meni bio potreban savet po

pitanju stava koji bi trebalo da zauzmem u celoj stvari. Sadržaj pisma B, kojeje priloženo kao integralni deo

testamenta Rodžera Meltona 2.jun 1907.

Ovo pismo je sastavni deo mog testamenta i odnosi se na celokupnu imovinu, osim one koja je zaveštana u telu testamenta. Njegova namena je da odrcdi glavnog naslednika testamenta u slučaju da se prihvate uslovi navedeni u njemu i koji su namenjeni mom dragom nećaku Rupertu Sent Ledžeru, jedinom sinu moje sestre Pejšens Melton i njenog muža kapetana Ruperta Sent Ledžera. Ukoliko prihvati usiove navedene u pismu i ukoliko ispuni prvi od njih, celokupna moja imovina koja preostane posle isplate predviñenih zaveštanja svih mojih dugova i obaveza, postaće njegovo vlasništvo i sa njom će moći da čini kako mu je volja. Uslovi su sledeći:

1. On će privremeno prihvatiti sumu od devetsto devedeset i devet hiljada funti sterlinga, osloboñenu svih taksi i nameta, tako što će poslati pismo mojim izvršiteljima. Ova suma će mu biti na raspolaganju u trajanju od šest meseci od dana čitanja mog testamenta; moći će da koristi priraštaj koji iznosi deset posto na godišnjem nivou i ni pod kojim uslovima neće morati da nadoknadi taj iznos. Po isteku šest meseci, on se pisanim putem mora izjasniti izvršiteljima da li prihvata ili odbija druge uslove koji će uslediti. Meñutim, ukoliko to želi, slobodan je da se pismeno izjasni o prihvatanju ili odbijanju svih uslova ovog zaveštanja do isteka jedne nedelje od čitanja mog testamenta. Ukoliko odbije sve uslove, on će zadržati apsolutno pravo na posedovanje gorenavedene sume od devetsto devedeset i devet hiljada funti sterlinga, osloboñenje svih taksi i nameta i tako steći

zaveštanje u novcu koje iznosi hiljadu funti manje od milion. On će, od trenutka kada preda pismeno obaveštenje o povlačenju, izgubiti svaka prava i interese u daljem raspolaganju mojom imovinom. Ukoliko moji izvršitelji dobiju takvo pismo od njega, oni će u potpunosti raspolagati celokupnom mojom imovinom umanjenom za gorenavedenu sumu od devetsto devedeset i devet hiljada funti kao i za iznose taksi i nameta propisanih zakonom koji će se isplatiti u korist pomenutog Ruperta Sent Ledžera. Izvršitelji će dalje postupati prema instrukcijama navedenim u pismu obeleženim slovom C, koje je takoñe sastavni deo mog testamenta.

2. Ukoliko po isteku ili pre nego što istekne šest meseci, gorenavedeni Rupert Sent Ledžer prihvati sve uslove, biće mu stavljeni na raspolaganje kompletni prihodi od celokupne moje imovine, koji mu se imaju isplaćivati kvartalno uobičajenih datuma, da ih koristi za namenu koja sledi. Isplate će vršiti izvršitelji testamenta, general-major ser Aleksandar Kolin Mek Kelpi i Edvard Bingam Trent.

3. Navedeni Rupert Sent Ledžer mora provesti najmanje šest meseci, počevši ne kasnije od šest meseci od čitanja mog testamenta, u zamku Visarion u Zemlji Plavih Planina. Ako ispuni taj uslov, njemu će se na raspolaganje staviti moj celokupan imetak, čiji će apsolutni vlasnik postati ako nastavi da živi u tim krajevima godinu dana. On sme da promeni ili da se odrekne svoje britanske nacionalnosti samo uz pristanak Tajnog saveta Velike Britanije*( Privy Council — telo koje obično savetuje čelnog čoveka države, ali ne uvek; u vezi je za sa monarhističkim oblikom vladavine,

postoji i dan danas u nekim zemljama.). 4. Po isteku godine i šest meseci od dana čitanja

mog testamenta, on lično mora izvršiteljima podneti izveštaj o troškovima i iznosima isplaćenim u svrhu ispunjenja zaveštanja. Ukoliko su izvršitelji zadovoljni i uvereni da su sredstva trošena u opštu svrhu ispunjenja legata prema uslovima navedenim u pismu C, i koje je

sastavni deo mog testamenta, daće pismenu saglasnost i onda će se preći na overavanje i isplatu taksi. Po završetku isplate taksi, imenovani Rupert Sent Ledžer će bezuslovno tog momenta postati jedini naslednik i vlasnik celokupne glavnice moje imovine.

(potpis) Rodžer Melton

Ovaj dokument je istoga dana potvrñen potpisima od strane svedoka, koji su svedočili prilikom sastavljanja testamenta.

(Poverljivo lično) Memorandum koji je sačinio Edvard Bingam Trent u

vezi sa testamentom Rodžera Meltona

2. januar 1907.

Pitanja i interesi svih koji su povezani sa testamentom i imovinom pokojnog Rodžera Meltona iz Openšo Grendža su toliko obimni da ukoliko ñoñe do parnice po pitanju istog, mislim da je najbolje da ja, kao advokat kojije zañužen za ispunjenje zaveštaočevih željanapravim odreñene beleške dogañaja, razgovora i sličnih dešavanja u formi memoranduma, koji nisu pokriveni dokumentovanim ñokazima. Prvi memorandum sam načinio odmah posle čitanja testamenta, dok su mi svi detalji i postupci bili sveži u sećanju. Trudiću se da nañalje sastavljam komentare, koji bi mi poslužili da osvežim pamćenje, a koji bi u slučaju moje smrti možda mogli da posluže kao saveti ili da rasvetle neke detalje onima koji će eventualno nastaviti da se staraju o zadacima koji su mi povereni.

DETALJI KOJI SE TIČU ČITANJA TESTAMENTA RODŽERA MELTONA

Kada sam otvorio testament, ovog prepodneva u jedanaest sati, trećeg januara 1907. godine, i pročitao ga u celosti, osim klauzula koje su se nalazile u pismima obeleženim slovima B i C, bila su prisutna sledeća lica:

1. Ernest Halbard Melton, J.P, nećak zaveštaoca; 2. Ernest Rodžer Halbard Melton, sin gorepomenutog; 3. Rupert Sent Ledžer, sestrić zaveštaoca; 4. general-major ser Kolin Aleksandar Mek Kelpi,

koizvršitelj testamenta zajedno sa mnom; 5. Endrju Rositer, moj službenik i jedan od

testamentarnih svedoka; 6. Alfred Nudžent, stenograf (iz kancelarije gospodina

Kastla, iz Brem Bildingsa, broj 21).

Kada je testament pročitan, gospodin E. H. Melton je zatražio da sazna celokupnu vrednost imovine koja je ostala za zaveštaocem. Nisam se osećao ovlašćenim i sposobnim da dam odgovor na to pitanje. Kao odgovor na sledeće pitanje, zašto prisutnima nisu pokazane tajne klauzule testamenta, pročitao sam instrukcije pohranjene uz koverte dva pisma B i C, u kojima su objašnjeni razlozi za to. Meñutim, da posle ne bi bile dovoñene u pitanje činjenice u pismima B i C, koja je trebalo pročitati kao X i XI klauzulu testamenta, zatražio sam od Ruperta Sent Ledžera da otvori kovertu obeleženu slovom B, u prisustvu svih koji su bili u prostoriji. Svi oni su potpisali dokument koji sam već pripremio, u kojem potvrñuju da su prisustvovali otvaranju koverte i da je sadržala memorandum obeležen slovom B, i zaglavlje u kojern je navoñeno da se on mora pročitati kao X kiauzula testamenta i da se samo taj papir nalazio u koverti. Gospodin Ernest Halbard Melton J.P je, pre nego što je potpisao, lupom koju je zatražio, pažljivo proučio kovertu i zaglavlje memoranduma. Krenuo je da razvije dokument koji je stajao na stolu, što bi mu omogućilo da pročita sadržinu memoranduma da je to želeo. Odmah sam ga

upozorio da se dokument koji mora potpisati bavi samo zaglavljem, a ne sadržinom istog. Delovao je veoma ljutito, ali nije rekao ni reč, već je posle još jednog pregleda potpisao. Dokument sam stavio u kovertu, preko čijeg jezička su se potpisali svi prisutni. Pre nego što je potpisao, gospodin Ernest Halbard Melton je ponovo izvadio dokument iz nje kako bi ga još jednom proverio. Zatim sam ga zamolio da je zatvori, što je i učinio, a zatim i zapečatio, kada je nanesen pečatni vosak. Ser Kolin A. Mek Kelpi i ja smo dodali svoje pečate. Kovertu sam smestio u još jednu kovertu, koju sam zapečatio sopstvenim pečatom. Ja i moj koizvršitelj smo se potpisali i stavili datum na jezičak te koverte. Staranje nad kovertom sam preuzeo ja.

Kada su ostali napustiii prostoriju, moj koizvršitelj 1 ja smo zajedno sa Rupertom Sent Ledžerom, koji je ostao na moj zahtev, prcšli u moje privatne odaje.

Ovde je Rupert Sent Ledžer pročitao memorandum obeležen slovom B. On je očigleñno čovek jakih nerava, jer mu je lice bilo bezizražajno dok je čitao dokument u kojem mu je preneto (izneti su mu uslovi) da nasleñuje bogatstvo kojem ncma ravnog u Evropi, čak ni meñu plemstvom. Kada ga je pročitao drugi put, ustao je i rekao: „Žalim što bolje nisarn poznavao svoga ujaka. Mora da je imao kraljevsko srce. .Nikada niko nije pokazao toliku darežljivost prema meni. Gospodine Trent, vidim da, prema uslovima ovog memoranduma ili kodicila, šta. god da je, imam ncdelju dana da se izjasnim da li prihvatam uslove koji su mi izneti. Sada, želim da mi kažete da li moram da čekam nedelju dana da se izjasnim?“

Odgovorio sam mu da je zaveštaočeva želja bila da mu ostavi dovoljno vremena da temeljno razmisli o svim tačkama i uslovima pre nego što se formalno izjasni. Meñutim, što se tiče odgovora na postavljeno pitanje, rekao sarn mu da se može izjasniti kada god želi, sve dok to učini pre nego što istekne nedelju dana, nikako posle.

,,Ja Vam najiskrenije savetujem da ne postupate

brzopleto. Suma koja je u pitanju toliko je velika da može.te biti sigurni da će neko pokušati svc što je moguće da Vam uskrati nasleñe, tako da bi bilo dobro da se sve obavi, ne samo u savršenom redu, već sa jasno iskazanom pažnjom, kako bi se eliminisale sumnje u Vaše namere.“ „Hvala Vam, gospodine“, odgovorio mi je. „Uradiću onako kako me savetujete po ovom i po drugim pitanjima. Meñutim, i Vama i ser Kolinu mogu odmah reći da ne samo što prihvatam uslove ujaka Rodžera nego da ću, kada bude ñošlo vreme i za ostale uslove koji slede, prihvatiti sve što je imao na umu.“

Delovao je jako iskreno, što mi je pričinilo veliko zadovoljstvo. Postupio je baš onako kako mlad čovek treba da postupi kada uvidi da se prema njemu tako darežljivo postupa. Pošto je došao pravi trenutak, dao sam mu podeblje pismo adresirano na njega, obeleženo slovom D, koje sam čuvao u svom sefu. Ispunivši svoju obavezu po tom pitanju, rekoh mu:

„Ne morate ga pročitati ovde, već kada budete raspoloženi. To je Vaše vlasništvo i nije opterećeno nikakvim obavezama. Uzgred, mislim da bi bilo dobro da znate da posedujem kopiju istog i zapečatio sam je u koverat sa naznakom da se otvori ukoliko se ukaže potreba, ali samo u tom slučaju. Da li biste me posetili sutra, ili još bolje, da li biste mi se pridružili na večeri ovde kod mene? Želeo bih da porazgovaram sa Vama nasamo, a i Vi sigurno želite da mi postavite neka pitanja.“

Srdačno mi je odgovorio da prihvata. Zapravo me je jako dirnuo način na koji smo se pozdravili pre nego što je otišao. Ser Kolin Mek Kelpi je otišao zajedno sa njim, jer je Sent Ledžer trebalo da ga odbaci do kluba.

Pismo Rodžera Meltona, Rupertu Sent Ledžeru obeleženo slovom D. Po pitanju Ruperta Sent Ledžera pismo mu se ima predati od strane Edvarda Bingama Trenta čim ispolji nameru (formalno ili neformalno) da prihvata uslove navedene u pismu obeleženim slovom B i tako aktivira

klauzulu br. Xmog testamenta. R.M. 1. 1. 1907.

Memo. — Zapečaćena kopija ovoga pisma nalazi se pod starateljstvom E. B. Trenta i može se otvoriti samo u slučaju nužde, prema uputstvima.

2. jun 1906.

Dragi moj sestriću,

Kada (ako do toga doñe) dobiješ ovo pismo, znaćeš da sam ti, pod odreñenim uslovima, osim odreñenih zaveštanja, ostavio glavninu svog bogatstva — bogatstva toliko velikog da uz njegovu pomoć hrabar i sposoban čovek može sebi stvoriti ime i mesto u istoriji. Posebni uslovi izneti u X klauzuli mog testamenta moraju se pažljivo proučiti i pratiti, jer smatram da će ti poslužiti u budućnosti. Meñutim, ovde ću ti dati svoj savet, koji si slobodan da poslušaš ili odbaciš, kako god želiš, i izneću svoje želje, koje ću pokušati podrobno da objasnim, tako da ti moji pogledi i stavovi budu jasni ukoliko budeš želeo da ih slediš ili bar preduzmeš poduhvat kako bi rezultati kojima sam se nadao konačno bili postignuti. Dozvoli mi prvo da ti, radi boljeg razumevanja i rukovoñenja, objasnim daje sila, ili bolje rečeno presija, koja je stajala iza moje akumulacije kapitala bila ambicija, pre svega. Prateći njene porive, neumorno sam radio dok nisam uredio stvari tako da, stavljajući ih pod široki nadzor, moje ideje preuzme i nastavi neko koga sam odabrao i proverio, a ko pre toga nije bio upoznat sa njima. Još sam kao veoma mlad sakupio značajno bogatstvo, koje sam tokom sledećih četrdeset godina koristio štedljivo kada su moje lične potrebe u pitanju, koristeći ga smelo samo za špekulativne investicije. Kada su špekulacije u pitanju, tu sam postupao veoma oprezno, uslove i okolnosti koje ih se tiču proučavao sam veoma temeljno, tako da čak i sada

gotovo da nemam špekulativnih dugova ili propalih investicija. Verovatno je to razlog zbog kog su stvari u vezi sa mnom tako naglo procvetale. Bogatstvo se gomilalo takvom brzinom da ga povremeno uopšte nisam mogao koristiti kao prednost. To je sve učinjeno kako bi se utabao put ambicijij meñutim, bio sam prešao pedesetu kada se preda mnom otvorio pravi horizont slavoljublja. Stoga ću ti pisati otvoreno, dragi moj Ruperte, jer kada budeš ovo čitao, ja neću više biti na ovome svetu, tako da me ni ambicija ni strah od nerazumevanja, čak ni prezir, neće doticati. Moji poduhvati i poslovi pokrivaju ne samo Daleki istok već i svaku stopu puta ka njemu, tako da mi je ceo Mediteran sa okolnim morima veoma dobro poznat. U svojim putovanjima uzduž i preko Jadrana, uvek me je pogañala velika lepota i bogatstvo — bogatstvo prirodnih lepota — Zemlje Plavih Planina. Napokon, jedna prilika me je konačno odvela u taj prelepi kraj. Kada se devedesetih godina odigravala „Balkanska borba“, u tajnosti mi je došao jedan od velikih vojvoda u nameri da ugovori pozamašnu pozajmicu u nacionalne svrhe. U finansijskim krugovima Evrope i Azije bio sam poznat kao osoba koja se ne libi da uzima aktivno učešće u visokoj politici državnih blagajni, tako da mi se, pošto sam jedini bio sposoban i voljan da ispunim njegove želje, obratio vojvoda Visarion. Posle nekoliko poverljivih razgovora, objasnio mi je da je njegova zemlja u velikoj krizi. Kao što možda znaš, hrabra mala Zemlja Plavih Planina je imala čudnu istoriju. Više od hiljadu godina je održavala svoju nacionalnu nezavisnost pod nekoliko različitih oblika vladavine. Prvo su imali kralja, čiji su naslednici postali toiiko despotski da su svrgnuti. Potom su njome upravljale vojvode zajedno sa uticajnim vladikom, čija je moć i funkcija slična prinčevskim episkopima Crne Gore. Posle toga je njome upravljao princ ili, kao sada, neregularno izabrani Savet, na koji veliki uticaj ima vlañika, koji bi trebalo da ima samo duhovnu funkciju. Vojvoda Visarion, koji poseduje velika imanja i koji se trenutno nalazi na čelu porodice čiji

su članovi od davnina vodili zemlju, smatrao je da mu je dužnost da o svom trošku uradi ono što država nije u stanju. Kao zalog za dug koji je želeo da uzme, a. koji je pozamašan, ponudio mi je da mi proda svoje celokupno imanje, ukoliko mu obezbedim pravo da ga otkupi od mene u odreñenom roku (koji je, moram reći, nedavno istekao). Postavio je samo jedan uslov, da dogovor o prodaji ostane striktno izmeñu nas jer bi ga, ako se pročuje da je imanje promenilo vlasnika, njegovi brñani verovatno ubili, jer su isuviše ljubomorni, mada veoma lojalni. Strahovalo se od napada Turaka, tako da im je bilo neophodno novo naoružanje. Patriotski vojvoda je žrtvovao sopstveno bogatstvo zarad opšteg dobra. Dobro je znao kolika je to žrtva, jer se u svim raspravama o mogućoj promeni ustava Zernije Plavih Planina ka više personalizovanom obliku vladavine njegova porodica stavljala na prvo mesto za preuzimanje vlasti, ukoiiko do promene doñe. Njegovi su uvek bili na slobodarskoj strani; od davnina, pre nego što je uspostavljen savet, čak i pre vladavine vojvoda, Visarionovi su se suprotstavljali kralju i protivili se prinčevima. Njihovo ime je sinonim za slobodu, nacionalni ponos i protivljenje stranoj okupaciji; hrabri brñani su potpuno predani toj ideji, a kao u svim slobodnim zemljama, ljudi slede takve predvodnike.

Takva odanost predstavlja moć i pomoć za zemiju suočenu sa raznim opasnostima, a biio šta što bi doprinelo ujedinjavanju njenih različitih delova istinski je dobitak. Sa svih strana velike i male sile pritiskaju u želji da steknu vrhovnu vlast, ne birajući sredstva od agresije do prevare. Grčka, Turska, Austrija, Rusija, Italija, Francuska, pokušale su sve, ali uzalud. Rusija, koja je često odbijana, samo čeka priliku za napad. Austrija i Grčka, lako ujedinjene bez ikakvog zajedničkog cilja ili namere, bile su spremne da stave svoje snage na stranu bilo koga ko bude delovao kao verovatni pobednik. Takoñe, ostale balkanske države su jasno želele da pridruže malu Zemlju Plavih Planina svojim teritorijama. Albanija, Dalmacija,

Hercegovina, Srbija i Bugarska pohlepno su gledale na zemlju, koja je sama po sebi bila ogromna prirodna tvrñava, koja je štitila možda najbolju luku izmeñu Gibraltara i Dardanela.

Ipak, žestoki, čvrsti brñani su bili nepokorivi. Vekovima su se borili i odbijali napadače, sa žarom i žestinom koju ništa nije moglo izdržati. Nepokolebljivo su se suprotstavljali armijama poslatim da ih unište. Ova neugasiva vatra slobode imala je svojih efekata. Sve velike sile su znale da potčinjavanje te male nacije nije lak posao, već borba sa neumornim džinom. Iznova i iznova, mali odredi su se borili protiv stotina, nikada ne prestajući, sve dok ne bi satrli protivnika ili ga naterali desetkovanog u povlačenje preko granice.

Medutim, niz godina unazad Zemlja Plavih Planina je ostavljana na miru jer su se sve sile i države plašile da će se ostale ujediniti protiv one koja prva otpočne napad.

U vremenu o kojem ti pišem, u Zemlji Plavih Planina, a i na drugim mestima, postojalo je uverenje da se Turska sprema za invaziju. Ciljevi napada nikome nisu bili poznati, meñutim, postojali su dokazi da se turska špijunska mreža aktivno bavi svojim čvrstim malim susedom. Da bi se spremio za predstojeću invaziju, vojvoda Petar Visarion mi se obratio kako bi nabavio neophodne „alatke za rat“.

Situaciju je komplikovala činjenica da je izborni savet u to vreme uglavnom na okupu držala Grčka pravoslavna crkva, čijoj je veroispovesti pripadala većina naroda, i koja je od samog početka svoju sudbinu umnogome vezivala za sudbinu naroda. Tako da je bilo najverovatnije da, ukoliko doñe do rata, on vrlo lako — ma kakav da mu je povod — postane verski rat. To bi na Balkanu dovelo do sveopšteg sukoba, čiji ishod niko ne bi mogao da predvidi ili pogodi.

Ja sam već neko vreme prikupljao saznanja o zemlji i njenim stanovnicima i počeo sam da ih volim. Plemenitost Visarionove žrtve me je odmah ñirnula i shvatio sam, takoñe, da želim da imam udela u podržavanju borbe

takve zemlje i naroda. I zemlja i ljudi su zaslužili svoju slobodu. Kada mi je Visarion predao potpisan ugovor o prodaji, hteo sam da ga pocepam, a on je nekako shvatio moju nameru i sprečio me je. Podigao je zapovedno ruku i rekao:

„Shvatam šta nameravaš da uradiš, i veruj mi, od sveg srca te poštujem zbog toga. Meñutim, prijatelju moj, to ne sme da se desi. Naši brñani su neverovatno ponosni. Ako bi i dozvolili meni, koji sam jedan od njih i čiji su preci, na neki način, vekovima bili voñe i predstavnici njihovi, da učinim sve što je u mojoj moći da im pomognem, svi do jednog bi rado bili spremni da učine šta god tražim od njih, ali ne bi prihvatili pomoć nekoga ko nije njihov. Dobri moj prijatelju, oni bi te mrzeli i to bi ti pokazivali, tebi koji nam želiš toliko dobra, čak bi se ponašali neprijateljski što bi te moglo dovesti u opasnost ili čak do smrti. Zbog toga sam, moj prijatelju, tražio da se u naš ugovor stavi klauzula o pravu da ponovo otkupim imanje, na šta si ti tako darežljivo pristao."

Tako da te, dragi moj sestriću Ruperte, jedini sine moje drage sestre, ovde svečano zadužujem da, ako me ceniš, kao što ceniš sebe ili svoju čast, ukoliko ikad saznaš da je plemeniti vojvoda Petar Visarion, koji je ugrozio sebe zarad dobra svoje zemlje, u opasnosti zbog zlih glasina ili vesti o prodaji svog imanja, čak i u tako plemenite svrhe, odmah i to tako da brñani to saznaju -— mada nije neophodno da drugi išta znaju o tome — vratiš njemu ili njegovim naslednicima imanje koje je tako nesebično bio spreman da položi. Ovo je tajna dužnost i zaveštanje samo izmeñu mene i tebe, dužnost koju sam preuzeo u ime svojih naslednika i koja se mora ispuniti kakva god da se cena mora platiti za to. Nemoj pomisliti da nemarn poverenja u tebe ili da verujem da nećeš uspeti zato što sam preduzeo i druge korake kako bi se ova moja draga ideja ostvarila. Zaista, kako to zakon može urediti u slučaju potrebe, jer nijedan čovek ne može znati šta se može desiti pošto ode sa ovoga sveta, spremio sam još

jedno pismo kao uputstvo drugima. U slučaju da ne uspeš da ispuniš ovo zaveštanje, biio zbog smrti ili nečeg drugog, ono će postati klauzula ili kodicil mog testamenta. Meñutim, u meñuvremenu želim da ovo bude naša tajna. Kako bi ti pokazao svoje poverenje, dozvoli mi da ti kažem da je u pitanju pismo C, koje će se na kraju, ako do toga doñe, uzeti kao XI klauzula mog testamenta. To pismo je namenjeno mom advokatu i koizvršitelju. U tu svrhu, advokat je od mene dobio instrukcije i kopiju ovog pisma, koje će se otvoriti samo u slučaju nužde i to samo kao uputstvo za ispunjenje mojih želja, koje moraš ispuniti kao uslov za sticanje nasleña.

A sada, moj dragi nećače, da preñemo na drugu temu, koja mi je draža, a to si ti. Kada ovo budeš čitao, ja ću biti na drugome svetu, tako da ne moram biti sputan uzdržanošću za koju osećam da se ñosta uvećala tokom mog samačkog života. Tvoju majku sam mnogo voleo. Kao što znaš, ona je bila ñvadeset godina mlaña od našeg najmlañeg brata, koji je bio dve godine mlañi od mene. Tako da smo svi već bili mladići kada je ona bila beba. Ne moram da ti govorim da nam je bila mezimče, skoro kao naše sopstveno dete i sestra u isto vreme. Bobro ti je poznata njena ljupkost i vrednost te ti ne moram ništa govoriti o tome, ali želim da razumeš koliko sam je voleo i koliko mi je bila draga. Kada su se ona i tvoj otac upoznali i zavoleli ja sam bio daleko, otvarao sam novu poslovnu filijalu u unutrašnjosti Kine, tako da sam tek posle nekoliko meseci, kada sam se vratio kući, saznao vesti. Kada sam prvi put čuo za njega, već su bili venčani. Oduševio sam se kada sam otkrio da su jako srećni. Nije im trebalo ništa što sam im ja mogao dati. Kada je tvoj otac tako naprasno umro, pokušao sam da je utešim i sve što sam posedovao bilo joj je na raspolaganju, ukoliko bi to poželela. Bila je ponosna žena, mada ne sa mnom. Razumela je da, iako sam drugima delovao bladno i oštro (takav sam verovatno i bio), nisam takav prema njoj. Meñutim, nije želela pomoć bilo koje vrste. Kada sam

insistirao, rekla mi je da ima dovoljno za tvoje obrazovanje i za svoje izdržavanje, i da su se ona i tvoj otac složili da bi te trebalo vaspitati u zdravom i radnom okruženju pre nego u luksuznom. Smatrala je da je za razvoj tvog karaktera bolje da naučiš da se oslanjaš na sebe samog i da budeš zadovoljan onim što ti je ostavio tvoj dragi otac. Oduvekje bila mudra i promišljena žena, a tada je sva njena mudrost i promišljenost bila usmerena na tebe. Kada bi mi pričala o tebi i tvojoj budućnosti, saopštavala bi mi nezaboravne stvari. Jcdnu od njih pamtim do danas. Bio je to odgovor na moju tvrdnju da ekstremno siromaštvo nosi posebnu opasnost. Odgovorila mi je:

„Istina! Tako je! Meñutim, postoji opasnost zbog koje je to potrebno.“ Posle nekog vremena je nastavila: „Bolje je nemati, nego ne znati šta želiš!“

Kažem ti, dečače moj, to je velika istina i nadam se da ćeš zapamtiti ovu mudrost svoje majke. Želim da ti saopštim još nešto što je u skladu sa ovom izjavom tvoje majke — usuñujem se da kažem da si o meni mislio veoma loše kada sam odbio da, kao jedan od tvojih staratelja, tvoj mali imetak prebacim na gospoñicu Mek Kelpi. Verovatno si još uvek ljut na mene. Ako je zaista tako, možeš sloboñno prestati kada pročitaš istinu. Tvoj zahtev mi je pričinio neizmerno zadovoljstvo. Bilo je to kao da se tvoja majka vratila iz groba. Tvoje pismo me je nateralo da po prvi put poželim sina koji bi bio poput tebe. Počeo sam da maštam, razmišljajući da li sam previše star da se oženim i da dobijem sina u svojim poznim godinama, ako bi to ikako bilo moguće. Meñutim, došao sam do zaključka da nije. U svom životu nikada nisam poznavao ili sreo ženu koju bih voleo kao što je tvoja majka volela tvog oca. Tako da sam se pomirio sa svojom sudbinom da do kraja istrajem na svom samotnom putu. A onda se pojavio zrak svetlosti u mom mraku — to si bio ti. Mada se ti ne osećaš kao moj sin, ne mogu to ni očekivati kada je naš odnos bio tako sporadičan, ja se, na neki način, mogu osećati kao tvoj otac. Ništa to ne može sprečiti ili poremetiti, jer sam to

držao u svom srcu kao svoju najveću tajnu, gde se trideset godina nalazio Ijupki detinji lik tvoje rnajke. Dragi moj dečače, kada u svom budućem životu budeš imao sreću, uvažavanje i slavu, nadam se da ćeš se setiti usamljenog starca čije je pozne godine ulepšalo samo tvoje postojanje.

Uspomena na tvoju majku me je podsetila na moju dužnost. Prihvatio sam je radi njenog svetog nauma, ispunjavanje njenih želja u pogledu njenog sina. Znao sam kako bi ona postupila. Bila bi to borba izmeñu želje i dužnosti i dužnost bi pobedila. Tako da sam izvršio svoju dužnost, mada mi je u to vreme to bio težak i gorak zadatak. Ipak, moram ti reći, od tada sam bio veoma ponosan kada pomislim na rezultat toga. Pokušao sam, kao što se možda sećaš, da tvoje želje ispunim na drugi način, ali me je tvoje pismo stavilo u nemoguću poziciju te sam morao da odustanem. Ali priznajem, zbog tog pisma si mi postao još draži.

Ne moram ti govoriti da sam od tada pažljivo pratio tvoj život. Kada si pobegao na more, u tajnosti sam upotrebio svaki delić svog trgovačkog mehanizma kako bih otkrio šta se desilo sa tobom. Od tada pa do tvog punoletstva konstantno sam te nadzirao, ne da bih se na bilo koji način mešao u tvoj život, već da bih mogao da te pronañem ukoliko se ukaže potreba. Bio sam zadovoljan kada sam saznao za tvoje prvo delo pošto si postao punoletan. Morao sam da znam da li si istrajao u svojoj nameri da prebaciš imetak na ime Dženet Mek Kelpi.

Od tog trenutka, posredstvom drugih, pratio sam tvoje glavne poduhvate. Bilo bi mi zadovoljstvo da sam bio u mogućnosti da ti pomognem u ispunjenju bilo koje tvoje ambicije ili nauma, ali sam shvatao da si od svog punoletstva pa do ovoga trenutka ispunjavao sopstvene ideje i ambicije na način kao što sam ja svoje. Tvoja priroda je toliko pustolovna da čak ni moja raširena mreža za pribavljanje informacija — koju volim da zovem moje špijunsko odeljenje — nije mogla da se nosi sa tobom. Bila je dovoljna samo za istok, a ti si putovao na sever, jug i na

zapad. Uz to, obilazio si mesta gde trgovina i svetovne stvari nisu još uvek ni stigle; mesta od duhovne važnosti, mesta za razmišljanje, mesta raznih prirodnih fenomena, uopšteno rečeno — mesta za koje su vezane različite misterije. Kako su sve češće moja raspitivanja o tebi osujećivana, morao sam da uvećam svoj aparat i u tom cilju sam pokrenuo — ne na svoje ime, naravno - neke nove časopise posvećene odreñenim granama istraživanja i avanture. Ukoiiko želiš da saznaš više o ovim stvarima, gospodin Trent, kome su ostavljene deonice, rado će ti dati sve detalje. Zaista, ove deonice, kao i sve ostalo što posedujem, biće tvoje kada doñe vreme za to. Služeći se časopisima Avanturistički dnevnik, Magazin misterija, Okultizam, Baloni i cepelini, Podmornica, Džungle i pampe, Svet duhova, Istraživač, Šume i ostrva, Okeani i potoci, često sam se informisao o slučajevima povodom kojih bih verovatno bio u neznanju po pitanju tvog prebivališta i namera. Na primer, kada si nestao u šumama Inka, prvu glasinu o tvojim neobičnim pustolovinama i otkrićima u podzemnim gradovima Eudorija, dobio sam od dopisnika Avantunstičkog dnevnika, mnogo pre nego što su se u Tajmsu pojavili detalji o kamenim hramovima praistorijskih ljudi, za kojima su ostale samo male kamene statue zmijolikih zmajeva, čiji su džinovski preci bili grubo isklesani na žrtvenom oltaru. Dobro se sećam koliko sam se obradovao tom šturom izveštaju o tvojim samotnim pustolovinama u tom zelenom paklu.

Posredstvom Okultizma saznao sam kako si bio primoran da sam provedeš vreme u ukletim katakombama Elore, u zabačenim delovima Himalaja, i o tvojim strahotnim iskustvima kada si iz njih izašao, drhteći samrtno bled, prevazišavši epileptični strah onih koji su se udruženi usudili da priñu samo do usečenog prilaza skrivenom hramu.

Veselio sam se svim tim izveštajima koje sam čitao. Oblikovao si sebe za veću i unosniju avanturu, koja će ti više slave doneti kada sazriš i postaneš čovek. Dok sam

čitao o tebi u opisu Mihaska, na Madagaskaru, i opisima rituala obožavanja ñavola, koji su se retko odigravali, osetio sam da si spreman i da treba samo da sačekam tvoj povratak kući te da ti predložim poduhvat o kojem sam toliko dugo razmišljao. Ovo je pisalo o tebi:

,,On je čovek kome nijedna avantura nije previše neizvesna ili smela. Njegova neobuzdana hrabrost spominje se meñu mnogim divljim i ne tako divljim ljudima koji se ne plaše materijalnih stvari, već zagrobnog sveta i sveta misterija. On ne samo da se suočava sa divljim ljudima i zverima već se sukobljavao i sa afričkom magijom i indijskim misticizmom. Prirodnjačko društvo već godinama koristi njegove hrabre poduhvate i smatra ga svojim najuspešnijim posrednikom kada su istraživanja u pitanju. On je u najboljim godinama, skoro džinovske visine i snage, obučen da koristi različita oružja iz mnogih zemalja, naviknut je na svakojake teškoće, snalažljiv i britka uma, poseduje odlično razumevanje ljudske prirode. Za njega nije dovoljno reći samo da je neustrašiv. Ukratko, on je čovek takve snage i hrabrosti koja ga čini podesnim za bilo koji poduhvat. Usudiće se pokušati bilo šta na svetu, nebitno da li na zemlji ili ispod nje, na moru ili u vazduhu, ne plašeći se ni materijalnog ni neopipljivog, ni čoveka ni utvare, ni boga ni ñavola.“

Ako želiš da znaš, ovaj isečak sam od tada nosio sa sobom i iščitavao ga sve do danas.

Uparnti, kao što sam ti rekao, ja se nikada na bilo koji način nisam uplitao u neku od tvojih avantura. Želeo sam da ’sam istešeš sopstveno stablo’ kako to kažu Škoti, samo sam hteo to da pratim, i to je bilo sve. Sada kada smatram da si potpuno spreman za veću pustolovinu, želim da te postavim na njen put i opremim najmoćnijim oružjem — većim od ličmh kvaliteta — kako bi stekao ogromnu čast — dobitak, dragi moj sestriću, za koji sam siguran da te privlači koliko i mene. Radio sam na njemu više od pedeset goclina, meñutim, došlo je vreme da prepustim baklju drugom, svom najdražem roñaku, da je

uzme i nastavi dalje. Mala Zemlja Plavih Planina privukla me je od prvog

trenutka. Siromašna i hrabra. Njene ljude vredi zadobiti i savetujem ti da to pokušaš. Otkrićeš da je to teško, jer, kada su ljudi kao jedinke siromašni i ponosni, ti kvaliteti ih čine sklonim da reaguju jedni na druge na odreñeni način. Oni su neukrotivi i niko neće uspeti da ili zadobije ukoliko nije svim srcem sa njima i ako ga ne priznaju za voñu. Meñutim, ukoliko uspeš da ih zadobiješ, biće ti verni do smrti. Ako si ambiciozan, a znam da jesi, mislim da za tebe u toj zemlji ima mesta. Uz tvoje sposobnosti potpomognute mojim bogatstvom, koje ti rado ostavljam, možeš se usuditi da pokušaš svašta i učiniš mnogo. Ukoliko budem živ po tvom povratku sa istraživanja severnih delova Južne Amerike, biće mi drago da ti pomognem u ispunjenju ove ili bilo koje druge ambicije, i biće mi čast da to podelim sa tobom. Ali, vreme leti, ja sam u svojoj sedamdeset drugoj godini, pretpostavljam da shvataš... Skrenuću ti pažnju na sledeće: što se tiče velikih nauma i dela, stranci nemaju šansi da uspeju u velikim zemljama, a u sopstvenoj smo ograničeni lojaluošću i zdravim razumom. Samo u malim zemljama se velike namere mogu ostvariti. Ako deliš moje poglede i mišijenje, Zemlja Plavih Planina je teren za tebe. Neko vreme sam se nadao da mogu postati vojvoda, ali godine su sputale moje ambicije i ograničile moju moć. Više ne sanjam o takvoj časti, mada, ukoliko to budeš želeo, gledam na to kao mogućnost za tebe. Posredstvom mog testamenta imaćeš sjajnu poziciju i imetak. Veći deo nasledstva ćeš dobiti kasnije, kroz ispunjenje mojih želja, koje sam već naveo u ovom pismu, a time ćeš zadobiti još veće bogatstvo - u srcima brñana. Ako se desi da, kada naslediš moju imovinu, vojvoda Visarion ne bude živ, od pomoći će ti biti da znaš da te u tom slučaju oslobañam svih svojih uslova, mada verujem da ćeš i po tom pitanju kao i po pitanju ostalih stvari pre biti obavezan svojom čašću nego mojim željama. Stoga, stvari stoje ovako: ako je Visarion živ,

vratićeš mu imanje. Ukoliko to nije slučaj, postupaćeš onako kako misliš da bih ja želeo da postupiš. U svakom slučaju, brñani nikako ne smeju od tebe saznati za tajni dogovor izmeñu Visariona i mene. Prosvetljenje mnogih mora doći (ako do toga uopšte doñe), od drugih, a ne od tebe. Bude li do toga došlo, odreći ćeš se imanja bez ikakvih obaveza ili zahteva. O tome ne treba da brineš, bogatstvom koje ćeš naslediti možeš kupiti bilo koji drugi posed u Zemlji Plavih Planina ili bilo gde na svetu.

Ako te drugi napadnu, uzvrati im jače i brže od njih. Ukoliko ikako naslediš zamak Visarion, kod Ivanovog koplja, zapamti da je tajno utvrñen i naoružan. Ne samo da ima masivne rešetke nego i vrata od kaljene bronze, na mestima gde je to potrebno. Moj pomoćnik Ruk, koji me je verno služio skoro četrñeset godina i koji je u moje ime preduzimao mnoge opasne pohode, služiće ti, verujem, na isti način. Ophodi se dobro prema njemu, ako ne sebe radi, onda zbog mene. Ostavio sam mu sredstva i imanje za lagodan život, aii bi on radije učestvovao u smelim pohodima. Nem je poput groba i hrabar je kao lav. On poznaje svaki detalj utvrñenja i tajne mehanizme za njegovu odbranu. Samo da znaš da je nekada bio pirat. Tada je bio jako mlad i odavno je promenio svoje ponašanje, meñutim, ova činjenica ti može pomoći da razumeš njegovu prirodu. Otkrićeš da je jako koristan kada ti zatreba. Ukoliko prihvatiš uslove iz mog pisma, Zemlja Plavih Planina će ti na neki način biti dom, tamo moraš živeti deo godine. Na ovo nisi obavezan, niko te ne može primorati na to ili se mešati. Ja se samo nadam. Meñutim — želim da, ukoliko si spreman da ispuniš moje želje, ako je ikako moguće, zadržiš svoje britansko državljanstvo, osim u slučaju da napraviš poseban dogovor i dobiješ odobrenje od Tajnog saveta. Takav dogovor će formalno urediti moj prijatelj Edvard Bingam Trent, ili bilo ko drugi koga on odredi po tom pitanju, tako da ga nijedan drugi čin osim postupka u Parlamentu, koji je podržan od strane kralja, ne mogu osujetiti.

Moje poslednje reči koje ću ti uputiti su, budi hrabar i pošten, i ne boj se. Mnoge stvari, čak i poneko kraljevstvo, mogu se zadobiti mačem. Hrabro srce i jaka ruka mogu daleko dogurati, ali, šta god da se zadobije, ne može se zadržati samo silom. Samo pravda to može učiniti na duži period. Kada ljudi imaju poverenje u nekoga, slediće ga, a obični ljudi žele da slede, ne da vode. Ako te sreća posluži da budeš voña, budi odlučan, ali i oprezan, koristi sve što ti je na raspolaganju. Ne ustupaj ni od čega. Ne izbegavaj ništa što je samo po sebi časno. Preuzmi odgovornost kada je to potrebno. Kada ostali ustupaju, ti iskorači i prihvati. To je način da postaneš veliki u svetu, velikom ili malom — delaj! Ne plaši se ničega, ma kakva opasnost da je u pitanju i odakle god dolazila. Jedini pravi način da se suočiš sa opasnošću jeste da je prezireš — ali ne umom. Sukobi se sa njom na vratima, a ne u kući.

Moj roñače, ime tvoje i moje porodice, uzvišeno pomešane u tvojoj krvi, saña počivaju na tebi!

Pismo Ruperta Sent Ledžera, ulica Brodmin broj 32, Viktorija, Južni Vels, Dženet Mek Kelpi, Krum okrug Ros.

3. januar 1907.

Najdraža moja tetka Dženet,

Znam da ćeš biti oduševljena kada saznaš kakva me je dobra sreća snašla sa testamentom ujka Rodžera. Možda ti je ser Kolin već pisao, pošto je on jedan od izvršitelja. Takoñe, tu je i zaveštanje koje se odnosi na tebe, tako da, što se toga tiče, ne želim da mu kvarim zadovoljstvo i ostavljam mu da ti to sam prenese. Nažalost, još mi nije dozvoljeno da ti pričam o nasledstvu u celosti, ali želim da znaš da ću u najgorem slučaju dobiti mnogo veću sumu od one o kojoj sam ikada maštao da je mogu

steći kroz neku srećnu okolnost. Čim budem mogao da napustim London, gde naravno moram ostati dok se stvari ne srede, doći ću u Krum da te vidim i nadam se da ću do tada biti u mogućnosti da ti prenesem dovoljno da uvidiš neobičnu promenu okolnosti koje su me zadesile. To je kao nemoguć san, tako nečega nema ni u Hiljadu i jednoj noći. Meñutim, što se detalja tiče, na to će se morati sačekati jer sam se zakleo da ću ih držati u tajnosti, a i ti ćeš se morati obavezati na to. To ti neće smetati, zar ne? Ono što želim u ovom trenutku jeste da te obavestim o svojoj dobroj sreći i da ću uskoro neko vreme živeti u zamku Visarion. Da li bi želela da poñeš sa nmom? Pričaćemo više o tome kada doñem u Krum, a do tada želim da razmisliš o tome.

Tvoj voljeni Rupert

Iz dnevnika Ruperta Sent Ledžera

4. januar 1907.

Oko mene se stvari tako brzo odvijaju da jedva imam vremena da razmišljam. Neke od tih stvari su toliko bitne i toliko su promenile moj celokupan pogled na život, da smatram da bi bilo dobro da vodim nekakve beleške o njima. Jednoga dana možda poželim da se prisetim nekih detalja, sleda dogañaja ili nečega sličnog, te mi beleške mogu biti od koristi. Mislim da je u ovom trenutku dobro i ispravno tako postupiti, ma koliko to bilo zamorno zbog toliko stvari koje imam na umu. Pretpostavljam da će ih tetka Dženet pričuvati pod ključem za mene, kao što čini sa svim mojim dnevnicima i zapisima. To je jedna od mnogih njenih dobrih osobina, nije uopšte znatiželjna ili je stekla neku drugu osobinu koja je drži podalje od zabadanja nosa u tuñe stvari, kao što to druge žene čine. Čini mi se da, otkad čuva moje spise, nikada nije otvorila korice nijednog mog dnevnika, i da to nikada ne bi uradila bez moje dozvole. Zbog toga, kada za to doñe vreme, i ovaj

treba pohraniti kod nje. Večerao sam sinoć sa gospodinom Trentom, na njegov

poseban zahtev. Večera, koja je bila poslata iz hotela, bila je poslužena u njegovoj kući. Nije želeo nijednog konobara, ali je naložio da se cela večera pošalje odmah, tako da smo se služili sami. Bili smo potpuno sami, mogli smo slobodno da razgovaramo, te smo pretresli dosta tema. Otpočeo je pričom o ujka Rodžeru. Bilo mi je drago zbog toga jer sam, naravno, želeo da saznam više o njemu, a činjenica je da sam ga video samo u nekoliko retkih prilika. Naravno, kada sam bio mali, često je dolazio kod nas u posetu jer je bio veoma naklonjen majci, kao i ona njemu. Meñutim, jasno mi je da sam mu kao mališan više bio na smetnji nego bilo šta drugo. Kada sam krenuo u školu, on se nalazio na putu po istoku. Potom je jadna majka preminula dok je on u to vreme živeo u Zemlji Plavih Planina, i više ga nikada nisam video. Kada sam tetki Dženet pisao o njemu, odgovorila mi je jako prijatno da je veoma pravičan. Pošto sam pobegao od kuće i otpočeo svoja lutanja, prilika da se vidimo se nikada više nije ukazala. Meñutim, njegovo pismo mi je otvoriio oči. Kad pomislim da me je pratio svuda po svetu spreman da mi pruži ruku ukoliko zatražim pomoć, poželim da sam znao ili makar sumnjao, kakva vrsta čoveka je bio, i koliko mu je bilo stalo do mene; sigurno bih povremeno dolazio da ga posetim, makar putovao preko pola sveta. Sve što mogu da uradim sada jeste da ispunim njegove želje. To će biti moje iskupljenje za nemar. Tačno je znao šta želi, tako da pretpostavljam da ću s vremenom i ja saznati i razumeti njegove namere.

Razmišljao sam o tako nečemu kada je gospodin Trent počeo sa pričom, tako da se sve što je izneo tačno uklopilo u moja razmišljanja. Očigledno je da su njih dvojca bili jako dobri prijatelji — to je trebalo da shvatim iz testamenta i pisama — tako da nisam bio iznenañen kada mi je gospodin Trent rekao da su išli u školu zajedno. Ujka Rodžer je bio u razredu pored njegovog, i od tog doba su

bili jako bliski. Gospodin Trent je, to sam shvatio, od početka bio zaljubljen u moju majku, čak od vremena kada je bila devojčica, meñutim, on je bio siromašan i stiñljiv i nije voleo da priča. Kada je odlučio da joj se približi, ustanovio je da je već upoznala mog oca i nije mogao da ne vidi da su se već veoma voleli. Ostao je nem. Rekao mi je da nikada nikome nije rekao ni reč o tome, čak ni ujka Rodžeru, mada mu je bilo jasno da je ujak bio svestan toga i da je želeo da razgovaraju o tome. Nisam mogao da prenebregnem da me dragi starac posmatra na nekako roditeljski način, čuo sam da se takva romantična vezivanja često prenose na sledeću generaciju. Nisam bio nezadovoljan time, naprotiv, bio mi je još draži zbog toga. Volim svoju majku toliko mnogo, tako da na nju uvek mislim u sadašnjem vremenu i ne razmišljam o njoj kao o pokojnoj. Postoji veza izmeñu svih koji su je voleli i mene. Pokušao sam da gospodinu Trentu stavim do znanja da mi je drag, što mu se toliko dopalo da sam mogao videti kako se povećava i njegova naklonost prema meni. Pre nego što smo se rastali, rekao mi je da će se penzionisati. Verovatno je razumeo koliko sam se razočarao tom vešću — kako ću se ikada snaći bez njega? Potom mi je, stavljajući srdačno ruku na rame, rekao:

„Ipak, imaću jednog klijenta, o čijim ću se poslovima, nadam se, starati, i za kojeg ću uvek rado delati, ukoliko on to želi?“

Nisam ništa govorio, samo sam mu stisnuo ruku. On mi je odgovorio stiskom i veoma iskreno rekao:

„Služio sam interesima tvog ujaka što sam bolje umeo tokom pedeset godina. Imao je puno poverenje u mene i ja sam bio ponosan zbog toga. Iskreno ti mogu reći Ruperte da su interesi o kojima sam se starao toliko veliki da sam često bio u mogućnosti da znanje koje posedujem iskoristim za ličnu korist, a da ne zloupotrebnn ukazano poverenje; ali ja to nikada nisam učinio, bilo da su u pitanju male ili velike stvari, niti sam doveo to poverenje u pitanje. Ne, nikada nisam ni delić toga iskoristio. Sada,

kada me se tako velikodušno setio u svom testamentu da više nije potrebno da radim išta, biće mi zaista iskreno drago i ponosiću se time da nastavim da, što bolje mogu, sledim njegove želje koje delimično znam, i koje se sada potpunosti okreću tebi, njegovom sestriću.“

U dugom razgovoru koji smo imali, i koji je trajao do ponoći, rekao mi je mnogo interesantnih stvari o ujka Rodžeru. Kada mi je tokom razgovora pomenuo da bogatstvo koje mi je ostavio ujka Rodžer iznosi preko sto miliona, bio sam toliko iznenañen da sam ga naglas upitao, mada nisam to želeo:

„Kako je zaboga, neko ko je počeo ni od čega, uspeo da stekne tako ogromno bogatstvo?"

„Svim mogućim poštenim sredstvima“, odgovorio je, ,,i svojom pronicljivošću. Poznavao je pola sveta i išao je u korak sa svetskim i nacionalnim kretanjima. Znao je kada je pravi trenutak za ulaganje novca. Uvek je bio darežljiv, i uvek na strani slobode. Postoje zemlje koje tek sada počinju da konsoliduju svoju slobodu za koju je on zaslužan jer je znao kada i kako da pomogne. Nije ni čudo što će u nekim zemljama prilikom posebnih prilika piti u spomen na njega, kao što su nekada pili u njegovo zdravlje.“

„Kao što ćemo sada to uraditi Vi i ja, gospodine!“ Rekoh dok sam punio čašu i ustajao. Popili smo ih

naiskap. Niko od nas nije rekao ni reč, ali mi je stari gospodin pružio ruku i ja sam je prihvatio. Pili smo u tišini, držeći se za ruke. Osećao sam se prilično uzdrmano i primetio sam da je i on ganut.

lz memoranduma E. B. Trenla

4. januar 1907.

Zamolio sam gospodina Ruperta Sent Ledžera da nasamo večera sa mnom u mojim odajama, jer sam želeo da porazgovaram s njim. Sutra ćemo ser Kolin i ja imati zvaničan sastanak s njim kako bismo sredili sve poslove,

meñutim, ja sam smatrao da je najbolje da prvo neformalno razgovaram sa njim jer sam želeo da mu saopštim odreñene stvari, koje će naš sutrašnji sastanak učiniti produktivnijim, jer će potpuno razumeti sva pitanja koja moramo razmotriti. Ser Kolin je sve što se može očekivati od zrelog čoveka i nisam mogao poželeti boljeg saizvršitelja za ovaj fenomenalni testament. Meñutim, on nije uživao privilegiju dugogodišnjeg prijateljstva sa zaveštaocem kao ja, a pošto je Rupert Sent Ledžer trebalo da sazna intimne detalje koji se tiču njegovog ujaka, mislim da je najbolje da se poveravanje obavi nasamo. Sutra ćemo imati dovoljno vremena za formalnosti. Oduševio sam se Rupertom. On je sve ono što bi poželeo od sina njegove majke ili sina kakav bi želeo da je moj, da je bilo sreće da postanem otac. Ipak, to nije za mene. Sećam se da sam davno, davno pročitao citat u Lambovim esejima koji mi je ostao u sećanju: „Alisina deca Bartruma nazivaju ocem.*( Čarls Lamb (1775—1834) engleski pisac i esejista najpoznatiji po svojim Esejima o Eliji (iz kojih je i citat) i dečijoj knjizi

koju je napisao zajedno sa svojom sestrom Meri — Priče iz Šekspira.)“ Neki od mojih starih prijatelja bi se nasmejali kada bi videli da sam ja ovako nešto napisao, meñutim, ovi memorandumi su samo za mene i niko ih neće videti dok ne umrem, osim ako im ja to ne dozvolim. Dečko je nasledio i neke očeve karakteristike, smelost toliku da je prosto uznemirujuća za starog knjiškog moljca poput mene. Nekako mi se dopada više nego biio ko drugi u mom životu, čak mi se dopada više i od njegovog ujaka, a Gospod sam zna koliko mnogo razloga imam da ga volim. Sada ih imam još više. Oduševio sam se kada sam video koliko je mladog avanturistu dotaklo mišljenje njegovog ujaka o njemu. Zaista je odvažan momak, a ni naporne avanture nisu uticale na njegovu dobrotu. Veliko mi zadovoljstvo pričinjava pomisao na činjenicu da su se Rodžer i Kolin složili oko toga da omoguće pažljivu darežljivost dečaka prema gospoñici Dženet Mek Kelpi. Stari vojnik će mu biti dobar prijatelj ili se ja grdno varam.

Sa starim advokatom poput mene i starim vojnikom poput njega i sa zaista starom, uglañenom i gospoñstvenom Mek Kelpi, koja obožava tlo kojim on hoda, sa svim našim kvalitetima i osobinama, uz njegovo fantastično svetsko iskustvo i džinovsko bogatstvo koje će sigurno biti njegovo, ovaj momak će daleko dogurati.

Pismo Ruperta Sent Ledžera gospoñici Dženet Mek Kelpi, Krum.

5. januar 1907.

Moja najdraža tetka Dženet, Sve je završeno, bar prva faza. To je najviše što mogu

uraditi u ovom trenutku. Moraću da pričekam par dana ili nedelja u Londonu, kako bih obavio odreñene poslove, koji su prihvatanjem uslova ujka Rodžera postali neophodni. Čim budem mogao, doći ću do Kruma i provesti sa tobom koliko god budem mogao vremena. Tada ću ti reći sve što mogu i lično ću ti se zahvaliti što si pristala da poñeš sa mnom u Visarion. O, kako sada želim da je moja draga majka živa i sa nama! To bi je toliko obradovalo, da doñe, da nas troje koji smo zajedno delili drage stare teške dane, sada delimo na isti način novu raskoš. Pokušaću da vam obema pokažem svoju Ijubav i zahvalnost... Ti ćeš sada morati da poneseš njen ceo teret, draga, jer smo ti i ja sada sami. Ne, ne baš sami, jer sada imam dva nova prijatelja, koji su mi već veoma dragi. Ser Kolin je prosto sjajan, a takoñe, na sebi svojstven način i gospodin Trent. Ja sam srećković, ujna Dženet, što imam dva takva čoveka uz sebe da se staraju o mojim poslovima. Zar ne? Poslaću ti telegram čim budem ugledao kraj mojim obavezama i poslu. Želim da razmisliš o svim stvarima koje si ikada poželela u životu, tako da mogu da ti ih pribavim ukoliko postoji bilo koji način na koji bi smrtnik to mogao učiniti.

Nećeš me sprečiti u ovom velikom zadovoljstvu, zar ne, draga? Doviñenja.

Tvoj voljeni Rupert.

Memorandum E. B. Trenta 6. januar 1907.

Formalni sastanak ser Kolina i mene sa Rupertom Sent Ledžerom je prošao priiično zadovoljavajuće. Nakon onoga što je rekao juče, i ponovio sinoć, bezrezervno sam očekivao prihvatanje svega navedenog i sugerisanog u testamentu Rodžera Meltona. Kada smo seli za sto — izgledalo je kao da je to formalnost na koju smo svi bili spremni jer smo instiktivno svi seli u isto vreme — prve reči koje je izgovorio bile su:

„Pošto pretpostavljam da moram proći kroz ovu formalnost, mogu odmah da izjavim da prihvatam sve moguće uslove koje je ujka Rodžer imao na umu, i u tom cilju sam spreman da potpišem. zapečatim i dostavim — kakav god da je ritual — bilo kakve dokumente koje smatrate da je neophodno ili uputno obaviti, i šta god vas dvojca odobravate.“

Ustao je i nekoliko trenutaka šetao po sobi, dok smo ser Kolin i ja prilično mirno sedeii, ćuteći. Vratio se na svoje mesto i posle nekoliko nervoznih sekundi — što je pretpostavljam retko za njega - reče:

„Nadam se da obojca razumete — znam da razumete, ovo govorim samo zbog ovog zvaničnog trenutka — da sam odmah spreman da pristanem! To radim, verujte mi, ne da bih stekao ovo nepregledno bogatstvo, već zbog onoga koji mi ga je ostavio. Zbog čoveka kojem sam bio drag, koji mi je verovao, a ipak je imao snage da sopstvena osećanja drži pod kontrolom — koji me je pratio duhom po ñalekim zemljama i očajničkim avanturama, i koji je, iako je bio na drugom kraju sveta, bio spreman da ispruži ruku kako bi me spasao ili mi pomogao. On nije bio običan čovek, a njegova briga za sina njegove sestre pokazuje da Ijubav koju je gajio prema njoj nije bila obična. Tako da i ja i ona

zajedno prihvatamo njegovo zaveštanje, sa svim što dolazi uz njega. Celu noć sam razmišljao, i sve vreme se nisam mogao oteti utisku da je moja majka negde blizu mene. Jedina stvar koja bi me omela da prihvatim ono što želim i nameravam da uradim jeste pomisao da ona to ne bi odobravala. Sada kada sam uveren da bi se složila, prihvatam. Kakav god dabude ishod, krenuću da pratim put koji je položen ispred mene. Neka mi je bog u pomoći! Ser Kolin je ustao, i moram reći da nikada nisam video vojničkiju priliku od njega. Bio je u punoj uniformi jer je posle ovoga išao na prijem kod kralja. Isukao je svoj mač, položio ga na sto ispred Ruperta i rekao:

„Gospodine, odlazite u čudnu i opasnu zemlju - o njoj čitam od kako smo se upoznali — i bićete uglavnom sami meñu žestokim brñanima koji preziru samo prisustvo stranaca, a Vi morate postati jedan od njih. Ako ikada zapadnete u nevolju i zatreba Vam čovek koji će stati rame uz rame sa Vama, nadam se da ćete mi ukazati tu čast!“

Kako je to rekao pokazao je na svoj mač. Rupert i ja smo u tom trenutku takoñe stajali, jer niko ne može sedeti kada prisustvuje takvom činu.

„Vi ste, ponosim se da to kažem, povezani sa mojom porodicom, i žalim samo što bog nije učinio tako da ste mi bliži rod.“

Rupert ga je uzeo za ruku i naklonio mu se dok rnu je odgovarao.

„Meni je ukazana čast, ser Koline, i veću mi ne može ukazati nijedan čovek na svetu od ove koju ste Vi ukazali meni. Najbolji način na koji Vam mogu pokazati koliko je cenim biće taj da Vas pozovem u pomoć ako se ikada nañem u škripcu. Ujna Dženet tni je, kada sam bio maii, govorila kako je Mek Kelpi od Kruma položio svoj mač pred princa Čarlija*( Čarls Edvard Stjuart (1720-1788) —jakobinski pretendent na presto, pokušao neuspešan ustanak kako bi zadobio vlast; potpomognut škotskim klanovima zauzeo je Edinburg 1745, posle nekoliko uspešnih bitaka poražen je u bitci kod Kulodena 1746, posle kojeje pobegao u izgnanstvo. Urnro je u Rimu 1788. S obzirom na to da

je veći deo života proveo u izgnanstvu, predstavljao je romantičnu figuru

i simbol otpora, pogotovo u Škotskoj.). Nadam sc da ćete mi dozvoliti da joj ovo ispričam, biće jako ponosna i srećna zbog toga. Nemojte misliti da umišljam da sam Čarls Edvard. Ujna Dženet je toliko dobra prema meni da bih mogao pomisliti da jesam.“

Ser Kolin se grandiozno poklonio: „Ruperte Sent Ledžeru, moja draga nećaka, žena je velike oštroumnosti i jako diskretna. Čak mislim da poseduje dar predviñanja, koji je nasledan u našern rodu. Ja sam jedno sa svojom nećakom po svim pitanjima!“

Cela stvar je izgledala krajnje kraijevski da sam pomislio da sam se vratio u doba pretendenta.

Meñutim, ovo nije bilo vreme za sentimentalnost, već za delanje, sastali smo se kako bismo razmotrili budućnost, a ne prošlost, te sam izvadio dokument, koji sam već ranije pripremio. Usled njegove jasne i sigurne izjave da će prihvatiti uslove iz testamenta i tajnih pisama, pripremio sam formalni dokument za prihvatanje. Kada sam još jednom zvanično upitao gospodina Sent Ledžera šta želi i kada se izjasnio da prihvata, doveo sam nekoliko svojih siužbenika kao svedoke.

Potom sam ga ponovo upitao u njihovom prisustvu da li želi da prihvati uslove, dokument je potpisan i osvedočen. Ser Kolin i ja smo potom stavili svoje potpise na svedočanstvo.

Tako je završen prvi korak ka ispunjenju uslova. Sledeći korak neću morati da načinim dok ne proñe šest meseci od Rupertovog stupanja na ujakovo imanje Visarion. Pošto je izjavio da namerava da krene za dve nedelje, to je značilo malo više od šest meseci od današnjeg dana.

KNJIGA DRUGA — VISARION

Pismo Ruperta Sent Ledžera iz zamka Visarion, kod Ivanovog koplja u Zemlji Plavih Planina, za. Dženet Mek Kelpi, zamak Krum, Okrug Ros, Severna Britanija

23. januar 1907.

Najdraža moja tetka Dženet,

Kao što vidiš, konačno sam stigao. Pošto sam obavio formalnosti, kao što sam ti obećao, pisma za ser Kolina i gospodina Trenta, koja ih obaveštavaju o mom prispeću, stoje ispred mene zapečaćena i spremna za slanje (jer nijedno neće biti poslato pre pisma za tebe), i sada sam slobodan da ti pišem.

Ovo je predivno mesto, nadam se da će ti se dopasti. Siguran sam da hoće. Prošli smo pored njega parobrodom na liniji Trst—Drač. Znao sam za lokaciju prema mapama, a i pokazao mi ga je jedan od oficira sa kojim sam se sprijateljio, i koji mi je ljubazno pokazivao zanimljiva mesta kad god. bismo se iskrcali. Ivanovo koplje na kojem se zamak nalazi, jeste rt koji zadire daleko u more. To je veoma neobično mesto, neka vrsta rta na rtu, koji preseca dubok i širok zaliv, tako da se, iako je u pitanju predgorije, nalazi daleko od priobalnih ruta kao bilo koje drugo mesto koje možeš zamisliti. Glavni rt je zapravo kraj planinskog lanca i svojom masivnošću se nadnosi nad okolinom kao velika safirna kula. Jasno mi je zašto im se zemlja zove Zemlja Plavih Planina, zato što je sva brdovita i sve planine su plave! Obala je veličanstvena, sva je kamenita — okovana, kako mi to kažemo. Ponekad su to velike litice koje se nadnose nad tobom, ponekad istureni komadi stena, negde su mala kamena ostrvca, koja su na nekim mestima posuta drvećem i zelenilom, dok su na drugim mestima potpuno gola. Neki delovi obale su od malih kamenih uvala i zaliva u kojima se često nalaze dugačke i izuzetno zanimljive pećine. Ponegde su obale zaliva peskovite ili posute prelepim kamenčićima po kojima neumorno dobuju talasi.

Od svih mesta koja sam video, u ovoj ili biio kojoj ñrugoj zemlji, ubedljivo najlepši zamak jeste Visarion. Nalazi se na samom kraju rta, misiim na manji rt, koji se nadovezuje na krak planinskog lanca. On je zapravo veoma prostran. Donji deo litice koji seže do mora je nekoliko stotina stopa visok. Taj šiljati komad kamena je veoma interesantan. Mislim da je priroda na ovaj način, još u ranim danima kućepaziteljstva ili čak pre graditeljstva, svom malom čedu čoveku, namerila da da osnovne lekcije o samozaštiti. U pitanju je prirodni bedem, koji izgleda kao da ga je neki titanski Vauban*( Sebastijan le Prestre markiz de Vauban (1633—1707) — maršal i inženjer, čuven po osmišljavanju i inovaciji fortifikacija, kao i njihovom zauzimanju,

smatran za najvećeg ratnog inženjera i graditelja utvrñenja svog doba.) osmislio u pradavna vremena. Što se zamka tiče, vidljiv je samo sa mora. Svaki neprijatelj koji bi mu prišao kopnenim putem mogao bi da vidi samo neizmerno visoki, okomiti zid od crnog kamena, koji se nañnosi nad njim. Čak i stara utvrñenja, koja se nalaze na rtu nisu grañena, već usecana u stenu. Dugački, duboki i uski kanjon koji je ograñen visokim stenama pruža se iza zamka, zavijajući na sever, a potom na zapad, čineći tajno i sigurno sidrište. U njega se preko litice uiiva pianinski potok koji tu izvire tako da je nivo vode uvek isti. Na zapañnoj obali kanjona nalazi se zamak, velika gomiia zgrada raznih arhitektonskih stilova, koji sežu od dvanaestog veka, u kojem je izgleda vreme u ovoj dragoj zernlji stalo, pa do vremena kraijice Elizabete. Tako da ti mogu reći da je vrlo živopisan. Prvi put smo ga ugledali kada nam ga je brodski oficir, pored koga sam se nalazio na mostu, pokazao i rekao:

,,Tu sam video mrtvu gospu kako pluta u kovčegu.“ To je zvučalo interesantno pa sam ga upitao za taj

dogañaj. Iz beležnice je izvadio isečak iz italijanskih novina i dao mi ga. Pošto veoma dobro govorim i čitam italijanski, nisam imao problema da ga razumem. Neću ti poslati članak, moja draga tetka Dženet, jer nisi verzirana u

jezicima, a sumnjam da u Krumu neko može da ti pomogne oko italijanskog. Ipak, koliko sam čuo, dogañaj je prenesen u poslednjem broju Okultistikih dnevnika tako da ga lako možeš nabaviti. Pružio mi je isečak i rekao:

,,Ja sam Destilja!" Njegova priča je bila toliko čudna da sam mu postavio

brojna pitanja. Iskreno mi je odgovarao na svako pitanje i postojano se držao glavne činjenice da u pitanju nije bilo priviñenje ili opsena, niti san ili maglena varka.

„Sva četvorica smo je videli“, reče, „trojica sa mosta, a Kofild — Englez, čiji se opis slaže sa njegovim — sa pramca. Kapetan Mirolani, Falamano i ja smo bili budni i čili. Posmatrali smo durbinima koji su jači od običnih. Znate, potrebni su nam dobri durbini za navigaciju istočnom obalom Jadrana i meñu ostrvima na jugu. Mesec je bio pun te je i vidljivost bila dobra. Naravno da smo bili malo skrenuli jer, iako se Ivanovo koplje nalazi u dubokoj vodi, mora se voditi računa o strujama. Baš oko takvih mesta protiču opasne struje.“

Samo nekoliko nedelja ranije Lojdov agent mi je rekao da su nakon dugog proučavanja plimskih i morskih struja rešili da iz uobičajenih rizika plovidbe izuzmu gubitke nastale usled plovidbe u blizini Ivanovog koplja. Kada sam pokušao da dobijem odreñenije pojedinosti o plutajućem kovčegu i mrtvoj gospi od onoga koji je dat u Okultističkim dnevnicima, jednostavno je slegao ramenima:

„Sinjore, to je sve“, reče, „Englez je posle besko-načnog raspitivanja zapisao sve.“

Vidiš, draga moja, naš novi dom nije bez sopstvenih sujevernih zanimljivosti. To je zapravo jako lepa ideja, zar ne, da imamo mrtvu gospu koja kruži oko našeg rta u kovčegu? Sumnjam da čak i Krum može da ponudi nešto bolje. To od mesta čini da se osećaš kao kod kuće — što bi rekli Amerikanci. Kada budeš došla, nećeš se osećati usamljeno, a, u svakom slučaju, poštedeće nas muka uvoza tvojih gorštačkih duhova kako bi se osećala kao kod kuće i u novoj zemlji. Ne znam, možda bismo mogli da

pozovemo pokojnicu na čaj. Naravno, to bi bio kasni čaj. Takvu priliku bi bilo uzorno organizovati negde izmeñu ponoći i zore.

Moram ti ispričati i sve o stvarnim stvarima u zamku i oko njega. Pisaću ti ponovo za dan-dva da te obavestim o svemu. To će ti pomoći da se pripremiš za svoj dolazak ovde. Do tada, zbogom.

Tvoj voljeni Rupert

Pismo Ruperta Sent Ledžera, Visarion, za Dženet Mek Kelpi, Krum.

25. januar 1907.

Nadam se da te nisam upiašio pričom o gospi u kovčegu, draga moja tetka Dženet. Meñutim, znam da se ne plašiš, ti si mi ispričala toliko čudnih priča. Osim toga, ti poseduješ latentnu moć proricanja, u svakom siučaju. U ovom pismu neće biti duhova ili priča o njima. Želim da ti ispričam sve o našem novom domu. Drago mi je što dolaziš tako brzo. Počinjem da se osećam usamljeno, ponekad šetam besciljno i hvatam sebe kako mi misli iutaju na čudan način. Da ne znam bolje, pomislio bih da sam se zaljubio! Budi spokojna, ovde nema nikoga u koga bih se mogao zaljubiti. Nije da bi bila nesrećna zbog činjenice da sam se zaljubio, znam draga. Pretpostavljam da ću morati da se oženim jednog dana. Znam da je sada u pitanju dužnost, imetak koji mi je ostavio ujka Rodžer. Znaj ovo: nikada se neću oženiti bilo kojom ženom ukoliko je ne volim, a siguran sam da ćeš je i ti voleti ukoliko je ja volim! Zar ne, draga?

Meñutim, pre nego što počnem da opisujem Visarion, moraću da te namamim kao kaštelanku kako bi imala strpljenja da pročitaš ostatak pisma. Kako ti smatraš, zamku je potrebno mnogo stvari da bi bio udoban. Zapravo, potpuno oskudeva u stvarima za domaćinstvo.

Ujka Rodžer ga je opremio za odbranu tako da je potpuno spreman za opsadu. Ovde se, ipak, ne bi mogla skuvati večera ili obaviti veliko spremanje! Kao što znaš, ja sam ti slaba vajda kad su u pitanju kućni poslovi, tako da ti ne mogu dati detalje, ali možeš smatrati da je potrebno sve. Ne mislim na nameštaj, srebrninu, zlatne tanjire, umetnine, jer je prepun svakojakih fantastičnih starina. Mora da je ujka Rodžer bio kolekcionar i da je godinama sakupljao svakojake stvari po raznoraznim mestima i smeštao ih ovde. Ali, što se tiče čaša, posuña, grnčarije, servisa, tkanina, kućnih pomagala, sudova za kuvanje — osim onih najjednostavnijih — nema ničega. Mislim da ujka Rodžer nije boravio ovde duže od kratkog izleta. Što se mene tiče, roštilj i tiganj su sve što mi treba i što umem da koristim sam. Ipak, draga tetka Dženet, ne želim da škrtariš ili oskudevaš. Želim da imaš sve što poželiš i to najboljeg kvaliteta. Zahvaljujući ujka Rodžeru, cene za nas nisu više bitne, tako da želim da poručiš sve. Znam, draga, da se, pošto si žena, nećeš protiviti kupovini. To mora biti kupovina na veliko. Ovo je ogromno mesto, i progutaće sve što možeš kupiti, kao živi pesak. Biraj po svojoj volji i uzmi svu pomoć koja ti je potrebna. Ne plaši se da ćeš preterati. Ne možeš preterati. Veruj i da ovde nećeš biti dokona. Videćeš da će, kad doñeš, biti toliko stvari da se uradi i toliko stvari o kojima je potrebno misliti da ćeš želeti da pobegneš od svega toga. A pored svega, nadam se da ćeš doći uskoro. Zaista ne želim da budem sebičan, ali tvoj dečak je usamljen i treba te. Kada doñeš ovde, bićeš carica. Mada ne volim to da činim, kako ne bih uvredio milionere poput tebe, šaljem ti ček na hiljadu funti, za sitnice, i pismo za banku da pokrivaju sve tvoje čekove na bilo koju sumu. To može malo ubrzati stvari pošto su putevi trgovina striktni, ali ujedno i prevrtljivi.

Uzgred, mislim da bi, da sam na tvom mestu, uzeo ili poslao nekoliko slugu, koji bi se starali o nama. Možeš urediti da kasnije pošalju još, koliko god ih želiš. Unajmi ih, uredi da budu plaćeni - kada budu u našoj službi,

moramo ih tretirati dobro — tako da budu spremni da se odazovu na naš poziv kada nam budu potrebni. Mislim da bi trebalo da obezbediš od pedeset do stotinu njih; ovo je ogromno mesto, tetka Dženet! Isto tako ćeš obezbediti, i naravno urediti da budu plaćeni istovetno, još sto ljudi mimo slugu koje ćemo imati. Voleo bih da ih general izabere, ukoliko ima vremena. Želim ljude na koje se mogu osloniti ukoliko zatreba. Živećemo u zemlji koja nam je u ovom trenutku strana tako da bi bilo dobro da se spremimo na sve. Znam da će ser Kolin odabrati one ljude kojima će se ponositi Škotska, okrug Ros i sam Krum, ljuñe koji će zadiviti ovdašnje stanovnike. Znam da će ih prihvatiti — a udavače posebno! Oprosti mi! Meñutim, ukoliko se mi ovde naselimo, naši sledbenici će verovatno želeti isto. Staviše, ovdašnji brñani će možda želeti sledbenike koji će se naseliti ovde i imati nasiednike!

Sada sledi opis mesta. Pa, jednostavno ne mogu to uraditi sada. Toliko je čudesno i prelepo. Zamak — toliko sam pisao o drugim stvarima da moram sačuvati zamak za drugo pismo! Prenesi moje pozdrave ser Kolinu ako je u Krumu. I da, draga tetka Dženet, koliko bih voleo da moja draga majka može sa nama! Sve deluje mračno i prazno bez nje. Koliko bi uživala! Koliko bi ponosna bila! Da može ponovo biti sa nama, koliko bi bila zahvalna svima vama za sve što ste učinili za njenog dečaka! Veruj mi, najiskrenije i najdubije sam ti zahvalan.

Tvoj voijeni Rupert

Pismo Ruperta Sent Ledžera, Visarion, za Dženet Mek Kelpi, Krum.

25. januar 1907.

Najñraža moja tetka Dženet,

Molim te da ovo pismo uzmeš kao nastavak pisma koje sam ti napisao juče.

Zamak je toliko prostran da ti ga ne mogu detaljno opisati. Čekam tvoj dolazak pa ćemo ga zajedno obići i saznati sve što možemo o njemu. Povešćemo Ruka sa nama, pošto bi on navodno trebalo da poznaje svaki njegov kutak, od kula do soba za mučenje. Za obilazak će nam biti potrebno nekoliko dana. Naravno, ja sam obišao veći deo, što će reći da sam nekoliko puta odlazio da vidim različite delove zamka, bedem, kule, staru stražaru, dvoranu, kapelu, grudobrane i krov. Obišao sam i deo mreže kamenih prolaza. Koliko mogu da vidim, kao neko ko nije vojnik, ali je ipak posetio razna mesta koja su bila utvrñena na raznorazne načine, mora da je ujka Rodžer potrošio ogroman novac na ovo mesto. Obnovio je zamak na moderan način pa ga je praktično nemoguće osvojiti bez moćnih topova. Otišao je tako daleko da je pojedine isturene delove utvrñenja pokrio oklopnim pločama od ojačanog čelika. Bićeš zaprepašćena kada to budeš videla. Do sada sam obišao samo par soba, a dobro sam se upoznao samo sa svojom. Obišao sam dnevnu sobu, veliku salu za primanje, biblioteku, koja je veličanstvena, ali u neredu — u jednom trenutku ćemo morati da zaposlimo bibliotekara da je dovede u red -— i deo koji sam namenio za tebe. Sastoji se iz povezane dnevne sobe, budoara i spavaće sobe. Od svega mi se najviše dopada moja soba, a mislim da će se i tebi svideti toliko da ćeš je možda poželeti za sebe. Ukoliko ti se svidi, možeš je imati. U njoj je boravio ujka Rodžer i ovih nekoliko dana koje sam proveo u njoj, poslužili su da se bolje upoznam sa njegovim karakterom ili pre njegovim načinom razmišljanja. To je tačno vrsta mesta kakvo volim, pa je prirodno da razumem nekoga ko voli iste stvari. U pitanju je velika i lepa soba, koja nije baš u zamku već sa spoljne strane. Nije izdvojena ili bilo šta slično, već je nešto poput svetlarnika koji je izgrañen na zamku. Po potrebi se može potpuno izolovati od ostalih delova — u slučaju napada na primer - velikom čeličnom pločom, kao vratima sefa koja izlaze iz ležišta na zidu, koja se mogu pokretati iz zamka bilo spolja bilo

iznutra. Mehanizam je skriven i samo Ruk i ja znamo za njega. U sobi se nalaze veliki francuski prozori — oni su moderni i pretpostavljam da je to ujka Rodžerov dodatak, jer mislim da se tu oduvek nalazio veliki otvor. Prozori vode na terasu od belog merrnera, koja se pruža levo i desno. Stepenište od belog mermera nalazi se pravo ispred prozora i vodi sa balkona do vrta. Balkon i stepenište su veoma stare italijanske izrade, prelepo isklesani i načeti zubom vremena. Tu i tamo se mogu primetiti zelenkasti slojevi patine koji mermeru daju svojevrstan šarm. Ponekad je teško poverovati da su deo utvrñenog zamka. Svaki provalnik bi se na prvi pogled obradovao. Rekao bi sebi: „Evo vrste prostorija kakve volim na ovakvom poslu. Možeš ući i izaći kad god želiš.“ Meñutim, stari Rodžer je bio pametniji od svakog provalnika. Celo mesto je obezbedio na takav način da bi se svaki provalnik zaprepastio. Postoje dva metalna štita koja iz zida klize po ležištima i prekrivaju ceiokupnu površinu prozora. Jedan je sačinjen od rešetki sa ispupčenim spoljnim delovima u obliku dijamanta. Ništa veće od mačeta ne bi se moglo provući kroz njih, a u isto vreme ti je otvoren ceo vidik tako da možeš posmatrati baštu i planine, slično kao kad dame gledaju kroz koprenu. Drugi štit je metalni zastor, na drugim ležištima, koji po istom principu prekriva prozore. Naravno, nije toliko masivan i jak kao vrata koja štite ulaz u sobu, ali mi Ruk kaže da je otporan na bilo kakvu puščanu paljbu.

Moram dodati, tetka Dženet, kako ne bi bila uznemirena svim ovim vojnim sistemima odbrane, da ja uvek spavam sa jednim od ovih gvozdenih zastora na prozorima. Naravno kada sam budan držim ih otvorene. Pošto sam probao i koristio samo rešetku, mislim da mi neće trebati ništa drugo jer ona predstavlja savršenu zaštitu. Ukoliko neko pokuša spolja da petlja oko nje, aktivira se alarm kod uzglavlja kreveta i jednim pritiskom na dugme pokreće se metalni zastor preko nje. Iskreno, toliko sam se navikao na otvoren prostor da se ne osećam

prijatno kada sam zatvoren. Prozore zatvaram samo kada je hladno ili kiša. Ovde je vreme sjajno, u svim prilikama, ali mi kažu da će kišna sezona početi uskoro.

Mislim da će ti se dopasti moja jazbina, draga tetka, ali ćeš bez sumnje brinuti što je tako neuredna. Tu nema pomoći, moram negde biti neuredan, a najbolje je da to budem u svojoj jazbini!

Ponovo uviñam da mi je pismo predugo, tako da ću ga prekinuti. Novo ću započeti večeras, a ovo šaljem ovako kako je. Neću te terati da čekaš kako bi čula sve o našem novom domu.

Tvoj voljeni Rupert Pismo Ruperta Sent Ledžera, Visarion, za Dženet Mek

Kelpi, Krum.

29. januar 1907. Draga moja tetka Dženet, Moja jazbina, kao što sam ti napisao u poslednjem

pismu, gleda na vrt, da budem precizniji, na jedan od vrtova. Ima ih više. To je stari vrt, koji mora da je star koliko i sam zamak, jer se nalazi unutar starih linija odbrane kada su koristili lukove i strcle. Zid koji je okruživao unutrašnji deo odavno je srušen, ali na delovima gde se spaja sa spoljnim grudobranima ostale su dugačke puškarnice i uzdignute galerije na kojima su strelci stajali. U pitanju su iste vrste grañevina kao i kameni grudobrani sa parapetima za patroliranje i velikom stražarom ispod.

No, šta god da je bašta bila i kako god da je zaštićena, prelepaje. Izdeljena je na delove koji su urañeni u različitim stilovima: grčki, italijanski, francuski, nemački, holandski, britanski, španski, afrički, maorski i mnogi drugi. Rešio sam da napravim novi deo samo za tebe, i to japanski. Angažovao sam velikog japanskog baštovana Minara da napravi planove i da zajedno sa radnicima uredi deo bašte. On će doneti drveće, žbunove, cveće, ornamente i sve što je potrebno, a radove ćeš i sama nadgledati. Klima

je ovde prijatna, kako mi kažu, vlage ima dovoljno tako da, što se bašte tiče, možemo saditi šta god poželimo. Ukoliko se ikada ispostavi da klima nije odgovarajuća, podići ćemo veliki stakleni krov i zidove i napraviti odgovarajuću klimu.

Bašta koja se nalazi ispred moje sobe stara je italijanska bašta. Mora da je urañena sa izuzetnom pažnjom i brigom. Ser Tomas Braun*( Ser Tomas Braun (1605—1682) engleski lekar, filozof i autor koji se bavio mnogim temama od medicine, religije, nauke do ezoteričnog. Jedno od njegovih najpoznatijih dela je Cirusova ba'sta, koja prestavlja svojevrsnu istoriju hortikulture u kojoj razvija svoj poznati koncept Quincunxa — oblik sa pet ñelova, od kojih se četiri nalaze na ivicama, a jedan u sredini tako čineći kvadrat (kao broj pet na kocki), za koji je smatrao da se nalazi svuña u prirodi. Broj pet je takoñe imao mistično neoplatoničarsko značenje kojim je Braun bio fasciniran, a uklapao se i u oblik Cirusove

bašte prema Ksenofonovim opisima.) lično bi bio oduševljen pored svih svojih Quincunxa i sigurno bi našao materijala za još jednu „Cirusovu baštu“. Toliko je velika da postoje nepregledne „epizode“ baštenske lepote. Mislim da je Italija morala biti nekada davno opljačkana jer su bašta i kameni ornamenti zaista neverovatno lepi, a ova blaga sklopila je ruka nekog velikog majstora. Čak su i ivice staza od starog, poroznog kamena ukrašenog raznim isklesanim motivima. Bašte su toliko dugo ostavljene bez brige i zarasle da su mrlje od zelenila po kamenju postale savršene. Mada su kameni ornamenti nedirnuti, na njima se odražavaju svi pitoreskni detalji erozije i prirodnih sila stvorenih kroz vekove. Ostavio sam ih za tebe nedirnute, takve kavi jesu, samo sam uklonio korov i šiblje kako bi njihova lepota bila jasno uočljiva.

Lepota bašte nije samo delo arhitekte niti leži u pažljivom odabiru floralnog bogatstva već joj najveću lepotu daje ruka vremena, verni sluga prirode. Vidiš, tetka Dženet, kako prelepa bašta inspiriše uzvišena osećanja poetskog kova, čak i kod od opasnosti ogrubele skitnice poput mene! Ne samo da su krečnjak, peščar i mermer pozeleneli tokom vremena, čak je i posañeno žbunje, zanemareno dugi niz godina razvilo, samo razvilo nove

vidove lepote. Nekada davno, neki majstor, baštovan Visarionovih, pokušao je da ostvari ideju neravne cvetne površine koja ne bi skrivala i ometala pogled na baštu sa bilo kog kraja, tako što je sadio nisko rastinje tik malo više od visine cvetova. Ovo je samo moja pretpostavka šta je prethodilo onome što je nastalo sada! Kroz dugi period nemara, žbunje je nadživelo cvetove. Priroda je predano radila, namećući opstanak najizdržljivijih. Grmlje je raslo i raslo, prekrivajući cveće i korov, prema svojoj vrsti i pojavi, tako da sada imamo neravnomerno razbacane po bašti —jer je u pitanju jako velika površina -— nešto nalik na biljni ekvivalent statuama, bez grčevite potrebe za detaljima. Ko god da je osmislio ovaj deo bašte i birao bilje, mora da se mnogo mučio da doñe do čudnih uzoraka, jer su svi viši grmovi posebnih boja, uglavnom žuti i beli: beli čempres, beli slez, žuta tisovina, srebrna smreka, šareni javor, medunika i gomila niskog rastinja čija imena ne znam. Znam samo da kada mesec sija, a ovo je, draga moja tetka Dženet, zemlja mesečine same, sve izgleda utvarno bledo.

Efekat je potpuno čudan i siguran sam da će ti se dopasti. Što se mene tiče, ti znaš da se ne plašim neobičnih stvari. Pretpostavljam da sam, zbog toga što sam se suočavao sa raznim vrstama straha, razvio prezir -— ne baš aktivan prezir, više neku vrstu tolerancije — za sve njegove oblike. Ti ćeš takoñe mnogo uživati ovde, znam. Prikupićeš sve priče o stvarima iz našeg novog sveta da ćeš napisati novu knjigu činjenica za Spiritualističko istraživačko društvo. Bilo bi lepo da vidiš svoje ime na naslovnoj strani, zar ne, tetka Dženet?

Pismo Ruperta Sent Ledžera, Visarion, za Dženet Mek Kelpi, Krum.

30. januar 1907.

Draga moja tetka Dženet,

Znaš li zašto sam sinoć prestao sa pisanjem? Zato što sam hteo još da pišem! Ovo zvuči kao paradoks, ali je istina. Činjenica je da, dok ti pišem o ovom prelepom mestu, stalno otkrivam nove lepote. Uopšteno govoreći, sve je prelepo. Od krupnih stvari do sitnica, sve je isto. Pogled ne može uhvatiti ništa što ga ne opčinjava. Juče sam lutao po gornjim delovima zamka i naišao sam na divne kutke, koji su mi se odmah dopali i osećao sam se kao da ih znam ceo svoj život. U početku sam se osećao sebično, kada sam prisvojio nekoliko soba u različitim delovima zamka, ja, koji nikada u svom životu nisam imao više od jedne sobe koju bih mogao nazvati svojom, i to samo za neko vreme! Meñutim, kada sam prespavao, drugačije sam se osećao po tom pitanju. Sada se ne osećam ni upola loše. Zamak sam smestio i klasifikovao pod drugom mnogo važnijom etiketom — vlasništvo. Da sam filozof, stavio bih ovde ciničnu opasku: „Sebičnost je nasleñe siromaštva.“ Možda bi to bilo objavljeno u nekoj džepnoj knjizi pod naslovom Moral iz potreba.

Sada imam tri spavaće sobe, koje sam uredio kao svoje jazbine. Jednu od te druge dve takoñe je koristio ujka Rodžer. Nalazi se na vrhu kule, koja je na krajnjem istoku, i iz nje mogu videti prve zrake sunca koje se pomalja iza planina. Prošle noći sam spavao u njoj i kada sam se probudio u zoru, iz svog kreveta sam kroz prozor — prozor je mali jer je u pitanju kula — ugledao celokupan krajolik na istoku. Nedaleko, sa vrha neke stare ruine, gde joj je nekada vetar naneo seme, štrčala je srebrna breza. Njene povijene poluprovidne grane, zajedno sa grozdovima listova, prekidale su liniju sivih brda. Brda su, začudo, bila siva umesto plava. Nebo je bilo boje skuše, sa oblacima

koji su dodirivali planinske vrhove tako da je bilo teško videti šta je šta. Planine su zaista prelepe. Po vedrom danu izgledaju kao da su ti na dohvat ruke. Tek sam ovoga jutra, uz blede drhtaje zore, dok su noćni oblaci još uvek bili nedirnuti suncem, shvatio njihovu veličanstvenost. Već sam nekoliko puta doživeo ovakvo prosvetljenje iz nebeske perspektive u Koloradu, Gornjoj Indiji, Tibetu i na zaravnima u Andima.

Sigurno postoji nešto u gledanju na stvari sa visine što podiže samopoštovanje. Sa visine nejednakosti jednostavno nesta.ju. Tako sam se često osećao kada bih leteo balonom ili još bolje cepelinom. čak i ovde, sa kule, izgled je nekako drugačiji nego kada si dole. Jednostavno, shvatiš mesto i sve oko njega ne kao skup ñetalja već kao jednu celinu. Sigurno ću povremeno spavati ovde, kada doñeš i kada se u potpunosti smestimo. Ja ću živeti u svojoj sobi u prizemlju, gde mogu uživati u blizini bašte. Verovatno ću je ceniti još više ako se povremeno budem odricao njene blizine i ponovo je budem posmatrao bez osećanja samoznačaja.

Nadam se da si počela da se baviš pitanjem posluge. Što se mene tiče nije mi bitno da li ćemo uopšte imati sluge, ali dobro znam da nećeš doći dok ne završiš pripreme koje se tiču njih! Još jedna stvar, tetka Dženet, ovde se ne smeš opterećivati poslom. Pošto je mesto toliko veliko, mislim da je dobra ideja da uzmeš neku vrstu sekretara, koji će ti sastavljati pisma i brinuti se o ostalim stvarima za tebe? Znam da ne želiš muškarca za sekretara, ali sada ima puno žena koje znaju stenografiju i daktilografiju. Sigurno možeš naći jednu u klanu, neku koja želi da se usavršava. Znarn da ćeš je ovde učiniti srećnom. Ne bi valjalo da bude suviše mlada jer bi nam bio potreban neko ko je naučio da ćuti, da gleda svoja posla i da ne bude previše radoznao. Bila bi to prava smetnja, dok pokušavamo da se snañemo u novoj zemlji i pomirimo različite suprotnosti, u potpuno novom okruženju, sa novim ljudima, koje u početku nećemo razumeti, i gde se

svaki od njih više brine o pištolju koji nosi, nego o tome da li mu je sva dugmad na broju! Zbogom za neko vreme.

Tvoj voljeni Rupert

Pismo Ruperta Sent Ledžera, Visarion, za Dženet Mek Kelpi, Krum.

3. februar 1907.

Vratio sam se u svoju sobu. Već osećam da mi je dolazak ovde kao povratak kući. Poslednjih nekoliko dana sam proveo meñu brñanima pokušavajući da sklopim poznanstva. To je težak posao, već vidim da ovde neće biti ničega za šta bih se rnogao uhvatiti. Oni su u stvarnosti najprimitivniji Ijudi koje sam ikada upoznao. Većina se čvrsto drži svojih iñeja, koje pripadaju prošlim vekovima. Sada razumem kakvi su ljudi bili u Engleskoj, ne u vreme kraljice Elizabete, jer je to bilo civilizovano vreme, već u vreme Ričarda Lavljeg Srca ili čak ranije, kada je veština vladanja oružjem bila najvažnija. Svaki čovek nosi pušku i zna kako da je koristi. Verujem da bi, ako bi morali da biraju, radije išli bez odeće, nego bez oružja. Takoñe, nose handžare, što je vrsta njihovog nacionalnog oružja. U pitanju je teški, pravi lovački nož, i toliko su vešti i umešni sa njim da je u njihovim rukama brz kao mač u rukama persijskih majstora. Toliko su ponosni i rezervisani da se pored njih osećaš malim i „strancem". Vidim da im se ne dopada što sam tu. Nije u pitanju ništa lično, jer, kada smo sami, ponašaju se sjajno, gotovo bratski, ali čim se pojavi nekoliko njih, postaju neka vrsta porote koja na mene gleda kao na kriminalca. To je čudna i prilično nova situacija za mene. Ja sam navikao na različite vrste ljudi, od ljudoždera do mahatmi, ali nikada nisam bio sa ljudima poput ovih, koji su tako ponosni, tako oholi, tako rezervisani, tako udaljeni, tako potpuno neustrašivi, tako časni, tako gostoljubivi. Ujka Rodžer je dobro prosudio kada je izabrao da živi meñu njima. Da li znaš da ne mogu

da se otmem utisku da su jako slični našim gorštacima. Siguran sam u jednu stvar: da ćemo se na kraju sjajno slagati. To će, naravno, biti spor proces i biće potrebno mnogo strpljenja. U kostima osećam da će mi biti veoma odani i veoma iskreni kada me upoznaju bolje, a nimalo se ne plašim bilo čega što mogu uraditi. Naravno, ako poživim dovoljno dugo da me upoznaju. Svašta se može dogoditi sa takvim neukrotivim, ponosnim Ijudima, kojima ponos znači više od života. Naposletku dovoljno je da jedan čovek u gomili ima pogrešnu ideju ili pogrešno razume nečije motive i eto nas. Ipak, siguran sam da će sve biti u redu što se toga tiče. Došao sam ovde kako bih ostao, jer je ujka Rodžer tako želeo. Ostaću čak i ako to bude samo u mom malom krevetu iza bašte — sedam stopa dugačkom i ne preterano uskom — ili u kamcnom kovčegu istovetnih proporcija u kripti Crkve Svetog Save koja se nalazi sa druge strane potoka. To je nekoliko vekova unazad stara grobnica Visarionovih i drugih velikaša...

Ponovo sam pročitao ovo pismo, draga tetka Dženet, i plašim se da je prilično uznemirujuće, ali nemoj da na tome gradiš svoje strahove. Iskreno, samo se šalim po pitanju smrti kojoj sam bio naklonjen mnogo godina unazad. Nije baš ukusno, pretpostavljam, ali sigurno je veoma korisno kada starac sa crnim krilima leprša oko tebe danju i noću na nekim čudnim mestima, nekada vidljiv, a nekada skriven. Meñutim, uvek možeš čuti krila, pogotovo u mraku, kada ih ne možeš videti. Ti to znaš, tetka Dženet, jer dolaziš iz ratničkog roda i imaš poseban dar koji ti omogućava da pogleñaš kroz crnu zavesu ili iza nje.

Iskreno, ne plašim se ovdašnjih ljudi, niti sumnjam u njih. Već sam ih zavoleo zbog njihovili izvanrednih osobina i spreman sam da ih volim zbog njih samih. Osećam da će i oni takoñe zavoleti mene (uzgred sigurno će voleti i tebe). Ne mogu da se otrgnem utisku, više nekoj vrsti skrivene misli, da nn je nešto na umu što se mene tiče — nešto što nije bolno, ali je uznemirujuće, nešto što ima korene u

prošlosti, nešto što se tiče nade i ponosa, a verovatno i malo poštovanja. Do sada nisu imali prilike da steknu takve utiske iz bilo čega čemu su prisustvovali ili videli da činim. Naravno, može biti da je do toga što sam ja, iako su svi dobri, kršni Ijudi, za glavu viši od najvišeg kojeg sam do sada video. često hvatam njihove poglede kojima me posmatraju kao da me premeravaju, čak i kada se drže podalje od mene ili pre kada me drže za rukohvat dalje od sebe. Pretpostavljam da ću jednoga dana razumeti značenje njihovih postupaka. U meñuvremenu nemam šta drugo da radim nego da idem svojim poslom — koji je ujka Rodžerov — čekam i budem strpljiv i pravedan. U svakom slučaju, naučio sam vrednost takvog postupanja u toku svog života meñu čudnim ljudima. Laku noć.

Tvoj voljeni Rupert

Pismo Ruperta Sent Ledžerci, Visarion, za Dženet Mek Kelpi, Krum.

24. februar 1907.

Draga tetka Dženet,

Malo je reći da sam oduševljen vešću da uskoro dolaziš. Mislim da usamljenost počinje da mi ide na živce. Prošle večeri sam baš razmišljao kako dobro podnosim boravak ovde, meñutim, ubrzo sam shvatio da su takve misli preuranjene. Bio sam u svojoj sobi u istočnoj kuli, na spratu, i posmatrao ljude kako hitro u tišini promiču izmeñu drveća, kao da nešto taje. Prateći ih pogledom, ustanovio sam da se sastaju na proplanku usred šume, baš pored ,,prirodne“ bašte, kako je navedena na planu zamaka. Uhodio sam to mesto što sam bolje umeo i iznenada sam ušetao pravo meñu njih. Izmeñu dvesta i trista njih okupilo se na tom mestu, bio je to skup najboljih ljudi koji sam video u životu. Na svoj način, to je

bilo izuzetno iskustvo, koje se verovatno neće ponoviti, jer, kao što sam ti pisao, u ovoj zemlji svaki muškarac nosi pušku i zna kako da je koristi. Mislim da, od kada sam došao ovde, nisam video nijednog muškaraca bez oružja. Pitam se da li ih nose sa sobom u krevet! Istog trena kada sam ušetao meñu njih, sve puške na tom mestu bile su uperene u mene. Nemoj se brinuti, tetka Dženet, nisu pucali. Da jesu, ne bih ti pisao, ležao bih na tom malom parčetu imovine ili u kamenom kovčegu, sa onoliko olova u sebi koliko može da stane. U normalnoj situaciji, verujem da bi odmah pucali jer je takav običaj ovde. Niko nije rekao ni reč, a koliko sam mogao da vidim niko se nije ni micao. Ovde mi je pomoglo moje iskustvo. Više nego jednom našao sam se u škripcu slične vrste, tako da sam se jednostavno ponašao što sam prirodnije mogao. Bio sam svestan — u momentu mi je to proletelo kroz glavu — da bih, ako pokažem strah ili razlog za strah, ili ako pokažem da sam svestan opasnosti, makar tako što bih samo podigao ruke, odmah bio izrešetan. Svi oni su nekoliko sekundi bili nepokretni, kao da su se pretvorili u kamen. Usledila je neobična razmena pogleda izmeñu njih, poput vetra u kukuruzu, nešto kao iznenañenje koje neko nesvesno pokaže kada se iznenada zatekne na nekom čudnom mestu. Tren posle, svi su spustili svoje puške na bok i stajali spremni na sve. Sve se odigralo kao po komandi, brzo i istovremeno, nalik na salutiranje garde ispred palate Svetog Džejmsa.

Na sreću, kod sebe nisam imao nikakvo oružje, tako da nije moglo doći do komplikacija. ]a sam prilično brze ruke kada treba pucati. Meñutim, ovde nije bilo problema, naprotiv baš suprotno, Plavoplaninci su me - zvuči kao neki orkestar iz Ulice Bond, zar ne — tretirali potpuno drugačije nego kada sam ih prvi put upoznao. Bili su neverovatno uljudni, gotovo snishodljivi. Ipak, uprkos svemu, bili su distancirani više nego obično i sve vreme dok sam bio tamo, nisam uspeo da im se približim. Delovalo je kao da me se na neki način plaše ili kao da

gaje strahopoštovanje premameni. Ne sumnjam da će ih to ubrzo proći i da ćemo postati bliski prijatelji kada se upoznamo. Oni su previše dobri ljudi da ne bi vredelo da ih malo čekam. (Ova rečenica je, uzgred, prilično loša! Nekada davno bi me izgrdila zbog toga!) Sve je pripremljeno za tvoj put i nadam se da će ti biti udobno. Ruk će te sačekati u Liverpulu i postarati se za sve.

Neću ti više pisati, već ćemo se sresti u Rijeci, gde ću ti ispričati sve ostale pojedinosti. Zbogom do tada. Želim ti dobar put i srećan sastanak za nas oboje.

Rupert

Pismo Dženet Mek Kelpi, Visarion, ser Kolinu Mek Kelpiju, Ujedinjeni Vojni klub, London.

28. februar 1907.

Najdraži ujače,

Putovanje kroz Evropu je bilo jako ugodno. Rupert mi je, pre nekog vremena, pisao da ću kada stignem u Visarion biti carica i zaista se potrudio da na svom putu do tamo budem tretirana kao jedna. Ruk, koji mi deluje kao prijatan stariji čovek, putovao je u kupou do mog. Od Harviča do Rijeke je sve perfektno organizovao. Svuda su nas čekali pripravni službenici. Od Antverpena sam imala ceo vagon za sebe i to sa dnevnom sobom, trpezarijom, spavaćom sobom, čak sam imala i kupatilo. Sa nama je putovao kuvar, imali smo kuhinju samo za sebe. Kuvar je izgleñao kao prerušeni francuski plemić. Tu su takoñe bili kelner i služavka. Moja jadna služavka Megi je u početku bila zapanjena. Stigli smo čak ño Kelna pre nego što je skupila hrabrost da se usudi da im nešto zapovedi. Kad god bismo se zaustavili, Ruk bi bio na platformi i obavljao bi formalnosti sa lokalnim službenicima, kao stražar na dužnosti.

U Rijeci sam, kada je voz usporio, ugledala Ruperta

kako čeka na peronu. Izgledao je veličanstveno, štrčeći u gomili kao džin. Odličnog je zdravlja i bilo mu jako drago što me vidi. Smestio me je u automobil i odmah smo otišli do keja gde nas je čekao motorni čamac. On nas je odveo do prelepe jahte, čiji su kotlovi već bili pod punim pritiskom. Ruk je već bio tamo — kako je tamo stigao nemam pojma.

Na jahti sam imala apartman samo za sebe. Rupert i ja smo večerali zajedno, mislim da je to bila najlepša večera na kojoj sam ikada bila. To je bilo tako zlatno sa Rupertove strane jer je sve bilo meni u čast. On je samo pojeo komad šnicle i popio čašu vode. Otišla sam rano u krevet, jer sam bila veoma umorna i pored luksuza tokom putovanja.

Probudila sam se u zoru i izašia na palubu. Bili smo blizu obale. Rupert je bio na mostu sa kapetanom dok je Ruk bio za kormilom. Kada me je Rupert ugledao, sjurio se niz stepenice i odveo me na most. Ostavio me je tu i ponovo se strčao dole, vraćajući se sa najlepšim krznenim ogrtačem koji sam ikada viñela. Ogrnuo me je njime i poljubio. Pored toga što je najbolji i najhrabriji, on je najnežniji dečko na svetu! Naterao me je da ga uhvatim pod ruku dok mi je pokazivao ka Visarionu, prema kojem smo plovili. To je najdivnije mesto koje sam ikada videla. Neću ga sada opisivati, jer bi bilo najbolje da se sam uveriš i uživaš u njemu od početka kao ja.

Zamak je ogroman. Bolje bi bilo da, čim ovde bude sve spremno, odmah otpraviš svu poslugu koju sam angažovala. Nisam sigurna, ali moguće je da će nam biti potrebno još toliko ljudi. Teško da je ovo mesto videlo krpu ili četku vekovima, a sumnjam da je ikada temeljno očišćeno od kada je izgrañeno. Da znaš, ujače, i da bi bilo dobro da udvostručiš svoju malu vojsku koju spremaš za Ruperta. Zaista, rekao mi je da je nameravao da ti piše o tome. Mislim da bi najbolje bilo da, kada stignu ovde, stari Lakhlan i njegova žena Sendijeva Meri budu zaduženi za sluškinje. Gomilu takvih žena ćeš teže održati na okupu

nego stado ovaca. Bilo bi mudro da se o njima stara neko sa autoritetom, pogotovo što nijedna od njih ne govori strane jezike. Ruka si video na stanici u Luverpulu. On će, ako bude slobodan, doći i dovesti ih sve ovde. Ponudio se da to uradi ako želim. Uzgred, mislim da bi bilo dobro da ga, kada doñe vreme za polazak, žene, ali i Lakhlan i Sendijeva Meri, oslovljavaju sa gospodine Ruk. On je zaista veoma važna osoba ovde. Na neki način on je kastelan i mada je veoma uzdržan, zapravo je čovek retko dobrih osobina. Takoñe, bilo bi dobro da održavamo autoritet. Kada tvoji saplemenici stignu, nadgledaću ih i ja. Blago meni! Napisala sam tako dugačko pismo, moram da prekinem i da se bacim na posao. Pisaću ti ponovo.

Srdačno, tvoja Dženet

Od iste istom

3. mart 1907.

Najdraži ujače,

Ovde sve iñe po planu, i nemam nekih novosti, samo ti pišem jer si mi drag i želim da ti se zahvalim za sve što si uradio za mene i za Ruperta. Mislim da bi bolje bilo da sačekamo malo pre nego što doveñemo sluge. Ruk je otišao nekuda poslom koji mu je poverio Rupert. Neće se vraćati neko vreme. Rupert smatra da će mu biti potrebno nekoliko meseci. Ne postoji niko drugi koga bih mogla poslati da se stara o družini kod kuće, a ne dopada mi se ideja da sve te žene putuju bez pratnje. Čak su i Lakhlan i Sendijeva Meri potpuno neupućeni u strane jezike i običaje. Čim se Ruk vrati, možemo ih sve poslati. Usuñujem se da kažem da će neki od tvojih saplemenika biti spremni do tada, i mislim da će jadne devojke, koje se mogu osećati malo čudno u nepoznatoj zemlji poput ove,

gde su običaji toliko drugačiji od naših, biti opuštenije kada budu znale da uz sebe imaju muškarce svoje zemljake. Mislim da bi bilo dobro da se parovi koji su vereni, a znam da ima takvih, venčaju pre nego što doñu ovde. To je zgodnije zbog mnogo stvari i olakšaće nam smeštaj, a osim toga, lokalni muškarci su jako lepi. Laku noć.

Dženet

Pismo od ser Kolina Mek Kelpija, Krum , za Dženet Mek Kelpi, Visarion.

9. mart 1907.

Draga moja Dženet,

Primio sam oba tvoja pisma i oduševio sam se kada sam video koliko si zadovoljna svojim novim domom. To sigurno mora biti veoma ljupko i jedinstveno mesto, i ja sam čeznem da ga vidim.

Vratio sam se pre tri dana. i kao i obično mnogo se bolje osećam kada udišem svoj rodni vazduh. Vreme prolazi, draga moja, i počinjem da se osećam ne više tako mladim kao što sam nekada bio. Prenesi Rupertu da su svi muškarci spremni i da jedva čekaju da ñoñu. Svakako je u pitanju izvrsna skupina i mislim da nisam video bolju. Obučio sam ih i istrenirao kao vojnike, a uz to sam im pružio priliku da nauče razna zanimanja prema svom izboru. Tako da će uz sebe imati Ijude koji mogu raditi šta god se zatraži od njih, ne sve, naravno, jer nije da poznaju baš svaki zanat, ali meñu njima će sigurno biti nekoga čije će umeće biti potrebno. Tu su kovači, drvodelje, veterinari, kožari, baštovani, limari, oštrači, oružari, tako da će, pošto su svi izvorno zemljoradnici poreklom i izvežbani lovci, imati retko viñene ljude u domaćinstvu. Skoro svi su izvanredni strelci, a ja ih vežbam i u gañanju iz pištolja. Obučeni su u mačevanju i džiu-džici. Organizovao sam ih

prema vojnom uzoru u jedinice sa narednicima i kaplarima. Jutros sam napravio smotru i uveravam te, draga moja, da bi, što se tiče vežbe, regularnim trupama mogli da pokažu neke stvari. Moram ti reći da sam ponosan na svoje saplemenike!

Mislim da je tvoj savet, što se žena tiče, mudar, a još mudriji kada su venčanja u pitanju. Usuñujem se da kažem da će još nekih venčanja biti i kada se nasele u stranoj zemlji. Drago mi je zbog toga, jer kada se Rupert smesti tamo, biće dobro da oko sebe ima malu koloniju svojih zemljaka. A biće dobro i za njih takoñe, jer znam da ćete ti i on biti dobri prema njima. Ovde su brda ogoljena i život je težak, svake godine je potreba za usevima sve veća i veća, i pre ili kasnije, naš narod bi morao da se proredi. Možda će naše malo naselje Mek Kelpijevih daleko iza granica imperije biti od neke koristi naciji i kralju. Meñutim, ovo je samo san! Vidim da ovde počinjem da kod sebe ostvarujem jedan deo proročanstva Isaijinog: „Vaši mladići će imati vizije, a vaši starci sniti sne.“

Uzgred, draga moja, šaljem ti nekoliko kutija knjiga koje su bile u tvojoj sobi. Sve se bave neobičnim stvarima koje mi razumemo - proricanje, duhovi, snovi (što mi je upravo palo na pamet dok sam ti pisao), sujeverja, vampiri, vukodlaci i svim ostalim čudnim pojavama i stvarima. Pregledao sam neke od ovih knjiga i našao sam tvoje beleške, opaske i podvučene pasuse u njima. Pomislio sam da će ti nedostajati u novom domu. Siguran sam da će ti biti ugodnije sa tim starim prijateljima uz sebe. Zapisao sam njihove naslove i poslao spisak u London, tako da se, kad mi ponovo budeš došla u posetu, osećaš kao kod kuće. Ako poželiš da se trajno vratiš ovde, više si nego dobrodošla. Ipak, siguran sam da Rupert, za koga znam da te tako mnogo voli, čini sve da te učini srećnom i da nećeš želeti da ga napustiš. Tako da ću, ako poželim da vas vidim, morati često da dolazim u Visarion, čak i po cenu da napustim Krum na tako dug period. Čudno je to, zar ne? Sada, kada mogu da idem kuda želim

i činim šta god hoću, zahvaljujući darežljivoj uspomeni Rodžera Meltona na mene, želim da ostanem kući uz svoje ognjište. Mislim da niko osim Ruperta ne bi bio u stanju da me odvuče od njega. Veoma predano radim na svojoj maloj četi, kako volim da ih zovem. Oni svi su prosto sjajni i siguran sam da će nam služiti na čast. Uniforme su gotove i ispale sudobro. Svaki odnjih izgledakao oficir unjoj. Kažem ti, Dženet, kad napravimo gardu Visariona, bićemo ponosni na njih. Usuñujem sa da kažem da za par meseci više neće biti ničega više što bih mogao da ih naučim. Lično ću doći sa njima. Rupert mi je pisao da misli da je zgodnije da doñemo direktno sopstvenim brodom. Kada budem otišao u London za par nedelja, videću da iznajmim pogodan brod. To će nas sigurno poštedeti muke i nestrpljenja. Zar ne bi bilo dobro da, kada budem iznajmljivao brod, uzmem dovoljno veliki da preveze i žene sa nama? Nije kao da su u pitanju stranci. Znam, draga moja, da su vojnici vojnici, a žene su žene, ali ovde su svi roñaci i saplemeniñ, a ja, njihov poglavar, takoñe ću biti tu. Kaži mi šta misliš i želiš po tom pitanju. Gospodin Trent sa kojim sam se video pre nego što sam napustio London me je zamolio da ti „prenesem njegovo poštovanje i pozdrav“. Trent je dobar čovek, i dopada mi se. Obećao je da će me posetiti pre kraja meseca, tako da se unapreñ radujem našem uživanju.

Doviñenja, draga moja, i neka bog čuva tebe i našeg dragog dečka.

Tvoj dragi ujak Kolin Aleksandar Mek Kelpi

KNJIGA TREĆA — GOSPIN DOLAZAK

Dnevnik Ruperta Sent Ledžera

3. april 1907. Čekao sam do sada - do sredine dana — pre nego što

počnem da zapisujem detalje čudnih dogañaja od sinoć. Razgovarao sam sa osobama za koje znam da su pri čistoj svesti. Doručkovao sam kao i uvek, obilno, i imam sve razloge da verujem da sam odličnog zdravlja i čiste svesti. Tako da se zapis koji ovde sledi može uzeti ne samo kao istinit nego tačan do detalja. Istraživao sam i izveštavao o brojnim slučajevima za Spiritualističko istraživačko društvo te nisam neupućen u apsolutnu potrebu za potpunom preciznošću u ovakvim pitanjima.

Juče je bio utorak, drugi dan aprila 1907. godine. Dan je bio prepun zanimacija, sa uobičajenom količinom raznolikog posla. Tetka Dženet i ja smo ručali zajedno i posle čaja prošetali baštom, posebno ispitujući mesto za novu japansku baštu, koju ćemo zvati „Dženetina bašta“ Nosili smo kapute, jer je kišna sezona na vrhuncu. Pljuskovi su kratki, ali su i pauze izmeñu njih kratke. Očekujem da će se vreme trajanja pljuskova produžiti i da će se količina padavina povećati kako se kraj sezone bude bližio. Večerali smo zajedno, u sedam. Posle večere sam zapalio cigaru, a potom se pridružio tetki Dženet na sat vremena u njenoj dnevnoj sobi. Napustio sam je u pola jedanaest i povukao se u svoju sobu kako bih napisao nekoliko pisama. U jedanaest i deset sam navio svoj sat, tako da sam znao tačno vreme. Pripremajući sa za počinak, razmakao sam teške zastore ispred prozora koji gledaju na mermerno stepenište i Italijansku baštu. Ugasio sam svetlo pre nego što sam razmakao zastore, jer sam želeo da pre nego što legnem bacim pogled na okolinu. Tetka Dženet je oduvek imala staromodnu ideju o potrebi (ili ispravnom postupanju) da se prozori drže zatvoreni i zastori navučeni. Postepeno uspevam da je ubedim da moju sobu ostavi na miru što se toga tiče, meñutim, u

ovom trenutku, promena je u svojoj turbulentoj fazi, a naravno da ne bi trebalo da požurujem stvari ili da budem previše uporan, jer bi joj to povredilo osećanja, Ova noć je bila jedna od onih po starom režimu. Bilo je uživanje gledati napolje. Prizor je bio savršen. Pljusak je prošao i voda je posvuña curkala. Prelazili smo iz faze poplava u fazu blata. Svetla je bilo dovoljno, jer je mesec počeo da se polako probija kroz mase oblaka. Treperavo svetlo je pravilo čudne senke od žbunja i statua u bašti. Dugačka prava staza, koja se pruža od mermernih stepenica, posuta je finim peskom belim od kvarca sa obale zaliva na južnoj strani zamka. Visoko žbunje bele zelenike, tisovine, kleke, čempresa, raznobojnog javora i medunike, koje je posañeno u razmacima pored staze, izgledalo je utvarno na treperavoj mesečini. Mnoge vaze, statue i urne koje uvek izgleñaju kao prikaze, na polusvetlu su izgledale uvrnutije nego ikad. Prošle večeri je mesečina bila neobično delotvorna i osvetljavala je ne samo baštu sve do grudobrana već i duboku tminu velikih šuma, koje su se nalazile iza, i iza njih, ponovo, do mesta gde su počinjali obronci planinskog lanca i šuma, koje su se pružale preko srebrnih obronaka poput plamena, prekinute tu 1 tamo velikim usecima i kamenim proplancima nepreglednih planina.

Dok sam posmatrao ovaj ljupki prizor, učinilo mi se da sam ugledao nešto belo kako na trenutke promiče, poput nekakvog bljeska, od jedne do druge statue ili žbuna — do bilo čega što bi mu pružilo zaklon od pogleda. U početku nisam bio siguran da li sam zaista video nešto ili ne. To me je malo uznemirilo, jer sam se odavno izvežbao da pažljivo pratim činjenice i detalje u svom okruženju, od kojih ne samo da je često zavisio moj život već i život drugih. Navikao sam se da verujem svojim očima i bilo šta što bi stvorilo i najmanju sumnju u to, više ili manje bi me uznemirilo. Pribrao sam se i počeo pažljivije da posmatram. Ubrzo sam se, na svoje zadovoljstvo, uverio da se nešto kreće, nešto obučeno u belo. Delovalo je dosta

prirodno da bi mi misli odlutale ka misterioznom - verovanje da je ovo mesto ukleto preneto mi je više - puta kroz razgovor. Sujeverje tetke Dženet., potpomognuto njenim knjigama o okultnim temama, što je svakodnevna tema u našim razgovorima, u poslednje vreme se pojačalo. Nije ni čudo onda što sam tada, potpuno budan i napetih čula čekao na neku dalju manifestaciju ovog utvarnog posetioca, tako mi je bar delovala prilika. Sigurno mora biti duh ili avetinjska manifestacija neke vrste koja se kretala talco nečujno. Kako bih čuo i video bolje, polako sam pomerio rešetke, otvorio francuski prozor i izašao napolje u pidžami. Bosonog sam stajao na mermernoj terasi. Koliko je bio hladan vlažni mermer! Koliko je težak bio miris pokisle bašte! Kao da su mrak i noćna svežina zajeñno sa mesečinom isisavali mirise iz procvalog cveća. Noć je delovala kao da izdiše teške, opojne mirise! Stajao sam na vrhu mermernih stepenica i tu, odmah ispred mene, sablasno se pružalo u svim svojim ekstremima - terasa i stepenice od belog mermera, bele staze posute kvarcnim peskom, koji se presijavao na treperavoj mesečini, žbunje bele, bledozelene ili žute boje, koje uz bele statue i vaze izgleda nejasno i avetinjski na čarobnom svetlu. Meñu njima je i dalje promicala ta misteriozna, neuhvatljiva figura za koju nisam mogao da kažem da li je stvarna ili izmišljena. Zadržao sam dah, napeto osluškujući svaki zvuk, ali, osim zvukova noći, ništa se više nije čulo. Sove su hučale u šumi, slepi miševi su koristili zastoj u padavinama da lepšaju kao senke kroz vazduh. Meñutim, više nije bilo traga od duha ili utvare koja je promicala baštom. Ne znam šta je moglo biti to što sam video, ukoliko je zaista bilo išta osim moje mašte.

Pošto sam malo sačekao, vratio sam se u svoju sobu, zatvorio prozor, namestio rešetku i navukao teške zastore preko otvora. Zatim sam, pošto sam ugasio sveće, legao u krevet. Mora da sam zaspao posle nekoliko minuta.

„Šta je to bilo?!“ Skoro da sam čuo sebe kako izgovaram to što sam pomislio dok sam ustajao potpuno

razbuñen. Više sam se sećao, nego što sam u tom trenutku čuo uznemirujući zvuk, nešto poput tihog kuckanja po prozoru. Neko vreme sam osluškivao, mehanički ali usredsreñeno, zadržavši dah uz brzo lupanje srca, koje kod slabih osoba govori o strahu, a kod drugih o iščekivanju. Tišinu je narušio zvuk koji se ponovo začuo, ovoga puta veoma, veoma tiho, ali nije bilo sumnje, čulo se kuckanje po staklenim vratima.

Skočio sam i razmakao zavese i za trenutak zastao potpuno zaprepašten.

Napolju, ispred prozora na balkonu, najasnoj mesečevoj svetlosti stajala je žena, umotana u belu pogrebnu odeću, natopljenu vodom, koja je kapala na mermerni pod, praveći baricu. Njeno držanje, odeća i okolnosti govorili su mi da je, iako se kretala i govorila, zapravo mrtva. Bila je mlada i jako lepa, ali smrtno bleda. Kroz nepomično bledilo njenog lica, zbog čega je izgledala hladno kao mermer na kojem je stajala, tamne oči su se presijavale čudnim ali opčinjujućim sjajem. Čak i pri varljivoj mesečini, koja pre obmanjuje nego što osvetljava, nisam mogao da ne primetim njene oči. Sijale su kao da su u sebi imale zvezdu. Svakim pokretom koji bi napravila, zvezde bi otkrivale nove lepote. Gledala me je preklinjući, dok se teška zavesa povlačila, i gestovima me je molila da je pustim unutra. Instiktivno sam je poslušao. Povukao sam čeličnu rešetku i otvorio francuski prozor. Dok sam otvarao staklena vrata, primetio sam da drhti i da se trese. Zaista, delovala je toliko obuzeta hladnoćom da maltene više nije mogla da se kreće. Pošto sam naslutio njenu nemoć, sva predstava o neobičnosti situacije potpuno je nestala. Nije da je moja prvobitna misao da se radi o mrtvoj osobi nestala zbog njene odeće. Jednostavno nisam uopšte o njoj razmišljao. Bio sam spreman da prihvatim stvari onakve kakve jesu, ona je žena i u nekakvoj je užasnoj nevolji, to je bilo dovoljno.

Morao sam se sa posebnom pažnjom odnositi prema svojim emocijama, jer sam morao da se oslanjam na njih

kako bih razumeo ili uporedio stvari. Ceo dogañaj je bio toliko neprirodan da je to najmanje što sam mogao da uradim, a što mi je posle moglo rasvetliti rešenje ili me uputiti na njega, za stvari koje mi nisu razumljive u ovom trenutku. Oduvek sam smatrao da su, kada su teško shvatljivi dogañaji u pitanju, prvi utisci daleko vredniji od kasnijih zaključaka. Ljudi se u veoma maloj meri oslanjaju na instinkt, znatno manje nego na razum, a ipak, životinjama je to veliki dar prirode, koji im služi kao zaštita i uopšte kao sredstvo za ispunjenje njihovih nagona.

Kada sam izašao na terasu, ne misleći na to kako sam odeven, ustanovio sam da je žena umrtvljena i da zaista jedva može da se kreće. Čak i kada sam je pozvao da uñe, potkrepljujući svoje reči gestovima u slučaju da ne razume jezik kojim govorim, samo je stajala u mestu njišući se lagano napred nazad, kao da jedino ima snage da se održava na nogama. Uplašio sam se da će, zbog stanja u kojem se nalazila, svakog trenutka pasti mrtva. Uhvatio sam je za ruku i uveo unutra. Delovala je previše slabo da bi čak i pokušala. Kada sam je blago povukao napred, propala je i da je nisam uhvatio, pala bi. Zatim sam, pridržavajući je, krenuo napred. Delovalo je da njena stopala, koja su sada bila osloboñena težine tela, mogu da načine neophodni napor, i tako smo, pošto sam je praktično nosio, ušli u sobu. Bila je na izmaku snage. Morao sarn da je podignem da bih je preneo preko praga. Zatvorio sam francuski prozor i zabravio ga, poslušavši je kada mi je pokazala rukom da to uradim. Pretpostavljam da je toplota sobe, mada je bilo sveže, ali znatno toplije nego napolju, brzo uticala na nju, jer je u trenutku izgledalo kao da je počela da se oporavlja. Posle nekoliko momenata ustala je i navukla zastor preko prozora. To nas je ostavilo u mraku. Čuo sam kako mi na engleskom govori: „Svetlo, upali svetlo!“

Pronašao sam šibice i odmah upalio sveću. Kada je fitilj primio plamen, otišla je do vrata i proverila da li su zaključana. Zadovoljna tom činjenicom, pošla je ka meni,

dok je mokri pokrov ostavljao trag vlažni trag na zelenom tepihu. Za to vreme, vosak sveće se dovoljno otopio i plamen se rasplamsao tako da sam mogao jasno da je vidim. Drhtala je i tresla se kao da ima groznicu, navukla je mokri pokrov oko sebe, što je delovalo sažaljivo. Instinktivno rekoh:

„Mogu li da učinim šta za tebe?“ Odgovorila mi je glasom uzbuñujuće, neverovatno

prodorne umiljatosti, koja me je nekako dotakla pravo u srce i obuzela na čudan način:

„Ugrej me.“ Požurio sam do kamina. Bio je prazan, drvo za

potpalu nije bilo spremno. Okrenuo sam se ka njoj i rekao. „Sačekaj par trenutaka ovde. Pozvaću nekoga da mi pomogne i upalićemo vatru“

Glas joj je zvučao napeto dok mi je istog trena bez pauze odgovarala:

,,Ne! Radije bih“, zastala je na trenutak, meñutim, videvši svoju odeću, nastavila je žurno „ostala ovako. Tebi verujem, ne drugima. Ne smeš izneveriti moje poverenje.“

Skoro istog trenutka dobila je napad drhtavice, i ponovo je još više uvila svoj pokrov, što je delovalo toliko jadno da me srce zabolelo. Smatram sebe praktičnim čovekom. U svakom slučaju, navikao sam da delam. Dohvatio sam debeli, tamnosmeñi, lovački ogrtač koji je stajao pored kreveta — naravno bio je nestandardne dužine — i pružio joj ga, rekavši:

„Ogrni ovo. Ovo je jedina topla odeća koja je podesna. Ostani, moraš skinuti taj mokri, mokri — zapetljao sam se razmišljajući koja reč ne bi bila uvredljiva — ogrtač, haljinu, kostim šta god da je.“ Pokazao sam joj ka uglu sobe, gde se naiazio paravan iza kojeg je bila moja kada, spremna još tokom noći jer sam ranoranilac,

Naklonila se ozbiljno, i uzevši ogrtač dugom, belom, lepo oblikovanom rukom, otišla iza paravana. Začulo se tiho šuškanje, a potom šuplje ,,tup“ kada je mokra odeća pala na pod. Još šuškanja i trljanja i tren kasnije pojavila

se umotana od glave do pete u lovački ogrtač, koji se vukao po zemlji mada je bila visoka žena. I dalje je bolno drhtala. Uzeo sam flašu brendija i čašu sa kredenca i ponudio joj. Odbila ih je odmahnuvši rukom, mada je ječala mučno.

,,O kako mi je hladno, tako hladno!“ Zubi su joj cvokotali. Bolelo me je da je gledam u tako

jadnom stanju i u očaju rekoh, jer sam bio na kraju nerava, ne znajući šta da uradim:

„Recite mi bilo šta što mogu da uradim da Vam pomognem i uradiću. Ne mogu da zatražim pomoć i založim vatru, jer nemam čime; nećete brendi. Šta na svetu mogu da uradim da bih Vas zagrejao?“

Odgovor koji mi je dala svakako me je iznenadio, mada je bio praktičan, toliko praktičan da se nisam usuñivao da kažem. Pogledala me je pravo u oči nekoliko trenutaka pre nego što je progovoriia. Uz devojačku nevinost koja je odagnala sve moje sumnje i odmah me ubedila u njenu jadnu sudbinu, progovori, glasom koji me je uzbudio i izazvao sve moje sažaljenje:

„Dozvolite mi da se malo odmorim, i pokrijte me prekrivačem ili ćebadima. To će me ugrejati. Umirem od hladnoće. I smrtno sam uplašena, smrtno. Sedite pored mene, i dozvolite da Vas držim za ruku. Vi ste veliki i jaki i delujete hrabro. To će me ponovo umiriti. Nisam kukavica, meñutim, večeras me je strah zgrabio za vrat. Jedva da mogu da dišem. Molim vas, dozvolite mi da ostanem dok se ne ugrejem. Da samo znate kroz šta sam prošla i kroz šta još moram proći, sigurno biste se sažalili na mene i pomogli mi.“

Reći da sam bio zatečen, bio bi blagi opis mojih osećanja. Bio sam šokiran. Život koji sam vodio nije bio čedan, već ispunjen neobičnim iskustvima i specifičnim avanturama. Putovao sam na nepoznata mesta, meñu strane ljude sa čudnim pogledima na život. Osoba bez strasti nije pogodna za takav avanturizam. Meñutim, čak i iskusan i strastven čovek može, ako poštuje ženu, biti

šokiran i stidljiv, kada je njegovo mišljenje o slabijem polu u pitanju. Mora joj staviti svu darežljivost i zaštitu na. raspolaganje uz sve uzdržavanje koje poseduje. Čak i kada žena sebe dovede u sumnjivu situaciju, njena čast se poziva na njegovu. Taj poziv se rnora prihvatiti. Na zvuk takvog poziva i strast će za neko vreme zastati.

Ovu ženu sam veoma poštovao. Njena mladost i lepota, njeno ignorisanje zla, njen izvanredan prezir prema konvencijama, koji može doći samo kroz nasledni ponos, njen užasan strah i patnja —- jer zbog jadnog stanja u kojem se nalazi tu mora postojati više od onog što se može videti golim okom — zahtevaju poštovanje, čak i ako niste odmah požurili da ga pružite. Bez obzira na sve, smatrao sam da je neophodno da se usprotivim njenom neprijatnom predlogu. Svakako sam se osećao kao budala i prostak zbog toga. Iskreno, mogu reći da sam to učinio za njeno dobro, iz najbolje namere, jer sam takav. Osećao sam se nemoguće nespretno, dok sam mucao i zaplitao jezikom pre nego što sam progovorio: „Ali sigurno — konvencije! Vaše prisustvo ovde po noći!“

Prekinula me je sa neopisivim dostojanstvom, koje je imalo takav efekat da sam začepio kao da su mi stavili brnjicu, zbog čega sam se osećao inferiorno. Mora da sam izgledao jadno. Postojala je takva graciozna jednostavnost i iskrenost u tome, takvo samopoštovanje i poznavanje sebe i pozicije u kojoj se nalazi, da nisam mogao biti ni ljut ni povreñen. Mogao sam samo da se stidim sebe, svog beznačajnog uma i moralnih pogleda. U svojoj ledenoj hladnoći, duhovnoj i telesnoj, izgledala je kao oličenje ponosa dok mi je oñgovarala:

„Šta mi znače podesnosti i konvencije! Kada biste samo znali odakle dolazim, bivstvovanje (ako ga tako možemo nazvati) koje sam imala, samoću, užas! Osim toga, na meni je da stvorim konvencije, a ne da predajem svoju slobodu i postupke njima. Čak i ovakva, ovde, u ovoj odeći, ja sam iznad konvencija. Podesnosti me ne uznemiravaju i ne ograničavaju. To sam bar zaradila onim

kroz šta sam prošla, čak i da ih nisam stekla na bilo koji drugi način. Dozvolite mi da kažem.“ Poslednje reči je izgovorila molećivo, uprkos njenom ponosu. Meñutim, ipak je i tu postojala nota ponosa; u svemu što je govorila i činila, u držanju i kretnjama, boji njenog glasa, gordosti i nepokolebljivosti njenih otvorenih, zvezdanih očiju. Sve u svemu, u njoj je bilo nečeg retko gordog što joj je pristajalo, tako da su moji slabi pokušaji moralne pridike, suočeni licem u lice sa njom, delovali smešno i pogrešno. Bez reči sam iz stare škrinje izvadio naramak ćebadi, od kojih sam nekoliko bacio preko nje dok je ležala, jer je u meñuvremenu, pošto je skinula prekrivač, legla na krevet. Uzeo sam stolicu i seo pored nje. Kada je ispružila ruku ispod gomile prekrivača, uzeo sam je u svoju i rekao:

„Ugrejte se i odmorite. Spavajte ako možete. Nemojte se plašiti, čuvaću Vas svojim životom.“

Pogledala me je zahvalno, njene zvezdane oči su sijale još svetlije... Bila je jezivo hladna, a zubi su joj cvokotali toliko jako da sam se plašio da ju je zadesilo neko opasno zlo od vlage i hladnoće. Meñutim, osećao sam se toliko nespretno da nisam mogao da nañem reči kojima bih izrazio svoje strahove. Štaviše, teško da sam se usuñivao da kažem bilo šta u vezi sa njom posle oholog načina na koji je primila moj dobronamerni protest. Očigledno je da sam za nju bio neka vrsta skrovišta i izvora toplote, sasvim bezličan, i nije me trebalo posmatrati na bilo koji način kao pojedinca. U ovim ponižavajućim okolnostima šta sam drugo mogao da uradim, osim da sedim u tišini i čekam razvoj situaeije?

Malo-pomaio žestoko cvokotanje njenih zuba počelo je da popušta, kako je toplina njenog okruženja počela da prelazi na nju. Ja sarn takoñe osetio, čak i u ovoj nepodesnoj pozi za spavanje, uticaj tišine i spokoja tako da je san počeo da mi dolazi na oči. Nekoliko puta sam pokušao da ga odagnam, meñutim, kako nisam mogao da pravim bilo kakve nagle pokrete jer bih uznemirio svoju neobičnu i prelepu gošću, prepustio sam se dremljivosti. I

dalje sam bio toliko zgranut i obuzet iznenañenjem da nisam mogao slobodno da razmišljam. Nisam mogao ništa da učinim, osim da se kontrolišem i čekam. Pre nego što sam uspeo da usredsredim svoje misli, zaspao sam.

Svesti me je prizvao zvuk kukurikanja petla, probivši se kroz zid sna koji me je okruživao, negde sa spoljnih delova zamka. U istom trenulku, figura, koja je osim blagog pomicanja grudi ležala nepomično kao mrtvac, počela je divlje da se opire. Zvuk je prošao i kroz kapije njenog sna. Uz brzi pokret, kliznula je iz kreveta na pod. Dok se uspravljala jarosnim šapatom reče:

„Pusti me napolje! Moram da idem! Moram da idem!“ Za to vreme sam se već potpuno razbudio i u

trenutku, koji nikada neću zaboraviti, postao sam svestan celokupne situacije. Slabo svetlo sveće, koja je skoro cela dogorela, bilo je zagušeno prvim, sivim odsjajima jutra, koje se lagano probijalo preko ivica teških zastora. Visoka, vitka figura ogrnuta smeñim ogrtačem, koji se vukao po podu, sa crnom kosom, koja se na trenutke sjajila na svetlu, ističući mermernu belinu njenog lica, na kojem su plamtele njene zvezdane oči, bila je u mahnitoj žurbi. Njeno nestrpljenje je postalo neizdrživo.

Bio sam toliko omamljen snom i zaprepaštenjem da nisam pokušao da je zaustavim, već sam instinktivno počeo da joj pomažem, udovoljavajući njenim željama. Otrčala je iza paravana i počela da se presvlači — bar sam, prema onome što sam čuo, tako zaključio — hitro skidajući topli ogrtač i oblačeći ledeni mokri pokrov. Razmakao sam zastore i smakao reze na staklenim vratima. Dok sam to činio, ona se, drhteći, već bila stvorila iza mene. Kako sam otvorio vrata, skliznula je napolje, nečujno, brzo; tresući se. Dok je prolazila pored mene, promrmljala je tiho, skoro nerazumljivo usled cvokotanja njenih zuba:

„Hvala ti, hvala ti hiljadu puta! Moram da idem! Moram! Moram! Doći ću ponovo i pokušaću da ti pokažem svoju zahvalnost. Do tada me nemoj osuñivati kao

nezahvalnicu.“ Rekavši to, nestala je. Posmatrao sam je kako odlazi nizbelu stazu, krećući

se kao što je i ñošla. U hladnom belom svetlu rane zore izgledala je još sablasnije no po mrkloj noći.

Pošto je nestala iz vidnog polja u senkama šume, dugo sam stajao na terasi i posmatrao, nadajući se ću biti nagrañen još jednim kratkim pogledom; jer sam sada bez sumnje znao da me privlači na neki neobičan način. Cak sam osećao da će me taj pogled zvezdanih očiju pratiti dokle god sam živ. Tu je postojala nekakva opčinjenost, koja je išla duboko, dalje od vida, dodira ili mog srca, sve do dna moje duše. Misli su mi se rojile toliko da sam jedva mogao da rasuñujem trezveno. Sve je delovalo kao san. Delovalo je kao da se stvarnost nalazi veoma daleko. Nije bilo sumnje da je sablasna figura koja je uz mene provela sate usred noći, bila od krvi i mesa. A ipak, bila je tako hladna! Nisam mogao da se odlučim ni za jednu pretpostavku: da je žena koja me je držala za ruku živa; ili da je u pitanju leš, koji je za tu priliku na neki nepoznat način reanimiran.

Pitanje je bilo toliko teško da nisam mogao ni da pretpostavim, sve i da sam hteo. U svakom slučaju, to nisam ni želeo. Znao sam da će mi odgovor na to pitanje biti dat kada za to doñe vreme. Do tada sam želeo da sanjarim, kao što čini svako sa blaženim snom, iako on može biti prekidan epizodama bola, sumnje, jeze ili straha.

Zatvorio sam prozor i ponovo navukao zastore, po prvi put postavši svestan hladnoće mokrog mermernog poda kada su moja stopala počela da se greju na mekom tepihu. Kako bih se otarasio jeze, legao sam u krevet u kojem je ona ležala, pokušavajući da razmišljam trezveno pošto je toplota počela da mi se vraća u udove. Neko vreme sam promišljao o činjenicama od protekle noći ili bar o stvarima koje su meni delovale kao činjenice. Meñutim, što sam više razmišljao, mogućnost da doñem do odgovora postajala je sve manja, tako da sam se zatekao kako uzalud pokušavam da pomirim životnu logiku sa mračnom

epizodom od sinoć. Napor se pokazao kao preveiik za koncentraciju koja mi je preostaia, a prekinuti san me je dozivao i nisam hteo da ga odbijcm. Šta sam sanjao, ako sam išta sanjao, ne sećam se. Samo znam da sam, kada je došlo vreme za to, bio spreman za ustajanje. Probudilo me je silovito udaranje u vrata. Skočio sam iz kreveta potpuno budan. U trenutku sam smakao rezu i vratio se u krevet. Uz užurbano: „Mogu li da uñem?“, ušla je tetka Dženet. Delovalo je kao da joj je laknulo kada me je ugledala i bez pitanja mi je dala raziog njene uznemirenosti:

,,Oh momče, toliku sam nelagodu sinoć osećala. Pohodili su me snovi, ’vizije’, na neki način jezovite prirode. Plašila sam se..

Razmakla je zastore i ugledala je mokre tragove svuda po podu, što joj je skrenuio misli.

„Bože, momče, šta si to radio sa svojom kadom? Vidi kakav si nered napravio! Grešno je praviti takav nered i greota...“ U tom maniru je nastavila daije. Bilo mi je drago što slušam njenu tiradu, koja je bila ono što se može očekivati od dobre domaćice kada se naruši njen pojam reda. Slušao sam je strpljivo, zadovoljan, pitajući se šta bi mislila ili rekla da je znala prave činjenice. Bio sam jako srećan što sam se tako lako izvukao.

Rupertov dnevnik — nastavak

10. april 1907.

Nekoliko dana posle ,,epizode“ — da je tako nazovem — bio sam čudno raspoložen. Nisam se poverio nikome, čak ni tetki Dženet. Čak ni ona, tako draga, širokog srca i liberalno nastrojena, možda ne bi razumela situaciju dovoljno da bi bila pravedna i tolerantna, a nisam želeo da slušam neprijateljske komentare o svom neobičnom posetiocu. Nisam mogao da podnesem pomisao da bi joj iko mogao naći mane, mada sam, naposletku, zapravo štitio sebe, jer su mi i pored mojih najboljih nastojanja

neprijatne misli iznova i iznova dolazile, u raznim oblicima i sa pitanjima na koje bih teško mogao dati odgovor. Zaticao sam sebe kako je branim, ponekad kao ženu teško pritisnutu duševnim strahom i fizičkom patnjom, a ponekad time da ona ne podleže zakonima živih. Zaista nisam mogao da se odlučim da li da je posmatram kao živo biće iii kao neko čudo koje bivstvuje u drugom svetu, a samo na neki način ima dodira sa našim. Kod takvih sumnji na scenu stupa imaginacija, misli o zlu i opasnostima, sumnja, čak i strah počinje da me muči takvom upornošću i na tako raznolike načine. Zbog toga se moj nagon za ćutanjem uvećao i prerastao u način ponašanja. Ova instinktivna predostrožnost ubrzo je pokazala svoju vrednost što se tiče raspoloženja u kojem se nalazila tetka Dženet. Postala je puna mračnih predskazanja i morbidnih strahova. Prvi put u životu sam otkrio da tetka Dženet ima živce! Potajno sam jako dugo verovao da je nadarena moćima predskazivanja, što je kvalifikuje da se nosi sa predanjima i sujeverjima i pomaže ne samo njoj nego i onima oko nje. Možda je ovaj njen prirodni dar ponovo podstaknut pristizanjem sanduka sa njenim knjigama koje je poslao ser Kolin. Danju i noću ih je čitala i iščitavala iznova i iznova, uglavnom okultne teme, prekidajući samo da mi prenese pojedine delove najmračnije i najstrašnije prirode. Zaista, pre nego što je prošla sedmica, postao sam stručnjak za istoriju okultnog, kao i po pitanju manifestacija za koje sam već postao verziran svojim dotadašnjim životom.

Posledica svega toga jeste što sam postao mrgodan i zamišljen. Takve su bar bile činjenice kada me je tetka Dženet uputila na njih. Ona uvek govori u skladu sa svojim ubeñenjima. Njeno loše raspoloženje bilo je dokaz kako je na nju delovalo moje nevoljno razmišljanje. U svakom slučaju, bila je u pravu. Stanje u kojem sam se nalazio sprečavalo me je da priznam pravi razlog svoje povučenosti i odsutnosti. Tako sam nastavio da mučim sebe kao i pre introspektivnim pitanjima, a ona je, pošto se

usredsredila na moje ponašanje, nastavila da traži uzroke iznoseći svoja verovanja i strahove.

Večernji razgovori, kada smo bili sami za vreme večere -— izbegavao sam njena propitivanja tokom dana — budili su moju imaginaciju i pritiskali me. Uprkos svemu, nisam mogao a da ne pronalazim nove razloge za brigu uz stalnu bujicu njenih sujeverja. Mislio sam da sam pre nmogo godina dotakao dno ove grane psihičkog istraživanja, meñutim, ova nova situacija — postojanje mog prelepog posetioca i tužnih i užasnih okolnosti u kojima se ona nalazila — veoma me okupirala i stvarala nova pitanja na planu samovažnosti. Počeo sam da razmišljam o rekonstruisanju sopstvenog sistema vrednosti i novom pogledu na etičkc principe. Šta god činio, moj um bi se vraćao na misteriozne činjenice. Preispitivao sam jednu po jednu prema svom iskustvu i nesvesno pokušavao da ih povežem sa trenutnom situacijom.

Posledica toga je bila da sam, uprkos sopstvenoj volji, ostao zaglavljen sa sličnošću činjenica vezanih za svog posetioca sa onima koje prenosi tradicija i preživela sujeverja iz ranih vekova kada su ova, pre neživa nego živa bića, hoñila zemljom mada su pripadala zagrobnom svetu. Meñu njima su najpoznatiji vampiri i vukodlaci. Tom rodu donekle pripadaju i dvojnici*( Prema mitologiji dvojnici su vrsta duhova ili kreatura koje uzimaju tuña obličija i likove i obično preñskazuju zlo ili nesreću. Po nekim mitologijama čak i ubijaju one čije su likove preuzeli kako bi nesmetano mogli da obitavaju meñu ljudima i

čine zlo.) čija dvojaka priroda ih obično vezuje za svet oko njih. Tu su takoñe i stanovnici astralnih ravni. U svakom od postojećih svetova nalaze se materijalna otelotvorenja, koja se moraju stvoriti, makar i za jednu ili periodičnu svrhu. Nije bitno da li stvoreno otelotvorenje može primiti dušu koja je napustila telo ili da li se oko slobodne duše ili za nju može napraviti telo. Čak se i leš može upotrebiti putem nekih ñavolskih obreda, ali to može biti i posledica nasleña upotrebe nekakvih zlokobnih moći u prošlosti. Rezultat je isti u svakom slučaju, mada se načini na koji

se do njega stiže mogu veoma razlikovati: duša i telo koji nisu u saglasiju spajaju se sa nekim misterioznim ciljem, putem čudnih načina, uz sile koje su još čudnije.

Mada sam mnogo razmišljanja i odbacivanja posvetio jezovitom obliku koji bi najvišc odgovarao mojoj avanturi i koji bi bio najsličniji mom fascinantnom posetiocu, došao sam do zaključka da je moj posetilac te noći bio vampir. Dvojnici, astralne projekcije ili slične utvare ne odgovaraju onome što sam iskusio te noći. Vukodlaci su samo vrsta vampira te ih nisam klasifikovao i proučavao. Kada sam činjenice usredsredio na Gospu sa Pokrovom (tako sam je u mislima nazivao), počela je da se pomalja nekakva druga sila. Biblioteka tetke Dženet mi je pružila odreñene tragove koje sam žudno sledio. U dubini duše sam mrzeo ovaj posao i nisam želeo da ga obavim. Meñutim, po ovom pitanju nisam bio sarn svoj gospodar.. Šta god da sam činio, koliko god često da sam odbacivao sumnje, nove slutnje i prikazi bi dolazili na njihovo mesto. Kao da su okolnosti ponavljale parabolu o sedam ñavola koji bi zauzimali mesto jeñnog koji bi bio proteran. Sumnje mogu da podnesem, prikaze takoñe. Ali, sumnje i prikazi zajedno čine silu toliko groznu da sam primoran da čitam i prihvatim knjige o misterijama kako bi uverljive misli uopšte mogle da se zapate. Privremeno sam prihvatio teoriju o vampiru da bih je nepristrasno prosudio. Kako su dani prolazili, tako je moje ubeñenje raslo. Što sam više čitao na tu temu, to su dokazi jasnije ukazivali na isto. Što sam više razmišljao o tome, to je ubeñenje postajaio veće. Pretražio sam ponovo sve knjige tetke Dženet kako bih našao nešto što bi protivrečilo tome, ali uzalud. Ma koliko da mi je ubeñenje raslo, nesigurnost bi se vraćala saponovnim pretresanjem činjenica tako da sam se sve vreme nalazio u uznemirujućem stanju neizvesnosti.

Ukratko, dokazi koji idu u prilog podudaranju činjenica i slučaja za teoriju o vampirima su:

— njen dolazak je bio noću — vreme kada su vampiri, prema teoriji, sloboñni da se kreću po želji;

— nosila je pokrov — neophodnost s obzirom na to da dolazite pravo iz groba ili grobnice; ničega okultnog nema u vezi sa odećom koja nije predmet astralnih ili drugih uticaja;

— morala je biti uvedena u sobu — prema striktnim pravilima koja navodi jedan skeptični kritičar okultizma u nečemu što je nazvano „vampirski običaji“;

— divlje je žurila da ode kada se začuo petao; — delovala je neprirodno hladno; njen san je bio

skoro nenormalnog intenziteta, a zvuk kukurikanja je, ipak, prodro kroz njega.

Ove stvari su ukazivale da se povinovala nckim zakonima, koji nisu u skladu sa onima kojima se rukovode ljudska bića. Usled stresa, zbog takvih okolnosti kroz koje je morala proći, njena vitalnost je delovala neljudski — kao vrsta vitalnosti koja može nadživeti običan pogreb. Ponovo, toliko je pažnje pokazala u oblačenju, kao da je pod uticajem nekakve naredbe, ledeno hladnog pokrova kojim je bila umotana, idući usred noći sa njim što teško da je normalno za ženu.

Meñutim, ako je tako, i ako je ona zaista vampir, zar se ne bi to što je drži, kakva god da je sila, moglo izopštiti? Moj sledeći cilj je bio da pronañem način za to. Zapravo jedva čekam da je ponovo vidim. Nikada ranije nisam bio dirnut tako duboko od strane bilo koga. Da li dolazi sa neba ili iz pakla, sa zemlje ili iz groba, nije važno. Sebi sam postavio zadatak da je povratim u život i pružim joj mir. Ukoliko je zaista vampir, zadatak može biti težak i dugačak. Ukoliko nije, nego su samo okolnosti takve da pružaju takav utisak, posao će biti jednostavniji i daleko slañi. Šta može biti slañe nego vraćanje izgubljene ili naizgled izgubljene duše žene koju voliš! Eto, istina je konačno izašla na videlo! Pretpostavljam da sam zaljubljen u nju. Ukoliko je tako, prekasno je da se borim protiv toga. Mogu samo strpljivo da čekam dok je ponovo ne susretnem. Do tada ne mogu učiniti nijedan korak ka ostvarenju svoje ideje. Ne znam apsolutno ništa o njoj, čak

ni njeno ime. Strpljenja!

Nastavak Rupertovog dnevnika

16. april 1907.

Jedino olakšanje od nestrpljenja koje me progoni po pitanju Gospe sa Pokrovom jeste problematična situacija u mojoj novoj domovini. Očigledno se dešava nešto što ne bi trebalo da znam. Brñani su zabrinuti i uznemireni, lutaju unaokolo, sami i u družinama, sastajući se na čudnim mestima. Pretpostavljam da je tako bilo i u davna vremena kada su intrige sa Turcima, Grcima, Austrijancima, Italijanima i Rusirna nicale na svakom koraku. To me se veoma tiče, jer sam odavno odlučio da delim sudbinu Zemlje Plavih Planina, i ni Turska, ni Grčka, ni Austrija, ni Italija, ni Rusija, čak ni Francuska ili Nemačka, ni čovek ni bog ni ñavo neće me skrenuti sa tog puta! Sa ovim domoljubima sam rešio da stavim sve na kocku! Jedina poteškoća su u početku bili ljudi sami. Toliko su ponosni da sam se plašio da me neće udostojiti časti da budem jedan od njih! Ipak, stvari su se kretale nekako, bez obzira na kakve sam poteškoće nailazio u početku. Bez obzira na to! Kada pogledate na ono što ste postigli i činjenicu da je početak negde daleko, čak i da je blizu — ne bi bilo važno, u svakom slučaju i nije za bilo kakvo pominjanje.

Juče oko podneva sam čuo da će se u blizini održati veliki skup, tako da sam otišao na njega. Mislim da je bio uspešan. Ako je to ikakav dokaz, osećao sam se ushićeno i zadovoljno pošto sam se vratio. Vizija tetke Dženet po tom pitanju je bila umirujuća, mada i donekle tmurna. Kada sam joj poželeo laku noć, zatražila je da sagnem glavu. Kada sam to uradio, dlanovima mi je prešla preko cele glave. Čuo sam kao govori sama sebi:

„Čudno! Nema ničega, a mogla bih se zakleti da sam videla!“ Upitao sam je da mi to objasni, ali nije htela. Za

promenu, sada je ona bila malo tvrdoglava i odbila je da razgovara ne tu temu. Nije bila zabrinuta ili nesrećna, tako da nisam imao razloga za brigu. Nisam joj ništa rekao, ali ću čekati i videti šta će se ñesiti. Većina misterija se razjasni ili potpuno nestane tokom vremena. Meñutim, o skupu — da ne zaboravim!

Kada sam se priključio brñanima koji su se sakupili, zaista sam imao utisak da im je drago što me vide, mada su neki delovali nezadovoljno i neprijateljski. lpak, potpuno jedinstvo se veoma retko nalazi. Zaista, skoro je nemoguće, a u slobodnim društvima čak i nepoželjno. Kada je to očigledno, skupu nedostaje individualnost od koje se sastoji pravi konsenzus mišljenja, što je prava svrha jednistva. Stoga je skup u početku bio malo hladan i distanciran. Meñutim, ubrzo je počeo da se zagreva i posle nekoliko vatrenih tirada, od mene je zatraženo da govorim. Čim su mi želje ujka Rodžera obznanjene, drage volje sam počeo da učim jezik Balkana, a kako imam sklonost ka jezicima i posedujem veliko iskustvo, ubrzo sam naučio nešto od njega. Posle nekoliko nedelja provedenih ovde, uz mogućnost da ga koristim svakodnevno u razogovoru sa ovdašnjim stanovnicima, i kako sam naučio intonacije i glasovne promene, osećao sam se prilično lagodno kada sam ga upotrebljavao. Razumeo sam svaku reč koja je do tada bila izgovorena na skupu, a kada sam ja govorio, osećao sam da me razumeju. To je iskustvo koje svaki govornik poseduje. Instinktivno zna da su slušaoci sa njim, i ako reaguju na njegove reči, sigurno je da ga razumeju. Prošle noći sam to primetio. Osetio sam to istog trenutka kada sam počeo da govorim, a kada sam shvatio da su potpuno istih pogleda kao i ja, objasnio sam im svoje lične želje i narnere. To je bio početak obostranog poverenja te sam im na kraju rekao da sam došao do zaključka da im je radi sopstvene zaštite, sigurnosti i konsolidacije zemlje neophodno oružje i to najnovije proizvodnje. Ovde su me prekinuli divljim uzvicima, koji su me toliko poneli da sam otišao dalje nego što sam

nameravao i napravio sam hrabar i drzak iskorak. ,,Da“, ponovio sam, „sigurnost i konsolidacija vaše

zemlje, naše zemlje, jer sam došao meñu vas. Ovde je moj dom dokle god živim. Uz vas sam srcem i dušom. Živeću sa vama, boriću se rame uz rame sa vama i ako je potrebno, umreću uz vas!“

U tom trenutku graja je bili fantastična. Neki od mladića su podigli puške i pucali u vazduh, što je tradicija u Zemlji Plavih Planina. Meñutim, istog trenutka vladika je podigao ruke i mahnuo im da prestanu. U tišini koja je odmah usledila, počeo je da govori, u početku oštro, da bi potom podigao glas, govoreći odlučno i veoma elokventno. Njegove reči su mi odzvanjale u ušima dugo pošto se skup završio i kada su se druge misli isprečile izmeñu tog dogañaja i sadašnjosti.

,,Tišina!“, zagrmeo je. ,,Ne dižite buku u šumi ili preko brda u ovo rñavo vreme nespokoja i opasnosti koja preti našoj zemlji. Sazvali smo ovaj skup u tajnosti kako nijedan šapat sa njega ne bi otišao predaleko. Zar ste svi, vi, hrabri ljudi Zemlje Plavih Planina, došii ovde tiho kao sene, samo da bi neki od vas, nepromišljeno, uputili neprijatelje na naš tajni naum?- Grmljavina vašeg oružja se bez sumnje lepo oglasila u ušima onih koji nam žele loše i pokušavaju da nam učine zlo. Zemljaci moji, znate li da su Turci ponovo ustali kako bi nam naudili? Spijuni su se uzdigli iz pepela u koji su bačeni kada smo se uzdigli protiv Teute i kada su granice gorele sa strašću, kada smo ih počistili ognjem i mačem. Negde u zemlji postoji izdajica ili su neoprez i bezbrižnost poslužili istoj svrsi! Nešto od naših potreba i onoga što smo činili u tajnosti i pokušavali da sakrijemo izašlo je na videlo. Turski najamnici su na našim granicama i moguće je da su neki od njih prošli naše straže i da se nalaze meñu nama. Zato se, bez sumnje, moramo ponašati diskretno. Verujte mi da sa vama, braćo moja, delim ljubav prema galantnom Englezu koji je došao meñu nas kako bi podelio naše muke i nade, a verujem i naše buduće radosti. Svi smo složni u nameri

da mu učinimo čast, ali ne na način na koji opasnost stiže na krilima ljubavi. Braćo moja, naš novi brat dolazi iz velike zemlje koja nam je medu svim zemljama bila jedini prijatelj, i koja nam je pomogla kada nam je najviše trebalo — moćna Britanija, čije su ruke uvek podizane za slobodu. Mi, stanovnici Zemlje Plavih Planina najboljc je poznajemo, dok stojimo sa mačem u ruci, gledajući svoje neprijatelje u oči. Sada nam njen sin, a naš brat, još više približava ruku džina i srce lava kada nam je potreba velika. Posle, kada nas opasnost ne bude okruživala, kada nam tišina ne bude štit, pozdravićemo ga na pravi način u tradiciji ove zemlje. Do tada ćemo verovati, jer je široka srca, da su naša Ijubav i zahvalnost dobrodošli i da se ne mere zvukom. Kada doñe vreme, biće buke u njegovu čast i to ne samo od pušaka, već i od zvona i topova i moćnog glasa slobodnih Ijudi koji uzvikuju kao jedan. Ipak, sada moramo biti tihi jer je Turčin ponovo pred našim vratima. Nažalost! Uzrok za njegov preñašnji dolazak više nije meñu nama, jer ona čija ga je lepota, plemenitost i mesto u našem narodu i srcima mamila na prevaru i nasilje nije više sa nama da dcli makar i našc nestrpljenje “ Tu mu se glas slomio i iz svih grla se začuo dubok jauk, koji se uzdizao tako da je delovalo kao da je šuma oko nas slomljena ovim dugačkim jecajem. Govornik je video da je ispunio svoj naum, tako da je kratkom rečenicom završio svoj govor:

„Meñutim, potreba i obaveza prema našoj zemlji ostaje!“

Potom mi je uz elokventan gest pokazao da nastavim dok se on umešao u gomilu i nestao.

Kako je moguće govoriti posle ovakavog govornika sa ikakvom nadom u uspeh? Jednostavno sam rekao šta sam već uradio u nameri da im pomognem

„Pošto vam je potrebno oružje, ja sam ga nabavio. Moj agent me je šifrovanom porukom obavestio da nam je obezbedio pedeset hiljada pušaka najnovijeg modela, francuskog Ingis-Malborna, koji prevazilazi sve

dosadašnje, i dovoljno municije da nam potraje za godinu dana rata. Prva pošiljka je spremna i uskoro će biti poslata. Tu je i drugi ratni materijal koji će omogućiti svakom stanovniku naše zemlje da uzme učešća u njenoj odbrani ukoliko zatreba. Braćo moja, ja sam uz vas u svemu, bilo dobro ili zlo!“

Bio sam jako ponosan na moćni poklik koji se uzdigao. Ranije sam imao prilike da se osećam egzaltirano, meñutim, ovaj razvoj dogañaja me je skoro oborio s nogu. Bilo mi je drago zbog dugačkog aplauza koji je usledio jer sam uspeo da povratim samokontrolu.

Okupljeni su posle toga rešili da više niko ne govori i počeli su se razilaziti bez ikakvih formalinih pozdrava. Sumnjam da će uskoro biti bilo kakvih skupova. Vreme je počelo da se kvari i predstojao nam je još jedan kišni period. Naravno da ne prija, ali kiša ima svoj poseban šarm. Za vreme kiše i vlažnog vremena pojavila se Gospa sa Pokrovom. Možda će je kiša ponovo dovesti. Nadam se svim srcem.

Nastavak Rupertovog dnevnika

23. april 1907.

Kiša je nastavila da pada cela četiri dana i noći. Zemljište koje se nalazilo na nižim delovima počelo je da liči na močvaru. Planine su se presijavale na suncu od brzaka i vode koja se slivala. Oscćao sam neobičan polet, ali bez vidljivog povoda. Tetka Dženet mu je dala čudnu notu rekavši mi da budem veoma pažljiv, jer je prošle noći sanjala priliku sa pokrovom. Mislim da nije bila zadovoljna kada to nisam shvatio ozbiljno kao ona. Nikada je ne bih povredio namerno, ali predstava o pokrovu je bila previše blizu istine tako da sam je morao skrenuti sa tog traga kako god sam mogao. Kada sam izrazio svoju sumnju da se vizija sa pokrovom odnosila na mene, odgovorila mi je

na način koji je za nju bio gotovo oštar: „Čuvaj se, momče! Loše je šaliti se sa nepoznatim

silama.“ Možda mi je baš taj razgovor sa tetkom usadio ideju da toj ženi nije bila potreban nikakva pomoć, da je ona oduvek bila tu. Meñutim, kada sam se zaključao u svoju sobu te večeri, gotovo da sam očekivao da je zateknem unutra. Nije mi se spavalo, tako da sam uzeo jednu od knjiga tetke Dženet i počeo da je čitam. Naslov je bio O moćima i kvalitetima duša koje su napustile telo.

„Vaše štivo“, rekoh obraćajući se autoru u sebi, „teško da je privlačno, ali iz njega možda mogu naučiti nešto što bi se moglo primeniti na nju. Pročitaću Vašu knjigu.“

Pre nego što sam se upustio u čitanje, palo mi je na pamet da bacim još jedan pogled na baštu. Od večeri u kojoj sam imao posetu, bašta je za mene dobila novu vrstu privlačnosti, teško da je i jedna noć prošla a da nisam bacio još jedan pogled na nju pre nego što bih legao. Razmakao sam zastore i pogledao napolje.

Prizor je bio prelep, ali skoro potpuno pust. Sve je izgledalo sablasno pod teškim, grubim odsjajima mesečine, koji su se na momente probijali kroz mase oblaka. Vetar se pojačavao i vazduh je bio vlažan i hladan. Nagonski sam bacio pogled po sobi, video sam da je potpala za vatru pnpremljcna i da su pored kamina naslagane cepanice. Bio sam u iskušenju da upalim vatru, meñutim, kako je nikada ne palim, oklevao sam da to uradim. Vratio sam se do prozora, povukao rezu i izašao na terasu. Dok sam gledao niz belu stazu, šarajući pogledom preko bašte, gde je sve blistalo od mesečine, skoro da sam očekivao da pogledom uhvatim belu priliku kako se kreće izmeñu žbunja i statua. Ceo prizor prethodnc posete mi se tako živo vratio da sam jedva mogao da poverujcm da jc ikakvo vreme prošlo od tada. Scena je bila istovetna.

Dok sam posmatrao krajolik, na tren sam spazio nešto belo u daijini. Bio je to samo zrak mesečine koji se probio kroz obod oblaka. Meñutim, svejedno me je bacio u neobično nemirno stanje. Nekako mi je delovalo kao da

sam izgubio iz vida sopstveni identitet. Kao da sam bio hipnotisan situacijom ili pamćenjem, ili možda nekom okultnom silom. Ne razmišljajući šta činim i nesvestan razloga za to, prešao sam preko sobe i upalio vatru. Zatim sam ugasio sveću i ponovo prišao prozoru. Nikada mi nije palo na pamet da je to zapravo jako nepromišljen akt, stajati naprozoru sa izvorom svetlosti iza sebe u zemlji gde svaki muškarac stalno nosi pušku sa sobom. Takoñe, nosio sam svoju večernju garderobu, tako da mi je košulja jasno isticala grudi. Otvorio sam vrata i izašao na terasu, gde sam dugo stajao razmišljajući. Sve vremc sam pogledom pretraživao baštu. U jednom trenutku mi se učinilo da sam ugledao belu figuru kako se kreće, ali nije se pojavila. Pošto sam postao svestan da je kiša ponovo počela da pada, ušao sam natrag u sobu, zatvorio prozor i navukao zavesu. Vatra je na mene delovala smirujuće. Otišao sam do kamina i stao ispred njega.

Kuc! Još jednom se začulo tiho kucanje na prozoru. Jurnuo sam ka njemu i razmakao zastore.

Tu ispred, na kišom išibanoj terasi, stajala je prilika u belom pokrovu, izgledajući još bednije nego pre. Bila je sablasno bleda kao i prošli put, meñutim, iz njenog pogleda je izbijala neka želja, što je bilo novo. Pomislio sam da je privučena vatrom, koja se bila potpuno rasplamsala, plamenovi su veselo poskakivali dok su suve cepanice pucketale. Nestalni plamičci bacali su treperavu svetlost po sobi i svaki odsjaj je još više isticao figuru u belom, naglašavajući sjaj crnih očiju i zvezda koje su ležale u njima.

Bez reči sam otvorio vrata od terase i prihvativši pruženu bledu ruku uveo sam Gospu sa Pokorovom u sobu.

Kada je ušla, osetila je toplotu rasplamsale vatre i lice joj je poprimilo zadovoljan izraz. Napravila je pokret kao da će potrčati ka njoj. Tren kasnije je ustuknula, instinktivno gledajući oprezno oko sebe. Zatvorila je prozor i navukla je rezu, zatim je povukla polugu koja je pokrenula

mehanizam za razvlačenje rešetke i navukla je zastore preko njih. Potom je otišla do vrata i proverila da li su zaključana. Zadovoljna time, brzo je otišla do vatre i klekavši ispred nje ispružila je otupele ruke ka plamenu. Istog trenutka, njen mokri pokrov je počeo da se puši. Stajao sam začuñeno. Mcre opreza i tajnovitost usred njene patnje — bilo je više nego očigledno da pati -najavljivale su pretpostavku nekakve opasnosti. Tada sam rešio da joj nikakvo zlo neće nauditi ako ja mogu na bilo koji način da je zaštitim. Ipak, moramo se posvetiti prvo sadašnjem trenutku. Upala pluća i druge bolesti su išlc uz takvu hladnoću i sigurno je bilo da će se pojaviti ukoliko se ne preduzmu mere predostrožnosti. Ponovo sam uzeo ogrtač koji je nosila prošli put i pružio sam ga, pokazujući prema paravanu koji joj je prethodni put poslužio za presvlačenje. Oklevala je. To me je iznenadilo. Čekao sam. Ona je takoñe čekala, a ja sam onda položio ogrtač na ivicu kamene rešetke i rekao:

„Zar se nećete presvući kao prošli put? Vaša — Vaša haljina bi onda mogla da se osuši. Stvarno! Bilo bi mnogo bezbednije da imate suvu odeću na sebi kada ponovo obučete vašu haljinu.“

„Kako to da uradim dok ste Vi ovde?“ Njene reči su me naterala da se zapitam, toliko je

drugačije bilo njeno ponašanje nego prethodne večeri. Jednostavno sam se poklonio- razgovor na tu temu bi bio krajnje nepodesan — i otišao sam do prozora. Pre nego što sam izašao na terasu, pogledao sam natrag u sobu i rekao:

„Nemojte žuriti. Nema razloga za to. Usuñujem se da kažem da ćete tu naći sve što vam je potrebno. Ostaću na terasi dok me ne pozovete.“

Rekavši to izašao sam na terasu, zatvarajući staklena vrata za sobom.

Činilo mi se da sam jako kratko stajao sam napolju i posmatrao sumorni prizor ispred sebe, jer su rni se misli kovitlale. Iz sobe se začulo šuškanje i uglcdao sam tanmobraon figuru kako se pomalja iza ivice zavese.

Podigla je belu ruku i pozvala me da uñem unutra. Ušao sam i zatvorio prozor iza sebe navukavši rezu. Ona je ponovo otišla na drugi kraj sobe, klekla ispred vatre i ispružila ruke ka njoj. Pokrov koji je ležao, delimično raširen sa jedne strane kamina, dimio se. Doneo sam nešto jastučića i jastuka i napravio gomilicu pored nje. „Sedite ovde“, rekoh. „Odmorite se na miru pored vatre.“

Možda je to bila posledica toplote, na njenom licu se pojavila boja. Odmah je sela, ne rekavši ništa, ali se učtivo naklonila. Ogrnuo sam je debelim pokrivačem i seo na stolicu nekoliko stopa od nje.

Punih pet ili šest minuta smo sedeli u tišini. Napokon, okrenula je glavu ka meni i tihim, umilnim glasom rekla:

„Htela sam da doñem ranije da Vam se zahvalim za veoma dragu i darežljivu pažnju koju ste pokazali prema meni, meñutim, okolnosti su bile takve da nisam mogla napustiti svoje -— svoje“, oklevala je pre nego što je rekla, „svoje prebivalište. Nisam slobodna da, kao vi ostali, činim što hoću. Moje bivstvovanje je tužno hladno i kruto, prepuno zaprepašćujućih užasa. Ipak, ja Vam se zahvaljujem. Što se mene tiče, nije mi žao zbog kašnjenja, jer mi svaki sat jasnije pokazuje koiiko ste dobri, puni razumevanja i naklonjeni prema meni bili. Nadam se da ćete jednoga dana shvatiti koliko ste dobri bili i koliko to cenim “

„Drago mi je da sam Vam mogao biti od bilo kakve pomoći“, odgovorio sam, osećajući se slabo, dok sam pružao ruku ka njoj. Izgledalo je da je ne primećuje. Njene oči su biie usredsreñene na vatru, i rumenilo topline joj je obojilo čelo, obraze i vrat. Prekor je bio toliko nežan da se niko ne bi mogao uvrediti. Bilo je očigledno da je stidljiva i povučena i da ne želi u ovom trenutku da mi dozvoli da joj priñem bliže, čak ni da je uhvatim za ruku. Meñutim, po pogledu njenih veličanstvenih, tamnih, zvezdanih očiju, bilo je očigledno da u srcu ne misli tako. Ti pogledi, gotovo kao bljesci munje koji se probijaju kroz njenu uzdržanu

rezervisanost, potpuno su odagnali svaku nesigurnost po pitanju moje namere. Sada sam bio potpuno svestan da je moje srce pokoreno. Znao sam da sam zaljubljen toliko mnogo da sam osećao da će bez ove žene, šta god ona da je, moja budućnost biti potpuno prazna.

Ubrzo mi je postalo jasno da ovom prilikom ne namerava da se zadržava onoliko dugo kao prethodnog puta. Kada je sat u zamku otkucao dvanaest, iznenada je skočila na noge i rekla:

„Moram da idem! Ponoć je!“ Odmah sam se pridigao, jer mi je snaga njenog govora

odagnala san, koji mi se pod uticajem odmora i topline prikrao. Ponovo je bila u frenetičnoj žurbi, tako da sam pohitao ka prozoru, meñutim, kada sam bacio pogled preko ramena, ugledao sam je kako stoji u mestu, uprkos hitnji. Mahnuo sam prema paravanu, šmugnuo iza zavese, otvorio prozor i izašao na terasu. Dok sam zamicao iza zavese, krajičkom oka sam video kako sa ognjišta podiže pokrov, koji je sada bio suv.

Neverovatno brzo je izašla na terasu, ponovo obučena u svoju užasnu odeću. Dok je prolazila pored mene, bosonoga po hladnom, mokrom mermeru, zbog čega sam se stresao, prošaputala je:

„Hvala Vam ponovo. Vi ste dobri prema meni. Razumete me.“ Ponovo sam stajao na terasi, posmatrajući je kako poput senke nestaje niz stepenice i iza najbližeg žbuna. Onda je zamicala od tačke do tačke neverovatnom brzinom. Mesec je nestao iza teških gomila oblaka, tako je bilo prilično mračno. Mogao sam samo da tu i tamo razaznam bledi odsjaj, dok je odmicala svojim tajnim putem.

Dugo sam zatim stajao i razmišljao, gledao u pravcu u kojem je nestala, pitajući se koja li je njena krajnja destinacija. Kako je govorila o svom prebivalištu, znao sam da postoji konačno odredište za njen beg.

Nije bilo svrhe pitati se. Bio sam potpuno neupućen u njeno okruženje tako da nisam imao ni početno mesto za

spekulaciju. Vratio sam se unutra ostavljajući otvoren prozor. Delovalo mi je da na taj način ostavljam jednu prepreku manje izmeñu nas. Pokupio sam jastuke i prekrivač sa poda ispred vatre i vratio ih na mesto. Tetka Dženet bi mogla da se pojavi ujutru, kao što je to činila ranije, i nisam hteo da joj dajem povoda za razmišljanje. Previše je pametna osoba da bi joj dozvolio da nañe bilo kakav trag koji bi pratiia, pogotovo pošto su moja osećanja upletena. Pitam se šta bi rekla kada bi me ugledala kako Ijuhim jastuk na kojem se odmarala glava moje prelepe gošće?

Kada sam legao u krevet, soba je bila skoro u potpunom mraku, osim par odsjaja žara iz kamina. Misli su mi biie usredsreñene na to da bez obzira da li dolazi sa zemlje, iz raja ili pakla, moja predivna gošća mi znači više nego bilo šta na svetu. Ovoga puta, na rastanku nije rekla ništa o ponovnom dolasku. Bio sam toSiko opijen njenim prisustvom i toliko uzrujan njenim odlaskom da sam zaboravio da je pitam. Tako da sam primoran da, kao i pre, prihvatim da postoji mogućnost za njen povratak, mogućnost na koju ne mogu da utičem.

Naravno, tetka Dženet je došla rano ujutru. I dalje sam spavao kada je pokucala na moja vrata. Shvatio sam šta je uzrok zvuka koji dopire, i probudio se potpuno svestan činjenice da tetka Dženet kuca i da želi da uñe. Skočio sam iz kreveta i uskočio ponovo u njega pošto sam otključao vrata. Kada je tetka Dženet ušla, primetila je koliko je hladno u sobi.

„Bog nas sačuvao, momče, razbolećeš se na smrt u ovako hladnoj sobi.“ Potom, pošto je bacila pogled po sobi i ugledala pepeo ugašene vatre, reče: ,,Eh, izgleda da nisi baš toliko glup, imao si dovoljno mozga da upališ vatru. Drago mi je da si to učinio i da imaš suvih cepanica pri ruci.“

Očigledno je osetila strujanje hladnog vazduha kroz prozor, jer mu je prišla i razmakla zastore. Kada je videla da je prozor otvoren, podigla je ruke donekle

zaprepašćeno, što je meni, koji sam znao koliko malo razloga za brigu ima, delovalo komično. Žurno je zatvorila prozor, prišla mom krevetu i rekla:

„Noć je opet bila strašna za tvoju jadnu tetku, zbog tebe, momče.“

„Ponovo si sanjala, tetka Dženet?“ Upitao sam je prilično neozbiljno kako mi se činilo. Odmahnula je glavom.

„Nisam, Ruperte, osim ako nam Gospod u snovima ne pruža ono što mi u spiritualnom mraku nazivamo vizije.“

Čuvši da je to rekla, pridigao sam se. Kada me ujna Dženet zove po imenu, kao što je to činila dok je moja draga majka bila živa, to je značilo da su stvari ozbiljne. Njene reči su me vratile u detinjstvo, mislio sam da je najbolje da i nju podsetim na to vreme i razveselim je ako mogu. Potapšao sam ivicu kreveta, kao što sam činio kada sam bio mališan i kada sam želeo da me uteši, i rekao:

„Sedi, tetka Dženet, ispričaj mi.“ Odmah je pristala i preko lica joj se razvukao srećni

izraz iz starih dobrih dana, poput zraka sunca. Sela je, pružio sam joj ruke kao što sam imao običaj da činim, i uhvatio je za šaku. U oku joj je zaiskrila suza dok je prinosila moju ruku da je poljubi kao što je to činila nekada. Situacija bi bila komična da nije bilo beskrajnog patosa u njoj: tetka Dženet, stara i sedokosa, ali i dalje devojački vitka, mala i nežna kao drezdenska figura, lica izboranog godinama briga, ali smekšanog i uzvišenog nesebičnošću, koja drži moju ogromnu šaku, težu od njene cele ruke, sedeći otmeno poput stare vile pored opruženog džina. Moje telo nikada ne izgleda veće nego kada sam pored predobre vile mog života — dva metra i kusur pored metar pedeset.

Počela je kao nekada, kao da bajkom želi da umiri uplašeno dete: „Bila je to vizija, mislim, mada je mogao biti i san. Meñutim, šta god ili bilo šta da je, ticalo se mog mališana, koji je izrastao u džina, toliko da sam se probudila tresući se. Momče, učinilo mi se da te vidim

kako se ženiš.“ To mi je dalo malo prostora da je utešim, što sam

odmah i pokušao: „Zar tu ima ičega za brigu, draga? Pre neki dan si mi

pričala o tome kako bi trebalo da se oženim, samo da bi imala potomke svog dečaka da se igraju oko tvojih nogu, kao što je to njihov otac činio kada je bio bespomoćni mališan.“

,,To je istina, momče“, odgovorila mi je turobno, ,,ali tvoje venčanje nije bilo ni veselo ni vedro kao što bih želela da vidim. Istina, izgledalo je da je voliš celim srcem. Oči su ti sijale tako kao da bi pogledom mogao da zapališ njene crne kovrdže i ljupko lice. Meñutim, to nije bilo sve, ne, u njenim crnim očima u kojima je sijala noć i svetlost zvezda, videla sam ljubav i strast takoñe. Videla sam da se hvatate za ruke i čula sam čudni glas koji je nešto još čudnije govorio, ali nisam videla nikoga ko govori. Tvoje oči i njene oči, tvoje ruke i njene, to je sve što sam videla. Sve ostalo je bilo u magli, i tama se skupila oko vas dvoje. Kada su blagoslovi izgovoreni — znala sam to po glasovima koji su pevali i po zadovoljstvu u njima, kao i po radosti i ponosu u tvom glasu — svetlo je počelo da sija malo više, i mogla sam da vidim tvoju mladu. Nosila je veo od fantastično fine čipke. U kosi je imala cvetove pomorandže sa grančicama, a na glavi je nosila krunu od cveća uvezanu zlatnim kolutom. Paganske sveće koje su stajale na stolu sa knjigom imale su neki čudan uticaj jer je njihov odraz stajao u vazduhu iznad njene glave kao senka oko krune. Na njenom prstu je bio zlatni prsten dok je na tvom bio srebrni.“

Zastala je i zadrhtala, tako da sam, nadajući se da ću rasterati njene strahove, što sam bolje mogao imitirao način na koji sam joj se obraćao kao mali i rekao: „Nastavi, tetka Dženet.“

Delovalo je kao da ne prepoznaje svesno sličnost izmeñu prošlosti i sadašnjosti, mada je dalo efekta jer, kada je nastavila, više je ličila na staru sebe, mada je u

njenom glasu i dalje bilo proročke težine, koja je bila izraženija nego ikada ranije:

„Sve što sam ti rekla je bilo dobro, ali, o momče, tu nije bilo životne radosti kakvu bi očekivala od žene koju je moj dečak izabrao za svoju mladu — i to još na venčanju! Nije ni čudo, jer, mada je mladin veo bio u redu, cveće je bilo sveže ubrano, ali ispod njih se nalazio ništa drugo do sablasni pokrov. Dok sam imala svoju viziju, ili možda san, očekivala sam da crvi počnu da gmižu po kamenu oko nje. To nije bila smrt, dragi moj momče, koja je stajala pored tebe, već senka smrti koja je pravila tamu oko tebe, koju ni plamen sveća ni dim paganskih kadionica nije mogao probiti. O, momče, momče, jadna ti sam ja kad sam takvu viziju imala, budna ili usnula nije bitno! Bila sam toliko uplašena da sam se probudila sa krikom na usnama, okupana znojem. Došla bih odmah da vidim da li si dobro ili ne, čak samo da prisluškujem kroz vrata ne bih li čula da ii si tu, ali sam se plašila da te ne uznemirim pre jutra. Brojala sam sate i minute od ponoći, kada me je vizija pohodila, došla sam ti sada.“

„Potpuno si u pravu, tetka Dženet“, rekoh, „i hvala ti za to što uvek misliš na mene.“

Potom sam nastavio dalje, jer sam hteo da preduzmem mere predostrožnosti kako ne bi otkrila moju tajnu. Nisam mogao da podnesem pomisao da bi mogla da upropasti moju dobro čuvanu tajnu, dobronamernim njuškanjem. To bi za mene bila nepodnošljiva tragedija. Mogla bi da preplaši i otera moju prelepu gošću, čije ime i poreklo ne znam, i možda je nikada više ne bih video:

,,To nikada ne smeš da uradiš, tetka Dženet. Ti i ja smo previše dobri prijatelji da bi se nekakav osećaj sumnje iii uznemirenost isprečili izmeñu nas, što bi se sigurno desilo kada bih mislio da me ti ili bilo ko drugi promatra.“

Nastavak Rupertovog dnevnika

27. april 1907.

Posle perioda usamljenosti, koji je delovao beskonačno, imarn šta da pišem. Kada je praznina u mom srcu počela da postaje boravište mnogih ñavoljih sumnji i nepoverenja, zadao sam sebi zadatak, za koji sam se ponadao da će mi zaokupiti misli. Rešio sam da pažljivo ispitam celokupnu okolinu zamka. To bi moglo, nadao sam se, da bude lek za moj bol od samoće, koji je postajo sve jači kako su sati i dani prolazili, čak i ako na kraju ne bi otkrio nikakve tragove o prebivalištu žene koju sam sad počeo iudački da volim.

Moje istraživanje je ubrzo dobilo sistematičan oblik, jer sam nameravao da bude iscrpljujuće. Svakoga dana sam nameravao da krenem drugim putem od zamka. Počeo bih na jugu i pretraživanje bih pomerao ukrug preko istoka ka severu. Prvi dan me je odveo do ivice rečice, koju sam prešao čamcem i stigao do podnožja litice na suprotnoj strani. Otkrio sam da su same litice vredne obilaska. Tu i tamo su se nalazili otvori pećina koje sam nameravao da istražim kasnije. Uspeo sam da se popnem uz liticu na mesto koje je bilo manje strmo od ostalih i nastavim svoje putovanjc. Mada je predeo veoma lep, mesto nije bilo preterano interesantno. Istražio sam obod kruga čiji je centar bio Visarion i vratio se taman na večeru.

Sledećeg dana sam pošao malo više ka istoku. Nisam imao problema da se krećem u pravoj liniji, jer kada sam preveslao preko rečice, stara Crkva Svetog Save uzdigla se ispred mene na litici. Ovo je bilo mesto na kojem su generacije najplemenitijih ljudi iz Zemlje Plavih Planina polagam u grobnice od davnih vremena, izmeñu ostalih i Visarionovi. Ponovo sam ustanovio da su litice sa suprotne strane prošarane pećinama, od kojih su neke imale široke otvore, dok su drugima otvori delimično bili pod vodom.

Meñutim, ovde nisam uspeo da nañem mesto za uspinjanje, tako da sam morao da napravim dugačko skretanje sa puta i pratim rečicu, sve dok na plaži nisam našao mesto gde je uspon bio moguć. Tu sam se popeo i ustanovio da se nalazim na liniji izmeñu zamka i južne strane planina. Video sam Crkvu Svetog Save u daljini sa desne strane, blizu ivice litice. Odmah sam krenuo prema njoj, jer još nijednom nisam bio blizu nje. Do tada su moji izleti bili vezani za zamak, njegove brojne bašte i za neposrednu okolinu. Crkva je bila podignuta u stilu koji mi nije bio poznat, sa kracima koji su se poklapali sa stranama sveta. Velika vrata, postavljena u veličanstveni portal od očigledno veoma starog klesanog kamena gledala su na zapad, tako da se brod crkve pružao na istok. Na moje iznenañenje, jer sam nekako očekivao suprotno, vrata su bila otvorena. Ne širom, već odškrinuta — ne zaključana ili zabravljena, ali ni otvorena, tek toliko da bi se moglo proviriti unutra. Ušao sam i, pošto sam prošao kroz široko predvorje, koje je izgledalo kao deo hodnika pre nego očigledan ulaz, otvorio sam široke vratnice i našao se u crkvi. Sama crkva je bila skoro kružna, otvori četiri broda su bili dovoljno prostrani da je unutrašnjost izgledala kao jedna celina u obliku ogromnog krsta. Unutra je bilo neobično mračno, jer su prozori bili mali i visoko postavijeni, štaviše, bili su od plavog ili zelenog stakla i svaki je imao drugačiju boju. Staklo je bilo jako staro, verovatno iz trinaestog ili četrnaestog veka. Unutra je bilo neobično tiho. Tu je vladala sumorna svečanost od kojc su me podilazili žmarci, iako sam bio navikao na čudna i uvrnuta mesta. Delovala je napušteno, mada nije imala onu atmosferu zapuštenosti koja se često primeti u starim crkvama. Nije bilo ni traga nepresušnoj akumulaciji prašine, koja preovladava na ovakvim mestima.

U samoj crkvi i pridruženim prostorijama nisam našao nikakav trag ili sugestiju koja bi me na bilo koji način mogla usmeriti u mojoj potrazi za Gospom sa Pokrovom. Spomenika je bilo u izobilju, statue, table i svi

ostali uobičajeni memorijali. Porodice 1 datumi koji su bili predstavljeni su bili prosto zapanjujući. Često se pojavljivalo ime Visarionovih. Pažljivo sam pročitao svaki natpis u nadi da ću, možda, naići na bilo kakvo prosvetljenje. Meñutim, sve je bilo uzalud, u samoj crkvi nije bilo ničega što bi mi pomoglo, te sam rešio da posetim kriptu. Nisam imao lampu ili sveću uz sebe, tako da sam morao da se vratim u zamak.

Kada sam ponovo ušao u crkvu, svetlo lampe je delovalo čudno, nasuprot spoljašnjosti, gde sam bio preplavljen sunčevom svetlošću pod severnim nebom na koje sam se toliko navikao. Prilikom svog prvog ulaska sam bio toliko obuzet neobičnošću mesta, zajedno sa jakom željom da nañem nekakav trag, tako da zaista nisam imao prilike da obratim pažnju na detalje. Meñutim, detalji su ovog puta postali neophodni jer sam morao da nañem ulaz u kriptu. Moje slabo svetlo nije moglo da se bori sa polumrakom velikog prostora, tako da sam morao polako da pretražujem po tamnim ćoškovitna.

Napokon sam iza velikog paravana otkrio usko kameno stepenište, koje je zavijalo nadole u stenu. Nije bilo skriveno ni na koji način, već je, pošto je bilo usko i iza velikog paravana, bilo vidljivo samo iz blizine. Znao sam da sam sada blizu svog cilja i počeo sam da silazim. Iako sam navikao na svakakve misterije i opasnosti, bio sam zapanjen, skoro preplavljen osećajern usamljenosti i pustoši dok sam silazio niz prastare, zavojite stepeniee. Bilo ih je mnogo, grubo isklesanih u starom, masivnom kamenu od kojeg je i crkva bila izgrañena.

Susreo sam se sa novim iznenañenjem kada sam otkrio da su vrata od kripte otvorena. Ipak je to drugačije nego otvorena vrata crkve jer je u mnogim mestima običaj da se vernicima u svako doba omogući da se odmore i uteše na svetom mestu. Očekivao sam da će bar poslednje počivalište uvaženih pokojnika biti zaštićeno od slučajnih upada. Čak sam i zastao jer me preplavio neverovatan osećaj nepristojnosti pre nego što sam ušao kroz otvorena

vrata. Kripta je bila ogromna i neobično prostrana za poslednje konačište. Ubrzo sam po njenom obliku, ipak zaključio da je u pitanju prirodna pećina, koja je ljudkom rukom izmenjena. Negde u blizini se čuo zvuk tekuće vode, ali nisam mogao da lociram gde. Povremeno, u nepravilnim intervalima, čulo se treskanje, koje je moglo dolaziti samo od talasa koji se lome u uskom prostoru. Prisetio sam se blizine crkve ivici isturene litice i polupotopljenih ulaza u pećine, koji su se tu nalazili.

Uz svetlo lampe, obišao sam celo mesto. Tu se nalazilo mnoštvo velikih grobnica, uglavnom istesanih od velikih komada ili kamenih blokova. Neke od njih su bile od mermera, a rad na njima je bio veoma star. Neki komadi su bili toliko veliki i teški da sam se pitao kako su preneseni na ovo mesto, gde je izgledalo da je jedini ulaz bilo usko i zavojito stepenište kojim sam došao. Najzad sam blizu jednog kraja kripte ugledao veliki lanac kako visi. Okrenuvši svetlo nagore, video sam da se spušta sa velikog čekrka postavljenog preko velikog otvora, koji je očigledno bio napravljen ljudskom rukom. Mora da su kroz ovaj otvor spuštali velike sarkofage.

Odmah ispod velikog lanca, koji nije išao skroz do zemlje, već se zaustavljao na osam do deset stopa iznad, nalazila se ogromna grobnica u pravougaonom obliku sarkofaga. Bila je otvorena, ali prekrivena debelim staklom, postavljenim na po dve debele hrastove grede sa svake strane. Grede su bile obrañene do neverovatne glatkoće. Na daljoj strani od mesta na kojem sam stajao nalazile su se dve hrastove daske, takoñe glatke, koje su se blago spuštale ka kamenorn podu. Ukoliko bi bilo potrebno da se sarkofag otvori, staklo bi klizilo po nosačima i preko dasaka bi se spustilo na pod.

Naravno da me je zanimalo da saznam šta se nalazi u tako čudnom sanduku. Podigao sam lampu, pomerajući sočivo tako da svetlost padne unutra. Tada sam sa krikom zakoračio unazad, dok mi je lampa uz zveket ispala iz uzdrtalih ruku na debelo staklo.

Unutra, na mekim jastucima, prekrivena ogrtačem od fine vune, posute sitnim borovim iglicama ispredenim od zlata, ležaalo je telo žene — nijedne druge, do moje prelepe gošće. Biia je mermerno bela, a njene dugačke trepavice su počivale na njenim bledim obrazima, kao da spava.

Bez ikakvog zvuka, osim tapkanja mojih užurbanih stopala po kamenom podu, pobegao sam uz stepenice i izašao kroz sumrak crkve na jasno sunce. Ustanovio sam da sam mahinalno uzeo palu lampu i da sam je poneo sa sobom tokom bega.

Nagonski sam krenuo kući. Sve sam radio instinktivno. Novi užas je, bar za neko vreme, porinuo moj mozak u misteriju, dublju od najdubljih bezdana misli i mašte.

KNJIGA ČETVRTA — POD ZASTAVOM

Nastavak Rupertovog dnevnika

1. maj 1907.

Nekoliko dana posle avanture sam zaista bio u poluomamljenom stanju, nesposoban da mislim razumno i koherentno. Zaista, sve što sam mogao da činim jeste da održavam svoj uobičajeni izgled i ponašanje. Ipak, prvo iskušenje je na sreću ubrzo došlo i, kada sam ga prošao, povratio sam dovoljno samopouzdanja da nastavim sa svojim zamislima. Postepeno me je prošlo zaprepašćenje i mogao sam da pogledam činjenicama u liee. Znao sam da je ovo najgori deo, a kada dotaknete dno, stvari moraju da se popravljaju. Pored svega, bio sam izuzetno osetljiv po pitanju bilo čega što bi se moglo ticati Gospe sa Pokrovom ili mog mišljenja o njoj. Počeo sam da zazirem od vizija i snova tetke Dženet, jer su imali običaj da budu toliko blizu istine da sam se plašio otkrivanja. Sada sam shvatio da bi Gospa sa Pokrovom zaista mogla biti vampir, jedna od tih užasnih stvorova koji preživljavaju smrt i, iako su mrtvi, nastavljaju da žive zauvek i samo radi zla. Očekivao sam da će tetka Dženet uskoro imati viziju po tom pitanju. Bila je toliko divno u pravu što se tiče njenih zaključaka, kada su posete mojoj sobi bile u pitanju, tako da je teško bilo poverovati da će propustiti da predvidi poslednji razvoj dogañaja.

Meñutim, moj strah nije bio opravdan. Nije bilo nikakvog razloga da verujem da će mi bilo kakva sila ili primena njene sposobnosti predviñanja zadati brigu ako se moja tajna otkrije. Samo jednom sam se osetio blizu opasnosti po tom pitanju. To se desilo jednog jutra kada je veoma rano pokucala na moja vrata. Povikao sam: ,,Ko je to? Šta se dešava?“

Uznemireno mi je odgovorila: „Hvala bogu da si dobro, momče! Vrati se da spavaš.“

Kasnije, kada smo se sreli za doručkom, objasnila mi je da je imala moru u osvit zore. Učinilo joj se da me je

videla u kripti velike crkve, kako stojim pored sarkofaga i, znajući da je zloslutno usniti takvu stvar, došla je, čim se usudila, da vidi da li sam dobro. Njen um je očigledno bio usmeren na smrt i sahranu, jer je nastavila dalje: „Uzgred, Ruperte, rečeno mi je da je velika crkva na litici, preko rečice, Crkva Svetog Save i da su znameniti ljudi ove zemlje tamo sahranjeni. Želim da me odvedeš tamo jednog dana. Posetićemo je i pogledati grobnice i spomenike zajedno. Zaista mislim da bi me bio strah da idem sama, ali će biti sve u redu ako ti ideš sa mnom.“

Ovo je bilo veoma opasno pa sam skrenuo temu: „Zaista, tetka Dženet, bojim se da neće moći. Ako počneš da posećuješ čudne stare crkve i opskrbiš se novom dozom strahova, ne znam šta će se desiti. Sanjaćeš nove užasne stvari o meni svako veče i ni ti ni ja nećemo imati mira.“

Zabolelo me je što sam se usprotivio njenoj želji. Ovakvo grubo protivljenje moglo je da je povredi. Meñutim, nisam imao izbora. Ukoliko bi tetka Dženet otišla do crkve, sigurno bi htela da poseti kriptu. Kada bi to učinila i otkrila staklom pokriveni kovčeg, ko zna šta bi se desilo. Već je u vizijama videla kako se venčavam tom ženom, pre nego što sam i sam postao svestan da gajim takvu nadu. Šta bi sve mogla otkriti kada bi znala odakle ona dolazi? Moguće je da njen dar mora da se bazira na nekom osnovnorn saznanju ili verovanju i da je njena vizija bila nekakva intuitivna percepeija mojih subjektivnih misli. Šta god da je, morao sam to osujetiti po svaku cenu.

Cela epizoda me je naterala da razmišljam introspektivno i postepeno, ali meje i odlučno terala na samoanalizu; ne analizu moći, već motiva. Uskoro sam zatekao sebe kako se preispitujem po pitanju mojih stvarnih namera. U početku sam mislio da je ovaj intelektualni proces samo vežba čistog razuma, ali sam uskoro tu tezu odbacio kao neadekvatnu, čak nemoguću. Manifestacija razuma je po prirodi hladna. Osećaj koji me je vodio i koji je upravljao mnome bila je ništa drugo do strast, koja je brza, temperamentna i uporna.

Što se mene tiče, samoanaliza može voditi samo do jednog rezultata, objašnjenja realnosti i izvesnosti već unapred formirane, mada nesvesne namere. Želeo sam toj ženi da učinim dobro, na neki način — da joj pružim neku korist na bilo koji način u okviru svojih moći, bez obzira koliko teško bilo. Znao sam da je volim, iskreno i žarko, nije mi bila potrebna samoanaliza da bih to znao. Štaviše, nijedna samoanaliza iii bilo koji drugi misaoni proces za koji znam, ne bi mi mogli pomoći da razjasnim svoju jedinu sumnju: da li je ona obična žena (ili neobična) u nekoj bolnoj i strašnoj nevolji ili neko ko je pod uticajem nekog užasnog stanja, delimično živa, bez mogućnosti da upravlja sobom i svojim postupcima. Kakvo god da je njeno stanje, ja sam prema njoj gajio ogromnu privrženost. Samoanaliza me je naučila jednu stvar, a to je da sam prema njoj, za početak, osećao neizmerno sažaljenje, koje me je smekšalo u pogledu njenog celokupnog stanja i pokorilo sve sebične želje. Zbog toga sam počeo da pronalazim svakakve izgovore za bilo koji njen postupak. Čineći to, sada znam, mada mi to verovatno nije bilo poznato kada sam započeo proces, na nju sam gledao kao na živu ženu -— ženu koju volim.

Prilikom formiranja ideja koristimo različite principe, kao analogiju prema stvarima koje realni život smatra dobrim. Kada gradimo kuću, na primer, upošljavamo mnogo ljuñi različitih zanata i vokacija — arhitekte, graditelje, zidare, tesare, instalatere i mnoge druge — sve njih zajedno sa predstavnicima esnafa. Tako dakle i u svetu misli i osećanja, znanje i razumevanje nam dolaze kroz različite posrednike, od kojih je svaki kompetentan za svoj zadatak.

Kako sažaljenje reaguje sa ljubavlju ne znam, samo znam da kakvo god da je njeno stanje, bilo da je živa ili mrtva, u svom srcu ne mogu da krivim Gospu sa Pokrovom. Moguće je da nije bila mrtva na uobičajeni, konveniconalan način, jer, naposletku, mrtvi ne hodaju svetom u svom materijalnom obliku, čak i ako su u pitanju

duhovi koji su uzeli telesni oblik. Ova žena je imala svoju formu i težinu. Kako sam mogao da sumnjam u to kada sam je držao u svojim rukama? Možda nije bila posve mrtva i možda je baš meni palo u zadatak da je vratim u život? To bi bila privilegija za koju bi vredelo da položim život kako bih je ostvario! Ukoliko je to moguće, naravno. Sigurno da stari mitovi nisu sasvim izmišljeni, mora da su imali svoja uporišta negde u činjenieama. Možda je stara legenda o Orfeju i Euridiki zasnovana na nekom dubokom principu ili sili ljudske prirode? Ne postoji niko od nas ko u jednom trenutku nije poželeo da vrati nekoga u život. Da, ko od nas nije osetio u sebi dubinu ljubavi prema našim pokojnima i ko od nas nije poželeo da ih vrati; samo kada bismo znali tajnu kako to da uradimo?

Što se mene tiče, video sam toliko misterija da sam otvoren za različita ubeñenja po pitanju neobjašnjivih stvari. Naravno, to je sve bilo meñu divljacima i primitivnim narodima, koji poštuju neizmenjene tradicije i običaje. Prisustvovao sam praktikovanju Obiizma*( Obiizam - ili Serpentizam, vrsta verovanja i religije zasnovane na obožavanju zmija, nazvana prema egipatskom Obu (sveta zmija). Nastala u Africi i proširila se na Karipska ostrva, gde u tragovima postoji još i danas. Na

čelu hijerarhije nalazi se sveštenica-čarobnica koja se naziva Obi.) i Fanteizma*( Vrsta primitivne magije zasnovana na Džu-ðžuizmu i fetišizmu, odnosno natprirodnim moćima objekata i predmeta. Takoñe

nastala u Africi.) i uverio se u njihove rezultate sopstvenim očima i drugim čulima. Slične obrede sa istim predmetima i istim uspehom praktikuju na udaljenim pacifičkim ostrvima, takoñe. Isto tako i u Indiji i Kini, na Tibetu i Malajskom arhipelagu. U svakoj od ovih prilika sam dovoljno verovao onome čemu prisustvujem. Pokušao sam da razumem sva ta dešavanja, ne dozvoljavajući moralnim skrupulama da me ometaju. Onaj koji živi na takav način da je stekao reputaciju neustrašivog čoveka ili čoveka koji se ne boji ni boga ni ñavola, neće biti skrenut sa svog puta stvarima koje bi omele nekog drugog, nekog ko nije spreman na avanturu. Šta god da leži ispred njega —

prijatno ili bolno, gorko ili slatko, naporno ili lako, puno uživanja ili užasno, zabavno ili prepuno straha i užasa -mora prihvatiti, držeći se svog kursa poput atlete koji preskače prepreke u trku. Ako istraživač ili avanturista ima skrupule, neka ostavi tu posebnu granu napora i spusti se na niži nivo poput hodanja. Ne sme se žaliti ni za čim. Nema potrebe za tim, divlji život ima svojih prednosti: donosi odreñenu vrstu tolerancije, koja se ne može naći u konvencionalnom životu.

Nastavak Rupertovog dnevnika

2. maj 1907.

Odavno sam čuo da je moć proricanja užasan dar za onog ko ga poseduje. Sada ne samo da mogu u to da poverujem već i razumem. Tetka Dženet ga toliko ispoljava u poslednje vreme da sam u stalnom strahu da će otkriti moju tajnu. Stalno dolazi da razgovara sa mnom, bez obzira šta radim. To je neka vrsta dvostrukog bivstvovanja za nju, jer je u jednom trenutku stara draga ona, a u drugom neka vrsta intelektualnog teleskopa ili beležnice u kojoj beleške uvek usmerene na mene. Ona smatra da je to za moje dobro, ali je meni izuzetno neprijatno. Sva sreća da proricanje ne može da tumači jasno kao što vidi, jer su prevodi neodreñenih slika koje prenosi u isto vreme nebulozni i nesigurni, kao neka vrsta Delfskog proročišta koje uvek prenosi stvari koje niko ne uvidi na vreme, ali koje se posle može tumačiti na nekoliko načina. To je u redu što se mene tiče i na neki način mi daje sigurnost, meñutim, tetka Dženet je veoma oštroumna osoba i postoji mogućnost da će u jednom trenutku ona biti u stanju da razume. Tada bi mogla da sabere dva i dva. Kada se to desi, neće joj biti potrebno mnogo da zna više od mene o činjenicama vezanim za celu stvar. Njeno viñenje situacije i Gospe sa Pokrovom možda se neće podudarati sa mojim.

To je, naravno, u redu. Ujna Dženet me voli, sam bog zna da sam svestan toga sve ove godine, i svaki stav koji zauzme je validan, samo se nadam da neće ništa preduzimati. Verujem da bi mi sledovalo dosta grdnje. Pitam se da li bih se usudio da joj kažem. Ne! Previše je čudno. Ona je samo žena, na kraju krajeva i ne znam šta bi mislila ili učinila kada bi saznala da volim — voleo bih da znam njeno ime — i da mislim — mada se opirem tome

— da uopšte nije živa. Pretpostavljam da bi me istukla papučom, kao što je to činila kada sam bio mali.

3. maj 1907.

Zaista nisam mogao da nastavim da pišem ozbiljno prošle noći. Pomisao da me tetka Dženet istuče kao nekad u starim dobrim danima toliko me je zasmejala da mi ništa na svetu nije delovalo ozbiljno. O, tetka Dženet će biti dobro šta god da se desi. Siguran sam u to. To je dobra stvar, ionako će biti dosta stvari o kojima ću morati da brinem i bez toga. Neću je sprečavati da mi priča svoje vizije, možda mogu da saznam nešto iz njih.

U poslednjih dvadeset četiri sata, u vremenu kada sam bio budan, prelistavao sam knjige tetke Dženet. Uh, nije ni čudo što je draga starica toliko sujeverna, kada je do vrha ispunjena ovakvim stvarima! Može biti da u nekim od njih ima istine. Ljudi koji su ih pisali su u to verovali ili su verovali u nešto od toga, u svakom slučaju. Što se razumljivosti tiče ili logike ili bilo kakve instruktivne dedukcije, te knjige su mogle napisati i kokoške — rezultat bi bio isti! Izgleda da pisci okultnih knjiga sakupljaju samo pregršt golih činjenica koje iznose na najnezanimljiviji mogući način. Samo ih gomilaju. Jedna priča te vrste, dobro ispitana, sa logičnim komentarima, bila bi daleko ubedljivija čitaocu nego cela hrpa njih.

Nastavak Rupertovog dnevnika

4. maj 1907.

Očigledno je da se nešto dešava u zemlji. Brñani su još više uznemireni nego do sada. Stalno se sastaju jedni sa drugima i to uglavnom noću i u ranu zoru. Proveo sam dosta vremena u istočnoj kuli iz koje mogu da vidim šumu i da ih posmatram kako dolaze i odlaze. Pored svih tih dešavanja niko mi još nije rekao o čemu se radi. To je nesumnjivo razočaranje za mene. Nadao sam se da su brñani počeli da mi veruju, skup na kojem su pucali u vazduh mi je ulio puno nade. Sada je, ipak, jasno da mi još uvek ne veruju po svim pitanjima. Ne smem da se žalim. To je ispravno i pravedno. Još ništa nisam učinio kako bih im dokazao svoju ljubav i odanost koju osećam prema ovoj zemlji. Znam da, pojedinci koje sam upoznao, imaju poverenja u mene i veruju mi. Poverenje svih je nešto drugo. Njega morate zadobiti i ono se mora kušati, a onaj koji ga zadobije mora ga opravdati i to na način koji se samo u burnim vremenima može izvesti. Nijedan narod neće ukazati punu čast strancu u vreme mira. Zašto bi? Ne smem zaboraviti da sam stranac u ovoj zemiji i da je većini Ijudi ovde moje ime nepoznato. Možda će me bolje upoznati kada se Ruk vrati sa puškama, municijom i malim bojnim brodom koji je nabavio u Južnoj Americi. Kada budu videli koliko sam se mnogo potrudio oko zemlje za koju me ništa ne veže, možda će početi da mi veruju. U meñuvremenu, sve što mogu da uradim jeste da čekam. Sve će doći na svoje mesto, ne sumnjam u to. A ako ne ispadne dobro, pa, umreti možemo samo jednom!

Zar je zaista tako? Šta je sa mojom Gospom sa Pokrovom? Ne smem ni da mislim na to sada. Ljubav i rat su razdvojeni i ne mogu se mešati, ne smeju, ako do toga doñe. Moram biti mudar po tom pitanju. Ako mi to predstavlja prepreku na bilo koji način, to ne smem pokazati.

Ipak, jedna stvar je sigurna, nešto se dešava i mora biti da su u pitanju Turci. Prema onome što je na okupljanju rekao vladika, oni imaju nameru da napadnu Zemlju Plavih Planina. Ako je tako, moramo biti spremni, a ja ću pomoći u odbrani. Jedinice je potrebno organizovati i imati neki način komunikacije izmeñu njih. U zemlji u kojoj nema puteva, železnice, telegrafa, neophodno je uspostaviti nekakav sistem signalizacije. Sa time mogu odmah početi. Mogu napraviti kod ili preraditi neki koji sam koristio ranije, na nekom drugom mestu. Na vrhu zamka ću podići signalni jarbol, koji će se videti na velilcoj razdaljini. Obučiću nekolicinu ljudi za signalizaciju. Potom, ako ustreba, pokazaću brñanima da sam dostojan da živim u njihovim srcima...

Sav ovaj posao se može pokazati kao lek za ranu druge vrste. Pomoći će mi da uposlim misli dok čekam na sledeću posetu Gospe sa Pokrovom.

Nastavak Rupertovog dnevnika

18. maj 1907.

Poslednje dve nedelje bile su ispunjene poslom i mogu se, kako vreme bude odmicalo, pokazati kao značajne. Zaista mislim da su me u očima lokalnog stanovništva postavile na drugačije mesto, bar kada su u pitanju oni koji žive u ovom delu zemlje. Više nisu sumnjičavi prema meni, što je već dosta, mada još uvek nisu počeli da mi se poveravaju. Pretpostavljam da će i to doći s vremenom, ali ih ne smem požurivati. Već vidim da su voljni da me koriste u svojim zamislima. Rado su prihvatili ideju sa signalizacijom i vežbaju koliko god mislim da je potrebno. To im pričinjava zadovoljstvo. Roñeni su vojnici, svaki od njih, i na zajedničko vežbanje gledaju samo kao na realizaciju njihovih sopstvenih želja i dalje razvijanje njihove moći. Mislim da mogu da razumem sled njihovih

misli i koje ideje leže iza njih. U svemu što smo pokušali da izvedemo do sada oni su ostali svoji i imaju potpunu kontrolu. Na njima počiva realizacija svih ideja koje bih predložio, tako da nema razloga da se plaše prezentacije moći ili nekakvog pokušaja komandovanja sa moje strane. Tako da, dokle god od mene skrivaju zamisli više politike i neposredne namere, ne mogu im učiniti bilo kakvo zlo, a mogu im biti od koristi ukoliko se ukaže prilika. Kada se sve sabere, to je dosta. Već su me prihvatili kao pojedinca, ne samo kao jednog iz gomile. Prilično sam siguran da su zadovoljni mojim dobrim namerama. Naravno, još uvek postoji mala doza nepoverenja. Predivni su ljudi, meñutim, da znaju malo više nego što znaju sada, shvatili bi da je poverenje najbolji način postupanja. Moram se kontrolisati i nikada se ne povoditi ishitrenim mislima kada su oni u pitanju. Jadni oni! Posle toliko godina turske agresije, primene sile i prevara, nije ni čudo što su sumnjičavi. Isto tako, sve nacije sa kojima su bili u kontaktu, osim jedne — one kojoj ja pripadam — prevarile su ih i izdale. U svakom slučaju, oni su sjajni vojnici i uskoro ćemo imati vojsku koja neće moći da se ignoriše. Ukoliko uspem da ih ubedim da mi veruju, zamoliću ser Kolina da doñe. On bi im bio sjajan vojskovoña. Njegovo ogromno vojno iskustvo i poznavanje taktike dobro će im doći. Ushićen sam na pomisao kakvu bi armiju napravio od ovog izvanrednog materijala, i to onu posebno obučenu da se bori na način koji je neophodan u ovoj zemlji.

Ukoliko sam ja kao običan amater, koji je imao iskustva samo u organizovanju najprimitivnijih uroñenika, uspeo da unapredim ili izmenim njihov individualni način ratovanja u sistematski, veliki vojnik poput Mek Kelpija će ih dovesti do savršenstva i napraviti od njih ratnu mašinu. Naši brñani će se, kada stignu, složiti sa njima kao što to brñani svuda čine jedni sa drugima. Tada ćemo imati silu koja će se moći odupreti bilo kakvim napadima. Samo se nadam da će se Ruk vratiti uskoro. Želim da vidim te puške ili sigurno smeštene u zamku ili, što je još bolje,

razdeljene brñanima, što će biti urañeno što je pre moguće. Ubeñeti sam da će me bolje razumeti kada prime oružje i municiju i da više neće skrivati svoje tajne od mene.

U toku ove dve nedelje, u momentima kada nisam uvežbavao brñane, učio ih šifru koju sam usavršio ili se družio sa njima, istraživao sam planine najbliže zamku. Nisam mogao da sedim u mestu. Mučenje mi je da budem besposlen pri trenutnom stanju svesti po pitanju Gospe sa Pokrovom... Čudno, više mi ne smeta da sebi pominjem tu reč, sada sam se navikao na nju.

Nastavak Rupertovog dnevnika

19. maj 1907.

Toliko sam bio uznemiren ovog jutra da sam pre zore već bio napolju i istraživao obronke planina. Sasvim slučajno sam naišao na skriveno mesto baš kada je krenulo da sviće. Zaista, zbog promene svetlosti jer su prvi sunčevi zraci padali preko obronaka, pažnju mi je privukao otvor koji se video zato što je iza njega dolazilo svetlo. U pitanju je bilo skrovito mesto, toliko tajno da sam u početku imao nameru da to saznanje zadržim za sebe. Takva mesta gde se možete dobro sakriti ili onemogućiti nekoga da se sakrije pravi su dobitak što se bezbednosti tiče.

Meñutim, kada sam otkrio tragove nečijeg boravka na tom mestu, promenio sam mišljenje i rešio da, čim mi se ukaže, prilika obavestim vladiku o tome, jer je on osoba na čiju se diskreciju mogu osloniti. Ukoliko doñe do rata ili bilo kakve invazije ovakva mesta mogu biti veoma opasna. Čak i što se mene tiče, preblizu je zamka da bih ga zanemario.

Tragova je bilo malo, samo tragovi vatre na maloj kamenoj izbočini. Nije bilo moguće na osnovu spaljene trave i vegetacije oko nje odrediti pre koliko vremena je

vatra bila upaljena. Mogao sam samo da nagañam. Možda bi brñani mogli to bolje proceniti od mene. U stvari, nisam baš siguran, sigurno posedujem daleko raznovrsnije i veće iskustvo od njih. Madanisam mogao da budem siguran, zaključio sam da je onaj koji je koristio ovo mesto to činio pre dosta dana. To se nije moglo desiti skoro, meñutim, nije bilo ni tako davno. Ko god da ga je koristio dobro je prikrio svoje tragove. Čak je i pepeo pažljivo uklonjen, a mesto na kojem su ležali brižljivo je pometeno, tako da nije bilo nikakvih tragova na licu mesta. Upotrebio sam znanje koje sam stekao u zapadnoj Africi i ispitao grubu koru na drveću koje se nalazilo u zavetrini, gde se dim morao sakupljati ukoliko nisu želeli da skrenu pažnju na ovo mesto. Našao sam retke tragove pepela. Kiša nije padala nekoliko dana, tako da je pepeo morao biti nanet posle poslednje kiše jer je još uvek bio suv.

Mesto je bila uska klisura, sa samo jednim ulazom, koji je bio sakriven iza isturene gole stene — kao neka vrsta dugačke raseline koja ide cik-cak i zavija kroz stenu, nalik na grešku prilikom stratifikacije. Mogao sam da se krećem kroz nju uz znatan napor, žadržavajući dah na pojedinim mestima, kako bih smanjio obim grudi. Unutra se nalazio šumarak koji je pružao odlično mesto za skrivanje.

Dok sam odlazio, pažljivo sam osmotrio smer i prilaze, pamteći znakove koji bi mi mogli pomoći da je nañem i danju i noću. Istražio sam svaku stopu oko nje, ispred, sa svake strane i iznad. Ni sa jedne od njih nisam mogao da nañem znakove njenog postojanja. Praktično je to bila skrivena soba stvorena rukom same prirode. Nisam se vratio kući sve dok se nisam dobro upoznao sa svakim detaljem blizu i oko nje. Ovo novo saznanje mi je osnažilo osećaj sigurnosti.

Kasnije tokom dana, pokušao sam da nañem vladiku ili nekog uglednog brñanina, jer sam mislio da takvo skrovište koje je skoro upotrebljavano može biti opasno, pogotovo u vreme kad sam na skupu saznao da ne pucaju

iz pušaka jer u zemlji ima špijuna i izdajica. Pre nego što sam se uveče vratio u svoju sobu, čvrsto

sam rešio da ujutru nañem podesnu osobu i da joj prenesem informaciju, tako da bi mogli da paze na njega. Bliži se ponoć i pošto, kao i obično, osmotrim baštu, leći ću da spavam. Tetka Dženet je uznemirena ceo dan, pogotovo večeras. Mora da ju je moje odsustvo sa uobičajenog doručka iznerviralo, a kako je dan odmicao, nervoza joj je samo rasla.

Nastavak Rupertovog dnevnika

20. maj 1907.

Sat na kaminu u mojoj sobi, čije zvono oponaša sat na Palati Svetog Džejmsa, otkucao je ponoć kada sam otvorio staklena vrata od terase. Ugasio sam svetla, čim sam razmakao zastor, jer sam želeo u potpunosti da uživam u mesečini. Sada, kada je sezona kiša prošla, mesec je lep kao i za vreme padavina, ali daleko ugodniji za posmatranje. Bio sam u večernjoj garderobi, sa kućnim ogrtačem prebačenim preko ramena, vazduh je bio prijatan i blago topao, dok sam stajao na terasi.

Čak i po punoj mesečini najdalji uglovi bašte su bili prepuni misterioznih senki. Piljio sam u njih što sam bolje mogao, vid mi je po prirodi dobar, a oko izvežbano. Nije bilo nikakvog pokreta. Vazduh je bio miran poput smrti, a rastinje se nije micalo kao da je isklesano u kamenu.

Dugo sam stajao i posmatrao, nadajući se da ću ugledati moju Gospu. Sat se oglašavao nekoliko puta na svakih petnaest minuta, ali sam ja stajao ne obraćajući pažnju. Konačno mi se učinilo da sam daleko u uglu starog odbrambenog zida ugledao treptaj nečeg belog. Bio je to samo trenutak i jedva da sam mogao shvatiti da li sam išta video od toga koliko mi je srce lupalo. Smirio sam se, i nastavio da stojim kao da sam i ja isklesan od kamena. Ubrzo sam nagrañen još jednim bljeskom belila, a

onda sam osetio neopisivi zanos jer sam shvatio da mi moja Gospa dolazi kao što je to činila i prethodna dva puta. Poleteo bih joj u susret, ali sam znao da to nije u skladu sa njenim željama. Povukao sam se u sobu, želeći da joj udovoljim. Bilo mi je drago što sam to učinio jer sam je iz mračnog ugla u kojem sam stajao ugledao kako se penje uz mermerne stepenice i staje, stidljivo gledajući u vrata. Potom je posle dugačke pauze, do mene dopro jedva čujan šapat, sladak poput zvuka eolske harfe:

,,Da li si tu? Mogu li da uñem? Odgovori mi! Usamljena sam i uplašena!“

Kao odgovor na to pojavio sam se tako naglo da sam je prepao. Mogao sam čuti po drhtavom udisaju koji je napravila da je, na sreću, uspešno obuzdala vrisak.

,,Uñi“, rekoh tiho. „Čekao sam te, jer sam osećao da ćeš doći. Ušao sam unutra sa terase tek kada sam te ugledao kako dolaziš, kako se ne bi plašila da će nas neko videti. To nije moguće, ali sam mislio da želiš da budem oprezan.“

,,Da, želela sam — želim“, odgovorila mi je tihim, slatkim glasom, ali veoma odlučno. „Nikada nemoj izbegavati predostrožnosti. Ne postoji ništa što se ne može desiti ovde. Uhode mogu biti tamo gde ih najmanje očekujemo ili sumnjamo da se nalaze.“

Dok je izgovarala poslednje reči ozbiljno i šapućući, ušla je u sobu. Zatvorio sam staklena vrata i zaključao ih, namestio rešetke i navukao zastore. Potom sam, pošto sam upalio sveću, otišao do kamina i zapalio vatru. Za nekoliko trenutaka suve cepanice su zatinjale i plamen je počeo da se uzñiže dok su one veselo pucketale. Nije imala nikakvih primedaba na moje zatvaranje terase i navlačenje zastora, kao ni na paljenje vatre. Jednostavno je prećutala, kao da se to sada podrazumeva. Kada sam ispred vatre napravio gomilu od jastuka, kao što sam to uradio prethodni put, sela je na njih i ispružila svoje bele ruke, koje su drhtale, ka vatri.

Bila je drugačija večeras, nego prilikom prve dve

posete. Iz njenog sadašnjeg držanja nazirala se zamišljenost i poštovanje.

Kada se osušila, i više nije bila opterećena hladnoćom i vlagom, delovalo je kao da isijava finim i gracioznim ponosom, kao da se njim ogrnula poput vela. To je ni na koji način nije činilo hladnom, distanciranom ili odbojno nedostupnom. Naprotiv, taj ponos ju je činio daleko srdačnijom i ljupkijom nego pre. Kao da je osetila da može dozvoliti sebi da se više ne bude gorda jer jc njena pozicija sigurna i prihvaćena. Ukoliko njen lični ponos čini neprobojni oreol oko nje, to je namenjeno drugima, ona sama nijc sputana njime, niti se može sputati. Ta činjenica je bila toliko jasna i toliko je ljupko i ženstveno izgledala da sam uhvatio sebe lcako na mahove razmišljam o trenucima sumnjičavog rasuñivanja i tome kako sam tada pomišljao da ona nije perfektna žena. Kako sam samo mogao? Dok se odmarala, polusedeći, poluležeći na gomili jastuka, bila je elegantna, lepa, šarmantna i ljupka — otelotvorenje perfektne žene iz snova svakog čoveka, bio on mlad ili star. Imati takvu ženu uz svoje ognjište i držati je na najsvetijem mestu u svom srcu vrhunac je zanosa za svakog muškarca. Čak i sat takvog opijajućeg uživanja može ñoneti život ispunjen bolom, uravnotežen žrtvom i gašenjem samog života. Odmah posle takvih misli, usledio je odgovor na sumnju koja se rañala: ukoliko se ispostavi da ona uopšte nije živa, već da je jedna od žalosnih nemrtvih bića, onda bi mnogo veća nagrada od njene ljupkosti i lepote bilo povratiti je u svet živih, pa i u slučaju kada bi sreću potražila u naručju drugog čoveka.

U jednom trenutku, kada sam se sagnuo ka ognjištu da stavim nove cepanice u vatru, moje lice je bilo toliko blizu njenog da sam mogao osetiti njen dah na svome obrazu. Sama pomisao na taj zabranjeni kontakt me je oduševila. Dah joj je bio sladak — sladak kao dah laneta, sladak kao povetarac preko polja čipke. Kako bi iko mogao i na trenutak pomisliti da tako sladak dah dolazi sa usana mrtve osobe — da nešto iskvareno može proizvesti tako

sladak i čist miris? Sa neopisivom srećom sam posmatrao, sedeći na svojoj stolici, kako se plamenovi reflektuju u njenim veličanstvenim crnim očima i kako se zvezde skrivene u njima sijaju novim sjajem, uzdižući i spuštajući se kao nade i strahovi. Kako se plamen pojačao, tako su osmeh i pritajena sreća zatitrali preko njenog prelepog lica, radost veselih plamičaka, koji se reflektuju na nemirnim jagodicama.

U početku sarn bio malo zabrinut kada god bih primetio njen pokrov i na tren sam zažalio što vreme ponovo nije biio loše, kako bi možda poželela da odene nešto drugo, bilo šta što nije tako odvratno kao taj jadni pokrov. Malo-pomalo taj osećaj je nestao i shvatio sam da mi nije bitno i da nisam nezadovoljan njenom odećom. Zaista, u mislima sam ćuo, pre nego što sam odbacio taj predmet, sebe kako govorim: „Čovek se na sve može navići, čak i na pokrov!“ Meñutim, za tom mišlju je usledio talas sažaljenja prema užasnom iskustvu koje je morala imati.

Činilo se da malo-pomalo zaboravljamo na sve, bar znam da ja jesam, osim na to da smo muškarac i žena koji su blizu jedno drugom. Neobičnost situacije i okolnosti mi ni za trenutak nisu pali na pamet. Sedeli smo i dalje razdvojeni, i jedva da smo progovarali. Ne mogu se prisetiti da li je iko od nas izgovorio i jednu reč dok smo sedeli ispred vatre, ali je druga vrsta komunikacije stupila na scenu. Oči su pričale svoju priču, kao što to oči čine i to daleko razumljivije nego kada usne obavljaju svoju funkciju govora. Posle pitanja sledili su odgovori i, na svoj neopisivi zanos, počeo sam da shvatam da je moja ljubav uzvraćena. Pod tim okolnostima, bilo je neostvarivo da u celoj stvari postoji nesklad. Nisam bio raspoložen za ispitivanje. Bio sam sramežljiv kako samo iskreno zaljubljena osoba može biti; kao neophodna emanacija uzvišene, obuzimajuće i zapovedne strasti. U njenom prisustvu strast bi toliko narasla u meni da nisam bio u stanju da govorim. Razgovor bi u trenutnim uslovima bio nepotreban, nepodesan i vulgarno napadan. Ona je takoñe

bila nema. Meñutim, sada kada sam sa svojim sećanjem, ubeñen sam da je i ona bila srećna. Ne, ne baš tačno. Sreća nije podesna reč kojom bi se mogla opisati njena i moja osećanja. Sreća je više aktivno, svesno uživanje. Mi smo bilo zadovoljni. To perfektno opisuje naše stanje i sada, kada mogu da analiziram svoja osećanja i razumem šta ta reč znači, zadovoljan sam njenom tačnošću. ,,Zadovoljan“ ima pozitivno i negativno značenje ili ono što prethodi zadovoljstvu. Ona sugeriše odsustvo uznemirujućih uslova kao i želja, takoñe sugeriše nešto pozitivno što je postignuto ili zadobijeno. Naše stanje uma je bilo identično, to je možda moja pretpostavka, ali sam siguran da su nam zamisli bile zajedničke, što znači da smo postigli razumevanje da, šta god da se desi, može biti samo za naše dobro. Neka nam bog dozvoli da bude tako!

Dok smo sedeli u tišini, gledajući jedno drugom u oči i dok su zvezde u njenim očima bile ispunjene vatrom, možda od odraza plamena kamina, iznenada je skočila na noge, instinktivno pritežući pokrov oko sebe dok se ispravljala. Glasom ispunjenim potajnim osećanjima, kao neko ko postupa pod uticajem duševnog nagona pre nego svojom voljom, reče šapatom:

„Moram da idem odmah. Osećam da se zora približava. Moram biti na svom mestu kada svetlost dana doñe.“

Bila je toliko iskrena da sam osećao da ne smem da se suprotstavljam njenoj volji, tako da sam takoñe skočio na noge i potrčao ka prozoru. Razmakao sam zastore ñovoljno da mogu da vratim rešetku i dohvatim rezu na vratima balkona kako bi ih otvorio. Stao sam iza zastora ponovo i pridržao ga za ivicu da bi mogla da proñe. U trenutku je zastala i prekinula dugotrajnu tišinu.

,,Ti si pravi džentlmen, prijatelju moj. Razumeš sve moje želje. Zahvaljujem ti od sveg srca.“

Pružila mi je svoju elegantnu ruku. Uzeo sam je u obe svoje šake i prineo je svojim usnama dok sam padao na kolena. Njen dodir me je naterao da zadrhtim. Ona se

takoñe tresla dok je gledala dole na mene, pogledom koji kao da je ispitivao moju dušu. Zvezde u njenim očima su, sada kada nije bilo vatre u blizini, poprimile svoju uobičajeno zagonetno srebrnu boju. Izvukla je svoju ruku iz mojih, veoma, veoma polako, kao da želi da je zadrži još koji trenutak i prošla je iza zavese uz nežni, ljupki, uzvišeni naklon koji me je ostavio na kolenima.

Kada sam čuo staklena vrata kako se pažljivo zatvaraju za njom, pridigao sam se i požurio pored zavese, taman da je vidim kako silazi niz stepenice. Hteo sam da je posmatram što sam duže mogao. Sivilo jutra je upravo počinjalo da se bori sa noćnom tminom i, pri bledom, nesigurnom svetlu, jedva sam mogao da vidim belu figuru kako zamiče od žbuna do statue dok se konačno nije stopila sa tamom u daljini.

Opet sam dugo stajao na terasi, povremeno gledajući u tamu ispred sebe u slučaju da budem blagosloven još jednim pogledom na nju. Povremeno bih zatvorio oči da bi ponovo prizvao sliku njenog silaska niz stepenice. Po prvi put od kada smo se upoznali uputila mi je pogled dok je stupala na belu stazu ispod terase. Magija tog pogleda, ispunjenog ljubavlju i zavoñenjem, toliko me je obuzela da sam bio u stanju da se uhvatim u koštac sa svim silama ovoga sveta.

Kada je sivilo zore postalo jasno po nebu koje je postajalo svetlije, vratio satn se u svoju sobu. Omamljen, poluhipnotisan ljubavlju, legao sam u krevet i u snovima nastavio da mislim na svoju Gospu sa Pokrovom. Bio sam srećan.

Nastavak Rupertovog dnevnika

27. maj 1907.

Cela nedelja je prošla od kada sam video svoju ljubav! To je to, više nemam nikakvih sumnji! Od kada sam je video, moja strast je rasla u skokovima bez granica, kao

što bi pisci rckli. Toliko se uvećala da me prosto obuzima i uklanja svaki trag sumnji i teškoćama. Pretpostavljam da tako mora biti kada muškarac pati — patnja ne mora značiti bol — pod činima u stara vremena. Ja sam samo slamka u beskonačnim krugovima vira. Osećam da je moram ponovo videti, makar i u njenom kovčegu u kripti. Moram se spremiti za poduhvat jer se o mnogim stvarima mora razmisliti. Poseta ne sme biti po noći, jer bih je mogao promašiti ukoliko bude dolazila ovde...

Jutro je došlo i prošlo, ali su moja želja i namera ostali, tako da sam u podne, kada je sunce bilo na svom vatrenom vrhuncu, krenuo u Crkvu Svetog Save. Sa sobom sam nosio lampu sa moćnim sočivom. Umotao sam je potajno, jer nisam želeo da iko zna da sa sobom nosim takvu stvar.

Ovoga puta nisam imao sumnje. Prilikom prethodne posete sam za tren bio preplavljen neočekivanim prizorom tela žene za koju sam mislio da je volim — sada znam da je to istina — kako leži u svojoj grobnici. Meñutim, sada kada sve znam, došao sam da je vidim makar i na njenom odru.

Kada sam upalio lampu, što sam učinio čim sam otvorio velika vrata, koja su ponovo bila otključana, krenuo sam ka stepenicama koja vode u kriptu. One su se nalazile iza bogato izrezbarenog drvenog paravana. Ustanovio sam, pošto sam sada imao bolje osvetljenje, da je rad na paravanu veličanstven i neprocenljive lepote i vrednosti. Pokušao sam da se bodrim mislima na Gospu i uspomenama na ljupkost i dostojanstvo našeg poslednjeg susreta. Meñutim, uprkos svemu, srce mi je potonulo dok sam nesigurnim korakom silazio niz uske zavojite stepenice. Sada sam ubeñen da se nisam brinuo zbog sebe, već zbog toga što ona koju obožavam mora da podnosi ovakvo strahotno mesto. Kao lek za svoj bol, razmišljao sam kako će biti i kako ću se osećati, kada za nju stvorim put iz ovog užasa. Takve misli su me donekle umirile i povratile mi samopouzdanje. Na sličan način sam se do sada vadio iz teškoća kada sam upadao u njih.

Stigao sam do uskih vrata na dnu stepenica isklesanih u kamenu i ušao u kriptu.

Bez odlaganja sam otišao do grobnice pokrivene staklom, koja se nalazila ispod visećeg lanca. Po svetlu koje je lampa bacala po pećini video sam da mi ruke drhte. Uz veliki napor sam se smirio i, podigavši lampu, usmerio sam svetlo dole ka sarkofagu.

Ponovo je ispuštena lampa zazvečala po staklu i ja sam ponovo stajao sam u mraku, u trenutku sam stajao skoro paralizovan od iznenañenja i razočarenja.

Grobnica je bila prazna! čak je i mrtvačka odeća bila uklonjena.

Nisam znao šta se dešava dok se nisam zatekao na vrhu zavojitih stepenica. Ovde je u poreñenju sa mrklim mrakom kripte delovalo kao da je dan. Kroz nejasni prostor crkve probijalo se nekoliko zračaka svetla do zavojitih stepenica i, ma koliko da je osvetljenje bilo mutno, osećao sam da nisam u potpunom mraku. Sa svetlom je došao osećaj moći i nove snage. Odbauljao sam natrag u kriptu. Tamo sam uz pomoć upaljenih šibica stigao do grobnice i uzeo lampu. Potom sam se, jer sam želeo da dokažem, ako ne svoju snagu, onda bar samopoštovanje, polako vratio kroz crkvu, gde sam ugasio svoju lampu i kroz velika vrata izašao na sunce. Činilo mi sa da sam, kako u mraku kripte tako i kroz nejasni prostor crkve, čuo neobične zvuke poput šapata i suzdržanog disanja. Meñutim, sećanje na to mi nije mnogo značilo kada sam se oslobodio. Bio sam samo zadovoljan sopstvenom svešću kada sam se zatekao na širokoj kamenoj terasi ispred crkve. Sunce je tuklo po mom uzdignutom licu. Kada sam pogledao dole, video sam odsjaj plavetnila otvorenog mora.

Nastavak Rupertovog dnevnika

3. jun 1907.

Prošla je još jedna nedelja puna raznovrsnog posla, ali još uvek nisam dobio ni glasa ni vesti o mojoj Gospi sa Pokrovom. Nije mi se ponovo ukazala prilika da po danu odem do Crkve Svetog Save, mada sam želeo to da uradim. Osećam da ne smem tamo ulaziti po mraku. Noć je vreme njene slobode i mora joj biti ostavljeno, a mogao bih je mimoići ili više nikada ne videti.

Dani su bili ispunjeni komešanjem meñu Ijudima. Brñani se očigiedno organizuju, zbog razloga koji ne razumem i zato oklevaju da mi kažu. Pazio sam da ne pokazujem nikakvu znatiželju, kako god da sam se osećao. Raspitivanje bi sigurno izazvalo sumnju i na kraju bi vodilo ka katastrofi mojih nada u pružanju pomoći njihovoj borbi za očuvanje slobode.

Ovi žestoki ljudi su neobično, skoro prekomerno, sumnjičavi i jedini način da zadobijete njihovo poverenje je da ih pustite da počnu da vam veruju. Mladi američki ataše iz ambasade u Beču, koji je putovao po Zemlji Plavih Planina mi je to ovako sročio: „Držite usta zatvorena i oni će otvoriti svoja za vas. Ukoliko to ne učine, otvoriće tvoja sve do brade!“

Bilo mi je očigledno da završavaju neke nove dogovore jer su signalizirali sopstvenim kodom. To je bilo prirodno i ni na koji način u suprotnosti sa količinom prijateljstva koje su mi već pokazali. Tamo gde nema telegrafa, železnice i puteva jedini efikasan način komunikacije može i mora biti isključivo lični. Tako da, alco žele da zadrže bilo koju tajnu meñu sobom, moraju očuvati tajnost svog koda. Veoma bih želeo da naučim njihov novi kod i način na koji ga koriste, ali, ako želim da im budem prijatelj u nevolji, a to ne podrazumeva samo poverenje sa jedne strane, moram da istreniram sebe u strpljenju,

Ovakvim stavom sam do sada zadobio poverenjc pre nego što smo se rastali na našem poslednjem skupu, posle najsvetijih zakletvi o poverenju i tajnosti, kada su me

uputili u njihove tajne. Meñutim, to se odnosilo samo na kod i metod koji upotrebljavaju; još uvek su od mene s pravoin krili čitijenice i političke tajne ili šta god da je bilo to što ih je pokrenulo u zajedničku akciju.

Kada sam stigao kući, zapisao sam sve što su mi rekli dok mi je sećanje bilo još sveže. Zapis sam proučavao dok ga nisam naučio napamet, a potom sam spalio papir. Ipak, postoji bar jedan dobitak u svemu ovome, sa mojim signalnim jarbolom mogu brzo, tajno i tačno slati poruke, koje su razumljive svima, na sve strane Zemlje Plavih Planina.

Nastavak Rupertovog dnevnika

jun 1907.

Sinoć sam imao novi doživljaj sa Gospom sa Pokrovom. Bio sam u krevetu i tonuo sam u san kada sam začuo neobično grebanje po staklenim vratima terase. Pažljivo sam osluškivao dok mi je srce snažno lupaio. Činilo se da zvuk dolazi oñozdo, blizu poda. Skočio sam iz kreveta, pritrčao prozoru i razmakavši teške zastore, pogledao napolje.

Bašta je, kao i uvek, izgledala sablasno na mesečini, ali nigde nije bilo ni najmanjeg znaka pokreta i niko nije bio blizu terase. Pogledao sam dole odakle je delovalo da dolazi zvuk.

Tu, malo unutar staklenih vrata, kao da je bilo gurnuto ispod, stajalo je parče papira nekoliko puta ispresavijano. Podigao sam ga i otvorio. Bio sam sav van sebe, jer sam u srcu znao od koga dolazi. Unutra, na engleskom, krupnim, krivudavim rukopisom, kao da je poruku pisalo dete od sedam ili osam godina, pisalo je: „Nañimo se kod jarbola na steni!“

Znao sam za to mesto, naravno. Na najudaljenijoj tački stene, na kojoj se nalazi zamak, postavljen je visoki jarbol, gde se u stara vremena vijorila zastava porodice

Visarion. Nekada davno, kada je zamak bio u opasnosti od napada, to mesto je čvrsto utvrñeno. Zaista, u vreme kada su luk i strela bili osnovno sredstvo za ratovanje, mora da je bio prilično neosvojiv.

Pokrivena galerija sa puškarnicama bila je usečena u stenu i išla je oko vrha litice, opkoljavajući jarbol i veliku izbočinu na kojoj je bio postavljen. Uski, pokretni most je, u mirnim vremenima, povezivao spoljni deo galerije sa ulazom napravljenim u odbrambenom zidu zamka, koji je bio zaštićen dvema kulama i rešetkom. Njihova namena je bila da čuvaju prilaz od iznenadnih napada. Sa ove tačke se video lanac stena svuda oko rta, tako da je bilo kakav iznenadni napad brodovima bio nemoguć.

Pošto sam se brzo obukao i poneo sa sobom lovački nož i revolver, izašao sam na terasu, iz predostrožnosti, što nije uobičajeno za mene, navlačeći rešetku za sobom i zaključavajući je. Situacija oko zamka je previše burna da bih pravio budalaste rizike — bilo da se krećem nenaoružan ili da ostavljam privatni ulaz u zamak otvorenim. Spustio sam se kamenim prolazom i popeo se do podnožja jarbola stepenicama pričvršćenim za stenu.

Goreo sam od nestrpljenja i vreme koje mi je bilo potrebno da stignem delovalo mi je predugačko, tako da sam bio još više razočaran kada sam video da moja Gospa nije tu. Meñutim, moje srce je ponovo brže zakucalo, možda brže nego ikada, kada sam je ugledao kako čuči u senci zida od žamka. Mesto na kojem se nalazila nije moglo biti spaženo ni sa jedne tačke, osim sa one na kojoj sam se nalazio. Čak i odatle je samo njen beli pokrov bio uočljiv u dubokim senkama. Mesečina je bila toliko jasna da su senke bile gotovo neprirodno crne.

Jurnuo sam ka njoj i, kada sam joj prišao, umalo impulsivno nisam rekao: „Zašto si napusila svoju grobnicu?“ Iznenada sam shvatio da je takvo pitanje neumesno i neprijatno na mnogo načina. Razum je preovladao i umesto toga rekoh:

„Prošlo je toliko vremena od kada sam te poslednji put

video! Činilo mi se kao večnost!“ Njen odgovor je usledio brzo kao da sam poželeo to,

jer je progovorila impulsivno i bez razmišljanja: „I meni je bilo dugo! O, toliko dugo! Toliko! Pozvala

sam te da doñeš ovde jer sam toliko mnogo želela da te vidim da nisam mogla više da čekam. Bila sam željna tvoje pojave!“

Njene reči, njeno držanje, nešto neizrecivo što prenosi poruke srca, čežnjiv izraz njenih očiju dok joj je mesečina padala preko lica, pokazujući zvezde koje su bile poput živog zlata — u svojoj žudnji je iskoračila ka meni iz senke — raspalili su mi osećanja. Bez razmišljanja ili reči — jer je to prirodni govor nemog jezika ljubavi — zakoračio sam ka njoj i uzeo je u naručije. Predala mi se sa ljupkom nesvesnošću, što je savršenstvo ljubavi, kao da se povodi za nekakvom komandom izrečenom pre nastanka sveta. Verovatno po prvi put, nesvesno sa obe strane — znam da je sa moje tako bilo — naše usne su se srele u prvom poljupcu.

U tom trenutku mi ništa nije bilo čudno u tom susretu. Meñutim, kasnije te večeri, dok sam ležao sam u mraku, kada god bih pomislio na sve to — čudnovatost i neobično ushićenje — ne bih mogao da ne primetim bizarnost ljubavnog sastanka. Usamljeno mesto, usred noći, muškarac mlad, jak, pun života nade i ambicije. Žena prelepa, vatrena i naizgled mrtva, omotana pokrovom u kojem je bila položena u grobnicu kripte stare crkve.

U svakom slučaju, dok smo bili zajedno, nisam uopšte razmišljao o tome. Ljubav ima svoje zakone i logiku. Pod jarbolom, gde se nekada na vetru vijorila zastava Visarionovih, bila je u mom naručju, njen slatki dah na mom licu, njeno srce je kucalo sa mojim. Kakvu smo potrebu imali za razumom? Inter arma silent leges — glas razuma je nem u strasti. Možda je bila mrtva ili nije, vampir sa jednom nogom u paklu, a drugom na zemlji. Meñutim, voleo sam je i, šta god da se dogodi ovde ili posle, ona je moja. Kao saputnici ćemo se zajedno nositi sa

čim god na našem putu i kročićemo kojom god stazom sudbine. Ako je zaista moram izvesti iz najdubljeg pakla, onda ću to i učiniti!

Meñutim, da se vratim na dnevnik. Kada sam počeo da joj govorim strastvenim rečima, nisam mogao da se zaustavim. Nisam želeo, sve i da sam mogao, a izgledalo je da ni ona ne želi da prestanem. Zar postoji žena, bilo da je živa ili mrtva, koja ne bi želela da sluša ushićenje svog ljubljenog dok je drži u naručju?

Ovo nije pokušaj povlačenja sa moje strane, siguran sam da je znala sve što sam joj rekao i, kako nije napravila nijedan protest ili komentar, znači da je prihvatila moja verovanja i pustila ih u svoj svet. Ponekad bi joj oči bile zatvorene, ali bi ushićenje na njenom licu bilo neverovatno. Potom, kada bi se prelepe oči otvorile i pogleñale me, u njima bi sijale zvezde koje kao da su bile načinjene od žive vatre. Govorila je malo, jako malo, ali joj je svaki slog bio prožet ljubavlju i prodirao je do dna mog srca.

Malo-pomalo, kada su nam se strasti stišale, upitao sam je kada ću je opet videti i kako i gde je mogu naći ukoliko poželim. Nije mi odgovorila direktno, već mi je, dok me je grlila prošaputala u uho, meko, bez daha, kako to samo ljubavnici u zanosu čine:

„Došla sam ovde uz ogromne poteškoće, ne samo zato što te volim — to bi bilo dovoljno — već i zato što ma koliku mi radost pričinjava da te vidim, moram ipak da te upozorim.“

,,Da me upozoriš! Na šta?“, upitao sam. Odgovorila mi je oklevajući i stidljivo, uz nešto kao

malu borbu, kao neko ko ima potajni razlog da bira reči: „Teškoće i opasnosti te čekaju. Okružen si njima, a

one su još veće zato što su zbog mračne potrebe, skrivene od tebe. Ne možeš ići nigde, tražiti u bilo kom pravcu, učiniti ili reći bilo šta, ali možeš biti upozoren na opasnost. Dragi moj, ona vreba svuda, po danu i po mraku, na otvorenom i na skrivenim mestima, od strane prijatelja i

neprijatelja, kada si najmanje spreman i kada je najmanje očekuješ. O, ja to dobro znam i kako je to podnositi, podeliću to sa tobom za tvoje dobro!“

„Draga moja!“ To je sve što sam mogao da kažem, dok sam je privlačio bliže i poljubio. Posle toga se malo smirila. Videvši to, vratio sam se na temu, za koju mi je ona dala povod: „Ali teškoće i opasnosti me večito prate, i ako nemam nikakve naznake o vrsti i svrsi istih, šta mogu da uradim? Bog zna da se čuvam, ne sebe radi, već za tvoje dobro. Nemam drugog razloga da živim i budem jak fizički i mentalno. Ako možeš da mi kažcš dctaljc ili me uputiš na neki način ponašanja, delovanja, koji bi bio najviše u skladu sa tvojim željama ili pre, šta ti misliš da bi bilo najbolje, kaži mi.“

Pre nego što je progovorila, gledala me je netremice — dugačkim, sadržajnim, zaljubljenim pogledom, koji nijedan čovek ne bi mogao pogrešno da protumači. Potom je počela da govori polako, svrsishodno i nedvosmisleno.

„Budi hrabar i ne boj se. Budi iskren prema sebi, za mene je to kao da si iskren prema meni. To je najbolja zaštita koju možeš koristiti. Tvoja bezbednost ne leži u mojim rukama. Ah, kako bih volela da nije tako! Bog mi je svedok!“

Duboko u sebi me je oduševilo to što samo čujem izražavanje njenih želja, ali još više me je obradovaio to što je pozvala boga. Shvatio sam sada, u miru svoje sobe, po danu, da i dalje verujem da je ona sasvim žena — živa žena — da nije sasvim mrtva, meñutim, u trenutku, mada moje srce nije primetilo sumnju, mozak jeste. Odlučio sam se da se ovoga puta nećemo rastati dok ne bude saznala da sam je video i gde, ali, uprkos mislima, uši su pohlepno slušale dok je ona nastavljala dalje.

„Što se mene tiče, ne možeš me naći, ali ću ja naći tebe, budi siguran u to! A sada moramo reći laku noć, dragi moj, dragi moj! Reci mi još jednom da me voliš, jer to zadovoljstvo ne želim da ispustim, čak i ako nosim ovakvu odeću i počivam tamo gde počivam.“

Dok je to govorila, podigla je kraj pokrova da ga mogu videti. Šta sam drugo mogao da uradim osim da je ponovo uzmem u naručje i privijem je uz sebe. Bog zna da je sve to bila ljubav, ali strastvena ljubav koja je kolala kroz svaku moju venu dok sarn privijao njeno teio uz svoje. Zagrljaj nije bio sebičan, nije bio samo izraz moje strasti. Bio je baziran na sažaljenju — sažaljenju koje je blizanac prave Ijubavi. Bez daha od poljubaca, kada smo se razdvojili, stajala je veličanstveno ushićena, kao beli duh na mesečini, dok su me njene prelepe, zvezdane oči proždirale, progovorila je malaksala u ekstazi: „0, koliko me voliš! Koliko me voliš! Vredelo je proći kroz sve ovo, čak i nositi ovu užasnu draperiju.“ Ponovo je pokazala na pokrov.

Ovo je bila moja šansa da progovorim o onome što znam i iskoristio sam je.

„Znam, znam. Štaviše, poznato mi je tvoje užasno mesto za počinak.“

Prekinula me je, u pola rečenice, ne rečju, već uplašenim pogledom. Kako ju je strah obuzimao, ustuknula je od mene. Pretpostavljam da u stvarnosti nije mogla biti bleña nego što je izgledala kada ju je mesečina obasjala, meñutim, u trenutku je izgledalo kao da svaki privid živog bića nestaje iz nje i gledala me je pogledom punim strepnje, kao da je na neki užasan način potčinjena nečemu. Da nije bilo jada u njenom pogledu, delovala bi bezdušno poput mermera, koliko je hladno izgledala.

Trenuci su se vukli dok sam čekao da progovori. Naposletku je progovorila zapanjenim šapatom, koji čak i u mirnoj noći jedva da sam mogao čuti:

,,Ti znaš — znaš gde počivam! Kako — kada je to bilo?“

Nisam mogao ništa drugo da uradim nego da kažem istinu:

,,U kripti Crkve Svetog Save. Sasvim slučajno. Istraživao sam okolinu zamka i put me je odveo tu. Našao sam zavojite stepenice u kamenu iza paravana i sišao dole.

Draga, voleo sam te uveliko pre tog trenutka, ali tada, čak i kad mi je lampa uz zveket ispala na staklo, moja ljubav se uvećala, uz sažaljenje kao katalizator.“

Bila je tiha nekoliko momenata. Kada je progovorila, u glasu joj se osećao novi prizvuk:

„Zar nisi bio šokiran?“ „Naravno da jesam“, odgovorio sam joj u trenutku, a

sada mislim da je to bio i mudar odgovor. „Teško da je to prava reč. Bio sam užasnut — više od onoga što ti rečima mogu opisati — da ti moraš tako da patiš! Nisam hteo da se vraćam, jer sam se plašio da svojim postupcima ne napravim barijeru izmeñu nas. Meñutim, posle nekog vremena sam ponovo došao, jednoga dana.“

,,Pa?“ Njen glas je bio poput divne muzike. „Doživeo sam drugi šok, još gori nego prethodni put

jer nisi bila tu. Tada sam zaista shvatio koliko si mi draga — koliko mi značiš. Dok živim, ti — živa ili mrtva — uvek ćeš biti u mom srcu.“

Disala je duboko. Oči su joj se toliko sjajile od ushićenja da su nadsijavale mesečinu, ali nije rekla ni reč. Nastavio sam:

„Draga moja, došao sam u kriptu pun nade i hrabrosti, mada sam znao kakav užasan prizor ću ponovo videti. Meñutim, mi nemamo pojma šta nam sudbina donosi, bez obzira šta očekivali. Izašao sam odatle sa srcem poput vode od užasne ucveljenosti.“

„O, koliko me voliš, dragi!“ Ohrabren njenim rečima, i još više bojom njenog

glasa, nastavio sam obnovljene hrabrosti. Nije bilo zastajanja niti mucanja dok sarn iznosio svoju nameru:

,,Ti i ja, draga moja, predodreñeni smo jedno za drugo. Ne mogu promeniti to što si već patila pre nego što sam te upoznao. Moguće je da te očekuje još patnje koju ne mogu sprečiti ili čije trajanje ne mogu skratiti, ali sve što jedan čovek može da uradi, uradiću. Ni sam pakao me neće zaustaviti ukoliko je moguće da te izvučem iz tih muka u svom naručju.“

„Zar te ništa neće sprečiti?“ Njeno pitanje je bilo postavljeno mekano poput trzaja eolske harfe.

,,Ništa!“ Rekao sam i čuo svoje zube kako su škljocnuli. Iz mene je govorilo nešto jače nego što sam znao da postoji u meni. Ponovo je usledilo pitanje uz drhtanje, cvokotanje, stresanje, kao da je u pitanju stvar života ili smrti.

„Ni ovo?“ Podigla je kraj pokrova i kada je ugledala moje lice shvatila je odgovor pre nego što sam progovorio i nastavila je dalje: ,,Sa svim što nosi?“

,,Ne, čak i ako je ispleten od pokrova svih prokletih!“ Usledila je dugačka pauza. Glas joj je bio odlučniji

kada je ponovo progovorila. Zvonio je. Štaviše, imao je radosnu notu, kao kad neko oseća novu nadu:

„Ali, da li znaš šta će ljudi reći? Neki od njih će reći da sam mrtva i zakopana, drugi da nisam samo mrtva i zakopana, već da sam jedna od onih nesretnih bića koja ne mogu umreti uobičajenom smrću ljudi, koja žive užasni život u smrti gde su štetni po sve. Ti nesretni, nemrtvi, koje zovemo vampiri, koji žive od krvi i donose večno prokletstvo i smrt otrovom svojih poljubaca!“

„Znam šta ljudi pričaju ponekad“, odgovorio sam. „Ali takoñe znam šta mi srce govori i radije ću poslušati njegov zov, nego sve glasove živih i mrtvih. Šta god bilo, tvoj sam. Ukoliko je potrebno da tvoj stari život zadobijem iz ralja smrti i pakla, držaću se vere i zakletve i nikada se neću ponovo zakleti!“ Dok sam završavao sa govorom, klekao sam na kolena ispred nje, zagrlio je i privukao. Njene suze su padale na moje lice, dok me je mazila po kosi, svojom mekom, jakom rukom, prošaputala je:

„Mi smo zaista jedno. Zar postoji svetijeg braka koje bog može dati svojim stvorenjima?“

Bili smo tihi neko vreme. Mislim da sam prvi došao sebi. To sam pokazao pošto

sam je upitao: „Kada ćemo se ponovo sresti?“ Nešto čega se nikada nisam setio prilikom naših

preñašnjih rastanaka. Odgovorila mi je glasom koji jedva da je bio iznad šapata, mekan i zavodljiv poput gukanja goluba.

,,To će biti uskoro, čim budem mogla, budi uveren. Dragi moj, dragi moj!“ Poslednje četiri reči privrženosti bile su izgovorene tihim, ali prodornim glasom koji mi je rasplamsao ushićenje.

„Daj mi neku uspom«inu“, rekoh, ,,da te uvek imam uz sebe i da smirim bolno srce do ponovnog susreta, i posle, ljubavi radi!“

Sagla se za trenutak i brzim, jakim prstima otkinula deo svog pokrova, koji je poljubila i dala mi ga prošaputavši:

„Vreme je da se rastanemo. Moraš me ostaviti sada. Uzmi ovo i čuvaj ga zauvek. Biću manje nesrećna u svojoj užasnoj samoći, kada znam da je ovaj moj poklon, koji je deo mene, blizu tebe. Možda će ti, najdraži moj, jednoga dana biti drago ili ćeš biti ponosan zbog ove časti, kao što ja jesam“ Poljubila me je dok sam ga uzimao.

,,U životu ili smrti, ne marim, šta god da je, samo da sam sa tobom!“

Rekao sam, odlazeći. Spustivši se niz stepenice, otišao sam kamenim prolazom.

Poslednja stvar koju sam video bilo je prelepo lice moje Gospe sa Pokrovom. Njene oči su bile poput zvezda dok me je pratila pogledom. Taj pogled nikada neću zaboraviti.

Posle nekoliko nemirnih trenutaka premišljanja, mehanički sam pronašao put kroz baštu. Otvorio sam rešetku, ušao u svoju pustu sobu, koja je delovala još usamljenije posle sećanja na zanos pod jarbolom. Sanjareći, legao sam u krevet. Ležao sam budan do zore, razmišljajući.

KNJIGA PETA — RITUAL U PONOĆ

Nastavak Rapertovog dnevnika

20. jun 1907.

Od kada sam poslednji put video svoju Gospu vreme mi je prolazilo brzo, kako to samo u poslu može. Kao što sam rekao brñanima, Ruk kojeg sam otpravio na put, naručio je pcdeset hiljada Ingis-Malborn pušaka i onoliko tona municije koliko su francuski eksperti izračunali da je potrebno za godinu dana ratovanja. Javio mi je putem šifrovanog telegrama da je narudžbina kompletirana i da je roba na putu. Jutro posle susreta pod jarbolom primio sam poruku da će brod koji je iznajmio Ruk stići u Visarion tokom noći. Svi smo bili nestrpljivi. U zamku je sada sve vreme bila ekipa za signalizaciju, kod je menjan onoliko brzo koliko su ljudi postajali vičniji korišćenju signala. Nadali smo se da će svaki borac u zemlji postati vičan u signalizaciji. Osim njih, tu je bilo i nekoliko sveštenika. Crkva ove zemlje je militantna, njeni sveštenici su ujedno i vojnici, dok su eparsi komandanti. Na bojištu su tamo gde su najpotrebniji. Prirodno, pošto su edukovani ljudi, brže uče od brñana, tako da su signali-zaciju i šifre savladali instinktivno gotovo odmah. U svakoj zajednici sada imamo po jednog od njih i uskoro će sveštenici moći da obavljaju signalizaciju za ceo narod, tako da će vojnici biti slobodni za ratovanje. Uputio sam, u poverenju, one koji su bili uz mene, na prispeće broda i već smo uveliko obavljali pripreme kada nam je osmatrač kod jarbola javio da se svetla broda približavaju obali. Svi smo se skupili na kamenitoj obali rečice i pratili smo kako uplovljava u okriije luke. Kada je uplovio, otrčali smo do poklopca koji je štitio ulaz iza velikih oklopljenih vrata, koja je ujka Rodžer postavio kako bi zaštitio luku.

Pošto je pristao, pomogli smo da se parobrod priveže za dok.

Ruk je delovao spremno i bio je pun poleta i žustrine.

Sama odgo- vornost i pomisao na akciju kao da su mu povratili mladost.

Kada smo organizovali iskrcavanje sanduka sa puškama i municijom, uveo sam Ruka u prostoriju koju sam zvao „moja kancelarija“, gde mi je prepričao šta je radio. Ne samo da je nabavio puške i municiju za njih već je od jedne od malih latinoameričkih republika kupio oklopljenu jahtu, koja je bila posebno napravljena za ratna dejstva. Postao je krajnje zanet, čak oduševljen, kada mi je pričao o njoj:

,,Ona je poslednja reč tehnike po pitanju pomorske konstrukcije, torpedna jahta. Mala krstarica, sa najnovijim turbinama na benzin, potpuno opremljena najnovijim i najboljim oružjem i eksplozivima raznih vrsta. Ona je najbrže plovilo na svetu. Izradio ju je Tornikroft*( Tornikroft - čuvena firma specijalizovana za izradu ratnih brodova iz

Sautemptona.), dizajnirao Parsons*( Čarls Algirnon Parsons

(1854—1931) — čuveni dizajner brodova i izumitelj parne turbine.), oklop je izradio Armstrong*( Armstrong, Vitvort i Co — najčuveniji

proizvoñači oklopnih oplata za brodove iz Mančestera.), dok: se za naoružanje pobrinuo Krup*( Fredireich Krupp AG Hoech-Krupp — porodična firma sa 400 godina starom tradicijom proizvodnje oružja, jedna od najvećih firmi u Evropi poćetkom XX veka i izuzetno poznata

po proizvodnji topova svih vrsta i namena.). Ako ikad stupi u akciju, biće strah i trepet za svoje protivnike jer se može upustiti u borbu sa bilo čime, osim bojnog broda.

Takoñe mi je rekao da je od iste vlade, poručio kontingent artiljerije najnovije vrste, čiji su domet i preciznost vrhunski. Ta pošiljka će stići uskoro, sa odgovarajućom municijom. Tovar sleñi odmah za topovima.

Kada mi je ispričao ostatak vesti, predao mi je račune i izašli smo na dok da nadziremo istovar ratnog materijala. Pošto sam znao da stiže, obavestio sam tog popodneva brñane da doñu i preuzmu ga. Odgovorili su na poziv i zaista je izgledalo kao da je cela zernlja te noći bila u pokretu.

Stizali su pojedinačno, skupljajući se u grupe kada bi stigli u zamak ili na dogovorenim mestima duž puta. Odlazili su potajno i u tišini, šunjajući se šumom poput duhova, kako bi jedna grupa zauzela mesto druge, koja bi otišla nekim od puteva koji su okruživali Visarion. Njihovo dolaženje i odlaženje bilo je sablasno. To je bila prava manifestacija unutrašnjeg duha cele nacije, koja je ujedinjena zajedničkim ciljem.

Posadu broda su činili mahom britanski inženjeri, koji su se dobro vladali i na koje se moglo osloniti. Ruk je izabrao svakog posebno, koristeći svoje ogromno iskustvo poznavanja ljudi i života. Oni su bili deo posade jahte, koja je oformljena kada je jahta uplovila u Mediteran. Sjajno su sarañivali sa sveštenicima i borcima u zamku, tako da im je polet bio vredan svake hvale. Delovalo je kao da teški sanduci sami od sebe napuštaju utrobu broda, toliko brzo su se reñali po prolazima od palube do zida. Deo moje zamisli je bio da se puške smeste u sredinu, kako bi mogle odmah da se distribuiraju. U zemiji poput ove, bez železnice i puteva, raspodela tolikog ratnog materijala je veliki posao, jer se mora obaviti individualno ili iz nekih centara.

Meñutim, posao je išao brzo jer je veliki broj brñana učestvovao u poduhvatu. Kako je posada zajedno sa brñanima polagala sanduke na dok, tako su ih odmah inženjeri otvarali i spremali sadržaj za transport. Delovalo je da brñani stižu u nepresušnoj gomili, svaki bi preuzeo svoj deo tereta i, dok bi izlazio, jedan od kapetana bi mu davao instrukcije gde da ide i kojom rutom da se kreće. Metodologiju sam već bio razradio i imao spremnu kada sam saznao da oružje stiže, tako da su opis i količine bili podeljeni kapetanima unapred. Ceo posao je od strane svih tretiran kao najtajniji mogući. Jedva da je koja reč izgovorena, osim neophodnih uputstava, a i ona su izdavana šapatom. Celu noć je reka ljudi dolazila i odlazila, tako da se do zore gomila opreme smanjila na pola. Sledeće noći je i ostatak prebačen, pošto su moji ljudi

smestili u zamak puške i municiju neophodnu za njegovu odbranu. Preporučljivo je bilo da držimo rezervne zalihe za svaki slučaj. Sledeće noći Ruk je u tajnosti isplovio jahtom. Otišao je da preveze kupljene topove i municiju, smeštene na jednom od grčkih ostrva. Drugog jutra, pošto sam tajno poslao vest da je brod na putu, dao sam znak da se brñani okupe.

Malo posle smrkavanja, zamračeni brod je uplovio u luku. Dosta ljudi je pristiglo da bi pomoglo oko topova; kapije su ponovo zatvorene i počeli smo istovar. Taj deo posla je bio lak jer je dok poseñovao svu neophodnu savremenu opremu, uključujući i kran za podizanje topova, koji se veoma brzo mogao postaviti.

Topovi su stigli sa raznovrsnom opremom za prenošenje i posle nekoliko sati mala povorka njih je sablasno i tiho nestala u šumi. Grupa Ijudi je okruživala svaki top i kretali su se bez poteškoća jer su bili opremljeni konjima.

Nedelju dana po pristizanju topova održavale su se svakodnevne vežbe. Pri ovom napornom poslu neverovatna snaga i izdržljivost brñana su došli do izražaja. Činilo se da ne znaju za umor kao što ne znaju za strah.

To je trajalo celu nedelju, sve dok perfektna disciplina i upravljanje nije postignuto. Nisu vežbali gañanje jer bi to onemogućilo svaku tajnovitost. Stizali su izveštaju sa granice sa Turskom da se sultanove trupe gomilaju i, mada nisu bile u bojnoj spremi, samo pregrupisavanje bilo je manje ili više opasno. Vesti naših špijuna, mada neodreñene po pitanju svrhe i odredišta pokreta, ukazivale su nam da se nešto definitivno dešava. Turska ne čini ništa bez namere, a to znači da se nekome nešto loše sprema. Svakako bi ih zvuci topova, koji se daleko čuju, upozorili na naše pripreme i tako im umanjili efikasnost.

Kada su svi topovi razdeljeni, osim naravno onih namenjenih za odbranu zamka ili onih koji su pohranjeni ovde u rezervi, Ruk je ponovo otišao brodorn vodeći posadu. Brod se vraćao vlasnicima, a posada će se

prebaciti na ratnu jahtu gde će se od njih i od drugih regruta kompletirati sastav. Ostale je takoñe u tajnosti izabrao Ruk i oni su tajno bili smešteni u Kotoru, spremni da stupe u službu čim se ukaže prilika. Svi su biii odlični Ijudi, spremni na svaki posao koji im se zada, tako mi je rekao Ruk, a on sigurno zna. Njegovo piratsko iskustvo iz mlañih dana čini ga stručnjakom za to.

Nastavak Rupertovog dnevnika

24. jun 1907.

Prošle noći sam od svoje Gospe dobio sličnu poruku kao prethodnog puta. Bila je dostavljena na isti način. Sada je, meñutim, naš susret trebalo da bude na jednom od prilaza unutrašnjem bastionu.

Obukao sam se pažljivo pre nego što sam krenuo u ovu avanturu jer, ako bi me bilo koji od slugu spazio, verovatno bi obavestio tetku Dženet, što bi dovelo do beskrajnih ispitivanja i zaključaka, a to je bilo daleko od poželjnog.

Priznajem da sam razmišljao, dok sam se ubrzano spremao, kako ne mogu da razumem na koji način ljudsko telo, čak i ako je mrtvo, može biti prebačeno na takvo mesto bez ikakve pomoći ili bar dosluha sa nekim iznutra. Prilikom susreta kod jarbola okolnosti su bile drugačije. Mesto je zapravo van zamka, i, kako bih stigao do njega, morao sam da napustim zamak i da se kroz baštu popnem na bedem. Ovde nije postojala takva mogućnost. Bastion je bio tvrñava u tvrñavi. Nalazi se unutar zidina i, mada je odvojen od njih, ima sopstvenu odbranu od napada. Njegov krov je, koliko sam znao, potpuno nepristupačan, kao i skladište.

Taj problem me nije mučio više od bilo koje usputne pomisli. Radost zbog predstojećeg susreta i željno

ushićenje na samu pomisao da ćemo se videti odagnali bi sve probleme. Ljubav ima svoju sopstvenu veru i nisam ni za trenutak posumnjao da me moja Gospa neće čekati na dogovorenom mestu. Pošto sam prošao kroz mali zasvoñeni prolaz i popeo se uz stepenice isklesane u zidu, sa kapijama na početku i kraju, izašao sam na prilaz bastionu. Dobro je bilo što je situacija još uvek mirna, tako da nije bilo potrebe za stražarima na ovom mestu.

U mračnom uglu, gde su mesečina i prolazeći oblaci pravili duboku senku, ugledao sam je, ogrnutu, kao i uvek, u svoj pokrov. Ne znam kako, ali sam na neki način osetio da je situacija ozbiljnija nego prilikom prošlog susreta. Spremio sam se na bilo šta što bi moglo doći. Već sam doneo odluku da zadobijem ženu koju volim, bio sam spreman da se suočim sa smrću. Pošto smo se nekoliko kratkih trenutaka držali u naručju, bio sam spreman da prihvatim smrt ili čak više od smrti. Sada, više nego ikada, bila mi ljupka i draga. Kakve god prepreke da su postojale u početku naše ljubavi, u ovom trenutku su nestale. Sta onda od sumnje i nepoverenja može postojati što ne bismo mogli da prebrodimo? Čak i da je bilo takvih sumnji ili prepreka, mora da su nestale u žaru našeg zagrljaja. Bio sam lud za njom i bilo mi je drago što sam takav. Kada je došla do daha, posle našeg zagrljaja, reče:

„Došla sam da te upozorim da budeš pažljiviji nego ikada.“ Moram priznati da je za mene, koji sam mislio samo na ljubav, bio udarac to što čujem da je nešto drugo bilo povod njenog dolaska, pa čak, i ako je to bila njena briga za moju bezbednost. Nisam mogao da ne primetim gorku notu jada u svom glasu dok sam odgovarao: „Zarad ljubavi sam došao.“

Ona je, očigledno, primetila bol u pozadini mojih reči jer je brzo rekla:

„Najdraži, i ja sam zarad ljubavi došla. Zabrinuta sam za tebe zbog toga što te toliko volim. Šta bi mi svet — značio bez tebe?“

U njenom glasu je bilo toliko iskrenosti da me

pogodilo kada sam shvatio da sam zvučao grubo. U prisustvu takve ljubavi, čak i sebičnost ljubljenog mora ostati po strani. Nisam mogao da se izrazim rečima, već sam jednostavno uzeo njenu vitku šaku u svoju i poljubio je. Dok je ležala topla u mom dlanu, primetio sam snagu i čvrstinu njenog stiska. Toplina i zanos su mi dotakli um i srce. Ponovo se iz mene izlila bujica ljubavnih reči, dok me je ona slušala sva usplamtela. Kada je strast rekla svoje, razum je dobio priliku da se iskaže. Pošto sam se ponovo uverio u njenu privrženost, počeo sam da cenim njenu brigu za moju bezbednost, tako da sam se vratio na tu temu. Samo njeno insistiranje, zasnovano na ličnoj privrženosti, dalo mi je više od solidne osnove za strah. U svom ljubavnom zanosu sam zaboravio ili nisam razmišljao o tome koliko veliku mogućnost da saznaje stvari ima kad može da se kreće svuda, na tako čudan način. Upravo u ovom trenutku je bila unutar samih mojih zidina. Brave, rešetke, čak i sama kapija smrti nisu u stanju da je sputaju. Sa takvom slobodom delovanja i kretanja po svakakvim skrovitim mestima mogla bi znati mnogo stvari koje nisu poznate drugima? Kako bi neko uspeo da sačuva bilo kakvu tajnu od tako nekog, čak i onu zlu? Takve misli i zaključci su mi često proletali kroz glavu u trenucima ushićenja, pre nego razmišljanja, ali se ne bi dovoljno dugo zadržali da postanu uverenje.

,,A ti?“, upitao sam je iskreno. „Šta je sa opasnošću po tebe?“ Nasmejala se, biserno beli zubi su se sjajili na mesečini dok je govorila: ,,Za mene nema opasnosti. Ja sam bezbedna. Ja sam možda jedina osoba u celoj zemlji kojoj ne preti opasnost.“

Puno značenje njenih reči mi nije odmah bilo jasno. Bilo mi je potrebno neko uporište za takvu tvrdnju. Nije da nisam želeo da joj verujem, ali sam mislio da se možda vara. Hteo sam da uverim sebe, tako da sam u svojoj rasejanosti nepromišljeno upitao:

„Kako tebi ne preti opasnost? Šta je tvoja zaštita?“ Nekoliko trenutaka, koji su meni trajali večno, gledala

me je netremice, dok su zvezde u njenim očima sijale poput vatre, zatim je sputivši glavu, uzela kraj pokrova i pružila ga meni.

,,Ovo!“ Značenje je bilo potpuno razumljivo. Nisam mogao da

progovorim odmah pošto me je talas emocija gušio. Pao sam na kolena i uzevši je u ruke privio blizu sebe. Videla je da sam dirnut, nežno mi je gladila kosu i delikatnim dodirom mi je spustila glavu na njene grudi, kao što bi majka učinila kada teši uplašeno dete.

Ubrzo smo se vratili u realnost života oko nas. Promrmljao sam: „Tvoja sigurnost, tvoj život, tvoja sreća su sve na svetu za mene. Kada ćeš mi dopustiti da se brinem o njima?“

Zadrhtala je u mom naručju, pribivši se još više uz mene. Činilo se da joj ruke drhte od uzbuñenja dok je govorila. B a b a c b a l k a n d o w n l o a d.c o m

„Zar bi zaista želeo da stalno budem uz tebe? Za mene bi to bila neizreciva sreća, a za tebe, šta bi to bilo za tebe?“

Pomislio sam da želi da joj pričam o svojoj ljubavi i da me kao svaka žena navodi da to kažem, tako da sam ponovo govorio o strasti koja besni u meni, željno me je slušala dok smo se čvrsto držali u zagrljaju. Konačno sam napravio pauzu, dugačku, dugačku pauzu u kojoj su naša srca kucala kao jedno. Potom je počela da govori, ljupkim, tihim, intezivnim šapatom mekim kao letnji povetarac: „Biću tvoja kao što želiš, ali, dragi moj, moraćeš da proñeš kroz tešku probu koja će te staviti na užasno iskušenje! Ne pitaj me ništa! Ne smeš me pitati ništa, jer ti ne mogu odgovoriti, a veliku bol mi pričinjava da ti odbijem bilo šta. Venčanje sa nekim kao što sam ja ima svoj posebni ritual, koji nije unapred izvestan. On može...“ Strastveno sam prekinuo njen govor: „Nema rituala kojeg se plašim, sve dok je za tvoje dobro i tvoju večnu sreću. Ako na kraju njega mogu da te zovem svojom, nema tog užasa u životu ili smrti sa kojim se neću rado suočiti. Draga, ne pitam te ništa. Spokojno se stavljam u tvoje ruke. Posavetovaćeš me

kada doñe vreme, ja ću biti zadovoljan i voljan da poslušam. Voljan! To je preslaba reč da se izrazi ono za čime žudim! Neću ustuknuti ni od čega što mi može stati na put, bilo da je sa ovog ili onog sveta, sve dok ne postaneš moja!“

Ponovo su njeni srećni šaptaji bili muzika za moje uši. „O kako me voliš! Kako me voliš, dragi, dragi!“ Zagrlila me je i nekoliko momenata smo stajali

spojeni. Iznenaña se odvojila od mene i potpuno ispravila sa dostojanstvom koje ne mogu da opišem. Njen glas je imao novu moć, dok je sa odlučnim izgovorom jasno rekla:

„Ruperte Sent Ledžeru, pre nego što napravimo bilo koji korak dalje, moram da te upitam nešto i obavezujem te najsvetijom čašću i verovanjem da mi odgovoriš iskreno. Da li veruješ da sam ja jedno od onih nesretnih bića koja ne mogu da umru, već moraju da sramno da žive izmeñu ovog i onog sveta, čija je paklena misija da unište dušu i telo onih koji ih vole kako bi se srozali na njihov nivo? Ti si džentlmen, i to hrabar. Ustanovila sam da si neustrašiv. Odgovori mi potpuno iskreno, ma kakvo tvoje mišljenje bilo!“

Stajala je na glamuroznoj mesečini, sa zapovednim dostojanstvom koje je delovalo nadljudski. Na tom mističnom svetlu njen beli pokrov je izgledao prozračno, a ona je delovala kao otelotvorenje moći. Šta sam mogao da kažem? Kako da priznam takvom biću da sam na trenutke, ako ne verovao, onda bar sumnjao? Ukoliko bih odgovorio neiskreno, izgubio bih je zauvek. Bio sam u očajnoj situaciji. U takvom slučaju postoji samo jedno čvrsto mesto na koje se možete osloniti, a to je istina.

Zaista sam se osećao da sam izmeñu ñavola i provalije. Odgovor se nije mogao izbeći, tako da sam zbog sveprožimajućeg i ubedljivog osećanja istine progovorio.

Za trenutak sam osetio notu oholosti u svom glasu i skoro da sam počeo da oklevam, ali sam se ohrabrio pošto na licu svoje Gospe nisam video ni bes ni prezir, već odobravanje. Ženi je, na kraju krajeva, zadovoljstvo da vidi

snagu svog muškarca jer na njoj počiva njena vera u njega.

„Odgovoriću iskreno. Upamti da nemam nameru da ti povredim osećanja, ali pošto si prizvala moju čast, moraš mi oprostiti ako te šta povredi. Istina je da sam u početku — i nešto kasnije, pošto sam imao vremena da porazmislim o stvarima kada si otišla — kada je razum stigao u pomoć utiscima, verovao da si vampir. Kako da ne sumnjam, čak i sada, mada te volim celim svojim srcem, iako sam te držao u svojim rukama i ljubio, kada sve činjenice ukazuju na jednu stvar? Seti se, viñao sam te samo noću, osim tog gorkog trena kada sam te usred podneva, ugledao, odevenu u pokrov, kao i uvek, kako ležiš naizgled mrtva u grobnici kripte Crkve Svetog Save... Meñutim, pustimo da to proñe. Sada samo verujem u tebe. Bila žena ili vampir, meni je sve jedno. Ti si ta koju volim! Ukoliko se ispostavi da ti — ti nisi žena, u šta ne mogu da poverujem, tada će moja slava biti da skršim tvoje okove, otvorim tvoj zatvor i oslobodim te. Tome ću posvetiti svoj život.“

Nekoliko trenutaka sam stajao nem, drhteći od strasti koja se razbudila u meni. Ona je u meñuvremenu izgubila deo svoje ohole uzdržanosti i smekšala, pokazujući ponovo svoju ženstvenost. Bilo je to kao ostvarenje teme iz Pigmaliona.

Molećivim, pre negoli zapovednim glasom, reče: ,,I uvek ćeš biti iskren prema meni?“

„Uvek, tako mi boga!“ Odgovorio sam, i shvatio da u mom glasu nije

nedostajalo ubeñenja. Zaista nije bilo razloga za tako nešto. Ona je stajala

nepokretna poput statue neko vreme, a ja sam počeo da se spremam za zanos koji me je očekivao kada me ponovo zagrli.

Meñutim, do trenutka slabosti nije došlo. Odjednom je otpočela, kao da se probudila iz sna:

„Sada, idi, hitaj!“

Osetio sam u njenom glasu ubeñenje i neophodnost da se povinujem, tako da sam se okrenuo u momentu. Dok sam išao ka vratima kroz koja sam ušao, upitao sam:

„Kada ću te ponovo videti?" ,,Uskoro!“, odgovorila je. „Obavestiću te uskoro na

kom mestu i kada. O, idi, idi!“ Skoro me je odgurnula od sebe.

Kada sam prošao kroz niska vrata i zaključao ih za sobom, osetio sam krivicu što je tako zatvaram, ali sam se plašio da ne probudim neku neprijatnu sumnju ukoliko se otkrije da su vrata bila otvorena. Posle sam se utešio mišlju da ako je došla do krova kada su vrata bila zatvorena, moći će da izañe na isti način. Očigledno je znala za neki tajni ulaz u zamak. Alternativa je bila da poseduje neku natprirodnu sposobnost ili moć. Nisam želeo da sledim taj tok misli, tako da sam posle izvesnog napora uspeo da ne mislim na to.

Kada sam se vratio u svoju sobu, zaključao sam vrata za sobom i u mraku legao na počinak. Nisam želeo svetlo u tom trenutku, nisam mogao da ga podnesem.

Ovoga jutra sam se probudio malo kasnije nego što je uobičajeno, sa nekom vrstom prihvatanja, koje nisam mogao odmah da razumem. Ubrzo kada su mi se čula potpuno razbudila, uplašio sam se da će tetka Dženet uskoro doći u još uplašenijem stanju po pitanju nekog novog predskazanja jačeg intenziteta od prethodnog.

Meñutim, čudno mi je da to kažem, nisam imao nikakvu posetu. Kasnije tog jutra, posle doručka, šetali smo zajedno po bašti. Upitao sam je kako je spavala i da li je sanjala šta. Odgovorila mi je da se nije budila i da, ako je imala bilo kakve snove mora da su bili prijatni, jer ih se ne seća.

,,A ti znaš, Ruperte“, dodala je, ,,da se, ukoliko usnim loša ili strašna predskazanja, uvek sećam tog sna.“

Još kasnije toga dana, kada sam bio sam na litici pored rečice, nisam mogao da ne komentarišem odsustvo njene moći predskazivanja. Sigurno je, ako je ikada imala

uzrok za tako nešto, to bilo kada sam upitao svoju Gospu da se uda za mene — Gospu o čijem identitetu nisam znao ništa, čak ni ime — koju sam voleo svim srcem i dušom — Gospu sa Pokrovom.

Izgubio sam poverenje u moć proricanja.

Nastavak Rupertovog dnevnika

1. jul 1907.

Prošla je još jedna nedelja. Čekao sam strpljivo i konačno sam nagrañen još jednim pismom. Spremao sam se za krevet pre, kada sam začuo misteriozni zvuk na vratima, kao i prilikom prethodna dva puta. Požurio sam do staklenih vrata i zatekao sam još jedno presavijeno pismo. Meñutim, nisam video ni traga od svoje Gospe ili nekog drugog bića. Pismo, koje nije bilo naslovljeno, glasilo je ovako:

Ako si i dalje istog mišljenja i ne osećaš nikakvu zebnju, nañi se sa mnom kod Crkve Svetog Save, iza rečice, sutra uveče u petnaest do dvanaest. Ako dolaziš, doñi u tajnosti i naravno sam. Nemoj dolaziti ako nisi spreman na užasno iskušenje. Meñutim, ako me voliš i nemaš sumnji ni strahova, doñi. Doñi!

Bespotrebno je reći da nisam spavao cele noći. Probao

sam, ali bez uspeha. Morbidna sreća me je držala budnim, a ne strah. Jednostavno sam bio obuzet idejom predstojećeg zanosa od momenta kada ću moći svoju Gospu da zovem samo, samo svojom. U ovom moru srećnih iščekivanja sve manje stvari su bile potisnute. Ležao sam nepomično, smiren i zadovoljan.

Sa dolaskom jutra, počelo je da raste i moje nestrpljenje. Nisam znao šta da radim, kako da se

obuzdam, gde da nañem lek. Na sreću, on se pojavio u obliku Ruka, koji je došao ubrzo posle doručka. Zadovoljno mi je pričao o oklopnoj jahti, koja se usidrila u Kotoru prethodne noći, o posadi koju je doveo i koja je čekala na njen dolazak. Nije hteo da rizikuje i pristaje u bilo koju luku sa takvim plovilom da ne bi bio zadržan ili sputan propisima. Isplovio je na otvoreno more pre zore. Na jahti se nalazio i mali torpedni čamac, koji je spuštan u more posebnim mehanizmom. Jahta će uploviti u rečicu oko deset uveče, po mraku. Potom će otići do Otranta, gde će odneti moju poruku. Poruka će biti šifrovana i, prema ranijem dogovoru, sadržaće uputstva koje noći i u koje približno vreme bi jahta trebalo da doplovi ovde.

Dan je već odavno bio odmakao dok sam organizovao sve što je neophodno. Do tada nisam ponovo osetio pritisak svog nestrpljenja. Ruk se, kao svaki iskusni komandant, odmarao kada god bi mogao. Obojica smo znali da će u par sledećih dana i noći za njega biti jako malo spavanja.

Što se mene tiče, navika da se samokontrolišem me je držala budnim i uspeo sam da izguram dan tako da ne privlačim ničiju pažnju. Dolazak torpednog čamca i Rukov odlazak bili su dobrodošli prekidi u mom nemiru. Pre sat vremena sam poželeo laku noć tetki Dženet i zatvorio se ovde. Moj sat se nalazi na stolu ispred mene kako bih bio siguran da neću propustiti pravi trenutak. Sebi sam odredio pola sata za stizanje do Crkve Svetog Save. Moj čamac me čeka ukotvljen preko puta litice, gde obala krivuda blizu vode. Sada je jedanaest i deset. Dodaću još pet minuta na vreme za stizanje, za svaki slučaj. Idem bez ikakve svetiljke. Ne želim da ove večeri pokažem nepoverenje prema bilo kome ili bilo čemu.

Nastavak Rupertovog dnevnika

2. jul 1907.

Kada sam stigao ispred crkve, pogledao sam na svoj sat i ustanovio da sam stigao minut ranije. Stao sam u senku dovratka i posmatrao prizor ispred sebe. Nigde nije bilo nikakvog znaka života oko mene, ni na moru, ni na kopnu. Na širokom platou na kojem sc nalazila crkva, nije bilo nikakvog pokreta. Vetar, koji je prijatno duvao tokom dana, potpuno je stao, tako da se ni list nije mrdao. Preko rečice sam mogao da vidim kako odbrambena linija zamka preseca nebo i bastion kako se uzdiže iznad crte od crnog kamena, čineći ram od slonovače naspram senki krajolika. Kada sam prilikom prethodnih poseta posmatrao isti prizor, linija gde se kamen uzdiže iz mora, bila je obeležena tračkom bele pene. Danju je more bilo safirno plavo, a sada je bilo prostranstvo tamnoplave boje, skoro crno. Nije ga remetilo bilo kakvo talasanje, već je to bilo mračno, tamno, beživotno prostranstvo bez tračka svetla igde, bilo od svetionika ili broda. Nije se mogao čuti nikakav poseban zvuk, ništa osim udaljenog žagora raznolikih zvukova noći, koji se mešaju u neprekidni nerazgovetni huk. Bilo je dobro što nisam imao vremena da razmišljam o tome, inače bih zapao u duševno uznemirujuću melanholiju.

Od kako sam od Gospe primio poruku koja se odnosila na posetu Crkvi Svetog Save, bio sam sav usplamteo, možda nesvesno, ali zapravo svakog trenutka, kao da sam svakog trena mogao buknuti u plamen. Da sam želeo da se nasmejem, uporedio bih sebe sa dobro naloženom peći, čija je trenutna svrha da očuva toplotu pre nego da je stvara i čija opna može svakog trenutka pući od sile zatvorene u njoj i to tako da eksplodira u divlju, sveobuhvatnu vatru. Nijednog trenutka mi na pamet nije pala bilo kakva pomisao na strah. Sve emocije su bile na okupu, dolazeći i odlazeći kako bi prilike

diktirale, ali nikad strah. U dubini svog srca sam znao koja je svrha ovog tajnog poduhvata. Ne samo po Gospinim rečima već i po svojim iskustvima i čulima znao sam da me čeka užasno iskušenje pre nego što budem mogao da zadobijem bilo kakvu sreću. To iskušenje sam bio spreman da prihvatim. iako mi način i detalji nisu bili poznati. Ovo je bila jedna od onih prilika u koju čovek mora stupiti vezanih očiju i čiji načini mogu voditi u mučenje i smrt ili u nepoznate užase onog sveta. Meñutim, čovek — ukoliko zaista ima srce čoveka — može uvek preduzeti prvi korak, mada se može pokazati da zbog slabosti ili smrtnosti nije u stanju da ispuni svoju nameru ili opravda verovanje u sopstvene snage. Verujem da je takav bio intelektualni stav hrabrih duša koje su se suočavale sa mučenjima inkvizicije.

lako neposrednog straha nije bilo, sigurno je bilo sumnje. To je stanje uma koje ne možemo kontrolisati. Nepostojanje sumnje možda nije realano za nas ili ga ne možemo prihvatiti kao mogućnost, Ne možemo se odreći postojanja sumnje ,,jer kada čovek“, kako kaže Viktor Kazn*( Viktor Kazn (1792—1867) — francuski filozof i pristalica

realizma, imao je veliki ulicaj na francusku obrazovnu politiku.), „sumnja u sve ostalo, bar ne može sumnjati da sumnja.“ Neko vreme sam sumnjao da je moja Gospa sa Pokrovom vampir. Mnoge stvari od onih koje su se desile ukazivaie su na to, a sada, na samom pragu nepoznatog, kada su se, kroz vrata koja sam otvorio, moje oči susrele sa apsoiutnom tminom, sve sumnje koje sam ikada imao spopale su me u gomili. Čuo sam da, kada se čovek davi, doñe trenutak kada mu ceo život proleti kroz glavu u trenu koji se ne može predstaviti čak ni kao delić sekunde. Tako je bilo sa mnom u momentu kada sam ulazio u crkvu. Na pamet mi je palo sve što sam znao, a ticalo se moje Gospe. Generalna tendencija je bila dokazivanje iii ubeñenje da je zaista bila vampir. Činilo se da veliki broj činjenica opravdava prelazak sumnje u verovanje. Samo ono što sam saznao iz knjiga male biblioteke tetke Dženet, i

komentari drage dame, pomešani sa njenim misterioznim verovanjima, ostavijali su maio prostora za sumnju. Moje pomaganje Gospi da preñe prag moje kuće prilikom prvog ulaska bilo je u skladu sa vampirskom tradicijom. Takoñe, čim je čula kukurikanje petla, pobegla je od toplote u kojoj je toliko uživala tokom čudne prve večeri. U istu kategoriju je spadalo njeno stalno nošenje pokrova, čak i naše zaklinjanje na parčetu otrgnutom sa njega. Tu je i njeno počivanje u grobnici sa staklenim poklopcem, kao i njene posete najskrivenijim delovima utvrñenog zamka, gde je svaki otvor osiguran bravama i rezama, pa samo njeno kretanje koje je bilo potpuno bešumno, mada graciozno, dok je klizila kroz tminu.

Sve ove stvari, i hiljadu drugih od manjeg značaja, za trenutak su počele da se konsoliduju u verovanje. Meñutim, tada su na scenu stupila prisećanja na to kako je ležala u mom naručju, na njene poljupce na mojim usnama, kucanje njenog srca naspram mog, na njene ljupke reči o verovanju i veri, prošaptanc u moje uho sa opijajućom slatkoćom... Zastao sam. Ne! Nisam mogao da poverujem da je ona bilo šta osim žive žene u telu i duši, od krvi i mesa, sačinjena od svih strastvenih nagona prave i savršene žene.

Uprkos svemu, svim verovanjima, bilo da su stalna ili prolazna, sa umom u kojem su se sukobljavale suprotstavljene sile, zakoračio sam u crkvu, preplavljen najprijemčivijom atmosferom od svih — sumnjom.

Jedna stvar je bila sigurna, ovde nije postojalo nikakve sumnje ili bojazni. Nameravao sam da idem do kraja sa svojim poduhvatom. Staviše, osećao sam da sam dovoljno jak da ispunim svoju nameru, koliko god nepoznata, užasna ili strašna bila.

Kada sam ušao u crkvu, zatvorio sam teška vrata za sobom. Obuzeli su me osećaji usamljenosti, zajedno sa svim svojim užasima. Velika crkva je delovala kao živa misterija, i služila je skoro kao jeziva scenografija za misli i prisećanja neizrecivog mraka. Moj avanturistički život je

imao sopstvenu školu izdržljivosti i očuvanja hrabrosti u teškim trenucima, ali on ima svog suparnika u punom spektru sećanja.

Kretao sam se unapred, pipajući obema rukama i nogama. Svaki tren mi je delovalo kao da me uvodi u tamu koja je manje opipljiva. Odjednom, bez ikakvog reda ili pravila, postao sam svestan znanja ili percepcije — spekulacija na temu — koji mi do tada nisu padali na pamet. Mrak oko mene se ispunio sa svim pretrpanim fazama sna. Znao sam da su svuda oko mene spomenici, da u kripti duboko usečenoj u stenu ispod leže sami mrtvaci. Neki od njih ili preonožda jedna od njih, koju sam poznavao, prošia je kroz sumorne vratnice nepoznatog i posredstvom neke nepoznate sile ili činitelja, ponovo se vratila na ovaj svet. Nisam mogao da odagnam misli kada sam znao da je sam vazduh koji ñišem možda prepun stanovnika sveta duhova. U toj neprobojnoj tami nalazio se svet mašte, čije mogućnosti stvaranja užasa su bile neograničene.

Skoro da sam mogao da zamislim kako mogu da vidim svojim smrtnim očima kroz kameni pod gde, u usamljenoj kripti, u svojoj grobnici od masivnog kamena pokrivena zbunjujućim staklenim poklopcenj, leži žena koju volim. Mogao sam da vidim njeno prelepo lice, dugačke crne trepavice, ljupka usta — koja sam ljubio — opuštene u samrtnom snu. Mogao sam da primetim veiiki pokrov - čiji deo sam kao dragoceni suvenir nosio uz svoje srce — od bele vune na kojem su zlatnim koncem bile izvezene 'borove iglice, i mekano udubljenje na jastuku, gde je njena glava tako dugo ležala. Mogao sam da vidim sebe — kroz oči sećanja na prvu posetu -— kako ponovo dolazim i zadovoljno koračam kako bih ugledao dragi prizor — dragi, mada je oprljio oči i razderao srce — samo da bih otkrio još veću tugu, još veći očaj prazne grobnice!

Tamo! Osećao sam da moram da prestanem da misiim na to inače će me obeshrabriti kada mi hrabrost bude najpotrebnija. U tom pravcu leži ludilo! Tama ima

dovoljno svojih užasa i bez takvih mračnih prisećanja i zamišljanja...

A ja još moram da proñem kroz nekakvo teško iskušenje, koga se čak i ona, koja je prošla kroz kapije smrti, bojala.

Bilo je pravo olakšanje kada sam pipajuću po mraku, udario u ne'ki crkveni ornament. Na sreću, nisam se prepuštao strahu, inače nikada ne bih bio u stanju da iskontrolišem vrisak, koji mi je stajao u grlu.

Dao bih sve što imam da sam mogao da upalim makar i šibicu. Osećao sam da bi se od jednog sekunda svetla ponovo povratio u čoveka kakav jesam. Meñutim, znao sam da bi to bilo protivno uslovima mog boravka ovde i da bi mogio imati strašne posleñice po onu koju sam došao da spasem. To je moglo omesti moje planove i u potpunosti uništiti moju šansu. Od tog trenutka sam shvatao, još jače nego ikada, da se ne borim samo za sebe i svoje sebične namere, da nije u pitanju samo avantura ili borba na život i smrt protiv nepoznatih poteškoća i opasnosti, već borba za onu koju volim, i to ne samo za njen život već možda i za njenu dušu.

Ipak samo ovakvo razmišljanje — shvatanje — stvorilo mi je novu vrstu straha. U jezivoj tmini, pohodila su me sećanja na druge trenutke i užasne dogañaje: uspomene na divlje, mistične rituale održavane duboko u sumornim afričkim šumama, kada su se meñu užasnim prizorima Obi i ñavoli raznih vrsta pokazali neopreznim vernicima, skamenjenim od užasa. Tamo je ljudska žrtva bila samo jedna epizoda, a smrad obreda i skorašnjeg masakra visio je u vazduhu. Tada sam čak i ja, koji sam rizikovao svoj život kao počasni gost i prošao kroz nebrojene opasnosti da bih samo prisustvovao tome, ñipio i pobegao užasnut.

Setio sam se mističnih prizora, koji su se odigravali u hramovima isklesanim u stenama na Himalajima, gde su fanatični sveštenici, nemilosrdni i hladni kao smrt, kojima je pena išla na usta u transu, posmatrali vizije koje su prizivali; divljih fantastičnih plesova ñavoljih obožavalaca

sa Madagaskara, gde je u bezumnim orgijama nestajao svaki privid ljudskosti; čudnih, turobnih dešavanja i misterija tibetanskih manastira na litici; jezivih žrtvovanja u mistične svrhe, koja su se odigravala u bespućima centralne Kine; uvrnutih kretanja vračeva Zuni i Moči Indijanaca, koji su na sebi nosili gomilu otrovnih zmija na jugozapadu Stenovitih planina; tajnih okupljanja u ogromnim hramovima starog Meksika i pored nejasnih oltara u srcu džungle u Južnoj Americi; rituala neizrecivog užasa u bespućima Patagonije.

O... Ovde sam se ponovo pribrao. Takve misli nisu bili dobra priprema za ono što je trebalo da podnesem. Moj posao ove noći baziran je na ljubavi, nadi, žrtvovanju za ženu koja je na celom svetu bila najbliža mom srcu, čiju budućnost je trebalo da delim, bilo da me to deljenje vodi u pakao ili raj. Ruka koja preuzima taj poduhvat ne sme drhtati.

Ipak, te užasne uspomene, moram da kažem, bile su od koristi u mojim pripremama za iskušenje. Bile su to činjenice kojima sam prisustvovao, kojih sam bio deo i koje sam preživeo. Sa takvim iskustvima iza sebe, zar se mogu susresti sa nečim strašnijim?...

Štaviše, ako je predstojeće iskušenje natprirodno ili nadljuñsko, zar može prevazići najgroznije užase i najzverskija dela ljudi?...

Sa obnovljenom hrabrošću pipao sam ispred sebe, sve dok mi čulo dodira nije reklo da sam stigao do paravana iza kog su stepenice, koje su vodile u kriptu.

Tu sam čekao tih i nepomičan. Uradio sam svoj deo za sada. Posle ovoga, ono što će

doći, koliko sam znao, biće van moje kontrole. Uradio sam šta sam mogao, ostatak je na drugima. U potpunosti sam poštovao uputstva i ispunio ih u celosti koliko je to bilo u mojoj moći. Sada mi nije preostaio ništa drugo, osim da čekam.

Osobenost potpune tame je da ona stvara sopstvene reakcije. Oku, koje se zamori od tmine, počinju da se

priviñaju oblici i svetla. Koliko je to deo imaginacije prosto i jednostavno ne znam. Moguće je da živci prenose utiske skladištu svih Ijudskih funkcija, meñutim, kakav god da im je mehanizam iii cilj, tama se ljudima predstavlja kroz svetlosne posrednike.

Tako je bilo i sa mnom dok sam usamljeno stajao u tihoj i mračnoj crkvi. Tu i tamo mi se pričinjavalo da vidim svetlucanje.

Na isti način, tišinu su remetili isprekidani i prigušeni zvuci, pre naznake zvuka no same vibracije. To su u početku bili prvi nagoveštaji kretanja — šuškanje, škripanje, jedva čujno mrdanje i disanje. Ubrzo, pošto sam se donekle oporavio od neke vrste hipnotičkog transa u koji sam upao čekajući nepomično u tami, počeo sam začuñeno da gledam oko sebe.

Delovalo je da su fantomska svetla i zvuci postali stvarni. Zaista su na odreñenim mestima postojali izvori svetlosti, koji nisu omogućavali da vidim detalje, aii su bili sasvim dovoijni da razbiju potpuni mrak. Mislio sam — mada je to možda bilo mešanje sećanja sa imaginacijom — da mogu da razaznam obrise crkve, svakako je veliki ikonostas bio jedva vidljiv. Instiktivno sam pogledao nagore i oduševio se. Visoko u kupoli iznad mene visio je veliki grčki krst, čiji su obrisi bili istaknuti malim izvorima svetlosti.

Izgubio sam se u čudu i stajao nepomično, potpuno prijemčiv, prijateljski raspoložen prema svemu, spreman na sve što bi moglo da se dogodi, bilo da je negativno ili pozitivno — raspoloženje sa aspektima duhovne blagosti. To je pravi duh iskušenika i, mada u tom trenutku nisam pomislio na to, valjano držanje za crkvu u čijem sam hramu stajao.

Kako je svetlo postalo malo jače, mada ne dovoljno za jasno razaznavanje na veću daljinu, ispred sebe sam mutno video sto na kojem je stajala otvorena velika knjiga, na kojoj su počivala dva prstena, srebrni i zlatni, i dve krune ispletene od cveća. Jednoj su stabljike bile uvezane

srebrom, a drugoj zlatom. Ne znam mnogo o ritualima pravoslavne crkve, čiju religiju poštuju u Zemlji Plavih Planina, ali stvari koje sam video ispred sebe mogle su biti samo prosvetiteljski simboli. Instinktivno sam znao da sam ovde doveden, mada na turoban način, kako bih se oženio. Sama pomisao na to me je oduševljavala. Mislio sam da je najbolje da stojim potpuno nepomično i ne pokazujem iznenañenje prema bilo čemu što bi se moglo desiti, ali sam se sav pretvorio u oči i uši.

Gledao sam nespokojno svuda oko sebe, ali nisam video nikakvog znaka od one sa kojom sam došao da se nañem.

Igrom slučaja, primetio sam da je osvetljenje, takvo kakvo je, bilo bez plamena, bez ,,živog“ svetla. Kakvog god porekla da je svetlo, bilo je prigušeno, kao kroz nekakav zeleni, providni kamen. Ceo efekat je bio užasno čudan i uznemirujući.

Trgao sam se, kada je iz mraka pored mene izronila, naizgled, muška ruka i uhvatila moju. Kada sam se okrenuo, otkrio sam pored sebe visokog muškarca sa sjajnim crnim očima, duge crne kose i brade. Bio je obučen u neku vrstu veličanstvene odore opšivene zlatom i bogate ukrasima. Na glavi je imao visoki šešir, koji je bio malo nagnut, oko kojeg je bio vezan crni šal, čiji su krajevi činili dugačak, viseći veo sa svake strane. Ovi velovi, koji su padali preko veličanstvene zlatne odore, imali su izuzetno svečan efekat.

Prepustio sam se ruci koja me je vodila i uskoro sam se, koliko sam mogao da vidim, zatekao na jednoj strani svetilišta.

U podu pored mojih nogu, zjapila je provalija, u koju se sa visine iznad moje glave spuštao lanac, čiji kraj po nesigurnom svetlu nisam mogao da vidim. Kada sam ga ugledao, preplavio me je čudan talas uspomena. Nisam mogao da se ne setim ianca koji je visio iznad staklom pokrivene grobnice u kripti i instinktivno sam osećao da je mračna provalija u podu zapravo druga strana otvora

tavanice kripte u koju se spuštao lanac iznad sarkofaga. Začulo se škripanje — cviljenje čekrka i zveckanje

lanca. Negde blizu mene čuio se teško disanje. Bio sam toliko skoncentrisan na ono što se dešavalo da nisam primetio kako su se tiho poput duhova jedna po jedna, kao da su nikle iz okolne tame, pojaviie crne figure u kaluñerskim odorama. Lica su im bila pokrivena crnim kapuljačama kroz čije proreze sam mogao videti svetlucanje tamnih očiju. Moj vodič me je čvrsto držao za ruku. Taj dodir mi je davao osećaj sigurnosti i pomogao mi da održavam nekakav privid smirenosti.

Napinjanje škripućeg čekrka i zveckanje lanca su se nastavili toiiko dugo da je neizvesnost postala skoro nepodnošljiva. Konačno mi je u vidokrug dospeo gvozdeni prsten, koji je činio centar iz kojeg su se račvala četiri manja lanca. Nekoliko trenutaka kasnije, video sam da su oni pričvršćeni za uglove velikog kamenog sarkofaga prekrivenog staklom, koji je podizan uvis. Kako se uzdizao, počeo je da ispunjava skoro ceo otvor. Kada je njegovo dno doseglo nivo poda, zaustavio se i stajao je nepomično. Nije bilo mesta za oscilaciju. Odmah ga je okružilo nekoliko figura u crnom, koje su podigle stakleni poklopac i odnele ga nekud u mrak. Tada je istupio veoma visok čovek, crne brade, sa šeširom koji je bio isti kao šešir mog vodiča, ali je imao trostruki veo. On je, takoñe, bio obučen u široku odoru opšivenu zlatom i bogato ukrašenu. Podigao je ruku i osam drugih figura u crnom istupilo je napred, savivši se preko kamenog sanduka. Podigli su krutu priliku moje Gospe, i dalje odevenu u pokrov, i položili je nežno na pod svetilišta.

Osetio sam neku vrstu milosti. U trenutku su se mutna svetla stišala i konačno nestala gotovo sva, osim malih tačaka koje su išle oko velikog krsta, koji je visio iznad. Ona su davala taman dovoljno svetla da tmina ne bude potpuna. Ruka koja me je pridržavala pustila me je i shvatih da sam ostao sam. Posle nekoliko momenata začulo se opet stenjanje čekrka i zveckanje lanca, a potom

se začuo oštar zvuk kada je kamen udario o kamen, a potom je nastupila tišina. Osluškivao sam napeto, ali biizu sebe nisam mogao čuti ni najmanji zvuk. Čak je i oprezno, uzdržano disanje oko mene prestalo. U bespomoćnosti svog neznanja, ne znajući šta da radim, neko vreme sam stajao nepomično u tišini. Činilo mi se da to traje beskonačno. Naposletku, podstaknut nekakvom emocijom, koju u tom trenutku nisam mogao razumeti, polako sam klekao na kolena i pognuo glavu. Pokrio sam lice rukama i pokušao da se prisetim molitvi iz svoje mladosti. Siguran sam da me nije spopao strah bilo koje vrste ili da sam oklevao i posustajao u svojoj nameri. Toliko znam i sada, kao što sam znao i tada. Verujem da su ine dugotrajna, impresivna tmina i misterija napokon dotakli do srži. Savijanje mojih kolena bilo je simbolično klanjanje duha pred višom silom. Kada sam to shvatio, osetio sam se najsigurnijim od momenta kada sam ušao u crkvu. Sa obnovljenom hrabrošću, sklonio sam ruke sa lica i podigao svoju pognutu glavu.

Impulsivno sam skočio na noge i stao uspravno, iščekujući. Činilo se da se sve promenilo od kako sam se spustio na kolena. Svetla, koja su bila ugašena, ponovo su oživela i svetlela još jače, delimično otkrivajući mračni prostor. Ispred mene je bio sto sa otvorenom knjigom, na kojoj su se nalazili zlatni i srebrni prsten i dve krune od cveća. Tu su takoñe bile i dve sveće, koje su davale slab plavi plamen —jedini živi plamen koji se mogao videti.

Iz mraka je istupila ista visoka figura u veličanstvenoj odori sa trostrukim velom. Za ruku je vodio moju Gospu, i dalje obučenu u svoj pokrov, meñutim, preko glave je imala veo od veoma stare i izvanredne čipke, zaprepašćujuće finoće. Čak sarn i pri tako oskudnom svetlu mogao da primetim izuzetnu lepotu tkanine. Veo je bio prikačen sa pregršt sitnih cvetova pomorandže, pomešanih sa cvetovima čempresa i lovora — čudna kombinacija. U ruci je nosila veliki buket od istog cveća. Njegov slatki, opijajući miris mi je dopro do nozdrva.

Osećanja koja je to izazivalo su me nateraia da zadrhtim. Prepuštajući se ruci koja ju je vodila, stala je ispred

stola sa moje leve strane. Njen vodič je zauzeo svoje mesto pored nje. Sa druge strane stola, levo i desno od nas, stajali su sveštenici dugih brada u divnim mantijama. Na glavama su imali šešire sa crnim velom. Jedan od njih, koji je delovao važnije od drugih, preuzeo je inicijativu i pokazao nam da stavimo svoju desnu ruku na otvorenu knjigu. Moja Gospa je naravno razumela ritual i znala je reči koje sveštenik izgovara, te je spustila ruku. Moj vodič je u istom trenutku usmerio moju ruku ka istom cilju. Bio sam oduševljen što će nam se ruke dodirnuti, čak i pod talco misterioznim okolnostima.

Pošto je sveštenik tri puta načinio znak krsta preko naših čela, dao nam je po jedno malo upaljeno kandiio, koje su mu dodali za tu svrhu. Svetla su bila dobrodošla, ne zbog utehe dodatnog osvetljenja, ma koliko dobro to bilo, već zato što nam je omogućilo da bolje vidimo lica jedno drugom. Obuzelo me je ushićenje kada sam video lice svoje neveste, a po izrazu njenog lica sam se uverio da se i ona tako oseća. Bilo mi je neopisivo zadovoljstvo kada se preko njenih jagodica pojavilo slabo rumenilo kad me je pogledala.

Sveštenik nas je zatim ponaosob svečanim glasom upitao sve uobičajene stvari vezane za takve rituale. Odgovorio sam što sam bolje mogao sledeći promrmljane instrukcije svog vodiča. Moja Gospa je odgovarala ponosno glasom koji je, mada je bio tih, odzvanjao. Zabrinulo me je, čak ražalostilo, to što nisam mogao prilikom sveštenikovog pitanja da čujem njeno ime, koje, što je čudno, i dalje nisam znao. Meñutim, kako nisam znao liturgijski jezik i kako mi fraze nisu biie poznate, pošto je ritual drugačiji od našeg, nisam mogao da utvrdim koja od reči se odnosi na ime.

Posle nekoliko molitvi i blagosiljana, ritmički izgovorenih uz poj nevidljivog hora, sveštenik je uzeo prstenje sa otvorene knjige. Pošto je tri puta zlatnim

prstenom napravio znak krsta iznad mog čela, ponavljajući blagoslov svaki put, stavio mi ga je na desnu ruku, zatim je mojoj Gospi dao srebrni. Pri tom je ponovio isti ritual tri puta. Pretpostavljam da je blagoslov bio ta tačka kada dvoje postaju jedno.

Potom je došao poj, tokom kojeg je sveštenik mahao kandilom, a ja i moja žena smo držali naša. Posle toga nas je blagoslovio, dok su mu glasovi nevidljivih pevača odgovarali iz mraka.

Posle dugačkog rituala sa molitvama i blagosiljanjem, koje je tri puta ponavljano, sveštenik je uzeo krune od cveća i stavio ih na naše glave. Prvo meni i to onu uvezanu zlatom. Potom je zapevao i blagoslovio nas tri puta. Vodiči, koji su stajali iza nas, izmenjali su nam krune tri puta, kao i prstenje, tako da je napokon, što mi je bilo drago da vidim, na njenoj glavi bila kruna sa zlatnim nitima dok je na mojoj bila ona sa srebrnim.

Potom je usledio, ako je moguće opisati takvu stvar, muk preko sve te nepomičnosti, kao da je trebalo da proñemo kroz neku vrstu svečanosti zato nisam bio iznenañen kada je sveštenik uzeo u svoje ruke veliki zlatni pehar. Klečeći, moja žena i ja smo otpili iz njega tri puta.

Kada smo se uspravili i postojali neko vreme, sveštenik je uzeo moju levu ruku u svoju desnu, a po uputstvima mog vodiča, desnu ruku sam dao svojoj ženi. Potom smo u povorci, koju je predvodio sveštenik, kružili oko stola ritmičnim korakom. Naši vodiči su išli iza nas, držeći krune iznad naših glava, a kada smo stali, vratili su ih na naše glave.

Posle himne sveštenik nam je skinuo krune. To je očigledno bio završetak rituala, jer nam je spojio ruke i pokazao nam da se zagrlimo. Potom je blagosiljao nas koji smo sada muž i žena!

Svetla su se odmah ugasila, neka istog trenutka dok su druga polako bledela.

Ostavljeni u mraku, moja žena i ja smo se uhvatili za ruke i stajali tako zagrljeni nekoliko trenutaka, čvrsto se

držeći i vatreno ljubeći jedno drugo. Instinktivno smo se okrenuli ka vratima crkve, koja

su bila malo odškrinuta, tako da smo mogli videti mesečinu kako pada kroz procep. Ravnomernim korakom, dok me je čvrsto držala ispod leve ruke, prošli smo kroz staru crkvu i izašli na svež vazduh.

Uprkos svemu što mi je tmina podarila, bilo mi je drago što smo na otvorenom zajedno — u potpuno novim odnosima. Mesec je sijao visoko na nebu i, posle mraka i tmine crkve, mesečina mi je delovala svetlo poput sunčevih zraka. Sada sam po prvi put lepo mogao da vidim iice svoje žene. Sjaj mesečine je možda još više pojačao njenu nebesku lepotu, ali ni mesečina ni sunčeva svetlost ne mogu u punom sjaju istaći lepotu živog bića. Dok sam uživao u njenim zvezdanim očima, nisam mogao da mislim ni na šta drugo. Meñutim, kada mi je u trenutku pogled, koji je zaštitnički lutao unaokolo, pao na njenu celu figuru, srce me je zabolelo. Jasna mesečina je pokazivala svaki detaij u svom užasnom obliku i mogao sam da vidim da je nosila samo pokrov. Posle poslednjeg blagoslova u mraku, pre nego što se vratila u moj zagrljaj skinula je svoj veo. To može biti u skladu sa ritualom njene crkve, ali, svejedno, srce mi je bilo bolno. Radost zbog toga što je sada mogu zvati svojom donekle je ublažila nedostatak venčane odežde. Zbog toga mi nije bila ništa manje Ijupka. Zajedno smo krenuli duž šumske staze, ujednačeno koračajući baš na verenički način.

Kada smo došli dovoljno blizu da kroz drveće možemo videti krov zamka, koji je bio obasjan mesečinom, stala je i, gledajući me očima punim ljubavi, rekla:

„Ovde te moram napustiti!“ ,,Šta?!“ Bio sam zapanjen, u glasu mi se jasno osećala tuga

zajedno sa zaprepaštenjem. Nastavila je brzo: „Nažalost, nemoguće je da nastavim dalje u ovom

trenutku!“ „Šta te sprečava?" upitao sam. ,,Ti si moja žena. Ovo

je naša prva bračna noć, tvoje mesto je uz mene!“ Jauk u njenom glasu me je dotakao do srži. — „O, znam, znam! U srcu nemam veće želje —

druge i ne može biti — nego da delim dom sa mužem. O dragi moj, dragi moj, kada bi samo znao šta bi mi značilo da mogu stalno da budem sa tobom! Meñutim, zaista ne mogu — ne još! Nisam slobodna! Kada bi samo znao koliko me je koštalo ono što se dogodilo večeras — ili koliko će druge koštati i mene sa njima ubuduće — razumeo bi, Ruperte“ to je bilo prvi put da mi se ikad obratila po imenu, što me je naravno skroz uzbudilo — „Ruperte, mužu moj, samo zato što ti verujem verom savršene ljubavi — zajedničke ljubavi, usudila sam se da uradim ono što sam uradila, inače to nikada ne bih. Dragi, znam da ćeš me saslušati jerje čast tvoje žene i tvoja Čast, isto kao što je tvoja čast moja. Možeš mi pomoći samo na jcdan način, a to je da mi veruješ. Budi strpljiv ljubavi moja, strpljiv! Samo još malo! Neću se zadržavati još dugo! Uskoro, čim moja duša bude slobodna, doći ću ti, mužu moj, i više se nikada nećemo rastajati. Budi strpljiv neko vreme! Veruj mi da te volim svom svojom dušom i razdvojenost od tebe mi je gorča nego tebi! Razmisli, dragi moj, ja nisam kao druge žene, kao što ćeš jednoga dana jasno razumeti. Ja sam trenutno, i biću još neko vreme, sputana dužnostima i obavezama koje su mi drugi nametnuli, a za koje sam se vezala najsvetijim obećanjima — koje nisam samo ja dala, već i oni — i koja se ne smeju zaboraviti. Ona mi brane da činim kako želim. O, veruj mi, voljeni moj mužu!“ Pružila mi je ruke molećivo. Mesečina se probijala kroz proreñenu šumu i pokazivala njen beli pokrov. Potom me je prisećanje na sve patnje koje je morala podneti — užasnu samoću u jezivoj grobnici kripte, očajnu agoniju nekoga ko je bespomoćan naspram nepoznatog - zapljusnulo poput talasa žalosti. Šta sam mogao da uradim kako bih je poštedeo buduće patnje? Samo da joj pokažem svoju veru i poverenje. Ukoliko se vraćala u tu užasnu kosturnicu, bar će sa sobom poneti

sećanje da joj onaj koji je voli i koga ona voli — i za kojeg je vezana misterijom braka — veruje potpuno. Voleo sam je više od sebe — više od svoje duše i bio sam dirnut sažaljenjem toliko velikim da je sva sebičnost nestala u dubinama moje duše. Naklonio sam joj se — Gospi, svojoj ženi — i rekao:

„Neka tako bude, voljena moja. Verujem ti potpuno, onako kako ti veruješ meni. To je dokazano ove noći, čak i mom sumnjajućem srcu. Čekaću, pošto znam da tako želiš, čekaću što strpljivije mogu. Meñutim, dok mi ne doñeš zauvek, dozvoli mi da te vidim ili da čujem vesti od tebe kada god možeš. Vreme mi teško pada dok mislim na tvoju patnju i usamljenost, zato nemoj dopustiti da previše vremena proñe izmeñu mojih pogleda nade. Draga moja, kada mi konačno doñeš, biće to zauvek!“

Bilo je nečega u intonaciji poslednje rečenice — osetio sam iskrenost i sam — koja je nagoveštavala žudnju za obećanjem, od kojeg su njene prelepe oči zaigrale. Veličanstvene zvezde u njima su bile zamućene dok mi je odgovrala sa žarom koji je delovao nadzemaljski:

„Zauvek ! Kunem ti se!“ Sa jednim dugim poljupcem i dugačkim razdvajanjem

iz zagrljaja, od kojeg su me prolazili trnci još dugo pošto više nisam mogao videti njenu priliku, rastali smo se. Stajao sam i posmatrao je kako klizi kroz tminu i nestaje u šumi. Njena ruka sa pokrovom bila je uzdignuta kao da me blagosilja ili pozdravlja pre nego što ju je progutala noć. Siguran sam da to nije bila iluzija ili optička varka.

KNJIGA ŠESTA — POTERA KROZ ŠUMU

Nastavak Rupertovog dnevnika

jul 1907.

Za bol srca nema leka, a sav moj bol dolazi odatlc. Nekada se osećam da, pošto je toliko teško usrećiti me, nikada neću biti srećan. Kako mogu da se radujem kada moja žena, koju mnogo volim i za koju znam da me voli, pati u užasu i samoći takve vrste da je to van ljudskog poimanja. Ipak, moj gubitak je dobitak za moju zemlju, jer je Zemlja Plavih Planina sada i moja zemlja, uprkos činjenici da sam i ñalje lojalni podanik kralja Edvarda. Ujka Rodžer se pobrinuo za to kada je rekao da moram imati pristanak Tajnog saveta pre nego što se naturali-zujem bilo gde drugde.

Kada sam se vratio kući juče ujutru, prirodno je da nisam mogao da spavam. Dogañaji od prethodne noći i gorko razočarenje koje je usledilo posle moje velike radosti, učinili su san nemogućim. Kada sam navukao zastore preko prozora, Sunce je upravo počelo da se pomalja i pali visoke oblake preda mnom. Prilegao sam i pokušao da se odmorim, ali bez uspeha. Ipak, naterao sam sebe da ležim mirno i napokon, iako nisam spavao, bio sam miran.

Uznemirilo me je tiho kucanje na vratima. Odmah sam skočio i navukao penjoar. Kada sam otvorio vrata, ugledao sam tetku Dženet. U ruci je držala upaljenu sveću, jer, iako je napolju svitalo, hodnici su još uvek bili u mraku. Kada me je ugledala, počela je lakše da diše i upitala me je da li može da uñe.

Dok je sedala na ivicu mog kreveta, na uobičajeni način, prigušenim glasom je rekla: „O, momče, momče, nadam se da tvoj teret nrje pretežak za nošenje?“

„Moj teret! Šta, zaboga, misliš, tetka Dženet?“, odgovorih joj.

Nisam hteo da joj dam definitivan odgovor, jer je bilo očigledno da je opet imala predskazanje u snu. Odvratila mi je samrtno ozbiljna, kao i uvek kada se dotaknu

okultne teme. „Videla sam kako ti srce krvari, momče. Znam da je

tvoje, mada ne znam kako. Ležalo je na kamenom podu, okolo je bio mrak, osim prigušenog plavog svetla poput sablasti. Na njega je bila položena velika knjiga, a unaokolo su bile razbacane mnoge čudne stvari, medu njima i dve krune od cveća, jedna uvezana zlatom, a druga srebrom. Tu je bio i zlatni putir, kao pehar. Iz njega je teklo crveno vino i mešalo se sa krvlju iz tvoga srca. Na velikoj knjizi bila je neka nepregledna i rnračna težina, sva umotana u crno i na nju su na smenu gazili mnogi ljudi obučeni u crno. Kad bi se težina svakog prenela na knjigu, iz tvog srca bi potekla sveža krv. A tvoje čisto srce, momče, kucalo je brzo i poskakivalo, tako daje svaki otkucaj ponovo podizao crnu knjigu! To nije bilo sve, jer jc tu bila i visoka, kraljevska prilika žene, obučene u belo, sa velikim velom od najfinije čipke preko pokrova. Bila je bleña ocl snega i lepša od jutra, sa kosom poput gavrana i očiju crnih kao noć sa zvezdama u tijima. Sa svakim otkucajem tvog čistog srca, koje je krvarilo, ona bi stisnula svoje bele šake, a od njenog ljupkog glasa mi se dizala kosa na glavi. O, momče, momče! Šta to sve znači?“

Uspeo sam da promrljmljam: „Stvarno ne znam, tetka Dženet. Pretpostavljam da je sve to bio san!“

„San je to bio, dragi moj. Vizionarski, kao i oni raniji, jer to su poruke koje nam šalje bog...“

Iznenada je drugačijim glasom rekla: „Momče, da nisi prevario neku devojku? Ne krivim te, jer ste vi muškarci drugačiji od nas žena i vaš pogled na život. nije isti kao naš. Meñutim, momče, ženskc suze teško padaju na muško srce kada se devojka prcda lažnim rečima. To je teško breme za svakog muškarca, jer, gde god da ide, može pričinjavati bol drugima."

Zastala je i u mrtvoj tišini čekala da progovorim. Mislio sam da je najbolje da umirim njeno drago

jadno srce, a kako nisam mogao da joj otkrijem svoju tajnu, odgovorio sam joj uopšteno:

„Tetka Dženet, ja sam muškarac i vodim muški život onako kako jeste. Meñutim, tebi, koja si me uvek volela i učila da budem iskren, mogu reći da na svetu nema žene koja mora da lije suze zbog mojih laži. Ako postoji ijedna koja spava ili šeta u snovima, vizijama ili stvarnosti, plače zbog mene, sigurno to ne čini zbog nečega što sam uradio, već radi nečega što je van moje moći. Možda je tužna zato što ja moram da patim, kao i svi muškarci u nekom smislu, ali sigurno ne plače usled nekog mog postupka."

Radosno je uzdahnula posle mojih uveravanja i pogledala me suznim očima, jer je bila jako dirnuta i, pošto me je poljubila u čelo i blagosiljala, izašla je iz sobe. Bila je mila i nežna više ncgo što to reči mogu iskazati i jedino žalim zbog toga što nisam mogao da joj predstavim svoju ženu i pustim je da sa njom podcli ljubav koju gaji prema meni. To će se, meñutim, desiti ako je bogu tako drago!

Ujutru sam poslao kodiranu poruku Ruku u Otrant, dajući mu instrukcije da doñe jahtom u Visarion sledeće večeri.

Ceo dan sam proveo meñu brñanima, drilujući ih i starajući se o njihovom oružju. Nisam mogao da sedim s mirom. Jedini način da nañem mir jeste da radim, a jedini način da zaspim jeste da se iscrpljujem. Na nesreću, veoma sam jak, tako da sam, pošto sam se tek uveče vratio u zamak, i dalje bio svež. Na stolu sam zatekao telegrafsku poruku od Ruka, u kojoj me obaveštava da će jahta stići oko ponoći.

Nije bilo potrebe da pozivam brñane jer su ljudi u zamku bili dovoljni za neophodne pripreme za dolazak jahte.

Kasnije

Jahta je stigla. U pola dvanaest, osmatrač je javio da parobrod ugašenih svetala ulazi u rečicu. Odjurio sam do jarboia i posmatrao je kako uplovljava poput duha. Bila je ofarbana u metalik plavosivo, te ju je skoro bilo nemoguće

videti iz daljine. Sigurno je da je plovila sjajno. Iako motori nisu radili punom parom, klizila je lepom brzinom i za nekoliko minuta se približila kapijama. Imao sam vremena samo da siñem dole i naredim da se kapije otvore, a ona je već uplovljavala unutra i zaustavila se kod lučkog pristana. Ruk je kormilario i rekao da nikada nije upravljao brodom koji tako dobro i brzo reaguje na kormilo. Svakako je bila lepa i, koliko sam mogao da vidim po mraku, savršena u pogiedu svakog detalja. Obećao sam sebi da ću izjutra nekoliko sati uživati na njoj. Ljudi iz posade su delovali kao izvrsna skupina.

Nije mi se spavalo iako sam žudeo za snom. Pošto posao zahteva da budem u formi za sve što mi može predstojati, odlučio sam da probam da odspavam ili da se bar odmaram.

Nastavak Rupertovog dnevnika

4. jul 1907. Sa prvim zracima zore, bio sam na nogama, tako da je

već bilo dovoljno svetla kada sam završio sa kupanjem i oblačenjem. Smesta sam sišao do doka i proveo jutro pregledajući brod, koji potpuno opravdava Rukov entuzijazam. Ima prelepu liniju i sasvim mi je jasno da je izuzetno brz. Što se oklopa tiče znam samo specifikacije, ali je naoružanje sjajno. To nisu samo najnoviji modeli oružja za agresivno ratovanje — zaista, nosio je najnovija torpeda i topove za ispaljivanje — već i cevi za ispaljivanje na konvencionalan način. Na palubi jahte su bili postavljeni ne samo standardni mitraljezi sa elektropneumatskim kućištima već i mitraljezi koji su ispaljivali zapaljive granate. Opremljena je i ratnim balonima koji se lako puštaju i cepelinom sa kabinom koja je pod pritiskom. Pretpostavljam da na svetu ne postoji ništa slično.

Posada je zaista vredna takvog plovila. Ne mogu da zamislim gde je Ruk našao tako vrsnu posadu. Skoro svi su iskusni moreplovci, različitih nacionalnosti, ali uglavnom Britanci. Svi su mladi — najstariji od njih još nije ušao u četrdesetu — i, koliko sam mogao da saznam, svaki je stručnjak za neku granu vojevanja. Biće im teško sa mnom, ali ću ih zadržati na okupu.

Kako sam izgurao ostatak dana zaista ne znam. Jako sam se trudio da ne pravim nikakvu gužvu u kući, kako tetka Dženet, posle svog vizionarskog sna ne bi pridodala mom ponašanju neko novo značenje. Mislim da sam uspeo, jer, koliko sam mogao da vidim, ona nije obraćala posebnu pažnju na mene. Rastali smo se kao i obično u pola jedanaest i vratio sam se u svoju sobu da bih zapisao sve ovo u dnevnik. Večeras sam uznemireniji nego inače, a nije ni čudo. Dao bih sve da mogu da posetim Crkvu Svetog Save i ponovo vidim svoju ženu — makar da je vidim kako spava u svojoj grobnici. Meñutim, ne usuñujem se to da učinim, tako da će mi nedostajati, osim ako ne doñe ovde da me poseti. Uradio sam šta sann mogao. Staklena vrata terase su otvorena tako da može odmah ući ukoliko doñe. Vatra je upaljena i soba je topla. Hrana je spremna ako bude želela da jede. Sobu sam prilično osvetlio te kroz procep, koji sam ostavio izmeñu zastora, prolazi dovoljno svetlosti prema kojoj se može upravljati.

Kako se vreme vuče! Sat je otkucao ponoć. Jedan, dva! Hvala bogu uskoro će zora i dnevne aktivnosti mogu početi! Rad se može ponovo pokazati kao lek. U meñuvremenu pišem kako mc očaj ne bi obuzeo.

U jednom trenutku u toku večeri učinilo mi se da čujem korake napolju. Skočio sam do prozora i pogledao napolje, ali tamo nije bilo ničega. To je bilo malo posie jednog sata. Plašio sam se da izañem napolje da je ne bih uznemirio, tako da sam se vratio za sto. Nisam mogao da pišem, ali sam sedeo kao da se spremam da to otpočnem. Meñutim, to mi je bilo nepodnošljivo, ustao sam i počeo da šetam po sobi. Dok sam hodao, osećao sam da moja Gospa

— svaki put me zaboli kada se setim da joj ne znam ime — nije tako daleko od mene. Srce bi mi brže zakucalo kada bih pomislio da to možda znači da dolazi do mene. Znao sam da nije tako, posedujem malu moć proricanja kao tetka Dženet! Otišao sam do prozora i osluškivao stojeći iza zavese. Učinilo mi se da sam u daljini začuo krik i izleteo sam na terasu, ali se nikakav zvuk nije čuo, a nigde nije bilo nikakvog traga bilo kakvom živom stvoru. Zaključio sam da je u pitanju bio krik neke noćne ptice i vratio se u sobu da pišem svoj dnevnik, sve dok se nisam smirio. Mislim da mi živci popuštaju, pošto svaki noćni zvuk ima posebno značenje za mene.

Nastavak Rupertovog dnevnika

7. jul 1907.

Kada se bledilo zore pojavilo, izgubio sam nadu da će se moja žena pojaviti i odlučio da ću, čim budem mogao da se iskradem, a da ne privučem pažnju tetke Dženet, otići do Crkve Svetog Save. Uvek sam dobro doručkovao i ako bih preskočio jutarnji obrok to bi sigurno probudilo njenu znatiželju, što u ovom trenutku ne želim. Pošto je još uvek bilo rano, legao sam na svoj krevet i, kako to već ide sa sudbinom, ubrzo zaspao.

Probudilo me je snažno lupanje na vratima. Kada sam ih otvorio, zatekao sam malu grupu slugu, koja mi se izvinjavala što su me probudili bez odobrenja. Glavni od njih mi je objasnio da je mladi sveštenik stigao od vladike sa porukom koja je toliko hitna da je insistirao da me vidi odmah, bez obzira na posledice. Sišao sam dole i zatekao ga u holu zamka, kako stoji ispred vatre. U ruci je držao pismo, ali pre nego što rni ga je dao reče:

„Poslao me je vladika, naredio mi je da ne gubim ni trena, pre nego što Vas vidim, jer je vreme zlata vredno — ne, još vrednije. Ovo pismo, izmeñu ostalog garantuje za

mene. Dogodila se strašna nesreća. Ćerka našeg voñe je nestala prošle noći — istog onog, koji je govorio na skupu i koji nije dozvolio brñanima da pucaju u vazduh. Nikakvog traga od nje nisu uspeli da nañu i veruje se da su je kidnapovali sultanovi agenti i odveli u Tursku. Jednom smo skoro zaratili sa njima kada je zahtevao da mu je damo za ženu. Moram još da kažem ña bi vladika Plamenac lično došao, ali da je biio neophodno da se odmah konsuituje sa arhiepiskopom Stevanom Paleologom, po pitanju toga šta je najbolje učiniti u ovoj teškoj nesreći. Poslao je tragače pod zapovedništvom arhimandrita Spazaka i Vlastimira Petrova, koji će doći ovde sa bilo kakvim vestima koje budu imali, pošto upravljate signalizacijom i na najbolji način možete proširiti vesti. On zna da ste Vi, gospodaru, u vašem velikom srcu jedan od nas i da ste već dokazali svoje prijateljstvo naporima da nas ojačate pred predstojeći rat i, kao velikog patriotu, poziva Vas da nam pomognete u nevolji.“

Potom mi je predao pismo i s poštovanjem stao u stranu dok sam lomio pečat i otvarao ga. Bilo je napisano u velikoj žurbi i nosilo je vladikin potpis.

Stanite uz nas kada je naša nacija u opasnosti. Pomozite nam da spasemo ono što najviše obožavamo i od sada ćemo vas držati u našim srcima. Saznaćete kako ljudi Zemlje Plavih Planina mogu voleti veru i hrabrost. Doñite!

Ovo je zaista bio zadatak dostojan svakog čoveka. Oduševilo me je saznanje da su me pozvali u pomoć u teškoj nevolji. U meni je to probudilo borbeni duh mojih vikinških predaka i zakleo sam se da će biti zadovoljni mojim delima. Pozvao sam svoje veziste i poveo ih na krov zamka, zajedno sa mladim sveštenikom.

„Poñite sa mnom“, rekoh im, ,,da vidite moj odgovor na vladikin zahtev.“

Nacionalna zastava je podignuta, unapred dogovoreni signal da je nacija u opasnosti. Odmah su kao odgovor na vrhovima, kako blizu tako i daleko, zalepršale zastave. Ubrzo je usledio signal koji poziva na oružje.

Jednom po jednom sam davao brza nareñenja jer mi se plan za potragu javio u letu. Ruke signalnog jarbola su lepršale mahnito tako da je mlañi sveštenik buljio u njega zapanjeno. Kako je jedan po jedan punkt primao svoja nareñenja, činilo se da su usplamteli. Instinktivno su razumeli plan i bacili su se na posao kao demoni. Znali su da široki pokreti trupa mogu najbolje uspeti ako se odvijaju brzo i sinhronizovano.

Iz šume, koja je ležala nadomak zamka, doprlo je divlje bodrenje, koje je narušilo prethodnu mirnoću brda. Bilo je dobro videti da su svi koji su uočili signale bili spremni. Na licu glasonoše sam video iščekivanje i zadovoljan izraz kada sam se okrenuo da mu se obratim. Naravno da je hteo da zna šta se dešava. Video sam refleksiju sopstvenih očiju u njegovim dok sam mu se obraćao:

„Prenesite vladici da je, tren pošto sam primio njegovu poruku, cela Zemlja Plavih Planina ustala na noge. Brñani su već u pokretu i, pre nego što Sunce dostigne zenit, linija stražara na povik jedan od drugog biće postavljena duž cele granice — od Anguse do Ilisina, od Ilisna do Bajne, od Bajne do Ispazara, od Ispazara do Voloka, od Voloka do Tatre, od Tatre do Domitana, od Domitana do Gravaje i od Gravaje natrag do Anguse. Linija će biti dvostruka. Mladići će biti u prethodnici, dok će stariji ljudi držati liniju iza. Mladići će napredovati, a stariji će čekati na liniji, sve dok se ne spoje tako da im ništa neće promaći. Potom će pretražiti sve od vrhova planina do šuma, stežući obruč sve dok ne stignu do zamka koji mogu iz ñaleka koristiti kao orjentir. Moja jahta je ovde i pretražiću njome celu obalu s kraja na kraj. Ona je najbrže plovilo koje postoji i naoružana je tako da se može sukobiti sa odredom. Ovde će se primati svi signali. Za sat vremena, na mestu na

kojem stojimo biće postavljen signalni štab, odakle će obučeni Ijudi danju i noću osmatrati sve dok se kidnapovana devojka ne otkrije i ova sramota ne osveti. Otmičari su već u gvozdenom obruču i ne mogu pobeći.“

Mladi sveštenik, sav usplamteo, skočio je na grudobran i povikao gomili, koja se skupljala ispred zamka u baštama ispod. Iz šume su nicale jedinice sve dok nije delovalo kao da se sakupila maia armija. Ljudi su podvikivali željni borbe, a njihovi glasovi su se izñizali u nebesa poput rike mora. Ogoljenih glava su uzvikivali: „Bog i Plave Planine! Bog i Plave Planine!"

Strčao sam dole što sam brže mogao i počeo da im dajem instrukcije. Za nekoliko minuta su svi do jednog, podeljeni u grupe, počeli da pretražuju okolne planine. U početku su mislili da je poziv na oružje uobičajena mera predostrožnosti. Meñutim, kada su čuli da je vladikina ćerka oteta, prosto su poludeli. Po nečemu što mi je glasonoša isprva rekao, ali što nisam baš razumeo, ovaj udarac je za njih imao neko iično značenje, od kojeg su pomahnitali.

Kada je glavnica nestala, sa sobom sam poveo nekolicinu svojih ljudi i nekolicinu brñana, koje sam zamolio da ostanu; zajedno smo otišli do skrivenog useka za koji sam znao. Mesto je bilo napušteno, ali su svuda unaokolo bili nepobitni znaci da je grupa ljudi bila ulo- gorena ovda nekoliko dana. Nekolicina iz moje družine je bila vešta u čitanju tragova. Složili su se da je u pitanju bila grupa od oko dvadeset Ijudi. Pošto nisu mogli da nañu tragove koji vode ka useku ili iz njega, došli su do zaključka da su se sakupili sa raznih strana, okupili se ovde i otišli na misteriozan način.

Ipak, to je bila neka vrsta početka. Pošto su se dogovorili da naprave širok krug oko mesta, ljudi su se podelili u nameri da potraže tragove. Ko god naiñe na trag trebalo bi da ga prati sa još jednim saborcem, a kada definitivno nešto ustanove, vest će se signaiima preneti zamku.

Ja sam se odmah vratio u zamak i signalima proširio vest o saznanjima koja smo imali.

Pošto su ubrzo vesti stizale u zamak, ustanovili smo da su otmičari u svom begu imali čudnu cik-cak rutu. Bilo je očigledno da su, pokušavajući da zbune poteru, istovremeno izbegavali mesta koja su smatrali opasnim po njih. Ovo je, takoñe, mogao da bude način da zavaraju tragače. Ukoliko je tako, bila je to odlična mera jer niko od onih koju su bili na neposrednom tragu nije mogao da nam jasno kaže u kom pravcu se kreću. Tek kada smo njihov kurs preneli na veliku mapu, koja je visila u signalnoj sobi (koja je ranije bila stara stražara), dobili smo generalni pravac njihovog bega. To je bio doñatni problem za poteru jer ljudi koji su ih sledili nisu znali za njihovu nameru i nisu mogli da ih prestignu i preseku im put, već samo da ih slede pre- ma tragovima. Potera je stoga morala biti naporna i duga.

U ovom trenutku nismo mogli ništa da uradimo dok ne dobijemo još odrednica rute. Ostavio sam veziste da primaju i izdaju informacije grupama i da, ukoliko se ukaže prilika, odseku begunce. Poveo sam Ruka kao kapetana jahte i isplovili smo. Prvo smo otišli na sever do Dalarija, potom na jug do Olesa i vratili se u Visarion. Nismo videli ništa sumnjivo, osim daleko na jugu, gde smo primetili ratni brod koji je plovio bez zastave. Meñutim Ruk, koji je instinktivno prepoznavao brodove, rekao je da je turski, te smo na povratku signalizirali duž obale da paze na njega. Ruk je držao Gospu — što je bilo ime koje sam dao brodu — spremnu da isplovi čim se nešto sumnjivo desi. Nareñenja su mu bila da se ne obazire ni na kakvc protokole i da, ako bude potrebno, stupi u borbu. Nismo nameravali da izgubimo nijedan poen u ovoj očajnoj borbi koju smo započeli. Na nekoiiko pogodnih mesta smo postavili nekolicinu naših ljudi da se staraju o signalizaciji.

Kada sam se vratio, otkrio sam da je ruta begunaca, koji su sada nastupali u jednoj skupini, definitivno

utvrñena. Krenuli su na jug, meñutim, kada su naišli na liniju straža, koja je išla ka njima okrenuli su se na severoistok, gde je zemlja bila prostranija, a planine divlje i reñe naseljene.

Od tog trenutka sam celokupnu signalizaciju ostavio u rukama sveštenika, poveo sa sobom malu grupu izabranih brñana iz blizine zamka i, što smo brže mogli, krenuli smo da presečemo put begunicma. Arhimandrit Spazaka, koji tek što je stigao, krenuo je sa nama. On je izvrstan čovek, pravi borac, u isto vreme i sveštenik, podjednako dobar sa handžarom kao i sa Biblijom, i neumoran trkač. Grupa se kretala strahovitim tempom, s obzirom na to da smo svi išli pešice, kretali smo se neverovatno brzo! Meñu ovim planinama nema drugog načina za napredovanje. Naši ljudi su bili puni žara i nisam mogao da ne primetim da su izgledali kao da su više od svih ostalih koje sam video imali razloga za brigu.

Kada sam to pomenuo arhimandritu, koji je išao uz mene, odgovorio mi je:

,,To je sve prirodno, ne samo da se bore za svoju zemlju već i za jednog od svojih!“

Nisam baš u potpunosti razumeo njegov odgovor, tako da sam počeo da mu postavljam pitanja u nameri da uskoro saznam mnogo više od onoga što je i on sam znao.

Pismo arhiepiskopa Stevana Paleologa, poglavara

Istočne crkve Zemlje Plavih Planina, gospoñi Dženet Mek Kelpi, Visarion.

Napisano 9. jula 1907.

Poštovana gospo,

Pošto ste tražili objašnjenja povodom poslednjeg tužnog dogañaja koji je našu zemlju doveo u veliku opasnost, šaljem Vam vesti po molbi gospodara Ruperta,

voljenog od strane naših brñana. Kada je vojvoda Petar Visarion otišao na svoje

putovanje u veliku zemlju kojoj se obraćamo u teškim trenucima, bilo je neophodno da to učini u tajnosti. Turci su bili na našim granicama, prepuni zlobe i pohlepe. Sultan je već pokušao da uredi venčanje za vojvotkinju, tako da bi kad vreme doñe, kao njen muž, mogao da polaže nasledno pravo na Zemlju Plavih Planina. On je, kao i svi, dobro znao da se brñani ne pokoravaju nikom koga oni ne izaberu za vladara. To je bilo tako kroz istoriju. Meñutim, s vremena na vreme bi se pojavio čovek koji je podesan za takvu vrstu vlasti kakvu ova zemlja zahteva. Tako je gospa Teuta, vojvotkinja, ostavljena meni, glavi Pravoslavne crkve Plavih Planina, na edukaciju i staranje. Preduzeti su koraci da nikako ne padne u ruke beskrupuloznim neprijateljima naše zemlje. Starateljski zadatak je drage volje prihvaćen od strane svih i smatrao se za veliku čast, jer vojvotkinja Teuta od Visariona pretstavlja slavu stare srpske rase, kao jedino dete vojvode Visariona, poslednjeg muškog potomka svojc prinčevske loze — koja je uvek u poslednjih deset vekova naše istorije bez pogovora davala svoj život i sve što su imali zarad zaštite, bezbednosti i dobrobiti Zemlje Plavih Planina. Nikada u svim tim vekovima nijedan iz te loze nije izneverio svoj patriotizam ili ustuknuo od gubitaka nametnutih dužnošću ili potrebom. Štaviše, loza je vodila svoje poreklo od prvog vojvode Visariona, koji će se, po legendi koja se propoveda — bio je poznat kao Mač Slobode i džin meñu ljudima —jednoga dana, kada zemlji bude potreban, vratiti iz svoje vodene grobnice u jezeru Reo i ponovo povesti ljude u večnu pobedu. Ova uzvišena loza je od tada poznata kao poslednja nada zemlje. Dok je vojvoda bio na putu, njegova ćerka je pažljivo čuvana. Uskoro, po vojvodinom odlasku, javljeno nam je da će se dugo zadržati u svojim diplomatskim misijama i da takoñe proučava sistem ustavne monarhije, za koji se nadao da će moći da zameni naš nesavršeni politički sistem. Mogu reći da se, izmeñu

ostalog, spominjalo da bi on mogao biti naš prvi kralj kada se novi ustav donese.

Tada nas je zadesila velika nesreća, užasna tuga se nadvila nad zemlju. Posle kratke bolesti, vojvotkinja Teuta Visarion je umrla misteriozno od nepoznate bolesti. Tuga naših brñana je bila tolika da je bilo neophodno da Upravni savet izda upozorenje da ne dozvoljavaju da se njihova tuga vidi. Od veiike važnosti je bilo da se činjenica o njenoj smrti sakrije, jer su postojale razne opasnosti i otežavajuće okolnosti vezane za to. Na prvom mestu savetovano je da se čak i njen otac drži u neznanju. Bilo je dobro poznato da ju je bezumno voleo i da bi, ako bi saznao za njenu smrt, bio previše rastrojen da bi mogao da nastavi zamršeni i delikatni posao koji je preduzeo. Štaviše, pod tim tužnim okolnostima, on nikada ne bi ostao u inostranstvu, već bi se odmah vratio, kako bi bio u zemlji u kojoj ona počiva. Sumnje bi počele da niču i uskoro bi se istina pročula, što bi neumitno ñovelo do toga da zemlja postane ratno polje mnogih nacija.

Sa druge strane, ukoliko bi Turci saznali da je loza Visarionovih izumrla, to bi ih ohrabrilo na dalju agresiju i to verovatno trenutnu, čim bi saznali da je vojvoda van zemlje. Bilo nam je dobro poznato da su samo suspendovali neprijateljstva do sleñeće povoljne prilike. Njihova želja za ratom postala je akutna posle našeg odbijanja, i odbijanja same devojke da postane sultanova žena.

Devojka je sahranjena u kripti Crkve Svetog Save. Dan za danom, sami i u skupinama, ožalošćeni brñani su dolazili da odaju svoju poštu ispred grobnice. Toliko njih je želeio da poslednji put vidi njeno lice da je vladika, uz moju saglasnost kao arhiepiskopa, dao da se načini stakleni poklopac za sarkofag u kojem je telo ležalo.

Posle nekog vremena, medutim, meñu svima koji su čuvali telo javilo se verovanje — to su naravno bili sveštenici različitog statusa, koji su bili postavljeni radi tog zadatka — da vojvotkinja nije zapravo mrtva, već u

nekakvom čudnom i dugačkom transu. Stoga su se pojavile komplikacije. Naši brñani su, kao što to već možda znate, veoma sujeverni — što je karakteristika hrabrih ljudi koji su ljubomorni na svoje plemićko poreklo i spremni na žrtvovanje. Pošto su verovali da su videli devojku mrtvu, možda nc bi bili spremni da prihvate činjenicu da je zapravo živa. Čak bi mogli poverovati da je u pitanju nekakva mračna zavera, koja bi sada lli kasnije mogla ugroziti njihovu nezavisnost. U svakom slučaju, dve strane su postojale po tom pitanju i obe su bile opasne na svoj način u zavisnosti od razvoja situacije.

Pošto se trans ili katalepsija, šta god da je to bilo, nastavila sledećih nekoliko dana, bilo je dovoljno vremena da se voñe Saveta, vladika i sveštenstvo, koje smo predstavljali ja, vojvotkinjin staratelj, i arhimandrit Spaza, konsultujemo po pitanju delovanja u slučaju da se devojka probudi. U tom slučaju težina situacije bi se mnogostruko uvećala. U tajnim odajama Crkve Svetog Save održali smo mnogo tajnih sastanaka i konačno smo dolazili do nekakvog rešenja kada se trans okončao.

Devojka se probudila! Naravno da je bila strašno uplašena, kad se zatekla u

grobnici. Srećna okolnost je bila ta što su velike sveće oko njene grobnice gorele, jer je svetlo umanjivalo užas tog mesta. Da se probudila u tami, njen um bi možda pretrpeo oštećenja.

Ona je, meñutim, bila veoma plemenita, hrabra i izuzetno jake volje, odlučnosti, samokontrole i izdržljivosti. Kada je biia odvedena u tajne odaje crkve, gde 'smo je ugrejali i zbrinuli, vladika je održao kratak sastanak sa mnom i sa Savetom. Glas o srećnim vestima mi je odmah poslat tako da sam najvećom brzinom došao, taman da uzmem učešća u savetovanju.

Na sastanku je i sama vojvotkinja bila prisutna i izneta joj je cela situacija. Ona je predložila da bi trebalo održavati verovanje u njenu smrt sve dok se njen otac ne vrati, kada bi se sve raščistilo. Stoga se podvrgla

izuzetnom naporu kako bi se ovaj plan odvijao. U početku, mi muškarci nismo mogli da poverujemo da bi žena mogla da iznese takav zadatak i neki od nas se nisu ustezali da iskažu svoje sumnje i nevericu. Meñutim, ona je bila uporna i zapravo nas je nadjačala. Posle toga smo bili smo uvereni, prisećajući se stvari i poñuhvata načinjenih u prošlim vekovima od pripadnika njene loze, ne samo da će to uspeti da uradi već da je i sam plan dobar. Položila je najsvetije zakletve da neće odati tajnu pod bilo kakvim uslovima.

Sveštenstvo je na sebe preuzelo da, posredstvom mojih i vladikinih instrukcija, širi sablasna verovanja meñu brñanima. Ona su služila da spreče pažljivije i upornije promatranje. Legenda o vampiru kao i druga čudna verovanja, raširena su da bi se delomično zaštitili od slučajnog otkrivanja. Dogovoreno je da brñani mogu samo odreñenim danima biti pušteni u kriptu, dok se ona složila da će tada uzimati opijate kako bi nam pomogla da očuvamo tajnu. Bila je spremna da podnese bilo kakvu ličnu žrtvu koju smatramo neophodnom da bi se izneo poduhvat njenog oca za dobro zemlje.

Svakako da je u početku imala strašne strahove, ležeći sama u mračnoj kripti. Meñutim, posle nekog vremena strahovi, koji nisu prestali, postali su poñnošljivi. U kripti postoje tajne pećine, gde su se u teškim vremenima skrivali sveštenici i drugi velikodostojnici. Jedna od njih je bila pripremljena za vojvotkinju i tu bi boravila kada nije izvodila svoju predstavu — ili kada bi nešto drugo radila, o čemu ću vam pričati. Napravljene su pripreme u slučaju bilo kakve nasumične posete crkvi. Ako bi se to desilo, posebnim signalom, koji bi se oglasio otvaranjem crkvenih vrata, bila bi upozorena da zauzrne svoje mesto u grobnici. Mehanizam za postavljanje staklenog poklopca je tako podešen da joj je uz opijate bio pri ruci. Tokom noći, u crkvi bi uvek postojala straža sačinjena od sveštenika. Oni su je štitili od sablasnih verovanja i od ostalih opasnosti, a ako bi se nalazila u

svojoj grobnici, posete su dozvoljavane samo u oñreñenim intervalima. Čak su i draperije, koje je pokrivalo u sarkofagu, bilo postavljeno na nosače malo iznad nje da bi se prikrilo dizanje i spuštanje njenih grudi dok bi spavala pod dejstvom narkotika.

Posle nekog vremena, napor je postao vidan na njoj, tako da je odlučeno da s vremena na vreme izlazi napolje kako bi vežbala. To nije bilo teško, priča o vampiru, koju smo raširili, postala opštepoznata tako da bi, ako bi bila viñena, to samo poslužilo kao dokaz da je priča istinita. Ipak, postojala je odreñena opasnost ukoliko bi je neko video, tako da je položila svečanu zakletvu da ncćc nositi bilo kakvu drugu odeću, osim pokrova, sve dok zadatak budc trajao —jer je to bio jedini način da se osigura tajnost ukoliko se desi neki incident.

Postoji tajni prolaz iz kripte do morske pećine, čiji je ulaz po visokoj plimi ispod vode, a nalazi se u osnovi litice na kojoj je crkva podignuta. Čamac u obliku kovčega je bio napravljen za nju, tako da je imala običaj da plovi rečicom kada bi poželela da izañc. Bila je to odlična zamisao i najefikasniji način da se raširi priča o vampiru.

Takvo je stanje stvari bilo pre nego što se gospodar Rupert pojavio u Visarionu na svojoj oklopnoj jahti.

Te noći je sveštenik, koji je obilazio kriptu zatekao grobnicu praznu. Pozvao je ostale i pretražili su celu crkvu. Čamac je bio nestao, ali su ga daljom potragom otkrili na drugoj strani rečice, blizu stepenica koje su vodile u baštu. Osim toga, nisu mogli otkriti ništa drugo. Činilo se da je nestala bez traga.

Odmah su otišli do vladike i signalnom vartom me pozvali iz manastira Ostrog gde sain se tada nalazio. Poveo sam grupu brñana sa sobom i počeli smo da pretražujemo celu zemlju. Meñutim, pre nego što sam krenuo, poslao sam hitnu poruku gospodaru Rupertu, moleći ga, pošto je pokazao veliko interesovanje i ljubav prema našoj zemlji da nam pomogne u našoj nevolji. On naravno tada nije znao ništa od ovoga što sam vam napisao. Bez obzira na to on

se svim srcem posvetio našim potrebama, kao što bez sumnje znate.

Meñutim, vreme povratka vojvode Visariona se bliži i Savet je, zajedno sa njenim starateljima, počeo da priprema stvari da se po njegovom povratku može javiti dobra vest. Sa njenim ocem prisutnim, koji bi garantovao za nju, niko ne bi postavljao pitanja.

Turski špijunski biro nekako je saznao ove činjenice. Ukrasti mrtvo telo kako bi posle mogli da polažu fiktivna prava jeste najočajniji plan od svih do tada preduzetih. Mnogi znaci su nas tokom istrage upozorili da je grupa sultanovih agenata tajno upala u zemlju sa ciljem ña otmu vojvotkinju. Mora da su veoma odlučni i dobro snabdeveni kada su zašli u Zemlju Plavih Planina po bilo kom zadatku, a kamoii ovako očajnom. Vekovima smo davali Turcima gorke iekcije da ovde nije ni bezbedno ni lako upadati.

Kako su to izveli, trenutno ne znamo, ali su ušli i pošto su, na nekom tajnom mestu, čekali pravu priliku, konačno zgrabili svoj plen. Čak ni sada ne znamo da li su našli ulaz u kriptu i ukrali „mrtvo telo“, ili su je nekom nesrećnom slučajnošću zatekli u čamcu prerušenu u duha. U svakom slučaju, zarobili su je i tajnim putevima preko pianina pokušavaju da je prebace u Tursku. Izvesno je da će je, čim bude na turskom tlu, sultan primorati na brak da bi sebi obezbedio nasledno pravo i sizerenitet iii vladavinu nad Plavim Planinama.

Takvo je stanje stvari zatekao gospodar Rupert kada se bacio u poteru sa vatrenim poletom i mahnitom strašću, koju je nasledio od svojih vikinških predaka, od kojih je iz starine potekao i Mač Slobode.

Meñutim, pojavila se još jedna mogućnost, koju je sam gospodar prvi shvatio. Ukoliko ne uspeju da vojvotkinju bezbedno prebace na tursko tlo, otmičari bi je mogli ubiti! To bi bilo potpuno u skladu sa osnovnim tradicijama i istorijom muslimana. Takoñe, ne samo da bi bilo u skladu sa turskim običajima već i sa suitanovim

trenutnim željama. Na svoj način, to bi bilo od koristi konačnim strateškim ciljevima Turske jer, kada bi se jednom trka za Visarion okončala, Plavoplaninci bi, po njihovom mišljenju, bili lakše pokoreni.

Uvažena gospo, takve su bile okolnosti i stanje stvari kada je gospodar Rupert prvi put isukao svoj handžar za Zemlju Plavih Planina i ono što mu je najdraže na svetu.

PALEOLOG Arhiepiskop Pravoslavne crkve

Zemlje Plavih Planina

Nastavak Rupertovog dnevnika

8. jul 1907.

Pitam se da li je ikada u dugačkoj istoriji sveta bilo tako dobrih vesti kao one koje su mi stigle — makar i tako indirektno — iz arhimandritovih odgovora na moja pitanja. Na sreću, uspeo sam da se obuzdam, inače bih napravio čudnu zbrku koja bi mogla izazvati nepoverenje i sigurno bi nas usporila u poteri. Neko vreme jedva da sam mogao da prihvatim istinu koja mi se usadila u mozgu i sva izvrnutost činjenica mi se razjasnila i zauzela svoje mesto u celokupnoj slici. Istinu ponekad mora prihvatiti i sumnjičavo srce. Moje srce, kakvo god da je, nije sumnjičavo, već veoma, veoma zahvalno. Samo mu je izvanredna silina i veličina istine branila da sve odmah prihvati. Hteo sam da uzvikujem od sreće i samo me je smirivalo to što sam držao misli usredsreñene na opasnost u kojoj se nalazila moja žena. Moja žena! Moja žena! Ne vampir, ne mučeno jadno stvorenje, osuñeno na jezivo bivstvovanje, već sjajna žena, neverovatno hrabra, takav patriota da joj malo ravnih ima u čitavoj istoriji čovečanstva! Počeo sam da shvatam pravo značenje čudnih dešavanja u mom životu. Čak je i poreklo i namera iza te neobične prve posete mojoj sobi postala jasna. Nije

ni čudo da se kretala po zamku na tako misteriozan način. Živela je tu ceo svoj život i bila je upoznata sa tajnim ulazima i izlazima. Oduvek sam verovao da je celo mesto ispresecano tajnim prolazima. Nije bilo čudno što se kretala bedemima, putevima nepoznatim drugima i nije čudno što je mogla da se susretne sa mnom kod jarbola kada to poželi.

Reći da sam uzbuñen, bio bi blag opis mog stanja. Bio sam uzdignut u nebesa, oduševljenja bez premca u mom dosañašnjem životu — podizanje vela kojim mi je pokazano da je moja žena samo moja — zadobijena iskreno, uprkos neverovatnim teškoćama i opasnostima — a ne vampir, leš, duh ili utvara, već stvarna žena od krvi i mesa, sposobna da voli, da oseća privlačnost i strast. Sada će napokon moja ljubav zaista biti krunisana, kada je spasem od otimača i kada je odvedem svome domu, gde će živeti i vladati u miru i udobnosti, časno uz ijubav i sreću, ako uspem da postignem takav blagoslov za nas.

Meñutim, ovde mi je strašna misao sevnula umom i u trenutku je svu moju radost pretvoriia u očaj, a moje ustreptalo srce u led. Pošto je ona prava žena, naiazi se u velikoj opasnosti u turskim rukama. Za njih, žena u svakom slučaju nije bolja od ovce i ako ne budu mogli da je odvedu u sultanov harem, mogu smatrati da je sledeći najpametniji korak da je ubiju. Na taj način će imati bolje šanse za beg. Kada je se otarase, družina se može rasturiti, tako da će za neke od njih postojati šansa koja nije postojala dok su bili u grupi, da pobegnu pojedinačno. Ako je ne ubiju, već uspeju da pobegnu sa njom, to bi je osudilo na najgoru sudbinu od svih — turski harem! Životno duga mizerija — koliko god dugo da taj život traje — mora da je mnogo hrišćanskih žena osuñeno na takvu sudbinu. Za nju, tek srećno udatu, pošto je služila svojoj zemlji na tako plemeniti način kao što je ona to činila, taj užasan život sramotnog ropstva, bila bi nesreća van svakog poimanja.

Mora biti izbavljena i to brzo! Otmičari se moraju

uhvatiti uskoro i to iznenada, kako nikako ne bi imali priliku da joj naude jer bi to sigurno uČinili kada bi bili upozoreni na neposrednu opasnost.

Napred! Napred! I napred smo išli kroz tu užasnu noć, krećući se što

smo bolje umeli kroz šumu. Bila je to trka izmeñu brñana i mene, ko će biti prvi.

Sada sam razumeo osećanja koja su ih gonila i koja su ih izdvojila, čak, i meñu njihovim vatrenim drugovima, kada se saznalo za opasnost po vojvotkinju. Ovi ljudi nisu bili obični takmaci ni u ovakvoj utrci, bilo mi je potrebno da ulažem maksimalan napor kako bih bio ispred njih, pošto su bili snažni koliko i ja. Bili su prodorni poput leoparda i podjednako brzi. Život su proveli po planinama i srca i duše su im bili u ovoj trci. Nisam ni sumnjao da bi se, ako bi smrt bilo kog od nas na bilo koji način mogla da utiće na oslobañanje moje žene, ukoliko je potrebno, borili meñu sobom za tu čast.

Prema krajoliku ispred nas, morali smo se držati planinskih vrhova. Ne samo da smo morali da vodimo računa o beguncima, kako nas ne bi opazili, već smo stalno morali da budemo u poziciji da primamo i odgovaramo na signale iz zamka ili sa drugih mesta.

Pismo Vlastimira Petrova, arhimandrita Spazaka, gospi Dženet Mek Kelpi, Visarion

Pisano 8. jula 1907.

Poštovana gospo,

Vladika me je zamolio da Vam pišem i dobio sam odobrenje od arhiepiskopa. Imam tu čast da Vam prenesem dogañaje iz potere za turskim špijunima koji su kidnapovali vojvotkinju Teutu od plemenite kuće Visarionovih. Poteru je vodio gospodar Rupert, koji me je zamolio da poñem sa njegovom družinom, pošto je bio

toliko dobar da istakne kako će moje „veliko poznavanje zemlje i njenih ljudi“ biti od ogromne koristi. Istina je da znam mnogo o Zemlji Plavih Planina i njenim ljudima, meñu kojima sam proveo ceo život. Medutim, za takav pohod nije bio potreban razlog. Nije bilo čoveka u ovoj zemlji koji ne bi dao svoj život za vojvotkinju Teutu i, kada su saznali da nije bila mrtva, kao što su mislili, već samo u transu, i da su nju otmičari odveli, pomahnitali su. Zašto bih ja, kome je poveren na staranje veliki manastir u Spazaku, oklevao u takvom trenutku? Što se mene tiče, želeo sam da požurimo i odmah stupimo u borbu sa neprijateljima moje zemlje. Dobro sam znao da će gospodar Rupert sa lavljim srcem, koje odgovara njegovom ogromnom telu, juriti napred hrzinom koju niko neće moći pratiti. Mi iz Plavih Planina ne zastajemo kada su naši neprijatelji ispred nas, a pre svih, mi iz crkve jurimo napred kada krst ratuje sa polumesecom!

Sa sobom nismo poneli nikakvu opremu da nas ne bi sputavala, bez pokrivača i hrane — ni sa čim, osim naših handžara i pušaka, sa dovoljnom količinom municije. Pre nego što smo krenuli, gospodar je žurno signalizirao zamku da nam se hrana i municija pošalju u najbližu postaju.

Sunce je bilo u zenitu kada smo krenuli, sarno nas desetorica —jer naš voña nije hteo da povede nikoga ko nije dokazano izdržljiv, ko ne ume da puca dobro i barata handžarom kako treba. Pošto smo išli lako opremljeni, očekivaii smo da ćemo brzo napredovati. Tada smo već znali, po izveštajima koji su nam signalima preneti iz zamka, da su naši neprijatelji takoñe bili pažljivo odabrani i srčani. Čuvar zelene zastave islama ima dobre sluge i, mada su Turci nevernici i psi, ponekad su hrabri i jaki. Zaista, osim kada preñu granice Zemlje Piavih Planina, više su poznati po spletkama. Ali, pošto se niko ko se usudio da luta našim brdima nikada nije vratio natrag u svoju zemlju, ne znamo šta pričaju o svojim bitkama ovde. Ipak, ove ljude očigledno nismo smeli prezirati i naš

gospodar, koji je mudar kao što je hrabar, upozorio nas je da budemo razboriti i da ne preziremo mnogo svoje protivnike. Uradili smo kako nam je savetovao i kao dokaz za to poveli smo samo deset Ijudi, pošto smo nasuprot sebe imali njih dvadesetak. Meñutim, kalco je na kocki bilo mnogo toga, više od samog života, nismo ništa prepuštali riziku. Kada je veliki sat na kuli Visariona otkucao dvanaest, osam najbržih trkača iz Plavih Planina, gospodar Ruper i ja, poleteli smo na svoj put.

Signalizirano nam je da je ruta kojom su otmičari bežali išla cik-cak i da su se kretali menjajući pravac često i u nepredvidljivom smeru. Naš voña je označio tačke na mapi na kojim bismo mogli da presretnemo naše neprijatelje, u generalnom smeru njihovog bega, tako da nismo stajali sve dok nismo stigli u tu regiju. Kretali smo se što smo brže mogli tokom cele noći. Zaista, naša trka je bila poput olimpijskih trka starih Grka, gde se svaki od nas takmičio sa svojim saborcima, mada ne iz ljubomornih pobuda, već zbog poletnog duha i služenja svojoj zemlji na najbolji način, kao i vojvotkinji Teuti. Ispred svih nas je išao gospodar, noseći se kao vitez iz davnina, njegova moćna prilika se nije zaustavljala pred preprekama. Stalno nas je podsticao. Nije se zaustavljao ili zastajao ni za trenutak, ali često smo nas dvojica trčali rame uz rame -—jer, gospo, u svojoj mladosti sam bio najbrži u svim trkama, tako da čak i sada mogu predvoditi bataljon kada dužnost to zahteva — on bi mi postavljao odreñena pitanja o vojvotkinji Teuti i neobičnom načinu na koji je njena smrt predstavljana, tako da se cela priča polako razvijala pred njegovim očima. Kako bi se svaka nova faza saznanja otkrivala, on bi jurio brže kao da ga opsedaju demoni, na šta bi naši brñani, koji kao da su poštovali i demone zbog njihove izdržljivosti, pokušavali da drže korak s njim sve dok i sami nisu zapali u dcmonsku opscdnutost. Čak sam i ja, uz svu smirenost svetog poziva, zaboravio na to. Iskolačenih očiju, koje su videle samo krv, jurio sam zajedno sa najboljim od njih.

Tada se duh velikog zapovednika pokazao kod gospodara, jer, gde su ostali jurišali mahnito, on je počeo sebe da obuzdava i smiruje, tako da je setivši se svoje uzvišene pozicije povratio samokontrolu i smislio plan za svaki slučaj koji bi nas mogao zadesiti. Tako da, kada bi nam bilo potrebno neko novo uputstvo, nije bilo oklevanja u izdavanju nareñenja. Nas devetorica, ljudi različitih karaktera, svi smo osećali da imamo gospodara, te smo bili spremni da ograničimo sebe na striktnu poslušnost, a bili smo slobodni da upotrebljavamo sve ideje i umeća, koja smo posedovali, na najbolji način za naš poduhvat.

Naišli smo na trag begunaca drugog jutra posle otmice, nešto malo pre podneva. Bilo ga je lako uočiti jer su se do tada svi begunci skupili u jednu družinu, Naši ljudi, koji su vični životu u šumi, mogli su da saznaju dosta toga o grupi koja je prošla. Očigledno je bilo da su u velikoj žurbi jer više nisu preduzimali nikakve mere predostrožnosti, koje su neophodne da bi se zbunila potera i koje zahtevaju vreme. Naši šumari su nam rekli da su dvojca išla napred, a druga dvojica pozadi. U sredini je bila grupa koja je bila zbijena, kao da čuva zarobljenika. Nismo mogli da vidimo ni tračak od nje, jer su je okruživali tako čvrsto. Meñutim, šumari su po tragovima videli druge stvari, koje se nisu mogle videti kroz masu. Znali su da se zarobljenica kreće nevoljno — štaviše, jedan od njih nam je rekao, dok se podizao sa kolena na kojima je proučavao tragove: ,,0vi šugavi psi je teraju napred jataganima! Našao sam tragove krvi, ali ne potiču od njenih stopala.“

Na to je gospodar usplamteo od strasti. Škrgućući zubima, uz dubok uzdah:

„Napred! Napred!“ Pojurio je ponovo, sledeći trag sa handžarom u ruci. Uskoro smo ugledali grupu u daljini. Bili su daleko

ispod nas u dubokoj uvali, iako su tragovi njihovog prolaska vodili na desnu stranu. Kretali su se ka podnožju velike litice, koja se uzdizala ispred nas. Imali su dva razloga za to, kako smo uskoro otkrili. Daleko na kraju

doline koju su prelazili videli smo znakove ljudi koji se kreću brzo, to mora da je bila grupa tragača sa severa. Mada ih je drveće zaklanjalo, zuakovi su bili očigledni. Očigledno je bilo da mlada vojvotkinja ne može više da se kreće tim užasnim tempom. Tragovi krvi su govorili svoju priču! Nameravali su da pruže poslednji otpor na tom mestu ukoliko budu otkriveni.

Tada je on, koji je od svih nas bio najžešći i najuporniji u mahnitoj poteri, postao najmirniji. Podigavši ruku kako bi nas ućutkao — mada, bog zna, da smo bili dovoljno tihi tokom naše jurnjave kroz šumu -— reče, tihim, oštrim šapatom koji je presekao tišinu poput noža:

„Prijatelji moji, došlo je vreme za akciju. Bogu hvala što nas je doveo lice u lice sa našim neprijateljima! Sada moramo biti oprezni - ne zbog nas, jer mi najviše želimo da poletimo u pobedu ili smrt - već zbog one koju svi vi volite, koju i ja volim. Ona je u opasnosti od bilo čega što bi moglo upozoriti one ñavole. Ako samo za trenutak budu posumnjali da smo blizu, ubiće je...“

Njegov glas se za sekund slomio pod snagom njegove strasti ili dubine njegovih osećanja — teško mi je da odredim šta od ta dva, možda oba.

„Po tragovima krvi znamo šta su spremni da učine — čak i njoj.“ Zubi su mu ponovo zaškrgutali, ali je nastavio dalje ne zastajkujući: „Napravimo plan za bitku. Mada. smo na dolet udaljeni od njih, imamo mnogo da putujemo. Koliko vidim, postoji samo jedan put do doline sa ove strane. Oni su otišli tuda i sigurno će čuvati prilaz ili bar paziti na njega. Podelimo se da bismo ih opkolili. Litica ka kojoj idu prostire se daleko na levu stranu bez prekida. Kako se pruža na ñesnu stranu ne možemo videti odavde, ali, po obliku zemljišta, verovatno je da se savija na stranu tako da čini dolinu poput velikog džepa nekog amfiteatra. Pošto su oni proučavali okolinu na drugim mestima, verovatno je da su to učinili i ovde, tako da su se ciljno zaputili ovuda, jer verovatno imaju neko skrovište. Neka jedan vrsni strelac ostane ovde.“

Dok je to govorio, jedan čovek je istupio iz grupc. Svi smo znali da je oñličan strelac.

,,Neka se dvojica zapute na levu stranu i pokušaju da nañu put dole niz stenu ispred nas. Kada se spuste do dna doline — stazom ili niz stenu — neka krenu tiho i oprezno, spremnih pušaka. Ne smeju zapucati dok ne kucne čas. Upamtite, braćo moja“, reče, okrećući se dvojici koja su istupila i prijavila se da krenu na taj zadatak, ,,da će ih prvi pucanj upozoriti i dati znak za vojvotkinjinu smrt. Ovi ljudi neće oklevati. Morate sami proceniti kada je pravo vreme za pucanje. Mi ostali ćemo otići na ñesnu stranu i pokušaćemo da nañemo stazu sa te strane. Ako je dolina zaista planinski džep, moramo naći put dole koji nije staza!"

Dok je to govorio, u očima mu je sevao plamen, koji je upozoravao da onaj ko mu stane na put ne može ništa dobro očekivati. Trčao sam pored njega dok smo odlazili udesno.

Njegov zaključak o litici pokazao se kao ispravan. Kada smo prešli mali deo puta, videli smo kako se kamena formacija produžava desno od nas, sve dok napokon, u širokom luku, nije stigla do druge strane.

Dolina je delovala zastrašujuće sa svojim uskim obimom i visokim zidovima, koji su delovali kao da će se obrušiti. Na strani koja je bila dalje od nas, veliko drveće, koje je raslo po padinama, pružalo se sve do ivice stena, tako da su ogromne grane visile iznad provalije. Istovetna situacija bila je i sa naše strane. Dolina ispod nas je bila mračna čak i po danu. Kretanje begunaca najbolje smo mogli da uočimo po bljeskanju belog pokrova zarobljenice, koja je išla meñu njima.

Sa mesta na kojem smo se nalazili, meñu velikim stablima na samoj ivici litice, mogli smo, kada su nam se oči navikle na sene, prilično dobro da ih vidimo. U velikoj žurbi, napola vukući, napola noseći vojvotkinju, prelazili su preko brisanog prostora i skianjali sc u malu travnatu uvalu, koja je osim svog vijugavog ulaza, bila potpuno

obrasla žbunjem. Sa tla je biio nemoguće videti ih, ali srno ih sa visine na kojoj smo se nalazili lako posmatrali preko kržljavog žbunja. Kada su se našli u uvali, pustili su je. Ona se povukla u udaljeni ugao, drhteći.

A onda smo videli sramotu njihove muškosti! Turci, nevernici kakvi jesu, podvrgli su je poniženju tako što su joj zapušili usta i vezali ruke!

Naša vojvotkinja Teuta vezana! Za sve nas, to je bio šamar preko lica. Ponovo sam čuo kako gospodar škrguće zubima. Još jednom se pribrao i smirio, pa reče:

,,To je možda dobro, ma koliko da je ponižavajuće. Traže sopstvenu propast, koja im ubrzo sledi... Štaviše, remete svoje osnovne planove. Sada kada je vezana, oslanjaće se na konopce, tako da će odlagati svoje ubilačke namere do zadnjeg trenutka. To nam je šansa da je spasemo živu!“

Nekoliko trenutaka je stajao nepomičan poput stene, kao da je preturao nešto po glavi dok je posmatrao. Video sam da mu se mračna odlučnost. formira u duši, jer je pogledom prelazio preko drveća iznad litice, gore-dole, veoma polako, kao da meri i proučava detalje onoga što se nalazilo ispred njega. Potom je progovorio:

„Oni se nadaju da ih druga družina, koja ih goni, neće naći. Da bi to saznali, čekaju. Ukoliko progonitelji ne doñu uz dolinu, nastaviće svojim putem. Vratiće se nazad stazom kojom su i došli. Tu ih možemo sačekati, jurnuti na sredinu grupe, kada ona bude tačno naspram nas, i pobiti one koji je okružuju. Kada ostali počnu da pucaju, rešićemo se i njih!

Dok je to govorio, dvojica iz naše družine, za koje se znalo da su dobri strelci i koji su baš pre toga legli potrbuške i položili puške kako bi ih umirili za nišanjenje, ustali su .

„Zapovedaj nam, gospodaru!“, rekoše jednostavno, stojeći u stavu mirno. ,,Da li želiš da idemo na početak staze i tamo se sakrijemo?“

Razmišljao je jedan minut o tom prcdlogu, dok smo

svi ostali stajali tiho poput sena. Mogao sam da čujcm kako nam kucaju srca. Potom reče:

,,Ne, ne još. Ima vremena za to. Oni se neće kretati ili praviti planove bilo koje vrste dok ne saznaju da li im druga družina ide u susret. Sa našeg položaja, ovde iznad njih, mnogo pre zlikovaca ćemo videti kojim se putem druga grupa kreće. Tada ćemo napraviti plan i spremiti se na vreme.“

Dosta dugo smo čekali, ali nismo videli ni traga od druge družine. Oni su, približavajući se mestu na kojem su očekivali da će sresti neprijatelja, očigledno preduzimali velike mere predostrožnosti. Otmičari su počeli da postaju nestrpljivi. Po njihovom držanju i kretnjama mogli smo da zaključimo o čemu se radi, čak i sa ove razdaljine.

Uskoro, kada je pritisak neizvesnosti postao prevelik za njih, približili su se ulazu u uvalu, što je bila najdalja tačka do koje su mogli doći, a da se pritom ne otkriju bilo kome ko bi se nalazio u dolini. Na tom mestu su počeli da se savetuju. Po gestikulacijama smo mogli da saznamo šta su govorili, jer nisu hteli da ih zarobljcnica čuje. Njihovi gestovi su nam otkrili onoliko koliko su i njima samima. Naši Ijudi imaju dobar vid, a gospodar je, po tom pitanju kao i po mnogim drugim, nalik orlu. Trojica su se izdvojila iz grupe. Složili su puške tako da ih mogu lako dohvatiti. Isukali su sablje i stali pripravno kao da su na straži.

Oni su očigledno bili odreñeni za egzekutore. Mogli smo zaključiti da znaju svoj posao jer su, iako su se nalazili na pustom mestu, gde nikoga nije bilo u blizini, osim progoniteljske družine, čije bi prilaženje primetili na vreme, stali blizu zarobljenice. Nijedan strelac na svetu — niti je takvog bilo ikada — ne bi mogao da povredi bilo koga od njih i da ne ugrozi i nju. Dvojica su okrenuli vojvotkinju tako da joj je lice bilo okrenuto ka provaliji — te nije mogla da vidi šta se dešava — dok je jedan od njih, koji je očigledno bio voña, gestikulirao ostalima da krenu u izvidnicu. U slučaju da otkriju neprijatelje, jedan je trebalo

samo da se pojavi na ivici šume i podigne ruku. To je bio znak da se zarobljenici preseče grlo.

Nije bilo čoveka meñu nama koji nije zaškrgutao zubima.. Govor tela je bio veoma jasan, Turčin je izvukao svoju desnu ruku stisnutu kao da drži jatagan i prevukao je preko grla.

Cela izviñačka družina je zastala na ulazu u uvalu. Voña je svakom od njih odreñivao mesto ulaska u šumu, koja se protezala skoro u pravoj liniji preko doline, od litice do litice.

Dok su prelazili preko otvorenog prostora, kretali su se pognuti. Koristili su svaki mali zaklon koji se rnogao naći na tlu. Izgledali su kao utvare koje se neverovatnom brzinom kreću preko doline i nestaju u šumi.

Kada su nestali, gospodar Rupert nam je otkrio detalje plana koji mu se vrteo po glavi. Pokazao nam je da ga pratimo. Išli smo izmeñu drveća, držeći se same ivice litice, tako da je prostor ispod nas bio vidljiv svima. Kada smo prošli krivinu tako da smo mogli videti celu šumu u dolini, ne gubeći iz vida vojvotkinju i ubice zadužene za nju, komandovao nam je da stanemo. Na tom mestu smo imali dodatnu prednost u odnosu na prethodno jer smo mogli direktno da gledamo na uspon, koji se pružao na daljoj strani i kojim su se kretali otmičari. Negde na toj stazi druga grupa se nadala da će presresti begunce.

Gospodar je govorio brzo, zapovednim glasom koji vojnici vole da čuju:

„Braćo, došlo je vreme da zadamo udarac za Teutu i zemlju." Pokazao je dvojici strelaca da zauzmu pozicije tako da mogu da nišane ka šumi.

Njih dvojca su zalegla i spremila puške. „Podelite liniju šume meñu sobom i dogovorite granice

vaših pozicija. Čim se prvi otmičar pojavi, uzmite ga na nišan i smaknite pre nego što izañe iz šume. Zatim osmatrajte i postupite isto sa sledećim koji zauzme njegovo mesto. Činite tako dok niko ne ostane. Upamtite, braćo, u ovoj mučnoj krizi nisu dovoljna samo hrabra srca.

U ovom času sigurnost vojvotkinje leži u smirenom duhu i oštrom oku!“

Potom se okrenuo ka nama ostalima, i obratio se meni:

„Arhimandritu Spazaka, usta božija koja se mole za toliko duša, moj čas je kucnuo. Ako se ne vratim, prenesi moju ljubav tetki Dženet gospoñici Mek Kelpi u Visarionu. Ostaje nam samo jedna stvar ukoliko želimo da spasemo vojvotkinju. Kada vreme doñe, povedi ove ljude i pridruži se stražaru na vrhu puta iz doline. Kada se začuju pucnji, potegnite handžare i jurnite na uvalu preko doline. Braćo, možda ćete stići na vreme da osvetite vojvotkinju ako nc možcte da je spasete. Ja morarn ići bržim putem. Pošto nema vremena da preñem stazu, a neće ga ni biti — moram ići bržim putem. Priroda mi je pokazala put kojim je neophodno da idem. Vidite ono ogromno drvo bukve koje se nadnosi nad uvalu u kojoj drže vojvotkinju? To mi je staza! Kada odavde uočite izviñače kako se vraćaju, dajte mi znak mašući kapama — ne koristite marame, jer biste mogli upozoriti druge bljeskanjem belog. Potom jurnite na uvalu. Ja ću se na taj znak spustiti niz svoju lisnatu stazu. Ako ništa drugo, smrviću svojom težinom ubice, makar morao i nju da ubijem. Bar ćemo umreti zajedno i slobodni. Položite nas zajedno u grobnicu u Crkvi Svetog Save. Zbogom, ako nam je ovo poslednje viñanje!"

Bacio je kaniju u kojoj je držao handžar i upasao golo oružje za pojas iza leña, a potom je nestao!

Mi, koji nismo osmatrali šumu, netremice smo gledali veliku bukvu i primetili dugačke grane koje su visile nisko i njihale se na najblažem povetarcu. Nekoliko minuta, koji su delovali jako dugačko, nismo videli ni traga od njega. Tada, visoko, na jednoj od širokih grana, koja se pružala dalje od lišća koje nam je zaklanjalo pogled, ugledali smo nekoga kako puzi ležeći na kori. Bio je daleko na grani, viseći iznad provalije. Gledao je u našem pravcu i mahnuo sam mu rukom kako bi znao da smo ga videli. Bio je odeven u zeleno te je bilo malo verovatno da ga je neko

drugi mogao primetiti. Skinuo sam svoju kapu i držao je spremnu da mu dam znak kada doñe vreme. Bacio sam pogled na uvalu i video da vojvotkinja stoji, još uvek nepovreñena. Potom sam se i ja usredsredio na šumu.

Iznenada me je čovek koji je stajao pored mene uhvatio za ruku i pokazao mi u jednom pravcu. Jedva sam kroz drveće, koje je bilo niže nego u ostalom delu šume, video Turke kako se prikradaju. Mahnuo sam kapom. U isto vreme se oglasila puška ispod mene. Sekund do dva kasnije, jedan od izviñača je pao unapred, na lice, i ostao da leži nepomično. U istom trenutku sam pogledom potražio bukvu i ugledao kako figura koja je ležala na grani ustaje i spušta se do račve. Potom se gospodar bacio napred kroz masu grana. Pao je poput kamena i srce mi je potonulo.

Meñutim, tren kasnije delovalo je da je uspostavio ravnotežu. Dok je padao, uhvatio se za jednu od tankih grana i sa sobom povukao pregršt lišća.

Ponovo se začula puška ispod mene, i opet, i opet, i opet. Otmičari su bili upozoreni i izleteli su napolje u gomili. Moje oči su bile fiksirane na bukvu. Skoro poput munje padalo je veliko gospodarevo telo, dok se njegova veličina gubila u prostranstvu njegovog okruženja. Padao je u seriji cimova, jer se hvatao za usputne grane i ostalo rastinje, koje se pružalo iz pukotina u steni.

Opširnije — jer se sve ovo dešavalo u nekoliko sekundi koje je ozbiljnost situacije nemerljivo produžila — sputio se na veliku stenu. Bez oklevanja je skočio sa jedne strane, tako da padne blizu vojvotkinje i njenih čuvara. Izgledalo je da ga nisu primetili, jer im je pažnja bila usmerena ka šumi iz koje su očekivali glasnika sa znakom. Meñutim, držali su svoje jatagane u pripravnosti. Pucnji su ih uzbunili i bili su spremni na ubistvo — pojavio se glasnik ili ne.

Mada muškarci nisu videli opasnost koja im stiže odozgo, vojvotkinja jeste videla svoj spas. Na prvi šušanj brzo je poñigla pogled. Pre nego što smo počeli da jurimo

ka stazi, mogli smo videti trijumfalni izraz u njenim veličanstvenim očima kada je prepoznala čoveka koji se spuštao, naizgled sa nebesa, da joj pomogne — zaista je tako izgledalo. Ako su ikada nebesa uplela svoje prste u neko spašavanje na zemlji, onda je to bilo tada.

Čak i tokom poslednjeg spuštanja niz kamenu stenu, gospodar je bio priseban. Dok je padao, isukao je handžar i još u letu zamahnuo i odsekao glavu jednom od ubica. Kako je doskočio, zateturao se za trenutak, ali ka svojim neprijatcljima. Još dva puta je handžar zaparao vazduh poput munje, a sa svakim zamahom jedna glava se zakotrljala po travi.

Vojvotkinja je podigla svoje vezane ruke. Ponovo je bljesnuo handžar, ovoga puta nadole. Gospa je osloboñena. Ne zastajući, gospodar joj je strgao povez sa usta, zagrlivši je levom rukom, dok je desnom držao handžar, okrenuvši se prema svojim neprijateljima. Vojvotkinja se iznenada sagla i podigla jatagan koji je ispao iz ruke jednom od mrtvih otmičara. Stala je naoružana pored Ruperta.

Pucnji su se ubrzali kada su otmičari — ono što je ostalo od njih - izleteli na otvoreno. Strelci su dobro znali svoj posao. Dobro su se držali gospodareve naredbe po pitanju smirenosti. Nastavili su da pogañaju one koji su išli prvi, tako da je delovalo da neprijatelji ne napreduju.

Čim smo poleteli niz usek, mogli smo jasno da vidimo sve ispred nas i taman kada smo počeli da se pribojavamo da bi nekim nesrećnim slučajem neki od njih mogli da se dokopaju uvale, desilo se prijatno iznenañenje.

Odjednom je iz šume izletela grupa ljudi, od kojih su svi nosili narodne kape, tako da smo znali da su naši. Svi su bili naoružani samo handžarima i leteli su poput tigrova. Počistili su Turke kao da su, uprkos svoj svojoj žurbi, stajali nepokretno — bukvalno su ih počistili, kao što dete počisti kolač sa tanjira.

Nekoliko trenutaka kasnije, za njima se pojavila visoka figura, duge crne brade i kose prošarane sedim.

Instinktivno, svi mi sa uzvišenja, kao i oni u dolini, radosno smo povikali jer je to bio vladika Miloš Plamenac.

Priznajem da sam, znajući ono što sam znao, nekoliko trenutaka bio malo uznemiren. U fantastičnom uzbudenju u kojem smo svi uživali, neko bi mogao reći ili učiniti nešto što bi nam pravilo probleme ubuduće. Gospodarev neverovatan podvig, vredan kao herojski podvizi iz legendi, sve nas je raspalio. On sam mora da je bio na vrhuncu ushićenja kada se usudio na takav čin, a nije bio trenutak da se očekuje diskrecija od bilo koga. Najviše od svega sam se brinuo za vojvotkinjinu čednost. Da nisam služio na njenom venčanju, možda ne bih razumeo kako se ona osećala što je iz takvog usuda spasao čovek koji joj toliko mnogo znači — i to na takav način. Bilo bi prirodno da u trenutku zahvalnosti i trijumfa obeiodani tajnu koju smo mi iz Saveta i prijatelji njenog oca tako predano čuvali. Meñutim, niko od nas nije poznavao vojvotkinju i gospodara Ruperta kao što ih poznajemo sada. Bilo je dobro što su se nalazili na udaljenom mestu jer se ljubomora i sumnjičavost brñana, čak i u ovakvom trenutku, iako su bili ushićeni zbog njegovog poduhvata, mogla ispoljiti i posejati seme nepoverenja. Vladika i ja smo jedini znali, osim, naravno, dvoje kojih se to ticalo. Pogledali smo jedan drugog uznemireno.

Vojvotkinja je na trenutak pogledala svog muža i stavila prst preko usana, a on je, kao čovek britka uma, odgovorio smirujućim osmehom. Potom je ona klekla ispred njega na jedno koleno, poljubila je njegovu šaku koju je prinela usnama, i rekia:

„Gospodaru Ruperte, dugujem Vam sve što jedna žena može dugovati nekom, osim Bogu. Dali ste mi život i čast! Ne mogu Vam se zahvaliti dovoljno zbog onoga što ste uradili, moj otac će pokušati da Vam se oduži kada se vrati. Sigurna sam da će Vas ljudi Zemlje Plavih Planina, koji cene hrabrost, slobodu i čast, zauvek držati u svom srcu!“

To je bilo tako lepo rečeno, uz drhtanje usana i oči

ispunjene suzama, toliko iskreno i ženstveno, u skladu sa običajima naše zemlje po pitanju iskazivanja poštovanja koje žena čini muškarcu, da su srca naših brñana zatreperila. Njihova plemenita jednostavnost našla je oduška u suzama. Ako je galantni gospodar makar na trenutak pomislio da plakanje ne pristaje muškarcima, njegova zabluda je u ovom trenutku bila ispravljena. Kada se vojvotkinja uspravila, što je učinila dostojanstveno poput kraljice, ljudi su okružili gospodara kao talasi i podigli ga iznad svojih glava, noseći ga na rukama, kao na olujnom moru. Izgledali su poput starih Vikinga o kojima smo slušali, čija krv kola Rupertovim venama. Bilo mi je drago da su ljudi tako opčinjeni gospodarom, tako da nisu videli likovanje u vojvotkinjinim zvezdanim očima, jer bi inače mogli otkriti tajnu. Po izgledu vladikinom znao sam da deli mojc zadovoljstvo isto kao što je delio i moj nespokoj.

Dok su brñani bacali gospodara Ruperta uvis svojim uzdignutim rukama, njihovi pokliči su iznenada postali toliko glasni da su svuda oko nas, koliko sam mogao videti, u vazduh prhnulc uplašene ptice, čije je glasno kreštanje samo još povećalo buku.

Gospodar, koji uvek pazi na druge, prvi se pribrao. „Hajdemo, braćo“, reče, „popnimo se na brdo, odakle

možemo signalizirati ljudima u zamku. Bilo bi pravo da se dobre vesti podele sa celom zemljom kako bi se svi radovali jer je vojvotkinja Teuta od Visariona slobodna. Meñutim, pre nego što krenemo, skinimo oružje i odeću sa leševa otmičara. Možda će nam zatrebati kasnije.“

Brñani su ga nežno spustili na zemlju. On je uzeo vojvotkinju za ruku i pozvao mene i vladiku da im priñemo, pa nas je sve poveo uz stazu iz ñoline u koju su se otmičari bili spustili, a potom kroz šumu do vrha brda, koje je dominiralo nad dolinom. Odatle smo, kroz prostor izmeñu drveća, mogli da viñimo zidove Visariona u daljini. Odatle je gospodar signalizirao, a posle nekoliko trenutaka stigao je odgovor. Potom je javio dobre vesti. Primljene su

uz vidno oduševljenje. Sa te udaljenosti nismo mogli da čujemo zvuk, ali smo mogli da vidimo kretanje, uzdignuta lica i ruke koje mašu i znali smo da je sve u redu. Meñutim, ubrzo je usledilo zatišje toliko zlokobno da smo i pre nego što je signalizator počeo da nam šalje poruku znali da nas čeka još loših vesti. Kada su vesti pristigle, gorki vapaj se začuo meñu nama, jer je vest bila sledeća: „Vojvodu su zarobili Turci dok se vraćao i drže ga u Ilsinu.“

Raspoloženje brñana se promenilo u momentu. Kao da je u treptaju leto smenila zima, kao da su žutu slavu uzdignutog kukuruza zatrpali snežni smetovi. Ne, bilo je to još gore, kao da gledate tragove uragana u šumi gde su sva stabla skrhana i oborena. Neko vreme su svi bili nemi, a zatim je usledio besni urlik, kao kada bog progovara svojom grmljavinom i oglasila se žestoka odlučnost Ijudi Zemlje Plavih Planina: ,,Na Ilsin! Na Ilsin!“ I stampedo ka jugu je otpočeo. Uvažena gospo, Vi, koji ste tako kratko vreme proveli u Visarionu, možda ne znate za najjužniju tačku Zemlje Plavih Planina, gde leži mala luka Ilsin, koju smo odavno iščupali iz turskih ruku.

Jurnjavu je zaustavila komanda: ,,Stoj!“ Izgovorena gromovitim glasom gospodara. Instinktivno su svi stali. Gospodar Rupert je ponovo progovorio:

„Zar nije bolje da saznamo nešto više pre nego što krenemo na naše putovanje? Zatražiću da mi jave sve poznate detalje. Do tada se svi krećite u tišini i što je brže moguće. Vladika i ja ćemo čekati ovde dok ne dobijemo sve vesti i ne pošaljemo neke instrukcije, a zatim ćemo poći za vama i trudićemo se da vas stignemo ako budemo mogli. Jedna stvar: budite potpuno nemi po pitanju onoga što se dogodilo ovde. Ćutite o svim detaljima — čak i o oslobañanju vojvotkinjinom — osim onih koje ja budem slao.“

Bez reči, pokazujući tako nemerljivo poverenje, cela grupa - nevelika, doduše — krenula je, a gospodar je počeo da šalje signale. Kako sam bio vičan signalnom kodu, nisu mi bila potrebna objašnjenja, već sam pratio pitanja i

odgovore sa obe strane. Prve reči koje je gospodar Ruper poslao signalom su bile:

„Tišina, apsolutna i potpuna, po pitanju svega što se desilo.“ Potom je pitao za detalje vojvodinog zarobljavanja. Usledio je odgovor.

„Pratili su ga od Flešinga. Njegovi neprijatelji su rasporedili špijune duž čitave njegove rute. U Raguzi se veliki broj stranaca — naizgled putnika — ukrcao na brod s njim. Kada je sišao sa broda, za njim je izašao i veliki broj njih i očigledno su ga pratili, mada još uvek nemamo detalje. Nestao je u Ilsinu iz hotela Reo, gde je odseo. Svi mogući koraci su preduzeti kako bi se utvrdilo njegovo kretanje, a striktna tišina i tajnost se pritom poštuju.“

Njegov odgovor je bio: „Odlično! Održavajte tišinu i tajnost. Žurim natrag. Signalima zamolite arhiepiskopa i ostale članove Nacionalnog saveta da što brže mogu doñu u Gadar. Tamo će ih sačekati jahta. Obavestite Ruka da otplovi punom brzinom u Gadar, gde će sačekati arhiepiskopa i ostaie — pošaljite mu listu imena — i vratiti se sa svima njima što je brže moguće ovde. Spremite naoružanje, šest topova, dvesta ljudi i provijante za tri dana. Tišina, tišina. Sve zavisi od toga. Svi nastavite da se bavite uobičajenim poslovima po zamku, osim onih u tajnosti.“

Kada smo se uverili da je poruka primljena, sve troje — jer je naravno i vojvotkinja bila sa nama, pošto jc odbila da napusti gospodara — krenuli smo brzo za našim saborcima. Dok smo se spuštali nizbrdo, bilo je očigledno da vojvotkinja ne može da prati jak tempo kojim smo išli. Herojski se trudila, ali su dugi put koji je već prešla, kao i teškoće i uznemiravanja koje je pretrpela, na nju ostavili traga. Gospodar se zaustavio i rekao da bi bilo bolje da on nastavi dalje noseći je — u pitanju je bio život njenog oca.

,,Ne, ne!“, odgovorilaje. „Idi! Ja ću vas pratiti zajedno sa vladikom. Tako možeš urediti stvari da sve bude spremno kada arhiepiskop i Savet stignu. Poljubili su se posle tih reči; ona je bacila stidljiv pogled prema meni i

nas dvojica smo nastavili velikom brzinom da sledimo tragove naših saboraca. Video sam da ćemo ih uskoro sustići mada su se i oni brzo kretali. Kada smo ih stigli, neko vreme gospodar je trčao naporedo s njima i nešto im govorio — to sam zaključio po načinu na koji su okretali glave ka njemu dok su trčali. Potom ih je brzo prestigao i odvojio se od njih. Jurnuo je poput jelena koji izleće iz čestara i uskoro nam je nestao iz vidnog polja. Oni su zastali trenutak- dva. Potom je nekolicina otrčala dalje dok su se ostali vratili do nas. Brzo su improvizovali nosiljku od grana i veza i insistirali su da je vojvotkinja koristi. Posle neverovatno maio vremena ponovo smo bili na putu, napredujući velikom brzinom ka Visarionu. Ljudi su se smenjivali u nošenju nosiljke, imao sam tu čast da uzmem učešća u tom poslu.

Negde na trećini puta do Visariona susreli smo grupu naših zemljaka. Bili su odmorni i preuzeli su nosiljku, tako su ostali bili slobodni da se kreću punom brzinom. Uskoro smo stigli do zamka.

Tu smo zatekli sve kako bruje poput pčela u košnici. Jahta, koju je kapetan Ruk držao u pripravnosti od kada je potera pod gospodarevim voñstvom napustila Visarion, već je bila na putu i išla uz obalu zastrašujućom brzinom. Puške i munieija su bili naslagani na doku. Topovi su takoñe bili spremni, zajedno sa municijom i pripremljeni za utovar. Ljudi, njih dvesta, bili su poreñani u punoj opremi, spremni da krenu čim se da znak. Provijant za tri dana, već je bio ukrcan zajedno sa buradima pitke vode. Na jednom deiu doka, spreman za ukrcavanje, potpuno opremljen i spreman za poletanje stajao je gospodarev cepelin.

Bilo mi je drago što vidim da je vojvotkinja izgledala dobro posle užasnog iskustva koje je proživela. I dalje je nosila pokrov, ali je izgledalo da niko ne primećuje ništa čudno. Glasine su očigledno kolale o onome šta se dešavalo. Meñutim, vladala je diskrecija. Ona i gospodar su se susreli kao dvoje koji su služili i patili zajedno, ali mi

je bilo drago kada sam primetio da su se oboje kontrolisali tako da niko, osim nas koji smo već bili upućeni u tajnu, nije ni u jednom jedinom trenutku posumnjao da izmeñu njih postoji ljubav, a kamoli brak.

Čekali smo što smo strpljivije mogli, dok iz zamka nije stigla vest da se jahta pojavila na severnom horizontu, i da se brzo približava, držeći se obale.

Kada je stigla, na radost svih nas, saznali smo da su svi obavili svoj deo zadatka. Arhiepiskop je bio na brodu kao i ceo Savet, niko nije nedostajao. Gospodar ih je žurno odveo u veliku dvoranu zamka, koja je u meñuvremenu pripremljena. Ja sam takoñe krenuo sa njima, ali je vojvotkinja ostala ispred.

Kada smo svi seli, gospodar je ustao i rekao: „Moja gospodo, arhiepiskope, vladiko, gospodari i

pripadnici Saveta usudio sam se da vas pozovem na ovaj način jer je vremena malo, a život jednog od vas, jednog kojeg neizmerno volite — vojvode Visariona — u opasnosti je. Ovaj bezočan pokušaj Turaka stara je agresija, samo u novom ruhu. To je novi i odlučniji korak nego ikada, pokušaj kidnapovanja vašeg voñe i njegove ćerke, vojvotkinje. Na sreću, jedan deo plana im je osujećen. Vojvotkinja je bezbedna i meñu nama je. Meñutim, vojvoda je zarobijen — ukoliko je i dalje živ. Mora biti da je negde blizu Ilsina — ali još uvek ne znamo gde tačno. Spremili smo ekspediciju, koja je spremna da krene istog trena kada dobije nareñenje od vas. Sledićemo vaše želje svojim životima. Pitanje se mora rešiti odmali, tako da bih vas upitao samo jedno — da li ćemo spasiti vojvodu po svaku cenu? Pitam jer je to postalo internacionalno i, ako su naši neprijatelji spremni poput nas, to znači rat!“

Pošto je završio, dostojanstveno i sa neopisivom silinom, povukao se. Savet je odredio zapisničara — kaluñera Kristoferosa, kojeg sam ja predložio — i počeo sa radom.

Arhiepiskop je govorio prvi. „Gospodo iz Saveta Plavih Planina, pozivam vas da na

pitanje gospodara Ruperta odmah odgovorite sa DA! zajedno sa zahvalnicama i počastima galantnom Englezu, koji se bori za našu stvar i koji je tako hrabro spasao našu voljenu vojvotkinju iz nemilosrdnih ruku našeg neprijatelja.“

Zatim je govorio najstariji član Saveta — Nikola iz Voloka — ustao je i, pošto je ispitivačkim pogledom prešao preko svih lica i video mračna klimanja u znak pristanka — jer nijedna reč nije izgovorena — obratio se vratarima:

„Pozovite gospodara Ruperta, Savet Plavih Planina ima samo jedan odgovor za njega: Napred! Spasite vojvodu Visariona, kakva god da je cena za to! Vi od sada u ruci držite handžar našeg naroda, kao što ste to već i učinili, kada ste spasili našu voljenu vojvotkinju, jer u Vašim grudima kuca srce našeg naroda. Počnite smesta! Plašim se da Vam ostavljamo malo vremena, ali znam da je to Vaša želja. Kasnije ćemo izdati formalnu autorizaciju kako bi, ako izbije rat, naši saveznici mogli razumeti da ste delovali u interesu nacije, i dati Vam akreditacije koje vam mogu biti potrebne u vršenju ove izvanredne službe. One će Vam biti predate za sat vremena. Što se tiče naših neprijatelja za njih ne marimo. Vidite, isukaćemo handžar koji imamo za vas.“

Kao jedan, svi prisutni su isukali svoje handžare, koji su bljeskali poput vatre munja. Činilo se da nema ni trenutka kašnjenja ili odugovlačenja. Savet se rastao, i njegovi članovi su se pomešali sa ljudima napolju, uzimajući aktivno učešće u pripremama. Nije prošlo mnogo vremena, kada je jahta popunjena ljudima, oružjem i provijantima, poletela niz rečicu. Na mostu pored kapetana Ruka stajao je gospodar Rupert i prilika vojvotkinje Teute, još uvek umotane u pokrov. Ja sam se nalazio na donjoj palubi sa vojnicima, objašnjavajući pojedincima posebna zaduženja koja će možda morati da obave. Kod sebe sam imao spisak koji je gospodar Rupert pripremio dok je čekao da jahta stigne iz Gadra.

Petrov Vlastimir

Nastavak Rupertovog dnevnika

9. jul 1907.

Neverovatnom brzinom smo se kretali ka jugu, držeći se obale što smo više mogli da bismo, ako je moguće, izbegli da budemo primećeni sa juga. Neposredno pre Ilsina kameni rt zalazi u more i on je trebalo da nam posluži kao zaklon. Na severu arhipelaga nalazila se mala uvala dubokog gaza. Dovoljno je velika da primi jahtu, ali veće plovilo ne bi moglo bezbedno da uñe u nju. Uplovili smo i bacili sidro blizu obale, sa kamenim frontom — prirodnim ispustom od kamena, koji je praktično isti kao i dok. Ovde smo se sastali sa ljudima iz Ilsina i okoline, koje smo, koristeći signale, ranije obavestili da nas ovde sačekaju. Oni su nam dali najnovije informacije o vojvodinom kidnapovanju i obavestili su nas da je svaki čovek u ovom delu zemlje zbog toga jednostavno bio van sebe. Uverili su nas da možemo ne samo da se oslonimo na njih po pitanju borbe na život i smrt već i po pitanju apsolutne diskrecije. Dok su mornari, pod Rukovim voñstvom, istovarili cepelin na obalu i našli odgovarajuće mesto za njega, na kojem je bio skriven od običnih pogleda, ali sa kojeg je lako mogao uzleteti, vladika i ja — i naravno moja žena — slušali smo detalje o otmici njenog oca.

Izgleña da je putovao u tajnosti kako bi izbegao baš ono što se desilo. Niko nije znao da dolazi, dok nije stigao do Rijeke, odakle je poslao šifrovanu poruku arhiepiskopu. Meñutim, turski agenti su mu očigledno bili na tragu sve vreme, i nema sumnje da je špijunski biro bio dobro obavešten. Vojvoda se u Ilsinu iskrcao sa parobroda, koji je išao od Raguze do Levanta.

Dva dana pre njegovog dolaska primećen je neuobičajen broj dolazaka u tako malu luku, gde su inače dolasci retki. Ispostavilo se da je mali hotel — koji je prilično dobar — bio skoro ispunjen. Zaista, ostala je samo

jedna soba, koju je vojvoda uzeo da prenoći. Večerao je tiho i povukao se na počinak. Njegova soba se nalazila pozadi, u prizemlju, i gledala jc na obalu male reke Silve, koja na tom mestu utiče u luku. Nikakva buka se nije čula te noći. Kasnije tog jutra, kada se stariji stranac nije pojavio, otišli su do njegove sobe kako bi videli šta se dešava. Pošto nije odgovarao, gazda je ubrzo razvalio vrata i zatekao praznu sobu. Njegov prtljag je delovao nedirnuto, samo su nestale stvari koje je nosio na sebi. Čudna stvar je bila ta što je u krevetu očigledno spavano, stvari koje je nosio su nestale, a nigde nije bilo njegove odeće za počinak, oko čega su se raspravljale lokalne vlasti kada su sprovodile istragu — da je otet u stvarima za počinak, a da su otmičari sa sobom poneli njegovu odeću koju je nosio preko dana. Očigledno je da su vlasti imale neku mračnu sumnju jer su svima u kući naredili da ćute po svim pitanjima. Kada su se raspitali o ostalim gostima, ustanovili su da su tokom jutra, plativši svoje račune, svi otišli. Niko od njih nije imao mnogO prtljaga, a za sobom nisu ostavili ništa na osnovu čega bi ih mogli slediti ili ustanoviti njihov identitet. Vlasti su, pošto su poslali poverljiv izveštaj vladi, nastavile isleñivanje i svi raspoloživi resursi su bili angažovani na istrazi. Kada sam signalizirao Visarionu, pre nego što sam stigao tamo, preko sveštenstva bila je prosleñena vest da se svi podesni ljudi uključe u istragu, tako da se prevrne svaki kamen u tom delu zemije. Zapovednik luke je bio siguran da nijedan brod, mali ili veliki, nije napustio luku. Zaključak je stoga bio da su vojvodini otmičari krenuli s njim u zaleñe — ukoliko, naravno, nisu već tajno ukrcani na neki brod u blizini grada.

Dok smo primali različite izveštaje, stigla je hitna poruka da se cela družina nalazi u Nemoj kuli. To je bilo dobro izabrano mesto za takav poduhvat; masivna kula, jakih zidova, izgrañena kao memorijal, a takoñe i kao utvrda — posle jednog masakra koji su počinili Turci.

Nalazila se na vrhu kamenog brežuljka, nekih deset

milja u zaleñu luke Ilsin. To mesto je po pravilu izbegavano, a zemlja oko njega je bila toliko jalova i pusta da niko nije živeo u blizini. Držana je za državnu upotrebu i kako se mogla koristiti u slučaju rata, bila je zatvorena masivnim gvozdenim vratima, koja su bila zaključana, osim u odreñenim slučajevima. Ključevi su se nalazili u zgradi vlade u Plazaku. Stoga, ako su Turci uspeli da upadnu unutra i ako su mogli nesmetano da ulaze i izlaze iz kule, oslobañanje vojvode bi bio težak i opasan zadatak. Njegovo prisustvo meñu njima bilo je pretnja za svaku silu koja bi napadala, jer bi tako ugrozili njegov život.

Odmah sam se posavetovao sa vladikom kako bismo odlučili šta nam je najbolje činiti. Rešili smo da na bezbednoj udaljenosti postavimo kordon stražara oko kule kako bismo sprečili da budu upozoreni, ali da u ovom trenutku ne preduzimamo napad.

Raspitali smo se da li je ikakav brod viñen u komšiluku u prethodnih nekoliko dana i javljeno nam je da je jednom ili dvaput spažen ratni brod na južnom horizontu. To je očigledno bio brod koji je Ruk spazio na svom putu ka jugu za vreme vojvotkinjine otmice, i koji je identifikovao kao turski brod. Brod je viñen tokom dana — tako da nije bilo dokaza da se nije prikrao tokom noći ugašenih svetala. Meñutim, vladika i ja smo zaključili da je turski brod samo posmatrao situaciju — pošto je bio u dogovoru sa obe družine otmičara — i nameravao je da utekne sa jednom ili obe družine ili njihovim plenom ukoliko bi stigli do Ilsina neprimećeni. Očigledno je bilo da su to imali na umu Teutini otmičari kada su u početku svom brzinom išli ka jugu. Tek kada su se uverili da ne mogu ići na tu stranu, okrenuli su se ka severu, očajnički tražeći priliku da preñu granicu. Gvozdeni prsten koji sam napravio je do sada poslužio svojoj svrsi.

Poslao sam po Ruka i izložio mu stanje stvari. Njegovo viñenje situacije je bilo isto kao i naše. Njegov zaključak je bio:

„Zadržimo kordon i čekajmo na signal iz Neme kule.

Turci će se umoriti pre nas. Ja ću paziti na turski ratni brod. Tokom noći ću otploviti na jug, ugašenih svctala, da bacim pogled na njega, makar morao da čekam sivilo zore da bi to učinio. Možda ćc nas videti, ali ako se to desi odmileću polako od njih da nc bi shvalili koliko smo zapravo brzi. Oni će sigurno prići bliže kada se dan bude bližio kraju, kako bi se postarali da špijunski biro bude obaveštcn, a dobro znaju da kada je zemlja na nogama, svaki dan povećava šansu da njihovi planovi budu otkriveni. Po njihovom oprezu rekao bih da ne žele da ih otkriju, a iz toga zaključujem da ne želc otvorenu objavu rata. Ako je tako, zašto im ne bismo prišli i nametnuli pitanje?“

Kada smo Teuta i ja dobili priliku da ostanemo nasamo, prodiskutovali smo o situaciji iz svih uglova. Jadna devojka je bila u užasno napeta zbog brige o bezbednosti svog oca. U početku jedva da je bila u stanju da govori ili misli koherentno. Njen govor je bio prigušen, a rezonovanje paralisano gnevom. Meñutim, ubrzo joj je borbena krv njenih predaka vratila samopouzdanje i smirenost, a tada je brzi um žene bio vredan koliko i rezonovanje kampa punog muškaraca. Videvši da je sva usplamtela po tom pitanju, sedeo sam tiho i čekao, vodeći računa da je ne prekidam. Jako dugo smo sedeli mirno, dok je napolju postajalo sve mračni je. Kada je progovorila, ceo plan delovanja, baziran na suptilnom razmišljanju, bio je postavljen u njenoj glavi:

„Moramo brzo delovati. Svaki sat koji proñe dovodi mog oca u još veći rizik.“ Ovde joj je glas zadrhtao na trenutak, ali se pribrala i nastavila dalje: „Ako kreneš ka turskom brodu, ja ne bi trebalo da idem sa vama. Ne bi bilo dobro da me vide. Kapetan bez sumnje zna za oba pokušaja: otmice mene i mog oca. A ipak je i dalje neupućen u ono što se desilo. Ti i tvoja hrabra, lojalna družina ste odradili svoj posao tako da se vesti nisu širile dalje. Sve dok je kapetan u neznanju on mora odlagati svoje delovanje do poslednjeg trenutka. Ukoliko bi me

spazio, znao bi da ta grupa nije postigla svoj cilj. Zaključio bi po mom prisustvu da smo saznali da mi je otac zarobljen i shvatio bi da će otmičari omanuti ukoliko im ne pomognu silom, tako da bi naredio da ubiju zarobljenika.

Da dragi, sutra bi bilo boije da ti posetiš kapetana, ali večeras moramo pokušati da spasemo mog oca. Mislim da sam otkrila način. Ti imaš cepelin. Molim te, odvedi me u Nemu kulu.“

,,Ni za šta na svetu!“ Rekoh, užasnut. Uhvatila me je za ruku i držata čvrsto dok je nastavljala dalje: „Znam, dragi, znam! Smiri se. To je jedini način. Znam da možeš stići gore i to po mraku. Ako upadneš unutra, to će upozoriti neprijatelje, a osim toga moj otac neće razumeti. Znaš da te ne poznaje, nikada te nije video, a pretpostavljam da ni ne zna za tvoje postojanje. Mene bi odmah prepoznao u bilo kojoj haljini. Možeš ine spustiti u kulu konopcem iz svog cepelina. Turci još uvek ne znaju za našu poteru, a bez sumnje se u svim situacijama oslanjaju na snagu i bezbednost kule. Stoga će biti manje oprezni u početku. Uputiću oca u sve detalje i brzo ćemo biti spremni. Sada, dragi, razradimo plan zajedno. Neka tvoj muški um i iskustvo pomognu mom neznanju i spasićemo mog oca!“

Kako sam mogao da obijem takvu moibu — čak i ako je delovala nepromišljeno? Meñutim, bila to mudra ideja i, pošto sam znao šta cepelin sve može pod mojim upravljanjem, video sam samo praktične strane ovog plana. Naravno, postojao je užasan rizik ukoliko bi bilo šta krenulo po zlu. Ali, svi smo u tom trenutku živeli u svetu rizika - a život njenog oca je bio na kocki. Uzeo sam svoju dragu ženu u naručje i rekao joj da je moj um njoj na raspolaganju, kao što su moje telo i duša već bili. I usudio sam se da kažem da mislim da bi to bilo izvodljivo.

Poslao sam po Ruka i saopštio mu planove za našu novu avanturu. On se potpuno složio da je ideja mudra. Potom sam mu rekao da će morati izjutra da ode i ispita kapetana turskog ratnog broda ako se ne pojavim.

„Idem da vidim vladiku“, rekoh. ,,On će predvoditi naše trupe u napadu na Nemu kulu. Na tebi je da se pobrineš za ratni brod. Ispitaj kapetana — kome ili kojoj naciji pripada brod. On će sigurno odbiti da ti odgovori. U tom slućaju gapodseti da je, ukoliko ne ističe zastavu, njegov brod piratski i da ćeš ti kao komandant mornarice Zemlje Plavih Planina postupati prema njemu kao prema piratskom brodu — bez ustupaka i milosti. On će odugovlačiti i pokušati da blefira, meñutim, kada stvari postanu ozbiljne, on će posegnuti za silom ili pokušati, a mogao bi biti spreman i da granatira grad. Sigurno će bar pretiti time. U tom slučaju, obračunaj se sa njim kako god misliš da je najbolje ili najbliže tome.“

„Sprovešću Vaše želje makar me koštale života“, odgovorio je. ,,To je pravedan zadatak. Nikada ne bih dozvolio da tako neko stoji na mom putu. Ako napadne našu zemlju, bilo da je Turčin ili pirat, zbrisaću ga.

Videćemo šta naš mali paket može da uradi. Svaki od otmičara koji je upao u Plave Planine, bilo vodom ili kopnom, nikada se neće vratiti kući morem! Pretpos-tavljam da ćemo moj kontigent i ja pokrivati napadače? Biće to tužan dan za sve nas ukoliko ne budemo videli Vas i vojvotkinju, jer ćemo u tom slučaju smatrati da se desilo najgore!“

Koliko god da je čvrst bio, u tom trenutku je zadrhtao. ,,To je tako“, rekoh. „Preduzimamo očajnički pokušaj,

znamo. Medutim, nemamo vremena! Imamo samo svoju dužnost da pokušamo sve što možemo, šta god da se desi. Naša odluka, kao i tvoja, čvrsta je, ali kada to učinimo, rezultat će biti lakši život za druge — za one koji ostaju.“

Pre nego što je otišao, zamolio sam ga da mi pošalje tri pancirna odela koja je imao u skladištu jahte.

„Dva su za mene i vojvotkinju“, rekoh, „treće je za vojvodu. Vojvotkinja će ga poneti sa sobom kada se spusti iz cepelina u kulu.“ Dok je još bio dan, otišao sam da pregledam teren. Moja žena je htela da poñe sa mnom, ali joj nisam dopustio.

,,Ne“, rekoh, „očekuje te veliki napor, kako za telo tako i za živce. Trebalo bi da budeš što odmornija kada poletimo.“

Poslušala me je poput dobre žene i legla je da se odmori u malom šatoru koji sam obezbeñio za nju.

Sa sobom sam poveo lokalaca koji je poznavao teren. Napravili smo veliki krug oko kule, trudeći se da joj priñemo što smo više mogli a da ne budemo primećeni. Napravio sam beleške, pomažući se kompasom i dobro sam osmotrio krajolik ne bih li primetio nešto što bi mi poslužilo kao orjentir. Kada smo se vratili, bio sam potpuno zadovoljan i siguran da ću bez problema moći da preletim preko kule po mraku. Potom sam razgovarao sa svojom ženom i dao joj instrukcije:

„Kada stignemo do kule, spustiću te uz pomoć dugačkog konopca. Sa sobom ćeš nositi paket sa hranom i žestokim pićem u slučaju da je izmoren ili u nesvesti, i naravno, pancirno odelo koje moraš odmah obući. Sa sobom ćeš takoñe imati kratak konopac sa kaiševima na oba kraja — jedan je za tvog oca, drugi za tebe. Kada okrenem cepelin i poletim nazad, ti ćeš pripremiti prsten koji leži na sredini izmeñu dva kaiša. Njega ćeš zakačiti na kuku koja se nalazi na kraju konopca. Kada sve bude privezano, oboje ću podići čekrkom iznad vrha, odbaciću balast koji ću za tu svrhu nositi i odosmo! Žao mi je što će vam oboma bit neudobno, ali nema drugog načina. Kada odmaknemo od kule, oboje ću vas podići na platformu cepelina. Ako bude neophodno, sleteću da to uradimo i potom ćemo odleteti za Ilsin.“

„Kada budete na sigurnom, naši će napasti kulu. Moramo to učiniti, jer će Turci to očekivati. Nekolicina ljudi u odeći koju smo uzeli od tvojih otmičara, biće gonjena od naših. Sve je sreñeno. Zatražiće od Turaka da ih puste unutra i, ukoliko još ne budu otkrili da je tvoj otac pobegao, možda će to i uraditi. Jednom kada se budu našli unutra, naši ljudi će pokušati da otvore kapiju. Šanse nisu na njihovoj strani, jadni momci! Meñutim, u

pitanju su dobrovoljci, koji će dati svoj život boreći se. Ukoliko pobede, zadobiće još veću slavu.“

„Mesec neće izaći večeras pre ponoći, tako da imamo dosta vremena. Krenućemo u deset. Ako sve bude u redu, ostaviću te na kuli za manje od petneast minuta. Nekoliko minuta će biti dovoljno da obuče pancirno odelo i stavi kaiš. Neću se udaljavati od kule više od par minuta i uz malo sreće mnogo pre jedanaest ćemo biti na sigurnom. Tada naši brñani mogu napasti i osvojiti kulu. Možda će kada začuju topove sa ratnog broda —jer će sigurno doći do pucnjave - pokušati da pošalju družinu do obale. Meñutim, Ruk će im se naći na putu, a pošto poznajem čoveka i Gospu, rekao bih da nas neće mnogo Turaka uznemiravati večeras. Do ponoći, ti i tvoj otac možete biti na putu za Visarion. Ja mogu da ispitam kapetana ujutru.“

Izvanredna hrabrost i samokontrola moje žene su došle do izražaja. Pola sata pre dogovorenog vremena, bila jc spremna za polazak. Unapredila je naš plan jednim detaljem. Svoj kaiš sa obmotanim konopcem je već stavila na sebe unapred, tako da će samo morati da stavi kaiš na oca. Pancirno odelo se nalazilo u paketu koji je nosila na leñima, tako da, ako okolnosti budu povoljne, on neće morati da ga stavlja sve dok ne stignu na platformu cepelina. U tom slučaju, neću leteti od kule, već ću polako preleteti iznad nje kako bih ih pokupio. Od ljudi iz okoline sam saznao da kula ima nekoliko spratova. Ulaz je bio u prizemlju, gde su se nalazila gvozdena vrata, potom su sledile prostorije za smeštaj i skladište, a zatim otvoreni prostor na vrhu. To je verovatno bilo najbolje mesto za držanje zarobljenika, jer se nalazilo duboko meñu zidovima i nije postojao nikakav otvor. Ako sve bude u redu, naš plan je trebalo da se odvija na sledeći način. Stražari bi trebalo sve vreme da se nalaze u kuli — verovatno, odmarajući se — tako da je bilo očekivano da niko ne primeti dolazak cepelina. Plašio sam se da pomisiim da bi sve mogio da ispadne tako dobro, jer bi u tom slučaju

zadatak bio krajnje jednostavan i uz svu verovatnoću najverovatnije uspešan.

U deset smo krenuli. Teuta nije pokazivaia nikakve znake straha ili nervoze, mada je ovo bio prvi put da je uopšte videla cepelin na delu. Pokazala se kao odličan putnik. Bila je potpuno mirna, kruto se držeći za konopce koje sam postavio.

Kada sam uz pomoć kompasa, koji sam osvetljavao malom električnom lampom, zauzeo kurs prema orjentirima, imao sam vremena da pogledam oko sebe. Sve je bilo u potpunom mraku gde god bih pogledao — ka kopnu, moru ili nebu. Meñutim, tama je relativna stvar i mada je svaka tačka izgleñala isto, ne postoji apsolutna tama kao celina. Mogao sam, na primer, da razlikujem kopno od mora, ma koliko da su udaljeni jedno od drugog. Gledajući nagore, nebo je bilo mračno, ali je bilo dovoljno svetla da se vidi, čak, i da se razlikuju opšti delovi. Nisam imao problema da primetim kulu ka kojoj smo se kretali, jer, naposletku, to nam je bio i cilj. Lebdeli smo polako, veoma polako, pošto je vazduh bio miran, a ja sam koristio minimum pritiska za pokretanje motora. Po prvi put sam shvatio izuzetnu vrednost motora kojim je cepelin bio opremljen. Bio je bešuman, i praktično nije imao nikakvu težinu, omogućavao je cepelinu da se kreće lako poput starinskih balona koje nosi vetar. Teuta, koja po prirodi ima dobar vid, čak bolji od mog, počela je da se priprema za spuštanje čim je ugledala otvoreni vrh kule kako se pomalja. Odmotala je dugački konopac za spuštanje. Išli smo tako oprezno da smo se i ona i ja nadali da bih zapravo mogao da balansiram cepelin na vrhu zakrivljenog zida — što je nemoguće na ravnoj površini, mada je možda izvodljivo pod uglom.

Mileli smo napred! U kuli nije bilo nikakvog svetla, niti se čuo bilo kakav zvuk sve dok nismo prisli liniji uzdignutog zida, kada smo čuli nešto kao smeh, ali prigušen daljinom i debeiim zidovima. To nas je okuražilo jer nam je ukazivaio na to da su se neprijatelji sakupili u

donjim prostorijama. Samo da vojvoda bude na gornjoj platformi i sve će biti dobro.

Polako, mic po mic, uz bolnu napetost prošli smo dvadeset - trideset stopa iznad zida. Dok smo prolazili, mogao sam da vidim krivudavu liniju od belih mrlja, gde su nekada nabijali glave Turaka na šiljke, kao upozorenje. Pošto su mi šiljci onemogućavali da se spustim na sam zid, skrenuo sam cepelin, tako da, dok se budemo prebacivali preko zida, budem okrenut postrance pa da, ukoliko se bilo kojim slučajem cepelin pomeri, okrzne spoljnu stranu zida. Nekoliko trenutaka kasnije sam zaustavio motor ispred platforme koja je izbijala iz zida kule. Tu sam privezao cepelin posebnim hvataljkama koje su već bile pripremljene.

Dok sam to radio, Teuta se nagla preko ivice zida i tiho poput povetarca pozvala : „Hist! Hist!“ Usledio je sličan odgovor, negde dvadeset stopa ispod nas i znali smo da je zarobljenik sam. Pošto sam pričvrstio kuku za konopac, spustio sam svoju ženu dole. Njen otac je očigledno prepoznao njen zov jer je bio spreman. Šuplja kula — glatki cilindar — prosleñivala je glasove iznutra tiho poput šapata: „Oče, to sam ja Teuta!“

„Dete moje, moja hrabra kćeri!“ „Brzo oče, stavi ovaj kaiš na sebe. Gledaj da je dobro

privezan. Podići će nas gore ukoliko bude trebalo. Zagrli me. Rupertu će biti lakše da nas podigne do cepelina.“

,,Rupert?“ ,,Da, objasniću ti posle. Brzo, brzo! Ne smemo gubiti

ni časa. On je izuzetno jak i može nas podići oboje, ali mu moramo pomoći tako što ćemo biti mirni kako ne bi koristio čekrk jer bi mogao zaškripati.“ Dok je govorila, malo je cimnula konopac, što je bio dogovoreni signal da ih podignem. Plašio sam se da bi čekrk mogao da škripi. Dao sam se na posao i za nekoliko trenutaka su bili na platformi, gde su na Teutin predlog legli, svako sa jedne strane mog sedišta kako ne bi remetili ravnotežu.

Skinuo sam hvataljke, izvadio balast i stavio ga na

vrh zida kako ne bih pravio buku bacajući ga. Upalio sam motor. Cepelin se pokrenuo malo unapred tako da se nagao ka spoljnjem zidu. Bacio sam se na prednji deo platforme te smo počeli da padamo nadole pod oštrim uglom. Tren kasnije sam se premestio, smanjujući nagib, tako da smo skliznuli u tamu. Potom smo počeli da se uspinjemo, kada je motor počeo da radi punom parom, okrenuli smo se i pošli pravo za Ilsin.

Putovanje je kratko trajalo, nekoliko minuta. Delovalo je kao da je vreme stalo sve dok ispod nas nismo ugledali veliku grupu ljudi poreñanu u stroj. Počeli smo da se spuštamo. Ljudi su stajali u mrtvoj tišini, ali, kada smo se spustili meñu njih, videli smo da su presrećni. Pritisak njihovih ruku dok su nas okruživali i odanost koju su pokazivali Ijubeći ruke i stopala vojvode i njegove ćerke bili su dovoljan dokaz za mene, čak i da nisam dobio svoju porciju zahvaljivanja.

Usred tog meteža se začuo Rukov odlučni glas. Stao je pored vladike i rekao:

„Sada je trenutak da napadnemo kulu. Napred braćo, ali tiho. Neka se ne čuje nijedan zvuk dok ne stignete do kapije, a tu odigrajte vašu komediju o otmičarima koji beže. Onima u kuli neće biti zabavno. Jahta je spremna da zaplovi ujutru, gospodine Sent Ledžer, u slučaju da se ne vratim iz ovog boja ako se plave košulje pojave*( Uniforma

turskih mornara.). U tom slučaju ćete sami morati da zapovedate brodom. Bog Vas čuvao, gospodine, moja gospo, i Vas takoñe, vojvodo! Napred!“

U sablasnoj tišini odlučna mala armijaje krenula napred. Ruk je sa svojim ljudima nestao u mraku prema Ilsinskoj luci.

Iz zapisa vojvode Petra Visariona

7. jul 1907.

Nisam imao predstavu, kada sam krenuo na

putovanje kući, da će se tako čudno okončati. Čak i ja, koji sam od svog detinjstva živeo u vihoru avanture, intrige i diplomatije — kako god da je zovete — državništva i rata, bio sam iznenañen. Svakako je da sam očekivao da ću, kada se zaključam u svoju hotelsku sobu u Ilsinu, imati kratak predah i mir. Sve vreme tokom pregovora sa predstavnicima raznih nacija morao sam biti pripravan i napet, takoñe i tokom svog povratka kući, kako nešto u zadnji čas ne bi krenulo po zlu. Meñutim, kada sam bezbedno stigao u sopstvenu zemlju, položio sam glavu na jastuk, misleći da se oko mene nalaze samo prijatelji i da mogu zaboraviti na opreznost.

Kada sam bio grubo probuñen sa rukom peko usta, čvrsto držan sa mnogo ruku tako da ni prst nisam mogao da maknem, bio sam u užasnom šoku. Posle toga je sve delovalo kao košmar. Bio sam umotan u veliki tepih, toliko čvrsto da sam jedva mogao da dišem, a kamoli da zovem pomoć. Na rukama su me spustili kroz prozor, mogao sam da čujem kako se tiho otvara i zatvara. Prebacili su me na brod. Ponovo sam stavljen na nekakvu vrstu nosiljke, na kojoj sam odnet poprilično daleko, ali velikom brzinom. Ponovo su me podigli i uvukli kroz vrata — mogao sam da čujem kako su se uz tresak zatvorila za mnom. Potom su me izvukli iz tepiha. I dalje sam bio u odeći za počinak. Okruživala me je grupa ljudi. Bilo ih je dva tuceta, svi su bili Turci. Izgledali su snažno, odlučno i bili su naoružani do zuba. Moja odeća, koju su uzeli iz sobe, naiazila se bačena pored mene. Nareñeno mi je da se obučem. Dok su Turci izlazili iz sobe u kojoj smo se nalazili, poslednji od njih, za kog bi se po izgledu reklo da je oficir, mi se obrati:

„Ako budeš dizao buku ili zvao pomoć, dok si u ovoj kuli, umrećeš pre vremena!" Uskoro su mi doneli hranu i vodu i nekoliko ćebadi. Umotao sam se u njih i spavao do jutra. Ujutru su mi doneii doručak i isti ljudi su ušli unutra. U njihovom prisustvu isti oficir reče:

„Ukoliko budeš pravio buku ili na bilo koji način pokušao da otkriješ svoje prisustvo bilo kome van kule,

najbliži čovek će te ućutkati jataganom. Ukoliko mi obećaš da ćeš ostati tih dok si u kuli, dopustiću ti više slobode. Da li obećavaš?“

Obećao sam kako je i želeo, nije bilo potrebe da budem u još strožijem zatočeništvu. Jedina šansa za beg je ležala u količini slobode koja bi mi bila dozvoljena. Iako sam bio otet tako tajno, znao sam da će uskoro početi da me traže. Čekao sam što sam strpljivije mogao. Bilo mi je dozvoljeno da idem na gornju platformu — što je, ubeñen sam, bilo više radi njihovog komfora nego mog.

To nije bilo preterano ohrabrujuće jer sam tokom dana ustanovio da bi čak i za mlañeg i agilnijeg čoveka penjanje uz zidove bio nemoguć zadatak. Bili su izgrañeni u zatvorsku svrhu, tako da ni mačka ne bi mogla da nañe mesta da uvuče kandže izmeñu kamenih blokova. Pomirio sam se sa sudbinom. Umotavši se u ćebe, legao sam i gledao u nebo. Želeo sam da ga posmatram dok mogu. Baš sam tonuo u san — mrtvu tišinu mesta bi tu i tamo remetila samo neka opaska mojih tamničara u sobi ispod — kada se iznad mene ukazala neobična prilika — toliko čudna da sam seo i buljio razrogačenih očiju.

Preko vrha kule, nešto malo iznad, lebdela je polako i nečujno velika platforma. Iako je noć bila mračna, u utrobi kule je bilo još mračnije tako da sam zapravo mogao da vidim šta se nalazilo iznad mene. Znao sam da je u pitanju cepelin —jedan od njih sam video u Vašingtonu. Na sredini je sedeo čovek i upravljao, dok je pored njega sedela tiha figura žene koja je sva bila umotana u belo. Kada sam je ugledao, srce je krenulo jače da mi kuca jer je podsećala na moju Teutu, mada je bila malo šira i manje stasita. Nagla se preko ivice i prošaputala: ,,Ššš!“ Odgovorio sam joj na sličan način. Kada me je čula, ustala je i čovek ju je spustio konopcem u kulu, Tada sam video da je to moja draga ćerka koja je došla na ovaj fantastičan način da me spase. Velikom brzinom mi je pomogla da oko struka namestim kaiš, koji je bio prikačen za konopac i obmotan oko nje, a zatim nas je čovek džinovske snage i stasa

podigao do platforme cepelina, koji je odmah pokrenuo, ne gubeći ni trenutka.

Za nekoliko momenata smo hitali ka moru, a moje bekstvo još nije bilo otkriveno. Svetla Ilsina su se pomaljala ispred nas. Pre nego što smo stigli do grada, spustili smo se meñu malu armiju mojih zemljaka, koji su bili okupljeni i spremni da krenu na Nemu kulu, kako bi me spasili silom ukoliko bude potrebno. Teško da bih izvukao živu glavu u tom slučaju. Na sreću, predanost i hrabrost moje divne ćerke i njenog galantnog pratioca su takvu opciju učinili nepotrebnom. Bilo mi je čudno da naiñem na tako razdragan doček meñu svojim prijateljima, koji je bio tako tih. Nije bilo vremena za komentarisanje i razjašnjenja — bilo mi je u redu da stvari tako ostanu i da sačekam na potpuno objašnjenje.

To se desilo kasnije kada smo moja ćerka i ja ostali nasamo.

Kada je pohod na Nemu kulu počeo, Teuta i ja smo otišli u njen šator, a sa nama je pošao njen džinovski pratilac, koji je delovao kao da je ophrvan snom. Kada smo ušli u šator, čuvan nedaleko udaljenim kordonom brñana, on reče:

„Mogu li da Vas zamolim, gospodine, da mi dopustite da se povučem na neko vreme i dozvolim vojvotkinji da Vam objasni stvari? Ona će mi, koliko znam, u tome pomoći jer nas još dosta posla čeka pre nego što se oslobodimo opasnosti u kojoj se nalazimo. Što se mene tiče, skoro da me je savladao san. Tri noći nisam spavao, već naporno radio i brinuo. Ne mogu više izdržati, a u zoru moram otići do turskog ratnog broda koji leži ukotvljen malo dalje. Jesu Turci, mada to ne priznaju, a odgovorni su za prebacivanje otmičara koji su kidnapovali Vas i Vašu ćerku. Neophodno je da idem jer mi je Savet odobrio da preduzmem svaki neophodni korak za našu bezbednost. Kada odem želim da budem bistre glave, jer rat može izbiti posle tog sastanka. Biću u susednom šatoru i odmah ću se odazvati Vašem pozivu, ukoliko budete želeli da me vidite

pre zore.“ Ovde se ubacila moja ćerka: „Oče, zamoli ga da ostane ovde. Sigurna sam da ga

nećemo uznemiravati našom pričom. Štaviše, kada bi znao koliko dugujemo njegovoj hrabrosti i snazi, shvatio bi koliko se sigurnije osećam kada je pored mene, mada smo okruženi vojskom naših hrabrih brñana.“ „Ali kćeri moja“, rekoh jer još uvek nisam znao kako stoje stvari, „postoje tajne izmeñu oca i ćerke koje niko drugi ne bi trebalo da čuje. Nešto od onoga što se dešavalo znam, ali želim da saznam sve, i bilo bi bolje da nijedan stranac - koliko god valjan bio i koliko god da mu dugujemo, ne bude prisutan“

Na moje iznenañenje, ona koja se uvek pokoravala mojim najsitnijim željama, zapravo se raspravljala sa mnom.

,,Oče, postoje druge poverljive stvari koje treba poštovati. Prati me, molim te, dok ti ne kažem sve, sigurna sam da ćeš se složiti sa mojim zahtevom, oče.“

To je rešilo stvar. Primetio sam da se galantni gospodin koji me je spasao klati na nogama dok je s poštovanjem čekao. Rekoh mu: „Odmorite se kod nas, gospodine. Pazićemo na Vas dok spavate.“ Tada sam morao da mu pomognem jer je gotovo u istom trenutku poklekao. Odveo sam ga do prostirki koje su se nalazile na podu. Za nekoliko trenutaka je već duboko spavao. Dok sam stajao posmatrajući ga, shvatio sam da je zaista zaspao, nisam mogao da se ne divim tom daru prirode, koja je održavaia ovakvog čoveka do poslednjeg trenutka izvršenja njegovog zadatka, a potom mu omogućila da spava mirno kada se sve završi.

Sigurno je bilo da je u pitanju odličan momak. Mislim da u životu nisam video toliko dobro grañenog čoveka. Činilo se da uz takvu spoljašnjost ide i osoba izvanrednih ljudskih karakteristika.

,,Sada“, rekoh Teuti, „potpuno smo sami. Ispričaj mi šta se dogañalo kako bih mogao da shvatim stvari.“

Tada me je moja ćerka naterala da sednem, dok je

ona klekla pored mene, i ispričala mi najfantastičniju priču koju sam ikad čuo. Nešto od toga sam saznao iz pisama arhiepiskopa, ali što se svega ostalog tiče, bio sam u mraku. Daleko na zapadu preko Atlantika i ponovo na ivici istočnih mora, herojska odanost i izdržljivost moje kćeri, koja se žrtvovala zarad svoje zemije u toj strašnoj kripti, potpuno me je oduševila. Saznao sam i o velikoj tuzi naroda po objavljivanju njene smrti, o kojoj su vesti milosrdno i mudro bile skrivene od mene što je duže bilo moguće. Znao sam i o glasinama o natprirodnom biću, ali nijedna reč ili naznaka mi nisu stigle o čoveku koji je ušao u njen život, a još manje o posledicama toga. Takoñe, nisam posedovao informaciju da je bila kidnapovana i da ju je Rupert tako viteški spasao. Nije ni čudo što sam od prvog trenutka kada sam ga jasno ugledao, dok je padao u san preda mnom, imao tako visoko mišljenje o njemu. Čovek mora da je bio čudo. Čak i naši brñani nisu mogli da se nose sa izdržljivošću poput njegove. Tokom svog pripovedanja ćerka mi je ispričala kako se umorila od svog dugog čekanja u grobnici i samotnog buñenja tokom poplave, kada je kripta bila potopljena, tako da je toplinu i sigurnost potražila na drugom mestu. Tako je došla do zamka u toku noći i otkrila neobičnog i usamljenog čoveka. Rekoh joj:

,,To je opasno, ćeri moja, ako ne pogrešno. Taj čovek, ma koliko hrabar i odan bio, moraće da odgovara meni — tvom ocu.“ Na to se jako uznemirila i, pre nego što je nastavila dalje, zagrlila me i prošaputala:

„Budi nežan prema meni, oče, jer sam mnogo toga morala da istrpim. Budi dobar prema njemu jer je moje srce njegovo!“

Uverio sam je nežnim stiskom — nije bilo potrebe da govorim bilo šta. Zatim je nastavila da mi priča o svom venčanju i kako je njen muž, koji je verovao da je ona vampir, bio spreman da položi svoju dušu za nju, i kako ga je u bračnoj noći ostavila i vratila se u svoju grobnicu kako bi i dalje učestvovala u mračnoj maskaradi, koju se

obavezala da će izgurati do mog povratka. Pričala je kako je druge noći po svom venčanju, dok je bila u bašti zamka — gde je išla da se, kako mi je stidljivo rekla, uveri u to da je sve u redu sa njenim mužem — bila oteta, vezana i odneta. Ovde je napravila pauzu i malu digresiju. Očigledno se brinula da se njen muž i ja ne sporečkamo, jer je rekla:

„Molim te shvati, oče, da je Rupertovo venčanje sa mnom bilo sasvim regularno i u skladu sa našim običajima. Pre nego što sam se udala, rekla sam arhiepiskopu za svoju želju. On se, kao tvoj predstavnik za vreme tvog odsustva, posavetovao i izneo stvar pred vladiku i arhimandrite. Svi su se složili, pošto su mi izmamili — veoma pravilno po mom mišljenju — sveto obećanje da ću se držati dogovorenog zadatka. Venčanje je bilo pravoslavno - mada neobično, jer je bilo održano noću, u mraku, osim svetala koja su bila odreñena za ritual. O tome će ti lično arhiepiskop ili arhimandrit Spazaka, koji mu je asistirao, ili vladika koji te je menjao u ceremonijalne svrhe, dati sve detalje. Tvoji predstavnici su ispitali sve detalje o Rupertu Sent Ledžeru, koji je živeo u Visarionu. On nije znao ko sam ili, sa njegove tačke gledišta, šta sam bila. Moram ti pričati o svom spašavanju.“

Tako je nastavila dalje da mi priča o mučnom putovanju sa svojim otmičarima na jug, o tome kako ih je omeo Rupertov kordon, koji je na prvi znak opasnosti uspostavio objavivši ,,da je ćerka našeg voñe“, mada je malo znao o tome ko je ,,voña“ bio, ili ko je njegova ćerka. Kako su je brutalno mučili noževima kako bi je naterali da ide brže i kako su njene rane ostavljale tragove krvi za sobom. Potom mi je pričala o zastoju u dolini i o tome kako su otmičari saznali da im je put na sever ugrožen, ako ne i blokiran. O tome kako su meñu sobom odredili trojicu da je čuvaju, dok su ostali izviñali, i o tome kako ju je junački spasao njen muž — moj sin, tako ću ga od sada zvati, i zahvaljivati bogu što nu je podario takvu sreću i čast!

Potom mi je moja ćerka ispričala i o tome kako su jurili natrag do Visariona, kada je Rupert išao ispred svih — kako pravi voña i treba. Saznao sam o pozivanju arhiepiskopa i Nacionalnog saveta i kako su mu poverili handžar nacije, o putu za Ilsin i letu moje kćeri i sina cepelinom.

Ostalo sam znao. Kada je završila, spavač se promeškoljio i probudio —

razbuñen u trenutku — siguran znak čoveka navikiog na pohode i avanturu. U momentu se prisetio svega što se desilo i skočio je na noge. Stajao je s poštovanjem nekoliko trenutaka pre nego što mi se obratio. Potom je progovorio sa osmehom na licu: „Vidim da znate sve, gospodine. Da li mi je oprošteno Teute i mene radi?“ Za to vreme sam i ja ustao. Čovek poput njega mi je potpuno osvojio srce. Moja kći je takoñe ustala, i stala pored mene. Pružio sam ruku i uhvatio njegovu, koja kao da je poskočila u susret mojoj — kao što sto samo ruka mačevaoca čini.

„Drago mi je da si moj sin!“ To je sve što sam mogao da kažem, i mislio sam sve

što ta izjava podrazumeva. Toplo smo se rukovali. Teuti je bilo drago, poljubila me je i držala za jednu ruku dok je drugu provukla ispod ruke svoga muža.

On je pozvao jednog od stražara ispred i rekao mu da pozove kapetana Ruka da ñoñe do njega. Potonji je očekivao poziv i došao je smesta. Kada smo kroz otvoreno krilo šatora videli da dolazi, Rupert — moram ga od sada tako zvati po Teutinoj želji, a i meni se dopada - reče:

„Moram otići da se ukrcam na turski brod pre nego što priñe obali. Zbogom, gospodine, u slučaju da se ne vidimo ponovo.“

Poslednje reči je rekao tako tiho da sam ih samo ja čuo. Potom je poljubio svoju ženu i rekao joj da očekuje da će se vratiti do doručka. Sastao se sa Rukom — još mi je teško da se naviknem da ga zovem kapetanom, mada je to odavno zaslužio — kod kordona straže. Zajedno su se brzo uputili ka luci, gde ih je čekala jahta već upaljenih motora.

KNJIGA SEDMA — KRALJEVSTVO VAZDUHA

Iz izveštaja Kristoferosa, ratnog sekretara Nacionalnog saveta

7. jul 1907.

Kada su gospodar Rupert i kapetan Ruk došli u blizinu nepoznatog broda, uputili su poziv signalima, koristeći engleski, nemački, francuski, ruski, turski, grčki, španski i portugalski jezik. Do tada se ceo bok broda ispunio licima. Kada je na turskom gospodar zatražio kapetana, on se pojavio na boku kod otvora u ogradi. Nosio je uniformu turske mornarice — u to sam spreman da se zakunem - ali je znacima pokazivao da ne razume šta mu govore, na šta je gospodar ponovo odgovorio, ali ovog puta na francuskom pošto su prišli brodu. Stenografski sam zapisao dijalog izmeñu njih dvojice.

GOSPODAR: Da li ste Vi kapetan ovog broda? KAPETAN: Jesam. GOSPODAR: Kojoj nacionalnosti pripadate? KAPETAN: To nije bitno. Ja sam kapetan broda. GOSPODAR: Aludirao sam na Vaš brod. Pod zastavom

koje nacije plovite? KAPETAN (gledajući prema gornjem košu): Ne vidim

da se na Vašem brodu vijori zastava. GOSPODAR: Pretpostavljam da mi kao komandant

možete dozvoliti da se popnem na Vaš brod sa dva pratioca?

KAPETAN: Mogu, ukoliko to zatražite na odgovarajući način!

GOSPODAR (skinuo je kapu): Tražim Vaše dopuštenje, kapetane. Ja sam preñstavnik i akreditovani oficir Nacionalnog saveta Zemlje Plavih Planina, u čijim se vodama sada nalazite i po njihovom zahtevu tražim formalni prijem po pitanju hitnih stvari.

Turčin je, moram to reći, na veoma učtiv način, izdao

komandu svojim oficirima. Spustili su merdevine i platformu za prijem uvaženih gostiju.

KAPETAN: Dobro došli, gospodine, Vi i vaša dva pratioca.

Gospodar se naklonio. Naše merdevine su odmah spuštene i čamac je porinut. Gospodar i kapetan Ruk — koji su poveli i mene - odveslali su do ratnog broda gde su prirnljeni časno. Na brodu je bilo puno ljudi, kako mornara tako i vojnika. Izgiedalo je kao da je u pitanju ratni pohod pre nego brod u mirnodopskim uslovima. Kad smo stupili na palubu, mornari i marinci, koji su bili naoružani kao da je u pitanju vežba, stali su mirno sa oružjem na gotovs. Gospodar je prvi krenuo ka kapetanu, dok je Ruk išao odrnah za njim. Gospodar reče:

,,Ja sam Rupert Sent Ledžer, podanik britanskog kralja, trenutno boravim u Visarionu u Zernlji Plavih Planina. Ovlaščen sam od strane Nacionalnog saveta da delam po svim pitanjima u njihovo ime. Evo mojih akreditacija!“

Dok je to govorio, predao je pismo kapetanu. Bilo je napisano na pet različitih jezika — srpskom, turskom, grčkom, engleskom i francuskom. Kapetan ih je pažljivo pročitao, zaboravljajući na trenutak da ne zna turski jer je odgovorio gospodaru na pitanje postavljeno turskim:

„Vidim da je dokument validan. Mogu li Vas pitati šta žeiite od mene?“

GOSPODAR: Nalazite se na ratnom brodu u vodama Zemlje Plavih Planina, pritom nemate istaknutu zastavu nijedne nacije. Poslali ste naoružane ljude na obalu i tako načinili ratni čin. Nacionaini savet Zemlje Plavih Planina zahteva da zna kojoj naciji služite i zašto ste prekršili meñunarodne zakone.

Delovalo je da kapetan očekuje nastavak gospodarevog govora, ali je on ostao nem. Onda je kapetan progovorio.

KAPETAN: Odgovoran sam samo svojim zapovednicima. Odbijam da Vam odgovorim na to pitanje.

Gospodar mu je odgovorio istog trena.

GOSPODAR: Onda, gospodine, Vi kao zapovednik broda — a posebno ratnog broda — morate znati da kršite meñunarodne pomorske zakone i da ste Vi i svi koji se nalaze na brodu krivi za delo piraterije. Ovo nije samo piraterija na otvorenom moru. Vi ne samo da ste ušli u teritorijalne vode druge države već ste napali nacionalnu luku. Pošto odbijate da otkrijete nacionalnost kojoj brod pripada, prihvatam, a koliko vidim i Vi, Vaš status pirata i delovaću protiv vas u skladu sa time.

KAPETAN (izraženo neprijateljski): Prihvatam odgovornost za svoje postupke. Ne priznajući vaše tvrdnje, saopštavam Vam da će bilo koji akt koji preduzmete predstavljati opasnost po Vas i vaš Nacionalni savet. Štaviše, imam razloga da verujem da su moji ljudi koji su poslati na obalu u posebnu misiju opkoljeni u kuli koju možemo videti sa broda. Pre zore, ovoga jutra iz tog pravca se čula pucnjava, po čemu zaključujem da su napadnuti. Pošto je u pitanju bila mala družina, pretpostavljam da su ubijeni. Ukoliko je tako, kažem Vam da ćete Vi i Vaša bedna mala nacija, kako god da je nazivate, platiti kao nikada do sada. Ja sam odgovoran za to i tako mi Alaha, osveta će biti krvava! U celoj svojoj mornarici —ukoliko uopšte imate mornaricu — nemate silu da se nosite se jednim ovakvim brodom, koji je samo jedan od mnogih. Moji topovi će biti okrenuti na Ilsin, zbog čega sam se i približio obali. Vi i Vaši pratioci imate dozvolu da se bezbedno vratite u luku, zbog bele zastave pod kojom ste

došli. Petnaest minuta će vam biti dovoljno da se vratite odakle ste došli. Idite! I upamtite, šta god da ste u stanju da uradite u vašem planinskom kršu, na moru ne možete čak ni da se branite.

GOSPODAR (polako zvonkim glasom): Zemlja Plavih Planina ima svoje mehanizme odbrane kako na moru tako i na kopnu. Njeni ljudi znaju kako da se odbrane.

KAPETAN (gledajući na sat): Sada je blizu pet. Na prvi otkucaj šestog časa naši topovi će otvoriti vatru.

GOSPODAR (smireno): Moja poslednja dužnost je da Vas upozorim, gospodine — i sve na brodu — da se mnogo toga može dogoditi pre šest časova. Upozoreni ste na vreme da odustanete od ovog piratskog napada, a samom pretnjom možete napraviti veliko krvoproliće.

KAPETAN (nasilno): Usuñujete se da mi pretite, štaviše, u prisustvu moje posade? Mi smo jedno na ovom brodu i svi do jednog ćemo izginuti ako ovaj poduhvat omane. Idite!

Uz naklon, gospodar se okrenuo i sišao niz stepenice dok smo ga mi pratili. Za nekoliko minuta jahta se kretala ka luci.

Iz Rupertovog dnevnika

10. jul 1907.

Kada smo krenuli ka obali, posle mog živog razgovora sa piratskim kapetanom — ne mogu ga zvati drugaeije u ovom trenutku, Ruk je naredio krmanošu da usmeri Gospu malo severnije od luke llsin. On se sa još par ljudi spustio u potpalublje.

Kada smo bili blizu stena — voda je tu duboka tako da nije bilo opasnosti — usporili smo i nastavili da plutamo na jug prema luci. Ja sam bio na mostu i mogao sam da vidim celu palubu. Takoñe, video sam pripreme

koje su se odvijale na ratnom brodu. Topovski otvori su bili pripremani i velike haubice su bile spuštane u kule. Kada smo se našli naporedo sa ratnim brodom, video sam kako se na našem boku otvara prolaz i kako Rukovi ljudi ulaze u nešto što je izgledalo kao ogromna siva kraba, koja je konopcima i čekrkom bila polako spuštena u more. Položaj jahte je skrivao operaciju od pogleda sa neprijateljskog broda. Kapci su ponovo bili zatvoreni i jahta je ubrzala. Uplovili smo u luku. Imao sam blagu predstavu da Ruk ima neki plan. Nije za džabe držao tu misterioznu krabu.

Svuda na molu su bili radoznali ljudi. Meñutim, nisu prilazili molu na južnom ulazu, gde se nalazila mala kula, na čijem vrhu je bio signalni top, koji je stavljen meni na raspolaganje. Kada smo pristali uz taj mol, popeo sam se uskim stepenicama na kosi krov. Ustao sam, jer sam bio rešen da pokažem Turcima da se ne bojim za sebe i da bi to baš tako razumeli kada otpočnu sa bombardovanjem. Bilo je još nekoliko minuta do odlučnog časa — šest sati. U isto vreme, bio sam skoro očajan. Bilo je užasno pomisliti na sve jadne duše u gradu, koje nisu učinile ništa loše, koje će biti zbrisane u predstojećem, nepotrebnom i krvoločnom napadu. Podigao sam dvogled da bih video kako napreduju pripreme na ratnom brodu.

Dok sam posmatrao, u trenutku sam pomislio da me vid izdaje. U jednom momentu sam imao fokusiranu palubu broda i mogao sam da vidim svaki detalj dok su topdžije čekale na znak da otpočnu bombardovanje velikim haubicama. U sledećem trenutku, video sam samo prazno more. Potom je tu ponovo bio brod, ali su detalji bili zamućeni. Pridržao sam se za signalni top i ponovo pogledao. Nije prošlo više od dve-tri sekunde. U tom trenutku, ceo brod se mogao videti. Dok sam gledao, brodom je proleteo veliki drhtaj od krme ka pramcu i potom postrance. Bio je poput pacova kojeg je zubima prodrmao vešti terijer. Potom je stajao mirno, jedina mirna tačka koja se mogla videti, jer je izgledalo da se more

kovitla u seriji nezavisnih vrtloga, kao kada se voda lomi bez struje koja bi je vodila.

Nastavio sam da gledam i kada je delovalo da je paluba potpuno mirna, nisam mogao da krajičkom oka ne primetim kako se voda oko broda i dalje kovitlala — video sam da niko ne upravlja brodom. Posade topova su ležale, dok su ljudi u uniformama bili nagnuti napred i nazad dok su im ruke visile bespomoćno. Svuda je vladala pustoš. Čak je i mali mrki medved koji je bio postavljen na top, skočio ili pao na palubu i ležao na njoj opružen i miran. Bilo je očigledno da je neki veliki šok pogodio ratni brod. Ne znajući zašto, pogledao sam dvogledom ka Gospi, koja se nalazila okrenuta postrance na ulazu u luku. Sada sam dobio odgovor na misteriju Rukovog porinuća velike sive krabe.

Dok sam posmatrao, video sam, malo ispred luke kako tanka žica seče vodu. Uskoro je postala upadljivija kako se metalni disk, sa staklenim očima u kojima je blistalo sunce podigao iznad vode.

Bio je veiičine i oblika košnice i kretao se pravo prema krmi jahte. U istom trenutku, pokoravajući se nekoj komandi, koja je bila izdata tako tiho da je nisam čuo, ljudi su se spustili u potpalublje — osim par koji su ostali na palubi i koji su počeli da otvaraju vrata na boku. Čekrk je bio izbačen kroz otvor sa strane i jedan od mornara je stajao pripravan sa velikom kukom, držeći se za lanac koji je visio. Za par trenutaka je spustio lanac, koji se zategao i velika siva kraba je uzdignuta preko ivice palube i spuštena u unutrašnjost broda. Vrata su zatvorena; na palubi je ostaio samo nekoliko ljudi.

Čekao sam potpuno tih. Posle nekoliko minuta, kapetan Ruk u svojoj uniformi pojavio se na komandnom mostu. Ušao je u mali čamac, koji je u meñuvremenu bio spušten u vodu, i zaveslao ka molu. Popevši se na njega krenuo je pravo prema signalnoj kuli. Kada je stigao, stao je pred mene i salutirao.

,,Pa?“, upitao sam.

„Sve je dobro, gospodine“, odgovorio je. „Više nećemo imati probiema sa tom skupinom. Upozorili ste pirata — voleo bih da je zapravo i bio pravi pirat, pre nego jadni turski prostak — da se nešto može desiti pre prvog otkucaja šestog časa. Pa nešto se desilo — za njega i celu njegovu posadu šest sati nikada neće otkucati. Tako se bori krstom protiv polumeseca! Bismilah. Amin!“

Zvučao je formalno kao da obavlja neki ritual. U sledećem trenutku je nastavio svojim uobičajenim praktičnim i konvencionalnim načinom:

„Mogu li da Vas zamoiim za uslugu, gospodine Sent Ledžeru?“ ,,Za hiijadu njih, dragi moj“, odgovorio sam. „Nema stvari koju ti ne bih odobrio ili dao. Govorim ti sa pozicije ovlašćenja od strane Nacionalnog saveta. Spasao si Ilsin danas i Savet će ti se zahvaiiti kada doñe vreme

„Meni, gospodine?“, reče, sa iznenañenim izrazom iiea koji je delovao prilično iskreno. „Ako tako mislite, možda sam se izvukao. Plašio sam se da ćete me izvesti pred vojni sud!“

„Vojni sud! Zbog čega?“, upitao sam iznenañeno. „Zato što sam zaspao na dužnosti, gospodine!

Činjenica je da sam bio toliko umoran napadom na Nemu kuiu prošle noći i kada sam čuo Vaš razgovor sa piratom — neka mi svi dobri pirati oproste na ovom bogohuljenju! Amin! — znao sam da se sve odvija kako treba, otišao sam u kormilarnicu i zaspao.“

Rekao je to ne trepnuvši, po čemu sam zaključio da je želeo da stvar zadržim za sebe. Dok sam razmišljao o tome, nastavio je;

„Što se tiče zahteva, gospodine, kada ostavim Vas i vojvodu - i vojvotkinju, naravno - u Visarionu, sa ostalima koje rešite da povedete sa sobom, mogu li da dovedem jahtu ovde na kratko? Mislim da će biti dosta čišćenja, a najpodesniji za to jesmo posada Gospe i ja. Vratićemo se do noći.“

„Učinite kako mislite da je najbolje, admirale“, rekoh. ,,Admiral?“

,,Da, admiral. U ovom trenutku to mogu da kažem nezvanično, ali sam siguran da će sutra Nacionalni savet to potvrditi. Plašim se da će tvoja flota, stari prijatelju, biti samo tvoj komandni brod u ovom trenutku, ali kasnije se možda to promeni.“

„Sve dok sam admiral, neću imati drugi komandni bord osim Gospe. Nisam mladić, ali, star ili mlad, moja zastava se neće vijoriti ni nad jednom drugom palubom. Sada imam još jednu molbu, gospodine Sent Ledžeru? Povezana je sa prvom pa ne oklevam da je zatražim. Mogu li da imenujem poručnika Dezmonda, mog zamenika za komanñanta ratnog broda? Naravno, on će u početku komandovati malom posadom, ali očekujem da će mu imenovanje biti potvrñeno kasnije. Bilo bi dobro da Vam kažem da je u pitanju veoma dobar moreplovac, koji je izučio sve što je potrebno za upravljanje ratnim brodom i to u najboljoj mornarici na svetu.“

„Naravno, admirale. Vaša nominacija će biti potvrñena, mislim da Vam to mogu obećati.“

Više nismo progovorili ni reč. Zajedno smo se čamcem vratili na Gospu, koja je pristala uz dok, gde je dočekana gromkim povicima.

Požurio sam svojoj ženi i vojvodi. Ruk je pozvao Dezmonda kod sebe i uspeo se na most Gospe, koja se okrenula i fantastičnom brzinom krenula ka ratnom brodu koji je već počeo da pluta ka severu.

Iz izveštaja Kristoferosa, sekretara Nacionalnog saveta

Zemlje Plavih Planina

8. jul 1907.

Sastanak Nacionalnog saveta održan je 6. jula i bio je nastavak onoga održanog pre spasavanja vojvotkinje Visarion. Članovi Saveta su za vreme operacija bili smešteni u zamku. Kada su se sastali rano ujutru, svi su bili veseli jer je kasno prošle večeri signalnom vatrom

javljeno iz llsina da je vojvoda Petar Visarion na sigurnom, pošto su ga spasili njegova ćerka i gospodar Rupert, kako ga narod zove.

Dok je Savet zasedao, stigla je vest da je velika opasnost za llsin otklonjena. Ratni brod bez zastave pretio je bombardovanjem grada. Meñutim, neposredno pred početak paljbe, bio je toliko protresen nekim podvodnim sredstvom da su, iako je brod bio netaknut, svi na njemu bili mrtvi. Tako Gospod čuva svoje jato! Razmatranje ovih činjenica odloženo je sve do dolaska vojvode i gospodara Ruperta, zajedno sa ostalima koji su već bili na putu ka zamku.

Nastavak istog, kasnije tog dana

Savet je nastavio zasedanje u četiri sata. Vojvoda Petar Visarion i vojvotkinja Teuta su stigli da gospodarom Rupertom, oklopnom jahtom koju on naziva Gospa. Nacionalni savet je pokazao veliko zadovoljstvo kada je vojvoda ušao u salu, gde je Savet zasedao. Delovao je veoma zadovoljan prijemom koji muje prireñen. Izričitim zahtevom Saveta, gospodar Rupert je zamoljen da prisustvuje sednici. Seo je malo dalje i činilo se da preferira da ostane tu, mada je od predsedavajućeg pozvan da sedne za čelo stola, zajedno sa vojvodom.

Kada su formalnosti takvih zasedanja obavljene, vojvoda je predao predsedavajućem memorandum sa svojim izveštajem o tajnoj misiji po dvorovima u ime Nacionalnog saveta. Potom je nadugačko, raznim članovima Saveta, uopšteno objasnio rezultate svoje misije. Učinak je bio potpuno zadovoljavajući. Svuda je bio primljen sa uvažavanjem i naklonošću. Neke od sila koje je konsultovao, odložile su davanje konačnog odgovora, ali to je, kako je objasnio, bilo neophodno zbog meñunarodnih komplikacija i razmatranja prilika koje mogu iskrsnuti u svetu po pitanju onoga što zovu „balkanska kriza“. U meñuvremenu, stvari su toliko odmakle da bi velike sile

mogle dati definitivan sud o svojim krajnjim stavovima. Konačni rezultat — u ovoj početnoj, osetljivoj fazi, gde se odnosi utvrñuju od slučaja do slučaja —jeste da se vratio pun nade da su sve velike sile u svetu bile krajnje naklonjene Zemlji Plavih Planina i prema njihovim aspiracijama za očuvanje svoje slobode.

„Takoñe sam počastvovan“, nastavio je, ,,da vam prenesem uveravanja o zaštiti od sramne agresije jedne od nacija trenutno velike snage, sa kojom se graničimo.“

Dok je to govorio, gospodar Rupert je napisao par reči na komadu papira, koji je prosledio predsedavajućem. Kada je vojvoda završio sa izlaganjem nastupila je tišina. Predsedavajući je ustao i obratio se Savetu sa molbom da se sasluša gospodin Rupert Sent Ledežer jer on poseduje odreñene informacije koje se tiču skorašnjih dešavanja.

Gospodin Rupert Sent Ledžer je ustao i ispričao nam kako je, od kada ga je Savet ovlastio da spase vojvodu Petra Visariona, uz pomoć vojvotkinje izveo bekstvo vojvodino iz Neme kule. Takoñe nas je obavestio da su posle tog srećnog dogañaja, brñani koji su opkolili kulu izvršili noćni napad, čim su čuli da je vojvoda bezbedan. Otmičari su pružili jak otpor, pošto nisu imali gde da ustuknu i svi do jednog su pobijeni. Potom je nastavio da nam priča kako je zatražio razgovor sa kapetanom nepoznatog ratnog broda, koji je upao u naše vode ne ističući zastavu. Zamolio je predsedavajućeg da me pozove kako bih pročitao izveštaj sa tog susreta. To sam i učinio. Odobravajući žamor Saveta jasno je pokazivao koliko se slažu sa rečima i postupcima gospodina Sent Ledžera.

Kada sam se vratio na svoje mesto, gospodin Sent Ledžer je opisao kako je baš pred vreme utvrñeno od strane kapetana piratskog broda za bombardovanje, brod zadesila nesreća koja je imala kobne posledice po sve na njemu. Potom je izneo Savetu neke predloge koje prenosim doslovno, pošto sam siguran da bi i drugi želeli da ih pamte do detalja:

„Uzgred, predsedavajući i gospodo iz Saveta, verujem

da smem da vas zamolim da kapetana Ruka, zapovednika jahte Gospa, imenujete za admirala Zemlje Plavih Planina i takoñe da prvog poručnika Dezmonda proizvedete u čin kapetana kako bi komandovao drugim ratnim brodom naše flote — brod još uvek nema ime, a pripadao je kapetanu koji je pretio da će bombardovati Ilsin. Gospodo, admiral Ruk je učinio veliku uslugu Zemlji Plavih Planina i zaslužuje nagradu sa vaše strane. Siguran sam da će on biti izvanredan ofieira. Jedan koji će do poslednjeg daha dobro i verno služiti.“

Seo je, a predsedavajući je pred Savet izneo predloge koji su usvojeni. Admiral Ruk je dobio zapovedništvo nad mornaricom, a kapetanu Dezmondu je bilo povereno upravljanje nad novim brodom, koji je rezolucijom koja je sledila nazvan Gospodar Rupert.

Zahvaljujući Savetu zbog pristanka na njegove predloge i zbog velike časti koja mu je ukazana imenovanjem broda po njemu, gospodin Sent Ledžer reče:

„Mogu li da vas zamolim da primite oklopnu jahtu Gospa, kao poklon Nacionalnom savetu povodom oslobañanja vojvotkinje Teute?“

Kao odgovor, usledio je gromoglasan pozdrav Saveta kojim je ovaj izvanredni poklon gospodara Ruperta prihvaćen — gospodin Sent Ledžer se poklonio i tiho lzašao iz prostorije.

Kako nikakva agenda za sastanak nije bila pripremljena, neko vreme je tišinu remetila gomila individualnih konverzaeija. Usred njih, vojvoda je ustao, na šta je odmah zavladala tišina. Svi su napeto i željno slušali dok je govorio.

„Predsedavajući i gospodo iz Saveta, arhiepiskope i vladiko, bilo bi nepristojno sa moje strane kada bih oklevao da vam odmah iznesem izvesne stvari koje su od lične važnosti za mene, ali koje sa razvojem dogañaja mogu uticati na poslove zemlje. Ukoliko to ne učinim, smatraću da nisam obavio svoju dužnost prema svojim prethodnicima na položaju i nadam se da ćete mi dozvoliti

da kažem da sam to uradio zbog naše zemlje. Moram vas pozvati da se sa mnom vratite malo unazad u 1890. godinu, kada je naša borba protiv otomanske agresije, koja je kasnije tako uspešno okončana, otpočela. Tada smo bili u očajnoj situaciji. Novaca nismo imali ni za osnovne potrepštine poput hleba. O stvarima koje su nam bile potrebnije od hleba — puške najnovije generacije — mogli smo samo da sanjamo, jer ljudi mogu trpeti glad, a ipak se boriti dobro, što je veličanstvena prošlost naše zemlje potvrdila više puta. Meñutim, kada su naši neprijatelji bolje naoružani od nas, cena koju za to plaćamo jc užasna za ovako malu naciju poput naše, ma koliko da su njeni pripadnici hrabri i odlučni. Stoga sam rešio da tajno obezbedim sumu koja nam je bila neophodna za nabavku oružja. U tu svrhu sam zatražio pomoć velikog trgovca koji je dobro poznat kako i u našoj zemlji i van nje. Primio me je otvoreno i darežljivo kao što je tokom svoje karijere primao i druge nacije koje su se borile za svoj opstanak. Kada sam mu založio svoja imanja, hteo je da pocepa ugovor i samo je pod pritiskom sa moje strane pristao da ga ispoštuje. Gospodo iz Saveta, tim novcem, tako darežljivo datim, unapred smo kupili oružje kojim smo zadobili svoju slobodu.

Ne tako davno taj plemeniti trgovac — ovde ćete mi oprostiti što sam tako dirnut da može delovati da ne poštujem ovaj veliki Savet — preminuo je ostavljajući svom bliskom srodniku ogromno bogatstvo koje je sakupio. Samo prenekoliko sati taj veliki srodnik dobročinitelja naše nacije sopštio mi je da je on u svom testamentu zaveštao, tajnom klauzulom, sva imanja kojih sam se odrekao tako davno jer s prolaskom dogovorenog vremena nisam bio u stanju da ispunim uslove svog obavezivanja. Boli me kad pomislim da sam toliko dugo morao da vas držim u neznanju zbog pravilnog razmišljanja i želja ovog velikog čoveka. Meñutim, to je bio mudar savet, koji je potkrepio moje rasuñivanje tako da sam ostao nem. Zaista sam se plašio, kao i on, da će u ovim problematičnim vremenima

duh sumnje, koji je bez granica, uticati na to da se pogrešno protumače moje časne namere radi opšteg dobra, jer moje bogatstvo više nije bilo investirano u okviru naših granica. Veliki trgovac Roñžer Melton — neka njegovo ime bude zauvek u srcima našeg naroda! — o tome je ćutao celog svog života, a njemu su se pridružili ostali koji su došli posle njega. U tajnosti je držano da sam načinio tajni zajam u korist ljudi Plavih Planina, kako u njihovim očima, ja, koji sam bio osvedočeni prijatelj i pomagač, ne bih stekao pogrešnu reputaciju. Na sreću, oslobodio me je kako bih se mogao iskupiti u vašim očima. Štaviše, ureñujući stvari tako da — pod odreñenim okolnostima — ponovo postanem vlasnik imanja koja su nekada bila moja, nemam više tu čast da sam dao sve što sam imao za svoju zemlju. Sve počasti pripadaju njemu jer je njegov novac — i samo njegov — kupio naše oružje i slobodu.

Njegovog vrlog roñaka već znate, jer on ne samo da je proveo sa vama mnoge mesece već vam je lično učino velike usluge. On je taj koji je, kao veliki ratnik, odgovorio na vladikin poziv kada je nesreća zadesila moju kuću i kada su otmičari kidnapovali moju dragu kćer vojvotkinju Teutu, koja vam je svima draga. On je sa odabranom družinom, gonio otmičare i lično načinio izuzetan poduhvat, o kojem će pesnici od danas pevati. On je sproveo kaznu nad zlikovcima koji su se usudili da nam nanesu takvu nepravdu. On je bio taj koji me je, uz pomoć moje drage ćerke, kasnije spasao iz zatvora, u kojem me je držala druga banda turskih zlikovaca. Uz sebe sam tada irnao tajna dokumenta od meñunarodnog značaja, o kojima sam vas već obavestio — tako da sam spašen pre nego što sam mogao pretrpeti poniženje pretresanja.

Osim toga, upoznati ste sa stvarima o kojima sam imao samo delimična saznanja: kako je uz pomoć veštine i odanosti vašeg novog admirala, skršio krvoločne namere naših zlih neprijatelja. Vi, koji ste u ime nacije primili izvanredan poklon u vidu malog ratnog broda, koji već predstavlja novo poglavlje u istoriji pomorskog naoružanja,

možete razumeti velikodušnost i dobrotu čoveka koji mi je vratio velike posede moje porodice. Tokom našeg povratka iz Ilsina, Rupert Sent Ledžer mi je obznanio uslove testamenta njegovog plememtog ujaka Rodžera Meitona i — verujte mi da je to učinio velikodušno uz radost koja je nadilazila moju — vratio poslednjem muškom potomku loze Visarionovih celokupno nasleñe njegove plemenite loze.

A sada, gospodo iz Saveta, dolazim do druge stvari, u kojoj sam malo u podreñenom položaju, jer sam svestan da na odreñeni način vi o tome znate više nego ja. Tiče se venčanja moje ćerke za Ruperta Sent Ledžera. Znam da je pitanje pred vas izneo arhiepiskop, koji je kao staratelj moje kćeri za vreme mog odsustva u državne svrhe, želeo da dobije vaše odobrenje, jer je do mojeg povratka bio odgovoran za njenu bezbednost. Znam da je na sebe bila preuzela zadatak neverovatne težine za dobrobit naše nacije. Gospodo moja, da je dete nekog drugog oca, do neba bih hvalio njenu hrabrost, samožrtvovanje i lojalnost prema rodnoj grudi. Zašto onda da oklevam da pričam o njenim podvizima na odgovarajući način, pošto je moja dužnost da ih uzdižem i poštujem više nego bilo ko u ovoj zemlji? Neću je postideti — niti sebe — tako što ću ostati nem kada me dužnost nagoni da govorim o tome, kao vojvoda, otac i predstavnik ove nacije. Vekovima od ovoga trenutka predani ljudi i žene Plavih Planina će pevati pesme o njenim podvizima i prepričavati njenu priču. Njeno ime je Teuta, sveto ime u ovim krajevima, ime koje je nosila velika kraljica, poštovana od svih ljudi, koja je po svojoj smrti smatrana za simbol ženskog požrtvovanja. Gospodo moja, životnom stazom stupamo, koračajući od sumraka do sumraka, i tokom tog marša nam se sudi radi onoga što će doći u budućnosti. Ova hrabra žena je zaslužila viteške mamuze poput paladina iz davnina. Ovde je srela čoveka vrednog nje, tako da molim vas, koji držite čast naše zemlje u svojim rukama, da im date blagoslov. Vama je dato da sudite o vrednosti ovog galantnog

Engleza, koji je sada moj sin. Sudili ste o njemu onda, pre nego što ste videli njegovu hrabrost, snagu i veštinu, koje je pokazao u borbi za nacionalni interes. Vi ste mudro prosudili, o braćo moja, i iz dubine srca vam se zahvaljujem svima do jednoga. Opravdao je vaše poverenje kasnijim delima. Kada je, povinujući se vladikinim pozivima, zapalio naciju i okružio naše granice zidom od čelika, učinio je to ne znajući da je ono što mu je najdraže u životu na kocki. Spasao je čast moje kćeri i zadobio njenu bezbednost delom koje nadmašuje sva ranija u istoriji. Poveo je moju ćerku sa sobom kako bi me izveo iz Neme kule, na krilima vazduha, kada zemljanim putem nije bilo moguće osloboditi me — a čak i tada sam kod sebe imao dokumenta od nacionalnog interesa i za koja bi sultan dao pola svog carstva da ih poseduje.

Od tada, gospodo iz Saveta, ovaj hrabri čovek će oduvek biti sin srca moga i verujem da će njegovo ime moji unuci zadržati i poštovati kada budu pričali o slavnim danima svojih predaka. Kada bih znao kako da vam se zahvalim na adekvatan način za vaše staranje o mom detetu — dao bih i svoju dušu za to.“

Vojvodin govor je bio primljen odavanjem počasti na način Zemlje Plavih Planina — isukanjem i podizanjem handžara.

Iz Rupertovog dnevnika

14. jul 1907.

Skoro nedelju dana smo čekali na nekakvu poruku iz Konstantinopolja, u potpunosti očekujući ili objavu rata ili neku istragu pripremljenu tako da učini rat neizbežanim. Nacionalni savet je ostao u Visarionu u gostima kod vojvode, kojem sam prema testamentu svog ujaka preneo sva njegova imanja. Uzgred, u početku nije hteo da prihvati i tek kada sam mu pokazao pismo ujka Rodžera i naterao ga da pročita ugovor o prebacivanju, koji je

unapred pripremio gospodin Trent, povinovao se i popustio. Naposletku reče:

„Kako ste to već unapred pripremili, moji dragi prijatelji, moram prihvatiti, ali samo zbog poštovanja prema preminulom. Upamtite da to činim sada, ali za sebe zadržavam pravo da svoj pristanak povučem, ako to poželim.“

Konstantinopolj je bio nem. Celokupna podla akcija je bila deo skrivenih poslova koji su deo prljave strane upravljanja državom — i koji se prihvataju kada su uspešni, a poriču kada omanu.

Stvar je stajala ovako: Turci su se kockali i izgubili. Njihovi ljudi su bili mrtvi, brod izgubljen. Prošlo je deset dana pošto je brod ispražnjen od leševa. Ruk je doveo brod uz rečicu i ukotvio na doku iza zatvorenih oklopnih kapija — kada smo videli članak u Romi koji je prenet iz Konstantinopoljskog žurnala od devetog jula.

GUBITAK OTOMANSKOG BRODA SA CELOKUPNOM

POSADOM

U Konstantinopolju su primili vest o gubitku Mehmeta, jednog od najnovijih i najboljih brodova turske mornarice, i cele posade. Brodom je upravljao kapetan Ali Ali. Plovilo je nastradalo u oluji negde oko Kabrere na Balearskim ostrvima. Prema izveštajima sa brodova koji su krenuli u potregu — Pera i Mustafa — nije bilo preživelih i nije pronañena olupina, a takoñe i sa obala obližnjih ostrva, koje su temeljno pretražene. Mehmet je nosio dvostruku posadu, jer je na njemu plovila celokupna dodatna posada koja je krenula na edukativno krstarenje ka brodu koji je opremljen najsavremenijom naučnom opremom na celom Mediteranu.

Kada smo vojvoda i ja razgovarali o tome, rekao mi je: „Naposletku, Turska je lukava sila. Oni svakako znaju

kada su poraženi i ne nameravaju da dopuste da loše

stvari izgledaju još gore u očima sveta “ Taj loš vetar koji je doneo oluju je dobar za sve.

Mehmet je izgubljen oko Baleara, tako da nije mogao da iskrca otmičare na obalu i uzme na nišan svojih topova Ilsin. Mi smo ga osvojili, stoga mora da je bio pirat, pošto je upao u naše teritorijalne vode, sada je naš u svakom smislu. U svakom slučaju, sada imamo prvi brod te klase u mornarici Zemlje Plavih Planina. Sklon sam da sumnjam da bi ga, čak i da je to bio turski brod — ili da i dalje jeste, admiral Ruk vratio. A što se kapetana Dezmonda tiče, mislim da bi bio van sebe da mu predložimo takvu stvar.

Bilo bi šteta da nas zadese još neke nevolje, jer je život trenutno jako lep za sve nas. Mislim da je vojvoda poput čoveka koji se nalazi u nekom snu. Teuta je idealno srećna, a bliskost koja je nastala izmeñu nje i tetke Dženet mi pričinjava ogromnu radost svaki put kada pomislim na to. Ispričao sam Teuti sve o njoj, tako da joj ne bi, kada se sretnu, slučajno nanela nikakav bol. Meñutim, istog trenutka kada ju je Teuta ugledala, pritrčala joj je i podigla je svojim jakim, mladalačkim rukama poput deteta i poljubila. Potom, pošto ju je vratiia u stolicu iz koje je tetka ustala kada smo ušli u sobu, klekla je pored nje i stavila glavu u njeno krilo. Lice tetke Dženet je bilo studiozno, jedva da sam mogao da odredim da li je u prvi mah njime dominiralo iznenañenje ili radost. Tren posle, nije moglo biti sumnje. Činilo se da sija od sreće. Kada je Teuta klekla pored nje, uspela je samo da kaže:

„Draga moja, draga moja, tako sam srećna! Rupertova ženo, ti i ja se moramo veoma mnogo voleti.“

Kada sam video da se smeju i plaču jedna drugoj u naručju, smatrao sam da je najbolje da ih ostavim na miru. Nisam se osećao nimalo usamljeno kada sam im nestao sa vidokruga. Znao sam da je moje srce tamo gde se ove dve divne žene nalaze.

Kada sam se vratio, zatekao sam Teutu kako sedi u krilu tetke Dženet. Delovala je prilično čudesno jer je Teuta tako izvanredno biće. Ponekad uhvatim naš odraz u

ogledalu i kada sedi meni u krilu i ne mogu da ne primetim koliko je izvanredno grañena.

Moja žena je htela da skoči, čim me je ugledala, ali ju je tetka Dženet držala čvrsto uz sebe i rekla:

„Nemoj se mrdati, draga. Toliku sreću mi pričinjava tvoje prisustvo. Rupert je oduvek bio moj ’mali dečko’. Ti, koja ga toliko voliš, moraš biti moja mala devojčica — uprkos svoj tvojoj lepoti i snazi — i sedeti u mom krilu, dok u njega ne budeš mogla da staviš maleckog koji će nam svima biti drag i zbog kojeg ću se ponovo osetiti mladom. Kada sam te prvi put ugledala bila sam iznenañena jer, nekako, mada te nikada nisam videla ili čula za tebe, poznavala sam tvoje lice. Ostani gde si, draga. To je samo Rupert — a obe ga volimo.“

Teuta me je pogledala, crveneći poput ruže, meñutim, sedela je tiho i milovala je staričinu sedu kosu, držeći je preko svojih grudi.

Zabeleške Dženet Mek Kelpi

8. jul 1907.

Navikla sam da mislim da ću, kada se Rupert bude ženio ili počeo tako što bi se verio — dočekati njegovu buduću ženu sa istom naklonošću i osećanjima koja sam imala prema njemu. Sada znam da je to zapravo bila ljubomora i da sam se zapravo borila protiv svog instinkta. Da sam ikada imala i najmanju naznaku da će ona biti nešto poput Teute, takva vrsta osećanja se nikada ne bi zapatila. Nije ni čudo da je moj dragi dečko zaljubljen u nju, jer, da budem iskrena i ja sam zaljubljena u nju. Mislim da nikada nisam srela stvorenje — žensko stvorenje, naravno — sa toliko izvanrednih osobina. Skoro da se piaŠim da kažem kako ne bih ispala u krivu, ali mislim da je ona toliko dobra žena koliko je Rupert dobar muškarac. Šta više od toga mogu reći? Mislila sam da je

volim i da joj verujem, i da je poznajem koliko mogu, do ovog jutra. B a b a c b a l k a n d o w n l o a d.c o m

Bila sam u svojoj sobi, kako se još uvek zove. Mada mi je Rupert u poverenju rekao da po testamentu njegovog ujaka, celo imanje Visarion, zamak i sve ostalo, zapravo pripada vojvodi i, mada ga je ubedio da pristane na to, nije dozvolio da se išta menja. Nije hteo ni da čuje za moj odlazak ili promenu sobe ili bilo šta. I Rupert ga podržava u tome, a Teuta takoñe. Stoga, šta sam mogla učiniti nego da dopustim da dragi moji čine po svojoj volji?

Ovoga jutra, kada je Rupert bio sa vojvodom na sastanku Nacionalnog saveta, Teuta je došla u moju sobu (pošto je zatvorila i zaključala vrata rezom. što me je malo iznenadilo), klekla pored mene i stavila svoje lice u moje krilo. Milovala sam njenu prelepu crnu kosu i upitala:

„Šta je bilo, Teuta draga? Muči li te šta? I zašto si zaključala vrata? Da li se išta desilo Rupertu?“

Kada me je pogledala, videla sam da su njene prelepe crne oči ispunjene suzama koje samo što nisu potekle. Nasmešila se. Kada sam ugledala njen osmeh, srce mi je bilo umireno. Rekoh, ne razmišljajući:

„Hvala bogu da je dragi Rupert dobro.“ „I ja zahvaljujem bogu, draga tetka Dženet!“, reče

blago. Uzela sam je u naručje i položila njenu glavu na svoje

grudi. „Nastavi draga“, rekoh, „kaži mi šta te muči?“ Ovoga puta sam videla kako su joj suze potekle, kako

je spustila. glavu i sakrila svoje liee od mene. „Plašim se da sam Vas obmanula, tetka Dženet i da

mi nećete moći — želeti oprostiti.“ „Bože sačuvaj, dete!“, rekoh. „Nema stvari koju si

mogla uraditi koju ne bih mogla ili želela da ti oprostim. Nije da bi ti mogla učiniti nešto podlo, jer su samo takve stvari teške za opraštanje. Reci mi sada šta te muči.“

Pogleñala me je u oči neustrašivo, ovoga puta samo sa tragovima na mestima gde su se suze prolile i rekla ponosno:

„Ništa podlo, tetka Dženet. Ćerka moga oca ne bi nikada voljno bila podla. Mislim da nikada ne bi mogla. Štaviše, da sam ikada učinila nešto tako, ja ne bih bila ovde jer nikada ne bih bila Rupertova žena!“

„Šta je onda u pitanju? Reci svojoj tetki Dženet, draga.“ Odgovorila mi je sa još jednim pitanjem: „Tetka Dženet, da li znate ko sam i kako sam upoznala Ruperta?“

,,Ti si vojvotkinja Teuta Visarion — ćerka vojvode — ili si bila, sada si gospoña Sent Ledžer. Jer je on još uvek Englez i podanik svog kralja.“

,,Da, tetka Dženet“, reče, ,,ja sam to i ponosna sam zbog toga. Meñutim, gde sam prvi put videla Ruperta?“

Nisam znala i iskreno sam joj to rekla. Tako da je na svoje pitanje sama odgovorila:

„Videla sam ga prvi put u njegovoj sobi po noći.“ U srcu sam znala da šta god da je uradila nije bilo

ništa pogrešno, tako da sam ćutala i čekala da nastavi dalje:

„Bila sam u opasnosti i smrtno uplašena. Plašila sam se da ću umreti — nije da se plašim smrti — i bila mi je potrebna pomoć i toplina. Nisam bila obučena kao što sam sada!“

U trenutku mi je sinulo odakle znam njeno lice, čak i kada sam ga prvi put ugledala. Želela sam da joj pomognem da prebrodi neprijatni deo svog ispovedanja, tako da sam rekla:

„Draga, mislim da znam. Reci mi dete, da li bi stavila taj ogrtač... haljinu... kostim koji si nosila te večeri i dozvolila mi da te vidim u njemu? Nije u pitanju puka znatiželja, dete, već nešto daleko, daleko iznad takve uzaludne besmislice.“

„Sačekajte me par trenutaka, tetka Dženet", reče dok je ustajala, „brzo ću se vratiti.“ Potom je izašla iz sobe.

Ubrzo se vratila. Njena pojava bi možda nekoga uplašila jer je bila umotana u pokrov. Stopala su joj bila bosa i hodala je preko sobe držeći se kao kraljica. Stala je ispred mene smerno oborenih očiju. Meñutim, kada je

podigla glavu i uhvatila moj pogled, licem joj se razlio osmeh. Još jednom se bacila pored mojih kolena i zagrlila me rekavši:

„Plašila sam se da ću Vas prestraviti draga.“ Znala sam da je iskreno mogu utešiti i zato sam rekla: ,,Ne brini, draga. Nisam strašljiva po prirodi. Dolazim

iz borbene loze i posedujem moć proricanja. Zašto bih se plašila? Ja znam! Štaviše, videla sam te u toj haljini ranije. Teuta, videla sam tebe i Ruperta kako se venčavate!"

Ovoga puta je ona delovala uznemireno. „Videli ste nas kako se venčavamo! Kako ste zaboga

uspeli da budete tamo?“ „Nisam bila tamo. Moja vizija se desila pre toga! Kaži

mi, draga, kog dana ili pre, koje noći si prvi put videla Ruperta?“

Odgovorila mi je tužno: ,,Ne znam. Nažalost! Izgubila sam pojam o vremenu dok sam ležala u grobnici te užasne kripte.“

,,Da li ti je odeća bila mokra te noći?“, upitala sam. „Jeste, morala sam da napustim kriptu zbog velike

poplave u crkvi. Morala sam da potražim pomoć — toplotu —jer sam se plašila da bih mogla umreti. Nisam se plašila, kao što sam Vam već rekla, same smrti. Meñutim, preduzela sam na sebe užasan zadatak i dala sam svoju reč. Bilo je to zbog mog oca i moje zemlje i osećala sam da je deo moje dužnosti da živim. Tako da sam nastavila sa životom, kada bi smrt bila dobrodošlo olakšanje. Htela sam da Vam ispričam sve o tome kada sam došla danas u vašu sobu. Kako ste videli naše venčanje?“

,,Ah, dete moje!“, odgovorila sam, ,,to je bilo pre nego što se venčanje odigralo. Jutro posle noći kada si došla mokra, morili su me čudni snovi. Došla sam da vidim da li je Rupert u redu i zaboravila sam šta sam sanjala, jer je pod još uvek bio mokar tako da mi je to skrenulo pažnju. Kasnije, onog jutra kada je Rupert po prvi put upalio vatru u svojoj sobi, rekla sam mu šta sam sanjala. Videla sam tebe kao mladu, u finoj čipki preko pokrova, sa

narandžinim cvetovima u tvojoj crnoj kosi i zvezdama u tvojim očima — kao i ljubav. Meñutim, draga, kada sam videla pokrov, ne znajući šta to znači, očekivala sam da vidim crve kako gmižu oko tvojih stopala. Da li želiš da ti kažem šta sam mu rekla tog jutra? Možda te zanima šta o njegovom srcu možeš saznati iz snova? Da li ti je ikada pričao o ovome?“

,,Ne, draga“, reče jednostavno. „Mislim da se plašio da bi se jedna od nas, ako ne obe, uznemirila ako to učini. Vidiš, nije ti rekao ništa o našim susretima, mada sam sigurna da će mu biti drago kada sazna da obe znamo detalje i da smo jedna drugoj ispričale sve.“

To je bilo drago od nje i veoma pažljivo u svakom pogledu, te sam rekla ono za šta sam mislila da će je najviše obradovati — a to je istina:

,,O draga, takva žena treba da bude — i tako treba da čini. Rupert je blagosloven i srećan što mu je srce u tvojim rukama.“

Znala sam po toplini njenog poljupca da ju je obradovalo ono što sam rekla.

Pismo Ernesta Rodžera Halbarda Meltona, iz Hamkrofta, Salop, za Ruperta Sent Ledžera, Visarion, Zemlja Plavih Planina

29. jul 1907.

Dragi moj, roñače Ruperte,

Čuli smo tako sjajne izveštaje o Visarionu da dolazim da te posetim. Pošto si ti sada zemljoposednik, shvatićeš da moja poseta nije u potpunosti radi uživanja. Zaista, dužnost je na prvom mestu. Kada moj otac umre, ja ću biti glava porodice — porodice kojoj je pripadao ujka Rodžer, a koji nam je rod obojici. Stoga smatram da je uputno da saznam nešto o granama porodice i njihovim prebivalištima. Ne dajem ti puno vremena ovim

obaveštenjem jer dolazim odmah — zapravo stići ću skoro u isto vreme kada i ovo pismo. Želim da te uhvatim usred tvojih petljarija. Čuo sam da su devojke u Zemlji Plavih Planina prelepe, tako da ih nemoj sve oterati kada čuješ da dolazim!

Molim te, pošalji jahtu do Rijeke da me sačeka. Čuo sam da posedujete svakakva plovila u Visarionu. Ćujem da si Mek Skelpijevu dočekao kao kraljicu, tako da se nadam da ćeš istu pažnju posvetiti i jednom od svog roda i budućoj glavi porodice. Sa sobom neću voditi puno posluge. Stari Rodžer me nije načinio milijarderom, tako da sa sobom mogu voditi svog skromnog ,,Petka“ — čije je ime Dženkinson, koji je uz to i kokni. Nemoj, molim te, nositi previše čipke i sablje optočene dijamantima, kao dobar momak, jer će biti spreman na sve — plata mu je mala. Matori Ruk, koji je došao po gospoñicu Mek S. i kojeg sam slučajno video u advokatovoj kancelariji, mogao bi da me prebaci iz Rijeke. Stari gospodin Trent mi je rekao da je gospoñica Mek S. rekla da ju je divno tretirao kada je bila pod njegovim staranjem. Biću u Rijeci u sredu uveče. Odsešću u Evropi, koja je kako mi je rečeno, najbolji hotel u tom mestu. Tako da znaš gde me možeš naći ili neko od tvojih demonskih slugu, u slučaju da moram istrpeti „posrednu uslugu“.

Tvoj privrženi roñak Ernest Rodžer Halbard Melton

Pismo admirala Ruka, gospodaru Rupertu

1. avgust 1907.

Gospodine,

Povinovao sam se Vašoj izričitoj želji da sačekam gospodina Ernesta R. H. Meltona u Rijeci i izvestim Vas u potpunosti o onome šta se desilo ,,ne tajeći ništa“ — kao što se sećate da ste rekli — podnosim Vam sledeći izveštaj.

Plovio sam parobrodom Trent do Rijeke i stigao tamo u utorak u 23:30. Otišao sam da sačekam voz iz Petrograda, koji je trebalo da stigne u 23:40. Malo je kasnio i stigao je baš kada je sat otkucavao ponoć. Gospodin Melton je bio u njemu zajedno sa svojim slugom Dženkinsonom. Moram reći da nije delovao zadovoljno svojim putovanjem i pokazao je veliko razočaranje kada je video da ga Vi ne čekate. Objasnio sam mu da ste, kao što ste mi rekli, morali da budete uz vojvodu Visariona i vladiku kada se Nacionalni savet sastanc u Plazaku, inače biste Vi preuzeli na sebe to zadovoljstvo da ga sačekate. Ja sam, naravno, rezervisao sobe (kraljevski apartman) za njega u Mañarskom kralju, a čekala ga je kočija kojom je vlasnik primio princa od Velsa kada je ovaj odsedao tu. Gospodin Melton je poveo svog slugu sa sobom (kočijom), a ja sam ih sledio zaprežnim kolima sa prtljagom. Kada sam stigao, zatekao sam vlasnika hotela preneraženog i zabrinutog. Kako mi je rekao, engleski gospodin je pronalazio mane u svemu i koristio se jezikom koji mu ne pristaje. Smirio sam ga, rekavši mu da je stranac i da verovatno nije navikao na tuñe običaje. Uverio sam ga da Vaša svetlost ima puno poverenje u njega. Izjavio je da je zadovoljan i sretan zbog uveravanja koja je dobio. Meñutim, primetio sam da je odmah sve prepustio glavnom konobaru, rekavši mu da zadovolji milorda po svaku cenu, a potom je otišao u Beč nekim hitnim poslom. Pametan čovek!

Primio sam nareñenja za naše putovanje jutros od gospodina Meltona i upitao sam ga da li postoji bilo šta što bi želeo. Jednostavno mi je odgovorio: „Sve je trulo. Idi doñavola i zatvori vrata za sobom!“ Njegov sluga, koji deluje kao pristojan momak, mada je tašt kao paun i govori kokni sa užasnim akcentom, pošao je za mnom i u hodniku mi objasnio ,,po svojoj želji“ kako je rekao, da je njegov gospodar, gospodin Ernest, uznemiren od dugog putovanja i da ne obraćam pažnju. Nisam želeo da ga dovodim u nepriliku, tako da sam mu objasnio da me ne

dotiče ništa osim Vaših želja i da će parobrod biti spreman u 7:00, a ja ću sačekati gospodina Meltona u hotelu, kada bude odlučio da krene.

Ujutru sam čekao, dok mi Dženkinson nije prišao i obavestio me da bi gospodin Melton voleo da krene u deset. Upitao sam ga da li bi želeo doručak na brodu, na šta mi je odgovorio da želi, ali da će prethodno svoju kafu popiti u hotelu.

Krenuli smo u deset i ukrcali se na električni čamac koji nas je odveo na Trenta, koji je bio ukotvljen u dubljoj vodi. Doručak je poslužen, prema njegovim nareñenjima. Ubrzo potom pojavio se na mostu odakle sam zapovedao. Sa sobom je poveo svog poslužitelja Dženkinsona. Videvši me tamo i, ne shvatajući (pretpostavljam) da zapovedam, naredio mi je da idem na palubu. Zapravo me je poslao daleko niže. Dao sam znak kormilaru, koji je pustio kormilo i krenuo, plašio sam se da ne napravi neku nepriličnu opasku. Dženkinson mi se ubrzo pridružio i rekao mi nešto što je bila neka vrsta objašnjenja za nedolično ponašanje svog gospodara (kojeg se očigledno stideo): „Gazda je jezivo raspoložen od jutros.“

Kada smo došli nadomak Mljeta, gospodin Melton me je pozvao i upitao gde da pristanemo. Rekao sam mu da je bilo predviñeno da idemo pravo do Visariona, ali da, ukoliko želi suprotno, imam instrukcije da se usidrim gde god poželi. Odgovorio je da želi da provede noć na nekom mestu na kojem bi mogao da vidi nešto ,,života“. Zadovoljno je dodao nešto, za šta pretpostavljam da je mislio da je duhovito, o tome kako bih mogao da ga posavetujem po tom pitanju, jer bez sumnje „starac poput tebe“ i dalje ima oko za lepe devojke. S poštovanjem sam mu rekao da ne znam ništa o tome i da to verovatno zanima mlañe ljude, ali je meni potpuno nevažno. Ništa više nije rekao, te sam ga, pošto sam čekao na dalja nareñenja, upitao:

„Pretpostavljam, gospodine, da nastavljamo za Visarion?"

„Nastavi u pakao, ako želiš!“ Odgovorio je, okrenuvši se. Kada smo stigli do prilaza Visarionu, delovao je daleko mirnije — ponašao se manje agresivno, ali, kada je čuo da ste se zadržali u Plazaku, ponovo je pobesneo — da se tako izrazim. Jako sam se plašio da će se desiti neka velika nesreća pre nego što stignemo do zamka, jer je na doku bila Julija, žena peharnika Mihajla, koja je kao što znate veoma lepa. Gospodin Melton je delovao opčinjen njome, a i ona je polaskana pažnjom stranog gospodina, koji je uz to roñak Vašeg gospodstva, odbacila uobičajenu uzdržanost žena Zemlje Plavih Planina. Gospodin Melton je, zaboravivši se, uzeo u naručije i poljubio je. U trenutku je nastupio muk. Brñani koji su bili prisutni odmah su isukali handžare i činilo se da je smrt meñu nama. Na sreću, ljudi su čekali dok je Mihajlo, koji je baš stigao na dok kada se odigrala sramota, jurnuo vitlajući handžarom oko glave, nameravajući da obezglavi gospodina Meltona. U trenutku — žao mi je da to kažem, jer je stvorilo loš utisak — gospodin Melton je uspaničeno pao na kolena. Ipak, dobra strana tog čina bila je što su svi zastali na par trenutaka. Za to vreme, mali kokni poslužitelj, koji u sebi ima srce čoveka, bukvalno se probio napred i stao ispred svog gospodara u bokserskom stavu, pozivajući ih:

„Doñite ovamo, svi koliko vas ima! Nije učinio nikakvo zlo, samo je poljubio devojku kao što bi svaki muškarac to učinio. Ako želite da odsečete nekom glavu, odsecite moju. Ne plašim se!“

U svemu tome je postojala tako iskrena nota i načinio je tako lep kontrast naspram kukavičkog ponašanja onog drugog (oprostite mi Vaše gospodstvo, ali hteli ste da čujete istinu!) da mi je bilo drago što je i on Englez. Brñani su prepoznali takav duh i salutirali su mu svojim handžarima, čak je i Mihajlo bio meñu njima. Okrećući glavu u stranu, mali čovek prošaputa žestoko:

„Priberite se, gospodaru! Ustajte, inače će Vas saseći! Tu je gospodin Ruk, on će nas provesti kroz ovo!“

Za to vreme, ljudi su postali spremni da saslušaju

razum. Podsetili smo ih da je gospodin Melton rodak vašeg gospodstva, tako da su odložili svoje handžare i okrenuli se svojim poslovima. Rekao sam gospodinu Meltonu da me prati i poveo sam ih do zamka.

Kada smo stigli pred veliki ulaz, koji se nalazio u zidom opasanom dvorištu, zatekli smo veliku grupu slugu koja se okupila, kao i dosta brñana, koji su organizovano stražarili svuda oko zamka sve od otmice vojvotkinje. Pošto ste i Vi i vojvoda u to vreme bili odsutni, straža je za to vreme udvostručena. Kada je upravitelj stigao i stao na vrata, sluge su se malo razmakle, a brñani su se povukli u stranu sve do uglova dvorišta. Vojvotkinja je naravno, bila obaveštena o dolasku gosta (vašeg roñaka), tako da je došla da ga sačeka po običaju Zemlje Plavih Planina. Kako je Vaše gospodstvo tek skoro stiglo u Plave Planine, te nije bilo prilike da se ovaj običaj vidi dok je vojvoda bio odsutan, a i verovalo se da je vojvotkinja mrtva, oni koji ovde žive dugo, mogu Vam to objasniti: u Plavima Planinama kada gost kojem želite da ukažete čast, dolazi u kuću, gospa, kako se naziva domaćica, dolazi da sačeka goste na vratima — ili ispred vrata — tako da ih lično može uvesti unutra. To je lepa ceremonija i priča se da su u davnim vremenima kraljevi veoma držali do nje. Običaj je da, kada uvaženi gost priñe (ne mora biti kraljevskog porekla), ona klekne i poljubi mu ruku. Objašnjeno mi je da to simboliše žensko pokoravanje mužu, kako udate žene u Zemlje Plavih Planina oduvek čine, i naglašava to pokoravanje svom gostu. Običaj se poštuje i prati u svim formalnostima kada mlada žena po prvi put prima gosta, a pogotovu kada prima nekog kome njen muž želi da učini čast. Vojvotkinja je naravno bila svesna da je gospodin Melton Vaš roñak i prirodno je da je želela da priredi ceremoniju što je velelepnije moguće, kako bi pokazala shvatanje vrednosti svog muža.

Kada je izašla u dvorište, ja sam se povukao, jer je čast potpuno individualna i nikada se ne pruža na ostale, ma koliko dostojni bili. Naravno, gospodin Melton nije znao

za etikeciju tako da ga ne možemo kriviti. Poveo je svog slugu sa sobom, i kada je video da neko izlazi, krenuo je napred. Mislio sam de će pojuriti ka svom domaćinu. Mada to nije po ritualu, bilo bi prirodno da mladi roñak oda počast ženi svog domaćina, što bi za sve bilo razumljivo i oprostivo. U tom trenutku nije mi palo na pamet, ali sam od tada razmišljao da možda nije znao za Vaše venčanje, što ćete, vemjem, imati na umu kada budete sudili o ovom dogañaju. Nažalost, on nije pokazao nikakvu revnost. Naprotiv, bio je poprilično nezainteresovan. Delovalo mi je da je, kada je ugledao nekoga ko želi da mu izañe u susret, smatrao da je to sigurna prilika da povrati sopstveno dobro mišljenje o sebi, koje mora da se znatno srozalo od incidenta sa peharnikovom ženom.

Vojvotkinja je bez sumnje mislila da doda svežeg sjaja na celu ceremoniju, tako da je obukla kostim koji svi sada prihvataju kao haljinu za ceremonijalne prilike. Nosila je pokrov. Svima su nam zaigrala srca kada smo je videli i jako smo cenili što ga nosi u takvoj prilici. Meñutim, delovalo je da gospodin Melton ne mari nimalo za to. Kako joj je prilazio, ona je kleknula i bila je na kolenima dok je bio nekoliko jardi od nje. Tu je stao i okrenuo se da kaže nešto svom slugi, stavi monokl i baci pogled svuda oko sebe — zaista svuda, osim na uvaženu gospu koja je bila na kolenima pred njim, čekajući da mu poželi dobrodošlicu. U očima brñana, koji su mi bili u vidnom polju, video sam bes koji raste, tako da sam ih, u nadi da ću ublažiti takve reakcije, za koje sam znao da mogu naškoditi Vašem gospodstvu i vojvotkinji, fiksirao namrgoñenim pogledom. Delovalo je da su ga razumeli jer su odmah povratili i zadržali svoju uzvišenu mirnoću. Vojvotkinja je, moram da kažem, prošla ispit fantastično. Niko živi nije mogao da vidi da je na bilo koji način povreñena ili čak iznenañena. Gospodin Melton je stajao i razgledao oko sebe toliko dugo da sam imao dovoljno vremena da povratim svoje držanje i smirenost. Napokon je delovalo da se prisetio da ga neko čeka, jer je krenuo

napred opuštenim hodom. Toliko oholosti je bilo u njegovom hodu. Kada je prišao vojvotkinji, ona je pružila svoje ruke kako bi uzela njegovu u njih, a on joj je pružio jedan prst! Mogao sam da čujem dubok uzdah ljudi oko sebe jer sam se i ja pomakao napred. Mislio sam da bi bilo dobro da budem blizu Vašeg gosta ukoliko bi mu se nešto desilo. Vojvotkinja je i dalje zadržala svoju sjajnu samokontrolu. Podigavši prst koji je pružio njen gost, istim odnosom kao da je u pitanju ruka kralja, pogla je glavu i poljubila ga. Sada kada je njena dužnost bila obavljena, pripremala se da ustane, kada je on zavukao ruku u svoj džep i izvadio iz, njega zlatnik, koji joj je ponudio. Njegov sluga je pokušao da mu povuče ruku, ali je bilo kasno. Siguran sam, Vaše gospodstvo, da nije nameravao da je uvredi na bilo koji način. Bez sumnje je mislio da čini dobro delo uobičajene vrste, kao kada u Engleskoj dajemo napojnicu hostesi. Meñutim, svejedno, nekome u njenoj poziciji, to je bilo otvoreno i nesumnjivo skrnavljenje i uvreda. Tako su to primili i brñani jer su im u trenutku handžari bljesnuli kao jedan. Za trenutak je delovalo da je i vojvotkinja to tako primila, jer joj je iice bilo grimizno, a oči su joj plamtele, dok se uzdizala. U trenutku se sabrala i svima je delovalo da ju je pravedni bes prošao. Sagnuvši se, uzela je gosta za ruku — znate i sami koliko je jaka — i držeći je u svojoj, povela ga ka vratima, govoreći:

„Dobro došli, roñače moga muža, u kuću moga oca, koja je ujedno i dom moj i moga muža. Obojici je jako žao što ih je dužnost omela u ovom trenutku, tako da nisu mogli da budu ovde kako bi mi pomogli da Vas pozdravim i sačekam.“

Kažem Vam, Vaše gospoñstvo, da je to bila lekcija iz samopoštovanja koju niko prisutan nikada neće zaboraviti. Ja, koji sam star, na samu pomisao na to, zadrhtim od oduševljenja i srce mi brže zakuca.

Mogu li kao verni sluga sa mnogo godina iskustva da Varn predložim da se Vaše gospodstvo pravi da ne zna ništa od ovih stvari koje sam Vam preneo kao što ste mi i

rekli. Budite uvereni da će Vam vojvotkinja to preneti na svoj graciozan način kada to bude želeia. Rezervisanost sa Vaše strane će joj pričiniti mnogo sreće, čak i ako će Vama teško pasti.

Tako da sada kada znate sve, kako ste i želeli, imate dovoljno vremena da se obuzdate i zauzmete koji god stav želite. Šaljem Vam ovu poruku po kuriru flote. Da je cepelin ovde, doneo bih je sam. Odlazim na kratko kako bih sačekao dolazak ser Kolina u Otrant.

Verni sluga vašeg gospodstva, Ruk

Beleške Dženet Mek Kelpi

9. avgust 1907.

Za mene je samo proviñenje bilo to što Rupert nije bio tu kada je taj užasni mladić Ernest Melton stigao, mada je moguće da se u Rupertovom prisustvu ne bi usudio da se ponaša tako loše. Naravno, sve sam čula od sluškinja, Teuta mi nije rekla ništa po tom pitanju. Bilo je dovoljno glupo sa njegove strane što je pokušao da poljubi poštenu devojku poput Julije, koja je zaista zlatna i skromna poput naših škotskih devojaka, ali kad pomislim da je uvredio Teutu! Stoka mala! Ljudi bi pomislili da bi se najveća budala iz ludnice ponašala bolje! Da ga je Mihajlo ubio, pitam se šta bi moj Rupert i njen otac uradili? Zaista sam zahvalna bogu što nije bio prisutan. A zahvalna sam, takoñe, što ni ja nisam bila prisutna jer bih napravila scenu, a Rupertu se to ne bi dopalo. Mogao je — ta stoka mala! po samoj odeći koju je draga devojka nosila da vidi da je u pitanju izuzetna osoba. Meñutim, samo zbog jedne stvari bih volela da sam je videla. Kažu mi da je bila istinski uzvišena poput kraljice i da je njena pokornost pri dočeku roñaka njenog muža lekcija za svaku ženu u zemlji. Moram biti pažljiva kako Rupertu ne bi odala da sam čula za incident. Kasnije, kad sve proñe i kad mladić

bude bezbedno otputovao, reći ću mu za to. Gospodin Ruk — admiral Ruk, trebalo bi da kažem — mora da je zaista sjajan čovek kada se tako kontrolisao, jer po onome što sam čula o njemu, on mora da je u svojim mlañim danima bio gori od starog Morgana od Paname*( Henri Morgan (1635 — 1688) — velški admirali i pirat, jedan od najčuvenijih pirata svih vremena koji se istakao u borbama protiv Španije. Poznat po svojoj

surovosti.). Gospodin Ernest Rodžer Halbard Melton, iz Hamkrofta, okrug Salop, nema predstavu koliko je blizu bio da bude skraćen za glavu.

Na sreću, čula sam za njegov susret sa Teutom pre nego što je došao da me vidi, jer nisam još bila došla iz svoje šetnje kada je stigao. Teutin plemeniti primer mi je bio pred očima i bila sam rešena da i sama pokažem dobre manire, bez obzira na okolnosti. Meñutim, nisam imala predstavu koliko je zao. Kad pomislim da mi je rekao kako mora da se jako ponosim Rupertovim položajem ovde s obzirom na to da sam bila njegova dadilja. Rekao je dadilja prvo, pa sa zapetljao tražeći pravu rcč, kao da se setio nečega. Drago mi je da nisam zlopamtilo. Sreća je da ujka Kolin nije ovde, jer zaista verujem da bi on lično izveo ,,skraćivanje“ da je bio prisutan. Gospodar Ernest se izvukao za dlaku jer je ovoga jutra stigla poruka poslata iz Gibraltara za Ruperta, u kojoj ga obaveštava da dolazi sa svojim saplemenicima i da će stići ubrzo za ovim pismom. Javiće se iz Otranta kako bi neko došao da ih navede do Visariona. Ujak mi je rekao da mu je mladić takoñe pružio prst u kancelariji gospodina Trenta, ali se on pravio da ga nije video. Ne sumnjam da će, kada Kolin bude stigao, mladić, ukoliko i dalje bude bio tu, morati i te kako da pazi kako se ponaša.

Isto (kasnije)

Jedva da sam završila sa pisanjem kada je osmatrač sa kule javio da je Teuta, kako Rupert zove svoj cepelin, viñena iznad planina ka Plazaku. Požurila sam da ga

dočekam jer ga još uvek nisam videla u njegovom cepelinu. Gospodin Ernest Melton je došao takoñe. Teuta je naravno bila tu pre svih nas. Činilo se da po instinktu zna kada Rupert dolazi.

Bio je zaista divan prizor kada smo ugledali mali cepelin, raširenih zakrilaca kao ptica, kako jedri visoko iznad pianina. Imali su čeoni vetar tako da su se borili protiv njega, inače ne bih imala vremena da stignem do kule pre njihovog dolaska.

Kada je cepelin počeo da se spušta sa druge strane planine, one su ga štitile od vetra te mu je brzina postala neverovatna. Nismo mogli, naravno, da sa te udaljenosti vidimo koliko se brzo kretao. Meñutim, kada se približio, po promicanju brda i brežuljaka ispod njega mogli smo steći utisak o tome koliko se brzo kreće. Kada je stigao do predgorja, koja su na nekih deset milja udaljena, prešao je u brzo lebdenje i delovalo je kao da preskače tu razdaljinu. Pošto se približio, uzdigao se malo više od kule, ka kojoj je dolazio pravo kao strela odapeta iz luka. Dolebdevši do pristana, zaustavio se u mestu pošto je Rupert povukao polugu kojom se postavljala barijera protiv vetra. Vojvoda je sedeo pored Ruperta, ali moram reći da je držao šipku ispred sebe čvršće nego Rupert svoj upravljač.

Kada su stigli, Rupert je pozdravio svog roñaka sa izuzetnom ljubaznošću i poželeo mu dobrodošlicu u Visarion.

„Vidim“, reče, ,,da si upoznao Teutu. Možeš mi sada čestitati ako želiš.“

Gospodin Melton je napravio dugu tiradu o njenoj lepoti, ali je ubrzo, mumlajući dok je govorio, rekao nešto po pitanju malera i njenog pojavljivanja u pogrebnoj odeći.

Rupert se nasmejao i potapšao ga po ramenu dok mu je odgovarao: „Taj kroj haljine će verovatno postati nacionalna odeća odanih žena Zemlje Plavih Planina. Kada budeš saznao koliko ta haljina znači svim prisutnima, razumećeš. U meñuvremenu, prihvati da nema duše u ovoj zemlji koja je ne voli ili ne uvažava zbog toga što je nosi.“

,,O, zaista! Mislio sam da je to neka priprema za maskenbal.“ Rupertov komentar na ovu lošu izjavu je bio (za njega) poprilično mrzovoljno dat:

„Savetovao bih ti da ne misliš na takav način dok si u ovom delu sveta, Erneste. Ovde sahranjuju ljude za mnogo manje stvari.“

Izgleda da je momak shvatio nešto — ili zbog onoga što je Rupert rekao ili zbog načina na koji je to učinio — jer je bio nem nekoliko trenutaka pre nego što je progovorio.

„Veoma sam umoran zbog dugog putovanja, Ruperte. Da li bi ti i gospoña Sent Ledžer imali nešto protiv da se povučem u svoju sobu i legnem? Moj sluga mi može doneti šolju čaja i sendvič“

Iz Rupertovog dnevnilca

10. avgust 1907.

Kada je Ernest upitao da se povuče, bila je to najmudrija stvar koju je mogao da kaže ili uradi i sasvim je odgovarala Teuti i meni. Primetio sam da je draga devojka uznemirena zbog nečega, tako da sam smatrao da je najbolje da bude nema i da se ne brine oko toga da li će biti uglañena prema prostaku. Mada je moj roñak, ne mogu o njemu misliti na drugačiji način. Vojvoda i ja smo morali da se posvetimo odreñenim stvarima koje su iskrsle kao posledica sastanka Saveta i, u vreme koje smo završili, noć se već bila spustila. Kada sam ponovo video Teutu u našoj sobi, odmah mi je rekla:

,,Da li bi imao šta protiv, dragi, da ostanem kod tetke Dženet večeras? Veoma je uzrujana i nervozna i, kada sam se ponudila da doñem, zagrlila me je i zaplakala od olakšanja.“

Pošto sam večerao zajedno sa vojvodom, otišao sam u

svoje stare odaje i legao rano na počinak. Malo pred zoru me je probudio dolazak sveštenika

Teofrasta, poznatog trkača, koji je imao hitnu poruku za mene. To je bilo pismo koje mu je dao Ruk. Bilo mu je rečeno da ga ne daje nikom drugom, nego da pronañe mene lično, ma gde bio, i uruči mi ga direktno u ruke. Kada je stigao u Plazak, ja sam već bio otišao cepelinom, tako da je morao da se vrati u Visarion.

Kada sam pročitao Rukov izveštaj o užasnom ponašanju Ernesta Meltona, bio sam van sebe od besa. Zaista, ranije sam mislio da ne mogu biti ljut na njega pošto sam ga prezirao. Meñutim, ovo je bilo previše. Ipak, shvatio sam mudrost iza Rukovog saveta, tako da sam izašao van kako bih savladao svoj bes i uspostavio samokontrolu. Cepelin Teuta je i dalje bio ukotvljen kod kule. Popeo sam se u njega i poleteo.

Kada sam napravio krug od oko sto milja, osećao sam se bolje. Vetar i brzo, uzbudljivo kretanje povratili su me tako da sam bio u stanju da se nosim sa Ernestom ili bilo kojom svinjarijom koja može naići, a da se ne odam. Kako je Teuta smatrala da je bolje da ne pominje Ernestovo ponašanje, osećao sam da moram to da prihvatim i ne pokažem joj da znam. U svakom slučaju, rešio sam da ga se otarasim pre nego što proñe dan.

Kada sam doručkovao, poslao sam slugu da ga obavesti da ću doći u njegove odaje i to ne zadugo posle glasnika.

Bio je u svilenoj pidžami kakvu ni Solomon u svojoj slavi nije nosio. Zatvorio sam vrata za sobom pre nego što sam počeo da govorim. Slušao je, u početku zapanjeno, potorn zbunjeno, pa ljutito, sve dok na kraju nije drhtao kao išiban pas. Smatrao sam da je to bio pravi trenutak. da mu kažem sve. Uobraženi magarac poput njega, koji je namerno vreñao sve na koje bi naišao —jer i kad bi svi njegovi gestovi u tom smislu bili načinjeni iz elementarnog neznanja, nije bio podoban za život, već bi ga trebalo ućutkati na mestu kao modernog Kalibana*( Kaliban — je

jedan od protagonista Šekspirove drame Oluja. Sin ñavola i bludnice,

monsturozne pojave stalno čini nepočinstva, bilo voljno bilo slučajno.) — ne zaslužuje ni milost ni sažaljenje. Kada bih pokazao toleranciju prema njemu, džentlmensko ponašanje bilo bi uzalud protraćeno, ne donevši nikome nikakvu korist. Ako se dobro sećam, rekao sam mu nešto otprilike ovako:

„Erneste, kako da ti kažem, moraš da ideš i to brzo, ako me razumeš. Usuñujem se da kažem da ti na ovu zemlju gledaš kao na zemlju varvara i misliš da je bilo koji od tvojih visokih manira uzaludno bačen ovde. Pa, možda je tako. Bez sumnje je da je ustrojstvo ove zemlje grubo, planine možda mogu predstavljati samo glacijalnu epohu, meñutim, koliko sam uspeo da doznam o tvojim poduhvatima - jer sam saznao samo mali deo toga — ti predstavljaš period koji je daleko iza. Izgleda da si ljudima ovde priredio predstavu razigranog huligana iz doba dinosaurusa. Plave Planine, grube kakve jesu, izašle su iz prepotopskog mulja, tako da ljudi ovde teže boljim manirima. Oni mogu biti neotesani, primitivni, varvari, prizemni, ako hoćeš, ali nisu toliko nisko da bi tolerisali bilo tvoje ponašanje ili ukus. Dragi moj roñače, nije bezbedno za tvoj život da ostaneš ovde! Rečeno mi je da ti je samouzdržavanje od strane odreñenih uvreñenih brñana spasilo glavu na ramenima — i to zbog drugih okolnosti i tuñih zasluga, a ne zbog uvažavanja tebe. Još jedan dan tvog fascinantnog prisustva pomeo bi to uzdržavanje i onda bismo imali skandal. Ja sam ovde i sam pridošlica — suviše nov da bih mogao sebi da dozvolim skandal te vrste — tako da neću ometati tvoj odlazak. Veruj mi, moj dragi roñače, Erneste Rodžere Halbarde Meltone, od Hamkrofta iz okruga Salop, da sam neutešan po pitanju tvoje čvrste odluke da odmah odeš, ali ne mogu da ne vidim mudrost tvog postupka. U ovom trenutku, ova stvar ostaje meñu nama i kada odeš — ukoliko to bude odmah — tišina po tom pitanju će se poštovati od strane svih, zbog kuće u kojoj si gost. Ukoliko bude potrebno da se raširi skandal, bilo da si živ ili mrtav, načiniću od tebe sprdnju kojoj će se

rugati cela Evropa. Shodno tome, pretpostavio sam tvoje želje i naredio da brza parna jahta bude spremna da te odvede do Ankone ili bilo koje druge luke koju poželiš. Jahtom će upravljati kapetan Dezmond, zapovednik jednog od naših ratnih brodova — veoma odlučan oficir, koji će sleñiti sva uputstva koja mu budu data. Tako ćemo se postarati za tvoju bezbednost do italijanske teritorije. Neki od njegovih oficira će urediti da te čeka poseban vagon. Njim će te odvesti do parobroda Kvinboro, na kojem će te čekati rezervisana kabina. Moj agent će putovati sa tobom i vozom i parobrodom kako bi se postarao da ti sve što poželiš u vidu hrane ili komfora bude obezbeñeno. Naravno, shvataš, moj dragi roñače, da si moj gost sve dok ne stigneš u London. Nisam zamolio Ruka da te prati jer sam napravio grešku kada sam ga poslao da te sačeka. Zaista, taj gest je možda predstavljao nepredviñenu opasnost po tebe — potpuno nepotrebnu opasnost, uveravam te. Na sreću, admiral Ruk, iako strastven čovek, poseduje čudesnu moć samokontrole.“

„Admiral Ruk?“, upitao je. ,,Admiral?!“ „Admiral, svakako“, odgovorio sam, „ali ne običan

admiral - jedan od mnogih. On je lord admiral Zemlje Plavih Planina. U njegovim rukama je celokupna mornarica. Kada se takav čovek tretira kao sluga, može doći do... Ali zašto ulaziti u to? Sve je gotovo. To pominjem samo ukoliko se nešto slično desi sa kapetanom Dezmondom, koji je mlañi čovek i stoga verovatno manje uzdržan.“

Video sam da je naučio lekciju, tako da nije više ništa rekao na tu temu.

Postojao je još jedan razlog za njegov odlazak, koji nisam pomenuo. Ser Kolin Mek Kelpi je dolazio sa svojim saplemenicima i znao sam da ne voli Ernesta Meltona. Dobro pamtim epizodu sa ponuñenim prstom u kancelariji gospodina Trenta. Takoñe, pretpostavljam da je tetka Dženet uznemirena zbog nekakve nepristojnosti o kojoj nije želela da priča. On je stvarno nemoguć mladić i bolje

je da je van ove zemlje nego u njoj. Ako bi ostao ovde, sigurno je da bi se desila neka tragedija.

Moram reći da sam osetio znatno olakšanje kada sam video da jahta, sa kapetanom Dezmondom na mostu i mojim roñakom pored njega, odlazi uz rečicu.

Potpuno drugačija osećanja su me preplavila samo sat vremena kasnije, kada je Gospa doletela rečicom. Na komandnom mostu je stajao lord admiral, a pored njega ser Kolin, koji je izgledao izvrsnije nego ikada. Gospodin Bingam Trent je takoñe bio na mostu.

General je bio pun entuzijazma po pitanju svoje regimente, jer je sa sobom doveo sve koji su završili obuku kod kuće. Bilo ih je skoro za celu četu. Kada smo ostali sami, obavestio me je da je sve sreñeno po pitanju broja i obuke ljudi, ali da je pitanje oficira ostavio za neku pogodniju priliku kada budemo mogli da pretresemo stvar na miru. Objasnio mi je svoje razloge, koji su svakako bili jednostavni i razumni. Oficiri, po njegovom mišljenju, pripadaju drugoj klasi, navikli su na potpuno drugačiji standard života, smeštaja, dužnosti i uživanja. Sa njima je teže postupati i doći do njih.

„Nije bilo svrhe“, reče, ,,da angažujemo neuspele, koji su okoštali u svojim starim predstavama o sopstvenoj vrednosti. Potrebni su nam mladići za našu stvar — to jest, mlañi, ali sa nekim iskustvom - koji znaju kako da se ponašaju, inače, po onome što sam čuo o ljudima Zemlje Plavih Planina, ne bi dugo opstali ophodeći se onako kako to čine na drugim mestima. Počeću sa onim što budeš želeo, jer sam došao, dragi moj dečače, da ostanem ovde sa tobom i tetkom Dženet. Mi ćemo ti, ako nam svevišnji dozvoli, pomoći da izgradiš naciju saveznika Britanije, koja će stajati kao predstraža naše nacije i čuvar istočnog puta. Kad sve stvari ovde budu organizovane sa vojne strane, ja ću, ukoliko možeš da budeš bez mene neko vreme, skoknuti do Londona na par nedelja. Dok sam tamo, potražiću oficire kova kakvog tražimo. Znam da ih ima puno. Biraću ih polako i pažljivo i svaki čovek kojeg

dovedem sa sobom biće preporučen od strane nekog starog vojnika kojeg poznajem i koji poznaje čoveka kojeg preporučuje. Uslov će, naravno, biti da ga je video na delu. Imaćemo, usuñujem se da kažem, armiju kojoj u rangu te veličine nema ravne na svetu i možda će doći dan kada će naša stara zemlja biti ponosna na našu novu. Sada idem da vidim da li je sve spremno za moje ljude - naše ljude,“

Sve je bilo pripremljeno unapred kako bi saplemenici i žene bili udobno smešteni, ali sam znao da će on kao i svaki dobar vojnik, želeti lično da se uveri da li su mu ljudi dobro smešteni. Nije za džabe bio, možda, najvoljeniji general u celoj britanskoj armiji.

Kada je otišao, ostao sam nasamo sa gospodinorn Trentom, koji je očigledno čekao na pogodan trenutak da se vidi sa mnom. Kada sam mu spomenuo svoje venčanje sa Teutom, koja je izgleda ostavila veoma jak utisak na njega, iznenada reče:

„Pretpostavljam da smo potpuno sami i da nas neće prekidati?“ Pozvao sam čoveka koji je stajao ispred — ispred mojih vrata uvek stoji stražar ili pored mene, gde god da se nalazim — i dao sam mu nareñenja da me niko ne uznemirava sve dok ne izdam nova nareñenja.

,,Ako“, rekoh, „iskrsne nešto bitno ili važno, obavestite vojvotkinju ili gospoñicu Mek Kelpi. Ako bilo koja od njih dovede nekog da me vidi, pustite ga unutra.“

Kada smo ostali potpuno sami, gospodin Trent je izvadio parče papira i neka dokumenta iz torbe pored njega. Zatim je pročitao stavke sa papira, a dok je čitao, slagao je dokumenta na sto pored sebe da bi istovremeno proverio da li se sve slaže.

1. Novi testament napravljen po venčanju, da se potpiše odmah.

2. Kopija ugovora o vraćanju Visariona i celokupnog imanja Petru Visarionu, kako je to naloženo testamentom Rodžera Meltona.

3. Izveštaj o korespodenciji sa Tajnim savetom. Procedure.

Pošto je pročitao poslednju stavku, razvezao je crvenu vrpcu i držeći svežanj papira u ruci, nastavio je dalje:

„Kako biste kasnije mogli poželeti da proučite detalje procedura, iskopirao sam različita pisma, čiji su originali sklonjeni u moj sef, gde su Vam uvek na raspolaganju ukoliko poželite da ih imate. Što se trenutnih informacija tiče, daću Vam grub pregled obaveza, skrećući vam pažnju na mestima gde je to uputno.

,,Po prijemu Vašeg pisma sa instrukcijama koje se tiču pristanka Tajnog saveta, po pitanju promene Vaše nacionalnosti prema uslovima testamenta Rodžera Meltooa, stupio sam u komunikaciju sa sekretarom Tajnog saveta, obaveštavajući ga o vašoj želji da u dogledno vreme budete naturalizovani i postanete državljanin Zemlje Plavih Planina. Pošto smo razmenili nekoliko pisama, dobio sam poziv da prisustvujem zasedanju Saveta.

Prisustvovao sam, kao što je zatraženo od mene, ponevši sa sobom sva neophodna dokumenta, čak i ona koja sam pretpostavio da možda mogu biti zatražena po želji.

Lord predsednik me je obavestio je sadašnje zasedanje Saveta posebno organizovano po sugestiji kralja, koji je bio konsultovan po pitanju ličnih želja o ovom pitanju — ukoliko ih ima. Predsednik je nastavio dalje i obavestio me da su sastanci Tajnog saveta potpuno poverljivi i da se ne smeju obznanjivati pod bilo kojim uslovima. Bio je dovoljno milostiv da doda:

„Okolnosti ovog slučaja, meñutim, jedinstvene su. Vi nastupate u tuñe ime, smatramo da je uputno da Vam proširimo ovlašćenja po tom pitanju kako biste mogli slobodno da komunicirate sa svojim klijentom. Kako se taj gospodin želi naseliti u delu sveta koji je u prošlosti bio, a može postati opet, ujedinjen sa ovom nacijom po pitanju zajedničkog interesa, Njegovo visočanstvo želi da gospodin Sent Ledžer bude uveren u dobru volju Velike Britanije prema Zemlji Plavih Planina i u njegovo lično zadovoljstvo što će gospodin iz tako istaknute loze i dokazanog

karaktera postati — sam po sebi — karika koja povezuje ove dve zemlje. U tu svrhu on blagorodno izjavljuje da će, ukoliko Tajni savet da svoj pristanak o denaturalizaciji, on lično potpisati dokument o tome.

Tajni savet je stoga održao privatnu sednicu, na kojoj je predmet razmotren iz svih uglova. Zaključeno je da promena neće doneti nikakvo zlo, već da može biti od koristi obema nacijama. Stoga se mi slažemo da uslišimo molbu podnosioca i preduzeli srno korake u tom smislu i pripremili dozvolu. Tako da možete biti spokojni, gospodine, jer, čim se formalnosti—koje naravno zahtevaju odreñena dokumenta od strane podnosioca — obave, dozvola i uverenje će biti izdati.“ Pošto sam preneo ovu izjavu na formalan način, moj stari prijatelj je nastavio familijarnije:

„Moj dragi Ruperte, sve je pod kontrolom i uskoro ćeš imati slobodu, koju zahteva testament, da preduzmeš korake koji su neophodiri da budeš naturalizovan u svojoj novoj zemlji.

Uzgred ti mogu reći da je nekoliko čianova saveta napravilo veoma pohvalne opaske koje se tiču tebe. Zabranjeno mi je da ti otkrijem imena, ali ti mogu reći činjenice. Jedan stari feldmaršal koji je dobro poznat u celom svetu, koji je služio sa tvojim ocem, nekoliko puta mi je rekao da je bio veoma hrabar vojnik i da mu je drago što će Velika Britanija u budućnosti imati koristi od sina takvog oca, u tako prijateljskoj zemlji, zemlji koja leži iza granica imperije, ali koja je često bila uz nju i možda će biti opet.

Toliko od Tajnog saveta. Ne možemo uraditi više u ovom trenutku dok ne potpišeš i ne potvrdiš dokumenta koja sam doneo sa sobom.

Možemo formalno završiti sreñivanje papira koji se tiču Visariona i imanja, jer se ona moraju obaviti dok si britanski državljanin. Isto i testament, koji je formalniji i širi dokument, koji će zameniti onaj kratki koji si mi prosledio po svom venčanju. Možda bi bilo neophodno ili

uputno da kasnije, kada se naturalizuješ ovde, napraviš novi testament u skladu sa lokainim zakonima.

Dnevnik Teute Sent Ledžer

19. avgust 1907. Danas smo imali veličanstveno putovanje. Čekali smo

na njega više od nedelju dana. Rupert ne samo da je želeo savršeno vreme već je morao da čeka da novi cepelin stigne kući. On je duplo veći od našeg starog. Nijedan koji smo imali nije mogao da ponese grupu koju je Rupert želeo da povede. Kada je čuo da cepelin stiže iz Vitbija, gde je poslat iz Lidsa, telegramom je poslao instrukcije da ga istovare u Otrantu, gde ga je preuzeo lično. Želela sam da poñem sa njim, ali sam shvatila da je bolje da ostanem kod kuće. Rekao mi je da je u Brindiziju prevelika gužva da bi se išta sakrilo, a on želi da bude što tajnovitiji po ovom pitanju, jer želi da proba novi radijumski motor. Od kako su otkrili radijum u našim brdima, postao je opsednut idejom vazdušnih snaga koje bi nas štitile. Posle današnjeg iskustva, mislim da je u pravu. Kako je želeo da izvidi celu zemlju kako bi načinio opštu šemu odbrane, bio nam je potreban dovoljno velik capelin, koji bi mogao da ponese nepohodno veliku grupu i to odgovarajućom brzinom. Pored Ruperta tu su bili: moj otac, ser Kolin, lord admiral Ruk (volim da tog izvanrednog čoveka oslovljavam punom titulom) i ja. Pošto su se u ovakvoj skupini našli vojni i pomorski stručnjaci oni su sa sobom poneli različite aparate, kamere i daljinometre da bi mogli da označe mape, koje su takoñe imali sa sobom. Rupert je, naravno, upravljao, a ja sam mu asistirala. Otac, koji se još nije bio svikao na putovanje vazduhom, sedeo je u sredini (na mestu koje je Rupert predusretljivo pripremio za njega), gde je bilo najmanje ljuljanja. Moram reći da sam bila zadivljena načinom na koji se izvanredni vojnik ser Kolin

držao. Nikada pre toga nije bio u cepelinu, meñutim, bez obzira na to bio je hladan kao da se nalazio na steni. Visina i ljuljanje ga nisu uznemiravali. Zaista, izgledalo je kao da sve vreme uživa. Admiral je bio skoro ekspert po pitanju letenja, kao i po pitanju krabe, kako mi je Rupert preneo.

Pošli smo posle svitanja i krenuli smo na jug. Kada smo stigli istočno od Ilsina, držali smo se granice i pratiii smo je na istok, čineći povremene okrete ka unutrašnjosti i natrag. Kada smo stigli do krajnje tačke na severu, počeli smo da se krećemo znatno sporije. Ser Kolin nam je objasnio da je odbrana, što se tiče ostalih delova zemlje, prilično jednostavna. Ako bilo koja druga sila, osim Turaka, pokuša da nas napadne, to mora učiniti sa mora, tako da je veoma pažljivo želeo da ispita obalu, u saradnji sa admiralom, čiji su saveti po pitanju odbrane sa mora bili nezamenjivi.

Rupert je bio sjajan. Svi su mu se divili dok je sedeo i upravljao polugama, terajući veliku mašinu da se povinuje svakom njegovom dodiru. Bio je toliko obuzet poslom. Verujem da dok radi ne misli ni na šta drugo, čak ni na mene. On je sjajan!

Vratili smo se taman kada je sunce počelo da zalazi za Kalabrijske planine. Prilično je veličanstveno kako se horizont menja kada jedriš tako visoko u cepelinu. Rupert će me naučiti kako da sama upravljam jednim i, kada budem spremna, pokloniće mi jedan, koji će biti posebno napravljen za mene.

Mislim da sam i ja obavila dobar posao — bar imam neke lepe ideje — na današnjem putovanju. Moje zamisli se ne tiču rata, već mira, i mislim da sam otkrila sjajan način na koji možemo razviti našu zemlju. Pričaću sa Rupertom o tome večeras kada ostanemo sami. U meñuvremenu, ser Kolin i admiral Ruk će odvojeno razmisliti o svojim planovima, a onda će uporediti mišljenja sutra ujutru. Potom će ideje preneti Rupertu i mom ocu, kako bi svi zajeñno doneli odluku.

Nastavak Rupertovog dnevnika

21. avgust 1907.

Naš sastanak po pitanju odbrane zemlje održan je ovog popodneva i prošao je dobro. Bilo nas je ukupno petoro i uz odobrenje vojvode i dvojice boraca, koji su predstavljali kopnene snage i mornaricu, poveo sam Teutu sa sobom. Sedela je pored mene i nije rekla ni reč dok pitanje odbrane nije bilo rešeno. Ser Kolin i admiral Ruk su sc potpuno slagali po pitanju neposrednih koraka koji se moraju preduzeti u smislu odbrane. Na prvom mestu je bilo utvrñivanje obale na neophodnim mestima i ojačavanje mornarice. Kada smo stigli do toga, upitao sam šta je preduzeo po pitanju povećanja flote. Na to mi je odgovorio da su zaključili da su mali ratni brodovi poput Gospe idealni za odbranu obale i delovanje u sopstvenim vodama, jer im veličina omogućava da se po potrebi sakriju na mnogim mestima, te da je poručio još devet brodova istog plana. Njih četiri je već bilo gotovo, a ostali su pripremani najvećom mogućom brzinom. General je potom dodao da se veliki topovi mogu koristiti sa tačaka koje su pažljivo odabrane na obali. Pošto je obala kratka, nije potreban veliki broj njih.

„Možemo imati“, reče, „najveće topove, najbolje izrade koji postoje i koristiti ih kao kopnene baterije po najnovijem rasporedu. Ozbiljno pitanje sa kojim se moramo pozabaviti je odbrana luke — koja još nije razrañena — koja je poznata kao Plava Usta. Posle našeg vazdušnog putovanja, posetio sam je morskim putem sa admiralom Rukom na Gospi, a potom i kopnenim putem sa vladikom, koji je roñen na ovim obalama i poznaje svaki kamen.

„Vredna je utvrñivanja i to dobrog, jer je to luka bez premca u Mediteranu. Dovoljno je prostrana da primi mornaricu, a u isto vreme je zaklonjena sa morske strane. Planine koje je okružuju pružaju potpunu zaštitu. Ona

može biti napadnuta samo sa naše teritorije. Naravno, vojvodo, razumete da kada kažem ,,naše“ mislim na Zemlju Plavih Planina, za čiju sigurnost i dobrobit sam zabrinut.

Kada se odgovarajući topovi postave na vrh litica severno i južno od ulaza i kada se kameno ostrvo izmeñu utvrdi i naoruža adekvatno, Usta će biti neosvojiva. Meñutim, ne bi trebalo da se oslanjamo samo na utvrñivanje ulaza. Na odreñenim istaknutim mestima — koja sam obeležio na mapi — potrebno je podići potopljene tvrñave sa nasipima. Tvrñave bi trebalo pokriti sa brda, a naravno i vrhove zaštititi. Tako bismo mogli da se odupremo napadu sa bilo koje strane — sa kopna ili mora. Ta luka je bitna, kako zbog snage tako i zbog bogatstva nacije, te je stoga neophodno dobro je utvrditi. To bi trebalo uraditi uskoro, u najvećoj tajnosti, jer u suprotnom bi to mogao postati predmet od internacionalnog zanimanja.“

Ovde je Ruk udario jako po stolu. „Boga mi, to je istina! To mi je bio san mnogo godina.“ U tišini koja je nastupila, slatki, mili glas Teute bio je

jasan poput zvona: „Mogu li da kažem nešto? Ohrabrena sam

izvanrednim govorom ser Kolina, a lord admiral nije oklevao da pomene svoje snove. I ja imam san, o kom sam počela da maštam dok smo leteli iznad Plavih Usta, ali zbog toga nije manje san. U trenutku mi se učinilo da sam videla prelepo mesto koje će uskoro postati — kako je ser Kolin rekao odakle će snaga i bogatstvo naše zemlje dolaziti, tačka u koju će se ceo svet slivati kako bi trgovao sa nekim od velikih bogatstava Zemlje Plavih Planina. To bogatstvo još nije razvijeno. Meñutim, blizu je dan kada ćemo početi da ga koristimo i to posredstvom te luke. Naša brda i doline su prepuna netaknute šume, koja je nemerljivo vredna, tu raste raznoliko drveće kojem nema ravnog u celom svetu. U stenama se nalazi, mada još neotkriveno, veliko rudno bogatstvo. Gledala sam geološke

izveštaje komisije koju je moj muž angažovao, pošto je došao da živi ovde i, po njihovom mišljenju, naše planine su prepune velikih količina minerala, koji su za industriju vredni koliko i zlato i srebro za trgovinu — mada ni zlata ne nedostaje. Kada se posao sa lukom završi i kada sc mesto utvrdi protiv napada, moramo naći način da ovo bogatstvo u drvetu i mineralima dopremimo do mora.

Tada će možda početi veliki prosperitet naše zemlje o kojem svi sanjamo.“

Ućutala je, drhteći i skoro se gušeći od emocija. Svi smo bili dirnuti. Ja sam bio oduševljen do srži. Njen entuzijazam je bio zarazan i pod njegovim uticajem mi je proradila mašta. Pod njenim uticajem rekoh:

„Postoji način. Znam kako. Dok je naša draga vojvotkinja pričala, način mi je postao jasan. U zadnjem delu Plavih Usta, na mestu gde zalazi najdublje u planine, uočio sam otvor velikog tunela, koji je išao nagore strminom, sve do prvog piatoa iza venca litica koje je okružuju. Tuda, putem nivelacije, šinama, kablovima, drvenim podupiračima, vazdušnim putem i cevima, bogatstvo sa zemlje i ispod nje se može transportovati. Pošto je naša zemlja sva planinska, a planine se uzdižu do oblaka, transport do mora će biti lak i jeftin kada uspostavimo mehanizam. Pošto sav teret ide dole tu silu ćemo iskoristiti da transportujemo prazna kolica od tunela i luke gore. Možemo preusmeriti planinske potoke i tako dobiti neograničenu hidrauličku silu tako da se cela luka i grad, koji će tu nastati, mogu snabdevati i koristiti njenu energiju.

Sa tim se može početi odmah. Ubrzo će mesto biti premereno i ispitano kako bi se načinili inženjerski nacrti. Možemo krenuti od glavnog tunela i kretati se od nivoa mora nagore, tako da nas transport materijala ne košta ništa. Taj posao se može obavljati uporedo sa izgradnjom tvrñava, nema razloga da gubimo vreme.

Staviše, dodao bih koju reč po pitanju odbrane. Mada smo po istoriji stara nacija, što se tiče mesta meñu velikim

silama, mladi smo. Tako da moramo pokazati hrabrost i energiju mlade nacije u nastajanju. Kraljevstvo vazduha još nije uspostavljeno. Zašto ne bismo pokušali da to uradirno? Naše planine su visoke, imamo početnu osnovu za silu po pitanju napada i odbrane. Možemo na odabranim mestima meñu oblacima, napraviti vazdušne baze, odakle se naši cepelini mogu brzo spustiti i skršiti naše neprijatelje, bilo na moru ili na kopnu. Nadamo se da ćemo živeti u miru, ali teško onima koji nas primoraju na rat!“

Nema sumirje da su Visarionovi ratnička loza. Dok sam govorio, Teuta me je uhvatila za ruku i čvrsto držala. Stari vojvoda, uzplamtelih očiju, ustao je i uhvatio me je za drugu. Dva stara borca su takoñe ustala i salutirala mi.

To je bio početak onoga što je uskoro postalo Nacionalni komitet za odbranu i razvoj.

Imao sam i druge još grandioznije planove za budućnost na umu, ali nije bilo pravo vreme za njihovo iznošenje.

Za mene je bilo ne samo uputno već i neophodno da se naša mala grupa drži potpune diskrecije, po svim pitanjima. Delovalo je kao da postoji nova nelagoda u Zemlji Plavih Planina. Članovi Savetase stalno sastaju, ali još uvek nije sazvano formalno zasedanje, od poslednjeg na kojem sam prisustvovao. Brñani sve vreme dolaze i odlaze, uvek u grupama, ili velikim ili malim. Teuta i ja smo to primetili pošto dosta vremena provodimo u cepelinu. Medutim, nekako smo — vojvoda i ja — izostavljeni iz svega, ali do sada ostalima nismo rekli ni reč u vezi sa tim. Vojvoda je to takoñe primetio, ali ne govori ništa, tako da sam i ja nem, a Teuta čini sve što zatražim. Ser Kolin ne primećuje ništa, osim posla kojim je zaokupljen — planiranje odbrane Plavih Usta. Njegovo inženjersko obrazovanje i njegovo ogromno ratno iskustvo — skoro pedeset godina je kao vojnik učestvovao u svim velikim ratovima — usmereni su na tu tačku. Sigurno je da pravi sjajne planove, konsultuje se sa Rukom skoro

svakog sata po pitanjima u vezi sa mornaricom. Lord admiral je celoga života bio posmatrač, tako da mu je veoma malo bitnih stvari promaklo. On svojim mudrim savetima znatno doprinosi konstrukciji odbrane. Mislim da je i njemu jasno da se nešto dešava mimo nas, ali je nem po tom pitanju.

Šta stoji iza toga, ne mogu da pogodim. Nelagoda koja se osećala prilikom otmice Teute i vojvode ne samo da nije nestala već se pojačala. Ta nelagoda je bila potaknuta sumnjom. Verujem da ćemo saznati šta je po sredi kada za to doñe vreme. U meñuvremenu, bavimo se svojim poslom. Na sreću, Plava Usta i planine oko njih su moje vlasništvo, jer ih je ujka Rodžer kupio odavno, nevezano za imanje Visarionovih. Zatražio sam od vojvode da mi dozvoli da ih prebacim na njega, ali je on to odbio i zabranio da mu ponovo to pomenem.

„Već si dovoljno uradio", reče, ,,ako ti dozvolim da nastaviš, osećaću se loše. A mislim da ne bi želeo da otac tvoje žene pati i oseća se bedno posle časnog života.“

Poklonio sam se i više ništa nisam rekao. To pitanje je ostavljeno po strani i ja idem za svojim naumom. Dao sam da se uradi ispitivanje i nakon njega su otpočeli radovi na tunelu u luci.

KNJIGA OSMA — BLJESAK HANDŽARA

Privatni memorandum o sastancima različitih članova Nacionalnog saveta, održanih u zgradi Saveta Plavih Planina, u Plazaku, u ponedeljak 26. avgusta 1907. (zapisano po nalogu prisutnih od strane Kristoferosa, sekretara Saveta)

Kada je organizovan privatni sastanak različitih članova Nacionalnog saveta, koji se sakupio u zgradi Saveta u Plazaku, preliminarno je odlučeno da sada i posle ni jedno jedino ime od onih koji su prisutni neće biti spomenuto, i da se zvaničnici koji budu odreñeni u svrhu ovog sastanka spominju samo po funkciji, bez oslovljavanja po imenu.

Zasedanje je poprimilo formu uopštene konverzacije, potpuno neformalne i stoga neće biti pribeleženo. Generalni ishod je da postoji jedinstveno mišljenje, koje je dugo razmatrano od strane mnogih ljudi u celoj zemlji, da se je potrebno promeniti ustav i ustrojstvo zemlje. Zaključeno je da trenutni oblik vladavine od strane neredovnog Saveta nije dovoljan i da je potrebno usvojiti metod koji više odgovara duhu vremena. U tom smislu, ustavna monarhija poput one u Velikoj Britaniji, činila se najpodesnijom. Na kraju je odlučeno, da svaki čian Saveta lično pročešlja svoju oblast i porazgovara o problemu sa biračima, kako bi na sledećem zasedanju — pošto je odreñeno da se sastanak odloži za sedam dana, do drugog septembra — sva mišljenja i želje saslušali. Pre nego što su se rastali, razmatrali su koja bi individua bila najpodesnija za kralja, ukoliko nova ideja naiñe na odobravanje u zemlji. Potpuni konsenzus po tom pitanju je da bi vojvoda Petar Visarion trebalo da, ukoliko prihvati tu poziciju, bude imenovan. Bilo je važno, da muž vojvotkinje Teute, koja je sada udata za Engleza, Ruperta Sent Ledežra — kojeg brñani zovu gospodar Rupert — bude naslednik trona kada za to doñe vreme — naslednik koji je potpuno vredan tog uvaženog mesta. Nekolicina govornika je, uz opšti pristanak, istakla da je gospodin Sent Ledežr već

služio državi na takav način i da je on sam vredan da bude osnivač nove dinastije, ali, kako je sada u rodu sa vojvodom Petrom Visarionom, bilo je prilično da starijem, koji je iz naše zemlje, prvom bude ponuñena ta čast.

Isto (nastavak)

Zajednički sastanak odreñenih članova Saveta ponovo je održan u zgradi Saveta u Plazaku u ponedeljak, 2. septembra 1907. Dogovorom je postavljen isti predsedavajući i pravila povodom beležaka obnovljena.

Različiti članovi saveta su na smenu podnosili izveštaje prema državnom popisu. Svaki kraj je bio predstavljen. Izveštaji su bili jedinstveni u korist novog ustava i bilo je izneto da je kandidatura vojvode Petra Visariona za kralja prihvaćena sa entuzijazmom u svim delovima zemlje. Takoñe, potvrdeno je da su brñani rado prihvatili da krunu potom nasledi gospodar Rupert (prihvatali su samo njegovo ime kao alternativu, ne puno, jer su izjavili da će on za njih zauvek biti Rupert).

Pošto je pitanje rešeno na zadovoljavajući način, rešeno je da se formalni sastanak Nacionalnog saveta održi u zgradi Saveta u Plazaku, za nedelju dana od sada i da se od vojvode Visariona zatraži da bude pripravan da prisustvuje Savetu. Odlučeno je da se visokom sudu izda instrukcija da prerade stari ustav kako bi se novi usvojio i to baziran na ustavnoj proceduri Velike Britanije, tako da bude primenjljiv na tradicije i ideje Vlade Plavih Planina.

Jedinstvenim glasanjem ovaj privatni i neregularni sastanak različitih pripadnika saveta okončan je.

Zapis o prvom sastanku Nacionalnog saveta Zemlje Plavih Planina, koji je održan u Plazaku a ponedeljak, 9. septembra 1907, kako bi se razmotrilo usvajanje novog ustava i odredio datum njegovog stupanja na snagu (koji je vodio kaluñer Kristojeros, sekretar Nacionalnog saveta)

Zajednički sastanak je održan kako je predviñeno. Svi pripadniei Saveta su bili prisutni, zajedno sa vladikom, arhiepiskopom, arhimandritima manastira Spazaka, Ispazara, Domitana i Ostroga, ministar fiinansija, predsednik Vrhovnog suda i drugi visoki zvaničnici uobičajeni za zasedanje Nacionalnog saveta kada se rešavaju pitanja od velike važnosti. Imena svih prisutnih se mogu naći u punom izveštaju, dok je ovde data skraćena verzija raznih izjava i govora za vreme razmatranja, od kojih je neke stenografski pribeležio skromni zapisnik dok su druge načinili sami pripadnici Saveta.

Vojvoda Petar Visarion je bio prisutan ispunjavajući želju Saveta i čekao je u zgradi kada će biti pozvan pred Savet.

Predsedavajući je izneo pred Savet pitanja Ustava, objašnjavajući poglavlja koja su sačiniii predstavnici visokog suda. Ustav je formalno prihvaćen od strane Nacionalnog saveta u ime naroda i predloženo je da se kruna ponudi vojvodi Petru Visarionu, čiji nasleñnik bi bio gospodar Rupert, muž njegovog jedinog deteta — vojvotkinje Teute. To je takoñe primljeno sa entuzijazmom i prihvaćeno.

Tada su predsedavajući, arhiepiskop i vladika, nastupajući kao izaslanici otišli po vojvodu Petra Visariona.

Kada je vojvoda ušao, ceo Savet zajedno sa zvaničnicima je ustao i nekoliko trenutaka su stajali pognutih glava s poštovanjem. Potom su, kao po komandi — jer nijedna reč nije bila izgovorena - isukali svoje handžare i staii mirno — vrhovi handžara su bili upereni

nagore dok su im oštrice bile usmerene napred. Kaliban — je jedan od protagonista Šekspirove drame Oluja. Sin

ñavola i bludnice, monsturozne pojave stalno čini nepočinstva, bilo

voljno bilo slučajno.Vojvoda je mirno stajao. Delovao je ganuto, ali se odlično kontrolisao. Jedini put kada je izgledalo da je izgubio samokontrolu jeste kada su svi prisutni zajedno podigli handžare visoko i uzviknuli: „Živeo, kralj Petar!“

Potom su spustili handžare i njihove vrhove uperili ka zemlji stojeći pognutih glava.

Kada je povratio kontrolu nad sobom, vojvoda Peter Visarion je progovorio:

„Kako da vam se dovoljno zahvalim, braćo moja, i preko vas narodu Zemlje Plavih Planina na časti koja mi je učinjena danas? Uistinu to nije moguće stoga vas molim da to smatrate učinjenim i poredite moju zahvalnost sa velikodušnošću vaših srca. Čast koju mi nudite nikada nisam razmatrao, niti sam u najluñim snovima ikada pomišljao na to. Čast je toliko velika da vas molim da mi podarite još malo vaše širokogrudosti i date mi malo vremena da razmislim o tome. Neću odugovlačiti, jer mi je vatra te počasti još uvek sveža u duši, a nazirem i hladnu senku dužnosti, mada joj se telo još nije formiralo. Dajte mi jedan sat samoće — sat najviše — da ne bih prolongirao bez razloga ovo zasedanje. Moguće je da će mi biti potrebno manje vremena, ali u svakom slučaju vam obećavam da ću se, kada u svojoj glavi rešim ovo pitanje, odmah vratiti."

Predsedavajući Saveta je pogledao oko sebe i videvši oko sebe pognute glave pristanka, reče glasom punim poštovanja i ozbiljnosti: „Čekaćemo strpljivo, koliko god vremena da Vam je potrebno i neka Bog koji vlada svima, privede Vaše srce svojoj volji!“

I tako je u tišini vojvoda izašao iz sale. Sa svog mesta pored prozora mogao sam da ga vidim

kako odlazi, odmerenim korakom, uz brdo koje se uzdiže iza zgrade Saveta i nestaje u senci šume. Potom me je moj posao obuzeo jer sam želeo da pribeležim dešavanja, dok

su mi još sveža u pamćenju. U mrtvoj tišini ceo Savet je čekao, niko nije progovarao niti pokušavao da komunicira makar i pogledom.

Skoro ceo sat je prošao kada se vojvoda vratio u Savet, hodajući polako i državnički ozbiljno, kako je oduvek hodao dok godine nisu počele da mu sputavaju mladalački hod koji je bio tako čuven. Članovi saveta su ustali i ostali na nogama kako bi saslušali njegovo saopštenje. Govorio je polako, a lcako je njegov odgovor bio važan za istoriju zemlje i naroda, zapisao sam svaku izgovorenu reč, ostavljajući tu i tamo mesta za opis ili komentar, koje sam potom dopisao.

„Gospodo iz Nacionalnog saveta, arhiepiskope, vladiko, sudije, arhimandriti i vi, braćo moja, od kako sam vas ostavio, povukao sam se u šumu kako bih se u miru posavetovao sa sobom i Bogom. I on me je u svojoj blagorodnoj mudrosti doveo do zaključka koji mi je od prvog trenutka bio na srcu. Braćo, svi znate — inače sam uzalud protraćio godine života — da su moje srce, duša i telo uz zemlju - moje iskustvo, život i handžar. Kada je sve dato za nju, zašto sam ustuknuo pred svojim sudom koji je morao da se bori sa mojom ambicijom? Deset vekova moja loza je uvek izvršavala svoju dužnost. Vekovima su ljudi mojim precima već nudili titulu kralja, kao što to vi činite sada. Meñutim, meni bi bilo odvratno da izneverim to poverenje, čak i da je najmanja titula u pitanju. Ukoliko prihvatim čast da budem kralj, to ću učiniti samo ako nema boljeg kandidata za to. Da nema drugog, to bih drage volje prihvatio i stavio bih vam se na raspolaganje i povinovao se vašim željama. Ipak, takav neko postoji i već vam je drag zbog svojih podviga, a takoñe i meni, jer je on moj sin zbog ljubavi moje ćerke. On je mlad, a ja sam star. On je jak, hrabar i pravedan. Moji dani korišćenja snage i hrabrosti su prošli. Dugo sam razmišljao da svoje pozne godine provedem u nekom od manastira, gde bih i dalje mogao da posmatram vrtlog života i savetujem mlañe ljude življih umova. Braćo, ulazimo u turbulentna vremena.

Vidim znakove njihovog dolaska na svim stranama. Sever i jug — stari poredak i novi će se sukobiti, a mi ležimo izmeñu njih. Istina je da Turci sa kojima ratujemo hiljadu godina polako postaju beznačajni. Meñutim, sa severa se pojavljuju osvajači koji se polako prikradaju Balkanu, a sila im je veća. Marš im je bio postojan i kako su nastupali utvrñivali su svaki svoj korak. Sada nam dišu za vratom i već su počeli da gutaju regije kojima smo pomogli da se oslobode Muhamedove stege. Austrija je pred našim vratima. Pošto su je pobunjenici u Italiji odbili, umešala je svoje prste meñu evropske sile tako da u ovom trenutku deluje kao nesavladiv protivnik za ovako malo zemlju. Za nas postoji samo jedna šansa: da se udružimo sa balkanskim silama kako bismo napravili front u svim pravcima. Da li je to poduhvat koji bi starac trebalo da preduzme? Ne, te ruke moraju biti mlade i savitljive, um vispren, a srce jako da bi se preduzeo takav poduhvat. Ukoliko bih prihvatio krunu, samo bih odložio ono što bi neumitno došlo. Od kakve koristi bi bilo da kada me tama uzme, moja ćerka bude kraljica prvom kralju nove dinastije? Poznajete tog čoveka i znam da ste voljni da ga načinite kraljem posle mene. Zašto ne početi od njega? Dolazi iz velike nacije, gde je princip slobode osnovni princip kojim se rukovode sve stvari, iz nacije koja nam je ne jednom pokazala svoje prijateljstvo. Bez sumnje, sama činjenica da će Englez postati naš kralj doneće sa sobom duh i vladanje koji je njegovu zemlju načinio velikom, a to bi mnogo značilo za ponovno uspostavljanje starog prijateljstva i stvaranje novog, koje bi u teškim vremenima dovelo britanske brodove u naše vode i britanske bajonete kao podršku našim handžarima. Poznata mi je činjenica koja vama nije: da je Rupert Sent Ledžer već pribavio dokument potpisan od strane engleskog kralja lično, koji mu dozvoljava da se odrekne engleskog državljanstva i zatraži naše. Takoñe, znam da je sa sobom doneo ogromno bogatstvo, uz čiju pomoć uvećavamo svoju moć za rat ukoliko se on dogodi. Svedok sam njegove porudžbine za

devet novih brodova iste klase kao i brod koji se pokazao u našoj pobedi protiv Turaka — ili pirata šta god da je bio. O svom trošku je preduzeo utvrñivanje Plavih Usta. Od njih će načiniti tvrñavu jaču od Gibraltara i obezbediti nas od mogućeg austrijskog upada iz Kotora. On već postavlja vazdušne stanice na našim najvišim vrhovima kako bismo u ratu mogli koristiti cepeline koji su napravljeni za njega. Takvi Ijudi prave velike nacije i ubeñen sam da bi u njegovim rukama ova izvanredna zemlja plemenitih i slobodoljubivih ljudi, procvetala i postala sila. Stoga vas, braćo, molim da onome kome je prošlost i budućnost ove nacije draga i koji je muž moje ćerke, date čast koju ste želeli da ukažete meni. Ovde mogu da govorim samo u svoje ime. Ona neće izgubiti na dostojanstvu u bilo kom slučaju. Da sam zaista kralj, ona bi kao moja ćerka bila princeza. Ako bude drugačije, biće kraljica velikog kralja i njena loza, koja je i moja, procvetaće kroz stablo nove dinastije.

Stoga, svega radi, braćo moja, radi naše Zemlje Plavih Planina, načinite gospodara Ruperta, koji se već dokazao, svojim kraljem.

Učinite me srećnim tako što ćete mi omogućiti da se povučem u manastir.“

Kada je vojvoda završio svoj govor, svi su ćutali i dalje stojeći. Meñutim, nije bilo sumnje u njihov pristanak na njegovu najdarežljiviju molbu. Predsedavajući je dobro protumačio opšte raspoloženje kada je rekao:

„Gospodo iz Saveta, arhiepiskopi, vladiko, sudije, arhimandriti i ostali koji ste prisutni, slažemo li se da pripremimo odgovor vojvodi Petru od istorijske loze Visarionovih i složimo se sa njegovim željama?“

Na to mu je jedinstveno odgovoreno: „Slažemo se.“ Nastavio je: „Dalje, hoćemo li upitati gospodara

Ruperta od kuće Sent Ledžera, koji je povezan sa nama kroz brak sa vojvotkinjom Teutom, ćerkom i jedinim detetom vojvode Petra Visariona, da doñe sutra ovamo? I da li ćemo mu, kada bude pred nama, ponuditi krunu i

kra]jevstvo?“ Odgovor je bio: ,,Hoćemo.“ Meñutim, ovoga puta je odgovor pratio džinovski zvon

bljeskanja handžara. Posle toga sednica je raspuštena za taj dan.

Isto — nastavak

10. septembar 1907.

Kada se Nacionalni savet sastao danas, vojvoda Petar Visarion je bio u Savetu, ali se držao u pozadini tako da je njegovo prisustvo jedva primećeno. Pošto su obavljene preliminarne pripremne, pozvali su gospodara Ruperta, koji je čekao u prostorijama Saveta. On je odmah došao u pratnji sa izaslanstvom koje je poslato da ga doprati. Kako se pojavio na vratima članovi Saveta su ustali. Došlo je do izliva emocija i vañenja handžara. Za trenutak je stajao nem, podignute leve ruke, kao da je davao znak da želi da govori. Čim je to primećeno, skupom je zavladala tišina.

„Molim vas da dopustite vojvotkinji Teuti Visarion, koja me je dopratila dovde, da prisustvuje sednici i čuje vaše želje?“

Odmah su se začuli povici odobravanja i pošto se poklonio, vratio se natrag da je dovede.

Njeno pojavljivanje je propraćeno ovacijama sličnim onima kojima je dočekan gospodar Rupert, na šta se ona naklonila sa dostojanstvenom ljupkošću. Nju je zajedno sa svojim mužem do čela dvorane sproveo predsedavajući. U meñuvremenu je još jedna stolica pripremljena uz gospodarevu i njih dvoje su seli.

Predsedavajući je onda dao formalnu izjavu kojom su želje saveta prenete gospodaru Rupertu: da mu se u ime naroda Zemlje Plavih Planina ponudi kruna i kraljevstvo. Poruka je preneta identičnim rečima koje su upotrebljene prethodnog dana kada je kruna ponuñena vojvodi Visarionu. Gospodar ih je saslušao u tišini. Cela stvar je

očigledno bila nova za njega, ali je fantastično zadržao samokontrolu pod takvim okolnostima. Kada je upoznat sa prethodnom ponudom datoj vojvodi i njegovom postupku po tom pitanju, ustao je da govori, u sali je nastao muk. Počeo je sa par rastrzanih reči hvale, a potom je postao neobično smiren:

„Meñutim, pre nego što pokušam da vam dam odgovarajući odgovor želim da znam da li će mi se u ovoj časti pridružiti i moja draga žena vojvotkinja Teuta Visarion, i da li će njoj, koja je tako veličanstveno dokazala svoju vrednost, biti dozvoljeno da ima funkciju u vladanju zemljom. Ako bi...“

Tu ga je prekinula vojvotkinja, koje je ustala, uhvatila ga za levu ruku i rekla:

„Nemojte mi zameriti, gospodo, jer nemam nameru da kršim poštovanje žene prema mužu, koje mi u Zemlji Plavih Planina tako visoko cenimo, što sam prekinula svoga muža. Ja ovde nisam samo kao žena, već i kao vojvotkinja od Visariona i u spomen svih plemenitih žena iz te plemenite loze osećam veliku obavezu. Mi žene Visarionovih nikada u našoj istoriji nismo se isticale i bile rivali svojim muževima. Svi znamo da će mi moj dragi suprug oprostiti ako grešim kao žena, ali ja se obraćam vama, Savetu nacije, sa drugog uporišta i sa drugim stanovištem. Plašim se da moj muž ne zna, ono što vi znate, da je od davnina u istoriji ove zemlje, kada je postojalo kraljevstvo, vladano zakonom muške suprematije i snage, što je kasnije postalo poznato kao Lex Salica*( Kodeks tradicionalnih zakona i prava iz ranog Sreñnjeg veka nastao za

vreme Franačkog kralja Klovisa u VI veku.). Gospodo iz Saveta, ja sam žena Plavih Planina — još mlada, ali sa krvlju četrdeset generacija žena u mojim venama. Bilo bi loše da ja, iako me muž ceni — žena onoga koga želite za svog kralja — uzmem učešća u izmeni starog zakona koji je bio na snazi hiljadu godina i koji služi na čast naših žena. Kakav bi to primer bio u vremenu kada žene drugih nacija pokušavaju da zaborave svoju ženstvenost i bore sa na

istoj nozi sa muškarcima! Muškarci Plavih Planina, govorim u ime naših žena kada kažem da je nama najvrednija slava naših muškaraca. Da budemo njihove saputnice, naša je najveća sreća, da budemo njihove žene ispunjenje je naših života, da budemo majke njihove dece naše je deljenje slave sa njima. Stoga vas molim, ñozvolite mi da budem kao i sve druge žene u zemlji, ravna njima po domaćinskoj sreći, što je naša sfera i, ako sam vredna da nosim takvu čast, želim da budem primer ženske čestitosti.“ Uz skroman, elegantan naklon je sela.

Nije bilo sumnje u to kako će biti primljena njena izjava o odricanju od kraljevskih počasti. Bilo je više časti ukazane njoj u brzom, žestokom uzviku koji je usledio, i složnom podizanju handžara nego u nošenju bilo kakve krune koja može krasiti žensku glavu.

Spontani gest gospodara Ruperta bio je još jedan izvor radosti za sve. On je ustao, uzeo svoju ženu u naručje i poljubio je pred svima. Zatim su zajedno seli, približivši stolice i držali se za ruke, stidljivo kao ljubavnici.

Potom je Rupert ustao. Uz iskrenost, koja je zračila sa njegovog lica, jednostavno je rekao: „Šta mogu da kažem, osim da sam u svakom pogledu, sada i zauvek, spreman da se pokorim vašim željama.“

Potom je podigao handžar i držeći ga ispred sebe poljubio dršku.

„Zaklinjem se da ću biti iskren i pravedan — biću, uz Božiju pomoć, kralj kakvog očekujete — koliko god snage da imam. Amin.“

Time je završeno zasedanje na opštu radost Saveta — iznova i iznova su handžari bljeskali uz poklike.

Kada su se Rupert — rečeno mi je da ga ne mogu voditi kao kralja dok formalno ne bude obavljeno krunisanje, koje je zakazano za sredu, 16. oktobra — i Teuta povukli, vojvoda Petar Visarion i predsedavajući su sačinili odbor, zajedno sa predsednicima suda kako bi se organizovale formalnosti za krunisanje i obavestile strane sile. Ta pitanja su rešavali do kasno u noć.

Parobrod Kajgana i tost Hladno pile Hladna šunka Haringe Pečene jabuke Švajcarski sir

Iz Londonskog glasnika PROSLAVA KRUNISANJA U ZEMLJI PLAVIH PLANINA

(Od specijalnog dopisnika)

Plazak, 14. oktobar 1907.

Dok sam sedao za skromni stolom na kojem se nalazio ručak, putujući austrijskim parobrodom Franc Jozef žalio sam za udobnošću i gastronomskim luksuzom hotela Kralj i Car u Trstu. Kratko poreñenje izmeñu menija jučerašnjeg i današnjeg ručka čitaocima će dati jasnu predstavu o tome šta govorim.

Trst Poširana jaja Pečeno pile sa paprikom Odrescivestfalijske šunke kuvani u vinu Tuna sa krastavčićima Pirinač sa kremom Žele od guave

Juče sam bio srećan i radovao sam se dobrom

odmoru. Danas sam tup i lenj, takoñe uznemiren jer sam siguran da će mi večeras žuč praviti probleme.

Put do Dubrovnika, a potom do Plazaka bio je popločan mizerijom. Neka se više ne priča o tome!

Plazak je bedno mesto. U njemu nema ni poštenog hotela. Verovatno je zbog krunisanja novog kralja Ruperta i organizovano smeštanje novinara i gostiju u velike privremene hotele, što je bilo očigledno i Svetom Luju. Ovde je svaki gost imao svoju sobu, ako ih tako možemo nazvati, jer su najviše podsećale na sobice u pansionu. Posle prve prespavane noći, mogao sam da pričam o iskustvima i patnjama putnika treće klase. Ipak, obavezan sam da kažem da su trpezarija i salon, mada neudobno

jednostavni, bili potpuno adekvatni za privremenu upotrebu. Na sreću, neću morati da podnosim mnogo obeda ovde, jer sutra svi ručamo sa kraljem u gradskoj kući: a pošto je meni pod nadzorom čuvenog šefa dovedenog iz Pariza, mislim da se možemo radovati činjenici da na počinak nećemo otići gladni. Anticipacija nastala posle inspekcije spavaćih soba, nije se ostvarila kada je došlo vreme za večeru. Na naše iznenañenje, poslužena je izvrsna večera, mada su dominirala hladna jela (što smatram lošim za žuč). Baš kada smo završavali, posetio nas je kralj (budući), koji je svratio potpuno neformalno i pošto nam je poželeo toplu dobrodošlicu, pozvao nas je da popijemo čašu vina zajedno. Bili smo posluženi sjajnim (mada malo slatkim) Klikuotom iz 1893. Kralj Rupert nas je potom zamolio da sednemo. On je šetao izmeñu stolova, tu i tamo prepoznajući po nekog novinara kojeg je znao iz svojih ranijih avanturističkih dana. Ljudi sa kojima je razgovarao su delovali veoma zadovoljno — sobom verovatno. Što se mene tiče, bilo mi je drago što se nismo poznavali od ranije, jer me je to spasilo od onoga što smatram poniženjem — da se prema meni pokroviteljski u javnosti odnosi potencijalni kralj, koji se još (u dvorskom smislu) nije ni rodio. Vaš izveštač, koji je po profesiji advokat, ponosan je što pripada seoskom plemstvu i što je naslednik istorijskog imanja u okrugu Salop, koji se može pohvaliti većom populacijom od Zemlje Plavih Planina.

UREDNIČKA BELEŠKA — Moramo zamoliti naše čitaoce za izvinjenje povodom jučerašnjeg izveštaja poslatog iz Plazaka. Izveštaj nije poslao naš redovni dopisnik, već roñak kralja Ruperta, koji nas je zamoiio da bude izveštač sa krunisanja jer je, kako nam je rekao, bio u mogućnosti da doñe do informacija ,,iznutra“ . Pošto smo pročitali članak, smesta smo ga opozvali telegramom i, ukoliko se ne bude povinovao, poslali smo uputstvo za njegovo izbacivanje, koje stupa na snagu odmah.

Takoñe smo telegramom zamolili gospodina Mordreda

Buta, koji je dobro poznati dopisnik i koji se, prema našim saznanjima, zbog privatnih poslova nalazi u Plazaku da nam pošalje pun izveštaj. Smatramo da bi naši čitaoci radije želeli da saznaju nešto o ceremoniji, nego o jeftinim menijima, njegovoj žuči i vreñanju dostignuća jednog Engleza, kojeg je nacija u usponu izabrala da joj bude kralj. Nećemo naravno pominjati ime našeg prethodnog dopisnika, osim ako ne hudemo primorani njegovim daljim postupcima.

Iz Londonskog glasnika KRUNISANJE KRALJA RUPERTA OD PLAVIH PLANINA

(od našeg specijalnog dopisnika Mordreda Buta)

Plazak, 17. oktobar 1907.

Plazak nema katedralu ili crkvu dovoljno veliku da bi se u njoj održala velika ceremonija krunisanja. Stoga je na Nacionalnom savetu odlučeno, uz pristanak kralja, da se ceremonija održi u staroj Crkvi Svetog Save u Visarionu — koji je rodno mesto kraljice. Shodno tome, napravljene su pripreme da se svi gosti prebace brodovima do mesta krunisanja. U crkvi će se održati religiozna ceremonija, posle koje će usleñiti banket u zamku Visarion. Gosti će se potom vratiti brodovima u Plazak, gde će se održati „narodno krunisanje“ kako to ovde zovu.

U Zemlji Plavih Planina običaj je, još od starih dana kada su bili kraljevina, da se održavaju dve ceremonije — jedna koju bi vodio poglavar crkve, a drugi ritual bi sproveli Ijudi sami, na prilično istoj osnovi kao i okupljanja slobodnjaka kod Germana. Plavoplaninci su nacija neobično lojalna tradicionalnim tendencijama. Što se praktikovalo pre hiljadu godina, praktikuje se i sada — naravno koliko je moguće, usled izmenjenog stanja stvari.

Crkva Svetog Save je veoma stara i prelepa, izgrañena u stilu grčkih crkava, prepuna spomenika iz istorije Zemlje Plavih Planina. Naravno, ni ona, ni ceremonija ne mogu se

porediti sa grandioznošću drugih ceremonijala — krunisanje cara u Rusiji, Alfonsa XII u Madridu, Karlosa 1 u Lisabonu.

Crkva je bila ureñena nalik na Vestminstersku opatiju za krunisanje kralja Edvarda VII, mada, naravno, nije bilo toliko zvanica, niti uvaženih individua. Zaista, prisutnih, osim zvaničnika i novinara, nije bilo mnogo.

Najupečatljivija pojava — pored kralja Ruperta koji je izvanredan čovek, sedam stopa visok — jeste kraljica Teuta. Sedela je na maloj galeriji koja je bila podignuta u tu svrhu, nasuprot trona. Ona je upadljivo lepa žena, visoka i lepo grañena, crne kose i očiju poput crnih dijamanata, sa jedinstvenom crtom, jer se u njima mogu videti zvezde koje kao da menjaju boju u zavisnosti od emocija. Meñutim, ni njena lepota ni zvezdane oči nisu ono što vam u prvi mah privuče pažnju. Detalji se uoče posle pažljivijeg posmatranja, ali, iz daleka, najatraktivnija stvar je bila njena haljina. Sigurno je da nikada pre toga nijedna žena, bilo da je kraljica ili paorka, nije nosila takvu haljinu u takvoj prilici.

Bila je obučena u beli pokrov i samo to. Čuo sam nekakvu priču koja sekrije iza tog neobičnog kostima i kasnije ću vam je poslati*

*Urednička beleška — Mi ćemo vam u vikend izdanju od subote preneti celu romantičnu priču o kraljici Teuti i njenom pokrovu, koju je napisao gospodin Mordred But, a ilustrovao ju je naš istaknuti umetnik gospodin Nilson Braun, koji je bio umetnički saradnik gospodina Buta na venčanju kralja Ruperta.

Kada je povorka ušla u crkvu, kroz velika zapadna vrata, začula se nacionaina himna: „Vodi naše korake kroz mrak o, Jehova", koju je pevao hor, koji su pratile orgulje i drugi instrumenti. Arhiepiskop je stajao ispred oltara, a oko njega su se nalazili arhimandriti četiri velika manastira. Vladika je stajao ispred članova Nacionalnog saveta. Malosa strane nalazila se grupa zvaničnika,

predsednici suda i sl. — svi su nosili sjajne odore velike starosti — maršal zapovednik kopnenih snaga i lord admiral.

Kada je sve bilo spremno za ceremonijalni akt krunisanja, arhiepiskop je podigao ruku, na šta je muzika prestala. Okrenuvši se tako da je gledao u kraljicu, koja je na to ustala, kralj je isukao handžar i salutirao. Svaki muškarac u crkvi, sveštenici i ostali, nosio je handžar i, sledeći kralja, tren kasnije njihova oružja su bljesnula. U ovom istinski kraljevskom salutiranju bilo je nečeg simboličnog i dirljivog. Njegov handžar je moćna oštrica i, kada ga drži visoko, čovek njegovog stasa nadvisuje sve u crkvi. Zaista inspirativan prizor. Svako ko je tome prisustvovao nikada neće zaboraviti plemeniti bljesak oštrica u hiljadu godina starom pozdravu...

Krunisanje je bilo kratko, jednostavno i impresivno. Rupert je klekao, a arhiepiskop mu je, posle kraće molitve, na glavu stavio bronzanu krunu Petra, prvog kralja Zemlje Plavih Planina. Nju mu je dodao vladika, kojem je ona bila dostavljena iz nacionalne riznice. Blagoslov novog kralja i kraljice okončao je ceremoniju. Prvo što je Rupert uradio kada je ustao bilo je izvlačenje handžara i salutiranje narodu.

Posle ceremonijc u crkvi, ponovo se napravila povorka koja je krenula ka zamku Visarion, koji se nalazi nedaleko odatle preko živopisne rečice, uokvirene sa obe strane veiikim liticama. Kralj je predvodio povorku, a kraljica je išla uz njega, držeći ga za rulcu... Zamak Visarion je jako star i neverovatno živopisan. Kasnije ću poslati pismo sa detaljnim opisom zamka...

Gozba je održana u velikoj sali koja je kraljevskih proporcija. Šaljem vam kopiju menija kako bi naši čitaoci saznali nešto o detaljima takvih gozbi u ovom delu sveta.

Jedna stvar na banketu je bila prilično uočljiva. Kako su zvaničnici bili gosti kralja i kraljice, oni su ih lično posluživali. Ostale goste, uključujući i novinare posluživali su članovi kraljevog domaćinstva, ne sluge već gospoda i

dame sa dvora. Održana je samo jedna zdravica, koju je držao kralj. ,,Za Zemlju Plavih Planina; da svi ispunimo našu

dužnost prema zemlji koju volimo!“ Pre nego što je otpio, njegov moćni handžar je ponovo

bljesnuo i u trenutku za svakim stolom za kojima je bilo Ijudi Plavih Planina bljesnuo je čelik. Možete zaključiti da je handžar nacionalno oružje. Ne znam da li ih stanovnici nose sa sobom u krevet, ali je sigurno da ih nose na sva druga mesta. Njegovo izvlačenje naglašava svaku stvar u narodnom životu...

Ponovo smo se ukrcali na ratne brodove, kralj i kraljica sa članovima Saveta i zvaničnicima bili su na jahti, dok smo mi ostali išli bojnim brodom. Jahtom je upravljao lord admiral lično. Iako je bojni brod bio prilično brz, jahta nas je ostavila daleko za sobom. Meñutim, kralj i njegova družina su nas čekali na doku Plavih Usta. Odatle nas je nova žičara odvela gore do Plazaka. Ovde se ponovo formirala povorka, koja je krenula ka golom brdu u neposrednoj blizini. Kralj i kraljica — koji su i dalje nosili stare bronzane krune, koje im je arhiepiskop stavio u crkvi — arhiepiskop, vladika i četiri arhimandrit stali su zajedno na vrhu brda. Kralj i kraljica su naravno bili ispred njih. Ljubazni gospodin, na kojeg su svi gosti bili upućeni radi informacija, objasnio mi je da je ovo bila narodna ceremonija nasuprot crkvenoj i da je vlañika kao predstavnik naroda ovde imao vodeću reč. Sveštenici su stajali napred iz kurtoazije i po volji naroda, koji ih je sve mnogo voleo.

Zatim je otpočela još jedna jedinstvena ceremonija, koju bi zaista trebalo uvesti u naše zapadne zemlje. Koliko god se pogled pružao, na sve strane su se mogle videti grupe Ijudi, ne u uniformama, već u nacionalnim kostimima, naoružani samo handžarima. Ispred svake je stajao Savetnik iz te regije, prepoznatljiv po odori i lancu. Sve u svemu, bilo je sedamnaest grupa. Bile su nejednakog broja i neke su znatno nadmašivale druge, što

je očekivano za planinsku zemlju. Ukupno je bilo prisutno, kako mi je rečeno, preko sto hiljada ljudi. Koliko sam mogao da procenim to je bilo tačno. Bio sam malo iznenañen kada sam video toliku količinu muškaraca, jer populacija Zemlje Plavih Planina je u geografskim knjigama navodena kao mala. Kada sam se raspitao ko čuva granice za to vreme, rečeno mi je: „Žene uglavnom. Meñutim, u isto vreme imamo i muškarce koji su sa njima i pokrivaju celu granicu, osim one na moru. Svaki muškarac sa sobom ima šest žena tako da je cela dužina pokrivena. Štaviše, gospodine, morate imati na umu da se naše žene od malena obučavaju da barataju oružjem poput muškaraca — i mogu dobro da se staraju o sebi i suprotstavljaju svakom neprijatelju koji bi nas napao. Brojni su primeri iz naše istorije o odbrani rodne grude od strane žena. Kažem Vam da bi populacija Turske danas bila veća da se žene od davnina ne bore za svoje domove!“

„Nije ni čudo što je ova zemlja ostala slobodna u proteklih hiijadu godina!“, rekoh.

Na znak koji je dao vladika, jedna od grupa je krenula napred. U pitanju nije bilo obično kretanje, već intezivni juriš pun elana i poleta tih čvrstih i istreniranih ljudi. Nisu samo napredovali već kao da su napadali. Sa handžarom u ruci jurili su napred. Njihov juriš mogu samo porediti sa jurišima konjice. Imao sam prilike da vidim jedinice koje je Robert organizovano uputio kroz grad kako bi slomio opsadu Mafekinga*( U pitanju je Drugi burski rat u Južnoj Africi 1899—1900. i čuveni manevar general-poručnika Roberta Badena

Pauela, kojim je spasao grad i okončao rat.), i mogu reći da nema inspirativnijeg prizora od napredovanja vojske koja juri kako bi spasila svoje drugove, znajući da je svaki sekund dragocen. Popeli su se na brdo brzinom koja. je prosto neverovatna, i zaokrenuvši nalevo napravili su prsten oko vrha brda gde je stajao kralj. Kada je prsten napravljen, kretanje se nastavilo ukrug, sve dok se svi nisu postrojili. U meñuvremenu ih je slcdila sledeća jedinica i njen predvodnik je stao odmah iza prve. Potom su došle

sledeće. Neprekinuta linija kružila je i kružila oko brda u, kako se činilo, beskonačnom pokretu, sve dok padine nisu postale preplavljene masom ljudi. Kada su sve jedinice okružile kralja, nastupio je trenutak tišine — sve je bilo nepokretno. Činilo da je i sama priroda stala. Mi, koji smo to posmatrali skoro da smo se plašili da dišemo.

Iznenada, bez ikakve komande handžari ove velike skupine ljudi bljesnuli su nagore, kao jedan. Poput grmljavine je odjeknuo narodni pokiič: „Plave Planine i dužnost!“

Posle pokliča se desilo neobično sleganje koje je posmatrače nateralo da protrljaju oči. Izgledalo je kao da je celokupna masa ljudi delimično utonula u brdo. U trenutku smo postali svesni sjajne istine - celokupna nacija je klečala pred svojim kraljcm, koji je stajao uspravno.

Posle još jednog trenutka tišine, kralj Rupert, koji je skinuo svoju krunu, podigao je levu ruku i držeći handžar visoko u desnoj, povikao je, glasom toiiko jakim da je stigao do nas, prelivajući se preko mase poput zova trube:

,,Za slobodu naše nacije i slobodu onih koji joj pripadaju, posvećujem ovo i sebe. Kunem se!“

Izgovorviši to i on je klekao na kolena, dok smo svi instinktivno zadrhtali.

Tišina je potrajala nekoliko sekundi, a onda su svi kao jedan, instinktivno, bez ikakvog datog znaka, ustali. Na tom mestu su izveli manevar kojem u svom iskustvu vojevanja i ratova nisam video ravnog — ni kad ruska kraljevska garda salutira caru na njegovom krunisanju, niti kada se Zulu ratnici vrteći pojavljuju na ulazu u kral*( Kral — holandska reč koja označava selo okruženo palisadom.).

Izgledalo kao da se cela masa vrti i poskakuje i tada se imalo šta videti! Sve jedinice po distriktima ponovo su bile sakupljene i postavljene tako da su njihovi pripadnici Saveta stajali do kralja, a jedinice su se pružale zrakasto preko padina kao klinovi.

Time je ceremonija okončana i svi su se razišli u

manje grupe. Posle nam je zvaničnik, koji nam je objašnjavao stvari, rekao da je kraljev poslednji potez — klečanje i zakletva — bio inovacija. Sve što mogu da kažem je da, ako se u budućnosti i za sva vremena, ovaj gest ne uzme za sastavni deo ceremonije krunisanja, ljudi Zemlje Plavih Planina će se pokazati znatno glupljim nego kako sada deluju.

Po zvršetku krunisanja došlo je vreme za uživanje. Banket je prireñen za kralja i kraljicu od strane naroda, gosti nacije su bili uključeni u kraljevsku pratnju. Bila je to jedinstvena proslava. Piknik za sto hiljada ljudi, od kojih su gotovo svi bili muškarci. Mora da su unapred napravljene obimne pripreme u celoj zemlji. Ljudi iz svake regije su sa sobom poneli zalihe za sebe, uz nekoliko posebnih jela za stolove sa gostima, ali pripadnici regija koji su bili za gostinskim stolom, nisu dirali jela iz svoje oblasti.

To je očigledno bio deo plana, jer su svi potekli iz iste loze i da bi se bratski duh i opšte dobro očuvali na ovaj monumentalni način.

Stolovi za goste su bili jedini. Većina se gostila na zemlji. Stolove su doneli muškarci sami — posluga nije postojala u ovakvom trenutku - iz obližnje šume, gde su bile i spremljene stolice. Stolnjaci i posuñe za ovu svrhu bili su poslati iz svih domaćinstava u zemlji. Deca su rano ujutru ubrala sveće sa padina, a zlatne i srebrne tanjire je dala crkva. Svako jelo za gostinjskim stolovima služili su ljudi iz svake regije na smenu.

Celim skupom je vladala atmosfera sreće, mira i bratstva. Bilo bi nemoguće na adekvatan način opisati scenu, kako cela nacija izvanrednih ljudi okružuje kralja i kraljicu, kako bi im ukazali čast i služeći ih. Raštrkane kroz gomilu bile su grupe muzičara koje su izabrali meñu sobom. Prostor koji je zauzimao ovaj ogromni piknik bio je toliko veliki da je bilo samo par mesta na kojima se mogla čuti muzika iz različitih delova.

Posle večere, svi smo zapalili cigarete i muzika je

postala više vokalna nego instrumentalna — zaista, u tom trenutku nismo mogli čuti zvuk instrumenta uopšte. Znajući samo par reči njihovog jezika, nisam mogao razumeti o čemu pevaju, ali sam shvatio da su u pitanju istorijske teme i legende. Oni koju su ih mogli razumeti, kako mi je objasnio ljubazni mladić, koji je sa rnnom proveo ceo ovaj nezaboravni dan, slušali su istoriju zemlje Plavih PSanina u formi balade, Svaki bitan dogañaj iz hiljadugodišnje istorije bio je prepričavan željnim slušaocima.

Dan je već bio odmakao. Sunce je polako počelo da zalazi za kalabrijske planine i veličanstveni sumrak je stupao na scenu. Izgledalo je da niko ne primećuje dolazak noći. Sunce je tonulo niže i uskoro se samo još odsjaj mogao videti na ljubičastom nebu. On je ubrzo nestao i noć je brzo nastupila.

Napokon, kada smo još samo mogli razaznavati lica onih koji su bili do nas, počeo je simultani pokret. Vatre su zablještale svuda po brdu. U početku su delovale male, poput svitaca na drveću, meñutim, rasle su sve dok ceo prostor nije bio osvetljen krugovima svetla, koji su nastavili da rastu i umnožavaju se. Plamen je poskakivao sa gomila cepanica, baklje su paljene i podizane visoko. Potom je ponovo počela da se čuje muzika, tiho u početku, pa je postajala sve glasnija kako su muzičari počeli da se skupljaju u sredini, gde su sedeli kralj i kraljica. Muzika je bila poluvarvarska, ali ljupkih melodija. Činilo se da nekako pred nas donosi prizore iz daleke prošlosti, prema snazi naše imaginacije i veličini našeg znanja, mogli smo videti epizode i faze istorije koja se odigravala ispred nas. Postojala je neka neverovatna ritmička, skoro horska sila uz koju je bilo nemoguće sedeti s mirom. Bio je to poziv na ples kakav nikada do tada nisam video u bilo kojem narodu. Onda su svetla počela da se skupljaju na jedno mesto. Još jednom su brñani zauzeli sličnu formaciju kao na krunisanju. Na mestu gde je sedela kraljevska skupina, bila je travnata zaravan, oko nje je, mogli bismo reći,

napravljen prsten nacije. Muzika je postala glasnija. Svaki brñanin koji nije

imao upaljenu baklju upalio je jednu i cela padina se kupala u veličanstvenoj svetlosti. Kraljica je ustala, a kralj odmah za njom. Kako su ustali, ljudi su prišli i sklonili njihove stolice tj. tronove. Kraljica je dala kralju svoju ruku — to je delovalo kao privilegija žene koja se izdvaja od običnih žena. Njihova stopala su se povela za ritmom muzike i pošli su ka centru prstena.

Taj ples je bio još jedna od stvari za pamćenje. U početku su kralj i kraljica igrali sami. Počeli su polako da se kreću, meñutim, kako se muzika ubrzavala držali su korak sa njom, dok su im se tela njihala u zanosu sve više i više, sve dok u pravoj balkanskoj tradiciji, ples nije postao potpuno strastveno kretanje.

U tom trenutku, muzika je ponovo usporila i brñani su počeli da se pridružuju plesu. U početku polako, jedan po jedan su se pridruživali. Vodili su ih vladika i sveštenici, a onda je svuda ogromna masa ljudi počela da igra, dok zemlja nije počela da se trese. Svetla su treperila, drhtala, stišavala se i rasplamsavala ponovo, uzdizala i spuštala kako se sto hiljada ljudi, od kojih je svako držao baklju, uzdizao i spuštao sa ritmom muzike. Brže i brže je tekla melodija i sa njom se ubrzavalo udaranje stopala, sve dok nije izgledalo da je cela nacija u ekstazi.

Stajao sam blizu vladike i usred divljeg plesa sam video kako iz pojasa vadi kratku, tanku flautu, prinosi je usnama i proizvodi jedan zvuk — žestok, oštar zvuk koji je nadjačao muziku kao što grom nadjača tutanj topa. U trenutku su svi stavili baklje pod svoje noge i ugasili ih.

Nastupila je trenutna i potpuna tama, jer su se vatre već ugasile. Muzika je i dalje nastavila svoj ritmični poj, mada sporije nego pre. Malo-pomalo taj ritam je počeo da se naglašava pljeskanjem rukama - u početku je tapšala nekolicina, potom je prihvatio celokupni skup. To je trajalo neko vreme, sve dok nisam ugledao kao se bledo svetlo polako pomalja iza planina. Mesec je počeo da izlazi.

Ponovo se začuo zvuk vladikine fiaute — jedna nota, ljupka i elegantna koju bih mogao samo da uporedim sa slavujem, samo daleko jača. Onaje takoñe nadjačala grmljavinu pljeskanja i u trenutku je sve prestalo. Iznenadna tišina je zajedno sa mrakom bila toliko impresivna da smo skoro mogli da čujemo kako nam srca kucaju. A onda se kroz noć prolomio najlepši i najimpresivniji zvuk do tada. Moćni hor hiljade grla je isprva tihim, a potom sve jačim glasom pevao himnu. U početku je zvuk bio toliko tih kao kad violinista ovlaš svira. Meñutim, postepeno se pojačavao sve dok nije delovalo da vazduh iznañ nas pulsira. Svaka strofa — svaka reč — izgovorena jedinstveno iz hiljade grla, kao da je peva jedan glas:

„Vodi naše korake kroz mrak, o Jehova!“ Himna pevana punim srcima ostaje u našem

pamćenju kao poslednje savršenstvo savršenog dana. Ne stidim se da priznam da sam plakao kao dete. Zaista ne mogu sada pisati o tome.

Rano ujutru, dok su planine i dalje bile više sive nego plave, žičara nas je odvela do Plavih Usta, gde smo se ukrcali na kraljevu jahtu Gospa koja nas je odvela preko Jadrana brzinom koja je do tada smatrana nemogućom. Kralj i kraljica su došli do doka kako bi nas ispratili. Stajali su zajedno, sa desne strane crvenog tepiha i rukovali se sa svakim gostom koji se ukrcavao. Pošto se poslednji putnik ukrcao, most je uvučen. Lord admiral, koji je stajao na mostu, podigao je ruku i poleteli smo ka izlazu iz zaliva. Naravno, svi smo skinuli kape, mahali njima i fanatično pozdravljali. Iskreno mogu da kažem da bi se, ukoliko kralj Rupert i kraljica Teuta ikada požele da osnuju diplomatsku i novinarsku koloniju u Zemlju Plavih Planina, svi koji su bili njihovi gosti na ovoj velikoj svečanosti, prijavili kao dobrovoljci. Mislim da je stari Hempeč, doajen engleskog novinarstva najbolje izrazio naša osećanja kada je rekao: „Neka ih Bog blagoslovi,

podari im svaku sreću i prosperitet zemlji i ljudima kojima vladaju!“ Mislim da su nas kralj i kraljica čuli kako pozdravljamo jer su se okrenuli i pogledali prema brodu koji je jurio.

KNJIGA DEVETA — BALKA

Nastavak Rupertovog dnevnika (posle duže pauze)

10. februar 1908.

Prošlo je mnogo vremena otkada sam uopšte i pomislio na ovaj dnevnik, tako da sada jedva znam oñakle da počnem. Uvek sam slušao kako su oženjeni muškarci veoma zauzeti; ali otkad sam postao jedan od njih, iako je ovo nov život za mene, ispunjen je srećom o kojoj nisam ni sanjao. Ali nisam imao ni približnu predstavu kakav je posao kralja. To mi uopšte ne ostavlja ni trenutka za samog sebe - ili, što je još gore, za Teutu. Kada bi ljudi koji osuñuju kraljeve proveli samo mesec dana života na mestu kralja, stvorili bi mišljenje sasvim različito od onog koje su prethodno imali. Moglo bi biti korisno da se predaje kraljevanje na fakultetu anarhista — ako ikada bude osnovan. B a b a c b a l k a n d o w n l o a d.c o m

Drago mi je da kažem da je kod nas sve prošlo dobro. Teuta je odličnog zdravlja, iako je — tek pre neki dan — zapravo prestala da se vozi svojim cepelinom. Znao sam da je to bila velika žrtva za nju, budući da je postala stručnjak u tome. Ovde kažu da je ona jedna od najboljih u upravljanju cepelinom u zemlji — a to znači na svetu, pošto smo mi taj način prevoza sami stvorili.

Otkad smo pronašli mineral uranit u Velikom tunelu i otkrili jednostavan način dobijanja radijuma iz njega, napredovali smo veoma brzo. Kada mi je Teuta prvi put rekla da neko vreme neće ,,pilotirati“, pomislio sam da je to mudra odluka i podržao sam je u tome: pošto je upravljanje cepelinom posao pun iskušenja, i težak za živce. Tek tada sam saznao razlog njenog opreza — uobičajen za mladu nevestu. To je bilo pre tri meseca, a tek jutros mi je rekla da više neće jezditi kroz vazduh, čak ni sa mnom, dok to ne bude mogla da čini ,,bez opasnosti“ — nije mislila na opasnost po samu sebe. Tetka Dženet je znala na šta je ona mislila, i odlučno je posavetovala da se drži svoje odluke. Tako da ću sledećih nekoliko meseci

sam ići na letove. Javni radovi koje smo započeli odmah posle

krunisanja išli su veoma dobro. Od samog početka smo počeli prema razrañenom sistemu. Prva stvar je bila prikladno utvrñivanje Plavih Usta. Dok su podizane utvrde, držali smo sve ratne brodove u zalivu. Ali, kada je postignuta dovoljna bezbednost, poslali smo brodove u patrolu duž obale, istovremeno obučavajući ljude da služe kao pomorci. Naš plan je bio da postepeno uključimo sve mlade ljude i naučimo ih ovoj veštini, tako da na kraju celokupno stanovništvo bude obučeno za dejstva na moru kao i na kopnu. Pošto smo ih takoñe učili i veštini vazduhoplovstva, oni će se osećati sigurno u svim elementima — osim, naravno, vatre, iako bismo se, ako bi to postalo neophodno, opremili i za to!

Započeli smo radove na Velikom tunelu na najudaljenijoj tački na kopnu Plavih Usta i vodili ih u pravcu istoka, pod uglom od 45 stepeni, tako da će, kada bude dovršen, tunel voditi pravo kroz prvi niz brda, izlazeći na zaravan Plazaka. Zaravan nije baš široka — na najširem delu oko 800 metara — a ñrugi tunel počinje na njenoj istočnoj strani. Ovaj novi tunel voñen je pod manjim uglom, pošto on mora da se probije kroz drugo brdo, zapravo ovog puta kroz planinu. Kada izbije na njenu istočnu stranu, on će zatvoriti jedan zaista koristan pojas. Na tom mestu se nalaze naše šume — najlepša stabla i najveća pronañena nalazišta minerala. Ova zaravan je ogromne širine i prostire se na sever i jug oko ogromne mase središnje planine, tako da ćemo, kada doñe vreme, kada izgradimo kružnu železničku prugu, moći po veoma niskoj ceni da dovozimo sve vrste materijala. Na tom mestu ćemo morati da sagradimo velike fabrike za ratna sredstva. Probijamo tunele kroz planine, gde su velike naslage uglja. Možemo da ulazimo teretnim kolima u tunele i možemo da napravimo savršenu ventilaciju uz nisku cenu i malo rada. Već vadimo sav ugalj koji koristimo za sopstvene potrebe i možemo, ako budemo

hteli, za godinu dana da počnemo i da ga izvozimo. Veliki nagib u ovim tunelima daje nam potrebnu pomoć u smislu sile gravitacije i kada istim tim putem uspostavimo staini protok vode kroz velike cevi, moći ćemo pomoću hidraulične snage da radimo šta god poželimo. Kako je jedna po jedna evropska i azijska država počinjala da smanjuje svoje ratne pripreme, mi smo preuzimali njihove otpuštene radnike preko naših agenata, tako da smo već imali produktivne jedinice obučenih radnika, veće od bilo kojih u svetu. U sebi sam mislio da smo imali sreće što smo mogli da tako brzo napredujemo u pripremama ratne proizvodnje, pošto, ako bi neke velike sile, kako te zemlje same sebe nazivaju, saznale za našu trenutnu proizvodnju, smesta bi pokušale da preduzmu aktivne mere protiv nas. U tom slučaju morali bismo da se borimo protiv njih, što bi nas zadržalo u napretku. Ali, ako bismo prošli kroz sledeću godinu bez ometanja, bili bismo u stanju da, što se tiče ratnog materijala, porazimo bilo koju državu na svetu. Kad bi samo mir potrajao dok ne dovršimo naše grañevine i mašine, mogli bismo pripremiti ratne zalihe i opremu za sve balkanske nacije. A onda — to je samo san. Znaćemo sve kada doñe vreme.

U meduvremenu je sve išlo dobro. Podignute su livnice za topove, i već su počele sa radom. Već smo počeli da ih proizvodimo. Naravno, naši topovi nisu bili veliki, ali su bili dobri. Veliki topovi, pogotovo velikokalibarski za uništavanje utvrñenja, doći će kasnije. A kada radovi širokih razmera budu dovršeni, a električne mašine i bušilice budu puštene u pogon, možemo srećno nastaviti sa radom. Pretpostavljam da će u to vreme čitava gornja zaravan biti poput industrijskog gradića — u svakom slučaju, imali smo mnogo sirovina. Rudnici gvožña naizgled su bili neiscrpni, a pošto je vañenje rude jeftino i lako, pomoću korišćenja obične vodene snage, i pošto ugalj sam klizi na zaravan sopstvenom težinom niz žičaru, imali smo prirodne prednosti kakve teško da postoje igde u svetu — u svakom slučaju, ne u potpunosti kao ovde. Onaj

pogled iz ptičije perspektive na Plava Usta kakav smo imali iz cepelina kada je Teuta imala onu viziju budućnosti nije bio uzaludan. Radovi na cepelinu imali su izvanredan rezultat. Avio-flota je velik i upadljiv proizvod; ne možete da je ne vidite kad je u blizini! Već smo imali veliku i značajnu vazdušnu flotu. Fabrike eksploziva su, naravno, daleko u pustim dolinama, gde bi efekti moguće nesreće bili minimalizovani. Tako smo postupili i u vezi sa radijumom. Turbine iz tunela davale su nam svu električnu snagu koja nam je trenutno bila potrebna a kasnije, kada novi tunel, koji smo nazivali „Vodenim tunelom" i na kom su radovi već počeli, bude dovršen, na raspolaganju ćemo imati ogromnu električnu snagu. Svi ovi radovi podstiču našu trgovinu i gajimo velike nade za budućnost.

Toliko o našem materijalnom prosperitetu. Ali, uz njega dolazi bogatiji život i veće nade. Nervoza zbog organizovanja i pokretanja ovih velikih radova praktično je završena. Kako nacija ne samo da može da izdržava samu sebe nego je veoma produktivna, sva strepnja oko nacionalnih troškova je minimalizovana. A pre svega, ja mogu da posvetim svoju potpunu pažnju onim pitanjima koja su od čak još veće važnosti nego nacionalna pitanja na kojima mora sa se zasniva potpuni razvoj, ako već ne i momentalna snaga naše zemlje.

Veoma sam posvećen temi velike balkanske federacije. Ovo je, kako se ispostavilo, dugo bio Teutin životni san, kao i san sadašnjeg arhimandrita od Plazaka, njenog oca, koji je od poslednjeg puta kada sam dodirnuo ovaj dnevnik, preuzevši na sebe da živi svetačkim životom, postavljen po volji crkve, monaha i naroda, na najvišu dužnost posle povlačenja Petrofa Vlastimira.

Takva federacija odavno je pominjana. Što se mene tiče, ja sam od početka video da je to neizbežno potrebno. Savremena agresija Austorugarske monarhije, kakvu je u prošlosti sprovodila u odnosu na Italiju, ukazivala je na neophodnost takve zašitne mere. U ovom momentu, kada

su Srbija i Bugarska korišćene kao zaklon za prikrivanje njenih stvarnih poteza da uključi u sebe provincije koje su nekada pripadale Turskoj, a sada su stavljene pod njenu privremenu zaštitu Berlinskim sporazumom; kada je izgledalo da će Crna Gora biti za sva vremena lišena nade u vraćanje Boke kotorske u svoj posed, koju je osvojila pre jednog stoleća, i kada je držana na oštrici mača dok je Velika sila ne preda, prema pogrešnom ubeñenju, susednom džinu, kada je Sandžaku prećeno sudbinom koja je naizgled već snašla Bosnu i Hercegovinu; kada je plemenita mala Crna Gora već bila odsečena od mora stiskom Dalmacije, poput stiska neke hobotnice, koji se protezao duž njene zapadne obale; kada je Turska opadala skoro do potpune nemoći; kada je Grčka postala skoro samo uzgredna napomena i kada je Albanija kao država — iako još uvek nominalno samo teritorija — pokazivala tako veliku snagu da su za nju u budućnosti postojale velike mogućnosti, bilo je neminovmj da se nešto mora desiti kako balkanska rasa ne bi bila rastrgnuta na komade od strane njenih severnih suseda. Zaključio sam da je većina tih zemalja bila spremna na odbrambeni savez u svrhu potpune zaštite.

A kako se prava odbrana sastoji od mudro izvedenog napada, nisam sumnjao da ovako osnovan savez na kraju mora postati svenamenski. Albaniju je bilo najteže pridobiti za ovaj plan, pošto su njene komplikacije sa njihovim protektorom, zajedno sa ponosom i sumnjičavošću njenog stanovništva, činile to pitanjem kom treba pristupiti sa izuzetnim oprezom. Bilo je to moguće izvesti samo kad bih pridobio njene vladare da uvide kako, koliko god oni bili ponosni i odvažni, veličina severnog saveza, ako ne bude stavljena pod nadzor, mora na kraju nadvladati njihovu zemlju.

Moram priznati da je ovo pravljenje mapi napet posao, pošto nisam mogao prevideti činjenicu da iza austrijskog nadiranja leži nemačka težnja za proširenjem. U to vreme kao i pre njega, širenje je bilo preovlañujuća ideja tri velike

sile Srednje Evrope. Rusija je išla na istok, nadajući se da će za sebe uzeti bogate severoistočne provincije Kine, dok na kraju ne bude vladala celom severnom Evropom i Azijom od Finskog zaliva do Žutog mora. Nemačka je želela da poveže Severno more sa Mediteranom kroz sopstvenu teritoriju, i tako se postavi kao neprobojna barijera kroz Evropu od severa do juga.

Kada se po prirodi stvari završi voñstvo Austrougaske ona će se, kao prirodni naslednik, protegnuti na jug kroz provincije u kojima se govori nemački. Tako je Austrija, kojoj susedna država naravno nije obznanjivala svoje krajnje ciljeve, morala da se širi na jug. Bila je sprečena u svom kretanju na zapad usponom stranke boraca za nezavisnost u Italiji, pa je stoga morala da se povuče iza granica Koruške, Kranjske i Istre.

Moj sopstveni san o novoj mapi područja bio je da stvorim ,,Balku“ — Balkansku Federaciju — koja bi na kraju zauzimala sve južno od linije povučene od Ostrva zmija do Akvilije. Trebalo bi — moralo bi — biti teškoća u sprovoñenju ovakvog plana. Naravno, to je podrazumevalo da Austrija odustane od Dalmacije, Istre i Slavonije, kao i dela Hrvatske i Banata. Zauzvrat, mogla bi da dočeka da vidi stoleća mira na jugu. Ali to bi toliko snažno poslužilo ostvarivanju mira da bi svaka od zemalja obuhvaćena planom ustanovila da vredi napraviti značajne ustupke kako bi plan imao učinak. Sopstvenim članicama Federacija bi ponudila trajno obezbeñivanje interesa koji su trenutno sporni, i učešće u stvaranju nove svetske sile. Svaka od ovih članica bi bila potpuno samostalna i nezavisna, a ujedinile bi se samo u svrhu zajeñničke dobrobiti. Nisam gubio nadu da bi čak i Turska i Grčka, prepoznajući dobrobit i bezbednost koji bi usledili bez razaranja pa čak i bez umanjivanja njihove samostalnosti, pre ili kasnije ušle u Federaciju. Cela stvar je već toliko uznapredovala da će već sledećeg meseca više vladara država koje sudeluju u planu održati tajni i nezvanični sastanak. Nema sumnje da će se iz toga razviti neki veći

plan za dalje delovanje. Biće to napeto vreme za sve u ovom području — i izvan njega — dok pitanje ne bude rešeno. U svakom slučaju, proizvodnja ratnog materijala nastaviće se dok to ne bude rešeno, na bilo koji način.

Nastavak Rupertovog dnevnika

6. mart 1908.

Sada lakše dišem. Sastanak je održan ovde na Visarionu. Zvanični povod za sastanak: lov u Zemlji Plavih Planina. Nikakva zvanična pitanja. Bez prisustva kancelara ili ministara ili bilo kakvih diplomata. Samo lična garda vladara. Uostalom, to je zaista bio odlazak u lov. Dobri sportisti, mnogo divljači, mnoštvo hajkača, sve valjano organizovano i na kraju dobar zbir rezultata. Mislim da smo svi uživali u lovu; a kako je politički ishod bio potpuno saglasje u namerama i ciljevima, nije moglo da bude razloga za žalbe.

Tako je sve odlučeno. Sve na miran način. Nije čak bilo predloga o ratu, ustanku ili konfiiktu bilo koje vrste. Nastavićemo tačno onako kako smo radili prošle godine, sledeći sopstvene pojedinačne ciljeve, baš kao do sada. Ali svi bi trebalo da se pobrinemo da se uspostavi poredak u našim posedima. Sve za šta se misli da će biti efikasno potrebno je nastaviti sprovoditi na delotvoran način, a šta god da u ovom času nije u skiadu sa mogućnostima valjalo bi prilagoditi. Sve je to samo u svrhu zaštite i odbrane. Meñusobno smo se razumeli. Ali, ako bilo koja velika strana zemlja počne da se meša u naša unutrašnja pitanja, mi treba svi da se smesta ujedinimo da bismo zadržali stvari onakvim kakve želimo da budu. Treba da budemo spremni. Alfredovu izreku o miru treba još jednom prikazati na delu. U meñuvremenu fabrike u našim planinama treba da rade prekovremeno, a rezultat će biti za opšte dobro naše posebne zajednice — računi će kasnije

biti izravnati na prijateljski način. Teško da je o tome moglo biti nekog različitog mišljenja, pošto će ostali biti korisnici našeg viška proizovda. Mi smo proizvoñači koji proizvode prvo za sebe, a zatim isključivo za tržište zemalja unutar saveza. Pošto smo mi preuzeli da branimo sopstvene granice — na moru i kopnu — i u stanju smo to da radimo, roba će biti skladištena dok je ne bude zatražio — ako se to uopšte desi — neko na svetskim tržištima, a pogotovo na tržištu Evrope. Ako sve proñe dobro, a na tržištu ne bude tražnje, roba će biti propisno isporučena kupcima kao što je ugovoreno.

Toliko o čisto trgovačkom aspektu stvari.

Zabeleske vojvotkinje Dženet Mek Kelpi

21. maj 1908.

Kao što je Rupert počeo da zanemaruje svoj dnevnik kada je proglašen za kralja, tako sam i ja u sebi otkrila sklonost da pisanje prepustim drugim ljudima. Ali postoji nešto što nisam spremna da prepustim drugima — malog Ruperta. Rupertova i Teutina beba je previše dragocena da se o njoj govori na drugi način, osim sa ljubavlju, bez obzira na činjenicu da će on biti, po prirodnom sledu stvari, kralj! Zato sam obećala Teuti da šta god bude zapisano u anale prvog kralja iz loze Sent Ledžer u vezi sa Njegovim kraljevskim visočanstvom princom, biće napisano ili njenom ili mojom rukom. A ona je to pitanje prepustila meni.

Naš dragi mali princ rodio se na vreme i u odličnom stanju. Anñeli koji su ga doneli očigledno su vodili o njemu najbolju moguću brigu, a pre nego što su ga ostavili darovali su mu sve najbolje. On je divan! Liči i na oca i na majku, a to govori sve o njemu. Moje mišljenje je da je on roñeni kralj! On ne zna za strah, i misli više o svima drugima nego o samom sebi, tako milom i malom! A ako to

ne pokazuje istinsku kraljevsku prirodu, ne znam šta bi onda pokazivalo...

Teuta je pročitala ovo. S upozorenjem je podigla prst i rekla:

„Draga tetka Dženet, sve je to istina. On je mio, i kralj, i anñeo! Ali ne smemo previše da govorimo o njemu. Ova knjiga treba da bude o Rupertu. Tako naš mali čovek može da bude samo nastavak priče!“ A tako i jeste.

Trebalo bi da pomenem ovde da je knjiga Teutina zamisao. Pre nego što se mali Rupert rodio ona se izvanredno obuzdavala, radeći samo ono što je smatrala da je najbolje u tom stanju. Pošto sam videla da bi za nju bilo korisno da se bavi nekim mirnim zanimanjem koje bi je zabavljalo, pregledala sam (naravno uz njegovo dopuštenje) sva Rupertova stara pisma i dnevnike, izveštaje i zabeleške — sve što sam mu čuvala dok je bio odsutan radi svojih pustolovina. Isprva sam bila pomalo uplašena da bi to moglo da joj škodi, pošto se povremeno oko izvesnih stvari toliko uzbuñivala da sam morala da je opominjem. Ovde je ponovo nastupila njena izvanredna samokontrola. Mislim da je argument, kojim sam je najviše primirila, bilo to što sam ukazala da je taj dragi momak prošao kroz sve opasnosti bezbedno, i sada je meñu nama, jači i plemenitiji nego ikad.

Nakon što smo zajedno pročitali sav pisani materijal nekoiiko puta — pošto je on zapravo bio nov i za mene, bila sam uzbuñena skoro koliko i ona, iako sam ga poznavala mnogo duže — došle smo do zaključka da je ovaj odreñeni svezak sigurno ispunjen biranim delovima teksta. Bilo je dovoljno Rupertovih zapisa da se sastavi mnogo svezaka, a mi smo pred sobom imale ambiciozan književni projekat da jednog dana objavimo u luksuznom izdanju njegova celokupna sabrana dela. Bio bi to redak uzorak meñu delima kraljeva. Ovo će biti samo o njemu samom, tako da hi u budućnosti rnoglo da posluži. kao neka vrsta osnove za biografiju.

Malo-pomalo došle smo do dela kad smo morale da

mu postavimo pitanja; a on je bio veoma zainteresovan za Teutin rad — on se zaista vezao dušom i telom za svoju prelepu ženu, što nije nikakvo čudo — tako da smo morali da mu poverimo svoju ideju. Obećao nam je da će nam pomoći koliko god može, dajući nam da koristimo njegove kasnije dnevnike i pisma i dokumente koje je držao na bezbednom mestu. Rekao je da će nam postaviti jedan uslov — navodim njegove reči: „Pošto ćete vas dve predivne žene biti urednice mojih zapisa, morate obećati da ćete sve objaviti tačno onako kako sam napisao. Neće valjati da bude ikakvih krivotvorina. Ne želim da se pojavi ništa glupo ni egoistično što bi proizašlo iz vaše naklonosti prema meni. Sve to je napisano iskreno i, ako sam pravio greške, one ne smeju da se skrivaju. Ukoliko to treba da bude istorija, mora biti prava istorija, čak i ako bude prikazivala tebe i mene ili bilo koga od nas u lošem svetlu.“

Tako smo mu obećale. Rekao je i da je siguran da baron ser Edvard Bingem

Trent poseduje neki materijal koji bismo mi možda želele da imamo. On će mu pisati i zatražiti od njega da nam to pošalje. Pretpostavio je i da će gospodin Ernest Rodžer Halbard Melton iz Hamkrofta u Selopu (uvek je ovo ime i adresu navodio u celosti, što je njegov način da iskaže prezir) zasigurno imati neke važne materijale i da će mu pisati u vezi sa tim. Tako je i uradio. Državni kancelar mu je pisao svojim najvisokoparnijim stilom. Gospodin E. R. H. Melton iz Hamkrofta u Selopu, odgovorio je povratnom poštom. Njegovo pismo je dokument koji govori sam za sebe.

Hamkroft, Selop 30. maj 1908.

MOJ DRAGI ROðAČE, KRALJU RUPERTE, Čast mi je zbog zahteva koji mi je u tvoje ime uputio

visoki kancelar tvog kraljevstva, da doprinesem jednom tomu knjige koju moja roñaka, kraljica Teuta, uz pomoć tvoje bivše guvernante, gospoñe Mek Kelpi, priprema za izdavanje. Voljan sam da to uradim, pošto ti, naravno,

želiš da u tom delu imaš neke novije zabeleške koje je napravio glavar kuće Meltonovih, sa kojom si povezan, iako tek preko ženske strane. To je sasvim prirodna ambicija, čak i od strane varvarskog — ili možda poluvarvarskog — kralja, i daleko bilo da ti ja, kao glavar kuće, odbijem tu povlasticu za kojom toliko čezneš. Možda nisi znao da sam ja sada glavar kuće; moj otac je umro pre tri dana. Ponudio sam svojoj majci na upotrebu kuću Dover — a na to ima pravo koje joj je zaista dodeljeno bračnim sporazumom. Ona je radije odabrala da ode da živi u svom sedištu, Karfaksu u Kentu. Otišla je ovog jutra posle sahrane. Dopustiću da koristiš moj rukopis samo pod jednim uslovom i očekujem da ga se strogo pridržavaš. U pitanju je to što želim da sve što sam zapisao u punoj dužini bude objedinjeno u knjizi. Ne želim da bilo koje moje beleške budu razvlačene zarad bilo kakvih ciljeva koji nisu sasvim jasni, ili na bilo koji način koji bi mogao da umanji moju čast ili čast moje kuće. Usuñujem se da kažem kako si i sam primetio, dragi moj Ruperte, da sastavljači porodičnih istorija često, zbog zavisti, menjaju materijale koji su im dati na korišćenje kako bi oni poslužili njihovim sopstvenim svrhama ili njihovoj taštini. Mislim da je ispravno da ti kažem kako imam primerak koji su overili Piter i Gelpin, ovlašćeni beležnici, tako da ću se moći uveriti da li je moj ustupak prihvaćen na dostojan način. Knjigu, koja je naravno vredna, brižljivo ću zapakovati i proslediti je Edvardu Bingemu Trentu, baronu (jer on to sada jeste — nek je Bog na pomoć njegovom baronatu!) i pravozastupniku. Molim te, pobrini se da mi se knjiga vrati, u ispravnom stanju. On ne treba sam da objavljuje iz nje ništa što se odnosi na njega. Čovek njegovog statusa je sklon da se hvališe činjenicom da bilo ko na istaknutom položaju obraća neku pažnju na njega. Gospoñu ću ti dovesti lično, i ostaću sa tobom neko vreme radi odlaska u lov, samo što je tvoja rulja — pretpostavljam da ih tako nazivaš! — tako razuzdana da život jednog džentlmena teško može biti siguran meñu

njom. Nikada nisam upoznao ljude koji toliko slabo cene šalu kao oni. Uzgred, kako je Teuta? Ona je jedna od njih. Čuo sam sve o tom poroñaju. Nadam se da je dete dobro. Ovo ti samo napominjem, pa nemoj da se uobraziš, sinko. Spreman sam da budem kum. Razmisli o tome! Naravno, ako su već pozvani drugi kum i kuma, ne želim da se toliko namećem! Važi? Poljubi Teutu i dete za mene. Dečak mora doći ovamo kod mene posle nekog vremena — kad bude zreo za predstavljanje ljudima. Nauči ga da ne izaziva gnjavažu. Biće dobro za njega da vidi jednu od pravih prvoklasnih engleskih plemićkih kuća na selu, kao što je Hamkroft. Za osobu naviknutu samo na grube manire i oskudan život, život u takvom luksuzu predstavljaće uspomenu koja će s vremenom postati uzor ka kome može težiti. Pisaću ponovo uskoro. Ne oklevaj da tražiš bilo kakvu uslugu koju bih mogao da ti pružim. Do tada, pozdrav!

Tvoj odani roñak, Ernest Rodžer Halbard Melton

Odlomak iz pisma E. Bingema Trenta kraljici Zemlje Plavih Planina Teuti

... Tako da mislim da je najbolji način da se uzvrati

tom neviñenom drzniku da ga držimo za reč i uvrstimo njegov književni doprinos u celini. Napravio sam overenu kopiju njegovih beleški, kako ih sam naziva, da bih Vas poštedeo gnjavaže. Ali šaljem i celu knjigu, jer se piašim da, ako ne vidite njegove reči napisane njegovom rukom, nećete verovati da bi on ili bilo ko drugi ikada s ozbiljnom namerom sastavio toliko inkriminišući dokument. Siguran sam da je zaboravio šta je pisao, pošto čak i tako glupav klipan kao što je 011 nikada ne bi mogao svesno da objavi tako nešto... Takve osobe same izvrše osvetu nad sobom. U ovom slučaju oruñe te osvete su njegove reči.

Nastavak Rupertovog dnevnika

1. februar 1909.

Sada je sve krenulo dobrim putem. Kada su od cara Rusije Slaveni (kao što je i dolikovalo) zatražili da presudi u Balkanskom sporazumu, a on odbio uz opravdanje da je on sam po prirodi stvari zainteresovana strana, balkanski vladari su jednoglasno prilivatili da treba tražiti od zapadnjačkog kralja da arbitrira, pošto su sve zainteresovane strane imale potpuno poverenje u njegovu mudrost, kao i njegovu pravednost. On se ljubazno odazvao njihovom pozivu. Cela stvar je sada već duže od šest meseci u njegovim rukama, a imao je mnogo posla da sakupi sve informacije, Sada nas obaveštava preko svog kancelara da je njegov zaključak skoro pripremljen i da će ga izneti što pre bude mogao.

Sledećeg vikenda, ponovo ćemo ići u lov na Visarionu. Teuta očekuje taj dogañaj sa izuzetnim zanimanjem. Nada se da će tada našoj braći sa Balkana predstaviti našeg malog sina i jedva čeka da vidi hoće li se i oni složiti sa njenim majčinskim mišljenjem o njemu.

Nastavak Rupertovog dnevnika

15. april 1909.

Arbitražnu odluku preneo nam je kancelar zapadnjačkog kralja, koji nam je lično uručio kao poseban znak prijateljstva. Dočekana je sa opštim poletnim odobravanjem. Premijer je ostao sa nama tokom lova, koji je bio jedna od najradosnijih prigoda ikada viñenih. Svi smo dobro raspoloženi, pošto je budućnost balkanskih naroda sada osigurana. Nesuglasice, unutrašnje i spoljnje, koje su trajale hiljadu godina sada su nestale i mi s nadom očekujemo dugačak srećan period. Kaneelar je preneo Ijubazne poruke naklonosti i prijateljstva svima. A kada

sam ja, govoreći ispred svih okupljenih, pitao možemo li uputiti njegovom veličanstvu poziv da nam učini čast da prisustvuje ceremoniji zvaničnog objavljivanja Balkanskog sporazuma, odgovorio je da ga je kralj ovlastio da kaže kako će, ako mi to žeiimo, rado doći, i da će, ako bude prisustvovao dogañaju, doći sa flotom brodova u pratnji. Kancelar mi je takoñe sam rekao kako je moguće da on dovede predstavnike drugih nacija na taj veliki dogañaj, ambasadore koji će čak u pratnji imati flote, iako sami vladari možda neće moći da prisustvuju. Nagovestio je da bi možda bilo dobro ako pokrenem ceiu tu stvar. (On je očigledno podrazumevao da je iako sam ja samo jedan od više zainteresovanih, cela stvar na meni — možda me odabrao kao nekoga u koga ima poverenje, pošto nisam bio rodom odavde.) Dok smo razgovarali o tome, on je bio sve poletniji i na kraju rekao da će, pošto njegov kralj preuzima voñstvo u ovome, nesumnjivo sve nacije sveta koje su u prijateljstvu sa njim želeti da učestvuju u ceremoniji. Tako da je verovatno da će se ovo pokazati zapravo kao meñunarodna svečanost jedinstvene prirode. Teuti će se to dopasti, a svi mi ćemo uraditi sve što možemo.

Zabeleške Dženet Mek Kelpi

1. jun 1909.

Naša draga Teuta je potpuno obuzeta predstojećom proslavom Balkanske Federacije, koja će se odigrati prvog dana sledećeg meseca, iako moram reći da, što se mene tiče, cela ceremonija zadobija tolike razmere da počinjem nekako nejasno da strepim u vezi sa njom. Skoro da mi izgleda jezivo. Rupert radi bez predaha — i to traje već neko vreme. Prošlih nedelja izgledalo je kao da je napolju po ceo dan i noć u svom cepelinu, ieteći sa kraja na kraj zemlje i sreñujući stvari, u želji da se lično uveri da je

urañeno sve što je dogovoreno. Stric Kolin je takoñe uvek u blizini, kao i admiral Ruk. Sada i Teuta počinje da ide sa Rupertom. Ta devojka je jednostavno neustrašiva - baš kao Rupert. A oboje izgleda sa strepnjom očekuju da i mali Rupert bude isti. Zaista, on jeste. Pre neki dan Rupert i Teuta su hteli da polete odmah posle svitanja sa vrha zamka. Mali Rupert je bio tamo — uvek se budi rano, poletan kao pčelica. Držala sam ga u naručju, a kada se njegova majka nagnula da ga poljubi za rastanak, ispružio je ruke prema njoj na način koji je govorio jasno kao da je izrekao rečima: povedi me sa sobom.

Ona je zaprepašteno pogledala u Ruperta, koji je kiimnuo glavom i rekao:

,,U redu. Povedi ga, draga. Moraće da nauči jednog dana, a što pre, to bolje.“

Beba je radosno gledala od jednog u drugo uz isto pitanje u očima kakvo se ponekad vidi u očima mačeta ili kučeta — ali, naravno, iza tog pogleda je bila razumna duša — videla je da i ona ide i skoro se bacila u majčino naručje. Mislim da je ona očekivala da dete poñe, jer je ponela malo odelo od kože od Margarete, njegove dadilje i, blistajući od ponosa, počela je da mu ga obiači. Kada je Teuta, držeći dečaka. u naručju, ušla u cepelin i zauzela svoje mesto u središtu letelice iza Ruperta, mladić iz garde krunskog princa je zakliktao, a praćen tim pokličem Rupert je povukao poluge i poleteli su u svitanje zore.

Gardu krunskog princa osnovali su sami gorštaci na dan kad je dete roñeno. Odabrano je deset najkrupnijih, najsnažnijih i najveštijih mladića iz naroda i oni su se zakleli na čuvanje mladog princa na jednoj veoma upečatljivoj ceremoniji. Oni su se organizovali i rasporedili tako da najmanje dvojica njih uvek drže princa ili mesto na kom se on nalazi na oku. Svi su se zakleli da će pre umreti nego dozvoliti da se njemu bilo šta dogodi. Naravno, podrazumevala se i Teuta, a i Rupert. Ti mladići su najpovlašćenije osobe u zamku. Oni su dragi momci, svaki od njih i svi ih volimo i poštujemo. Oni jednostavno bebu

uzdižu na nivo božanstva. Uvek nakon toga jutra mali Rupert je, osim ako mu je

bilo vreme da spava, išao u majčinom naručju na vožnje cepelinom. Mislim da bi na bilo kom drugom mestu bila uložena neka državna žalba zbog toga što se cela kraljevska porodica dovodi u opasan položaj, ali ovde se nije mislilo na opasnost i strah — zaista, tih reči skoro da nije bilo u njihovom rečniku. Ja zaista mislim da je dete u svemu uživalo, čak i više od svojih roditelja. On je baš kao ptičica koja je otkrila za šta krila služe. Bog ga blagoslovio!

Shvatila sam da čak moram malo i da proučim dvorske ceremonije. Na svečanosti povodom Balkanskog sporazuma biće zastupljeno tako mnogo nacija i doći će toliko kraljeva, prinčeva i uglednika svih vrsta, da smo svi morali voditi računa da ne napravimo nikakvu grešku. Sami predstavnici štampe bili su dovoljni da svakoga dovedu do ludila. Rupert i Teuta su ponekad dolazili 1 sedeli sa mnom uveče kada smo svi bili preumorni za rad, odmarali se razgovarajući o svim tim pitanjima. Rupert je rekao da će prisutno biti više od 400 izveštača i da zahtevi za dozvolu pristupa ceremoniji pristižu toliko brzo da bi ih moglo biti i hiljadu na taj dan. Prošle večeri je zastao u pola priče na tu temu i rekao:

„Palo mi je nešto na pamet! Zamislite hiljadu novinara — svaki želi da se istakne ispred ostalih, a svi su spremni da prodaju dušu za ekskluzivnu informaciju! Jedini čovek koji će nadzirati sve to je Ruk. On zna kako da se postavi prema ljudima, a pošto već imamo brojno osoblje koje će se brinuti za naše goste novinare, on može da predvodi to osoblje i odredi sebi zamenike da rade njegov posao. Ponekad i u nekim prilikama održavanje mira biće stvar pribranosti i rešenosti, a Ruk je pravi čovek za taj posao.“

Svi smo brinuli o jednoj stvari, naravno važnoj po mišljenju jedne žene: koju odeću će Teuta nositi? U stara vremena, vremena kraljeva i kraljica, oni bi nesumnjvio nosiii nešto divno i upečatljivo; ali, šta god da su oni nosili pretvorilo se u prah pre više vekova, a u to primitivno

vreme nije bilo ilustrovanih novina. Teuta mi je nešto poletno pričala, namrštivši svoje divne obrve, kada je Rupert koji je čitao nekakav obiman dokument podigao pogled i rekao: „Naravno, draga, da ćeš nostiti pokrov!“

,,Izvanredno!“, uzviknula je ona, pljesnuvši rukama kao razdragano dete. „Prava stvar, a našem narodu će se dopasti."

Priznajem da sam na trenutak bila zgrožena. Bilo je to užasno isprobavanje ženine Ijubavi i predanosti. U vreme kada bude primala kraljeve i uglednike u sopstvenoj kući — a sigurno je da će svi oni biti odeveni u svoju najbolju odeću — pojaviće se u takvoj odori! Prostoj tkanini na kojoj nije bilo ničeg lepog, pogotovo predivnog! Htela sam da iznesem svoje gledište Rupertu, pošto sam se plašila da bi Teuta mogla biti razočarana, iako to možda ne bi htela da kaže; ali pre nego što sam mogla da kažem i reč Teuta je dogovrila:

„O hvala ti mnogo, dragi! To će mi se dopasti više od bilo čega drugog, ali nisam želela to da predložim, bojeći se da ne pomisliš kako sam uobražena ili pretenciozna; jer naravno, Ruperte, ja se veoma ponosim time, i načinom na koji to narod posmatra."

„Zašto i ne bi bila?“, rekao je Rupert na svoj neposredan nači. ,,To je nešto čime svi treba da se ponosimo; država je već prihvatila svoj nacionalni simbol — simbol tvoje odvažnosti. posvećenosti i patriotizma, koji će uvek, nadam se, biti neprocenjivo vredan svim muškarcima i ženama iz naše dinastije i nacije, to jest — nacije koja će nastati.“

Kasnije te večeri, videli smo čudno iskazivanje narodne volje. „Narodno izaslanstvo“ gorštaka, bez ikakvog zvaničnog upozorenja ili najave, došlo je u zamak kasno uveče u skladu sa Rupertovim „proglasom o slobodi“, po kom su svi grañani ovlašćeni da pošalju izaslanstvo lično kralju, kad to požele, zbog bilo kog pitanja od državne važnosti. Ovo izaslanstvo je bilo sastavljeno od sedamnaest ljudi, po jednog iz svake političke grupacije, tako da je

poslanstvo u celini predstavljalo celu naciju. Članovi su bili iz svih materijalnih i socijalnih nivoa, ali uglavnom su bili ,,iz naroda“. Govorili su sa oklevanjem — možda zbog toga što je Teuta bila prisutna, ili možda čak zbog toga što sam bila prisutna ja — ali uz očiglednu iskrenost. Izneli su samo jedan zahtev — da bi kraljica trebalo, za veliki dogañaj osnivatija Balkanske Federacije, da nosi pokrov. Ćovek koji je govorio ispred njih se grubom rečitošću obratio kraljici:

„Ovo je stvar, Vaše veličanstvo, u kojoj žene naravno imaju učešće, tako da smo se naravno posavetovali sa njima. One su same raspravile o tome, pa zatim i sa nama, i sve su se bez oklevanja saglasile da bi bilo dobro za narod i ženski rod da Vi uradite tako.

Treba da pokažete njima i svetu u celini, šta žene treba da urade, šta mogu da urade, a one hoće da učine u spomen na Vaš veličanstveni postupak. U budućnosti, to može biti odora koju će nositi samo istaknute žene, koje su stekle to pravo. One se nadaju, a i mi uz njih, da ovom prilikom, kad naš narod preuzima voñstvo pred očima sveta, sve naše žene mogu da nose pokrov tog dana kako bi se otvoreno pokazala njihova spremnost da ispune svoju dužnost, pa čak i ako bi to značilo smrt. U tom trenutku se okrenuo kralju:

„Ruperte, mi verujemo da će Njeno veličanstvo kraljica Teuta razumeti da će, ako postupi prema želji žena Plavih Planina, nanovo kao kraljica zadobiti ljubav i odanost koju je zadobila od naših žena kao vojvotkinja. Od sada i zauvek pokrov treba da bude počasna odećau našoj zemlji.“

Teuta je izgledala potpuno obuzeta ljubavlju, ponosom i odanošću. Zvezde u njenim očima zasijale su kao bela vatra kada je počela da uverava izaslanike da će izaći u susret njihovom zahtevu. Dovršila je svoj kratki govor ovako:

„Plašila sam se da će, ako uslišim sopstvenu želju to možda izgledati uobraženo, ali Rupert je izrazio istu želju,

a sada osećam da mogu slobodno nositi tu odeću koja me dovela vama i Rupertu“, tada se radosno okrenula ka njemu i uzela ga za ruku, „osigurana kao što već jesam vašim željama i naredbom mog gospodara kralja.“

Rupert je uzeo u naručje i nežno poljubio pred svima, govoreći: „Recite svojim ženama, braćo moja, i ostalim ženama Plavih Planina, da je ovo odgovor muža koji voli i poštuje svoju ženu. Ceo svet treba da vidi na ceremoniji uspostavljanja Federacije Balka da mi muškarci volimo i poštujemo žene koje su odane i spremne da umru za svoju dužnost. Ljudi Plavih Planina, uskoro će doći dan kada ćemo u delo sprovesti tu veliku ideju i učiniti je trajnom — da Orden pokrova bude najviše odlikovanje koje može poneti žena plemenitog srca.“

Teuta je nestala na nekoliko trenutaka i vratila se sa princom u naručju. Svi prisutni su tražili dozvolu da ga poljube, što su činili klečeći na kolenima.

Federacija Balka

Prema izveštaju dopisnika Slobodne Amerike Urednici Slobodne Amerike su pažljivo hronološki

poreñali izveštaje i opise koje su im poslali njihovi specijalni dopisnici, kojih je na licu mesta bilo čak osam. Nijedna reč koju su napisali nije izostavljena, aii su različiti delovi njihovih izveštaja poreñani na drugačiji način tako da čitalac može da prati zbivanja iz različitih tačaka gledišta pisaca, koji su u datom trenutku imali najbolji uvid u stvar. Uz toliko prisustvo novinara — biio ih je preko hiljadu — nisu svi mogli da budu na istom mestu; tako su se naši ljudi, meñusobno se posavetovavši, dogovorili da se raziñu na više strana, da bi pratili tok ñogañaja ,,iz različitih ugiova“, koristeći svoju veštinu i iskustvo da odaberu te uglove. Jedan se smestio na vrh čelikom pokrivene kule na ulazu u Plava Usta; drugi na brod za novinare, koji je bio ukotvljen pored oklopne jahte kralja Ruperta nazvane Dama, na kojoj su se okupili razni

kraljevi i vladari balkanskih država, koje su sve ušle u Federaciju; treći novinar je bio u brzom torpednom čamcu, kom je izdato odobrenje da slobodno krstari po luci; sledeći se smestio na vrhu ogromne planine koja se nadnosi nad Plazakom i tako iz ptičije perspektive nadgledao čitav tok zbivanja; druga dvojica bili su na utvrdama sa leve i desne strane Plavih Usta; sledeći je postavljen na ulaz u Veliki tunel koji vodi od nivoa vode pravo kroz planine do visoravni na kojoj se nalaze rudnici i fabrike; sledeći je imao povlasticu da se smesti u cepelin, koji je leteo svuda i iz kog se sve videio. Ovim cepelinom je upravljao stari sarañnik i specijalni dopisnik Slobodne Amerike, koji je bio prijatelj našeg specijalnog dopisnika iz Rusko-japanskog rata i koji je preuzeo službu u Službenim novinama Zemlje Plavih Planina.

Plazak, 30. jun 1909.

Dva meseca pre dana odreñenog za održavanje svečanosti gosti Zemlje Plavih Planina počeli su da pristižu. Prvi koji su došli bili su uglavnom novinari pristigli jz skoro svih naseljenih delova sveta. Kralj Rupert, koji valjano rešava stvari, napravio je logor isključivo njima na korišćenje. Svako je imao svoj odvojen šator — naravno mali, pošto je bilo preko hiljadu novinara — ali bilo je i velikih šatora za opštu upotrebu postavljenih posvuda okolo — trpezarija, prostorija za čitanje i pisanje, biblioteka, prostorije za odmor i tako dalje. U prostorijama za pisanje i čitanje, koje su služile kao radne prostorije za opštu upotrebu, bilo je najnovijih časopisa i novina iz celog sveta, spiskova zvanica, putnih vodiča i svih ostalih pomagala za rad kakva su se mogla unapred pribaviti. Za ovu posebnu namenu postojala je grupa sposobnih poslužitelja u posebnoj odeći sa identifikacionim brojevima — zaista, kralj Rupert nas je „lepo dočekao“, da upotrebim frazu u njenom punom značenju.

Bilo je i drugih logora za posebne namene, a svi su

bili dobro ureñeni i sa mnogo prevoznih sredstava na raspolaganju. Svaki od vladara iz Federacije imao je sopstveni logor, u kome je podigao veličanstven šator. Za zapadnjačkog kralja, koji je delovao kao arbitar po pitanju Federacije, kralj Rupert je izgradio pravu palatu — morala je to da bude neka vrsta Aladinove palate, pošto je pre samo nekoliko nedelja na tom mestu bila, kako su mi rekli, samo iskonska divljina. Kralj Rupert i njegova kraljica Teuta imali su šator kao i ostali vladari iz Federacije Balka, ali neuporedivo skromniji, i po veličini i po ukrasima.

Svuda su bili gardisti Plavih Planina, naoružani samo handžarima, koji su nacionalno oružje. Nosili su nacionalnu nošnju, ali sa takvim ukrasima i bojama da je umesto stroge uniformisanosti ostajao tek utisak opšte usklañenosti. Prisutno je bilo sigurno sedamdeset ili osamdeset hiljada gardista.

Prvi dan je bio odreñen da posetioci pogledaju sve u detalje. Tokom drugog dana došli su pratioci visokih zvaničnika federacije. Neke od ovih pratnji behu ogromne. Sultan je, na primer, (iako je tek postao jedan od učesnika u savezu) poslao više od hiljadu ljudi sa različtim zaduženjima. Oni su predstavljali izvanredan prizor, pošto su to bili birani ljudi, i savršeno obučeni. Dok su kočoperno prolazili, nasamo ili u grupi, u svojim živopisnim jaknama i vrećastim pantalonama i sa svojim šlemovima sa zlatnim polumesecima, izgledali su kao protivnici dostojni poštovanja. Landrek Martin, veteran novinarstva, rekao mi je dok smo zajedno stajali i posmatrali ih:

„Danas svedočimo novom obrtu u istoriji Zemlje Plavih Planina. Ovo je prva prilika u poslednjih hiljadu godina da je tako velika turska jedinica ušla u ovu zemlju, a da postoji razumna mogućnost da ikad više izañe odavde.“

l. jul 1909.

Današnji dan, odreñen za održavanje ceremonije, bio je izuzetno lep. U Zemlji Plavih Planina ima ranoranilaca, ali danas je komešanje počelo pre svitanja. Svuda su se čuli pozivi truba — ovde je sve ustrojeno prema zvuku muzičkih instrumenata — truba, trompeta ili bubnjeva (ako se bubanj zapravo može nazvati muzičkim instrumentom) — ili prema svetlima, kada se spusti mrak. Svi mi novinari bili smo spremni; kafa i hleb sa buterom mudro su posluženi rano u šatorima u kojim smo spavali, a malo obilniji doručak služen je sve vreme u trpezarijskim šatorima. Obavili smo početni pregled okoline, a onda je usledila neka vrsta opšte pauze za doručak. Iskoristili smo to i bacili se na — zapravo nezaboravan - obrok koji nam je poslužen.

Ceremonija je trebalo da počne u podne, ali već u deset sati celo mesto je bilo u pokretu - ne da je tek počinjalo da se pokreće, nego se zaista kretalo; svi su zauzimali svoja mesta za veliku ceremoniju. Kada se podne približilo, uzbuñenje se pojačalo i produžilo. Počeli su da se okupljaju razni potpisnici sporazuma o Federaciji, jedan po jedan. Svi su došli morskim putem; oni čije su zemlje izlazile na more poveli su sa sobom svoje flote. Onima koji nisu imali sopstveni flotu dodeljen je u pratnju najmanje jedan oklopni brod. A moram da kažem kako nikada u životu nisam video opasnija plovila od tih malih ratnih brodova kralja Ruperta od Plavih Planina. Kada su ušli kroz Plava Usta svaki brod je zauzeo mesto koje mu je odreñeno, a oni na kojim su plovili potpisnici sporazuma okupili su se blizu jedni drugih u izdvojenu grupu, u malom zalivu skoro potpuno okruženom visokim liticama, u najdaljem uglu ove silne luke. Oklopna jahta kralja Ruperta sve vreme je bila u blizini obale, nadomak ulaza u Veliki tunel koji je prolazio pravo kroz planinu sa široke zaravni, izgrañene delimično od prirodne stene a delimično od ogromnih kamenih blokova. Na ovom mestu, kako su

mi rekli, proizvodi sa kopna se donose u modernu varoš Plazak. Upravo kada su satovi izbili pola sata pre podneva, jahta je kliznula u širu vodenu površinu ’usta’. Iza nje je plovilo dvanaest velikih barži, kraljevski ukrašenih, a svaka je bila obojena u boje po jedne zemlje potpisnice sporazuma. Na svaku je ušao po jedan vladar sa svojom gardom, nakon čega je bio prevezen na Rupertovu jahtu i na njoj se peo na komandni most, dok je njegova pratnja ostajala na nižoj palubi. U meñuvremenu su se na južnom horizontu pojavile čitave flote plovila; države sn slale svoja pomorska izaslanstva na krštenje ,,Balke!“ U tako izvanrednom poretku koji se može videti samo kod formacija bojnih brodova, moćna grupa uplovila je u Plava Usta, i zauzela svoja mesta. Jedina bojna flota velike sile koja nije bila prisutna bila jc flota zapadnjačkog kralja. Ali bilo je još vremena. Zapravo, dok je publika već počinjala da gleda na svoje časovnike duga povorka brodova počela je da se širi na severu iz pravca italijanske obale. Došli su velikom brzinom - od skoro dvadeset čvorova. Bio je to zaista veličanstven prizor — pedeset brodova koji su spadali u najbolje u svetu; prikaz najnovijih pomorskih divova, a svaki je izgledao kao uzorak svoje klase — drednote, krstarice, razarači. Doplovili su u poretku klina, na čijem je vrhu bila kraljeva jahta sa kraljevskim stegom. Svaki brod iz eskadre nosio je nacionalnu zastavu, dovoljne dužine da se sa vrha katarke spusti do vode. Sa utvrñene kule na kanalu moglo se videti bezbroj lica — poput belih zvezda kojim se istačkalo i kopno i more — pošto je velika luka vrvela od brodova, a svaki od njih je bio pun ljudi.

Iznenada, bez ikakvog vidljivog povoda, masa belih tačaka se obrnula u drugu stranu — sva lica su se okrenula, gledajući u suprotnom pravcu. Pogledao se preko zaliva na planinu u zaleñu - veliku planinu čiji su se obronci uzdizali ka samom nebu, i čiji su brojni grebeni i sami izgledali kao posebne planine. Daleko gore na samom vrhu podizala se zastava Zemlje Plavih Planina na

ogromnom stubu, koji je odsijavao svetlost. Bio je visok sedamdeset metara i obojen u belo, a kako se sa tolike daljine nisu viñeli čelični nosači stuba, on se uzdizao u samotnom veličanstvu. U njegovom podnožju okupila se tamna grupa ljudi pored bele mase koju nisam mogao razaznati dok nisam upotrebio svoj dvogleñ.

Onda sam video da su to kralj Rupert i kraljica, okruženi grupom gorštaka. Stajali su na poletnoj platformi za cepelin, koji je naizgled bleštao — ne sijao, nego bleštao — kao da je bio obložen zlatnnn pločama.

Ponovo su se sva lica okrenula ka zapadu. Zapadnjačka eskadra se približavala ulazu u Plava Usta. Na komandnom mostu jahte stajao je zapadnjački kralj u uniformi admirala, a porcd njega njegova kraljica u haljini kraljevski ljubičaste boje, raskošno ukrašenoj zlatom. Kad sam ponovo pogledao ka vrhu planine ona je naizgled oživela. Čitava artiljerijska baterija iznenada se pokrenula, a oko svakog oružja stajala je njegova posada spremna za akciju. U grupi u podnožju stuba zastave mogli smo da razaznamo kralja Ruperta; njegova visina i telesna masa isticali su se meñu ljudima u njegovom okruženju. Pored njega se video odsjaj beline. Shvatili smo da je to kraljica Teuta, koju stanovnici Zemlje Plavih Planina jednostavno obožavaju.

Do tad je već oklopna jahta na kojoj su bili svi potpisnici Balke (osim kralja Ruperta) krenula ka ulazu u luku i stala u miru i tišini, čekajući dolazak kraljevskog arbitra, čija je cela eskadra istovremeno usporila i samo plutala u vodi uskipeloj od rada brodskih motora.

Kad se zastava na pramcu jahte našla skoro nasuprot utvrñenja, zapadnjački kralj je podigao svitak pergamenta koji mu je dodao jedan od njegovih oficira. Mi, gledaoci, zaustavili smo dah, pošto je pred nama bio prizor kakav se nismo mogli nadati da ćemo ikada ponovo videti.

Na podizanje ruke zapadnjačkog kralja, na vrhu planine gde se podizao moćni stub sa zastavom Zemlje Plavih Planina, opalio je top. Onda se razlegla grmljavina

pozdravne kanonade, uz sjajne bleskove i prasak, koji je u beskraj odjekivao niz obronke planina. Na prvi pucanj, uz pomoć vešte signalizaeije, zastava Federacije Balka podignuta je na vrh stuba i zavijorila se iznad zastave Zemlje Plavih Planina.

U istom trenutku Rupertova i Teutina figura nestale su sa vidika; oni su zauzeli svoja mesta u cepelinu. Trenutak kasnije, poput ogromne zlatne ptice, letelica kao da se sunovratila u vazduh pa zatim, obarajući kljun, krenula je naniže pod tupim uglom. Mogli smo da vidimo kralja i kraljicu od struka naviše — kralj Zemlje Plavih Planina bio je obučen u zeleno; kraljica ogrnuta svojim belim pokrovom, na grudi je privijala svoju bebu. Daleko od vrha planine, iznad Plavih Usta, krila i rep velike pticolike mašine podigli su se uvis, a cepelin je počeo da pada kao kamen, dok se nije obreo tek nekoliko stotina stopa iznad vode. Zatim su se krila i rep spustili, ali manjom brzinom. Ispod krila cepelina sada su se mogli videti kralj i kraljica kako sede zajedno na maloj platformi za upravljanje, koja se naizgled malo spustila; ona je sedela iza svog muža. Dolazak cepelina bio je najuzbudljiviji trenutak tog čudesnog dana.

Nakon što su nekoliko trenutaka lebdeli, motori su se ponovo pokrenuli, a krila su se vratila u normalan položaj. Zlatni cepelin je bio bezbedan kada se kretao u glatkom letu. Istovremeno se platforma za upravljanje podizala tako da su se oni koji stoje na njoj ponovo izdigli iznad cepelina. Sada su bili na samo stotinak metara iznad vode, krećući se od udaljenog kraja Plavih Usta prema otvorenom prolazu izmeñu dva reda bojnih brodova raznih država, na čijim su palubama stajali ljudi — koji su počeli da se okupljaju odmah nakon prvog pucnja brdskog topa. Kada je cepelin proleteo, svi mornari počeli su da kliču — a klicanje se nastavilo dok kralj i kraljica nisu prišli toliko blizu zapadnjačkom kralju da su dva kralja i kraljica mogli da razmene pozdrave. Vetar je sada počeo da duva na zapad sa vrha planine i poneo zvuk ka oklopnoj floti, tako

da smo na trenutke jasno mogli da čujemo pokliče pripadnika raznih naroda, meñu kojim se jasnije od ostalih razlegao japanski „Ban zai!“

Kralj Rupert je držao upravljačke palice sedeći kao mermerni kip. lza njega je bila njegova predivna nevesta-, ogrnuta svojim pokrovom, u rukama držeći mladog krunskog princa, izgledajući i sama kao statua.

Cepelin, voñen Rupertovom nepogrešivom rukom, blago se spustio na zadnju palubu jahte zapadnjačkog kralja; a kralj Rupert, stupivši na palubu, podigao je sa sedišta kraljicu Teutu sa bebom u naručju. Tek kada je kralj stao meñu druge ljude, moglo se videti koliko je krupan. Isticao se bukvalno za glavu i ramena iznad svih drugih prisutnih ljudi.

Dok su putnici iziaziii iz cepelina, zapadnjački kralj i njegova kraljica silazili su sa komandnog mosta. Domaćin i domaćica su, držeći se pod ruku — kao što su naizgled navikli da rade — požurili napred da pozdrave svoje goste. Susret je bio dirljiv i jednostavan. Dvojica monarha su se rukovali, a njihove supruge, predstavnice istaknutih tipova nacionalne lepote sa severa i juga, nagonski su se približile i poljubile u obraz. Zatim je kraljica domaćica svečanosti, krenuvši prema zapadnjačkom kralju, kleknula pred njim gracioznom kretnjom i poljubila mu ruku.

Izgovorila je pozdravne reči: „Dobro došli, uvaženi gospodine, u Zemiju Plavih

Planina. Zahvalni smo Vam za sve što ste uradili za Balku i zahvalni smo Vama i Njenom veličanstvu što ste nas počastvovali svojim prisustvom.“

Kralja je ovo očigledno dirnulo. lako je bio vladar velike zemlje i mnogih naroda na Dalekom istoku, odavno naviknut na rituale pri značajnim dogañajima, toplota i iskrenost, udruženi sa dražesnom skromnošću ovog istočnjackog običaja. dotakli su ga u srce. On je nagonski zaobišao dvorske rituale i uradio nešto čime je, kako mi je rečeno, zauvek stekao posebno mesto u toplim srcima ovdašnjih ijudi.. Kleknuvši na koleno pred prelepom

kraljicom ogrnutom u pokrov, on je podigao njenu ruku i poijubio je. Taj postupak su svi okupljeni u Plavim Ustima pozdravili silnirn klicanjem, koje se naizgled pojačavalo i slabilo odjekujući, dok nije utihnulo na dalekom planinskom vrhuneu, gde se veličanstveno uzdizao moćni stub sa zastavom Balkanske Federacije.

Što se mene tiče, nikada neću zaboraviti divan prizor nacionalnog poleta i on će zauvek ostati urezan u mom pamćenju. Ta besprekorna paluba koja je oličavala sve savršenstvo mornaričke službe; kralj i kraljica najveće zemlje*( Najvećeg kraljevstva - urednik Slobodne Amerike) sveta koje dočekuju najnoviji kralj i kraljica sveta — kralj i kraljica koji su za sebe osvojili carstvo, tako da ga je prethodno pomenuti kralj dočekao kao sabrata vladara u trenutku stvaranja istorije, kada se pod njegovim nadzorom rañala nova svetska sila. Svetloputa severnjačka kraljica u zagrljaju tamnopute južnjačke kraljice sa zvezdama u očima. Neupadljiva raskoš severnjačke odeće napravljene sa skoro seoskom jednostavnošću na južnjačkom kralju džinovskog rasta. Ali sve je zasenjeno — čak i hiljadugodišnja kraljevska loza zapadnjačkog kralja, po prirodi impozantnom Rupertovom pojavom, i držanjem druge kraljice ispunjenim kraljevskim dostojanstvom i blagošću— krajnjom jednostavnošću Teutinog pokrova. Svaki od moćnih ljudi okupljenih na tom mestu znao je ponešto o njenoj čudesnoj priči; i svakom je bilo drago i dičio se time što je ta ponosna žena osvojila carstvo svojom hrabrošću, prolazeći čak kroz razjapljene čeljusti groba.

Oklopna jahta sa ostalim potpisnicima sporazuma o Balkanskoj Federaciji prišla je bliže i vladari su stupili na palubu da pozdrave zapadnjačkog kralja, arbitra u tom pitanju, a Rupert je završio svoju dužnost u svojstvu domaćina i pridružio im se. Skromno je zauzeo svoje mesto na začelju grupe i ponovo se naklonio u ovoj novoj ulozi.

Sada se približio još jedan ratni brod, Balka. Na njemu su bili ambasadori stranih sila, kao i kancelari i visoki zvaničnici balkanskih nacija. Pratila ga je flota

bojnih brodova, a svaki od njih je predstavljao moć Balkana. Velika zapadnjačka flota usidrila se i, osim ljudstva na palubama, nije direktno učestvovala u svečanosti.

Balkanski vladari su zauzeli svoja mesta na palubi novopridošlog broda, a državni zvaničnici poredali su se iza svojih monarha. Ispred ostalih, ambasadori su formirali sopstvenu grupu.

Poslednji je došao zapadnjački kralj, potpuno sam (osim dve kraljice u pratnji), noseći u svojoj ruci svitak na kom je bila zabeležena njegova arbitraža. Počeo je da čita dokument, a njegova kopija na više jezika već je bila podeljena svim monarsima, ambasadorima i zvaničnim predstavnicima. Bio je to dugačak proglas, ali dogañaj je bio tako veličanstven — tako snažan — da je vreme brzo letelo. Klicanje se utišalo istog časa kada je arbitar razvio svitak, usledila je potpuna tišina.

Kada je čitanje dovršeno, Rupert je podigao ruku i istog časa se razlegao zastrašujući plotun topovskih pucnjeva, ne samo sa brodova u luci nego naizgled i sa svih planinskih obronaka, sve do samog vrha.

Kada je klicanje koje je usledilo posle salve donekle utihnulo, prisutni na brodu počeli su meñusobno da razgovaraju i uručeni su pokloni. Zatim su barže prevezle celo društvo u oklopljenu tvrñavu na ulazu u Plava Usta. Ovde su već prethodno bile nameštene uzletne platforme za cepeline. Iza njih su bile postavljene stolice i prestoli za zapadnjačkog kralja i kraljicu i vladare Balke — pošto je sada nova i potpuna Balkanska Federacija uspostavljena defakto. Iza prestola su bila sedišta za ostale zvanice. Sve je bleštalo u zlatu i skerletu. Svi mi novinari smo bili u stanju iščekivanja, pošto je očigledno bila organizovana neka ceremonija, ali o njenirn pojedinostima ništa nismo znali. Koliko sam mogao da zaključim po licima prisutnih, oni su, u najboljem slučaju, bili tek delimično obavešteni. Zasigurno nisu bili upućeni u sve pojedinosti, pa čak ni u celokupni program za taj dan. Postoji izvesna vrsta

očekivanja koja se ne odnosi na puko izvršavanje prethodno naloženih zadataka.

Cepelin kojim su se kralj i kraljica spustili sa planine sada je sleteo na platformu, a njime je upravljao mladi visoki gorštak, koji je odmah sišao sa platforme za upravljanje. Kralj Rupert je smestio svoju kraljicu (koja je i dalje nosila svoju bebu) na njeno mesto, pa zauzeo upravljačko mesto i povukao polugu. Cepelin je krenuo napred kao da će naizgled pasti kljunom naniže sa utvrñenja. Ipak, to je bilo tek poniranje, kao kad vešt skakač skoči sa visine u plitku vodu, pošto se eepelin izvio naviše, i za nekoliko sekundi je leteo ka stubu sa zastavom. Uprkos vetru, stigao je gore za neverovatno kratko vreme. Odmah zatim je doletco još jedan cepelin, i to veliki, i spustio se na platformu. U njega je odmah ušla jedinica sastavljena od deset visokih, naočitih mladića. Pilot je povukao poluge i cepelin je poleteo istim putem kao cepelin kralja Ruperta. Zapadnjački kralj, koji je sve to posmatrao, obratio se glavnom admiralu, koji jc danas lično zapovedao ratnim brodom, a sada stajao porcd njega:

,,Ko su ovi ljudi, admiralc?“ „Prinčevska garda, Vašc veličanstvo. Njih je osnovao

narod.“ „Recite mi, admirale, imaju li oni neka posebna zaduženja?" „Da, Vaše veličanstvo“, usledio je odgovor, ,,da, ako je potrebno, umru za mladog princa!“

„Ispravno! To je valjana služba. Ali što bi neko od njih poginuo?“ „Vaše veličanstvo, ako bi neki od njih poginuo, postoji deset hiljada drugih koji bi rado zauzeli njegovo mesto.“

„Dobro, dobro! Dobro je imati čak i samo jednog čoveka spremnog da položi život u službi. Ali deset hiljada! To je ono što čini naciju!“

Kada je kralj Rupert stigao do platforme pored stuba zastave, kraljevska zastava Zemlje Plavih Planina podignuta je na njega. Rupert se uspravio i podigao ruku. Za tili čas opalio je top iza njega; zatim su, brzo poput misli, počeli da pucaju i ostali jedan za drugim, poput

jednog dugačkog bleska munje. Grmljavina nije prestajala, ali je zvuk bio tiši pošto su ga daljina i brda prigušivali. Ali, u opštem ćutanju koje je nastalo oko nas, mogli smo da čujemo zvuk topova, koji na smenu pucaju u daljini, dok najzad red nije prešao sa topova na severu, nazad na jug, a poslednji hitac je ispalio top najjužnije od stuba zastave.

„Šta je trebalo da predstavlja ovaj čudesni niz pucnjeva?“, pitao je kralj glavnog admirala.

,,To je, Vaše veličanstvo, linija granice Zemlje Plavih Planina. Rupert je poreñao deset hiljada topova duž tog kruga.“

,,A ko puca iz njih? Mislio sam da je sva vojska ovde.“ „Žene, Vaše veličanstvo. One su danas na

graničarskoj dužnosti, da bi muškarci mogli da doñu ovamo.“

Baš u tom trenutku jedan od gardista prinčeve garde doneo je pored kraljevog cepelina neki predmet sličan gumenoj lopti okačenoj na konop. Kraljica ga je dala bebi u svom naručju, koja je predmet zgrabila. Gardisti su se odmaknuli. Pritiskanje te lopte je sigurno značilo neki signal, pošto je istog časa jedan top, cevi podignute u vazduh, opalio. Granata je odletela pravo uvis na ogromnu visinu. Eksplodirala je oslobañajući svetlost toliko jaku da se mogla videti i na dnevnoj svetlosti; kao i crveni dim koji se mogao videti sa visova Kalabrijskih planina, preko mora u Italiji.

Kada je granata eksplodirala, kraljev cepelin je još jednom poleteo sa platforme u vazduh, porinuo kao i pre, pa odjezdio preko Plavih Usta brzinom koja je gledaocima oduzimala dah.

Pri njegovom prolasku, u pratnji cepelina prinčevske garde i grupe drugih cepelina, čitavi obronci planina su naizgled oživeli. Sa svih strana, sve do najudaljenijih vidljivih planinskih vrhova, poleteli su cepelini, dok cela flotila nije jurnula zastrašujućom brzinom preko neba, u kraljevu čast. Kralj se okrenuo kraljici Teuti i očigledno joj

nešto rekao, pošto je ona mahnula kapetanu prinčevske garde, koji je upravljao cepelinom. On je skrenuo nadesno i umesto da ide iznad otvorenog prolaza izmeñu redova bojnih brodova, poleteo je visoko iznad spoljnjeg reda. Jedan od ljudi iz cepelina počeo je da baca nešto što je, lebdeći naniže, padalo na komandni most broda iznad koga bi se našli.

Zapadnjački kralj se ponovo obratio gospodaru Ruku (glavnom admiralu):

„Sigurno je potrebna izvesna veština da se baci pismo sa ovakvom preciznošću.“

Sa pribranim izrazom lica, admiral je odgovorio: „Lakše je bacati bombe, Vaše veličanstvo.“

Let cepelina pružao je nezaboravan prizor. To je pomagalo u stvaranju istorije. Od sada nijedna država koja vodi računa bilo o odbrani ili napadu ne može da se nada uspehu bez ovladavanja veštinom vazduhoplovstva.

U meñuvremenu — a takoñe i posle tog vremena — neka je Bog na pomoći državi koja napadne Balku ili bilo koji njen deo, dok Rupert i Teuta žive u srcima tog naroda i vezuju ga u neraskidivo jedinstvo.

KRAJ Scan i OCR : BABACBABACBABACBABAC