broj069 - sluzbenilist.ba

Година XIX

Уторак, 1. септембра 2015. годинe

Број/Broj

69

Godina XIX

Utorak, 1. septembra/rujna 2015. godine

ISSN 1512-7508 - српски језик ISSN 1512-7486 - босански језик ISSN 1512-7494 - хрватски језик

САВЈЕТ МИНИСТАРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

654 На основу члана 17. Закона о финансирању институција

Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13), члана 13. став (4) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2015. годину ("Службени гласник БиХ", број 40/15) и Одлуке о критеријумима за додјелу средстава интервентне буџетске резерве број 01-1-02-1641/15 од 10.06.2015. године, замјеник предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине доноси

ОДЛУКУ О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШТЕЊУ СРЕДСТАВА

ТЕКУЋЕ БУЏЕТСКЕ РЕЗЕРВЕ

Члан 1. (Предмет Одлуке)

Одобравају се средства за интерветно кориштење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2015. годину у износу од 500,00 КМ (словима: петстотина конвертибилних марака) Марини Паштар, настањеној у Источном Сарајеву, у сврху једнократне финансијске подршке за помоћ у финансирању учешћа у АФС програму међународне размјене ученика.

Члан 2. (Надлежност за реализацију)

За реализацију ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплата ће се извршити на текући рачун број примаоца УГ Интеркултурни сусрети у Босни и Херцеговини, Сарајево, број: 161 00000 518 300 21, отворен код Raiffeisen Bank D.D.

BiH, Сарајево, сврха "суфинансирање/донација за Марину Паштар".

Члан 3. (Ступање на снагу)

Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

Број 01-1-02-2145/15 04. августа 2015. године

Сарајево

Замјеник предсједавајућег Савјета министара БиХ Мирко Шаровић, c. p.

Na osnovu člana 17. Zakona o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), člana 13. stav (4) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2015. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 40/15) i Odluke o kriterijima za dodjelu sredstava interventne budžetske rezerve broj 01-1-02-1641/15 od 10.06.2015. godine, zamjenik predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donosi

ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA

TEKUĆE BUDŽETSKE REZERVE

Član 1. (Predmet Odluke)

Odobravaju se sredstva za intervetno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2015. godinu u iznosu od 500,00 KM (slovima: petstotina konvertibilnih maraka) Marini Paštar, nastanjenoj u Istočnom Sarajevu, u svrhu jednokratne finansijske podrške za pomoć u finansiranju učešća u AFS programu međunarodne razmjene učenika.

Број 69 - Страна 2 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, 1. 9. 2015.

Član 2. (Nadležnost za realizaciju)

Za realizaciju ove Odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplata će se izvršiti na tekući račun broj primatelja UG Interkulturni susreti u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, broj: 161 00000 518 300 21, otvoren kod Raiffeisen Bank D.D. BiH, Sarajevo, svrha "sufinansiranje/donacija za Marinu Paštar".

Član 3. (Stupanje na snagu)

Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

Broj 01-1-02-2145/15 04. augusta 2015. godine

Sarajevo

Zamjenik predsjedavajućeg Vijeća ministara BiH Mirko Šarović, s. r.

Na temelju članka 17. Zakona o financiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), članka 13. stavak (4) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2015. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 40/15) i Odluke o kriterijima za dodjelu sredstava interventne proračunske pričuve broj 01-1-02-1641/15 od 10.06.2015. godine, zamjenik predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donosi


TEKUĆE PRORAČUNSKE PRIČUVE

Članak 1. (Predmet Odluke)

Odobravaju se sredstva za intervetno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2015. godinu u iznosu od 500,00 KM (slovima: petstotina konvertibilnih maraka) Marini Paštar, nastanjenoj u Istočnom Sarajevu, u svrhu jednokratne financijske potpore za pomoć u financiranju učešća u AFS programu međunarodne razmjene učenika.

Članak 2. (Nadležnost za realizaciju)

Za realizaciju ove Odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplata će se izvršiti na tekući račun broj primatelja UG Interkulturni susreti u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, broj: 161 00000 518 300 21, otvoren kod Raiffeisen Bank D.D. BiH, Sarajevo, svrha "sufinanciranje/donacija za Marinu Paštar".

Članak 3. (Stupanje na snagu)


Broj 01-1-02-2145/15 04. kolovoza 2015. godine

Sarajevo

Zamjenik predsjedatelja Vijeća ministara BiH Mirko Šarović, v. r.


Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13), члана 13. став (4) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2015. годину ("Службени гласник БиХ", број 40/15) и Одлуке о критеријумима за

додјелу средстава интервентне буџетске резерве број 01-1-02-1641/15 од 10.06.2015. године, замјеник предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине доноси




Одобравају се средства за интерветно кориштење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2015. годину у износу од 1.000,00 КМ (словима: хиљаду конвертибилних марака) Радојки Лугоња, настањеној у Бањој Луци, у сврху једнократне финансијске подршке за потребе лијечења унука.


За реализацију ове Одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплата ће се извршити на текући рачун број: 5620998076911037, отворен код НЛБ Развојна Банка, Бања Лука.




Сарајево

Замјеник предсједавајућег Савјета министара БиХ Мирко Шаровић, c. p.





Odobravaju se sredstva za intervetno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2015. godinu u iznosu od 1.000,00 KM (slovima: hiljadu konvertibilnih maraka) Radojki Lugonja, nastanjenoj u Banjoj Luci, u svrhu jednokratne finansijske podrške za potrebe liječenja unuka.


Za realizaciju ove Odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplata će se izvršiti na tekući račun broj: 5620998076911037, otvoren kod NLB Razvojna Banka, Banja Luka.

Уторак, 1. 9. 2015. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 69 - Страна 3




Sarajevo


Na temelju članka 17. Zakona o financiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), članka 13. stavak (4) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2015. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 40/15) i Odluke o kriterijima za dodjelu sredstava interventne proračunske pričuve broj 01-1-02-1641/15 od 10.06.2015. godine, zamjenik predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donosi




Odobravaju se sredstva za intervetno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2015. godinu u iznosu od 1.000,00 KM (slovima: hiljadu konvertibilnih maraka) Radojki Lugonja, nastanjenoj u Banjoj Luci, u svrhu jednokratne financijske potpore za potrebe liječenja unuka.


Za realizaciju ove Odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplata će se izvršiti na tekući račun broj: 5620998076911037, otvoren kod NLB Razvojna Banka, Banja Luka.




Sarajevo



Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13), члана 13. став (4) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2015. годину ("Службени гласник БиХ", број 40/15) и Одлуке о критеријумима за додјелу средстава интервентне буџетске резерве број 01-1-02-1641/15 од 10.06.2015. године, замјеник предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине доноси




Одобравају се средства за интерветно кориштење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине

за 2015. годину у износу од 7.000,00 КМ (словима: седам хиљада конвертибилних марака) Српској православној црквеној општини Соколац - Храм Свих Светих Стјенице, у сврху једнократне финансијске подршке за изградњу Храма.


За реализацију ове Одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплата ће се извршити на текући рачун број 5620128088453159 НЛБ Развојна банка, филијала Соколац.




Сарајево

Замјеник предсједавајућег Савјета министара БиХ Мирко Шаровић, с. р.





Odobravaju se sredstva za intervetno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2015. godinu u iznosu od 7.000,00 KM (slovima: sedam hiljada konvertibilnih maraka) Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini Sokolac - Hram Svih Svetih Stjenice, u svrhu jednokratne finansijske pomoći za izgradnju Hrama.


Za realizaciju ove Odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplata će se izvršiti na tekući račun broj 5620128088453159 NLB Razvojna banka, filijala Sokolac.




Sarajevo


Na temelju članka 17. Zakona o financiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), članka 13. stavak (4) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2015. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 40/15) i Odluke o kriterijima za dodjelu sredstava interventne


proračunske pričuve broj 01-1-02-1641/15 od 10.06.2015. godine, zamjenik predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donosi




Odobravaju se sredstva za intervetno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2015. godinu u iznosu od 7.000,00 KM (slovima: sedam tisuća konvertibilnih maraka) Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini Sokolac - Hram Svih Svetih Stjenice, u svrhu jednokratne financijske potpore za izgradnju Hrama.


Za realizaciju ove Odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplata će se izvršiti na tekući račun broj 5620128088453159 NLB Razvojna banka, filijala Sokolac.




Sarajevo


657 На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне

и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), а у вези са Закључком Савјета министара Босне и Херцеговине број 05-07-1-2037-14/15 од 03. августа 2015. године, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 18. сједници, одржаној 03. августа 2015. године, донио је

РЈЕШЕЊЕ О ИМЕНОВАЊУ КООРДИНАТОРА ЗА ПОПИС У

БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

1. Адил Османовић, министар цивилних послова Босне и Херцеговине, именује се за координатора за попис у Босни и Херцеговини, испред Савјета министара Босне и Херцеговине.

2. Ово рјешење ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 114/15 03. августа 2015. године

Сарајево

Предсједавајући Савјета министара БиХ Др Денис Звиздић, с. р.

Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi sa Zaključkom Vijeća ministara Bosne i Hercegovine broj 05-07-1-2037-14/15 od 03. augusta 2015. godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 18. sjednici, održanoj 03. augusta 2015. godine, donijelo je

RJEŠENJE O IMENOVANJU KOORDINATORA ZA POPIS U

BOSNI I HERCEGOVINI

1. Adil Osmanović, ministar civilnih poslova Bosne i Hercegovine, imenuje se za koordinatora za popis u Bosni i Hercegovini, ispred Vijeća ministara Bosne i Hercegovine.

2. Ovo rješenje stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 114/15 03. augusta 2015. godine

Sarajevo

Predsjedavajući Vijeća ministara BiH

Dr. Denis Zvizdić, s. r.

Na temelju članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi sa Zaključkom Vijeća ministara Bosne i Hercegovine broj 05-07-1-2037-14/15 od 3. kolovoza 2015. godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 18. sjednici, održanoj 3. kolovoza 2015. godine, donijelo je

RJEŠENJE O IMENOVANJU KOORDINATORA ZA POPIS U

BOSNI I HERCEGOVINI

1. Adil Osmanović, ministar civilnih poslova Bosne i Hercegovine imenuje se za koordinatora za popis u Bosni i Hercegovini, ispred Vijeća ministara Bosne i Hercegovine.

2. Ovo rješenje stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 114//15 3. kolovoza 2015. godine

Sarajevo

Predsjedatelj Vijeća ministara BiH

Dr. Denis Zvizdić, v. r.

МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

658 На основу члана 15. став (1), тачка а) Закона о одбрани

Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 88/05), члана 16. и 61. Закона о управи Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 32/02), члана 25. став (1) Закона о храни Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 50/04), члана 4. став (1) тачка 2. Закона о ветеринарству Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 34/02) и члана 3. став (2) Закона о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница у БиХ ("Службени гласник БиХ", број 5/04), министар одбране доноси

ПРАВИЛНИК О ИСХРАНИ У ОРУЖАНИМ СНАГАМА БОСНЕ И

ХЕРЦЕГОВИНЕ У МИРУ

ДИО ПРВИ - ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1. (Предмет)

Правилник о исхрани у Оружаним снагама Босне и Херцеговине у миру (у даљњем тексту: Правилник) регулише врсте оброка, полуоброка и допуна у храни, планирање, организацију и управљање исхраном припадника Оружаних снага Босне и Херцеговине (у дањњем тексту: Оружане снаге) у миру.


Члан 2. (Циљ)

Основни циљ овог правилника је да обезбиједи висок ниво исхране и заштите живота и здравља припадника Оружаних снага, у складу са начелима савјесности, одговорности и безбједности исхране, те ефикасан систем контроле, поштовање прописа о исхрани и технологије исхране.

Члан 3. (Дефиниције)

Изрази који се користе у овом правилнику имају сљедећа значења:

а) Активност - дјеловање, рад или напор који је усмјерен на постизање одређеног резултата.

b) Храна је свака твар или производ, прерађена, дјелимично прерађена или непрерађена, а намијењена је за исхрану људи или се оправдано може очекивати да ће се користити за људску употребу, осим: хране за животиње, које не служе за производњу хране, живих животиња, ако нису припремљене ради исхране људи, биљака прије жетве, бербе или убирања плодова, медицинских производа, козметичких производа, дувана и дуванских производа, наркотика или психотропних супстанци, остатака (резидуа) и контаминената.

с) Храна за животиње је свака твар или производ, прерађена, дјелимично прерађена или непрерађе-на, намијењена за исхрану животиња.

d) Хигијена хране обухваћа неопходне мјере и услове контроле ризика и осигурања безбједности хране, у складу са њеном намјеном.

е) НАССР (Hazard Analysis and Critical Cotrol Points) - скуп принципа и правила, којима се обезбјеђује превентивна заштита безбједности хране и здравствена исправност намирница, које стижу до крајњих потрошача.

f) Исхрана је један од најважнијих задатака команди и јединица Оружаних снага, а посебно органа логистике, који је планирају и организују и јединица које је извршавају, са циљем припремања и подјеле хране за људство, у стационарним капацитетима на локацијама размјештаја и на терену.

g) Крајњи корисник је лице које конзумира храну (конзумент).

h) Надзор је поступак контроле који спроводи надлежни орган ради потврде усаглашености и примјене прописа исхране људи и животиња, као и са прописима из области здравља и добробити људи и животиња.

i) Надлежност - право и дужност неког појединца или органа да рјешава конкретне ствари у неком поступку.

ј) Начело - основна поставка и вриједносни критеријум дјеловаља у одређеној области.

к) Носилац - институција, организација, структура или њихов унутрашњи елемент који има примар-ну одговорност за испуњавање циља, реализацију задатка или активности.

l) Оброк - дневно припадање хране за појединца, које се састоји од обједа (доручак, ужина, ручак и вечера).

m) Објед - дио оброка који припада појединцу за: доручак, ужину, ручак или вечеру.

n) Одговорност - особина појединца који се према послу односи са бригом и пажњом.

o) Опасност је биолошки, хемијски или физички чинилац у храни за људе и животиње или стање хране за људе и животиње, који могу потенцијал-но да изазову штетно дејство на здравље.

р) Пост је вољно уздржавање од јела (хране), или. од јела и пића за одређен временски период. Може да буде потпуни (потпуно уздржавање од јела) или дјелимични (уздржавање само од неке врсте хране), даноноћан (током периода поста) или само у одређено доба дана.

q) Праћење безбједности хране је поступак контроле који спроводи надлежни орган ради потврде усаглашености и примјене референтних прописа у вези са храном.

r) Принцип - закон правила, односно законско начело.

s) Приоритет - циљ, задатак или активност са највишим степеном важности.

t) Процедура - серија активности, задатака, корака, одлука, калкулација и других процеса, која када се предузима по задатом редослиједу, даје одређени резултат.

u) Процес - развојни ток активности у цјелокупном периоду њеног трајања.

v) Ризик је фактор вјероватноће штетног утицаја на здравље и озбиљност тог утицаја, као посљедице постојања опасности.

w) Свечани објед - објед који се припрема од артикала хране за ручак појачан допуном III у исхрани, у дане празника, војних и других свечаности.

х) Систем - недјељив скуп функционалних елеме-ната са јасно дефинисаним међусобним односима, задацима, надлежностима и ресурсима чије је дјеловање усмјерено на остваривање постављених циљева и задатака.

у) Функција - дјеловање, дјелатност, рад, радња, служба, посао.

ДИО ДРУГИ - ИСХРАНА ЉУДИ

Члан 4. (Принципи система исхране)

Основни принципи на којима се заснива систем исхране у Оружаним снагама су:

а) Безбједност - циљ чијем се максималном степену остваривања тежи,

b) Ефикасност - правовременост, тачност, поузда-ност, позитиван резултат,

с) Економичност - ефикасност уз најмање трошко-ве,

d) Непрекидност - способност одржавања конти-нуитета,

e) Правовременост - обављање послова и задатака у предвиђено вријеме,

f) Предострожност - опрез, обзир, мјере безбјед-ности, упозорења,

g) Рационалност - економичност и ефикасност употребе расположивих ресурса, и

h) Законитост - заснованост на законима и подзаконским актима.

Члан 5. (Право на бесплатну исхрану)

(1) Право на бесплатну исхрану имају:


a) Професионална војна лица и цивилна лица када су на служби ангажована непрекидно 24 часа и дуже, укључујући и лица којима је обезбјеђен смјештај на локацији Оружаних снага за вријеме курсирања и обуке.

b) Кандидати за пријем у професионалну војну службу, када је регулисан смјештај и непрекидни боравак у касарнским условима, до потписивања уговора о пријему у професионалну војну службу.

c) Лица која према одредбама правила службе или по наређењу надлежног старјешине дежурају или привремено бораве у командама и јединицама напрекидно 24 часа због нарочитих потреба службе (за вријеме приправности, мјера повећане борбене готовости, војних вјежби, при предузи-мању мјера против већих елементарних непогода или других општих опасности и слично).

d) Лица која по писаном наређењу претпостављеног старјешине ранга команданта бригаде, њему равног и вишег ранга, раде прековремено више од 4 часа.

e) Војни летачи из члана 2. Правилника о војним летачима и летачкој служби у МО и ОС БиХ. Припада им бесплатан летачки полуоброк када извршавају програм летачке обуке, посебне летачке задатке, када летачку службу врше у вријеме војних вјежби и када су на дежурству ангажовани непрекидно 24 часа.

f) Лица у резервном саставу (старјешине и војници) за вријеме војне вјежбе, курса, обуке или друге активности, која траје дуже од 8 часова.

g) Припадници ватрогасних јединица, полиције, цивилне заштите и грађани, када учествују у извршавању задатака заједно са јединицама Оружаних снага, а не постоји друга могућност организовања њихове исхране.

h) Припадници Министарства одбране, Оружаних снага, гости и званице, у дане празника, војних и других свечаности, у организацији Министарства одбране и Оружаних снага, имају право на један објед (свечани објед).

i) Припадници страних оружаних снага, када по одлуци Министра одбране бораве и у сарадњи са Оружаним снагама, извршавају заједничке задатке ради реализације међународних и међудржавних споразума и уговора.

j) Становништво евакуисано из подручја захваћених природним и другим катастрофама и несрећама, привремено смјештано на војним локацијама.

k) Акредитовани новинари (домаћи и страни) који, по писаном одобрењу Министра одбране, прате и извјештавају о активностима Оружаних снага, а у јединици проведу најмање осам часова.

(2) Професионалним и цивилним лицима која по одредбама овог правилника имају право на бесплатну исхрану са припадајућим оброцима (обједима) и допунама, који су им обезбијеђени, немају право на новчану накнаду за исхрану у току рада, у складу са Законом о платама и накнадама у институцијама БиХ.

(3) Исхрана лица из става (1). тачка d) овог члана, врши се искључиво по писаном наређењу старјешине ранга команданта бригаде, њему равног и вишег ранга, на основу којег се стављају на бројно стање и регулише објед који им припада.

(4) Лицима у резервном саставу, која остварују право на бесплатну исхрану из става (1). тачка f овог члана,

вријеме проведено на путу до јединице, не рачуна се у вријеме трајања активности од осам часова.

(5) Свечани објед из члана 5. став (1) тачка h), као и бесплатна исхрана лицима из члана 5. став (1) тачке g), i), ј) и k) обезбјеђују се на основу наређења начелника Заједничког штаба Оружаних снага.

Члан 6. (Врста дневних оброка)

(1) За исхрану припадника Оружаних снага, у миру, одређују се дневни оброци-полуоброци: a) Текући (Оброк број 1), b) Суви (Оброк број 2), c) Комбиновани оброк и d) Летачки полуоброк.

(2) Текући оброк број 1 - припада свим лицима која остварују право из члана 5. овог правилника.

(3) Суви оброк број 2 - припада свим лицима из члана 5. овог правилника, када се оброк из става (2) овог члана не припрема због: а) издавања на утрошак компоненти за конзервисани

оброк ради занављања резерви, чишћења кухињ-ско-трпезаријских блокова, провођења мјера де-зинфекције, дезинсекције и дератизације и одржа-вања техничких средстава у војним ресторанима,

b) немогућности да се организује исхрана текућим оброком, о чему одлучује наредбодавац јединице носиоца исхране,

с) упућивања појединаца, група или цијеле јединице на извршавање задатка, па је такав начин исхране рентабилан.

(4) Комбиновани оброк припада свим лицима која остварују право из члана 5. овог правилника, а када се по одлуци надлежног наредбодавца хране комбиновано (текући и суви оброк).

(5) Летачки полуоброк припада искључиво војним летачима када остварују право из члана 5. став (1) тачка е), овог правилника, и резервним официрима-пилотима за вријеме дообуке - преобуке у летењу на ваздухо-пловима.

(6) Суви оброк се издаје на утрошак лицима из става (3) овог члана, искључиво по писаном наређењу наредбо-давца МФО IV степена. Прије издавања на утрошак суви оброк се претходно мора раскомплетирати.

(7) Приликом издавања сувих оброка на утрошак (став (3), тачка а) овог члана) не припада допуна у храни број V.

(8) Структура обједа и циклус јела по обједима за текући оброк одређује се Планом исхране у Оружаним снагама, а за суви и комбиновани оброк, по одлуци наредбодавца МФО IV степена.

(9) Табеларни преглед норми припадања за текући и суви дневни оброк и летачки полуоброк из става (1) овог члана, дат је у анексима I, II и III, овог правилника, и чине његов саставни дио.

(10) Укупан годишњи утрошак оброка регулише се Планом исхране, а може се смањити или повећата посебним рјешењем наредбодавца МФО I степена.

Члан 7. (Подјела дневних оброка)

Дневни оброци из члана 6. овог правилника дају се као: а) Текући оброк, који се припрема у три обједа: до-

ручак, ручак и вечера, а када припадају допуне у исхрани, оне се издају као четврти објед (ужина).

b) Суви оброк формиран од компоненти индустриј-ског паковања артикала за исхрану, уз додатак


припадајуће количине хљеба или двопека, издаје се: 1) ако нема могућности да се припрема и дијели

комплетан текући оброк, као и за вријеме вјежби, логоровања, гађања на терену и слично,

2) када се појединци, групе или јединице упућују на извршавање неког задатка, па је такав начин исхране најповољнији.

с) Комбиновани оброк хране (један или два обједа из текућег оброка, а остатак из сувог оброка) издаје се по одлуци наредбодавца јединице носиоца исхране, у сљедећим случајевима: 1) када нема могућности да се припрема и дије-

ли комплетан текући оброк, као и за вријеме вјежби, логоровања, гађања на терену и слично,

2) када се појединци, групе или јединице упућују на извршавање задатка, па је такав начин исхране најповољнији.

d) Летачки полуоброк припрема се за војне летаче у дане када управљају летилицама, као допуна при-падајуће накнаде топлог оброка или текућег обро-ка оствареног по основу члана 5. овог правилника.

Члан 8. (Допуна у исхрани)

(1) Уз дневне оброке хране из члана 6. став (1) овог правилника, издају се сљедеће допуне у храни и то: а) Допуна I, b) Допуна II, с) Допунa III, d) Допуна IV, e) Допуна V.

(2) Допуне у храни намијењене су за појачање исхране појединим категоријама лица чије се дневне енергетске и биолошке потребе не могу задовољити прописаним дневним оброком.

(3) Структура допуна у храни из става (1) овог члана дата је у Анексу IV овог правилника и чини његов саставни дио.

Члан 9. (Право на допуну у исхрани)

(1) Допуне у исхрани из члана 8. овог правилника припадају: a) Допуна I - професионалним војним и цивилним

лицима и кандидатима за пријем у професионалну војну службу, када имају веће напоре у служби (вјежбе, припреме за параду, спортска такмичења, обуку на ријекама и језерима), када су изложени ниским температурама или када извршавају задатке, који у току ноћи трају најмање два часа.

b) Допуна II - професионалним војним и цивилним лицима, у дане када раде: 1) на лаборисању и делаборисању убојних

средстава, 2) на пословима манипуланта погонских горива

и радовима на пуњењу и чишћењу цистерни и резервоара, у складиштима погонских горива,

3) у котловницама термоенергетских построје-ња,

4) у акумулаторским станицама, 5) у екипама за дезинфекцију, дезинсекцију и

дератизацију, 6) приликом рада са специјалним течним

горивима и оксидаторима,

7) у радионицама, лабораторијама, колекторима отпадних вода, штампаријама и другим сличним објектима, где у току рада долазе у контакт са материјама и уређајима штетним по њихово здравље.

с) Допуна III - професионалним војним и цивилним лицима, кандидатима за пријем у професионалну војну службу, званицама и осталим лицима која присуствују свечаности, када остварују право из члана 5. овог правилника, у дане: 1) државних празника и вјерских благдана, 2) дана ОС БиХ и обиљежавања годишњица

пукова, када је то регулисао надлежни наредбодавац,

3) у командама и јединицама ОС БиХ, када зва-нично обиљежавају прославу дана оснивања,

4) на дан полагања заклетве лица која се примају у професионалну војну службу,

5) других свечаности у организацији МО и ОС БиХ.

d) Допуна IV 1) професионалним војним и цивилним лицима,

када су непосредно ангажована на извођењу фортификационо-техничких радова, изград-њи комуникација, аеродрома, писти, капони-ра, извођењу грађевинских радова у режији, отклањању посљедица природних и других катастрофа и несрећа,

2) професионалним војним лицима у дане када по плану и програму обуке изводе специја-листичку обуку у верању, скијању, роњењу и алпинистичку обуку,

3) лицима у техничким складиштима и јединицама за техничко одржавање муниције и минско-експлозивних средстава и на терену, када изводе радове на одржавању и уништавању муниције,

4) професионалним војним и цивилним лицима, која раде у објектима радио-релејних веза,

5) професионалним војним и цивилним лицима јединица лоцираних изнад 1.000 метара надморске висине.

е) Допуна V - свим професионалним војним и цивилним лицима и кандидатима за пријем у професионалну војну службу, којима по основу члана 5. овог правилника припада право на цјелодневну бесплатну исхрану.

(2) Професионалним војним и цивилним лицима, када остварују право из члана 5. овог правилника, а по основу овог правилника имају право на двије или више различитих допуна, издаје се само једна од прописаних допуна и то она која је по енергетској и биолошкој вриједности повољнија.

(3) Допуне у храни из члана 8. овог правилника могу се издавати и лицима из члана 5. став (1), тачка 1), када је то регулисано одлуком Министра одбране.

(4) Допуне у исхрани не припадају лицима из члана 5. став (1) тачке g) и ј) овог правилника.

Члан 10. (Издавање допуна у храни)

(1) Допуне у храни из члана 8. овог правилника издају се: a) Допуна I - по указаној потреби, као напитак. Ова

допуна се може издавати више пута у току дана. b) Допуна II - између обједа или уз неки од обједа,

као млијечни напитак.


c) Допуна III - за појачање свечаног обједа, на дан празника и свечаности.

d) Допуна IV - као ужина. e) Допуна V - као ужина.

(2) Рјешење о припадању, времену и начину подјеле допуна из става (1) овог члана доноси надлежни наредбодавац МФО IV степена, изузев за лица из члана 5. став (1) тачка 1) Правилника којима се допуне у храни обезбјеђују на основу одлуке Министра одбране.

Члан 11. (Посебна допуна)

(1) Поред прописаних оброка и допуна у храни, када се у јединици укаже потреба (период интензивне обуке, вјежбе и слично) може се повећати дневно припадање хљеба у количини од 50 до 100 грама, по особи.

(2) Рјешење о повећаном дневном припадању хљеба доноси командант јединице ранга бригаде, на приједлог надлежног санитетског органа.

Члан 12. (Објед за добровољне даваоце крви)

(1) Добровољним даваоцима крви (професионална војна и цивилна лица и кандидати за пријем у професионалну војну службу), на дан давања крви, припада један од обједа наведених у Анексу V овог правилника, који чини његов саставни дио.

(2) Објед за добровољне даваоце крви организује и дијели јединица у којој добровољни даваоци дају крв, и то искључиво у случајевима када се добровољно давање крви организује на локацијама команди и јединица Оружаних снага.

Члан 13. (Поштовање националних и вјерских обичаја)

(1) Лицима која остварују право на бесплатну исхрану, обезбјеђују се текући и суви оброци уважавајући Закон о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница у БиХ, поштујући традиционалне захтјеве националних и вјерских обичаја (халал производи, халал клање, кошер храна, посна храна у складу са канонским прописима Српске православне цркве, вегетаријанска храна и сл.)

(2) У дане поста, људству које за то изрази жељу, текући оброк припрема се и дијели према традиционалним обичајима вјере, а када припадају допуне у храни, оне се издају уз један од обједа.

(3) Организација исхране у вријеме вјерских празника усклађује се са националним и вјерским специфично-стима, имајући у виду вријеме припремања хране и подјелу јела, што регулише командант јединице ранга бригаде.

(4) У командама и јединицама у којима су заступљени припадници различитих конфесија, исхрана се организује на начин да се испоштује вјерски пропис и редовна исхрана људства.

(5) Асортиман и норме потрошње артикала исхране у вријеме вјерских празника усклађују се са вјерским обичајима, уз услов да се не наруши енергетска вриједност оброка, на штету корисника.

(6) Активности везане за поштовање националних и вјерских обичаја и начела у исхрани људства, јединице носиоци исхране дужне су координирати са надлежним вјерским службеницима Оружаних снага.

(7) Примјена вјерских прописа и обичаја у исхрани припадника ОС БиХ регулисана је у анексима IX, X i XI, који чине саставни дио овог правилника.

Члан 14. (Исхрана у носебним случајевима)

(1) Исхрана мањих јединица, група војника и појединаца може се организовати у угоститељским предузећима и домаћинствима, када је то економски оправдано или из других разлога неопходно.

(2) Одлуку за исхрану људства из става (1) овог члана доноси министар одбране, на приједлог начелника Заједничког штаба Оружаних снага.

Члан 15. (Закључивање уговора са субјектима који пружају

угоститељске услуге) (1) Министарство одбране закључује уговор са субјектима

који пружају угоститељске услуге, уколико испуњавају све услове организације исхране припадајућим оброком.

(2) Уговор закључује само са предузећем или домаћин-ством, које по оцјени санитетских или других специја-лизованих органа испуњава санитарно- хигијенске и безбједносне услове.

(3) Уговором се мора дефинисати да људство редовно добија храну која по количини, квалитету и разноврсности одговара оброку који му припада по овом правилнику, те по потреби регулише питање поштовања вјерских прописа и начела у исхрани припадника Оружаних снага.

(4) Команда јединице носиоца исхране мора обезбиједити редовну контролу технолошког процеса припремања, транспорта и подјеле јела, као и санитарно-хигијенски надзор, како би се обезбиједило да храна буде здравствено исправна и квалитетна.

ДИО ТРЕЋИ - УПРАВЉАЊЕ У ИСХРАНИ

Члан 16. (Планнрање исхране)

(1) Планирање исхране врше логистички органи јединца носилаца исхране, на основу плана исхране, рецептура за припремање јела и бројног стања људства на исхрани.

(2) Планирањем исхране мора се постићи потпуна, разноврсна и уједначена исхрана и одредити количине артикала које треба утрошити за поједине дневне оброке, у одређеном временском периоду.

(3) Планом исхране одређују се врсте артикала исхране које треба утрошити за поједине дневне оброке у одређеном временском периоду, циклус јеловника - јела по обједима и оброцима и минимални мјесечни састав храњивих и заштитних материја, по мјесецима и годишње, који се треба остварити.

(4) Приликом планирања дневних оброка хране морају се задовољити слједећи захтјеви: a) да оброк одговара потребама организма у погледу

енергетских, градивних и заштитних материја, b) да је квалитативан однос градивних и заштитних

материја такав да олакшава њихово искоришћење, имајући у виду специфичне захтјеве појединих војних дужности, односно специјалности,

c) да јело има пријатне органолептичке особине и одговарајућу засићујућу моћ,

d) да храна не садржи састојке који могу да штете организму,

e) да храна задовољава традиционалне захтјеве националних и вјерских обичаја и да је усклађена са националним и вјерским специфичностима и начелима, и

f) да исхрана буде економична.


Члан 17. (План дневних јеловника)

(1) План дневних јеловника саставља логистички орган јединице носиоца исхране, у чијем је саставу војни ресторан, а одобрава га наредбодавац јединице.

(2) План дневних јеловника израђује се на основу плана исхране, за сваки дневни оброк посебно, начелно за 7 до 10 дана.

(3) У плану дневних јеловника се, за све дане и за сваки објед, посебно наводи која врста јела се припрема и по ком броју јела из Плана исхране у ОС БиХ.

(4) Одобрени план дневних јеловника може измијенити само наредбодавац јединице носиоца исхране, који га је одобрио, а на приједлог надлежног органа логистике.

(5) Командир јединице одговорне за припрему јела свакодневно саставља дневни јеловник по обједима и обавезно га истиче на видном мјесту у ресторану.

(6) Јеловник се саставља на обрасцу Плана дневних јеловника који је дат у Анексу VI, а образац дневног јеловника у Анексу VII овог правилника и чине његов саставни дио.

Члан 18. (Прорачун дневног припадања артикала исхране)

(1) Прорачун дневног припадања артикала исхране израђује логистички орган јединице носиоца исхране, на основу Плана исхране, Плана дневних јеловника, дневног бројног стања, расположивих артикала и поштујући вјерске слободе.

(2) Израђује се за један дан, по принципу данас за сутра, а може се израђивати и до 10 дана унапријед, с тим што се за мале и издвојене саставе прорачун може сачиња-вати и за мјесец дана.

(3) Саставља се на обрасцу прописаном Упутством о књиговодству и евиденцијама у МО и ОС БиХ, датом у Анексу VIII, овог правилника.

(4) Рокове за израду прорачуна дневног припадања артикала исхране одређује наредбодавац јединице носиоца исхране, у чијем је саставу војни ресторан.

(5) Дневно бројно стање састављају основне јединице, а обједињава персонални орган јединице носиоца исхране.

(6) Обједињено бројно стање, персонални орган доставља органу логистике, сваког радног дана за наредни дан, а петком и уочи празника за све нерадне и први радни дан.

(7) На обрасцима бројног стања мора се навести укупан број лица која се хране бесплатно (по вјероиспо-вијестима), одвојено по врстама оброка и по обједима, као и број лица којима припада допуна у храни.

Члан 19. (Пријем, складиштење и чување артикала исхране)

(1) Приликом сваког пријема артикала исхране обавезно се утврђују све релевантне чињенице по питању квалитета и квантитета истих.

(2) Контрола квалитета артикала исхране врши се по стручним упутствима која регулишу питања контроле квалитета артикала исхране, техничким условима и законској легислативи у БиХ.

(3) Просторије за складиштење артикала исхране, производњу, припрему и подјелу хране морају бити затвореног типа.

(4) 3а складиштење артикала исхране обезбјеђују се просторије које морају одговарати условима за чување истих у добром квалитетном стању.

(5) Неусловни објекти не смију се користити за склади-штење и чување артикала исхране.

(6) Наредбодавац јединице носиоца исхране, на приједлог логистичког органа, одређује број дана за који ће се складиштити и чувати артикли исхране, те вријеме њиховог пријема и издавања.

(7) Чување артикала исхране врши се у складу са деклари-саним роковима употребе, а утрошак истих врши се искључиво у декларисаним роковима употребе.

(8) На локацијама гдје се истовремено врши припрема хране за припаднике исламске и других вјероиспо-вијести (више програма исхране) одвојено се склади-ште и чувају артикли исхране који су набављени по условима Халал стандарда, како не би дошло до мијешања артикала у току складиштења, за пгга су одговорни наредбодавци јединица носилаца исхране.

(9) Рок чувања је одређено вријеме за које се артикли исхране, од дана производње, могу најдуже чувати у складишту, под условом: a) да су прописаног квалитета, b) да се чувају у условним просторијама и c) да се спроводе прописани поступци заштите.

(10) Рок употребе артикала исхране је временски период у којем се они морају утрошити.

Члан 20. (Организовање исхране)

(1) Систем исхране захтијева постављање правилне организације од момента израде јеловника, прорачуна и издавање артикала из магацина, припреме јела, па до дистрибуције и поделе јела крајњим корисницима.

(2) Организацијом се дефинишу и прописују дужности свих лица која учествују у систему исхране, са нормама и роковима извршавања појединих послова и задатака.

(3) Организација и реализација исхране врши се по шеми логистичке подршке Оружаних снага, у складу са логистичким начелима и процедурама.

(4) Орган логистике јединице носиоца исхране израђује упутство о раду војног ресторана, којим регулише питања везана за организацију рада у ресторану.

(5) Командир јединице одговорне за припрему јела поставља организацију рада у војном ресторану.

Члан 21. (Типови објеката, припремање, дотур и подела јела)

(1) Складиштење и чување артикала исхране, те припремање и подјела јела врши се у намјенским објектима затвореног типа (складишта, магацини, војни ресторани).

(2) Припремање јела за потребе припадника Оружаних снага врши се у војним ресторанима, а подјела јела у просторијама за обједовање.

(3) Заједнички штаб прописује тактичко-техничке захтјеве за изградњу, адаптацију и опремање војничких ресторана, а Министарство одбране обезбјеђује услове за пројектовање, изградњу, адаптацију и опремање војних ресторана.

(4) Припремање јела може се вршити у једном или више ресторана, зависно од величине локације, размјештаја јединица, могућности обезбјеђења прописаног квали-тета јела, економичности припреме и транспорта јела и других услова од утицаја на исхрану.

(5) Припремљено јело дијели се на линији за обједовање у војном ресторану, а, по потреби, распоређује и дотура у на истурене локације - просторије за обједовање, које могу бити удаљене начелно до 40 километара, од мјеста припреме јела.


(6) Вријеме дотура топлих јела не може трајати дуже од 60 минута, уз обезбјеђење свих материјалних и хигијен-ских услова, за очување квалитета припремљених јела, до подјеле.

(7) Транспорт артикала исхране и готовог јела врши се специјалним затвореним возилима за превоз хране и у намјенској амбалажи, поштујући температурне режиме.

(8) На локацијама гдје се хране припадници Оружаних снага исламске и других вјероисповијести, обавезно водити рачуна да, у току припреме, подјеле и транспорта, не дође до мијешања артикала исхране и припремљеног јела, за шта су одговорни наредбодавци јединица носилаца исхране.

(9) Припремање јела може да се врши, изузетно, у привременим објектима и у покретној кухињској техници. Одлуку о томе доноси наредбодавац јединице носиоца исхране.

(10) За рад у војном ресторану одговоран је командир јединице носиоца исхране, а у издвојеној просторији командант - командир јединице чије се људство храни.

(11) Правилним складиштењем артикала исхране и спровођењем прописаног технолошког процеса обраде артикала, треба обезбиједити да се растур и губици хранљивих материја сведу на најмању мјеру, обезбиједи хигијена, исправност и добар квалитет јела.

(12) Технологија и организација припремања, дотура, подјеле јела и контрола припремања хране, регулише се упутствима која израђују логистички органи јединице носиоца исхране.

Члан 22. (Санитарно-безбједносне и друге мјере заштите)

(1) Команде и јединице дужне су да обезбиједе да се у току пријема, складиштења, чувања и утрошка артикала исхране обавезно предузимају санитарно-безбједносне и друге мјере заштите.

(2) Санитарно-безбједносне и друге мјере заштите у војним ресторанима организују се и спроводе према одредбама Правила службе, упутствима за рад војних ресторана, регулативама санитетске и ветеринарске службе и принципима НАССР стандарда.

(3) Набавка артикала исхране, транспорт, складиштење (чување), обрада артикала, припрема и подјела готових јела морају бити у складу са НАССР принципима и под надзором органа санитетске и ветеринарске службе.

(4) Артикли исхране животињског поријекла морају бити под надзором ветеринарских органа.

(5) Послови и активности које се извршавају у војним ресторанима морају бити засновани на организацији и технологији која искључује пропусте од утицаја на здравље људства.

(6) Санитарни и ветеринарски надзор над артиклима исхране проводи се у циљу спречавања обољења алиментарног поријекла (инфекције, токсикоинфекције, интоксикације).

(7) Издвојене просторије у којима се врши припрема и подјела мањих количина јела, морају испуњавати санитарно-хигијенске услове.

(8) На пословима и задацима у кухињско-трпезаријским блоковима ангажује се здраво људство, са обављеним љекарским односно санитарним прегледом.

(9) Хигијенске смотре људства које ради са артиклима исхране, врше се дневно, седмично и мјесечно, у складу са надлежностима односно нивоима контроле. Прегледи људства на клицоноштво морају се вршити шестомјесечно, и водити евиденција.

Члан 23. (Узимање контролног узорака готовог јела)

(1) Контролни узорак готовог јела узима се свакодневно од свих припремљених јела (за доручак, ужину, ручак и вечеру) и чува као контролни узорак.

(2) Контролни узорак узима овлашћено лице или главни кувар у присуству дежурног официра касарне/јединице.

(3) Контролни узорци се узимају за вријеме подјеле оброка, прибором којим се сипа јело на линији подјеле, након чега се смјештају у чисте посуде које се послије хлађења обиљежавају (датум и врста јела) одлажу у хладњак и чувају 72 часа на температури од +4°С, уколико другачије није прописано. Узорак куваног јела се узима у количини која припада једном лицу.

(4) Одредбе из ставова (1) и (3) овог члана Правилника односе се и узорке хране која се припрема за потребе команди и јединица Оружаних снага у угоститељским предузећима и домаћинствима, по уговорима Мини-старства одбране БиХ.

(5) Узорак из става (4) овог члана се, по епидемиолошким индикацијама, користи као узорак за лабораторијска испитивања, а након тог рока се одлаже у помије, док се артикли исхране у оригиналном ненарушеном паковању користе за исхрану.

Члан 24. (Надзор над прометом хране)

(1) Надзор над прометом хране мора обухваћати: a) надзор просторија и објеката у којима се

складишти храна, b) надзор просторија, уређаја, опреме и прибора који

се користе у промету хране, c) надзор средстава за превоз хране, d) надзор лица која на својим радним мјестима

долазе у непосредни додир са храном, e) надзор припреме хране за конзумирање.

Члан 25. (Надзор над објектима за промет хране)

(1) Надзор објеката за промет хране мора обухваћати: a) микроклиматске услове потребне за очување

здравствене исправности хране, b) провођење мјера заштите од глодара и инсеката,

као и утицаја околине који могу штетно дјеловати на безбједност хране,

c) снабдјевеност хигијенски исправном текућом топлом и хладном водом,

d) стање унутрашњости просторија (чишћење, дезинфекција и одржавање),

e) снабдјевеност уређајима и средствима за одржавање личне и опште хигијене,

f) спровођење мјера санитације (чишћење, дезин-фекција, дезинсекција и дератизација) и вођења евиденција.

Члан 26. (Надзор над опремом, превозним средствима и лицима у

додиру са храном) (1) Надзором просторија, опреме, прибора и уређаја који се

користе у промету хране утврђује се да ли су израђени од материјала који може штетно или неповољно утицати на здравље људи и безбједност хране.

(2) Надзором средстава за превоз хране утврђује се испуњеност прописаних техничко-технолошких и санитарно-безбједносних услова, и то: a) да ли се превоз врши намјенским превозним

средствима и на начин који не угрожава њену безбједност,


b) да ли су превозна средства и амбалажа намијењени само за превоз хране,

c) стање унутрашњости превозних средстава и амбалаже (чишћење, дезинфекција и одржавање).

(3) Надзором лица, која на својим радним мјестима долазе у непосредни додир са истом, утврђује се: a) да ли носе прописану радно-заштитну одјећу и

обућу за вријеме рада, b) да ли имају потребна знања из хигијенског

минимума и c) да ли лица која припремају храну поступају у

складу да декларацијама произвођача.

Члан 27. (Квалитет воде за припремање јела)

Квалитет воде која се користи приликом обраде артикала и припремања јела третира се равноправно са артиклима исхране, у погледу организације,) технологије и здравственог надзора.

ДИО ЧЕТВРТИ - ИСХРАНА ЖИВОТИЊА

Члан 28. (Организација и реализација исхране животиња)

(1) Исхрану животиња (паса) организују и реализују логистички органи и јединице у чијем саставу се животиње (пси) налазе.

(2) Исхрана паса из става (1) овог члана врши се брикетираном храном, која се набавља са тржишта, по сљедећем: a) брикетирана храна за псе са нормалним

енергетским потребама (обична) и b) брикетирана храна за псе са високим енергетским

потребама (појачана). (3) Количина хране за дневни оброк паса одређује се у

складу са препорукама произвођача хране и индиви-дуалним потребама паса, у складу са изложености физичким напорима.

(4) Набавка хране за псе врши се по техничким условима које сачињава надлежни орган ветеринарске службе, а одобрава министар одбране.

(5) Контролу квалитета хране за псе, која се набавља са тржишта, врши орган ветеринарске службе надлежне команде, у складу са процедурама дефинисаним регулативом ветеринарске службе.

Члан 29. (Врсте оброка хране за животиње)

Животињска храна издаје се псима као редовни оброк, а допунски оброк, замјену оброка и поштеду за службене псе прописује и одређује надлежни орган ветеринарске службе.

Члан 30. (Допуна редовног оброка за псе)

(1) Допуна редовног оброка за исхрану паса даје се псима при повећаним напорима и реконвалесцентима, и то: a) Хљеб, у количини од 100 до 150 грама, b) Месо свјеже са костима, у количини од 100 до 200

грама, c) Млијеко свјеже, у количини од 2 децилитра, d) Риба конзервисана, у количини од 50 до 100

грама, e) Јаја свјежа, у количини од 120 до 140 грама.

(2) Допуна у храни обезбјеђује се на захтјев органа ветеринарске службе, надлежне јединице, о чему рјешење доноси наредбодавац МФО IV степена.

(3) Изузетно од става (1) овог члана Правилника, ако то захтијева стање болести и кондиција, болесним псима може се прописати дијетална исхрана.

(4) За дијеталну исхрану паса могу се издавати и други артикли који нису предвиђени за редовну исхрану и допуну у исхрани. Утрошени артикли правдају се по рјешењу наредбодавца МФО IV степена, а на основу писаног приједлога надлежног ветеринара.

ДИО ПЕТИ - ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 31. (Доношење осталих прописа везаних за Правилник) Сектор за набавку и логистику Министарства одбране

ће, након ступања на снагу овог правилника, прописати и дати у примјену сљедећа документа:

a) План исхране у Оружаним снагама у миру и b) Рецептуре за припремање јела.

Члан 32. (Анекси)

Анекси I, II, III, IV, V, VI, VII, VIII, IX, X и XI саставни су дио овог правилника.

Члан 33. (Престанак важења)

(1) Даном ступања на снагу овог правилника престаје да важи Правилник о исхрани у ОС БиХ у миру, број 13-02-3-1622/10 од 01.04.2010. године, објављен у "Службеном гласнику БиХ", број 96/10.

(2) Даном ступања на снагу овог правилника престаје да важи Правилник о критеријумима исхране у ОС БиХ, број 13-02-3-1623/10 од 01.04.2010. године, објављен у "Службеном гласнику БиХ", број 96/10.


Правилник ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ".


СарајевоМинистар

Марина Пендеш, с. р.

АНЕКС I СТРУКТУРА

артикала исхране за Текући оброк број 1 ГРУПЕ

АРТИКАЛА АРТИКЛИ Заступљеност

(% кЈ) Житарице Брашно, тјестенине, пиринач 43 Поврће Суво (пасуљ) 4

Свјеже, конзервисано, сушено 8 Месо, риба и јаја Месо и риба свјежа 11

Производи од меса и рибе 2 Јаја свјежа 1

Млијеко и млијечни производи

Млијеко свјеже 5 Млијечни производи 5

Масноће Маст, уље, маслац, маргарин 8 Воће Воће свјеже и суво 7 Шећер и производи на бази шећера

Шећер 5 Производи

Остало Зачини и напици 1 СВЕГА: 100

ЕНЕРГЕТСКА ВРИЈЕДНОСТ: 13.565 кЈ до 16.579 кЈ

AНЕКС II СТРУКТУРА АРТИКАЛА ЗА СУВИ ДНЕВНИ ОБРОК

Р. Б. Назив артикла Ј. М. Количина1.

Хљеб или g

700

2. Двопек g 300

3. Месна конзерва (тип нареска) g

150


4. Готово јело - рагу, конзерва g 300

5. Месна конзерва (паштета или гулаш) g

150

6. Рибља конзерва g 125

7. Вафл-производи или чоколада g

100

8. Сок у праху концентрат g 8

9. Инстант за кафе напитак g 5 ЕНЕРГЕТСКА ВРИЈЕДНОСТ: 13.180 кЈ до 16.112 кЈ

АНЕКС III СТРУКТУРА ЛЕТАЧКОГ ПОЛУОБРОКА

Р. Б. НАЗИВ АРТИКЛА Ј. М. КОЛИЧИНА1. Житарице (брашно, тјестенина,

пиринач) g 200

2. Поврће свјеже

g 500

3. Месо, риба свјежа и јаја

g 300

4. Сувомеснати производи

g 50

5. Млијеко

dl 5

6. Масноће

g 45

7. Воће свјеже и сушено

g 400

8. Сок воћни

dl 2

9. Шећер, мармелада, џем и воћни сируп или

g 100

10. Чоколада млијечна

g 100

АНЕКС IV СТРУКТУРА ДОПУНА У ХРАНИ

Р.

Б.

НАЗИВ

АРТИКЛА

J.M. ДОПУНА У ХРАНИ

I II III IV V

1. Хљеб или g

100

2. Двопек g

100

3. Кекс или g

50 100

4. Какао крем или g

50 100

5. Колач индустријски или

g

100

6. Чоколада млијечна g

100

7. Месо свјеже g

100

8. Сувомеснати производи (чајна, суџук, суво месо)

g

80

9. Сиреви (тврди и полутврди)

g

20

10. Месни нарезак или g

150

11. Паштета или g

150

12. Риба у конзерви g

125

13. Сок воћни или dl

2 2 2

14. Пиво или dl

5

15. Вино dl

2

16. Кафа мљевена g

7

17. Шећер у кристалу g

7

18. Млијеко кисело или јогурт

dl

5

19. Топли напитак - Чај dl 5

АНЕКС V СТРУКТУРА ОБЈЕДА ЗА ДОБРОВОЉНЕ ДАВАОЦЕ

КРВИ

R.B. САСТАВ ОБРОКА Ј.М. КОЛИЧИНА

Кобасица полутрајна са сенфом, сир, воћни сок

Кобасица полутрајна g 100

1. Сенф

g 10

Сир тврди масни g 80

Хљеб

g 200

Сок воћни

dl 2

Виршла са сенфом, јаја кувана и млијеко

Виршла g 100

2. Сенф g 10 Јаја кувана kom 2

Млијеко dl 2,5 Хљеб g 200

Кобасица полутрајна, сир и јогурт

Кобасица полутрајна g 100

3. Сир топљени или g 75

Сир меки - крем g 100

Јогурт или кисело млијеко

dl 2

Хљеб

g 200


СТРУКТУРА ОБЈЕДА ЗА ДОБРОВОЉНЕ ДАВАОЦЕ КРВИ


АНЕКС IX ПРИМЈЕНА ВЈЕРСКИХ ПРОПИСА И ОБИЧАЈА У

ИСХРАНИ ЗА ВЈЕРНИКЕ КАТОЛИЧКЕ ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ, ПРИПАДНИКЕ ОС БиХ

ОСНОВНИ ПОДАЦИ:

У Католичкој цркви постоје два дана у години у којима је обавезан пост и дани немрса.

ПОСТ ЈЕ ОБАВЕЗАН НА:

- Чисту сриједу и - Велики петак.

У дане поста католици не једу месо топлокрвних животиња, нити икакву храну припремљену са масним зачинима, и у те дане могу само једном јести до ситости.

НЕМРС ЈЕ ОБАВЕЗАН:

- Сваки петак у години. У дане немрса вјерници не једу месо топлокрвних

животиња а свака друга храна је допуштена. Датуми Чисте сриједе и Великог петка мијењају се

сваке године, зависно о датуму светковине Ускрса.

АНЕКС X ПРИМЈЕНА ВЈЕРСКИХ ПРОПИСА И ОБИЧАЈА У

ИСХРАНИ ЗА ВЈЕРНИКЕ МУСЛИМАНЕ, ПРИПАДНИКЕ ОС БиХ

Набавка, припрема и послужење хране и пића: Р/БАКТИВНОСТ

И И ПАРАМЕТРИ ДЈЕЛОВАЊА

РАЗРАДА АКТИВНОСТИ/ ПОЈАШЊЕЊЕ

РЕАЛИЗАЦИЈА

1. Халал

стандард

Приликом набавке, припреме и дистрибуције потребних арикала исхране, потребно је водити рачуна о халал квалитету, тј. да сваки од производа, намијењених за исхрану муслимана, мора имати цертификат Халал стандарда Агенције за цертификовање халал квалитета Исламске заједнице у БиХ, а који је уређен главом XVII, документа Технички услови за арпгикле исхране, број: 11-04-сл-1338 од 12.08.2013. године.

Сектор за набавку и логистику у Министарству одбране БиХ

2. Хиџретски

календар

Обзиром да муслимани мјере вријеме према хиџретској/ лунарној години, која има десет дана мање у односу на сунчеву годину, значајни/мубарек дани и ноћи у календару Исламске заједнице у БиХ биће реализовани у сарадњи и координацију са војним имамима на локацијама.

Канцеларија Војног

муфтије

3. Рамазан а) Планирати појачану исхрану за сехуре и ифтаре. б) За сехур послужити: супу, главно јело, колач, воће и чај. ц) За ифтар/прекид поста послужити: лимунаду или воду и хурму или смокву или суху шљиву. д) За ифтарску вечеру послужити: супу, главно јело, колач, компот, воће и кафу. е) За обиљежавање Рамазанског и Курбан-бајрама послужити баклаву.

ЗШ ОС БиХ/ Главни имам

(Команданти и војни имами у јединицама и командама)

4. Значајни/мубарек дани и ноћи

а) За ручак сваког петка послужити колач (хурмашица, кадаиф или баклава). б) За обиљежавање Мевлуда, обезбиједити мевлудско шербе/пиће и мевлудске бомбоне. ц) За обиљежавање Нове хиџретске године, послужити халву. д) За обиљежавање Ашуре, послужити посластицу звану ашура.

ЗШ ОС БиХ/ Главни имам

(Команданти и војни имами у јединицама и командама)

АНЕКС XI ПРИМЈЕНА ВЈЕРСКИХ ПРОПИСА И ОБИЧАЈА У

ИСХРАНИ ЗА ВЈЕРНИКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ, ПРИПАДНИКЕ ОС БиХ

У Православној цркви постоје вишедневни и једнодневни постови.

I - ВИШЕДНЕВНИ ПОСТОВИ СУ:

- Божићни пост (траје 6 недјеља од 28. новембра до 7. јануара)

- Богородичин пост (траје 2 недјеље, од 14. до 28. августа)

- Васкршњи или Велики пост (траје 7 недјеља, а његов почетак зависи од датума када пада Васкрс).

- Апостолски пост (може трајати најмање 8 дана, а највише 6 седмица, његов почетак такође зависи од датума Васкрса, а завршава се 12. јула). Трајање вишедневних постова биће дефинисано кроз

одлуке и наређења за мјесечна богослужења.

II - ЈЕДНОДНЕВНИ ПОСТОВИ СУ:

- Свака сриједа и петак сем трапавих седмица у којима нема поста,

- Крстовдан уочи Богојављења (18. јануара), - Усјековање главе Св. Јована Крститеља (11. септембар), - Воздвижење Часног крста - Крстовдан (27. септембар).

Трапаве седмице су: од Божића (7. јануара) до Крсто-вдана (18. јануара), двије припремне седмице пред Васкрс, седмица послије Васкрса и седмица послије Педесетнице.

У Православној цркви постоји више врста посне хране, у зависности од строгоће поста.

Генерално, под посном храном сматра се сва храна искључиво биљног поријекла, све врсте рибе и морски плодови, свјеже и сушено воће и поврће, џемови и мармеладе, маргарин биљног поријекла и храна од соје.

Када је пост строг, онда се користи воће и поврће и производи од воћа и поврћа, али без употребе биљне масноће (уља и маргарина), и назива се пост на води.

Када је пост блажи, користи се воће и поврће и произ-води од воћа и поврћа, као и морски плодови, али уз дозво-љену употребу и биљних масноћа, и назива се пост на уљу.

Када су већи празници, или је по типику најблажи пост, уз наведену храну користи се и риба.

Под исхраном која се не дозвољава у вријеме поста сматра се:

- све врсте меса животињског поријекла (сем рибе), - млијечни производи (сир, млијеко, кајмак, све

врсте млијечних намаза), - јаја, као и сви производи од јаја.

СТРУКТУРА посних артикала исхране за различите врсте поста у

Православној цркви ГРУПЕ АРТИКАЛА АРТИКЛИ Заступљеност Житарице Брачно, тјестенине, пиринач Поврће Суво (пасуљ)

Свјеже, конзеривсано, сушено Риба Риба свјежа и конзеривсана

Производи од рибе Према рецептурама за припремање

јела

Морски плодови Морски плодови свјежи Морски плодови залеђени и конзеривсани

Масноће Уље, биљни маргарин Воће Воће свјеже, суво и конзервисано Шешер и производи на бази шећера

Шећер

Проивзоди на биљној бази

Остало Зачини и напици на биљној бази


Na osnovu člana 15. stav (1), tačka a) Zakona o odbrani

Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 88/05), člana 16. i 61. Zakona o upravi Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02), člana 25. stav (1) Zakona o hrani Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 50/04), člana 4. stav (1) tačka 2. Zakona o veterinarstvu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH'", broj 34/02) i člana 3. stav (2) Zakona o slobodi vjere i pravnom položaju crkava i vjerskih zajednica u BiH ("Službeni glasnik BiH", broj 5/04), ministar odbrane donosi

PRAVILNIK O ISHRANI U ORUŽANIM SNAGAMA BOSNE I

HERCEGOVINE U MIRU

DIO PRVI - OPĆE ODREDBE

Član 1. (Predmet)

Pravilnik o ishrani u Oružanim snagama Bosne i Hercegovine u miru (u daljnjem tekstu: Pravilnik) regulira vrste obroka, poluobroka i dopuna u hrani, planiranje, organizaciju i upravljanje ishranom pripadnika Oružanih snaga Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Oružane snage) u miru.

Član 2. (Cilj)

Osnovni cilj ovog pravilnika je da osigura visok nivo ishrane i zaštite života i zdravlja pripadnika Oružanih snaga, u skladu sa načelima savjesnosti, odgovornosti i sigurnosti ishrane, te efikasan sistem kontrole, poštovanje propisa o ishrani i tehnologije ishrane.

Član 3. (Definicije)

Izrazi koji se koriste u ovom pravilniku imaju sljedeća značenja:

Aktivnost - djelovanje, rad ili napor koji je usmjeren na postizanje određenog rezultata.

Hrana je svaka tvar ili proizvod, prerađena, djelimično prerađena ili neprerađena, a namijenjena je za ishranu ljudi ili se opravdano može očekivati da će se koristiti za ljudsku upotrebu, osim: hrane za životinje, koje ne služe za proizvodnju hrane, živih životinja, ako nisu pripremljene radi ishrane ljudi, biljaka prije žetve, berbe ili ubiranja plodova, medicinskih proizvoda, kozmetičkih proizvoda, duhana i duhanskih proizvoda, narkotika ili psihotropnih supstanci, ostataka (rezidua) i kontaminenata.

Hrana za životinje je svaka tvar ili proizvod, prerađena, djelimično prerađena ili neprerađena, namijenjena za ishranu životinja.

Higijena hrane obuhvata neophodne mjere i uvjete kontrole rizika i osiguranja sigurnosti hrane, u skladu sa njenom namjenom.

HACCP (Hazard Analysis and Critical Control Points) - skup principa i pravila kojima se osigurava preventivna zaštita sigurnosti hrane i zdravstvena ispravnost namirnica, koje stižu do krajnjih potrošača.

Ishrana je jedan od najvažnijih zadataka komandi i jedinica Oružanih snaga, a posebno organa logistike, koji je planiraju i organiziraju i jedinica koje je izvršavaju, sa ciljem pripremanja i podjele hrane za ljudstvo, u stacionarnim kapacitetima na lokacijama razmještaja i na terenu.

Krajnji korisnik je lice koje konzumira hranu (konzument). Nadzor je postupak kontrole koji sprovodi nadležni organ

radi potvrde usaglašenosti i primjene propisa ishrane ljudi i životinja, kao i sa propisima iz oblasti zdravlja i dobrobiti ljudi i životinja.

Nadležnost - pravo i dužnost nekog pojedinca ili organa da rješava konkretne stvari u nekom postupku.

Načelo - temeljna postavka i vrijednosni kriterij djelovanja u određenoj oblasti.

Nosilac - institucija, organizacija, struktura ili njihov unutrašnji element koji ima primarnu odgovornost za ispunjavanje cilja, realizaciju zadatka ili aktivnosti.

Obrok - dnevno pripadanje hrane za pojedinca, koje se sastoji od objeda (doručak, užina, ručak i večera).

Objed - dio obroka koji pripada pojedincu za: doručak, užinu, ručak ili večeru.

Odgovornost - osobina pojedinca koji se prema poslu odnosi sa brigom i pažnjom.

Opasnost je biološki, hemijski ili fizički činilac u hrani za ljude i životinje ili stanje hrane za ljude i životinje, koji mogu potencijalno da izazovu štetno dejstvo na zdravlje.

Post je voljno uzdržavanje od jela (hrane), ili, od jela i pića za određen vremenski period. Može da bude potpuni (potpuno uzdržavanje od jela) ili djelimični (uzdržavanje samo od neke vrste hrane), danonoćan (tokom perioda posta) ili samo u određeno doba dana.

Praćenje sigurnosti hrane je postupak kontrole koji sprovodi nadležni organ radi potvrde usaglašenosti i primjene referentnih propisa u vezi sa hranom.

Princip - zakon pravila, odnosno zakonsko načelo. Prioritet - cilj, zadatak ili aktivnost sa najvišim stepenom

važnosti. Procedura - serija aktivnosti, zadataka, koraka, odluka,

kalkulacija i drugih procesa, koja kada se preduzima po zadatom redoslijedu, daje određeni rezultat.

Proces - razvojni tok aktivnosti u cjelokupnom periodu njenog trajanja.

Rizik je faktor vjerovatnoće štetnog uticaja na zdravlje i ozbiljnost tog uticaja, kao posljedice postojanja opasnosti.

Svečani objed - objed koji se priprema od artikala hrane za ručak pojačan dopunom III u ishrani, u dane praznika, vojnih i drugih svečanosti.

Sistem - nedjeljiv skup funkcionalnih elemenata sa jasno definiranim međusobnim odnosima, zadacima, nadležnostima i resursima, čije je djelovanje usmjereno na ostvarivanje postavljenih ciljeva i zadataka.

Funkcija - djelovanje, djelatnost, rad, radnja, služba, posao.

DIO DRUGI - ISHRANA LJUDI

Član 4. (Principi sistema ishrane)

Osnovni principi na kojima se temelji sistem ishrane u Oružanim snagama su:

a) Sigurnost - cilj čijem se maksimalnom stepenu ostvarenja teži,

b) Efikasnost - pravovremenost, tačnost, pouzdanost, pozitivan rezultat,

c) Ekonomičnost - efikasnost uz najmanje troškove, d) Neprekidnost - sposobnost održavanja kontinuiteta, e) Pravovremenost - obavljanje poslova i zadataka u

predviđeno vrijeme, f) Predostrožnost - oprez, obzir, mjere sigurnosti,

upozorenja, g) Racionalnost - ekonomičnost i efikasnost upotrebe

raspoloživih resursa, i h) Zakonitost - utemeljenost na zakonima i

podzakonskim aktima.

Član 5. (Pravo na besplatnu ishranu)

(1) Pravo na besplatnu ishranu imaju: a) Profesionalna vojna lica i civilna lica kada su na

službi angažirana neprekidno 24 sata i duže,


uključujući i lica kojima je osiguran smještaj na lokaciji Oružanih snaga za vrijeme kursiranja i obuke.

b) Kandidati za prijem u profesionalnu vojnu službu, kada je reguliran smještaj i neprekidni boravak u kasarnskim uvjetima, do potpisivanja ugovora o prijemu u profesionalnu vojnu službu.

c) Lica koja prema odredbama pravila službe ili po naređenju nadležnog starješine dežuraju ili privremeno borave u komandama i jedinicama neprekidno 24 sata zbog naročitih potreba službe (za vrijeme pripravnosti, mjera povećane borbene gotovosti, vojnih vježbi, pri preduzimanju mjera protiv većih elementarnih nepogoda ili drugih općih opasnosti i slično).

d) Lica koja po pisanom naređenju pretpostavljenog starješine ranga komandanta brigade, njemu ravnog i višeg ranga, rade prekovremeno više od 4 sata.

e) Vojni letači iz člana 2. Pravilnika o vojnim letačima i letačkoj službi u MO i OS BiH. Pripada im besplatan letački poluobrok kada izvršavaju program letačke obuke, posebne letačke zadatke, kada letačku službu vrše u vrijeme vojnih vježbi i kada su na dežurstvu angažirani neprekidno 24 sata.

f) Lica u rezervnom sastavu (starješine i vojnici) za vrijeme vojne vježbe, kursa, obuke ili druge aktivnosti, koja traje duže od 8 sati.

g) Pripadnici vatrogasnih jedinica, policije, civilne zaštite i građani, kada učestvuju u izvršavanju zadataka zajedno sa jedinicama Oružanih snaga, a ne postoji druga mogućnost organiziranja njihove ishrane.

h) Pripadnici Ministarstva odbrane, Oružanih snaga, gosti i zvanice, u dane praznika, vojnih i drugih svečanosti, u organizaciji Ministarstva odbrane i Oružanih snaga, imaju pravo na jedan objed (svečani objed).

i) Pripadnici stranih oružanih snaga, kada po odluci ministra odbrane borave i, u saradnji sa Oružanim snagama, izvršavaju zajedničke zadatke radi realizacije međunarodnih i međudržavnih sporazuma i ugovora.

j) Stanovništvo evakuirano iz područja zahvaćenih prirodnim i drugim katastrofama i nesrećama, privremeno smještano na vojnim lokacijama.

k) Akreditirani novinari (domaći i strani) koji, po pisanom odobrenju ministra odbrane, prate i izvještavaju o aktivnostima Oružanih snaga, a u jedinici provedu najmanje osam sati.

(2) Profesionalnim i civilnim licima koja po odredbama ovog pravilnika imaju pravo na besplatnu ishranu sa pripadajućim obrocima (objedima) i dopunama, koji su im osigurani, nemaju pravo na novčanu naknadu za ishranu u toku rada, u skladu sa Zakonom o plaćama i naknadama u institucijama BiH.

(3) Ishrana lica iz stava (1), tačka d) ovog člana, vrši se isključivo po pisanom naređenju starješine ranga komandanta brigade, njemu ravnog i višeg ranga, na osnovu kojeg se stavljaju na brojno stanje i regulira objed koji im pripada.

(4) Licima u rezervnom sastavu, koja ostvaruju pravo na besplatnu ishranu iz stava (1), tačka f) ovog člana, vrijeme provedeno na putu do jedinice, ne računa se u vrijeme trajanja aktivnosti od osam sati.

(5) Svečani objed iz člana 5, stav (1) tačka h), kao i besplatna ishrana licima iz člana 5, stav (1) tačke g), i), j) i k)

osiguravaju se na osnovu naređenja načelnika Zajedničkog štaba Oružanih snaga.

Član 6. (Vrsta dnevnih obroka)

(1) Za ishranu pripadnika Oružanih snaga, u miru, određuju se dnevni obroci- poluobroci: a) Tekući (Obrok broj 1), b) Suhi (Obrok broj 2), c) Kombinirani obrok i d) Letački poluobrok.

(2) Tekući obrok broj 1 - pripada svim licima koja ostvaruju pravo iz člana 5. ovog pravilnika.

(3) Suhi obrok broj 2 - pripada svim licima iz člana 5. ovog pravilnika, kada se obrok iz stava (2) ovog člana ne priprema zbog: a) izdavanja na utrošak komponenti za konzervirani

obrok radi zanavljanja rezervi, čišćenja kuhinjsko-trpezarijskih blokova, provođenja mjera dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije i održavanja tehničkih sredstava u vojnim restoranima,

b) nemogućnosti da se organizira ishrana tekućim obrokom, o čemu odlučuje naredbodavac jedinice nosioca ishrane,

c) upućivanja pojedinaca, grupa ili cijele jedinice na izvršenje zadatka, pa je takav način ishrane rentabilan.

(4) Kombinirani obrok pripada svim licima koja ostvaruju pravo iz člana 5. ovog pravilnika, a kada se po odluci nadležnog naredbodavca hrane kombinirano (tekući i suhi obrok).

(5) Letački poluobrok pripada isključivo vojnim letačima kada ostvaruju pravo iz člana 5. stav (1) tačka e), ovog pravilnika i rezervnim oficirima-pilotima za vrijeme doobuke - preobuke u letenju na zrakoplovima.

(6) Suhi obrok se izdaje na utrošak licima iz stava (3) ovog člana, isključivo po pisanom naređenju naredbodavca MFO IV stepena. Prije izdavanja na utrošak, suhi obrok se prethodno mora raskompletirati.

(7) Prilikom izdavanja suhih obroka na utrošak (stav (3), tačka a) ovog člana) ne pripada dopuna u hrani broj V.

(8) Struktura objeda i ciklus jela po objedima za tekući obrok određuje se Planom ishrane u Oružanim snagama, a za suhi i kombinirani obrok, po odluci naredbodavca MFO IV stepena.

(9) Tabelarni pregled normi pripadanja za tekući i suhi dnevni obrok i letački poluobrok iz stava (1) ovog člana, dat je u aneksima I, II i III, ovog pravilnika i čine njegov sastavni dio. (10) Ukupan godišnji utrošak obroka regulira se Planom

ishrane, a može se smanjiti ili povećati posebnim rješenjem naredbodavca MFO I stepena.

Član 7. (Podjela dnevnih obroka)

Dnevni obroci iz člana 6. ovog pravilnika daju se kao: a) Tekući obrok, koji se priprema u tri objeda: doručak,

ručak i večera, a kada pripadaju dopune u ishrani, one se izdaju kao četvrti objed (užina).

b) Suhi obrok formiran od komponenti industrijskog pakovanja artikala za ishranu, uz dodatak pripadajuće količine hljeba ili dvopeka, izdaje se: 1) ako nema mogućnosti da se priprema i dijeli

kompletan tekući obrok, kao i za vrijeme vježbi, logorovanja, gađanja na terenu i slično,

2) kada se pojedinci, grupe ili jedinice upućuju na izvršenje nekog zadatka, pa je takav način ishrane najpovoljniji.


c) Kombinirani obrok hrane (jedan ili dva objeda iz tekućeg obroka, a ostatak iz suhog obroka) izdaje se po odluci naredbodavca jedinice nosioca ishrane, u sljedećim slučajevima: 1) kada nema mogućnosti da se priprema i dijeli


2) kada se pojedinci, grupe ili jedinice upućuju na izvršenje zadatka, pa je takav način ishrane najpovoljniji.

d) Letački poluobrok priprema se za vojne letače u dane kada upravljaju letjelicama, kao dopuna pripadajuće naknade toplog obroka ili tekućeg obroka ostvarenog po osnovu člana 5. ovog pravilnika.

Član 8. (Dopuna u ishrani)

(1) Uz dnevne obroke hrane iz člana 6, stav (1) ovog pravilnika, izdaju se sljedeće dopune u hrani i to: a) Dopuna I, b) Dopuna II, c) Dopuna III, d) Dopuna IV, e) Dopuna V.

(2) Dopune u hrani namijenjene su za pojačanje ishrane pojedinim kategorijama lica čije se dnevne energetske i biološke potrebe ne mogu zadovoljiti propisanim dnevnim obrokom.

(3) Struktura dopuna u hrani iz stava (1) ovog člana data je u Aneksu IV ovog pravilnika i čini njegov sastavni dio.

Član 9. (Pravo na dopunu u ishrani)

(1) Dopune u ishrani iz člana 8. ovog pravilnika, pripadaju: a) Dopuna I - profesionalnim vojnim i civilnim licima i

kandidatima za prijem u profesionalnu vojnu službu, kada imaju veće napore u službi (vježbe, pripreme za paradu, sportska takmičenja, obuku na rijekama i jezerima), kada su izloženi niskim temperaturama ili kada izvršavaju zadatke koji u toku noći traju najmanje dva sata.

b) Dopuna II - profesionalnim vojnim i civilnim licima, u dane kada rade: 1) na laboriranju i delaboriranju ubojnih sredstava, 2) na poslovima manipulanta pogonskih goriva i

radovima na punjenju i čišćenju cisterni i rezervoara, u skladištima pogonskih goriva,

3) u kotlovnicama termoenergetskih postrojenja, 4) u akumulatorskim stanicama, 5) u ekipama za dezinfekciju, dezinsekciju i

deratizaciju, 6) prilikom rada sa specijalnim tečnim gorivima i

oksidatorima, 7) u radionicama, laboratorij ama, kolektorima

otpadnih voda, štamparijama i drugim sličnim objektima, gde u toku rada dolaze u kontakt sa materijama i uređajima štetnim po njihovo zdravlje.

c) Dopuna III - profesionalnim vojnim i civilnim licima, kandidatima za prijem u profesionalnu vojnu službu, zvanicama i ostalim licima koja prisustvuju svečanosti, kada ostvaruju pravo iz člana 5. ovog pravilnika, u dane: 1) državnih praznika i vjerskih blagdana, 2) dana OS BiH i obilježavanja godišnjica pukova,

kada je to regulirao nadležni naredbodavac,

3) u komandama i jedinicama OS BiH, kada zvanično obilježavaju proslavu dana osnivanja,

4) na dan polaganja zakletve lica koja se primaju u profesionalnu vojnu službu,

5) drugih svečanosti u organizaciji MO i OS BiH. d) Dopuna IV

1) profesionalnim vojnim i civilnim licima kada su neposredno angažirani na izvođenju fortifikacij-sko-tehničkih radova, izgradnji komunikacija, aerodroma, pisti, kaponira, izvođenju građevin-skih radova u režiji, otklanjanju posljedica prirodnih i drugih katastrofa i nesreća,

2) profesionalnim vojnim licima u dane kada po planu i programu obuke izvode specijalističku obuku u veranju, skijanju, ronjenju i alpinističku obuku,

3) licima u tehničkim skladištima i jedinicama za tehničko održavanje municije i minsko-eksplo-zivnih sredstava i na terenu, kada izvode radove na održavanju i uništenju municije,

4) profesionalnim vojnim i civilnim licima koja rade u objektima radio-relejnih veza,

5) profesionalnim vojnim i civilnim licima jedinica lociranih iznad 1.000 metara nadmorske visine.

e) Dopuna V - svim profesionalnim vojnim i civilnim licima i kandidatima za prijem u profesionalnu vojnu službu, kojima po osnovu člana 5. ovog pravilnika pripada pravo na cjelodnevnu besplatnu ishranu.

(2) Profesionalnim vojnim i civilnim licima kada ostvaruju pravo iz člana 5. ovog pravilnika, a po osnovu ovog pravilnika imaju pravo na dvije ili više različitih dopuna, izdaje se samo jedna od propisanih dopuna i to ona koja je po energetskoj i biološkoj vrijednosti povoljnija.

(3) Dopune u hrani iz člana 8. ovog pravilnika mogu se izdavati i licima iz člana 5. stav (1), tačka i), kada je to regulirano odlukom ministra odbrane.

(4) Dopune u ishrani ne pripadaju licima iz člana 5. stav (1) tačke g) i j) ovog pravilnika.

Član 10. (Izdavanje dopuna u hrani)

(1) Dopune u hrani iz člana 8. ovog pravilnika izdaju se: a) Dopuna I - po ukazanoj potrebi, kao napitak. Ova

dopuna se može izdavati više puta u toku dana. b) Dopuna II - između objeda ili uz neki od objeda, kao

mliječni napitak. c) Dopuna III - za pojačanje svečanog objeda, na dan

praznika i svečanosti. d) Dopuna IV - kao užina. e) Dopuna V - kao užina.

(2) Rješenje o pripadanju, vremenu i načinu podjele dopuna iz stava (1) ovog člana donosi nadležni naredbodavac MFO IV stepena, izuzev za lica iz člana 5. stav (1) tačka i) Pravilnika, kojima se dopune u hrani osiguravaju na osnovu odluke ministra odbrane.

Član 11. (Posebna dopuna)

(l) Pored propisanih obroka i dopuna u hrani, kada se u jedinici ukaže potreba (period intenzivne obuke, vježbe i slično) može se povećati dnevno pripadanje hljeba u količini od 50 do 100 grama, po osobi.

(2) Rješenje o povećanom dnevnom pripadanju hljeba donosi komandant jedinice ranga brigade, na prijedlog nadležnog sanitetskog organa.


Član 12. (Objed za dobrovoljne davaoce krvi)

(1) Dobrovoljnim davaocima krvi (profesionalna vojna i civilna lica i kandidati za prijem u profesionalnu vojnu službu), na dan davanja krvi, pripada jedan od objeda navedenih u Aneksu V ovog pravilnika, koji čini njegov sastavni dio.

(2) Objed za dobrovoljne davaoce krvi organizira i dijeli jedinica u kojoj dobrovoljni davaoci daju krv, i to isključivo u slučajevima kada se dobrovoljno davanje krvi organizira na lokacijama komandi i jedinica Oružanih snaga.

Član 13. (Poštovanje nacionalnih i vjerskih običaja)

(1) Licima koja ostvaruju pravo na besplatnu ishranu, osiguravaju se tekući i suhi obroci, uvažavajući Zakon o slobodi vjere i pravnom položaju crkava i vjerskih zajednica u BiH, poštujući tradicionalne zahtjeve nacionalnih i vjerskih običaja (halal proizvodi, halal klanje, košer hrana, posna hrana u skladu sa kanonskim propisima Srpske pravoslavne crkve, vegetarijanska hrana i sl.).

(2) U dane posta, ljudstvu koje za to izrazi želju, tekući obrok priprema se i dijeli prema tradicionalnim običajima vjere, a kada pripadaju dopune u hrani, one se izdaju uz jedan od objeda.

(3) Organizacija ishrane u vrijeme vjerskih praznika usklađuje se sa nacionalnim i vjerskim specifičnostima, imajući u vidu vrijeme pripremanja hrane i podjelu jela, što regulira komandant jedinice ranga brigade.

(4) U komandama i jedinicama u kojima su zastupljeni pripadnici različitih konfesija, ishrana se organizira na način da se ispoštuje vjerski propis i redovna ishrana ljudstva.

(5) Asortiman i norme potrošnje artikala ishrane u vrijeme vjerskih praznika usklađuju se sa vjerskim običajima, uz uvjet da se ne naruši energetska vrijednost obroka, na štetu korisnika.

(6) Aktivnosti vezane za poštovanje nacionalnih i vjerskih običaja i načela u ishrani ljudstva, jedinice nosioci ishrane dužne su koordinirati sa nadležnim vjerskim službenicima Oružanih snaga.

(7) Primjena vjerskih propisa i običaja u ishrani pripadnika OS BiH regulirana je u aneksima IX, X i XI, koji čine sastavni dio ovog pravilnika.

Član 14. (Ishrana u posebnim slučajevima)

(1) Ishrana manjih jedinica, grupa vojnika i pojedinaca može se organizirati u ugostiteljskim preduzećima i domaćinstvima, kada je to ekonomski opravdano ili iz drugih razloga neophodno.

(2) Odluku za ishranu ljudstva iz stava (1) ovog člana donosi ministar odbrane, na prijedlog načelnika Zajedničkog štaba Oružanih snaga.

Član 15. (Zaključivanje ugovora sa subjektima koji pružaju ugostiteljske

usluge) (1) Ministarstvo odbrane zaključuje ugovor sa subjektima koji

pružaju ugostiteljske usluge, ako ispunjavaju sve uvjete organizacije ishrane pripadajućim obrokom.

(2) Ugovor zaključuje samo sa preduzećem ili domaćinstvom, koje po ocjeni sanitetskih ili drugih specijaliziranih organa ispunjava sanitarno-higijenske i sigurnosne uvjete.

(3) Ugovorom se mora definirati da ljudstvo redovno dobija hranu koja po količini, kvalitetu i raznovrsnosti odgovara obroku koji mu pripada po ovom pravilniku, te, po potrebi, regulira pitanje poštovanja vjerskih propisa i načela u ishrani pripadnika Oružanih snaga.

(4) Komanda jedinice nosioca ishrane mora osigurati redovnu kontrolu tehnološkog procesa pripremanja, transporta i podjele jela, kao i sanitarno- higijenski nadzor, kako bi se osiguralo da hrana bude zdravstveno ispravna i kvalitetna.

DIO TREĆI - UPRAVLJANJE U ISHRANI

Član 16. (Planiranje ishrane)

(1) Planiranje ishrane vrše logistički organi jedinica nosilaca ishrane, na osnovu plana ishrane, receptura za pripremanje jela i brojnog stanja ljudstva na ishrani.

(2) Planiranjem ishrane mora se postići potpuna, raznovrsna i ujednačena ishrana i odrediti količine artikala koje treba utrošiti za pojedine dnevne obroke, u određenom vremen-skom periodu.

(3) Planom ishrane određuju se vrste artikala ishrane koje treba utrošiti za pojedine dnevne obroke u određenom vremenskom periodu, ciklus jelovnika - jela po objedima i obrocima i minimalni mjesečni sastav hranjivih i zaštitnih materija, po mjesecima i godišnje, koji se treba ostvariti.

(4) Prilikom planiranja dnevnih obroka hrane moraju se zadovoljiti sljedeći zahtjevi: a) da obrok odgovara potrebama organizma u pogledu

energetskih, gradivnih i zaštitnih materija, b) da je kvalitativan odnos gradivnih i zaštitnih materija

takav da olakšava njihovo iskorištenje, imajući u vidu specifične zahtjeve pojedinih vojnih dužnosti, odnosno specijalnosti,

c) da jelo ima prijatne organoleptičke osobine i odgovarajuću zasićujuću moć,

d) da hrana ne sadrži sastojke koji mogu da štete organizmu,

e) da hrana zadovoljava tradicionalne zahtjeve nacionalnih i vjerskih običaja i da je usklađena sa nacionalnim i vjerskim specifičnostima i načelima, i

f) da ishrana bude ekonomična.

Član 17. (Plan dnevnih jelovnika)

(1) Plan dnevnih jelovnika sastavlja logistički organ jedinice nosioca ishrane, u čijem je sastavu vojni restoran, a odobrava ga naredbodavac jedinice.

(2) Plan dnevnih jelovnika izrađuje se na osnovu plana ishrane, za svaki dnevni obrok posebno, načelno za 7 do 10 dana.

(3) U planu dnevnih jelovnika se, za sve dane i za svaki objed, posebno navodi koja vrsta jela se priprema i po kom broju jela iz Plana ishrane u OS BiH.

(4) Odobreni plan dnevnih jelovnika može izmijeniti samo naredbodavac jedinice nosioca ishrane, koji ga je odobrio, a na prijedlog nadležnog organa logistike.

(5) Komandir jedinice odgovorne za pripremu jela svakodnev-no sastavlja dnevni jelovnik po objedima i obavezno ga ističe na vidnom mjestu u restoranu.

(6) Jelovnik se sastavlja na obrascu Plana dnevnih jelovnika koji je dat u Aneksu VI, a obrazac dnevnog jelovnika u Aneksu VII ovog pravilnika i čine njegov sastavni dio.

Član 18. (Proračun dnevnog pripadanja artikala ishrane)

(1) Proračun dnevnog pripadanja artikala ishrane izrađuje logistički organ jedinice nosioca ishrane, na osnovu Plana ishrane, Plana dnevnih jelovnika, dnevnog brojnog stanja, raspoloživih artikala i poštujući vjerske slobode.

(2) Izrađuje se za jedan dan, po principu danas za sutra, a može se izrađivati i do 10 dana unaprijed, s tim što se za male i izdvojene sastave proračun može sačinjavati i za mjesec dana.


(3) Sastavlja se na obrascu propisanom Uputstvom o knjigovodstvu i evidencijama u MO i OS BiH, datom u Aneksu VIII, ovog pravilnika.

(4) Rokove za izradu proračuna dnevnog pripadanja artikala ishrane određuje naredbodavac jedinice nosioca ishrane, u čijem je sastavu vojni restoran.

(5) Dnevno brojno stanje sastavljaju osnovne jedinice, a objedinjava personalni organ jedinice nosioca ishrane.

(6) Objedinjeno brojno stanje, personalni organ dostavlja organu logistike, svakog radnog dana za naredni dan, a petkom i uoči praznika za sve neradne i prvi radni dan.

(7) Na obrascima brojnog stanja mora se navesti ukupan broj lica koja se hrane besplatno (po vjeroispovijestima), odvojeno po vrstama obroka i po objedima, kao i broj lica kojima pripada dopuna u hrani.

Član 19. (Prijem, skladištenje i čuvanje artikala ishrane)

(1) Prilikom svakog prijema artikala ishrane obavezno se utvrđuju sve relevantne činjenice po pitanju kvaliteta i kvantiteta istih.

(2) Kontrola kvaliteta artikala ishrane vrši se po stručnim uputstvima koja reguliraju pitanja kontrole kvaliteta artikala ishrane, tehničkim uvjetima i zakonskoj legislativi u BiH.

(3) Prostorije za skladištenje artikala ishrane, proizvodnju, pripremu i podjelu hrane, moraju biti zatvorenog tipa.

(4) Za skladištenje artikala ishrane osiguravaju se prostorije koje moraju odgovarati uvjetima za čuvanje istih u dobrom kvalitetnom stanju.

(5) Neuvjetni objekti ne smiju se koristiti za skladištenje i čuvanje artikala ishrane.

(6) Naredbodavac jedinice nosioca ishrane, na prijedlog logističkog organa, određuje broj dana za koji će se skladištiti i čuvati artikli ishrane, te vrijeme njihovog prijema i izdavanja.

(7) Čuvanje artikala ishrane vrši se u skladu sa deklariranim rokovima upotrebe, a utrošak istih vrši se isključivo u deklariranim rokovima upotrebe.

(8) Na lokacijama gdje se istovremeno vrši priprema hrane za pripadnike islamske i drugih vjeroispovijesti (više programa ishrane) odvojeno se skladište i čuvaju artikli ishrane koji su nabavljeni po uvjetima Halal standarda, kako ne bi došlo do miješanja artikala u toku skladištenja, za šta su odgovorni naredbodavci jedinica nosilaca ishrane.

(9) Rok čuvanja je određeno vrijeme za koje se artikli ishrane, od dana proizvodnje, mogu najduže čuvati u skladištu, pod uvjetom: a) da su propisanog kvaliteta, b) da se čuvaju u uvjetnim prostorijama i c) da se sprovode propisani postupci zaštite.

(10) Rok upotrebe artikala ishrane je vremenski period u kojem se oni moraju utrošiti.

Član 20. (Organiziranje ishrane)

(1) Sistem ishrane zahtijeva postavljanje pravilne organizacije od momenta izrade jelovnika, proračuna i izdavanje artikala iz magacina, pripreme jela, pa do distribucije i podjele jela krajnjim korisnicima.

(2) Organizacijom se definiraju i propisuju dužnosti svih lica koja učestvuju u sistemu ishrane, sa normama i rokovima izvršenja pojedinih poslova i zadataka.

(3) Organizacija i realizacija ishrane vrši se po shemi logističke podrške Oružanih snaga, u skladu sa logističkim načelima i procedurama.

(4) Organ logistike jedinice nosioca ishrane izrađuje uputstvo o radu vojnog restorana, kojim regulira pitanja vezana za organizaciju rada u restoranu.

(5) Komandir jedinice odgovorne za pripremu jela postavlja organizaciju rada u vojnom restoranu.

Član 21. (Tipovi objekata, pripremanje, dotur i podjela jela)

(1) Skladištenje i čuvanje artikala ishrane, te pripremanje i podjela jela, vrši se u namjenskim objektima zatvorenog tipa (skladišta, magacini, vojni restorani).

(2) Pripremanje jela za potrebe pripadnika Oružanih snaga vrši se u vojnim restoranima, a podjela jela u prostorijama za objedovanje.

(3) Zajednički štab propisuje taktičko-tehničke zahtjeve za izgradnju, adaptaciju i opremanje vojničkih restorana, a Ministarstvo odbrane osigurava uvjete za projektiranje, izgradnju, adaptaciju i opremanje vojnih restorana.

(4) Pripremanje jela može se vršiti u jednom ili više restorana, zavisno od veličine lokacije, razmještaja jedinica, mogu-ćnosti osiguranja propisanog kvaliteta jela, ekonomičnosti pripreme i transporta jela i drugih uvjeta od uticaja na ishranu.

(5) Pripremljeno jelo dijeli se na liniji za objedovanje u vojnom restoranu, a po potrebi raspoređuje i dotura u na isturene lokacije - prostorije za objedovanje, koje mogu biti udaljene, načelno, do 40 kilometara, od mjesta pripreme jela.

(6) Vrijeme dotura toplih jela ne može trajati duže od 60 minuta, uz osiguranje svih materijalnih i higijenskih uvjeta, za očuvanje kvaliteta pripremljenih jela, do podjele.

(7) Transport artikala ishrane i gotovog jela vrši se specijalnim zatvorenim vozilima za prevoz hrane i u namjenskoj ambalaži, poštujući temperaturne režime.

(8) Na lokacijama gdje se hrane pripadnici Oružanih snaga islamske i drugih vjeroispovijesti, obavezno voditi računa da, u toku pripreme, podjele i transporta, ne dođe do miješanja artikala ishrane i pripremljenog jela, za šta su odgovorni naredbodavci jedinica nosilaca ishrane.

(9) Pripremanje jela može da se vrši, izuzetno, u privremenim objektima i u pokretnoj kuhinjskoj tehnici. Odluku o tome donosi naredbodavac jedinice nosioca ishrane.

(10) Za rad u vojnom restoranu odgovoran je komandir jedinice nosioca ishrane, a u izdvojenoj prostoriji komandant - komandir jedinice čije se ljudstvo hrani.

(11) Pravilnim skladištenjem artikala ishrane i sprovođenjem propisanog tehnološkog procesa obrade artikala, treba osigurati da se rastur i gubici hranljivih materija svedu na najmanju mjeru, osigura higijena, ispravnost i dobar kvalitet jela.

(12) Tehnologija i organizacija pripremanja, dotura, podjele jela i kontrola pripremanja hrane, regulira se uputstvima koja izrađuju logistički organi jedinice nosioca ishrane.

Član 22. (Sanitarno-sigurnosne i druge mjere zaštite)

(1) Komande i jedinice dužne su da osiguraju da se u toku prijema, skladištenja, čuvanja i utroška artikala ishrane obavezno preduzimaju sanitarno-sigurnosne i druge mjere zaštite.

(2) Sanitarno-sigurnosne i druge mjere zaštite u vojnim restoranima organiziraju se i sprovode prema odredbama Pravila službe, uputstvima za rad vojnih restorana, regulativama sanitetske i veterinarske službe i principima HACCP standarda.

(3) Nabavka artikala ishrane, transport, skladištenje (čuvanje), obrada artikala, priprema i podjela gotovih jela, moraju biti


u skladu sa HACCP principima i pod nadzorom organa sanitetske i veterinarske službe.

(4) Artikli ishrane životinjskog porijekla moraju biti pod nadzorom veterinarskih organa.

(5) Poslovi i aktivnosti koje se izvršavaju u vojnim restoranima moraju biti zasnovani na organizaciji i tehnologiji koja isključuje propuste od uticaja na zdravlje ljudstva.

(6) Sanitarni i veterinarski nadzor nad artiklima ishrane provodi se u cilju sprječavanja oboljenja alimentamog porijekla (infekcije, toksikoinfekcije, intoksikacije).

(7) Izdvojene prostorije u kojima se vrši priprema i podjela manjih količina jela, moraju ispunjavati sanitarno-higijenske uvjete.

(8) Na poslovima i zadacima u kuhinjsko-trpezarijskim blokovima angažira se zdravo ljudstvo, sa obavljenim ljekarskim odnosno sanitarnim pregledom.

(9) Higijenske smotre ljudstva koje radi sa artiklima ishrane, vrše se dnevno, sedmično i mjesečno, u skladu sa nadležnostima odnosno nivoima kontrole. Pregledi ljudstva na kliconoštvo moraju se vršiti šestomjesečno, i voditi evidencija.

Član 23. (Uzimanje kontrolnog uzorka gotovog jela)

(1) Kontrolni uzorak gotovog jela uzima se svakodnevno od svih pripremljenih jela (za doručak, užinu, ručak i večeru) i čuva kao kontrolni uzorak.

(2) Kontrolni uzorak uzima ovlašteno lice ili glavni kuhar u prisustvu dežurnog oficira kasarne/jedinice.

(3) Kontrolni uzorci se uzimaju za vrijeme podjele obroka, priborom kojim se sipa jelo na liniji podjele, nakon čega se smještaju u čiste posude koje se poslije hlađenja obilježavaju (datum i vrsta jela), odlažu u hladnjak i čuvaju 72 sata na temperaturi od +4°C, ako drugačije nije propisano. Uzorak kuhanog jela se uzima u količini koja pripada jednom licu.

(4) Odredbe iz stavova (1) i (3) ovog člana Pravilnika odnose se i na uzorke hrane koja se priprema za potrebe komandi i jedinica Oružanih snaga u ugostiteljskim preduzećima i domaćinstvima, po ugovorima Ministarstva odbrane BiH.

(5) Uzorak iz stava (4) ovog člana se, po epidemiološkim indikacijama, koristi kao uzorak za laboratorijska ispitivanja, a nakon tog roka se odlaže u pomije, dok se artikli ishrane u originalnom nenarušenom pakovanju koriste za ishranu.

Član 24. (Nadzor nad prometom hrane)

(1)Nadzor nad prometom hrane mora obuhvatati: a) nadzor prostorija i objekata u kojima se skladišti

hrana, b) nadzor prostorija, uređaja, opreme i pribora koji se

koriste u prometu hrane, c) nadzor sredstava za prevoz hrane, d) nadzor lica koja na svojim radnim mjestima dolaze u

neposredni dodir sa hranom, e) nadzor pripreme hrane za konzumiranje.

Član 25. (Nadzor nad objektima za promet hrane)

(l) Nadzor objekata za promet hrane mora obuhvatati: a) mikroklimatske uvjete potrebne za očuvanje

zdravstvene ispravnosti hrane, b) provođenje mjera zaštite od glodara i insekata, kao i

uticaja okoline koji mogu štetno djelovati na sigurnost hrane,

c) snabdjevenost higijenski ispravnom tekućom toplom i hladnom vodom,

d) stanje unutrašnjosti prostorija (čišćenje, dezinfekcija i održavanje),

e) snabdjevenost uređajima i sredstvima za održavanje lične i opće higijene,

f) sprovođenje mjera sanitacije (čišćenje, dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija) i vođenja evidencija.

Član 26. (Nadzor nad opremom, prevoznim sredstvima i licima u dodiru

sa hranom) (1) Nadzorom prostorija, opreme, pribora i uređaja koji se

koriste u prometu hrane utvrđuje se da li su izrađeni od materijala koji može štetno ili nepovoljno uticati na zdravlje ljudi i sigurnost hrane.

(2) Nadzorom sredstava za prevoz hrane utvrđuje se ispunjenost propisanih tehničko-tehnoloških i sanitarno-sigurnosnih uvjeta, i to: a) da li se prevoz vrši namjenskim prevoznim sredstvima

i na način koji ne ugrožava njenu sigurnost, b) da li su prevozna sredstva i ambalaža namijenjeni

samo za prevoz hrane, c) stanje unutrašnjosti prevoznih sredstava i ambalaže

(čišćenje, dezinfekcija i održavanje). (3) Nadzorom lica, koja na svojim radnim mjestima dolaze u

neposredni dodir sa istom, utvrđuje se: a) da li nose propisanu radno-zaštitnu odjeću i obuću za

vrijeme rada, b) da li imaju potrebna znanja iz higijenskog minimuma

i c) da li lica koja pripremaju hranu postupaju u skladu da

deklaracijama proizvođača.

Član 27. (Kvalitet vode za pripremanje jela)

Kvalitet vode koja se koristi prilikom obrade artikala i pripremanja jela tretira se ravnopravno sa artiklima ishrane, u pogledu organizacije, tehnologije i zdravstvenog nadzora.

DIO ČETVRTI - ISHRANA ŽIVOTINJA

Član 28. (Organizacija i realizacija ishrane životinja)

(1) Ishranu životinja (pasa) organiziraju i realiziraju logistički organi i jedinice u čijem sastavu se životinje (psi) nalaze.

(2) Ishrana pasa iz stava (1) ovog člana vrši se briketiranom hranom, koja se nabavlja sa tržišta, po sljedećem: a) briketirana hrana za pse sa normalnim energetskim

potrebama (obična) i b) briketirana hrana za pse sa visokim energetskim

potrebama (pojačana). (3) Količina hrane za dnevni obrok pasa određuje se u skladu

sa preporukama proizvođača hrane i individualnim potrebama pasa, u skladu sa izloženosti fizičkim naporima.

(4) Nabavka hrane za pse vrši se po tehničkim uvjetima koje sačinjava nadležni organ veterinarske službe, a odobrava ministar odbrane.

(5) Kontrolu kvaliteta hrane za pse, koja se nabavlja sa tržišta, vrši organ veterinarske službe nadležne komande, u skladu sa procedurama definiranim regulativom veterinarske službe.

Član 29. (Vrste obroka hrane za životinje)

Životinjska hrana izdaje se psima kao redovni obrok, a dopunski obrok, zamjenu obroka i poštedu za službene pse, propisuje i određuje nadležni organ veterinarske službe.


Član 30. (Dopuna redovnog obroka za pse)

(1) Dopuna redovnog obroka za ishranu pasa daje se psima pri povećanim naporima i rekonvalescentima, i to: a) Hljeb, u količini od 100 do 150 grama, b) Meso svježe sa kostima, u količini od 100 do 200

grama, c) Mlijeko svježe, u količini od 2 decilitra, d) Riba konzervirana, u količini od 50 do 100 grama, e) Jaja svježa, u količini od 120 do 140 grama.

(2) Dopuna u hrani osigurava se na zahtjev organa veterinarske službe, nadležne jedinice, o čemu rješenje donosi naredbodavac MFO IV stepena.

(3) Izuzetno od stava (1) ovog člana Pravilnika, ako to zahtijeva stanje bolesti i kondicija, bolesnim psima može se propisati dijetalna ishrana.

(4) Za dijetalnu ishranu pasa mogu se izdavati i drugi artikli koji nisu predviđeni za redovnu ishranu i dopunu u ishrani. Utrošeni artikli pravdaju se po rješenju naredbodavca MFO IV stepena, a na osnovu pisanog prijedloga nadležnog veterinara.

DIO PETI - PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Član 31. (Donošenje ostalih propisa vezanih za Pravilnik)

Sektor za nabavku i logistiku Ministarstva odbrane će, nakon stupanja na snagu ovog pravilnika, propisati i dati u primjenu sljedeća dokumenta:

a) Plan ishrane u Oružanim snagama u miru i b) Recepture za pripremanje jela.

Član 32. (Aneksi)

Aneksi I, II, III, IV, V, VI, VII, VIII, IX, X i XI sastavni su dio ovog pravilnika.

Član 33. (Prestanak važenja)

(1) Danom stupanja na snagu ovog pravilnika prestaje da važi Pravilnik o ishrani u OS BiH u miru, broj 13-02-3-1622/10 od 01.04.2010. godine, objavljen u "Službenom glasniku BiH", broj 96/10.

(2) Danom stupanja na snagu ovog pravilnika prestaje da važi Pravilnik o kriterijima ishrane u OS BiH, broj 13-02-3-1623/10 od 01.04.2010. godine, objavljen u "Službenom glasniku BiH", broj 96/10.


Pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo Ministrica

Marina Pendeš, s. r.

ANEKS I STRUKTURA

artikala ishrane za Tekući obrok broj 1

GRUPE

ARTIKALA

ARTIKLI Zastupljenost

(% kJ)

Žitarice Brašno, tjestenine, pirinač 43

Povrće Suho (pasulj) 4

Svježe, konzervirano, sušeno 8

Meso, riba i jaja Meso i riba svježa 11

Proizvodi od mesa i ribe 2

Jaja svježa 1 Mlijeko i mliječni proizvodi

Mlijeko svježe 5

Mliječni proizvodi 5

Masnoće Mast, ulje, maslac, margarin 8

Voće Voće svježe i suho 7 Šećer i proizvodi na bazi šećera

Šećer 5

Proizvodi

Ostalo Začini i napici 1

SVEGA: 100

ENERGETSKA VRIJEDNOST: 13.565 kJ do 16.579 kJ

ANEKS II STRUKTURA ARTIKALA ZA SUHI DNEVNI OBROK

R. B. Naziv artikla J. M. Količina

1. Hljeb ili g

700

2. Dvopek g

300

3. Mesna konzerva (tip nareska) g 150

4. Gotovo jelo - ragu, konzerva g 300

5. Mesna konzerva (pašteta ili gulaš) g 150

6. Riblja konzerva g 125

7. Vafl-proizvodi ili čokolada g 100

8. Sok u prahu koncentrat g 8

9. Instant za kafe napitak g 5


ANEKS III STRUKTURA LETAČKOG POLUOBROKA

R. B. NAZIV ARTIKLA J. M. KOLIČINA 1. Žitarice (brašno, tjestenina, pirinač) g 200 2. Povrće svježe g 500 3. Meso, riba svježa i jaja g 300 4. Suhomesnati proizvodi g 50 5. Mlijeko dl 5 6. Masnoće g 45 7. Voće svježe i sušeno g 400 8. Sok voćni dl 2 9. Šećer, marmelada, džem i voćni sirup ili g 100 10. Čokolada mliječna g 100

ANEKS IV STRUKTURA DOPUNA U HRANI

R.B. NAZIV

ARTIKLA

J.M. DOPUNA U HRANI

I II III IV V

1. Hljeb ili g

100

2. Dvopek g

100

3. Keks ili g

50 100

4. Kakao krem ili g

50 100

5. Kolač industrijski ili g

100

6. Čokolada mliječna g

100

7. Meso svježe g

100

8. Suhomesnati proizvodi (čajna, sudžuk, suho meso)

g

80

9. Sirevi (tvrdi i polutvrdi)

g

20

10. Mesni narezak ili g

150

11. Pašteta ili g

150


12. Riba u konzervi g

125

13. Sok voćni ili dl

2 2 2

14. Pivo ili dl

5

15. Vino dl

2

16. Kafa mljevena g

7

17. Šećer u kristalu g

7

18. Mlijeko kiselo ili jogurt

dl

5

19. Topli napitak - Čaj

dl 5

ANEKS V STRUKTURA OBJEDA ZA DOBROVOLJNE DAVAOCE

KRVI

R.B. SASTAV OBROKA J.M. KOLIČINA

Kobasica polutrajna sa senfom, sir, voćni sok

Kobasica polutrajna g 100

Senf g 10

Sir tvrdi masni g 80

Hljeb

g 200

Sok voćni

dl 2

Viršla sa senfom, jaja kuhana i mlijeko

Viršla g 100

2. Senf g 10 Jaja kuhana kom 2

Mlijeko dl 2,5 Hljeb g 200

Kobasica polutrajna, sir i jogurt


3. Sir topljeni ili g 75

Sir mehki - krem g 100

Jogurt ili kiselo mlijeko

dl 2

Hljeb

g 200


ANEKS IX PRIMJENA VJERSKIH PROPISA I OBIČAJA U ISHRANI

ZA VJERNIKE KATOLIČKE VJEROISPOVIJESTI, PRIPADNIKE OS BiH

OSNOVNI PODACI:

U Katoličkoj crkvi postoje dva dana u godini u kojima je obavezan post i dani nemrsa.

POST JE OBAVEZAN NA:

- Čistu srijedu i - Veliki petak.

U dane posta katolici ne jedu meso toplokrvnih životinja, niti ikakvu hranu pripremljenu sa masnim začinima, i u te dane mogu samo jednom jesti do sitosti.

NEMRS JE OBAVEZAN:

- Svaki petak u godini. U dane nemrsa vjernici ne jedu meso toplokrvnih životinja

a svaka druga hrana je dopuštena. Datumi Čiste srijede i Velikog petka mijenjaju se svake

godine, zavisno o datumu svetkovine Uskrsa.

ANEKS X PRIMJENA VJERSKIH PROPISA I OBIČAJA U ISHRANI ZA VJERNIKE MUSLIMANE, PRIPADNIKE OS BiH Nabavka, priprema i posluženje hrane i pića:

R/B AKTIVNOSTI I

PARAMETRI DJELOVANJA

RAZRADA AKTIVNOSTI/ POJAŠNJENJE

REALIZACIJA

1. Halal standard Prilikom nabavke, pripreme i distribucije potrebnih arikala ishrane, potrebno je voditi računa o halal kvalitetu, tj. da svaki od proizvoda, namijenjenih za ishranu muslimana, mora imati certifikat Halal standarda Agencije za certificiranje halal kvaliteta Islamske zajednice u BiH, a koji je uređen poglavljem XVII, dokumenta Tehnički uvjeti za artikle ishrane, broj: 11 -04-sl-l338 od 12.08.2013. godine.

Sektor za nabavku i logistiku u

Ministarstvu odbrane BiH

2. Hidžretski kalendar

S obzirom da muslimani mjere vrijeme prema hidžretskoj/ lunamoj godini, koja ima deset dana manje u odnosu na sunčevu godinu, značajni/mubarek dani i noći u kalendaru Islamske zajednice u BiH bit će realizirani u saradnji i koordinaciji sa vojnim imamima na lokacijama.

Ured Vojnog muftije

3. Ramazan a) Planirati pojačanu ishranu za sehure i ifitare. b) Za sehur poslužiti: supu, glavno jelo, kolač, voće i čaj. c) Za ifitar/ prekid posta poslužiti: limunadu ili vodu i hurmu ili smokvu ili suhu šljivu. d) Za iftarsku večeru poslužiti: supu, glavno jelo, kolač, kompot, voće i kafu. e) Za obilježavanje Ramazanskog i Kurban-bajrama poslužiti baklavu.

ZŠ OS BiH/ Glavni imam (Komandanti i

vojni imami u jedinicama i komandama)

4. Značajni/ mubarek dani i noći

а) Za ručak svakog petka poslužiti kolač (hurmašica, kadaif ili baklava). b) Za obilježavanje Mevluda, osigurati mevludsko šerbe/piće i mevludske bombone. c) Za obilježavanje Nove hidžretske godine, poslužiti halvu. d) Za obilježavanje Ašure, poslužiti poslasticu zvanu ašura.

ZŠ OS BiH/ Glavni imam (Komandanti i

vojni imami u jedinicama i komandama)

ANEKS XI PRIMJENA VJERSKIH PROPISA I OBIČAJA U ISHRANI

ZA VJERNIKE PRAVOSLAVNE VJEROISPOVIJESTI, PRIPADNIKE OS BiH

U Pravoslavnoj crkvi postoje višednevni i jednodnevni postovi.

I - VIŠEDNEVNI POSTOVI SU:

- Božični post (traje 6 nedjelja od 28. novembra do 7. januara).

- Bogorodičin post (traje 2 nedjelje, od 14. do 28. augusta). - Vaskršnji ili Veliki post (traje 7 nedjelja, a njegov početak

zavisi od datuma kada pada Vaskrs). - Apostolski post (može trajati najmanje 8 dana, a najviše 6

sedmica, njegov početak, također, zavisi od datuma Vaskrsa, a završava se 12. jula). Trajanje višednevnih postova bit će definirano kroz odluke i

naređenja za mjesečna bogosluženja.

II - JEDNODNEVNI POSTOVI SU:

- Svaka srijeda i petak osim trapavih sedmica u kojima nema posta,

- Krstovdan uoči Bogojavljenja (18. januara), - Usjekovanje glave Sv. Jovana Krstitelja (11. septembar), - Vozdviženje Časnog krsta - Krstovdan (27. septembar).

Trapave sedmice su: od Božića (7. januara) do Krstovdana (18. januara), dvije pripremne sedmice pred Vaskrs, sedmica poslije Vaskrsa i sedmica poslije Pedesetnice.

U Pravoslavnoj crkvi postoji više vrsta posne hrane, u zavisnosti od strogoće posta.

Generalno pod posnom hranom smatra se sva hrana isključivo biljnog porijekla, sve vrste ribe i morski plodovi, svježe i sušeno voće i povrće, džemovi i marmelade, margarin biljnog porijekla i hrana od soje.

Kada je post strog, onda se koristi voće i povrće i proizvodi od voća i povrća, ali bez upotrebe biljne masnoće (ulja i margarina), i naziva se post na vodi.

Kada je post blaži, koristi se voće i povrće i proizvodi od voća i povrća, kao i morski plodovi, ali uz dozvoljenu upotrebu i biljnih masnoća, i naziva se post na ulju.

Kada su veći praznici, ili je po tipiku najblaži post, uz navedenu hranu koristi se i riba.

Pod ishranom koja se ne dozvoljava u vrijeme posta smatra se:

- sve vrste mesa životinjskog porijekla (osim ribe), - mliječni proizvodi (sir, mlijeko, kajmak, sve vrste

mliječnih namaza), - jaja, kao i svi proizvodi od jaja.


STRUKTURA posnih artikala ishrane za različite vrste posta u Pravoslavnoj

crkvi GRUPE ARTIKALA ARTIKLI Zastupljenost Žitarice Brašno, tjestenine, pirinač

Povrće Suho (pasulj) Svježe, konzervirano, sušeno

Riba Riba svježa i konzervirana Proizvodi od ribe Prema

recepturama za pripremanje

jela

Morski plodovi Morski plodovi svježi Morski plodovi zaleđeni i konzervirani

Masnoće Ulje, biljni margarin Voće Voće svježe, suho i konzervirano

Šećer i proizvodi na bazi šećera

Šećer

Proizvodi na biljnoj bazi

Ostalo Začini i napici na biljnoj bazi

Temeljem članka 15. stavak (1), točka a) Zakona o obrani Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 88/05), članka 16. i 61. Zakona o upravi Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02), članka 25. stavak (1) Zakona o hrani Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 50/04), članka 4. stavak (1) točka 2. Zakona o veterinarstvu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 34/02) i članka 3. stavak (2) Zakona o slobodi vjere i pravnom položaju crkava i vjerskih zajednica u BiH ("Službeni glasnik BiH", broj 5/04), ministar obrane donosi

PRAVILNIK O ISHRANI U ORUŽANIM SNAGAMA

BOSNE I HERCEGOVINE U MIRU

DIO PRVI - OPĆE ODREDBE

Članak 1. (Predmet)

Pravilnik o ishrani u Oružanim snagama Bosne i Hercegovine u miru (u daljnjem tekstu: Pravilnik) regulira vrste obroka, poluobroka i dopuna u hrani, planiranje, organizaciju i upravljanje ishranom pripadnika Oružanih snaga Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Oružane snage) u miru.

Članak 2. (Cilj)

Temeljni cilj ovoga pravilnika je da osigura visoku razinu ishrane i zaštite života i zdravlja pripadnika Oružanih snaga, sukladno načelima savjesnosti, odgovornosti i sigurnosti ishrane, te učinkovit sustav kontrole, poštovanje propisa o ishrani i tehnologije ishrane.

Članak 3. (Definicije)

Izrazi koji se koriste u ovom pravilniku imaju sljedeća značenja:

Aktivnost - djelovanje, rad ili napor koji je usmjeren na postizanje određenog rezultata.

Hrana je svaka tvar ili proizvod, prerađena, djelomično prerađena ili neprerađena, a namijenjena je za ishranu ljudi ili se opravdano može očekivati da će se koristiti za ljudsku uporabu, osim: hrane za životinje, koje ne služe za proizvodnju hrane, živih životinja, ako nisu pripremljene radi ishrane ljudi, biljaka prije žetve, berbe ili ubiranja plodova, medicinskih proizvoda, kozmetičkih proizvoda, duhana i duhanskih proizvoda, narkotika ili psihotropnih supstanci, ostataka (rezidua) i kontaminenata.

Hrana za životinje je svaka tvar ili proizvod, prerađena, djelomično prerađena ili neprerađena, namijenjena za ishranu životinja.

Higijena hrane obuhvaća neophodne mjere i uvjete kontrole rizika i osiguranja sigurnosti hrane, sukladno njenoj namjeni.

HACCP (Hazard Analysis and Critical Control Points) - skup principa i pravila kojima se osigurava preventivna zaštita sigurnosti hrane i zdravstvena ispravnost namirnica, koje stižu do krajnjih potrošača.

Ishrana je jedna od najvažnijih zadaća zapovjedništava i postrojbi Oružanih snaga, a posebice tijela logistike, koji je planiraju i organiziraju i postrojbi koje je izvršavaju, sa ciljem pripremanja i podjele hrane za ljudstvo, u stacionarnim kapacitetima na lokacijama razmještaja i na terenu.

Krajnji korisnik osoba koja konzumira hranu (konzument). Nadzor je postupak kontrole koji sprovodi nadležno tijelo

radi potvrde usuglašenosti i primjene propisa ishrane ljudi i životinja, kao i sa propisima iz oblasti zdravlja i dobrobiti ljudi i životinja.

Nadležnost - pravo i dužnost nekog pojedinca ili tijela da rješava konkretne stvari u nekom postupku.

Načelo - temeljna postavka i vrijednosni kriterij djelovanja u određenoj oblasti.

Nositelj - institucija, organizacija, struktura ili njihov unutarnji element koji ima primarnu odgovornost za ispunjenje cilja, realizaciju zadaće ili aktivnosti.

Obrok - dnevno pripadanje hrane za pojedinca, koje se sastoji od objeda (zajutrak, marenda, ručak i večera).

Objed - dio obroka koji pripada pojedincu za: zajutrak, marendu, ručak ili večeru.

Odgovornost - osobina pojedinca koji se prema poslu odnosi sa brigom i pozornošću.

Opasnost je biološki, kemijski ili fizički činitelj u hrani za ljude i životinje ili stanje hrane za ljude i životinje, koji mogu potencijalno da izazovu štetno djelovanje na zdravlje.

Post je voljno uzdržavanje od jela (hrane), ili, od jela i pića za određeno vremensko razdoblje. Može da bude potpuni (potpuno uzdržavanje od jela) ili djelomični (uzdržavanje samo od neke vrste hrane), danonoćan (tijekom razdoblja posta) ili samo u određeno doba dana.

Praćenje sigurnosti hrane je postupak kontrole koji sprovodi nadležno tijelo radi potvrde usuglašenosti i primjene referentnih propisa u svezi sa hranom.

Princip - zakon pravila, odnosno zakonsko načelo. Prioritet - cilj, zadaća ili aktivnost sa najvišim stupnjem

važnosti. Procedura - serija aktivnosti, zadaća, koraka, odluka,

kalkulacija i drugih procesa, koja kada se poduzima po zadatom redoslijedu, daje određeni rezultat.

Proces - razvojni tijek aktivnosti u cjelokupnom razdoblju njenog trajanja.

Rizik je činbenik vjerojatnoće štetnog utjecaja na zdravlje i ozbiljnost tog utjecaja, kao posljedice postojanja opasnosti.

Svečani objed - objed koji se priprema od artikala hrane za ručak pojačan dopunom III u ishrani, u dane blagdana, vojnih i drugih svečanosti.

Sustav - nedjeljiv skup funkcionalnih elemenata sa jasno definiranim međusobnim odnosima, zadaćama, nadležnostima i resursima, čije je djelovanje usmjereno na ostvarenje postavljenih ciljeva i zadaća.

Funkcija - djelovanje, djelatnost, rad, radnja, služba, posao.

DIO DRUGI - ISHRANA LJUDI

Članak 4. (Principi sustava ishrane)

Temeljni principi na kojima se temelji sustav ishrane u Oružanim snagama su:


a) Sigurnost - cilj čijem se maksimalnom stupnju ostvarenja teži,

b) Učinkovitost - pravodobnost, točnost, pouzdanost, pozitivan rezultat,

c) Ekonomičnost - učinkovitost uz najmanje troškove, d) Neprekidnost - sposobnost održanja kontinuiteta, e) Pravodobnost - obavljanje poslova i zadaća u

predviđeno vrijeme, j) Predostrožnost - oprez, obzir, mjere sigurnosti,

upozorba, g) Racionalnost - ekonomičnost i učinkovitost uporabe

raspoloživih resursa, i h) Zakonitost - utemeljenost na zakonima i

podzakonskim aktima.

Članak 5. (Pravo na besplatnu ishranu)

(1) Pravo na besplatnu ishranu imaju: a) Djelatne vojne osobe i civilne osobe kada su na službi

angažirane neprekidno 24 sata i dulje, uključujući i osobe kojima je osiguran smještaj na lokaciji Oružanih snaga za vrijeme tečaja i obuke.

b) Kandidati za prijam u djelatnu vojnu službu, kada je reguliran smještaj i neprekidni boravak u vojarnskim uvjetima, do potpisivanja ugovora o prijemu u djelatnu vojnu službu.

c) Osobe koje prema odredbama pravila službe ili po zapovijedi nadležnog zapovjednika dežuraju ili privremeno borave u zapovjedništvima i postrojbama neprekidno 24 sata zbog osobitih potreba službe (za vrijeme pripravnosti, mjera povećane borbene gotovosti, vojnih vježbi, pri poduzimanju mjera protu većih elementarnih nepogoda ili drugih općih opasnosti i slično).

d) Osobe koje po pisanoj zapovijedi pretpostavljenog zapovjednika ranga zapovjednika brigade, njemu ravnog i višeg ranga, rade prekovremeno više od 4 sata.

e) Vojni letači iz članka 2. Pravilnika o vojnim letačima i letačkoj službi u MO i OS BiH. Pripada im besplatan letački poluobrok kada izvršavaju program letačke obuke, posebne letačke zadaće, kada letačku službu vrše u vrijeme vojnih vježbi i kada su na dežurstvu angažirani neprekidno 24 sata.

f) Osobe u pričuvnom sastavu (zapovjednici i vojnici) za vrijeme vojne vježbe, tečaja, obuke ili druge aktivnosti, koja traje dulje od 8 sati.

g) Pripadnici vatrogasnih postrojbi, policije, civilne zaštite i građani, kada sudjeluju u izvršenju zadaća zajedno sa postrojbama Oružanih snaga, a ne postoji druga mogućnost organiziranja njihove ishrane.

h) Pripadnici Ministarstva obrane, Oružanih snaga, gosti i zvanice, u dane blagdana, vojnih i drugih svečanosti, u organizaciji Ministarstva obrane i Oružanih snaga, imaju pravo na jedan objed (svečani objed).

i) Pripadnici stranih oružanih snaga, kada po odluci ministra obrane borave i, u suradnji sa Oružanim snagama, izvršavaju zajedničke zadaće radi realizacije međunarodnih i međudržavnih sporazuma i ugovora.

j) Pučanstvo evakuirano iz područja zahvaćenih prirodnim i drugim katastrofama i nesrećama, privremeno smještano na vojnim lokacijama.

k) Akreditirani novinari (domaći i strani) koji, po pisanom odobrenju ministra obrane, prate i izvješćuju o aktivnostima Oružanih snaga, a u postrojbi provedu najmanje osam sati.

(2) Djelatnim i civilnim osobama koje po odredbama ovoga pravilnika imaju pravo na besplatnu ishranu sa pripadajućim obrocima (objedima) i dopunama, koji su im osigurani, nemaju pravo na novčanu naknadu za ishranu tijekom rada, sukladno Zakonu o plaćama i naknadama u institucijama BiH.

(3) Ishrana osoba iz stavka (1), točka d) ovoga članka, vrši se isključivo po pisanoj zapovijedi zapovjednika ranga zapovjednika brigade, njemu ravnoga i višeg ranga, temeljem kojega se stavljaju na brojno stanje i regulira objed koji im pripada.

(4) Osobama u pričuvnom sastavu, koje ostvaruju pravo na besplatnu ishranu iz stavka (1), točka f) ovoga članka, vrijeme provedeno na putu do postrojbe, ne računa se u vrijeme trajanja aktivnosti od osam sati.

(5) Svečani objed iz članka 5, stavak (1) točka h), kao i besplatna ishrana osobama iz članka 5, stavak (1) točke g), i), j) i k) osiguravaju se temeljem zapovijedi načelnika Zajedničkog stožera Oružanih snaga.

Članak 6. (Vrsta dnevnih obroka)

(1) Za ishranu pripadnika Oružanih snaga, u miru, određuju se dnevni obroci- poluobroci: a) Tekući (Obrok broj 1), b) Suhi (Obrok broj 2), c) Kombinirani obrok i d) Letački poluobrok.

(2) Tekući obrok broj 1 - pripada svim osobama koje ostvaruju pravo iz članka 5. ovoga pravilnika.

(3) Suhi obrok broj 2 - pripada svim osobama iz članka 5. ovoga pravilnika, kada se obrok iz stavka (2) ovoga članka ne priprema zbog: a) izdavanja na utrošak komponenti za konzervirani

obrok radi zanavljanja pričuva, čišćenja kuhinjsko-blagovaoničkih blokova, provedbe mjera dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije i održavanja tehničkih sredstava u vojnim restoranima,

b) nemogućnosti da se organizira ishrana tekućim obrokom, o čemu odlučuje zapovjedatelj postrojbe nositelja ishrane,

c) uputa pojedinaca, skupina ili cijele postrojbe na izvršenje zadaće, pa je takav način ishrane rentabilan.

(4) Kombinirani obrok pripada svim osobama koje ostvaruju pravo iz članka 5. ovoga pravilnika, a kada se po odluci nadležnog zapovjedatelja hrane kombinirano (tekući i suhi obrok).

(5) Letački poluobrok pripada isključivo vojnim letačima kada ostvaruju pravo iz članka 5. stavak (1) točka e), ovoga pravilnika i pričuvnim časnicima- pilotima za vrijeme doobuke - preobuke u letenju na zrakoplovima.

(6) Suhi obrok se izdaje na utrošak osobama iz stavka (3) ovoga članka, isključivo po pisanoj zapovijedi zapovjedatelj a MFO IV stupnja. Prije izdavanja na utrošak, suhi obrok se prethodno mora raskompletirati.

(7) Prilikom izdavanja suhih obroka na utrošak (stavak (3), točka a) ovoga članka ne pripada dopuna u hrani broj V.

(8) Struktura objeda i ciklus jela po objedima za tekući obrok određuje se Planom ishrane u Oružanim snagama, a za suhi i kombinirani obrok, po odluci zapovjedatelj a MFO IV stupnja.

(9) Tabelarni pregled normi pripadanja za tekući i suhi dnevni obrok i letački poluobrok iz stavka (1) ovoga članka, dat je u aneksima I, II i III, ovoga pravilnika i čine njegov sastavni dio.


(10) Ukupan godišnji utrošak obroka regulira se Planom ishrane, a može se smanjiti ili povećati posebnim rješenjem zapovjedatelja MFO I stupnja.

Članak 7. (Podjela dnevnih obroka)

Dnevni obroci iz članka 6. ovoga pravilnika daju se kao: a) Tekući obrok, koji se priprema u tri objeda: zajutrak,

ručak i večera, a kada pripadaju dopune u ishrani, one se izdaju kao četvrti objed (marenda).

b) Suhi obrok formiran od komponenti industrijskog pakiranja artikala za ishranu, uz dodatak pripadajuće količine kruha ili dvopeka, izdaje se: 1) ako nema mogućnosti da se priprema i dijeli


2) kada se pojedinci, skupine ili postrojbe upućuju na izvršenje neke zadaće, pa je takav način ishrane najpovoljniji.

c) Kombinirani obrok hrane (jedan ili dva objeda iz tekućeg obroka, a ostatak iz suhog obroka) izdaje se po odluci zapovjedatelj a postrojbe nositelja ishrane, u sljedećim slučajevima: 1) kada nema mogućnosti da se priprema i dijeli


2) kada se pojedinci, skupine ili postrojbe upućuju na izvršenje zadaće, pa je takav način ishrane najpovoljniji.

d) Letački poluobrok priprema se za vojne letače u dane kada upravljaju letjelicama, kao dopuna pripadajuće naknade toplog obroka ili tekućeg obroka ostvarenog temeljem članka 5. ovoga pravilnika.

Članak 8. (Dopuna u ishrani)

(1) Uz dnevne obroke hrane iz članka 6. stavak (1) ovoga pravilnika, izdaju se sljedeće dopune u hrani i to: a) Dopuna I, b) Dopuna II, c) Dopuna III, d) Dopuna IV, e) Dopuna V.

(2) Dopune u hrani namijenjene su za pojačanje ishrane pojedinim kategorijama osoba čije se dnevne energetske i biološke potrebe ne mogu zadovoljiti propisanim dnevnim obrokom.

(3) Struktura dopuna u hrani iz stavka (1) ovoga članka data je u Aneksu IV ovoga pravilnika i čini njegov sastavni dio.

Članak 9. (Pravo na dopunu u ishrani)

(l) Dopune u ishrani iz članka 8. ovoga pravilnika, pripadaju: a) Dopuna I - djelatnim vojnim i civilnim osobama i

kandidatima za prijam u djelatnu vojnu službu, kada imaju veće napore u službi (vježbe, pripreme za paradu, športska takmičenja, obuku na rijekama i jezerima), kada su izloženi niskim temperaturama ili kada izvršavaju zadaće koje tijekom noći traju najmanje dva sata.

b) Dopuna II - djelatnim vojnim i civilnim osobama, u dane kada rade: 1) na laboriranju i delaboriranju ubojitih sredstava, 2) na poslovima manipulanta pogonskih goriva i

radovima na punjenju i čišćenju cisterni i spremnika, u skladištima pogonskih goriva,

3) u kotlovnicama termoenergetskih postrojenja, 4) u akumulatorskim postajama,

5) u ekipama za dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju,

6) prilikom rada sa specijalnim tečnim gorivima i oksidatorima,

7) u radionicama, laboratorijama, kolektorima otpadnih voda, tiskarama i drugim sličnim objektima, gde tijekom rada dolaze u kontakt sa materijama i uređajima štetnim po njihovo zdravlje.

c) Dopuna III - djelatnim vojnim i civilnim osobama, kandidatima za prijam u djelatnu vojnu službu, zvani-cama i ostalim osobama koje nazoče svečanosti, kada ostvaruju pravo iz članka 5. ovoga pravilnika, u dane: 1) državnih i vjerskih blagdana, 2) dana OS BiH i obilježavanja godišnjica puko-

vnija, kada je to regulirao nadležni zapovje-datelj,

3) u zapovjedništvima i postrojbama OS BiH, kada zvanično obilježavaju proslavu dana utemelje-nja,

4) na dan polaganja zakletve osoba koje se primaju u djelatnu vojnu službu,

5) drugih svečanosti u organizaciji MO i OS BiH. d) Dopuna IV

1) djelatnim vojnim i civilnim osobama kada su neposredno angažirane na izvedbi fortifika-cijsko-tehničkih radova, izgradnji komunikacija, zračnih luka, pisti, kaponira, izvedbi građevin-skih radova u režiji, otklanjanju posljedica prirodnih i drugih katastrofa i nesreća,

2) djelatnim vojnim osobama u dane kada po planu i programu obuke izvode specijalističku obuku u veranju, skijanju, ronjenju i alpinističku obuku,

3) osobama u tehničkim skladištima i postrojbama za tehničko održavanje streljiva i minsko-eksplozivnih sredstava i na terenu, kada izvode radove na održavanju i uništenju streljiva,

4) djelatnim vojnim i civilnim osobama koja rade u objektima radio- relejnih veza,

5) djelatnim vojnim i civilnim osobama postrojbi lociranih iznad 1.000 metara nadmorske visine.

e) Dopuna V - svim djelatnim vojnim i civilnim osobama i kandidatima za prijam u djelatnu vojnu službu, kojima temeljem članka 5. ovoga pravilnika pripada pravo na cjelodnevnu besplatnu ishranu.

(2) Djelatnim vojnim i civilnim osobama kada ostvaruju pravo iz članka 5. ovoga pravilnika, a temeljem ovoga pravilnika imaju pravo na dvije ili više različitih dopuna, izdaje se samo jedna od propisanih dopuna i to ona koja je po energetskoj i biološkoj vrijednosti povoljnija.

(3) Dopune u hrani iz članka 8. ovoga pravilnika, mogu se izdavati i osobama iz članka 5. stavak (1), točka i), kada je to regulirano odlukom ministra obrane.

(4) Dopune u ishrani ne pripadaju osobama iz članka 5. stavak (1) točke g) i j) ovoga pravilnika.

Članak 10. (Izdavanje dopuna u hrani)

(1) Dopune u hrani iz članka 8. ovoga pravilnika, izdaju se: a) Dopuna I - po ukazanoj potrebi, kao napitak. Ova

dopuna se može izdavati više puta tijekom dana. b) Dopuna II - između objeda ili uz neki od objeda, kao

mliječni napitak. c) Dopuna III - za pojačanje svečanog objeda, na dan

blagdana i svečanosti. d) Dopuna IV - kao marenda. e) Dopuna V - kao marenda.


(2) Rješenje o pripadanju, vremenu i načinu podjele dopuna iz stavka (1) ovoga članka donosi nadležni zapovjedatelj MFO IV stupnja, izuzev za osobe iz članka 5. stavak (1) točka i) Pravilnika, kojima se dopune u hrani osiguravaju temeljem odluke ministra obrane.

Članak 11. (Posebna dopuna)

(l) Pored propisanih obroka i dopuna u hrani, kada se u postrojbi ukaže potreba (razdoblje intenzivne obuke, vježbe i slično) može se povećati dnevno pripadanje kruha u količini od 50 do 100 grama, po osobi.

(2) Rješenje o povećanom dnevnom pripadanju kruha donosi zapovjednik postrojbe ranga brigade, na prijedlog nadležnog sanitetskog tijela.

Članak 12. (Objed za dragovoljne davatelje krvi)

(1) Dragovoljnim davateljima krvi (djelatne vojne i civilne osobe i kandidati za prijam u djelatnu vojnu službu), na dan davanja krvi, pripada jedan od objeda narečenih u Aneksu V ovoga pravilnika, koji čini njegov sastavni dio.

(2) Objed za dragovoljne davatelje krvi organizira i dijeli postrojba u kojoj doragovoljni davatelji daju krv, i to isključivo u slučajevima kada se dragovoljno davanje krvi organizira na lokacijama zapovjedništava i postrojbi Oružanih snaga.

Članak 13. (Poštivanje nacionalnih i vjerskih običaja)

(1) Osobama koje ostvaruju pravo na besplatnu ishranu, osiguravaju se tekući i suvi obroci, uvažavajući Zakon o slobodi vjere i pravnom položaju crkava i vjerskih zajednica u BiH, poštujući tradicionalne zahtjeve nacionalnih i vjerskih običaja (halal proizvodi, halal klanje, košer hrana, posna hrana sukladno kanonskim propisima Srpske pravoslavne crkve, vegetarijanska hrana i sl.).

(2) U dane posta, ljudstvu koje za to izrazi želju, tekući obrok priprema se i dijeli prema tradicionalnim običajima vjere, a kada pripadaju dopune u hrani, one se izdaju uz jedan od objeda.

(3) Organizacija ishrane u vrijeme vjerskih blagdana usklađuje se sa nacionalnim i vjerskim specifičnostima, imajući u vidu vrijeme pripremanja hrane i podjelu jela, što regulira zapovjednik postrojbe ranga brigade.

(4) U zapovjedništvima i postrojbama u kojima su zastupljeni pripadnici različitih konfesija, ishrana se organizira na način da se ispoštuje vjerski propis i redovita ishrana ljudstva.

(5) Asortiman i norme potrošnje artikala ishrane u vrijeme vjerskih blagdana usklađuju se sa vjerskim običajima, uz uvjet da se ne naruši energetska vrijednost obroka, na štetu korisnika.

(6) Aktivnosti vezane za poštivanje nacionalnih i vjerskih običaja i načela u ishrani ljudstva, postrojbe nositelj i ishrane dužne su koordinirati sa nadležnim vjerskim službenicima Oružanih snaga.

(7) Primjena vjerskih propisa i običaja u ishrani pripadnika OS BiH regulirana je u aneksima IX, X i XI, koji čine sastavni dio ovoga pravilnika.

Članak 14. (Ishrana u posebnim slučajevima)

(1) Ishrana manjih postrojbi, skupina vojnika i pojedinaca može se organizirati u ugostiteljskim poduzećima i domaćinstvima, kada je to ekonomski opravdano ili iz drugih razloga neophodno.

(2) Odluku za ishranu ljudstva iz stavka (1) ovoga članka donosi ministar obrane, na prijedlog načelnika Zajedničkog stožera Oružanih snaga.

Članak 15. (Zaključenje ugovora sa subjektima koji pružaju ugostiteljske

usluge) (1) Ministarstvo obrane zaključuje ugovor sa subjektima koji

pružaju ugostiteljske usluge, ako ispunjavaju sve uvjete organizacije ishrane pripadajućim obrokom.

(2) Ugovor zaključuje samo sa poduzećem ili domaćinstvom, koje po ocjeni sanitetskih ili drugih specijaliziranih tijela ispunjava sanitarno-higijenske i sigurnosne uvjete.

(3) Ugovorom se mora definirati da ljudstvo redovito dobija hranu koja po količini, kvaliteti i raznovrsnosti odgovara obroku koji mu pripada po ovome pravilniku, te, po potrebi, regulira pitanje poštivanja vjerskih propisa i načela u ishrani pripadnika Oružanih snaga.

(4) Zapovjedništvo postrojbe nositelja ishrane mora osigurati redovitu kontrolu tehnološkog procesa pripremanja, transporta i podjele jela, kao i sanitarno- higijenski nadzor, kako bi se osiguralo da hrana bude zdravstveno ispravna i kvalitetna.

DIO TREĆI - UPRAVLJANJE U ISHRANI

Članak 16. (Planiranje ishrane)

(1) Planiranje ishrane vrše logistička tijela postrojbi nositelja ishrane, temeljem plana ishrane, receptura za pripremanje jela i brojnog stanja ljudstva na ishrani.

(2) Planiranjem ishrane mora se postići potpuna, raznovrsna i ujednačena ishrana i odrediti količine artikala koje treba utrošiti za pojedine dnevne obroke, u određenom vremenskom razdoblju.

(3) Planom ishrane određuju se vrste artikala ishrane koje treba utrošiti za pojedine dnevne obroke u određenom vremen-skom razdoblju, ciklus jelovnika - jela po objedima i obrocima i minimalni mjesečni sastav hranjivih i zaštitnih materija, po mjesecima i godišnje, koji se treba ostvariti.

(4) Prilikom planiranja dnevnih obroka hrane moraju se zadovoljiti sljedeći zahtjevi: a) da obrok odgovara potrebama organizma glede

energetskih, gradivnih i zaštitnih materija, b) da je kvalitativan odnos gradivnih i zaštitnih materija

takav da olakšava njihovo iskorišćenje, imajući u vidu specifične zahtjeve pojedinih vojnih dužnosti, odnosno specijalnosti,

c) da jelo ima prijatne organoleptičke osobine i odgovarajuću zasićujuću moć,

d) da hrana ne sadrži sastojke koji mogu da štete organizmu,

e) da hrana zadovoljava tradicionalne zahtjeve nacionalnih i vjerskih običaja i da je usklađena sa nacionalnim i vjerskim specifičnostima i načelima, i

f) da ishrana bude ekonomična.

Članak 17. (Plan dnevnih jelovnika)

(1) Plan dnevnih jelovnika sastavlja logističko tijelo postrojbe nositelja ishrane, u čijem je sastavu vojni restoran, a odobrava ga zapovjedatelj postrojbe.

(2) Plan dnevnih jelovnika izrađuje se temeljem plana ishrane, za svaki dnevni obrok posebno, načelno za 7 do 10 dana.

(3) U planu dnevnih jelovnika se, za sve dane i za svaki objed, posebno navodi koja vrsta jela se priprema i po kom broju jela iz Plana ishrane u OS BiH.

(4) Odobreni plan dnevnih jelovnika može izmijeniti samo zapovjedatelj postrojbe nositelja ishrane, koji ga je odobrio, a na prijedlog nadležnog tijela logistike.


(5) Zapovjednik postrojbe odgovorne za pripremu jela svakodnevno sastavlja dnevni jelovnik po objedima i obvezno ga ističe na vidnom mjestu u restoranu.

(6) Jelovnik se sastavlja na obrascu Plana dnevnih jelovnika koji je dat u Aneksu VI, a obrazac dnevnog jelovnika u Aneksu VII ovoga pravilnika i čine njegov sastavni dio.

Članak 18. (Proračun dnevnog pripadanja artikala ishrane)

(1) Proračun dnevnog pripadanja artikala ishrane izrađuje logističko tijelo postrojbe nositelja ishrane, temeljem Plana ishrane, Plana dnevnih jelovnika, dnevnog brojnog stanja, raspoloživih artikala i poštujući vjerske slobode.

(2) Izrađuje se za jedan dan, po principu danas za sutra, a može se izrađivati i do 10 dana unaprijed, s tim što se za male i izdvojene sastave proračun može sačinjavati i za mjesec dana.

(3) Sastavlja se na obrascu propisanom Naputkom o knjigovodstvu i evidencijama u MO i OS BiH, datom u Aneksu VIII, ovoga pravilnika.

(4) Rokove za izradu proračuna dnevnog pripadanja artikala ishrane određuje zapovjedatelj postrojbe nositelja ishrane, u čijem je sastavu vojni restoran.

(5) Dnevno brojno stanje sastavljaju temeljne postrojbe, a objedinjava personalno tijelo postrojbe nositelja ishrane.

(6) Objedinjeno brojno stanje, personalno tijelo dostavlja tijelu logistike, svakoga radnog dana za naredni dan, a petkom i uoči blagdana za sve neradne i prvi radni dan.

(7) Na obrascima brojnog stanja mora se navesti ukupan broj osoba koje se hrane besplatno (po vjeroispovijestima), odvojeno po vrstama obroka i po objedima, kao i broj osoba kojima pripada dopuna u hrani.

Članak 19. (Prijam, skladištenje i čuvanje artikala ishrane)

(1) Prilikom svakog prijama artikala ishrane obvezno se utvrđuju sve relevantne činjenice po pitanju kvalitete i kvantiteta istih.

(2) Kontrola kvalitete artikala ishrane vrši se po stručnim naputcima koji reguliraju pitanja kontrole kvalitete artikala ishrane, tehničkim uvjetima i zakonskoj legislativi u BiH.

(3) Prostorije za skladištenje artikala ishrane, proizvodnju, pripremu i podjelu hrane, moraju biti zatvorenog tipa.

(4) Za skladištenje artikala ishrane osiguravaju se prostorije koje moraju odgovarati uvjetima za čuvanje istih u dobrom kvalitetnom stanju.

(5) Neuvjetni objekti ne smiju se koristiti za skladištenje i čuvanje artikala ishrane.

(6) Zapovjedatelj postrojbe nositelja ishrane, na prijedlog logističkog tijela, određuje broj dana za koji će se skladištiti i čuvati artikli ishrane, te vrijeme njihova prijama i izdavanja.

(7) Čuvanje artikala ishrane vrši se sukladno deklariranim rokovima uporabe, a utrošak istih vrši se isključivo u deklariranim rokovima uporabe.

(8) Na lokacijama gdje se istodobno vrši priprema hrane za pripadnike islamske i drugih vjeroispovijesti (više programa ishrane) odvojeno se skladište i čuvaju artikli ishrane koji su nabavljeni po uvjetima Halal standarda, kako ne bi došlo do miješanja artikala tijekom skladištenja, za šta su odgovorni zapovjedatelji postrojbi nositelja ishrane.

(9) Rok čuvanja je određeno vrijeme za koje se artikli ishrane, od dana proizvodnje, mogu najdulje čuvati u skladištu, pod uvjetom: a) da su propisane kvalitete, b) da se čuvaju u uvjetnim prostorijama i c) da se sprovode propisani postupci zaštite.

(10) Rok uporabe artikala ishrane je vremensko razdoblje u kojemu se oni moraju utrošiti.

Članak 20. (Organiziranje ishrane)

(1) Sustav ishrane zahtijeva postavljanje pravilne organizacije od momenta izrade jelovnika, proračuna i izdavanje artikala iz magacina, pripreme jela, pa do distribucije i podjele jela krajnjim korisnicima.

(2) Organizacijom se definiraju i propisuju dužnosti svih osoba koje sudjeluju u sustavu ishrane, sa normama i rokovima izvršenja pojedinih poslova i zadaća.

(3) Organizacija i realizacija ishrane vrši se po shemi logističke potpore Oružanih snaga, sukladno logističkim načelima i procedurama.

(4) Tijelo logistike postrojbe nositelja ishrane izrađuje naputak o radu vojnog restorana, kojim regulira pitanja vezana za organizaciju rada u restoranu.

(5) Zapovjednik postrojbe odgovorne za pripremu jela postavlja organizaciju rada u vojnom restoranu.

Članak 21. (Tipovi objekata, pripremanje, dotur i podjela jela)

(1) Skladištenje i čuvanje artikala ishrane, te pripremanje i podjela jela, vrši se u namjenskim objektima zatvorenog tipa (skladišta, magacini, vojni restorani).

(2) Pripremanje jela za potrebe pripadnika Oružanih snaga vrši se u vojnim restoranima, a podjela jela u prostorijama za objedovanje.

(3) Zajednički stožer propisuje taktičko-tehničke zahtjeve za izgradnju, adaptaciju i opremanje vojničkih restorana, a Ministarstvo obrane osigurava uvjete za projektiranje, izgradnju, adaptaciju i opremanje vojnih restorana.

(4) Pripremanje jela može se vršiti u jednom ili više restorana, ovisno od veličine lokacije, razmještaja postrojbi, mogućnosti osiguranja propisane kvalitete jela, ekonomičnosti pripreme i transporta jela i drugih uvjeta od utjecaja na ishranu.

(5) Pripremljeno jelo dijeli se na crti za objedovanje u vojnom restoranu, a po potrebi raspoređuje i dotura u na isturene lokacije - prostorije za objedovanje, koje mogu biti udalje-ne, načelno, do 40 kilometara, od mjesta pripreme jela.

(6) Vrijeme dotura toplih jela ne može trajati dulje od 60 minuta, uz osiguranje svih materijalnih i higijenskih uvjeta, za očuvanje kvalitete pripremljenih jela, do podjele.

(7) Transport artikala ishrane i gotovog jela vrši se specijalnim zatvorenim vozilima za prijevoz hrane i u namjenskoj ambalaži, poštujući temperaturne režime.

(8) Na lokacijama gdje se hrane pripadnici Oružanih snaga islamske i drugih vjeroispovijesti. obvezno treba voditi računa da, tijekom pripreme, podjele i transporta, ne dođe do miješanja artikala ishrane i pripremljenog jela, za šta su odgovorni zapovjedatelji postrojbi nositelja ishrane.

(9) Pripremanje jela može da se vrši, izuzetno, u privremenim objektima i u pokretnoj kuhinjskoj tehnici. Odluku o tomu donosi zapovjedatelj postrojbe nositelja ishrane.

(10) Za rad u vojnom restoranu odgovoran je zapovjednik postrojbe nositelja ishrane, a u izdvojenoj prostoriji zapovjednik postrojbe čije se ljudstvo hrani.

(11) Pravilnim skladištenjem artikala ishrane i provedbom propisanog tehnološkog procesa obrade artikala, treba osigurati da se rastur i gubici hranjivih materija svedu na najmanju mjeru, osigura higijena, ispravnost i dobra kvaliteta jela.

(12) Tehnologija i organizacija pripremanja, dotura, podjele jela i kontrola pripremanja hrane, regulira se naputcima koje izrađuju logistička tijela postrojbe nositelja ishrane.


Članak 22. (Sanitarno-sigurnosne i druge mjere zaštite)

(1) Zapovjedništva i postrojbe dužne su da osiguraju da se tijekom prijama, skladištenja, čuvanja i utroška artikala ishrane obvezno poduzimaju sanitarno - sigurnosne i druge mjere zaštite.

(2) Sanitarno-sigurnosne i druge mjere zaštite u vojnim restoranima organiziraju se i sprovode prema odredbama Pravila službe, naputcima za rad vojnih restorana, regulativama sanitetske i veterinarske službe i principima HACCP standarda.

(3) Nabavka artikala ishrane, transport, skladištenje (čuvanje), obrada artikala, priprema i podjela gotovih jela, moraju biti sukladni HACCP principima i pod nadzorom tijela sanitetske i veterinarske službe.

(4) Artikli ishrane životinjskog podrijetla moraju biti pod nadzorom veterinarskih tijela.

(5) Poslovi i aktivnosti koje se izvršavaju u vojnim restoranima moraju biti utemeljeni na organizaciji i tehnologiji koja isključuje propuste od utjecaja na zdravlje ljudstva.

(6) Sanitarni i veterinarski nadzor nad artiklima ishrane provodi se u cilju sprječavanja oboljenja alimentamog porijekla (infekcije, toksikoinfekcije, intoksikacije).

(7) Izdvojene prostorije u kojima se vrši priprema i podjela manjih količina jela, moraju ispunjavati sanitarno-higijenske uvjete.

(8) Na poslovima i zadaćama u kuhinjsko-blagovaoničkim blokovima angažira se zdravo ljudstvo, sa obavljenim liječničkim odnosno sanitarnim pregledom.

(9) Higijenske smotre ljudstva koje radi sa artiklima ishrane, vrše se dnevno, tjedno i mjesečno, sukladno nadležnostima odnosno razinama kontrole. Pregledi ljudstva na kliconoštvo moraju se vršiti šestomjesečno, i voditi evidencija.

Članak 23. (Uzimanje kontrolnog uzorka gotovog jela)

(1) Kontrolni uzorak gotovog jela uzima se svakodnevno od svih pripremljenih jela (za zajutrak, marendu, ručak i večeru) i čuva kao kontrolni uzorak.

(2) Kontrolni uzorak uzima ovlašćena osoba ili glavni kuhar u nazočnosti dežurnog časnika vojarne/postrojbe.

(3) Kontrolni uzorci se uzimaju za vrijeme podjele obroka, priborom kojim se sipa jelo na crti podjele, nakon čega se smještaju u čiste posude koje se poslije hlađenja obilježavaju (datum i vrsta jela), odlažu u hladnjak i čuvaju 72 sata na temperaturi od +4°C, ako drugačije nije propisano. Uzorak kuhanog jela se uzima u količini koja pripada jednoj osobi.

(4) Odredbe iz stavaka (1) i (3) ovoga članka Pravilnika odnose se i na uzorke hrane koja se priprema za potrebe zapovjedništava i postrojbi Oružanih snaga u ugostiteljskim poduzećima i domaćinstvima, po ugovorima Ministarstva obrane BiH.

(5) Uzorak iz stavka (4) ovoga članka se, po epidemiološkim indikacijama, koristi kao uzorak za laboratorijska ispitivanja, a nakon tog roka se odlaže u pomije, dok se artikli ishrane u originalnom nenarušenom pakiranju koriste za ishranu.

Članak 24. (Nadzor nad prometom hrane)

(1) Nadzor nad prometom hrane mora obuhvaćati: a) nadzor prostorija i objekata u kojima se skladišti

hrana, b) nadzor prostorija, uređaja, opreme i pribora koji se

koriste u prometu hrane,

c) nadzor sredstava za prijevoz hrane, d) nadzor osoba koje na svojim radnim mjestima dolaze

u neposredni dodir sa hranom, e) nadzor pripreme hrane za konzumiranje.

Članak 25. (Nadzor nad objektima za promet hrane)

(l) Nadzor objekata za promet hrane mora obuhvaćati: a) mikroklimatske uvjete potrebite za očuvanje

zdravstvene ispravnosti hrane, b) provedbu mjera zaštite od glodara i insekata, kao i

utjecaja okolice koji mogu štetno djelovati na sigurnost hrane,

c) opskrbu higijenski ispravnom tekućom toplom i hladnom vodom,

d) stanje unutarnjosti prostorija (čišćenje, dezinfekcija i održavanje),

e) opskrbu uređajima i sredstvima za održanje osobne i opće higijene,

f) provedbu mjera sanitacije (čišćenje, dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija) i vođenje evidencija.

Članak 26. (Nadzor nad opremom, prijevoznim sredstvima i osobama u

dodiru sa hranom) (1) Nadzorom prostorija, opreme, pribora i uređaja koji se

koriste u prometu hrane utvrđuje se da li su izrađeni od materijala koji može štetno ili nepovoljno utjecati na zdravlje ljudi i sigurnost hrane.

(2) Nadzorom sredstava za prijevoz hrane utvrđuje se ispunjenost propisanih tehničko-tehnoloških i sanitarno-sigurnosnih uvjeta, i to: a) da li se prijevoz vrši namjenskim prijevoznim sred-

stvima i na način koji ne ugrožava njenu sigurnost, b) da li su prijevozna sredstva i ambalaža namijenjeni

samo za prijevoz hrane, c) stanje unutamjosti prijevoznih sredstava i ambalaže

(čišćenje, dezinfekcija i održavanje). (3) Nadzorom osoba, koje na svojim radnim mjestima dolaze u

neposredni dodir sa istom, utvrđuje se: a) da li nose propisanu radno-zaštitnu odjeću i obuću za

vrijeme rada, b) da li imaju potrebita znanja iz higijenskog minimuma

i c) da li osobe koje pripremaju hranu postupaju sukladno

deklaracijama proizvoditelja.

Članak 27. (Kvaliteta vode za pripremanje jela)

Kvaliteta vode koja se koristi prilikom obrade artikala i pripremanja jela tretira se ravnopravno sa artiklima ishrane, glede organizacije, tehnologije i zdravstvenog nadzora.

DIO ČETVRTI - ISHRANA ŽIVOTINJA

Članak 28. (Organizacija i realizacija ishrane životinja)

(1) Ishranu životinja (pasa) organiziraju i realiziraju logistička tijela i postrojbe u čijem sastavu se životinje (psi) nalaze.

(2) Ishrana pasa iz stavka (1) ovoga članka vrši se briketiranom hranom, koja se nabavlja sa tržišta, po sljedećem: a) briketirana hrana za pse sa normalnim energetskim

potrebama (obična) i b) briketirana hrana za pse sa visokim energetskim

potrebama (pojačana). (3) Količina hrane za dnevni obrok pasa određuje se sukladno

preporukama proizvoditelja hrane i individualnim potrebama pasa, sukladno izloženosti tjelesnim naporima.


(4) Nabavka hrane za pse vrši se po tehničkim uvjetima koje sačinjava nadležno tijelo veterinarske službe, a odobrava ministar obrane.

(5) Kontrolu kvalitete hrane za pse, koja se nabavlja sa tržišta, vrši tijelo veterinarske službe nadležnog zapovjedništva, sukladno procedurama definiranim regulativom veterinarske službe.

Članak 29. (Vrste obroka hrane za životinje)

Životinjska hrana izdaje se psima kao redoviti obrok, a dopunski obrok, zamjenu obroka i poštedu za službene pse, propisuje i određuje nadležno tijelo veterinarske službe.

Članak 30. (Dopuna redovitog obroka za pse)

(1) Dopuna redovitog obroka za ishranu pasa daje se psima pri povećanim naporima i rekonvalescentima, i to: a) Kruh, u količini od 100 do 150 grama, b) Meso svježe sa kostima, u količini od 100 do 200

grama, c) Mlijeko svježe, u količini od 2 decilitra, d) Riba konzervirana, u količini od 50 do 100 grama, e) Jaja svježa, u količini od 120 do 140 grama.

(2) Dopuna u hrani osigurava se na zahtjev tijela veterinarske službe, nadležne postrojbe, o čemu rješenje donosi zapovjedatelj MFO IV stupnja.

(3) Izuzetno od stavka (1) ovoga članka Pravilnika, ako to zahtijeva stanje bolesti i kondicija, bolesnim psima može se propisati dijetalna ishrana.

(4) Za dijetalnu ishranu pasa mogu se izdavati i drugi artikli koji nisu predviđeni za redovitu ishranu i dopunu u ishrani. Utrošeni artikli pravdaju se po rješenju zapovjedatelj a MFO IV stupnja, a temeljem pisanog prijedloga nadležnog veterinara.

DIO PETI - PRIJELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Članak 31. (Donošenje ostalih propisa vezanih za Pravilnik)

Sektor za nabavku i logistiku Ministarstva obrane će, nakon stupanja na snagu ovoga pravilnika, propisati i dati u primjenu sljedeća dokumenta:

a) Plan ishrane u Oružanim snagama u miru i b) Recepture za pripremanje jela.

Članak 32. (Aneksi)

Aneksi I, II, III, IV, V, VI, VII, VIII, IX, X i XI sastavni su dio ovoga pravilnika.

Članak 33. (Prestanak važenja)

(1) Danom stupanja na snagu ovoga pravilnika, prestaje važiti Pravilnik o ishrani u OS BiH u miru, broj 13-02-3-1622/10 od 01.04.2010. godine, objavljen u "Službenom glasniku BiH", broj 96/10.

(2) Danom stupanja na snagu ovoga pravilnika, prestaje važiti Pravilnik o kriterijima ishrane u OS BiH, broj 13-02-3-1623/10 od 01.04.2010. godine, objavljen u "Službenom glasniku BiH", broj 96/10.


Pravilnik stupa na snagu osmoga dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo Ministrica

Marina Pendeš, v. r.

ANEKS I STRUKTURA

artikala ishrane za Tekući obrok broj 1

GRUPE ARTIKALA ARTIKLI Zastupljenost

(% kJ)

Žitarice Brašno, tjestenine, riža 43

Povrće Suho (grah) 4

Svježe, konzervirano, sušeno 8

Meso, riba i jaja Meso i riba svježa 11

Proizvodi od mesa i ribe 2

Jaja svježa 1 Mlijeko i mliječni proizvodi

Mlijeko svježe 5

Mliječni proizvodi 5

Masnoće Mast, ulje, maslac, margarin 8

Voće Voće svježe i suho 7 Šećer i proizvodi na bazi šećera

Šećer 5

Proizvodi

Ostalo Začini i napici 1

SVEGA: 100


ANEKS II STRUKTURA ARTIKALA ZA SUHI DNEVNI OBROK

R. B. Naziv artikla J. M. Količina

1. Kruh ili g

700

2. Dvopek g

300

3. Mesna konzerva (tip nareska) g 150

4. Gotovo jelo - ragu, konzerva g 300

5. Mesna konzerva (pašteta ili gulaš) g 150

6. Riblja konzerva g 125

7. Vafl-proizvodi ili čokolada g 100

8. Sok u prahu koncentrat g 8

9. Instant za kafe napitak g 5


ANEKS III STRUKTURA LETAČKOG POLUOBROKA

R. B. NAZIV ARTIKLA J. M. KOLIČINA1. Žitarice (brašno, tjestenina, riža) g 200 2. Povrće svježe g 500 3. Meso, riba svježa i jaja g 300 4. Suhomesnati proizvodi g 50 5. Mlijeko dl 5 6. Masnoće g 45 7. Voće svježe i sušeno g 400 8. Sok voćni dl 2 9. Šećer, marmelada, džem i voćni sirup ili g 100 10. Čokolada mliječna g 100


ANEKS IV STRUKTURA DOPUNA U HRANI

R.B. NAZIV

ARTIKLA

J.M. DOPUNA U HRANI

I II III IV V

1. Kruh ili g

100

2. Dvopek g

100

3. Keks ili g

50 100

4. Kakao krem ili g

50 100

5. Kolač industrijski ili g

100

6. Čokolada mliječna g

100

7. Meso svježe g

100

8. Suhomesnati proizvodi (čajna, sudžuk, suho meso)

g

80

9. Sirevi (tvrdi i polutvrdi)

g

20

10. Mesni narezak ili g

150

11. Pašteta ili g

150

12. Riba u konzervi g

125

13. Sok voćni ili dl

2 2 2

14. Pivo ili dl

5

15. Vino dl

2

16. Kafa mljevena g

7

17. Šećer u kristalu g

7

18. Mlijeko kiselo ili jogurt

dl

5

19. Topli napitak - Čaj

dl 5

ANEKS V

STRUKTURA OBJEDA ZA DOBROVOLJNE DAVAOCE KRVI

R.B. SASTAV OBROKA J.M. KOLIČINA

Kobasica polutrajna sa senfom, sir, voćni sok


1. Senf

g 10

Sir tvrdi masni g 80

Kruh

g 200

Sok voćni

dl 2

Viršla sa senfom, jaja kuhana i mlijeko

Viršla g 100

2. Senf g 10 Jaja kuhana kom 2

Mlijeko dl 2,5 Kruh g 200

Kobasica polutrajna, sir i jogurt


3. Sir topljeni ili g 75

Sir mehki - krem g 100

Jogurt ili kiselo mlijeko

dl 2

Kruh

g 200


ANEKS IX PRIMJENA VJERSKIH PROPISA I OBIČAJA U ISHRANI

ZA VJERNIKE KATOLIČKE VJEROISPOVIJESTI, PRIPADNIKE OS BiH

TEMELJNI PODACI:

U Katoličkoj crkvi postoje dva dana u godini u kojima je obvezan post i dani nemrsa.

POST JE OBVEZAN NA:

- Čistu srijedu i - Veliki petak.

U dane posta katolici ne jedu meso toplokrvnih životinja, niti ikakvu hranu pripremljenu sa masnim začinima, i u te dane mogu samo jednom jesti do sitosti.

NEMRS JE OBVEZAN:

Svaki petak u godini. U dane nemrsa vjernici ne jedu meso toplokrvnih životinja

a svaka druga hrana je dopuštena. Datumi Čiste srijede i Velikog petka mijenjaju se svake

godine, zavisno o datumu svetkovine Uskrsa.

ANEKS X PRIMJENA VJERSKIH PROPISA I OBIČAJA U ISHRANI

ZA VJERNIKE MUSLIMANE, PRIPADNIKE OS BiH Nabavka, priprema i posluženje hrane i pića:

R/B AKTIVNOSTI I PARAM

ETRI DJELOVANJA

RAZRADA AKTIVNOSTI/ POJAŠNJENJE

REALIZACIJA

1. Halal standard

Prilikom nabave, pripreme i distribucije potrebnih arikala ishrane, potrebito je voditi računa o halal kvalitetu, tj. da svaki od proizvoda, namijenjenih za ishranu muslimana, mora imati certifikat Halal standarda Agencije za certificiranje halal kvaliteta Islamske zajednice u BiH, a koji je uređen poglavljem XVII, dokumenta Tehnički uvjeti za artikle ishrane, broj 11 -04-sl-l338 od 12.08.2013. godine.

Sektor za nabavu i logistiku u Ministarstvu obrane BiH

2. Hidžretski kalendar

S obzirom da muslimani mjere vrijeme prema hidžretskoj/ lunarnoj godini, koja ima deset dana manje u odnosu na sunčevu godinu, značajni/mubarek dani i noći u kalendaru Islamske zajednice u BiH bit će realizirani u saradnji i koordinaciji sa vojnim imamima na lokacijama.

Ured Vojnog muftije

3. Ramazan a) Planirati pojačanu ishranu za sehure i ifitare. b) Za sehur poslužiti: supu, glavno jelo, kolač, voće i čaj. c) Za ifitar/ prekid posta poslužiti: limunadu ili vodu i hurmu ili smokvu ili suhu šljivu. d) Za iftarsku večeru poslužiti: supu, glavno jelo, kolač, kompot, voće i kafu. e) Za obilježavanje Ramazanskog i Kurban-bajrama poslužiti baklavu.

ZS OS BiH/ Glavni imam (Zapovjednici i vojni imami u postrojbama i zapovjedništvima)

4. Značajni/ mubarek dani i noći

a) Za ručak svakog petka poslužiti kolač (hurmašica, kadaif ili baklava). b) Za obilježavanje Mevluda, osigurati mevludsko šerbe/piće i mevludske bombone. c) Za obilježavanje Nove hidžretske godine, poslužiti halvu. d) Za obilježavanje Ašure, poslužiti poslasticu zvanu ašura.

ZŠ OS BiH/ Glavni imam (Zapovjednici i vojni imami u postrojbama i zapovjedništvima)

ANEKS XI PRIMJENA VJERSKIH PROPISA I OBIČAJA U ISHRANI

ZA VJERNIKE PRAVOSLAVNE VJEROISPOVIJESTI, PRIPADNIKE OS BiH

U Pravoslavnoj crkvi postoje višednevni i jednodnevni postovi.

I - VIŠEDNEVNI POSTOVI SU:

- Božićni post (traje 6 nedjelja od 28. studenog do 7. siječnja).

- Bogorodičin post (traje 2 nedjelje, od 14. do 28. kolovoza). - Vaskršnji ili Veliki post (traje 7 nedjelja, a njegov početak

zavisi od datuma kada pada Vaskrs). - Apostolski post (može trajati najmanje 8 dana, a najviše 6

tjedana, njegov početak, također, zavisi od datuma Vaskrsa, a završava se 12. srpnja). Trajanje višednevnih postova bit će definirano kroz odluke i

naređenja za mjesečna bogosluženja.

II - JEDNODNEVNI POSTOVI SU:

- Svaka srijeda i petak osim trapavih tjedana u kojima nema posta,

- Krstovdan uoči Bogojavljenja (18. siječnja), - Usjekovanje glave Sv. Jovana Krstitelja (11. rujan), - Vozdviženje Časnog krsta - Krstovdan (27. rujan).

Trapavi tjedni su: od Božića (7. siječnja) do Krstovdana (18. siječnja), dvije pripremne sedmice pred Vaskrs, tjedan poslije Vaskrsa i tjedan poslije Pedesetnice.

U Pravoslavnoj crkvi postoji više vrsta posne hrane, u zavisnosti od strogoće posta.

Generalno pod posnom hranom smatra se sva hrana isključivo biljnog podrijekla, sve vrste ribe i morski plodovi, svježe i sušeno voće i povrće, džemovi i marmelade, margarin biljnog podrijekla i hrana od soje.

Kada je post strog, onda se koristi voće i povrće i proizvodi od voća i povrća, ali bez uporabe biljne masnoće (ulja i margarina), i naziva se post na vodi.

Kada je post blaži, koristi se voće i povrće i proizvodi od voća i povrća, kao i morski plodovi, ali uz dozvoljenu uporabu i biljnih masnoća, i naziva se post na ulju.

Kada su veći blagdani, ili je po tipiku najblaži post, uz narečenu hranu koristi se i riba.

Pod ishranom koja se ne dozvoljava u vrijeme posta smatra se:

- sve vrste mesa životinjskog podrijekla (osim ribe), - mliječni proizvodi (sir, mlijeko, kajmak, sve vrste

mliječnih namaza), - jaja, kao i svi proizvodi od jaja.

STRUKTURA posnih artikala ishrane za različite vrste posta u

Pravoslavnoj crkvi GRUPE

ARTIKALA ARTIKLI Zastupljenos

t Žitarice Brašno, tjestenine, riža Povrće Suho (grah)

Svježe, konzervirano, sušeno Riba Riba svježa i konzervirana

Proizvodi od ribe Prema recepturama

za pripremanje

jela

Morski plodovi Morski plodovi svježi Morski plodovi zaleđeni i konzervirani

Masnoće Ulje, biljni margarin Voće Voće svježe, suho i konzervirano Šećer i proizvodi na bazi šećera

Šećer

Proizvodi na biljnoj bazi

Ostalo Začini i napici na biljnoj bazi


ЦЕНТРАЛНА ИЗБОРНА КОМИСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

659 Нa oснoву члaнa 2.9 стaв (1) тaчкa 2. Избoрнoг зaкoнa

Бoснe и Хeрцeгoвинe ("Службeни глaсник БиХ" бр. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 и 7/14) и члaнa 5. Упутствa o утврђивaњу квaлификaциja, брoja и имeнoвaњу члaнoвa избoрнe кoмисиje oснoвнe избoрнe jeдиницe у Бoсни и Хeрцeгoвини ("Службeни глaсник БиХ", бр. 9/10, 37/10 и 74/11), Цeнтрaлнa избoрнa кoмисиja Бoснe и Хeрцeгoвинe je нa 47. сjeдници, oдржaнoj 20.08.2015. гoдинe, дoниjeлa

OДЛУКУ O ИЗМJEНИ OДЛУКE O БРOJУ ЧЛAНOВA ИЗБOРНE

КOМИСИJE OСНOВНE ИЗБOРНE JEДИНИЦE У БOСНИ И ХEРЦEГOВИНИ

Члaн 1. У Oдлуци o брojу члaнoвa избoрнe кoмисиje oснoвнe

избoрнe jeдиницe у Бoсни и Хeрцeгoвини ("Службeни глaсник БиХ", бр. 6/14 и 87/14) у члaну 1. у стaву (1) пoд рeдним брojeм 46. - Дрвaр, у кoлoни кoja сe oднoси нa брoj члaнoвa избoрнe кoмисиje, брoj " пeт (5)" зaмjeњуje сe брojeм " три (3)".

Члaн 2. Oвa oдлукa ступa нa снaгу дaнoм дoнoшeњa и oбjaвићe

сe у "Службeнoм глaснику БиХ", "Службeним нoвинaмa Фe-дeрaциje БиХ", "Службeнoм глaснику РС", "Службeнoм глa-снику Брчкo дистриктa БиХ" и нa weб стрaници Цeнтрaлнe избoрнe кoмисиje Бoснe и Хeрцeгoвинe, www.izbori.ba.

Брoj 06-1-02-2-593-1/15 20. августа 2015. године

Сарајево

Замјењује предсједника - члан

Др Суад Арнаутовић, с. р.

Na osnovu člana 2.9 stav (1) tačka 2. Izbornog zakona

Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 i 7/14) i člana 5. Uputstva o utvrđivanju kvalifikacija, broja i imenovanju članova izborne komisije osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 9/10, 37/10 i 74/11), Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine je na 47. sjednici, održanoj 20.08.2015. godine, donijela

ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O BROJU ČLANOVA IZBORNE

KOMISIJE OSNOVNE IZBORNE JEDINICE U BOSNI I HERCEGOVINI

Član 1. U Odluci o broju članova izborne komisije osnovne izborne

jedinice u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 6/14 i 87/14) u članu 1. u stavu (1) pod rednim brojem 46. - Drvar, u koloni koja se odnosi na broj članova izborne komisije, broj " pet (5)" zamjenjuje se brojem "tri (3)".

Član 2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se

u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku RS", "Službenom glasniku Brčko distrikta BiH" i na web stranici Centralne izborne komisije Bosne i Hercegovine, www.izbori.ba.

Broj 06-1-02-2-593-1/15 20. augusta 2015. godine

Sarajevo Zamjenjuje predsjednika - član

Dr. Suad Arnautović, s. r.

Na temelju članka 2.9 stavak (1) točka 2. Izbornoga zakona

Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 i 7/14) i članka 5. Naputka o utvrđivanju kvalifikacija, broja i imenovanju članova izbornog povjerenstva osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 9/10, 37/10 i 74/11), Središnje izborno povjerenstvo Bosne i Hercegovine je na 47. sjednici, održanoj 20.08.2015. godine, donijelo

ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O BROJU ČLANOVA IZBORNOG

POVJERENSTVA OSNOVNE IZBORNE JEDINICE U BOSNI I HERCEGOVINI

Članak 1. U Odluci o broju članova izbornog povjerenstva osnovne

izborne jedinice u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 6/14 i 87/14) u članku 1. u stavku (1) pod rednim brojem 46. - Drvar, u koloni koja se odnosi na broj članova izbornog povjerenstva, broj " pet (5)" zamjenjuje se brojem "tri (3)".

Članak 2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se

u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku RS", "Službenom glasniku Brčko distrikta BiH" i na web stranici Središnjeg izbornog povjerenstva Bosne i Hercegovine, www.izbori.ba.

Broj 06-1-02-2-593-1/15 20. kolovoza 2015. godine

SarajevoZamjenjuje predsjednika - član

Dr. Suad Arnautović, v. r.

660 Нa oснoву члaнa 3.6 стaв (2) тaчкa e) и члaнa 14.3 стaв

(5) Избoрнoг зaкoнa Бoснe и Хeрцeгoвинe ("Службeни глaсник БиХ", бр. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 и 7/14) и члaнa 2. стaв (10) Упутствa o рoкoвимa избoрних aктивнoсти зa oдржaвaњe приjeврeмeних избoрa зa нaчeлника Oпштинe ("Службeни глaсник БиХ", број 57/15), Цeнтрaлнa избoрнa кoмисиja Бoснe и Хeрцeгoвинe je нa 47. сjeдници, oдржaнoj дaнa 20.08.2015. гoдинe, дoниjeлa

OДЛУКУ O ЗAКЉУЧИВAЊУ И ПOТВРЂИВAЊУ БРOJA

БИРAЧA УПИСAНИХ У ИЗВOДE ИЗ ЦEНТРAЛНOГ БИРAЧКOГ СПИСКA ЗA ПРИJEВРEМEНE ИЗБOРE ЗA НAЧEЛНИКA OПШТИНE ФОЈНИЦА КOJИ ЋE СE

OДРЖAТИ 06.09.2015. ГOДИНE

Члaн 1. (1) Oвoм Oдлукoм утврђуje сe брoj уписaних бирaчa у

извoдe из Цeнтрaлнoг бирaчкoг спискa зa приjeврe-мeнe избoрe зa нaчeлникa Oпштинe Фојница, зaкључнo сa пoдaцимa нa дaн 17.08.2015. гoдинe у 24.00 часа, зa пoтрeбe спрoвoђeњa приjeврeмeних избoрa зa нaчeлникa Oпштинe Фојница кojи ћe сe oдржaти 06.09.2015. гoдинe.

(2) У Цeнтрaлни бирaчки списaк, зaкључнo сa пoдaцимa нa дaн 17.08.2015. гoдинe у 24.00 часа, уписaнo je укупнo 10553 бирaчa, oд тoгa: a) у извoд из Цeнтрaлнoг бирaчкoг спискa зa бирaчe

кojи глaсajу нa рeдoвним бирaчким мjeстимa уписaнo је 10167 бирaчa

б) у извoд из Цeнтрaлнoг бирaчкoг спискa зa бирaчe кojи глaсajу путeм мoбилнoг тимa уписaно је 23 бирaчa


ц) у извoд из Цeнтрaлнoг бирaчкoг спискa зa бирaчe кojи глaсajу вaн БиХ уписaнo je 363 бирaчa

Члaн 2. Oвa oдлукa ступa нa снaгу дaнoм дoнoшeњa и oбjaвићe

сe у "Службeнoм глaснику БиХ", "Службeним нoвинaмa Фeдeрaциje БиХ", "Службeнoм глaснику Рeпубликe Српскe", "Службeнoм глaснику Брчкo дистриктa БиХ" и нa veб-стрaници Цeнтрaлнe избoрнe кoмисиje БиХ www.izbori.ba.

Брoj 06-1-07-2-537-11/15 20. августа 2015. гoдинe

Сарајево

Замјењује предсједника - члан

Др Суад Арнаутовић, с. р.

Na osnovu člana 3.6 stav (2) tačka e) i člana 14.3 stav (5)

Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 i 7/14) i člana 2. stav (10) Uputstva o rokovima izbornih aktivnosti za održavanje prijevremenih izbora za načelnikа Općine Fojnica ("Službeni glasnik BiH", broj 57/15), Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine je na 47. sjednici, održanoj dana 20.08.2015. godine, donijela

ODLUKU O ZAKLJUČIVANJU I POTVRĐIVANJU BROJA

BIRAČA UPISANIH U IZVODE IZ CENTRALNOG BIRAČKOG SPISKA ZA PRIJEVREMENE IZBORE ZA

NAČELNIKA OPĆINE FOJNICA KOJI ĆE SE ODRŽATI 06.09.2015. GODINE

Član 1. (1) Ovom Odlukom utvrđuje se broj upisanih birača u izvode iz

Centralnog biračkog spiska za prijevremene izbore za načelnika Općine Fojnica, zaključno sa podacima na dan 17.08.2015. godine u 24.00 sata, za potrebe provođenja prijevremenih izbora za načelnika Općine Fojnica koji će se održati 06.09.2015. godine.

(2) U Centralni birački spisak, zaključno sa podacima na dan 17.08.2015. godine u 24.00 sata, upisano je ukupno 10553 birača, od toga: a) u izvod iz Centralnog biračkog spiska za birače koji

glasaju na redovnim biračkim mjestima upisano je 10167 birača

b) u izvod iz Centralnog biračkog spiska za birače koji glasaju putem mobilnog tima upisano je 23 birača

c) u izvod iz Centralnog biračkog spiska za birače koji glasaju izvan BiH upisano je 363 birača

Član 2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se

u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku Republike Srpske", "Službenom glasniku Brčko distrikta BiH" i na web-stranici Centralne izborne komisije BiH www.izbori.ba.

Broj 06-1-07-2-537-11/15 20. augusta 2015. godine

Sarajevo Zamjenjuje predsjednika - član

Dr. Suad Arnautović, s. r.

Na temelju članka 3.6 stavak (2) točka e) i članka 14.3

stavak (5) Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 i 7/14) i članka 2. stavak (10) Naputka o rokovima izbornih aktivnosti za održavanje prijevremenih izbora za načelnikа Općine Fojnica ("Službeni glasnik BiH", broj 57/15), Središnje izborno povjerenstvo Bosne i Hercegovine je na 47. sjednici, održanoj dana 20.08.2015. godine, donijelo

ODLUKU O ZAKLJUČIVANJU I POTVRĐIVANJU BROJA

BIRAČA UPISANIH U IZVATKE IZ SREDIŠNJEG BIRAČKOG POPISA ZA PRIJEVREMENE IZBORE ZA

NAČELNIKA OPĆINE FOJNICA KOJI ĆE SE ODRŽATI 06.09.2015. GODINE

Članak 1. (1) Ovom Odlukom utvrđuje se broj upisanih birača u izvatke

iz Središnjeg biračkog popisa za prijevremene izbore za načelnika Općine Fojnica, zaključno sa podacima na dan 17.08.2015. godine u 24.00 sata, za potrebe provedbe prijevremenih izbora za načelnika Općine Fojnica koji će se održati 06.09.2015. godine.

(2) U Središnji birački popis, zaključno sa podacima na dan 17.08.2015. godine u 24.00 sata, upisano je ukupno 10553 birača, od toga: a) u izvadak iz Središnjeg biračkog popisa za birače koji

glasuju na redovitim biračkim mjestima upisano je 10167 birača

b) u izvadak iz Središnjeg biračkog popisa za birače koji glasuju putem mobilnoga tima upisano je 23 birača

c) u izvadak iz Središnjeg biračkog popisa za birače koji glasuju izvan BiH upisano je 363 birača

Članak 2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se

u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku Republike Srpske", "Službenom glasniku Brčko distrikta BiH" i na web-stranici Središnjeg izbornog povjerenstva BiH www.izbori.ba.

Broj 06-1-07-2-537-11/15 20. kolovoza 2015. godine

SarajevoZamjenjuje predsjednika - član

Dr. Suad Arnautović, v. r.


АГЕНЦИЈА ЗА БЕЗБЈЕДНОСТ ХРАНЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

661 На основу члана 37. Правилника о природним минералним и природним изворским водама ("Службени гласник БиХ",

бр. 26/10 и 32/12), Агенција за безбједност хране Босне и Херцеговине објављује

ЛИСТУ ПРИЗНАТИХ ПРИРОДНИХ МИНЕРАЛНИХ ВОДА И ПРИРОДНИХ ИЗВОРСКИХ ВОДА

У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

I

ЛИСТА ПРИЗНАТИХ ПРИРОДНИХ МИНЕРАЛНИХ ВОДА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Број одобрења Трговачки назив

производа Назив произвођача Назив увозника Назив извора

Мјесто црпљења извора

Земља поријекла

УП-1-26-9-3-2/11 РАДЕНСКА КРАЉЕВИВРЕЛЕЦ

Раденска д.д. ПТП Херцеговина вино д.о.о.

Краљеви врелец Раденци Словенија

УП-1-26-9-4-2/11 РАДЕНСКА NATURELLE Раденска д.д. ПТП Херцеговина вино д.о.о.

Раденска Naturelle Раденци Словенија

УП-1-26-9-7-4/11 ДОНАТ МГ Дрога Колинска д.д. Ataco d.o.o. Донат Рогашка Слатина Словенија УП-1-26-9-12-4/11 ТЕШАЊСКИ КИСЕЉАК Зема д.о.о. - Радуша Радуша -Тешањ Босна и

Херцеговина УП-1-26-9-13-6/11 КЊАЗ МИЛОШ Књаз Милош а.д. Књаз Милош д.о.о. Књаз Милош Аранђеловац Србија УП-1-26-9-14-6/11 AQUA VIVA Књаз Милош а.д. Књаз Милош д.о.о. Парк Аранђеловац Србија УП-1-26-9-15-7/11 ПРОЛОМ ВОДА Планика а.д. Old Gold-Komerc

d.o.o. Велики Пупавац Пролом Бања Србија

УП-1-26-9-17-5/11 ТЕШАЊСКИ ДИЈАМАНТ Тешањска врела д.о.о. - Церик Карадаглије-Тешањ Босна и Херцеговина

УП-1-26-9-18-5/11 ESPERANZA Тешањска врела д.о.о. - Церик-Церик-Шиб Карадаглије-Тешањ Босна и Херцеговина

УП-1-26-9-30-4/11 MINAQUA BB Minqua a.d. Кришка д.о.о. Фрушка гора Нови Сад Србија УП-1-26-9-31-3/11 ЈАМНИЦА Јамница д.д. Сарајевски Кисељак

д.д. Јанино врело Писаровина Хрватска

УП-1-26-9-32-4/11 ЈАНА Јамница д.д. Сарајевски Кисељак д.д.

Света Јана Горица Светојанска Хрватска

УП-1-26-9-33-2/11 МИВЕЛА МГ Нова слога а.д. Сарајевски Кисељак д.д.

Мивела-1 Велуће Хрватска

УП-1-26-9-34-3/11 САРАЈЕВСКИ КИСЕЉАК Сарајевски Кисељак д.д. - Врело Парк Кисељак Босна и Херцеговина

УП-1-26-9-35-4/11 ВИТИНКА Витинка а.д. - Витинка Козлук Босна и Херцеговина

УП-1-26-9-44-4/11 ПРИРОДНИ КИСЕЉАК PRINCESS

Princess d.o.o. - БОП 1 Ораш Плање-Тешањ

Ораш Плање-Тешањ Босна и Херцеговина

УП-1-26-9-3-2/13 PREMIA Миони д.о.о. Delhaize BiH d.o.o. Рај 4 Кључ Србија УП-1-26-9-8-5/12 ДУБОКА Минерална вода д.о.о.

Нересница КМК д.о.о. КБ-2 Нересница Србија

УП-1-26-9-3/3-2/12 ВРЊЦИ Вода Врњци а.д. Фрутела д.о.о. Борјак III Врњачка Бања Србија УП-1-26-9-3/2-2/12 ВОДА ВРЊЦИ Вода Врњци а.д. Фрутела д.о.о. Борјак Врњачка Бања Србија УП-1-26-9-3-2/12 ЕЛЕМЕНТ Вода Врњци а.д. Фрутела д.о.о. Белимарковац Врњачка Бања Србија УП-1-26-9-1-2/14 TИЛEA Tилea д.о.о - БM-1 Кисељак Босна и

Херцеговина УП-1-26-9-2-2/14 GOДА Кустурa д.о.о Сарајевски Кисељак

д.д. Goда Личкo Лeшће Хрватска

УП-1-26-9-3-2/14 ДAНA Дaнa д.д. Ценtрo-Прeс д.о.о Дaнa Mирнa Словенија УП-1-26-9-8-2/15 СТУДЕНАЦ Подравка д.д. Подравка д.о.о. Gрoфoва врела Липик Хрватска УП-1-26-9-9-5/15 AQUA GALA Миони д.о.о. Old Gold-Komerc

d.o.o. Gaлa Кључ Мионица Србија

II

ЛИСТА ПРИЗНАТИХ ПРИРОДНИХ ИЗВОРСКИХ ВОДА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ Број одобрења Трговачки назив производа Назив произвођача Назив увозника Назив извора Мјесто црпљења

извора Земља поријекла

УП-1-26-9-1-7/11 ЛЕДА Леда д.д. - Лиштица Широки Бријег Босна и Херцеговина

УП-1-26-9-6-6/11 НЕВРА Невра д.о.о. - Невра Дежевице Босна и Херцеговина

УП-1-26-9-8-8/11 САРАЈЕВСКА ПРИРОДНА ИЗВОРСКА ВОДА

Сарајевска пивара д.д. - Бунар Б1 и Б2 Извориште Сарајевске пиваре

Босна и Херцеговина

УП-1-26-9-21-4/11 БХ2О Сарајевска пивара д.д. - Бунар Б3 Извориште Сарајевске пиваре


УП-1-26-9-9-7/11 ОЛИМПИЈА Coca-Cola ХБЦ Б-Х д.о.о.

- Олимпија Coca-Cola ХБЦ Б-Х д.о.о. Сарајево



УП-1-26-9-16-5/11 ТЕШАЊСКИ ДИЈАМАНТ Тешањска врела д.о.о. - Церик-Шиб Карадаглије-Тешањ Босна и Херцеговина

УП-1-26-9-20-6/11 РОСА Власинка д.о.о. Coca-Cola ХБЦ Б-Х д.о.о.

Власина-Топли До Власинка д.о.о. Србија

УП-1-26-9-25-2/11 СТУДЕНА Подравка д.д. Подравка д.о.о. Студена Липик Хрватска УП-1-26-9-28-4/11 AQUA VITA Планински студенац

д.о.о - Планински

студенац Вилчевићи Цапарде Босна и

Херцеговина УП-1-26-9-29-3 /11 DOMA AQUA Yimor d.o.o. - Мало Блато Y1 Домаљевац Босна и

Херцеговина УП-1-26-9-36-4/11 VIVIA Витинка а.д. - Бањица Рашево Босна и

Херцеговина УП-1-26-9-37-5/11 БИСТРИЦА Агроцентар д.о.о. - Враница Пајић Поље Босна и

Херцеговина УП-1-26-9-38-4/11 БИЈЕЛА ВОДА Бијела вода д.о.о. - Бијеле воде Бијеле воде-Прача Босна и

Херцеговина УП-1-26-9-50-2/11 EVIAN Danone, Француска Виолета д.о.о. S.A. des EAUX

MINERALES D'EVIAN

Evian Француска

УП-1-26-9-39/11 KРИСТAЛ Koбенс д.о.о. - Kристaл Прилук Босна и Херцеговина

УП-1-26-9-4-5/14 ДEWA GПG Инжињeринг д.o.o.

- Oсмићи-Брдo Дeвeтaк

Дeвeтaк Лукaвaц Босна и Херцеговина

УП-1-26-9-15-4/15 ДИVA Херцеговачка пивовара д.о.о.

Херцеговачка пивовара

Херцеговачка пивовара


УП-1-26-9-16-5/15 MAJA Блуe Goлд д.о.о. Рaшљaнскo врелo Maoчa Босна и Херцеговина

III Oбјавoм oвe Листe прeстaје дa вaжи Листa признатих природних минералних и природних изворских вода у Босни и

Херцеговини ("Службени гласник БиХ", брoj 93/14).

Број 02-16-3-810-1/15 11. августа 2015. године

Мостар Директор

Прoф. др Сејад Мачкић, с. р.

Na osnovu člana 37. Pravilnika o prirodnim mineralnim i prirodnim izvorskim vodama ("Službeni glasnik BiH", br. 26/10 i

32/12), Agencija za sigurnost hrane Bosne i Hercegovine objavljuje

LISTU PRIZNATIH PRIRODNIH MINERALNIH VODA I PRIRODNIH IZVORSKIH VODA U BOSNI I HERCEGOVINI

I.

LISTA PRIZNATIH PRIRODNIH MINERALNIH VODA U BOSNI I HERCEGOVINI

Broj odobrenja Trgovački naziv proizvoda Naziv proizvođača Naziv uvoznika Naziv izvora Mjesto crpljenja

izvora Zemlja porijekla

UP-1-26-9-3-2/11 RADENSKA KRALJEVIVRELEC

Radenska d.d. PTP Hercegovina vino d.o.o.

Kraljevi vrelec Radenci Slovenija

UP-1-26-9-4-2/11 RADENSKA NATURELLE Radenska d.d. PTP Hercegovina vino d.o.o.

Radenska Naturelle Radenci Slovenija

UP-1-26-9-7-4/11 DONAT MG Droga Kolinska d.d. Ataco d.o.o. Donat Rogaška Slatina Slovenija UP-1-26-9-12-4/11 TEŠANJSKI KISELJAK Zema d.o.o. - Raduša Raduša -Tešanj Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-13-6/11 KNJAZ MILOŠ Knjaz Miloš a.d. Knjaz Miloš d.o.o. Knjaz Miloš Aranđelovac Srbija UP-1-26-9-14-6/11 AQUA VIVA Knjaz Miloš a.d. Knjaz Miloš d.o.o. Park Aranđelovac Srbija UP-1-26-9-15-7/11 PROLOM VODA Planika a.d. Old Gold-Komerc

d.o.o. Veliki Pupavac Prolom Banja Srbija

UP-1-26-9-17-5/11 TEŠANJSKI DIJAMANT Tešanjska vrela d.o.o. - Cerik Karadaglije-Tešanj Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-18-5/11 ESPERANZA Tešanjska vrela d.o.o. - Cerik-Cerik-Šib Karadaglije-Tešanj Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-30-4/11 MINAQUA BB Minqua a.d. Kriška d.o.o. Fruška gora Novi Sad Srbija UP-1-26-9-31-3/11 JAMNICA Jamnica d.d. Sarajevski Kiseljak

d.d. Janino vrelo Pisarovina Hrvatska

UP-1-26-9-32-4/11 JANA Jamnica d.d. Sarajevski Kiseljak d.d.

Sveta Jana Gorica Svetojanska Hrvatska

UP-1-26-9-33-2/11 MIVELA MG Nova sloga a.d. Sarajevski Kiseljak d.d.

Mivela-1 Veluće Hrvatska

UP-1-26-9-34-3/11 SARAJEVSKI KISELJAK Sarajevski Kiseljak d.d. - Vrelo Park Kiseljak Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-35-4/11 VITINKA Vitinka a.d. - Vitinka Kozluk Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-44-4/11 PRIRODNI KISELJAK

PRINCESS Princess d.o.o. - BOP 1 Oraš Planje-

Tešanj Oraš Planje-Tešanj Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-3-2/13 PREMIA Mioni d.o.o. Delhaize BiH d.o.o. Raj 4 Ključ Srbija UP-1-26-9-8-5/12 DUBOKA Mineralna voda d.o.o.

Neresnica KMK d.o.o. KB-2 Neresnica Srbija


UP-1-26-9-3/3-2/12 VRNJCI Voda Vrnjci a.d. Frutela d.o.o. Borjak III Vrnjačka Banja Srbija UP-1-26-9-3/2-2/12 VODA VRNJCI Voda Vrnjci a.d. Frutela d.o.o. Borjak Vrnjačka Banja Srbija UP-1-26-9-3-2/12 ELEMENT Voda Vrnjci a.d. Frutela d.o.o. Belimarkovac Vrnjačka Banja Srbija UP-1-26-9-1-2/14 TILEA Tilea d.o.o. - BM-1 Kiseljak Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-2-2/14 GODA Kustura d.o.o. Sarajevski Kiseljak

d.d. Goda Ličko Lešće Hrvatska

UP-1-26-9-3-2/14 DANA Dana d.d. Centro-Pres d.o.o Dana Mirna Slovenija UP-1-26-9-8-2/15 STUDENAC Podravka d.d. Podravka d.o.o. Grofova vrela Lipik Hrvatska UP-1-26-9-9-5/15 AQUA GALA Mioni d.o.o. Old Gold Komerc

d.o.o. Gala Ključ Mionica Srbija

II.

LISTA PRIZNATIH PRIRODNIH IZVORSKIH VODA U BOSNI I HERCEGOVINI

Broj odobrenja Trgovački naziv proizvoda Naziv proizvođača Naziv uvoznika Naziv izvora Mjesto crpljenja

izvora Zemlja porijekla

UP-1-26-9-1-7/11 LEDA Leda d.d. - Lištica Široki Brijeg Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-6-6/11 NEVRA Nevra d.o.o. - Nevra Deževice Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-8-8/11 SARAJEVSKA

PRIRODNA IZVORSKA VODA

Sarajevska pivara d.d. - Bunar B1 i B2 Izvorište Sarajevske pivare

Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-21-4/11 BH2O Sarajevska pivara d.d. - Bunar B3 Izvorište Sarajevske pivare

Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-9-7/11 OLIMPIJA Coca-Cola HBC B-H d.o.o. - Olimpija Coca-Cola HBC B-H d.o.o. Sarajevo

Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-16-5/11 TEŠANJSKI DIJAMANT Tešanjska vrela d.o.o. - Cerik-Šib Karadaglije-Tešanj Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-20-6/11 ROSA Vlasinka d.o.o. Coca-Cola HBC B-H

d.o.o. Vlasina-Topli Do Vlasinka d.o.o. Srbija

UP-1-26-9-25-2/11 STUDENA Podravka d.d. Podravka d.o.o. Studena Lipik Hrvatska UP-1-26-9-28-4/11 AQUA VITA Planinski studenac d.o.o - Planinski studenac Vilčevići Caparde Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-29-3 /11 DOMA AQUA Yimor d.o.o. - Malo Blato Y1 Domaljevac Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-36-4/11 VIVIA Vitinka a.d. - Banjica Raševo Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-37-5/11 BISTRICA Agrocentar d.o.o. - Vranica Pajić Polje Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-38-4/11 BIJELA VODA Bijela voda d.o.o. - Bijele vode Bijele vode-Prača Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-50-2/11 EVIAN Danone Francuska Violeta d.o.o. S.A. des EAUX

MINERALES D'EVIAN

Evian Francuska

UP-1-26-9-39/11 KRISTAL Kobens d.o.o. - Kristal Priluk Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-4-5/14 DEWA GPG Inžinjering d.o.o. - Osmići-Brdo

Devetak Devetak Lukavac Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-15-4/15 DIVA Hercegovačka pivovara d.o.o.

- Hercegovačka pivovara

Hercegovačka pivovara

Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-16-5/15 MAJA Blue Gold d.o.o. - Rašljansko vrelo Maoča Bosna i Hercegovina

III. Objavom ove Liste prestaje važiti Lista priznatih prirodnih mineralnih i prirodnih izvorskih voda u Bosni i Hercegovini

("Službeni glasnik BiH", broj 93/14).

Broj 02-16-3-810-1/15 11. augusta 2015. godine

Mostar Direktor

Prof. dr. Sejad Mačkić, s. r.

Na temelju članka 37. Pravilnika o prirodnim mineralnim i prirodnim izvorskim vodama ("Službeni glasnik BiH", br. 26/10 i

32/12), Agencija za sigurnost hrane Bosne i Hercegovine objavljuje

POPIS PRIZNATIH PRIRODNIH MINERALNIH VODA I PRIRODNIH IZVORSKIH VODA U BOSNI I HERCEGOVINI

I.

POPIS PRIZNATIH PRIRODNIH MINERALNIH VODA U BOSNI I HERCEGOVINI

Broj odobrenja Trgovački naziv

proizvoda Naziv proizvođača Naziv uvoznika Ime izvora

Mjesto crpljenja izvora

Zemlja podrijetla

UP-1-26-9-3-2/11 RADENSKA KRALJEVI VRELEC

Radenska d.d. PTP Hercegovina vino d.o.o.

Kraljevi vrelec Radenci Slovenija

UP-1-26-9-4-2/11 RADENSKA NATURELLE

Radenska d.d. PTP Hercegovinavino d.o.o.

Radenska Naturelle Radenci Slovenija

UP-1-26-9-7-4/11 DONAT MG Droga Kolinska d.d. Ataco d.o.o. Donat Rogaška Slatina Slovenija UP-1-26-9-12-4/11 TEŠANJSKI

KISELJAK Zema d.o.o. - Raduša Raduša -Tešanj Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-13-6/11 KNJAZ MILOŠ Knjaz Miloš a.d. Knjaz Miloš d.o.o. Knjaz Miloš Aranđelovac Srbija UP-1-26-9-14-6/11 AQUA VIVA Knjaz Miloš a.d. Knjaz Miloš d.o.o. Park Aranđelovac Srbija UP-1-26-9-15-7/11 PROLOM VODA Planika a.d. Old Gold-Komerc d.o.o. Veliki Pupavac Prolom Banja Srbija


UP-1-26-9-17-5/11 TEŠANJSKI DIJAMANT

Tešanjska vrela d.o.o.

- Cerik Karadaglije-Tešanj Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-18-5/11 ESPERANZA Tešanjska vrela d.o.o.

- Cerik-Cerik-Šib Karadaglije-Tešanj Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-30-4/11 MINAQUA BB Minqua a.d. Kriška d.o.o. Fruška gora Novi Sad Srbija UP-1-26-9-31-3/11 JAMNICA Jamnica d.d. Sarajevski Kiseljak d.d. Janino vrelo Pisarovina Hrvatska UP-1-26-9-32-4/11 JANA Jamnica d.d. Sarajevski Kiseljak d.d. Sveta Jana Gorica Svetojanska Hrvatska UP-1-26-9-33-2/11 MIVELA MG Nova sloga a.d. Sarajevski Kiseljak d.d. Mivela-1 Veluće Hrvatska UP-1-26-9-34-3/11 SARAJEVSKI

KISELJAK Sarajevski Kiseljakd.d.

- Vrelo Park Kiseljak Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-35-4/11 VITINKA Vitinka a.d. - Vitinka Kozluk Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-44-4/11 PRIRODNI KISELJAK

PRINCESS Princess d.o.o. - BOP 1 Oraš Planje-

Tešanj Oraš Planje-Tešanj Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-3-2/13 PREMIA Mioni d.o.o. Delhaize BiH d.o.o. Raj 4 Ključ Srbija UP-1-26-9-8-5/12 DUBOKA Mineralna voda

d.o.o. Neresnica KMK d.o.o. KB-2 Neresnica Srbija

UP-1-26-9-3/3-2/12 VRNJCI Voda Vrnjci a.d. Frutela d.o.o. Borjak III Vrnjačka Banja Srbija UP-1-26-9-3/2-2/12 VODA VRNJCI Voda Vrnjci a.d. Frutela d.o.o. Borjak Vrnjačka Banja Srbija UP-1-26-9-3-2/12 ELEMENT Voda Vrnjci a.d. Frutela d.o.o. Belimarkovac Vrnjačka Banja Srbija UP-1-26-9-1-2/14 TILEA Tilea d.o.o. - BM-1 Kiseljak Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-2-2/14 GODA Kustura d.o.o. Sarajevski Kiseljak d.d. Goda Ličko Lešće Hrvatska UP-1-26-9-3-2/14 DANA Dana d.d. Centro-Pres d.o.o Dana Mirna Slovenija UP-1-26-9-8-2/15 STUDENAC Podravka d.d. Podravka d.o.o. Grofova vrela Lipik Hrvatska UP-1-26-9-9-5/15 AQUA GALA Mioni d.o.o. Old Gold Komerc d.o.o. Gala Ključ Mionica Srbija

II.

POPIS PRIZNATIH PRIRODNIH IZVORSKIH VODA U BOSNI I HERCEGOVINI

Broj odobrenja Trgovački naziv

proizvoda Naziv proizvođača Naziv uvoznika Ime izvora

Mjesto crpljenja izvora

Zemlja podrijetla

UP-1-26-9-1-7/11 LEDA Leda d.d. - Lištica Široki Brijeg Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-6-6/11 NEVRA Nevra d.o.o. - Nevra Deževice Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-8-8/11 SARAJEVSKA

PRIRODNA IZVORSKA VODA

Sarajevska pivara d.d. - Bunar B1 i B2 Izvorište Sarajevske pivare

Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-21-4/11 BH2O Sarajevska pivara d.d. - Bunar B3 Izvorište Sarajevske pivare

Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-9-7/11 OLIMPIJA Coca-Cola HBC B-H d.o.o.

- Olimpija Coca-Cola HBC B-H d.o.o. Sarajevo

Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-16-5/11 TEŠANJSKI DIJAMANT

Tešanjska vrela d.o.o. - Cerik-Šib Karadaglije-Tešanj Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-20-6/11 ROSA Vlasinka d.o.o. Coca-Cola HBC B-H d.o.o.

Vlasina-Topli Do Vlasinka d.o.o. Srbija

UP-1-26-9-25-2/11 STUDENA Podravka d.d. Podravka d.o.o. Studena Lipik Hrvatska UP-1-26-9-28-4/11 AQUA VITA Planinski studenac

d.o.o - Planinski studenac Vilčevići Caparde Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-29-3 /11 DOMA AQUA Yimor d.o.o. - Malo Blato Y1 Domaljevac Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-36-4/11 VIVIA Vitinka a.d. - Banjica Raševo Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-37-5/11 BISTRICA Agrocentar d.o.o. - Vranica Pajić Polje Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-38-4/11 BIJELA VODA Bijela voda d.o.o. - Bijele vode Bijele vode-Prača Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-50-2/11 EVIAN Danone Francuska Violeta d.o.o. S.A. des EAUX

MINERALES D'EVIANEvian Francuska

UP-1-26-9-39/11 KRISTAL Kobens d.o.o. - Kristal Priluk Bosna i Hercegovina UP-1-26-9-4-5/14 DEWA GPG Inžinjering

d.o.o. - Osmići-Brdo Devetak Devetak Lukavac Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-15-4/15 DIVA Hercegovačka pivovara d.o.o.

- Hercegovačka pivovara Hercegovačka pivovara

Bosna i Hercegovina

UP-1-26-9-16-5/15 MAJA Blue Gold d.o.o. - Rašljansko vrelo Maoča Bosna i Hercegovina

III. Objavom ovog Popisa prestaje važiti Popis priznatih prirodnih mineralnih i prirodnih izvorskih voda u Bosni i Hercegovini

("Službeni glasnik BiH", broj 93/14).

Broj 02-16-3-810-1/15 11. kolovoza 2015. godine

Mostar Ravnatelj

Prof. dr. Sejad Mačkić, v. r.


662 На основу члана 19. став (3) Правилника о стоним водама ("Службени гласник БиХ", бр. 40/10 и 43/10), Агенција за

безбједност хране Босне и Херцеговине објављује

ЛИСТУ СТОНИХ ВОДА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

I

ЛИСТА СТОНИХ ВОДА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ Трговачки назив производа Назив произвођача Назив увозника Држава произвођача водеДОБРА ВОДА Целвик Кисељак д.о.о - Босна и Херцеговина ТЕШАЊСКА КРАЉИЦА Целвик Кисељак д.о.о - Босна и Херцеговина САН Д&Д Босански Брод - Босна и Херцеговина ХЕРЦЕГОВКА Херцеговачка пивовара д.о.о. - Босна и Херцеговина КПЛУС НЕВРA д.о.о. - Босна и Херцеговина РИАЛ НЕВРA д.о.о. - Босна и Херцеговина ВЛAШИЋ ВОДА НЕВРA д.о.о. - Босна и Херцеговина

II Oбјавoм oвe Листe прeстaје дa вaжи Листa стоних вода у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", брoj 17/14).

Број 02-16-3-810-2/15 11. августа 2015. године

Мостар Директор

Прoф. др Сејад Мачкић, с. р.

Na osnovu člana 19. stav (3) Pravilnika o stonim vodama ("Službeni glasnik BiH", br. 40/10 i 43/10), Agencija za sigurnost hrane

Bosne i Hercegovine objavljuje

LISTU STONIH VODA U BOSNI I HERCEGOVINI

I.

LISTA STONIH VODA U BOSNI I HERCEGOVINI Trgovački naziv proizvoda Naziv proizvođača Naziv uvoznika Država proizvođača vodeDOBRA VODA Celvik Kiseljak d.o.o - Bosna i Hercegovina TEŠANJSKA KRALJICA Celvik Kiseljak d.o.o - Bosna i Hercegovina SAN D&D Bosanski Brod - Bosna i Hercegovina HERCEGOVKA Hercegovačka pivovara d.o.o. - Bosna i Hercegovina KPLUS Nevra d.o.o. - Bosna i Hercegovina RIAL Nevra d.o.o. - Bosna i Hercegovina VLAŠIĆ VODA Nevra d.o.o. - Bosna i Hercegovina

II. Objavom ove Liste prestaje da važi Lista stonih voda u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 17/14).

Broj 02-16-3-810-2/15 11. augusta 2015. godine

Mostar Direktor

Prof. dr. Sejad Mačkić, s. r.

Na temelju članka 19. stavak (3) Pravilnika o stolnim vodama ("Službeni glasnik BiH", br. 40/10 i 43/10), Agencija za sigurnost

hrane Bosne i Hercegovine objavljuje

POPIS STOLNIH VODA U BOSNI I HERCEGOVINI

I.

POPIS STOLNIH VODA U BOSNI I HERCEGOVINI Trgovački naziv proizvoda Naziv proizvođača Naziv uvoznika Država proizvođača vodeDOBRA VODA Celvik Kiseljak d.o.o - Bosna i Hercegovina TEŠANJSKA KRALJICA Celvik Kiseljak d.o.o - Bosna i Hercegovina SAN D&D Bosanski Brod - Bosna i Hercegovina HERCEGOVKA Hercegovačka pivovara d.o.o. - Bosna i Hercegovina KPLUS Nevra d.o.o. - Bosna i Hercegovina RIAL Nevra d.o.o. - Bosna i Hercegovina VLAŠIĆ VODA Nevra d.o.o. - Bosna i Hercegovina

II. Objavom ovog Popisa prestaje da važi Popis stolnih voda u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 17/14).

Broj 02-16-3-810-2/15 11. kolovoza 2015. godine

Mostar Ravnatelj

Prof. dr. Sejad Mačkić, v. r.


САВЈЕТ ЗА ДРЖАВНУ ПОМОЋ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

663 На основу члана 12. став (3) тачка ц) Закона о систему

државне помоћи у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 10/12) и члана 193. Закона о управном поступку ("Службени гласник БиХ", бр. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 и 41/13), рјешавајући у поступку оцјене усклађености државне помоћи са прописима о државној помоћи, покренутом на основу Захтјева Федералног министарства околиша и туризма за одобрење државне помоћи садржане у програму "Суфинансирање подршке бољем функционисању управља-ња успостављеним заштићеним подручјима у Федерацији Босне и Херцеговине", Савјет за државну помоћ Босне и Херцеговине је на 34. сједници, одржаној 21.07.2015. године, донио сљедеће

РЈЕШЕЊЕ 1. Утврђује се да државна помоћ садржана у Захтјеву

Федералног министарства околиша и туризма за одо-брење државне помоћи корисницима: јавним институ-цијама које управљају заштићеним природним под-ручјима на територији Федерације БиХ, у износу од 350.000,00 КМ, не представља државну помоћ у смислу Закона о систему државне помоћи у Босни и Херцеговини.

2. Ово рјешење биће објављено у "Службеном гласнику БиХ", службеним гласилима ентитета и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине.

Образложење 1. Захтјев за покретање поступка

Савјет за државну помоћ Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Савјет) запримио је 22. 12. 2014. године, под бројем УП/I 06-26-1-16/14, Захтјев Федералног министарства околиша и туризма, акт број 06-14-1-18/14 од 18.12.2014. године, за одобрење државне помоћи садржане у програму "Суфинансирање подршке бољем функционисању управљања успостављеним заштићеним подручјима у Федерацији Босне и Херцеговине".

Уз Захтјев подносилац је доставио: - попуњен Образац за пријављивање програма

државне помоћи у Федерацији Босне и Херцеговине,

- Закон о заштити околиша ("Службене новине Федерације БиХ", број 33/03),

- Упутство о критеријумима/условима и поткрите-ријумима додјеле средстава корисницима "Акцио-ни план Стратегије околиша" за 2014. годину, Федерално министарство околиша и туризма (у даљем тексту: Упутство),

- Одлуку Владе Федерације Босне и Херцеговине о усвајању Програма утрошка средстава са критеријумима расподјеле "Акциони план Стратегије околиша" утврђеног Буџетом Федерације Босне и Херцеговине за 2014. годину Федералном министарству околиша и туризма ("Службене новине Федерације БиХ", број 50/14) (у даљем тексту: Одлука Владе ФБиХ).

Савјет је по службеној дужности са службене веб-странице Федералног министарства околиша и туризма www.fmoit.gov.ba прибавио Јавни позив за одабир корисника средстава "Акциони план Стратегије околиша" за 2014. годину, програм "Суфинансирање подршке бољем функционисању управљања успостављеним заштићеним

подручјима у Федерацији БиХ", број 04-23-280-1/14-IV од 02.07.2014. године.

У смислу члана 14. став (1) Закона о систему државне помоћи у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 10/12) (у даљем тексту: Закон), Федерално министарство финансија је својим актом, број 06-14-1-18/14 од 18.12.2014. године, дало консултативно мишљење на пријаву програма државне помоћи Федералног министарства околиша и туризма за додјелу директне бесповратне помоћи - гранта која се додјељује корисницима: јавним институ-цијама које управљају заштићеним природним подручјима на територији Федерације Босне и Херцеговине, те уз то мишљење доставило Савјету наведене прилоге и Образац пријаве, сходно одредби члана 12. став (2) Закона.

Након увида у поднесени захтјев и прилоге, Савјет је актом, број УП/I 06-26-1-16-2/14 од 10.03.2015. године, затражио допуну од Федералног министарства околиша и туризма. Федерално министарство околиша и туризма доставило је Савјету 13.05.2015. допуну списа, акт број 08/2-14-838/14 од 05.05.2015. године. У прилогу наведеног акта Савјету су достављени сљедећи акти:

- Одлука о избору корисника средстава "Акциони план Стратегије околиша" за 2014. годину за програм "Суфинансирање подршке бољем функ-ционисању управљања успостављеним заштиће-ним подручјима у Федерацији Босне и Херцего-вине", број 04-23-1014-IV-4/14-4 од 27.11.2014. године,

- Образац за пријаву пројекта под називом: "Опремање биоспелеолошког музеја босанскохе-рцеговачког крша" на Јавни позив Федералног министарства околиша и туризма за 2014. годину за одабир корисника средстава "Акциони план Стратегије околиша" за 2014. годину, Програм 4. "Суфинансирање подршке бољем функционисању управљања успостављеним заштићеним подручји-ма у Федерацији Босне и Херцеговине",

- Уговор о имплементацији одобрених средстава за суфинансирање програма подршке бољем функ-ционисању управљања успостављеним заштиће-ним подручјима у Федерацији Босне и Херцего-вине, закључен између Федералног министарства околиша и туризма и Јавног предузећа "Вјетре-ница - Попово поље" д.о.о. Равно (у даљем тексту: ЈП "Вјетреница - Попово поље"), број 04-23-1014-IV/14-7-2 од 28.11.2014. године,

- Образац буџета пројекта под називом "Опремање биоспелеолошког музеја босанскохерцеговачког крша" за 2014. годину за ЈП "Вјетреница - Попово поље" д.о.о. Равно,

- Уговор о имплементацији одобрених средстава за суфинансирање програма подршке бољем функ-ционисању управљања успостављеним заштиће-ним подручјима у Федерацији Босне и Херцего-вине, закључен између Федералног министарства околиша и туризма и Јавног предузећа "Парк природе Блидиње" д.о.о. Посушје, број 04-23-1014-IV/14-3-2 од 28.11.2014. године,

- Образац за пријаву пројекта под називом: "Завршетак изградње објекта ЈП "Парк природе Блидиње" д.о.о. - управна зграда, на Јавни позив Федералног министарства околиша и туризма за 2014. годину за одабир корисника средстава "Акциони план Стратегије околиша" за 2014. годину, Програм 4. "Суфинансирање подршке


бољем функционисању управљања успоставље-ним заштићеним подручјима у Федерацији Босне и Херцеговине",

- Захтјев Јавног предузећа "Шумско привредно друштво Зеничко-добојског кантона" д.о.о. Завидовићи за додјелу средстава у оквиру програма "Акциони план Стратегије околиша" за 2014. годину, број 28/14 од 04.08.2014. године,

- Уговор о имплементацији одобрених средстава за суфинансирање програма подршке бољем фун-кционисању управљања успостављеним заштиће-ним подручјима у Федерацији Босне и Херцего-вине, закључен између Федералног министарства околиша и туризма и ЈП "Шумско привредно друштво ЗЕ-ДО кантона" д.о.о. Завидовићи, број 04-23-1014-IV/14-4-2 од 28.11.2014. године,

- Образац за пријаву пројекта под називом: "Побољшање функционисања заштићеног подручја Споменик природе Тајан" на Јавни позив Федералног министарства околиша и туризма за 2014. годину за одабир корисника средстава "Акциони план Стратегије околиша" за 2014. годину, Програм 4. "Суфинансирање подршке бољем функционисању управљања успоставље-ним заштићеним подручјима у Федерацији Босне и Херцеговине,

- Захтјев Јавне установе "Заштићени пејзаж Коњух" Бановићи за коришћење средстава по јавном позиву "Акциони план Стратегије околиша" за 2014. годину, број 03-05-250/14 од 22.07.2014. године,

- Уговор о имплементацији одобрених средстава за суфинансирање програма подршке бољем функ-ционисању управљања успостављеним заштиће-ним подручјима у Федерацији Босне и Хецего-вине, закључен између Федералног министарства околиша и туризма и ЈП "Заштићени пејзаж Коњух", број 04-23-1014-IV/14-2-2 од 28.11.2014. године,

- Образац за пријаву пројекта под називом: "Пројекат изградње и промоције бициклистичке стазе Коњух" на Јавни позив Федералног министарства околиша и туризма за 2014. годину за одабир корисника средстава "Акциони план Стратегије околиша" за 2014. годину, Програм 4. "Суфинансирање подршке бољем функционисању управљања успостављеним заштићеним подручјима у Федерацији Босне и Херцеговине",

- Пријава Јавног предузећа "Парк природе Хутово блато" на Јавни позив, број 04-23-280-1/14-IV од 02.07.2014. године, акт број РВ-25/14 од 07.8.2014. године,

- Уговор о имплементацији одобрених средстава за суфинансирање програма подршке бољем функ-ционисању управљања успостављеним заштиће-ним подручјима у Федерацији Босне и Херцего-вине, закључен између Федералног министарства околиша и туризма и ЈП "Парк природе Хутово блато", "Караоток" Чапљина, број 04-23-1014-IV/14-9-2 од 28.11.2014. године,

- Пројекат "Побољшање управљања Парком при-роде Хутово блато", број РВ-23/14 од 01.08.2014. године,

- Образац буџета пројекта под називом: "Побољша-ње управљања Парком природе Хутово блато" за 2014. годину,

- Захтјев Јавне установе "Заштићена природна подручја Кантона Сарајево" за пријаву на Јавни позив, број 1095/14 од 06.08.2014. године,

- Уговор о имплементацији одобрених средстава за суфинансирање програма подршке бољем функ-ционисању управљања успостављеним заштиће-ним подручјима у Федерацији Босне и Херцего-вине, закључен између Федералног министарства околиша и туризма, број 04-23-1014-IV/14-2-II-2 од 28.11.2014. године, и ЈУ "Заштићена природна подручја КС", број 1382/14 од 01.12.2014. године,

- Одлука Федералног министарства околиша и туризма о дозначавању средстава за ЈУ "Зашти-ћена природна подручја КС", број 04-23-1014-IV/14-2-I-1 од 28.11.2014. године,

- Уговор о имплементацији одобрених средстава за суфинансирање програма подршке бољем функ-ционисању управљања успостављеним заштиће-ним подручјима у Федерацији Босне и Херцего-вине, закључен између Федералног министарства околиша и туризма, број 04-23-1014-IV/14-2-I-2 од 28.11.2014. године, и ЈУ "Заштићена природна подручја КС", број 1383/14 од 01.12.2014. године,

- Образац за пријаву пројекта под називом: "Деминирање локалитета Заштићени пејзаж Требевић" на Јавни позив Федералног министар-ства околиша и туризма за 2014. годину за одабир корисника средстава "Акциони план Стратегије околиша" за 2014. годину, Програм 4. "Суфинан-сирање подршке бољем функционисању управља-ња успостављеним заштићеним подручјима у Федерацији Босне и Херцеговине", са попратним актима у прилогу,

- Пројекат под називом: "Уређење простора на ужем локалитету Водопада Скакавац", број 1095-3/14 од 06.08.2014. године.

2. Примијењени прописи

Савјет је у поступку примијенио одредбе Закона које су релевантне за предметни захтјев.

3. Утврђивање чињеница

Разматрајући Програм, Образац пријаве и остале запримљене акте, Савјет је у поступку утврдио сљедеће:

Правни основ за додјелу средстава је Закон о извршењу Буџета Федерације Босне и Херцеговине за 2014. годину ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 99/13, 31/14 и 45/14) и Одлука Владе ФБиХ. Укупна средства у износу од 350.000 КМ планирана су као директна бесповратна помоћ - грант и утврђена су Буџетом Федерације БиХ за 2014. годину у раздјелу 61, економски код 614100 "Акциони план Стратегије туризма Федерације БиХ - Трансфер за развој туризма".

У складу са тачком III Одлуке Владе ФБиХ, Влада Федерације Босне и Херцеговине обавезала се да ће у укупном износу од 350.000,00 КМ суфинансирати Програм подршке бољем функционисању управљања успостављеним заштићеним подручјима у Федерацији Босне и Херцеговине. Циљ Програма је подршка унапређењу управљања успостав-љеним институцијама заштићених природних подручја на територији Федерације БиХ (споменици природе, паркови природе и заштићени пејзажи и др. као што су: Коњух, Блидиње, Хутово блато, Водопад "Скакавац", Требевић, Пећина "Вјетреница", Тајан, Врело Босне, Бијамбарска пећина, Прокошко језеро и др). Јавне институције које управљају заштићеним природним подручјима на подручју Федерације Босне и Херцеговине ће путем јавног огласа


бити позване да кандидују пројекте којима се побољшава управљање, развој неопходне инфраструктуре и одрживо коришћење ресурса у заштићеном подручју.

Сходно тачки III Одлуке Владе ФБиХ, средства ће се додјељивати корисницима на основу јавног позива који ће расписати Федерално министарство околиша и туризма. Тачкама VI и VII исте одлуке прописано је да ће са корисницима који испуне услове и критеријуме за додјелу средстава из тачке III Одлуке Федерално министарство околиша и туризма закључити уговор о међусобним правима и обавезама у реализацији наведеног програма и посредством стручне комисије, коју именује федерална министрица околиша и туризма, вршити надзор и провјеру намјенског утрошка средстава.

Одредбама Упутства прописано је да ће се средства на позицији 614100, предвиђена у Буџету Федерације БиХ, додијелити кориснику који се пријави на Јавни позив "Акциони план Стратегије околиша" за 2014. годину - Програм 4. "Суфинансирање програма подршке бољем функционисању управљања успостављеним заштићеним подручјима у Федерацији БиХ", а чији програм испуњава све прописане критеријуме и услове из Јавног позива, те поткритеријуме који су прописани овим упутством. Јавним позивом утврђено је ко има право учешћа, сврха програма, критеријуми за расподјелу средстава, начин подношења захтјева, рангирање пројеката, одобравање пројеката, начин исплате средстава, надзор и обавезе корисника средстава.

На основу Јавног позива и проведене процедуре, средства за подршку успостављеним заштићеним подручји-ма у Федерацији БиХ додијељена су сљедећим корисницима и за сљедеће намјене:

1. Јавном предузећу "Вјетреница - Попово поље" - за опремање биоспелеолошког и музеја босанско-херцеговачког крша,

2. Јавној установи за заштићена подручја Кантона Сарајево - успостављање инфраструктуре у заштићеном подручју "Требевић", чишћење мина с циљем провођења мјера ревитализације простора те уређење простора на ужем локалитету Водопада "Скакавац",

3. Јавној установи "Заштићени пејзаж Коњух" - за изградњу и промоцију бициклистичке стазе заштићеног подручја,

4. Јавном предузећу "Парк природе Хутово блато" - за побољшање управљања заштићеним подручјем у смислу чишћења, садње дрвећа, уређења шетница, прехране птица и одржавања радионица,

5. Јавном предузећу "Шумско привредно друштво Зеничко-добојског кантона" - за побољшање управљања Спомеником природе "Тајан",

6. Јавном предузећу "Парк природе Блидиње" - за изградњу, опремање и уређење канцлерија Парка са формираним научно-истраживачким и едука-ционим центром за боравак истраживача те унап-ређење активности заштите природе и простора за извођење научно-истраживачких пројеката.

4. Доношење одлуке

Савјет је разматрао Захтјев Федералног министарства околиша и туризма на 34. сједници, одржаној 21.07.2015. године.

С обзиром на то да је Одлука Владе ФБиХ донесена 2014. године и да је Федерално министарство околиша и туризма додијелило средства садржана у Програму утрошка средстава са критеријумима расподјеле, а на основу закључених уговора о имплементацији одобрених средстава

за суфинансирање програма подршке бољем функционисању управљања успостављеним заштићеним подручјима у Федерацији БиХ, у укупном износу од 350.000 КМ са инсти-туцијама заштићених природних подручја на територији Федерације БиХ, Савјет је провео поступак накнадне контроле.

Савјет је током поступка примарно требао да утврди да ли средства у облику директне бесповратне помоћи - гранта, додијељена корисницима: јавним институцијама које управљају заштићеним природним подручјима на територији Федерације БиХ, садржана у Програму, представљају државну помоћ из члана 3. став (1) Закона.

С тим циљем Савјет је размотрио да ли су кумулативно испуњени сви услови из члана 3. став (1) Закона, односно да ли је ријеч о трансферу државних средстава, да ли су сред-ства помоћ која кориснику помоћи доносе економску пред-ност коју он не би остварио кроз своје редовно и нормално пословање, да ли се предложена средства додјељују корис-нику на селективној основи, те да ли додјелом предложених средстава постоји могућност нарушавања тржишне конкуренције давањем предности на тржишту кориснику државне помоћи, нарочито у мјери у којој то може да утиче на испуњавање међународних обавеза Босне и Херцеговине из ове области.

У конкретном случају Савјет је утврдио да је ријеч о трансферу државних средстава јер се средства додјељују из буџета Федерације БиХ. Средства се додјељују на селективној основи за укупно шест корисника. С обзиром на то да се корисницима средства додјељују за намјене и обављање активности које су уско везане за очување и заштиту проглашених заштићених природних подручја, а не за обављање тржишних активности, додјелом предложених средстава не може се нарушити конкуренција на тржишту.

Слиједом наведеног, Савјет је у поступку утврдио да средства која је Федерално министарство околиша и туризма додијелило јавним институцијама које управљају заштиће-ним природним подручјима на територији Федерације БиХ не представљају државну помоћ у смислу Закона, јер нису кумулативно испуњени услови према којима додијељена државна помоћ обезбјеђује економску предност у односу на конкуренте, те се додјелом државне помоћи не може нарушити конкуренција на тржишту давањем предности на тржишту кориснику државне помоћи, нарочито у мјери у којој то може да утиче на испуњење међународних обавеза Босне и Херцеговине из ове области.

У складу са наведеним, Савјет је, на основу члана 12. став (3) тачка ц) Закона, одлучио као у диспозитиву овог рјешења.

Упутство о правном лијеку

Ово рјешење је коначно у управном поступку и против њега није дозвољена жалба.

Незадовољна страна може да покрене управни спор пред Судом Босне и Херцеговине у року од 30 дана од дана пријема овог рјешења.

Број УП/I 06-26-1-16-4/14 21. јула 2015. године Источно Сарајево

Предсједавајућа Савјета за државну помоћ БиХ

Мира Вујева, с. р.

Na osnovu člana 12. stav (3) tačka c) Zakona o sistemu

državne pomoći u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 10/12) i člana 193. Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13), rješavajući u postupku ocjene usklađenosti državne pomoći s propisima o državnoj pomoći, pokrenutom na osnovu Zahtjeva Federalnog


ministarstva okoliša i turizma za odobrenje državne pomoći sadržane u programu "Sufinansiranje podrške boljem funkcioni-ranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine", Vijeće za državnu pomoć Bosne i Hercegovine je na 34. sjednici, održanoj 21.7.2015. godine, donijelo sljedeće

RJEŠENJE 1. Utvrđuje se da državna pomoć sadržana u Zahtjevu

Federalnog ministarstva okoliša i turizma za odobrenje državne pomoći korisnicima: javnim institucijama koje upravljaju zaštićenim prirodnim područjima na teritoriji Federacije BiH, u iznosu od 350.000,00 KM, ne predstavlja državnu pomoć u smislu Zakona o sistemu državne pomoći u Bosni i Hercegovini.

2. Ovo rješenje bit će objavljeno u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.

Obrazloženje 1. Zahtjev za pokretanje postupka

Vijeće za državnu pomoć Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vijeće) zaprimilo je 22.12.2014. godine, pod brojem: UP/I 06-26-1-16/14, Zahtjev Federalnog ministarstva okoliša i turizma, akt broj 06-14-1-18/14, od 18.12.2014. godine, za odobrenje državne pomoći sadržane u programu "Sufinansiranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine".

Uz Zahtjev podnosilac je dostavio: - popunjen Obrazac za prijavljivanje programa državne

pomoći u Federaciji Bosne i Hercegovine, - Zakon o zaštiti okoliša ("Službene novine Federacije

BiH", broj 33/03), - Uputstvo o kriterijima/uslovima i potkriterijima

dodjele sredstava korisnicima "Akcioni plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, Federalno ministarstvo okoliša i turizma (u daljnjem tekstu: Uputstvo),

- Odluku Vlade Federacije Bosne i Hercegovine o usvajanju Programa utroška sredstava s kriterijima raspodjele "Akcioni plan Strategije okoliša" utvrđenog Budžetom Federacije Bosne i Hercegovine za 2014. godinu Federalnom ministarstvu okoliša i turizma ("Službene novine Federacije BiH", broj 50/14) (u daljnjem tekstu: Odluka Vlade FBiH).

Vijeće je po službenoj dužnosti sa službene internetske stranice Federalnog ministarstva okoliša i turizma www.fmoit.gov.ba pribavilo Javni poziv za odabir korisnika sredstava "Akcioni plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, program "Sufinansiranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji BiH", broj 04-23-280-1/14-IV, od 2.7.2014. godine.

U smislu člana 14. stav (1) Zakona o sistemu državne pomoći u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 10/12) (u daljnjem tekstu: Zakon), Federalno ministarstvo finansija je svojim aktom, broj 06-14-1-18/14, od 18.12.2014. godine, dalo konsultativno mišljenje na prijavu programa državne pomoći Federalnog ministarstva okoliša i turizma za dodjelu direktne bespovratne pomoći - granta koja se dodjeljuje korisnicima: javnim institucijama koje upravljaju zaštićenim prirodnim područjima na teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine, te uz to mišljenje dostavilo Vijeću navedene priloge i Obrazac prijave, shodno odredbi člana 12. stav (2) Zakona.

Nakon uvida u podneseni zahtjev i priloge, Vijeće je aktom, broj UP/I 06-26-1-16-2/14, od 10.3.2015. godine, zatražilo dopunu od Federalnog ministarstva okoliša i turizma. Federalno ministarstvo okoliša i turizma dostavilo je Vijeću 13.5.2015.

dopunu spisa, akt broj 08/2-14-838/14, od 5.5.2015. godine. U prilogu navedenog akta Vijeću su dostavljeni sljedeći akti:

- Odluka o izboru korisnika sredstava "Akcioni plan Strategije okoliša" za 2014. godinu za program "Sufinansiranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine", broj 04-23-1014-IV-4/14-4, od 27.11.2014. godine,

- Obrazac za prijavu projekta pod nazivom: "Opremanje biospeleološkog muzeja bosanskoherce-govačkog krša" na Javni poziv Federalnog ministarstva okoliša i turizma za 2014. godinu za odabir korisnika sredstava "Akcioni plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, Program 4. "Sufinansiranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine",

- Ugovor o implementaciji odobrenih sredstava za sufi-nansiranje programa podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine, zaključen između Federalnog ministarstva okoliša i turizma i Javnog preduzeća "Vjetrenica - Popovo polje" d.o.o. Ravno (u daljnjem tekstu: JP "Vjetrenica - Popovo polje"), broj 04-23-1014-IV/14-7-2, od 28.11.2014. godine,

- Obrazac budžeta projekta pod nazivom "Opremanje biospeleološkog muzeja bosanskohercegovačkog krša" za 2014. godinu za JP "Vjetrenica - Popovo polje" d.o.o. Ravno,

- Ugovor o implementaciji odobrenih sredstava za sufinansiranje programa podrške boljem funkcioni-ranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područji-ma u Federaciji Bosne i Hercegovine, zaključen izme-đu Federalnog ministarstva okoliša i turizma i Javnog preduzeća "Park prirode Blidinje" d.o.o. Posušje, broj 04-23-1014-IV/14-3-2, od 28.11.2014. godine,

- Obrazac za prijavu projekta pod nazivom: "Završetak izgradnje objekta JP "Park prirode Blidinje" d.o.o. - upravna zgrada, na Javni poziv Federalnog ministar-stva okoliša i turizma za 2014. godinu za odabir korisnika sredstava "Akcioni plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, Program 4. "Sufinansiranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine",

- Zahtjev Javnog preduzeća "Šumsko privredno društvo Zeničko-dobojskog kantona" d.o.o. Zavidovići za dodjelu sredstava u okviru programa "Akcioni plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, broj 28/14, od 4.8.2014. godine,

- Ugovor o implementaciji odobrenih sredstava za sufinansiranje programa podrške boljem funkcioni-ranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područji-ma u Federaciji Bosne i Hercegovine, zaključen između Federalnog ministarstva okoliša i turizma i JP "Šumsko privredno društvo ZE-DO kantona" d.o.o. Zavidovići, broj 04-23-1014-IV/14-4-2, od 28.11.2014. godine,

- Obrazac za prijavu projekta pod nazivom: "Poboljša-nje funkcioniranja zaštićenog područja Spomenik prirode Tajan" na Javni poziv Federalnog ministarstva okoliša i turizma za 2014. godinu za odabir korisnika sredstava "Akcioni plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, Program 4. "Sufinansiranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine,


- Zahtjev Javne ustanove "Zaštićeni pejzaž Konjuh" Banovići za korištenje sredstava po javnom pozivu "Akcioni plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, broj 03-05-250/14, od 22.7.2014. godine,

- Ugovor o implementaciji odobrenih sredstava za sufinansiranje programa podrške boljem funkcioni-ranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područji-ma u Federaciji Bosne i Hecegovine, zaključen između Federalnog ministarstva okoliša i turizma i JP "Zaštićeni pejzaž Konjuh", broj 04-23-1014-IV/14-2-2, od 28.11.2014. godine,

- Obrazac za prijavu projekta pod nazivom: "Projekat izgradnje i promocije biciklističke staze Konjuh" na Javni poziv Federalnog ministarstva okoliša i turizma za 2014. godinu za odabir korisnika sredstava "Akcioni plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, Program 4. "Sufinansiranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine",

- Prijava Javnog preduzeća "Park prirode Hutovo blato" na Javni poziv, broj 04-23-280-1/14-IV, od 2.7.2014. godine, akt broj RV-25/14, od 7.8.2014. godine,

- Ugovor o implementaciji odobrenih sredstava za sufinansiranje programa podrške boljem funkcioni-ranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područji-ma u Federaciji Bosne i Hercegovine, zaključen između Federalnog ministarstva okoliša i turizma i JP "Park prirode Hutovo blato", "Karaotok" Čapljina, broj 04-23-1014-IV/14-9-2, od 28.11.2014. godine,

- Projekat "Poboljšanje upravljanja Parkom prirode Hutovo blato", broj RV-23/14, od 1.8.2014. godine,

- Obrazac budžeta projekta pod nazivom: "Poboljšanje upravljanja Parkom prirode Hutovo blato" za 2014. godinu,

- Zahtjev Javne ustanove "Zaštićena prirodna područja Kantona Sarajevo" za prijavu na Javni poziv, broj 1095/14, od 6.8.2014. godine,

- Ugovor o implementaciji odobrenih sredstava za sufinansiranje programa podrške boljem funkcioni-ranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine, zaključen između Federalnog ministarstva okoliša i turizma, broj 04-23-1014-IV/14-2-II-2, od 28.11.2014. godine, i JU "Zaštićena prirodna područja KS", broj 1382/14, od 1.12.2014. godine,

- Odluka Federalnog ministarstva okoliša i turizma o doznačavanju sredstava za JU "Zaštićena prirodna područja KS", broj 04-23-1014-IV/14-2-I-1, od 28.11.2014. godine,

- Ugovor o implementaciji odobrenih sredstava za sufinansiranje programa podrške boljem funkcioni-ranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim podru-čjima u Federaciji Bosne i Hercegovine, zaključen između Federalnog ministarstva okoliša i turizma, broj 04-23-1014-IV/14-2-I-2, od 28.11.2014. godine, i JU "Zaštićena prirodna područja KS", broj 1383/14, od 1.12.2014. godine,

- Obrazac za prijavu projekta pod nazivom: "Demini-ranje lokaliteta Zaštićeni pejzaž Trebević" na Javni poziv Federalnog ministarstva okoliša i turizma za 2014. godinu za odabir korisnika sredstava "Akcioni plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, Program 4. "Sufinansiranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine", s popratnim aktima u prilogu,

- Projekat pod nazivom: "Uređenje prostora na užem lokalitetu Vodopada Skakavac", broj 1095-3/14, od 6.8.2014. godine.

2. Primijenjeni propisi

Vijeće je u postupku primijenilo odredbe Zakona koje su relevantne za predmetni zahtjev.

3. Utvrđivanje činjenica

Razmatrajući Program, Obrazac prijave i ostale zaprimljene akte, Vijeće je u postupku utvrdilo sljedeće:

Pravni osnov za dodjelu sredstava je Zakon o izvršenju Budžeta Federacije Bosne i Hercegovine za 2014. godinu ("Službene novine Federacije BiH", br. 99/13, 31/14 i 45/14) i Odluka Vlade FBiH. Ukupna sredstva u iznosu od 350.000 KM planirana su kao direktna bespovratna pomoć - grant i utvrđena su Budžetom Federacije BiH za 2014. godinu u razdjelu 61, ekonomski kod 614100 "Akcioni plan Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma".

U skladu s tačkom III. Odluke Vlade FBiH, Vlada Federacije Bosne i Hercegovine obavezala se da će u ukupnom iznosu od 350.000,00 KM sufinansirati Program podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine. Cilj Programa je podrška unapređenju upravljanja uspostavljenim institucijama zaštićenih prirodnih područja na teritoriji Federacije BiH (spomenici prirode, parkovi prirode i zaštićeni pejzaži i dr. kao što su: Konjuh, Blidinje, Hutovo blato, Vodopad "Skakavac", Trebević, Pećina "Vjetrenica", Tajan, Vrelo Bosne, Bijambarska pećina, Prokoško jezero i dr). Javne institucije koje upravljaju zaštićenim prirodnim područjima na području Federacije Bosne i Hercegovine će putem javnog oglasa biti pozvane da kandidiraju projekte kojima se poboljšava upravljanje, razvoj neophodne infrastrukture i održivo korištenje resursa u zaštićenom području.

Shodno tački III. Odluke Vlade FBiH, sredstva će se dodjeljivati korisnicima na osnovu javnog poziva koji će raspisati Federalno ministarstvo okoliša i turizma. Tačkama VI. i VII. iste odluke propisano je da će s korisnicima koji ispune uslove i kriterije za dodjelu sredstava iz tačke III. Odluke Federalno ministarstvo okoliša i turizma zaključiti ugovor o međusobnim pravima i obavezama u realizaciji navedenog programa i posredstvom stručne komisije, koju imenuje federalna ministrica okoliša i turizma, vršiti nadzor i provjeru namjenskog utroška sredstava.

Odredbama Uputstva propisano je da će se sredstva na poziciji 614100, predviđena u Budžetu Federacije BiH, dodijeliti korisniku koji se prijavi na Javni poziv "Akcioni plan Strategije okoliša" za 2014. godinu - Program 4. "Sufinansiranje programa podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji BiH", a čiji program ispunjava sve propisane kriterije i uslove iz Javnog poziva, te potkriterije koji su propisani ovim uputstvom. Javnim pozivom utvrđeno je ko ima pravo učešća, svrha programa, kriteriji za raspodjelu sredstava, način podnošenja zahtjeva, rangiranje projekata, odobravanje projekata, način isplate sredstava, nadzor i obaveze korisnika sredstava.

Na osnovu Javnog poziva i provedene procedure, sredstva za podršku uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji BiH dodijeljena su sljedećim korisnicima i za sljedeće namjene:

1. Javnom preduzeću "Vjetrenica - Popovo polje" - za opremanje biospeleološkog i muzeja bosanskoherce-govačkog krša,

2. Javnoj ustanovi za zaštićena područja Kantona Sarajevo - uspostavljanje infrastrukture u zaštićenom području "Trebević", čišćenje mina s ciljem provođe-nja mjera revitalizacije prostora te uređenje prostora na užem lokalitetu Vodopada "Skakavac",


3. Javnoj ustanovi "Zaštićeni pejzaž Konjuh" - za izgradnju i promociju biciklističke staze zaštićenog područja,

4. Javnom preduzeću "Park prirode Hutovo blato" - za poboljšanje upravljanja zaštićenim područjem u smislu čišćenja, sadnje drveća, uređenja šetnica, prehrane ptica i održavanja radionica,

5. Javnom preduzeću "Šumsko privredno društvo Zeničko-dobojskog kantona" - za poboljšanje upravljanja Spomenikom prirode "Tajan",

6. Javnom preduzeću "Park prirode Blidinje" - za izgradnju, opremanje i uređenje ureda Parka s formiranim naučno-istraživačkim i edukacionim centrom za boravak istraživača te unapređenje aktivnosti zaštite prirode i prostora za izvođenje naučno-istraživačkih projekata.

4. Donošenje odluke

Vijeće je razmatralo Zahtjev Federalnog ministarstva okoliša i turizma na 34. sjednici, održanoj 21.7.2015. godine.

S obzirom na to da je Odluka Vlade FBiH donesena 2014. godine i da je Federalno ministarstvo okoliša i turizma dodijelilo sredstva sadržana u Programu utroška sredstava s kriterijima raspodjele, a na osnovu zaključenih ugovora o implementaciji odobrenih sredstava za sufinansiranje programa podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji BiH, u ukupnom iznosu od 350.000 KM s institucijama zaštićenih prirodnih područja na teritoriji Federacije BiH, Vijeće je provelo postupak naknadne kontrole.

Vijeće je tokom postupka primarno trebalo utvrditi da li sredstva u obliku direktne bespovratne pomoći - granta, dodijeljena korisnicima: javnim institucijama koje upravljaju zaštićenim prirodnim područjima na teritoriji Federacije BiH sadržana u Programu, predstavljaju državnu pomoć iz člana 3. stav (1) Zakona.

S tim ciljem Vijeće je razmotrilo da li su kumulativno ispunjeni svi uslovi iz člana 3. stav (1) Zakona, odnosno da li je riječ o transferu državnih sredstava, da li su sredstva pomoć koja korisniku pomoći donose ekonomsku prednost koju on ne bi ostvario kroz svoje redovno i normalno poslovanje, da li se predložena sredstva dodjeljuju korisniku na selektivnoj osnovi i da li dodjelom predloženih sredstava postoji mogućnost narušavanja tržišne konkurencije davanjem prednosti na tržištu korisniku državne pomoći, naročito u mjeri u kojoj to može uticati na ispunjavanje međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine iz ove oblasti.

U konkretnom slučaju Vijeće je utvrdilo da je riječ o transferu državnih sredstava jer se sredstva dodjeljuju iz budžeta Federacije BiH. Sredstva se dodjeljuju na selektivnoj osnovi za ukupno šest korisnika. S obzirom na to da se korisnicima sredstva dodjeljuju za namjene i obavljanje aktivnosti koje su usko vezane za očuvanje i zaštitu proglašenih zaštićenih prirodnih područja, a ne za obavljanje tržišnih aktivnosti, dodjelom predloženih sredstava ne može se narušiti konkurencija na tržištu.

Slijedom navedenog, Vijeće je u postupku utvrdilo da sredstva koja je Federalno ministarstvo okoliša i turizma dodijelilo javnim institucijama koje upravljaju zaštićenim prirodnim područjima na teritoriji Federacije BiH ne predstavljaju državnu pomoć u smislu Zakona, jer nisu kumulativno ispunjeni uslovi prema kojima dodijeljena državna pomoć osigurava ekonomsku prednost u odnosu na konkurente, te se dodjelom državne pomoći ne može narušiti konkurencija na tržištu davanjem prednosti na tržištu korisniku državne pomoći, naročito u mjeri u kojoj to može uticati na ispunjenje međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine iz ove oblasti.

U skladu s navedenim, Vijeće je, na osnovu člana 12. stav (3) tačka c) Zakona, odlučilo kao u dispozitivu ovog rješenja.

Uputstvo o pravnom lijeku

Ovo rješenje je konačno u upravnom postupku i protiv njega nije dozvoljena žalba.

Nezadovoljna strana može pokrenuti upravni spor pred Sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana prijema ovog rješenja.

Broj UP/I 06-26-1-16-4/14 21. jula 2015. godine

Istočno Sarajevo

Predsjedavajuća Vijeća za državnu pomoć BiH

Mira Vujeva, s. r.

Na temelju članka 12. stavak (3) točka c) Zakona o sustavu

državne potpore u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 10/12) i članka 193. Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13), rješavajući u postupku ocjene usklađenosti državne potpore s propisima o državnoj potpori, pokrenutom na temelju Zahtjeva Federalnog ministarstva okoliša i turizma za odobrenje državne potpore sadržane u programu "Sufinanciranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine", Vijeće za državnu potporu Bosne i Hercegovine je na 34. sjednici, održanoj 21.7.2015. godine, donijelo sljedeće

RJEŠENJE 1. Utvrđuje se da državna potpora sadržana u Zahtjevu

Federalnog ministarstva okoliša i turizma za odobrenje državne potpore korisnicima: javnim institucijama koje upravljaju zaštićenim prirodnim područjima na teritoriju Federacije BiH, u iznosu od 350.000,00 KM, ne predstavlja državnu potporu u smislu Zakona o sustavu državne potpore u Bosni i Hercegovini.

2. Ovo Rješenje bit će objavljeno u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.

Obrazloženje 1. Zahtjev za pokretanje postupka

Vijeće za državnu potporu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vijeće) zaprimilo je 22.12.2014. godine, pod brojem UP/I 06-26-1-16/14, Zahtjev Federalnog ministarstva okoliša i turizma, akt broj 06-14-1-18/14 od 18.12.2014. godine, za odobrenje državne potpore sadržane u programu "Sufinanciranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine".

Uz Zahtjev podnositelj je dostavio: - popunjen Obrazac za prijavljivanje programa državne

potpore u Federaciji Bosne i Hercegovine, - Zakon o zaštiti okoliša ("Službene novine Federacije

BiH", broj 33/03), - Naputak o kriterijima/uvjetima i potkriterijima dodjele

sredstava korisnicima "Akcijski plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, Federalno ministarstvo okoliša i turizma (u daljnjem tekstu: Naputak),

- Odluku Vlade Federacije Bosne i Hercegovine o usvajanju Programa utroška sredstava s kriterijima raspodjele "Akcijski plan Strategije okoliša" utvrđe-nog Proračunom Federacije Bosne i Hercegovine za 2014. godinu Federalnom ministarstvu okoliša i turizma ("Službene novine Federacije BiH", broj 50/14) (u daljnjem tekstu: Odluka Vlade FBiH).

Vijeće je po službenoj dužnosti sa službene internetske stranice Federalnog ministarstva okoliša i turizma www.fmoit.gov.ba pribavilo Javni poziv za odabir korisnika


sredstava "Akcijski plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, program "Sufinanciranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji BiH", broj 04-23-280-1/14-IV od 2.7.2014. godine.

U smislu članka 14. stavak (1) Zakona o sustavu državne potpore u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 10/12) (u daljnjem tekstu: Zakon), Federalno ministarstvo financija je svojim aktom, broj 06-14-1-18/14 od 18.12.2014. godine, dalo konsultativno mišljenje na prijavu programa državne potpore Federalnog ministarstva okoliša i turizma za dodjelu izravne bespovratne potpore - granta koja se dodjeljuje korisnicima: javnim institucijama koje upravljaju zaštićenim prirodnim područjima na teritoriju Federacije Bosne i Hercegovine, te uz to mišljenje dostavilo Vijeću navedene privitke i Obrazac prijave, shodno odredbi članka 12. stavak (2) Zakona.

Nakon uvida u podneseni Zahtjev i privitke, Vijeće je aktom, broj UP/I 06-26-1-16-2/14 od 10.3.2015. godine, zatražilo dopunu od Federalnog ministarstva okoliša i turizma. Federalno ministarstvo okoliša i turizma dostavilo je Vijeću 13.5.2015. dopunu spisa, akt broj 08/2-14-838/14 od 5.5.2015. godine. U privitku navedenoga akta Vijeću su dostavljeni sljedeći akti:

- Odluka o izboru korisnika sredstava "Akcijski plan Strategije okoliša" za 2014. godinu za program "Sufinanciranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine", broj 04-23-1014-IV-4/14-4 od 27.11.2014. godine,

- Obrazac za prijavu projekta pod nazivom: "Opremanje biospeleološkog muzeja bosanskoherce-govačkog krša" na Javni poziv Federalnog ministarstva okoliša i turizma za 2014. godinu za odabir korisnika sredstava "Akcijski plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, Program 4. "Sufinanciranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine",

- Ugovor o implementaciji odobrenih sredstava za sufinanciranje programa podrške boljem funkcioni-ranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine, zaključen između Federalnog ministarstva okoliša i turizma i Javnog poduzeća "Vjetrenica - Popovo polje" d.o.o. Ravno (u daljnjem tekstu: JP "Vjetrenica - Popovo polje"), broj 04-23-1014-IV/14-7-2 od 28.11.2014. godine,

- Obrazac proračuna projekta pod nazivom "Opremanje biospeleološkog muzeja bosanskohercegovačkog krša" za 2014. godinu za JP "Vjetrenica - Popovo polje" d.o.o. Ravno,

- Ugovor o implementaciji odobrenih sredstava za sufinanciranje programa podrške boljem funkcioni-ranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područji-ma u Federaciji Bosne i Hercegovine, zaključen između Federalnog ministarstva okoliša i turizma i Javnog poduzeća "Park prirode Blidinje" d.o.o. Posušje, broj 04-23-1014-IV/14-3-2 od 28.11.2014. godine,

- Obrazac za prijavu projekta pod nazivom: "Završetak izgradnje objekta JP "Park prirode Blidinje" d.o.o. - upravna zgrada, na Javni poziv Federalnog ministarstva okoliša i turizma za 2014. godinu za odabir korisnika sredstava "Akcijski plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, Program 4. "Sufinanciranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja

uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine",

- Zahtjev Javnog poduzeća "Šumsko gospodarsko društvo Zeničko-dobojskog kantona" d.o.o. Zavido-vići za dodjelu sredstava u okviru programa "Akcijski plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, broj 28/14 od 4.8.2014. godine,

- Ugovor o implementaciji odobrenih sredstava za sufinanciranje programa podrške boljem funkcioni-ranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područji-ma u Federaciji Bosne i Hercegovine, zaključen između Federalnog ministarstva okoliša i turizma i JP "Šumsko gospodarsko društvo ZE-DO kantona" d.o.o. Zavidovići, broj 04-23-1014-IV/14-4-2 od 28.11.2014. godine,

- Obrazac za prijavu projekta pod nazivom: "Poboljšanje funkcioniranja zaštićenog područja Spomenik prirode Tajan" na Javni poziv Federalnog ministarstva okoliša i turizma za 2014. godinu za odabir korisnika sredstava "Akcijski plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, Program 4. "Sufinanciranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine,

- Zahtjev Javne ustanove "Zaštićeni pejzaž Konjuh" Banovići za korištenje sredstava po javnom pozivu "Akcijski plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, broj 03-05-250/14 od 22.7.2014. godine,

- Ugovor o implementaciji odobrenih sredstava za sufinanciranje programa podrške boljem funkcioni-ranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područji-ma u Federaciji Bosne i Hecegovine, zaključen između Federalnog ministarstva okoliša i turizma i JP "Zaštićeni pejzaž Konjuh", broj 04-23-1014-IV/14-2-2 od 28.11.2014. godine,

- Obrazac za prijavu projekta pod nazivom: "Projekt izgradnje i promidžbe biciklističke staze Konjuh" na Javni poziv Federalnog ministarstva okoliša i turizma za 2014. godinu za odabir korisnika sredstava "Akcijski plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, Program 4. "Sufinanciranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine",

- Prijava Javnog poduzeća "Park prirode Hutovo blato" na Javni poziv, broj 04-23-280-1/14-IV od 2.7.2014. godine, akt broj RV-25/14 od 7.8.2014. godine,

- Ugovor o implementaciji odobrenih sredstava za sufinanciranje programa podrške boljem funkcioni-ranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim podru-čjima u Federaciji Bosne i Hercegovine, zaključen između Federalnog ministarstva okoliša i turizma i JP "Park prirode Hutovo blato", "Karaotok" Čapljina, broj 04-23-1014-IV/14-9-2 od 28.11.2014. godine,

- Projekt "Poboljšanje upravljanja Parkom prirode Hutovo blato", broj RV-23/14 od 1.8.2014. godine,

- Obrazac proračuna projekta pod nazivom: "Poboljšanje upravljanja Parkom prirode Hutovo blato" za 2014. godinu,

- Zahtjev Javne ustanove "Zaštićena prirodna područja Kantona Sarajevo" za prijavu na Javni poziv, broj 1095/14 od 6.8.2014. godine,

- Ugovor o implementaciji odobrenih sredstava za sufinanciranje programa podrške boljem funkcioni-ranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područji-ma u Federaciji Bosne i Hercegovine, zaključen između Federalnog ministarstva okoliša i turizma,


broj 04-23-1014-IV/14-2-II-2 od 28.11.2014. godine, i JU "Zaštićena prirodna područja KS", broj 1382/14 od 1.12.2014. godine,

- Odluka Federalnog ministarstva okoliša i turizma o doznačavanju sredstava za JU "Zaštićena prirodna područja KS", broj 04-23-1014-IV/14-2-I-1 od 28.11.2014. godine,

- Ugovor o implementaciji odobrenih sredstava za sufinanciranje programa podrške boljem funkcionir-anju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područji-ma u Federaciji Bosne i Hercegovine, zaključen između Federalnog ministarstva okoliša i turizma, broj 04-23-1014-IV/14-2-I-2 od 28.11.2014. godine, i JU "Zaštićena prirodna područja KS", broj 1383/14 od 1.12.2014. godine,

- Obrazac za prijavu projekta pod nazivom: "Deminiranje lokaliteta Zaštićeni pejzaž Trebević" na Javni poziv Federalnog ministarstva okoliša i turizma za 2014. godinu za odabir korisnika sredstava "Akcijski plan Strategije okoliša" za 2014. godinu, Program 4. "Sufinanciranje podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine", s popratnim aktima u privitku,

- Projekt pod nazivom: "Uređenje prostora na užem lokalitetu Vodopada Skakavac", broj 1095-3/14 od 6.8.2014. godine.

2. Primijenjeni propisi

Vijeće je u postupku primijenilo odredbe Zakona koje su relevantne za predmetni Zahtjev.

3. Utvrđivanje činjenica

Razmatrajući Program, Obrazac prijave i ostale zaprimljene akte, Vijeće je u postupku utvrdilo sljedeće:

Pravni temelj za dodjelu sredstava je Zakon o izvršenju Proračuna Federacije Bosne i Hercegovine za 2014. godinu ("Službene novine Federacije BiH", br. 99/13, 31/14 i 45/14) i Odluka Vlade FBiH. Ukupna sredstva u iznosu od 350.000 KM planirana su kao izravna bespovratna potpora - grant i utvrđena su Proračunom Federacije BiH za 2014. godinu u razdjelu 61, ekonomski kod 614100 "Akcijski plan Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma".

Sukladno točki III. Odluke Vlade FBiH, Vlada Federacije Bosne i Hercegovine obvezala se u ukupnom iznosu od 350.000,00 KM sufinancirati Program podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji Bosne i Hercegovine. Cilj Programa je podrška unapređenju upravljanja uspostavljenim institucijama zaštićenih prirodnih područja na teritoriju Federacije BiH (spomenici prirode, parkovi prirode i zaštićeni pejzaži i dr. kao što su: Konjuh, Blidinje, Hutovo blato, Vodopad "Skakavac", Trebević, Pećina "Vjetrenica", Tajan, Vrelo Bosne, Bijambarska pećina, Prokoško jezero i dr). Javne institucije koje upravljaju zaštićenim prirodnim područjima na području Federacije Bosne i Hercegovine će putem javnog oglasa biti pozvane da kandidiraju projekte kojima se poboljšava upravljanje, razvoj neophodne infrastrukture i održivo korištenje resursa u zaštićenom području.

Shodno točki III. Odluke Vlade FBiH, sredstva će se dodjeljivati korisnicima na temelju javnog poziva koji će raspisati Federalno ministarstvo okoliša i turizma. Točkama VI. i VII. iste Odluke propisano je da će s korisnicima koji ispune uvjete i kriterije za dodjelu sredstava iz točke III. Odluke Federalno ministarstvo okoliša i turizma zaključiti ugovor o međusobnim pravima i obvezama u realizaciji navedenoga Programa i posredstvom stručnog povjerenstva, koje imenuje federalna

ministrica okoliša i turizma, vršiti nadzor i provjeru namjenskog utroška sredstava.

Odredbama Naputka propisano je da će se sredstva na poziciji 614100, predviđena u Proračunu Federacije BiH, dodijeliti korisniku koji se prijavi na Javni poziv "Akcijski plan Strategije okoliša" za 2014. godinu - Program 4. "Sufinanciranje programa podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji BiH", a čiji program ispunjava sve propisane kriterije i uvjete iz Javnog poziva, te potkriterije koji su propisani ovim Naputkom. Javnim pozivom utvrđeno je ko ima pravo sudjelovanja, svrha programa, kriteriji za raspodjelu sredstava, način podnošenja zahtjeva, rangiranje projekata, odobravanje projekata, način isplate sredstava, nadzor i obveze korisnika sredstava.

Na temelju Javnog poziva i provedene procedure, sredstva za podršku uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji BiH dodijeljena su sljedećim korisnicima i za sljedeće namjene:

1. Javnom poduzeću "Vjetrenica - Popovo polje" - za opremanje biospeleološkog i muzeja bosanskoherce-govačkog krša,

2. Javnoj ustanovi za zaštićena područja Kantona Sarajevo - uspostava infrastrukture u zaštićenom području "Trebević", čišćenje mina s ciljem provedbe mjera revitalizacije prostora te uređenje prostora na užem lokalitetu Vodopada "Skakavac",

3. Javnoj ustanovi "Zaštićeni pejzaž Konjuh" - za izgradnju i promidžbu biciklističke staze zaštićenog područja,

4. Javnom poduzeću "Park prirode Hutovo blato" - za poboljšanje upravljanja zaštićenim područjem u smislu čišćenja, sadnje drveća, uređenja šetnica, prehrane ptica i održavanja radionica,

5. Javnom poduzeću "Šumsko gospodarsko društvo Zeničko-dobojskog kantona" - za poboljšanje upravljanja Spomenikom prirode "Tajan",

6. Javnom poduzeću "Park prirode Blidinje" - za izgradnju, opremanje i uređenje ureda Parka s formiranim znanstveno-istraživačkim i edukacijskim centrom za boravak istraživača te unapređenje aktivnosti zaštite prirode i prostora za izvođenje znanstveno-istraživačkih projekata.

4. Donošenje odluke

Vijeće je razmatralo Zahtjev Federalnog ministarstva okoliša i turizma na 34. sjednici, održanoj 21.7.2015. godine.

S obzirom na to da je Odluka Vlade FBiH donesena 2014. godine i da je Federalno ministarstvo okoliša i turizma dodijelilo sredstva sadržana u Programu utroška sredstava s kriterijima raspodjele, a na temelju zaključenih ugovora o implementaciji odobrenih sredstava za sufinanciranje programa podrške boljem funkcioniranju upravljanja uspostavljenim zaštićenim područjima u Federaciji BiH, u ukupnom iznosu od 350.000 KM s institucijama zaštićenih prirodnih područja na teritoriju Federacije BiH, Vijeće je provelo postupak naknadne kontrole.

Vijeće je tijekom postupka primarno trebalo utvrditi je li sredstva u obliku izravne bespovratne potpore - granta, dodijeljena korisnicima: javnim institucijama koje upravljaju zaštićenim prirodnim područjima na teritoriju Federacije BiH sadržana u Programu, predstavljaju državnu potporu iz članka 3. stavak (1) Zakona.

S tim ciljem Vijeće je razmotrilo jesu li kumulativno ispunjeni svi uvjeti iz članka 3. stavak (1) Zakona, odnosno je li riječ o transferu državnih sredstava, jesu li sredstva pomoć koja korisniku potpore donose ekonomsku prednost koju on ne bi ostvario kroz svoje redovito i normalno poslovanje, dodjeljuju li se predložena sredstva korisniku na selektivnoj osnovi i je li


dodjelom predloženih sredstava postoji mogućnost narušavanja tržišne konkurencije davanjem prednosti na tržištu korisniku državne potpore, posebice u mjeri u kojoj to može utjecati na ispunjavanje međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine iz ovoga područja.

U konkretnom slučaju Vijeće je utvrdilo da je riječ o transferu državnih sredstava jer se sredstva dodjeljuju iz proračuna Federacije BiH. Sredstva se dodjeljuju na selektivnoj osnovi za ukupno šest korisnika. S obzirom na to da se korisnicima sredstva dodjeljuju za namjene i obavljanje aktivnosti koje su usko vezane uz očuvanje i zaštitu proglašenih zaštićenih prirodnih područja, a ne uz obavljanje tržišnih aktivnosti, dodjelom predloženih sredstava ne može se narušiti konkurencija na tržištu.

Slijedom navedenoga, Vijeće je u postupku utvrdilo da sredstva koja je Federalno ministarstvo okoliša i turizma dodijelilo javnim institucijama koje upravljaju zaštićenim prirodnim područjima na teritoriju Federacije BiH ne predstavljaju državnu potporu u smislu Zakona, jer nisu kumulativno ispunjeni uvjeti prema kojima dodijeljena državna potpora osigurava ekonomsku prednost u odnosu na konkurente, te se dodjelom državne potpore ne može narušiti konkurencija na tržištu davanjem prednosti na tržištu korisniku državne potpore, posebice u mjeri u kojoj to može utjecati na ispunjenje međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine iz ovoga područja.

Sukladno navedenom, Vijeće je, na temelju članka 12. stavak (3) točka c) Zakona, odlučilo kao u dispozitivu ovoga Rješenja.

Uputa o pravnom lijeku

Ovo Rješenje je konačno u upravnom postupku i protiv njega nije dozvoljena žalba.

Nezadovoljna stranka može pokrenuti upravni spor pred Sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana primitka ovoga Rješenja.

Broj UP/I 06-26-1-16-4/14 21. srpnja 2015. godine

Istočno Sarajevo

Predsjedateljica Vijeća za državnu potporu BiH

Mira Vujeva, v. r.

УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

664 Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву,

у предмету број АП 2514/11, рјешавајући апелацију Чеде Маркелића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Margarita Caca-Nikolovska, потпредсједница Валерија Галић, суткиња Миодраг Симовић, судија Constance Grewe, суткиња Сеада Палаврић, суткиња на сједници одржаној 9. јула 2015. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Чеде Маркелића

поднесена против пресудā Суда Босне и Херцеговине бр. КЖ-54/08 од 3. марта 2011. године и К-54/08 од 26. маја 2010. године.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Чедо Маркелић (у даљњем тексту: апелант), тренутно у Казнено-поправном заводу Фоча, ког заступа Синиша Ђорђевић, адвокат из Добоја, поднио је 17. јуна 2011. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против пресудā Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) бр. КЖ-54/08 од 3. марта 2011. године и К-54/08 од 26. маја 2010. године. Апелант је 5. септембра 2013. године допунио апелацију. Такође, апелант је, на захтјев Уставног суда, 7. новембра 2013. године допунио апелацију.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Суда БиХ и Тужилаштва Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Тужилаштво БиХ) затражено је 22. априла 2014. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Суд БиХ и Тужилаштво БиХ доставили су одговоре на апелацију 29. априла и 9. маја 2014. године.

III. Чињенично стање

4. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

5. Суд БиХ је у кривичном поступку против апеланта и још тројице оптужених (С. В., М. Н. и Б. Н.; у даљњем тексту: други оптужени), након одржаног главног претреса с ког је у цијелости била искључена јавност, донио Пресуду број К-54/08 од 26. маја 2010. године. Том пресудом апелант је проглашен кривим што је, на начин детаљно описан у тачки 3 изреке пресуде, починио кривично дјело трговине људима из члана 186 став 2 Кривичног закона Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: КЗБиХ), па му је Суд БиХ изрекао казну затвора у трајању од једне године. Суд БиХ је утврдио да је апелант наведено кривично дјело починио тако што је у току 2006. године па до јесени 2007. године, супротно Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), која је саставни дио Устава БиХ, и Конвенцији Уједињених народа о правима дјетета (у даљњем тексту: Конвенција УН-а) и другим конвенцијама врбовао тада малољетну М. И. и малољетну. Б. Д. (у даљњем тексту: оштећене или оштећена М. И. и оштећена Б. Д.) с циљем сексуалног искоришћавања и искоришћавања оштећених за проституцију. У образложењу пресуде Суд БиХ је навео да је из садржине изведених доказа закључио да је апелант починио кривичноправне радње из тачке 3 изреке пресуде, на начин, у мјестима и времену како је то у тој тачки прецизно наведено, и да је на тај начин остварио сва битна обиљежја кривичног дјела трговине људима из члана 186 став 2 КЗБиХ. Такав закључак, како је наведено у пресуди, Суд БиХ је засновао на спроведеним доказима, првенствено сагласним исказима оштећених, које у битном дијелу подупиру искази свједока М. Ч., Ј. Б. и Н. М. При томе је Суд БиХ детаљно интерпретирао наводе оштећене М. И. која је у исказу на главном претресу описала када и како је упознала апеланта и на који начин је дошло до радњи извршења које су описане у тачки 3 изреке пресуде. Такође, Суд БиХ је детаљно интерпретирао и исказ оштећене Б. Д., коју је с апелантом упознала оштећена М. И. Суд БиХ је навео да је у цијелости поклонио вјеру исказима оштећених будући да су у цијелости сагласни у погледу битних дијелова, нарочито у дијелу који се тиче давања новца и апелантовог обећања, као и дешавања са свједоцима Ј. Б. и М. Ч. Суд БиХ је навео да је приликом анализе битних разлика у исказима свједока М. Ч.


и Ј. Б. имао у виду да су та два свједока раније другачије говорила о неким битним чињеницама, док су оштећене приликом сваког саслушања о битним стварима говориле исто, те логичан слијед догађаја, затим мотиве свједока да о неким стварима свједоче другачије, али у апелантову корист, због очигледног познанства и пријатељства с њим, тако да је у односу на поменути догађај поклонио вјеру исказима оштећених.

6. Суд БиХ је истакао да је оцјеном свих доказа везаних за тачку 3 изреке пресуде извео закључак да је апелант радњу врбовања као радњу извршења остварио преваром и обманом, искоришћавајући лоше материјално стање оштећених, свој положај угледног пословног човјека, те ауторитет над оштећеном М. И. која је код њега обављала праксу. Наведено је да је апелант исказао спремност да оштећенима даје новац, обећавао им је помоћ у школи, обећавао је да ће им пренијети дио своје имовине, помоћ око возачког испита, односно предузео је све потребне радње врбовања како би учинио да оштећене њему и другим мушкарцима, његовим пријатељима и пословним партнерима, пружају сексуалне услуге. Суд БиХ је навео да је апелант својим радњама остварио и сва друга обиљежја предметног кривичног дјела. С тим у вези је наведено да је начин извршења кривичног дјела остварен кроз превару, обману и злоупотребу ауторитета и угледа над малољетним лицем. Осим тога, Суд БиХ је истакао да је сврха искоришћавања, као трећи елемент предметног кривичног дјела, у конкретном случају остварена кроз искоришћавање за проституцију и сексуално искоришћавање малољетница, као и ради сопственог сексуалног задовољења.

7. Осим тога, наведено је да је неспорна чињеница да су оштећене у инкриминисано вријеме биле малољетне, имајући у виду да је оштећена М. И. рођена 17. јула 1989. године, а оштећена Б. Д. 25. октобра 1990. године. Наведено је и да је у поступку тим вјештака неуропсихијатара Клиничког центра Универзитета у Сарајеву (Абдулах Кучукулић, Алма Браво-Мехмедбашић и Алма Пашалић) обавио вјештачење ради утврђивања емоционалног узраста оштећених, њихове способности да самостално доносе одлуке о ступању у сексуалне односе и да схвате значај и посљедице тога, те способности да прате ток поступка. На те околности саслушани су чланови тима вјештака који су у налазу и на главном претресу детаљно образложили закључак да је способност оштећених да схвате значај и посљедице одлуке о ступању у сексуалне односе с другим лицима за новац била значајно умањена. Суд БиХ је истакао да је пажљиво оцијенио презентовани налаз тима вјештака, за који је истакао да је објективан, убједљив и логичан, оправдан аргументима и стручном анализом, да није ничим доведен у сумњу, због чега је суд у цијелости прихватио налаз. При томе је Суд БиХ истакао да су апелант и други оптужени злоупотријебили малољетност и емоционалну незрелост оштећених и при том искористили њихову жељу да се докажу у друштву пријатеља и вршњака.

8. Нарочито је Суд БиХ истакао да је код многих свједока Тужилаштва БиХ, и то седам поименично наведених, примјетно одређено суздржавање при давању исказа и изношење унапријед смишљених одговора с циљем избјегавања моралне осуде њихових поступака. Неки свједоци су чак тврдили да не познају оштећене, а неки да их познају, али да с њима нису имали сексуалне односе. Негирање тих чињеница, према мишљењу Суда БиХ, произилази из настојања свједока који су користили услуге оштећених да прикрију такве ствари због свог личног угледа или бојазни да би истина негативно утицала на односе у њиховим породицама, а други свједоци, који нису

корисници, имају опет неки други интерес усмјерен на ублажавање или отклањање апелантове одговорности. Наведено је да су оштећене приликом давања исказа биле јако убједљиве и сигурне у оно што износе, дајући сагласне исказе у погледу битних ствари и релевантних питања за исправно и поступно утврђење чињеничног стања. Приликом суочавања са свједоцима, оштећена М. И. остала је при свим изнесеним тврдњама, није дјеловала несигурно нити колебљиво чак и када су други свједоци упорно негирали познанство и односе с њом. Коначно, Суд БиХ је истакао да су оштећене у више наврата саслушане у Тужилаштву БиХ гдје су дале готово идентичне изјаве са исказима датим на главном претресу. Такође, Суд БиХ је истакао да је сасвим очекивано да постоје одређене несагласности и несигурности у погледу датума и других детаља, али, према оцјени Суда БиХ, такве несагласности нису биле у погледу битних чињеница и не доводе у сумњу вјеродостојност исказа оштећених. Слиједом свих презентованих чињеница, Суд БиХ је извео закључак да су се у апелантовим радњама, описаним под тачком 3 изреке пресуде, остварила сва битна обиљежја кривичног дјела трговине људима из члана 186 став 2 КЗБиХ.

9. Суд БиХ је навео да је апелант кроз утврђени чињенични опис инкриминисаних радњи остварио три главна елемента бића кривичног дјела трговине људима; радњу извршења путем врбовања, описани начин извршења и наведену сврху израбљивања. Суд БиХ је нагласио да је оцијенио да су апелант и други оптужени радње предузимали с умишљајем и да је видљива њихова свијест о противправном поступању. Радње су чинили са својом вољом и свијешћу и с циљем да искоришћавањем оштећених остваре сврху израбљивања и њихову сексуалну експлоатацију. Суд БиХ је нагласио да чињеница да су оштећене биле малољетне подразумијева претпоставку да оне, због недовољне душевне развијености, нису у стању схватити значај и посљедице евентуалног пристанка на одређени облик израбљивања, чак и кад је тај пристанак дат без примјене средстава и начина извршења побројаних у законској одредби става 1 предметног кривичног дјела. Наведено је да су апелант и други оптужени знали да су оштећене малољетне и да су то искористили, те да су их врбовали успостављањем приволе и одређеног степена контроле над њима на описани начин. Тиме су остварили сврху искоришћавања (путем сексуалног искоришћавања и искоришћавањем за проституцију), што је имало за посљедицу повреду њихове слободе одлучивања о ступању у сексуалне односе. Имајући у виду све наведене околности, Суд БиХ је, уз примјену одредби чл. 39, 42, 48, 49 и 50 КЗБиХ, апеланта и друге оптужене прогласио кривим због кривичног дјела трговине људима из члана 186 став 2 КЗБиХ. Приликом одмјеравања казне апеланту Суд БиХ је истакао да је узео у обзир све околности које утичу на то да висина казне буде мања или већа, те је апеланту изрекао блажу казну од оне која је законом предвиђена за почињено кривично дјело.

10. Одлучујући о жалбама апеланта, других оптужених и Тужилаштва БиХ, Суд БиХ – Апелационо одјељење Одјела III за општи криминал (у даљњем тексту: Апелационо вијеће) – Пресудом број Кж-54/08 од 3. марта 2011. године одбио је жалбе апеланта и других оптужених, а жалбу Тужилаштва БиХ уважио, те преиначио првостепену пресуду у дијелу одлуке о кривичноправним санкцијама тако што је, између осталог, апеланту (умјесто раније изречене казне од једне године) изрекао казну затвора у трајању од шест година.


11. У образложењу пресуде Апелационо вијеће је, између осталог, истакло да су неосноване апелантове тврдње да се у његовим радњама не стичу обиљежја бића кривичног дјела трговине људима из члана 186 став 2 КЗБиХ. Такође, како је истакло Апелационо вијеће, позивање на Конвенцију УН-а у конкретном случају има циљ искључиво указати на међународни оквир предметних инкриминација, без потребе за селективну примјену одредби те конвенције, будући да се у конкретном случају примјењују одредбе којима је прописано кривично дјело трговине људима, дакле одредбе члана 186 КЗБиХ. Приговор апелантове одбране да није утврђен механизам санкционисања радње неког лица које крши права дјетета из наведене Конвенције УН-а такође је, према ставу Апелационог вијећа, неоснован јер је, како је Апелационо вијеће указало, један од механизама управо и тај поступак, који је резултирао осуђујућом одлуком лица која су искоришћавала малољетна лица ради проституције и других облика сексуалног искоришћавања.

12. Апелационо вијеће је истакло да је и према његовој оцјени Првостепено вијеће савјесно и свестрано оцијенило изведене доказе, како појединачно тако и у њиховој међусобној повезаности, сходно члану 281 став 2 ЗКПБиХ, те да у том смислу оспорена пресуда даје разлоге у вези с одлучним чињеницама на потпун и логичан начин. Наиме, у контексту одређених недосљедности или одступања у исказима оштећених, Апелационо вијеће је, у границама жалбених приговора одбрана, оцијенило укупни кредибилитет оштећених, те је закључило да је Првостепено вијеће у оквиру свог дискреционог права да оцјењује доказе на свеобухватан и систематичан начин оцијенило и оспораване исказе оштећених. Наведено је да су искази свједока, супротно жалбеним наводима, досљедни и подударни у својим основним и важним елементима, односно у погледу одлучних чињеница релевантних за постојање предметног кривичног дјела. Они су, и према оцјени Апелационог вијећа, поуздани и вјеродостојни, па мала одступања не могу да буду довољна да се цијели исказ оцијени као непоуздан. У ствари, како је истакло Апелационо вијеће, наведене разлике нису важне, јер нека одступања у њиховим исказима (која боја аутомобила је била од корисника сексуалних услуга, да ли су с неким били два или више пута, локације на којима су биле, ко је с њима био у друштву и сл.) у потпуности представљају очекиване и нормалне разлике у запажањима лица с различитом способношћу да уоче, упамте и присјете се информација, посебно с обзиром на чињеницу да су оштећене у вријеме инкриминисаних радњи биле малољетне дјевојчице од 15 и 16 година, изложене трауматским ситуацијама у којима су биле сексуално експлоатисане.

13. Апелационо вијеће је оцијенило да је у склопу утврђених одлучних чињеница Првостепено вијеће на правилан и ваљан начин утврдило да је апелант радњу врбовања као радњу извршења остварио преваром и обманом, искоришћавајући лоше материјално стање оштећених, свој положај пословног човјека, те ауторитет над оштећеном М. И. која је код њега обављала праксу, давањем обећања да ће им пренијети дио имовине, помоћи у школи, односно да је предузео све што је било потребно како би учинио да оштећене пружају њему и другим мушкарцима, његовим пријатељима и пословним партнерима, сексуалне услуге, чиме је остварена и сврха искоришћавања као трећи елемент предметног кривичног дјела, остварена кроз искоришћавање за проституцију и сексуално искоришћавање малољетних лица. Наведени закључак несумњиво произилази из исказа оштећених, који су у цијелости сагласни у погледу битних дијелова, посебно у погледу

давања новца и апелантовог обећања, као и у вези с догађајем са свједоцима М. Ч. и Ј. Б. Коначно, Апелационо вијеће је у контексту жалбених приговора, којима се указује на погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање, изнио крајњи закључак да је Првостепено вијеће за своје чињеничне и правне закључке изнијело логичке, потпуне и ваљане разлоге, које у цијелости прихвата и Апелационо вијеће, те да је на задовољавајући начин образложило разлоге из којих закључује да је апелант својим радњама остварио сва објективна и субјективна законска обиљежја кривичног дјела трговине људима из члана 186 став 2 КЗБиХ.

14. Апелационо вијеће је појаснило да из садржине релевантне одредбе члана 186 став 1 КЗБиХ произилазе три главна елемента кривичног дјела трговине људима с алтернативно постављеним облицима извршења, и то а) радња извршења: врбовање, пријевоз, премјештање, скривање или прихват лица; б) начин извршења којима се дјело врши: пријетња или сила или други облици принуде, отмице, преваре, обмане, злоупотребе власти или утицаја или положаја беспомоћности или давањем или примањем исплата или других користи ради добијања пристанка лица које има контролу над другим лицем; ц) сврха искоришћавања: искоришћавање проституције другог лица или других облика сексуалног искоришћавања, присилног рада или услуга, ропства или њему сличног односа, служење или вађење органа, или било ког другог искоришћавања на неетички начин. Поред наведене одредбе члана 186 став 1 КЗБиХ, за предметно кривично дјело релевантан је и став 2 истог члана, којим су предвиђене радње извршења кривичног дјела трговине људима у односу на дијете или малољетно лице. Указано је и на став 4 члана 186 КЗБиХ, којим је прописано да је без утицаја на постојање кривичног дјела трговине људима околност да ли је лице пристало на израбљивање из става 1 наведеног члана. Апелационо вијеће је истакло да пристанак жртве трговине људима на планирану експлоатацију нема значај ни у једном случају, а посебно уколико је жртва кривичног дјела дијете или малољетно лице, што је у конкретном предмету случај.

15. Имајући у виду садржину наведене одредбе члана 186 КЗБиХ, Апелационо вијеће је нагласило да је Првостепено вијеће у предметној кривичној ствари с извјесношћу утврдило да су апелант и други оптужени под околностима и на начин поближе описан у изреци оспораване пресуде предузели инкриминисане радње, које, супротно жалбеним наводима, садрже све елементе кривичног дјела које им се ставља на терет. Наиме, Апелационо вијеће је истакло да тврдње апеланта и других оптужених да није утврђена одлучна чињеница, а тиме и конститутивни елемент предметног кривичног дјела, у смислу да није познато треће лице које контролише оштећене, односно које има власт над предметом трговине, у конкретном случају над малољетницама, нису основане зато што браниоци оптужених, посебице браниоци оптуженог М. Н. и апеланта, погрешно виде и тумаче наведену околност као конститутивно и кумулативно постављено обиљежје предметног кривичног дјела, без ког оно не може да постоји, односно да се оствари. Наиме, јасно је да законски опис предметног кривичног дјела дат у диспозицији одредбе члана 186 став 1 КЗБиХ није најкоректније језички и смислено формулисан, међутим, ипак се без великих потешкоћа може закључити да то кривично дјело садржи више алтернативно постављених облика кроз које оно може да се остварује. Околност или начин извршења кривичног дјела давањем или примањем исплата или других користи ради добијања пристанка лица које има контролу над другим


лицем представља само један од алтернативно постављених начина извршења, поред других побројаних у цитираној одредби члана 186 КЗБиХ.

16. Према томе, како је даље истакло Апелационо вијеће, истакнути облик дјела за који је апелант проглашен кривим само је један од могућих облика из члана 186 КЗБиХ кроз које то кривично дјело може да се изражава и аутономно постоји, што значи да се не ради о таквом обиљежју кривичног дјела које је постављено кумулативно и од ког зависи постојање дјела у цјелини, како то погрешно апелант у жалби наводи. Наведено произилази како из члана 186 КЗБиХ тако и из одредби члана 4 Европске конвенције о борби против трговине људима, нарочито женама и дјецом, којим се допуњује Конвенција Уједињених народа против транснационалног организованог криминала, коју је БиХ ратификовала 5. фебруара 2002. године, а која је послужила као међународноправни основ за одредбу из члана 186 КЗБиХ, а између којих у опису могућих облика постојања кривичног дјела нема битних разлика.

17. Слиједом тога, према оцјени Апелационог вијећа, неприхватљиви су жалбени приговори да је за постојање предметног кривичног дјела било неопходно утврдити, односно идентификовати треће лице које контролише оштећене и које има власт над оштећеним, будући да без трећег лица нема трговине, али то и није неопходан услов за постојање тог кривичног дјела. У противном, како је истакло Апелационо вијеће, ако би се прихватило такво схватање бића и природе кривичног дјела, онда би се оно у цијелости свело само на тај облик његовог чињења, што је потпуно неприхватљиво тумачење његовог законског бића које је устројено као вишедијелно или вишеактно дјело, са алтернативно постављеним облицима и радњама чињења којима се оно може остварити, а што значи да се оно феноменолошки може испољавати кроз било који од више алтернативно датих облика. Износећи наведено, према оцјени Апелационог вијећа, јасно је да су неосновани жалбени приговори да је због непостојања и неидентификовања трећег лица Првостепено вијеће оспораваном пресудом повриједило Кривични закон. Слиједом тога, Апелационо вијеће је закључило да је апелантова жалба неоснована, те ју је из наведених разлога одбило.

18. Насупрот томе, према оцјени Апелационог вијећа, основани су жалбени приговори Тужилаштва БиХ да су изречене казне затвора апеланту и другим осуђеним несразмјерне тежини предметног кривичног дјела и њиховој друштвеној опасности. Стога је Апелационо вијеће преиначило одлуку о кривичноправним санкцијама, те изрекло казне затвора за осуђене у конкретном предмету, које су, према његовој оцјени, одговарајуће захтјевима генералне, али и специјалне превенције.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

19. Апелант наводи да му је оспореним пресудама повријеђено право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције. Истиче да је редовни суд чињенични опис предметног кривичног дјела паушално, без ваљаног правног основа, довео у везу с појединим прописима као што су Конвенција УН-а и Конвенција Савјета Европе о сузбијању трговине људима, које се у конкретној кривичноправној ствари не примјењују на њега, с обзиром на то да их у вријеме извршења кривичног дјела БиХ није ратификовала. Због тога је у конкретном случају драстично повријеђен принцип законитости из члана 3 КЗБиХ, с обзиром на то да се

кривична дјела и кривичноправне санкције прописују само законом. Даље, апелант тврди да је основним обликом кривичног дјела трговине људима из члана 186 став 1 КЗБиХ предвиђено да у самој конструкцији бића тог дјела мора постојати однос између три лица, и то: оштећене, пристанак лица које контролише експлоатисано лице, те лица које користи разне облике принуде, обмане или злоупотребе, те експлоатише то лице. Појашњава да то подразумијева да лице које учествује у врбовању, принуди, обмани, злоупотреби овлашћења, туђој немоћи итд. има ефективни контакт с другим лицем које контролише оштећено лице да би тај дао пристанак, а да би се експлоатисало треће лице, а уколико се ради о малољетном лицу, онда би се дошло до квалификованог облика тог кривичног дјела из члана 186 став 2 КЗБиХ. То практично значи, како апелант тврди, да та веза између та два лица мора да буде подведена под члан 29 КЗБиХ, односно неопходно је постојање умишљаја у погледу заједничке радње као саизвршилаца. С тим у вези, апелант цитира дијелове другостепене пресуде, те наводи да је Апелационо вијеће произвољно, паушално и неосновано тумачило одредбе члана 186 КЗБиХ, а у односу на постојање трећег лица које ефективно контролише експлоатисано лице, као кључни елемент бића предметног кривичног дјела. Даље, апелант сматра да је потпуно неприхватљиво образложење оспорене пресуде у погледу тумачења садржине елемената бића кривичног дјела трговине људима. С тим у вези, апелант парафразира дио из пресуда редовних судова у ком се тумачи наведена садржина, те износи своје виђење те одредбе на начин да истиче да су елементи бића тог кривичног дјела врбовање или друге радње, пристанак тог лица усљед наведених радњи из првог елемента бића дјела које контролише друго лице и експлоатација лица.

б) Одговор на апелацију

20. Суд БиХ је истакао да се у апелацији не наводе нови аргументи или докази који већ нису били истакнути у жалби на првостепену пресуду, те које је разматрало и оцијенило Апелационо вијеће. Суд БиХ је истакао да је приликом одлучивања у конкретној кривичној ствари првенствено оцијенио законске одредбе КЗБиХ које прописују кривично дјело трговине људима. Позивање на Конвенцију УН-а, како је истакнуто у одговору, има циљ указати на међународни оквир предметних инкриминација, без потребе за селективну примјену њених одредби, јер се у конкретном случају примјењују одредбе члана 186 КЗБиХ. Даље је наведено да је законски опис кривичног дјела трговине људима на децидиран начин образложен у оспораваним пресудама и доведен у везу с чињеничним инкриминацијама које су стављене на терет апеланту. Наиме, када се има у виду законски опис предметног кривичног дјела, без великих потешкоћа може се закључити да то кривично дјело садржи више алтернативно постављених облика кроз које оно може да се остварује, па је и истакнути облик учињеног дјела само један од могућих облика из члана 186 КЗБиХ кроз које то кривично дјело може да се изражава и аутономно постоји. То значи да се не ради о таквом обиљежју кривичног дјела које је постављено кумулативно и од ког зависи постојање дјела у цјелини, како то погрешно апелант тумачи. Стога су неприхватљиви приговори да је за постојање предметног кривичног дјела било неопходно утврдити, односно идентификовати треће лице које контролише оштећене и које има власт над малољетним лицима, будући да без трећег лица једноставно нема трговине, с обзиром на то да, како је већ истакнуто, то није неопходан услов за постојање тог кривичног дјела.


21. Тужилаштво БиХ је истакло да су апелациони наводи неосновани и да је према ставу Тужилаштва правилно и прихватљиво образложење оспораваних пресуда у погледу тумачења садржине елемената бића кривичног дјела трговине људима. Наиме, на основу спроведених доказа утврђено је да је неспорно доказано да су се у апелантовим радњама стекли сви законски елементи кривичног дјела трговине људима из члана 186 став 2 КЗБиХ. Такође, Тужилаштво је напоменуло да је члан 186 став 2 КЗБиХ настао као резултат потребе за појачаном заштитом дјеце и малољетника, а и чињеница је да за малољетна лица важи претпоставка да због недовољне душевне развијености нису у стању да схвате значај и посљедице евентуалног пристанка на одређени облик израбљивања, чак и кад је тај пристанак дат без примјене средстава и начина извршења наведених у ставу 1 члана 186 КЗБиХ.

V. Релевантни прописи

22. Кривични закон Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04 од 29. децембра 2004. године, 30/05, 53/06, 55/06 и 32/07) у релевантном дијелу гласи:

Принцип законитости

Члан 3. (1) Кривична дјела и кривичноправне санкције прописују

се само законом. (2) Никоме не може бити изречена казна или друга

кривичноправна санкција за дјело које, прије него што је учињено, није било законом или међународним правом прописано као кривично дјело и за које законом није била прописана казна.

Временско важење Кривичног закона

Члан 4. (1) На починиоце кривичног дјела примјењује се закон

који је био на снази у вријеме учињења кривичног дјела. (2) Ако се послије учињења кривичног дјела једном или

више пута измијени закон, примијениће се закон који је блажи за починиоце.

Трговина људима Члан 186. [у тексту који је у примјени од 6. јануара

2005. године и који је примијењен у конкретном случају] (1) Ко употребом силе или пријетњом употребе силе

или другим облицима принуде, отмицом, преваром или обманом, злоупотребом власти или утицаја или положаја беспомоћности или давањем или примањем исплата или других користи како би се постигла привола лица које има контролу над другим лицем, врбује, превезе, преда, сакрије или прими лице, у сврху искориштавања проституције другог лица или других облика сексуалног искориштавања, присилног рада или услуга, ропства или њему сличног односа, служења, одстрањивања дијелова људског тијела или другог израбљивања,

казниће се казном затвора од једне до десет година. (2) Ко врбује, превезе, преда, сакрије или прими дијете

или малољетника, ради израбљивања из става (1) овог члана,

казниће се казном затвора најмање пет година. (3) Ко организује или било како руководи групом људи

ради чињења кривичног дјела из става (1) или (2) овог члана, казниће се казном затвора најмање десет година или

казном дуготрајног затвора. (4) Без утицаја је на постојање кривичног дјела

трговине људима околност да ли је лице пристало на израбљивање из става (1) овог члана.

23. Закон о измјенама и допунама Кривичног закона Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" број 8/10 од 2. фебруара 2010. године) у релевантном дијелу гласи:

Члан 69. Члан 186. мијења се и гласи:

(1) Ко употребом силе или пријетњом употребе силе или другим облицима присиле, отмицом, преваром или обманом, злоупотребом власти или утицаја или положаја беспомоћности или давањем или примањем исплата или других користи како би се привољело лице које има контролу над другим лицем врбује, превезе, преда, сакрије или прими лице у сврху искоришћавања проституције другог лица или других облика сексуалног искоришћавања, присилног рада или услуга, ропства или њему сличног односа, служења, одстрањивања дијелова људског тијела или другог искоришћавања казниће се казном затвора најмање три године.

(2) Ко врбује, наводи, превезе, преда, сакрије или прими лица која нису навршила 18 година живота, ради искоришћавања из става (1) овог члана казниће се казном затвора најмање пет година.

(9) Без утицаја је на постојање кривичног дјела трговине људима околност да ли је лице које је жртва трговине људима пристало на искоришћавање.

Члан 112. Овај Закон ступа на снагу деведесетог дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ". 24. Конвенција Уједињених народа о правима

дјетета (усвојена на Генералној скупштини Уједињених народа 20. новембра 1989. године, која се у БиХ примјењује на основу Закона о ратификацији Конвенције Уједињених народа о правима дјетета, "Службени лист РБиХ" бр. 2/92 и 13/94, те "Службени гласник БиХ" број 42/08) у релевантном дијелу гласи:

Члан 1. У сврху на коју се ова Конвенција односи, дијете

означава сваку особу млађу од 18 година, осим ако се законом који се примјењује на дијете граница пунољетности не одреди раније.

25. Закон о кривичном поступку Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09 и 93/09) у релевантном дијелу гласи:

Члан 3. Претпоставка невиности и in dubio pro reo

(1) Свако се сматра невиним за кривично дјело док се правоснажном пресудом не утврди његова кривња.

(2) Сумњу у погледу постојања чињеница које чине обиљежја кривичног дјела или о којима зависи примјена неке одредбе кривичног законодавства, Суд рјешава пресудом на начин који је повољнији за оптуженог.

Члан 298. Повреде кривичног закона

Повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повријеђен у питању:

a) да ли је дјело за које се оптужени гони кривично дјело,

[…]

VI. Допустивост

26. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд има и апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу, када она постану


предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

27. У складу с чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

28. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Суда БиХ број Кж-54/08 од 3. марта 2011. године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 27. априла 2011. године, а апелација је поднесена 17. јуна 2011. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација у овом дијелу испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због ког апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

29. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација у овом дијелу испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

30. Апелант тврди да су му оспореним пресудама повријеђена права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције.

а) Право на правично суђење

31. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

32. Члан 6 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом.

2. Свако ко је оптужен за кривично дјело сматра се невиним док се његова кривња по закону не докаже.

33. У конкретном случају се ради о кривичном поступку у ком се утврђивала основаност кривичне оптужбе против апеланта, па је члан 6 Европске конвенције примјенљив. Стога, Уставни суд треба да испита да ли је поступак пред судовима био правичан онако како захтијева члан 6 Европске конвенције.

34. Апелант тврди да је Суд БиХ произвољно утврдио да су се у радњама које су му стављене на терет и за које је проглашен кривим стекла обиљежја кривичног дјела трговине људима, што је као посљедицу имало кршење његовог права на правично суђење. У вези с тим, Уставни суд указује на то да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак тих судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени

чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

35. Уставни суд се, дакле, према наведеном ставу, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница тако и у примјени релевантних позитивноправних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26), упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе. У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и на то да је у више својих одлука истакао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка једном правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље). Имајући у виду наведено, Уставни суд ће у конкретном случају, с обзиром на питања која апелант проблематизује, испитати да ли су оспорене одлуке Суда БиХ засноване на произвољној примјени КЗБиХ.

36. У контексту наведеног, Уставни суд запажа да је апелант пресудом Суда БиХ која је потврђена пресудом Апелационог вијећа (изузев у дијелу о висини казне) проглашен кривим што је радњама поближе описаним у тачки 3 изреке пресуде починио кривично дјело трговине људима из члана 186 став 2 КЗБиХ. При томе, Уставни суд запажа да из образложења оспорених одлука произилази да су у конкретном случају у односу на апеланта утврђене све релевантне чињенице на основу којих је закључено да је починио кривично дјело које му је стављено на терет. У вези с тим, Уставни суд указује на то да се биће кривичног дјела трговине људима састоји од три главна елемента која, како је утврђено у поступку пред Судом БиХ, постоје у конкретном случају. Наиме, Суд БиХ је истакао да је апелант то дјело починио врбовањем (први елемент) оштећених на начин да је, између осталог, искористио свој положај пословног човјека и лоше материјално стање оштећених, те их преварио и обмануо (други елемент), односно предузео је све што је било потребно како би учинио да оштећене пружају њему и другим мушкарцима, његовим пријатељима и пословним партнерима, сексуалне услуге (трећи елемент предметног кривичног дјела). Осим тога, у предметном поступку је било неспорно да су оштећене у инкриминисано вријеме биле малољетне, штавише и да су у смислу одредби члана 1 Конвенције УН-а имале статус дјетета. Уставни суд примјећује да су се редовни судови при том позвали на релевантне одредбе КЗБиХ који је био на снази у вријеме извршења дјела и којим су прописани елементи бића кривичног дјела за које је осуђен доводећи чињенице утврђене у току поступка у контекст с тим одредбама. Осим наведеног, а супротно апелантовим наводима, Уставни суд сматра да из изреке првостепене пресуде не произилази да је Суд БиХ своје одлуке заснивао на Конвенцији УН-а и другим конвенцијама него на релевантним одредбама КЗБиХ, те да чињеница да су редовни судови у оспореним пресудама поменули спорне конвенције не указује на то да су пресуде на њима и засноване. Наиме, и према ставу Уставног суда, позивање редовних судова на Конвенцију УН-а, са образложењем да је то позивање учињено с циљем да се укаже на међународни оквир који је, између осталог,


послужио и за прописивање радњи које чине обиљежја кривичног дјела трговине људима из члана 186 КЗБиХ, ни у ком случају не оставља простор за сумњу да су у конкретном случају примијењене одредбе КЗБиХ.

37. С обзиром на апелантове наводе у погледу времена ратификације одређених конвенција, Уставни суд указује на то да је Конвенција УН-а ратификована у БиХ прије 1992. године (Закон о ратификацији Конвенције УН-а, "Службени лист РБиХ" бр. 2/92 и 13/94, те "Службени гласник БиХ" број 42/08), те да је Одлука о ратификацији Конвенције Савјета Европе о борби против трговине људима објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 14/07 од 13. децембара 2007. године, када је и ступила на правну снагу. Уставни суд наглашава да обје конвенције дефинишу основне институте који се примјењују у међународним оквирима у борби против трговине људима, укључујући и дефинисање тог појма, а који су у одредбама КЗБиХ разрађени и инкорпорисани у релевантне одредбе тог закона. Слиједом тога, Уставни суд сматра да у конкретном случају апелант није проглашен кривим на основу тих конвенција него искључиво на основу позитивних прописа БиХ, о чему је Суд БиХ у својим пресудама дао јасне и детаљне разлоге. Уставни суд примјећује да је Суд БиХ навео да је у законском опису кривичног дјела из члана 186 став 2 КЗБиХ експлицитно наведено да су као жртве тог кривичног дјела обухваћена лица која нису навршила 18 година живота, односно у законском тексту који је важио у вријеме предузимања инкриминисаних радњи дијете или малољетник, што у сваком случају обухвата лица узраста до 18 година живота, што јасно указује на то да су апелантови наводи дати у том погледу потпуно неосновани.

38. Даље, Уставни суд примјећује да је Суд БиХ образложио да је облик учињеног кривичног дјела само један од могућих облика из члана 186 КЗБиХ кроз које то кривично дјело може да се изражава и аутономно постоји. Слиједећи наведено, Суд БиХ је закључио да су неосновани апелантови приговори да је за постојање предметног кривичног дјела било неопходно утврдити, односно идентификовати треће лице које контролише оштећене и које има власт над малољетним лицима, јер, према апелантовом схватању, без трећег лица једноставно нема трговине, с обзиром на то да, како је већ истакнуто, то није неопходан услов за постојање тог кривичног дјела. У противном, како је Суд БиХ истакао, ако би се прихватило такво схватање природе и бића тог дјела, онда би се оно у цијелости свело само на тај облик његовог чињења, што је потпуно неприхватљиво тумачење његовог законског бића које је устројено као вишедијелно или вишеактно дјело, с алтернативно постављеним облицима и радњама чињења којима се оно може остварити, а што значи да оно феноменолошки може да се испољава кроз било који од више алтернативно датих облика. Наиме, и према ставу Уставног суда, у конкретном случају је јасно да је апелант починио предметно кривично дјело јер је, дакле, како је закључио Суд БиХ у оспореним пресудама, врбовао оштећене које су биле малољетне, послуживши се преваром и обманом да пружају њему и другим мушкарцима, његовим пријатељима и пословним партнерима, сексуалне услуге, што представља један од могућих облика кривичног дјела трговине људима из члана 186 КЗБиХ, кроз које то кривично дјело може да се изражава и аутономно постоји. Стога, Уставни суд сматра да дата образложења у вези с наведеним питањима не дјелују произвољно и да су у складу са стандардима Европске конвенције.

39. Даље, Уставни суд запажа да је из изреке првостепене пресуде неспорно видљиво да је апелант осуђен

за кривично дјело из члана 186 став 2 КЗБиХ који је био на снази у вријеме извршења дјела (ступио на снагу 6. јануара 2005. године) и да је проглашен кривим да је то дјело починио врбовањем малољетница с циљем њихове експлоатације, чиме је испуњен један од елемената алтернативно постављеног бића кривичног дјела трговине људима, те да је наведено да је врбовање вршио радњама прецизираним у пресуди. Дакле, у конкретном случају апелант је проглашен кривим за врбовање које је један од алтернативно постављених облика кривичног дјела из члана 186 став 2 КЗБиХ. При томе, Уставни суд запажа и да је Законом о измјенама и допунама КЗБиХ објављеним у "Службеном гласнику БиХ" број 8/10 дошло до измјена наведеног члана чиме је као радња извршења, поред до тада прописаних (између осталог, како је речено, и "врбовања"), наведена, тј. прецизирана и посебна радња извршења "навођење". С обзиром на наведено, односно да је апелант осуђен за "врбовање" а не "навођење", Уставни суд сматра да не постоји ништа што би указивало на то да предметно кривично дјело (и то како његов начин извршења тако и изречена казна) није било прописано законом у вријеме извршења дјела.

40. У погледу апелантових тврдњи да му је прекршено и право на пресумпцију невиности, Уставни суд подсјећа на то да је основни принцип гарантован чланом 6 став 2 Европске конвенције да се свако ко је оптужен за кривично дјело сматра невиним док се његова кривња по закону не докаже. С тим у вези, а имајући у виду елаборацију из претходних тачака ове одлуке, Уставни суд запажа да су редовни судови на основу спроведених доказа, чији су поступак извођења детаљно описали, утврдили да је апелант неспорно починио кривично дјело за које је проглашен кривим, а што је, како је већ речено, Уставни суд елаборирао у претходним тачкама ове одлуке. Даље, Уставни суд сматра да разлози које су навели редовни судови не доводе у сумњу одлуку суда о апелантовој кривичној одговорности у смислу да је нека чињеница остала неразјашњена и што би водило кршењу наведеног принципа. Стога, Уставни суд сматра да нема мјеста тврдњама о кршењу принципа пресумпције невиности будући да ништа не указује на то да су судови поступали с предубјеђењем о апелантовој кривици и тиме прекршили принцип према ком се свако ко је оптужен за кривично дјело сматра невиним док се његова кривица по закону не докаже. Имајући у виду наведено, Уставни суд и те апелантове наводе сматра неоснованим, поготово у ситуацији када апелант није посебно конкретизовао у чему се састоји евентуална повреда тог принципа.

41. Стога, имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су неосновани сви апелантови наводи, те да у конкретном случају није било кршења права из члана 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције.

VIII. Закључак

42. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције јер је Суд БиХ на основу спроведених доказа утврдио да су се у радњама које је апелант починио стекла сва обиљежја кривичног дјела трговине људима из члана 186 став 2 КЗБиХ, те када је Суд БиХ у оспореним пресудама детаљно образложио начин на који је све спроведене доказе довео у везу с релевантним законским одредбама.

43. Даље, Уставни суд закључује да нема ни кршења апелантовог права из члана 6 став 2 Европске конвенције, односно принципа пресумпције невиности, када ништа не указује на то да су судови поступали с предубјеђењем о


апелантовој кривици, те кад је у спроведеном поступку кривица несумњиво утврђена и када нити једна чињеница није остала неразјашњена у смислу принципа из те одредбе.

44. На основу члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

45. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине

Мирсад Ћеман, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj AP 2514/11, rješavajući apelaciju Čede Markelića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, potpredsjednica Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Constance Grewe, sutkinja Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 9. jula 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Čede Markelića

podnesena protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine br. KŽ-54/08 od 3. marta 2011. godine i K-54/08 od 26. maja 2010. godine.

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Čedo Markelić (u daljnjem tekstu: apelant), trenutno u Kazneno-popravnom zavodu Foča, kojeg zastupa Siniša Đorđević, advokat iz Doboja, podnio je 17. juna 2011. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. KŽ-54/08 od 3. marta 2011. godine i K-54/08 od 26. maja 2010. godine. Apelant je 5. septembra 2013. godine dopunio apelaciju. Također, apelant je, na zahtjev Ustavnog suda, 7. novembra 2013. godine dopunio apelaciju.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Tužilaštva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužilaštvo BiH) zatraženo je 22. aprila 2014. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sud BiH i Tužilaštvo BiH dostavili su odgovore na apelaciju 29. aprila i 9. maja 2014. godine.

III. Činjenično stanje

4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Sud BiH je u krivičnom postupku protiv apelanta i još trojice optuženih (S. V., M. N. i B. N.; u daljnjem tekstu: drugi optuženi), nakon održanog glavnog pretresa s kojeg je u cijelosti bila isključena javnost, donio Presudu broj K-54/08 od 26. maja 2010. godine. Tom presudom apelant je proglašen krivim što je, na način detaljno opisan u tački 3. izreke presude, počinio krivično djelo trgovine ljudima iz člana 186. stav 2. Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH), pa mu je Sud BiH izrekao kaznu zatvora u trajanju od jedne godine. Sud

BiH je utvrdio da je apelant navedeno krivično djelo počinio tako što je u toku 2006. godine pa do jeseni 2007. godine, suprotno Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), koja je sastavni dio Ustava BiH, i Konvenciji Ujedinjenih naroda o pravima djeteta (u daljnjem tekstu: Konvencija UN-a) i drugim konvencijama vrbovao tada mldb. M. I. i mldb. B. D. (u daljnjem tekstu: oštećene ili oštećena M. I. i oštećena B. D.) s ciljem seksualnog iskorištavanja i iskorištavanja oštećenih za prostituciju. U obrazloženju presude Sud BiH je naveo da je iz sadržaja izvedenih dokaza zaključio da je apelant počinio krivičnopravne radnje iz tačke 3. izreke presude, na način, u mjestima i vremenu kako je to u toj tački precizno navedeno, i da je na taj način ostvario sva bitna obilježja krivičnog djela trgovine ljudima iz člana 186. stav 2. KZBiH. Takav zaključak, kako je navedeno u presudi, Sud BiH je zasnovao na provedenim dokazima, prvenstveno saglasnim iskazima oštećenih, koje u bitnom dijelu podupiru iskazi svjedoka M. Č., J. B. i N. M. Pri tome je Sud BiH detaljno interpretirao navode oštećene M. I. koja je u iskazu na glavnom pretresu opisala kada i kako je upoznala apelanta i na koji način je došlo do radnji izvršenja koje su opisane u tački 3. izreke presude. Također, Sud BiH je detaljno interpretirao i iskaz oštećene B. D., koju je s apelantom upoznala oštećena M. I. Sud BiH je naveo da je u cijelosti poklonio vjeru iskazima oštećenih budući da su u cijelosti saglasni u pogledu bitnih dijelova, naročito u dijelu koji se tiče davanja novca i apelantovog obećanja, kao i dešavanja sa svjedocima J. B. i M. Č. Sud BiH je naveo da je prilikom analize bitnih razlika u iskazima svjedoka M. Č. i J. B. imao u vidu da su ta dva svjedoka ranije drugačije govorila o nekim bitnim činjenicama, dok su oštećene prilikom svakog saslušanja o bitnim stvarima govorile isto, te logičan slijed događaja, zatim motive svjedoka da o nekim stvarima svjedoče drugačije, ali u apelantovu korist, zbog očiglednog poznanstva i prijateljstva s njim, tako da je u odnosu na spomenuti događaj poklonio vjeru iskazima oštećenih.

6. Sud BiH je istakao da je ocjenom svih dokaza vezanih za tačku 3. izreke presude izveo zaključak da je apelant radnju vrbovanja kao radnju izvršenja ostvario prevarom i obmanom, iskorištavajući loše materijalno stanje oštećenih, svoj položaj uglednog poslovnog čovjeka, te autoritet nad oštećenom M. I. koja je kod njega obavljala praksu. Navedeno je da je apelant iskazao spremnost da oštećenima daje novac, obećavao im je pomoć u školi, obećavao je da će im prenijeti dio svoje imovine, pomoć oko vozačkog ispita, odnosno preduzeo je sve potrebne radnje vrbovanja kako bi učinio da oštećene njemu i drugim muškarcima, njegovim prijateljima i poslovnim partnerima, pružaju seksualne usluge. Sud BiH je naveo da je apelant svojim radnjama ostvario i sva druga obilježja predmetnog krivičnog djela. S tim u vezi je navedeno da je način izvršenja krivičnog djela ostvaren kroz prevaru, obmanu i zloupotrebu autoriteta i ugleda nad malodobnim licem. Osim toga, Sud BiH je istakao da je svrha iskorištavanja, kao treći element predmetnog krivičnog djela, u konkretnom slučaju ostvarena kroz iskorištavanje za prostituciju i seksualno iskorištavanje malodobnica, kao i radi vlastitog seksualnog zadovoljenja.

7. Osim toga, navedeno je da je nesporna činjenica da su oštećene u inkriminirano vrijeme bile malodobne, imajući u vidu da je oštećena M. I. rođena 17. jula 1989. godine, a oštećena B. D. 25. oktobra 1990. godine. Navedeno je i da je u postupku tim vještaka neuropsihijatara Kliničkog centra Univerziteta u Sarajevu (Abdulah Kučukulić, Alma Bravo-Mehmedbašić i Alma Pašalić) obavio vještačenje radi utvrđivanja emocionalnog uzrasta oštećenih, njihove sposobnosti da samostalno donose odluke o stupanju u seksualne odnose i da shvate značaj i posljedice toga, te sposobnosti da prate tok postupka. Na te okolnosti saslušani su članovi tima vještaka koji su u nalazu i na


glavnom pretresu detaljno obrazložili zaključak da je sposobnost oštećenih da shvate značaj i posljedice odluke o stupanju u seksualne odnose s drugim licima za novac bila značajno umanjena. Sud BiH je istakao da je pažljivo ocijenio prezentirani nalaz tima vještaka, za koji je istakao da je objektivan, uvjerljiv i logičan, opravdan argumentima i stručnom analizom, da nije ničim doveden u sumnju, zbog čega je sud u cijelosti prihvatio nalaz. Pri tome je Sud BiH istakao da su apelant i drugi optuženi zloupotrijebili malodobnost i emocionalnu nezrelost oštećenih i pri tom iskoristili njihovu želju da se dokažu u društvu prijatelja i vršnjaka.

8. Naročito je Sud BiH istakao da je kod mnogih svjedoka Tužilaštva BiH, i to sedam poimenično navedenih, primjetno određeno suzdržavanje pri davanju iskaza i iznošenje unaprijed smišljenih odgovora s ciljem izbjegavanja moralne osude njihovih postupaka. Neki svjedoci su čak tvrdili da ne poznaju oštećene, a neki da ih poznaju, ali da s njima nisu imali seksualne odnose. Negiranje tih činjenica, prema mišljenju Suda BiH, proizlazi iz nastojanja svjedoka koji su koristili usluge oštećenih da prikriju takve stvari zbog svog ličnog ugleda ili bojazni da bi istina negativno utjecala na odnose u njihovim porodicama, a drugi svjedoci, koji nisu korisnici, imaju opet neki drugi interes usmjeren na ublažavanje ili otklanjanje apelantove odgovornosti. Navedeno je da su oštećene prilikom davanja iskaza bile jako uvjerljive i sigurne u ono što iznose, dajući saglasne iskaze u pogledu bitnih stvari i relevantnih pitanja za ispravno i postupno utvrđenje činjeničnog stanja. Prilikom suočavanja sa svjedocima, oštećena M. I. ostala je pri svim iznesenim tvrdnjama, nije djelovala nesigurno niti kolebljivo čak i kada su drugi svjedoci uporno negirali poznanstvo i odnose s njom. Konačno, Sud BiH je istakao da su oštećene u više navrata saslušane u Tužilaštvu BiH gdje su dale gotovo identične izjave sa iskazima datim na glavnom pretresu. Također, Sud BiH je istakao da je sasvim očekivano da postoje određene nesaglasnosti i nesigurnosti u pogledu datuma i drugih detalja, ali, prema ocjeni Suda BiH, takve nesaglasnosti nisu bile u pogledu bitnih činjenica i ne dovode u sumnju vjerodostojnost iskaza oštećenih. Slijedom svih prezentiranih činjenica, Sud BiH je izveo zaključak da su se u apelantovim radnjama, opisanim pod tačkom 3. izreke presude, ostvarila sva bitna obilježja krivičnog djela trgovine ljudima iz člana 186. stav 2. KZBiH.

9. Sud BiH je naveo da je apelant kroz utvrđeni činjenični opis inkriminirajućih radnji ostvario tri glavna elementa bića krivičnog djela trgovine ljudima; radnju izvršenja putem vrbovanja, opisani način izvršenja i navedenu svrhu izrabljivanja. Sud BiH je naglasio da je ocijenio da su apelant i drugi optuženi radnje preduzimali s umišljajem i da je vidljiva njihova svijest o protivpravnom postupanju. Radnje su činili sa svojom voljom i sviješću i s ciljem da iskorištavanjem oštećenih ostvare svrhu izrabljivanja i njihovu seksualnu eksploataciju. Sud BiH je naglasio da činjenica da su oštećene bile malodobne podrazumijeva pretpostavku da one, zbog nedovoljne duševne razvijenosti, nisu u stanju shvatiti značaj i posljedice eventualnog pristanka na određeni oblik izrabljivanja, čak i kad je taj pristanak dat bez primjene sredstava i načina izvršenja pobrojanih u zakonskoj odredbi stava 1. predmetnog krivičnog djela. Navedeno je da su apelant i drugi optuženi znali da su oštećene malodobne i da su to iskoristili, te da su ih vrbovali uspostavljanjem privole i određenog stepena kontrole nad njima na opisani način. Time su ostvarili svrhu iskorištavanja (putem seksualnog iskorištavanja i iskorištavanjem za prostituciju), što je imalo za posljedicu povredu njihove slobode odlučivanja o stupanju u seksualne odnose. Imajući u vidu sve navedene okolnosti, Sud BiH je, uz primjenu odredaba čl. 39, 42, 48, 49. i 50. KZBiH, apelanta i druge optužene proglasio krivim zbog krivičnog djela trgovine ljudima iz člana 186. stav 2. KZBiH.

Prilikom odmjeravanja kazne apelantu Sud BiH je istakao da je uzeo u obzir sve okolnosti koje utječu na to da visina kazne bude manja ili veća, te je apelantu izrekao blažu kaznu od one koja je zakonom predviđena za počinjeno krivično djelo.

10. Odlučujući o žalbama apelanta, drugih optuženih i Tužilaštva BiH, Sud BiH – Apelaciono odjeljenje Odjela III za opći kriminal (u daljnjem tekstu: Apelaciono vijeće) – Presudom broj Kž-54/08 od 3. marta 2011. godine odbio je žalbe apelanta i drugih optuženih, a žalbu Tužilaštva BiH uvažio, te preinačio prvostepenu presudu u dijelu odluke o krivičnopravnim sankcijama tako što je, između ostalog, apelantu (umjesto ranije izrečene kazne od jedne godine) izrekao kaznu zatvora u trajanju od šest godina.

11. U obrazloženju presude Apelaciono vijeće je, između ostalog, istaklo da su neosnovane apelantove tvrdnje da se u njegovim radnjama ne stječu obilježja bića krivičnog djela trgovine ljudima iz člana 186. stav 2. KZBiH. Također, kako je istaklo Apelaciono vijeće, pozivanje na Konvenciju UN-a u konkretnom slučaju ima cilj isključivo ukazati na međunarodni okvir predmetnih inkriminacija, bez potrebe za selektivnu primjenu odredaba te konvencije, budući da se u konkretnom slučaju primjenjuju odredbe kojima je propisano krivično djelo trgovine ljudima, dakle odredbe člana 186. KZBiH. Prigovor apelantove odbrane da nije utvrđen mehanizam sankcioniranja radnje nekog lica koje krši prava djeteta iz navedene Konvencije UN-a također je, prema stavu Apelacionog vijeća, neosnovan jer je, kako je Apelaciono vijeće ukazalo, jedan od mehanizama upravo i taj postupak, koji je rezultirao osuđujućom odlukom lica koja su iskorištavala malodobna lica radi prostitucije i drugih oblika seksualnog iskorištavanja.

12. Apelaciono vijeće je istaklo da je i prema njegovoj ocjeni Prvostepeno vijeće savjesno i svestrano ocijenilo izvedene dokaze, kako pojedinačno tako i u njihovoj međusobnoj povezanosti, shodno članu 281. stav 2. ZKPBiH, te da u tom smislu osporena presuda daje razloge u vezi s odlučnim činjenicama na potpun i logičan način. Naime, u kontekstu određenih nedosljednosti ili odstupanja u iskazima oštećenih, Apelaciono vijeće je, u granicama žalbenih prigovora odbrana, ocijenilo ukupni kredibilitet oštećenih, te je zaključilo da je Prvostepeno vijeće u okviru svog diskrecionog prava da ocjenjuje dokaze na sveobuhvatan i sistematičan način ocijenilo i osporavane iskaze oštećenih. Navedeno je da su iskazi svjedoka, suprotno žalbenim navodima, dosljedni i podudarni u svojim osnovnim i važnim elementima, odnosno u pogledu odlučnih činjenica relevantnih za postojanje predmetnog krivičnog djela. Oni su, i prema ocjeni Apelacionog vijeća, pouzdani i vjerodostojni, pa mala odstupanja ne mogu biti dovoljna da se cijeli iskaz ocijeni kao nepouzdan. Ustvari, kako je istaklo Apelaciono vijeće, navedene razlike nisu važne, jer neka odstupanja u njihovim iskazima (koja boja automobila je bila od korisnika seksualnih usluga, da li su s nekim bili dva ili više puta, lokacije na kojima su bile, ko je s njima bio u društvu i sl.) u potpunosti predstavljaju očekivane i normalne razlike u zapažanjima lica s različitom sposobnošću da uoče, upamte i prisjete se informacija, posebno s obzirom na činjenicu da su oštećene u vrijeme inkriminiranih radnji bile malodobne djevojčice od 15 i 16 godina, izložene traumatskim situacijama u kojima su bile seksualno eksploatirane.

13. Apelaciono vijeće je ocijenilo da je u sklopu utvrđenih odlučnih činjenica Prvostepeno vijeće na pravilan i valjan način utvrdilo da je apelant radnju vrbovanja kao radnju izvršenja ostvario prevarom i obmanom, iskorištavajući loše materijalno stanje oštećenih, svoj položaj poslovnog čovjeka, te autoritet nad oštećenom M. I. koja je kod njega obavljala praksu, davanjem obećanja da će im prenijeti dio imovine, pomoći u školi, odnosno da je preduzeo sve što je bilo potrebno kako bi učinio da oštećene


pružaju njemu i drugim muškarcima, njegovim prijateljima i poslovnim partnerima, seksualne usluge, čime je ostvarena i svrha iskorištavanja kao treći element predmetnog krivičnog djela, ostvarena kroz iskorištavanje za prostituciju i seksualno iskorištavanje malodobnih lica. Navedeni zaključak nesumnjivo proizlazi iz iskaza oštećenih, koji su u cijelosti saglasni u pogledu bitnih dijelova, posebno u pogledu davanja novca i apelantovog obećanja, kao i u vezi s događajem sa svjedocima M. Č. i J. B. Konačno, Apelaciono vijeće je u kontekstu žalbenih prigovora, kojima se ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, iznio krajnji zaključak da je Prvostepeno vijeće za svoje činjenične i pravne zaključke iznijelo logičke, potpune i valjane razloge, koje u cijelosti prihvata i Apelaciono vijeće, te da je na zadovoljavajući način obrazložilo razloge iz kojih zaključuje da je apelant svojim radnjama ostvario sva objektivna i subjektivna zakonska obilježja krivičnog djela trgovine ljudima iz člana 186. stav 2. KZBiH.

14. Apelaciono vijeće je pojasnilo da iz sadržaja relevantne odredbe člana 186. stav 1. KZBiH proizlaze tri glavna elementa krivičnog djela trgovine ljudima s alternativno postavljenim oblicima izvršenja, i to a) radnja izvršenja: vrbovanje, prijevoz, premještanje, skrivanje ili prihvat lica; b) način izvršenja kojima se djelo vrši: prijetnja ili sila ili drugi oblici prinude, otmice, prijevare, obmane, zloupotrebe vlasti ili utjecaja ili položaja bespomoćnosti ili davanjem ili primanjem isplata ili drugih koristi radi dobijanja pristanka lica koje ima kontrolu nad drugim licem; c) svrha iskorištavanja: iskorištavanje prostitucije drugog lica ili drugih oblika seksualnog iskorištavanja, prisilnog rada ili usluga, ropstva ili njemu sličnog odnosa, služenje ili vađenje organa, ili bilo kojeg drugog iskorištavanja na neetički način. Pored navedene odredbe člana 186. stav 1. KZBiH, za predmetno krivično djelo relevantan je i stav 2. istog člana, kojim su predviđene radnje izvršenja krivičnog djela trgovine ljudima u odnosu na dijete ili malodobno lice. Ukazano je i na stav 4. člana 186. KZBiH, kojim je propisano da je bez utjecaja na postojanje krivičnog djela trgovine ljudima okolnost da li je lice pristalo na izrabljivanje iz stava 1. navedenog člana. Apelaciono vijeće je istaklo da pristanak žrtve trgovine ljudima na planiranu eksploataciju nema značaj ni u jednom slučaju, a posebno ukoliko je žrtva krivičnog djela dijete ili malodobno lice, što je u konkretnom predmetu slučaj.

15. Imajući u vidu sadržaj navedene odredbe člana 186. KZBiH, Apelaciono vijeće je naglasilo da je Prvostepeno vijeće u predmetnoj krivičnoj stvari s izvjesnošću utvrdilo da su apelant i drugi optuženi pod okolnostima i na način pobliže opisan u izreci osporavane presude preduzeli inkriminirajuće radnje, koje, suprotno žalbenim navodima, sadrže sve elemente krivičnog djela koje im se stavlja na teret. Naime, Apelaciono vijeće je istaklo da tvrdnje apelanta i drugih optuženih da nije utvrđena odlučna činjenica, a time i konstitutivni element predmetnog krivičnog djela, u smislu da nije poznato treće lice koje kontrolira oštećene, odnosno koje ima vlast nad predmetom trgovine, u konkretnom slučaju nad malodobnicama, nisu osnovane zato što branioci optuženih, posebice branioci optuženog M. N. i apelanta, pogrešno vide i tumače navedenu okolnost kao konstitutivno i kumulativno postavljeno obilježje predmetnog krivičnog djela, bez kojeg ono ne može da postoji, odnosno da se ostvari. Naime, jasno je da zakonski opis predmetnog krivičnog djela dat u dispoziciji odredbe člana 186. stav 1. KZBiH nije najkorektnije jezički i smisleno formuliran, međutim, ipak se bez velikih poteškoća može zaključiti da to krivično djelo sadrži više alternativno postavljenih oblika kroz koje ono može da se ostvaruje. Okolnost ili način izvršenja krivičnog djela davanjem ili primanjem isplata ili drugih koristi radi dobijanja pristanka lica koje ima kontrolu nad drugim licem predstavlja samo jedan od

alternativno postavljenih načina izvršenja, pored drugih pobrojanih u citiranoj odredbi člana 186. KZBiH.

16. Prema tome, kako je dalje istaklo Apelaciono vijeće, istaknuti oblik djela za koji je apelant proglašen krivim samo je jedan od mogućih oblika iz člana 186. KZBiH kroz koje to krivično djelo može da se izražava i autonomno postoji, što znači da se ne radi o takvom obilježju krivičnog djela koje je postavljeno kumulativno i od kojeg zavisi postojanje djela u cjelini, kako to pogrešno apelant u žalbi navodi. Navedeno proizlazi kako iz člana 186. KZBiH tako i iz odredbi člana 4. Evropske konvencije o borbi protiv trgovine ljudima, naročito ženama i djecom, kojim se dopunjuje Konvencija Ujedinjenih naroda protiv transnacionalnog organiziranog kriminala, koju je BiH ratificirala 5. februara 2002. godine, a koja je poslužila kao međunarodnopravni osnov za odredbu iz člana 186. KZBiH, a između kojih u opisu mogućih oblika postojanja krivičnog djela nema bitnih razlika.

17. Slijedom toga, prema ocjeni Apelacionog vijeća, neprihvatljivi su žalbeni prigovori da je za postojanje predmetnog krivičnog djela bilo neophodno utvrditi, odnosno identificirati treće lice koje kontrolira oštećene i koje ima vlast nad oštećenim, budući da bez trećeg lica nema trgovine, ali to i nije neophodan uvjet za postojanje tog krivičnog djela. U protivnom, kako je istaklo Apelaciono vijeće, ako bi se prihvatilo takvo shvatanje bića i prirode krivičnog djela, onda bi se ono u cijelosti svelo samo na taj oblik njegovog činjenja, što je posve neprihvatljivo tumačenje njegovog zakonskog bića koje je ustrojeno kao višedijelno ili višeaktno djelo, sa alternativno postavljenim oblicima i radnjama činjenja kojima se ono može ostvariti, a što znači da se ono fenomenološki može ispoljavati kroz bilo koji od više alternativno datih oblika. Iznoseći navedeno, prema ocjeni Apelacionog vijeća, jasno je da su neosnovani žalbeni prigovori da je zbog nepostojanja i neidentificiranja trećeg lica Prvostepeno vijeće osporavanom presudom povrijedilo Krivični zakon. Slijedom toga, Apelaciono vijeće je zaključilo da je apelantova žalba neosnovana, te ju je iz navedenih razloga odbilo.

18. Nasuprot tome, prema ocjeni Apelacionog vijeća, osnovani su žalbeni prigovori Tužilaštva BiH da su izrečene kazne zatvora apelantu i drugim osuđenim nerazmjerne težini predmetnog krivičnog djela i njihovoj društvenoj opasnosti. Stoga je Apelaciono vijeće preinačilo odluku o krivičnopravnim sankcijama, te izreklo kazne zatvora za osuđene u konkretnom predmetu, koje su, prema njegovoj ocjeni, odgovarajuće zahtjevima generalne, ali i specijalne prevencije.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

19. Apelant navodi da mu je osporenim presudama povrijeđeno pravo iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije. Ističe da je redovni sud činjenični opis predmetnog krivičnog djela paušalno, bez valjanog pravnog osnova, doveo u vezu s pojedinim propisima kao što su Konvencija UN-a i Konvencija Vijeća Evrope o suzbijanju trgovine ljudima, koje se u konkretnoj krivičnopravnoj stvari ne primjenjuju na njega, s obzirom na to da ih u vrijeme izvršenja krivičnog djela BiH nije ratificirala. Zbog toga je u konkretnom slučaju drastično povrijeđen princip zakonitosti iz člana 3. KZBiH, s obzirom na to da se krivična djela i krivičnopravne sankcije propisuju samo zakonom. Dalje, apelant tvrdi da je osnovnim oblikom krivičnog djela trgovine ljudima iz člana 186. stav 1. KZBiH predviđeno da u samoj konstrukciji bića tog djela mora postojati odnos između tri lica, i to: oštećene, pristanak lica koje kontrolira eksploatirano lice, te lica koje koristi razne oblike prinude, obmane ili zloupotrebe, te eksploatira to lice. Pojašnjava da to podrazumijeva da lice koje učestvuje u vrbovanju, prinudi, obmani, zloupotrebi ovlaštenja,


tuđoj nemoći itd. ima efektivni kontakt s drugim licem koje kontrolira oštećeno lice da bi taj dao pristanak, a da bi se eksploatiralo treće lice, a ukoliko se radi o malodobnom licu, onda bi se došlo do kvalificiranog oblika tog krivičnog djela iz člana 186. stav 2. KZBiH. To praktično znači, kako apelant tvrdi, da ta veza između ta dva lica mora biti podvedena pod član 29. KZBiH, odnosno neophodno je postojanje umišljaja u pogledu zajedničke radnje kao saizvršilaca. S tim u vezi, apelant citira dijelove drugostepene presude, te navodi da je Apelaciono vijeće proizvoljno, paušalno i neosnovano tumačilo odredbe člana 186. KZBiH, a u odnosu na postojanje trećeg lica koje efektivno kontrolira eksploatirano lice, kao ključni element bića predmetnog krivičnog djela. Dalje, apelant smatra da je potpuno neprihvatljivo obrazloženje osporene presude u pogledu tumačenja sadržaja elemenata bića krivičnog djela trgovine ljudima. S tim u vezi, apelant parafrazira dio iz presuda redovnih sudova u kojem se tumači navedeni sadržaj, te iznosi svoje viđenje te odredbe na način da ističe da su elementi bića tog krivičnog djela vrbovanje ili druge radnje, pristanak tog lica usljed navedenih radnji iz prvog elementa bića djela koje kontrolira drugo lice i eksploatacija lica.

b) Odgovor na apelaciju

20. Sud BiH je istakao da se u apelaciji ne navode novi argumenti ili dokazi koji već nisu bili istaknuti u žalbi na prvostepenu presudu, te koje je razmatralo i ocijenilo Apelaciono vijeće. Sud BiH je istakao da je prilikom odlučivanja u konkretnoj krivičnoj stvari prvenstveno ocijenio zakonske odredbe KZBiH koje propisuju krivično djelo trgovine ljudima. Pozivanje na Konvenciju UN-a, kako je istaknuto u odgovoru, ima cilj ukazati na međunarodni okvir predmetnih inkriminacija, bez potrebe za selektivnu primjenu njenih odredaba, jer se u konkretnom slučaju primjenjuju odredbe člana 186. KZBiH. Dalje je navedeno da je zakonski opis krivičnog djela trgovine ljudima na decidiran način obrazložen u osporavanim presudama i doveden u vezu s činjeničnim inkriminacijama koje su stavljene na teret apelantu. Naime, kada se ima u vidu zakonski opis predmetnog krivičnog djela, bez velikih poteškoća može se zaključiti da to krivično djelo sadrži više alternativno postavljenih oblika kroz koje ono može da se ostvaruje, pa je i istaknuti oblik učinjenog djela samo jedan od mogućih oblika iz člana 186. KZBiH kroz koje to krivično djelo može da se izražava i autonomno postoji. To znači da se ne radi o takvom obilježju krivičnog djela koje je postavljeno kumulativno i od kojeg zavisi postojanje djela u cjelini, kako to pogrešno apelant tumači. Stoga su neprihvatljivi prigovori da je za postojanje predmetnog krivičnog djela bilo neophodno utvrditi, odnosno identificirati treće lice koje kontrolira oštećene i koje ima vlast nad malodobnim licima, budući da bez trećeg lica jednostavno nema trgovine, s obzirom na to da, kako je već istaknuto, to nije neophodan uvjet za postojanje tog krivičnog djela.

21. Tužilaštvo BiH je istaklo da su apelacioni navodi neosnovani i da je prema stavu Tužilaštva pravilno i prihvatljivo obrazloženje osporavanih presuda u pogledu tumačenja sadržaja elemenata bića krivičnog djela trgovine ljudima. Naime, na osnovu provedenih dokaza utvrđeno je da je nesporno dokazano da su se u apelantovim radnjama stekli svi zakonski elementi krivičnog djela trgovine ljudima iz člana 186. stav 2. KZBiH. Također, Tužilaštvo je napomenulo da je član 186. stav 2. KZBiH nastao kao rezultat potrebe za pojačanom zaštitom djece i malodobnika, a i činjenica je da za malodobna lica važi pretpostavka da zbog nedovoljne duševne razvijenosti nisu u stanju shvatiti značaj i posljedice eventualnog pristanka na određeni oblik izrabljivanja, čak i kad je taj pristanak dat bez primjene sredstava i načina izvršenja navedenih u stavu 1. člana 186. KZBiH.

V. Relevantni propisi

22. Krivični zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04 od 29. decembra 2004. godine, 30/05, 53/06, 55/06 i 32/07) u relevantnom dijelu glasi:

Princip zakonitosti

Član 3. (1) Krivična djela i krivičnopravne sankcije propisuju se

samo zakonom. (2) Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga

krivičnopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je učinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao krivično djelo i za koje zakonom nije bila propisana kazna.

Vremensko važenje Krivičnog zakona

Član 4. (1) Na učinitelja krivičnog djela primjenjuje se zakon koji je

bio na snazi u vrijeme učinjenja krivičnog djela. (2) Ako se poslije učinjenja krivičnog djela jednom ili više

puta izmijeni zakon, primijenit će se zakon koji je blaži za učinitelja.

Trgovina ljudima Član 186. [u tekstu koji je u primjeni od 6. januara 2005. godine i koji je primijenjen u konkretnom slučaju]

(1) Ko upotrebom sile ili prijetnjom upotrebe sile ili drugim oblicima prinude, otmicom, prevarom, obmanom, zloupotrebom vlasti ili uticaja ili položaja bespomoćnosti ili davanjem ili primanjem isplata ili drugih koristi kako bi se postigla privola lica koje ima kontrolu nad drugim licem, vrbuje, preveze, preda, sakrije ili primi lice, u svrhu iskorištavanja prostitucije drugog lica ili drugih oblika seksualnog iskorištavanja, prisilnog rada ili usluga, ropstva ili njemu sličnog odnosa, služenja, odstranjivanja dijelova ljudskog tijela i li drugog izrabljivanja,

kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina. (2) Ko vrbuje, preveze, preda, sakrije ili primi dijete ili

maloljetnika, radi izrabljivanja iz stava (1) ovog člana, kaznit će se kaznom zatvora najmanje pet godina. (3) Ko organizira ili bilo kako rukovodi grupom ljudi radi

činjenja krivičnog djela iz stava (1) ili (2) ovog člana, kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili

kaznom dugotrajnog zatvora. (4) Bez utjecaja je na postojanje krivičnog djela trgovine

ljudima okolnost da li je lice pristalo na izrabljivanje iz stava (1) ovog člana.

23. Zakon o izmjenama i dopunama Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" broj 8/10 od 2. februara 2010. godine) u relevantnom dijelu glasi:

Član 69. Član 186. mijenja se i glasi:

(1) Ko upotrebom sile ili prijetnjom upotrebe sile ili drugim oblicima prisile, otmicom, prevarom ili obmanom, zloupotrebom vlasti ili uticaja ili položaja bespomoćnosti ili davanjem ili primanjem isplata ili drugih koristi kako bi se privoljelo lice koje ima kontrolu nad drugim licem vrbuje, preveze, preda, sakrije ili primi lice u svrhu iskorištavanja prostitucije drugog lica ili drugih oblika seksualnog iskorištavanja, prisilnog rada ili usluga, ropstva ili njemu sličnog odnosa, služenja, odstranjivanja dijelova ljudskog tijela ili drugog iskorištavanja kaznit će se kaznom zatvora najmanje tri godine.

(2) Ko vrbuje, navodi, preveze, preda, sakrije ili primi lica koja nisu navršila 18 godina života, radi iskorištavanja iz stava (1) ovog člana kaznit će se kaznom zatvora najmanje pet godina.

(9) Bez uticaja je na postojanje krivičnog djela trgovine ljudima okolnost da li je lice koje je žrtva trgovine ljudima pristalo na iskorištavanje.


Član 112. Ovaj Zakon stupa na snagu devedesetog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". 24. Konvencija Ujedinjenih naroda o pravima djeteta

(usvojena na Generalnoj skupštini Ujedinjenih naroda 20. novembra 1989. godine, koja se u BiH primjenjuje na osnovu Zakona o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih naroda o pravima djeteta, "Službeni list RBiH" br. 2/92 i 13/94, te "Službeni glasnik BiH" broj 42/08) u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. U svrhu na koju se ova Konvencija odnosi, dijete označava

svaku osobu mlađu od 18 godina, osim ako se zakonom koji se primjenjuje na dijete granica punoljetnosti ne odredi ranije.

25. Zakon o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09 i 93/09) u relevantnom dijelu glasi:

Član 3. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo

(1) Svako se smatra nevinim za krivično djelo dok se pravomoćnom presudom ne utvrdi njegova krivnja.

(2) Sumnju u pogledu postojanja činjenica koje čine obilježja krivičnog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe krivičnog zakonodavstva, Sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženog.

Član 298. Povrede krivičnog zakona

Povreda krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povrijeđen u pitanju:

a) da li je djelo za koje se optuženi goni krivično djelo, […]

VI. Dopustivost

26. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

27. U skladu s članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

28. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj Kž-54/08 od 3. marta 2011. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 27. aprila 2011. godine, a apelacija je podnesena 17. juna 2011. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija u ovom dijelu ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

29. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija u ovom dijelu ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

30. Apelant tvrdi da su mu osporenim presudama povrijeđena prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije.

a) Pravo na pravično suđenje

31. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

32. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom.

2. Svako ko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivnja po zakonu ne dokaže.

33. U konkretnom slučaju se radi o krivičnom postupku u kojem se utvrđivala osnovanost krivične optužbe protiv apelanta, pa je član 6. Evropske konvencije primjenjiv. Stoga, Ustavni sud treba ispitati da li je postupak pred sudovima bio pravičan onako kako zahtijeva član 6. Evropske konvencije.

34. Apelant tvrdi da je Sud BiH proizvoljno utvrdio da su se u radnjama koje su mu stavljene na teret i za koje je proglašen krivim stekla obilježja krivičnog djela trgovine ljudima, što je kao posljedicu imalo kršenje njegovog prava na pravično suđenje. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak tih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

35. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka istakao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelant problematizira, ispitati da li su osporene odluke Suda BiH zasnovane na proizvoljnoj primjeni KZBiH.

36. U kontekstu navedenog, Ustavni sud zapaža da je apelant presudom Suda BiH koja je potvrđena presudom Apelacionog vijeća (izuzev u dijelu o visini kazne) proglašen krivim što je radnjama pobliže opisanim u tački 3. izreke presude počinio krivično djelo trgovine ljudima iz člana 186. stav 2. KZBiH. Pri tome, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja osporenih odluka proizlazi da su u konkretnom slučaju u odnosu na apelanta utvrđene sve relevantne činjenice na osnovu kojih je zaključeno da je počinio krivično djelo koje mu je stavljeno na teret. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da se biće krivičnog djela trgovine ljudima sastoji od tri glavna elementa koja, kako je utvrđeno u postupku pred Sudom BiH, postoje u konkretnom


slučaju. Naime, Sud BiH je istakao da je apelant to djelo počinio vrbovanjem (prvi element) oštećenih na način da je, između ostalog, iskoristio svoj položaj poslovnog čovjeka i loše materijalno stanje oštećenih, te ih prevario i obmanuo (drugi element), odnosno preduzeo je sve što je bilo potrebno kako bi učinio da oštećene pružaju njemu i drugim muškarcima, njegovim prijateljima i poslovnim partnerima, seksualne usluge (treći element predmetnog krivičnog djela). Osim toga, u predmetnom postupku je bilo nesporno da su oštećene u inkriminirano vrijeme bile malodobne, štaviše i da su u smislu odredaba člana 1. Konvencije UN-a imale status djeteta. Ustavni sud primjećuje da su se redovni sudovi pri tom pozvali na relevantne odredbe KZBiH koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja djela i kojim su propisani elementi bića krivičnog djela za koje je osuđen dovodeći činjenice utvrđene u toku postupka u kontekst s tim odredbama. Osim navedenog, a suprotno apelantovim navodima, Ustavni sud smatra da iz izreke prvostepene presude ne proizlazi da je Sud BiH svoje odluke zasnivao na Konvenciji UN-a i drugim konvencijama nego na relevantnim odredbama KZBiH, te da činjenica da su redovni sudovi u osporenim presudama spomenuli sporne konvencije ne ukazuje na to da su presude na njima i zasnovane. Naime, i prema stavu Ustavnog suda, pozivanje redovnih sudova na Konvenciju UN-a, sa obrazloženjem da je to pozivanje učinjeno s ciljem da se ukaže na međunarodni okvir koji je, između ostalog, poslužio i za propisivanje radnji koje čine obilježja krivičnog djela trgovine ljudima iz člana 186. KZBiH, ni u kojem slučaju ne ostavlja prostor za sumnju da su u konkretnom slučaju primijenjene odredbe KZBiH.

37. S obzirom na apelantove navode u pogledu vremena ratifikacije određenih konvencija, Ustavni sud ukazuje na to da je Konvencija UN-a ratificirana u BiH prije 1992. godine (Zakon o ratifikaciji Konvencije UN-a, "Službeni list RBiH" br. 2/92 i 13/94, te "Službeni glasnik BiH" broj 42/08), te da je Odluka o ratifikaciji Konvencije Vijeća Evrope o borbi protiv trgovine ljudima objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 14/07 od 13. decembara 2007. godine, kada je i stupila na pravnu snagu. Ustavni sud naglašava da obje konvencije definiraju osnovne institute koji se primjenjuju u međunarodnim okvirima u borbi protiv trgovine ljudima, uključujući i definiranje tog pojma, a koji su u odredbama KZBiH razrađeni i inkorporirani u relevantne odredbe tog zakona. Slijedom toga, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju apelant nije proglašen krivim na osnovu tih konvencija nego isključivo na osnovu pozitivnih propisa BiH, o čemu je Sud BiH u svojim presudama dao jasne i detaljne razloge. Ustavni sud primjećuje da je Sud BiH naveo da je u zakonskom opisu krivičnog djela iz člana 186. stav 2. KZBiH eksplicitno navedeno da su kao žrtve tog krivičnog djela obuhvaćena lica koja nisu navršila 18 godina života, odnosno u zakonskom tekstu koji je važio u vrijeme preduzimanja inkriminiranih radnji dijete ili malodobnik, što u svakom slučaju obuhvata lica uzrasta do 18 godina života, što jasno ukazuje na to da su apelantovi navodi dati u tom pogledu posve neosnovani.

38. Dalje, Ustavni sud primjećuje da je Sud BiH obrazložio da je oblik učinjenog krivičnog djela samo jedan od mogućih oblika iz člana 186. KZBiH kroz koje to krivično djelo može da se izražava i autonomno postoji. Slijedeći navedeno, Sud BiH je zaključio da su neosnovani apelantovi prigovori da je za postojanje predmetnog krivičnog djela bilo neophodno utvrditi, odnosno identificirati treće lice koje kontrolira oštećene i koje ima vlast nad malodobnim licima, jer, prema apelantovom shvatanju, bez trećeg lica jednostavno nema trgovine, s obzirom na to da, kako je već istaknuto, to nije neophodan uvjet za postojanje tog krivičnog djela. U protivnom, kako je Sud BiH istakao, ako bi se prihvatilo takvo shvatanje prirode i bića tog djela, onda bi se ono u cijelosti svelo samo na taj oblik njegovog

činjenja, što je posve neprihvatljivo tumačenje njegovog zakonskog bića koje je ustrojeno kao višedijelno ili višeaktno djelo, s alternativno postavljenim oblicima i radnjama činjenja kojima se ono može ostvariti, a što znači da ono fenomenološki može da se ispoljava kroz bilo koji od više alternativno datih oblika. Naime, i prema stavu Ustavnog suda, u konkretnom slučaju je jasno da je apelant počinio predmetno krivično djelo jer je, dakle, kako je zaključio Sud BiH u osporenim presudama, vrbovao oštećene koje su bile malodobne, posluživši se prevarom i obmanom da pružaju njemu i drugim muškarcima, njegovim prijateljima i poslovnim partnerima, seksualne usluge, što predstavlja jedan od mogućih oblika krivičnog djela trgovine ljudima iz člana 186. KZBiH, kroz koje to krivično djelo može da se izražava i autonomno postoji. Stoga, Ustavni sud smatra da data obrazloženja u vezi s navedenim pitanjima ne djeluju proizvoljno i da su u skladu sa standardima Evropske konvencije.

39. Dalje, Ustavni sud zapaža da je iz izreke prvostepene presude nesporno vidljivo da je apelant osuđen za krivično djelo iz člana 186. stav 2. KZBiH koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja djela (stupio na snagu 6. januara 2005. godine) i da je proglašen krivim da je to djelo počinio vrbovanjem malodobnica s ciljem njihove eksploatacije, čime je ispunjen jedan od elemenata alternativno postavljenog bića krivičnog djela trgovine ljudima, te da je navedeno da je vrbovanje vršio radnjama preciziranim u presudi. Dakle, u konkretnom slučaju apelant je proglašen krivim za vrbovanje koje je jedan od alternativno postavljenih oblika krivičnog djela iz člana 186. stav 2. KZBiH. Pri tome, Ustavni sud zapaža i da je Zakonom o izmjenama i dopunama KZBiH objavljenim u "Službenom glasniku BiH" broj 8/10 došlo do izmjena navedenog člana čime je kao radnja izvršenja, pored do tada propisanih (između ostalog, kako je rečeno, i "vrbovanja"), navedena, tj. precizirana i posebna radnja izvršenja "navođenje". S obzirom na navedeno, odnosno da je apelant osuđen za "vrbovanje" a ne "navođenje", Ustavni sud smatra da ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da predmetno krivično djelo (i to kako njegov način izvršenja tako i izrečena kazna) nije bilo propisano zakonom u vrijeme izvršenja djela.

40. U pogledu apelantovih tvrdnji da mu je prekršeno i pravo na presumpciju nevinosti, Ustavni sud podsjeća na to da je osnovni princip garantiran članom 6. stav 2. Evropske konvencije da se svako ko je optužen za krivično djelo smatra nevinim dok se njegova krivnja po zakonu ne dokaže. S tim u vezi, a imajući u vidu elaboraciju iz prethodnih tačaka ove odluke, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi na osnovu provedenih dokaza, čiji su postupak izvođenja detaljno opisali, utvrdili da je apelant nesporno počinio krivično djelo za koje je proglašen krivim, a što je, kako je već rečeno, Ustavni sud elaborirao u prethodnim tačkama ove odluke. Dalje, Ustavni sud smatra da razlozi koje su naveli redovni sudovi ne dovode u sumnju odluku suda o apelantovoj krivičnoj odgovornosti u smislu da je neka činjenica ostala nerazjašnjena i što bi vodilo kršenju navedenog principa. Stoga, Ustavni sud smatra da nema mjesta tvrdnjama o kršenju principa presumpcije nevinosti budući da ništa ne ukazuje na to da su sudovi postupali s preduvjerenjem o apelantovoj krivici i time prekršili princip prema kojem se svako ko je optužen za krivično djelo smatra nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud i te apelantove navode smatra neosnovanim, pogotovo u situaciji kada apelant nije posebno konkretizirao u čemu se sastoji eventualna povreda tog principa.

41. Stoga, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su neosnovani svi apelantovi navodi, te da u konkretnom slučaju nije bilo kršenja prava iz člana 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije.


VIII. Zaključak

42. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije jer je Sud BiH na osnovu provedenih dokaza utvrdio da su se u radnjama koje je apelant počinio stekla sva obilježja krivičnog djela trgovine ljudima iz člana 186. stav 2. KZBiH, te kada je Sud BiH u osporenim presudama detaljno obrazložio način na koji je sve provedene dokaze doveo u vezu s relevantnim zakonskim odredbama.

43. Dalje, Ustavni sud zaključuje da nema ni kršenja apelantovog prava iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije, odnosno principa presumpcije nevinosti, kada ništa ne ukazuje na to da su sudovi postupali s preduvjerenjem o apelantovoj krivici, te kad je u provedenom postupku krivica nesumnjivo utvrđena i kada niti jedna činjenica nije ostala nerazjašnjena u smislu principa iz te odredbe.

44. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

45. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Mirsad Ćeman, s. r.


predmetu broj AP 2514/11, rješavajući apelaciju Čede Markelića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, dopredsjednica Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Constance Grewe, sutkinja Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 9. srpnja 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Čede Markelića

podnesena protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine br. KŽ-54/08 od 3. ožujka 2011. godine i K-54/08 od 26. svibnja 2010. godine.


1. Čedo Markelić (u daljnjem tekstu: apelant), trenutno u Kazneno-popravnom zavodu Foča, kojega zastupa Siniša Đorđević, odvjetnik iz Doboja, podnio je 17. lipnja 2011. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. KŽ-54/08 od 3. ožujka 2011. godine i K-54/08 od 26. svibnja 2010. godine. Apelant je 5. rujna 2013. godine dopunio apelaciju. Također, apelant je, na zahtjev Ustavnog suda, 7. studenog 2013. godine dopunio apelaciju.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Tužiteljstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo BiH) zatraženo je 22. travnja 2014. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sud BiH i Tužiteljstvo BiH dostavili su odgovore na apelaciju 29. travnja i 9. svibnja 2014. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Sud BiH je u kaznenom postupku protiv apelanta i još trojice optuženih (S. V., M. N. i B. N.; u daljnjem tekstu: drugi optuženi), nakon održane glavne rasprave s koje je u cijelosti bila isključena javnost, donio Presudu broj K-54/08 od 26. svibnja 2010. godine. Tom presudom apelant je proglašen krivim što je, na način detaljno opisan u točki 3. izreke presude, počinio kazneno djelo trgovine ljudima iz članka 186. stavak 2. Kaznenog zakona Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH), pa mu je Sud BiH izrekao kaznu zatvora u trajanju od jedne godine. Sud BiH je utvrdio da je apelant navedeno kazneno djelo počinio tako što je u tijeku 2006. godine pa do jeseni 2007. godine, suprotno Europskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), koja je sastavni dio Ustava BiH, i Konvenciji Ujedinjenih naroda o pravima djeteta (u daljnjem tekstu: Konvencija UN-a) i drugim konvencijama vrbovao tada mldb. M. I. i mldb. B. D. (u daljnjem tekstu: oštećene ili oštećena M. I. i oštećena B. D.) s ciljem seksualnog iskorištavanja i iskorištavanja oštećenih za prostituciju. U obrazloženju presude Sud BiH je naveo da je iz sadržaja izvedenih dokaza zaključio da je apelant počinio kaznenopravne radnje iz točke 3. izreke presude, na način, u mjestima i vremenu kako je to u toj točki precizno navedeno, i da je na taj način ostvario sva bitna obilježja kaznenog djela trgovine ljudima iz članka 186. stavak 2. KZBiH. Takav zaključak, kako je navedeno u presudi, Sud BiH je utemeljio na provedenim dokazima, prvenstveno suglasnim iskazima oštećenih, koje u bitnom dijelu podupiru iskazi svjedoka M. Č., J. B. i N. M. Pri tome je Sud BiH detaljno interpretirao navode oštećene M. I. koja je u iskazu na glavnoj raspravi opisala kada i kako je upoznala apelanta i na koji način je došlo do radnji izvršenja koje su opisane u točki 3. izreke presude. Također, Sud BiH je detaljno interpretirao i iskaz oštećene B. D., koju je s apelantom upoznala oštećena M. I. Sud BiH je naveo da je u cijelosti poklonio vjeru iskazima oštećenih budući da su u cijelosti suglasni u pogledu bitnih dijelova, naročito u dijelu koji se tiče davanja novca i apelantovog obećanja, kao i dešavanja sa svjedocima J. B. i M. Č. Sud BiH je naveo da je prilikom analize bitnih razlika u iskazima svjedoka M. Č. i J. B. imao u vidu da su ta dva svjedoka ranije drugačije govorila o nekim bitnim činjenicama, dok su oštećene prilikom svakog saslušanja o bitnim stvarima govorile isto, te logičan slijed događaja, zatim motive svjedoka da o nekim stvarima svjedoče drugačije, ali u apelantovu korist, zbog očitog poznanstva i prijateljstva s njim, tako da je u odnosu na spomenuti događaj poklonio vjeru iskazima oštećenih.

6. Sud BiH je istakao da je ocjenom svih dokaza vezanih za točku 3. izreke presude izveo zaključak da je apelant radnju vrbovanja kao radnju izvršenja ostvario prevarom i obmanom, iskorištavajući loše materijalno stanje oštećenih, svoj položaj uglednog poslovnog čovjeka, te autoritet nad oštećenom M. I. koja je kod njega obavljala praksu. Navedeno je da je apelant iskazao spremnost da oštećenima daje novac, obećavao im je pomoć u školi, obećavao je da će im prenijeti dio svoje imovine, pomoć oko vozačkog ispita, odnosno poduzeo je sve potrebne radnje vrbovanja kako bi učinio da oštećene njemu i drugim muškarcima, njegovim prijateljima i poslovnim partnerima, pružaju seksualne usluge. Sud BiH je naveo da je apelant svojim radnjama ostvario i sva druga obilježja predmetnog kaznenog djela. S tim u vezi je navedeno da je način izvršenja kaznenog djela ostvaren kroz prevaru, obmanu i zlouporabu autoriteta i ugleda nad malodobnom osobom. Osim toga, Sud BiH je istakao da je svrha iskorištavanja, kao treći element predmetnog


kaznenog djela, u konkretnom slučaju ostvarena kroz iskorištavanje za prostituciju i seksualno iskorištavanje malodobnica, kao i radi vlastitog seksualnog zadovoljenja.

7. Osim toga, navedeno je da je nesporna činjenica da su oštećene u inkriminirano vrijeme bile malodobne, imajući u vidu da je oštećena M. I. rođena 17. srpnja 1989. godine, a oštećena B. D. 25. listopada 1990. godine. Navedeno je i da je u postupku tim vještaka neuropsihijatara Kliničkog centra Univerziteta u Sarajevu (Abdulah Kučukulić, Alma Bravo-Mehmedbašić i Alma Pašalić) obavio vještačenje radi utvrđivanja emocionalnog uzrasta oštećenih, njihove sposobnosti da samostalno donose odluke o stupanju u seksualne odnose i da shvate značaj i posljedice toga, te sposobnosti da prate tijek postupka. Na te okolnosti saslušani su članovi tima vještaka koji su u nalazu i na glavnoj raspravi detaljno obrazložili zaključak da je sposobnost oštećenih da shvate značaj i posljedice odluke o stupanju u seksualne odnose s drugim osobama za novac bila značajno umanjena. Sud BiH je istakao da je pozorno ocijenio prezentirani nalaz tima vještaka, za koji je istakao da je objektivan, uvjerljiv i logičan, opravdan argumentima i stručnom analizom, da nije ničim doveden u sumnju, zbog čega je sud u cijelosti prihvatio nalaz. Pri tome je Sud BiH istakao da su apelant i drugi optuženi zlouporabili malodobnost i emocionalnu nezrelost oštećenih i pri tom iskoristili njihovu želju da se dokažu u društvu prijatelja i vršnjaka.

8. Naročito je Sud BiH istakao da je kod mnogih svjedoka Tužiteljstva BiH, i to sedam poimenično navedenih, primjetno određeno suzdržavanje pri davanju iskaza i iznošenje unaprijed smišljenih odgovora s ciljem izbjegavanja moralne osude njihovih postupaka. Neki svjedoci su čak tvrdili da ne poznaju oštećene, a neki da ih poznaju, ali da s njima nisu imali seksualne odnose. Negiranje tih činjenica, prema mišljenju Suda BiH, proizlazi iz nastojanja svjedoka koji su koristili usluge oštećenih da prikriju takve stvari zbog svog osobnog ugleda ili bojazni da bi istina negativno utjecala na odnose u njihovim obiteljima, a drugi svjedoci, koji nisu korisnici, imaju opet neki drugi interes usmjeren na ublažavanje ili otklanjanje apelantove odgovornosti. Navedeno je da su oštećene prilikom davanja iskaza bile jako uvjerljive i sigurne u ono što iznose, dajući suglasne iskaze u pogledu bitnih stvari i relevantnih pitanja za ispravno i postupno utvrđenje činjeničnog stanja. Prilikom suočavanja sa svjedocima, oštećena M. I. ostala je pri svim iznesenim tvrdnjama, nije djelovala nesigurno niti kolebljivo čak i kada su drugi svjedoci uporno negirali poznanstvo i odnose s njom. Konačno, Sud BiH je istakao da su oštećene u više navrata saslušane u Tužiteljstvu BiH gdje su dale gotovo identične izjave sa iskazima danim na glavnoj raspravi. Također, Sud BiH je istakao da je sasvim očekivano da postoje određene nesuglasnosti i nesigurnosti u pogledu datuma i drugih detalja, ali, prema ocjeni Suda BiH, takve nesuglasnosti nisu bile u pogledu bitnih činjenica i ne dovode u sumnju vjerodostojnost iskaza oštećenih. Slijedom svih prezentiranih činjenica, Sud BiH je izveo zaključak da su se u apelantovim radnjama, opisanim pod točkom 3. izreke presude, ostvarila sva bitna obilježja kaznenog djela trgovine ljudima iz članka 186. stavak 2. KZBiH.

9. Sud BiH je naveo da je apelant kroz utvrđeni činjenični opis inkriminirajućih radnji ostvario tri glavna elementa bića kaznenog djela trgovine ljudima; radnju izvršenja putem vrbovanja, opisani način izvršenja i navedenu svrhu izrabljivanja. Sud BiH je naglasio da je ocijenio da su apelant i drugi optuženi radnje poduzimali s umišljajem i da je vidljiva njihova svijest o protupravnom postupanju. Radnje su činili sa svojom voljom i sviješću i s ciljem da iskorištavanjem oštećenih ostvare svrhu izrabljivanja i njihovu seksualnu eksploataciju. Sud BiH je naglasio da činjenica da su oštećene bile malodobne podrazumijeva pretpostavku da one, zbog nedovoljne duševne

razvijenosti, nisu u stanju shvatiti značaj i posljedice eventualnog pristanka na određeni oblik izrabljivanja, čak i kada je taj pristanak dan bez primjene sredstava i načina izvršenja pobrojanih u zakonskoj odredbi stavka 1. predmetnog kaznenog djela. Navedeno je da su apelant i drugi optuženi znali da su oštećene malodobne i da su to iskoristili, te da su ih vrbovali uspostavom privole i određenog stupnja kontrole nad njima na opisani način. Time su ostvarili svrhu iskorištavanja (putem seksualnog iskorištavanja i iskorištavanjem za prostituciju), što je imalo za posljedicu povredu njihove slobode odlučivanja o stupanju u seksualne odnose. Imajući u vidu sve navedene okolnosti, Sud BiH je, uz primjenu odredaba čl. 39, 42, 48, 49. i 50. KZBiH, apelanta i druge optužene proglasio krivim zbog kaznenog djela trgovine ljudima iz članka 186. stavak 2. KZBiH. Prilikom odmjeravanja kazne apelantu Sud BiH je istakao da je uzeo u obzir sve okolnosti koje utječu na to da visina kazne bude manja ili veća, te je apelantu izrekao blažu kaznu od one koja je zakonom predviđena za počinjeno kazneno djelo.

10. Odlučujući o žalbama apelanta, drugih optuženih i Tužiteljstva BiH, Sud BiH – Apelacijsko odjeljenje Odjela III za opći kriminal (u daljnjem tekstu: Apelacijsko vijeće) – Presudom broj Kž-54/08 od 3. ožujka 2011. godine odbio je žalbe apelanta i drugih optuženih, a žalbu Tužiteljstva BiH uvažio, te preinačio prvostupanjsku presudu u dijelu odluke o kaznenopravnim sankcijama tako što je, između ostaloga, apelantu (umjesto ranije izrečene kazne od jedne godine) izrekao kaznu zatvora u trajanju od šest godina.

11. U obrazloženju presude Apelacijsko vijeće je, između ostaloga, istaklo da su neutemeljene apelantove tvrdnje da se u njegovim radnjama ne stječu obilježja bića kaznenog djela trgovine ljudima iz članka 186. stavak 2. KZBiH. Također, kako je istaklo Apelacijsko vijeće, pozivanje na Konvenciju UN-a u konkretnom slučaju ima cilj isključivo ukazati na međunarodni okvir predmetnih inkriminacija, bez potrebe za selektivnu primjenu odredaba te konvencije, budući da se u konkretnom slučaju primjenjuju odredbe kojima je propisano kazneno djelo trgovine ljudima, dakle odredbe članka 186. KZBiH. Prigovor apelantove obrane da nije utvrđen mehanizam sankcioniranja radnje neke osobe koja krši prava djeteta iz navedene Konvencije UN-a također je, prema stavu Apelacijskog vijeća, neutemeljen jer je, kako je Apelacijsko vijeće ukazalo, jedan od mehanizama upravo i taj postupak, koji je rezultirao osuđujućom odlukom osoba koje su iskorištavale malodobne osobe radi prostitucije i drugih oblika seksualnog iskorištavanja.

12. Apelacijsko vijeće je istaklo da je i prema njegovoj ocjeni Prvostupanjsko vijeće savjesno i svestrano ocijenilo izvedene dokaze, kako pojedinačno tako i u njihovoj međusobnoj povezanosti, shodno članku 281. stavak 2. ZKPBiH, te da u tom smislu pobijana presuda daje razloge u vezi s odlučnim činjenicama na potpun i logičan način. Naime, u kontekstu određenih nedosljednosti ili odstupanja u iskazima oštećenih, Apelacijsko vijeće je, u granicama žalbenih prigovora obrana, ocijenilo ukupni kredibilitet oštećenih, te je zaključilo da je Prvostupanjsko vijeće u okviru svog diskrecijskog prava da ocjenjuje dokaze na sveobuhvatan i sustavan način ocijenilo i pobijane iskaze oštećenih. Navedeno je da su iskazi svjedoka, suprotno žalbenim navodima, dosljedni i podudarni u svojim temeljnim i važnim elementima, odnosno u pogledu odlučnih činjenica relevantnih za postojanje predmetnog kaznenog djela. Oni su, i prema ocjeni Apelacijskog vijeća, pouzdani i vjerodostojni, pa mala odstupanja ne mogu biti dovoljna da se cijeli iskaz ocijeni kao nepouzdan. Ustvari, kako je istaklo Apelacijsko vijeće, navedene razlike nisu važne, jer neka odstupanja u njihovim iskazima (koja boja automobila je bila od korisnika seksualnih usluga, jesu li s nekim bili dva ili više puta, lokacije na kojima su bile, tko je s njima bio u društvu i sl.) u


potpunosti predstavljaju očekivane i normalne razlike u zapažanjima osoba s različitom sposobnošću da uoče, upamte i prisjete se informacija, posebno s obzirom na činjenicu da su oštećene u vrijeme inkriminiranih radnji bile malodobne djevojčice od 15 i 16 godina, izložene traumatskim situacijama u kojima su bile seksualno eksploatirane.

13. Apelacijsko vijeće je ocijenilo da je u sklopu utvrđenih odlučnih činjenica Prvostupanjsko vijeće na pravilan i valjan način utvrdilo da je apelant radnju vrbovanja kao radnju izvršenja ostvario prevarom i obmanom, iskorištavajući loše materijalno stanje oštećenih, svoj položaj poslovnog čovjeka, te autoritet nad oštećenom M. I. koja je kod njega obavljala praksu, davanjem obećanja da će im prenijeti dio imovine, pomoći u školi, odnosno da je poduzeo sve što je bilo potrebno kako bi učinio da oštećene pružaju njemu i drugim muškarcima, njegovim prijateljima i poslovnim partnerima, seksualne usluge, čime je ostvarena i svrha iskorištavanja kao treći element predmetnog kaznenog djela, ostvarena kroz iskorištavanje za prostituciju i seksualno iskorištavanje malodobnih osoba. Navedeni zaključak nesumnjivo proizlazi iz iskaza oštećenih, koji su u cijelosti suglasni u pogledu bitnih dijelova, posebno u pogledu davanja novca i apelantovog obećanja, kao i u vezi s događajem sa svjedocima M. Č. i J. B. Konačno, Apelacijsko vijeće je u kontekstu žalbenih prigovora, kojima se ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, iznio krajnji zaključak da je Prvostupanjsko vijeće za svoje činjenične i pravne zaključke iznijelo logičke, potpune i valjane razloge, koje u cijelosti prihvaća i Apelacijsko vijeće, te da je na zadovoljavajući način obrazložilo razloge iz kojih zaključuje da je apelant svojim radnjama ostvario sva objektivna i subjektivna zakonska obilježja kaznenog djela trgovine ljudima iz članka 186. stavak 2. KZBiH.

14. Apelacijsko vijeće je pojasnilo da iz sadržaja relevantne odredbe članka 186. stavak 1. KZBiH proizlaze tri glavna elementa kaznenog djela trgovine ljudima s alternativno postavljenim oblicima izvršenja, i to a) radnja izvršenja: vrbovanje, prijevoz, premještanje, skrivanje ili prihvat osoba; b) način izvršenja kojima se djelo vrši: prijetnja ili sila ili drugi oblici prinude, otmice, prijevare, obmane, zlouporabe vlasti ili utjecaja ili položaja bespomoćnosti ili davanjem ili primanjem isplata ili drugih koristi radi dobivanja pristanka osobe koja ima kontrolu nad drugom osobom; c) svrha iskorištavanja: iskorištavanje prostitucije druge osobe ili drugih oblika seksualnog iskorištavanja, prisilnog rada ili usluga, ropstva ili njemu sličnog odnosa, služenje ili vađenje organa, ili bilo kojeg drugog iskorištavanja na neetički način. Pored navedene odredbe članka 186. stavak 1. KZBiH, za predmetno kazneno djelo relevantan je i stavak 2. istog članka, kojim su predviđene radnje izvršenja kaznenog djela trgovine ljudima u odnosu na dijete ili malodobnu osobu. Ukazano je i na stavak 4. članka 186. KZBiH, kojim je propisano da je bez utjecaja na postojanje kaznenog djela trgovine ljudima okolnost je li osoba pristala na izrabljivanje iz stavka 1. navedenog članka. Apelacijsko vijeće je istaklo da pristanak žrtve trgovine ljudima na planiranu eksploataciju nema značaj ni u jednom slučaju, a posebno ukoliko je žrtva kaznenog djela dijete ili malodobna osoba, što je u konkretnom predmetu slučaj.

15. Imajući u vidu sadržaj navedene odredbe članka 186. KZBiH, Apelacijsko vijeće je naglasilo da je Prvostupanjsko vijeće u predmetnoj kaznenoj stvari s izvjesnošću utvrdilo da su apelant i drugi optuženi pod okolnostima i na način pobliže opisan u izreci pobijane presude poduzeli inkriminirajuće radnje, koje, suprotno žalbenim navodima, sadrže sve elemente kaznenog djela koje im se stavlja na teret. Naime, Apelacijsko vijeće je istaklo da tvrdnje apelanta i drugih optuženih da nije utvrđena odlučna činjenica, a time i konstitutivni element predmetnog kaznenog djela, u smislu da nije poznata treća osoba

koja kontrolira oštećene, odnosno koja ima vlast nad predmetom trgovine, u konkretnom slučaju nad malodobnicama, nisu utemeljene zato što branitelji optuženih, posebice branitelji optuženoga M. N. i apelanta, pogrešno vide i tumače navedenu okolnost kao konstitutivno i kumulativno postavljeno obilježje predmetnog kaznenog djela, bez kojega ono ne može postojati, odnosno ostvariti se. Naime, jasno je da zakonski opis predmetnog kaznenog djela dan u dispoziciji odredbe članka 186. stavak 1. KZBiH nije najkorektnije jezično i smisleno formuliran, međutim, ipak se bez velikih poteškoća može zaključiti da to kazneno djelo sadrži više alternativno postavljenih oblika kroz koje se ono može ostvarivati. Okolnost ili način izvršenja kaznenog djela davanjem ili primanjem isplata ili drugih koristi radi dobivanja pristanka osobe koja ima kontrolu nad drugom osobom predstavlja samo jedan od alternativno postavljenih načina izvršenja, pored drugih pobrojanih u citiranoj odredbi članka 186. KZBiH.

16. Prema tome, kako je dalje istaklo Apelacijsko vijeće, istaknuti oblik djela za koji je apelant proglašen krivim samo je jedan od mogućih oblika iz članka 186. KZBiH kroz koje se to kazneno djelo može izražavati i autonomno postojati, što znači da se ne radi o takvom obilježju kaznenog djela koje je postavljeno kumulativno i o kojem ovisi postojanje djela u cjelini, kako to pogrešno apelant u žalbi navodi. Navedeno proizlazi kako iz članka 186. KZBiH tako i iz odredaba članka 4. Europske konvencije o borbi protiv trgovine ljudima, naročito ženama i djecom, kojim se dopunjuje Konvencija Ujedinjenih naroda protiv transnacionalnog organiziranog kriminala, koju je BiH ratificirala 5. veljače 2002. godine, a koja je poslužila kao međunarodnopravna osnova za odredbu iz članka 186. KZBiH, a između kojih u opisu mogućih oblika postojanja kaznenog djela nema bitnih razlika.

17. Slijedom toga, prema ocjeni Apelacijskog vijeća, neprihvatljivi su žalbeni prigovori da je za postojanje predmetnog kaznenog djela bilo nužno utvrditi, odnosno identificirati treću osobu koja kontrolira oštećene i koja ima vlast nad oštećenim, budući da bez treće osobe nema trgovine, ali to i nije nužan uvjet za postojanje tog kaznenog djela. U protivnome, kako je istaklo Apelacijsko vijeće, ako bi se prihvatilo takvo shvaćanje bića i prirode kaznenog djela, onda bi se ono u cijelosti svelo samo na taj oblik njegovog činjenja, što je posve neprihvatljivo tumačenje njegovog zakonskog bića koje je ustrojeno kao višedijelno ili višeaktno djelo, sa alternativno postavljenim oblicima i radnjama činjenja kojima se ono može ostvariti, a što znači da se ono fenomenološki može očitovati kroz bilo koji od više alternativno danih oblika. Iznoseći navedeno, prema ocjeni Apelacijskog vijeća, jasno je da su neutemeljeni žalbeni prigovori da je zbog nepostojanja i neidentificiranja treće osobe Prvostupanjsko vijeće pobijanom presudom povrijedilo Kazneni zakon. Slijedom toga, Apelacijsko vijeće je zaključilo da je apelantova žalba neutemeljena, te ju je iz navedenih razloga odbilo.

18. Nasuprot tome, prema ocjeni Apelacijskog vijeća, utemeljeni su žalbeni prigovori Tužiteljstva BiH da su izrečene kazne zatvora apelantu i drugim osuđenim nerazmjerne težini predmetnog kaznenog djela i njihovoj društvenoj opasnosti. Stoga je Apelacijsko vijeće preinačilo odluku o kaznenopravnim sankcijama, te izreklo kazne zatvora za osuđene u konkretnom predmetu, koje su, prema njegovoj ocjeni, odgovarajuće zahtjevima generalne, ali i specijalne prevencije.


19. Apelant navodi da mu je pobijanim presudama povrijeđeno pravo iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 2. Europske konvencije. Ističe da je redoviti sud činjenični opis predmetnog kaznenog djela paušalno, bez valjane


pravne osnove, doveo u vezu s pojedinim propisima kao što su Konvencija UN-a i Konvencija Vijeća Europe o suzbijanju trgovine ljudima, koje se u konkretnoj kaznenopravnoj stvari ne primjenjuju na njega, s obzirom na to da ih u vrijeme izvršenja kaznenog djela BiH nije ratificirala. Zbog toga je u konkretnom slučaju drastično povrijeđeno načelo zakonitosti iz članka 3. KZBiH, s obzirom na to da se kaznena djela i kaznenopravne sankcije propisuju samo zakonom. Dalje, apelant tvrdi da je temeljnim oblikom kaznenog djela trgovine ljudima iz članka 186. stavak 1. KZBiH predviđeno da u samoj konstrukciji bića tog djela mora postojati odnos između tri osobe, i to: oštećene, pristanak osobe koja kontrolira eksploatiranu osobu, te osobe koja koristi razne oblike prinude, obmane ili zlouporabe, te eksploatira tu osobu. Pojašnjava da to podrazumijeva da osoba koja sudjeluje u vrbovanju, prinudi, obmani, zlouporabi ovlasti, tuđoj nemoći itd. ima efektivni kontakt s drugom osobom koja kontrolira oštećenu osobu da bi ta dala pristanak, a da bi se eksploatirala treća osoba, a ukoliko se radi o malodobnoj osobi, onda bi se došlo do kvalificiranog oblika tog kaznenog djela iz članka 186. stavak 2. KZBiH. To praktično znači, kako apelant tvrdi, da ta veza između te dvije osobe mora biti podvedena pod članak 29. KZBiH, odnosno nužno je postojanje umišljaja u pogledu zajedničke radnje kao suizvršitelja. S tim u vezi, apelant citira dijelove drugostupanjske presude, te navodi da je Apelacijsko vijeće proizvoljno, paušalno i neutemeljeno tumačilo odredbe članka 186. KZBiH, a u odnosu na postojanje treće osobe koja efektivno kontrolira eksploatiranu osobu, kao ključni element bića predmetnog kaznenog djela. Dalje, apelant smatra da je potpuno neprihvatljivo obrazloženje pobijane presude u pogledu tumačenja sadržaja elemenata bića kaznenog djela trgovine ljudima. S tim u vezi, apelant parafrazira dio iz presuda redovitih sudova u kojem se tumači navedeni sadržaj, te iznosi svoje viđenje te odredbe na način da ističe da su elementi bića tog kaznenog djela vrbovanje ili druge radnje, pristanak te osobe uslijed navedenih radnji iz prvog elementa bića djela koje kontrolira druga osoba i eksploatacija osobe.


20. Sud BiH je istakao da se u apelaciji ne navode novi argumenti ili dokazi koji već nisu bili istaknuti u žalbi na prvostupanjsku presudu, te koje je razmatralo i ocijenilo Apelacijsko vijeće. Sud BiH je istakao da je prilikom odlučivanja u konkretnoj kaznenoj stvari prvenstveno ocijenio zakonske odredbe KZBiH koje propisuju kazneno djelo trgovine ljudima. Pozivanje na Konvenciju UN-a, kako je istaknuto u odgovoru, ima cilj ukazati na međunarodni okvir predmetnih inkriminacija, bez potrebe za selektivnu primjenu njezinih odredaba, jer se u konkretnom slučaju primjenjuju odredbe članka 186. KZBiH. Dalje je navedeno da je zakonski opis kaznenog djela trgovine ljudima na decidiran način obrazložen u pobijanim presudama i doveden u vezu s činjeničnim inkriminacijama koje su stavljene na teret apelantu. Naime, kada se ima u vidu zakonski opis predmetnog kaznenog djela, bez velikih poteškoća može se zaključiti da to kazneno djelo sadrži više alternativno postavljenih oblika kroz koje se ono može ostvarivati, pa je i istaknuti oblik učinjenog djela samo jedan od mogućih oblika iz članka 186. KZBiH kroz koje se to kazneno djelo može izražavati i autonomno postojati. To znači da se ne radi o takvom obilježju kaznenog djela koje je postavljeno kumulativno i o kojem ovisi postojanje djela u cjelini, kako to pogrešno apelant tumači. Stoga su neprihvatljivi prigovori da je za postojanje predmetnog kaznenog djela bilo nužno utvrditi, odnosno identificirati treću osobu koja kontrolira oštećene i koja ima vlast nad malodobnim osobama, budući da bez treće osobe jednostavno nema trgovine, s obzirom na to da, kako je već istaknuto, to nije nužan uvjet za postojanje tog kaznenog djela.

21. Tužiteljstvo BiH je istaklo da su apelacijski navodi neutemeljeni i da je prema stavu Tužiteljstva pravilno i prihvatljivo obrazloženje pobijanih presuda u pogledu tumačenja sadržaja elemenata bića kaznenog djela trgovine ljudima. Naime, na temelju provedenih dokaza utvrđeno je da je nesporno dokazano da su se u apelantovim radnjama stekli svi zakonski elementi kaznenog djela trgovine ljudima iz članka 186. stavak 2. KZBiH. Također, Tužiteljstvo je napomenulo da je članak 186. stavak 2. KZBiH nastao kao rezultat potrebe za pojačanom zaštitom djece i malodobnika, a i činjenica je da za malodobne osobe važi pretpostavka da zbog nedovoljne duševne razvijenosti nisu u stanju shvatiti značaj i posljedice eventualnog pristanka na određeni oblik izrabljivanja, čak i kada je taj pristanak dan bez primjene sredstava i načina izvršenja navedenih u stavku 1. članka 186. KZBiH.


22. Kazneni zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04 od 29. prosinca 2004. godine, 30/05, 53/06, 55/06 i 32/07) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 3. Načelo zakonitosti

(1) Kaznena djela i kaznenopravne sankcije propisuju se samo zakonom.

(2) Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga kaznenopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je počinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao kazneno djelo i za koje zakonom nije bila propisana kazna.

Vremensko važenje Kaznenog zakona

Članak 4. (1) Na počinitelja kaznenog djela primjenjuje se zakon koji

je bio na snazi u vrijeme počinjenja kaznenog djela. (2) Ako se poslije počinjenja kaznenog djela zakon jednom

ili više puta izmijeni, primijenit će se zakon koji je blaži za počinitelja.

Trgovina ljudima Članak 186. [u tekstu koji je u primjeni od 6. siječnja 2005.

godine i koji je primijenjen u konkretnom slučaju] (1) Tko uporabom sile ili prijetnjom uporabe sile ili drugim

oblicima prinude, otmicom, prijevarom ili obmanom, zloporabom vlasti ili utjecaja ili položaja bespomoćnosti ili davanjem ili primanjem isplata ili drugih koristi kako bi se postigla privola osobe koja ima kontrolu nad drugom osobom, vrbuje, preveze, preda, sakrije ili primi osobu, u svrhu iskorištavanja prostitucije druge osobe ili drugih oblika seksualnog iskorištavanja, prisilnog rada ili usluga, ropstva ili njemu sličnog odnosa, služenja, odstranjivanja dijelova ljudskog tijela ili drugog izrabljivanja,

kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina. (2) Tko vrbuje, preveze, preda, sakrije ili primi dijete ili

malodobnika, radi izrabljivanja iz stavka (1) ovoga članka, kaznit će se kaznom zatvora najmanje pet godina. (3) To organizira ili bilo kako rukovodi skupinom ljudi radi

činjenja kaznenoga djela iz stavaka (1) ili (2) ovoga članka, kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili

kaznom dugotrajnog zatvora. (4) Bez utjecaja je na postojanje kaznenoga djela trgovine

ljudima okolnost je li osoba pristala na izrabljivanje iz stavka (1) ovoga članka.

23. Zakon o izmjenama i dopunama Kaznenog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" broj 8/10 od 2. veljače 2010. godine) u relevantnom dijelu glasi:


Članak 69. Članak 186. mijenja se i glasi:

(1) Tko uporabom sile ili prijetnjom uporabe sile ili drugim oblicima prisile, otmicom, prijevarom ili obmanom, zlouporabom vlasti ili utjecaja ili položaja bespomoćnosti ili davanjem ili primanjem isplata ili drugih koristi kako bi privolio osobu koja ima nadzor nad drugom osobom vrbuje, preveze, preda, skrije ili primi osobu u svrhu iskorištavanja prostitucijom druge osobe ili drugih oblika seksualnog iskorištavanja, prisilnog rada ili usluga, ropstva ili njemu sličnog odnosa, služenja, odstranjivanja dijelova ljudskog tijela ili drugog iskorištavanja kaznit će se kaznom zatvora najmanje tri godine.

(2) Tko vrbuje, navodi, preveze, preda, skrije ili primi osobe koje nisu navršile 18 godina života radi iskorištavanja iz stavka (1) ovoga članka kaznit će se kaznom zatvora najmanje pet godina.

(9) Na postojanje kaznenog djela trgovine ljudima bez utjecaja je okolnost je li osoba koja je žrtva trgovine ljudima pristala na iskorištavanje.

Članak 112. Ovaj Zakon stupa na snagu 90-toga dana od dana objave u

"Službenom glasniku BiH". 24. Konvencija Ujedinjenih naroda o pravima djeteta

(usvojena na Glavnoj skupštini Ujedinjenih naroda 20. studenog 1989. godine, koja se u BiH primjenjuje na temelju Zakona o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih naroda o pravima djeteta, "Službeni list RBiH" br. 2/92 i 13/94, te "Službeni glasnik BiH" broj 42/08) u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. U svrhu na koju se ova Konvencija odnosi, dijete označava

svaku osobu mlađu od 18 godina, osim ako se zakonom koji se primjenjuje na dijete granica punoljetnosti ne odredi ranije.

25. Zakon o kaznenom postupku Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09 i 93/09) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 3. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo

(1) Svatko se smatra nedužnim za kazneno djelo, dok se pravomoćnom presudom ne utvrdi njegova krivnja.

(2) Sumnju o postojanju činjenica koje čine obilježja kaznenog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe kaznenog zakonodavstva, Sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženika.

Članak 298. Povrede kaznenog zakona

Povreda kaznenog zakona postoji ako je kazneni zakon povrijeđen u pitanju:

a) je li djelo za koje se optuženik progoni kazneno djelo, […]

VI. Dopustivost

26. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

27. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

28. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj Kž-54/08 od 3. ožujka 2011. godine,

protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu apelant je primio 27. travnja 2011. godine, a apelacija je podnesena 17. lipnja 2011. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija u ovom dijelu ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena.

29. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija u ovom dijelu ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

30. Apelant tvrdi da su mu pobijanim presudama povrijeđena prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije.

a) Pravo na pravično suđenje

31. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

32. Članak 6. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

2. Svako tko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže.

33. U konkretnom slučaju se radi o kaznenom postupku u kojem se utvrđivala utemeljenost kaznene optužbe protiv apelanta, pa je članak 6. Europske konvencije primjenjiv. Stoga, Ustavni sud treba ispitati je li postupak pred sudovima bio pravičan onako kako zahtijeva članak 6. Europske konvencije.

34. Apelant tvrdi da je Sud BiH proizvoljno utvrdio da su se u radnjama koje su mu stavljene na teret i za koje je proglašen krivim stekla obilježja kaznenog djela trgovine ljudima, što je kao posljedicu imalo kršenje njegovog prava na pravično suđenje. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadaća tih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadaća redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je da ispita jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

35. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenoga, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka istakao da očita proizvoljnost u primjeni


relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelant problematizira, ispitati jesu li pobijane odluke Suda BiH zasnovane na proizvoljnoj primjeni KZBiH.

36. U kontekstu navedenoga, Ustavni sud zapaža da je apelant presudom Suda BiH koja je potvrđena presudom Apelacijskog vijeća (izuzev u dijelu o visini kazne) proglašen krivim što je radnjama pobliže opisanim u točki 3. izreke presude počinio kazneno djelo trgovine ljudima iz članka 186. stavak 2. KZBiH. Pri tome, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja pobijanih odluka proizlazi da su u konkretnom slučaju u odnosu na apelanta utvrđene sve relevantne činjenice na temelju kojih je zaključeno da je počinio kazneno djelo koje mu je stavljeno na teret. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da se biće kaznenog djela trgovine ljudima sastoji od tri glavna elementa koja, kako je utvrđeno u postupku pred Sudom BiH, postoje u konkretnom slučaju. Naime, Sud BiH je istakao da je apelant to djelo počinio vrbovanjem (prvi element) oštećenih na način da je, između ostaloga, iskoristio svoj položaj poslovnog čovjeka i loše materijalno stanje oštećenih, te ih prevario i obmanuo (drugi element), odnosno poduzeo je sve što je bilo potrebno kako bi učinio da oštećene pružaju njemu i drugim muškarcima, njegovim prijateljima i poslovnim partnerima, seksualne usluge (treći element predmetnog kaznenog djela). Osim toga, u predmetnom postupku je bilo nesporno da su oštećene u inkriminirano vrijeme bile malodobne, štoviše i da su u smislu odredaba članka 1. Konvencije UN-a imale status djeteta. Ustavni sud primjećuje da su se redoviti sudovi pri tom pozvali na relevantne odredbe KZBiH koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja djela i kojim su propisani elementi bića kaznenog djela za koje je osuđen dovodeći činjenice utvrđene u tijeku postupka u kontekst s tim odredbama. Osim navedenoga, a suprotno apelantovim navodima, Ustavni sud smatra da iz izreke prvostupanjske presude ne proizlazi da je Sud BiH svoje odluke temeljio na Konvenciji UN-a i drugim konvencijama nego na relevantnim odredbama KZBiH, te da činjenica da su redoviti sudovi u pobijanim presudama spomenuli sporne konvencije ne ukazuje na to da su presude na njima i utemeljene. Naime, i prema stavu Ustavnog suda, pozivanje redovitih sudova na Konvenciju UN-a, sa obrazloženjem da je to pozivanje učinjeno s ciljem ukazivanja na međunarodni okvir koji je, između ostaloga, poslužio i za propisivanje radnji koje čine obilježja kaznenog djela trgovine ljudima iz članka 186. KZBiH, ni u kojem slučaju ne ostavlja prostor za sumnju da su u konkretnom slučaju primijenjene odredbe KZBiH.

37. S obzirom na apelantove navode u pogledu vremena ratifikacije određenih konvencija, Ustavni sud ukazuje na to da je Konvencija UN-a ratificirana u BiH prije 1992. godine (Zakon o ratifikaciji Konvencije UN-a, "Službeni list RBiH" br. 2/92 i 13/94, te "Službeni glasnik BiH" broj 42/08), te da je Odluka o ratifikaciji Konvencije Vijeća Europe o borbi protiv trgovine ljudima objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 14/07 od 13. prosinca 2007. godine, kada je i stupila na pravnu snagu. Ustavni sud naglašava da obje konvencije definiraju temeljne institute koji se primjenjuju u međunarodnim okvirima u borbi protiv trgovine ljudima, uključujući i definiranje tog pojma, a koji su u odredbama KZBiH razrađeni i inkorporirani u relevantne odredbe tog zakona. Slijedom toga, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju apelant nije proglašen krivim na temelju tih konvencija nego isključivo na temelju pozitivnih propisa BiH, o čemu je Sud BiH u svojim presudama dao jasne i detaljne razloge. Ustavni sud primjećuje da je Sud BiH naveo da je u zakonskom opisu kaznenog djela iz članka 186. stavak 2. KZBiH eksplicitno navedeno da su kao žrtve tog kaznenog djela

obuhvaćene osobe koje nisu navršile 18 godina života, odnosno u zakonskom tekstu koji je važio u vrijeme poduzimanja inkriminiranih radnji dijete ili malodobnik, što u svakom slučaju obuhvaća osobe uzrasta do 18 godina života, što jasno ukazuje na to da su apelantovi navodi dani u tom pogledu posve neutemeljeni.

38. Dalje, Ustavni sud primjećuje da je Sud BiH obrazložio da je oblik učinjenog kaznenog djela samo jedan od mogućih oblika iz članka 186. KZBiH kroz koje se to kazneno djelo može izražavati i autonomno postojati. Slijedeći navedeno, Sud BiH je zaključio da su neutemeljeni apelantovi prigovori da je za postojanje predmetnog kaznenog djela bilo nužno utvrditi, odnosno identificirati treću osobu koja kontrolira oštećene i koja ima vlast nad malodobnim osobama, jer, prema apelantovom shvaćanju, bez treće osobe jednostavno nema trgovine, s obzirom na to da, kako je već istaknuto, to nije nužan uvjet za postojanje tog kaznenog djela. U protivnome, kako je Sud BiH istakao, ako bi se prihvatilo takvo shvaćanje prirode i bića tog djela, onda bi se ono u cijelosti svelo samo na taj oblik njegovog činjenja, što je posve neprihvatljivo tumačenje njegovog zakonskog bića koje je ustrojeno kao višedijelno ili višeaktno djelo, s alternativno postavljenim oblicima i radnjama činjenja kojima se ono može ostvariti, a što znači da se ono fenomenološki može očitovati kroz bilo koji od više alternativno danih oblika. Naime, i prema stavu Ustavnog suda, u konkretnom slučaju je jasno da je apelant počinio predmetno kazneno djelo jer je, dakle, kako je zaključio Sud BiH u pobijanim presudama, vrbovao oštećene koje su bile malodobne, posluživši se prevarom i obmanom da pružaju njemu i drugim muškarcima, njegovim prijateljima i poslovnim partnerima, seksualne usluge, što predstavlja jedan od mogućih oblika kaznenog djela trgovine ljudima iz članka 186. KZBiH, kroz koje se to kazneno djelo može izražavati i autonomno postojati. Stoga, Ustavni sud smatra da dana obrazloženja u vezi s navedenim pitanjima ne djeluju proizvoljno i da su sukladna standardima Europske konvencije.

39. Dalje, Ustavni sud zapaža da je iz izreke prvostupanjske presude nesporno vidljivo da je apelant osuđen za kazneno djelo iz članka 186. stavak 2. KZBiH koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja djela (stupio na snagu 6. siječnja 2005. godine) i da je proglašen krivim da je to djelo počinio vrbovanjem malodobnica s ciljem njihove eksploatacije, čime je ispunjen jedan od elemenata alternativno postavljenog bića kaznenog djela trgovine ljudima, te da je navedeno da je vrbovanje vršio radnjama preciziranim u presudi. Dakle, u konkretnom slučaju apelant je proglašen krivim za vrbovanje koje je jedan od alternativno postavljenih oblika kaznenog djela iz članka 186. stavak 2. KZBiH. Pri tome, Ustavni sud zapaža i da je Zakonom o izmjenama i dopunama KZBiH objavljenim u "Službenom glasniku BiH" broj 8/10 došlo do izmjena navedenog članka čime je kao radnja izvršenja, pored do tada propisanih (između ostaloga, kako je rečeno, i "vrbovanja"), navedena, tj. precizirana i posebna radnja izvršenja "navođenje". S obzirom na navedeno, odnosno da je apelant osuđen za "vrbovanje" a ne "navođenje", Ustavni sud smatra da ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da predmetno kazneno djelo (i to kako njegov način izvršenja tako i izrečena kazna) nije bilo propisano zakonom u vrijeme izvršenja djela.

40. U pogledu apelantovih tvrdnji da mu je prekršeno i pravo na presumpciju nevinosti, Ustavni sud podsjeća na to da je temeljno načelo garantirano člankom 6. stavak 2. Europske konvencije da se svako tko je optužen za kazneno djelo smatra nevinim dok se njegova krivnja po zakonu ne dokaže. S tim u vezi, a imajući u vidu elaboraciju iz prethodnih točaka ove odluke, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi na temelju provedenih dokaza, čiji su postupak izvođenja detaljno opisali, utvrdili da je apelant nesporno počinio kazneno djelo za koje je


proglašen krivim, a što je, kako je već rečeno, Ustavni sud elaborirao u prethodnim točkama ove odluke. Dalje, Ustavni sud smatra da razlozi koje su naveli redoviti sudovi ne dovode u sumnju odluku suda o apelantovoj kaznenoj odgovornosti u smislu da je neka činjenica ostala nerazjašnjena i što bi vodilo kršenju navedenog načela. Stoga, Ustavni sud smatra da nema mjesta tvrdnjama o kršenju načela presumpcije nevinosti budući da ništa ne ukazuje na to da su sudovi postupali s preduvjerenjem o apelantovoj krivici i time prekršili načelo prema kojem se svako tko je optužen za kazneno djelo smatra nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud i te apelantove navode smatra neutemeljenim, pogotovo u situaciji kada apelant nije posebno konkretizirao u čemu se sastoji eventualna povreda tog načela.

41. Stoga, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su neutemeljeni svi apelantovi navodi, te da u konkretnom slučaju nije bilo kršenja prava iz članka 6. st. 1. i 2. Europske konvencije.

VIII. Zaključak

42. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije jer je Sud BiH na temelju provedenih dokaza utvrdio da su se u radnjama koje je apelant počinio stekla sva obilježja kaznenog djela trgovine ljudima iz članka 186. stavak 2. KZBiH, te kada je Sud BiH u pobijanim presudama detaljno obrazložio način na koji je sve provedene dokaze doveo u vezu s relevantnim zakonskim odredbama.

43. Dalje, Ustavni sud zaključuje da nema ni kršenja apelantovog prava iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije, odnosno načela presumpcije nevinosti, kada ništa ne ukazuje na to da su sudovi postupali s preduvjerenjem o apelantovoj krivici, te kada je u provedenom postupku krivica nesumnjivo utvrđena i kada niti jedna činjenica nije ostala nerazjašnjena u smislu načela iz te odredbe.

44. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

45. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.


Mirsad Ćeman, v. r.

665 Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву,

у предмету број АП 2613/11, рјешавајући апелацију М. Н. и Б. Н., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Margarita Caca-Nikolovska, потпредсједница Валерија Галић, суткиња Миодраг Симовић, судија Constance Grewe, суткиња Сеада Палаврић, суткиња на сједници одржаној 9. јула 2015. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација М. Н. и Б. Н.

поднесена против пресуда Суда Босне и Херцеговине бр.

Кж-31/10 од 3. марта 2011. године и К-54/08 од 26. маја 2010. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. М. Н. и Б. Н. (у даљњем тексту: апеланти) из Дервенте, које заступају Едина Решидовић и Васвија Видовић, адвокаткиње из Сарајева, и Слободан Билић, адвокат из Дервенте, поднијели су 27. јуна 2011. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против пресуда Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) број Кж-31/10 од 3. марта 2011. године и број К-54/08 од 26. маја 2010. године. Апеланти су, такође, поднијели захтјев да се донесе привремена мјера којом би Уставни суд у односу на апеланта М. Н. наложио прекид даљњег издржавања затворске казне, а у односу на апеланта Б. Н. одлагање извршења затворске казне, које су им изречене Пресудом Суда БиХ број Кж-31/10 од 3. марта 2011. године, којом је измијењена Пресуда Суда БиХ број К-54/08 од 26. маја 2010. године, до доношења одлуке о апелацији.


2. Уставни суд је донио Одлуку број АП 2613/11 од 15. септембра 2011. године којом је одбио захтјев апеланата да се донесе привремена мјера.

3. На основу члана 22 ст. 1 и 2 претходних Правила Уставног суда ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), која су важила у вријеме предузимања наведених радњи, од Суда БиХ и Тужилаштва БиХ затражено је 5. јула 2011. године да доставе одговоре на апелацију.

4. Тужилаштво БиХ је доставило одговор 12. јула 2011. године, а Суд БиХ 17. јула 2011. године.


5. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

6. Пресудом Суда БиХ број К-54/08 од 26. маја 2010. године, у кривичном поступку против апеланата и још тројице оптужених (С. В., Ч. М. и Д. Ц.), апеланти су проглашени кривим што су, на начин детаљно описан у тачки 2 изреке пресуде, од јесени 2006. године па до љета 2007. године врбовали малољетну М. И. и малољетну Б. Д., с циљем сексуалног искоришћавања и искоришћавања за проституцију, што је супротно Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), која је саставни дио Устава Босне и Херцеговине, и Конвенцији Уједињених нација о правима дјетета и другим конвенцијама. Они су тиме починили кривично дјело трговине људима из члана 186 став 2 Кривичног закона БиХ (у даљњем тексту: КЗБиХ), па им је Суд БиХ изрекао казне затвора у трајању од по једне године у коју је урачунато вријеме проведено у притвору поближе наведено у пресуди. Апеланти су пресудом обавезани на плаћање трошкова кривичног поступка чија ће се висина утврдити посебним рјешењем након прибављања потребних података.

7. У образложењу пресуде Суд БиХ је прво констатовао да су оптужницом Тужилаштва од 12. јуна 2008. године, која је измијењена 19. јануара 2009. године са посљедњом


измјеном 20. априла 2010. године, апеланти оптужени да су починили кривично дјело трговине људима из члана 186 став 2 КЗБиХ у вези с чланом 29 КЗБиХ. Даље су у образложењу детаљно наведени докази који су спроведени на приједлог Тужилаштва БиХ, апеланата и осталих оптужених, затим су изнесене завршне ријечи, презентоване процесне одлуке суда, размотрени приговори везани за законитост доказа и приговори на уређење оптужнице. Везано за приговоре о законитости доказа наведено је да Суд БиХ није дозволио да се изводе докази Тужилаштва, звучни снимак наводног сексуалног односа свједока Б. Н. са оштећеном М. И., који је снимила оштећена, прихватајући приговоре одбране везане за законитост тог доказа. У том контексту је истакнуто да се ради о доказу који је наводно сачинила оштећена М. И., путем мобилног апарата, без знања наведеног свједока. Будући да тајно праћење и снимање у суштини представља посебну истражну радњу из члана 116 став 2 тачка д) ЗКПБиХ, Суд БиХ је у вези с наводним снимком сексуалног односа истакао да је снимак оцијењен незаконитим доказом, те су једнако незаконити сви други докази који су се на њега ослањали. Такође је Суд БиХ, везано за приговоре одбране апеланта Б. Н. на законитост спроведених претреса по наредбама Суда БиХ, у смислу да прибављене фотографије и снимци нису били обухваћени наредбама, истакао да је дозволио спровођење и улагање у спис тих фотографија и видео-записа прибављених при претресању објеката које су користили оптужени. Наведено је да радње фотографисања и видео-снимања нису регулисане посебном наредбом за претресање. Истакнуто је да те радње предузимају овлашћена службена лица у оквиру криминалистичко-техничке обраде у оквиру радњи које предузимају. Даље је наведено да се, у складу с чл. 218 и 219 став 5 ЗКПБиХ, о свим предузетим радњама сачињава извјештај који је и у конкретном случају састављен и достављен, те је Суд БиХ закључио да су те радње Тужилаштва учињене у складу са законом, да нису незаконите и као такве су прихваћене као докази оптужбе.

8. Суд БиХ је затим анализирао и оцијенио доказе. Наведено је да је у поступку пред тим судом, у ком су спроведени бројни докази саслушањем поименично наведених свједока, бројним детаљно наведеним вјештачењима и увидом у бројну документацију, такође детаљно наведену у пресуди, утврђено да су апеланти починили кривично дјело које им је стављено на терет. Суд БиХ је образложио да убјеђење Суда да су апеланти починили радње које им се стављају на терет првенствено произилази из исказа свједока – оштећених М. И., Б. Д. и С. И., те свједока Б. Н. и свједока одбране В. Р., као и на основу вјештачења и других материјалних доказа који могу да се доведу у везу с описаним радњама. Наведено је да је Тужилаштво оптужницом радње апеланата квалификовало као саизвршилачке, али да је Суд БиХ нашао да спроведени докази указују на другачије стање ствари, односно да нема доказа да су апеланти радње чинили као саизвршиоци, на бази међусобне подјеле улога, због чега је суд измијенио квалификацију дјела, у смислу да апелантима није стављено на терет саизвршилаштво. Суд БиХ је навео да је оцијенио да су апеланти дјеловали самостално, сваки за себе, у оквиру своје намјере, начина врбовања и сврхе искоришћавања. Наведено је да је у односу на апеланта Б. Н. на основу исказа оштећених утврђено да су се оштећене на начин, на мјесту и у вријеме поближе наведено у пресуди упознале са апелантом и на који начин су се одвијали догађаји који су довели до наведеног кривичног дјела, те је, с тим у вези, Суд БиХ навео сљедеће: "[…] увјерење Суда да је управо на описани начин оптужени остварио радњу врбовања

оштећене М. И., дакле преваром и обманом, издајући се за њеног пријатеља, особу на коју може рачунати да јој помогне у невољи. Оптужени је давањем новца и поклона стварао осјећај захвалности и овисности, иако поклони можда и нису бити нарочито вриједни, како одбрана имплицира, код оштећене је створен дојам да добија нешто што други немају, како и сама наводи, чиме је сасвим сигурно дошло до стварања повјерења према оптуженом. Оптужени је тако подузео све потребне радње да задобије повјерење оштећене, а затим исказивањем наклоности приволио оштећену М. И. да њему и његовим пријатељима и пословним партнерима пружа сексуалне услуге. Оптужени је знао да оштећена нема могућности да му врати примљени новац, чиме је унапријед стварао ситуацију у којој ће оштећена постати овисна о њему те радити оно што он од ње захтијева. Оштећена такођер потврђује да јој је оптужени рекао да ће 'частити' своје пријатеље и пословне партнере са њом, а да она не смије тим људима рећи чиме се бави, односно не смије рећи да пружа сексуалне услуге за новац. Оштећена М. И. је описала и сексуалне односе које је имала са пријатељима и пословним партнерима апеланта Б. Н."

9. Осим тога, Суд БиХ је у образложењу детаљно интерпретирао и исказе оштећених Б. Д. и свједока поименично наведених у пресуди, те је навео да није имао разлога да не прихвати исказе оштећених М. И. и Б. Д. и да посумња у објективност њиховог исказа. Одбрана је указивала на чињеницу да су оштећене самостално и без надзора, односно без било каквог утицаја оптужених пружале сексуалне услуге и да су се у томе руководиле наредбама оштећене М. И., али да Суд БиХ није прихватио такву тезу одбране налазећи да се ради о конструкцији одбране срачунате с циљем отклањања или умањења одговорности оптужених за радње које им се стављају на терет. Наведено је: "Евидентно је да су оштећене, посебно М. И., пружале сексуалне услуге у неким ситуацијама и изван контроле оптужених, међутим, као што је напријед истакнуто, није неопходно да постоји потпуна контрола над оштећеним да би се остварила битна обиљежја предметног кривичног дјела, довољна је повремена, циљна контрола која је постигнута предузимањем описаних радњи, а с циљем да се постигне привола над особом да она учини нешто што ће резултирати њеним довођењем у ситуације гдје ће бити предмет израбљивања, што се десило и у конкретном случају, па је сврха израбљивања остварена искориштавањем проституције оштећених М. И. и Б. Д., као и сексуалним искориштавањем тада малодобних оштећених за властито задовољство. Оштећене су сагласно наводиле да им је оптужени говорио да не смију причати мушкарцима са којима су имале сексуалне односе да се оне баве проституцијом за новац, да не смију од њих тражити новац, већ да ће им га он давати. Оптужени је новац давао најчешће унапријед, а онда је сексуално израбљивао на рачун раније посуђиваног новца и поклона."

10. Суд БиХ је навео исказе оштећених и свједока на основу којих је утврђено да је и апелант М. Н. извршио дјело које му је стављено на терет, те је у вези с тим навео да је одбрана у току унакрсног испитивања указивала на контрадикторности у изјавама оштећене М. И. у погледу времена упознавања с апелантом М. Н., али да је Суд БиХ прихватио појашњење које је оштећена дала, наводећи да се не може сјетити конкретних датума, с обзиром на протек времена. Даље, наведено је да је оштећена Б. Д. у цијелости потврдила наводе оштећене М. И., описујући на готово идентичан начин догађања детаљно наведена у пресуди, а везана за односе са апелантом М. Н. Осим тога, Суд БиХ је детаљно интерпретирао и исказ свједока Б. Н. те је навео:


"Одбрана [је] указивала на несагласности исказа оштећених и свједока, око тога гдје су се срели, да ли је свједок сједио са оптуженим у кафићу или су се срели на улици. По оцјени Суда, ријеч је о детаљима који протеком времена блиједе и не могу довести у сумњу исказе оштећених у битном дијелу. При томе, утисак је Суда да је свједок Б. Н. био у једном дијелу исказа неувјерљив, вјероватно не желећи износити оно што сматра својом интимом пред Судом, а истовремено се могао препознати његов циљ да отклони било какву одговорност са оптуженог М. Н. Међутим, оно што је битно и што потврђује наводе оштећених, а што произилази и из исказа свједока, јесте неспорна чињеница да су оштећене биле у стану оптуженог ради сексуалног односа са Б. Н. Наводи свједока да су 'онако' он и оптужени дошли у стан након чега је оптужени отишао послом, да су оштећене самоиницијативно дошле за њима, нису логични ни увјерљиви, због чега суд том дијелу исказа није ни поклонио вјеру. Свједок тврди да није дошло до односа, а оштећене тврде супротно. Међутим, обзиром да је исказ свједока доведен у сумњу у једном дијелу, онда се поставља питање да ли свједок говори истину и у односу на ту чињеницу. Међутим, суд утврђивање те чињенице сматра ирелевантним, јер се дјело сматра довршеним самим предузимањем радњи у циљу израбљивања, и није неопходно да је дошло до самог чина сексуалног односа."

11. С тим у вези, Суд БиХ је навео: "Подводећи напријед утврђено чињенично стање под одредбе члана 186. став 2. КЗБиХ, утврђено је да су описаним радњама оптуженог остварене радње врбовања, те да је остварена сврха израбљивања тада малодобних оштећених искориштавањем проституције и другим облицима сексуалне експлоатације, и искориштавањем оштећених за властито сексуално задовољење. Радње врбовања оптуженог М. Н. огледају се у давању новца, давању обећања помоћи око школе и у животу уопће, о чему су обје оштећене М. И. и Б. Д. исцрпно говориле. Оптужени је такођер морао знати да му оштећене не могу вратити новац који им је посуђивао, доводећи их тако обманом у овисан положај. Како наводи оштећена Б. Д., говорио им је да не морају то радити и да ће им он давати паре. На тај начин оптужени прво гради повјерење код оштећених, ставља се у улогу заштитника, а онда искориштава однос повјерења према оштећенима, ствара однос овисности и ствара могућност да се оштећене, као малољетне особе које не могу у довољној мјери схватити тежину положаја у којем се налазе и посљедице одлука које доносе, доведу у ситуацију у којој ће бити предметом сексуалног искориштавања."

12. У вези с процесним одлукама суда, између осталог, наведено је да је 2. октобра 2008. године Суд БиХ донио рјешење којим је одбијен приједлог адвоката Фахрије Каркина, тадашњег браниоца апеланта М. Н., да се саслуша вјештак др Касим Бегић, у вези са способности тог апеланта да учествује у кривичном поступку који се водио против њега. Наиме, Суд БиХ је образложио да су до тада у судски спис већ била уложена два налаза и мишљења вјештака који су третирали психичко стање тог апеланта и његову способност да прати ток кривичног поступка и у којим се наводи да не постоји ни једна чињеница да апелант М. Н. не би могао да прати ток суђења. Осим наведеног, Суд БиХ је истакао да је апелант М. Н. у то вријеме био у притвору, гдје су притворски љекари континуирано пратили његово здравствено стање. Даље, наведено је да су браниоци апеланата и двојице саоптужених поименично наведених у пресуди захтијевали да им се дозволи контакт с вјештацима Тужилаштва БиХ прије неголи их испита Тужилаштво БиХ. Оцјена Суда БиХ јесте да се наведени контакт не може

остварити све док поступајући тужилац не саслуша вјештака на главном претресу, када ће сви оптужени, па тако и апеланти, и њихови браниоци имати прилику да унакрсно испитају наведене вјештаке, а одбрана може предложити сваког вјештака или свједока Тужилаштва као своје свједоке и при томе их директно испитати, уз могућност ранијег контакта с њима. Према образложењу Суда БиХ, наведено нема утицај на тужиочеву обавезу да све доказе којима располаже достави одбранама.

13. Даље, из образложења пресуде произилази да се одбрана апеланта М. Н. и саоптуженог Г. Ј. у току поступка у више наврата обраћала усмено на главном претресу, а и писменим путем Суду БиХ са разним захтјевима и приједлозима, о чему је Вијеће Суда БиХ увијек доносило процесне одлуке. Одбрана је тако тражила да се доставе сви докази којима Тужилаштво располаже, а у складу с чланом 47 став 4 и чланом 50 ЗКПБиХ, да се утврди обим и вријеме унакрсног испитивања, са посебним освртом на разјашњење термина,,у корист властитих тврдњи", да се дозволи одбрани да предлаже и улаже доказе у току унакрсног испитивања свједока, те да се, у складу с чланом 253 ЗКПБиХ, доставе транскрипти. С тим у вези, Вијеће је размотрило све наведене приједлоге и захтјеве, те је у односу на достављање доказа утврђено да је Тужилаштво већ доставило доказе одбрани, с тим да је утврђено да таква обавеза постоји уколико је пропуштено да се у цијелости поступи у складу с чланом 47 став 4 и чланом 50 ЗКПБиХ. У погледу захтјева за састављање листе питања и докумената које тужилац има намјеру да користи приликом испитивања свједока, оцјена Вијећа била је да би се налагањем такве обавезе непотребно тужиоцу наметнула додатна обавеза, а уједно ограничило право на избор начина спровођења доказа. Суд БиХ је навео да је оптуженима обезбијеђена формална одбрана, у виду стручњака адвоката, који су у складу са својим професионалним дужностима, као и на основу достављених доказа (изјава и сл.), у могућности да претпоставе на које околности би који свједок могао да буде испитан и који документи би могли да буду коришћени. Од бранилаца се очекује да буду спремни за испитивања свједока, због чега је такав приједлог одбране одбијен. Даље је наведено да је, у погледу захтјева да одбрана поставља питања у корист сопствених тврдњи, Вијеће с циљем потпуног разјашњења ствари те ефикасности извођења доказа дозволило да се постављају таква питања. Уједно, у смислу члана 262 ЗКПБиХ, односно одступања од редовног тока ствари, а с циљем економичности поступка, странкама је омогућено да у току унакрсног питања постављају и питања која излазе из оквира унакрсног испитивања, те да могу у току унакрсног испитивања улагати доказе, све ради ефикасности и јаснијег изјашњења чињеница, тако да странке и одбрана могу своје доказе презентовати и предати суду и у току спровођења доказа супротне стране током унакрсног испитивања свједока. Наведено је и да је поднесен приједлог да се процесна питања расправљају без свједока, да се изузме дио транскрипта са главног претреса одржаног 19. новембра 2008. године, те да се забрани контакт између стране која доводи свједока и свједока од почетка унакрсног испитивања до краја свједочења. С тим у вези, образложено је да је Вијеће размотрило наведена три захтјева и у односу на први захтјев одбране истакло је чињеницу да је и иначе пракса Суда БиХ да се расправљање свих питања врши без присуства свједока, свако важније процесно питање расправља се и одлука доноси без присуства свједока. У погледу другог захтјева о изузимању дијела транскрипта са главног претреса од 19. новембра 2008. године гдје је оштећена М. И. дала коментар у погледу законитости и


допустивости предложеног доказа оптужбе, наведено је да је Вијеће одлучило да нема потребе за брисањем транскрипта, будући да Вијеће ни у ком случају неће узети у обзир коментар свједока о доказу који није ни прихваћен. Што се тиче трећег захтјева, односно забране контакта између стране која доводи свједока, образложено је да је Вијеће о том приједлогу одбране одлучило раније, односно 27. октобра 2008. године када је одбијен захтјев одбране и када је речено да свака страна има право контакта са својим свједоком. Осим тога, образложено је да је одбијен приједлог одбране за суочење свједока јер је тај суд донио одлуку да се у току поступка не врши суочење свједока, како одбране тако и Тужилаштва, јер је тај суд мишљења да би се сваким суочењем само утицало на свједоке да потврде исказе других свједока, као и да коментаришу исказе других свједока, што би, према мишљењу тог суда, утицало на правилност вођења конкретног поступка. Имајући у виду све наведено, Суд БиХ је утврдио да су апеланти починили кривично дјело које им је стављено на терет и изрекао им наведене казне затвора. Такође, Суд БиХ је образложио да су неосновани приговори бранилаца апеланата на измијењену оптужницу на рочиштима од 19. јануара 2009. године и 20. априла 2010. године, коју је Тужилаштво поднијело сходно одредбама члана 275 ЗКПБиХ, уз образложење да се, између осталог, апеланти не стављају таквим оптужницама у неповољнији положај од почетног, те да је Суд понудио одбрани додатно вријеме за припрему одбране, али да се одбрана том могућношћу није користила.

14. Против наведене пресуде апеланти, саосуђени и Тужилаштво БиХ изјавили су жалбе Суду БиХ, који је Пресудом број Кж-31/10 (веза Кж-54/08) од 3. марта 2011. године жалбе апеланата и саосуђених одбио, а жалбу Тужилаштва БиХ уважио и преиначио првостепену пресуду у дијелу одлуке о кривичноправним санкцијама тако што је, између осталог, апеланту М. Н. изрекао казну затвора у трајању од шест година, а апеланту Б. Н. казну затвора у трајању од шест година и шест мјесеци. У преосталом дијелу пресуда је остала неизмијењена у односу на апеланте.

15. У образложењу пресуде Суд БиХ је навео да су жалбени наводи апеланата неосновани. Наиме, Суд БиХ је образложио да је неоснован жалбени навод апеланата да се оспорена пресуда заснива на доказима на којима се по одредбама закона не може заснивати јер се заснива на исказу свједока Б. Н. који је "контаминиран" доказом који је Првостепено вијеће оцијенило као незаконит доказ. С тим у вези, Суд БиХ је образложио да је увидом у спис предмета установљено да није дозвољено извођење доказа Тужилаштва БиХ који се односи на звучни снимак сексуалног односа који је снимила оштећена М. И. оцјењујући да се ради о незаконито прибављеном доказу. Суд БиХ је навео да је свједок Б. Н. саслушан као свједок на главном претресу и да је оцјена његовог исказа резултат искључиво онога што је изјавио на главном претресу, без довођења у везу са незаконито прибављеним доказом, предметним снимком, као нити у везу са свим осталим доказима који су се на њега ослањали. Оспоравани исказ свједока Б. Н., према образложењу Суда БиХ, оцијењен је у оспораваној пресуди на начин да је доведен искључиво у везу с исказима оштећених М. И. и Б. Д., те је Првостепено вијеће изнијело своје закључке у погледу тог непосредно изведеног доказа и у контексту приговора одбрана оптужених истакнутих због наводних несагласности исказа оштећених и свједока Б. Н., те да се Суд БиХ у цијелости слаже са наведеним закључцима првостепеног суда, па је закључио да ваљаност изведеног доказа није оспорена

жалбеним наводима, због чега је жалбене приговоре о незаконитости тог исказа одбио као неосноване.

16. Даље, у вези с наводима да су претреси у конкретном случају незаконити јер израда фото-документације и видео-снимака објеката оптужених нису обухваћене судским наредбама, Суд БиХ је навео да су неосновани. Истакнуто је да су спорни докази презентовани на претресу уз наредбу Суда за претрес, те да су у спис као докази оптужбе уложени и записници о претресању објеката као и извјештај о извршеном претресу и другим прецизираним доказима. Наведено је да из њихове садржине произилази да су радње претресања овлашћена лица предузела у складу с релевантним одредбама ЗКП. Истакнуто је да су фото-документација и снимци објеката оптужених резултат законских радњи које у оквиру криминалистичко-техничке обраде предузимају овлашћена службена лица, те је наведено да је из списа предмета несумњиво утврђено да је наведени извјештај о извршеном претресу сачињен и достављен уз сву пратећу документацију, фотографије и видео-записе, као и да је сачињен у складу с одредбама члана 219 став 5 ЗКПБиХ. Наведеном одредбом прописано је да овлашћено службено лице на основу прикупљених доказа и изјава саставља извјештај уз који се, између осталог, достављају предмети, скице, фотографије, прибављени извјештаји, списи о предузетим радњама и мјерама. У односу на жалбене наводе да је вријеме извршења кривичног дјела неодређено, Суд БиХ је образложио да је навод неоснован јер из чињеничних супстрата радњи оптужених изнесених у изреци оспораване пресуде несумњиво произилази да је вријеме извршења кривичног дјела одређено, тј. наведено је у опису радњи, што жалбене приговоре одбране апеланата којим се указује на то да није уопште означено у изреци чини неоснованим. Вријеме извршења кривичног дјела у конкретном случају дефинисано је у периоду који је, према оцјени тог Вијећа, а с обзиром на карактер предметног кривичног дјела, довољно одређен. Кривично дјело трговине људима, односно његова конститутивна обиљежја по својој природи спадају у тзв. трајна кривична дјела, која нису довршена у материјалном смислу све док траје противправно стање настало његовим чињењем, односно предузетом радњом извршења, а то у предметном случају значи да дјело није довршено све вријеме у оквиру ког је трајало наведено сексуално искоришћавање жртава дјела. Дакле, тренутак када је то дјело почело и када је стање сексуалног искоришћавања престало да постоји у конкретном случају није потребно одредити и дефинисати као у случајевима када је, нпр., вријеме извршења једно од конститутивних обиљежја постојања кривичног дјела, или у случајевима кривичног дјела силовања гдје радња извршења временски посматрано нема континуитет, и то су тзв. тренутна или кривична дјела стања. Стога, одређивање времена извршења предметног кривичног дјела у конкретном случају довољно је одређено, те су периоди описани у изреци пресуде довољно мјеродавни како би се утврдио период у ком су оптужени својим радњама проузроковали противправна стања, а које радње су трајале у континуитету у одређеном временском оквиру постављеном оптужбом.

17. У образложењу је наведено да су апеланти у жалби навели да је изрека пресуде противрјечна сама себи и разлозима пресуде зато што су тачком 2 изреке пресуде описане радње апеланата које представљају облике класичног саизвршилаштва, док је у образложењу пресуде наведено да нема доказа да су оптужени радње чинили као саизвршиоци. Суд БиХ је образложио да су ти наводи неосновани јер се анализом садржине наведеног чињеничног


супстрата долази до закључка да су, језички посматрано, радње оптужених описане у множини, те се стиче утисак да имају карактер саизвршилачких радњи, међутим, када се посматра у цјелини чињенични супстрат у тачки 2 изреке оспораване пресуде, видљиво је да су радње оптужених селектоване, те да су описане на начин да су оптужени заправо предузимали инкриминисане радње независно и самостално, сваки у оквиру своје намјере, начина врбовања и сврхе искоришћавања, а што је видљиво из презентованог дијела изреке пресуде. Наведено је и да из изреке оспораване пресуде несумњиво произилази и да су радње апеланата правно оцијењене као самосталне, наводећи да су апеланти починили кривично дјело трговине људима из члана 186 став 2 КЗБиХ, што изреку пресуде нити у том дијелу правне оцјене дјела, према мишљењу Суда БиХ, не чини противрјечном са њеним образложењем.

18. Суд БиХ је истакао да су неосновани и жалбени наводи о повреди права загарантованих Европском конвенцијом јер у поступку није дозвољено суочење свједока. Према наводима Суда БиХ, одбрана апеланата је имала могућност у сваком моменту да испита директно испитане свједоке кроз унакрсно испитивање и на тај начин провјери истинитости навода свједока. Наведено је да у поступку није дозвољено суочавање свједока са исказима других свједока зато што таква врста суочавања није предвиђена нити једном одредбом ЗКП, и што је начин на који би се оно вршило према наводима одбране било у суштој супротности с основним принципом свједочења, а то је да свједоци не износе своје мишљење и став, чак ни у вези са својим исказом, а посебно не у вези с исказом и наводима других свједока. Коначно, Суд БиХ је образложио да су неосновани и жалбени наводи апеланата о погрешно утврђеном чињеничном стању, као и да се у конкретном случају ради о монтираном процесу јер из спроведених доказа недвосмислено произилази да су апеланти починили кривично дјело које им је стављено на терет, те да се првостепени суд изјаснио у пресуди и о наводима о монтираном процесу. Наведено је и да су према оцјени Вијећа неприхватљиви жалбени приговори да је за постојање предметног кривичног дјела било неопходно утврдити, односно идентификовати треће лице које контролише оштећене и које има власт над малољетним М. И., Б. Д. и С. И., будући да без трећег лица једноставно нема трговине, с обзиром на то да, како је већ истакнуто, то није неопходан услов за постојање тог кривичног дјела. У противном, ако би се прихватило такво схватање природе и бића дјела, онда би се оно у цијелости свело само на тај облик његовог чињења, што је потпуно неприхватљиво тумачење његовог законског бића које је устројено као вишедијелно или вишеактно дјело, са алтернативно постављеним облицима и радњама чињења којима се оно може остварити, а што значи да се оно феноменолошки може испољавати кроз било који од више алтернативно датих облика. Износећи наведено, према оцјени Вијећа, јасно је да су неосновани жалбени приговори да је због непостојања и неидентификовања трећег лица Првостепено вијеће оспораваном пресудом повриједило кривични закон. С друге стране, Суд БиХ је уважио жалбу Тужилаштва БиХ и, узимајући у обзир олакшавајуће и отежавајуће околности за сваког апеланта понаособ, преиначио првостепену пресуду у погледу висине изречене казне затвора тако што је апелантима изрекао казне у дужем трајању од првобитне.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

19. Апеланти у веома опширној апелацији (106 страна) коментаришу детаље оспорених пресуда, те у том контексту наводе да су им оспореним пресудама прекршена права из члана II/3е) и ф) Устава Босне и Херцеговине и права из члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачке а), б) и д), чл. 7 и 8 Европске конвенције, право из чл. 14, 15 и 17 Међународног пакта о грађанским и политичким правима и слободама (у даљњем тексту: Међународни пакт), као и права из чл. 10, 11 и 12 Универзалне декларације о људских правима (у даљњем тексту: Универзална декларација). Апеланти наводе да никада нису у потпуности обавијештени о чињеничној и правној садржини преиначене и измијењене оптужнице и да им због тога није дато довољно времена за припрему одбране, због чега су, као и због тога што нису могли у истој мјери да испитују свједоке и предлажу доказе као Тужилаштво, стављени у неравноправан положај са Тужилаштвом. Сматрају да се пресуде заснивају на незаконитим доказима јер наредба о претресу није садржавала и налог за фотографисање лица мјеста чиме сматрају да им је прекршено право из члана 8 Европске конвенције, те да је незаконит доказ и транскрипт саслушања свједока поименично наведеног у апелацији јер се одбрана противила његовом увођењу као доказа јер је његов саставни дио CD са главног претреса од 15. маја 2009. године. Апеланти наводе да су осуђени искључиво на основу исказа оштећене И. М. и да нити један други доказ не упућује на њихову кривицу, те да им није дозвољено суочење свједока. Апеланти сматрају да су осуђени за кривично дјело које у вријеме извршења није било прописано законом као кривично дјело јер у члану 186 став 2 КЗБиХ није предвиђено навођење, за шта су неспорно осуђени, те због тога што им је у другостепеном поступку изречена казна која у вријеме извршења дјела није била прописана законом. Сматрају и да је произвољно примијењено материјално право јер су судови засновали пресуде и на Конвенцији Савјета Европе о сузбијању трговања људима (у даљњем тексту: Конвенција) и Протоколу за превенцију, сузбијање и кажњавање трговине људским бићима, нарочито женама и дјецом (у даљњем тексту: Протокол), који нису били на снази у вријеме извршења дјела. Према мишљењу апеланата, оспореним пресудама повријеђен је и принцип пресумпције невиности и in dubio pro reo јер је чињенично стање погрешно утврђено и судови су произвољно оцијенили доказе, па ничим није доказано да су починили дјела за која су осуђени, чиме је нарушен принцип пресумпције невиности и због чега су редовни судови, према мишљењу апеланата, требали да примијене принцип in dubio pro reo и донесу ослобађајућу пресуду. Сматрају да је због свега наведеног погрешно примијењено и материјално право.

20. Апеланти сматрају и да вријеме наводног извршења дјела није довољно одређено у чему такође виде кршење права на правично суђење. Наводе и да су пресуде недовољно образложене, како у погледу примјене материјалног и процесног права тако и у погледу доказа на којима се заснивају, али и доказа који су одбијени. Апеланти у апелацији наводе и велики број пресуда Европског суда и одлука Уставног суда наводећи и коментаришући дијелове тих одлука у смислу општих принципа Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције на којима наведени судови заснивају своје одлуке у сваком од тих случајева у погледу кривице апликаната/апеланата, спровођења и законитости доказа, образложења одлука, примјене материјалног и процесног права и сл. Апеланти наводе да су


све те приговоре истакли и у жалби против првостепене пресуде, али да их другостепени суд није узео у обзир.


21. У одговору на апелацију Суд БиХ је навео да је апелација неоснована и да је треба одбити, те понавља дио ставова исказаних у оспореним пресудама уз истицање да и даље остаје при тим ставовима и да нема потребе да их посебно образлаже.

22. Тужилаштво БиХ је у одговору на апелацију навело да је апелација неоснована, да је сав поступак против апеланата и осталих саоптужених вођен у складу са законским и уставним одредбама, те да су апеланти све вријеме имали браниоце који су заступали њихове интересе.


23. У Кривичном закону БиХ ("Службени гласник БиХ" бр. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07 и 8/10) релевантне одредбе гласе:

Члан 3. Принцип законитости

(1) Кривична дјела и кривичноправне санкције прописују се само законом.

(2) Никоме не може бити изречена казна или друга кривичноправна санкција за дјело које, прије него што је учињено, није било законом или међународним правом прописано као кривично дјело и за које законом није била прописана казна.

Члан 4. Временско важење Кривичног закона

(1) На починиоце кривичног дјела примјењује се закон који је био на снази у вријеме учињења кривичног дјела.

(2) Ако се послије учињења кривичног дјела једном или више пута измијени закон, примијениће се закон који је блажи за починиоце.

Трговина људима

Члан 186. (1) Ко употребом силе или пријетњом употребе силе

или другим облицима принуде, отмицом, преваром или обманом, злоупотребом власти или утицаја или положаја беспомоћности или давањем или примањем исплата или других користи како би се постигла привола лица које има контролу над другим лицем, врбује, превезе, преда, сакрије или прими лице, у сврху искориштавања проституције другог лица или других облика сексуалног искориштавања, присилног рада или услуга, ропства или њему сличног односа, служења, одстрањивања дијелова људског тијела или другог израбљивања,

казниће се казном затвора од једне до десет година. (2) Ко врбује, превезе, преда, сакрије или прими дијете

или малољетника, ради израбљивања из става (1) овог члана,

казниће се казном затвора најмање пет година. 24. У Закону о кривичном поступку ("Службени

гласник БиХ" бр. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09, 93/09 и 72/13) релевантне одредбе гласе:

Члан 2. Принцип законитости

(1) Правила утврђена овим законом требају обезбиједити да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дјела изрекне кривичноправна санкција под условима прописаним у Кривичном закону Босне и Херцеговине (у даљем тексту: КЗ БиХ) и у другим законима Босне и Херцеговине у којима су прописана кривична дјела и у законом прописаном поступку.

(2) Прије доношења правоснажне пресуде осумњичени, односно оптужени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које прописује овај закон.

(3) За кривична дјела која су у надлежности Суда само тај суд може изрећи кривичноправну санкцију у поступку који је покренут и проведен по овом закону, уколико овим законом није другачије прописано.

Члан 3. Претпоставка невиности и in dubio pro reo

(1) Свако се сматра невиним за кривично дјело док се правоснажном пресудом не утврди његова кривња.

(2) Сумњу у погледу постојања чињеница које чине обиљежја кривичног дјела или о којима зависи примјена неке одредбе кривичног законодавства, Суд рјешава пресудом на начин који је повољнији за оптуженог.

Члан 7. Право на одбрану

(1) Осумњичени, односно оптужени има право бранити се сам или уз стручну помоћ браниоца кога сам изабере.

(2) Ако осумњичени, односно оптужени сам не узме браниоца, поставиће му се бранилац кад је то одређено овим законом.

(3) Осумњиченом, односно оптуженом се мора обезбиједити довољно времена за припремање одбране.

Члан 10. Законитост доказа

(1) Забрањено је од осумњиченог, оптуженог или било којег другог лица које учествује у поступку изнуђивати признање или какву другу изјаву.

(2) Суд не може засновати своју одлуку на доказима прибављеним повредама људских права и слобода прописаних уставом и међународним уговорима које је Босна и Херцеговина ратификовала, нити на доказима који су прибављени битним повредама овог закона.

(3) Суд не може заснивати своју одлуку на доказима који су добијени на основу доказа из става 2. овог члана.

Члан 15. Слободна оцјена доказа

Право Суда, Тужиоца и других органа који учествују у кривичном поступку да оцјењују постојање или непостојање чињеница није везано ни ограничено посебним формалним доказним правилима.

Члан 58. Садржај наредбе за претресање

Наредба за претресање садржи: а) назив Суда који издаје наредбу, осим када се наредба

за претресање одобрава на основу усменог захтјева и потпис судије за претходни поступак који издаје наредбу,

б) ако се наредба за претресање одобрава на основу усменог захтјева, то ће се навести уз назначење имена судије за претходни поступак који издаје наредбу и времена и мјеста издавања,

ц) име, одјел или ранг овлашћеног лица на које се наредба односи,

д) сврха претресања; е) опис лица које треба пронаћи или опис ствари које су

предмет претресања, ф) одређивање или опис мјеста, просторија или лица

која се траже, с навођењем адресе, власништва, имена или сличног за сигурно утврђивање идентитета,

г) упутство да се наредба има извршити између 6 часова и 21 час или овлашћење да се наредба може извршити у било које вријеме ако то Суд изричито одреди,


х) овлашћење извршиоцу наредбе да може без претходне најаве ући у просторије које се имају претрести ако то Суд изричито одреди,

и) упутство да се наредба и одузете ствари донесу у Суд без одлагања,

ј) поуку да осумњичени има право обавијестити браниоца и да се претресање може извршити и без присуства браниоца ако то захтијевају изузетне околности.

Члан 219. став 5. (5) На основу прикупљених изјава и доказа који су

откривени, овлашћено службено лице саставља извјештај. Уз извјештај достављају се и предмети, скице, фотографије, прибављени извјештаји, списи о предузетим радњама и мјерама, службене забиљешке, изјаве и други материјали који могу бити корисни за успјешно вођење поступка, укључујући све чињенице и доказе који иду у корист осумњиченом. Ако овлашћено службено лице послије подношења извјештаја сазна за нове чињенице, доказе или трагове кривичног дјела, дужно је прикупљати потребна обавјештења и извјештај о томе као допуну претходног извјештаја одмах предати Тужиоцу.

Члан 281. Докази на којима се заснива пресуда

(1) Суд заснива пресуду само на чињеницама и доказима који су изнесени на главном претресу.

(2) Суд је дужан савјесно оцијенити сваки доказ појединачно и у вези с осталим доказима и на основу такве оцјене извести закључак је ли нека чињеница доказана.


25. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу, када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

26. У складу с чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

27. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Суда БиХ број Кж-31/10 (веза Кж-54/08) од 3. марта 2011. године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланти су примили 28. априла 2011. године, а апелација је поднесена 27. јуна 2011. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због ког апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

28. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

29. Апеланти оспоравају наведене пресуде тврдећи да су им тим пресудама прекршена права из члана II/3е) и ф) Устава Босне и Херцеговине и права из члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачке а), б) и д), чл. 7 и 8 Европске конвенције, права из чл. 14, 15 и 17 Међународног пакта, као и права из чл. 10, 11 и 12 Универзалне декларације.

Право на правично суђење

30. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају

људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

31. Члан 6 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. […]

2. Свако ко је оптужен за кривично дјело сматра се невиним док се његова кривица по закону не докаже.

3. Свако ко је оптужен за кривично дјело има сљедећа минимална права:

а) да одмах, на језику који разумије, буде подробно обавијештен о природи и разлогу оптужбе против њега;

б) да му се обезбиједе вријеме и услови неопходни за припремање одбране;

д) да сам испитује или захтијева испитивање свједока оптужбе и да се присуство и саслушање свједока одбране одобри под условима који важе и за свједока оптужбе.

32. Уставни суд запажа да су оспорене пресуде донесене у кривичном поступку који је вођен против апеланата у ком је утврђивана њихова кривична одговорност, па је члан 6 Европске конвенције у конкретном случају примјенљив.

33. Апеланти наводе да им је право на правично суђење прекршено због тога што нису били на вријеме упознати са садржином оптужнице против њих и што им, с тим у вези, није било остављено довољно времена за припрему одбране, што сматрају да су против њих коришћени незаконити докази, јер нису имали могућност да у истој мјери као Тужилаштво саслушавају односно суочавају свједоке, због погрешно утврђеног чињеничног стања и произвољне примјене материјалног права, као и због тога што сматрају да дјело за које су проглашени кривим у вријеме извршења није било прописано законом.

34. У вези с наводима апеланата Уставни суд сматра неопходним да прво размотри наводе о кршењу права због наводног неблаговременог упознавања с оптужницом и недовољним временом за припрему одбране, а након тога остале наводе.

35. Апеланти наводе да су им прекршена права из члана 6 став 3 тачке а) и б) због тога што нису на вријеме били упознати са разлозима оптужбе будући да је Тужилаштво прецизирало оптужницу на главном претресу и да им, с тим у вези, није дато довољно времена за припрему одбране. У вези с тим, Уставни суд указује на то да члан 6 став 3 тачка а) Европске конвенције оптуженом обезбјеђује право да буде информисан о разлозима оптужбе, дакле о дјелима за која се тврди да је починио и на којима се заснива оптужба, али и о законском основу тих дјела (види Европски суд, Pelissier and Sassi против Француске, број 254444/94, став 51. ЕКЉП 1999-II). Такође, одредба члана 6 став 3 тачка б) Европске конвенције прописује право на довољно вријеме и могућност за припрему одбране. Становиште Европског суда јесте да се не ради само о правима оптуженог већ и правима браниоца, тако да се код оцјене да ли има повреде оцјењује позиција обојице, те да одбрана на располагању мора имати довољно времена да припреми свој одговор и мора имати могућност


да дјелотворно изложи суду све мјеродавне аргументе и тиме утиче на исход поступка.

36. Доводећи у везу претходне ставове с чињеницама конкретног случаја, Уставни суд запажа да у предметном случају не произилази ништа из чега се може закључити да апеланти, како тврде, нису благовремено упознати с материјалним и правним основом оптужбе која је подигнута против њих. Наиме, неспорно произилази да је одбрана упозната са потврђеном, али и са измијењеном и прецизираном оптужницом (поднесене сходно одредбама члана 275 ЗКПБиХ) на које је имала право да поднесе приговоре, а што је у конкретном случају и учињено, те је о наведеним приговорима и рјешавано и приговори су одбијени. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да из наведеног произилази да у конкретном случају не постоји ништа што би указивало на то да апеланти нису адекватно и на вријеме били упознати с чињеничним и правним супстратом оптужнице против њих, те да су наводи апеланата о кршењу права из члана 6 став 3 тачка а) неосновани.

37. У односу на наводе о недовољном времену за припрему одбране због измијењене и прецизиране оптужнице, Уставни суд запажа да из чињеница предмета произилази да су сви предложени докази били предочени одбрани апеланата, што је првостепени суд експлицитно и образложио у својој одлуци, и да су се браниоци, које су апеланти имали током цијелог поступка, изјашњавали на све доказе. При том Уставни суд има у виду, као што је већ наведено у претходној тачки ове одлуке, да из оспорене првостепене пресуде јасно произилази да је одбрани понуђена и могућност додатног времена за припрему одбране након измјене и прецизиране оптужнице, али да се одбрана том могућношћу није користила. Осим наведеног, узимајући у обзир цјелокупан предметни кривични поступак, Уставни суд не налази ништа што би упућивало на то да одбрани апеланата није дато довољно времена за проучавање оптужнице и доказа и за припрему одговора на оптужбу, чиме је задовољен захтјев прописан одредбом члана 6 став 3 тачка б) Европске конвенције, због чега су наводи апеланата у погледу наведеног неосновани.

38. У односу на наводе апеланата о кршењу права из члана 6 став 1 Европске конвенције који се односе на коришћење незаконитих доказа, затим о произвољној оцјени доказа, те да су пресуде засноване само на исказу оштећене И. М., Уставни суд, такође, подсјећа на став Европског суда према ком прихватање незаконито добијених доказа не представља само по себи кршење члана 6 став 1 Европске конвенције. С тим у вези, Уставни суд подсјећа на праксу Европског суда у предмету Schenk против Швајцарске, у ком је Европски суд утврдио да прихватање незаконито добијених доказа може да доведе до неправичности, зависно од чињеница конкретног предмета (види Европски суд за људска права, Schenk против Швајцарске, пресуда од 12. јула 1988. године, број представке 1086/84, серија А-140, став 49), те да Европски суд испитује поступак као цјелину, односно да ли су судови, коришћењем тог незаконитог доказа, лице лишили права на правично суђење, те да се посебно оцјењује да ли је тај незаконити доказ био једини доказ на ком су судови заснивали своју одлуку.

39. Везано за питање незаконитости доказа – транскрипта тонског записа које апеланти наводе, Уставни суд примјећује да Суд БиХ није користио транскрипте тонских записа прецизиране у пресуди као доказе против апеланата, напротив, није дозволио спровођење таквих доказа, већ је као доказ користио исказе свједока дате на главном претресу. Осим тога, евидентно је да је Суд БиХ у

жалбеном поступку размотрио те наводе апеланата, те навео да је неспорно да првостепени суд приликом оцјене доказа није прихватио не само тај транскрипт као доказ него било какав коментар свједока у вези с тим транскриптом, јер он није прихваћен као доказ. Будући да судови, у смислу наведених ставова Европског суда, уопште нису користили наведени доказ, па досљедно томе на њему нису ни могле бити засноване оспорене одлуке, Уставни суд наводе апеланата о кршењу права на правично суђење због коришћења наведеног доказа сматра неоснованим.

40. Осим тога, Уставни суд сматра да је и образложење Суда БиХ у погледу законитости снимљених фотографија у току претреса у складу са стандардима Европске конвенције, будући да из оспорених пресуда произилази да су претреси обављени у складу с наредбама овлашћених органа, те да при том чин фотографисања претресеног мјеста не представља незакониту радњу у смислу одредби члана 10 ЗКПБиХ. С тим у вези, Уставни суд запажа да је одредбама члана 58 истог закона, који је цитиран у претходним тачкама ове одлуке, регулисано питање садржине наредби за претрес, те да тим одредбама ни на какав начин није прописана обавеза назначавања да ће се обавити фотографисање мјеста претресања нити је фотографисање мјеста претреса забрањено. Осим тога, из чињеница предмета произилази да су наведени претреси учињени и у складу с одредбама члана 219 став 5 ЗКПБиХ, којим је прописано да се уз извјештај везан за прикупљене доказе достављају, између осталог доказног материјала, и фотографије сачињене том приликом. Осим тога, Уставни суд, у смислу ставова из цитиране пресуде Schenk против Швајцарске, запажа да наведени доказ, фотографије мјеста претреса које су проистекле из наредбе Суда БиХ, која је како произилази из оспорених пресуда издата у складу са релевантним одредбама ЗКП, није једини доказ на ком је осуђујућа пресуда против апеланата заснована, нити да су тим доказима редовни судови лишили апеланте права на правично суђење, те да, с обзиром на конкретну ситуацију у предмету, Уставни суд не налази ништа што указује на коришћење незаконитих доказа, па и те наводе апеланата сматра неоснованим.

41. Осим тога, Уставни суд, у вези с апелационим наводима да је кривица апеланата заснована само на исказу оштећене И. М., запажа и да је Суд БиХ дао детаљан преглед бројних спроведених доказа и да је за сваки доказ који је користио и прихватио дао детаљно образложење, те да је доводећи доказе у међусобну везу извео закључак о кривици апеланата из чега је видљиво да апеланти нису осуђени само на основу исказа оштећене И. М. како то они тврде. При том, Уставни суд има у виду и да из чињеница конкретног предмета произилази да апеланти током поступка нису ничим довели у питање доказе на којим је заснована осуђујућа пресуда против њих, па Уставни суд и те наводе апеланата сматра неоснованим.

42. У вези с наведеним, Уставни суд запажа и да апеланти наводе да им је право из члана 6 став 1 Европске конвенције прекршено и због погрешно утврђеног чињеничног стања, погрешне примјене материјалног и процесног права, те недовољне образложености пресуда које везују и за доказе коришћене у поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на то да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак тих судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01), већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10.


маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Осим тога, Уставни суд подсјећа и на то да члан 6 став 1 Европске конвенције обавезује судове да образложе своје пресуде при чему имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали (види Европски суд за људска права, Suominen против Финске, пресуда од 1. јула 2003. године, апликација број 37801/97, став 36, и, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука број АП 5/05 од 14. марта 2006. године).

43. У контексту наведеног, Уставни суд запажа да из образложења оспорених одлука произилази да су у конкретном случају у односу на оба апеланта утврђене све релевантне чињенице и неспорно утврђено да су починили кривично дјело које им је стављено на терет. Уставни суд примјећује да су се редовни судови при том позвали на релевантне одредбе КЗБиХ који је био на снази у вријеме извршења дјела и којим су прописани елементи бића кривичног дјела за које су осуђени доводећи чињенице утврђене у току поступка у контекст с тим одредбама. С тим у вези, Уставни суд запажа да су редовни судови, након оцјене бројних спроведених доказа, чију су садржину презентовали и детаљно анализирали односно оцијенили самостално и у вези с другим спроведеним доказима, при чему су за сваки доказ који су прихватили као и онај који нису прихватили дали детаљно образложење, закључили да су радњама апеланата испуњена бића кривичног дјела које је прописано чланом 186 став 2 КЗБиХ, односно да су апеланти врбовали оштећене за вршење предметних дјела на начин да су их, између осталог, и наводили на њихово извршење радњама прецизираним у пресудама и на тај начин их експлоатисали.

44. У вези с тим, Уставни суд указује на то да се биће кривичног дјела трговине људима састоји од три главна елемента која, како је утврђено у поступку пред Судом БиХ, постоје у конкретном случају. Наиме, Суд БиХ је истакао да је апелант/и то дјело починио врбовањем (први елемент) оштећених, на начин да је, између осталог, искористио свој положај пословног човјека и лоше материјално стање оштећених те их преварио и обмануо (други елемент), односно да је предузео све што је било потребно како би учинио да оштећене пружају њему и другим мушкарцима, његовим пријатељима и пословним партнерима сексуалне услуге (трећи елемент предметног кривичног дјела). Осим тога, у предметном поступку је било неспорно да су оштећене у инкриминисано вријеме биле малољетне, штавише и да су у смислу одредби члана 1 Конвенције УН-а имале статус дјетета. Осим наведеног, а супротно наводима апеланата, из изреке првостепене пресуде не произилази да је Суд БиХ своје одлуке засновао на Конвенцији и Протоколу јер је неспорно да наведени документи нису наведени у изреци већ су то Европска конвенција и Конвенција Уједињених нација о правима дјетета, а чињеница да редовни судови у пресудама помињу спорне конвенције не указује на то да су пресуде на њима и засноване. Уставни суд сматра да дата образложења у вези с наведеним питањима не дјелују произвољно и да су у складу са стандардима Европске конвенције, те да су због тога и наводи апеланата о погрешној примјени материјалног права неосновани.

45. Уставни суд запажа да из изреке првостепене пресуде, супротно наводима апеланата да није утврђено

вријеме извршења спорних радњи, јасно произилази да су апеланти проглашени кривим за радње почињене у периоду од јесени 2006. године до љета 2007. године, па Уставни суд и те наводе апеланата сматра неоснованим. Такође, Уставни суд запажа да су, у суштини, апелациони наводи апеланата идентични жалбеним наводима на која је Суд БиХ у другостепеној пресуди дао детаљне одговоре и образложења због чега Уставни суд сматра неоснованим и наводе апеланата о недовољној образложености пресуда у погледу примјене материјалног и процесног права и у погледу спроведених доказа.

46. Даље, Уставни суд, доводећи у контекст наведено у претходним тачкама ове одлуке са тврдњама апеланата да су у њиховом случају прекршени принципи пресумпције невиности и in dubio pro reo, подсјећа на то да су принципи гарантовани чланом 6 став 2 Европске конвенције према ком, уколико постоји одређена сумња да је одређено лице извршило кривично дјело које му се ставља на терет, таква сумња треба ићи у корист оптуженом. Дакле, када има сумњу, суд мора примијенити принцип in dubio pro reo, што је и битан елемент права на правично суђење из члана 6 Европске конвенције (види Европски суд за људска права, Barbera, Messeque и Jabardo против Шпаније, пресуда од 6. децембра 1988. године, серија А, број 146, став 77). С тим у вези, а имајући у виду елаборацију из претходних тачака ове одлуке, Уставни суд запажа да су редовни судови на основу спроведених доказа, чији су поступак извођења детаљно описали, утврдили да су апеланти неспорно починили кривична дјела за која су проглашени кривим, а што је, како је већ речено, у претходним тачкама ове одлуке Уставни суд елаборирао. Због тога Уставни суд сматра да нема мјеста тврдњама о кршењу принципа пресумпције невиности будући да ништа не указује на то да су судови поступали с предубјеђењем о кривици апеланата и тиме прекршили принцип према ком се свако ко је оптужен за кривично дјело сматра невиним док се његова кривица по закону не докаже. Даље, Уставни суд сматра да разлози које су навели редовни судови не доводе у сумњу одлуку суда о кривичној одговорности апеланата у смислу да је нека чињеница остала неразјашњена и што би водило кршењу принципа in dubio pro reo. Имајући у виду наведено, Уставни суд и те наводе апеланата сматра неоснованим.

47. Стога, имајући у виду све наведено, Уставни суд сматра да су неосновани сви побројани наводи апеланата, те да у конкретном случају није било кршења права из члана 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције.

48. Коначно, апеланти наводе и да им није дозвољено испитивати свједоке у истој мјери као и Тужилаштву и да су, с тим у вези, стављени у неравноправан положај са Тужилаштвом. У односу на наводе апеланата о кршењу процедуралних гаранција из члана 6 став 3 тачка д) Европске конвенције (право на испитивање свједока), Уставни суд указује на то да је то право тијесно повезано са правом на једнакост страна у поступку. Општи је принцип да оптуженим лицима мора да буде дозвољено да позивају и испитују било ког свједока чије свједочење сматрају релевантним за свој предмет. Такође, морају бити у могућности да испитају сваког свједока ког позове или на чије се свједочење ослања тужилац. Процедура позивања и саслушања свједока мора да буде иста за оптужбу као и за одбрану и захтијева се једнакост средстава. Сви докази на које се ослања оптужница треба да буду изведени у присуству оптуженог на јавној расправи са могућношћу изношења контрааргумената (види Европски суд за људска права, Barbera, Messeque и Jabardo против Шпаније, пресуда од 6. децембра 1988. године, серија А, број 146, став 78).


49. У конкретном случају Уставни суд запажа да је, како је већ речено, апелантима било омогућено да предлажу и испитују свједоке, те да је у дискрецији суда било да одбрани апеланата ускрати суочење неких свједока. Осим тога, Уставни суд запажа да је, како је већ речено у претходним тачкама ове одлуке, Суд БиХ образложио да је поступао у смислу члана 262 ЗКПБиХ из чега произилази да су апеланти имали могућност да у току цијелог поступка своје аргументе супротставе аргументима оптужбе, па чак и у току унакрсног испитивања које је вршило Тужилаштво. Такође, Уставни суд сматра да из стања предмета као ни у оспореним пресудама не налази ништа што би указивало на то да су апеланти били третирани на другачији начин од Тужилаштва, нити апеланти нуде иједан доказ који би могао да доведе до закључка о евентуалној неравноправности странака у предметном кривичном поступку, будући да је неспорно да су апеланти, како је већ речено, имали могућност да предлажу и спроводе доказе у своју корист и оспоравају доказе Тужилаштва, што су и чинили, а чињеница да нису успјели у томе не указује на неједнак третман апеланата и Тужилаштва пред Судом. При том Уставни суд има у виду да је Суд БиХ дао детаљно образложење и у погледу приједлога апеланата за суочења свједока на начин да је образложио да је остао код процесне одлуке донесене у вези са цијелим током поступка да се не дозволи суочење свједока нити одбрани нити Тужилаштву (јер је тај суд мишљења да би се на тај начин само утицало на свједоке да, између осталог, потврде исказе других свједока), а што је интерпретирано у претходним тачкама ове одлуке. Према томе, као што је већ Уставни суд навео, одлука о кривичној одговорности апеланата донесена је на основу доказа који су изведени на главном претресу уз присуство апеланата и њихових бранилаца, при чему је апелантима дата могућност да учествују у поступку који је вођен против њих у истом капацитету као и Тужилаштво. Стога, Уставни суд сматра да су наводи апеланата у том дијелу неосновани и да није прекршено ни право апеланата из члана 6 став 3 тачка д) Европске конвенције.

50. Имајући у виду све наведено, Уставни суд сматра да у конкретном случају није прекршено право апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачке а), б) и д).

Кажњавање само на основу закона

51. Апеланти наводе да им је прекршено и право из члана 7 Европске конвенције јер дјело за које су осуђени у вријеме извршења није било прописано као кривично дјело јер је неспорно да су осуђени за навођење које је као кривично дјело први пут уведено Измјенама и допунама КЗБиХ из 2010. године, дакле у вријеме када је наводно кривично дјело већ било извршено, те да им је изречена казна која није била прописана у вријеме извршења дјела.

52. Члан 7 Европске конвенције гласи: 1. Нико се не може сматрати кривим за кривично дјело

настало чињењем или нечињењем које није представљало кривично дјело у вријеме извршења, према националном или међународном праву. Исто тако, изречена казна неће бити тежа од оне која се примјењивала у вријеме извршења кривичног дјела.

2. Овај члан не утјече на суђење или кажњавање било које особе која је крива за чињење или нечињење, ако је то дјело у вријеме извршења представљало кривично дјело према опћим начелима признатим код цивилизованих народа.

53. У вези с тим наводима Уставни суд упућује на претходне тачке ове одлуке у којима је елаборирано

непостојање кршења права на правично суђење и у ком је обрађено питање законске прописаности предметног кривичног дјела за које су апеланти осуђени. У контексту наведеног, Уставни суд запажа да је из изреке првостепене пресуде неспорно видљиво да су апеланти осуђени за кривично дјело из члана 186 став 2 КЗБиХ који је био на снази у вријеме извршења дјела (ступио на снагу 5. јануара 2005. године) и да су проглашени кривим да су то дјело починили врбовањем малољетница с циљем експлоатације лица, чиме је испуњен један од елемената алтернативно постављеног бића кривичног дјела трговине људима, те да је наведено да су врбовање вршили и тако што су радњама прецизираним у пресуди наводили оштећене на сексуалне односе на лицима прецизираним у пресуди, као и да је за наведено дјело била прописана казна затвора од најмање пет година. Дакле, у конкретном случају апеланти су проглашени кривим за врбовање. Уставни суд запажа да је Законом о измјенама и допунама КЗБиХ објављеним у "Службеном гласнику БиХ" број 8/10 дошло до измјена наведеног члана чиме је као радња извршења, поред до тада прописаних (између осталог како је речено и "врбовања"), наведена, тј. прецизирана и посебна радња извршења "навођење". С обзиром на наведено, односно да су апеланти осуђени за врбовање а не навођење, како то апеланти тврде, Уставни суд сматра да не постоји ништа што би указивало на то да предметно кривично дјело (и то како његов начин извршења тако изречена казна) није било прописано законом у вријеме извршења дјела, те да су ти наводи апеланата неосновани.

54. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су неосновани наводи апеланата да су осуђени за кривично дјело и да им је изречена казна за дјело које у вријеме извршења није било прописано законом, те да у конкретном случају није прекршено право из члана 7 Европске конвенције.

Право на приватни и породични живот, дом и преписку

55. Апеланти наводе да им је прекршено и право на приватни и породични живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције због незаконито обављених претреса.



ф) Право на приватни и породични живот, дом и преписку.

57. Члан 8 Европске конвенције гласи: Свако има право на поштивање свог приватног и

породичног живота, дома и преписке. Јавна власт се не мијеша у вршење овог права, осим

ако је такво мијешање предвиђено законом и ако је то неопходна мјера у демократском друштву у интересу националне безбједности, јавне безбједности, економске добробити земље, спречавања нереда или спречавања злочина, заштите здравља и морала или заштите права и слобода других.

58. Уставни суд сматра да ти наводи апеланата неспорно улазе у обим права из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције. Исто тако је неспорно да држава има позитивну обавезу да обезбиједи поштовање тог права појединца. Пракса Европске конвенције потврђује да се претресањем стана или куће врши мијешање у право на приватност, а да кршење права на поштовање нечијег "дома" увијек укључује и мијешање у


нечији приватни живот (види Европски суд за људска права, Niemitz, 1992. година, серија А, бр. 251Б, стр. 33). Према томе, уколико утврди да се ради о таквој ситуацији, Уставни суд даље мора утврдити да ли је то мијешање: а) било у складу са законом, б) у сврху легитимног циља и ц) да ли је то неопходно у демократском друштву, односно да ли је прекршен принцип пропорционалности.

59. С тим у вези, Уставни суд запажа да је извршеним претресањем кућа апеланата неспорно извршено мијешање у њихов приватни живот. Уставни суд подсјећа на то да је у елаборацији питања незаконитости претреса у оквиру права на правично суђење закључио да су претреси извршени у складу са одговарајућим наредбама надлежних органа, које су у складу с одредбама ЗКПБиХ којим је регулисано питање радње претресања, из чега произилази да је мијешање било у складу са законом. Даље, из чињеница предмета произилази да је претресање извршено ради прикупљања доказа о почињеном кривичном дјелу, што значи да је извршено у сврху легитимног циља, да је било неопходно у друштву ради утврђивања почињења кривичног дјела, те да је пропорционално легитимном циљу који се самом радњом претресања желио постићи у смислу обезбјеђења доказа неопходних за предузимање радњи неопходних за гоњење починилаца кривичног дјела, а што неспорно у околностима конкретног случаја претеже над интересом апеланата да се држава уздржи од мијешања у права апеланата гарантована наведеним чланом. Имајући у виду све наведено, Уставни суд и те наводе апеланата сматра неоснованим.

60. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да није прекршено ни право на приватни живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције.

Остали наводи

61. Имајући у виду наведене закључке у погледу права на правично суђење из члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачке а), б) и д), чл. 7 и 8 Европске конвенције, Уставни суд сматра да нема потребе да посебно разматра наводе апеланата који се односе на кршење права из члана 14, 15 и 17 Међународног пакта, као и чл. 10, 11 и 12 Универзалне декларације, будући да наведене одредбе пружају исте гаранције које пружају одредбе члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачке а), б) и д), те чл. 7 и 8 Европске конвенције, а што је Уставни суд већ разматрао у овој одлуци.


62. Нема кршења права из члана 6 став 3 тачке а), б) и д) Европске конвенције када из чињеница предмета произилази да су апеланти на вријеме обавијештени о свим детаљима оптужнице против њих (тачка а), када Уставни суд из комплетног поступка не може закључити да апелантима није омогућено довољно времена за припрему одбране (тачка б) и када из оспорених пресуда произилази да су апеланти имали исту могућност да испитују свједоке и спроводе доказе у истом обиму као и Тужилаштво (тачка д).

63. Нема кршења ни права из члана 6 став 2 Европске конвенције, односно принципа пресумпције невиности и in dubio pro reo када ништа не указује на то да су судови поступали с предубјеђењем о кривици апеланата, те кад је у спроведеном поступку кривица апеланата несумњиво утврђена и када нити једна чињеница није остала неразјашњена у смислу тих принципа.

64. Нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је Суд БиХ детаљно образложио оспорене пресуде при том доводећи све спроведене доказе у везу с релевантним законским одредбама и када не постоји ништа

што би указивало на то да су апеланти били у неповољном положају у односу на Тужилаштво.

65. Нема кршења права из члана 7 Европске конвенције када је кривично дјело за које су апеланти осуђени и казна затвора која им је изречена били прописани у КЗБиХ у вријеме предузимања предметних радњи.

66. Нема кршења права из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције када је мијешање у то право апеланата било у складу са законом, предузето с легитимним циљем и неопходно у друштву ради прикупљања доказа о почињеном кривичном дјелу.

67. На основу члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

68. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.




predmetu broj AP 2613/11, rješavajući apelaciju M. N. i B. N., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, potpredsjednica Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Constance Grewe, sutkinja Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 9. jula 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija M. N. i B. N.

podnesena protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine br. Kž-31/10 od 3. marta 2011. godine i K-54/08 od 26. maja 2010. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. M. N. i B. N. (u daljnjem tekstu: apelanti) iz Dervente, koje zastupaju Edina Rešidović i Vasvija Vidović, advokatice iz Sarajeva, i Slobodan Bilić, advokat iz Dervente, podnijeli su 27. juna 2011. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj Kž-31/10 od 3. marta 2011. godine i broj K-54/08 od 26. maja 2010. godine. Apelanti su, također, podnijeli zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud u odnosu na apelanta M. N. naložio prekid daljnjeg izdržavanja zatvorske kazne, a u odnosu na apelanta B. N. odlaganje izvršenja zatvorske kazne, koje su im izrečene Presudom Suda BiH broj Kž-31/10 od 3. marta 2011. godine, kojom je izmijenjena Presuda Suda BiH broj K-54/08 od 26. maja 2010. godine, do donošenja odluke o apelaciji.


2. Ustavni sud je donio Odluku broj AP 2613/11 od 15. septembra 2011. godine kojom je odbio zahtjev apelanata za donošenje privremene mjere.


3. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. prethodnih Pravila Ustavnog suda ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), koja su važila u vrijeme preduzimanja navedenih radnji, od Suda BiH i Tužilaštva BiH zatraženo je 5. jula 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju.

4. Tužilaštvo BiH je dostavilo odgovor 12. jula 2011. godine, a Sud BiH 17. jula 2011. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Presudom Suda BiH broj K-54/08 od 26. maja 2010. godine, u krivičnom postupku protiv apelanata i još trojice optuženih (S. V., Č. M. i D. C.), apelanti su proglašeni krivim što su, na način detaljno opisan u tački 2. izreke presude, od jeseni 2006. godine pa do ljeta 2007. godine vrbovali malodobnu M. I. i malodobnu B. D., s ciljem seksualnog iskorištavanja i iskorištavanja za prostituciju, što je suprotno Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), koja je sastavni dio Ustava Bosne i Hercegovine, i Konvenciji Ujedinjenih nacija o pravima djeteta i drugim konvencijama. Oni su time počinili krivično djelo trgovine ljudima iz člana 186. stav 2. Krivičnog zakona BiH (u daljnjem tekstu: KZBiH), pa im je Sud BiH izrekao kazne zatvora u trajanju od po jedne godine u koju je uračunato vrijeme provedeno u pritvoru pobliže navedeno u presudi. Apelanti su presudom obavezani na plaćanje troškova krivičnog postupka čija će se visina utvrditi posebnim rješenjem nakon pribavljanja potrebnih podataka.

7. U obrazloženju presude Sud BiH je prvo konstatirao da su optužnicom Tužilaštva od 12. juna 2008. godine, koja je izmijenjena 19. januara 2009. godine sa posljednjom izmjenom 20. aprila 2010. godine, apelanti optuženi da su počinili krivično djelo trgovine ljudima iz člana 186. stav 2. KZBiH u vezi s članom 29. KZBiH. Dalje su u obrazloženju detaljno navedeni dokazi koji su provedeni na prijedlog Tužilaštva BiH, apelanata i ostalih optuženih, zatim su iznesene završne riječi, prezentirane procesne odluke suda, razmotreni prigovori vezani za zakonitost dokaza i prigovori na uređenje optužnice. Vezano za prigovore o zakonitosti dokaza navedeno je da Sud BiH nije dopustio izvođenje dokaza Tužilaštva, zvučni snimak navodnog seksualnog odnosa svjedoka B. N. sa oštećenom M. I., koji je snimila oštećena, prihvatajući prigovore odbrane vezane za zakonitost tog dokaza. U tom kontekstu je istaknuto da se radi o dokazu koji je navodno sačinila oštećena M. I., putem mobilnog aparata, bez znanja navedenog svjedoka. Budući da tajno praćenje i snimanje u suštini predstavlja posebnu istražnu radnju iz člana 116. stav 2. tačka d) ZKPBiH, Sud BiH je u vezi s navodnim snimkom seksualnog odnosa istakao da je snimak ocijenjen nezakonitim dokazom, te su jednako nezakoniti svi drugi dokazi koji su se na njega oslanjali. Također je Sud BiH, vezano za prigovore odbrane apelanta B. N. na zakonitost provedenih pretresa po naredbama Suda BiH, u smislu da pribavljene fotografije i snimci nisu bili obuhvaćeni naredbama, istakao da je dopustio provođenje i ulaganje u spis tih fotografija i videozapisa pribavljenih pri pretresanju objekata koje su koristili optuženi. Navedeno je da radnje fotografiranja i videosnimanja nisu regulirane posebnom naredbom za pretresanje. Istaknuto je da te radnje preduzimaju ovlaštena službena lica u okviru kriminalističko-tehničke obrade u okviru radnji koje preduzimaju. Dalje je navedeno da se, u skladu s čl. 218. i 219. stav 5. ZKPBiH, o svim preduzetim radnjama sačinjava izvještaj koji je i u konkretnom slučaju sastavljen i dostavljen, te je Sud BiH zaključio da su te radnje Tužilaštva

učinjene u skladu sa zakonom, da nisu nezakonite i kao takve su prihvaćene kao dokazi optužbe.

8. Sud BiH je zatim analizirao i ocijenio dokaze. Navedeno je da je u postupku pred tim sudom, u kojem su provedeni brojni dokazi saslušanjem poimenično navedenih svjedoka, brojnim detaljno navedenim vještačenjima i uvidom u brojnu dokumentaciju, također detaljno navedenu u presudi, utvrđeno da su apelanti počinili krivično djelo koje im je stavljeno na teret. Sud BiH je obrazložio da uvjerenje Suda da su apelanti počinili radnje koje im se stavljaju na teret prvenstveno proizlazi iz iskaza svjedoka – oštećenih M. I., B. D. i S. I., te svjedoka B. N. i svjedoka odbrane V. R., kao i na osnovu vještačenja i drugih materijalnih dokaza koji se mogu dovesti u vezu s opisanim radnjama. Navedeno je da je Tužilaštvo optužnicom radnje apelanata kvalificiralo kao saizvršilačke, ali da je Sud BiH našao da provedeni dokazi ukazuju na drugačije stanje stvari, odnosno da nema dokaza da su apelanti radnje činili kao saizvršioci, na bazi međusobne podjele uloga, zbog čega je sud izmijenio kvalifikaciju djela, u smislu da apelantima nije stavljeno na teret saizvršilaštvo. Sud BiH je naveo da je ocijenio da su apelanti djelovali samostalno, svaki za sebe, u okviru svoje namjere, načina vrbovanja i svrhe iskorištavanja. Navedeno je da je u odnosu na apelanta B. N. na osnovu iskaza oštećenih utvrđeno da su se oštećene na način, na mjestu i u vrijeme pobliže navedeno u presudi upoznale sa apelantom i na koji način su se odvijali događaji koji su doveli do navedenog krivičnog djela, te je, s tim u vezi, Sud BiH naveo sljedeće: "[…] uvjerenje Suda da je upravo na opisani način optuženi ostvario radnju vrbovanja oštećene M. I., dakle prevarom i obmanom, izdajući se za njenog prijatelja, osobu na koju može računati da joj pomogne u nevolji. Optuženi je davanjem novca i poklona stvarao osjećaj zahvalnosti i ovisnosti, iako pokloni možda i nisu biti naročito vrijedni, kako odbrana implicira, kod oštećene je stvoren dojam da dobija nešto što drugi nemaju, kako i sama navodi, čime je sasvim sigurno došlo do stvaranja povjerenja prema optuženom. Optuženi je tako poduzeo sve potrebne radnje da zadobije povjerenje oštećene, a zatim iskazivanjem naklonosti privolio oštećenu M. I. da njemu i njegovim prijateljima i poslovnim partnerima pruža seksualne usluge. Optuženi je znao da oštećena nema mogućnosti da mu vrati primljeni novac, čime je unaprijed stvarao situaciju u kojoj će oštećena postati ovisna o njemu te raditi ono što on od nje zahtijeva. Oštećena također potvrđuje da joj je optuženi rekao da će 'častiti' svoje prijatelje i poslovne partnere sa njom, a da ona ne smije tim ljudima reći čime se bavi, odnosno ne smije reći da pruža seksualne usluge za novac. Oštećena M. I. je opisala i seksualne odnose koje je imala sa prijateljima i poslovnim partnerima apelanta B. N."

9. Osim toga, Sud BiH je u obrazloženju detaljno interpretirao i iskaze oštećenih B. D. i svjedoka poimenično navedenih u presudi, te je naveo da nije imao razloga ne prihvatiti iskaze oštećenih M. I. i B. D. i posumnjati u objektivnost njihovog iskaza. Odbrana je ukazivala na činjenicu da su oštećene samostalno i bez nadzora, odnosno bez bilo kakvog utjecaja optuženih pružale seksualne usluge i da su se u tome rukovodile naredbama oštećene M. I., ali da Sud BiH nije prihvatio takvu tezu odbrane nalazeći da se radi o konstrukciji odbrane sračunate s ciljem otklanjanja ili umanjenja odgovornosti optuženih za radnje koje im se stavljaju na teret. Navedeno je: "Evidentno je da su oštećene, posebno M. I., pružale seksualne usluge u nekim situacijama i izvan kontrole optuženih, međutim, kao što je naprijed istaknuto, nije neophodno da postoji potpuna kontrola nad oštećenim da bi se ostvarila bitna obilježja predmetnog krivičnog djela, dovoljna je povremena, ciljna kontrola koja je postignuta preduzimanjem opisanih radnji, a s ciljem da se postigne privola nad osobom da ona učini nešto što će rezultirati njenim dovođenjem u situacije gdje će biti predmet


izrabljivanja, što se desilo i u konkretnom slučaju, pa je svrha izrabljivanja ostvarena iskorištavanjem prostitucije oštećenih M. I. i B. D., kao i seksualnim iskorištavanjem tada malodobnih oštećenih za vlastito zadovoljstvo. Oštećene su saglasno navodile da im je optuženi govorio da ne smiju pričati muškarcima sa kojima su imale seksualne odnose da se one bave prostitucijom za novac, da ne smiju od njih tražiti novac, već da će im ga on davati. Optuženi je novac davao najčešće unaprijed, a onda je seksualno izrabljivao na račun ranije posuđivanog novca i poklona."

10. Sud BiH je naveo iskaze oštećenih i svjedoka na osnovu kojih je utvrđeno da je i apelant M. N. izvršio djelo koje mu je stavljeno na teret, te je u vezi s tim naveo da je odbrana u toku unakrsnog ispitivanja ukazivala na kontradiktornosti u izjavama oštećene M. I. u pogledu vremena upoznavanja s apelantom M. N., ali da je Sud BiH prihvatio pojašnjenje koje je oštećena dala, navodeći da se ne može sjetiti konkretnih datuma, s obzirom na protek vremena. Dalje, navedeno je da je oštećena B. D. u cijelosti potvrdila navode oštećene M. I., opisujući na gotovo identičan način događanja detaljno navedena u presudi, a vezana za odnose sa apelantom M. N. Osim toga, Sud BiH je detaljno interpretirao i iskaz svjedoka B. N. te je naveo: "Odbrana [je] ukazivala na nesaglasnosti iskaza oštećenih i svjedoka, oko toga gdje su se sreli, da li je svjedok sjedio sa optuženim u kafiću ili su se sreli na ulici. Po ocjeni Suda, riječ je o detaljima koji protekom vremena blijede i ne mogu dovesti u sumnju iskaze oštećenih u bitnom dijelu. Pri tome, utisak je Suda da je svjedok B. N. bio u jednom dijelu iskaza neuvjerljiv, vjerovatno ne želeći iznositi ono što smatra svojom intimom pred Sudom, a istovremeno se mogao prepoznati njegov cilj da otkloni bilo kakvu odgovornost sa optuženog M. N. Međutim, ono što je bitno i što potvrđuje navode oštećenih, a što proizilazi i iz iskaza svjedoka, jeste nesporna činjenica da su oštećene bile u stanu optuženog radi seksualnog odnosa sa B. N. Navodi svjedoka da su 'onako' on i optuženi došli u stan nakon čega je optuženi otišao poslom, da su oštećene samoinicijativno došle za njima, nisu logični ni uvjerljivi, zbog čega sud tom dijelu iskaza nije ni poklonio vjeru. Svjedok tvrdi da nije došlo do odnosa, a oštećene tvrde suprotno. Međutim, obzirom da je iskaz svjedoka doveden u sumnju u jednom dijelu, onda se postavlja pitanje da li svjedok govori istinu i u odnosu na tu činjenicu. Međutim, sud utvrđivanje te činjenice smatra irelevantnim, jer se djelo smatra dovršenim samim preduzimanjem radnji u cilju izrabljivanja, i nije neophodno da je došlo do samog čina seksualnog odnosa."

11. S tim u vezi, Sud BiH je naveo: "Podvodeći naprijed utvrđeno činjenično stanje pod odredbe člana 186. stav 2. KZBiH, utvrđeno je da su opisanim radnjama optuženog ostvarene radnje vrbovanja, te da je ostvarena svrha izrabljivanja tada malodobnih oštećenih iskorištavanjem prostitucije i drugim oblicima seksualne eksploatacije, i iskorištavanjem oštećenih za vlastito seksualno zadovoljenje. Radnje vrbovanja optuženog M. N. ogledaju se u davanju novca, davanju obećanja pomoći oko škole i u životu uopće, o čemu su obje oštećene M. I. i B. D. iscrpno govorile. Optuženi je također morao znati da mu oštećene ne mogu vratiti novac koji im je posuđivao, dovodeći ih tako obmanom u ovisan položaj. Kako navodi oštećena B. D., govorio im je da ne moraju to raditi i da će im on davati pare. Na taj način optuženi prvo gradi povjerenje kod oštećenih, stavlja se u ulogu zaštitnika, a onda iskorištava odnos povjerenja prema oštećenima, stvara odnos ovisnosti i stvara mogućnost da se oštećene, kao maloljetne osobe koje ne mogu u dovoljnoj mjeri shvatiti težinu položaja u kojem se nalaze i posljedice odluka koje donose, dovedu u situaciju u kojoj će biti predmetom seksualnog iskorištavanja."

12. U vezi s procesnim odlukama suda, između ostalog, navedeno je da je 2. oktobra 2008. godine Sud BiH donio rješenje

kojim je odbijen prijedlog advokata Fahrije Karkina, tadašnjeg branioca apelanta M. N., da se sasluša vještak dr. Kasim Begić, u vezi sa sposobnosti tog apelanta da učestvuje u krivičnom postupku koji se vodio protiv njega. Naime, Sud BiH je obrazložio da su do tada u sudski spis već bila uložena dva nalaza i mišljenja vještaka koji su tretirali psihičko stanje tog apelanta i njegovu sposobnost da prati tok krivičnog postupka i u kojim se navodi da ne postoji ni jedna činjenica da apelant M. N. ne bi mogao pratiti tok suđenja. Osim navedenog, Sud BiH je istakao da je apelant M. N. u to vrijeme bio u pritvoru, gdje su pritvorski ljekari kontinuirano pratili njegovo zdravstveno stanje. Dalje, navedeno je da su branioci apelanata i dvojice saoptuženih poimenično navedenih u presudi zahtijevali da im se dopusti kontakt s vještacima Tužilaštva BiH prije negoli ih ispita Tužilaštvo BiH. Ocjena Suda BiH jeste da se navedeni kontakt ne može ostvariti sve dok postupajući tužilac ne sasluša vještaka na glavnom pretresu, kada će svi optuženi, pa tako i apelanti, i njihovi branioci imati priliku da unakrsno ispitaju navedene vještake, a odbrana može predložiti svakog vještaka ili svjedoka Tužilaštva kao svoje svjedoke i pri tome ih direktno ispitati, uz mogućnost ranijeg kontakta s njima. Prema obrazloženju Suda BiH, navedeno nema utjecaj na tužiočevu obavezu da sve dokaze kojima raspolaže dostavi odbranama.

13. Dalje, iz obrazloženja presude proizlazi da se odbrana apelanta M. N. i saoptuženog G. J. u toku postupka u više navrata obraćala usmeno na glavnom pretresu, a i pismenim putem Sudu BiH sa raznim zahtjevima i prijedlozima, o čemu je Vijeće Suda BiH uvijek donosilo procesne odluke. Odbrana je tako tražila da se dostave svi dokazi kojima Tužilaštvo raspolaže, a u skladu s članom 47. stav 4. i članom 50. ZKPBiH, da se utvrdi obim i vrijeme unakrsnog ispitivanja, sa posebnim osvrtom na razjašnjenje termina "u korist vlastitih tvrdnji", da se dopusti odbrani da predlaže i ulaže dokaze u toku unakrsnog ispitivanja svjedoka, te da se, u skladu s članom 253. ZKPBiH, dostave transkripti. S tim u vezi, Vijeće je razmotrilo sve navedene prijedloge i zahtjeve, te je u odnosu na dostavljanje dokaza utvrđeno da je Tužilaštvo već dostavilo dokaze odbrani, s tim da je utvrđeno da takva obaveza postoji ukoliko je propušteno da se u cijelosti postupi u skladu s članom 47. stav 4. i članom 50. ZKPBiH. U pogledu zahtjeva za sastavljanje liste pitanja i dokumenata koje tužilac ima namjeru koristiti prilikom ispitivanja svjedoka, ocjena Vijeća bila je da bi se nalaganjem takve obaveze nepotrebno tužiocu nametnula dodatna obaveza, a ujedno ograničilo pravo na izbor načina provođenja dokaza. Sud BiH je naveo da je optuženima osigurana formalna odbrana, u vidu stručnjaka advokata, koji su u skladu sa svojim profesionalnim dužnostima, kao i na osnovu dostavljenih dokaza (izjava i sl.), u mogućnosti pretpostaviti na koje okolnosti bi koji svjedok mogao biti ispitan i koji dokumenti bi mogli biti korišteni. Od branilaca se očekuje da budu spremni za ispitivanja svjedoka, zbog čega je takav prijedlog odbrane odbijen. Dalje je navedeno da je, u pogledu zahtjeva da odbrana postavlja pitanja u korist vlastitih tvrdnji, Vijeće s ciljem potpunog razjašnjenja stvari te efikasnosti izvođenja dokaza dopustilo da se postavljaju takva pitanja. Ujedno, u smislu člana 262. ZKPBiH, odnosno odstupanja od redovnog toka stvari, a s ciljem ekonomičnosti postupka, strankama je omogućeno da u toku unakrsnog pitanja postavljaju i pitanja koja izlaze iz okvira unakrsnog ispitivanja, te da mogu u toku unakrsnog ispitivanja ulagati dokaze, sve radi efikasnosti i jasnijeg izjašnjenja činjenica, tako da stranke i odbrana mogu svoje dokaze prezentirati i predati sudu i u toku provođenja dokaza suprotne strane tokom unakrsnog ispitivanja svjedoka. Navedeno je i da je podnesen prijedlog da se procesna pitanja raspravljaju bez svjedoka, da se izuzme dio transkripta sa glavnog pretresa održanog 19. novembra 2008. godine, te da se zabrani kontakt između strane koja dovodi svjedoka i svjedoka


od početka unakrsnog ispitivanja do kraja svjedočenja. S tim u vezi, obrazloženo je da je Vijeće razmotrilo navedena tri zahtjeva i u odnosu na prvi zahtjev odbrane istaklo je činjenicu da je i inače praksa Suda BiH da se raspravljanje svih pitanja vrši bez prisustva svjedoka, svako važnije procesno pitanje raspravlja se i odluka donosi bez prisustva svjedoka. U pogledu drugog zahtjeva o izuzimanju dijela transkripta sa glavnog pretresa od 19. novembra 2008. godine gdje je oštećena M. I. dala komentar u pogledu zakonitosti i dopustivosti predloženog dokaza optužbe, navedeno je da je Vijeće odlučilo da nema potrebe za brisanjem transkripta, budući da Vijeće ni u kojem slučaju neće uzeti u obzir komentar svjedoka o dokazu koji nije ni prihvaćen. Što se tiče trećeg zahtjeva, odnosno zabrane kontakta između strane koja dovodi svjedoka, obrazloženo je da je Vijeće o tom prijedlogu odbrane odlučilo ranije, odnosno 27. oktobra 2008. godine kada je odbijen zahtjev odbrane i kada je rečeno da svaka strana ima pravo kontakta sa svojim svjedokom. Osim toga, obrazloženo je da je odbijen prijedlog odbrane za suočenje svjedoka jer je taj sud donio odluku da se u toku postupka ne vrši suočenje svjedoka, kako odbrane tako i Tužilaštva, jer je taj sud mišljenja da bi se svakim suočenjem samo utjecalo na svjedoke da potvrde iskaze drugih svjedoka, kao i da komentiraju iskaze drugih svjedoka, što bi, prema mišljenju tog suda, utjecalo na pravilnost vođenja konkretnog postupka. Imajući u vidu sve navedeno, Sud BiH je utvrdio da su apelanti počinili krivično djelo koje im je stavljeno na teret i izrekao im navedene kazne zatvora. Također, Sud BiH je obrazložio da su neosnovani prigovori branilaca apelanata na izmijenjenu optužnicu na ročištima od 19. januara 2009. godine i 20. aprila 2010. godine, koju je Tužilaštvo podnijelo shodno odredbama člana 275. ZKPBiH, uz obrazloženje da se, između ostalog, apelanti ne stavljaju takvim optužnicama u nepovoljniji položaj od početnog, te da je Sud ponudio odbrani dodatno vrijeme za pripremu odbrane, ali da se odbrana tom mogućnošću nije koristila.

14. Protiv navedene presude apelanti, saosuđeni i Tužilaštvo BiH izjavili su žalbe Sudu BiH, koji je Presudom broj Kž-31/10 (veza Kž-54/08) od 3. marta 2011. godine žalbe apelanata i saosuđenih odbio, a žalbu Tužilaštva BiH uvažio i preinačio prvostepenu presudu u dijelu odluke o krivičnopravnim sankcijama tako što je, između ostalog, apelantu M. N. izrekao kaznu zatvora u trajanju od šest godina, a apelantu B. N. kaznu zatvora u trajanju od šest godina i šest mjeseci. U preostalom dijelu presuda je ostala neizmijenjena u odnosu na apelante.

15. U obrazloženju presude Sud BiH je naveo da su žalbeni navodi apelanata neosnovani. Naime, Sud BiH je obrazložio da je neosnovan žalbeni navod apelanata da se osporena presuda zasniva na dokazima na kojima se po odredbama zakona ne može zasnivati jer se zasniva na iskazu svjedoka B. N. koji je "kontaminiran" dokazom koji je Prvostepeno vijeće ocijenilo kao nezakonit dokaz. S tim u vezi, Sud BiH je obrazložio da je uvidom u spis predmeta ustanovljeno da nije dopušteno izvođenje dokaza Tužilaštva BiH koji se odnosi na zvučni snimak seksualnog odnosa koji je snimila oštećena M. I. ocjenjujući da se radi o nezakonito pribavljenom dokazu. Sud BiH je naveo da je svjedok B. N. saslušan kao svjedok na glavnom pretresu i da je ocjena njegovog iskaza rezultat isključivo onoga što je izjavio na glavnom pretresu, bez dovođenja u vezu sa nezakonito pribavljenim dokazom, predmetnim snimkom, kao niti u vezu sa svim ostalim dokazima koji su se na njega oslanjali. Osporavani iskaz svjedoka B. N., prema obrazloženju Suda BiH, ocijenjen je u osporavanoj presudi na način da je doveden isključivo u vezu s iskazima oštećenih M. I. i B. D., te je Prvostepeno vijeće iznijelo svoje zaključke u pogledu tog neposredno izvedenog dokaza i u kontekstu prigovora odbrana optuženih istaknutih zbog navodnih nesaglasnosti iskaza oštećenih i svjedoka B. N., te da se Sud BiH u cijelosti slaže sa navedenim zaključcima prvostepenog suda, pa

je zaključio da valjanost izvedenog dokaza nije osporena žalbenim navodima, zbog čega je žalbene prigovore o nezakonitosti tog iskaza odbio kao neosnovane.

16. Dalje, u vezi s navodima da su pretresi u konkretnom slučaju nezakoniti jer izrada fotodokumentacije i videosnimaka objekata optuženih nisu obuhvaćene sudskim naredbama, Sud BiH je naveo da su neosnovani. Istaknuto je da su sporni dokazi prezentirani na pretresu uz naredbu Suda za pretres, te da su u spis kao dokazi optužbe uloženi i zapisnici o pretresanju objekata kao i izvještaj o izvršenom pretresu i drugim preciziranim dokazima. Navedeno je da iz njihovog sadržaja proizlazi da su radnje pretresanja ovlaštena lica preduzela u skladu s relevantnim odredbama ZKP. Istaknuto je da su fotodokumentacija i snimci objekata optuženih rezultat zakonskih radnji koje u okviru kriminalističko-tehničke obrade preduzimaju ovlaštena službena lica, te je navedeno da je iz spisa predmeta nesumnjivo utvrđeno da je navedeni izvještaj o izvršenom pretresu sačinjen i dostavljen uz svu prateću dokumentaciju, fotografije i videozapise, kao i da je sačinjen u skladu s odredbama člana 219. stav 5. ZKPBiH. Navedenom odredbom propisano je da ovlašteno službeno lice na osnovu prikupljenih dokaza i izjava sastavlja izvještaj uz koji se, između ostalog, dostavljaju predmeti, skice, fotografije, pribavljeni izvještaji, spisi o preduzetim radnjama i mjerama. U odnosu na žalbene navode da je vrijeme izvršenja krivičnog djela neodređeno, Sud BiH je obrazložio da je navod neosnovan jer iz činjeničnih supstrata radnji optuženih iznesenih u izreci osporavane presude nesumnjivo proizlazi da je vrijeme izvršenja krivičnog djela određeno, tj. navedeno je u opisu radnji, što žalbene prigovore odbrane apelanata kojim se ukazuje na to da nije uopće označeno u izreci čini neosnovanim. Vrijeme izvršenja krivičnog djela u konkretnom slučaju definirano je u periodu koji je, prema ocjeni tog Vijeća, a s obzirom na karakter predmetnog krivičnog djela, dovoljno određen. Krivično djelo trgovine ljudima, odnosno njegova konstitutivna obilježja po svojoj prirodi spadaju u tzv. trajna krivična djela, koja nisu dovršena u materijalnom smislu sve dok traje protivpravno stanje nastalo njegovim činjenjem, odnosno preduzetom radnjom izvršenja, a to u predmetnom slučaju znači da djelo nije dovršeno sve vrijeme u okviru kojeg je trajalo navedeno seksualno iskorištavanje žrtava djela. Dakle, trenutak kada je to djelo počelo i kada je stanje seksualnog iskorištavanja prestalo da postoji u konkretnom slučaju nije potrebno odrediti i definirati kao u slučajevima kada je, npr., vrijeme izvršenja jedno od konstitutivnih obilježja postojanja krivičnog djela, ili u slučajevima krivičnog djela silovanja gdje radnja izvršenja vremenski posmatrano nema kontinuitet, i to su tzv. trenutna ili krivična djela stanja. Stoga, određivanje vremena izvršenja predmetnog krivičnog djela u konkretnom slučaju dovoljno je određeno, te su periodi opisani u izreci presude dovoljno mjerodavni kako bi se utvrdio period u kojem su optuženi svojim radnjama prouzrokovali protivpravna stanja, a koje radnje su trajale u kontinuitetu u određenom vremenskom okviru postavljenom optužbom.

17. U obrazloženju je navedeno da su apelanti u žalbi naveli da je izreka presude protivrječna sama sebi i razlozima presude zato što su tačkom 2. izreke presude opisane radnje apelanata koje predstavljaju oblike klasičnog saizvršilaštva, dok je u obrazloženju presude navedeno da nema dokaza da su optuženi radnje činili kao saizvršioci. Sud BiH je obrazložio da su ti navodi neosnovani jer se analizom sadržaja navedenog činjeničnog supstrata dolazi do zaključka da su, jezički posmatrano, radnje optuženih opisane u množini, te se stiče utisak da imaju karakter saizvršilačkih radnji, međutim, kada se posmatra u cjelini činjenični supstrat u tački 2. izreke osporavane presude, vidljivo je da su radnje optuženih selektirane, te da su opisane na način da su optuženi zapravo preduzimali inkriminirane radnje nezavisno i samostalno, svaki u okviru svoje


namjere, načina vrbovanja i svrhe iskorištavanja, a što je vidljivo iz prezentiranog dijela izreke presude. Navedeno je i da iz izreke osporavane presude nesumnjivo proizlazi i da su radnje apelanata pravno ocijenjene kao samostalne, navodeći da su apelanti počinili krivično djelo trgovine ljudima iz člana 186. stav 2. KZBiH, što izreku presude niti u tom dijelu pravne ocjene djela, prema mišljenju Suda BiH, ne čini protivrječnom sa njenim obrazloženjem.

18. Sud BiH je istakao da su neosnovani i žalbeni navodi o povredi prava zagarantiranih Evropskom konvencijom jer u postupku nije dopušteno suočenje svjedoka. Prema navodima Suda BiH, odbrana apelanata je imala mogućnost u svakom momentu da ispita direktno ispitane svjedoke kroz unakrsno ispitivanje i na taj način provjeri istinitosti navoda svjedoka. Navedeno je da u postupku nije dopušteno suočavanje svjedoka sa iskazima drugih svjedoka zato što takva vrsta suočavanja nije predviđena niti jednom odredbom ZKP, i što je način na koji bi se ono vršilo prema navodima odbrane bilo u suštoj suprotnosti s osnovnim principom svjedočenja, a to je da svjedoci ne iznose svoje mišljenje i stav, čak ni u vezi sa svojim iskazom, a posebno ne u vezi s iskazom i navodima drugih svjedoka. Konačno, Sud BiH je obrazložio da su neosnovani i žalbeni navodi apelanata o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, kao i da se u konkretnom slučaju radi o montiranom procesu jer iz provedenih dokaza nedvosmisleno proizlazi da su apelanti počinili krivično djelo koje im je stavljeno na teret, te da se prvostepeni sud izjasnio u presudi i o navodima o montiranom procesu. Navedeno je i da su prema ocjeni Vijeća neprihvatljivi žalbeni prigovori da je za postojanje predmetnog krivičnog djela bilo neophodno utvrditi, odnosno identificirati treće lice koje kontrolira oštećene i koje ima vlast nad malodobnim M. I., B. D. i S. I., budući da bez trećeg lica jednostavno nema trgovine, s obzirom na to da, kako je već istaknuto, to nije neophodan uvjet za postojanje tog krivičnog djela. U protivnom, ako bi se prihvatilo takvo shvatanje prirode i bića djela, onda bi se ono u cijelosti svelo samo na taj oblik njegovog činjenja, što je posve neprihvatljivo tumačenje njegovog zakonskog bića koje je ustrojeno kao višedijelno ili višeaktno djelo, sa alternativno postavljenim oblicima i radnjama činjenja kojima se ono može ostvariti, a što znači da se ono fenomenološki može ispoljavati kroz bilo koji od više alternativno datih oblika. Iznoseći navedeno, prema ocjeni Vijeća, jasno je da su neosnovani žalbeni prigovori da je zbog nepostojanja i neidentificiranja trećeg lica Prvostepeno vijeće osporavanom presudom povrijedilo krivični zakon. S druge strane, Sud BiH je uvažio žalbu Tužilaštva BiH i, uzimajući u obzir olakšavajuće i otežavajuće okolnosti za svakog apelanta ponaosob, preinačio prvostepenu presudu u pogledu visine izrečene kazne zatvora tako što je apelantima izrekao kazne u dužem trajanju od prvobitne.


19. Apelanti u veoma opširnoj apelaciji (106 stranica) komentiraju detalje osporenih presuda, te u tom kontekstu navode da su im osporenim presudama prekršena prava iz člana II/3.e) i f) Ustava Bosne i Hercegovine i prava iz člana 6. st. 1, 2. i 3. tačke a), b) i d), čl. 7. i 8. Evropske konvencije, pravo iz čl. 14, 15. i 17. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i slobodama (u daljnjem tekstu: Međunarodni pakt), kao i prava iz čl. 10, 11. i 12. Univerzalne deklaracije o ljudskih pravima (u daljnjem tekstu: Univerzalna deklaracija). Apelanti navode da nikada nisu u potpunosti obaviješteni o činjeničnom i pravnom sadržaju preinačene i izmijenjene optužnice i da im zbog toga nije dato dovoljno vremena za pripremu odbrane, zbog čega su, kao i zbog toga što nisu mogli u istoj mjeri da ispituju svjedoke i predlažu dokaze kao Tužilaštvo, stavljeni u neravnopravan

položaj sa Tužilaštvom. Smatraju da se presude zasnivaju na nezakonitim dokazima jer naredba o pretresu nije sadržavala i nalog za fotografiranje lica mjesta čime smatraju da im je prekršeno pravo iz člana 8. Evropske konvencije, te da je nezakonit dokaz i transkript saslušanja svjedoka poimenično navedenog u apelaciji jer se odbrana protivila njegovom uvođenju kao dokaza jer je njegov sastavni dio CD sa glavnog pretresa od 15. maja 2009. godine. Apelanti navode da su osuđeni isključivo na osnovu iskaza oštećene I. M. i da niti jedan drugi dokaz ne upućuje na njihovu krivicu, te da im nije dopušteno suočenje svjedoka. Apelanti smatraju da su osuđeni za krivično djelo koje u vrijeme izvršenja nije bilo propisano zakonom kao krivično djelo jer u članu 186. stav 2. KZBiH nije predviđeno navođenje, za šta su nesporno osuđeni, te zbog toga što im je u drugostepenom postupku izrečena kazna koja u vrijeme izvršenja djela nije bila propisana zakonom. Smatraju i da je proizvoljno primijenjeno materijalno pravo jer su sudovi zasnovali presude i na Konvenciji Vijeća Evrope o suzbijanju trgovanja ljudima (u daljnjem tekstu: Konvencija) i Protokolu za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i djecom (u daljnjem tekstu: Protokol), koji nisu bili na snazi u vrijeme izvršenja djela. Prema mišljenju apelanata, osporenim presudama povrijeđen je i princip presumpcije nevinosti i in dubio pro reo jer je činjenično stanje pogrešno utvrđeno i sudovi su proizvoljno ocijenili dokaze, pa ničim nije dokazano da su počinili djela za koja su osuđeni, čime je narušen princip presumpcije nevinosti i zbog čega su redovni sudovi, prema mišljenju apelanata, trebali primijeniti princip in dubio pro reo i donijeti oslobađajuću presudu. Smatraju da je zbog svega navedenog pogrešno primijenjeno i materijalno pravo.

20. Apelanti smatraju i da vrijeme navodnog izvršenja djela nije dovoljno određeno u čemu također vide kršenje prava na pravično suđenje. Navode i da su presude nedovoljno obrazložene, kako u pogledu primjene materijalnog i procesnog prava tako i u pogledu dokaza na kojima se zasnivaju, ali i dokaza koji su odbijeni. Apelanti u apelaciji navode i veliki broj presuda Evropskog suda i odluka Ustavnog suda navodeći i komentirajući dijelove tih odluka u smislu općih principa Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije na kojima navedeni sudovi zasnivaju svoje odluke u svakom od tih slučajeva u pogledu krivice aplikanata/apelanata, provođenja i zakonitosti dokaza, obrazloženja odluka, primjene materijalnog i procesnog prava i sl. Apelanti navode da su sve te prigovore istakli i u žalbi protiv prvostepene presude, ali da ih drugostepeni sud nije uzeo u obzir.


21. U odgovoru na apelaciju Sud BiH je naveo da je apelacija neosnovana i da je treba odbiti, te ponavlja dio stavova iskazanih u osporenim presudama uz isticanje da i dalje ostaje pri tim stavovima i da nema potrebe da ih posebno obrazlaže.

22. Tužilaštvo BiH je u odgovoru na apelaciju navelo da je apelacija neosnovana, da je sav postupak protiv apelanata i ostalih saoptuženih vođen u skladu sa zakonskim i ustavnim odredbama, te da su apelanti sve vrijeme imali branioce koji su zastupali njihove interese.


23. U Krivičnom zakonu BiH ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07 i 8/10) relevantne odredbe glase:

Član 3. Princip zakonitosti

(1) Krivična djela i krivičnopravne sankcije propisuju se samo zakonom.


(2) Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivičnopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je učinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao krivično djelo i za koje zakonom nije bila propisana kazna.

Član 4. Vremensko važenje Krivičnog zakona

(1) Na učinitelja krivičnog djela primjenjuje se zakon koji je bio na snazi u vrijeme učinjenja krivičnog djela.

(2) Ako se poslije učinjenja krivičnog djela jednom ili više puta izmijeni zakon, primijenit će se zakon koji je blaži za učinitelja.

Trgovina ljudima

Član 186. (1) Ko upotrebom sile ili prijetnjom upotrebe sile ili drugim

oblicima prinude, otmicom, prevarom, obmanom, zloupotrebom vlasti ili uticaja ili položaja bespomoćnosti ili davanjem ili primanjem isplata ili drugih koristi kako bi se postigla privola lica koje ima kontrolu nad drugim licem, vrbuje, preveze, preda, sakrije ili primi lice, u svrhu iskorištavanja prostitucije drugog lica ili drugih oblika seksualnog iskorištavanja, prisilnog rada ili usluga, ropstva ili njemu sličnog odnosa, služenja, odstranjivanja dijelova ljudskog tijela i li drugog izrabljivanja,

kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina. (2) Ko vrbuje, preveze, preda, sakrije ili primi dijete ili

maloljetnika, radi izrabljivanja iz stava (1) ovog člana, kaznit će se kaznom zatvora najmanje pet godina. 24. U Zakonu o krivičnom postupku ("Službeni glasnik

BiH" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09, 93/09 i 72/13) relevantne odredbe glase:

Član 2. Princip zakonitosti

(1) Pravila utvrđena ovim zakonom trebaju osigurati da niko nevin ne bude osuđen, a da se učinitelju krivičnog djela izrekne krivičnopravna sankcija pod uvjetima propisanim u Krivičnom zakonu Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: KZ BiH) i u drugim zakonima Bosne i Hercegovine u kojima su propisana krivična djela i u zakonom propisanom postupku.

(2) Prije donošenja pravomoćne presude osumnjičeni, odnosno optuženi može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uvjetima koje propisuje ovaj zakon.

(3) Za krivična djela koja su u nadležnosti Suda samo taj sud može izreći krivičnopravnu sankciju u postupku koji je pokrenut i proveden po ovom zakonu, ukoliko ovim zakonom nije drugačije propisano.

Član 3. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo

(1) Svako se smatra nevinim za krivično djelo dok se pravomoćnom presudom ne utvrdi njegova krivnja.

(2) Sumnju u pogledu postojanja činjenica koje čine obilježja krivičnog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe krivičnog zakonodavstva, Sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženog.

Član 7. Pravo na odbranu

(1) Osumnjičeni, odnosno optuženi ima pravo braniti se sam ili uz stručnu pomoć branitelja koga sam izabere.

(2) Ako osumnjičeni, odnosno optuženi sam ne uzme branitelja, postavit će mu se branitelj kad je to određeno ovim zakonom.

(3) Osumnjičenom, odnosno optuženom se mora osigurati dovoljno vremena za pripremanje odbrane.

Član 10. Zakonitost dokaza

(1) Zabranjeno je od osumnjičenog, optuženog ili bilo koje druge osobe koja učestvuje u postupku iznuđivati priznanje ili kakvu drugu izjavu.

(2) Sud ne može zasnovati svoju odluku na dokazima pribavljenim povredama ljudskih prava i sloboda propisanih ustavom i međunarodnim ugovorima koje je Bosna i Hercegovina ratifikovala, niti na dokazima koji su pribavljeni bitnim povredama ovog zakona.

(3) Sud ne može zasnivati svoju odluku na dokazima koji su dobijeni na temelju dokaza iz stava 2. ovog člana.

Član 15. Slobodna ocjena dokaza

Pravo Suda, Tužitelja i drugih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Član 58. Sadržaj naredbe za pretresanje

Naredba za pretresanje sadrži: a) naziv Suda koji izdaje naredbu, osim kada se naredba za

pretresanje odobrava na osnovu usmenog zahtjeva i potpis sudije za prethodni postupak koji izdaje naredbu,

b) ako se naredba za pretresanje odobrava na osnovu usmenog zahtjeva, to će se navesti uz naznačenje imena sudije za prethodni postupak koji izdaje naredbu i vremena i mjesta izdavanja,

c) ime, odjel ili rang ovlaštene osobe na koju se naredba odnosi,

d) svrha pretresanja, e) opis osobe koju treba pronaći ili opis stvari koje su

predmet pretresanja, f) određivanje ili opis mjesta, prostorija ili osoba koje se

traže, s navođenjem adrese, vlasništva, imena ili sličnog za sigurno utvrđivanje identiteta,

g) uputstvo da se naredba ima izvršiti između 6 sati i 21 sata ili ovlaštenje da se naredba može izvršiti u bilo koje vrijeme ako to Sud izričito odredi,

h) ovlaštenje izvršitelju naredbe da može bez prethodne najave ući u prostorije koje se imaju pretresti ako to Sud izričito odredi,

i) uputstvo da se naredba i oduzete stvari donesu u Sud bez odlaganja,

j) pouku da osumnjičeni ima pravo obavijestiti branitelja i da se pretresanje može izvršiti i bez prisustva branitelja ako to zahtijevaju izuzetne okolnosti.

Član 219. stav 5. (5) Na osnovu prikupljenih izjava i dokaza koji su otkriveni,

ovlaštena službena osoba sastavlja izvještaj. Uz izvještaj dostavljaju se i predmeti, skice, fotografije, pribavljeni izvještaji, spisi o poduzetim radnjama i mjerama, službene zabilješke, izjave i drugi materijali koji mogu biti korisni za uspješno vođenje postupka, uključujući sve činjenice i dokaze koji idu u korist osumnjičenom. Ako ovlaštena službena osoba poslije podnošenja izvještaja sazna za nove činjenice, dokaze ili tragove krivičnog djela, dužna je prikupljati potrebna obavještenja i izvještaj o tome kao dopunu prethodnog izvještaja odmah predati Tužitelju.

Član 281. Dokazi na kojima se zasniva presuda

(1) Sud zasniva presudu samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnom pretresu.

(2) Sud je dužan savjesno ocijeniti svaki dokaz pojedinačno i u vezi s ostalim dokazima i na osnovu takve ocjene izvesti zaključak je li neka činjenica dokazana.


VI. Dopustivost

25. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

26. U skladu s članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

27. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj Kž-31/10 (veza Kž-54/08) od 3. marta 2011. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelanti su primili 28. aprila 2011. godine, a apelacija je podnesena 27. juna 2011. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

28. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

29. Apelanti osporavaju navedene presude tvrdeći da su im tim presudama prekršena prava iz člana II/3.e) i f) Ustava Bosne i Hercegovine i prava iz člana 6. st. 1, 2. i 3. tačke a), b) i d), čl. 7. i 8. Evropske konvencije, prava iz čl. 14, 15. i 17. Međunarodnog pakta, kao i prava iz čl. 10, 11. i 12. Univerzalne deklaracije.

Pravo na pravično suđenje

30. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska

prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 31. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

2. Svako ko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže.

3. Svako ko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava:

a) da odmah, na jeziku koji razumije, bude podrobno obaviješten o prirodi i razlogu optužbe protiv njega;

b) da mu se osiguraju vrijeme i uvjeti neophodni za pripremanje odbrane;

d) da sam ispituje ili zahtijeva ispitivanje svjedoka optužbe i da se prisustvo i saslušanje svjedoka odbrane odobri pod uvjetima koji važe i za svjedoka optužbe.

32. Ustavni sud zapaža da su osporene presude donesene u krivičnom postupku koji je vođen protiv apelanata u kojem je utvrđivana njihova krivična odgovornost, pa je član 6. Evropske konvencije u konkretnom slučaju primjenjiv.

33. Apelanti navode da im je pravo na pravično suđenje prekršeno zbog toga što nisu bili na vrijeme upoznati sa sadržajem optužnice protiv njih i što im, s tim u vezi, nije bilo ostavljeno dovoljno vremena za pripremu odbrane, što smatraju

da su protiv njih korišteni nezakoniti dokazi, jer nisu imali mogućnost da u istoj mjeri kao Tužilaštvo saslušavaju odnosno suočavaju svjedoke, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i proizvoljne primjene materijalnog prava, kao i zbog toga što smatraju da djelo za koje su proglašeni krivim u vrijeme izvršenja nije bilo propisano zakonom.

34. U vezi s navodima apelanata Ustavni sud smatra neophodnim prvo razmotriti navode o kršenju prava zbog navodnog neblagovremenog upoznavanja s optužnicom i nedovoljnim vremenom za pripremu odbrane, a nakon toga ostale navode.

35. Apelanti navode da su im prekršena prava iz člana 6. stav 3. tačke a) i b) zbog toga što nisu na vrijeme bili upoznati sa razlozima optužbe budući da je Tužilaštvo preciziralo optužnicu na glavnom pretresu i da im, s tim u vezi, nije dato dovoljno vremena za pripremu odbrane. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da član 6. stav 3. tačka a) Evropske konvencije optuženom osigurava pravo da bude informiran o razlozima optužbe, dakle o djelima za koja se tvrdi da je počinio i na kojima se zasniva optužba, ali i o zakonskom osnovu tih djela (vidi Evropski sud, Pelissier and Sassi protiv Francuske, broj 254444/94, stav 51. EKLJP 1999-II). Također, odredba člana 6. stav 3. tačka b) Evropske konvencije propisuje pravo na dovoljno vrijeme i mogućnost za pripremu odbrane. Stanovište Evropskog suda jeste da se ne radi samo o pravima optuženog već i pravima branioca, tako da se kod ocjene da li ima povrede ocjenjuje pozicija obojice, te da odbrana na raspolaganju mora imati dovoljno vremena pripremiti svoj odgovor i mora imati mogućnost djelotvorno izložiti sudu sve mjerodavne argumente i time utjecati na ishod postupka.

36. Dovodeći u vezu prethodne stavove s činjenicama konkretnog slučaja, Ustavni sud zapaža da u predmetnom slučaju ne proizlazi ništa iz čega se može zaključiti da apelanti, kako tvrde, nisu blagovremeno upoznati s materijalnim i pravnim osnovom optužbe koja je podignuta protiv njih. Naime, nesporno proizlazi da je odbrana upoznata sa potvrđenom, ali i sa izmijenjenom i preciziranom optužnicom (podnesene shodno odredbama člana 275. ZKPBiH) na koje je imala pravo da podnese prigovore, a što je u konkretnom slučaju i učinjeno, te je o navedenim prigovorima i rješavano i prigovori su odbijeni. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da iz navedenog proizlazi da u konkretnom slučaju ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da apelanti nisu adekvatno i na vrijeme bili upoznati s činjeničnim i pravnim supstratom optužnice protiv njih, te da su navodi apelanata o kršenju prava iz člana 6. stav 3. tačka a) neosnovani.

37. U odnosu na navode o nedovoljnom vremenu za pripremu odbrane zbog izmijenjene i precizirane optužnice, Ustavni sud zapaža da iz činjenica predmeta proizlazi da su svi predloženi dokazi bili predočeni odbrani apelanata, što je prvostepeni sud eksplicitno i obrazložio u svojoj odluci, i da su se branioci, koje su apelanti imali tokom cijelog postupka, izjašnjavali na sve dokaze. Pri tom Ustavni sud ima u vidu, kao što je već navedeno u prethodnoj tački ove odluke, da iz osporene prvostepene presude jasno proizlazi da je odbrani ponuđena i mogućnost dodatnog vremena za pripremu odbrane nakon izmjene i precizirane optužnice, ali da se odbrana tom mogućnošću nije koristila. Osim navedenog, uzimajući u obzir cjelokupan predmetni krivični postupak, Ustavni sud ne nalazi ništa što bi upućivalo na to da odbrani apelanata nije dato dovoljno vremena za proučavanje optužnice i dokaza i za pripremu odgovora na optužbu, čime je zadovoljen zahtjev propisan odredbom člana 6. stav 3. tačka b) Evropske konvencije, zbog čega su navodi apelanata u pogledu navedenog neosnovani.

38. U odnosu na navode apelanata o kršenju prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije koji se odnose na korištenje


nezakonitih dokaza, zatim o proizvoljnoj ocjeni dokaza, te da su presude zasnovane samo na iskazu oštećene I. M., Ustavni sud, također, podsjeća na stav Evropskog suda prema kojem prihvatanje nezakonito dobijenih dokaza ne predstavlja samo po sebi kršenje člana 6. stav 1. Evropske konvencije. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća na praksu Evropskog suda u predmetu Schenk protiv Švicarske, u kojem je Evropski sud utvrdio da prihvatanje nezakonito dobijenih dokaza može dovesti do nepravičnosti, zavisno od činjenica konkretnog predmeta (vidi Evropski sud za ljudska prava, Schenk protiv Švicarske, presuda od 12. jula 1988. godine, broj predstavke 1086/84, serija A-140, stav 49), te da Evropski sud ispituje postupak kao cjelinu, odnosno da li su sudovi, korištenjem tog nezakonitog dokaza, lice lišili prava na pravično suđenje, te da se posebno ocjenjuje da li je taj nezakoniti dokaz bio jedini dokaz na kojem su sudovi zasnivali svoju odluku.

39. Vezano za pitanje nezakonitosti dokaza – transkripta tonskog zapisa koje apelanti navode, Ustavni sud primjećuje da Sud BiH nije koristio transkripte tonskih zapisa precizirane u presudi kao dokaze protiv apelanata, naprotiv, nije dopustio provođenje takvih dokaza, već je kao dokaz koristio iskaze svjedoka date na glavnom pretresu. Osim toga, evidentno je da je Sud BiH u žalbenom postupku razmotrio te navode apelanata, te naveo da je nesporno da prvostepeni sud prilikom ocjene dokaza nije prihvatio ne samo taj transkript kao dokaz nego bilo kakav komentar svjedoka u vezi s tim transkriptom, jer on nije prihvaćen kao dokaz. Budući da sudovi, u smislu navedenih stavova Evropskog suda, uopće nisu koristili navedeni dokaz, pa dosljedno tome na njemu nisu ni mogle biti zasnovane osporene odluke, Ustavni sud navode apelanata o kršenju prava na pravično suđenje zbog korištenja navedenog dokaza smatra neosnovanim.

40. Osim toga, Ustavni sud smatra da je i obrazloženje Suda BiH u pogledu zakonitosti snimljenih fotografija u toku pretresa u skladu sa standardima Evropske konvencije, budući da iz osporenih presuda proizlazi da su pretresi obavljeni u skladu s naredbama ovlaštenih organa, te da pri tom čin fotografiranja pretresenog mjesta ne predstavlja nezakonitu radnju u smislu odredbi člana 10. ZKPBiH. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je odredbama člana 58. istog zakona, koji je citiran u prethodnim tačkama ove odluke, regulirano pitanje sadržaja naredbi za pretres, te da tim odredbama ni na kakav način nije propisana obaveza naznačavanja da će se obaviti fotografiranje mjesta pretresanja niti je fotografiranje mjesta pretresa zabranjeno. Osim toga, iz činjenica predmeta proizlazi da su navedeni pretresi učinjeni i u skladu s odredbama člana 219. stav 5. ZKPBiH, kojim je propisano da se uz izvještaj vezan za prikupljene dokaze dostavljaju, između ostalog dokaznog materijala, i fotografije sačinjene tom prilikom. Osim toga, Ustavni sud, u smislu stavova iz citirane presude Schenk protiv Švicarske, zapaža da navedeni dokaz, fotografije mjesta pretresa koje su proistekle iz naredbe Suda BiH, koja je kako proizlazi iz osporenih presuda izdata u skladu sa relevantnim odredbama ZKP, nije jedini dokaz na kojem je osuđujuća presuda protiv apelanata zasnovana, niti da su tim dokazima redovni sudovi lišili apelante prava na pravično suđenje, te da, s obzirom na konkretnu situaciju u predmetu, Ustavni sud ne nalazi ništa što ukazuje na korištenje nezakonitih dokaza, pa i te navode apelanata smatra neosnovanim.

41. Osim toga, Ustavni sud, u vezi s apelacionim navodima da je krivica apelanata zasnovana samo na iskazu oštećene I. M., zapaža i da je Sud BiH dao detaljan pregled brojnih provedenih dokaza i da je za svaki dokaz koji je koristio i prihvatio dao detaljno obrazloženje, te da je dovodeći dokaze u međusobnu vezu izveo zaključak o krivici apelanata iz čega je vidljivo da apelanti nisu osuđeni samo na osnovu iskaza oštećene I. M. kako to oni tvrde. Pri tom, Ustavni sud ima u vidu i da iz činjenica

konkretnog predmeta proizlazi da apelanti tokom postupka nisu ničim doveli u pitanje dokaze na kojim je zasnovana osuđujuća presuda protiv njih, pa Ustavni sud i te navode apelanata smatra neosnovanim.

42. U vezi s navedenim, Ustavni sud zapaža i da apelanti navode da im je pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije prekršeno i zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primjene materijalnog i procesnog prava, te nedovoljne obrazloženosti presuda koje vezuju i za dokaze korištene u postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak tih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01), već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Osim toga, Ustavni sud podsjeća i na to da član 6. stav 1. Evropske konvencije obavezuje sudove da obrazlože svoje presude pri čemu imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (vidi Evropski sud za ljudska prava, Suominen protiv Finske, presuda od 1. jula 2003. godine, aplikacija broj 37801/97, stav 36, i, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 5/05 od 14. marta 2006. godine).

43. U kontekstu navedenog, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja osporenih odluka proizlazi da su u konkretnom slučaju u odnosu na oba apelanta utvrđene sve relevantne činjenice i nesporno utvrđeno da su počinili krivično djelo koje im je stavljeno na teret. Ustavni sud primjećuje da su se redovni sudovi pri tom pozvali na relevantne odredbe KZBiH koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja djela i kojim su propisani elementi bića krivičnog djela za koje su osuđeni dovodeći činjenice utvrđene u toku postupka u kontekst s tim odredbama. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi, nakon ocjene brojnih provedenih dokaza, čiji su sadržaj prezentirali i detaljno analizirali odnosno ocijenili samostalno i u vezi s drugim provedenim dokazima, pri čemu su za svaki dokaz koji su prihvatili kao i onaj koji nisu prihvatili dali detaljno obrazloženje, zaključili da su radnjama apelanata ispunjena bića krivičnog djela koje je propisano članom 186. stav 2. KZBiH, odnosno da su apelanti vrbovali oštećene za vršenje predmetnih djela na način da su ih, između ostalog, i navodili na njihovo izvršenje radnjama preciziranim u presudama i na taj način ih eksploatirali.

44. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da se biće krivičnog djela trgovine ljudima sastoji od tri glavna elementa koja, kako je utvrđeno u postupku pred Sudom BiH, postoje u konkretnom slučaju. Naime, Sud BiH je istakao da je apelant/i to djelo počinio vrbovanjem (prvi element) oštećenih, na način da je, između ostalog, iskoristio svoj položaj poslovnog čovjeka i loše materijalno stanje oštećenih te ih prevario i obmanuo (drugi element), odnosno da je preduzeo sve što je bilo potrebno kako bi učinio da oštećene pružaju njemu i drugim muškarcima, njegovim prijateljima i poslovnim partnerima seksualne usluge (treći element predmetnog krivičnog djela). Osim toga, u predmetnom postupku je bilo nesporno da su oštećene u inkriminirano vrijeme bile malodobne, štaviše i da su u smislu odredaba člana 1. Konvencije UN-a imale status djeteta. Osim navedenog, a suprotno navodima apelanata, iz izreke prvostepene presude ne proizlazi da je Sud BiH svoje odluke zasnovao na Konvenciji i Protokolu jer je nesporno da navedeni dokumenti


nisu navedeni u izreci već su to Evropska konvencija i Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima djeteta, a činjenica da redovni sudovi u presudama spominju sporne konvencije ne ukazuje na to da su presude na njima i zasnovane. Ustavni sud smatra da data obrazloženja u vezi s navedenim pitanjima ne djeluju proizvoljno i da su u skladu sa standardima Evropske konvencije, te da su zbog toga i navodi apelanata o pogrešnoj primjeni materijalnog prava neosnovani.

45. Ustavni sud zapaža da iz izreke prvostepene presude, suprotno navodima apelanata da nije utvrđeno vrijeme izvršenja spornih radnji, jasno proizlazi da su apelanti proglašeni krivim za radnje počinjene u periodu od jeseni 2006. godine do ljeta 2007. godine, pa Ustavni sud i te navode apelanata smatra neosnovanim. Također, Ustavni sud zapaža da su, u suštini, apelacioni navodi apelanata identični žalbenim navodima na koja je Sud BiH u drugostepenoj presudi dao detaljne odgovore i obrazloženja zbog čega Ustavni sud smatra neosnovanim i navode apelanata o nedovoljnoj obrazloženosti presuda u pogledu primjene materijalnog i procesnog prava i u pogledu provedenih dokaza.

46. Dalje, Ustavni sud, dovodeći u kontekst navedeno u prethodnim tačkama ove odluke sa tvrdnjama apelanata da su u njihovom slučaju prekršeni principi presumpcije nevinosti i in dubio pro reo, podsjeća na to da su principi garantirani članom 6. stav 2. Evropske konvencije prema kojem, ukoliko postoji određena sumnja da je određeno lice izvršilo krivično djelo koje mu se stavlja na teret, takva sumnja treba ići u korist optuženom. Dakle, kada ima sumnju, sud mora primijeniti princip in dubio pro reo, što je i bitan element prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije (vidi Evropski sud za ljudska prava, Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, presuda od 6. decembra 1988. godine, serija A, broj 146, stav 77). S tim u vezi, a imajući u vidu elaboraciju iz prethodnih tačaka ove odluke, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi na osnovu provedenih dokaza, čiji su postupak izvođenja detaljno opisali, utvrdili da su apelanti nesporno počinili krivična djela za koja su proglašeni krivim, a što je, kako je već rečeno, u prethodnim tačkama ove odluke Ustavni sud elaborirao. Zbog toga Ustavni sud smatra da nema mjesta tvrdnjama o kršenju principa presumpcije nevinosti budući da ništa ne ukazuje na to da su sudovi postupali s preduvjerenjem o krivici apelanata i time prekršili princip prema kojem se svako ko je optužen za krivično djelo smatra nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže. Dalje, Ustavni sud smatra da razlozi koje su naveli redovni sudovi ne dovode u sumnju odluku suda o krivičnoj odgovornosti apelanata u smislu da je neka činjenica ostala nerazjašnjena i što bi vodilo kršenju principa in dubio pro reo. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud i te navode apelanata smatra neosnovanim.

47. Stoga, imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da su neosnovani svi pobrojani navodi apelanata, te da u konkretnom slučaju nije bilo kršenja prava iz člana 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije.

48. Konačno, apelanti navode i da im nije dopušteno ispitivati svjedoke u istoj mjeri kao i Tužilaštvu i da su, s tim u vezi, stavljeni u neravnopravan položaj sa Tužilaštvom. U odnosu na navode apelanata o kršenju proceduralnih garancija iz člana 6. stav 3. tačka d) Evropske konvencije (pravo na ispitivanje svjedoka), Ustavni sud ukazuje na to da je to pravo tijesno povezano sa pravom na jednakost strana u postupku. Opći je princip da optuženim licima mora biti dopušteno da pozivaju i ispituju bilo kojeg svjedoka čije svjedočenje smatraju relevantnim za svoj predmet. Također, moraju biti u mogućnosti da ispitaju svakog svjedoka kojeg pozove ili na čije se svjedočenje oslanja tužilac. Procedura pozivanja i saslušanja svjedoka mora biti ista za optužbu kao i za odbranu i zahtijeva se jednakost sredstava. Svi dokazi na koje se oslanja optužnica

trebaju biti izvedeni u prisustvu optuženog na javnoj raspravi sa mogućnošću iznošenja kontraargumenata (vidi Evropski sud za ljudska prava, Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, presuda od 6. decembra 1988. godine, serija A, broj 146, stav 78).

49. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je, kako je već rečeno, apelantima bilo omogućeno da predlažu i ispituju svjedoke, te da je u diskreciji suda bilo da odbrani apelanata uskrati suočenje nekih svjedoka. Osim toga, Ustavni sud zapaža da je, kako je već rečeno u prethodnim tačkama ove odluke, Sud BiH obrazložio da je postupao u smislu člana 262. ZKPBiH iz čega proizlazi da su apelanti imali mogućnost da u toku cijelog postupka svoje argumente suprotstave argumentima optužbe, pa čak i u toku unakrsnog ispitivanja koje je vršilo Tužilaštvo. Također, Ustavni sud smatra da iz stanja predmeta kao ni u osporenim presudama ne nalazi ništa što bi ukazivalo na to da su apelanti bili tretirani na drugačiji način od Tužilaštva, niti apelanti nude ijedan dokaz koji bi mogao dovesti do zaključka o eventualnoj neravnopravnosti stranaka u predmetnom krivičnom postupku, budući da je nesporno da su apelanti, kako je već rečeno, imali mogućnost da predlažu i provode dokaze u svoju korist i osporavaju dokaze Tužilaštva, što su i činili, a činjenica da nisu uspjeli u tome ne ukazuje na nejednak tretman apelanata i Tužilaštva pred Sudom. Pri tom Ustavni sud ima u vidu da je Sud BiH dao detaljno obrazloženje i u pogledu prijedloga apelanata za suočenja svjedoka na način da je obrazložio da je ostao kod procesne odluke donesene u vezi sa cijelim tokom postupka da se ne dopusti suočenje svjedoka niti odbrani niti Tužilaštvu (jer je taj sud mišljenja da bi se na taj način samo utjecalo na svjedoke da, između ostalog, potvrde iskaze drugih svjedoka), a što je interpretirano u prethodnim tačkama ove odluke. Prema tome, kao što je već Ustavni sud naveo, odluka o krivičnoj odgovornosti apelanata donesena je na osnovu dokaza koji su izvedeni na glavnom pretresu uz prisustvo apelanata i njihovih branilaca, pri čemu je apelantima data mogućnost da učestvuju u postupku koji je vođen protiv njih u istom kapacitetu kao i Tužilaštvo. Stoga, Ustavni sud smatra da su navodi apelanata u tom dijelu neosnovani i da nije prekršeno ni pravo apelanata iz člana 6. stav 3. tačka d) Evropske konvencije.

50. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije prekršeno pravo apelanata na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1, 2. i 3. tačke a), b) i d).

Kažnjavanje samo na osnovu zakona

51. Apelanti navode da im je prekršeno i pravo iz člana 7. Evropske konvencije jer djelo za koje su osuđeni u vrijeme izvršenja nije bilo propisano kao krivično djelo jer je nesporno da su osuđeni za navođenje koje je kao krivično djelo prvi put uvedeno Izmjenama i dopunama KZBiH iz 2010. godine, dakle u vrijeme kada je navodno krivično djelo već bilo izvršeno, te da im je izrečena kazna koja nije bila propisana u vrijeme izvršenja djela.

52. Član 7. Evropske konvencije glasi: 1. Niko se ne može smatrati krivim za krivično djelo nastalo

činjenjem ili nečinjenjem koje nije predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja, prema nacionalnom ili međunarodnom pravu. Isto tako, izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela.

2. Ovaj član ne utječe na suđenje ili kažnjavanje bilo koje osobe koja je kriva za činjenje ili nečinjenje, ako je to djelo u vrijeme izvršenja predstavljalo krivično djelo prema općim načelima priznatim kod civiliziranih naroda.

53. U vezi s tim navodima Ustavni sud upućuje na prethodne tačke ove odluke u kojima je elaborirano nepostojanje kršenja prava na pravično suđenje i u kojem je obrađeno pitanje


zakonske propisanosti predmetnog krivičnog djela za koje su apelanti osuđeni. U kontekstu navedenog, Ustavni sud zapaža da je iz izreke prvostepene presude nesporno vidljivo da su apelanti osuđeni za krivično djelo iz člana 186. stav 2. KZBiH koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja djela (stupio na snagu 5. januara 2005. godine) i da su proglašeni krivim da su to djelo počinili vrbovanjem malodobnica s ciljem eksploatacije lica, čime je ispunjen jedan od elemenata alternativno postavljenog bića krivičnog djela trgovine ljudima, te da je navedeno da su vrbovanje vršili i tako što su radnjama preciziranim u presudi navodili oštećene na seksualne odnose na licima preciziranim u presudi, kao i da je za navedeno djelo bila propisana kazna zatvora od najmanje pet godina. Dakle, u konkretnom slučaju apelanti su proglašeni krivim za vrbovanje. Ustavni sud zapaža da je Zakonom o izmjenama i dopunama KZBiH objavljenim u "Službenom glasniku BiH" broj 8/10 došlo do izmjena navedenog člana čime je kao radnja izvršenja, pored do tada propisanih (između ostalog kako je rečeno i "vrbovanja"), navedena, tj. precizirana i posebna radnja izvršenja "navođenje". S obzirom na navedeno, odnosno da su apelanti osuđeni za vrbovanje a ne navođenje, kako to apelanti tvrde, Ustavni sud smatra da ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da predmetno krivično djelo (i to kako njegov način izvršenja tako izrečena kazna) nije bilo propisano zakonom u vrijeme izvršenja djela, te da su ti navodi apelanata neosnovani.

54. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su neosnovani navodi apelanata da su osuđeni za krivično djelo i da im je izrečena kazna za djelo koje u vrijeme izvršenja nije bilo propisano zakonom, te da u konkretnom slučaju nije prekršeno pravo iz člana 7. Evropske konvencije.

Pravo na privatni i porodični život, dom i prepisku

55. Apelanti navode da im je prekršeno i pravo na privatni i porodični život iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije zbog nezakonito obavljenih pretresa.



f) Pravo na privatni i porodični život, dom i prepisku. 57. Član 8. Evropske konvencije glasi: Svako ima pravo na poštivanje svog privatnog i porodičnog

života, doma i prepiske. Javna vlast se ne miješa u vršenje ovog prava, osim ako je

takvo miješanje predviđeno zakonom i ako je to neophodna mjera u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti, javne sigurnosti, ekonomske dobrobiti zemlje, sprječavanja nereda ili sprječavanja zločina, zaštite zdravlja i morala ili zaštite prava i sloboda drugih.

58. Ustavni sud smatra da ti navodi apelanata nesporno ulaze u obim prava iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije. Isto tako je nesporno da država ima pozitivnu obavezu da osigura poštivanje tog prava pojedinca. Praksa Evropske konvencije potvrđuje da se pretresanjem stana ili kuće vrši miješanje u pravo na privatnost, a da kršenje prava na poštivanje nečijeg "doma" uvijek uključuje i miješanje u nečiji privatni život (vidi Evropski sud za ljudska prava, Niemitz, 1992. godina, serija A, br. 251B, str. 33). Prema tome, ukoliko utvrdi da se radi o takvoj situaciji, Ustavni sud dalje mora utvrditi je li to miješanje: a) bilo u skladu sa zakonom, b) u svrhu legitimnog cilja i c) je li to neophodno u demokratskom društvu, odnosno je li prekršen princip proporcionalnosti.

59. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je izvršenim pretresanjem kuća apelanata nesporno izvršeno miješanje u njihov privatni život. Ustavni sud podsjeća na to da je u

elaboraciji pitanja nezakonitosti pretresa u okviru prava na pravično suđenje zaključio da su pretresi izvršeni u skladu sa odgovarajućim naredbama nadležnih organa, koje su u skladu s odredbama ZKPBiH kojim je regulirano pitanje radnje pretresanja, iz čega proizlazi da je miješanje bilo u skladu sa zakonom. Dalje, iz činjenica predmeta proizlazi da je pretresanje izvršeno radi prikupljanja dokaza o počinjenom krivičnom djelu, što znači da je izvršeno u svrhu legitimnog cilja, da je bilo neophodno u društvu radi utvrđivanja počinjenja krivičnog djela, te da je proporcionalno legitimnom cilju koji se samom radnjom pretresanja želio postići u smislu osiguranja dokaza neophodnih za preduzimanje radnji neophodnih za gonjenje počinilaca krivičnog djela, a što nesporno u okolnostima konkretnog slučaja preteže nad interesom apelanata da se država uzdrži od miješanja u prava apelanata garantirana navedenim članom. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud i te navode apelanata smatra neosnovanim.

60. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da nije prekršeno ni pravo na privatni život iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije.

Ostali navodi

61. Imajući u vidu navedene zaključke u pogledu prava na pravično suđenje iz člana 6. st. 1, 2. i 3. tačke a), b) i d), čl. 7. i 8. Evropske konvencije, Ustavni sud smatra da nema potrebe posebno razmatrati navode apelanata koji se odnose na kršenje prava iz člana 14, 15. i 17. Međunarodnog pakta, kao i čl. 10, 11. i 12. Univerzalne deklaracije, budući da navedene odredbe pružaju iste garancije koje pružaju odredbe člana 6. st. 1, 2. i 3. tačke a), b) i d), te čl. 7. i 8. Evropske konvencije, a što je Ustavni sud već razmatrao u ovoj odluci.

VIII. Zaključak

62. Nema kršenja prava iz člana 6. stav 3. tačke a), b) i d) Evropske konvencije kada iz činjenica predmeta proizlazi da su apelanti na vrijeme obaviješteni o svim detaljima optužnice protiv njih (tačka a), kada Ustavni sud iz kompletnog postupka ne može zaključiti da apelantima nije omogućeno dovoljno vremena za pripremu odbrane (tačka b) i kada iz osporenih presuda proizlazi da su apelanti imali istu mogućnost da ispituju svjedoke i provode dokaze u istom obimu kao i Tužilaštvo (tačka d).

63. Nema kršenja ni prava iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije, odnosno principa presumpcije nevinosti i in dubio pro reo kada ništa ne ukazuje na to da su sudovi postupali s preduvjerenjem o krivici apelanata, te kad je u provedenom postupku krivica apelanata nesumnjivo utvrđena i kada niti jedna činjenica nije ostala nerazjašnjena u smislu tih principa.

64. Nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada je Sud BiH detaljno obrazložio osporene presude pri tom dovodeći sve provedene dokaze u vezu s relevantnim zakonskim odredbama i kada ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da su apelanti bili u nepovoljnom položaju u odnosu na Tužilaštvo.

65. Nema kršenja prava iz člana 7. Evropske konvencije kada je krivično djelo za koje su apelanti osuđeni i kazna zatvora koja im je izrečena bili propisani u KZBiH u vrijeme preduzimanja predmetnih radnji.

66. Nema kršenja prava iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije kada je miješanje u to pravo apelanata bilo u skladu sa zakonom, preduzeto s legitimnim ciljem i neophodno u društvu radi prikupljanja dokaza o počinjenom krivičnom djelu.

67. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.






predmetu broj AP 2613/11, rješavajući apelaciju M. N. i B. N., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, dopredsjednica Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Constance Grewe, sutkinja Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 9. srpnja 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija M. N. i B. N.

podnesena protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine br. Kž-31/10 od 3. ožujka 2011. godine i K-54/08 od 26. svibnja 2010. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. M. N. i B. N. (u daljnjem tekstu: apelanti) iz Dervente, koje zastupaju Edina Rešidović i Vasvija Vidović, odvjetnice iz Sarajeva, i Slobodan Bilić, odvjetnik iz Dervente, podnijeli su 27. lipnja 2011. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj Kž-31/10 od 3. ožujka 2011. godine i broj K-54/08 od 26. svibnja 2010. godine. Apelanti su, također, podnijeli zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud u odnosu na apelanta M. N. naložio prekid daljnjeg izdržavanja zatvorske kazne, a u odnosu na apelanta B. N. odlaganje izvršenja zatvorske kazne, koje su im izrečene Presudom Suda BiH broj Kž-31/10 od 3. ožujka 2011. godine, kojom je izmijenjena Presuda Suda BiH broj K-54/08 od 26. svibnja 2010. godine, do donošenja odluke o apelaciji.


2. Ustavni sud je donio Odluku broj AP 2613/11 od 15. rujna 2011. godine kojom je odbio zahtjev apelanata za donošenje privremene mjere.

3. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. prethodnih Pravila Ustavnog suda ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), koja su važila u vrijeme poduzimanja navedenih radnji, od Suda BiH i Tužiteljstva BiH zatraženo je 5. srpnja 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju.

4. Tužiteljstvo BiH je dostavilo odgovor 12. srpnja 2011. godine, a Sud BiH 17. srpnja 2011. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Presudom Suda BiH broj K-54/08 od 26. svibnja 2010. godine, u kaznenom postupku protiv apelanata i još trojice optuženih (S. V., Č. M. i D. C.), apelanti su proglašeni krivim što su, na način detaljno opisan u točki 2. izreke presude, od jeseni 2006. godine pa do ljeta 2007. godine vrbovali malodobnu M. I. i malodobnu B. D., s ciljem seksualnog iskorištavanja i iskorištavanja za prostituciju, što je suprotno Europskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), koja je sastavni dio Ustava Bosne i Hercegovine, i Konvenciji Ujedinjenih naroda o pravima djeteta i drugim konvencijama. Oni su time počinili kazneno djelo trgovine ljudima iz članka 186. stavak 2. Kaznenog zakona BiH (u daljnjem tekstu: KZBiH), pa im je Sud BiH izrekao kazne zatvora u trajanju od po jedne godine u koju je uračunato vrijeme provedeno u pritvoru pobliže navedeno u presudi. Apelanti su presudom obvezani na plaćanje troškova kaznenog postupka čija će se visina utvrditi posebnim rješenjem nakon pribavljanja potrebnih podataka.

7. U obrazloženju presude Sud BiH je prvo konstatirao da su optužnicom Tužiteljstva od 12. lipnja 2008. godine, koja je izmijenjena 19. siječnja 2009. godine sa posljednjom izmjenom 20. travnja 2010. godine, apelanti optuženi da su počinili kazneno djelo trgovine ljudima iz članka 186. stavak 2. KZBiH u vezi s člankom 29. KZBiH. Dalje su u obrazloženju detaljno navedeni dokazi koji su provedeni na prijedlog Tužiteljstva BiH, apelanata i ostalih optuženih, zatim su iznesene završne riječi, prezentirane procesne odluke suda, razmotreni prigovori vezani za zakonitost dokaza i prigovori na uređenje optužnice. Vezano za prigovore o zakonitosti dokaza navedeno je da Sud BiH nije dopustio izvođenje dokaza Tužiteljstva, zvučni snimak navodnog seksualnog odnosa svjedoka B. N. sa oštećenom M. I., koji je snimila oštećena, prihvaćajući prigovore obrane vezane za zakonitost tog dokaza. U tom kontekstu je istaknuto da se radi o dokazu koji je navodno sačinila oštećena M. I., putem mobilnog aparata, bez znanja navedenog svjedoka. Budući da tajno praćenje i snimanje u biti predstavlja posebnu istražnu radnju iz članka 116. stavak 2. točka d) ZKPBiH, Sud BiH je u vezi s navodnim snimkom seksualnog odnosa istakao da je snimak ocijenjen nezakonitim dokazom, te su jednako nezakoniti svi drugi dokazi koji su se na njega oslanjali. Također je Sud BiH, vezano za prigovore obrane apelanta B. N. na zakonitost provedenih pretresa po naredbama Suda BiH, u smislu da pribavljene fotografije i snimci nisu bili obuhvaćeni naredbama, istakao da je dopustio provođenje i ulaganje u spis tih fotografija i videozapisa pribavljenih pri pretresanju objekata koje su koristili optuženi. Navedeno je da radnje fotografiranja i videosnimanja nisu regulirane posebnom naredbom za pretresanje. Istaknuto je da te radnje poduzimaju ovlaštene službene osobe u okviru kriminalističko-tehničke obrade u okviru radnji koje poduzimaju. Dalje je navedeno da se, sukladno čl. 218. i 219. stavak 5. ZKPBiH, o svim poduzetim radnjama sačinjava izvješće koje je i u konkretnom slučaju sastavljeno i dostavljeno, te je Sud BiH zaključio da su te radnje Tužiteljstva učinjene sukladno zakonu, da nisu nezakonite i kao takve su prihvaćene kao dokazi optužbe.

8. Sud BiH je potom analizirao i ocijenio dokaze. Navedeno je da je u postupku pred tim sudom, u kojem su provedeni brojni dokazi saslušanjem poimenično navedenih svjedoka, brojnim detaljno navedenim vještačenjima i uvidom u brojnu dokumentaciju, također detaljno navedenu u presudi, utvrđeno da su apelanti počinili kazneno djelo koje im je stavljeno na teret. Sud BiH je obrazložio da uvjerenje Suda da su apelanti počinili radnje koje im se stavljaju na teret prvenstveno proizlazi iz iskaza svjedoka – oštećenih M. I., B. D. i S. I., te svjedoka B. N. i svjedoka obrane V. R., kao i na temelju vještačenja i drugih materijalnih dokaza koji se mogu dovesti u vezu s opisanim


radnjama. Navedeno je da je Tužiteljstvo optužnicom radnje apelanata kvalificiralo kao suizvršiteljske, ali da je Sud BiH našao da provedeni dokazi ukazuju na drugačije stanje stvari, odnosno da nema dokaza da su apelanti radnje činili kao suizvršitelji, na bazi međusobne podjele uloga, zbog čega je sud izmijenio kvalifikaciju djela, u smislu da apelantima nije stavljeno na teret suizvršiteljstvo. Sud BiH je naveo da je ocijenio da su apelanti djelovali samostalno, svaki za sebe, u okviru svoje namjere, načina vrbovanja i svrhe iskorištavanja. Navedeno je da je u odnosu na apelanta B. N. na temelju iskaza oštećenih utvrđeno da su se oštećene na način, na mjestu i u vrijeme pobliže navedeno u presudi upoznale sa apelantom i na koji način su se odvijali događaji koji su doveli do navedenog kaznenog djela, te je, s tim u vezi, Sud BiH naveo sljedeće: "[…] uvjerenje Suda da je upravo na opisani način optuženi ostvario radnju vrbovanja oštećene M. I., dakle prevarom i obmanom, izdajući se za njenog prijatelja, osobu na koju može računati da joj pomogne u nevolji. Optuženi je davanjem novca i poklona stvarao osjećaj zahvalnosti i ovisnosti, iako pokloni možda i nisu biti naročito vrijedni, kako odbrana implicira, kod oštećene je stvoren dojam da dobija nešto što drugi nemaju, kako i sama navodi, čime je sasvim sigurno došlo do stvaranja povjerenja prema optuženom. Optuženi je tako poduzeo sve potrebne radnje da zadobije povjerenje oštećene, a zatim iskazivanjem naklonosti privolio oštećenu M. I. da njemu i njegovim prijateljima i poslovnim partnerima pruža seksualne usluge. Optuženi je znao da oštećena nema mogućnosti da mu vrati primljeni novac, čime je unaprijed stvarao situaciju u kojoj će oštećena postati ovisna o njemu te raditi ono što on od nje zahtijeva. Oštećena također potvrđuje da joj je optuženi rekao da će 'častiti' svoje prijatelje i poslovne partnere sa njom, a da ona ne smije tim ljudima reći čime se bavi, odnosno ne smije reći da pruža seksualne usluge za novac. Oštećena M. I. je opisala i seksualne odnose koje je imala sa prijateljima i poslovnim partnerima apelanta B. N."

9. Osim toga, Sud BiH je u obrazloženju detaljno interpretirao i iskaze oštećenih B. D. i svjedoka poimenično navedenih u presudi, te je naveo da nije imao razloga ne prihvatiti iskaze oštećenih M. I. i B. D. i posumnjati u objektivnost njihovog iskaza. Obrana je ukazivala na činjenicu da su oštećene samostalno i bez nadzora, odnosno bez bilo kakvog utjecaja optuženih pružale seksualne usluge i da su se u tome rukovodile naredbama oštećene M. I., ali da Sud BiH nije prihvatio takvu tezu obrane nalazeći da se radi o konstrukciji obrane sračunate s ciljem otklanjanja ili umanjenja odgovornosti optuženih za radnje koje im se stavljaju na teret. Navedeno je: "Evidentno je da su oštećene, posebno M. I., pružale seksualne usluge u nekim situacijama i izvan kontrole optuženih, međutim, kao što je naprijed istaknuto, nije neophodno da postoji potpuna kontrola nad oštećenim da bi se ostvarila bitna obilježja predmetnog krivičnog djela, dovoljna je povremena, ciljna kontrola koja je postignuta preduzimanjem opisanih radnji, a s ciljem da se postigne privola nad osobom da ona učini nešto što će rezultirati njenim dovođenjem u situacije gdje će biti predmet izrabljivanja, što se desilo i u konkretnom slučaju, pa je svrha izrabljivanja ostvarena iskorištavanjem prostitucije oštećenih M. I. i B. D., kao i seksualnim iskorištavanjem tada malodobnih oštećenih za vlastito zadovoljstvo. Oštećene su saglasno navodile da im je optuženi govorio da ne smiju pričati muškarcima sa kojima su imale seksualne odnose da se one bave prostitucijom za novac, da ne smiju od njih tražiti novac, već da će im ga on davati. Optuženi je novac davao najčešće unaprijed, a onda je seksualno izrabljivao na račun ranije posuđivanog novca i poklona."

10. Sud BiH je naveo iskaze oštećenih i svjedoka na temelju kojih je utvrđeno da je i apelant M. N. izvršio djelo koje mu je stavljeno na teret, te je u vezi s tim naveo da je obrana u tijeku unakrsnog ispitivanja ukazivala na kontradiktornosti u

izjavama oštećene M. I. u pogledu vremena upoznavanja s apelantom M. N., ali da je Sud BiH prihvatio pojašnjenje koje je oštećena dala, navodeći da se ne može sjetiti konkretnih datuma, s obzirom na protek vremena. Dalje, navedeno je da je oštećena B. D. u cijelosti potvrdila navode oštećene M. I., opisujući na gotovo identičan način događanja detaljno navedena u presudi, a vezana za odnose sa apelantom M. N. Osim toga, Sud BiH je detaljno interpretirao i iskaz svjedoka B. N. te je naveo: "Odbrana [je] ukazivala na nesaglasnosti iskaza oštećenih i svjedoka, oko toga gdje su se sreli, da li je svjedok sjedio sa optuženim u kafiću ili su se sreli na ulici. Po ocjeni Suda, riječ je o detaljima koji protekom vremena blijede i ne mogu dovesti u sumnju iskaze oštećenih u bitnom dijelu. Pri tome, utisak je Suda da je svjedok B. N. bio u jednom dijelu iskaza neuvjerljiv, vjerovatno ne želeći iznositi ono što smatra svojom intimom pred Sudom, a istovremeno se mogao prepoznati njegov cilj da otkloni bilo kakvu odgovornost sa optuženog M. N. Međutim, ono što je bitno i što potvrđuje navode oštećenih, a što proizilazi i iz iskaza svjedoka, jeste nesporna činjenica da su oštećene bile u stanu optuženog radi seksualnog odnosa sa B. N. Navodi svjedoka da su 'onako' on i optuženi došli u stan nakon čega je optuženi otišao poslom, da su oštećene samoinicijativno došle za njima, nisu logični ni uvjerljivi, zbog čega sud tom dijelu iskaza nije ni poklonio vjeru. Svjedok tvrdi da nije došlo do odnosa, a oštećene tvrde suprotno. Međutim, obzirom da je iskaz svjedoka doveden u sumnju u jednom dijelu, onda se postavlja pitanje da li svjedok govori istinu i u odnosu na tu činjenicu. Međutim, sud utvrđivanje te činjenice smatra irelevantnim, jer se djelo smatra dovršenim samim preduzimanjem radnji u cilju izrabljivanja, i nije neophodno da je došlo do samog čina seksualnog odnosa."

11. S tim u vezi, Sud BiH je naveo: "Podvodeći naprijed utvrđeno činjenično stanje pod odredbe člana 186. stav 2. KZBiH, utvrđeno je da su opisanim radnjama optuženog ostvarene radnje vrbovanja, te da je ostvarena svrha izrabljivanja tada malodobnih oštećenih iskorištavanjem prostitucije i drugim oblicima seksualne eksploatacije, i iskorištavanjem oštećenih za vlastito seksualno zadovoljenje. Radnje vrbovanja optuženog M. N. ogledaju se u davanju novca, davanju obećanja pomoći oko škole i u životu uopće, o čemu su obje oštećene M. I. i B. D. iscrpno govorile. Optuženi je također morao znati da mu oštećene ne mogu vratiti novac koji im je posuđivao, dovodeći ih tako obmanom u ovisan položaj. Kako navodi oštećena B. D., govorio im je da ne moraju to raditi i da će im on davati pare. Na taj način optuženi prvo gradi povjerenje kod oštećenih, stavlja se u ulogu zaštitnika, a onda iskorištava odnos povjerenja prema oštećenima, stvara odnos ovisnosti i stvara mogućnost da se oštećene, kao maloljetne osobe koje ne mogu u dovoljnoj mjeri shvatiti težinu položaja u kojem se nalaze i posljedice odluka koje donose, dovedu u situaciju u kojoj će biti predmetom seksualnog iskorištavanja."

12. U vezi s procesnim odlukama suda, između ostaloga, navedeno je da je 2. listopada 2008. godine Sud BiH donio rješenje kojim je odbijen prijedlog odvjetnika Fahrije Karkina, tadašnjeg branitelja apelanta M. N., o saslušanju vještaka dr. Kasima Begića, u vezi sa sposobnosti tog apelanta da sudjeluje u kaznenom postupku koji se vodio protiv njega. Naime, Sud BiH je obrazložio da su do tada u sudski spis već bila uložena dva nalaza i mišljenja vještaka koji su tretirali psihičko stanje tog apelanta i njegovu sposobnost da prati tijek kaznenog postupka i u kojim se navodi da ne postoji ni jedna činjenica da apelant M. N. ne bi mogao pratiti tijek suđenja. Osim navedenoga, Sud BiH je istakao da je apelant M. N. u to vrijeme bio u pritvoru, gdje su pritvorski ljekari kontinuirano pratili njegovo zdravstveno stanje. Dalje, navedeno je da su branitelji apelanata i dvojice suoptuženih poimenično navedenih u presudi zahtijevali da im se dopusti kontakt s vještacima Tužiteljstva BiH prije negoli ih


ispita Tužiteljstvo BiH. Ocjena Suda BiH jeste da se navedeni kontakt ne može ostvariti sve dok postupajući tužitelj ne sasluša vještaka na glavnoj raspravi, kada će svi optuženi, pa tako i apelanti, i njihovi branitelji imati priliku unakrsno ispitati navedene vještake, a obrana može predložiti svakog vještaka ili svjedoka Tužiteljstva kao svoje svjedoke i pri tome ih izravno ispitati, uz mogućnost ranijeg kontakta s njima. Prema obrazloženju Suda BiH, navedeno nema utjecaj na tužiteljevu obvezu da sve dokaze kojima raspolaže dostavi obranama.

13. Dalje, iz obrazloženja presude proizlazi da se obrana apelanta M. N. i suoptuženog G. J. u tijeku postupka u više navrata obraćala usmeno na glavnoj raspravi, a i pismenim putem Sudu BiH sa raznim zahtjevima i prijedlozima, o čemu je Vijeće Suda BiH uvijek donosilo procesne odluke. Obrana je tako tražila dostavu svih dokaza kojima Tužiteljstvo raspolaže, a sukladno članku 47. stavak 4. i članku 50. ZKPBiH, utvrđivanje obujma i vremena unakrsnog ispitivanja, sa posebnim osvrtom na razjašnjenje termina,,u korist vlastitih tvrdnji", potom da se dopusti obrani predlaganje i ulaganje dokaza u tijeku unakrsnog ispitivanja svjedoka, te, sukladno članku 253. ZKPBiH, dostavu transkripata. S tim u vezi, Vijeće je razmotrilo sve navedene prijedloge i zahtjeve, te je u odnosu na dostavu dokaza utvrđeno da je Tužiteljstvo već dostavilo dokaze obrani, s tim da je utvrđeno da takva obveza postoji ukoliko je propušteno u cijelosti postupiti sukladno članku 47. stavak 4. i članku 50. ZKPBiH. U pogledu zahtjeva za sastavljanje liste pitanja i dokumenata koje tužitelj ima namjeru koristiti prilikom ispitivanja svjedoka, ocjena Vijeća bila je da bi se nalaganjem takve obveze nepotrebno tužitelju nametnula dodatna obveza, a ujedno ograničilo pravo na izbor načina provođenja dokaza. Sud BiH je naveo da je optuženima osigurana formalna obrana, u vidu stručnjaka odvjetnika, koji su sukladno svojim profesionalnim dužnostima, kao i na temelju dostavljenih dokaza (izjava i sl.), u mogućnosti pretpostaviti na koje okolnosti bi koji svjedok mogao biti ispitan i koji dokumenti bi mogli biti korišteni. Od branitelja se očekuje da budu spremni za ispitivanja svjedoka, zbog čega je takav prijedlog obrane odbijen. Dalje je navedeno da je, u pogledu zahtjeva da obrana postavlja pitanja u korist vlastitih tvrdnji, Vijeće s ciljem potpunog razjašnjenja stvari te efikasnosti izvođenja dokaza dopustilo postavljanje takvih pitanja. Ujedno, u smislu članka 262. ZKPBiH, odnosno odstupanja od redovitog tijeka stvari, a s ciljem ekonomičnosti postupka, strankama je omogućeno da u tijeku unakrsnog pitanja postavljaju i pitanja koja izlaze iz okvira unakrsnog ispitivanja, te da mogu u tijeku unakrsnog ispitivanja ulagati dokaze, sve radi efikasnosti i jasnijeg izjašnjenja činjenica, tako da stranke i obrana mogu svoje dokaze prezentirati i predati sudu i u tijeku provođenja dokaza suprotne strane tijekom unakrsnog ispitivanja svjedoka. Navedeno je i da je podnesen prijedlog da se procesna pitanja raspravljaju bez svjedoka, da se izuzme dio transkripta sa glavne rasprave održane 19. studenog 2008. godine, te da se zabrani kontakt između strane koja dovodi svjedoka i svjedoka od početka unakrsnog ispitivanja do kraja svjedočenja. S tim u vezi, obrazloženo je da je Vijeće razmotrilo navedena tri zahtjeva i u odnosu na prvi zahtjev obrane istaklo je činjenicu da je i inače praksa Suda BiH da se raspravljanje svih pitanja vrši bez prisustva svjedoka, svako važnije procesno pitanje raspravlja se i odluka donosi bez prisustva svjedoka. U pogledu drugog zahtjeva o izuzimanju dijela transkripta sa glavne rasprave od 19. studenog 2008. godine gdje je oštećena M. I. dala komentar u pogledu zakonitosti i dopustivosti predloženog dokaza optužbe, navedeno je da je Vijeće odlučilo da nema potrebe za brisanjem transkripta, budući da Vijeće ni u kojem slučaju neće uzeti u obzir komentar svjedoka o dokazu koji nije ni prihvaćen. Što se tiče trećeg zahtjeva, odnosno zabrane kontakta između strane koja dovodi svjedoka, obrazloženo je da je Vijeće o tom

prijedlogu obrane odlučilo ranije, odnosno 27. listopada 2008. godine kada je odbijen zahtjev obrane i kada je rečeno da svaka strana ima pravo kontakta sa svojim svjedokom. Osim toga, obrazloženo je da je odbijen prijedlog obrane za suočenje svjedoka jer je taj sud donio odluku da se u tijeku postupka ne vrši suočenje svjedoka, kako obrane tako i Tužiteljstva, jer je taj sud mišljenja da bi se svakim suočenjem samo utjecalo na svjedoke da potvrde iskaze drugih svjedoka, kao i da komentiraju iskaze drugih svjedoka, što bi, prema mišljenju tog suda, utjecalo na pravilnost vođenja konkretnoga postupka. Imajući u vidu sve navedeno, Sud BiH je utvrdio da su apelanti počinili kazneno djelo koje im je stavljeno na teret i izrekao im navedene kazne zatvora. Također, Sud BiH je obrazložio da su neutemeljeni prigovori branitelja apelanata na izmijenjenu optužnicu na ročištima od 19. siječnja 2009. godine i 20. travnja 2010. godine, koju je Tužiteljstvo podnijelo shodno odredbama članka 275. ZKPBiH, uz obrazloženje da se, između ostaloga, apelanti ne stavljaju takvim optužnicama u nepovoljniji položaj od početnoga, te da je Sud ponudio obrani dodatno vrijeme za pripremu obrane, ali da se obrana tom mogućnošću nije koristila.

14. Protiv navedene presude apelanti, suosuđeni i Tužiteljstvo BiH izjavili su žalbe Sudu BiH, koji je Presudom broj Kž-31/10 (veza Kž-54/08) od 3. ožujka 2011. godine žalbe apelanata i suosuđenih odbio, a žalbu Tužiteljstva BiH uvažio i preinačio prvostupanjsku presudu u dijelu odluke o kaznenopravnim sankcijama tako što je, između ostaloga, apelantu M. N. izrekao kaznu zatvora u trajanju od šest godina, a apelantu B. N. kaznu zatvora u trajanju od šest godina i šest mjeseci. U preostalom dijelu presuda je ostala neizmijenjena u odnosu na apelante.

15. U obrazloženju presude Sud BiH je naveo da su žalbeni navodi apelanata neutemeljeni. Naime, Sud BiH je obrazložio da je neutemeljen žalbeni navod apelanata da se pobijana presuda temelji na dokazima na kojima se po odredbama zakona ne može temeljiti jer se temelji na iskazu svjedoka B. N. koji je "kontaminiran" dokazom koji je Prvostupanjsko vijeće ocijenilo kao nezakonit dokaz. S tim u vezi, Sud BiH je obrazložio da je uvidom u spis predmeta ustanovljeno da nije dopušteno izvođenje dokaza Tužiteljstva BiH koji se odnosi na zvučni snimak seksualnog odnosa koji je snimila oštećena M. I. ocjenjujući da se radi o nezakonito pribavljenom dokazu. Sud BiH je naveo da je svjedok B. N. saslušan kao svjedok na glavnoj raspravi i da je ocjena njegovog iskaza rezultat isključivo onoga što je izjavio na glavnoj raspravi, bez dovođenja u vezu sa nezakonito pribavljenim dokazom, predmetnim snimkom, kao niti u vezu sa svim ostalim dokazima koji su se na njega oslanjali. Pobijani iskaz svjedoka B. N., prema obrazloženju Suda BiH, ocijenjen je u pobijanoj presudi na način da je doveden isključivo u vezu s iskazima oštećenih M. I. i B. D., te je Prvostupanjsko vijeće iznijelo svoje zaključke u pogledu tog neposredno izvedenog dokaza i u kontekstu prigovora obrana optuženih istaknutih zbog navodnih nesuglasnosti iskaza oštećenih i svjedoka B. N., te da se Sud BiH u cijelosti slaže sa navedenim zaključcima prvostupanjskog suda, pa je zaključio da valjanost izvedenog dokaza nije pobijana žalbenim navodima, zbog čega je žalbene prigovore o nezakonitosti tog iskaza odbio kao neutemeljene.

16. Dalje, u vezi s navodima da su pretresi u konkretnom slučaju nezakoniti jer izrada fotodokumentacije i videosnimaka objekata optuženih nisu obuhvaćene sudskim naredbama, Sud BiH je naveo da su neutemeljeni. Istaknuto je da su sporni dokazi prezentirani na pretresu uz naredbu Suda za pretres, te da su u spis kao dokazi optužbe uloženi i zapisnici o pretresanju objekata kao i izvješće o izvršenom pretresu i drugim preciziranim dokazima. Navedeno je da iz njihovog sadržaja proizlazi da su radnje pretresanja ovlaštene osobe poduzele sukladno


relevantnim odredbama ZKP. Istaknuto je da su fotodokumentacija i snimci objekata optuženih rezultat zakonskih radnji koje u okviru kriminalističko-tehničke obrade poduzimaju ovlaštene službene osobe, te je navedeno da je iz spisa predmeta nesumnjivo utvrđeno da je navedeno izvješće o izvršenom pretresu sačinjeno i dostavljeno uz svu prateću dokumentaciju, fotografije i videozapise, kao i da je sačinjeno sukladno odredbama članka 219. stavak 5. ZKPBiH. Navedenom odredbom propisano je da ovlaštena službena osoba na temelju prikupljenih dokaza i izjava sastavlja izvješće uz koje se, između ostaloga, dostavljaju predmeti, skice, fotografije, pribavljena izvješća, spisi o poduzetim radnjama i mjerama. U odnosu na žalbene navode da je vrijeme izvršenja kaznenog djela neodređeno, Sud BiH je obrazložio da je navod neutemeljen jer iz činjeničnih supstrata radnji optuženih iznesenih u izreci pobijane presude nesumnjivo proizlazi da je vrijeme izvršenja kaznenog djela određeno, tj. navedeno je u opisu radnji, što žalbene prigovore obrane apelanata kojim se ukazuje na to da nije uopće označeno u izreci čini neutemeljenim. Vrijeme izvršenja kaznenog djela u konkretnom slučaju definirano je u razdoblju koje je, prema ocjeni tog Vijeća, a s obzirom na karakter predmetnog kaznenog djela, dovoljno određeno. Kazneno djelo trgovine ljudima, odnosno njegova konstitutivna obilježja po svojoj prirodi spadaju u tzv. trajna kaznena djela, koja nisu dovršena u materijalnom smislu sve dok traje protupravno stanje nastalo njegovim činjenjem, odnosno poduzetom radnjom izvršenja, a to u predmetnom slučaju znači da djelo nije dovršeno sve vrijeme u okviru kojega je trajalo navedeno seksualno iskorištavanje žrtava djela. Dakle, trenutak kada je to djelo počelo i kada je stanje seksualnog iskorištavanja prestalo postojati u konkretnom slučaju nije potrebno odrediti i definirati kao u slučajevima kada je, npr., vrijeme izvršenja jedno od konstitutivnih obilježja postojanja kaznenog djela, ili u slučajevima kaznenog djela silovanja gdje radnja izvršenja vremenski promatrano nema kontinuitet, i to su tzv. trenutna ili kaznena djela stanja. Stoga, određivanje vremena izvršenja predmetnog kaznenog djela u konkretnom slučaju dovoljno je određeno, te su razdoblja opisana u izreci presude dovoljno mjerodavna kako bi se utvrdilo razdoblje u kojem su optuženi svojim radnjama prouzrokovali protupravna stanja, a koje radnje su trajale u kontinuitetu u određenom vremenskom okviru postavljenom optužbom.

17. U obrazloženju je navedeno da su apelanti u žalbi naveli da je izreka presude proturječna sama sebi i razlozima presude zato što su točkom 2. izreke presude opisane radnje apelanata koje predstavljaju oblike klasičnog suizvršiteljstva, dok je u obrazloženju presude navedeno da nema dokaza da su optuženi radnje činili kao suizvršitelji. Sud BiH je obrazložio da su ti navodi neutemeljeni jer se analizom sadržaja navedenog činjeničnog supstrata dolazi do zaključka da su, jezično promatrano, radnje optuženih opisane u množini, te se stiče utisak da imaju karakter suizvršiteljskih radnji, međutim, kada se promatra u cjelini činjenični supstrat u točki 2. izreke pobijane presude, vidljivo je da su radnje optuženih selektirane, te da su opisane na način da su optuženi zapravo poduzimali inkriminirane radnje neovisno i samostalno, svaki u okviru svoje namjere, načina vrbovanja i svrhe iskorištavanja, a što je vidljivo iz prezentiranog dijela izreke presude. Navedeno je i da iz izreke pobijane presude nesumnjivo proizlazi i da su radnje apelanata pravno ocijenjene kao samostalne, navodeći da su apelanti počinili kazneno djelo trgovine ljudima iz članka 186. stavak 2. KZBiH, što izreku presude niti u tom dijelu pravne ocjene djela, prema mišljenju Suda BiH, ne čini proturječnom sa njezinim obrazloženjem.

18. Sud BiH je istakao da su neutemeljeni i žalbeni navodi o povredi prava zagarantiranih Europskom konvencijom jer u

postupku nije dopušteno suočenje svjedoka. Prema navodima Suda BiH, obrana apelanata je imala mogućnost u svakom momentu ispitati izravno ispitane svjedoke kroz unakrsno ispitivanje i na taj način provjeri istinitosti navoda svjedoka. Navedeno je da u postupku nije dopušteno suočavanje svjedoka sa iskazima drugih svjedoka zato što takva vrsta suočavanja nije predviđena niti jednom odredbom ZKP, i što je način na koji bi se ono vršilo prema navodima obrane bilo u suštoj suprotnosti s temeljnim načelom svjedočenja, a to je da svjedoci ne iznose svoje mišljenje i stav, čak ni u vezi sa svojim iskazom, a posebno ne u vezi s iskazom i navodima drugih svjedoka. Konačno, Sud BiH je obrazložio da su neutemeljeni i žalbeni navodi apelanata o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, kao i da se u konkretnom slučaju radi o montiranom procesu jer iz provedenih dokaza nedvosmisleno proizlazi da su apelanti počinili kazneno djelo koje im je stavljeno na teret, te da se prvostupanjski sud izjasnio u presudi i o navodima o montiranom procesu. Navedeno je i da su prema ocjeni Vijeća neprihvatljivi žalbeni prigovori da je za postojanje predmetnog kaznenog djela bilo nužno utvrditi, odnosno identificirati treću osobu koja kontrolira oštećene i koja ima vlast nad malodobnim M. I., B. D. i S. I., budući da bez treće osobe jednostavno nema trgovine, s obzirom na to da, kako je već istaknuto, to nije nužan uvjet za postojanje tog kaznenog djela. U protivnome, ako bi se prihvatilo takvo shvaćanje prirode i bića djela, onda bi se ono u cijelosti svelo samo na taj oblik njegovog činjenja, što je posve neprihvatljivo tumačenje njegovog zakonskog bića koje je ustrojeno kao višedijelno ili višeaktno djelo, sa alternativno postavljenim oblicima i radnjama činjenja kojima se ono može ostvariti, a što znači da se ono fenomenološki može očitovati kroz bilo koji od više alternativno danih oblika. Iznoseći navedeno, prema ocjeni Vijeća, jasno je da su neutemeljeni žalbeni prigovori da je zbog nepostojanja i neidentificiranja treće osobe Prvostupanjsko vijeće pobijanom presudom povrijedilo kazneni zakon. S druge strane, Sud BiH je uvažio žalbu Tužiteljstva BiH i, uzimajući u obzir olakšavajuće i otežavajuće okolnosti za svakog apelanta ponaosob, preinačio prvostupanjsku presudu u pogledu visine izrečene kazne zatvora tako što je apelantima izrekao kazne u dužem trajanju od prvobitne.


19. Apelanti u veoma opširnoj apelaciji (106 stranica) komentiraju detalje pobijanih presuda, te u tom kontekstu navode da su im pobijanim presudama prekršena prava iz članka II/3.(e) i (f) Ustava Bosne i Hercegovine i prava iz članka 6. st. 1, 2. i 3. točke a), b) i d), čl. 7. i 8. Europske konvencije, pravo iz čl. 14, 15. i 17. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i slobodama (u daljnjem tekstu: Međunarodni pakt), kao i prava iz čl. 10, 11. i 12. Opće deklaracije o ljudskih pravima (u daljnjem tekstu: Opća deklaracija). Apelanti navode da nikada nisu u potpunosti obaviješteni o činjeničnom i pravnom sadržaju preinačene i izmijenjene optužnice i da im zbog toga nije dano dovoljno vremena za pripremu obrane, zbog čega su, kao i zbog toga što nisu mogli u istoj mjeri ispitivati svjedoke i predlagati dokaze kao Tužiteljstvo, stavljeni u neravnopravan položaj sa Tužiteljstvom. Smatraju da se presude temelje na nezakonitim dokazima jer naredba o pretresu nije sadržavala i nalog za fotografiranje lica mjesta čime smatraju da im je prekršeno pravo iz članka 8. Europske konvencije, te da je nezakonit dokaz i transkript saslušanja svjedoka poimenično navedenog u apelaciji jer se obrana protivila njegovom uvođenju kao dokaza jer je njegov sastavni dio CD sa glavne rasprave od 15. svibnja 2009. godine. Apelanti navode da su osuđeni isključivo na temelju iskaza oštećene I. M. i da niti jedan drugi dokaz ne upućuje na njihovu krivicu, te da im nije dopušteno suočenje svjedoka.


Apelanti smatraju da su osuđeni za kazneno djelo koje u vrijeme izvršenja nije bilo propisano zakonom kao kazneno djelo jer u članku 186. stavak 2. KZBiH nije predviđeno navođenje, za šta su nesporno osuđeni, te zbog toga što im je u drugostupanjskom postupku izrečena kazna koja u vrijeme izvršenja djela nije bila propisana zakonom. Smatraju i da je proizvoljno primijenjeno materijalno pravo jer su sudovi temeljili presude i na Konvenciji Vijeća Europe o suzbijanju trgovanja ljudima (u daljnjem tekstu: Konvencija) i Protokolu za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i djecom (u daljnjem tekstu: Protokol), koji nisu bili na snazi u vrijeme izvršenja djela. Prema mišljenju apelanata, pobijanim presudama povrijeđeno je i načelo presumpcije nevinosti i in dubio pro reo jer je činjenično stanje pogrešno utvrđeno i sudovi su proizvoljno ocijenili dokaze, pa ničim nije dokazano da su počinili djela za koja su osuđeni, čime je narušeno načelo presumpcije nevinosti i zbog čega su redoviti sudovi, prema mišljenju apelanata, trebali primijeniti načelo in dubio pro reo i donijeti oslobađajuću presudu. Smatraju da je zbog svega navedenog pogrešno primijenjeno i materijalno pravo.

20. Apelanti smatraju i da vrijeme navodnog izvršenja djela nije dovoljno određeno u čemu također vide kršenje prava na pravično suđenje. Navode i da su presude nedovoljno obrazložene, kako u pogledu primjene materijalnog i procesnog prava tako i u pogledu dokaza na kojima se temelje, ali i dokaza koji su odbijeni. Apelanti u apelaciji navode i veliki broj presuda Europskog suda i odluka Ustavnog suda navodeći i komentirajući dijelove tih odluka u smislu općih načela Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije na kojima navedeni sudovi temelje svoje odluke u svakom od tih slučajeva u pogledu krivice aplikanata/apelanata, provođenja i zakonitosti dokaza, obrazloženja odluka, primjene materijalnog i procesnog prava i sl. Apelanti navode da su sve te prigovore istakli i u žalbi protiv prvostupanjske presude, ali da ih drugostupanjski sud nije uzeo u obzir.


21. U odgovoru na apelaciju Sud BiH je naveo da je apelacija neutemeljena i da je treba odbiti, te ponavlja dio stavova iskazanih u pobijanim presudama uz isticanje da i dalje ostaje pri tim stavovima i da nema potrebe posebno ih obrazlagati.

22. Tužiteljstvo BiH je u odgovoru na apelaciju navelo da je apelacija neutemeljena, da je sav postupak protiv apelanata i ostalih suoptuženih vođen sukladno zakonskim i ustavnim odredbama, te da su apelanti sve vrijeme imali branitelje koji su zastupali njihove interese.


23. U Kaznenom zakonu BiH ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07 i 8/10) relevantne odredbe glase:


(1) Kaznena djela i kaznenopravne sankcije propisuju se samo zakonom.

(2) Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga kaznenopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je počinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao kazneno djelo i za koje zakonom nije bila propisana kazna.

Članak 4. Vremensko važenje Kaznenog zakona

(1) Na počinitelja kaznenog djela primjenjuje se zakon koji je bio na snazi u vrijeme počinjenja kaznenog djela.

(2) Ako se poslije počinjenja kaznenog djela zakon jednom ili više puta izmijeni, primijenit će se zakon koji je blaži za počinitelja.

Trgovina ljudima Članak 186.

(1) Tko uporabom sile ili prijetnjom uporabe sile ili drugim oblicima prinude, otmicom, prijevarom ili obmanom, zloporabom vlasti ili utjecaja ili položaja bespomoćnosti ili davanjem ili primanjem isplata ili drugih koristi kako bi se postigla privola osobe koja ima kontrolu nad drugom osobom, vrbuje, preveze, preda, sakrije ili primi osobu, u svrhu iskorištavanja prostitucije druge osobe ili drugih oblika seksualnog iskorištavanja, prisilnog rada ili usluga, ropstva ili njemu sličnog odnosa, služenja, odstranjivanja dijelova ljudskog tijela ili drugog izrabljivanja,

kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina. (2) Tko vrbuje, preveze, preda, sakrije ili primi dijete ili

malodobnika, radi izrabljivanja iz stavka (1) ovoga članka, kaznit će se kaznom zatvora najmanje pet godina.

24. U Zakonu o kaznenom postupku ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09, 93/09 i 72/13) relevantne odredbe glase:


(1) Pravila utvrđena ovim Zakonom trebaju osigurati da nitko nevin ne bude osuđen, a da se počinitelju kaznenog djela izrekne kaznenopravna sankcija pod uvjetima propisanim Kaznenim zakonom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZ BiH) i drugim zakonima Bosne i Hercegovine koji propisuju kaznena djela, i u zakonom propisanom postupku.

(2) Prije donošenja pravomoćne presude osumnjičenik odnosno optuženik može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uvjetima propisanim ovim Zakonom.

(3) Za kaznena djela koja su u nadležnosti Suda, samo taj sud može izreći kaznenopravnu sankciju u postupku koji je pokrenut i proveden po ovom Zakonu, ukoliko ovim Zakonom nije drugačije propisano.

Članak 3. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo

(1) Svatko se smatra nedužnim za kazneno djelo, dok se pravomoćnom presudom ne utvrdi njegova krivnja.

(2) Sumnju o postojanju činjenica koje čine obilježja kaznenog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe kaznenog zakonodavstva, Sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženika.

Članak 7. Pravo na obranu

(1) Osumnjičenik odnosno optuženik ima pravo braniti se sam ili uz stručnu pomoć branitelja kojega sam izabere.

(2) Ako osumnjičenik odnosno optuženik ne izabere branitelja sam, branitelj će mu se postaviti kada je to propisano ovim Zakonom.

(3) Osumnjičeniku odnosno optuženiku mora se osigurati dovoljno vremena za pripremu obrane.

Članak 10. Zakonitost dokaza

(1) Zabranjeno je od osumnjičenika, optuženika ili bilo od koje druge osobe koja sudjeluje u postupku iznuđivati priznanje ili kakvu drugu izjavu.

(2) Sud ne može utemeljiti svoju odluku na dokazima pribavljenim povredama ljudskih prava i sloboda propisanih ustavom i međunarodnim ugovorima koje je Bosna i Hercegovina ratificirala, niti na dokazima koji su pribavljeni povredama ovoga Zakona.

(3) Sud ne može temeljiti svoju odluku na dokazima koji su dobijeni temeljem dokaza iz stavka 2. ovoga članka.


Članak 15. Slobodna ocjena dokaza

Pravo Suda, Tužitelja i drugih tijela koja sudjeluju u kaznenom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Članak 58. Sadržaj naloga o pretrazi

Nalog o pretrazi sadrži: a) naziv Suda koji izdaje nalog, osim kada se nalog o

pretrazi odobrava temeljem usmenog zahtjeva, i potpis suca za prethodni postupak koji izdaje nalog,

b) ako se nalog o pretrazi odobrava temeljem usmenog zahtjeva, to će se navesti uz oznaku imena suca za prethodni postupak koji izdaje nalog i vremena i mjesta izdavanja,

c) ime, odjel ili položaj ovlaštene osobe na koju se nalog odnosi,

d) svrhu pretrage, e) opis osobe koju treba pronaći ili opis stvari koje su

predmet pretrage, f) određivanje ili opis mjesta, prostorija ili osoba koje se

traže, uz navođenje adrese, vlasništva, imena ili sličnog za sigurno utvrđivanje istovjetnosti,

g) uputu da se nalog ima izvršiti između 6 sati i 21 sata ili ovlast da se nalog može izvršiti bilo u koje doba ako to Sud izričito odredi,

h) ovlast izvršitelju naloga da može ući u prostorije koje se pretražuju bez prethodne najave ako to Sud izričito odredi,

i) uputu da se nalog i oduzete stvari donesu u Sud bez odgode,

j) pouku da osumnjičenik ima pravo obavijestiti branitelja i da se pretraga može izvršiti i bez nazočnosti branitelja ako to zahtijevaju izuzetne okolnosti.

Članak 219. stavak 5. (5) Na osnovi prikupljenih izjava i otkrivenih dokaza,

ovlaštena službena osoba sastavlja izvješće. Uz izvješće se dostavljaju i predmeti, skice, fotografije, pribavljena izvješća, spisi o poduzetim radnjama i mjerama, službene zabilješke, izjave i drugi materijali koji mogu biti korisni za uspješno vođenje postupka, uključujući sve činjenice i dokaze koji idu u korist osumnjičeniku. Ako ovlaštena službena osoba po podnošenju izvješća sazna za nove činjenice, dokaze ili tragove kaznenog djela, dužna je prikupiti potrebne obavijesti i izvješće o tome, kao dopunu ranijeg izvješća, odmah predati Tužitelju.

Članak 281. Dokazi na kojima se presuda temelji

(1) Sud presudu temelji samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnoj raspravi.

(2) Sud je dužan savjesno ocijeniti svaki dokaz posebice i u vezi s ostalim dokazima i temeljem takve ocjene zaključiti je li neka činjenica dokazana.

VI. Dopustivost

25. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

26. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

27. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj Kž-31/10 (veza Kž-54/08) od 3. ožujka 2011. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu apelanti su primili 28. travnja 2011. godine, a apelacija je podnesena 27. lipnja 2011. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena.

28. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

29. Apelanti pobijaju navedene presude tvrdeći da su im tim presudama prekršena prava iz članka II/3.(e) i (f) Ustava Bosne i Hercegovine i prava iz članka 6. st. 1, 2. i 3. točke a), b) i d), čl. 7. i 8. Europske konvencije, prava iz čl. 14, 15. i 17. Međunarodnog pakta, kao i prava iz čl. 10, 11. i 12. Opće deklaracije.


30. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska

prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 31. Članak 6. Europske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

2. Svako tko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže.

3. Svako tko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava:

a) da odmah, na jeziku koji razumije, bude podrobno obaviješten o prirodi i razlogu optužbe protiv njega;

b) da mu se osiguraju vrijeme i uvjeti neophodni za pripremanje obrane;

d) da sam ispituje ili zahtijeva ispitivanje svjedoka optužbe i da se prisustvo i saslušanje svjedoka obrane odobri pod uvjetima koji važe i za svjedoka optužbe.

32. Ustavni sud zapaža da su pobijane presude donesene u kaznenom postupku koji je vođen protiv apelanata u kojem je utvrđivana njihova kaznena odgovornost, pa je članak 6. Europske konvencije u konkretnom slučaju primjenjiv.

33. Apelanti navode da im je pravo na pravično suđenje prekršeno zbog toga što nisu bili na vrijeme upoznati sa sadržajem optužnice protiv njih i što im, s tim u vezi, nije bilo ostavljeno dovoljno vremena za pripremu obrane, što smatraju da su protiv njih korišteni nezakoniti dokazi, jer nisu imali mogućnost u istoj mjeri kao Tužiteljstvo saslušavati odnosno suočavati svjedoke, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i proizvoljne primjene materijalnog prava, kao i zbog toga što smatraju da djelo za koje su proglašeni krivim u vrijeme izvršenja nije bilo propisano zakonom.

34. U vezi s navodima apelanata Ustavni sud smatra nužnim prvo razmotriti navode o kršenju prava zbog navodnog nepravodobnog upoznavanja s optužnicom i nedovoljnim vremenom za pripremu obrane, a nakon toga ostale navode.

35. Apelanti navode da su im prekršena prava iz članka 6. stavak 3. točke a) i b) zbog toga što nisu na vrijeme bili upoznati


sa razlozima optužbe budući da je Tužiteljstvo preciziralo optužnicu na glavnoj raspravi i da im, s tim u vezi, nije dano dovoljno vremena za pripremu obrane. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da članak 6. stavak 3. točka a) Europske konvencije optuženom osigurava pravo da bude informiran o razlozima optužbe, dakle o djelima za koja se tvrdi da je počinio i na kojima se temelji optužba, ali i o zakonskoj osnovi tih djela (vidi Europski sud, Pelissier and Sassi protiv Francuske, broj 254444/94, stavak 51. EKLJP 1999-II). Također, odredba članka 6. stavak 3. točka b) Europske konvencije propisuje pravo na dovoljno vrijeme i mogućnost za pripremu obrane. Stajalište Europskog suda jeste da se ne radi samo o pravima optuženog već i pravima branitelja, tako da se kod ocjene ima li povrede ocjenjuje pozicija obojice, te da obrana na raspolaganju mora imati dovoljno vremena pripremiti svoj odgovor i mora imati mogućnost djelotvorno izložiti sudu sve mjerodavne argumente i time utjecati na ishod postupka.

36. Dovodeći u vezu prethodne stavove s činjenicama konkretnog slučaja, Ustavni sud zapaža da u predmetnom slučaju ne proizlazi ništa iz čega se može zaključiti da apelanti, kako tvrde, nisu pravodobno upoznati s materijalnom i pravnom osnovom optužbe koja je podignuta protiv njih. Naime, nesporno proizlazi da je obrana upoznata s potvrđenom, ali i s izmijenjenom i preciziranom optužnicom (podnesene shodno odredbama članka 275. ZKPBiH) na koje je imala pravo podnijeti prigovore, a što je u konkretnom slučaju i učinjeno, te je o navedenim prigovorima i rješavano i prigovori su odbijeni. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da iz navedenog proizlazi da u konkretnom slučaju ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da apelanti nisu adekvatno i na vrijeme bili upoznati s činjeničnim i pravnim supstratom optužnice protiv njih, te da su navodi apelanata o kršenju prava iz članka 6. stavak 3. točka a) neutemeljeni.

37. U odnosu na navode o nedovoljnom vremenu za pripremu obrane zbog izmijenjene i precizirane optužnice, Ustavni sud zapaža da iz činjenica predmeta proizlazi da su svi predloženi dokazi bili predočeni obrani apelanata, što je prvostupanjski sud eksplicitno i obrazložio u svojoj odluci, i da su se branitelji, koje su apelanti imali tijekom cijelog postupka, izjašnjavali na sve dokaze. Pri tom Ustavni sud ima u vidu, kao što je već navedeno u prethodnoj točki ove odluke, da iz pobijane prvostupanjske presude jasno proizlazi da je obrani ponuđena i mogućnost dodatnog vremena za pripremu obrane nakon izmjene i precizirane optužnice, ali da se obrana tom mogućnošću nije koristila. Osim navedenoga, uzimajući u obzir cjelokupan predmetni kazneni postupak, Ustavni sud ne nalazi ništa što bi upućivalo na to da obrani apelanata nije dano dovoljno vremena za proučavanje optužnice i dokaza i za pripremu odgovora na optužbu, čime je zadovoljen zahtjev propisan odredbom članka 6. stavak 3. točka b) Europske konvencije, zbog čega su navodi apelanata u pogledu navedenog neutemeljeni.

38. U odnosu na navode apelanata o kršenju prava iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije koji se odnose na korištenje nezakonitih dokaza, zatim o proizvoljnoj ocjeni dokaza, te da su presude utemeljene samo na iskazu oštećene I. M., Ustavni sud, također, podsjeća na stav Europskog suda prema kojem prihvaćanje nezakonito dobivenih dokaza ne predstavlja samo po sebi kršenje članka 6. stavak 1. Europske konvencije. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća na praksu Europskog suda u predmetu Schenk protiv Švicarske, u kojem je Europski sud utvrdio da prihvaćanje nezakonito dobivenih dokaza može dovesti do nepravičnosti, ovisno o činjenicama konkretnog predmeta (vidi Europski sud za ljudska prava, Schenk protiv Švicarske, presuda od 12. srpnja 1988. godine, broj predstavke 1086/84, serija A-140, stavak 49), te da Europski sud ispituje postupak kao cjelinu, odnosno jesu li sudovi, korištenjem tog nezakonitog dokaza,

osobu lišili prava na pravično suđenje, te da se posebno ocjenjuje je li taj nezakoniti dokaz bio jedini dokaz na kojem su sudovi temeljili svoju odluku.

39. Vezano za pitanje nezakonitosti dokaza – transkripta tonskog zapisa koje apelanti navode, Ustavni sud primjećuje da Sud BiH nije koristio transkripte tonskih zapisa precizirane u presudi kao dokaze protiv apelanata, naprotiv, nije dopustio provođenje takvih dokaza, već je kao dokaz koristio iskaze svjedoka dane na glavnoj raspravi. Osim toga, evidentno je da je Sud BiH u žalbenom postupku razmotrio te navode apelanata, te naveo da je nesporno da prvostupanjski sud prilikom ocjene dokaza nije prihvatio ne samo taj transkript kao dokaz nego bilo kakav komentar svjedoka u vezi s tim transkriptom, jer on nije prihvaćen kao dokaz. Budući da sudovi, u smislu navedenih stavova Europskog suda, uopće nisu koristili navedeni dokaz, pa dosljedno tome na njemu nisu ni mogle biti utemeljene pobijane odluke, Ustavni sud navode apelanata o kršenju prava na pravično suđenje zbog korištenja navedenog dokaza smatra neutemeljenim.

40. Osim toga, Ustavni sud smatra da je i obrazloženje Suda BiH u pogledu zakonitosti snimljenih fotografija u tijeku pretresa sukladno standardima Europske konvencije, budući da iz pobijanih presuda proizlazi da su pretresi obavljeni sukladno naredbama ovlaštenih tijela, te da pri tom čin fotografiranja pretresenog mjesta ne predstavlja nezakonitu radnju u smislu odredaba članka 10. ZKPBiH. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je odredbama članka 58. istog zakona, koji je citiran u prethodnim točkama ove odluke, regulirano pitanje sadržaja naredbi za pretres, te da tim odredbama ni na kakav način nije propisana obveza naznačavanja da će se obaviti fotografiranje mjesta pretresanja niti je fotografiranje mjesta pretresa zabranjeno. Osim toga, iz činjenica predmeta proizlazi da su navedeni pretresi učinjeni i sukladno odredbama članka 219. stavak 5. ZKPBiH, kojim je propisano da se uz izvješće vezano za prikupljene dokaze dostavljaju, između ostalog dokaznog materijala, i fotografije sačinjene tom prilikom. Osim toga, Ustavni sud, u smislu stavova iz citirane presude Schenk protiv Švicarske, zapaža da navedeni dokaz, fotografije mjesta pretresa koje su proistekle iz naredbe Suda BiH, koja je kako proizlazi iz pobijanih presuda izdana sukladno relevantnim odredbama ZKP, nije jedini dokaz na kojem je osuđujuća presuda protiv apelanata utemeljena, niti da su tim dokazima redoviti sudovi lišili apelante prava na pravično suđenje, te da, s obzirom na konkretnu situaciju u predmetu, Ustavni sud ne nalazi ništa što ukazuje na korištenje nezakonitih dokaza, pa i te navode apelanata smatra neutemeljenim.

41. Osim toga, Ustavni sud, u vezi s apelacijskim navodima da je krivica apelanata utemeljena samo na iskazu oštećene I. M., zapaža i da je Sud BiH dao detaljan pregled brojnih provedenih dokaza i da je za svaki dokaz koji je koristio i prihvatio dao detaljno obrazloženje, te da je dovodeći dokaze u međusobnu vezu izveo zaključak o krivici apelanata iz čega je vidljivo da apelanti nisu osuđeni samo na temelju iskaza oštećene I. M. kako to oni tvrde. Pri tom, Ustavni sud ima u vidu i da iz činjenica konkretnog predmeta proizlazi da apelanti tijekom postupka nisu ničim doveli u pitanje dokaze na kojim je utemeljena osuđujuća presuda protiv njih, pa Ustavni sud i te navode apelanata smatra neutemeljenim.

42. U vezi s navedenim, Ustavni sud zapaža i da apelanti navode da im je pravo iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije prekršeno i zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primjene materijalnog i procesnog prava, te nedovoljne obrazloženosti presuda koje vezuju i za dokaze korištene u postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadaća tih sudova nije preispitivati zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog


stanja i primjene prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01), već je, općenito, zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda jeste ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Osim toga, Ustavni sud podsjeća i na to da članak 6. stavak 1. Europske konvencije obvezuje sudove da obrazlože svoje presude pri čemu imaju obvezu obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku utemeljili (vidi Europski sud za ljudska prava, Suominen protiv Finske, presuda od 1. srpnja 2003. godine, aplikacija broj 37801/97, stavak 36, i, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 5/05 od 14. ožujka 2006. godine).

43. U kontekstu navedenog, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja pobijanih odluka proizlazi da su u konkretnom slučaju u odnosu na oba apelanta utvrđene sve relevantne činjenice i nesporno utvrđeno da su počinili kazneno djelo koje im je stavljeno na teret. Ustavni sud primjećuje da su se redoviti sudovi pri tom pozvali na relevantne odredbe KZBiH koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja djela i kojim su propisani elementi bića kaznenog djela za koje su osuđeni dovodeći činjenice utvrđene u tijeku postupka u kontekst s tim odredbama. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi, nakon ocjene brojnih provedenih dokaza, čiji su sadržaj prezentirali i detaljno analizirali odnosno ocijenili samostalno i u vezi s drugim provedenim dokazima, pri čemu su za svaki dokaz koji su prihvatili kao i onaj koji nisu prihvatili dali detaljno obrazloženje, zaključili da su radnjama apelanata ispunjena bića kaznenog djela koje je propisano člankom 186. stavak 2. KZBiH, odnosno da su apelanti vrbovali oštećene za vršenje predmetnih djela na način da su ih, između ostaloga, i navodili na njihovo izvršenje radnjama preciziranim u presudama i na taj način ih eksploatirali.

44. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da se biće kaznenog djela trgovine ljudima sastoji od tri glavna elementa koja, kako je utvrđeno u postupku pred Sudom BiH, postoje u konkretnom slučaju. Naime, Sud BiH je istakao da je apelant/i to djelo počinio vrbovanjem (prvi element) oštećenih, na način da je, između ostaloga, iskoristio svoj položaj poslovnog čovjeka i loše materijalno stanje oštećenih te ih prevario i obmanuo (drugi element), odnosno da je poduzeo sve što je bilo potrebno kako bi učinio da oštećene pružaju njemu i drugim muškarcima, njegovim prijateljima i poslovnim partnerima seksualne usluge (treći element predmetnog kaznenog djela). Osim toga, u predmetnom postupku je bilo nesporno da su oštećene u inkriminirano vrijeme bile malodobne, štaviše i da su u smislu odredaba članka 1. Konvencije UN-a imale status djeteta. Osim navedenog, a suprotno navodima apelanata, iz izreke prvostupanjske presude ne proizlazi da je Sud BiH svoje odluke utemeljio na Konvenciji i Protokolu jer je nesporno da navedeni dokumenti nisu navedeni u izreci već su to Europska konvencija i Konvencija Ujedinjenih naroda o pravima djeteta, a činjenica da redoviti sudovi u presudama spominju sporne konvencije ne ukazuje na to da su presude na njima i utemeljene. Ustavni sud smatra da dana obrazloženja u vezi s navedenim pitanjima ne djeluju proizvoljno i da su sukladna standardima Europske konvencije, te da su zbog toga i navodi apelanata o pogrešnoj primjeni materijalnog prava neutemeljeni.

45. Ustavni sud zapaža da iz izreke prvostupanjske presude, suprotno navodima apelanata da nije utvrđeno vrijeme izvršenja spornih radnji, jasno proizlazi da su apelanti proglašeni krivim za radnje počinjene u razdoblju od jeseni 2006. godine do ljeta

2007. godine, pa Ustavni sud i te navode apelanata smatra neutemeljenim. Također, Ustavni sud zapaža da su, u biti, apelacijski navodi apelanata identični žalbenim navodima na koja je Sud BiH u drugostupanjskoj presudi dao detaljne odgovore i obrazloženja zbog čega Ustavni sud smatra neutemeljenim i navode apelanata o nedovoljnoj obrazloženosti presuda u pogledu primjene materijalnog i procesnog prava i u pogledu provedenih dokaza.

46. Dalje, Ustavni sud, dovodeći u kontekst navedeno u prethodnim točkama ove odluke sa tvrdnjama apelanata da su u njihovom slučaju prekršena načela presumpcije nevinosti i in dubio pro reo, podsjeća na to da su načela garantirana člankom 6. stavak 2. Europske konvencije prema kojem, ukoliko postoji određena sumnja da je određena osoba izvršila kazneno djelo koje joj se stavlja na teret, takva sumnja treba ići u korist optuženom. Dakle, kada ima sumnju, sud mora primijeniti načelo in dubio pro reo, što je i bitan element prava na pravično suđenje iz članka 6. Europske konvencije (vidi Europski sud za ljudska prava, Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španjolske, presuda od 6. prosinca 1988. godine, serija A, broj 146, stavak 77). S tim u vezi, a imajući u vidu elaboraciju iz prethodnih točaka ove odluke, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi na temelju provedenih dokaza, čiji su postupak izvođenja detaljno opisali, utvrdili da su apelanti nesporno počinili kaznena djela za koja su proglašeni krivim, a što je, kako je već rečeno, u prethodnim točkama ove odluke Ustavni sud elaborirao. Zbog toga Ustavni sud smatra da nema mjesta tvrdnjama o kršenju načela presumpcije nevinosti budući da ništa ne ukazuje na to da su sudovi postupali s preduvjerenjem o krivici apelanata i time prekršili načelo prema kojem se svako tko je optužen za kazneno djelo smatra nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže. Dalje, Ustavni sud smatra da razlozi koje su naveli redoviti sudovi ne dovode u sumnju odluku suda o kaznenoj odgovornosti apelanata u smislu da je neka činjenica ostala nerazjašnjena i što bi vodilo kršenju načela in dubio pro reo. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud i te navode apelanata smatra neutemeljenim.

47. Stoga, imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da su neutemeljeni svi pobrojani navodi apelanata, te da u konkretnom slučaju nije bilo kršenja prava iz članka 6. st. 1. i 2. Europske konvencije.

48. Konačno, apelanti navode i da im nije dopušteno ispitivati svjedoke u istoj mjeri kao i Tužiteljstvu i da su, s tim u vezi, stavljeni u neravnopravan položaj sa Tužiteljstvom. U odnosu na navode apelanata o kršenju proceduralnih garancija iz članka 6. stavak 3. točka d) Europske konvencije (pravo na ispitivanje svjedoka), Ustavni sud ukazuje na to da je to pravo tijesno povezano sa pravom na jednakost strana u postupku. Opće je načelo da optuženim osobama mora biti dopušteno pozivati i ispitivati bilo kojeg svjedoka čije svjedočenje smatraju relevantnim za svoj predmet. Također, moraju biti u mogućnosti ispitati svakog svjedoka kojeg pozove ili na čije se svjedočenje oslanja tužitelj. Procedura pozivanja i saslušanja svjedoka mora biti ista za optužbu kao i za obranu i zahtijeva se jednakost sredstava. Svi dokazi na koje se oslanja optužnica trebaju biti izvedeni u prisustvu optuženog na javnoj raspravi sa mogućnošću iznošenja kontraargumenata (vidi Europski sud za ljudska prava, Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španjolske, presuda od 6. prosinca 1988. godine, serija A, broj 146, stavak 78).

49. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je, kako je već rečeno, apelantima bilo omogućeno predlagati i ispitivati svjedoke, te da je u diskreciji suda bilo da obrani apelanata uskrati suočenje nekih svjedoka. Osim toga, Ustavni sud zapaža da je, kako je već rečeno u prethodnim točkama ove odluke, Sud BiH obrazložio da je postupao u smislu članka 262. ZKPBiH iz čega proizlazi da su apelanti imali mogućnost u tijeku cijelog


postupka svoje argumente suprotstaviti argumentima optužbe, pa čak i u tijeku unakrsnog ispitivanja koje je vršilo Tužiteljstvo. Također, Ustavni sud smatra da iz stanja predmeta kao ni u pobijanim presudama ne nalazi ništa što bi ukazivalo na to da su apelanti bili tretirani na drugačiji način od Tužiteljstva, niti apelanti nude ijedan dokaz koji bi mogao dovesti do zaključka o eventualnoj neravnopravnosti stranaka u predmetnom kaznenom postupku, budući da je nesporno da su apelanti, kako je već rečeno, imali mogućnost predlagati i provoditi dokaze u svoju korist i pobijati dokaze Tužiteljstva, što su i činili, a činjenica da nisu uspjeli u tome ne ukazuje na nejednak tretman apelanata i Tužiteljstva pred Sudom. Pri tom Ustavni sud ima u vidu da je Sud BiH dao detaljno obrazloženje i u pogledu prijedloga apelanata za suočenja svjedoka na način da je obrazložio da je ostao kod procesne odluke donesene u vezi sa cijelim tijekom postupka da se ne dopusti suočenje svjedoka niti obrani niti Tužiteljstvu (jer je taj sud mišljenja da bi se na taj način samo utjecalo na svjedoke da, između ostaloga, potvrde iskaze drugih svjedoka), a što je interpretirano u prethodnim točkama ove odluke. Prema tome, kao što je već Ustavni sud naveo, odluka o kaznenoj odgovornosti apelanata donesena je na temelju dokaza koji su izvedeni na glavnoj raspravi uz prisustvo apelanata i njihovih branitelja, pri čemu je apelantima dana mogućnost sudjelovanja u postupku koji je vođen protiv njih u istom kapacitetu kao i Tužiteljstvo. Stoga, Ustavni sud smatra da su navodi apelanata u tom dijelu neutemeljeni i da nije prekršeno ni pravo apelanata iz članka 6. stavak 3. točka d) Europske konvencije.

50. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije prekršeno pravo apelanata na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1, 2. i 3. točke a), b) i d).

Kažnjavanje samo na temelju zakona

51. Apelanti navode da im je prekršeno i pravo iz članka 7. Europske konvencije jer djelo za koje su osuđeni u vrijeme izvršenja nije bilo propisano kao kazneno djelo jer je nesporno da su osuđeni za navođenje koje je kao kazneno djelo prvi put uvedeno Izmjenama i dopunama KZBiH iz 2010. godine, dakle u vrijeme kada je navodno kazneno djelo već bilo izvršeno, te da im je izrečena kazna koja nije bila propisana u vrijeme izvršenja djela.

52. Članak 7. Europske konvencije glasi: 1. Nitko se ne može smatrati krivim za krivično djelo

nastalo činjenjem ili nečinjenjem koje nije predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja, prema nacionalnom ili međunarodnom pravu. Isto tako, izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela.

2. Ovaj članak ne utječe na suđenje ili kažnjavanje bilo koje osobe koja je kriva za činjenje ili nečinjenje, ako je to djelo u vrijeme izvršenja predstavljalo krivično djelo prema općim načelima priznatim kod civiliziranih naroda.

53. U vezi s tim navodima Ustavni sud upućuje na prethodne točke ove odluke u kojima je elaborirano nepostojanje kršenja prava na pravično suđenje i u kojem je obrađeno pitanje zakonske propisanosti predmetnog kaznenog djela za koje su apelanti osuđeni. U kontekstu navedenoga, Ustavni sud zapaža da je iz izreke prvostupanjske presude nesporno vidljivo da su apelanti osuđeni za kazneno djelo iz članka 186. stavak 2. KZBiH koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja djela (stupio na snagu 5. siječnja 2005. godine) i da su proglašeni krivim da su to djelo počinili vrbovanjem malodobnica s ciljem eksploatacije osoba, čime je ispunjen jedan od elemenata alternativno postavljenog bića kaznenog djela trgovine ljudima, te da je navedeno da su vrbovanje vršili i tako što su radnjama preciziranim u presudi navodili oštećene na seksualne odnose na osobama preciziranim

u presudi, kao i da je za navedeno djelo bila propisana kazna zatvora od najmanje pet godina. Dakle, u konkretnom slučaju apelanti su proglašeni krivim za vrbovanje. Ustavni sud zapaža da je Zakonom o izmjenama i dopunama KZBiH objavljenim u "Službenom glasniku BiH" broj 8/10 došlo do izmjena navedenog članka čime je kao radnja izvršenja, pored do tada propisanih (između ostaloga kako je rečeno i "vrbovanja"), navedena, tj. precizirana i posebna radnja izvršenja "navođenje". S obzirom na navedeno, odnosno da su apelanti osuđeni za vrbovanje a ne navođenje, kako to apelanti tvrde, Ustavni sud smatra da ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da predmetno kazneno djelo (i to kako njegov način izvršenja tako izrečena kazna) nije bilo propisano zakonom u vrijeme izvršenja djela, te da su ti navodi apelanata neutemeljeni.

54. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su neutemeljeni navodi apelanata da su osuđeni za kazneno djelo i da im je izrečena kazna za djelo koje u vrijeme izvršenja nije bilo propisano zakonom, te da u konkretnom slučaju nije prekršeno pravo iz članka 7. Europske konvencije.

Pravo na privatni i obiteljski život, dom i dopisivanje

55. Apelanti navode da im je prekršeno i pravo na privatni i obiteljski život iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije zbog nezakonito obavljenih pretresa.


Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

f) Pravo na privatni i obiteljski život, dom i dopisivanje. 57. Članak 8. Europske konvencije glasi: Svako ima pravo na štovanje svog privatnog i obiteljskog

života, doma i prepiske. Javna vlast se ne miješa u vršenje ovog prava, osim ako je

takvo miješanje predviđeno zakonom i ako je to neophodna mjera u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti, javne sigurnosti, gospodarske dobrobiti zemlje, sprječavanja nereda ili sprječavanja zločina, zaštite zdravlja i morala ili zaštite prava i sloboda drugih.

58. Ustavni sud smatra da ti navodi apelanata nesporno ulaze u opseg prava iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije. Isto tako je nesporno da država ima pozitivnu obvezu osigurati poštivanje tog prava pojedinca. Praksa Europske konvencije potvrđuje da se pretresanjem stana ili kuće vrši miješanje u pravo na privatnost, a da kršenje prava na poštivanje nečijeg "doma" uvijek uključuje i miješanje u nečiji privatni život (vidi Europski sud za ljudska prava, Niemitz, 1992. godina, serija A, br. 251B, str. 33). Prema tome, ukoliko utvrdi da se radi o takvoj situaciji, Ustavni sud dalje mora utvrditi je li to miješanje: a) bilo sukladno zakonu, b) u svrhu legitimnog cilja i c) je li to nužno u demokratskom društvu, odnosno je li prekršeno načelo proporcionalnosti.

59. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je izvršenim pretresanjem kuća apelanata nesporno izvršeno miješanje u njihov privatni život. Ustavni sud podsjeća na to da je u elaboraciji pitanja nezakonitosti pretresa u okviru prava na pravično suđenje zaključio da su pretresi izvršeni sukladno odgovarajućim naredbama nadležnih tijela, koje su sukladne odredbama ZKPBiH kojim je regulirano pitanje radnje pretresanja, iz čega proizlazi da je miješanje bilo sukladno zakonu. Dalje, iz činjenica predmeta proizlazi da je pretresanje izvršeno radi prikupljanja dokaza o počinjenom kaznenom djelu, što znači da je izvršeno u svrhu legitimnog cilja, da je bilo nužno u društvu radi utvrđivanja počinjenja kaznenog djela, te da je proporcionalno legitimnom cilju koji se samom radnjom pretresanja želio postići u smislu osiguranja dokaza nužnih za


poduzimanje radnji nužnih za gonjenje počinitelja kaznenog djela, a što nesporno u okolnostima konkretnog slučaja preteže nad interesom apelanata da se država uzdrži od miješanja u prava apelanata garantirana navedenim člankom. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud i te navode apelanata smatra neutemeljenim.

60. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da nije prekršeno ni pravo na privatni život iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije.

Ostali navodi

61. Imajući u vidu navedene zaključke u pogledu prava na pravično suđenje iz članka 6. st. 1, 2. i 3. točke a), b) i d), čl. 7. i 8. Europske konvencije, Ustavni sud smatra da nema potrebe posebno razmatrati navode apelanata koji se odnose na kršenje prava iz članka 14, 15. i 17. Međunarodnog pakta, kao i čl. 10, 11. i 12. Opće deklaracije, budući da navedene odredbe pružaju iste garancije koje pružaju odredbe članka 6. st. 1, 2. i 3. točke a), b) i d), te čl. 7. i 8. Europske konvencije, a što je Ustavni sud već razmatrao u ovoj odluci.

VIII. Zaključak

62. Nema kršenja prava iz članka 6. stavak 3. točke a), b) i d) Europske konvencije kada iz činjenica predmeta proizlazi da su apelanti na vrijeme obaviješteni o svim detaljima optužnice protiv njih (točka a), kada Ustavni sud iz kompletnog postupka ne može zaključiti da apelantima nije omogućeno dovoljno vremena za pripremu obrane (točka b) i kada iz pobijanih presuda proizlazi da su apelanti imali istu mogućnost da ispituju svjedoke i provode dokaze u istom opsegu kao i Tužiteljstvo (točka d).

63. Nema kršenja ni prava iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije, odnosno načela presumpcije nevinosti i in dubio pro reo kada ništa ne ukazuje na to da su sudovi postupali s preduvjerenjem o krivici apelanata, te kad je u provedenom postupku krivica apelanata nesumnjivo utvrđena i kada niti jedna činjenica nije ostala nerazjašnjena u smislu tih načela.

64. Nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada je Sud BiH detaljno obrazložio pobijane presude pri tom dovodeći sve provedene dokaze u vezu s relevantnim zakonskim odredbama i kada ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da su apelanti bili u nepovoljnom položaju u odnosu na Tužiteljstvo.

65. Nema kršenja prava iz članka 7. Europske konvencije kada je kazneno djelo za koje su apelanti osuđeni i kazna zatvora koja im je izrečena bili propisani u KZBiH u vrijeme poduzimanja predmetnih radnji.

66. Nema kršenja prava iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije kada je miješanje u to pravo apelanata bilo sukladno zakonu, poduzeto s legitimnim ciljem i nužno u društvu radi prikupljanja dokaza o počinjenom kaznenom djelu.

67. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.




666 Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 712/12, рјешавајући апелацију Златка Станковића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и

Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 21. јула 2015. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Златка Станковића. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана

II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Пресуда Кантоналног суда у Тузли број 32 0П 038385 11 Гж од 26. децембра 2011. године.

Предмет се враћа Кантоналном суду у Тузли, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Кантоналном суду у Тузли да, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине".


1. Златко Станковић (у даљњем тексту: апелант) из Тузле, којег заступа Драго Рељић, адвокат из Тузле, поднио је 20. фебруара 2012. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Кантоналног суда у Тузли (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 32 0 П 038385 11 Гж од 26. децембра 2011. године и Пресуде Општинског суда у Тузли (у даљњем тексту: Општински суд) број 32 0 П 038385 07 П од 28. фебруара 2011. године. На захтјев Уставног суда од 7. јануара 2015. године апелант је 14. јануара 2015. године допунио апелацију.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда и Општинског суда, те од Општине Тузла, коју заступа Градско правобранилаштво (у даљњем тексту: тужена), као друге стране у предметном поступку, затражено је 10. новембра 2014. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Кантонални суд и Општински суд су 13. и 26. новембра 2014. године доставили одговоре на апелацију, а тужена је доставила свој одговор 18. новембра 2014. године.


4. Чињенице предмета које произилазе из апелационих навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

5. Пресудом Општинског суда број 32 0 П 038385 07 П од 28. фебруара 2011. године, која је потврђена Пресудом Кантоналног суда број 32 0 П 038385 11 Гж од 26. децембра 2011. године, одбијен је у цијелости апелантов тужбени захтјев којим је тражио да се утврди да је "до 6. децембра 2000. године стекао станарско право на стану, који се налази


у Тузли [ближе описаном у изреци првостепене пресуде (у даљњем тексту: спорни стан)], што је тужена, као носилац права располагања, дужна апеланту да признат сва права која произилазе из уговора о коришћењу стана".

6. У образложењу првостепене пресуде Општински суд је навео да је апелант 29. октобра 2007. године поднио тужбу против тужене ради утврђења статуса носиоца станарског права на спорном стану. Наведено је да је апелант истакао да је био члан породичног домаћинства свог дједа Бранка Станковића (у даљњем тексту: апелантов дјед), који је био носилац станарског права на спорном стану, те да је, након приватизације, тужена постала носилац права располагања на том стану. Наведено је да је апелант у тужби истакао да је његов дјед умро 15. јануара 1993. године, а бака 1. јула 1993. године, те да је он са њима живио од 1988. године, као и да је након смрти дједа и баке наставио да живи у спорном стану. Даље је у тужби навео да се обраћао туженој за пренос станарског права, али да је његов захтјев закључком од 10. октобра 2007. године одбачен "због ненадлежности за поступање". Општински суд је навео да је тужена у одговору на тужбу истакла, између осталог, и приговор недостатка пасивне легитимације, будући да није власник предметног стана, него је то ЈП Дирекција за обнову и изградњу Тузла, које је приватизовано и да се након приватизације предузеће поново пререгистровало као јавно предузеће, те да то предузеће располаже спорним станом, а да тужена само у оквиру својих надлежности спроводи поступак и врши продају станова приватизованих предузећа, како је то регулисано чланом 8 Закона о приватизацији предузећа, којим је прописано да носилац станарског права подноси захтјев надлежној служби општине за продају стана.

7. Општински суд је навео да је на основу изведених доказа, у смислу члана 8 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП), закључио да тужбени захтјев није основан. У том контексту Општински суд је указао на одредбе члана 6 Закона о стамбеним односима, наводећи да је тим одредбама прописано да се носиоцем станарског права сматрају и "унучад без родитеља" и истакао да апелант није доказао да је унуче без родитеља и да је евентуално лице које је носилац станарског права био дужан да издржава, нити да је евентуално са носиоцима станарског права живио у истом стану у економској заједници дуже од 10 година. У прилог томе Општински суд је истакао да је и апелант приликом саслушања у статусу парничне странке навео да је са баком и дједом почео да живи 1988. године, а пошто су они умрли 1993. године, тиме је њихова економска заједница фактички прекинута, јер је апелант није могао имати са умрлим лицима, те у вријеме њихове смрти није испунио рок од 10 година економске заједнице са носиоцем станарског права, па је по том основу апелантов тужбени захтјев неоснован.

8. Даље, Општински суд је истакао да је, и у смислу одредаба Закона о купопродаји станова на којима постоји станарско право, апелантов тужбени захтјев неоснован, јер се станарско право могло стјицати само до 6. децембра 2000. године, а апелант је тужбу поднио 29. октобра 2007. године, па је стога неблаговремена, али, такође, и до крајњег рока могућности подношења тужбе за утврђивање постојања станарског права апелант није имао економску заједницу са дједом и баком, због чега је, како је закључио Општински суд, његов тужбени захтјев, и у смислу Закона о купопродаји станова на којим постоји станарско право, неоснован.

9. Поред тога, Општински суд је указао да је чланом 7 ЗПП прописана дужност странака да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтјеве и да изводе доказе којима се утврђују те чињенице, а да је чланом 123 ЗПП прописано да

је свака странка дужна да докаже чињенице на којима заснива свој захтјев, а пошто је апелант у овом спору пасивно легитимисао тужену (Општину Тузла), то је био дужан и да докаже њену пасивну легитимацију. Међутим, како је у вези с тим истакао Општински суд, апелант није предложио доказе којима би се утврдила евентуална својина тужене на предметном стану, па је апелантов тужбени захтјев неоснован и због тога што је суд приговор недостатка пасивне легитимације који је истакнула тужена сматрао основаним. Стога, како је истакао Општински суд, остале доказе није посебно образлагао поготово изјаве саслушаних свједока, јер не би довели до другачије одлуке суда а ти докази нису били у супротности ни са апелантовим наводима да је у вријеме смрти дједа и баке имао 11 година с обзиром на то да је рођен 1982. године, те осталих навода који се односе на чињенице да су апелантови родитељи посједовали други стан, да су се често окупљали у спорном стану, те да су у спорни стан најчешће навраћали стриц Ристо Станковић и остала "фамилија Станковића" иако је и сам Ристо Станковић имао други стан на другој адреси, а апелантови родитељи су, такође, имали стан на другој адреси који су и откупили.

10. Кантонални суд је у својој пресуди истакао да из чињеничних утврђења и разлога побијане пресуде, а које се ниједном апелантовом жалбеном тврдњом не доводе у сумњу, слиједи да је апелантов дјед био носилац станарског права на спорном стану, на основу Уговора о коришћењу стана број 701/91 од 12. новембра 1991. године, који је закључен на основу уговора о замјени станова (ранији станар Ристо Станковић), да је апелант као унук у предметном стану становао заједно са дједом и баком, све до њихове смрти (јули 1993. године) и да је након њихове смрти наставио да користи предметни стан и у којем станује. Даље, Кантонални суд је истакао да је првостепени суд правилно закључио да апелант није у степену сродства, као унук, сходно одредби члана 6 Закона о стамбеним односима, био члан породичног домаћинства свога дједа и баке с обзиром на то да има живе родитеље који су посједовали други стан у Тузли, а у вријеме смрти баке и дједа тужилац је имао 11 година због чега није успостављена економска заједница у истом стану између дједа, баке и апеланта као унука поготово што је она прекинута смрћу носиоца станарског права 1. јула 1993. године.

11. Осим тога, Кантонални суд је истакао да закључак Општинског суда да апелант није био члан породичног домаћинства свога дједа и баке, сходно одредби члана 6 Закона о стамбеним односима, у конкретном случају није релевантан, имајући у виду чињеницу да је апелант тужбеним захтјевом (тужбом од 29. октобра 2007. године) тражио само утврђење да је стекао статус носиоца станарског права на спорном стану до 6. децембра 2000. године, да би по том основу остварио права која припадају носиоцима станарског права прије доспијећа чинидбе, да је благовремено поднио захтјев за откуп стана према Закону о продаји станова на којима постоји станарско право. Овако постављени тужбени захтјев није основан због тога што Закон о стамбеним односима "ни у једној законској одредби не познаје утврђење стјицања станарског права прије доспијећа чинидбе, односно да је апелант благовремено поднио захтјев за откуп стана". Наведено је да је апелант, сходно одредбама Закона о стамбеним односима, могао да стиче станарско право и подношењем тужбе да захтијева прво утврђење станарског права, па откуп стана, што је у конкретном случају изостало. Пошто то апелант није учинио, наводи жалбе да је апелант наставио да користи


предметни стан и да га још увијек користи нису од утјицаја на правилност првостепене пресуде.

12. Такође, како је даље истакао Кантонални суд, и у вријеме вођења предметног спора се може утврдити да је неко ко користи стан стекао станарско право до 6. децембра 2000. године, али утврђење постојања тог права - статуса носиоца станарског права, апелант може са успјехом да захтијеват само када је то посебним прописом предвиђено, или кад апелант има правни интерес да суд утврди постојање или непостојање неког права или правног односа прије доспјелости захтјева за чинидбу из тог односа (члан 54 ЗПП). Такође, како је истакао Кантонални суд, тачно је да одредба члана 2 став 2 ЗПП даје овлашћење суду да примјењује материјално право по сопственој оцјени у разрјешењу спора поводом захтјева стављеног у поступку. Међутим, апелантов тужбени захтјев није основан ни кад се спорни однос посматра са аспекта примјене одредбе члана 30 Закона о стамбеним односима, јер апелант, као бесправни корисник спорног стана, може да се третира тек даном смрти дједа и баке, ранијих носилаца станарског права, па, сходно томе, од 1. јула 1993. до 6. децембра 2000. године нису протекли рокови из члана 30 Закона о стамбеним односима, како то апелант погрешно тумачи (да је првостепени суд могао усвојити тужбени захтјев примјеном одредбе члана 30 Закона о стамбеним односима), па је одлука првостепеног суда о неоснованости апелантовог тужбеног захтјева заснована на правилној примјени материјалног права. Кантонални суд је истакао да је оцијенио да остали жалбени наводи нису од утицаја на одлучивање о изјављеној жалби, па их због тих разлога није посебно ни образлагао у складу са одредбама члана 231 ЗПП.

VI. Апелација а) Наводи из апелације

13. Апелант наводи да му је оспореним одлукама повријеђено право из члана II/3е), ф) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), члана 8 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Описује ток редовног судског поступка и резимира образложења оспоре-них одлука. При томе истиче да су оспорене одлуке резултат "погрешних утврђења и погрешне примјене материјалног права". Сматра да, у смислу члана 6 Закона о стамбеним односима, за утврђење статуса члана породичног домаћин-ства није од утјицаја његова старосна доб при неспорној чињеници да је живио у спорном стану док су ту били и носиоци станарског права, а и послије њих, као што није од утјицаја ни успостављање економске заједнице, те да је о томе "прије рата заузет став на Врховном суда БиХ". Такође, сматра да није прихватљиво становиште Кантоналног суда да се за себе самог не може утврђивати статус носиоца станарског права прије доспијећа чинидбе - благовременог захтјева за откуп стана на којем постоји станарско право, јер су то два посебна односа, од којих претходни није условљен посљедњим, али је тај посљедњи зависан од претходног. Осим тога, сматра да је неправилано становиште Канто-налног суда да је тек од 1. јула 1993. године могао имати статус бесправног корисника и да му се тек од тада, по смрти носилаца станарског права, може рачунати да стан бесправно користи.


14. Тужена је истакла да оспореним одлукама нису повријеђена апелантова људска права, те да је апелација неоснована.

15. Општински суд је навео да у редовном судском поступку није дошло до повреда људских права на које се апелант позива.

16. Кантонални суд је навео да остаје при разлозима из другостепене одлуке, те да је, стога, апелација неоснована.


17. Закон о парничном поступку ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 53/03, 73/05 и 19/06) у релевантном дијелу гласи:

Члан 7. став 1. (1) Странке су дужне изнијети све чињенице на којима

заснивају своје захтјеве и изводити доказе којима се утврђују те чињенице. [...]

Члан 123. став 1. 1) Свака странка дужна је доказати чињенице на

којима заснива свој захтјев. 2) Суд ће слободном оцјеном доказа утврдити

чињенице на основу којих ће донијети одлуку. 18. Закон о стамбеним односима ("Службени лист

СРБиХ" бр. 14/84, 12/87 [члан 6 став 2 у тексту који је важио до 31. јула 1989. године] и 36/89 и "Службене новине Федерације БиХ" бр. 11/98, 38/98, 12/99 и 19/99) у релевантном дијелу гласи:

Члан 6. Корисником стана у смислу овог закона, сматрају се:

носилац станарског права и чланови његовог породичног домаћинства који заједно са њим трајно живе и станују, као и лица која су престала да буду чланови тог домаћинства а остала су у истом стану.

Члановима породичног домаћинства носиоца станарског права, у смислу овог закона, сматрају се: брачни друг, дјеца (рођена у браку или ван брака, усвојена, пасторчад)[....] унучад без родитеља, [... ] а која заједно с њима трајно живе и станују, као и лица која са носиоцем станарског права живе у економској заједници у истом стану више од десет година или више од пет година ако су се уселила у стан на основу уговора о доживотном издржавању носиоца станарског права.

Члан 30. ст. 1, 2. и 7. Ако се неко лице незаконито усели у стан у друштвеној

својини или се усели у заједничке просторије у згради свако може дати иницијативу, а заинтересовано лице захтјев стамбеном органу, за покретање поступка за његово исељење.

На основу захтјева или по службеној дужности стамбени орган ће донијети рјешење о испражњењу стана односно просторија ако од дана незаконитог усељења до покретања поступка није протекло више од три године.

Протеком рока из става 2. овог члана не искључује се право даваоца стана на коришћење да захтијева испражњење стана односно заједничких просторија код надлежног суда у року од даљњих пет година.

19. Одлука Уставног суда Југославије о престанку важења дијела одредбе члана 6 став 2 Закона о стамбеним односима У бр. 409/87 и 213/88 од 20. септембра 1989. године ("Службени лист СРБиХ" број 36/89) у релевантном дијелу гласи:

1. Уставни суд Југославије, одлуком У бр. 409/87 и 213/88 од 29. јуна 1988. године ("Службени лист СФРЈ" број 61/88) утврдио је да одредба члана 6. став 2. Закона о стамбеним односима ("Службени лист СРБиХ" бр. 14/84, 12/87) у дијелу којим је утврђено да својство члана породичног домаћинства носиоца станарског права имају унучад без родитеља, није сагласна са Уставом СФРЈ.


[ ] 2. Будући да Скупштина СР Босне и Херцеговине није у

продуженом року до 31. јула 1989. године ускладила наведени закон са Уставом СФРЈ, то је Уставни суд Југославије, на сједници одржаној 20. септембра 1989. године, на основу члана 384. став 4. Устава СФРЈ донио

ОДЛУКУ Утврђује се да је 31. јула 1989. године престао важити

дио одредбе члана 6. став 2. Закона о стамбеним односима ("Службени лист СРБиХ" бр. 14/84 и 12/87) који гласи: "без родитеља".

20. Закон о продаји станова на којима постоји станарско право ("Службене новине Федерације БиХ" од 28. новембра 1997. године, бр. 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 51/07, 72/08, 23/09, исправка) у релевантном дијелу гласи:

Члан 7. [интерно пречишћени текст за потребе ове одлуке]

Сваки носитељ станарског права, изузев у случају из члана 5. овог закона, може истаћи захтјев за купњу стана у писменом облику носитељу права располагања станом (у даљем тексту: продаватељ), а продаватељ га је дужан продати.

Захтјев из става 1. овог члана подноси се у року од двије године од дана ступања на снагу овог закона, односно у року од три мјесеца од дана окончања евентуалног судског поступка, зависно који рок је каснији, а уговор о продаји стана (у даљем тексту: уговор) мора се закључити у року од три мјесеца од дана подношења захтјева за откуп стана.

Ако продаватељ на захтјев носитеља станарског права који жели купити стан не склопи уговор у року из става 2. овог члана, купац има право покренути судски поступак. Пресуда у цијелости надомјешта уговор.

Изузетно, рок за склапање уговора за стан за који у вријеме одређено за подношење захтјева за купњу стана нису одређене све чињенице битне за продају стана, почиње тећи од дана када се ове чињенице утврде. Чињенице битне за купопродају стана оцјењују се у вријеме склапања уговора.

Члан 9. ст. 1. и 2. Стан, под увјетима из овог закона, могу купити и

чланови ужег обитељског домаћинства носитеља станар-ског права, уз његову сугласност или у случају његове смрти.

Чланом ужег обитељског домаћинства носитеља станарског права сматрају се особе у смислу Закона о стамбеним односима.

Члан 51. Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана

објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ", а примјењиват ће се по истеку 90 дана од дана ступања на снагу овог закона.


21. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

22. У складу са чланом 18 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматрат апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

23. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Кантоналног суда број 32 0 П 038385 11 Гж од 26. децембра 2011. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорена пресуда је достављена апеланту 24. јануара 2012. године а апелација је поднесена 20. фебруара 2012. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива.

24. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

25. Апелант оспорава наведене одлуке, тврдећи да су му тим одлукама повријеђена права из члана II/3е), ф) и к) Устава Босне и Херцеговине и чл. 6 и 8 Европске конвенције, те члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на правично суђење



е) Право на правичнан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

27. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1) Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установље-ним судом. […]

28. Уставни суд подсјећа на сопствену праксу према којој се "права која се односе на питања у вези са правом на коришћење стана, укључујући и питање стицања станарског права, односно имовинских права на неком стану, потпадају под појам грађанских права и обавеза" (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 497/04 од 28. јуна 2005. године, став 28, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 27/06). С обзиром на наведено, Уставни суд сматра неспорним да се у предметном парничном поступку одлучивало о апелантовим грађанским правима и да се, стога, на њега примјењују и стандарди које прописују члан 6 став 1 Европске конвенције и члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине.

29. Уставни суд примјећује да се апелантови наводи о кршењу права на правично суђење своде на наводе да су оспорене одлуке резултат "погрешних утврђења и погрешне примјене материјалног права". С тим у вези, Уставни суд указује да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01), нити је Уставни суд надлежан да супституише редовне судове у том смислу. Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење,


право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољ-на или дискриминациона. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима (види, Уставни суд, Одлука број АП 20/05 од 18. маја 2005. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 58/05).

30. Даље, према устаљеној пракси Европског суда и Уставног суда, члан 6 став 1 Европске конвенције обавезује судове, између осталог, да образложе своје пресуде. Међутим, ова обавеза не може да буде схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе (види, Уставни суд, одлуке бр. У 62/01 од 5. априла 2002. године и АП 352/04 од 23. марта 2005. године). Мјера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке (види, Европски суд, Ruiz Torija против Шпаније, пресуда од 9. децембра 1994. године, Серија А број 303-А, став 29). Европски и Уставни суд су у бројним одлукама указали да домаћи судови имају одређену дискрециону оцјену у вези с тим које ће аргументе и доказе прихватити у одређеном предмету, али истовремено имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали (види, Европски суд, Suominen против Финске, пресуда од 1. јула 2003. године, апликација број 37801/97, став 36, и, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука број АП 5/05 од 14. марта 2006. године). Сврха обавезе да одлука буде образложена је и да покаже да је странама у поступку омогућено да на равноправан и правичан начин буду саслушане у поступку пред судом (види, Европски суд, Kuznetsov и др. против Русије, пресуда од 11. јануара 2007. године, апликација број 184/02). Такође, образложена одлука даје страни у поступку могућност да се жали против првостепене одлуке, те да другостепени суд размотри и испита првостепену одлуку, а омогућава се и јавни надзор над "администрирањем правде" и радом судства (idem).

31. У конкретном случају Уставни суд запажа да су редовни судови одбили апелантов тужбени захтјев да се утврди да је прије 6. децембра 2000. године стекао станарско право на спорном стану, те да му је тужена, "као носилац права располагања", дужна да призна "сва права која произилазе из уговора о коришћењу стана". При томе Устав-ни суд, прије свега, запажа да је Општински суд закључио да је апелантов тужбени захтјев у цијелости неоснован, што је потврдио и Кантонални суд, те да су при томе оба суда указала на више основа због којих је тужбени захтјев неоснован а који произилазе из Закона о стамбеним одно-сима и Закона о продаји станова на којима постоји станарско право. Наиме, Уставни суд запажа да је Општински суд у својој одлуци најприје указао ко се према одредбама члана 6 Закона о стамбеним односима сматра носиоцем станарског права, те је те одредбе (на начин како их је цитирао) довео у везу са апелантовим случајем и закључио да апелант није доказао да је унуче без родитеља и да је евентуално лице које је носилац станарског права био дужан да издржава, нити да је евентуално са носиоцима станарског права живио у истом стану у економској заједници дуже од 10 година. У прилог томе Општински суд је појаснио да је и апелант приликом саслушања навео да је са баком и дједом почео да живи 1988. године, а пошто су они умрли 1993. године, тиме се њихова економска заједница фактички прекинула, јер је апелант није могао имати са умрлим лицима, те у вријеме њихове смрти није испунио рок од 10 година економске заједнице са носиоцем станарског права. С тим у вези, Уставни суд указује на одредбе члана 21 Закона о стамбеним

односима, којим је прописано да члановима породичног домаћинства, послије смрти носиоца станарског права, припада право да трајно и несметано наставе да користе тај стан под законом прописаним условима. За конкретни случај је релевантно да се, према члану 6 Закона о стамбеним одно-сима, члановима породичног домаћинства, између осталих, могу сматрати и унучад. Уставни суд указује да при томе, супротно становишту редовних судова који су очито зане-марили стварну садржину одредбе члана 6 Закона о стамбе-ним односима, није релевантно да ли се ради о унучади чији су родитељи живи, с обзиром на одлуку Уставног суда Југославије из 1989. године којом је одређено да је, почев од 31. јула 1989. године, престао да важи дио одредбе из члана 6 став 2 Закона о стамбеним односима који гласи "без роди-теља". С тим у вези, Уставни суд примјећује да Општински суд није уопште узео у обзир цитирану одлуку, те да самим тим произилази да је потпуно ирелевантно да ли је апелант доказао да је "унуче без родитеља", будући да, дакле, након 31. јула 1989. године, уз испуњење других услова, унуче које има живе родитеље може бити члан породичног домаћин-ства свог дједа и баке а слиједом тога, дакле, није релевантно ни да ли је апелант био лице које је носилац станарског права био дужан да издржава, нити је релевантно да је са њима живио у економској заједници дуже од 10 година с обзиром на чињеницу да је, као унуче, почев од 31. јула 1989. године (уз испуњење других услова) имао законску могућност да буде члан породичног домаћинства носиоца станарског права, у смислу одредаба члана 6 Закона о стамбеним односима.

32. Даље, Уставни суд запажа да је Општински суд истакао и да је апелантов тужбени захтјев неоснован и због тога што је тужбу поднио 29. октобра 2007. године, те да је она неблаговремена у смислу Закона о купопродаји станова на којим постоји станарско право. Међутим, и у вези са овим становиштем Уставни суд уочава да из образложења не може разлучити по којем основу је тужба неблаговремена с обзиром на то да је неспорно да апелант и послије смрти дједа и баке који су имали статус носиоца станарског права (дакле, и послије 1993. године) живи у спорном стану без било каквог ометања. При томе Уставни суд указује и на одредбе члана 9 Закона о продаји станова на којима постоји станарско право којим је прописано да "Стан, под условима из овог закона, могу да купе и чланови ужег породичног домаћинства носиоца станарског права, уз његову сагласност или у случају његове смрти (став 1)", те да се "Чланом ужег породичног домаћинства носиоца станарског права сматрају лица у смислу Закона о стамбеним односима (став 2)". Тако-ђе, Уставни суд указује да је одредбама члана 46 став 1 Зако-на о продаји станова прописано да након 6. децембра 2000. године престају сва станарска права. Међутим, апелант је тражио да се утврди да је он прије 6. децембра 2000. године постао носилац станарског права на спорном стану, те да му се "признају сва права која произилазе из уговора о коришће-њу стана", те је у оспореним одлукама изостало јасно и разумљиво појашњење из којих одредаба позитивноправних прописа је произашао закључак о неблаговремености тужбе.

33. Даље, Уставни суд запажа да је редовни суд прихватио као основан и приговор тужене да није пасивно легитимисана у предметном спору, будући да је у свом одговору на тужбу истакла да је давалац спорног стана на коришћење Јавно предузеће Дирекција за обнову и изградњу Тузла, а да се туженој у том контексту, у оквиру њених надлежности, само подноси захтјев за продају станова на којим постоји станарско право, те да је, дакле, она надлежна за продају станова на којим постоји станарско право, али не и за пренос станарског права или утврђивање статуса


носиоца станарског права. У вези с тим, Уставни суд подсје-ћа да ЗПП не садржи стриктне одредбе о стварној легитима-цији странака у поступку (како активној, тако и пасивној), јер то није процесно, него материјалноправно питање, однос-но претпоставка од које зависи основаност тужбеног захтје-ва. Тужилац је активно легитимисан ако је носилац права које је предмет спора, дакле, ако је овлашћен да захтјев за остварење тог права истакне према туженом и ако тај захтјев припада њему, а не неком другом а тужени је пасивно легитимисан ако на њему лежи обавеза која произилази из права тужиоца. Даље, Уставни суд истиче да из наведеног слиједи да редовни суд у сваком конкретном случају, када се појави као спорно питање које се тиче стварне легитимације странака (како активне, тако и пасивне), мора утврђено чињенично стање подвести под одређену норму материјал-ног права, те на основу тога утврдити да ли у конкретном предмету постоји међусобни материјалноправни однос странака према предмету спора, те, у складу с тим, донијети одговарајућу одлуку. Међутим, Уставни суд запажа да је и у том дијелу пресуде изостало јасно и разумљиво образложење из којих доказа, те којих одредаба позитивноправних пропи-са је произашао закључак да тужена није пасивно легитими-сана, те у коначници, и зашто је редовни суд уопште наводио било какве друге разлоге за неоснованост тужбеног захтјева ако тужена "није носилац обавеза" које произилазе из евентуалног апелантовог права поводом којег је покренуо предметни судски поступак.

34. С друге стране, Уставни суд запажа да је Канто-нални суд потврдио одлуку Општинског суда, те да је иста-као да је првостепени суд правилно закључио да апелант није у степену сродства, као унук, сходно одредби члана 6 Закона о стамбеним односима, био члан породичног дома-ћинства свога дједа и баке с обзиром на то да има живе роди-теље, те да није успостављена економска заједница у истом стану између њих. Даље, Уставни суд запажа да је Кантонал-ни суд истакао да апелантов тужбени захтјев није основан и "из разлога што Закон о стамбеним односима ни у једној законској одредби не познаје утврђење стицања станарског права прије доспијећа чинидбе, односно да је апелант благовремено поднио захтјев за откуп стана", да апелант нема правни интерес за утврђење да је стекао станарско право на спорном стану, те да се спорни однос посматра са аспекта примјене одредбе члана 30 Закона о стамбеним односима, јер апелант није могао да се сматра бесправним корисником спорног стана прије смрти дједа и баке.

35. Дакле, Уставни суд запажа да су оба редовна суда фактички одбила апелантов тужбени захтјев из више основа а при томе ни за један од њих нису дали јасно и логично образложење, па је, у коначници, остало нејасно из којих разлога је, заправо, одбијен апелантов тужбени захтјев, да ли зато што апелант није био члан породичног домаћинства свог дједа и баке у смислу члана 6 Закона о стамбеним одно-сима и, досљедно томе, да ли је, с обзиром на степен срод-ства, битна само заједница живота, или се тражи економска заједница од 10 година, или зато што апелант нема правни интерес за утврђење, или зато што није бесправни корисник предметног стана у смислу члана 30 Закона о стамбеним односима, или зато што тужена није пасивно легитимисана.

36. Из наведеног произилази да ни Општински, а затим ни Кантонални суд у жалбеном поступку нису извршили своју обавезу да наведу јасне разлоге на којима су засновали одлуку да је апелантов тужбени захтјев неоснован, односно да оспорене одлуке не садрже образложење које задовољава захтјеве из члана 6 став 1 Европске конвенције, што води произвољности неспојивој с циљем и суштином наведеног права, због чега Уставни суд не може да испита да ли су у

оспореним одлукама редовни судови правилно примијенили материјално право. Међутим, имајући у виду становишта наведена у овој одлуци, да Уставни суд неће да супституише редовне судове у процјени чињеница и примјени материјалног права, Уставни суд се неће упуштати у то како су редовни судови требали протумачити одредбе Закона о стамбеним односима, Закона о продаји станова на којим постоји станарско право и ЗПП, будући да је то у надлежности редовних судова, а не Уставног суда.

37. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да Кантонални суд у оспореној одлуци, која представља коначну одлуку у конкретној правној ствари, није на јасан и недвосмислен начин дао образложење свог правног становишта у вези са примјеном материјалног права у конкретном случају на начин који би задовољио стандарде правичног суђења, те је на тај начин повриједио апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

38. Имајући у виду наведене пропусте редовних судова, не прејудицирајући каква ће у коначници бити одлука редовних судова поводом апелантовог тужбеног захтјева, Уставни суд сматра да је потребно укинути оспорену одлуку Кантоналног суда, те вратити предмет том суду на поновни поступак. При томе Уставни суд поново наглашава да редовни суд мора јасно да разлучи из којег основа усваја или одбија тужбени захтјев, те да води рачуна о правилној примјени материјалног права, као и о свим околностима на које је Уставни суд указао у овој одлуци, посебно о редо-слиједу одлучивања, те да узме у обзир да одређени, евен-туално усвојени, приговор искључује даљње одлучивање.

Остали наводи

39. С обзиром на закључке у вези са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције, Уставни суд сматра да није потребно посебно разматрати апелантове наводе да му је оспореним одлукама повријеђено и право на дом и имовину из члана II/3ф) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, те члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


40. Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када судови у оспореним одлукама нису на јасан и недвосмислен начин дали образложење свог правног ставновишта у вези са примјеном материјалног права на начин који би задовољио стандарде права на правично суђење.

41. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

42. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујућe.



Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 712/12, rješavajući apelaciju Zlatka Stankovića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik


Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 21. jula 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Zlatka Stankovića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Presuda Kantonalnog suda u Tuzli broj 32 0P 038385 11 Gž od 26. decembra 2011. godine.

Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Tuzli, koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Tuzli da, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine".


1. Zlatko Stanković (u daljnjem tekstu: apelant) iz Tuzle, kojeg zastupa Drago Reljić, advokat iz Tuzle, podnio je 20. februara 2012. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Kantonalnog suda u Tuzli (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 32 0 P 038385 11 Gž od 26. decembra 2011. godine i Presude Općinskog suda u Tuzli (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 32 0 P 038385 07 P od 28. februara 2011. godine. Na zahtjev Ustavnog suda od 7. januara 2015. godine apelant je 14. januara 2015. godine dopunio apelaciju.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Općinskog suda, te od Općine Tuzla, koju zastupa Gradsko pravobranilaštvo (u daljnjem tekstu: tužena), kao druge strane u predmetnom postupku, zatraženo je 10. novembra 2014. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Kantonalni sud i Općinski sud su 13. i 26. novembra 2014. godine dostavili odgovore na apelaciju, a tužena je dostavila svoj odgovor 18. novembra 2014. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelacionih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Presudom Općinskog suda broj 32 0 P 038385 07 P od 28. februara 2011. godine, koja je potvrđena Presudom Kanto-nalnog suda broj 32 0 P 038385 11 Gž od 26. decembra 2011. godine, odbijen je u cijelosti apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da se utvrdi da je "do 6. decembra 2000. godine stekao stanarsko pravo na stanu, koji se nalazi u Tuzli [bliže opisanom u izreci prvostepene presude (u daljnjem tekstu: sporni stan)], što je tužena, kao nosilac prava raspolaganja, dužna apelantu priznati sva prava koja proizlaze iz ugovora o korištenju stana".

6. U obrazloženju prvostepene presude Općinski sud je naveo da je apelant 29. oktobra 2007. godine podnio tužbu protiv tužene radi utvrđenja statusa nosioca stanarskog prava na spornom stanu. Navedeno je da je apelant istakao da je bio član porodičnog domaćinstva svog djeda Branka Stankovića (u daljnjem tekstu: apelantov djed), koji je bio nosilac stanarskog

prava na spornom stanu, te da je, nakon privatizacije, tužena postala nosilac prava raspolaganja na tom stanu. Navedeno je da je apelant u tužbi istakao da je njegov djed umro 15. januara 1993. godine, a baka 1. jula 1993. godine, te da je on sa njima živio od 1988. godine, kao i da je nakon smrti djeda i bake nastavio da živi u spornom stanu. Dalje je u tužbi naveo da se obraćao tuženoj za prenos stanarskog prava, ali da je njegov zahtjev zaključkom od 10. oktobra 2007. godine odbačen "zbog nenadležnosti za postupanje". Općinski sud je naveo da je tužena u odgovoru na tužbu istakla, između ostalog, i prigovor nedosta-tka pasivne legitimacije, budući da nije vlasnik predmetnog stana, nego je to JP Direkcija za obnovu i izgradnju Tuzla, koje je privatizirano i da se nakon privatizacije preduzeće ponovno preregistriralo kao javno preduzeće, te da to preduzeće raspolaže spornim stanom, a da tužena samo u okviru svojih nadležnosti provodi postupak i vrši prodaju stanova privatiziranih preduzeća, kako je to regulirano članom 8. Zakona o privatizaciji preduzeća, kojim je propisano da nosilac stanarskog prava podnosi zahtjev nadležnoj službi općine za prodaju stana.

7. Općinski sud je naveo da je na osnovu izvedenih dokaza, u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), zaključio da tužbeni zahtjev nije osnovan. U tom kontekstu Općinski sud je ukazao na odredbe člana 6. Zakona o stambenim odnosima, navodeći da je tim odredbama propisano da se nosiocem stanarskog prava smatraju i "unučad bez roditelja" i istakao da apelant nije dokazao da je unuče bez roditelja i da je eventualno lice koje je nosilac stanarskog prava bio dužan da izdržava, niti da je eventualno sa nosiocima stanarskog prava živio u istom stanu u ekonomskoj zajednici duže od 10 godina. U prilog tome Općinski sud je istakao da je i apelant prilikom saslušanja u statusu parnične stranke naveo da je sa bakom i djedom počeo da živi 1988. godine, a pošto su oni umrli 1993. godine, time je njihova ekonomska zajednica faktički prekinuta, jer je apelant nije mogao imati sa umrlim licima, te u vrijeme njihove smrti nije ispunio rok od 10 godina ekonomske zajednice sa nosiocem stanarskog prava, pa je po tom osnovu apelantov tužbeni zahtjev neosnovan.

8. Dalje, Općinski sud je istakao da je, i u smislu odredaba Zakona o kupoprodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo, apelantov tužbeni zahtjev neosnovan, jer se stanarsko pravo moglo stjecati samo do 6. decembra 2000. godine, a apelant je tužbu podnio 29. oktobra 2007. godine, pa je stoga neblago-vremena, ali, također, i do krajnjeg roka mogućnosti podnošenja tužbe za utvrđivanje postojanja stanarskog prava apelant nije imao ekonomsku zajednicu sa djedom i bakom, zbog čega je, kako je zaključio Općinski sud, njegov tužbeni zahtjev, i u smislu Zakona o kupoprodaji stanova na kojim postoji stanarsko pravo, neosnovan.

9. Pored toga, Općinski sud je ukazao da je članom 7. ZPP propisana dužnost stranaka da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahtjeve i da izvode dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a da je članom 123. ZPP propisano da je svaka stranka dužna dokazati činjenice na kojima zasniva svoj zahtjev, a pošto je apelant u ovom sporu pasivno legitimirao tuženu (Općinu Tuzla), to je bio dužan i dokazati njenu pasivnu legitimaciju. Međutim, kako je u vezi s tim istakao Općinski sud, apelant nije predložio dokaze kojima bi se utvrdilo eventualno vlasništvo tužene na predmetnom stanu, pa je apelantov tužbeni zahtjev neosnovan i zbog toga što je sud prigovor nedostatka pasivne legitimacije koji je istaknula tužena smatrao osnovanim. Stoga, kako je istakao Općinski sud, ostale dokaze nije posebno obrazlagao pogotovo izjave saslušanih svjedoka, jer ne bi doveli do drugačije odluke suda a ti dokazi nisu bili u suprotnosti ni sa apelantovim navodima da je u vrijeme smrti djeda i bake imao 11 godina s obzirom na to da je rođen 1982. godine, te ostalih navoda koji se odnose na činjenice da su apelantovi roditelji


posjedovali drugi stan, da su se često okupljali u spornom stanu, te da su u sporni stan najčešće navraćali stric Risto Stanković i ostala "familija Stankovića" iako je i sam Risto Stanković imao drugi stan na drugoj adresi, a apelantovi roditelji su, također, imali stan na drugoj adresi koji su i otkupili.

10. Kantonalni sud je u svojoj presudi istakao da iz činjeničnih utvrđenja i razloga pobijane presude, a koje se nijednom apelantovom žalbenom tvrdnjom ne dovode u sumnju, slijedi da je apelantov djed bio nosilac stanarskog prava na spor-nom stanu, na osnovu Ugovora o korištenju stana broj 701/91 od 12. novembra 1991. godine, koji je zaključen na osnovu ugovora o zamjeni stanova (raniji stanar Risto Stanković), da je apelant kao unuk u predmetnom stanu stanovao zajedno sa djedom i bakom, sve do njihove smrti (juli 1993. godine) i da je nakon njihove smrti nastavio da koristi predmetni stan i u kojem stanuje. Dalje, Kantonalni sud je istakao da je prvostepeni sud pravilno zaključio da apelant nije u stepenu srodstva, kao unuk, shodno odredbi člana 6. Zakona o stambenim odnosima, bio član porodičnog domaćinstva svoga djeda i bake s obzirom na to da ima žive roditelje koji su posjedovali drugi stan u Tuzli, a u vrijeme smrti bake i djeda tužitelj je imao 11 godina zbog čega nije uspostavljena ekonomska zajednica u istom stanu između djeda, bake i apelanta kao unuka pogotovo što je ona prekinuta smrću nosioca stanarskog prava 1. jula 1993. godine.

11. Osim toga, Kantonalni sud je istakao da zaključak Općinskog suda da apelant nije bio član porodičnog domaćinstva svoga djeda i bake, shodno odredbi člana 6. Zakona o stambenim odnosima, u konkretnom slučaju nije relevantan, imajući u vidu činjenicu da je apelant tužbenim zahtjevom (tužbom od 29. oktobra 2007. godine) tražio samo utvrđenje da je stekao status nosioca stanarskog prava na spornom stanu do 6. decembra 2000. godine, da bi po tom osnovu ostvario prava koja pripadaju nosio-cima stanarskog prava prije dospijeća činidbe, da je blagovre-meno podnio zahtjev za otkup stana prema Zakonu o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo. Ovako postavljeni tužbeni zahtjev nije osnovan zbog toga što Zakon o stambenim odnosima "ni u jednoj zakonskoj odredbi ne poznaje utvrđenje stjecanja stanarskog prava prije dospijeća činidbe, odnosno da je apelant blagovremeno podnio zahtjev za otkup stana". Navedeno je da je apelant, shodno odredbama Zakona o stambenim odnosi-ma, mogao stjecati stanarsko pravo i podnošenjem tužbe zahtije-vati prvo utvrđenje stanarskog prava, pa otkup stana, što je u konkretnom slučaju izostalo. Pošto to apelant nije učinio, navodi žalbe da je apelant nastavio da koristi predmetni stan i da ga još uvijek koristi nisu od utjecaja na pravilnost prvostepene presude.

12. Također, kako je dalje istakao Kantonalni sud, i u vrijeme vođenja predmetnog spora se može utvrditi da je neko ko koristi stan stekao stanarsko pravo do 6. decembra 2000. godine, ali utvrđenje postojanja tog prava - statusa nosioca stanarskog prava, apelant može sa uspjehom zahtijevati samo kada je to posebnim propisom predviđeno, ili kad apelant ima pravni interes da sud utvrdi postojanje ili nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa prije dospjelosti zahtjeva za činidbu iz tog odnosa (član 54. ZPP). Također, kako je istakao Kantonalni sud, tačno je da odredba člana 2. stav 2. ZPP daje ovlaštenje sudu da primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj ocjeni u razrješenju spora povodom zahtjeva stavljenog u postupku. Međutim, apelantov tužbeni zahtjev nije osnovan ni kad se sporni odnos posmatra sa aspekta primjene odredbe člana 30. Zakona o stambenim odnosima, jer se apelant, kao bespravni korisnik spornog stana, može tretirati tek danom smrti djeda i bake, ranijih nosilaca stanarskog prava, pa, shodno tome, od 1. jula 1993. do 6. decembra 2000. godine nisu protekli rokovi iz člana 30. Zakona o stambenim odnosima, kako to apelant pogrešno tumači (da je prvostepeni sud mogao usvojiti tužbeni zahtjev primjenom odredbe člana 30. Zakona o stambenim odnosima), pa je odluka prvostepenog suda o

neosnovanosti apelantovog tužbenog zahtjeva utemeljena na pravilnoj primjeni materijalnog prava. Kantonalni sud je istakao da je ocijenio da ostali žalbeni navodi nisu od utjecaja na odlučivanje o izjavljenoj žalbi, pa ih zbog tih razloga nije posebno ni obrazlagao u skladu sa odredbama člana 231. ZPP.


13. Apelant navodi da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo iz člana II/3.e), f) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), člana 8. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Opisuje tok redovnog sudskog postupka i rezimira obrazloženja osporenih odluka. Pri tome ističe da su osporene odluke rezultat "pogrešnih utvrđenja i pogrešne primjene materijalnog prava". Smatra da, u smislu člana 6. Zakona o stambenim odnosima, za utvrđenje statusa člana porodičnog domaćinstva nije od utjecaja njegova starosna dob pri nespornoj činjenici da je živio u spornom stanu dok su tu bili i nosioci stanarskog prava, a i poslije njih, kao što nije od utjecaja ni uspostavljanje ekonomske zajednice, te da je o tome "prije rata zauzet stav na Vrhovnom suda BiH". Također, smatra da nije prihvatljiv stav Kantonalnog suda da se za sebe samog ne može utvrđivati status nosioca stanarskog prava prije dospijeća činidbe - blagovremenog zahtjeva za otkup stana na kojem postoji stanarsko pravo, jer su to dva posebna odnosa, od kojih prethodni nije uvjetovan posljednjim, ali je taj posljednji zavisan od prethodnog. Osim toga, smatra da je nepravilan stav Kantonalnog suda da je tek od 1. jula 1993. godine mogao imati status bespravnog korisnika i da mu se tek od tada, po smrti nosilaca stanarskog prava, može računati da stan bespravno koristi.


14. Tužena je istakla da osporenim odlukama nisu povrije-đena apelantova ljudska prava, te da je apelacija neosnovana.

15. Općinski sud je naveo da u redovnom sudskom postupku nije došlo do povreda ljudskih prava na koje se apelant poziva.

16. Kantonalni sud je naveo da ostaje pri razlozima iz drugostepene odluke, te da je, stoga, apelacija neosnovana.


17. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 53/03, 73/05 i 19/06) u relevantnom dijelu glasi:

Član 7. stav 1. (1) Stranke su dužne iznijeti sve činjenice na kojima

zasnivaju svoje zahtjeve i izvoditi dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. [...]

Član 123. stav 1. 1) Svaka stranka dužna je dokazati činjenice na kojima

zasniva svoj zahtjev. 2) Sud će slobodnom ocjenom dokaza utvrditi činjenice na

osnovu kojih će donijeti odluku. 18. Zakon o stambenim odnosima ("Službeni list SRBiH"

br. 14/84, 12/87 [član 6. stav 2. u tekstu koji je važio do 31. jula 1989. godine] i 36/89 i "Službene novine Federacije BiH" br. 11/98, 38/98, 12/99 i 19/99) u relevantnom dijelu glasi:

Član 6. Korisnikom stana u smislu ovog zakona, smatraju se:

nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog doma-ćinstva koji zajedno sa njim trajno žive i stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu.


Članovima porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, u smislu ovog zakona, smatraju se: bračni drug, djeca (rođena u braku ili van braka, usvojena, pastorčad)[....] unučad bez roditelja, [... ] a koja zajedno s njima trajno žive i stanuju, kao i lica koja sa nosiocem stanarskog prava žive u ekonomskoj zajednici u istom stanu više od deset godina ili više od pet godina ako su se uselila u stan na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju nosioca stanarskog prava.

Član 30. st. 1, 2. i 7. Ako se neko lice nezakonito useli u stan u društvenoj svojini

ili se useli u zajedničke prostorije u zgradi svako može dati inicijativu, a zainteresovano lice zahtjev stambenom organu, za pokretanje postupka za njegovo iseljenje.

Na osnovu zahtjeva ili po službenoj dužnosti stambeni organ će donijeti rješenje o ispražnjenju stana odnosno prostorija ako od dana nezakonitog useljenja do pokretanja postupka nije proteklo više od tri godine.

Protekom roka iz stava 2. ovog člana ne isključuje se pravo davaoca stana na korišćenje da zahtijeva ispražnjenje stana odnosno zajedničkih prostorija kod nadležnog suda u roku od daljnjih pet godina.

19. Odluka Ustavnog suda Jugoslavije o prestanku važenja dijela odredbe člana 6. stav 2. Zakona o stambenim odnosima U br. 409/87 i 213/88 od 20. septembra 1989. godine ("Službeni list SRBiH" broj 36/89) u relevantnom dijelu glasi:

1. Ustavni sud Jugoslavije, odlukom U br. 409/87 i 213/88 od 29. juna 1988. godine ("Službeni list SFRJ" broj 61/88) utvrdio je da odredba člana 6. stav 2. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni list SRBiH" br. 14/84, 12/87) u dijelu kojim je utvrđeno da svojstvo člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava imaju unučad bez roditelja, nije saglasna sa Ustavom SFRJ.

[ ] 2. Budući da Skupština SR Bosne i Hercegovine nije u

produženom roku do 31. jula 1989. godine uskladila navedeni zakon sa Ustavom SFRJ, to je Ustavni sud Jugoslavije, na sjednici održanoj 20. septembra 1989. godine, na osnovu člana 384. stav 4. Ustava SFRJ donio

ODLUKU Utvrđuje se da je 31. jula 1989. godine prestao važiti dio

odredbe člana 6. stav 2. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni list SRBiH" br. 14/84 i 12/87) koji glasi: "bez roditelja".

20. Zakon o prodaji stanova na kojima postoji stanar-sko pravo ("Službene novine Federacije BiH" od 28. novembra 1997. godine, br. 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 51/07, 72/08, 23/09, ispravka) u relevantnom dijelu glasi:

Član 7. [interno prečišćeni tekst za potrebe ove odluke] Svaki nositelj stanarskog prava, izuzev u slučaju iz člana 5.

ovog zakona, može istaći zahtjev za kupnju stana u pismenom obliku nositelju prava raspolaganja stanom (u daljem tekstu: prodavatelj), a prodavatelj ga je dužan prodati.

Zahtjev iz stava 1. ovog člana podnosi se u roku od dvije godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, odnosno u roku od tri mjeseca od dana okončanja eventualnog sudskog postupka, zavisno koji rok je kasniji, a ugovor o prodaji stana (u daljem tekstu: ugovor) mora se zaključiti u roku od tri mjeseca od dana podnošenja zahtjeva za otkup stana.

Ako prodavatelj na zahtjev nositelja stanarskog prava koji želi kupiti stan ne sklopi ugovor u roku iz stava 2. ovog člana, kupac ima pravo pokrenuti sudski postupak. Presuda u cijelosti nadomješta ugovor.

Izuzetno, rok za sklapanje ugovora za stan za koji u vrijeme određeno za podnošenje zahtjeva za kupnju stana nisu određene sve činjenice bitne za prodaju stana, počinje teći od dana kada se

ove činjenice utvrde. Činjenice bitne za kupoprodaju stana ocjenjuju se u vrijeme sklapanja ugovora.

Član 9. st. 1. i 2. Stan, pod uvjetima iz ovog zakona, mogu kupiti i članovi

užeg obiteljskog domaćinstva nositelja stanarskog prava, uz njegovu suglasnost ili u slučaju njegove smrti.

Članom užeg obiteljskog domaćinstva nositelja stanarskog prava smatraju se osobe u smislu Zakona o stambenim odnosima.

Član 51. Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavlji-

vanja u "Službenim novinama Federacije BiH", a primjenjivat će se po isteku 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

VI. Dopustivost

21. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercego-vine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

22. U skladu sa članom 18. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

23. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj 32 0 P 038385 11 Gž od 26. decembra 2011. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporena presuda je dostavljena apelantu 24. januara 2012. godine a apelacija je podnesena 20. februara 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

24. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

25. Apelant osporava navedene odluke, tvrdeći da su mu tim odlukama povrijeđena prava iz člana II/3.e), f) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6. i 8. Evropske konvencije, te člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.




e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

27. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

28. Ustavni sud podsjeća na vlastitu praksu prema kojoj se " prava koja se odnose na pitanja u vezi sa pravom na korištenje stana, uključujući i pitanje stjecanja stanarskog prava, odnosno imovinskih prava na nekom stanu, potpadaju pod pojam građanskih prava i obaveza" (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 497/04 od 28. juna 2005. godine,


stav 28, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 27/06). S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra nespornim da se u predmetnom parničnom postupku odlučivalo o apelantovim građanskim pravima i da se, stoga, na njega primjenjuju i standardi koje propisuju član 6. stav 1. Evropske konvencije i član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine.

29. Ustavni sud primjećuje da se apelantovi navodi o kršenju prava na pravično suđenje svode na navode da su osporene odluke rezultat "pogrešnih utvrđenja i pogrešne primjene materijalnog prava". S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01), niti je Ustavni sud nadležan supstituirati redovne sudove u tom smislu. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskrimina-cijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudo-vima (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. maja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05).

30. Dalje, prema ustaljenoj praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, član 6. stav 1. Evropske konvencije obavezuje sudove, između ostalog, da obrazlože svoje presude. Međutim, ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente (vidi, Ustavni sud, odluke br. U 62/01 od 5. aprila 2002. godine i AP 352/04 od 23. marta 2005. godine). Mjera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke (vidi, Evropski sud, Ruiz Torija protiv Španije, presuda od 9. decembra 1994. godine, Serija A broj 303-A, stav 29). Evropski i Ustavni sud su u brojnim odlukama ukazali da domaći sudovi imaju određenu diskrecionu ocjenu u vezi s tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (vidi, Evropski sud, Suominen protiv Finske, presuda od 1. jula 2003. godine, aplikacija broj 37801/97, stav 36, i, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 5/05 od 14. marta 2006. godine). Svrha obaveze da odluka bude obrazložena je i da pokaže da je stranama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom (vidi, Evropski sud, Kuznetsov i dr. protiv Rusije, presuda od 11. januara 2007. godine, aplikacija broj 184/02). Također, obrazložena odluka daje strani u postupku mogućnost da se žali protiv prvostepene odluke, te da drugostepeni sud razmotri i ispita prvostepenu odluku, a omogućava se i javni nadzor nad "administriranjem pravde" i radom sudstva (idem).

31. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi odbili apelantov tužbeni zahtjev da se utvrdi da je prije 6. decembra 2000. godine stekao stanarsko pravo na spornom stanu, te da mu je tužena, "kao nosilac prava raspolaganja", dužna priznati "sva prava koja proizlaze iz ugovora o korištenju stana". Pri tome Ustavni sud, prije svega, zapaža da je Općinski sud zaključio da je apelantov tužbeni zahtjev u cijelosti neosnovan, što je potvrdio i Kantonalni sud, te da su pri tome oba suda ukazala na više osnova zbog kojih je tužbeni zahtjev neosnovan a koji proizlaze iz Zakona o stambenim odnosima i Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo. Naime, Ustavni sud zapaža da je Općinski sud u svojoj odluci najprije ukazao ko se prema odredbama člana 6. Zakona o stambenim

odnosima smatra nosiocem stanarskog prava, te je te odredbe (na način kako ih je citirao) doveo u vezu sa apelantovim slučajem i zaključio da apelant nije dokazao da je unuče bez roditelja i da je eventualno lice koje je nosilac stanarskog prava bio dužan da izdržava, niti da je eventualno sa nosiocima stanarskog prava živio u istom stanu u ekonomskoj zajednici duže od 10 godina. U prilog tome Općinski sud je pojasnio da je i apelant prilikom saslušanja naveo da je sa bakom i djedom počeo da živi 1988. godine, a pošto su oni umrli 1993. godine, time se njihova ekonomska zajednica faktički prekinula, jer je apelant nije mogao imati sa umrlim licima, te u vrijeme njihove smrti nije ispunio rok od 10 godina ekonomske zajednice sa nosiocem stanarskog prava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na odredbe člana 21. Zakona o stambenim odnosima, kojim je propisano da članovima porodičnog domaćinstva, poslije smrti nositelja stanarskog prava, pripada pravo da trajno i nesmetano nastave koristiti taj stan pod zakonom propisanim uvjetima. Za konkretni slučaj je relevantno da se, prema članu 6. Zakona o stambenim odnosima, članovima porodičnog domaćinstva, između ostalih, mogu smatrati i unučad. Ustavni sud ukazuje da pri tome, suprotno stavu redovnih sudova koji su očito zanemarili stvarni sadržaj odredbe člana 6. Zakona o stambenim odnosima, nije relevantno da li se radi o unučadi čiji su roditelji živi, s obzirom na odluku Ustavnog suda Jugoslavije iz 1989. godine kojom je određeno da je, počev od 31. jula 1989. godine, prestao da važi dio odredbe iz člana 6. stav 2. Zakona o stambenim odnosima koji glasi "bez roditelja". S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da Općinski sud nije uopće uzeo u obzir citiranu odluku, te da samim tim proizlazi da je potpuno irelevantno da li je apelant dokazao da je "unuče bez roditelja", budući da, dakle, nakon 31. jula 1989. godine, uz ispunjenje drugih uvjeta, unuče koje ima žive roditelje može biti član porodičnog domaćinstva svog djeda i bake a slijedom toga, dakle, nije relevantno ni da li je apelant bio lice koje je nosilac stanarskog prava bio dužan da izdržava, niti je relevantno da je sa njima živio u ekonomskoj zajednici duže od 10 godina s obzirom na činjenicu da je, kao unuče, počev od 31. jula 1989. godine (uz ispunjenje drugih uvjeta) imao zakonsku mogućnost da bude član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, u smislu odredaba člana 6. Zakona o stambenim odnosima.

32. Dalje, Ustavni sud zapaža da je Općinski sud istakao i da je apelantov tužbeni zahtjev neosnovan i zbog toga što je tužbu podnio 29. oktobra 2007. godine, te da je ona neblago-vremena u smislu Zakona o kupoprodaji stanova na kojim postoji stanarsko pravo. Međutim, i u vezi sa ovim stavom Ustavni sud uočava da iz obrazloženja ne može razlučiti po kojem osnovu je tužba neblagovremena s obzirom na to da je nesporno da apelant i poslije smrti djeda i bake koji su imali status nosioca stanarskog prava (dakle, i poslije 1993. godine) živi u spornom stanu bez bilo kakvog ometanja. Pri tome Ustavni sud ukazuje i na odredbe člana 9. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo kojim je propisano da "Stan, pod uvjetima iz ovog zakona, mogu kupiti i članovi užeg porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, uz njegovu saglasnost ili u slučaju njegove smrti (stav 1)", te da se "Članom užeg porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava smatraju lica u smislu Zakona o stambenim odnosima (stav 2)". Također, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 46. stav 1. Zakona o prodaji stanova propisano da nakon 6. decembra 2000. godine prestaju sva stanarska prava. Međutim, apelant je tražio da se utvrdi da je on prije 6. decembra 2000. godine postao nosilac stanarskog prava na spornom stanu, te da mu se "priznaju sva prava koja proizlaze iz ugovora o korištenju stana", te je u osporenim odlukama izostalo jasno i razumljivo pojašnjenje iz kojih odredaba pozitiv-nopravnih propisa je proizašao zaključak o neblagovremenosti tužbe.


33. Dalje, Ustavni sud zapaža da je redovni sud prihvatio kao osnovan i prigovor tužene da nije pasivno legitimirana u predmetnom sporu, budući da je u svom odgovoru na tužbu istakla da je davalac spornog stana na korištenje Javno preduzeće Direkcija za obnovu i izgradnju Tuzla, a da se tuženoj u tom kontekstu, u okviru njenih nadležnosti, samo podnosi zahtjev za prodaju stanova na kojim postoji stanarsko pravo, te da je, dakle, ona nadležna za prodaju stanova na kojim postoji stanarsko pravo, ali ne i za prenos stanarskog prava ili utvrđivanje statusa nosioca stanarskog prava. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća da ZPP ne sadrži striktne odredbe o stvarnoj legitimaciji stranaka u postupku (kako aktivnoj, tako i pasivnoj), jer to nije procesno, nego materijalnopravno pitanje, odnosno pretpostavka od koje ovisi osnovanost tužbenog zahtjeva. Tužilac je aktivno legitimiran ako je nosilac prava koje je predmet spora, dakle, ako je ovlašten da zahtjev za ostvarenje tog prava istakne prema tuženom i ako taj zahtjev pripada njemu, a ne nekom drugom a tuženi je pasivno legitimiran ako na njemu leži obaveza koja proizlazi iz prava tužitelja. Dalje, Ustavni sud ističe da iz navedenog slijedi da redovni sud u svakom konkretnom slučaju, kada se pojavi kao sporno pitanje koje se tiče stvarne legitimacije stranaka (kako aktivne, tako i pasivne), mora utvrđeno činjenično stanje podvesti pod određenu normu materijalnog prava, te na osnovu toga utvrditi da li u konkretnom predmetu postoji međusobni materijalnopravni odnos stranaka prema predmetu spora, te, u skladu s tim, donijeti odgovarajuću odluku. Međutim, Ustavni sud zapaža da je i u tom dijelu presude izostalo jasno i razumljivo obrazloženje iz kojih dokaza, te kojih odredaba pozitivnopravnih propisa je proizašao zaključak da tužena nije pasivno legitimirana, te u konačnici, i zašto je redovni sud uopće navodio bilo kakve druge razloge za neosnovanost tužbenog zahtjeva ako tužena "nije nosilac obaveza" koje proizlaze iz eventualnog apelantovog prava povodom kojeg je pokrenuo predmetni sudski postupak.

34. S druge strane, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud potvrdio odluku Općinskog suda, te da je istakao da je prvostepeni sud pravilno zaključio da apelant nije u stepenu srodstva, kao unuk, shodno odredbi člana 6. Zakona o stambenim odnosima, bio član porodičnog domaćinstva svoga djeda i bake s obzirom na to da ima žive roditelje, te da nije uspostavljena ekonomska zajednica u istom stanu između njih. Dalje, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud istakao da apelantov tužbeni zahtjev nije osnovan i "iz razloga što Zakon o stambenim odnosima ni u jednoj zakonskoj odredbi ne poznaje utvrđenje stjecanja stanarskog prava prije dospijeća činidbe, odnosno da je apelant blagovremeno podnio zahtjev za otkup stana", da apelant nema pravni interes za utvrđenje da je stekao stanarsko pravo na spornom stanu, te da se sporni odnos posmatra sa aspekta primjene odredbe člana 30. Zakona o stambenim odnosima, jer se apelant nije mogao smatrati bespravnim korisnikom spornog stana prije smrti djeda i bake.

35. Dakle, Ustavni sud zapaža da su oba redovna suda faktički odbila apelantov tužbeni zahtjev iz više osnova a pri tome ni za jedan od njih nisu dali jasno i logično obrazloženje, pa je, u konačnici, ostalo nejasno iz kojih razloga je, zapravo, odbijen apelantov tužbeni zahtjev, da li zato što apelant nije bio član porodičnog domaćinstva svog djeda i bake u smislu člana 6. Zakona o stambenim odnosima i, dosljedno tome, da li je, s obzirom na stepen srodstva, bitna samo zajednica života, ili se traži ekonomska zajednica od 10 godina, ili zato što apelant nema pravni interes za utvrđenje, ili zato što nije bespravni korisnik predmetnog stana u smislu člana 30. Zakona o stambenim odnosima, ili zato što tužena nije pasivno legitimirana.

36. Iz navedenog proizlazi da ni Općinski, a zatim ni Kantonalni sud u žalbenom postupku nisu izvršili svoju obavezu da navedu jasne razloge na kojima su zasnovali odluku da je

apelantov tužbeni zahtjev neosnovan, odnosno da osporene odluke ne sadrže obrazloženje koje zadovoljava zahtjeve iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, što vodi proizvoljnosti nespojivoj s ciljem i suštinom navedenog prava, zbog čega Ustavni sud ne može ispitati da li su u osporenim odlukama redovni sudovi pravilno primijenili materijalno pravo. Međutim, imajući u vidu stavove navedene u ovoj odluci, da Ustavni sud neće supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i primjeni materijalnog prava, Ustavni sud se neće upuštati u to kako su redovni sudovi trebali protumačiti odredbe Zakona o stambenim odnosima, Zakona o prodaji stanova na kojim postoji stanarsko pravo i ZPP, budući da je to u nadležnosti redovnih sudova, a ne Ustavnog suda.

37. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da Kanto-nalni sud u osporenoj odluci, koja predstavlja konačnu odluku u konkretnoj pravnoj stvari, nije na jasan i nedvosmislen način dao obrazloženje svog pravnog stava u vezi sa primjenom materijal-nog prava u konkretnom slučaju na način koji bi zadovoljio standarde pravičnog suđenja, te je na taj način povrijedio apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

38. Imajući u vidu navedene propuste redovnih sudova, ne prejudicirajući kakva će u konačnici biti odluka redovnih sudova povodom apelantovog tužbenog zahtjeva, Ustavni sud smatra da je potrebno ukinuti osporenu odluku Kantonalnog suda, te vratiti predmet tom sudu na ponovni postupak. Pri tome Ustavni sud ponovno naglašava da redovni sud mora jasno razlučiti iz kojeg osnova usvaja ili odbija tužbeni zahtjev, te voditi računa o pravilnoj primjeni materijalnog prava, kao i o svim okolnostima na koje je Ustavni sud ukazao u ovoj odluci, posebno o redoslijedu odlučivanja, te uzeti u obzir da određeni, eventualno usvojeni, prigovor isključuje daljnje odlučivanje.

Ostali navodi

39. S obzirom na zaključke u vezi sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno razmatrati apelantove navode da mu je osporenim odlukama povrijeđeno i pravo na dom i imovinu iz člana II/3.f) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, te člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

40. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada sudovi u osporenim odlukama nisu na jasan i nedvosmislen način dali obrazloženje svog pravnog stava u vezi sa primjenom materijalnog prava na način koji bi zadovoljio standarde prava na pravično suđenje.

41. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.




Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 712/12, rješavajući apelaciju Zlatka Stankovića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik


Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 21. srpnja 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Zlatka Stankovića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka

II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Presuda Kantonalnog suda u Tuzli broj 32 0P 038385 11 Gž od 26. prosinca 2011. godine.

Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Tuzli, koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Tuzli da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine".


1. Zlatko Stanković (u daljnjem tekstu: apelant) iz Tuzle, kojeg zastupa Drago Reljić, odvjetnik iz Tuzle, podnio je 20. veljače 2012. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Kantonalnog suda u Tuzli (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 32 0 P 038385 11 Gž od 26. prosinca 2011. godine i Presude Općinskog suda u Tuzli (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 32 0 P 038385 07 P od 28. veljače 2011. godine. Na zahtjev Ustavnog suda od 7. siječnja 2015. godine apelant je 14. siječnja 2015. godine dopunio apelaciju.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Općinskog suda, te od Općine Tuzla, koju zastupa Gradsko pravobraniteljstvo (u daljnjem tekstu: tužena), kao druge strane u predmetnom postupku, zatraženo je 10. studenog 2014. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Kantonalni sud i Općinski sud su 13. i 26. studenog 2014. godine dostavili odgovore na apelaciju, a tužena je dostavila svoj odgovor 18. studenog 2014. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelacionih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Presudom Općinskog suda broj 32 0 P 038385 07 P od 28. veljače 2011. godine, koja je potvrđena Presudom Kanto-nalnog suda broj 32 0 P 038385 11 Gž od 26. prosinca 2011. godine, odbijen je u cijelosti apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da se utvrdi da je "do 6. prosinca 2000. godine stekao stanarsko pravo na stanu, koji se nalazi u Tuzli [bliže opisanom u izreci prvostupanjske presude (u daljnjem tekstu: sporni stan)], što je tužena, kao nositelj prava raspolaganja, dužna apelantu priznati sva prava koja proizlaze iz ugovora o korištenju stana".

6. U obrazloženju prvostupanjske presude Općinski sud je naveo da je apelant 29. listopada 2007. godine podnio tužbu protiv tužene radi utvrđenja statusa nositelja stanarskog prava na

spornom stanu. Navedeno je da je apelant istaknuo da je bio član obiteljskog kućanstva svog djeda Branka Stankovića (u daljnjem tekstu: apelantov djed), koji je bio nositelj stanarskog prava na spornom stanu, te da je, nakon privatizacije, tužena postala nositelj prava raspolaganja na tom stanu. Navedeno je da je apelant u tužbi istaknuo da je njegov djed umro 15. siječnja 1993. godine, a baka 1. srpnja 1993. godine, te da je on sa njima živio od 1988. godine, kao i da je nakon smrti djeda i bake nastavio živjeti u spornom stanu. Dalje je u tužbi naveo da se obraćao tuženoj za prijenos stanarskog prava, ali da je njegov zahtjev zaključkom od 10. listopada 2007. godine odbačen "zbog nenadležnosti za postupanje". Općinski sud je naveo da je tužena u odgovoru na tužbu istaknula, između ostalog, i prigovor nedostatka pasivne legitimacije, budući da nije vlasnik predmetnog stana, nego je to JP Direkcija za obnovu i izgradnju Tuzla, koje je privatizirano i da se nakon privatizacije poduzeće ponovno preregistriralo kao javno poduzeće, te da to poduzeće raspolaže spornim stanom, a da tužena samo u okviru svojih nadležnosti provodi postupak i vrši prodaju stanova privatiziranih poduzeća, kako je to regulirano člankom 8. Zakona o privatizaciji poduzeća, kojim je propisano da nositelj stanarskog prava podnosi zahtjev nadležnoj službi općine za prodaju stana.

7. Općinski sud je naveo da je na temelju izvedenih dokaza, u smislu članka 8. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), zaključio da tužbeni zahtjev nije utemeljen. U tom kontekstu Općinski sud je ukazao na odredbe članka 6. Zakona o stambenim odnosima, navodeći da je tim odredbama propisano da se nositeljem stanarskog prava smatraju i "unučad bez roditelja" i istaknuo da apelant nije dokazao da je unuče bez roditelja i da je eventualno osoba koja je nositelj stanarskog prava bila dužna izdržavati, niti da je eventualno sa nositeljima stanarskog prava živjela u istom stanu u ekonomskoj zajednici dulje od 10 godina. U prilog tome Općinski sud je istaknuo da je i apelant prilikom saslušanja u statusu parnične stranke naveo da je sa bakom i djedom počeo živjeti 1988. godine, a pošto su oni umrli 1993. godine, time je njihova ekonomska zajednica faktički prekinuta, jer je apelant nije mogao imati sa umrlim osobama, te u vrijeme njihove smrti nije ispunio rok od 10 godina ekonomske zajednice sa nositeljem stanarskog prava, pa je po toj osnovi apelantov tužbeni zahtjev neutemeljen.

8. Dalje, Općinski sud je istaknuo da je, i u smislu odredaba Zakona o kupoprodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo, apelantov tužbeni zahtjev neutemeljen, jer se stanarsko pravo moglo stjecati samo do 6. prosinca 2000. godine, a apelant je tužbu podnio 29. listopada 2007. godine, pa je stoga nepra-vodobna, ali, također, i do krajnjeg roka mogućnosti podnošenja tužbe za utvrđivanje postojanja stanarskog prava apelant nije imao ekonomsku zajednicu sa djedom i bakom, zbog čega je, kako je zaključio Općinski sud, njegov tužbeni zahtjev, i u smislu Zakona o kupoprodaji stanova na kojim postoji stanarsko pravo, neutemeljen.

9. Pored toga, Općinski sud je ukazao da je člankom 7. ZPP propisana dužnost stranaka da iznesu sve činjenice na kojima temelje svoje zahtjeve i da izvode dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a da je člankom 123. ZPP propisano da je svaka stranka dužna dokazati činjenice na kojima temelji svoj zahtjev, a pošto je apelant u ovom sporu pasivno legitimirao tuženu (Općinu Tuzla), to je bio dužan i dokazati njezinu pasivnu legitimaciju. Međutim, kako je u svezi s tim istaknuo Općinski sud, apelant nije predložio dokaze kojima bi se utvrdilo eventualno vlasništvo tužene na predmetnom stanu, pa je apelantov tužbeni zahtjev neutemeljen i zbog toga što je sud prigovor nedostatka pasivne legitimacije koji je istaknula tužena smatrao utemeljenim. Stoga, kako je istaknuo Općinski sud, ostale dokaze nije posebice obrazlagao pogotovo izjave sasluša-nih svjedoka, jer ne bi doveli do drugačije odluke suda a ti dokazi


nisu bili u suprotnosti ni sa apelantovim navodima da je u vrijeme smrti djeda i bake imao 11 godina obzirom na to da je rođen 1982. godine, te ostalih navoda koji se odnose na činjenice da su apelantovi roditelji posjedovali drugi stan, da su se često okupljali u spornom stanu, te da su u sporni stan najčešće navra-ćali stric Risto Stanković i ostala "familija Stankovića" iako je i sam Risto Stanković imao drugi stan na drugoj adresi, a apelanto-vi roditelji su, također, imali stan na drugoj adresi koji su i otkupili.

10. Kantonalni sud je u svojoj presudi istaknuo da iz činjeničnih utvrđenja i razloga pobijane presude, a koje se nijednom apelantovom prizivnom tvrdnjom ne dovode u sumnju, slijedi da je apelantov djed bio nositelj stanarskog prava na spornom stanu, na temelju Ugovora o korištenju stana broj 701/91 od 12. studenog 1991. godine, koji je zaključen na te-melju ugovora o zamjeni stanova (raniji stanar Risto Stanković), da je apelant kao unuk u predmetnom stanu stanovao zajedno sa djedom i bakom, sve do njihove smrti (srpanj 1993. godine) i da je nakon njihove smrti nastavio koristiti predmetni stan i u kojem stanuje. Dalje, Kantonalni sud je istaknuo da je prvostupanjski sud pravilno zaključio da apelant nije u stupnju srodstva, kao unuk, sukladno odredbi članka 6. Zakona o stambenim odnosima, bio član obiteljskog kućanstva svoga djeda i bake obzirom na to da ima žive roditelje koji su posjedovali drugi stan u Tuzli, a u vrijeme smrti bake i djeda tužitelj je imao 11 godina zbog čega nije uspostavljena ekonomska zajednica u istom stanu između djeda, bake i apelanta kao unuka pogotovu što je ona prekinuta smrću nositelja stanarskog prava 1. srpnja 1993. godine.

11. Osim toga, Kantonalni sud je istaknuo da zaključak Općinskog suda da apelant nije bio član obiteljskog kućanstva svoga djeda i bake, sukladno odredbi članka 6. Zakona o stambenim odnosima, u konkretnom slučaju nije relevantan, imajući u vidu činjenicu da je apelant tužbenim zahtjevom (tužbom od 29. listopada 2007. godine) tražio samo utvrđenje da je stekao status nositelja stanarskog prava na spornom stanu do 6. prosinca 2000. godine, da bi po toj osnovi ostvario prava koja pripadaju nositeljima stanarskog prava prije dospijeća činidbe, da je pravodobno podnio zahtjev za otkup stana prema Zakonu o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo. Ovako postavljeni tužbeni zahtjev nije utemeljen zbog toga što Zakon o stambenim odnosima "ni u jednoj zakonskoj odredbi ne poznaje utvrđenje stjecanja stanarskog prava prije dospijeća činidbe, odnosno da je apelant pravodobno podnio zahtjev za otkup stana". Navedeno je da je apelant, sukladno odredbama Zakona o stambenim odnosima, mogao stjecati stanarsko pravo i podnošenjem tužbe zahtijevati prvo utvrđenje stanarskog prava, pa otkup stana, što je u konkretnom slučaju izostalo. Pošto to apelant nije učinio, navodi priziva da je apelant nastavio koristiti predmetni stan i da ga još uvijek koristi nisu od utjecaja na pravilnost prvostupanjske presude.

12. Također, kako je dalje istaknuo Kantonalni sud, i u vrijeme vođenja predmetnog spora se može utvrditi da je netko tko koristi stan stekao stanarsko pravo do 6. prosinca 2000. godine, ali utvrđenje postojanja tog prava - statusa nositelja stanarskog prava, apelant može sa uspjehom zahtijevati samo kada je to posebnim propisom predviđeno, ili kad apelant ima pravni interes da sud utvrdi postojanje ili nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa prije dospjelosti zahtjeva za činidbu iz tog odnosa (članak 54. ZPP). Također, kako je istaknuo Kantonalni sud, točno je da odredba članka 2. stavak 2. ZPP daje ovlast sudu da primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj ocjeni u razrješenju spora povodom zahtjeva stavljenog u postupku. Međutim, apelantov tužbeni zahtjev nije utemeljen ni kad se sporni odnos promatra sa aspekta primjene odredbe članka 30. Zakona o stambenim odnosima, jer se apelant, kao bespravni korisnik spornog stana, može tretirati tek danom smrti djeda i

bake, ranijih nositelja stanarskog prava, pa, sukladno tome, od 1. srpnja 1993. do 6. prosinca 2000. godine nisu protekli rokovi iz članka 30. Zakona o stambenim odnosima, kako to apelant pogrešno tumači (da je prvostupanjski sud mogao usvojiti tužbeni zahtjev primjenom odredbe članka 30. Zakona o stambenim odnosima), pa je odluka prvostupanjskog suda o neutemeljenosti apelantovog tužbenog zahtjeva utemeljena na pravilnoj primjeni materijalnog prava. Kantonalni sud je istaknuo da je ocijenio da ostali prizivni navodi nisu od utjecaja na odlučivanje o izjavljenom prizivu, pa ih zbog tih razloga nije posebice ni obrazlagao sukladno odredbama članka 231. ZPP.


13. Apelant navodi da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo iz članka II/3.(e), (f) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), članka 8. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Opisuje tijek redovitog sudskog postupka i rezimira obrazloženja osporenih odluka. Pri tome ističe da su osporene odluke rezultat "pogrešnih utvrđenja i pogrešne primjene materijalnog prava". Smatra da, u smislu članka 6. Zakona o stambenim odnosima, za utvrđenje statusa člana obiteljskog kućanstva nije od utjecaja njegova starosna dob pri nespornoj činjenici da je živio u spornom stanu dok su tu bili i nositelji stanarskog prava, a i poslije njih, kao što nije od utjecaja ni uspostava ekonomske zajednice, te da je o tome "prije rata zauzet stav na Vrhovnom suda BiH". Također, smatra da nije prihvatljivo stajalište Kantonalnog suda da se za sebe samog ne može utvrđivati status nositelja stanarskog prava prije dospijeća činidbe – pravodobnog zahtjeva za otkup stana na kojem postoji stanarsko pravo, jer su to dva posebna odnosa, od kojih prethodni nije uvjetovan posljednjim, ali je taj posljednji ovisan o prethod-nom. Osim toga, smatra da je nepravilno stajalište Kantonalnog suda da je tek od 1. srpnja 1993. godine mogao imati status bespravnog korisnika i da mu se tek od tada, po smrti nositelja stanarskog prava, može računati da stan bespravno koristi.


14. Tužena je istaknula da osporenim odlukama nisu povrijeđena apelantova ljudska prava, te da je apelacija neutemeljena.

15. Općinski sud je naveo da u redovitom sudskom postupku nije došlo do povreda ljudskih prava na koje se apelant poziva.

16. Kantonalni sud je naveo da ostaje pri razlozima iz drugostupanjske odluke, te da je, stoga, apelacija neutemeljena.


17. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 53/03, 73/05 i 19/06) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 7. stavak 1. (1) Stranke su dužne iznijeti sve činjenice na kojima

zasnivaju svoje zahtjeve i izvoditi dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. [...]

Članak 123. stavak 1. 1) Svaka stranka dužna je dokazati činjenice na kojima

zasniva svoj zahtjev. 2) Sud će slobodnom ocjenom dokaza utvrditi činjenice na

temelju kojih će donijeti odluku. 18. Zakon o stambenim odnosima ("Službeni list SRBiH"

br. 14/84, 12/87 [članak 6. stavak 2. u tekstu koji je važio do 31. srpnja 1989. godine] i 36/89 i "Službene novine Federacije BiH" br. 11/98, 38/98, 12/99 i 19/99) u relevantnom dijelu glasi:


Član 6. Korisnikom stana u smislu ovog zakona, smatraju se:

nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim trajno žive i stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu.

Članovima porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, u smislu ovog zakona, smatraju se: bračni drug, djeca (rođena u braku ili van braka, usvojena, pastorčad)[....] unučad bez roditelja, [... ] a koja zajedno s njima trajno žive i stanuju, kao i lica koja sa nosiocem stanarskog prava žive u ekonomskoj zajednici u istom stanu više od deset godina ili više od pet godina ako su se uselila u stan na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju nosioca stanarskog prava.

Član 30. st. 1, 2. i 7. Ako se neko lice nezakonito useli u stan u društvenoj svojini

ili se useli u zajedničke prostorije u zgradi svako može dati inicijativu, a zainteresovano lice zahtjev stambenom organu, za pokretanje postupka za njegovo iseljenje.

Na osnovu zahtjeva ili po službenoj dužnosti stambeni organ će donijeti rješenje o ispražnjenju stana odnosno prostorija ako od dana nezakonitog useljenja do pokretanja postupka nije proteklo više od tri godine.

Protekom roka iz stava 2. ovog člana ne isključuje se pravo davaoca stana na korišćenje da zahtijeva ispražnjenje stana odnosno zajedničkih prostorija kod nadležnog suda u roku od daljnjih pet godina.

19. Odluka Ustavnog suda Jugoslavije o prestanku važenja dijela odredbe članka 6. stavak 2. Zakona o stambenim odnosima U br. 409/87 i 213/88 od 20. rujna 1989. godine ("Službeni list SRBiH" broj 36/89) u relevantnom dijelu glasi:

1. Ustavni sud Jugoslavije, odlukom U br. 409/87 i 213/88 od 29. juna 1988. godine ("Službeni list SFRJ" broj 61/88) utvrdio je da odredba člana 6. stav 2. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni list SRBiH" br. 14/84, 12/87) u dijelu kojim je utvrđeno da svojstvo člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava imaju unučad bez roditelja, nije saglasna sa Ustavom SFRJ.

[ ] 2. Budući da Skupština SR Bosne i Hercegovine nije u

produženom roku do 31. jula 1989. godine uskladila navedeni zakon sa Ustavom SFRJ, to je Ustavni sud Jugoslavije, na sjednici održanoj 20. septembra 1989. godine, na osnovu člana 384. stav 4. Ustava SFRJ donio

ODLUKU Utvrđuje se da je 31. jula 1989. godine prestao važiti dio

odredbe člana 6. stav 2. Zakona o stambenim odnosima ("Službe-ni list SRBiH" br. 14/84 i 12/87) koji glasi: "bez roditelja".

20. Zakon o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije BiH" od 28. studenog 1997. godine, br. 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 51/07, 72/08, 23/09, ispravka) u relevantnom dijelu glasi:

Član 7. [interno prečišćeni tekst za potrebe ove odluke] Svaki nositelj stanarskog prava, izuzev u slučaju iz člana 5.

ovog zakona, može istaći zahtjev za kupnju stana u pismenom obliku nositelju prava raspolaganja stanom (u daljem tekstu: prodavatelj), a prodavatelj ga je dužan prodati.

Zahtjev iz stava 1. ovog člana podnosi se u roku od dvije godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, odnosno u roku od tri mjeseca od dana okončanja eventualnog sudskog postupka, zavisno koji rok je kasniji, a ugovor o prodaji stana (u daljem tekstu: ugovor) mora se zaključiti u roku od tri mjeseca od dana podnošenja zahtjeva za otkup stana.

Ako prodavatelj na zahtjev nositelja stanarskog prava koji želi kupiti stan ne sklopi ugovor u roku iz stava 2. ovog člana, kupac ima pravo pokrenuti sudski postupak. Presuda u cijelosti nadomješta ugovor.

Izuzetno, rok za sklapanje ugovora za stan za koji u vrijeme određeno za podnošenje zahtjeva za kupnju stana nisu određene sve činjenice bitne za prodaju stana, počinje teći od dana kada se ove činjenice utvrde. Činjenice bitne za kupoprodaju stana ocjenjuju se u vrijeme sklapanja ugovora.

Član 9. st. 1. i 2. Stan, pod uvjetima iz ovog zakona, mogu kupiti i članovi

užeg obiteljskog domaćinstva nositelja stanarskog prava, uz njegovu suglasnost ili u slučaju njegove smrti.

Članom užeg obiteljskog domaćinstva nositelja stanarskog prava smatraju se osobe u smislu Zakona o stambenim odnosima.

Član 51. Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavlji-

vanja u "Službenim novinama Federacije BiH", a primjenjivat će se po isteku 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

VI. Dopustivost

21. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

22. Sukladno članku 18. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

23. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj 32 0 P 038385 11 Gž od 26. prosinca 2011. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporena presuda je dostavljena apelantu 24. siječnja 2012. godine a apelacija je podnesena 20. veljače 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

24. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

25. Apelant osporava navedene odluke, tvrdeći da su mu tim odlukama povrijeđena prava iz članka II/3.(e), (f) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6. i 8. Europske konvencije, te članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.



Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

27. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]


28. Ustavni sud podsjeća na vlastitu praksu prema kojoj se " prava koja se odnose na pitanja u svezi sa pravom na korištenje stana, uključujući i pitanje stjecanja stanarskog prava, odnosno imovinskih prava na nekom stanu, potpadaju pod pojam građanskih prava i obveza" (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 497/04 od 28. lipnja 2005. godine, stavak 28, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 27/06). Obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra nespornim da se u predmetnom parničnom postupku odlučivalo o apelantovim građanskim pravima i da se, stoga, na njega primjenjuju i standardi koje propisuju članak 6. stavak 1. Europske konvencije i članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine.

29. Ustavni sud primjećuje da se apelantovi navodi o kršenju prava na pravično suđenje svode na navode da su osporene odluke rezultat "pogrešnih utvrđenja i pogrešne primjene materijalnog prava". S tim u uvezi, Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01), niti je Ustavni sud nadležan supstituirati redovite sudove u tom smislu. Zadatak Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskrimina-cijska. Dakle, u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudo-vima (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. svibnja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05).

30. Dalje, prema ustaljenoj praksi Europskog suda i Ustavnog suda, članak 6. stavak 1. Europske konvencije obvezuje sudove, između ostalog, da obrazlože svoje presude. Međutim, ova obveza ne može biti shvaćena kao obveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente (vidi, Ustavni sud, odluke br. U 62/01 od 5. travnja 2002. godine i AP 352/04 od 23. ožujka 2005. godine). Mjera u kojoj ova obveza postoji ovisi o prirodi odluke (vidi, Europski sud, Ruiz Torija protiv Španjolske, presuda od 9. prosinca 1994. godine, Serija A broj 303-A, stavak 29). Europski i Ustavni sud su u brojnim odlukama ukazali da domaći sudovi imaju određenu diskrecijsku ocjenu u svezi s tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali istodobno imaju obvezu obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku utemeljili (vidi, Europski sud, Suominen protiv Finske, presuda od 1. srpnja 2003. godine, aplikacija broj 37801/97, stavak 36, i, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 5/05 od 14. ožujka 2006. godine). Svrha obveze da odluka bude obrazložena je i pokazati da je stranama u postupku omogućeno da na jednakopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom (vidi, Europski sud, Kuznetsov i dr. protiv Rusije, presuda od 11. siječnja 2007. godine, aplikacija broj 184/02). Također, obrazložena odluka daje strani u postupku mogućnost da se žali protiv prvostupanjske odluke, te da drugostupanjski sud razmotri i ispita prvostupanjsku odluku, a omogućava se i javni nadzor nad "administriranjem pravde" i radom pravosuđa (idem).

31. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi odbili apelantov tužbeni zahtjev da se utvrdi da je prije 6. prosinca 2000. godine stekao stanarsko pravo na spornom stanu, te da mu je tužena, "kao nositelj prava raspolaganja", dužna priznati "sva prava koja proizlaze iz ugovora o korištenju stana".

Pri tome Ustavni sud, prije svega, zapaža da je Općinski sud zaključio da je apelantov tužbeni zahtjev u cijelosti neutemeljen, što je potvrdio i Kantonalni sud, te da su pri tome oba suda ukazala na više osnova zbog kojih je tužbeni zahtjev neutemeljen a koji proizlaze iz Zakona o stambenim odnosima i Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo. Naime, Ustavni sud zapaža da je Općinski sud u svojoj odluci najprije ukazao tko se prema odredbama članka 6. Zakona o stambenim odnosima smatra nositeljem stanarskog prava, te je te odredbe (na način kako ih je citirao) doveo u svezu sa apelantovim slučajem i zaključio da apelant nije dokazao da je unuče bez roditelja i da je eventualno osoba koju je nositelj stanarskog prava bio dužan izdržavati, niti da je eventualno sa nositeljima stanarskog prava živjela u istom stanu u ekonomskoj zajednici dulje od 10 godina. U prilog tome Općinski sud je pojasnio da je i apelant prilikom saslušanja naveo da je sa bakom i djedom počeo živjeti 1988. godine, a pošto su oni umrli 1993. godine, time se njihova ekonomska zajednica faktički prekinula, jer je apelant nije mogao imati sa umrlim osobama, te u vrijeme njihove smrti nije ispunio rok od 10 godina ekonomske zajednice sa nositeljem stanarskog prava. S tim u svezi, Ustavni sud ukazuje na odredbe članka 21. Zakona o stambenim odnosima, kojim je propisano da članovima obiteljskog kućanstva, poslije smrti nositelja stanarskog prava, pripada pravo da trajno i nesmetano nastave koristiti taj stan pod zakonom propisanim uvjetima. Za konkretni slučaj je relevantno da se, prema članku 6. Zakona o stambenim odnosima, članovima obiteljskog kućanstva, između ostalih, mogu smatrati i unučad. Ustavni sud ukazuje da pri tome, suprotno stajalištu redovitih sudova koji su očito zanemarili stvarni sadržaj odredbe članka 6. Zakona o stambenim odnosima, nije relevantno radi li se o unučadi čiji su roditelji živi, obzirom na odluku Ustavnog suda Jugoslavije iz 1989. godine kojom je određeno da je, počev od 31. srpnja 1989. godine, prestao važiti dio odredbe iz članka 6. stavak 2. Zakona o stambenim odnosima koji glasi "bez roditelja". S tim u svezi, Ustavni sud primjećuje da Općinski sud nije uopće uzeo u obzir citiranu odluku, te da samim tim proizlazi da je potpuno irelevantno je li apelant dokazao da je "unuče bez roditelja", budući da, dakle, nakon 31. srpnja 1989. godine, uz ispunjenje drugih uvjeta, unuče koje ima žive roditelje može biti članom obiteljskog kućanstva svog djeda i bake a slijedom toga, dakle, nije relevantno ni je li apelant bio osoba koju je nositelj stanarskog prava bio dužan izdržavati, niti je relevantno da je sa njima živio u ekonomskoj zajednici dulje od 10 godina obzirom na činjenicu da je, kao unuče, počev od 31. srpnja 1989. godine (uz ispunjenje drugih uvjeta) imao zakonsku mogućnost biti član obiteljskog kućanstva nositelja stanarskog prava, u smislu odredaba članka 6. Zakona o stambenim odnosima.

32. Dalje, Ustavni sud zapaža da je Općinski sud istaknuo i da je apelantov tužbeni zahtjev neutemeljen i zbog toga što je tužbu podnio 29. listopada 2007. godine, te da je ona nepravodobna u smislu Zakona o kupoprodaji stanova na kojim postoji stanarsko pravo. Međutim, i u svezi sa ovim stajalištem Ustavni sud uočava da iz obrazloženja ne može razlučiti po kojoj osnovi je tužba nepravodobna obzirom na to da je nesporno da apelant i poslije smrti djeda i bake koji su imali status nositelja stanarskog prava (dakle, i poslije 1993. godine) živi u spornom stanu bez bilo kakvog ometanja. Pri tome Ustavni sud ukazuje i na odredbe članka 9. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo kojim je propisano da "Stan, pod uvjetima iz ovog zakona, mogu kupiti i članovi užeg obiteljskog kućanstva nositelja stanarskog prava, uz njegovu suglasnost ili u slučaju njegove smrti (stavak 1)", te da se "Članom užeg obiteljskog kućanstva nositelja stanarskog prava smatraju osobe u smislu Zakona o stambenim odnosima (stavak 2)". Također, Ustavni sud ukazuje da je odredbama članka 46. stavak 1. Zakona o prodaji stanova propisano da nakon 6. prosinca 2000. godine prestaju sva


stanarska prava. Međutim, apelant je tražio da se utvrdi da je on prije 6. prosinca 2000. godine postao nositelj stanarskog prava na spornom stanu, te da mu se "priznaju sva prava koja proizlaze iz ugovora o korištenju stana", te je u osporenim odlukama izostalo jasno i razumljivo pojašnjenje iz kojih odredaba pozitivnopravnih propisa je proizašao zaključak o nepravodobnosti tužbe.

33. Dalje, Ustavni sud zapaža da je redoviti sud prihvatio kao utemeljen i prigovor tužene da nije pasivno legitimirana u predmetnom sporu, budući da je u svom odgovoru na tužbu istaknula da je davatelj spornog stana na korištenje Javno poduzeće Direkcija za obnovu i izgradnju Tuzla, a da se tuženoj u tom kontekstu, u okviru njezinih nadležnosti, samo podnosi zahtjev za prodaju stanova na kojim postoji stanarsko pravo, te da je, dakle, ona nadležna za prodaju stanova na kojim postoji stanarsko pravo, ali ne i za prijenos stanarskog prava ili utvrđivanje statusa nositelja stanarskog prava. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća da ZPP ne sadrži striktne odredbe o stvarnoj legitimaciji stranaka u postupku (kako aktivnoj, tako i pasivnoj), jer to nije procesno, nego materijalnopravno pitanje, odnosno pretpostavka od koje ovisi utemeljenost tužbenog zahtjeva. Tužitelj je aktivno legitimiran ako je nositelj prava koje je predmetom spora, dakle, ako je ovlašten zahtjev za ostvarenje tog prava istaknuti prema tuženom i ako taj zahtjev pripada njemu, a ne nekom drugom a tuženi je pasivno legitimiran ako na njemu leži obveza koja proizlazi iz prava tužitelja. Dalje, Ustavni sud ističe da iz navedenog slijedi da redoviti sud u svakom konkretnom slučaju, kada se pojavi kao sporno pitanje koje se tiče stvarne legitimacije stranaka (kako aktivne, tako i pasivne), mora utvrđeno činjenično stanje podvesti pod određenu normu materijalnog prava, te na temelju toga utvrditi postoji li u konkretnom predmetu međusobni materijalnopravni odnos stranaka prema predmetu spora, te, sukladno tome, donijeti odgovarajuću odluku. Međutim, Ustavni sud zapaža da je i u tom dijelu presude izostalo jasno i razumljivo obrazloženje iz kojih dokaza, te kojih odredaba pozitivnopravnih propisa je proizašao zaključak da tužena nije pasivno legitimirana, te u konačnici, i zašto je redoviti sud uopće navodio bilo kakve druge razloge za neutemeljenost tužbenog zahtjeva ako tužena "nije nositelj obveza" koje proizlaze iz eventualnog apelantovog prava povodom kojeg je pokrenuo predmetni sudski postupak.

34. S druge strane, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud potvrdio odluku Općinskog suda, te da je istaknuo da je prvostupanjski sud pravilno zaključio da apelant nije u stupnju srodstva, kao unuk, sukladno odredbi članka 6. Zakona o stambenim odnosima, bio član obiteljskog kućanstva svoga djeda i bake obzirom na to da ima žive roditelje, te da nije uspostavljena ekonomska zajednica u istom stanu između njih. Dalje, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud istaknuo da apelantov tužbeni zahtjev nije utemeljen i "iz razloga što Zakon o stambenim odnosima ni u jednoj zakonskoj odredbi ne poznaje utvrđenje stjecanja stanarskog prava prije dospijeća činidbe, odnosno da je apelant pravodobno podnio zahtjev za otkup stana", da apelant nema pravni interes za utvrđenje da je stekao stanarsko pravo na spornom stanu, te da se sporni odnos promatra sa aspekta primjene odredbe članka 30. Zakona o stambenim odnosima, jer se apelant nije mogao smatrati bespravnim korisnikom spornog stana prije smrti djeda i bake.

35. Dakle, Ustavni sud zapaža da su oba redovita suda faktički odbila apelantov tužbeni zahtjev iz više osnova a pri tome ni za jednu od njih nisu dali jasno i logično obrazloženje, pa je, u konačnici, ostalo nejasno iz kojih razloga je, zapravo, odbijen apelantov tužbeni zahtjev, je li zato što apelant nije bio član obiteljskog kućanstva svog djeda i bake u smislu članka 6. Zakona o stambenim odnosima i, dosljedno tome, je li, obzirom na stupanj srodstva, bitna samo zajednica života, ili se traži ekonomska zajednica od 10 godina, ili zato što apelant nema

pravni interes za utvrđenje, ili zato što nije bespravni korisnik predmetnog stana u smislu članka 30. Zakona o stambenim odnosima, ili zato što tužena nije pasivno legitimirana.

36. Iz navedenog proizlazi da ni Općinski, a potom ni Kantonalni sud u prizivnom postupku nisu izvršili svoju obvezu da navedu jasne razloge na kojima su zasnovali odluku da je apelantov tužbeni zahtjev neutemeljen, odnosno da osporene odluke ne sadrže obrazloženje koje zadovoljava zahtjeve iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije, što vodi proizvoljnosti nespojivoj s ciljem i suštinom navedenog prava, zbog čega Ustavni sud ne može ispitati jesu li u osporenim odlukama redoviti sudovi pravilno primijenili materijalno pravo. Međutim, imajući u vidu stajališta navedena u ovoj odluci, da Ustavni sud neće supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i primjeni materijalnog prava, Ustavni sud se neće upuštati u to kako su redoviti sudovi trebali protumačiti odredbe Zakona o stambenim odnosima, Zakona o prodaji stanova na kojim postoji stanarsko pravo i ZPP, budući da je to u nadležnosti redovitih sudova, a ne Ustavnog suda.

37. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da Kantonalni sud u osporenoj odluci, koja predstavlja konačnu odluku u konkretnoj pravnoj stvari, nije na jasan i nedvosmislen način dao obrazloženje svog pravnog stajališta u svezi sa primjenom materijalnog prava u konkretnom slučaju na način koji bi zadovoljio standarde pravičnog suđenja, te je na taj način povrijedio apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

38. Imajući u vidu navedene propuste redovitih sudova, ne prejudicirajući kakva će u konačnici biti odluka redovitih sudova povodom apelantovog tužbenog zahtjeva, Ustavni sud smatra da je potrebno ukinuti osporenu odluku Kantonalnog suda, te vratiti predmet tom sudu na ponovni postupak. Pri tome Ustavni sud ponovno naglašava da redoviti sud mora jasno razlučiti iz koje osnove usvaja ili odbija tužbeni zahtjev, te voditi računa o pravilnoj primjeni materijalnog prava, kao i o svim okolnostima na koje je Ustavni sud ukazao u ovoj odluci, posebice o redoslijedu odlučivanja, te uzeti u obzir da određeni, eventualno usvojeni, prigovor isključuje daljnje odlučivanje.

Ostali navodi

39. Obzirom na zaključke u svezi sa člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebice razmatrati apelantove navode da mu je osporenim odlukama povrijeđeno i pravo na dom i imovinu iz članka II/3.(f) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, te članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

40. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada sudovi u osporenim odlukama nisu na jasan i nedvosmislen način dali obrazloženje svog pravnog stajališta u svezi sa primjenom materijalnog prava na način koji bi zadovoljio standarde prava na pravično suđenje.

41. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





САДРЖАЈ

САВЈЕТ МИНИСТАРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

654 Одлука о интервентном кориштењу средстава текуће буџетске резерве (српски језик) 1

Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće budžetske rezerve (bosanski jezik) 1

Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće proračunske pričuve (hrvatski jezik) 2







657 Рјешење о именовању координатора за попис у Босни и Херцеговини (српски језик) 4

Rješenje o imenovanju koordinatora za popis u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 4

Rješenje o imenovanju koordinatora za popis u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 4

МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

658 Правилник о исхрани у Оружаним снагама Босне и Херцеговине у миру (српски језик) 4

Pravilnik o ishrani u Oružanim snagama Bosne i Hercegovine u miru (bosanski jezik) 18

Pravilnik o ishrani u Oružanim snagama Bosne i Hercegovine u miru (hrvatski jezik) 29

ЦЕНТРАЛНА ИЗБОРНА КОМИСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

659 Одлука o измjeни Oдлукe o брojу члaнoвa избoрнe кoмисиje oснoвнe избoрнe jeдиницe у Бoсни и Хeрцeгoвини (српски језик) 41

Odluka o izmjeni Odluke o broju članova izborne komisije osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 41

Odluka o izmjeni Odluke o broju članova izbornog povjerenstva osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 41

660 Одлука о закључивању и потврђивању броја бирача уписаних у изводе из Централног бирачког списка за пријевремене изборе за начелника Општине Фојница који ће се одржати 06.09.2015. године (српски језик) 41Odluka o zaključivanju i potvrđivanju broja birača upisanih u izvode iz Centralnog biračkog spiska za prijevremene izbore za načelnika Općine Fojnica koji će se održati 06.09.2015. godine (bosanski jezik) 42Odluka o zaključivanju i potvrđivanju broja birača upisanih u izvatke iz Središnjeg biračkog popisa za prijevremene izbore za načelnika Općine Fojnica koji će se održati 06.09.2015. godine (hrvatski jezik) 42

АГЕНЦИЈА ЗА БЕЗБЈЕДНОСТ ХРАНЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

661 Листа признатих природних минералних вода и природних изворских вода у Босни и Херцеговини (српски језик) 43Lista priznatih prirodnih mineralnih voda i prirodnih izvorskih voda u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 44Popis priznatih prirodnih mineralnih voda i prirodnih izvorskih voda u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 45

662 Листа стоних вода у Босни и Херцеговини (српски језик) 47Lista stonih voda u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 47Popis stolnih lista u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 47

САВЈЕТ ЗА ДРЖАВНУ ПОМОЋ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

663 Рјешење број УП/I 06-26-1-16-4/14 (српски језик) 48Rješenje broj UP/I 06-26-1-16-4/14 (bosanski jezik) 50Rješenje broj UP/I 06-26-1-16-4/14 (hrvatski jezik) 53

УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

664 Одлука број АП 2514/11 (српски језик) 56Odluka broj AP 2514/11 (bosanski jezik) 63Odluka broj AP 2514/11 (hrvatski jezik) 69



Издавач: Овлаштена служба Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, Трг БиХ 1, Сарајево - За издавача: секретар Дома народаПарламентарне скупштине Босне и Херцеговине Бојан Нинковић - Припрема и дистрибуција: ЈП НИО Службени лист БиХ Сарајево, Џемала Биједића 39/III -Директор: Драган Прусина - Телефони: Централа: 722-030 - Директор: 722-061 - Претплата: 722-054, факс: 722-071 - Огласни одјел: 722-049, 722-050, факс: 722-074 - Служба за правне и опште послове: 722-051 - Рачуноводство: 722-044, 722-046 - Комерцијала: 722-042 - Претплата се утврђује полугодишње, а уплата севрши УНАПРИЈЕД у корист рачуна: UNICREDIT BANK д.д. 338-320-22000052-11, ВАКУФСКА БАНКА д.д. Сарајево 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK А.Д. Бања Лука, филијала Брчко 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK д.д. БиХ Сарајево 161-000- 00071700-57 - Штампа: ГИК "ОКО" д. д.Сарајево - За штампарију: Мевлудин Хамзић - Рекламације за непримљене бројеве примају се 20 дана од изласка гласила. "Службени гласник БиХ" је уписан у евиденцију јавних гласила под редним бројем 731. Упис у судски регистар код Кантоналног суда у Сарајеву, број УФ/I -2168/97 од 10.07.1997. године. - Идентификацијски број 4200226120002. - Порезни број 01071019. - ПДВ број 200226120002. Молимо претплатнике да обавезнодоставе свој ПДВ број ради издавања пореске фактуре. Претплата за II полугодиште 2015. за "Службени гласник БиХ" и "Међународне уговоре" 120,00 КМ,"Службене новине Федерације БиХ" 110,00 КМ. Wеb издање: http://www.sluzbenilist.ba - годишња претплата 200,00 КМ

broj069 - sluzbenilist.ba

Documents