Bratislav Pantelić

Camera obscura Nisam ni atinjanin ni grk, ja sam stanovnik sveta. ~ Sokrat

Camera obscura ili ’mračna soba’, daleki predak fotografskog aparata koji je vekovima fascinirao naučnike i filozofe, bila je zamračena prostorija u koju je kroz prorez na jednom zidu prolazila svetlost i poput objektiva projektovala sliku na suprotnom zidu. Optički principi camere obscure bili su poznati već Aristotelu a od Renesanse, kada ju je opisao Leonardo da Vinci, sa njom su eksperimentisali naučnici, filozofi i umetnici. Ovo interesovanje je bilo u skladu sa renesansnom opsesijom da pojavni svet postavi u okvire merljivog, odnosno da opiše ne samo izgled realnosti već i da objasni njenu unutrašnju logiku i mehanizme koji pokreću svet. Zaista, camera obscura je za renesansne ljude bila otelotvorenje humanističke vere u pobedu intelekta nad srednjevekovnim misticizmom.

Ona bi se međutim mogla posmatrati sasvim drugačije – kao metafora iracionalnog, jer iako ta ’mračna soba’ zaista generiše realističnu sliku realnosti, ona ne odražava objektivnu istinu jer je slika koju projektuje obrnuta - okrenuta naopačke.

SINDROM SUPROTNOG EFEKTAAko bi zamislili da neko živi u toj hermetički zatvorenoj mračnoj sobi koja nema ni prozora ni vrata, neko ko samim tim nema pogleda na spoljni svet niti mogućnosti da iz nje izađe, mogli bismo pretpostaviti da bi toj osobi ova projekcija predstavljala čitav univerzum i sveukupno životno iskustvo; bila bi joj to nešto nalik Baudrillardovom simulacrumu - jedina moguća stvarnost i samim tim, uprkos tome što je obrnuta, jedina i neosporna istina. Takva istina podseća na percepciju stvarnosti u zajednicama čiji su kulturni obrasci uokvireni hermetičnim i nepromenljivim idejnim matricama i u kojima je realnost filtrirana kroz metafiziku, odnosno čije su temeljne vrednosti umesto na ugovornim odnosima izgrađene na iracionalnim-mističnim konceptima. Realnost je u takvim sistemima - bilo da je reč o teokratijama, etničkim ili ideološkim društvima - poput nekakve ’realne fantazije’ u kojoj se na istom planu preklapaju realno i zamišljeno, moguće i nemoguće, racionalno i iracionalno i stvaraju projekciju koja je, poput one u mračnoj sobi, jedina moguća stvarnost i bespogovorna istina. Ta obrnuta projekcija dovodi do takve relativizacije racionalnog da proizvodi stanje koje bi se moglo nazvati ’sindrom suprotnog efekta’. Reč je o stanju u kojem delovanje - individualno ili kolektivno - čak i kada je racionalno definisano, proizvodi ishod suprotan nameri (ili volji).

1

Pogledajmo na primer slučaj Adolfa Hitlera koji je snivao san o nekakvom pan-germanskom carstvu na čijem čelu bi se nalazila ujedinjena Nemačka; život je posvetio ostvarenju tog sna koji je trebalo da zamišljenu ’germansku’ ili ’arijevsku’ rasu uvede u zlatno doba. Postigao je međutim upravo suprotno. Nije to bio samo poraz ili neuspeh već ishod koji je bio dijametralno suprotan njegovoj nameri: umesto u zlatno doba, odveo je zemlju u propast i poniženje. Hitlerov san bio je utemeljen na iracionalnom; sve šta je radio i u šta je verovao bilo je pogrešno – od ideoloških postavki nacional-socijalizma i rasno-etničke ’teorije’ do vojno-strateških odluka. Što ih je više i energičnije sprovodio više se udaljavao od cilja. Drugačije nije ni moglo biti u okruženju u kojem je stvarnost projektovana kroz filter metafizike. Njegov pogled je bio pogled u onu obrnutu projekciju.

Nemačka tridesetih godina bila je paradigma Mračne Sobe. Nije međutim nju stvorio Adolf Hitler već je ona stvorila Adolfa Hitlera - a da nije njega, stvorila bi nekog drugog. Mnogobrojni su i složeni razlozi zbog čega je u zemljama nemačkog govornog područja racionalna paradigma Prosvetiteljstva poprimila tendenciju prema idealizmu i metafizici u daleko većoj meri nego u područjima pod okriljem angloameričke i francuske kulture. Posledice takve divergencije bile su ozbiljne. Nemačko iskustvo se naime može uporediti sa iskustvom onih zemalja - uglavnom izvan zapadne Evrope - koje nisu uspele da se prilagode modernitetu, odnosno onom impulsu prožetom prosvetiteljskom idejom racionalnog i verom u nauku koji je tokom devetnaestog veka doneo industrijsku i socijalne revolucije.

NACIJA KAO PARADIGMA MODERNITETATe revolucije, koje su na dramatičan način preokrenule svet, označile su nastanak modernog doba. Mada je teško razumeti parametre njihove međusobne uslovljenosti, može se reći da je modernitet bio u korelaciji sa centralizovanom državnom upravom i obaveznim osnovnim obrazovanjem koliko i sa industrijalizacijom, tehničkim napretkom i urbanizacijom. Masovna proizvodnja u fabrikama, koja je započela velike pokrete stanovništva prema gradovima u potrazi za poslom, dovela je u kontakt dotada izolovane seoske zajednice. Slika beskrajnih reka nepoznatih ljudi koje se svakoga jutra, u isto vreme, organizovanim javnim transportom - železnicom, omnibusom ili tramvajem - slivaju u fabričke hale, državne institucije i škole, bez presedana je u istoriji. Nikada se ranije nisu toliki ljudi poreklom iz različitih sredina redovno susretali na jednom mestu i delili istu sudbinu. Nisu međutim samo pokretna traka, kancelarija i učionica zbližavale ljude. Restruktuiranje agrarnog društva i transformacija lokalnih identiteta odvijali su se na svim planovima a posebno kroz štampane medije i telekomunikacije. To novo osećanje zajedništva koje je pomeralo lokalne i regionalne identitete u drugi plan i integrisalo izolovane ruralne zajednice proizvod je jednog novog stanja svesti koje je povezivalo ljude bez obzira na fizičku udaljenost i rodbinske odnose, a koje nazivamo nacijom.

Nacija je nastala onog trenutka kada je jutarnje čitanje novina, kao novi ritual modernog doba, zamenilo jutarnju molitvu. Hiljade udaljenih pojedinaca,

2

svakodnevno izloženih istim informacijama, počelo je neminovno da izgrađuje jedinstvenu kolektivnu svest - ono osećanje bliskosti sa ljudima koje nisu ni poznavali ali sa čijim su stradanjima saosećali i čijim su se uspesima radovali. Takvo stanje svesti koje je redefinisalo tradicionalne običaje, shvatanja i odnose nije naravno moglo nastati u predmodernom dobu. U tom svetu agrarnih religijskih zajednica osećanje pripadnosti nije prelazilo granice porodice i seoske zajednice; obodi sela bili su početak i kraj tih hermetičnih zajednica ograničene komunikacije a folklorno-mitološka matrica njihov intelektualni okvir. Samo je unutar jednog dinamičnog sveta sklonog promeni moglo lokalno neposredno iskustvo da preraste u imaginarni prostor, ’zamišljenu zajednicu’ Benedicta Andersona, čije su granice bile definisane jedino maštom – virtuelni svet konstruisan od malih nogu kroz školski sistem (jedan jezik, jedna istorija i jedna geografija) koji je uspostavljao ono moćno osećanje zajedničke sudbine i pripadništva za koje će ljudi i ubijati i za koje će ginuti. Nisu te emocije međutim odraz čovekoljublja već egoizma, jer su usmerene isključivo prema onima koje su u tom čudnovatom svetu ’nacionalne’ svesti konstruisani kao ’naši’. Snaga ubeđenja jača je od najmoćnijih vojski i najtvrđih bedema: ako su ljudi od pamtiveka bili spremni da ratuju za lične interese, u odbrani porodice ili za profit, oni su to sada činili za jednu apstrakciju - zajednicu imaginarnih ljudi u imaginarnom prostoru, ali koju su zamišljali kao svoj dom.

JANIČARI…Istorijski procesi su neumoljivi. Nastanak nacija i nacionalnih država direktna je posledica moderniteta, te paradigme industrijske civilizacije. Od onih država međutim koje nisu mogle da se prilagode dinamici modernog doba, među kojima su bile nekada moćne imperije, ostala je samo bleda slika nekadašnje slave. Takva statična društva, čije je ustrojstvo utemeljeno na tradiciji i nepromenljivosti, lagano su se gasila u nemogućnosti da izađu iz okvira tradicijske zajednice i njenih mitoloških struktura.

Jedna takva zemlja bila je i Otomanska imperija. Kada su se janičari u sprezi sa ulemama (islamski intelektualci; religijski učitelji) odupirali naporima reformatora da modernizacijom spasu posustajuću imperiju, oni su to radili u veri da se jedino vraćanjem na tradiciju može povratiti nekadašnja slava. Njihovo poimanje tradicije, međutim, isključivalo je svaki oblik inovacije. Iako su bili vojna kasta, janičari su čak odbacivali moderno oružje, uniformu i vojnu disciplinu koje su pripisivali bezdušnoj proračunatosti zapadnog materijalizma. Oni su za svoju tradiciju ’čojstva’ kojem priliči ’svetlo’ oružje – jatagan, kubura i lična hrabrost - svrgavali i ubijali i sultane i vezire koji bi pokušali da sprovedu makar umerenu reformu, bilo da je reč o reformi vojske ili državne uprave.

Taj otpor prema inovaciji može se objasniti interesom za očuvanjem privilegija ali on je takođe odraz jednog statičnog društva - društva u kojem je motivacija za individualnu kreativnost podređena nepromenljivim vrednostima religije i tradicije. Otpor modernitetu nije bio ograničen na Otomansku imperiju. On je bio tipična reakcija tradicijskih zajednica u svim onim delovima sveta koji su ostali zatečeni dramatičnim ekonomskim i vojnim napretkom evropskih država.

3

Nije taj otpor bio usmeren prema kolonijalnoj upravi koliko prema ustrojstvu novoga doba koje je ona uvodila – njegovim kulturnim obrascima i vrednosnim sistemima. Nova dinamika života koja je pratila modernitet uvodila je socijalni i kritički diskurs tamo gde ga nije bilo ali samim tim i ideološku i intelektualnu podvojenost koja je zauvek poremetila vekovni spokoj predmodernih zajednica uljuljkanih u religijsko-tradicijskoj duhovnosti.

… SAMURAJI…Etnički nacionalizam, koji je postao okosnica ovih snaga tradicije, artikulisan je u ideološkim matricama izraslim iz nemačkog idealizma a kojima je jedna od temeljnih odrednica bilo suprotstavljanje materijalizmu, odnosno engleskom i francuskom empiricizmu i liberalizmu. Odatle se ta ideologija otpora novome proširila po svetu. Poput ulema u Otomanskoj imperiji, u Japanu su konzervativni intelektualci artikulisali svoj tradicionalizam kao osnovu borbe protiv zapadnog materijalizma i povratak vrednostima koje su smatrali autohtonim. Za njih su samuraji bili ono šta su za uleme bili janičari - otelotvorenje tradicije i ’zlatnog doba’. Za razliku od ovih muslimanskih učitelja, međutim, oni su čitali nemačke idealiste Herdera, Fichtea i Hamanna koji su revolucionarnu ideju ’naroda’ (peuple) pretvorili u metafizički koncept Volk i u čije su ime odbacivali prosvetiteljski razum i tražili inspiraciju u religiji, folkloru i srednjevekovnom (pa čak i ezoteričnom) misticizmu. Kod svojih nemačkih uzora su ovi japanski romantičari za svoj tradicionalizam našli teorijsko uporište u vidu svojevrsne etničko-rasističke ideologije koja je imala dovoljno dodirnih tačaka sa nemačkim nacional-socijalizmom da ne iznenađuje ono tragično savezništvo Japana i Nemačke tokom Drugog svetskog rata. Takva sklonost ka misticizmu je u velikoj meri doprinela teškoćama koje je Japan, kao i Nemačka, imao u prilagođavanju modernitetu. Skup japanskih intelektualaca u Kjotou 1942 godine bio je apoteoza iracionalnog - epski pokušaj da se zaustavi ono šta se nije moglo zaustaviti. Tada su za taj ideal generacije odnegovane u skladu sa (izmišljenom) tradicijom državnog šintoizma i kulta cara bili spremne na kolektivnu žrtvu. Međutim, kada je taj pokušaj ponovljen mnogo godina kasnije, u slavnom samurajskom maniru kroz ritualno-očajničko samoubistvo Jukia Mišime, bilo je to za ideale kojima niko više nije težio niti ih je razumeo: Japan je već bio moderna nacionalna država u kojoj ni državni šintoizam ni bušido kodeks nisu predstavljali ništa sem bledog sećanja na neka arhaična vremena.

… I BOLJARISlično japanskim tradicionalistima i njihovi pravoslavni pandani u Rusiji (slavofili i ostali), poneseni nemačkim idealizmom, artikulisali su teorijsku osnovu svom otporu novome. I oni su idealizovali nekakvo ’zlatno doba’; za njih je to bilo vreme pre reformi Petra Velikog, a posebno doba Ivana Groznog u kojem su otkrili boljare - svoje samuraje ili janičare - kao otelotvorenje iskonskog ’narodnog duha’. To što su veličali jednog brutalnog despota a odbacivali čoveka koji je od zaostale i siromašne despotije stvorio državu i

4

imperiju može nekome da zvuči paradoksalno, ali ne ako se gleda iz perspektive one Mračne Sobe.

TRADICIJA I INOVACIJANaravno, ovi primeri bi se mogli svrstati u Sindrom suprotnog efekta: iako su i otomanski i japanski i ruski tradicionalisti težili uspostavljanju snažne države i iskreno verovali da suprotstavljanjem modernizaciji deluju u korist svoje zajednice, oni su u stvari radili sasvim suprotno svojim namerama. Zaista, te fluidne i neuhvatljive naslage mitova koje nazivamo tradicijom a koje se poput virusa vezuju u samo tkivo identitetskih struktura imaju visoku cenu. Previsoku: tamo gde su modernizacija i reforme bili uspešni, od nazadnih i siromašnih zajednica nastale su snažne i prosperitetne države. Tamo međutim gde su tradicionalisti uspeli da spreče reformu, kao u Otomanskoj imperiji, posledice su bile katastrofalne i dovele su do dezintegracije; a gde su uspeli da reformu ograniče, kao u Rusiji, rezultati su polovični i obično se svode na ograničenu tehničku modernizaciju državno-upravnog i vojnog aparata i delimičnu industrijalizaciju. Reforma koja isključuje intelektualnu, socijalnu i kulturnu transformaciju ograničena je na površno usvajanje tehničkog znanja. Uzmimo na primer železnicu koja je građena u Otomanskoj imperiji i na Balkanu u devetnaestom veku. Taj simbol modernog doba, bez koga bi industrijalizacija i urbano društvo bili nezamislivi, u ovim ruralnim sredinama bio je samo malo više od kurioziteta. A šta je drugo železnica mogla biti tamo gde nije bilo ni industrije ni puteva? Gde ni u gradovima nije došlo do socijalne transformacije i urbanizacije, odnosno gde su uporno opstajali tradicionalni religijski i klanovski identiteti. Zaista, gde je to neki seljak iz Anadolije ili iz Šumadije morao vozom da putuje? Za vašar u obližnjem selu sasvim mu je dovoljna bila volovska zaprega. U takvim uslovima, železnica koju su gradile evropske kompanije izvan svojih granica mogla je da bude jedino u funkciji imperijalističke ekspanzije krupnog kapitala; ona je naravno bila i u interesu lokalnih gospodara, što paša što vojvoda.

Slično je i sa parlamentom, još jednim simbolom moderniteta zamišljenim kao mesto konvergencije političke volje i javne reči, koji ovde nije ništa drugo nego ljuštura ispod koje se skriva feudalno ustrojstvo i autokratska vlast. Uvođenje železnica gde nema industrije i parlamenta tamo gde nema javne reči i slobodnih mislećih pojedinaca primeri su gore pomenute polovične reforme. Ove tvorevine modernog doba, a danas i globalna informatička mreža kao simbol postindustrijskog, opstaju ne zato što su neophodni već zato što ne narušavaju folklorno-tradicijske strukture i feudalno ustrojstvo. Ne samo što ih ne narušavaju, već ih uopšte ne dotiču. Čak i da se ukinu, ništa se ne bi promenilo.

Tradicijska zajednica je neusaglašena sa dinamikom istorijskog razvoja: ona zazire od suštinske promene jer bi ona značila njen kraj. Zbog toga se one zemlje u kojima proces prelaska iz predmodernog ruralno-feudalnog u moderno urbano-industrijsko doba još uvek traje, već dva veka iscrpljuju u besmislenim debatama između tradicionalista i reformista - ili ’narodnjaka’ i ’evropejaca’ kako se negde nazivaju. Taj sukob koji se predstavlja kao sukob dva idejna

5

modela, pa čak između nekakve ’duhovnosti’ i ’materijalizma’, međutim, nije ništa drugo nego svedočanstvo o intelektualnoj nemoći koja vlada u tom hermetičnom okruženju u kojem se iz jedne generacije u drugu biju iste bitke.

PERPETUUM MOBILEUzmimo na primer Srbiju gde Kosovsko pitanje, prkoseći istorijskim promenama i političkom realizmu, opstaje još od kraja devetnaestog veka kao dominantna tema folklorno-tradicijskog diskursa. Taj diskurs političke nemoći je konstanta balkanske realnosti: on politička pitanja predstavlja kao ’nacionalna’ i na taj način oslobađa od odgovornosti i racionalnog upita. Zbog te za politički populizam neodoljive osobine Slobodan Milošević, taj oportunista par excellence, uspostavio ga je kao osnovu svog političkog marketinga. Njegov naslednik i sledbenik, vernik po senzibilitetu a oportunista po naravi, pokušao je da ga ugradi u temelje državne politike. Pozivanjem na pravo bezuslovnog državnog suvereniteta Vojislav Koštunica je polazio od stavova koji su bili suprotni dominantnom pravcu mišljenja u Evropi: da ljudska prava imju prioritet nad državnim pravima.

Nema sumnje da je srpska strana želela da održi Kosovo unutar granica Srbije, makar formalno, ali Sindrom suprotnog efekta je neumoljiv: radili su upravo ono šta nije trebalo da rade. Takav je bio i ishod. To nije jedini slučaj već pravilo: Koštunica i njegovi savetnici uvukli su Rusiju u kosovski problem računajući na sukob ove države sa SAD. Ta procena, zasnovana na hladnoratovskoj logici, bila je naravno pogrešna. Ne samo zbog toga što Kosovo rangira sasvim nisko u globalnim preokupacijama ovih država, već zato što se ispod zategnutih odnosa SAD i Rusije ne krije sukob već rivalstvo dve strateški međusobno zavisne sile. Koštunica i njegovi savetnici uspeli su samo da ubace Kosovo kao ulog u globalnu igru moći - igru u kojoj Srbija ne učestvuje. Za mnoge države podrška kosovskoj nezavisnosti postala je tako pitanje demonstracije strateškog savezništva sa SAD; otpor kosovskoj nezavisnosti s druge strane značio bi pristajanje uz Rusiju, a uplitanje Rusije u evropske poslove je nešto što Evropa neće tolerisati.

Ali, otkud je to Koštunica mogao da zna? Ako se vratimo samo malo u prošlost videćemo da ni Milošević nije znao. Ni on ni njegovi savetnici (a imao ih je) nisu shvatali da će rigidni centralizam i ukidanje autonomije Kosovu samo dodatno radikalizovati albanski nacionalizam; trebalo je samo da znaju kako je Francova represija baskijske autonomije dala podstrek separatizmu i nastanku ETA. Uprkos tome, širom Srbije je ta politički kontraproduktivna i ekonomski besmislena politika slavljena kao ostvarenje strateških nacionalnih interesa. Nacionalni interes je, međutim, zahtevao upravo suprotno –- jačanje regionalne autonomije; usklađivanje zemlje sa evropskim tendencijama ka reafirmaciji regionalizma i regionalnih identiteta bi u velikoj meri doprinelo stabilizaciji regiona. Koštunici i njegovim savetnicima ni to nije bilo jasno. Kada su napokon shvatili, nudili su više nego što su i najtvrđi albanski nacionalisti mogli nekada zamisliti. To je međutim bilo i kasno i nedovoljno: integracija kosovskih Albanaca u srpsko društvo bila je sada nemoguća. Mogućnosti za tako nešto

6

izgubljene su onog trenutka kada su one hladnjače krenule za Srbiju. Ponovo su izgubljene kada nije bilo masovnog protesta protiv rata niti javnog izraza žaljenja. U stvari, izgubljene su svaki put kada su vladini i partijski zvaničnici, u beskrajnim epskim tiradama o Kosovu, propuštali da pomenu Albance kao svoje građane.

Očigledno pitanje nije kako je moguće da jedna vlada napravi toliko grešaka, već kako je moguće da jedna za drugom čitav niz vlada pravi iste greške? Milošević nije mogao da razume međunarodne odnose, što je i razumljivo za nekoga ko je izašao iz partijske birokratije – aparatčik ograničen rigidnim sistemom koji je sav (inače nemali) talenat usmerio u pravcu dvorsko-partijske intrige i interne borbe za moć. Sličan je i njegov naslednik, koji jeste izašao iz drugačijeg okruženja ali čiji je nesporni talenat za opstanak na vlasti kompenzacija za nedostatak vizije i kreativnosti i skoro komičnog nerazumevanja međunarodne političke realnosti (cf. ’poslednja rupa na svirali’). Za opstanak na vlasti - a to je izgleda najveći talenat balkanskih političara - nije potrebno ni znanje ni vizija. Možemo da objašnjavamo ili pravdamo njihove postupke deficitarnim obrazovanjem ili nesrećnim okruženjem, ali bitnije je da pokušamo da razumemo zašto je na Balkanu despotizam uvek prisutan u jednom ili drugom obliku, a posebno u obliku autokratije.

NEKA, SAMO DA JE NAŠTradiciju veličanja nacionalnog vođe u Srbiji nisu započeli ni Milošević ni Tito, niti ona počinje sa glorifikacijom dinastije Karađorđevića, već njene korene možemo potražiti u praksi (samo) uzdizanja srednjovekovnih vlastelina u svetitelje. Idolatrija, koja opstaje u sredinama gde se Hrišćanstvo nije sasvim primilo, refleksija je potrebe za dominantnom očinskom figurom u zajednicama izgrađenim na rodovsko-klanovskim umesto na ugovornim odnosima. U takvom kulturnom kontekstu lišenog svesti o ličnoj odgovornosti i autonomiji pojedinca, samovlašće se prihvata kao sastavni deo uloge ’narodnih’ vođa, bilo da je reč o Milošu Obrenoviću, Josipu Brozu Titu ili Slobodanu Miloševiću. Ovaj prvi je, slično svom mnogo kasnijem nasledniku, propustio istorijsku priliku da započne reforme i izgradi državu. Umesto toga, uživeo se u ulozi gospodara Srbije koju je, poput nekog srednjovekovnog vlastelina ili otomanskog paše, doživljavao kao privatni posed. Ona je to u stvari i bila. To se može pravdati neprosvećenim ili feudalnim mentalitetom, ali ubistvo Karađorđa ne može – kao što nema opravdanja za njegovu aboliciju, odnosno što nije odgovarao ni pred sudom, ni pred javnosti ni pred istorijom. Ovo, naravno, nije apologija Karađorđevića; i Karađorđe bi, da mu se ukazala prilika, rado poslao Miloševu glavu sultanu; poslao bi je u stvari svakome ko bi to od njega zatražio (ili bi je jednostavno okačio u svoju avliju). Nije međutim on rođen prek i surov; takvim ga je učinila sredina lišena moralnih i etičkih normi.

Nacionalni ’istoričari’ i danas to ubistvo predstavljaju kao neprijatnu epizodu. To, međutim, nije bila nikakva epizoda već pravilo - pravilo po kome lična netrpeljivost i sujeta dolaze ispred javnog interesa i po kome neograničena lična vlast izjednačava lični interes sa javnim. U toj zamišljenoj rodovskoj zajednici

7

autokratija se toleriše, pa i ubistvo, dok god se čuva u porodici. Zamislimo samo da je Karađorđa kojim slučajem ubio ’tuđin’, nekakav Turčin na primer - o tome bi slepi bardovi ispevali čitave epske cikluse koje bi potom guslari do dana današnjeg guslali. U etničkom društvu mana pojedinca pripisuje se celoj zajednici: sramota jednog je sramota svih i krivica jednog je krivica svih. Stoga se Karađorđevo ubistvo, kao paradigma balkanske političke scene, ako već ne može da se zataška kao mnoga druga ili još bolje prebaci na drugog, nekako opravdava; u ovom slučaju ’višim državnim interesima’.

Kada se srpska kneževina otcepila od Otomanske imperije Srbi nisu izabrali članove neke stare evropske dinastije za svoje kraljeve, poput Grka, Bugara ili Norvežana, već predstavnike sopstvene rodovske zajednice: uzdigli su svinjarske trgovce u plemstvo i na taj način uspostavili verovatno jedinu etničku dinastiju u Evropi. Šta se uostalom moglo očekivati od zajednice koja sebe doživljava kao rodovsku nego da ima ’svojtu’ za kralja - očinsku figuru, pa makar bio i despot; uostalom, čvrsta muška ruka imponuje u patrijarhalnim sredinama - da bije, ako zatreba: mnogi Rusi tako još uvek žale za Staljinom koga doživljavaju kao otelotvorenje Ivana Groznog, tog arhetipa narodnog oca. A taj je umeo da bije! (qualis filius talis pater).

SABORNOST I URAVNILOVKAOvakav folklorizam koji zamišlja etničku grupu kao izolovanu i samosvojnu rodovsku zajednicu - proširenu porodicu, moglo bi se reći - dobio je ideološku podlogu u viziji slavofilskog tradicijskog kolektivizma. U svojoj srpskoj inkarnaciji, gde je uvezen iz Rusije 1930-tih godina i pod nazivom ’Svetosavlje’ predstavljen kao autohtona vekovna tradicija, on je prihvaćen kao ključ nacionalnog ispunjenja. On je, međutim, bio ključ za katastrofu. Taj isti folklorno-tradicijski kolektivizam ruske provenijencije, ali pod drugim imenom, stvorio je i državu radnika i seljaka. Ideal kolektiviteta jeste ideal besklasnog društva u kojem samo jedna klasa može postojati: bilo da je reč o proleterskoj zajednici kakvu je zamišljao Marx ili o etničkoj zajednici u kojoj postoji samo jedan Volk kojem, kako kaže Herder, pripadaju svi: i kraljevi i seljaci. Za taj su ideal komunisti izmišljali proletarijat a nacionalisti etnos. Šta Nemci smisle, Rusi primene; jer, i komunizam i etnički nacionalizam se autohtono mogao ostvariti samo u sredinama čija je kulturna matrica definisana kolektivističkim vrednostima. Najmanje je u tome bitna nomenklatura: da li se naziva sabornost ili uravnilovka odnosno da li je reč o zemlji popova i seljaka ili komesara i proletera, to je beskrajni ciklus istog. Kao što se skoro neosetno etnički kolektivizam transformiše u proleterski, podjednako glatko se taj proces kreće i u obrnutom smeru: proletarijat volšebno, preko noći, postaje etnos, drugovi i drugarice se pretvaraju u braću i sestre, a komesari u domaćine. Koliko god identiteti mutirali, sadržaj ostaje nepromenjen – duboko upisan u kulturnu matricu tradicijskog folklorizma. Iz one hermetične Mračne Sobe izlaza nema.

8

JIN I JANGTokom najnovijih takvih lutanja u potrazi za identitetom, onih na Balkanu, socijalizam je zamenjen ’tradicijom’ kao moćnom ideološkom matricom. Ontologija tradicije, iako podjednako apstraktna i izmišljena, poseduje daleko veću snagu mobilizacije od ’istorijske nužnosti’ koja je bila ontološki argument socijalizma, jer polazi od verovanja da je proizvod nekakvog iskonskog principa koji povezuje grupu sa njenim počecima i definiše njene kolektivne osobine, bilo da je reč o običajima i kulturnim obrascima ili etičkim i moralnim principima. Identitet koji se izgrađuje oko tradicije se zbog toga internalizuje kao biološki princip – kao nešto od čega se ne može odstupiti jer bi se time odstupilo od sebe, od sopstvenih ’korena’. Bio bi to čin teži od izdaje porodice. Izraz ’izrod’ stoga ima drugačiju konotaciju od ’izdajnika’; on u stvari i ne predstavlja čin već stanje – transformaciju u nešto drugo onih koji su se ’odrodili’, odnosno prestali da budu ’naši’.

Izrodi i izdajnici – obe ove kategorije nalaze mesto unutar pojma ’Drugosti’ koji ima posebnu ulogu u procesu etničke ili ideološke homogenizacije. Taj je koncept međutim i konstitutivni element etničkih identiteta. Percepcija ’tuđine’ (ili kako bi u Srbiji rekli, ’belog sveta’) postavlja se naspram percepcije ’domaćeg’ kao njen negativni pandan ali istovremeno i kao njen integralni deo - jer bez tuđeg ne bi bilo ni domaćeg; odnosno, bez ’njih’ ne bi bilo ’nas’. Biti i ne-biti nalaze se u osnovi etničkih identiteta kao binarne suprotnosti. Biti Srbin znači biti pravoslavac ali stvarni smisao te afirmacije je u negaciji: biti Srbin znači ne-biti musliman ili katolik. Održavanje etničkih identiteta, kao i njihova konstrukcija, odvija se kroz permanentnu interakciju tih međusobno zavisnih binarnih suprotnosti: kao nekakav balkanski Jin i Jang, one čine jedinstvenu i nerazdvojivu celinu.

MANTRAEtnički identiteti su izgrađeni na konfliktu jer opstaju i afirmišu se prvenstveno kroz agresivnu negaciju Drugosti. Oni su utočište mediokriteta koje obezbeđuje onu bezbrižnu udobnost ’domaćeg’ gde kolektivna verovanja, ritualizovana i projektovana kroz tradiciju, potiskuju kreativnost i individualnost. Iako se zamišljaju kao neumitni i večni, etnički identiteti su fluidni a često i magloviti i neuhvatljivi. Oni stoga zahtevaju kontinuiranu reafirmaciju kroz neprestano ponavljanje. Taj ritual, poput pojenja mantre, uzdiže pojedinca u domen iracionalnog (duhovnog) ali umesto u samospoznaju vodi u usklađivanje individualnog sa kolektivnim (sabornost - uravnilovka).

Samo se takvim ritualnim činom, kroz beskrajno ponavljanje, etnički identiteti potvrđuju i opstaju. Tradicija se stoga konstruiše kao dokaz njihovog postojanja - bez obzira da li je reč o novim tradicijama koje se izmišljaju i predstavljaju kao stare ili o starim koje se adaptiraju i prekrajaju u skladu sa potrebama adaptacije dinamici socijalnih promena i identitetskih struktura. Mogu te etničke mantre biti istorijski narativi poput Kosovskog boja, Bitke na Neretvi i Domovinskog rata, fantazije o srednjevekovnim carstvima, hiljadugodišnjim

9

nacionalnim težnjama i istorijskim ulogama poput antemurale christianitatis, mitovi o pripadnosti centralnoevropskom i vizantijskom nasleđu ili oni o ilirskim i iranskim korenima, pseudo-religijski i religijsko-folklorni rituali poput slave, Vidovdana i Dana mladosti ili etničke osobine kao što su gostoljubivost i junaštvo – sve te konstruisane tradicije ugrađene su u grupne imaginarije gde generišu ’nacionalna pamćenja’, odnosno opisuju etničke identitete i daju im oblik, istoriju i karakter.

KOMFORU osnovi folklornog tradicionalizma – tog etničkog ’našeg’ – nalazi se vizija etnocentričnog ruralnog sveta omeđenog nepremostivim granicama prema Drugosti i u kojem se prošlost, statična i nepromenljiva, konstruiše kao vizija budućnosti. U tom svetu, promena i reforma nisu mogući jer podrazumevaju negaciju tradicije – a negacija tradicije, kao što smo videli, bila bi ravna negaciji sebe. Još od devetnastog veka napori ka usaglašavanju sa evropskim intelektualnim i kulturnim vrednostima uvek su bili izvan mainstreama; povremeni izleti u modernitet svodili su se na okretanje ka Evropi iz materijalne koristi ili radi sticanja tehničkog znanja, ali uvek žureći natrag iz ’belog sveta’ u udobnost ’domaćeg’. Zaista, neodoljiva je privlačnost okruženja u kojem klanovsko-rodbinske lojalnosti i privilegije stoje iznad društvenih ugovora a emocije i patrijarhalno-religijski kodovi vladaju umesto razuma i zakona; jer šta može zameniti onaj osećaj sigurnosti kada lični prosperitet ne zavisi od individualne kreativnosti, rada i odgovornosti?

Ta udobnost ’domaćeg’ je poput one bezbrižnosti koje pruža detinjstvo. Kolektivizacija individualnog ne zahteva ništa sem pasivnog prepuštanja; s druge strane, ona nudi mnogo jer oslobađa obaveza interakcije i odgovornosti - u stvari, oslobađa potrebe za razmišljanjem. Katihizis tradicije koji se beskrajno ponavlja od osnovne škole jeste to izvorište znanja koje ne postavlja pitanja već daje odgovore; on objašnjava i podučava, a eventualne dileme jednostavno razrešava. On dakle govori ali ne sluša – nema šta ni da čuje, jer je očišćen od svega što bi moglo remetiti ili relativizovati Istinu. To blaženo stanje neznanja (nasuprot prokletstvu znanja) nerazdvojivo je povezano sa inherentnom mudrosti etničkog samoljublja koje s lakoćom prerasta u apsolutno znanje – urođenu i naslednu etničku mudrost. Taj svet unutar te Mračne Sobe u kojem snovi i čežnje postaju stvarnost a slabosti prerastaju u vrline zaista je najudobniji od svih svetova!

MORALNI IMPERATIVMoglo bi se argumentovati, kao što neki još uvek čine, da je nastanak nacija tokom devetnaestog veka bio nužni pomak ka boljem. Svakako su neki od onih složenih procesa koji su u okviru Prosvetiteljstva pratili nastanak modernog doba, a posebno sekularizam i vera u mogućnost ljudskog napretka, doneli dobrobit čovečanstvu. Ali tačno je i to da je država zasnovana na ideji nacije donela razaranja kakve svet nije dotada video. Doba nacije je doba totalnih

10

ratova; jer ako su ratovi u predmoderno doba bili sukobi skoro privatnog karaktera između grupa plaćenika ili vazalnih obveznika oni su sada mobilisali čitave narode, odnosno hiljade pojedinaca koji su dobrovoljno koračali u smrt. I to sve u ime jedne apstrakcije. Da bi se ta apstrakcija zamislila međutim bila je potrebna je vera – onakva vera kakva se nekada učila u crkvi a sada u školi.

Paradoks moderniteta nije samo u tome što je kroz veru u progres pored ideje o socijalnoj pravdi i vakcine za male boginje doneo i Hirošimu, Holokaust i Staljinove čistke, već i u tome što je izneverio sopstvene sekularne ideale. Jer, time što je umesto crkve i religije koje je eliminisao u ime racionalizma postavio jednu drugu podjednako iracionalnu veru - veru u naciju i nacionalnu državu – može samo da dovodi u pitanje racionalnost njegove paradigme. Nacija zaista jeste postala nova religija a država njena crkva. Kao nijedna crkva ranije, moderna nacionalna država u svim svojim manifestacijama - komunizam, fašizam ili liberalni kapitalizam - postavila je masovne zavete i kolektivnu žrtvu u krvi kao moralni imperativ. Ritualni zavet ili ’pravo i obaveza’ kojim se zavetuje umiranje za svoju zemlju - ne za porodicu ili ognjište, već za onu apstrakciju definisanu promenljivim političkim granicama koju nazivamo domovinom! Imperatori i kraljevi predmodernog doba nisu mogli ni da zamisle takvu snagu motivacije koja je prevazilazila čak i religijski zanos, koju je na krilima Francuske revolucije otkrio Napoleon a posle njega i revolucionari poput Mazzinija kada su rušili dinastičke imperije da bi postavili temelje evropskog nacionalnog establishmenta. Koliko je ideja nacije odudarala od njenih prvobitnih humanističkih nazora svedoče reči Montesquieua: „kada bih znao nešto što bi služilo mojoj zemlji ali što bi naudilo čovečanstvu, ja to ne bih otkrio; jer ja sam prvenstveno i po prirodi građanin sveta, a tek onda i to sasvim slučajno, građanin Francuske“.

Taj moralni imperativ je danas do te mere internalizovan da se kao neobične i hrabre doživljavaju ove reči jednog velikog mislioca izrečene u osamnaestom veku, dok reči jednog prosečnog mislioca, Charlesa de Gaullea, izrečene dva veka kasnije, da je patriotizam ljubav prema svom narodu a nacionalizam mržnja prema drugim narodima, mnogima deluju sasvim uobičajeno i prihvatljivo, čak umereno. Ovaj nacionalista, ponesen iluzijom o sopstvenoj misionarskoj ulozi, nije mogao da razume da je takva arbitrarna selekcija jedne grupe i bezuslovna naklonost prema njoj besmislica. Patriotizam je izgovor za mržnju prema drugima koji pruža ono krajnje opravdanje za zločin. Ta ’vrlina opakih’ kako ga je opisao Oscar Wilde, je ona ista ljubav prema ’svojim’ narodima koju su izjavljivali proroci nacije tokom nedavnih jugoslovenskih ratova. Šta je to u ’njihovim’ narodima što su oni tako strasno voleli? Pojedince svakako nisu, jer se nacija kao ideološka apstrakcija ne može raščlaniti na sastavne delove; pojedinci od kojih je ona sagrađena nisu ništa drugo nego mnogostruko umnožena projekcija sebe, sopstvenih želja i ambicija. Voleli su znači ti nesuđeni proroci i neostvareni voždovi samu pomisao da nešto vole; a najviše su voleli sebe, jer ugrađivanjem u kolektivitet nalazili su viši smisao svog postojanja; a ponekada možda i nadu u večni život.

11

Uprkos optimističkim predviđanjima mislilaca poput Erica Hobsbawma da je nacija pri kraju svog kratkog ali izuzetno destruktivnog postojanja, država zasnovana na naciji još uvek je dominantan oblik političkog i socijalnog ustrojstva a nacionalna pripadnost i dalje jedan od osnovnih generatora identiteta. Njeno vreme međutim ističe; životni vek nacije omeđen je dvema velikim revolucijama: industrijskom i postindustrijsko informatičkom i ona će nestati kada nestanu razlozi za njeno postojanje, jer ideja nacije je nastala kao posledica restruktuiranja koje je donelo moderno (industrijsko) doba i nestaće kada se dovrši restruktuiranje započeto dolaskom postmodernog (informatičkog) doba.

ETNOS KAO TOTEMTi procesi su nezaustavljivi. Nacionalni identiteti su već relativizovani na neoliberalnom talasu u poslednjih nekoliko decenija. Ali ne i etnički, jer je poreklo identitetskih struktura zasnovanih na biološko-religijskoj osnovi sasvim drugačije. Za razliku od civilnog nacionalizma koji je izgrađen na (uglavnom) realnim pretpostavkama sekularizma, socijalne interakcije i interesa, etnički nacionalizam je zasnovan na metafizici i misticizmu. Ako pogledamo Balkan, koji je postao sinonim za etničko-religijske podele, videćemo da ideologija nacionalizma ovde nije bila ništa drugo nego adaptacija ideoloških matrica nemačkog romantizma postojećim rodovsko-klanovskim strukturama. Nije ni moglo drugačije, jer dok je ideal nacionalizma bio izraz moderniteta ili ’modernog doba’, kako su savremenici nazivali novi dinamični život koji je donela industrijalizacija, na Balkanu je nacionalizam primenjen na izrazito nerazvijenim i međusobno nepovezanim ruralnim zajednicama. Umesto nacija, on je od tih seoskih zajednica stvarao etnicitete. Poput hrišćanstva mnogo vekova ranije, nacionalizam nije doneo promenu već je samo apsorbovao postojeće: dok se ispod tankog sloja hrišćanstva skrivaju totemsko-magijske strukture iza ’nacija’ i ’nacionalnih država’ na Balkanu nalaze se rodovsko-klanovske zajednice. Ono šta je trebalo da bude početak novog doba bilo je u stvari cementiranje starog, odnosno potvrđivanje postojećeg; industrijalizacija i urbanizacija su mogli da pričekaju.

Danas, dva veka kasnije, nacija u Evropi završava svoje postojanje. Na Balkanu međutim ona je još u fazi nastanka. Nije ni mogla nastati u podneblju čija je kulturna matrica definisana tradicijom, odnosno spregom religije, magije i sujeverja. Ona je mogla da izrodi samo etnos kao otelotvorenje tradicije i tradicijskih rituala. Svaki se etnicitet u svojoj tradicijskoj matrici konstruiše kao sui generis - poput Boga, on je jedinstven, savršen i nepromenljiv. Samim tim, zajednicama koje sebe opisuju kao etničke statičnost je inherentna, a tradicija je garant njihove nepromenljivosti. Reforma etničke zajednice je stoga nemoguća jer pokušaj da se reformiše bio bi poput pokušaja da se reformiše Bog - ne bi to bilo samo narušavanje savršenosti već njegova negacija. Ne samo etničke, već uopšte zajednice izgrađene na metafizičkim sistemima, odnosno koje se pozivaju na iracionalne principe, bilo teokratske ili ideološke, nisu nastale dobrovoljno kao proizvod ljudskih potreba, želja i interesa. Metafizički sistemi, iskonski i

12

neminovni po svojoj narativnoj matrici stoga ne inspirišu i ne motivišu, a gde nema motivacije postoji samo letargija i pasivno prepuštanje tradiciji. Moć tradicije je u nemoći pojedinca.

HERMETIKAZato statični sistemi u kojima tradicija uspeva ne poseduju socijalnu dinamiku koja bi podsticala na samostalno mišljenje i kreativni rad. Zagledani u prošlost, oni se neminovno zatvaraju prema intelektualnim i filozofskim tokovima izvan sopstvenog hermetičnog sklopa. Upravo zbog takve inercije sva ona dinamična kretanja koja uobličavaju svetske intelektualne tokove ovde ne ostavljaju traga. Kao što su nekada bili zatvoreni prema Prosvetiteljstvu i racionalizmu danas su zatvoreni prema sistemima mišljenja koji definišu intelektualnu matricu savremenog sveta.

Njima vladaju ideolozi etnosa. Ti namršteni i ljuti nezadovoljnici istorije, ogorčeni i na svet i na sudbinu prizivaju demone prošlosti; oni, kako bi rekao Nietzsche, pate od ’istorijske bolesti’ (historische Krankheit) za koju leka nema. Opsesija istorijskim referencama nije međutim nostalgija za nekakvim prošlim vremenima ili potraga za iskonskim, već duhovna inercija kojom se legitimiše nemoć zatvaranjem u rigidan svet istorijskog kreacionizma. Poput religijske dogme, ta pravolinijska matrica nije podložna ni vremenu ni racionalnom sudu. Od etničkih geneza i karakterologija, istorijskih sudbina i zaveta, izdajstava i kletvi, do ’duhovnog’ nasleđa i etničkih zemalja, ovi diskursi intelektualne nemoći i duhovne praznine - ti besmisleni sadržaji koji već više od jednog veka iscrpljuju intelektualni potencijal čitavih generacija, sve dublje se ugrađuju u kulturnu matricu tog hermetičnog okruženja. Čežnja za iskonskim stoga nije ništa drugo nego diskurs intelektualne lenjosti, paradigma one udobnosti koju generiše neznanje ali koje tako zavodljivo stvara sliku samodopadljivosti i uljuljkuje u spokoju domaćeg.

Realnost tog istorijskog kreacionizma generiše se unutar one Mračne Sobe u kojoj iracionalno jeste racionalno. U toj realnoj fantaziji vreme ne protiče linearno već cirkularno - komprimovano u jednu ravan u kojoj je svet još uvek podeljen hladnoratovskim ideologijama ali i savezništvima iz svetskih ratova i u kojoj se Otomanska imperija i Habsburška monarhija još uvek sukobljavaju a Balkanski ratovi nikada nisu završeni; tu je i Kominterna koja nastavlja svoju zavereničku politiku dok Lazar i Murat biju svoj večni boj, Dušan osvaja svoje carstvo, a Draža Mihailović podiže na večite ustanke. Ovde, u toj ravni, gde se stvarno i zamišljeno preklapaju a prošlost i sadašnjost prožimaju i stapaju, pogled je uperen u prošlost da bi se razumela sadašnjost i u mit da bi se razumela stvarnost. Posledica takvog pomaka u percepciji je kolektivna i individualna nemogućnost da se sprovedu čak i racionalno postavljeni ciljevi.

13

KVADRATURA KRUGANemcima je trebalo dva rata i dva poraza da nauče; Srbi su, međutim, prošli kroz četiri rata i bezbrojne krize - i to sve u dvadesetak godina - pa ipak nisu naučili.

Kao što je Kosovo uzeto od Otomanske imperije i dato Srbiji tokom prvog restruktuiranja Balkana, tako je i oduzeto tokom drugog. Ovo nije činjeno na osnovu nekakvih istorijskih ili etničkih prava, srpskih ili albanskih, već na osnovu političke realnosti. Politička realnost je u oba slučaja zahtevala pragmatična i održiva rešenja, a ne mitologiju. Tamo međutim gde je identitet sveden na etnički, javni diskurs se svodi na recitovanje epskih stihova a socijalne i ekonomske reforme se povlače pred samoljubivom lamentacijom nad istorijskim nepravdama. Proroci etničkog misticizma u svojoj uzvišenoj potrazi za čudesnom formulom duhovnosti – za iskonskim i arhetipskim – na kraju nalaze samo banalnost, jer se folklorni tradicionalizam u krajnjoj liniji uvek svodi na uvećanje njive. Dalje od toga vizija etničkih proroka ne dopire - već dva veka, od samog nastanka balkanskih državica, teritorijalna ekspanzija je okosnica ’nacionalnih’ strategija razvoja. To je istovremeno i njihov krajnji domet. Istorija Balkana je istorija ’oslobađanja’ etničkih zemalja, kako se to u etnomitološkom diskursu naziva (zavojevači su uvek oni drugi). Ali u skladu sa Sindromom suprotnog efekta teritorijalna ekspanzija je skoro uvek bila suprotna političkoj logici a uvek na račun ekonomskog i društvenog razvoja.

Zar onda može nekoga da iznenađuje što Evropa političko tutorstvo vidi kao jedino moguće rešenje za ovo svoje područje?

Perspektiva integracije u Evropsku uniju je za ovaj region istorijska mogućnost za strateški pomak ka stabilnosti i razvoju umesto ka teritorijalnoj ekspanziji i ka integraciji umesto ka fragmentaciji. To se može dogoditi samo iznutra, promenom identitetskih struktura; možda će prvi znak te promene biti onaj trenutak kada zauvek utihnu pesme ratova i osvajanja (’nije mala triput ratovala’).

Procesi postmodernog restruktuiranja u pravcu postindustrijske informatičkog civilizacije koji se kroz globalizaciju odvijaju u poslednjih nekoliko decenija slični su procesima koji su u devetnaestom veku uvodili svet u moderno doba. Ulog je podjednako veliki. One zemlje koje budu uspele u tranziciji iz etničke zajednice u naciju, uprkos vekovnom zakašnjenju, verovatno imaju neku budućnost. One, međutim, koje ne budu mogle da zamene rodovske lojalnosti civilnim ugovorom i mitologiju racionalnim diskursom, osuđene su na neuspeh. Zaista, dovoljno je pogledati prvu globalizaciju kada je na krilima kolonijalizma modernitet širio ideju nacije i industrijalizacije među tradicijskim zajednicama od Azije do Balkana i uporediti sudbine moćnih imperija poput Habsburške s jedne strane i Otomanske i ruske s druge, da bi se razumelo da reforma ne može biti ograničena na usvajanje tehnologija ili institucija; bez ideja koje su ih stvorile i koje ih pokreću, ni železnica nekada ni informatička mreža danas nisu ništa drugo nego kurioziteti.

14

Vera u progres, u razum i u čoveka ne bi smela da umanji sposobnost kritičke opservacije i suda; ako bi reforma i modernizacija podrazumevala bezrezervnu glorifikaciju (a svaka glorifikacija je nekritička i spada u domen metafizičkog) liberalnog kapitalizma i globalnog tržišta koje je Francis Fukuyama, parafrazirajući Marxa, označio kao ’kraj istorije’ i ’kraj ideologije’ onda ne bi bili drugačiji od vernika ili podanika; onda bi nam promaklo ono na šta ovog ideologa liberalnog kapitalizma podseća i Jacques Derrida, a to je da je upravo taj liberalni kapitalizam koji se odriče i nacije i ideologije radi profita, gradi blagostanje na patnji miliona.

KRAJ Neki kažu da se istorija ponavlja. To naravno nije tačno, ali jeste istina da gledano iz perspektive ograničene apsolutnom i nekritičnom verom, kakvu nudi metafizičko ustrojstvo, inherentna statičnost generiše utisak cirkularnog protoka vremena. Takav je folklorni tradicionalizam, prirodni habitat etničkih identiteta i jedino moguće okruženje u kojem oni nastaju i opstaju. On ne može da se adaptira složenim sistemima kakva je moderna država jer je njegovo ruralno ustrojstvo nespojivo sa urbanim miljeom moderniteta a njegova metafizička osnova, izgrađena na etničkom misticizmu, odbacuje racionalan diskurs i ugovorni odnos. Upravo taj nedostatak racionalnog generiše one besmislene diskurse koji uporno i konstantno iscrpljuju intelektualni potencijal tradicijskih zajednica. U takvim uslovima Sindrom suprotnog efekta, lišen parametara racionalnog, postaje endemičan i deluje nasuprot volji čak i onda kada je ta volja iskrena.

Etnički identiteti stoga mogu samo da bespomoćno lutaju u potrazi za svrhom svog postojanja. Raspeti između sopstvenih mitologija i samozadovoljnog ogledanja oni odgovor na to ontološko pitanje svih pitanja, taj raison d’être, neće naći - neće ga naći jer uprkos spektakularnoj iluziji o iskonskim zavetima i sudbinskim predodređenostima koju stvara ona obrnuta projekcija, on u stvari ne postoji.

-------------------------------------------------------------

O autoruBratislav Pantelić je istoričar i teoretičar za koga su prošlost i sadašnjost u stalnoj interakciji. On veruje da svako doba sebe oblikuje u skladu sa sopstvenim odnosom prema prošlosti i da se za razumevanje jednog vremena mora kritički sagledati celokupno intelektualno i kulturno okruženje i pravilnim čitanjem dešifrovati njegove namere, težnje, zablude i ideale. Pantelićev pristup nalazi se na konvergenciji socijalne antropologije, političke, kulturne i ekonomske istorije, istorije kulture i umetnosti, sociologije, teorije, prakse i istorije vizuelnih umetnosti, arhitekture i književnosti. Njegovi radovi objavljeni u međunarodnim naučnim i stručnim publikacijama obuhvataju raznovrsne teme - od antičke nauke i njene primene u projektovanju, srednjevekovne arhitekture u formiranju političke ideologije i simbolike, do kulturne politike i pitanja nacionalizma i identiteta u modernom dobu - ali ono šta ih objedinjuje je

15

interdisciplinarno polazište. Osim naučnih i stručnih radova povremeno piše eseje iz oblasti kulturne politike i istorije. Bratislav Pantelić je magistrirao i doktorirao (1994 godine) na University of Pennsylvania. Za vreme i nakon postdiplomskih studija bio je stipendista Kolb Foundation, Dumbarton Oaks instituta, Mellon Foundation i Center for Advanced Studies in the Visual Arts. Posle povratka iz SAD, proveo je kraće vreme u Beogradu odakle je 2000 godine otišao na Sabanci University u Istambulu, gde predaje na katedrama za istoriju i za društvene i političke nauke.

16