2

Aрх

итек

тура

и у

рбан

изам

АРХИТЕКТУРА И УРБАНИЗАМ Часопис за просторно планирање, урбанизам и архитектуру

20/213

Садр

жај

др Мила Пуцар, председникпроф. Предрад Цагићпроф. Дарко Марушићпроф. др Милица Бајић-Брковићпроф. др Борислав Стојковдр Михаило Чанакдр Марија Николићдр Нада Милашин, заменик председникадр Миодраг Вујошевићдр Игор Марићдр Славка Зековићдр Саша Милијићдр Јасна Петрићпроф. др Бранислав Ђорђевићарх. Бранко Бојовићарх. Инес Урошевић-Маричић

др Мила Пуцар, научни саветникдр Божидар Стојановић, научни саветникдр Борислав Стојков, редовни професордр Миодраг Вујошвић виши научи сарадникмр Игор Марић помоћик директорадр Нада Милашин, виш научи сарадникдр Милица Бајић Брковић редовни професордр Ружица Богдановић редовни професордр Нађа Куртовић Фолић редовни професорарх. Миленија Марушићпроф. Дарко Марушићмр Бошко Јосимовић, д.п.п.

др Мила Пуцар

др Мила Пуцарарх. Марија Бербеља

мр Бошко Јосимовић, д.п.п.

др Јелка Лекић

др Јасна Петрић

арх. Марија Бербеља

Банка у Новом Садуархитекти Миленија Марушић, Дарко Марушић

Владимир Поповић (предња страна) Жељко Гашпровић(задња страна)

Слике из књиге Пејзажи Београда

Институт за архитектуру и урбанизам Србије

др Ненад Спасић, директор ИАУС-а

Институт за архитектуру и урбанизам Србије Архитектура и урбанизам 11000 Београд, Булевар краља Александра 73/IIТелефони: 011/ 3370-091, 3370-185, faks 3370-203e-mail: milap@iaus.org.yu, au@iaus.org.yuЧасопис излази периодично

Графолик

Редакциони одбор

Редакција

Главни и одговорни уредник

Технички уредници

Секретар редакције

Лектура

Превод на енглески

Дизајн часописа и компјутерски прелом

Насловна страна

Фотографије на корицама

Вињете

Издавач

За издавача

Адреса редакције

Штампа

Београд, 2007.

ЧАСОПИС СЕ РАЗМЕЊУЈЕ СА ВЕЋИМ БРОЈЕМ ИНСТИТУЦИЈА У ИНОСТРАНИМ ЗЕМЉАМА У финансирању часописа учествовало је Министарство за науку РС и Министарство културе РС

Уводник .................................................................................. Мила Пуцар

Архитектура Банка У Новом Саду архитеката Миленије и Дарка Марушића ......................................................Дијана Милашиновић Марић

Одрживи развој градова - архитектураДвоструке фасаде у функцији одрживе архитектуре – анализа пројекта пословног комплекса у Београду ........................................ Игор Марић, Ана Богданов, Божидар Манић

Принципи архитектонског и урбанистичког пројектовања у контексту енергетске ефикасности зграда .................................................. Душан Вуксановић

Одрживи развој градова - урбанизам Приступ проучавању метода анализе и обнове урбаног ткива посматрањем града као вишеструке фракталне структур ................... Ана Богданов, Божидар Манић, Јасна Петрић

Морфолошка истраживања у урбанизму ......................................... Владан Ђокић

Успостављање система градске чистоће на Дунаву и Сави на подручју града Београда................................................................Aнтоније Пушић,

Марина Ненковић-Ризнић, Саша Милијић

Просторно планирањеПросторно-функцијска структура града, од социоеколошког до концепта одрживог развоја ................................................. Драгутин Тошић, Никола Крунић

Регионални план управљања комуналним отпадом-методолошки приступ процени стратешких утицаја на животну средину.................................................................................. Бошко Јосимовић, Тамара Маричић

Демографске промене у градовима централне Србије – компаративна анализа ............................................................Марко Филиповић, Јасмина Ђурђевић

Искуства из примене Просторног плана Републике Србије (1996) и поуке за припремање Стратегије одрживог просторног и урбаног развоја Србије (2008)......................Миодраг Вујошевић, Ненад Спасић

Историја архитектуреО архитектури зграде Представништва Првог дунавског паробродарског друштва у Београду ........................................... Марија Дрљевић

АктуелностиНаграда Ранко РадовићМагистарски и дипломски радови студената Архитектонског факултетаи Географског факултета-просторно планирање

Нове књигеЈасна Марковић: „Пејзажи Београда“ приказ Бојан КовачевићТамара Маричић: „Систем површина у великим градовима”, приказ Борислав СтојковАлександар Игњатовић: „Југословенство у архитектури 1904-1941“, приказ Рената Јадрешин-Милић

5

7

25

37

51

61

73

83

90

101

112

127

135137

147149

150

The theme of this journal’s issue, which consists of three chapters, is sustainable development. Nowadays, the role of ecological sustainability has become the global problem of prime importance. Sustainable development of towns has also been a topic of the three-year’s research project which was realised by the Institute of Architecture and Urban & Spatial Planning of Serbia, with the financial support from the Ministry of Science of the Republic of Serbia. Finalisation of this project was marked by the International Scientific Conference which will receive more attention in the next issue of this journal. The idea of sustainable development, which includes ecological and socio-cultural liability for all human activities, can be applied in architecture, urban design, and spatial planning, through actual projects by which the latest achievements in this sphere could be tested. Papers which are published in this issue cover a wide range of topics, from methodolo-gical to the project-research ones, which are of

the key importance for integration of project design as a creative and research-analythical or scientific process.A special mark to this issue is given by the chapter Architecture in which the top Serbian architects, partners in marriage Milenija and Darko Marušić, are presented with their latest achievement - Metals bank in Novi Sad.This issue also continues with tradition of portraying the Prize Ranko Radović, with pre sen-tation of winners in the three categories. It is also represented in the same manner now already a traditional prize of IAUS, which was a -war ded to the best Master and Graduate diploma works of students at the Faculties of Architecture and Geography – Spatial Planning in 2006.The editorial has a particular pleasure to present the monograph “Pejzaži Beograda”, dedicated to the Museum of the City of Belgrade’s painting collection, which is thematically much more abundant than those of other European muse-ums with the same profile. Chosen pictures from such extremely valuable monograph are used as vignettes in this journal’s edition.Mila Pucar

5

Увод

дник

У ВОДНИК

EDIToRIAl

Тема овог броја, обухваћена кроз три поглавља, јесте одрживи развој. Улога еко-лошке одрживости градских средина постала је данас глобални проблем од прво разредног значаја. Одрживи развој градова била је и тема трогодишњег истраживачког пројекта, који је реализован у Институту за архитектуру и урбанизам Србије, уз фи нансијску подршку Министарства за науку Републике Србије. Завршетак овог пројекта обележен је међународним конгресом, о чему ће бити више речи у наредном броју часописа. Идеја одрживог развоја која под разумева еколошку и социокултурну од го ворност за све људске делатности, нала зи своју примену у архи-тектури, урбанизму и просторном пла нирању, где је на реалним пројектима могуће тести-рати најновија дос тигнућа из ове области. Радови објављени у овом броју разматрају питања која се крећу у распону од мето-долошких до пројектантско-истра живачких, која су од суштинског значаја за интегрисање пројектовања, као креативног и истра-живачко-аналитичког или научног процеса.Посебан печат овом броју даје поглавље Архитектура у коме су представљени врхунски српски архитекти, брачни пар Миленија и Дарко Марушић са својим најновијим делом, Металс банком у Новом Саду. И у овом броју се наставља традиција приказа Награде Ранко Радовић, уз пред-стављање добитника награде у три кате-горије. Такође се наставља представљање сада већ традиционалне награде ИАУС-а, која је додељена најбољим магистарским и дипломским радовима студената Архи-тектонског и Географског факултета-просторно планирање за 2006. год. Са посебним задовољством редакција при ка зује монографију ''Пејзажи Бео-града'', посвећену ликовној збирци Музеја града Београда, тематски неу по редиво богатијој но што је карак те ри сти чно за европске музеје тог про фила. Вињете у овом броју часописа су одабране слике из ове изузетно вредне моно гра фије. Мила Пуцар

УВОДНИК

Стој

ан А

рали

ца (1

883-

1980

), Ко

санч

ићев

вен

ац, 1

950.

У П Р А В Н О П О С Л О В Н И О Б Ј Е К А Т М Е Т А Л С Б А Н К Е У Н О В О М С А Д УСАДРЖАЈ ПРИКАЗА: 01. ДИЈАНА МАРИЋ МИЛАШИНОВИЋ, „АРХИТЕКТУРА ПОД ЛУПОМ“, ИНТЕРВЈУ СА АРХИТЕКТИМА ПРОФ. ДАРКОМ И АРХ. МИЛЕНИЈОМ МАРУШИЋ ПОВОДОМ РЕАЛИЗАЦИЈЕ УПРАВНО ПОСЛОВНОГ ОБЈЕКТА МЕТАЛС БАНКЕ У НОВОМ САДУ; 02.ПРИКАЗ ОБЈЕКТА БАНКЕ „ИДЕЈНО-ПОЈАВНО“; 03.БОЈАН КОВАЧЕВИЋ, „КОМЕНТАР И ФОТОЕСЕЈ“; 04.СТАМБЕНО ПОСЛОВНИ ОБЈЕКАТ У КОМПЛЕКС У МЕТАЛС БАНКЕ , „ДОСИЈЕ НЕРЕАЛИЗОВАНОГ ОБЈЕКТА“

Р Е Ф Е Р Е Н Ц Л И С Т А О Б Ј Е К Т А М Е Т А Л С Б А Н К Е У Н О В О М С А Д У(1)Годишња награда Инжењерске коморе Србије за 2008. годину, за изузетно достигнуће у струци (2)Награда у категорији архитектонских реализација на Салону архитектуре Новог Сада, ДАНС, 2008. (3)Награда у категорији реализованих ентеријера на Салону архитектуре Новог Сада, ДАНС, 2008. (4)Награда из фонда „Александар Шалетић“ за ентеријер на 40.мајској изложби УЛУПУДС-а, 2008. (5)Признање у категорији „Архитектура“, на Салону архитектуре, Београд 2008. (6)Прво место на НИН-овој ранг листи десет најбољих и најзначајнијих остварења у појединим областима културног стваралаштва у 2007.години-област архитектуре, критичар Милорад Х. Јевтић

A РхИТЕКТУРА

Дан

ица

Ант

ић (1

916-

1989

), Ко

нак

кнег

иње

Љуб

ице,

198

2.

Дијана Милашиновић Марић

АРХИТЕКТУРА ПОД ЛУПОМИнтервју са архитектима проф. Дарком и арх. Миленијом Марушић поводом реали зације Управно пословног објекта Металс банке у Новом Саду

Металс банка Нови СадДва круга Републичког јавног архитектонско-урбанистичког конкурса у оргнизацији ДАНС-а, 1998, 1999. Прва награда (после другог круга) проф. Дарко и арх. Миленија МарушићПројектовање: идејни, главни, извођачки про јекти архи-тектуре, ентеријера, визуелних комуникација и партерног уређења, по фазама 2000-2005.Реализација 2005-2007.Бруто површина објекта 7030,00 м2

Проф. Дарко Марушић (Омиш, Хрватска, 1940) дипл. инж. архитектуре, редован про фесор Архитектонског факултета у Бео граду у пензији. Данас ангажован у извођењу наставе на Грађевинско-архитектонском факултету у Нишу. Сарадник у Институту за архитектуру и урбанизам Србије, редован члан Академије инжењерских наука Србије. Члан УЛУПУДС-а, Управног одбора Друштва архитеката Београда, Савета за урбанизам и изградњу Новог Београда.Арх. Миленија Марушић (Ваљево, 1941), дипл. инж архитектуре, водећи пројектант у Институту за архитектуру и урбанизам Србије. Члан УЛУПУДС-а, члан Суда части САС-а. Значајнији заједнички радови: Учешће на 25 архи-тектонско-урбанистичких конкурса: 8 првих, 5 других, 2 треће награде, 4 откупа. Међу реализованим конкурсним ре ше-њима издвајају се: Насеље Церак виногради (са Н. Боровницом)-стамбени објекти, центар насеља, центри Северног, Источног, Јужног и Западног суседства, основна школа, дечија установа, партерно уређење терена, 1978-1987; Групација породичних кућа Цвећара (са Ж. Гаш-паровићем), 1989-93; Стамбено-послов ни објекат у Булевару Ослобођења, Нови Сад, 1989; Стамбено-пословни објекат у Булевару краља Александра, 1989; Управно пословни објекат Металс банке, Нови Сад, 2005-2007 и др. Сви пројекти су рађени у Инси туту за архитектуру и урбанизам Србије.Награде: Октобарска награда града Бео града, 1981; награда листа „Борба“, 1993, 1998; Велика награда САС-а за укупно ства-ра лаш тво, 1993; Годишња награда САС-а 2000; и др.

У својој градитељској каријери претеж но сте пројектовали стамбене објекте и комплексе, у чему је био изазов пројек то вања једног пословног објекта?

ММ (Миленија Марушић): Бављење стам беном архитектуром започели смо стицајем околности. Када смо крајем шездесетих завр шили студије био је велики број расписа конкурса за стамбене комлексе. На њима смо учествовали и догодило се да смо на основу првих награда стицали право на прве реа-лизације. Опредељење за стамбену архи тек туру није била наша свесна одлука. Могло би се рећи да је стамбена архитектура одабрала нас, а не ми њу! Она је постала наша велика љубав. Наравно, стамбене зграде углавном нису престижни објекти који се стављају на разгледнице градова, али морамо признати да управо оне чине веома битну супстанцу градског ткива. Заправо, стамбена архитек тура својом великом продукцијом чини онај основни, фини урбани фон и амбијент једног града. Увек смо били свесни и посебне одго ворности јер се у егзистенцијалном микро простору стамбене јединице рађа, одгаја, стасава и формира једна личност. Пословни објекат, са друге стране, има само различит програм, јер све оно што је нама у архитектури важно за стамбени објекат важно је и за по словни. Не одступамо од свог пројектан тско-градитељског креда; да нема границе и по де ле између архитектуре и урбанизма; да нема границе између спољњег и унутрашњег про стора; да је контекст битан одређујући чи ни лац; да се у стварању једног објекта учествује почев од идејне скице, преко пројекта, гра ђења до кључа у руке, па и после у животу објекта.Као градитељ, увек сам желела да, поред стамбених објеката, пројектујем и једну бан ку, и једну цркву. Са Металс банком део те моје жеље је релизован. У току је и пројекат цркве. ДМ (Дарко Марушић): Тема пословног објек та у архитектури унеколико је захвалнија и престижнија али истовремено и захтевнија. Када се пословни објекат нађе у најужем центру града, као што је то случај са објектом банке у Новом Саду, чија је реализација не посредан повод за овај разговор, то је и својеврстан изазов јер се интезивира и напор и одговорност. У односу на стамбену архитектуру где ви заправо мултиплицирате један садржај, јавни објекти, по својој природи су уникатнији. У стамбеним објектима степен јавности готово да је искључен - комуникација са јавношћу завршава се на плану фасаде. Унутра је по ро дични, интимни, приватни свет, где је граница између приватног и јавног јако изражена. Код објекта банке, где је присутно претапање урбанистичке димензије у кућу, степен јавности веома је изражен, како просторно-физички, тако и садржајем. Јавни објекти су симболи, они су препознатљиви елементи идентитета градова у којима настају. Ту најчеш ће нисте ограничени материјалом који кори стите. Погледајте старије и новије објекте банака, све су у камену. У питању је семантичка димензија те врсте објеката, као и очекивана репрезентативност спољашње форме и уре-ђења ентеријера. У стамбеној архитектури то питање ентеријера у највећем броју случајева решава сам корисник.

8

Арх

итек

тура

Између вашег архитектонског става и датости амбијента Новог Сада, у том међупростору, да ли је било елемената који су за Вас представљали ограничење или надахнуће?

ДМ: У свом раду ми управо полазимо од датости амбијента, ту тражимо подстицаје и инспирацију за полазиште ка концепту. Ради се, дакле, о дубоко контекстуалном архитек-тонском пројектном ставу где архитектура објекта визуелизује особине места и остварује сугестиван, дијалошки однос са окружењем. Другим речима, у питању је урбанистичко промишљање архитектуре.

Да ли су монументално и знаковито здање Брашованове Бановине или исто ричност Новосадске тврђаве за вас били репери у односу на које је било могуће наћи мотиве и инспирацију? Колико вас је таква могућност провоцирала током пројек то вања и замишљања нове Металс банке? У том смислу ваш однос према микро и мак ро локацији као и конкретна урбанистичка поставка?

ДМ: Наш однос према микро и макро ло кацији у складу је са претходно изнетим контекстуалним ставом. Репери које наводите утицали су у значајној мери на формулацију урбанистичког и архитектонског концепта. Истичем такође изразиту перцептивну експо ни раност локације Металс банке са изра жај ном физиономијом и геометријом урбане матрице на раскршћу три улице. Непосредно присуство антологијске Брашованове Бано вине са којим банка дели исту градску визуру, као и наше размишљање о погледу са нај виших етажа банке ка Новосадској тврђави биле су веома важне одреднице. Истакао бих да је форма облине северног крила објекта настала са намером директног, асоцијативног повезивања са Брашовановим поступком. Заиста нисмо могли остати равнодушни на то знаковито здање, на ауто-ритет и наглашену „урбано-институционалну харизму“ тог објек та. Присуство Бановине непрестано смо осећали и као подстицај и као одговорност. ММ: Брашован је за нас био нека врста оба везујуће мисије. Брашован је, неспорно, један од наших најбољих архитеката. Посебно на помињем да је управо зграда Брашовановог БИГЗ-а у Београду, са њеном естетиком и логиком, пресудно утицала да упишем архи тектуру.

Урбанистичком поставком и архи тек тонском формом постигли сте да објекат Металс банке у простору делује као веома пријемчљива структура која се утапа у ткиво града. Уједно то је оригиналан архи тектонски склоп који прати просторне токове града.

ДМ: Драго нам је што сте у питању препо знали суштинску идеју концепта, што је она визуелно читљива. Наиме, два крила гра ђе вине, јужно и северно, остварују контакт са улицом и формирају приступни хол- пето етаж ни вестибил. Заталасано крило зграде уз Стражиловску улицу прати њену регулацију, док друго крило следи постојећи урбани ток. Увели смо и нов попречни, Стражиловски сокак чиме смо у целини, у физичко-

9

Арх

итек

тура

01УД

К 72:9

29 М

аруш

ић Д

(04

7.53)

72

:929 М

аруш

ић М

(047

.53)

про стор ном погледу, осамосталили објекат банке. ММ: Идеја је била да се дубоке визуре увуку у објекат те да се кроз њега и провуку. Тако се на вестибил наставља светлосни процеп, назвали смо га “Зрак“. Када сунце засија кроз тај стаклени процеп, расветли се цео објекат.

Вестибил је уједно само срце, плућа и пупак ваше куће. Он делује и затворено и отворено?

ДМ: Концепт вестибила одражава и изра жава идеју дематеријализације архитектуре, идеју растварања „архитектуре-кутије“, губ љења физичке димензије до, назо-вимо то условно, „неархитектуре“. Јер, ако архитектуру сматрамо простором који је одређен зидом, чврстим материјалом, простор вестибила је овде саздан од водених површина, стакла и светлости. Између хоризонталних пла но-ва-водене површине и стаклених мостова у при земљу и стакленог крова, као и вертикалних планова унутрашњих фасада и лучне за стак љене површине велике опне, догађа се ви зуелна интеракција. Један план се пресликава на други, слика амбијента спољњег раскршћа се такође укључује стварајући визуелне сензације сличне калеидескопском ефекту.

Постоји извесна доза бљештавости, од сјаја, светлосних ефеката на Металс бан ци, на неки начин као да само тело гра ђе вине споља и изнутра бљешти својеврсним и деликатно аплицираним накитом. Да ли су ти ефекти намерна замена за нешто друго?

ДМ: Визуелна и доживљајна перцепција објекта током дана и ноћи, неке су од тема на које смо у пројектантском процесу обратили посебну пажњу. У дилеми да ли да се ноћу осветли спољашност објекта и да се тако истакне његова луминозност, или пак да се вестибил испуни “светлошћу” која ће се кроз застакљену лучну опну “изливати” у спољашни простор, определили смо се за ову другу опцију. У семантичко асоцијативном смислу ова идеја може се читати као метaфора одшкринуте кутије са одсјајем драгоцености које она са др жи. Отуда и тај утисак накита који је у овом случају материјализован тачкастим изворима светлости. ММ: Дакле, за све је „крива“ идеја да се та шкриња са скривеним благом- кутија за накит и драгоцености одшкрине, те на дискретан начин покаже шта садржи. Јер банка и треба да буде једна чврста кутија где ви можете да улажете и остављате све своје драгоцености са уверењем да ће бити сигурно чувани.

Да ли је тотал дизајн који је видан у овом објекту данас обавезујући када су у питању репрезентативне гра­ђевине? Да ли је теш ко у нашим условима реализовати та ко високотехнолошки промишљен објекат?

ММ: Тотал дизајн у овом пројекту подра зумева целокупан процес од урбанистичке поставке до последње биљке која је постав љена у ентеријер. Као куриозитет помињем да смо каменчиће за водене површине сами налазили, бирали, превозили и постављали. Основно у реализацији објекта је да

имате подршку инвеститора, потом да имате доброг извођача који може да реализује ваше идеје, а затим да се изборите и за материјале те да их, не верујући да их нема, и сами пронађете. Увек смо тако (г)радили наше објекте и никад нам није било лако. Искуство нам говори да се у нашој средини и нашим условима морате изузетно ангажовати. У иностранству није тако. На располагању пројектанту је регистар свега што се може набавити и употребити. Све се може наћи у каталогу!

ДМ: Другим речима, у свету је цео процес грађења подељен по професијама које се баве одређеном делатношћу. Подела посла у нашим условима је другачија, морате непре стано да будете присутни и да много тога сами обавите. Наравно, ту су и материјали којих код нас нема или нпр. ексклузивни детаљи, као што су светиљке Сфаровски или светлећа тела према дизајну Ренца Пијана, које смо ко ристили за објекат. Осветљењем се потцртава карактер објекта и производе посебни сце нични ефекти.

Када дотичемо питање тотал дизајна морамо проговорити и о детаљу. Шта је за Вас детаљ у архи­тектури? Ви сте по знати по финоћи архитектонског ткања.

ММ: Питање детаља у архитектури веома је важно. Детаљ није нешто накнадно, нешто што се додаје, нешто што дође после. То није накит који се ставља после, као брош или огрлица. Ако је основно решење како сама реч каже- основа, детаљ је потка. Он се про мишља још у првој креативној фази пројекта. Када размишљамо о основним архитектонским елементима, паралелно мислимо о начину решавања детаља и о њиховом обликовању. Рад на детаљу се наставља и после пројекта, кроз упорну сарадњу са извођачем у ради о ници и на објекту. На пример, на овом објекту ниједна од камених плоча којима је обложен објекат није сечена, све су из комада. Јер, шта одређује дужину и висину фронта фасаде? То је између осталог и број истих плоча! Никада нисмо препустили да главни про јекат ради неко други, о детаљима да и не го воримо. Инсистирамо да сами радимо и глав ни пројекат и детаље. Такође, координатори смо у раду са свим извођачима од инсталатера до молера. Радимо дакле комплетне пројекте и синхрон планове према којима раде изво ђачи. У процесу рада шта је оно што Вас је нај више провоцирало. Шта је оно што је било најтеже, у чему сте највише уживали?

ММ: Нас је увек највише провоцирао сам процес стварања- од идејног предлошка обје к та до његовог појавног облика у простору. Ми учествујемо у извођењу на апсолутан на чин, стално смо присутни на градилишту као пројектантски надзор или једноставно као пројектанти. Признајем, иако смо свакодневно на градилишту, увек када му прилазим имам грч у стомаку. То осећање се појачава када се скида скела са

објекта и кад се објекат први пут појављује онакав какав јесте. Исти је осећај када се раде унутрашњи зидови, када долази намештај, када постављате светла, био декорацију и остало. Непрестана је упитаност да ли сте постигли оно што сте желели. За нас заправо нема питања да ли је архи тектура мала или велика. Ако би се мерила „мала“ и „велика“ архитектура, превагнуо би, по мом мишљењу, тас са „малом“. Мислим да се управо на малој кући јасно види наш при ступ архитектури. Мала кућа је као сли карска минијатура, ви ту у ствари радите архитектуру под лупом. На тако малом простору евентуалне грешке се не могу исправити макро потезима. Ову банку радили смо као малу кућу, по сма трали смо је као да је под лупом и због тога нам је све то одузело тако много времена. Ба вили смо се детаљима које смо небројено пу та проверавали, враћали, дорађивали и др.

С обзиром да заједнички у тиму ства ра те цео свој градитељски век, како делите посао? На који начин пројектујете?

ДМ: Ако би интерпретирали наш пример у духу познате крилатице „архитектура је ока ме њена музика“ у нашем случају архитектура би била композиција која се изводи у четири руке. У нашој професији форма тимског рада веома је честа а разлоге за то можемо идентификовати у две сфере архитектуре. Прва је официјелна. Она говори о архитектури као о сложеном и комплексном феномену културе једне средине и друштва које је за њу вишеструко заинтересовано. Друга сфера је сфера субјективног, ауторског, интимистичког. У концептуалној фази настајања архитек ти онског дела веома је важна могућност дија лога о основним полазним идејама. Нисте сами пред огледалом или наспрам једног празног папира. Дијалог представља и једну врсту симулације одбране идеја пројеката. У нашем случају најчешће је у питању компле ментарност идеја и циљева који пројекат чи не проверенијим и целовитијим. ММ: Да смо двоје види се на свим нашим објектима. Увек је присутна двојна форма. Настала је спонтано, постали смо је свесни тек касније. Та двојност присутна је на кући на Дедињу, на кући у Булевару Краља Александра у Београду, као и на објекту у Булевару осло бођења у Новом Саду. Металс банка такође има два крила. Једно је стаменије и чвршће, а друго лежерније, нежније, повијено и благо заталасано „као девојачка свилена марама на ветру“, да цитирам једну директорку банке.

Зграда Металс банке као да је круна ва ше деценијске градитељске делатности. Мени она делује као опредмећена садаш њост у коју су сажета и ваша лична и све колика искуства прошлости, али такође и записи за будућност (будући да зграда у свести корисника функционише есте ти ком, преноси одређена значења). У том смислу које поруке желите да пошаљете младим градитељима?

ДМ: Сложили би се да је банка нека врста сублимата

10

Арх

итек

тура

искуства таложеног у низу година битисања са архитектуром, откривања и све коликог сазнавања. За овај објекат је била потребна зрелост. Да се на тренутак вратим на конкурс на коме је било веома различитих интерпретација конкурсне теме. Шта је определило одлуку жирија? У образложењу је истакнуто да је наш пројекат успео да нађе одговор за кућу на том месту. У питању је дакле, једна изузетно захтевна и сложена, а уједно и привилегована позиција која се може упоредити са позицијом палате Албанија у Београду. Све време током конкурса, израде пројеката и грађења то питање нас је пратило и окупирало. Да ли ћемо искористи предности саме локације, те дубоке визуре, близину Брашованове Бановине која најављује да нешто треба да се догоди пар стотина метара даље.... Наша искуства везана су за контек-стуални приступ, што заправо значи да из саме локације и из датости амбијената Новог Сада црпимо пројектантску мотивацију, концептуална полазишта и опредељење. Што се нас као пројектаната с једне и пројектне теме с друге стране тиче Металс банка је дошла у правом тренутку, кад смо могли да се ухватимо у коштац са таквом темом. Да ли је то запис за будућност? Па свакако јер, сваки објекат више гледа у будућност него у прошлост. Живот објекта се мери ве ко вима. Шта остављамо за будућност и да ли ће грађевина издржати суд времена? ММ: Порука за младе архитекте. Три су кључне речи за бављење архитектуром. Прва је љубав која се не продаје и не купује, већ по стоји или не постоји; друга је велика посве ће-ност- тој је иначе веома посесивној „дами“; и трећа је ангажовање без резерве и без остатка. У свеколиком промицању архитек тон ских стилова као што су модерна, постмо дерна, друга модерна или лични одговор на изазове савремености где себе ту видите, помињали смо контекстуалност? ММ: Себе не бих могла да сврстам у заго вор ника неког одређеног архитектонског сти ла. Дубока контекстуалност- да, стил- не. Питања типа да ли је то ово или оно и да ли је у овом или оном тренду нису у првом плану мог размишљања. ДМ: У стварању визуелно обликовног иден титета грађевине, непрестано, у свим пројек тима које смо радили, следили смо начела контекстуалности. Погледајмо два крила објек та банке, обликована су у различитом стил ском маниру. Стражиловско крило са дугим заталасаним тракама прозора и пара пета и са олакшаним, слободним приземљем може се условно сврстати у период модерне. Северно залучено крило објекта афирмише, пак, снагу зида, основног конститутивног чиниоца традиционалне архитектуре. У питању је, пре свега, индивидуализација сваке конкретне ситуације. Сваку ситуацију у пројектантском смислу, индивидуализујемо. Она је, за нас јединствена јер не постоје ни два идентична места на свету, као што не постоје два идентична отиска кажипрста. Свака локација тражи посебан одговор. Ако резултат стваралачког поступка – једну грађе ви ну –посматрамо као одраз унутрашњег бића ства ра оца,

шта је оно што Ви вашом архитектуром изража вате?

ДМ: „Човек је стил, стил је човек“, позната је крилатица која афирмише и чини на неки начин видљивим персоналитет ствараоца, или да се послужим Вашим речима- „одраз унутрашњег бића ствараоца“. Ако се питање може и тако читати, у нашем случају, уз ограду да је о сопственом делу и себи незахвално и неупитно говорити а поготово давати оцене, рекао бих да наше објекте не карактерише стилска кохерентност. Разлоге за ову кон ста тацију, поново ћу потражити у више пута по менутом контекстуалном приступу архитек тури. У сваком пројекту предавали смо се природном, семиурбаном или урбаном кон тек сту, повлађивали му, препуштали му до ми нацију у формулацији концепта над евен туа лним личним амбицијама у погледу архи тектонског ауторског израза. То говори о нама као о субјектима у стваралачком чину.

Како би дефинисали архитектуру новог објекта Металс банке у једној реченици?

ДМ: Отисак места у времену.

11

Арх

итек

тура

12

Арх

итек

тура

13

Арх

итек

тура

ТЕКСТОВИ О ОБЈЕКТУ / хронолошким редом

1. "КОНКУРС ЗА ИДЕЈНО РЕШЕЊЕ ОБЈЕКТА МЕТАЛС БАНКЕ У НОВОМ САДУ", извештај жирија Часопис ДаНС, N0 24, 1999; Нови Сад2. "ДАНИ АРХИТЕКТУРЕ '99, НОВИ САД - СПЕЦИЈАЛНО ПРИЗНАЊЕ М. и Д. МАРУШИЋ" Часопис "ДаНС, N0 28, 1999; Нови Сад3. "ИЗАЗОВИ УГАОНЕ ЛОКАЦИЈЕ", изводи из образложења жирија Часопис "Архитектура", N0 13, 1999; Београд4. "ИЗАЗОВИ УГАОНЕ ЛОКАЦИЈЕ (2)", ММ и ДМ Часопис "Архитектура", N0 17, 1999; Београд5. "50 БЕОГРАДСКИХ АРХИТЕКАТА - Миленија и Дарко Марушић", А. Ковенц Вујић Књига, "Prohelvetia", 2002., Београд6. "ВЕЛИКА ВИЗИЈА КОЈА ЈЕ ПОСТАЛА СТВАРНОСТ" Ст. Н. дневни лист "Грађански", 07.07.2007., Нови Сад7. "ОТВОРЕНА БАНКА" каталог, Металс банка ад, јули 2007., Нови Сад8. "МЕТАЛС БАНКА - ОТВОРЕНА БАНКА", редакција "НИН", N0 2950, 12.07.07, Београд9. "ОТВОРЕН НОВИ ПРЕСТИЖНИ ОБЈЕКАТ - најјачи адут су резултати", редакција недељник "СТАНДАРД" N0 60, 13.07.07, Београд10. "ПОНОСНИ БЕЉАЦ", М. Митровић "Политика" 13.10.2007., Београд11. УВОДНИК, Вл. Митровић часопис ДаНС, N0 59, 2007.12. "НОВИ СИМБОЛ САВРЕМЕНЕ АРХИТЕКТУРЕ - ПОСЛОВНА ЗГРАДА МЕТАЛС БАНКЕ У Н. САДУ", Д. Полић часопис ДаНС, N0 59, 2007. 13. "УПРАВНО ПОСЛОВНИ ОБЈЕКАТ МЕТАЛС БАНКЕ У НОВОМ САДУ", Д и М. Марушић часопис "Архитект", N0 24, септ. 2007., Ниш14. "ПАЛАТА СА ДВА ЛИЦА", М.Х. Јевтић, НИН, N0 2966, 01.11.2007., Београд15. "СПОЈ КОНФОРА И ЕЛЕГАНЦИЈЕ", Ј. Илић "Новости некретнине", N0 13, 07.12.2007., Београд.16. "НОВОСАДСКА МЕТАЛС БАНКА - дело архитеката Миленије и Дарка Марушића", редакција (избор из ДаНС-а, N0 59, Д. Полића) ревија "Колубара", дец. 2007., Ваљево17. "ГРАДИТЕЉСКИ ЗАМАХ", М.Х. Јевтић (НИН-ови критичари бирају) - ДЕСЕТ НАЈБОЉИХ у 2007. "НИН", N0 2975, 03.01.2008., Београд.18. „АРХИТЕКТУРА У НОВОМ САДУ И ВОЈВОДИНИ ПОСЛЕ

2000. ГОДИНЕ”, В. Митровић Часопис „Форум“ број 53,2008., Београд19. КАТАЛОГ 30. САЛОНА АРХИТЕКТУРЕ МПУ, 2008., Београд

ПРОГРАМ Управно пословни објекат Банке, величине око 7000 м2, има поливалентни садржај -шалтер сале, канцеларијски простор, салу за скупове, ресторан, изложбену галерију, простор за рекреацију, простор за транспорт и чување новца и других вредности, гаражу за особље.

МЕСТО Зграда банке се налази у ужој централној зони града, на реперној и експонираној позицији у темену “Y” раскршћа три улице: Стражиловске, Војвођанских бригада и Булевара Михајла Пупина. На овом булевару, у непосредној и сагледивој дистанци, налази се Бановина, култни објекат међуратне Модерне, архитекте Драгише Брашована. Карактеристичне су и дуге, ,,булеварске,, визуре на МЕСТО објекта банке.Значајни утицајни фактор је присуство куле Отвореног универзитета у непосредном залеђу објекта банке.“Оквир” МЕСТА чине различити урбани амбијенти.МЕСТО пулсира ужурбаним урбаним ритмом пешачких и колских токова. Интензитет моторног саобраћаја по ободу локације узрокује, у извесној мери, неповољну еколошку ситуацију.Значај и физиономичност локације упутили су концепт ка пројектној визуелизацији особина МЕСТА.

КОНЦЕПТ Основна урбана форма банке, њена примарна волуметрија, обликована је залученим уличним регулацијама према Стражиловској улици и улици Војвођанских бригада и ортогоналним растером унутрашњости блока.Фигура објекта је другим речима “отисак МЕСТА”. Основни архитектонски склоп конституишу два крила објекта спратности четири и пет етажа. Својим “ Г ” обликом, крила уобличују централни мотив објекта, петоетажни вестибил са воденим површинама у приземљу и застакљеном кровном површином- предворје банке.Застакљеном лучном опном вестибил се целом висином отвара према булевару Михајла Пупина прихватајући дуге булеварске визуре. На наспрамној страни вестибила, на додиру два крила дијагонално од опне, објекат се такође раствара у облику “зрака”- централне комуникације по етажама објекта.Прожимање спољашњег и унутрашњег простора као доследно спроведен став о прозрачности структуре објекта посебно се очитује у зони двоетажног приземља.Два камена крила објекта у архитектонском обликовном третману остварују дијалоге са различитим урбаним амбијентима окружења. Заталасано “стражиловско крило” са дугим прозорским тракама евоцира дух Модерне, а крило према улици Војвођанских бригада афирмише традиционалну естетику куће са преовлађујућим зидним површинама и појединачним отворима.

О С Н О В Н И П О Д А Ц И

Инвеститор Металс банка а.д., Нови Сад

Аутори и главни пројектанти Проф. Дарко Марушић, диа Миленија Марушић, диа

СараднициТатјана Стратимировић, диаМр Жељко Гашпаровић, диаЂорђе Алфиревић, диаАна Чарапић, диаКорнелија Мамужић, диаАна Микић, диаМирко Станимировић, диа

Конструкција Проф. др Дејан Бајић, диг Мр Борис Глигић, диг

Пројектна организацијаИнститут за архитектуру и урбанизам Србије у сарадњи са Грађевинским факултетом из Београда

Извођачи„Будућност“, Нови Сад, генерални извођач„Торакс“, Скопље„Енергомак“, Нови Сад„Пројектомонтажа“, Београд„Ентеријер Јанковић“, Нови Сад

ПројектовањеПрвонаграђени рад на Јавном републичком, архитектонско-урбанистичком конкурсу у организацији ДАНС-а, 1998/1999Идејни пројекат објекта- 2000. и 2005.Главни и извођачки пројекти, 2000.-2001. и 2005.-2006.Пројекат ентеријера и визуелних комуникација, 2006.-2007.

Извођење2005. – 2007.

Фотографије:Владимир Поповић, Марко Миловић, Мирослав Шилић, Мартин Цандир

П Р И К А З О Б Ј Е К Т А Б А Н К Е - ” И Д Е Ј Н О - П О Ј А В Н О ”02

16

Арх

итек

тура

Детаљни урбанистички план блока „Раднички универзитет у Новом Саду“,Завод за урбанизам Нови Сад, 1993.

Урбанистички услови конкурсног програма.

Detailed Urban Design Plan of the block “Radnički univerzitet u Novom Sadu“,Zavod za urbanizam Novi Sad, 1993

Urban Guidelines of the Competition Programme

идејно / conceptual појавно / presented

конкурс 2. круг 1999. / competition 2nd round 1999 изведено стање 2007. / realised situation 2007

макета 2001. / model 2001 реализација 2007. / realisation 2007

конкурс 1. круг 1998. / competition 1nd round 1998 реализација 2007. / realisation 2007

венац/ завршна етажа cornice/ final level

корпус/ спратови corpus/ floors

базис/ приземље basis/ ground floor

идејно / conceptual појавно / presented

појавно / presented идејно / conceptual

шалтер сала/ reception room

приземље/ ground floor

вестибил/ vestibule

идејно / conceptual појавно / presented

први спрат/ first floor

четврти спрат/ fourth floor

пети спрат/ fifth floor

20

Арх

итек

тура

21

Арх

итек

тура

У друштву у коме је трговина простором, самим тим и архитектонском продукцијом, постала синоним нервозе и брзине заузимања позиција, остварења Миленије и Дарка Марушића стоје постранце типичних захвата иначе страховитог инвеститорског размаха по Србији. Пословна зграда Металс-банке у Новом Саду налази се у језгру њиховог промишљања архитектуре, од концептуалног нивоа вокације неке градске четврти до нивоа детаља рукохвата ограде.

Металс-банка је кућа високе резолуције, речено појмовником дигиталног света. Oбложено комадима добро одабраног камена, ово споља лелујаво здање барокне покренутости обучено је на мајсторски начин. И док се на екранима, којима се око нас више не зна броја, често потези на сликама “распадају” у тестерасте линије неусклађених броја пиксела и финоћа природних линија које треба одразити, банка делује беспрекорно глатко, зналачки фино, као да је одливена из комада а не грађена и састављана као и свака друга грађевина.

Овде се, очито, не ради о онеобичајавању форме. А не би се рекло ни да је стандардно обличје пред нама, волумен лако препознатљив из каталога типских случајева за лењоумне. Структура зграде Металс-банке Миленије и Дарка Марушића логичан је резултат дијалогичног сусрета две приче. Оне регулацијске, градске in loco, и геометрије рационалног канцеларијског склопа, изнутра. Свему заједно некакав посебан смисао даје увлачење јавног градског простора у шалтер-салу и градирање ступњева комуникативности функционалних потцелина у банци.

Цизелираност банке мора да је у родбинској вези са Бановином, ту одмах наспрам. Фамилијарност је очита у профињености фенестрације и у тектонској усађености у тло. Уз транспарентност приземља банке и просветљеност њеног хола, са унутрашњим “спољним” фасадним партијама канцеларија, све то чини један објекат чије место мора постојати у било којој будућој историји наше архитектуре.

Уосталом, када зароните у старогрчки језик видећете да реч коју ми употребљавамо за историју има два исконски једнака значења: као оно што је било, и, истовремено, као бележење, истраживање и тумачење оног што је било. Због тога текућа свест критике и разноликих награда и жирија никако није налог будућности шта ће о нечему једном тек мислити.

Б А Н К О В И Н А К ОД Б А Н О В И Н Еарх. Бојан Ковачевић

идејно / conceptual појавно / presented

централна комуникација-„Зрак“/ central comunication – “Ray”

синхрон план- пројекат/ synchron plan - project синхрон план- извођење/ synchron plan - realisation избо

р фот

огра

фија

арх.

Бојан

Кова

чеви

ћ

03

(4) ЕПИЛОГ/2007.13.07.2007. сазнали смо да је, мимо нас урађен други пројекат за стамбено пословни објекат. Урадио га је тајно архитекта Небојша Ерић - члан конкурсног жирија, ревидент и вршилац техничке контроле у пројектима оба објекта у комплексу и надзорни орган на изградњи објекта Банке.

макета 2001.

ситуација изглед из Стражиловске улице

Стражиловска улица

изгл

ед из

Стра

жило

вско

г сок

ака

Основа типског спрата

04

изгл

ед из

Стра

жило

вско

г сок

ака

Резиме:Овај рад се бави критичком анализом примене принципа одрживе архитектуре кроз пројектовање двоструких фасада, на примеру пословног комплекса на углу улица Краља Милана и Краља Милутина у Београду. Склоп двоструке фасаде највише се примењује у пројектовању пословних објеката и показује значајне резултате у уштеди енергије. Применом овог система, смањују се очекивани топлотни добици лети и топлотни губици зими и значајно редукује ниво буке, чиме је обезбеђен повећан комфор боравкау радним просторијама и смањење трош ко ва у експлоатацији објекта, уз нешто веће ини-цијалне инвестиционе трошкове из градње.Кључне речи: двострука фасада, енергетска ефикасност, одржива архитектура, пословни комплекс у Београду.

УВОДДвоструке фасаде

представљају сложени мултифункционални

систем омотача у склопу савремених

архитектонских објеката. Ови системи чији је

настанак, између осталог, омо гућен развојем стакла

као материјала, чине део развојне линије концепта

транспа рентности у архитектури. Међутим,

посебан значај примене двоструких фасада је у

улози коју имају у погледу енергетског оптимизовања

зграде, заштите од негативних спољашњих

утицаја и постизања оптималних параметара

унутрашњег комфора. Инострано искуство

показује да је примена овог склопа омотача најпримеренија на пословним објектима, код којих су најзначајнији резултати у погледу по-бољшања параметара унутрашњег ком фо ра и уштеде енергије за климатизацију, гре јање и хлађење.

Случај пословног комплекса на углу улица Краља Милана и Краља Милутина у Београду представља испитивање мо гућности приме-не овог система у нашим условима, у кон-тексту ограничења постојеће урбанистичке и грађевинске праксе, као и локалних ми кро-климатских услова. Подстицај за ово, првен-ствено пројектантско, истра живање потекао је најпре од афинитета ка постизању тран спа-рентног спољашњег омо тача, а са дру ге стране од глобалних тен ден ција ка одрживом

25

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

ДВОСТРУКЕ ФАСАДЕ У ФУНКЦИЈИ ОДРЖИВЕ АРхИТЕКТУРЕ – АНАЛИЗА

ПРОЈЕКТА ПОСЛОВНОГ КОМПЛЕКСА У БЕОГРАДУ

DoUBlE-SKIN FAçADES AS A Tool oF SUSTAINABlE ARCHITECTURE – CASE STUDY oF THE BUSINESS CoMPlEX IN

BElGRADE

Abstract:This paper presents an analysis of the implementation of sustainable architec-ture principles in designing the double-skin façades, through the case study of the bussiness complex at the corner of Kralja Milana and Kralja Milutina streets in Belgrade. Double-skin façades have the most frequent use in office build-ings’ design showing significant results in energy saving. By applying this sys-tem, expected thermal gains in sum-mer and thermal losses in winter are reduced, as well as the level of noise. Consequently, the inner comfort condi-tions are improved. This type of façade provides lower exploitation expenses, even though the initial building invest-ments are higher.Key words: double-skin façade, energy ef-ficiency, sustainable architecture, business complex in Belgrade.

Игор Марић*, Ана Богданов**, Божидар Манић***

* др Игор Марић, д.и.а., научни сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Булевар краља Александра 73/II

** мр Ана Богданов, д.и.а., истраживач сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Булевар краља Александра 73/II

*** Божидар Манић, д.и.а., истраживач приправник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Булевар краља Александра 73/II

О ДРЖИВИ РАЗВОЈ ГРАДОВААРхИТЕКТУРА

Радм

ила

Ђор

ђеви

ћ (1

910-

1965

), Бе

огра

д не

кад

и са

д, 1

934.

УДК 7

25.2.

012.6

(497

.11)

развоју путем пројектовања енер гетски ра-цио налних и ефикасних зграда.

У првом делу су дате основне карак те-ристике локације и пројекта новог пословног комплекса, са освртом на први претходни покушај примене концепта двоструке фасаде у нашој средини. У другом делу се излажу основни чиниоци који утичу на избор овог фасадног склопа. Као кључни су издвојени архитектонски концепт транспарентности,

26

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

трговина и угоститељство. На вишим спра товима смештени су флексибилни канцела ријски простори, а један део комплекса ре-зервисан је за пословне апартмане. У под земним етажама налазе се техничке просторије и гаража за триста возила. Укупна бруто грађевинска површина комплекса је 30742м2, од чега је 13798м2 подземно, а 16944м2 надземно. Спратност је од П+2, у унутрашњем дворишту, преко П+5, П+6 и П+7, до П+8 на углу улица. Цео комплекс мо же да се подели на три просторне целине – прва и највећа је паралелна са Улицом краља Милана, друга је паралелна са Улицом краља Милутина, а трећа се налази у дво ришту и паралелна је са границом парцеле окренутом према унутрашњости блока (Сл.2.).

27

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

Сл. 1. Позиција у градском ткиву

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЛОКАЦИЈЕ И ПРОЈЕКТА ПОСЛОВНОГ КОМПЛЕКСА

Пословни комплекс на углу улица Краља Милана и Краља Милутина у Београду, налази се у градском блоку који припада широј зони трга Славија и налази се на почетку једне од најважнијих градских осовина Славија-Тера зије (Сл.1.).

Ова локација је била предмет бројних архитектонских и урбанистичких конкурса, који су третирали ужу или ширу зону. По следњи у низу био је конкурс за израду идеј ног архитектонско-урбанистичког решења блока између улица Краља Милана, Краља Милутина, Његошеве и Светозара Марковића у Београду, одржан 2006. године. Прву на гра ду жири је доделио пројекту аутора архи теката др Игора Марића и Божидара Манића из Института за архитектуру и урбанизам Србије.

Основна намена објеката је пословање, с тим што се у приземним етажама налазе са држаји од интереса за широки круг корисника –

са једне стране, и оптимизовање параметара унутрашњег комфора и енергетска рационал-ност, са друге. Трећи део је приказ развоја концепта двоструке фасаде кроз процес про јектовања пословног комплекса у Бео-гра ду, под утицајем комплексних захтева и ограничења. Закључно се разматрају пред-ности овог концепта и ограничења при мене у домаћим условима.

Главне оријентације фасада су за прву це-лину запад-југозапад (улична фасада) и исток-североисток (дворишна фасада), за другу це-ли ну југоисток (улична фасада) и северозапад (дворишна фасада), и за трећу целину југо за-пад (према унутрашњем дворишту) и се ве ро-исток (према унутрашњости блока). Фасадна платна која су најизложенија сунчевом зра-чењу и негативним утицајима буке и загађења

ваздуха (на првом месту од саобраћаја) су она према улицама Краља Милана и Краља Милутина, а њихова дужина је око 87м, односно 71м. Укупна површина је 2526м2, односно 2026м2.

Према испитивању загађујућих материја које је у Београду извршено током 2006. го ди-не, концентрације угљенмоноксида, азотових оксида, олова и сумпордиоксида, на већини

мерних места прелазе горње граничне вредности имисије. Једно од мерних места, сврстано у зону III – градско језгро, било је трг Славија, у непосредној близини локације пословног комплекса. Утврђено је да су кон-центрације угљенмоноксида повећане у зим ском периоду, а у априлу месецу концен тра-ције свих загађивача који су мерени (Гру бачевић и др., 2007.).

Када се посматрају резултати мерења ни воа буке извршених 2006. године, на најбли жем мерном месту, у Немањиној улици, може да се закључи да

су премашене дозвољене вредности и за дан и за ноћ. Тако ниво буке дању износи око 70dBA, а ноћу око 65dBA, док су дозвољене вредности у зони градског центра 65dBA, односно, 55dBA (Грубачевић и др., 2007.).

Резултати спроведених испитивања указују на потребу да се при пројектовању спо љаш-њег омотача у обзир узму наведени негативни утицаји и размотре могућности њиховог не-утралисања уз минималан утрошак енергије.

Сл. 2. Ситуација и 3Д модел комплекса

Претходни покушаји примене двоструких фасада у нашој земљи

Концепт двоструких фасада познат је већ више деценија, а код нас се први покушаји примене јављају крајем осме и почетком де вете деценије прошлог века. Занимљиво је да је први пројекат овакве фасаде урађен за административно-пословни објекат ЗОИЛ „Дунав“ и Робних кућа „Београд“, у блоку између улица Маршала Тита (Краља Милана), Бориса Кидрича (Београдске), Његошеве и Светозара Марковића, управо, на истој лока цији на којој се планира изградња комплекса који је предмет овог рада. Пројектна докумен та-ција је такође рађена на основу првона грађеног конкурсног решења, са конкурса одржаног 1977-1978. године, чији су аутори Софија Ненадовић, Владислав Ивковић, Ду шанка Менегело-Аћимовић и Надежда Фи ли пон-Трбојевић. Фасада

је конципирана 1980. године, али до извођења објекта никада није дошло. Према образложењу конкурсног рада, намера аутора је била да формирањем мирне стаклене масе степенасто повуче-них кубуса, створе архитектуру која се не намеће, али има својствен израз и иденти-тет (Антић и др., 1977.). Такво решење обликовања и опре дељење за максималну могућу транспа рен тност, са једне стране, а са друге тежња ка максималној уштеди топлотне енергије и инвестиционих средстава, водили су у току разраде ка примени тада сасвим новог кон цепта „,флексибилне’ стаклене фасаде“. Овако конципиран омотач објекта има све одлике савремених двоструких фасада, са спољаш-њом стакленом опном која штити од непо-сред них неповољних спољних утицаја, там пон зоном ширине 90цм, и унутрашњим де лимично транспарентним платном, са про зорима од којих се половина отвара, и

засторима смештеним према тампон про-стору (Сл.3.). Били су предвиђени посебни зимски и летњи режим рада, а очекиване су знатне уштеде и кратак рок у коме би се инвестиционо улагање исплатило (Ивковић, Крашевац, 1982.).

Пројекат пословног објекта ЗОИЛ „Дунав“ и РК „Београд“, иако нереализован, пред став ља значајан део историје места, али и исто рије наше архитектуре друге половине два десетог века, посебно када се има у виду да концепт који је тај пројекат покушао да про мовише у нашој средини, тада веома на пре дан и на светском нивоу, а данас већ уобичајен, овде није заживео ни после готово тридесет година.

28

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

Принцип двоструке фасаде примењује се у градитељској пракси развијених земаља већ неколико деценија, а до експанзије долази у последњој деценији XX века. Примери обје ката са сличним концептом фасадног омотача познати су у свету од раније, али је тек енергет-ска криза довела до значајних помака у развоју ове технологије. И код нас се, као што је напред речено, већ крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог ве ка, јављају пионирски покушаји примене дво струке фасаде. Међутим, овај тип фасадног склопа и даље је релативно непознат у нашој средини. Зграда Југословенског драмског позоришта у Београду, аутора архитеката Зорана Радојичића и Дејана Миљковића, први је објекат са изведеном двоструком фа садом, која у овом случају има само естетску улогу и служи као нека врста „излога“ за обнов љену оригиналну фасаду архитекте Краснова из 1928/29.

Треба нагласити да се у овом раду разматра концепт двоструке фасаде у ужем смислу1,

29

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

Сл. 3. Пројекат стаклене фасаде

објекта Славија I у Београду, аутора С.

Ненадовић, В. Ивковића, Д. Менегело-Аћимовић и Н.

Филипон-Трбојевић (1980-1982.) – вертикални

пресек кроз фасадни елеменат типског спрата

(Ивковић, Крашевац, 1982.) 1 Постоје и други модели материјализације омо тача архитектонских објеката, засновани на сличним принципима коришћења сунчеве енер гије и стварања тампон зоне према спољњем простору, почев од „кутијастих прозора“, преко стакленика, до принципа „кућа у кући“

2 “Double-Skin Façade: a curtain wall construction comprising an outer skin of glass and an inner wall constructed as a curtain wall that together with the outer skin provide the full function of a wall.”

ОДЛУЧУЈУЋИ ЧИНИОЦИ ЗА ИЗБОР ДВОСТРУКЕ ФАСАДЕ КАО ТИПА ФАСАДНОГ СКЛОПА ПОСЛОВНОГ КОМПЛЕКСА

онако како је она дефинисана европским стандардом prEN 13119 : 2004 “Curtain walling – terminology”, дакле као „конструкција типа зид-завесе, која се састоји из спољашње ста-клене опне и унутрашњег зида-завесе који у склопу са спољном опном обезбеђује потпуну функцију зида“ 2.

При пројектовању пословног комплекса на углу улица Краља Милана и Краља Ми лутина у Београду одлучујући чиниоци који су утицали на примену овог склопа су били, са једне стране, тежња да се обезбеди висок ниво унутрашњег комфора и енергетска ра-ционалност, а са друге, да се у најужем град-ском језгру оствари таква архитектура новог објекта, са релативно великом дужином фасадних платана, која ће истовремено да омогући складно повезивање са окружењем, као и постизање и истицање савременог ка-рактера грађевине путем коришћења визуел-них потенцијала стакла.

Визуелно-естетски аспекти примене концепта двоструких фасада

У контексту развојне линије архитектуре за коју је карактеристична тежња ка де ма теријализацији, лакоћи и визуелном конти нуитету, претече двоструких фасада су сви објекти код којих се као концепт наглашава транспарентност, а за који је најреферентнија употреба стакла као материјала. Развој овог концепта, чије су високе домете најављивале експресионистичке визије Паула Схербарта, омогућен је Индустријском револуцијом и започет првим појавама „стак-лене архитек туре“ (Пакстонова Кристална палата из 1851.), од када се континуално наставља, на темељу општег друштвеног и техничко-технолошког напретка.

Актуелност стакла као грађевинског мате ријала који може да изрази савремене архитектонске концепте не застарева. Оно се најпре вредновало због своје прозрачности, ефекта нематеријалности и лакоће, да би се временом развило у високо-технолошки материјал са широким спектром примене и изражајних могућности. Поред транспа рент ности, стакло попри ма улогу комуникативног и сим боличког медијума који усложњава његов визуелно-естетски потен цијал прево дећи га у сферу дигит алних медијума и с тим у вези сав ремене естетике. Стаклене фасаде се појављују као интелигентне опне, реак тивне на спољне утицаје који им дају про-менљив визуелни израз.

На визуелни ефекат двоструких фасада, услед транспарентности предњег омотача подједнако утичу сви елементи који чине овај систем.

Према утицају изабраног типа поткон струк-ције на изглед фасаде разликујемо случајеве:1) Тачкасто ослоњена спољна опна – тачкасто

распоређени елементи, „спајдери“ – у пра-вилном ритму на фасади производе скоро орнаментални ефекат;

2) Потконструкција која носи стакло се фор-мира линијски, путем конструктивних еле-мената од метала који прате ивицу спо-љашњих стаклених панела – у обликовном смислу даје се примат материјалности конструкције, док је стакло у другом плану; и

3) Предња стаклена опна се веже за основну конструкцију преко стаклених упорника који прате ивицу спољашњих стаклених панела, а сами се вежу за носећу кон струк-цију зграде преко металних прихватника – захваљујући транспарентности конструк-ције у визуелном смислу се на овај начин тежи избегавању претерано техницис тич ког изгледа. Према односу унутрашње и спољашње опне у

смислу њиховог визуелног ефекта разли ку јемо:1) двоструке фасаде код којих се подела уну-

трашње и спољне опне поклапају – нај-чешћи је случај код фасада где се занемарују визуелни потенцијали спољне опне, а исти-че подела унутрашње зид-завесе; и

2) ритам поделе унутрашње и спољне опне су усклађени али се не поклапају – овим се постиже јачи ефекат удвојености омотача и визуелно истиче постојање предње опне, дубина и слојевитост планова.У материјализовању пословног комплекса

на углу улица Краља Милана и Краља Милу-тина, стакло је одабрано као материјал при-мерен ликовном изразу савремених по слов-них објеката, који и даље као један од основних истичу концепт транспарентности. Стакло такође омогућава да се постигне визуелна слојевитост фасаде, тако што се иза предње транс парентне опне, провлачи чвр ста струк-тура која се ритмом надовезује на суседне објекте традиционалног карактера и уклапа у просторни миље. Остављена је могућност усложњавања изражајности мате ријала кроз одабир посебних врста стакла, што у првом реду зависи од коначно усвојеног концепта фасаде, доступности материјала на домаћем тржишту и економске моћи инве ститора.

Двострука фасада као средство одрживе архитектуре и побољшања

комфораПримена великих стаклених површина у

материјализацији омотача архитектонских објеката проблематизује се 70-их година XX века, с обзиром на повећану енергетску по-трошњу потребну за постизање и одржавање оптималних услова унутрашњег комфора. Овај проблем је посебно изражен код по-словних објеката, са класичним зид-завесама код којих не постоји могућност отварања прозора. Основни недостатак, са становишта корисника, јесте њихова херметичка затво-реност и потпуна зависност од система веш-тачке вентилације и климатизације. Овакав режим коришћења доводи до негативних психолошких ефеката и утиска отуђености од природних услова, као и до физиолошких проблема који су у литератури познати као „синдром болесних зграда“. Запослени данас често проводе више од 50 одсто свакодневног времена на радном месту, што поставља нове, много строже критеријуме за радни простор и захтева улагање напора у додатно побољшавање услова боравка у савременим пословним зградама.

У контексту архитектонског пројектовања предупређивање ових проблема могуће је применом система двоструких фасада који са једне стране представљају заштиту од не га-тивних спољашњих утицаја, а са друге по-бољшавају услове боравка у унутрашњем простору. Спољни омотач ублажава непо-средно дејство утицаја околине на унутрашњу опну и, посредно, на унутрашњи простор. Слој ваздуха који постоји између две опне у овом фасадном систему, већ као мирујући неактиван слој, служи као добра термичка и акустичка баријера, а осмишљеним системом отвора омогућује се кретање ваздуха и при-родно проветравање. Велике стаклене повр-шине омогућују несметан продор светлости, а посебним подсистемом застора може да се контролише и оптимизује продор светлости и топлоте.

Када се двоструке фасаде разматрају са аспекта енергетске рационалности, издваја се неколико значајних карактеристика, које доприносе уштеди енергије, смањивању пот-реба за вештачким грејањем, хлађењем и проветравањем:− мањи коефицијенти пролаза топлоте кроз

спољашњи омотач;− смањење разлике у температури између

30

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

унутрашњег простора и унутрашње повр-шине двоструке фасаде, која је лети хлад-нија (услед струјања ваздуха у међу про-стору, који преузима и „односи“ део то п лот не енергије), а зими топлија (захва-љују ћи ваздушном тампон-слоју, који слу жи као додатан изолатор) него код класичих зид-завеса;

− могућност природног проветравања, која смањује потребе за вештачком вентила-цијом;

− могућност додатног хлађења у току лета, увођењем природне ноћне вентилације; и

− могућност укључивања загрејаног ваздуха из међупростора двоструке фасаде у сис тем климатизације и др.У случају пословног комплекса у Београду,

једно од основних пројектантских опреде-љења, од најраније фазе израде конкурсног

31

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

идејног решења, била је оријентација ка савременим техничко-технолошким достигну-ћима. Загађеност ваздуха, недозвољено ви сок ниво буке, изложеност уличних фрон това пројектованог објекта сунцу током највећег дела дана услед оријентације према југо истоку и западу-југозападу, претпостављени високи трошкови климатизације и хлађења, били су међу одлучујућим чиниоцима који су утицали на коначан избор двоструке фасаде као одго-варајућег склопа за материјализацију омотача. Према образложењу аутора, „Уво ђење пасив-них соларних система биокли матске архитектуре (вентилирајућа фасада, делимично природно проветравање објекта, зеленило, брисолеји и слично) је предлог којим се у разноликост улич ног фронта Улице краља Милана уноси нов и савремен архитектонски израз као знак времена у коме ће објекат бити изграђен“ (Марић, Манић, 2006. стр.51.).

РАЗВОЈ КОНЦЕПТА ДВОСТРУКЕ ФАСАДЕ ТОКОМ ПРОЦЕСА ПРОЈЕКТОВАЊА

У претходним поглављима изложили смо основне чиниоце који су утицали на примену двоструке фасаде у делу пословног ком плек са. У овом поглављу приказаћемо укратко развој концепта и избор типа материјализације омотача током процеса пројектовања.

У току израде конкурсног пројекта одлу че но је да се двострука опна примени на типским спратовима, од нивоа +2 до нивоа +8, и то према Улици краља Милана у дужини од око 62м (од 87м колико је укупно дугачак тај улични фронт), а према Улици краља Милутина у дужини од 42м (од 71м). Оваква подела извршена је према функционалним карак теристикама објекта и естетским теж њама аутора. Фасада према Улици краља Милана издељена је на укупно четири сег мента, од којих само један, уз постојећи су седни објекат, нема двоструку фасаду. Ово је урађено како би се објекат што боље повезао са суседом и уклопио у постојећу градску матрицу, као и да би се смањио утисак пре велике дужине уличног фронта (Сл.4.).

Сл. 4.Изглед

комплекса према Улици

краља Милана

32

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

средине, отварањем и затварањем прозора на уну трашњој фасади, док су отвори на спољној фасади обично стално отворени, мада и њихов режим може да се контро-лише, што захтева већа улагања и технич ки је сло женије.У сва четири случаја, шупљина између

спољашње и унутрашње фасаде служи као тампон зона у којој ваздух може да мирује (режим који је у нашим климатским условима погодан за зимски период, јер мирујући ваз-дух представља додатну топлотну изолацију) или да се креће, природним или вештачким путем (режим који је у нашим климатским условима погодан за летњи период, када се проветравањем хлади спољна површина унутрашње опне двоструке фасаде).

За пословни објекат о коме је овде реч, као и за наше климатске услове, најпогоднији су типови 2 и 4. Пошто се зграда налази у зони нешто повећаног загађења ваздуха, отварање прозора на унутрашњој фасади није неоп-ходно, а у неким периодима није ни пре по-ручљиво. Посебан проблем може да пред-ставља претпостављена неусклађеност жеља различитих корисника, па истовремено отва-рање прозора у неким деловима и затварање у другим, може да угрози рад система за веш-тачку вентилацију и климатизацију који је у сваком случају неопходан. Међутим, уколико се тај проблем превазиђе, највиши комфор у коришћењу постиже се четвртим типом, јер омогућује природно проветравање онда ка-да је квалитет спољног ваздуха задовоља ва-јући, што позитивно делује како на микро кли-му радних простора, тако и на психу ко ри сника. Овај тип, такође, обезбеђује нај-веће енергетске уштеде, јер омогућава хла-ђење омотача лети и смањивање топ лот них добитака, а својом улогом тампон-зоне сма-њује топлотне губитке зими. Смањује се и зависност од вештачке вентилације.

Друга подела од интереса третира саму структуру ваздушног међупростора, која утиче на кретање ваздуха, и ту се такође издвајају четири типа, у којима је међу-простор:1) по вертикали и хоризонтали неподељен;2) подељен по вертикали хоризонталним

прекидима, обично на месту међуспратних конструкција, на зоне висине једног или неколико спратова;

3) подељен и по вертикали и по хоризонтали на „касете“; и

33

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

Сл. 5.Изглед комплекса према Улици краља Милутина

Део у Улици краља Милутина подељен је на три сегмента, од којих само један, у коме се налазе пословни апартмани и који се наслања на суседну зграду, нема двоструку фасаду. Овде је подела била мотивисана не само тежњом ка уклапању у контекст, већ и функционалним разлозима, пошто су послов-ним апартманима, који се налазе у мирнијем делу улице, пројектоване лође (Сл.5.).

Укупна површина двоструке фасаде је 2455м2 (1415+1040).

Сам концепт двоструке фасаде, у складу са захтеваним и потребним нивоом детаљности и разраде пројекта, био је дат на елементар-ном нивоу; приказана је као двострука стаклена опна са ваздушним међупростором ширине 60цм. Нису биле предвиђене хоризонталне ни вертикалне поделе тампон-простора, а као потконструкција спољне оп-не планирани су „спајдер“ носачи. Замишљено је да стакла спољне опне буду размакнута, односно, да спојнице буду незаптивене, чиме би била омогућена потпуно слободна инфилтрација ваздуха у међупростор.

Прве измене унете су у фази израде идејног архитектонског пројекта, која је због сложе-ности и величине објекта праћена израдом идејних пројеката свих инсталација. Тада је одлучено да спољна опна буде заптивена, односно да се укине празан међупростор између стаклених панела у тој равни. Основни разлози за то били су ниво загађења спољног ваздуха који би створио велике проблеме у одржавању фасаде, као и чињеница да је у том случају кретање ваздуха значајно усложњено и готово немогуће да се контролише и усмерава. Уведени су, такође, линијски носачи од ламелираног стакла који смањују распоне стаклених плоча; примарни вертикални, ширине 60цм, који потпуно пре-

грађују ваздушни простор по хоризонтали, и секундарни хоризонтални, ширине 20цм, који остављају могућност кретања ваздуха од најниже тачке овог склопа на којој је предвиђено узимање ваздуха, до највише тачке на којој се загрејан ваздух избацује у спољашњу средину.

Последње корекције до сада, на концепту двоструког омотача пословног комплекса, извршене су у фази главног пројекта. У току разраде архитектонског решења приступило се детаљној анализи различитих типова дво-струких фасада, како би био изабран онај који највише одговара намени и локацији објекта.

Постоји неколико типологија двоструких фасада, а основни критеријуми за класи фи-кацију су однос спољашњег, унутрашњег ваздуха и ваздуха у међупростору и регу ли-сање струјања ваздуха у шупљини фасаде.

Прва подела која нас овде занима третира заптивеност спољне и унутрашње опне и ту можемо да издвојимо четири основна типа:1) спољашња и унутрашња опна двоструке

фасаде су заптивене и нема мешања ваз-духа са оним у међупростору;

2) спољашња опна је местимично отворена, а унутрашња је заптивена; летњи и зимски режим коришћења исти, а ефекат сличан као у претходном типу, с тим што је ин фи л-трација ваздуха у међупростор већа, па се лети спречава прегревање;

3) спољашња опна је заптивена, а унутрашња има прозоре који могу да се отварају; по-бољшана је вентилација унутрашњег про-стора, јер се загађен ваздух природним путем извлачи из просторија; и

4) оба слоја омотача имају отворе; овај тип је најсложенији али и најфлексибилнији, јер у највећој мери омогућује при лаго-ђавање различитим условима спољашње

4) подељен на „касете“, које су повезане са делом фасаде несегментираним по висини, који чини неку врсту вертикалног канала и поспешује извлачење ваздуха („ветре њак“).Недостаци првог типа су могућност пре-

гре вања ваздуха на вишим етажама, несметано распростирање звука и пожара из унутраш њег простора, преко ваздушног међу про сто ра, по хоризонтали и вертикали. Други тип у потпуности елиминише први недостатак и спречава ширење пожара са спрата на спрат, с тим што може да дође до мешања загађеног ваздуха са доње етаже са спољним ваздухом који улази у међупростор горње етаже. Остаје проблем акустичког издвајања радних про стора, али овог пута само на једној етажи, по хоризонтали. Трећи тип решава и проблем зву ч ног комфора, а четврти се примењује ка да је претпостављена брзина кретања вазду ха по вертикали сувише мала и не омогућује довољан број измена.

Као најпогоднији тип изабран је тип 4, са „касетама“ спратне висине (3,6м), и ширине која одговара половини чистог ра стојања између стубова (3,75м), уз које су формирани вертикални канали. Мања ширина довела би до увећања трошкова изградње, а већа води ка ефектима сличним као код примене другог типа. хоризонтална подела је у виду металних трака, које имају функцију ношења спољне опне, спречавају продор ваздуха са ниже ета-же на вишу, и омо гу ћавају пролазак људима ради одржавања фасаде. Предвиђен је и посебан елемент са њене спољне стране који омогућава узимање и избацивање ваздуха. Како би се спречила инфил тра ција избаченог ваздуха са нижих етажа у међупростор виших, ови елементи су смакнути по вертикали, односно, упо требљен је систем дијагоналног кретања ваздуха (Сл. 6. и 7.).

Сл. 6.Схема дијагоналног кретања ваздуха

Зимски период Летњи периодСпољна пројектна температура Te = -18 [C] Te = +18 [C]Унутрашња температура Ti = 20 [C] Ti = +18 [C]Спољна влажност Fe = 90 [%] Fe = 65 [%]Унутрашња влажност Fi = 60 [%] Fi = 65 [%]

У фази главног пројекта, у складу са ва жећим прописима, урађени су и прорачун топлотне3 и звучне заштите, као и пројекат термотехничких инсталација. Усвојени кли матски услови су у складу са другом кли матском зоном у којој се налази Београд (Табела 1.).

34

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

тех но лошки систем треба да буде интегри-сана са системима термотехничких и електро енергетских инсталација. Ова фаза у великој мери зависи и од избора извођача фасаде, јер различити произвођачи имају своје специфичне системе и технологије, који су „отворени“, пошто двострука фасада, као посебан склоп, за разлику од класичне зид-завесе, изискује значајна прилагођавања сваком појединачном случају, наме ни и локацији, како би њени потенцијали били искоришћени до максимума. Тек тада је могуће урадити моделе и симулације по-нашања омотача објекта у задатим усло вима, који могу додатно да утичу на избор материјала и процену коначних ефеката.

ЗАКЉУЧАКВелике стаклене површине зид-завеса,

иако веома присутне као обликовни елемент архитектуре друге половине прошлог века, истовремено битно утичу на додатну енергетску потрошњу, с обзиром да је тек уз употребу система за вештачку климатизацију могуће постизање потпуног унутрашњег ком-фора. На глобалном плану овај проблем се актуелизује 70-тих година XX века, са енергетском кризом светских размера. Новонастала ситуација није омела архитекте у њиховој па си онираној употреби стакла, већ је била само упозорење да се морају истражити нови начини за материјализацију стаклених фасада. Концепт транспарент нос -ти је и даље акту елан, али се средства којима се постижу ефекти прозрачности унапређу ју у техничко-технолошком смислу.

Студија случаја пословног комплекса у улици Краља Милана и Краља Милутина у централној градској зони Београда по ка зала је да је примена двоструке фасаде за локалне микро кли матске услове примерена и да се својим визуелним потен ци јалом уклапа у амбијенталне вредности ужег градског центра, одговарајући на изазове усаглаша-вања старог и новог, тра ди ционалног и модерног. До типа двоструке фасаде дошло се кроз сам процес пројектовања. Полазиште је била архи тек тонска мотивација, тежња да се двоструком фасадном опном са предњим омотачем од стакла произведе ефекат нена-мет љиве естетике стакла, а да се чврстом структуром у позадини потенцира кон-тинуитет затечене архитектуре. Међутим, анализом локалних микро кли мат ских услова

35

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

Сл. 7. Схема примењеног система двоструке фасаде – основа и пресек

Параметри за пројектовање термотехнич ких инсталација су следећи:• загрејнипериод(зима) ts=-18oC и φ = 95%; и• запериодхлађења(лето)ts=+33oC и φ = 33%.

Унутрашњи пројектни параметри усвојени су према намени просторија, тако да радни простори, канцеларије, сале за састанке и кабинети треба да имају следеће вредности: • зимиtuz = 20oC +,- 1,5 oC и φ= 40-50%; и• летиtul = 26oC +,- 1,5 oC и φ= 50-60%.

Број особа одређен је према критеријуму 6-8m2 корисног про стора за једну особу код канцеларија, а 18m2 код каби-нета. • Унутрашња топлотна оптерећења за прорачун добитака

топлоте износе:• одљудисензибилно65Wилатентно55Wпоособи;• одосветљења25W/m2; и• одкомпјутера150Wпоуређају.

Потребна количина свежег ваздуха 40m3/h по особи и 100 m3/h по wc шољи и 50 m3/h по писоару код мокрих чворова.

Прелиминарни прорачуни потврдили су претпоставке о очекиваним резултатима примене двоструке фасаде, пошто овакав склоп доприноси смањењу спољне буке за 30-50dBA, смањује коефицијент пролаза топлоте у односу на класичне фасадне омотаче за око 0,7W/m2°K и специфичне трансми-сионе губитке до 40 одсто, на делу објекта где је примењена двострука фасада. Трошкови изградње фасаде повећани су за 20-40 одсто у односу на случај са класичном зид-завесом.

Следећи корак је израда посебног пројекта двоструке фа-саде, која као сложени архи тектонско-грађевински и техничко-

Табела 1. Усвојени климатски условипоказало се да је неопходно двоструку фа-саду увести у систем функцио ни сања згра де у циљу побољшавања унутраш њег комфора и смањења утрошка енергије.

Методологија пројектовања објеката са дво струким фаса дама има неке специфич но-сти. Овај склоп мора да се од почетка по-сматра као инте гра лни део како архитектон-ске структуре, тако и инсталационих система, да би се његове мо гућности искористиле у потпуности. Прецизни прорачуни и симула-ције понашања овог скло па у различитим условима спољашње средине могу да уследе тек у каснијим фазама пројектовања фасаде, те додатно одређују одабрани концепт из аспекта пројектовања детаља, евентуалног избора материјала по себних и побољшаних карактеристика итд. Ипак, на архитекти остаје да у складу са ка рактеристикама локације и са жељеним архитектонским изразом на чел-но дефинише концепт двоструке фасаде. При том треба имати у виду да примена двоструких фасада није увек оправдана, те да треба пажљиво анализирати локацију и програм, како се овај концепт не би компромитовао погрешном применом у случајевима када не може да произведе очекиване резултате.

Примена овог типа фасаде у нашој средини је тек у зачетку, иако се идеја о томе јавила пре скоро три деценије, што је било напредно и на светском нивоу. Показало се да постоје реална ограничења као последица недово-љног познавања материје и инертности у прихватању нових система градње. У првом реду то су застарели прописи и стандарди из области грађевинске физике и против по-

3 Прорачун топлотне заштите ра-ђен је према ЈУС У.Ј5.600 из 1998. и ЈУС У.Ј5.510 из 1987. године. Прорачун дифузије во дене паре и стабилности конструкције у летњим усло вима је урађен пре-ма ЈУС У.Ј5.520 и ЈУС У.Ј5.530 из 1997. године.

36

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

37

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

жарних услова којима није регулисана област двоструких фасада, па је за прорачуне и пре-поруке једино могуће користити претпо с тав-љене еквиваленте. Затим су ту и проблеми који се јављају у погледу прорачуна дозво-ље них урбанистичких параметара, где још увек није дефинисан третман простора који се формира између два слоја двоструке фасаде – да ли је као граница унутрашњег простора меродавна унутрашња и спољашња опна. Исправна и комплетна примена система двоструке фасаде подразумева и нешто веће иницијалне трошкове пројектовања и изгра-дње у односу на постојеће системе градње у домаћој грађевинској пракси, што је још један фактор који у садејству са непознавањем материје и предности које овај систем доноси, окреће инвеститоре већ провереним и устаљеним решењима, те је потребно радити на њиховој едукацији и указивати на чињеницу да се почетно већи трошкови брзо враћају током експлоатације објекта.

Сматрамо да ће постојећа ситуација у контексту описаних проблема, иако за сада споро, у скорој будућности ипак да се про-мени, с обзиром да проблематика енергетске ефикасности и рационалности полако излази

из чисто теоретског оквира и бива опера цио-нализована кроз давања посебних препорука у складу са европским директивама из ове области. Директива 2002/91/ЕЦ Европског парламента од 16. децембра 2002. године о енергетској ефикасности зграда укључује се и у разматрања унапређења грађевинског фонда посредством Агенције за енергетску ефикасност Републике Србије. Ова директива обухвата и препоруке везане за редефини-сање прописа и стандарда из области пројектовања архитектонских објеката и то према намена ма, што ће у сваком случају битно утицати на ме тодологију пројектовања. Међу мерама које би могле да допринесу појачаној бризи о енергетској ефикасности објеката су увођење енергетске сертификације зграда и одре ђива ње минималног удела обновљивих извора енергије у укупној пот рошњи изграђених објеката.

Овај рад представља тежњу да се допринесе сагледавању проблема који су релевантни у локалним условима, како из аспекта при мен-љивости концепта тако и реалних ограниче-ња која директно успоравају процес интег-риса ња у домаћу градитељску праксу.

Резиме У раду су анализирани неки од принципа

у архитектури и урбанизму, профилисани према захтјевима енергетске ефикасности, који се примјењују у раној фази процеса пројектовања, односно заснивања архитек-тонског или урбанистичког рјешења. По својој природи ове пројектантске стратегије имају улогу да буду довољно обухватне да обезбиједе примјену својих кључних потенцијала, али истовремено да буду и довољно једноставне како не би оптерећивале пројектанте претјераном количином информација.

Разматрани су пројектантски модели за пасивно гријање, пасивно хлађење и при-родно освјетљавање простора који се првенствено односе на ниво објекта, зграде, али и одговарајући принципи за ниво насеља или градског блока. Подређивање пројектантског концепта једном од наведе-них пасивних принципа, односно њихова заступљеност и усаглашавање у оквиру дневних и сезонских циклуса, зависи од локалних климатских услова и врсте објекта (стамбени, пословни, школски). Приказ модела пропраћен је тумачењем феномена утицаја (клима, намјена) и одговора (кон-цепт, пасивне компоненте), везаних за одређену стратегију, и илустрацијом стратегије на примјеру изведеног објекта (case study). Теме пројектантских стратегија везане за енергетску ефикасност разматра-не су кроз различите нивое, као што су просторна организација, облик и додате компоненте зграде, као и састав и каракте-ристике елемената спољашњих конструкција - фасада и кровова.

Кључне ријечи: архитектонска форма, енергетски критеријуми, пасивни принципи, пројектантске стратегије

STRATEGIES IN ARCHITECTURAl DESIGN AND URBAN PlANNING IN THE CoNTEXT oF ENERGY

EFFICIENCY IN BUIlDINGS

AbstractSome of the design concepts in architecture and

urban planning, created on demands of energy efficiency, that apply in early stages of design

process – a schematic design, i.e. in the phase of creating the basis of architectural or planning

solution, are analysed in this paper. These design strategies have a role to be comprehensive enough to provide application of their key potentials, but at the same time they need to remain simple enough

and not burden a designer with inadequate number of information.

Design models for passive heating, passive cooling and natural lighting that reffer to the

buildings mainly have been considered, together with the principles for the settlements or building

groups. Guiding a design concept towards the one of described design principles e.g. their application within the diurnal and seasonal cycles, depends on

local climatic conditions and type of building (residential, commercial or educational). The

presentation of a model is followed by the explana-tion of the phenomena of impacts/influences (climate, program) and answers (the concept,

passive components) related to a certain strategy, and by the illustration of a strategy on a realized

object (case study). Issues of design strategies on energy efficiency are considered through different levels, e.g. through spatial organization, form and

added components of buildings, as well as structure and characteristics of elements of external struc-

tures – façades and roofs.Key words: architectural form, energy criteria,

passive principles, design strategies

ПРИНЦИПИ АРхИТЕКТОНСКОГ И УРБАНИСТИЧКОГ ПРОЈЕКТОВАЊА У

КОНТЕКСТУ ЕНЕРГЕТСКЕ ЕФИКАСНОСТИ ЗГРАДА

Душан Вуксановић*

* Ванредни професор на Архитектонском факултету Универзитета Црне Горе, Архитектонски факултет, Цетињски пут бб, 81000 Подгорица, Тел.: 081/ 242 517; Fax: 081/ 269 317; E-mail: dusan@cg.ac.yu

УДК

72.01

2.5 :6

20.9

ЛитератураАнтић, И. и др. (ур.) (1977.), Славија I, приказ

радова конкурса за урбанистичко-архи тек тонско решење блока између улица: Бориса Кидрича, Маршала Тита, Светозара Марко ви ћа и Његошеве у Београду, Београд, ЗОИЛ „Дунав“/РК „Београд“

Грубачевић, М. и др. (ур.) (2007.), Квалитет животне средине града Београда у 2006. го дини, Београд, Секретаријат за заштиту жи вотне средине/Градски завод за јавно здрав ље/Регионални центар за животну средину за Централну и Источну Европу

Ивковић, В. и Крашевац, Б. (1982.), Пројек товање стаклене фасаде објекта Славија I у Београду, Изградња 7/82, стр.15-20.

Марић, И. и Манић, Б. (2006.), Одржива архитектура на примеру пројекта за објекат на углу улица Краља Милана и Краља Милу тина у Београду, Архитектура и урбанизам 18/19, стр. 48-53.

Directive 2002/91/EC of the European Parliament and of the Council of 16 December 2002 on the ener-gy performance of buildings, official Journal l 001, 04/01/2003 P. 0065 – 0071

prEN 13119 – Curtain walling – terminology (2004.), Comite Europeen de Normalisation, Bruxelles

УводОсновна премиса је да се највећи дио одлу-

ка које утичу на потрошњу енергије у згради доноси управо у почетној фази пројектовања – у фази разматрања функционалних схема и прелиминарних форми. Пројектантски напор, потребан за грубо сагледавање енергетских аспеката у овој фази, је мали у поређењу са напором који је потребан касније. Образложење ове тезе лежи у околности да се активност пројектанта одвија првенствено у смислу синтезе (повезивање и укрштање идеја), а не у смислу анализе. Сходно томе, информација и анализа проблема треба да буду представљене, прије свега, на начин који генерише архитектонски облик. То помаже пројектанту да разумије како се форме, гене-рисане по енергетским критеријумима, уклапају у форме које су настале по другим принципима.

Анализа контекста природне и грађене средине

Анализа која претходи процесу пројек-товања омогућава пројектанту упознавање са природним и/или (антропогеним дјелова-њем) створеним условима локације. Ријеч је о анализи контекста природне и грађене сре-дине која обухвата: анализу карактеристика сунчевог зрачења, вјетра и освјетљаја за одређену локацију и тип климе, анализу са-мог објекта - од архитектонске форме до структуре спољашњих конструкција, као и намјену и режим коришћења објекта. Резул-тати анализе контекста примјењују се у фази формулисања пројектног задатка, тако што: помажу у дефинисању основног проблема:

да ли је то гријање, хлађење или освjет-љавање (топлотни и визуелни комфор);

омогућавају увид у то како се потребе за топлотним и визуелним комфором мијењају током дана и током године, као и увид у то како промјене у облику зграде и њеним спољашњим конструкцијама утичу на ове потребе.Све претходне анализе, укључујући и

пројектни задатак, резултирају обликовањем иде је о томе који пројектантски принципи треба да буду доминантни – водећи.

38

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

Архитектонски концепти енергетске ефикасности – концепти ‘’пасивне’’

архитектуре

Критеријуми који се примјењују у одабиру пројектантских концепата/стратегија обух-ватају сљедеће аспекте: да се стратегија одно-си на енергију, да је по природи ‘’пасивна’’, да мо ра указивати на основну форму и релације у просторној организацији, да обухвата сагле-давање утицаја одређене пасивне компоненте

39

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

О АНАЛИЗИ КОЈА ПРЕТхОДИ ПРОЦЕСУ ПРОЈЕКТОВАЊА

Садржај анализе

Анализа климе обухвата анализу сунчевог зрачења, вјетра, сунчевог зрачења и вјетра посматраних заједно, дневног освјетљаја, и комфора.

Анализа садржаја (програма) и режима коришћења обухвата анализу утицаја намјене зграде (стамбена, пословна, школска, хотелска, и др.) на ниво унутрашњих топлот-них добитака, односно на потребе за гријањем и хлађењем.

Анализа облика и омотача зграде (спо-љашњих конструкција) обухвата анализу утицаја облика зграде, њене величине и ори-јентације, и састава конструкција њеног омо-тача на могућности зграде да губи или прима топлотну енергију, што детерминише њене енергетске потребе.

Посебни дио представља комбиновано разматрање интеракција – биоклиматски дијаграм, преко којег се анализира комбино-вани утицај интеракција климе, програма и облика на потребе за гријањем и хлађењем.

Уравнотежене урбане матрице (принци-пи намијењени гријању, хлађењу и при-

родном освјетљавању)

Урбане матрице – улична мрежа и градски блокови могу бити оријентисани и димензио-нисани тако да интегрисано изразе бригу о сунцу, свјетлости и сјенци у складу са приори-тетима климе.

ПРИНЦИПИ УРБАНИСТИЧКОГ ПРОЈЕКТОВАЊА КАО ИЗРАЗИ ИНТЕГРИСАНИх ОДГОВОРА НА ТИПОВЕ КЛИМЕ

Оријентација и ширина улица значајно ути-чу на микроклиму у околини зграда, као и на могућности осунчавања и коришћења ваз-душних струјања (вјетра) у зградама. Шире улице у правцу исток – запад омогућавају бо-ље зимско осунчавање, док шире улице у правцу преовлађујућих вјетрова поспјешују провјетравање на нивоу насеља. У појасу ве-ћих географских ширина (хладна клима сјеверне хемисфере) јужна оријентација је доминантнија у погледу коришћења сунца за гријање простора, у односу на средње гео-графске ширине (умјерена клима), гдје је ситуација флексибилнија, јер укључује и от-клоне до 30º у односу на јужну оријентацију. Уске улице у правцу сјевер – југ омогућавају узајамно засјенчење зграда у топлим сувим климатима.

Зависно од климе и врсте топлотног оптерећења зграде, различите комбинације пројектантских стратегија могу бити одговара-ју ће. Треба имати у виду да зграде код којих до минира унутрашње топлотно оптере ће-ње имају веће потребе за хлађењем, него зграде код којих доминира топлотно оптерећење преко омотача.

Сл. 1. Препоручене урбане матрице за различите типове климе: оријентација уличне мреже и пропорције габарита зградаFig. 1. Recommended urban patterns in different climates: street orientation and proportions of building plans

на изглед објекта (фасаду), укључујући и по-сљедице примјене одређеног функционалног елемента на касније фазе разраде про је кта.

У складу са наведеним критеријумима, раз-матрани су кључни концепти ‘’пасивне’’ ар-хитектуре: пасивно гријање, пасивно хлађе-ње и природно освјетљавање.

40

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

41

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

ТИП ЗГРАДЕ ОДГОВОР

Зграде са унутрашњим

топлотним oптерећењем

Зграде са топлотним

оптер. преко омотача

Први приоритет

Други приоритет КОМЕНТАРИ

хладна Завјетрина Сунце

- Стриктна оријентација С-Ј због инсолације- Дисконтинуалне улице по правцу зимских

вјетрова- Димензионисање улица у правцу И-З према

инсолацији током прољећа и јесени

хладна хладна Сунце Завјетрина

- Оријентација С-Ј због инсолације- Дисконтинуалне улице по правцу зимских

вјетрова- Димензионисање улица у правцу И-З према

инсолацији у вријеме зимског солстицијума

хладна Умјерена

Зимско сунце,љетњи вјетар

Зимска завјетрина,

љетња сјенка

- Оријентација +/-30° у односу на правац С-Ј за услове инсолације

- Отклон оријентације 20-30° у односу на љетњи вјетар

- Димензионисање улица у правцу И-З према инсолацији; продужавање блокова у правцу И-З

Умјерена –сува Топла – сува Љетња

сјенка

Љетњи вјетар, зимско сунце

- Уске улице у правцу С-Ј због засјенчења- Ротирање у односу на С-Ј, ради повећања

засјенчености улица- Димензионисање улица И-З према инсолацији,

уколико је потребно; продужав. блок. у правцу И-З

Умјерена –влажна

Топла – влажна

Љетњи вјетар

Љетња сјенка, зимско сунце

- Отклон оријентације 20-30° у односу на љетњи вјетар

- Модификовање оријентације ротирањем у односу на С-Ј, ради повећане засјенчености улица

- Димензионисање улица И-З према инсолацији, уколико је потребно; продужав. блок. у правцу И-З

- Широке улице због струјања вјетра

Топла сува итропска сува

Тропска – сува

Сјенка током цијеле године

Ноћни вјетар, дневна

завјетрина

- Уске улице у правцу С-Ј због засјенчења- Продужавање блокова С-Ј, ако су фасаде И-З

засјенчене- Шире саобраћајнице пружају се у правцу И-З

Топла влажна и тропска

влажна

Тропска – влажна

Вјетар током цијеле године

Сјенка

- Отклон оријентације улица 20-30° у односу на доминантни вјетар

- Уважавање вјетра секундарног правца- Потенцирање захтјева за струјањем вјетра кроз

улицу

Сл. 2. Сјенке у вријеме љетњег солстицијума као функција оријентације улицаFig. 2. Summer solstice shadows as a function of street orientation

Табела 1. Оријентација и димензионисање (ширина) улица у односу на приоритет климеTable 1. Street orientation and layout by climatic priority

Упоредна анализа сјенки у вријеме љетњег солстицијума показује ефекте различитих ори јентација улица и карак-теристике сјенки при различитим географским ширинама. Схе ме приказују четвороспратне зграде уз ули це ширине 18м. Оријентације у правцу С-Ј (правац меридијана) дају више сунца на јужн им фасадама зими, док ротиране матрице по-казују тенденцију смањења зимских добитака, а повећања љетњих добитака, посебно на фа садама са отклонима према истоку и западу. Штавише, код зграда које не захтијевају зим-ско сунце за гријање, ротиране матрице дају уједначенију дистрибуцију инсолације на више фасада.

Оријентација улица у правцу С-Ј резултира генерално са више сјенке на самим зградама, него ротиране матрице. Насупрот томе, роти ране оријентације обезбјеђују више сјен-ке на улицама током дана. То значи да ће код ори јентације по правцу меридијана само једна улица бити засјенчена, док ће улице управне на њу бити осунчане. Ротиране оријентације обезбиједиће сјенку најмање на једној страни улице током већег дијела дана. С обзиром да око поднева зграде дају веома мале сјенке, и оријентација улица има мали значај, јужно оријентисане фасаде морају бити засјенчиване на нивоу самог елемента зграде (фасаде), док се за улице и тргове мора обезбиједити засјен чење путем наткривања.

Планови ротирани за 22.5° исказују пове ћање засјенченос-ти улица, при чему испу ња вају критеријуме соларне оријентације и могу бити примјерени за умјерене климате. Како се ротација повећава у односу на меридијан, сјенке у мањој мјери покривају наспрамне зграде, што значи да се засјенчење мора у већој мјери обезбиједити на самим зградама.

Просторне организације насеља са комбинованом структуром зграда и зелених површина (принципи намијењени хлађењу - снижавању амбијенталне температуре ваздуха)

Зелене површине могу имати 6 - 8°C нижу температуру у односу на изграђене и попло чане дјелове насеља, захваљујући комби на цији испаравања, рефлексије, засјенчивања и чувања хладне масе. Када су паркови за ступ љени у густо изграђеним зонама, локали зо вани облици струјања ваздуха, исказани у виду топлог ваздуха који се уздиже изнад густо насељених зона, бивају замијењени хладнијим ваздухом из озелењених зона.

Корбизјеов план за Чандигар, Индија (1951.), односи се на специфичну климу коју карак теришу хладне зиме и топла сува љета, која се претварају у топла влажна са монсунима. Главне улице су оријентисане у складу са до ми нантним вјетровима, док систем линеарних зелених површина пресијеца центар сваког од великих градских блокова, омогућавајући ноћну ‘’ваздушну дренажу’’ низ благо нагнути терен током честих вечери без струјања.

Утврђено је да ће више мањих зелених по вр шина, равномјерно распоређених кроз градско ткиво, имати већи расхладни ефекат него неколико већих паркова. Улице треба да буду оријентисане тако да омогуће прено ше ње хладнијег ваздуха на што веће раздаљи не.

хипотетичке студије наводе да за град од милион становника температуре ваздуха не почињу да опадају док испаравајуће – зелене површине не достигну 10-20% од градске површине. Дијаграм стопе хлађења усљед ве гетацијског покривача показује пад темпе ратуре као функцију величине површине. Резултати се директно односе на Монтреал, али су примјењиви и на друге градове умје реног климата. Криве којима се изражава сни жавање температуре ваздуха показују нели не-

42

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

арно понашање, гдје 30% зелених површина са вегетацијом производи 66% потенцијалног хлађења оствареног испара-вањем. Укупни расхладни ефекти вегетације резултат су ком-бинованих ефеката засјен чивања и испара ва ња. Дрвеће снижава температуру ваздуха, повећавајући исто вре мено влажност. У свим климатима комбиновани ефекат засјенчења и испаравања који потиче од дрвећа ствара уштеде у расхладној енергији величине 17 – 57% на 25% повећања површине под дрвећем.

Морфологија групација - групације зграда формиране у виду издужених низова по правцу исток-запад (принципи намијењени гријању простора)

Групације зграда формиране у виду низова по правцу исток-запад повећавају соларни захват и обезбјеђују осунчавање за сваку зграду. Одговарајуће растојање између згра-да за раван терен детерминисано је упадним углом сунчевог зрака на дан зимског солсти-цијума (21. децембар). Растојање између зграда (S), према критеријуму сјенке, као један од примарних урбанистичких принципа, представља функцију висине зграде (х), помножену коефицијентом чија вријед ност зависи од географске ширине (за вриједности до 52º с.г.ш.).

43

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

Сл. 3. План Чандигара са

коридорима линеарних зелених

површина за ‘’ваздушну дренажу’’

градских структураFig. 3.

Plan of Chandigarh with corridors of linear

green areas for ‘’air drainage’’ of town

blocks

Сл. 4. Расхладни ефекат (снижавање температуре ваздуха) парка у Монтреалу и понашање расхладног ефекта у односу на површину под високом вегетацијомFig. 4. Cooling effect (reducing of air temperature) from the park in Montreal and behaviour of cooling effect due to vegetation cover

Сл. 5. Одређивање растојања између низова зграда формираних по правцу И-З Fig. 5.Spacing between East-West elon-gated building groups

У случају новог стамбеног насеља “Solar City Pilching” u linz-u, Аустрија (Foster, Herzog and Rogers), формирани су паралелни низови у правцу исток – запад, тако што је вертикални габарит јужног сектора зграда диктиран углом сунца од 18º. Одређена редукција ра стојања између низова постигнута је изди за њем приземља од нивоа терена, као и “изо стављањем” сјеверне половине завршног спрата код неких објеката јужног низа.

Код стамбеног комплекса на острву Ђудека, Венеција (Valle), формираног такође у правцу исток – запад, највиши блок је лоциран на сјеверној страни, и спратност се постепено смањује ка југу. Сјенка од највишег блока не угрожава друге објекте, с обзиром да се са сјеверне стране насеља налази парк.

За постизање, како соларног захвата, тако и заштите од сунца, обликовање силуете фи-зичке структуре (попречног пресјека објеката) треба да се у што већој мјери уклапа у оквире “соларног омотача” који дефинишу углови зимског и љетњег сунца.

ПРИНЦИПИ АРхИТЕКТОНСКОГ ПРОЈЕКТОВАЊА ЗАСНОВАНИ НА КОНЦЕПТИМА ‘’ПАСИВНИх ЗГРАДА’’ (CASE STUDY)

Пасивно соларно гријање – примјена стакленика код вишеспратних зграда

У архитектонском смислу, стакленици се повезују са основ-ним корпусом зграде на два начина: као придодати, са једним заједничким зидом (отворени), или као ’’уграђени’’, са три заједничка зида (полузатворени). Примарно преношење то-плоте између стакленика и просторија којима служи обавља се конвекцијом кроз отворе у заједничком зиду. Заједнички зид може бити и термички изолован (са унутрашње стране), при чему преношење топлоте у потпуности зависи од пасивне (узгонске) циркулације, по потреби поспјешене и вентилато-рима. Да би се обезбиједила довољна топлотна акумулација, у случају изолованог акумулацијског зида, потребно је користи-ти масивну конструкцију и испод пода стакленика.

Примјена стакленика код вишеспратних стамбених зграда: Solarhaus Lűtzowstrasse, Берлин, 1990. Рјешења ста-

44

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

кленика усклађена су са архитектонским рјешењем зграде: 1-етажни и 2-етажни стакленици примијењени су за нивое од другог до петог спрата, опремљени покретном клизајућом ноћном топлотном изолацијом; посебни стакленици намијењени су поткровљу; сјеверно оријентисане спаваће собе су денивелисане за ½ спратне висине, због стварања услова за осун чавање по цјелокупној дубини зграде – гријање и освјетљавање.

Пасивно хлађење - природна вентилација

Природна вентилација као ‘’механизам’’ за пасивно хлађење простора примјењује се кроз два принципа: као попречна и као узгон-ска вентилација.

Попречна вентилација може бити ефикас-на стратегија за хлађење простора у случају када има вјетра и када је спољашња темпера-тура ваздуха нижа од унутрашње. Имајући у виду промјенљивост карактеристика вјетра, као и разнолике створене факторе који реме-те пожељна струјања из околине, поузданије рјешење представља узгонска вентилација (вентилација по вертикали).

Узгонска вентилација омогућава сличне расхладне ефекте као попречна вентилација, при чему не зависи од оријентације. Ефикас-ност овог типа природне вентилације представља функцију вертикалног растојања између тачака улаза и излаза ваздуха (градијент притисака ваздуха), величине и односа профила и отвора кроз које се креће ваздушна струја, и разлике између спољашње и средње унутрашње температуре, мјерене по висини просторије.

45

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

Сл. 6. Групације формиране у виду низова по

правцу И - З: критеријуми сјенке – у погледу размака објеката; аспекти соларног омотача – у морфологији попречног

пресјекаFig. 6.

East-West elongated building groups: criteria of shadow – in terms of building spacing;

aspects of solar envelope – in morphology of building section

Сл. 7. Примјена стакленика код вишеспратних стамбених зграда: Solarhaus Lűtzowstrasse, Берлин, 1990.Fig. 7. Use of sunspaces in multi-storey residential buildings: Solarhaus Lűtzowstrasse, Berlin, 1990

Сл. 8. Природна вентилација за пасивно хлађење –

коришћење попречне и узгонске вентилације: BRE Building, Garston, UK, 1997.

Fig. 8. Natural ventilation for passive cooling – use of

cross- and stack-ventilation: BRE Building, Garston, UK, 1997

Заштита од сунца – примјена баријере од листопадне вегетације

Слој/елемент, додат са спољашње стране прозора/стаклене фасаде, може ефикасно за-штитити стаклену површину и тиме редукова-ти соларне топлотне добитке. Специфич ности примјене различитих елемената за засјенчивање (хоризонталних, вертикалних или укрштених брисолеја) везане су за неодговарајућу сезонску прилагођеност по-требама спријечавања или омогућавања продора сунчевог зрачења (свјетлосног и то-плотног) у просторије. У том смислу, поред покретних застора типа ‘’sunscreen’’, листопад-не пузавице пружају ефикасно засјен чење, с обзиром на приро дну усклађеност ритма листања током године са сезонским потреба-ма у погледу заштите од сунца.

Примјена вегетацијске баријере од ли-стопадне пузавице: Consorcio – Vida Offices, Santiago, Chile, 1999. Примијењен је верти-кални ‘’screen’’ од винове лозе, засађене у линеарну жардињеру, као заштита од изузет-но неповољног западног сунца. Носећи рам је постављен на 1.5м од фасаде. Лишће лозе бло кира око 60% соларног топлотног оптерећења зида. Значајна је околност да ви-нова лоза производи густу структуру од лишћа много брже него дрвеће.

47

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

Природна вентилација (попречна и узгонска) – пасивно хлађење: Building Research Establishment Office Building (BRE Bldg), Garston, UK, 1997. Примијењени су механизми и попречне и узгонске вентилације:- Узгонска вентилација: пет ‘’димњака’’ са јужне стране венти-

лише двије ниже етаже; растојање од мјеста улаза до мјеста излаза ваздуха веће је од двије спратне висине; јужна стра-на димњака је застакљена, како би се повећала температур-ска разлика између канала и околине, а тиме и узгонски ефекат .

- Попречна вентилација: основе зграде су доминантно отво-реног типа, без ходничких преградних зидова, при чему су на сјеверној страни, код формирања низа канцеларија, уве-дени и прекиди у диспозиционом смислу, ради обезбјеђења ‘’коридора’’ за неометано попречно струјање ваздуха.

Природно освјетљавање - рефлектујуће површине

Рефлексија унутрашњих површина изузетно је важна за повећање вриједности интеррефлектоване компоненте свјетлосног днев ног чиниоца која иначе има кључну улогу у нивоу освјетљаја дјелова просторије удаљенијих од прозора. Важно је да површина која прва рефлектује дневну свјетлост буде свијетле боје, ради обезбјеђивања што веће количине дневне свјетлости рефлектоване у простор. Ова површина може бити под, када свјетлост долази директно, или плафон, када свјетлост долази индиректно - рефлектова њем са спољашњих површина које су у нивоу терена, или су форми-ране у склопу фасаде.

46

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- арх

итек

тура

Сл. 9. Примјена ‘’рефлектора’’: Institute of

Technology, Главни амфитеатар, Otaniemi, Finska, 1975.

Fig. 9. Use of “reflectors”: Institute of Technology, Main auditorium,

Otaniemi, Finland, 1975

Сл. 10. Примјена рефлектора –

“свјетлосних полица”: Inland Revenue Offices, Nottingham,

UK, 1995.Fig. 10.

Use of reflectors – ‘’light shelves’’: Inland Revenue

Offices, Nottingham, UK, 1995

Сл. 11. Коришћење природне пузавице

као ‘’елемента’’ за заштиту од сунца на пословној згради у Сантиагу,

Чиле, 1999.Fig. 11.

Use of natural vines as ‘’element’’ for shading on commercial building in

Santiago, Chile, 1999

Примјена рефлектора – “свјетлосних по-лица”: Inland Revenue Offices, Nottingham, UK, 1995. Рефлектори -’’свјетлосне полице’’ (light shelves) примијењене су код три ниже етаже – приземља и прва два спрата. Завршни спрат има централну лантерну која обезбјеђује више унутрашње нивое освјетљаја. Свјетлост рефлектована од прозорских ‘’полица’’ пада на сводасту површину таванице која обез бје ђује њену равномјерну дистрибуцију. Стак ле не полице су благо прозирне (пропуштају 20% свијетлости), чиме је избјегнут бљесак у случају потпуно рефлектујућих површина.

Површина Препоручена рефлексија (%)

Плафони 70-80Зидови 40-80

Табела 2. Препоручене вриједности рефлексије завршно обрађених површинаTable 2. Recommended values of finish reflectance

Примјена ‘’рефлектора’’: Institute of Technology, Главни амфитеатар, Otaniemi, Finland, Alvar Aalto, 1975. Сунчева свјетлост долази са јужне стране и пада на свијетло обојене рефлектујуће површине. Геометрија површине ‘’рефлектора’’ обез бјеђује равно мјерно дифузно распршивање дневне свјет лости у ентеријеру амфитеатра.

Концепт интегрисане зграде са атријумом

Примјена интегрисаног концепта зграде са атријумом: Lillis Business Complex, University of Oregon, USA, 2003. Главни хол – атријум нове зграде Факултета за студије бизниса представља ‘’централни уређај’’ примијењених система енер-гетске ефикасности који садржи и пасивне и активне системе. Пасивни системи односе се на природну вентилацију и при-родно освјетљење, а активним системима припадају панели са фотонапонским ћелијама, интегрисани у стаклену фасаду.

48

ЗАКЉУЧЦИ

Анализа енергетских карактеристика зграде омогућава пројектанту да схвати или боље разумије како зграда користи енергију. На тај начин се стварају услови да одгова ра-јући архитектонски и урбанистички кон цеп ти постану интегрални дио почетне пројек тант-ске идеје.

Теме пројектантских стратегија везане за енергетску ефикасност разматране су кроз различите нивое: кроз организацију прос тора и облик, али и кроз посебне функ-ционалне компоненте зграде – додате и/или интегрисане у конструкције фасада и крово-ва.

Подређивање пројектантског концепта једном од основних пасивних принципа, односно њихова заступљеност и усаглаше-ност у односу на дневне и сезонске циклусе, зависи од локалних климатских услова и врсте објекта (стамбени, пословни, школски).

Приказани примјери имају парадигмат-ски карактер, с обзиром на обим и интензитет примјене концепата енергетски ефикасне ар-хитектуре, због чега их не треба посматрати као једино прихватљиве домете у контексту теме, јер пажњу и афирмацију заслужују и она архитектонска рјешења која енергетску ефи-касност остварују у оквиру ‘’стандардних’’ рјешења у обликовању и материјализацији зграде.

ЛИТЕРАТУРАG.Z. Brown, M. DeKay: Sun, Wind & Light –

Architectural Design Strategies, Second Edition, John Wiley&Sons,Inc.,UnitedStates,2001

Д. Вуксановић: “Модел енергетске и еко лош-керехабилитације хотелских објеката на примјеру хотела “Маестрал “, Алтернатив ни извори енергије и будућност њихове примјене у земљи, Научни скупови-Књига 65, Одељење природних наука-Књига 8, стр.165-173 Црно-горска академија наука и умјет ности, Подгорица, 2004.

J. Reynolds: Heating Seminar, University of or-egon, School of Architecture and Allied Arts, United States, 2006.

49

Сл. 12. Главни хол - атријум зграде Lillis, Oregon, SAD, 2003.: кључна улога у систему природне вентилације и висок квалитет природног освјетљења Fig. 12. Main hall – atrium at Lillis building, Oregon, USA, 2003: key role in system of natural ventilation and high performance of daylighting

Систем оптимизоване комбинације при-родног и електричног освјетљења радног про стора заснива се, с једне стране, на бри-со лејима чији се положај аутоматски прила-го ђава интензитету сунчеве свјетлости током дана, док је, с друге стране, интензитет вјеш-тачког освјетљења условљен и сензорски до-зиран пропуштањем и интензитетом днев не свјетлости. Брижљиво пројектоване учио ни-це и канцеларије могу се користити готово цијеле године без употребе вјештачког освјет-љења.

Резиме:Урбане форме и процеси могу да се посматрају

као фракталне структуре, будући да се у њиховом наизглед хаотичном развоју и сложености може уочити унутрашњи ред и правилност, који могу да се квантификују и опишу методима фракталне анализе. Одре ђивањем фракталне димензије могуће је квантификовати степен неправилности, сложености и хијерархичности урбаних струк-тура, као и степен урбаних транс формација у различитим временским пресецима. Метод фракталне геометрије се користи у анализи просторног распореда по пу ла ције, мрежа и намена, јер више од детерминистичких метода одговара природи урбаних насеља као отворе-них, нелинеарних и динамичких система. Фрак-тална геометрија у том смислу пред став ља средство да се упозна комплексна морфолошка структура градова и урбаних насеља уопште, међуодноси унутрашњих елемената простора, и на основу тога предвиде могућ ности даљег развоја. Осим тога, на темељу анализе урбаних матрица путем фракталне геометрије, може да се евалуира процес развоја насеља и раста, те направи компаративна анализа развоја у разли-читим просторним и временским оквирима. Имајући у виду да градско ткиво у својој сложе-ности подразумева тесније повезивање и разно-ликост, што је у супротности са једно личношћу и распршеношћу структура које све више каракте-ришу урбани раст и развој, овај рад представља прилог истра живању могућности да се савреме-ним урбаним насе љима поврати дух спонтаности и хумана размера путем примене модела раста заснованих на фрак талној геометрији.

Кључне речи: град, обнова, фрактална геометрија, урбане матрице, развој, раст

AN APPRoACH To STUDY oF METHoDS FoR URBANANALYSISANDURBANFABRICRENEWALINoBSERVATIoN oF A CITY AS A MUlTIPlE FRACTAl

STRUCTUREAbstract:

Urban forms and processes can be observed as fractal structures since in their seemingly chaotic

development and complexity it can be noticed an internal order and regularity, which could be

quantified and described by the methods of fractal analysis.Withdeterminationoffractaldimensionit

is possible to quantify the level of irregularity, the complexity and hierarchy of the urban structures, as well as the level of urban transformations in various

time intersections. The fractal geometry method has been used in analyses of spatial distribution of

population, networks and utilities, because it corresponds more than deterministic methods to

the nature of urban settlements as open, non-linear and dynamic systems. In that sense, fractal geom-

etry becomes the means to grasp a complex morphological urban structure of urban settlements in general, the interrelationships between the inner

spatial elements, and to predict future development possibilities. Moreover, on the basis of urban pattern

analysis by means of fractal geometry, it is possible to evaluate the growth and development process

and to perform a comparative analysis of develop-ment in spatially and temporarily different settle-

ment settings. Having in view that complex urban fabric presumes tight connections and diversity,

which is in contrast to sprawl and monotony which increasingly characterize urban growth and deve-

lopment, this paper is a contribution to research of potential for modern urban settlements to regain

the spirit of spontaneity and human dimension through application of development models that

are fractal geometry based.Key words: city, renewal, fractal geometry,

urban patterns, development, growth51

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

ПРИСТУП ПРОУЧАВАЊУ МЕТОДА АНАЛИЗЕ И ОБНОВЕ УРБАНОГ ТКИВА

ПОСМАТРАЊЕМ ГРАДА КАО ВИШЕСТРУКЕ ФРАКТАЛНЕ СТРУКТУРЕ

Ана Богданов*, Божидар Манић**, Јасна Петрић***

* мр Ана Богданов, д.и.а., истраживач сарадник, Инсти тут за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Бу ле вар краља Александра 73/II; е-адреса: anab@iaus.org.yu

** Божидар Манић, д.и.а., истраживач приправник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Булевар краља Александра 73/II; е-адреса: bozam@iaus.org.yu

*** др Јасна Петрић, д.п.п., научни сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Булевар краља Александра 73/II; е-адреса: jasna@iaus.org.yu

О ДРЖИВИ РАЗВОЈ ГРАДОВА УРБАНИЗАМ

Радм

ила

Ђор

ђеви

ћ (1

910-

1965

), Ст

ара

згра

да н

а уг

лу Н

ушић

еве

и Д

ечан

ске

улиц

е, 1

926.

УДК

711.4

35.16

8

УВОДОвај рад представља увод у истраживање

могућности примене фракталне геометрије у области обнове и развоја градова, где се она користи као аналитичка и дескриптивна ме то да. Појам фрактала се први пут среће у ма те матици, у вези са развојем метода за опи сивање и квантификовање сложених форми и нелинеарних динамичких процеса. Најчешћа употреба фракталне геометрије у урбанистичком и просторном планирању је пре ко математичких модела за квантифи-кацију морфолошких карактеристика урба-них насеља, и анализу, праћење и моделовање процеса који се у њима дешавају. Осим тога, неки аутори користе поставке фракталне геометрије да би упо-редном анализом својстава традиционалног и модерног града покушали да докажу тезу о инфериорности савремених планских

Фрактали су сложене геометријске форме за које још увек не постоји јединствена дефиниција, па се најчешће описно одређују. То су неравни и неправилни облици, које ка-рактеришу хијерархичност и самосличност1, односно, одлика да могу да се поделе на де-лове од којих је сваки умањена копија цели-не. Показало се, међутим, да њиховој комп-ликованој графичкој представи одговарају једноставне формуле – алгоритми, чијим се више струким понављањем фрактали генери-шу од почетних облика, тако да њихова ко-начна форма у великој мери зависи од иницијалних услова. Због своје визуелне сло-жености, фрак тали не могу на одговарајући начин да се опишу коришћењем језика еу-клидске геометрије, те је развијена посебна научна дисциплина која се њима бави – фрак-тална геометрија (Mandelbrot, 1982.). На при-мер, бројни сложени природни облици (мор-ске обале, папрат и др.), који одступају од савршених еуклидских форми, могу да се прикажу коришћењем фракталне геометрије, кроз једноставна правила геометријских транс формација од основног елемента. Међу нај познатије примере математичких фрактала спадају Кохова крива (Сл. 1.), Манделбротов скуп (Сл. 2.), троугао Шјерпињског (Сл. 3.) и др.

52

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

описује је као показатељ (само)сличности кривих линија (Mandelbrot, 1967.). Он сматра да је дужина географских крива обично бес-мислен појам, јер њена вредност зависи од степена уопштавања, односно, размере у којој се посматра, за разлику од вредности D.

Концепт нецелобројне димензије (фрак-тална димензија3) који је на овај начин уведен у науку, нашао је своју примену у различитим

53

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

1 Постоји неколико врста самосличности: „права” само-сличност, код које се делови и целина разликују само у размери; самоафиност, где елементи на поједи ним нивоима могу да се трансформишу рефлексијом, ротацијом и транслацијом; и статистичка самослич-ност, која је и најчешћа.

2 У питању је друго, допуњено и прерађено издање енглеског превода књиге “les objets fractals: forme, hasard, et dimension”.

3 Термин „фрактална димензија“ (“fractal dimension”) данас се користи уместо првобитног термина “frac-tional dimension”.

4 Нелинеарни динамички системи су, као и фрактали, високо осетљиви на почетне услове – тзв. „ефекат лептира“.

решења. Намера нам је да у овом раду изнесе-мо основне принципе фракталне геометрије у контексту урбаног развоја и дамо критички осврт на неке од данас присутних теоријских приступа овој проблематици.

У првом делу рада се описује појам фрак-тала и износе основне поставке фракталне геометрије. У другом делу се излаже веза између фрактала и урбаних структура и описују методи за одређивање фракталне димензије градова, уз анализу примера Милана, Солуна и Базела, квантификованих кроз примену метода фракталне геометрије. Затим ће бити приказан приступ урбаној обнови који се заснива на поређењу фрак-талних својстава традиционалних и модер-них градова. У закључним разматрањима се још једанпут указује на карактеристике метода, уочене предности и недостатке.

Сл.2. Манделбротов скупFig.2. Mandelbrot set

Појам фрактала и фракталне геометрије увео је у науку математичар Беноа Мандел-брот (Benoit Mandelbrot) 1975. године у својој књизи “les objets fractals: forme, hasard, et di-mension”. Бројне облике, које данас називамо фракталним, математичари су истраживали и раније, али је тек Манделброт заокружио дефиницију појма, а затим је разрадио, али и популарисао својим делима, у првом реду “The Fractal Geometry of Nature” из 19822.

Један од најзначајнијих научних радова у овој области, његово пионирско дело “How long is the coast of Britain? Statistical self-simi-larity and fractional dimension”, објављен је још 1967. у часопису Science. У овом раду се још увек не користи термин „фрактал“, али се јавља појам разломачке, нецелобројне димен зије (fractional dimension), која служи да опи ше сложеност географских крива, њихову ра зу ђеност и самосличност. Ту димензију Манделброт означава са D и

ПОЈАМ ФРАКТАЛА

Сл.1. Кохова крива

Fig.1. Koch curve

научним дисциплинама, како у истраживању природних или вештачких облика, тако и у истраживању сложених развојних про цеса. Фрактална геометрија је посебно допринела изучавању феномена ризика и случајности (Mandelbrot, 1967.), понашања нелинеарних динамичких система4 и теорије хаоса уопште, јер је омогућила стварање нових, адекватнијих математичких модела.

Сл.3. Троугао Шјерпињског

Fig.3. Sierpinski triangle

Еуклидска димензија тачке је 0, линије 1, површине 2 и за-премине 3. Неправилни и сложени, фрактални облици, међутим, за разлику од савршено правилних еуклидских, могу да имају нецелобројну димензију. Тако се, на пример, фрактал-на димензија линије која је изразито кривудава и тежи да ис-пуни неку површину, приближава вредности 2 (Tannier and Pumain, 2005.), а просторни објекти са еуклидском гео-метријском правилношћу се сматрају специјалном врстом фрактала са целобројним фракталним димензијама 1, 2 и 3 (Shen, 2002. стр.419). Ако је дужина линије, када је резолуција 100м, једнака l, а када је резолуција 10м, lx10D-1, онда је фрак-тална димензија једнака D (Anas et al., 1998.). Ова димензија је основни показатељ који открива важне особине склопа фрак-тала, јер квантификује степен неправилности или фраг-ментације (lagarias, 2007.). Такође указује на степен сложено-сти и хијерархијске уређености (описује распоред елемената система око центра).

ПРИМЕНА ФРАКТАЛНЕ ГЕОМЕТРИЈЕ У КОНТЕКСТУ УРБАНОГ РАСТА И РАЗВОЈА

Фрактална геометрија је своју прву примену имала у проучавању природних облика и феномена, али су каснија истраживања показала да и урбане форме и процеси могу да се посматрају као фракталне структуре, јер је анализом њиховог раста и развоја могуће да се у наизглед хаотичним појавама уоче одређене правилности. Међутим, за разлику од правилних математичких фрактала, који су у потпуности само-слични и детерминисани фракталном димензијом, урбана структура и урбани системи немају идеалну фракталну приро-ду, која се огледа у јединственој фракталној димензији. Они имају такозвану статистичку самосличност, па фрактална димензија може да се разликује у зависности од просторног и временског оквира и размере. Коначна фрактална димензија може да се одреди тек након вишеструких анализа, тако да се урбани системи сматрају мултифракталима (Frankhauser, 1998.).

Урбани процеси, преплитање разноврсних функција и њима кореспондирајућих просторних елемената, као резултат дају карактеристичну морфолошку структуру. Методом фракталне геометрије, морфолошке особине, које се уобичајено приказују графичким путем, квантификују се, што чини самерљивим и упоредивим различите нивое и различите типове насеља. Фрактална геометрија помаже у одређивању степена сложе-ности морфолошке и функционалне диференцијације и међувеза између појединих елемената урбаних система. При-мена фрактала посебну улогу има у анализи просторног рас-пореда популације, мрежа и намена јер, више него детерми-нистичке методе, одговара природи урбаних насеља као отворених, нелинеарних динамичких система.

54

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

Одређивање фракталне димензије урбаних насеља

Полазећи од тезе да урбане матрице представљају фрактал-не структуре које поседују фрактална својства сложености, хе-терогености, хијерархијске уређености и самосличности, могуће је анализирати одређено урбано подручје путем одређивања његове фракталне димензије, која генерално представља основни параметар фрактала. У контексту ана -лизе раста и развоја урбаних подручја, она представља битан показатељ карактера урбаних структура, којим се квантифи-кује сте пен неправилности, сложености и хијерархичности тј. гравитирања одређеном центру (lagarias, 2007.). Поред тога, њоме је могуће пратити и квантификовати урбане транс-формације у различитим временским пресецима.

Вредности фракталне димензије се крећу у интервалу од 1 до 2, што су вредности које квантитативно описују геометриј-ски карактер обима, односно површине подручја. За илус-трацију се користи пример круга, код кога је, према концепти-ма еуклидске геометрије, димензија површине 2, а димензија обима 1. Када се кружна линија која представља обим дефор-мише, њена фрактална димензија постаје већа од 1 (условно речено, поред једне димензије – дужине – коју има, могуће је мерити и површину коју она заузима). Истовремено и површи-на одступа од идеално кружног облика, те се њена фрактална димен зија мења, односно, постаје мања од 2 (Сл. 4.).

55

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

Сл.4. Однос фракталне димензије површи-не и фракталне димензије обимаFig.4. Relation between fractal dimension of the area and fractal dimension of the perimeter

Аналогно овом теоретском примеру, фрактална димензија неправилне урбане матрице биће већа од 1 за обим подручја, док је фрактална димензија површине мања од 2. У процесу урбаног раста када се попуњава онај део површине који представља разлику површине у обиму идеално исправљене границе и површине коју обухвата неправилна, разуђена гра-ница, мењају се вредности фракталних димензија. Граница подручја се на тај начин исправља, односно њена фрактална димензија се приближава вредности 1, док се димензија повр-шине повећава тежећи вредности 2. Из овога се може закључити да су фракталне димензије обима и површине подручја у таквој међузависности да се, док се једна повећава, друга смањује. Ове вредности су од значаја да се упореде ка-рактеристике одређеног урбаног подручја у различитим вре-менским пресецима, што указује на карактер и интензитет ур-баног раста у одређеном временском периоду.

Ова метода је нарочито корисна код анализе периферних делова урбаног подручја која у првим фазама развоја показују велики степен разуђености границе и некомпактности изграђеног подручја. У каснијим фазама развоја може се уочи-ти управо већа интеграција изграђеног подручја и постепено исправљање граница, као последица попу ња вања неиз-грађених делова урбане целине. Ове промене се могу исказа-ти помоћу вредности фракталних димензија границе, односно површине целине, као што је то случај у анализи периферног подручја Солуна (Сл.5.) (lagarias, 2007.).

56

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

Ово подручје је у периоду 1960-1990. захватила убрзана урбанизација која се испољила кроз повећане густине изграђености и насељености, повећања спратности зграда, те груписање разједињених урбаних структура. Ове промене се путем фракталне анализе изражавају кроз промене фрактал-не димензије која се у случају захваћене урбане површине повећава од 1,466 до 1,741, а у случају урбане границе се смањује од 1,328 до 1,199.

Студија метрополитенског подручја Милана (Caglioni et Gio-vanni, 2003.), обухватила је више просторних нивоа, али без анализирања различитих временских периода. Истражене су фракталне карактеристике ширег подручја, самог Милана и појединих зона, као и граница урбанизованог подручја. Студија је показала јасне разлике између фракталних карактеристика средњовековног центра града и подручја око њега. Потврђене су очекивано високе вредности фракталних димензија добијених анализом површина (најчешће преко 1,8). Претпо-ставке о компактности и хомогености града поткрепљене су и ниском вредношћу фракталне димензије границе урбане сре-дине (испод 1,3).

У случају студије дела урбаног подручја Базела (Tannier and Pumain, 2005.), аутори су истраживали морфолошку еволуцију током прошлог века. Њихова намера је била да провере употребљивост фракталних димензија као показатеља урба-ног раста и да створе методолошки оквир за компаративну анализу урбаних средина. Студија је показала да се фракталне димензије границе изграђеног подручја повећале од 1882. до 1957. године, а након тога остале приближно исте до 1994. Иако је 1882., фрактална димензија границе имала најмању вредност, која указује на компактност подручја, имала је највеће варијације у зависности од посматране размере, што указује на нехомогеност структуре.

Наведени примери6 потврђују претпоставке о међу за-висности фракталне димензије обима и површине и њиховом понашању у зависности од развојних процеса током времена. Осим укупне вредности фракталне димензије, показало се да је важно и њено праћење на различитим размерама, јер поређење тих вредности даје додатне податке о хомогености урбане структуре.

57

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

амСл.5. Границе урбанизованог подручја северозападног дела Солуна 1960. и 1990. (Lagarias, 2007.)Fig.5. Boundaries of the urbanized area of the northwest part of Thessaloniki in 1960 and 1990 (Lagarias, 2007)

Вредност фракталне димензије се одређује помоћу компјутерских програма5, међу којима се издваја софтвер „Фракталајз“ („Fractalyse“) који користи принцип бинарне компјутерске логике. Основне улазне податке представљају мапе подручја на којима се графички диференцирају урбани-зована и неурбанизована подручја, где се прва означавају цр-ном, а друга белом бојом.

Најчешћа два метода за израчунавање фракталне димензије су „бокс-каунтинг“ (“box-counting”) метода и радијална анали-за. Првом се одређује компактност подручја и однос изграђених и неизграђених површина, док се другом указује на хијерархијску уређеност насеља.

У студији Солуна откривају се везе између фракталне анали-зе и урбанизације предграђа. Путем „бокс-каунтинг“ метода софтвера „Фракталајз“ (Сл.6.), одређује се математичка функција која представља правило распореда урбане зоне кроз размере.

Сл.6. Графички приказ „бокс-каунтинг“ методе, на примеру анализе Солуна 1960. и 1990. (Lagarias, 2007.)Fig.6. Graphic representation of the “box-counting” method, through analysis of Thessaloniki in 1960 and 1990 (Lagarias, 2007)

6 У свим студијама коришћен је софтвер „Фракталајз“

5 “Fractal dimension calculator”, “Benoit”, “Sierpinski”, “Fractalyse”

Примена принципа фракталне геометрије у обнови градског ткива

Једна од могућих класификација урбаних форми која у данашњим критичким теоријама у великој мери кореспонди-ра њиховој подели на модерна и традиционална насеља јесте она која их повезује са геометријским, односно органским принципом настајања.

Геометријски принцип генерисања урбаних матрица карак-теристичан је за савремене планове градова, засноване на ортогоналној мрежи саобраћајница која је примерена опти-малном функционисању моторног саобраћаја. Органски прин-цип се, са друге стране, повезује са традиционалним насељима прошлости, која су настајала спонтано, резултујући компакт-ном органском формом. (Сл.7.)

58

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Метод фракталне геометрије припада гру-пи савремених приступа урбанистичком планирању и пројектовању који третира ур-бана насеља као динамичке, отворене, нели-неарне системе, бавећи се степеном само-сличности и хијерархичношћу њихове структуре. Фрактална анализа може да служи за описивање, испитивање, типолошку класификацију, симулацију урбаног раста и др.

У савременој теорији издвајају се два основна начина сагледавања улоге фрактал-не геометрије у уређењу простора. Први приступ је више рационалан и аналитичан и бави се на првом месту анализом и моделовањем урбаних система и процеса који се у њима одвијају, док је други више ин-туитиван и синтетичан и заснива се на основној логици фракталних структура, које се, као самосличне и хијерархичне, по неким мишљењима издвајају као пожељан узор код планирања и обнове градова.

Међу областима у којима примена принци-па фракталне геометрије даје значајне резул-тате, истичу се: испитивање дистрибуције ста-новништва и намена, затим граница урбаних подручја и њиховог ширења; проблем рас-плинутих предграђа великих савремених градова; развој рубних, периурбаних подручја, ивичних градова, полицентричних урбаних система и система насеља; фор ми-рање урбаних типологија, упоредне анализе.

Фрактална димензија се издваја као важан индикатор урбане просторне структуре и замењује или допуњује класичне, попут гу-стине, која више одговара идеалним хомоге-ним системима. Фракталном геометријом се одређује фрактална димензија урбане матри-це. Фрактална димензија је показатељ сложе-ности, компактности и хијерархичности насеља. Ова три квалификатива су истовре-мено и важни показатељи међуодноса урба-не матрице и урбаног живота. Сложеност указује на присуство различитих динамичких процеса који обликују урбано ткиво. Компакт-ност указује на процесуалност развоја и омогућава континуитет, како у физичком, тако и у визуелном доживљавању урбаног ткива. хијерархичност доноси посебан квалитет насељима указујући на зоне атракције којима гравитирају под целине урбаног ткива.

Фрактална димензија се одређује како на нивоу насеља као целине, тако и на нивоу ур-

59

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

Сл.7. Упоредни приказ урбане матрице савременог и традиционалног града, на примеру БеоградаFig.7. Comparative display of urban matrix of a modern and traditional city, with Belgrade example

Извесни позитивни ликовни и функционал-ни квалитети традиционалних насеља, као што су сложеност, слојевитост, компактност, хијерархичност и надасве – хумана размера, директно се повезују са органским каракте-ром њихове урбане матрице. Она постаје предмет истраживања различитих научних теорија урбаног раста и развоја, у које се убраја и фрактална геометрија, које покушавају да њихов органски карактер при-кажу на начин који открива унутрашњу логи-ку и правилност као што је то случај са сложе-ним формама у природи.

Неки аутори повезују фрактална својства са позитивним квалитетима традиционалних градова тврдећи да је то оно што недостаје модерним насељима. Салингарос тврди да су фрактална својства иманентна традиционал-

ним градовима и повезује их директно са својствима сликовитости, разноликости, ком-пактне структуре, заснованим на органском развоју и хијерархијској организацији (Salin-garos, 2003.). Он ова својства не налази у мо-дерним градовима, које критикује као анти-фракталне структуре, засноване на укрупњеној геометријској матрици која, по њему, настаје као последица неопходности прилагођавања савременог града потребама аутомобила, саобраћаја и убрзаном расту популације. Као кључни аргумент у критици савременог града Салингарос користи чињеницу да је савремени град више приме-рен аутомобилу него пешаку и да је то основ-ни разлог дезинтеграције урбаног ткива. Он ће у овом контексту тврдити да је урбано тки-во здраво само ако је довољно повезано и

ако су све његове тачке доступне, те да би савремени град „оздравио“ неопходно је у постојеће урбане матрице интерполирати нове слојеве које су сразмерне пешачком кретању. Стога он разматра могућности повезивања и унапређивања савременог ур-баног ткива на начин аналоган фракталним структурама традиционалног града, али без подражавања. Исходиште Салингаросових истраживања је предлог града који у себи обједињује фракталну структуру традицио-налног града и савременост електронског града кога чине информатичке и комуника-ционе технологије.

Међутим, Салингаросова употреба фракталне анализе је, бар у овом контексту, очигледно у функцији прилагођавања резултата истраживања унапред прихва-ћеном оштром критичком ставу како према грађењу савремених насеља, тако и према савременој ар хитектури. Он занемарује историјске и еволуционе процесе и прави веома по јед ностав љену диференцијацију на тради ци онално и мо дерно при чему је прво позитивно зато што је фрактално, а друго негативно, односно, антифрактално. Иако је критика савремених насеља у великој мери основана на реалном искуству живота у градовима, није убедљива Салингаросова употреба фракталне анализе у аргументо-вању ове критике.

Осим тога, стриктна подела урбаних насеља која савремена насеља повезује са геометријским, а традиционална са орган-ским принципом, може се прихватити са ре-зервом, пошто је први принцип који генери-ше високо уређене геометријске форме градова присутан у читавој историји развоја насеља, када је био неопходан брз физички развој – радни кампови у Египту, грчки колонијални градови, римски војни кампови, или када се користи као средство демонстрације политичке, религиозне, еко-номске моћи – агоре, комплекси храмова и палата. Са друге стране, одсуство ових чини-лаца који су наметани „одозго“, као што су брзина развоја или демонстрација моћи, управо су омогућили онај спонтани, постепе-ни развој традиционалних насеља. Разлика савремених и старијих насеља заснованих на геометријском принципу јесте пре свега у размери, што ова друга не чини предметом критике са аспекта одсуства димензије прилагођене пешачком савладавању.

ЛИТЕРАТУРА• Anas,A.etal.(1998.),UrbanSpatialStructure,Journal of

Economic Literature, Vol.36, No.3, pp.1426-1464;• Caglioni,M.etR.Giovanni(2003.),Contributiontofractal

Analysis of cities: A Study of metropolitain Area of Milan, Cybergeo, 6èmes Rencontres Quant (Besançon), Articles sé-lectionnés par Cybergeo, Article 269, http://www.cyber-geo.eu/index3634.html (14.10.2007.)

• Frankhauser,P.(1998.),TheFractalApproach.ANewToolfor the Spatial Analysis of Urban Agglomerations, Popula-tion: An English Selection, Vol.10, No.1, New Methodologi-cal Approaches in the Social Sciences, pp.205-240;

• Lagarias,A.(2007.),FractalAnalysisoftheUrbanizationatthe outskirts of the City: Models, Measurement and Ex-planation, Cybergeo, A Selection of the best Articles (SAGEO 2005), Article 391,

h t t p : / / w w w. c y b e r g e o . e u / i n d e x 8 9 0 2 . h t m l (06.08.2007.)

• Mandelbrot,B. (1967.),Howlong is thecoastofBritain,Science, 156, pp.636-638;

• Mandelbrot,B. (1982.),TheFractalGeometryofNature,NewYork,W.H.FreemanandCompany

• Salingаros, N. (2003.), Connecting the Fractal City,Key-note speech, 5th Biennal of towns and town planners in Eu-rope (Barcelona),

http://www.math.utsa.edu/sphere/salingar/connect-ing.html (24.06.2007.);

• Shen,G.(2002.)Fractaldimensionandfractalgrowthofurbanized areas, International Journal of Geographical In-formation Science, vol.16, no.5, pp.419-437;

• Tannier,C.andD.Pumain(2005.),Fractalsinurbangeog-raphy: a theoretical outline and an empirical example, Cybergeo, Systems, Modelling, Geostatistics, Article 307,http://www.cybergeo.eu/index3275.html (18.11.2007.)

60

Урба

низа

м

РезимеМорфолошка

истраживања представљају једну од стожерних дисциплина урбанизма. Нажалост, у нашој средини оваква истраживања још увек нису заступљена у довољној мери, нити на одговарајући начин. Овај рад је покушај да се укаже на феномен и значај морфолошких истраживања у урбанизму, како би се створили услови за њихово разумевање и будућу примену у теоретским и практичним истраживањима.

Кључне речи: морфологија, урбана морфо ло гија, типоморфологија

Земљине коре, у урбаној географији7 (дисциплини

сродној архитектури и урбанизму) обликом и

структуром природних и створених чиниоца у

простору итд. Битна карактеристика свих

морфолошких истраживања је да се облик и структура посматрају заједнички, као и да се

констатују заједничке морфолошке карактеристике појединих елемената.

Објашњавајући значај геоморфолошких истраживања и њихов однос према

географији и геологији Јован Цвијић геоморфологију назива “самосталном

науком различитом и од географије и од геологије, која се ба ви анализом

еволуције облика земљине површине и која има своју генетску методу”.8 Из ове

дефиниције геоморфологије могу се издвојити три кључне карактеристике које су

битне за морфолошка истраживања уопште. Прво, ради се о научној дисциплини а не о

де с криптивној методи, друго ради се о дисци плини која се првенствено бави анали-

зом об лика, и треће ради се о дисциплини која облик анализира у

временском континуитету. Иако су морфолошка истраживања у

домену урбанизма прихваћена од стране архитеката и урбаниста, дефиниције урбане

морфо логије углавном потичу од географа и планера. Тако Милан Вреск урбану

морфологију дефинише као “грану урбане географије која проучава морфолошку струк-

туру града са њеним тродимензионалним обележјима”.9 Под морфолошком структуром

61

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

МОРФОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА У УРБАНИЗМУ

MoRPHoloGIC STUDIES IN URBANISM

AbstractMorphologic studies are one of the

main principles of urbanism. Unfortu-nately, this kind of research are not pre-sented in our ambient adequately. This paper is attempt to indicate the phe-nomenon and importance of the mor-phologic studies in urbanism, in order to create conditions for its understanding and succeeding appliance in both theo-retical and practical investigations.

Key words: morphology, urban mor-phology, typomorphology.

Владан Ђокић*

* Др Владан Ђокић, арх. Архитектонски факултет Универзитета у

Београду

баних потцелина све до самог грађевинског фонда и његове морфолошке структуре. Што су фракталне вредности разли-читих урбаних нивоа блискије, насеља су компактнија. Разли-чите вредности фракталне димензије на различитим нивоима умањују укупну фракталну димензију насеља, а тиме и ниво сложености, компактности и хијерархичности насеља.

Важно је напоменути да је град и даље исувише сложен, слојевит и динамичан систем да би се могао обухватити само једном теоријом или приступом, ма колико они били напред-ни, тако да је препоручљиво увек комбиновати више метода. Фрактална геометрија показује резултате који јесу значајни, нарочито при поређењу развоја насеља. Међутим, они се ипак морају узети у обзир са одређеном дозом резерве, с обзиром да је и сам поступак припреме картографских подлога произвољан у некој мери, јер се базира на бинарној логици, грубој подели на изграђена – црна поља и неизграђена – бела поља, не узимајући у обзир фине прелазне намене, остављајући недореченим како се третирају отворени урбани простори.

Произвољност примене принципа фракталне геометрије се огледа нарочито у приступима који изједначавају појам фрак-талног и органског, налазећи да је традиционални град са ор-ганском компактном урбаном матрицом чији је раст и развој сличан развоју биолошких јединки, те самим тим фракталан, истовремено парадигматски модел идеалног града чијим предностима треба да теже и савремена план-ска насеља. Притом се не дају препоруке и упутства како се традиционални град прилагођава свој сложености савременог жи-вота чији су захтеви, темпо и динамика далеко еволуирали од градова прошлости.

Потребна су даља истраживања како би се размотриле реалне могућности примене фрак-талне геометрије за унапређење савремених урбаних система, како кроз конкретну анали-тичку примену, тако и у светлу односа тради-ционалног и савременог планирања. Данашње неусаглашено развијање Новог Београда, на пример, које у виду нема ни целину урбаног подручја ни генеричке кодове раста, а које је и раније било предмет студија које су настојале да укажу на могућности унапређења његових виталних функција, кроз поуке традиционал-них градова прошлости, представља веома до-бро поље за истраживања. Улога фракталне геометрије је стога значајна код унапређења постојеће урбане структуре и то не једноставним „попуњавањем“ празних поља у крупно пројектованој ортогоналној матрици, као што је то случај са Новим Београдом, већ путем уочавања унутрашње развојне логике насеља и могућности његовог раслојавања, усложњавања и прекомпоновања у складу са динамичким процесима који се у њему одвијају и указују на његов специфични урбани живот.

УВОДПојам морфологија везује се за кованицу

грчких речи morphe (облик) и logy (наука), па би се могао дефинисати као наука о постанку и развитку облика. Морфологија је, као облик истраживања, саставни део многих научних дисциплина и користи се као метод који објашњава појаве и процесе повезане са настанком специфичних облика. У биологији1, на пример, морфолошка истраживања баве се обликом и структуром живих бића, у лингвистици2 структуром и облицима речи, у филозофији3 обликом и структуром исто риј ских склопова, у социологији4 материјалним обликом и структуром друштва, у култури5 обликом и структуром појединих култура, у физичкој географији6 структуром и обликом рељефа

УДК

711.4

2

71

1.61

ПРИНЦИПИ МОРФОЛОШКИх ИСТРАЖИВАЊА У УРБАНИЗМУ

Основни начин морфолошких истражива ња јесте компара-тивна метода, односно упоредна анализа која подразумева анализу фаза у настанку и развоју неког елемента, као и његово поређење са ширим контекстом или целокупним феноменом. На пољу урбанизма упоредно проучавање облика, услова и начина настанка просторних структура града представља основни методолошки поступак.

Будући да проучава процесе, морфолошки метод се кори-сти емпиријом. То је средство за упоредну анализу одређених стања или фаза развоја. Када је реч о градским целинама, бит-не су историјске етапе развоја, док за потребе општег истраживања генезе једне функције треба истраживати њене облике у различитим историјским периодима, без обзира на географски положај. У оба случаја реч је о генези једног типо-лошког облика. У савременим морфолошким студијама преовлађује истраживање типолошких карактеристика струк-тура и генетског кода којим је њихов развитак историјски опредељен. Тиме се даје значај истраживању кључних обележја просторне структуре – оних које најизразитије под-стичу и одређују процес генезе.

Морфолошки оријентисане студије у области урбанизма ка-рактеристичне су по томе што садрже тројни принцип у интерпретацији грађених структура и отворених простора. Са једне стране доминира класификација облика, са друге иден-титет средине, док са треће однос времена и простора.

62

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

Принцип класификације

Први принцип морфолошких студија урба-них простора везан је за класификацију еле-мената на бази не само његових обликовних карактеристика, него и на бази карактеристи-ка положаја, величине, коришћених материјала и других особина структуре. Циљ класификације елемената на бази поменутих карактеристика је двојак: са једне стране утвр ђују се историјске чињенице односно по-ступци и принципи који су довели до одређеног стања; са друге стране утврђује се информациона основа из које могу да проис-текну смернице за даљи развој посматраних елемената у будућности.

Сама фактографска анализа и класификација по врстама облика, геометријским каракте-ристикама, димензијама, положају или некој другој физичкој особини неопходна је у истраживању просторних облика, али није суштински сама себи довољна. Искључивом оријентацијом на физичке карактеристике сужава се поље истраживања, а тиме смањује тачност изведених закључака. Ради тога се морфолошке студије у урбанизму истовреме-но баве и анализом функционалних каракте-ристика простора како би се установили узроци настанка поменутих физичких карак-теристика простора.

У класификовању морфолошких целина града јављају се проблеми као и код свих кла-сификација. То су, пре свега, тешкоће у избору релевантних критеријума за класификацију. У досадашњим покушајима на том пољу дошла је до изражаја најчешће интуитивност аутора. У новије време има покушаја морфолошког диференцирања елемената градског просто-ра анализом већег броја критеријума.

Принцип идентитета Други принцип морфолошких студија ур-

баних простора јесте принцип посебности, тако да је за морфолошка истраживања по-требно извршити одговарајуће прилаго-ђавање циљева и инструмената свакој појединачној ситуацији. Свака специфична ситуација захтева одговарајући пројекат методологије истраживања. Опште познавање историјског развоја, паралеле са другим ситуацијама у истом временском пресеку, или аналогни примери без обзира на време на-станка упућују на правац истраживања. Повезивање мноштва различитих чињеница,

спрегнуто тумачење облика и процеса у про-стору и времену, утврђивање кључних утицајних фактора, навика, културних норми, облика комуникације, релације различитих типова простора и функција – представља сложен процес.

У фокусу истраживања морфологије као ге-нетске науке су поред самог облика и ком-плексни процеси који су условили настанак тог облика. Стога морфологија, јасније него било који други метод, открива и изражава друштверни и културни идентитет одређене средине.

Сваки створени физички облик на неки на-чин компримира историју и репрезентује одређену културу. Из тих разлога просторни облици града не могу се у потпуности разуме-ти без познавања друштвено историјског тре-нутка, економског статуса становника, њихових карактеристика, религије, правних норми, политичког система. Развој појма кул-турних вредности и облика је међузавистан и реципрочан. Временом, сврха облика се ме-ња као што се мења и њихово тумачење. Из тога произилази да социјални контекст пред-ставља главни генератор физичких каракте-ристика простора, односно да он ре презентује куклтурни идентитет једне заједнице.

Принцип морфогенезе

Трећи принцип карактеристичан за мор-фолошке студије из области урбанизма одно-си се на процес морфогенезе, који представља један континуални и перманентни исто ријски процес у коме се облици грађених структура и отворених простора посматрају у моменту њиховог настајања, током њиховог развоја и промена кроз време. На неки начин морфоге-нетски процеси представљају синтезу односа и активности свих актера у једној градској структури, који резултуирају у физичким об-лицима простора.

Морфогенеза у суштини представља серију трансформација простора у којима се његово стање усклађује са новим потребама. Иако се сама трансформација простора првенствено односи на промену његове форме, узроци промене везани су како за функцију тако и за идентитет средине.

Морфогенетски процеси могу бити разли-чити у зависности од времена настанка и трансформације градова, њихове економске структуре, функционалног приоритета, култу-ре итд. На основу паралелног истраживања

63

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

града аутор подразумева просторни распоред и међусобни однос морфолошких елемената у градском простору као што су: улице, тргови, парцеле, јавне површине, блокови, зграде итд. Наведени елементи одликују се својим специ-фичностима, као што су густина изграђености, величина, облик, положај, изглед итд. Морфо-лошка структура града у многоме зависи од: плана града, начина коришћења гра ђевинског земљишта, значења и размештаја функционал-них делова града, развоја града у прошлости и садашњости.

Географ Роберт Дикинсон (Robert Dickinson) урбану морфологију дефинише као “сту ди рање плана и грађевина града виђене кроз зачетак, раст и функцију”.10 Он сматра битним две основ-не групе истраживања: а) морфолошких струк-тура - којима се тумаче планске основе и архи-тектура кроз локацију, план, раст и употребу, и б) упоредне морфолошке студије – у којима се упоредно разматрају различити узорци на осно-ву порекла, раста и функције.

Из свега наведеног могло би се сумирати да је урбана морфологија научна дисциплина која се бави истраживањем настанка и развитка об-лика грађених структура и отворених просто-ра у урбаним срединама.

облика градских структура и историјског раз-витка друштва, Милош Бобић морфогенетске процесе класификује на неконтролисане и контролисане.11

Из поменутих принципа морфолошких сту-дија произилазе смернице за даље деловање у простору. Специфичност појединих смерница реципрочан је броју интерпретација и искуства морфолошких истраживања. То даје неограни-чено велики број индивидуалних могућности, с обзиром да морфологија није крута доктрина него начин мишљења о простору.

ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ МОРФОЛОШКИх ИСТРАЖИВАЊА

Развоју морфолошких истраживања допри-

нели су теоретски радови и практична иску-ства којима се већ више од једног столећа истражује овај феномен. У развоју морфолош-ких истраживања препознатљиво је више раз личитих периода од којих сваки има одре-ђене специфичности по којима је пре-познатљив. Периоди који су допринели укуп-ном развоју морфолошких истраживања, хронолошки се могу сврстати на следећи на-чин.

Период краја XIX и почетка XX века - појава урбане морфологије

Настанак урбане морфологије везује се за период последњих десет година деветнае-стог века када су настала прва дела која са ур-банистичког аспекта истражују градске про-сторе. Три немачка аутора са својим радовима из тог периода: Ото Шлитер (otto Schluter), Јозеф Штибен (Joseph Stubben) и Камило Зите (Camillo Sitte) могу се сматрати родоначелни-цима морфолошки оријентисаних истражи-вања. Географ Ото Штилер је у својим радови-ма први назначио разлике између спонтано и плански насталих градова на територији Не-мачке, што ће се у каснијим морфолошким истраживањима многих аутора показати као једна од кључних особина за разумевање градских простора. Јозеф Штибен у свом делу Der Stadtebau12 представља до тог времена најбогатији и најсвеобухватнији приказ струк-тура градова и њихових елемената, како би створио оквире за интерпретирање одређених начела уређења градских просто-ра која ће се показати као изузетно утицајна и примењива у каснијим морфолошким

студијама. Коначно, историчар уметности Ка-мило Зите у свом делу Уметничко обликовање градова13 чини онај одлучујући искорак који ће ову књигу сврстати у ред најутицајнијих морфолошких студија не само овог периода него уопште. Наиме, Зите покушава, а у већини случајева и успева, да укаже на разлоге који су довели до одређених морфолошких осо-бина елемената градског простора, као и да поједине елементе градских простора типо-лошки сврста у одређене категорије.

Посебан значај за развој морфолошких студија почетком двадесетог века имају радо-ви Пјера Лаведана (Pierre lavedan) који у својим делима Geographie des Villes14 и Histoire de L’urbanisme15 продубљује неке теме које су иницирали немачки аутори али и уводи неке нове. Продубљена истраживања односе се на повезивање спонтаних и планских основа са генеративним елементима града, док се ори-гиналне теме усмеравају ка третирању грађених структура и отворених простора као конститутивних елемената градског про-стора. Идеја о конститутивности грађених структура и отворених простора имаће вели-ки утицај у каснијим морфолошким студијама многих аутора.

Из периода почетка двадесетог века треба издвојити још једну књигу која се може сма-трати антологијском у развоју урбане морфологије. Ради се о делу The American Vit-ruvius: An Architect’s Handbook of Civic Art16 чији су аутори немачки планер Вернер хегеман (WernerHegemann)иамеричкипејзажниар-хитекта Елберт Питс (Elbert Peets). Сама чињеница да се ради о два истакнута аутора различитих занимања и културних поднебља прет поставка је да се ради о делу које мора бити другачије од претходних. За разлику од дотадашњих морфолошких истраживања Civ-ic Art се на адекватан начин бави и темама које у домену урбане морфологије до тада нису биле истраживане. Аутори нарочито указују на допринос грађанског морала, као и норми понашања и манира који су утицали на обликовање градова. Културни идентитет са свим својим обележјима као што су навике, обичаји, менталитет и темперамент први пут се помињу као кључни фактори у формирању облика градских простора. Поред тога, до-принос овог дела огледа се и у томе што се први пут са морфолошког становишта истражују и градови ван европског континен-та. Наиме, поред морфологије европских гра-дова, аутори се баве и истраживањем морфо-

64

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

лошких карактеристика америчких градова.Заједничка карактристика свих радова из

овог периода је да вреднијим структурама сматрају оне које су настале спонтано, на бази одређених принципа и поступака који су се спроводили кроз дуге временске периоде, за разлику од планираних које су настале од стране једног аутора у једном временском тренутку.

Период прве половине XX века - појава друштвене морфологије

На развој урбане морфологије веома су утицала социолошка истраживања насеље-них структура и појава друштвене морфо-логије коју је засновао Емил Диркем (Emil Durkheim). Према његовој замисли друштве-на морфологија проучава све оно што се од-носи на демографију и географију сеоских и градских насеља, на друштвене групе као материјалне феномене.17 Њен задатак је да проучава друштво у његовој спољашњој страни. Диркем се нарочито интересовао за за град а посебно за проблеме згушњавања, распрострањености и обима становништва. Друштвена морфологија према Диркему и његовим следбеницима треба да разматра географску ситуацију народа и његове организације, величину становништва, густи-ну насељености и распоред у простору.

Диркемови најзначајнији следбеници, Мос (Marsel Mos), Албвакс (Maurice Halbwachs) и Гурвич (G. Gurvitch), прихватају и даље уна-пређују његову поделу на друштвену морфологију и друштвену физиологију. Мос тако наводи да у сваком друштву постоје две групе ствари које га обликују: једна припада морфологији, тј. проучавању материјалних структура, док друга припада физиологији, тј. учењу о тим структурама и њиховим променама.18 Према Албваксу друштвена морфологија треба да проучава законитости демографских појава и то на два нивоа: у ши-рем смислу она обухвата религијску, поли-тичку и економску морфологију; док у ужем смислу проучава густину и становништво, просторни распоред, миграције, демограф-ску репродукцију и друго.19 Најближи урба-ном схватању морфологије је Гурвич који сма-тра да друштвена морфологија тереба да изучава: са једне стране географску и демо-графску основу, густину становништва и његов распоред на земљишту, покретљивост од села ка граду; док са друге стране предмет

интересовања тереба да буду споменици, зграде, цркве, касарне, колибе, бараке, путе-ви, радионице, односно све оно што чини чи-сто материјалну друштвену базу.20

У новијој социологији друштвена морфологија се сматра широм области социологије која проучава структуру и типологију друштвених група и њихову организацију. Обухвата две уже дисциплине: социографију и демографску морфологију, од којих је ова друга изузетно блиска урбанизму с обзиром да проучава морфологију сеоских и градских насеља.21

Заједнички допринос свих наведених со-циолошких истраживања из овог периода огледа се у постављању теоријских ослонаца који су допринели како развоју научне социологије тако и каснијим морфолошким истраживањима урбаних простора. Из тог разлога, наведена социолошка истраживања и појава друштвене морфологије морају се сматрати једним од кључних етапа у развоју урбане морфологије.

Период између два светска рата - појава урбаног пејзажа

За развој урбане морфологије посебно је значајан период између два светска рата, што је нарочита заслуга немачких географа. Они су град третирали као део пејзажа па је тако настао појам Stadtlandschaft (на енглеском Townscape, или у нашем преводу градски пејзаж). У том периоду настали су многи радо-ви о морфолошким обележјима градова и њихових елемената као и монографије појединих градова. Тежило се да се издвоје типови градских простора карактеристични према одређеним специфичностима. Притом се сматрало да су морфолошка обележја гра-дова резултат, не само друштвено економске и технолошке развијености него, првенстве-но одраз одређеног културног идентитета. На основу тога неки аутори говоре о културно-генетским типовима градова. У Европи су најчешће помињани ови типови: средњеевропски и западноевропски град, се-верно и источноевропски град, руско-совјетски град, јужноевропски град. Изван Европе најчешће се издвајају: англоамерички град, аустралијско-новозеландски град, ла-тинскоамерички град, оријентални град, аф-рички град, индијски град, градови југоисточне Азије, кинески град, јапански град22. Овакве и сличне класификације специфичне су по томе

65

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

што имају искључиво дескриптиван карактер.Било је и другх покушаја регионализације

света на бази односа града и културног иден-титета. холцнер (l. Holzner)23 у том смислу врши поделу читавог света на 12 великих регија. Ове регије издвојене су на бази анали-зе седам група процеса међусобног односа града и културног идентитета. За мерење тих процеса издвојен је 31 критеријум са одређеним параметрима. Велике просторне целине као и потцелине издвојене су једним логичким системом регионализације.

Период после Другог светског рата - појава типоморфологије

Развоју урбане морфологије изузетно је допринео период последње четири деценије двадесетог века, када је пажња европских аутора све више усмерена на типоморфологију као један веома погодан приступ урбаним облицима. Свеобухватност типоморфологије огледа се у њеној сложености и способности да истовремено дефинише физичку и про-сторну структуру града. Типоморфологија је сложена дисциплина која се бави истраживањем урбаних форми на основу проучавања типова простора и грађевина. Урбанисти који се баве типоморфологијом сматрају да се она може дефинисати као “опе-рационализована историја урбаних облика” јер региструје све професионалне и аматер-ске активности које су у дужем временском периоду као резултат имале обликовање гра-дова. Типоморфолошки приступ истраживања урбаних форми се од других метода разликује на три начина: Прво, тип примењен у типоморфологији комбинује карактеристике грађених структура са њима одговарајућим отвореним просторима. Друго, укључивањем земљишта као конститутивног елемента у типологији облика оно постаје веза између појединачних елемената и ширег урбаног контекста. Треће, грађене структуре и отво-рени простори се не посматрају само као тре-нутно стање у простору, већ морфогенетски што значи временом у коме се град форми-рао, развијао, користио и мењао.24

Типоморфолошка истраживања на тлу Италије своје корене имају у истраживањима Савериа Мураторија (Saverio Muratori) који је, заједно са својим непосредним наследником Ђанфранком Каниђом (Gianfranco Caniggia), анализирајући процесе изградње традицио-налних италијанских градова, формирао

теорију за пројектовање нових градова.25 Њихова теорија имала је снажан утицај на теорију и праксу у Италији, па су се њиховим ставовима приклонили многи архитекти међу којима и Алдо Роси (Aldo Rossi). Сви они су изучавање урбане морфологије сматрали предусловом за разумевање града као и будуће интервенције у простору. Муратори је у својим радовима увек истицао две чињенице: прву, да се структура града може разумети једино у историјском континуитету и другу, да је типологија грађених облика основа за анализу урбаних облика. Грађевине и њихово неизграђено окружење чине урба-ну форму која је резултат прожимања многих идеја, поступака и активности, а заједно се може класификовати у типове којима се може приказати суштина њиховог разноврсног ка-рактера.

За разлику од Италије, где су носиоци идеја о типоморфологији били искључиво архитек-ти, у Француској су поред архитеката овом дисциплином пођеднако били заинтересова-ни и планери, географи, социолози, истори-чари. Због тога типоморфолошка истраживања у Француској не обухватају само истраживања урбане форме већ и обимна друштвена истраживања. Иницијатором типоморфолош-ких истраживања у Француској може се сма-трати Анри Лефевр (Henri lefebvre), који се критички односио према модерној терорији урбанизма која је фаворизовала масовну стамбену изградњу не марећи за урбани пејзаж. Његова дела непосредно су утицала на тројицу аутора, архитекту Жана Кастекса (Jean Castex), урбанисту Филипа Панереја (Philippe Panerai) и социолога Жан Шарл Де-пола (Jean-Charles Depaule) који су дали највећи допринос изучавању типо мор фо-логије у Француској.26 У њиховом раду односи гра ђеног и друштвеног простора приказују се као дијалектички. Аутори сматрају да је гра-ђени простор независан од друштвеног про-стора, те да се физички простор може описа-ти и користити од стране људи у свакодневном животу. Физички простор има своју логику која постаје стварна и има смисла само кроз друштвене поступке. По мишљењу аутора постоје две категорије градитељских типова. Први тип може да се уочи и понавља се у раз-личитим историјским периодима и назива се архетипом. Други тип настао је као ком-бинација основних функционалних програма и посебних просторних облика и назива се типским планом или прототипом.

66

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

Родоначелником типоморфолошких ис-траживања у Енглеској сматра се М.Р.Г. Конзен (M.R.G. Conzen), географ и градски планер, који је своја истраживања базирао на анали-зи три компоненте: градског плана (као кар-тографске представе физичког изгледа гра-да), градског ткива (као скупа грађевина и отворених простора) и начина коришћења грађевина и земљишта (као детаљног плана употребе земљишта)27. Конзенови следбени-ци су 1980. године основали Групу за изучавање урбане морфологије (Urban Mor-phology Research Group) на универзитету у Бирмингему. У групи су се налазили стручњаци из различитих области чији је заједнички циљ био утврђивање трансформације гради-тељских облика услед промене у постојећем типу или ради потребе стварања новог типа. Резултат њиховог рада био је и глосар терми-на који је Конзен користио у својим морфо-лошким истраживањима. Група за истра жи-вање урбане морфологије имала је наглашен морфогенетски приступ, јер је своја истра-живања базирала не само на постојећој струк-тури града већ и на његовој временској ди-мен зији односно трансформацији.

Заједничка карактеристика сва три типо-морфолошка приступа (италијанског, фран-цуског и енглеског) огледа се у томе да се градски пејзаж мора посматрати кроз време, облик и величину. Градски простор је у стал-ном процесу промене под утицајем друштве-них и економских услова изградње, ко-ришћења и трансформације простора. Ради тога је једино исправно посматрати га кроз време, односно у склопу фаза у којима је до-живео одређене промене.

Период од шездесетих до осамдесетих го-дина XX века – појава неорационализма

Средином шездесетих година двадесетог века у појединим европским земљима, најпре у Италији и Шпанији, а касније и у Белгији, Немачкој и Француској, једна група архитека-та и теоретичара постала је позната као нео-рационалисти. Основна карактеристика њиховог рада односила се на чињеницу да су градске просторе изражавали помоћу појмова типологије и морфологије, те да су градове и грађевине посматрали у исто-ријском континуитету.

Најзначајнији и најутицајнији међу неора-ционалистима био је италијански архитекта Алдо Роси који у својој књизи Архитектура

града28 наглашава значај историјског конти-нуитета у морфолошким истраживањима као и феномен типолошких сагледавања елеме-ната градског простора. Он одбацује функци-онализам као основно одређење форме због његовог порицања комплексности града, као и због његове неспособности да објасни истрајност појединих облика када се њихова функција промени. Росијево схватање типа веома је специфично и ослања се на аутобиографију, сећање и пролазне утиске, за разлику од дотадашњих ставова по којима се тип тражи у историји. Роси је 1973. године ор-ганизовао контроверзни венецијански три-јенале под називом “Рационалана архитекту-ра”, где су представљени практични радови и теоретска упоришта ранијих и тадашњих практичара рационализма. Ова изложба има-ла је великог утицаја на даљи развој рацио-налног схватања архитектуре и урбанизма.29

Допринос неореалистичкој мисли дао је и Паоло Портогези (Paolo Portoghessi), нарочи-то у свом делу Postmodern: The Architecture of Postindustrial Society30, где указује на неопход-ност поновног открића архетипова који, како он верује, могу да врате значење у архитекту-ри и урбанизму. Он објашњава да су ови архе-типови основне институције језика и праксе у архитектури које живе у колективној свести човека, као и да се веома разликују у завис-ности од места где живимо односно од иден-титета средине.

Највећи поборници типолошког начина сагледавања градских простора међу неора-ционалиистима свакако су браћа Леон (leon Krier) и Роберт Криер (Robert Krier) који су у многим својим теоретским и практичним ра-довима, као што су Urban space31 и The Recon-struction of the Europian city32 истицали неоп-ходност типолошких истраживања и ука зивали на чињеницу да се разумевање ар-хитектуре и урбане културе може једино схва-тити на тај начин. Леон Криер био је један од најгласнијих заговорника Покрета за обнову европског града чије су теме између осталог укључивале и: замисао урбаног простора као основног елемента урбане морфологије; ти-полошке и морфолошке студије као основе за нову архитектонску дисциплину; растућу свест да је историја града темељ на коме се граде смернице према реконструкцији улице, трга и градске четврти. Ове три теме пред-стављају суштину морфолошких истраживања у урбанизму. Леон Криер и Морис Кило (Mou-rice Culot) у свом тексту “Pourrir dans les

67

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

tranchees? Non merci “33 отишли су још даље тврдећи да, када су елементи градског простора у питању, морају се подражавати најлепши историјски примери у њиховим пропорцијама, ме-рама и облицима.

Заједнички допринос неорационалиста урбаној морфологији огледа се у наглашавању “типа” као средства помоћу кога се град може разумети. Они “тип” преферирају из разлога што се помоћу њега може објаснити сваки елемент градског простора: трг, улица, блок, четврт, колонада, аркада итд. Неорационалисти “тип” посматрају двострано: непосред-но, као представника једне категорије са специфичним особе-ностима; и посредно, као враћање на архитектуру и урбани-зам прет ходних периода. Типолошко сагледавање елемената градског простора је од изузетног значаја јер се на тај начин истичу њихове кључне карактеристике по којима су препознатљиви.

Период од шездесетих до осамдесетих година XX века – појава покретра за уређење града

Некако у исто време, са појавом неорационализма у Евро-пи, у Америци се развија Покрет за уређење града. Творцем овог покрета сматра се Гордон Кален (Gordon Cullen) који је у време док је био уметнички директор часописа Architectural Review развио ову замисао и описао односе који владају међу свим чиниоцима уређења земљишта. У свом касијем делу “The Concise Townscape”34 он нуди сажет преглед најприхватљивијих вредности за уређење града, укључујући и урбанистичке које се везују за морфолошке елементе изграђених структура и от-ворених простора. Његово дело има велике заслуге за каснија морфолошка истраживања како на америчком тако и на ев-ропском континенту.

Највећи утицај на развој урбане мор фологије и урбане мис-ли уопште са америчког континента оставио је просторни пла-нер Кевин Линч (Kevin lynch) који у својим бројним радовима на иноваторан начин указује на значење морфолошких карак-теристика града. Тако у књизи Слика једног града35 анализирајући цртеже и менталне мапе анкетираних станов-ника формулише теорију о идентитету града и његових урба-них елемената на бази јаких визуелних представа које су у очима или на уму оних који тај град познају, док у књизи A The-ory of Good City Form36 износи теорије о урбаним формама град-ских простора на бази сагледавања великог броја њихових морфолошких особина.

Посебан допринос са теоретског аспекта на развој урбане морфологије има Кристофер Александер (Christopher Alexan-der) који је својим делима A Pattern Language37 и A New Theory of Urban Design38 отишао корак даље успоставивши сет критеријума и образаца на основу којих је, на бази морфолош-ких истраживања историјских примера, могуће креирати нове градове који би имали пожељ не карактеристике познатих случајева. Слично становиште заступа и Кристијан Норберг-Шулц (Christian Norberg-Schulz) у својој књизи “Genius Loci: To-wards a Phenomenology of Architecture”39 где наводи да не треба копирати старе примере, већ утврдити својства простора и

приказати их на нов начин јер само тако тра-диционални елементи могу бити интегрисани у савремено окру жење.

У последњој деценији двадесетог века морфологијом градских структура нарочито се бавио историчар архитектуре Спиро Костоф (Spiro Kostof ) у својим књигама The City Shaped: Urban Patterns and Meanings Through History41 и The City Assembled: The Ele-ments of Urban Form Through History,42 дајући објашњења о свим најзначајнијим морфоло-шким карактеристикама градова и њихових елемената. Вредност његових дела је и у чињеници да је у њима настојао и у великој мери успео да укаже на разлоге који су дове-ли до одређених обликовних карактеристика градских простора, као и да их сврста у одре-ђене типолошке групе.

За разлику од неорационалиста у Европи, који су своје теоретске ставове примењивали у пракси, присталице Покрета за уређене гра-да у Америци углавном су свој допринос дали са теоретског становишта. Заједничка карак-теристика њихових теоретских радова је да су покушавали да дају смернице за формирање нових градова на бази одређених принципа који су произашли из морфолошких студија историјских примера.

Период осамдесетих и деведесетих годи-на XX века – појава неотрадиционализма

Оно што представницима Покрета за уре-ђење града није пошло за руком (примена теоретских становишта у пракси), успело је представницима неотрадиционализма, који инспирацију за формирање нових градова црпе из принципа уређења градова у про-шлости. Неотрадиционалисти теже да избег-ну негативне последице модерног урбанизма као што су: претерано раздвајање функција и неповољности које се наносе питању ок ру-жења и социјалном питању. Ради тога акценат стављају на обезбеђење квалитетних јавних простора, који су полузатворени, чит љиви и који повезују места која људи користе.

Неколико нових градова који су настали крајем осамдесетих и почетком деведесетих година двадесетог века у Сједињеним Аме-ричким Државама, изазвали су огромну пажњу стручне јавности, из разлога што су изграђени на основу јединственог урбани-стичког кодекса који су направили Андрес Дуани (Andres Duany) и Елизабет Платер-Циберк (Elizabeth Plater-Zyberk). Њихова

69

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

68

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

основна замисао била је да формирају једну врсту правилника који би комплетно дефини-сао изградњу нових градова, прописујући све битне урбанистичке елементе. Тај систем пра-вила или кодова назвали су Пропис развоја традиционалног суседства (Traditional Neigh-borhood Development ordinance) и према њему је већ изграђено више градова, од којих је први и најпознатији Сисајд на Флориди43, 1987. године за који је консултант био Леон Криер. Основна замисао формираних пропи-са је да се обезбеди начин планирања који ће бити вођен сензибилним и жељеним атрибу-тима традиционалног суседства. Величина града (Сисајд је планиран на површини од око 32 хектара) омогућава пешачке дистанце између места рада и места становања, што доводи до престанка зависности од аутомо-била. Самим смањењем броја и дужине ауто-мобилских путовања, постигнуто је неколико социјалних циљева: повећано је слободно време, смањене су саобраћајне гужве и кон-зервирани су односно очувани земља и гори-во. Пропис такође доприноси безбедности града јер се грађани пешачењем лакше упознају и успостављају контакте. Интеграција социјалних и старосних структура постаје могућа захваљујући великом броју различи-тих типова објеката и функција које су понуђене. И коначно, пропис доприноси бољим иницијативама по питању: здравства, образовања, чувања деце, рекреације, омо-гућујући подстицај јавних капацитета.

Неотрадиционални урбанизам, у виду фор-мирања нових градова на бази историјских принципа, истовремено се појављује и у Великој Британији. Један од оних који је по-зитивно оцењен и који се сматра примером за углед јесте нови град Есекс који је урађен према плановима Мелвила Данбара (Melville Dunbar). За изградњу Есекса направљен је проје ктантски приручник који се ослањао на кодове грађења из средњевековних енгле-ских градова и који је требало да охрабри маштовитији приступ урбаној изградњи. Нови град планиран је на површини од око 450 хек-тара и популацију од око 17000 становника, са свим пратећим садржајима. Пројектна пра-вила која су успостављена приручником одредила су све потребне норме које су ва-жиле како за изграђене структуре тако и за отворене просторе.44

Покрет неотрадиционалне архитектуре и урбанизма нарочито је подржао Принц Чарлс (Prince Charles) који се залаже за начин

живљења у под ручјима која су налик сеоским заједницама у оквиру града. Он сматра да повећањем размере градови губе хуману димензију. Инспирисан градом Сисајд на Флориди, који му се изузетно допада, Принц Чарлс је одлучио да изгра-ди четири традиционална града-села у Дорсету у области До-честера према сличним принципима. Ангажовао је Леона Кри-ера као саветника за овај подухват док је Андрес Дуани направио грађе вниски закон за изградњу објеката који је био инспирисан енглеским селом осамнаестог века. Планови за четири града, од којих је сваки обухватао површину од око 40 хектара, урађени су по принципу становања за све слојеве становништва, у близини трговина и јавних тргова, са правил-ним односом између висине зграда и њиховог значаја. Иако је рецесија одложила из градњу ових градова, прве 142 куће су изграђене у Поундберију, тако да је овај град почео да живи уз изузетне позитивне критике његових становника.45

Допринос неотрадиционалиста урбаној мор фо логији огле-да се у томе што су, за разлику од претходника, теоретске принципе који су проистекли из морфолошких истра живања историјских примера успели да преточе у смернице, односно кодове на основу којих су формирали нове градске структуре према тра-диционалним принципима.

ЗАКЉУЧАК

Велики је број разлога због којих су морфо-лошка истраживања кључна за разумевање грађених структура и отворених простора. Нарочит значај односи се на релацију морфо-лошких истраживања са културним контек-стом и трансформацијом кроз време, где се утврђује да је свака промена урбане форме резултат одређених социјалних услова који владају у конкретној заједници.

Специфичност морфолошких истражива-ња урбаних простора очитава се у оријентацији на сагледавање и изучавање об-лика и структуре града односно његових изграђених структура и отворених простора: целина, квартова, блокова, зграда, улица, тргова, паркова, приобаља итд. Доменом морфолошких истраживања обухваћено је мноштво делатности које се преламају у град-ском простору. Када је реч о појединим еле-ментима градског простора њих није могуће издвојити из контекста – друштвеног, про-сторног, географског или било ког другог. Било који део урбаног простора (зграда, блок, трг) представља јединствену целину али је истовремено и део ширег окружења чији је саставни део са одређеним генетичким својствима.

У урбанистичкој пракси сматра се да је основни задатак морфолошких истраживања да помогну у образложењу и објашњењу предложених и планираних облика градског простора као и да потврде њихову повеза-ност са наслеђем и контекстом.

70

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

Морфолошка истраживања представљају средство које нам омогућава да откријемо суштину ствари када су грађене структуре и отворени простори у питању. На тај начин от-кривамо сву сложеност и комплексност фе-номена урбаних елемената, почев од оних најелементарнијих као што су кућа и парцела па све до града као просторно физички најсложеније целине.

Генерално се може нагласити да се морфо-лошким истраживањима у нашој средини да-нас посвећује мање пажње него другим фено-менима града. Последице тога су како неразумевање феномена урбане структуре града тако и недостатак прихватљивих моде-ла за анализу морфолошких особина и издвајање морфолошких градских целина.

НАПОМЕНЕ(Endnotes)1 У биологији морфологијом се сматра посебна грана

која се бави истраживањем облика и структуре жи-вих бића. На следећем примеру може се сагледати принцип морфолошких истраживања из области биолошких наука: Физички изглед, односно биотип неке особе, даје често важећи утисак о њеном тем-пераменту. Ову емпиријску чињеницу, проверило је неколико аутора, који су покушали да субјекте разврстају према њиховој морфологији, њиховим физиолошким карактеристикама, а затим да их гру-пишу у типове. Један од аутора је пронашао три главна морфолошка типа: ендоморфни, ектоморф-ни и мезоморфни. Сваком морфолошком типу одго-вара скуп основних црта карактера. Тако су особине ендоморфног типа: заокругљеност, спорост, жеља за удобношћу итд. Особине ектоморфног типа су: издуженост, енергичност, жеља за наметањем, итд. док су особине мезоморфног типа: мишићавост, уз-држаност, жеља за бекством од друштвених додира итд. Општа енциклопедија Лароуссе у 3 тома, том 1, (Београд: Вук Караџић - Интерекспорт, 1971), п. 575.

2 У лингвистици, морфологијом се сматра део науке о језику који проучава структуру и облик речи. Мор-фолошка класификација језика заснива се на коришћењу различитих форми појединх речи. Пре-ма морфолошкој класификацији језици се обично деле на: коренске, аглутинативне, флексивне, ин-корпоративне, аналитичке. Нова енциклопедија у боји Вук Караџић – Лароуссе, (Београд: Вук Караџић, 1977), п. 1199.

3 Морфологија историје јавља се као филозофско учење о разним основним облицима, менама и склоповима историје. Према том учењу у основи целокупног историјског збивања постоје неки прао-блици односно појмови који су темељ свему орган-ском, као што су појмови рађања, смрти, младости, зреле доби и старости. Многе тезе о морфологији историјског развитка утрле су пут разним мистич-ким идеалистичким концепцијама и послужиле не-ким империјалистичким тенденцијама. Енцикло-педијски лексикон, п. 318.

4 Један од оснивача модерне социологије Емил Дир-кем засновао је друштвену морфологију као проучавање које се односи на материјални облик друштва, тј. на број и природу њихових делова, на начин на који су они распоређени на земљиној површини, на унутрашње сеобе из земље у земљу, облик алгомерација, становања итд. Он и његови следбеници називају је науком која проучава материјални супстрат друштва, не само да би га опи-сала, већ и да би га објаснила, тј. облик који она добијају настанивши се на одређеном тлу, обим и густину становништва, начин његовог распоређивања итд. Сретен Вујовић, ед., Социологија Града, (Београд: Завод за уџбенике и наставна сред-тва, 1988), пп. 68-76.

5 Морфологија културе јавља се као посматрање појединих култура аналогно облицима органског живота. Културни склопови се схвартају било као испољавање одређене душе културе, било као об-лици развоја појединих међусобно независних кул-тура, како би се могло закључити о будућности сав-ремених култура. Морфологија културе везује се за име немачког филозофа Освалда Шпенглера, према

71

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

коме се свака култура развија потпуно независно од свих осталих, по квазибиолошким законима и ци-кличном обрасцу аналогном циклусу човековог жи-вота. Енциклопедијски лексикон, п. 318.

6 Физичка географија је грана географије коју чине геоморфологија, хидрологија, криологија, гоехемија итд. Геоморфологија је грана физичке географије која се бави проучавањем постанка и развитка об-лика рељефа на Земљиној површини. Нова енциклопедија у боји Вук Караџић – Larousse, (Бео-град: Вук Караџић, 1977), п. 406.

7 Урбана географија је географска научна дисциплина која, с аспекта међусобног деловања елемената природне основе и друштвених чиниоца, проучава и објашњава појаву и просторну раширеност градо-ва, њихову обликовну, функционалну и социјалну структуру, као и важност и утицај града у простору. Урбана географија град проучава са његовог: функ-ционалног, демографског и морфолошког стано-вишта. Морфолошко становиште града огледа се у облику и структури и релацији елемената од којих је сачињен. Милан Вреск, Основе урбане географије, (Загреб: Школска књига, 1986), п. 2.

8 Дефинишући геоморфологију као науку која проу-чава рељеф земљине површине настао дејством унутрашњих терестричних и соларних сила, Цвијић велику пажњу поклања основној класификацији об-лика на земљиној површини. Тако све врсте облика на земљиној површини сврстава у две главне групе: тектонске облике и ерозивне облике, да би проширујући класификацију, ерозивне облике де-лио на: облике маринске ерозије и облике флу-вијалне ерозије итд. Јован Цвијић, Геоморфологија, (Београд: Државна штампарија Краљевине Срба, хрвата и Словенаца, 1924), пп. 1-10.

9 Милан Вреск, Основе урбане географије, (Загреб: Школска књига, 1986), п. 123.

10 R. E. Dickinson, “The Scope and Status of Urban Geog-raphy: An Assessment”, Readings in Urban Geography, (Chicago: University of Chicago Press, 1959), pp. 10-26.

11 Неконтролисани морфогени процеси су они који настају ван контроле организованих структура и без одређених кодификованих норми, за разлику од контролисаних који су резултат различитих релација те их аутор стога додатно класификује на: интерак-тивне, симултане, активне и експертне. Милош Бобић, Морфологија места, тринаест есеја о архи-тектури, (Амстердам - Београд - рукопис, 1990-1993), пп. 101-105.

12 Јосепх Stubben, Der Stadtebau, (Stuttgart: Alfred Kro-ner Verlag, 1907)

13 Камило Зите, Уметничко обликовање градова, (Бео-град: Грађевинска књига, 1967)

14 lavedan Pierre, Geographie des Villes, (Paris: Gallimard, 1936)

15 lavedan Pierre, Historie de L’urbanisme, volumes I,II,III, (Paris: Henri laurens editions, 1952)

16 WernerHegemannandElbertPeets,The American Vit-ruvius: An Architect’s Handbook of Civic Art, (New York: Princeton Architectural Press, 1922)

17 Аљоша Мимица, “Durkheimov Annee sociologique и образовање француске социолошке школе”, Социо-логија 1-2, 1987.

18 Marsel Mos, “Оглед о сезонским варијацијама у ескимским друштвима” у: Социологија и антро-пологија, (Београд: Просвета, 1982), пп. 223-358.

19 Maurice Halbwachs, Morphologie sociale, (Paris: librai-rie Armand Colin, 1938)

20 Жорж Гурвич, Савремени позив социологије, (Сара-јево: Веселин Маслеша, 1965), п. 31.

21 Социолошки лексикон, п. 96.22 B.Hofmeister, Stadtgeographie, 1969.23 l. Holzner, World Regions in Urban Geography, Annals of

the A.A.G., 57, No 4. 1967.24 Нађа Куртовић Фолић, “Типоморфологија – откри-

вање физичке и просторне структуре града”, ДаНС. Бр.15 (1995)

25 Saverio Muratori, Studi per una operante storia urbana di Venezia, (Roma: Instituto Poligrafico dello Stato, 1959)

26 Jean Castex, Jean-Charles Depaule, Philippe Panerai, Урбане Форме, (Београд: Грађевинска књига 1989)

27 M.R.G. Conzen, “The use of Town Plans in the Study of History”, u The Study of urban History (New York: St. Mar-tin’s Press, 1968) pp. 114-130.

28 Алдо Роси, Архитектура Града, (Београд: Грађе вин-ска књига, 1996)

29 Између осталих на Венецијанском бијеналу пред-став љени су: Масимо Сколари (Massimo Scolari), Енцо Бонифанти (Enzo Bonifanti) као и сам Алдо Роси.

30 Paolo Portoghezi, Postmodern: The Architecture of Postindustrial Society, (New York: Rizzoli, 1983)

31 Robert Krier, Urban Space, (london: Academy Editions, 1979)

32 leon Krier, “The Reconstruction of the Europian City”, u In Rational Architecture, Archives d’Architecture Mod-erne, Bruxelles, 1978.

33 leon Krier and Maurice Culot, “Pourrir dans les tranchees? Non merci” in Architecture Mouvement Con-tinuite No. 52-53, June Septembre 1980.

34 Gordon Cullen, The Concise Townscape, (New York: Re-inhold, 1961)

35 Кевин Линч, Слика једног града, (Београд: Гра-ђевинска књига, 1974)

36 lynch, Kevin, A Theory of Good City Form, (Cambridge: The MIT Press, 1981)

37 Christopher Alexander, A Pattern Language, (oxford: oxford University Press, 1977)

38 Christopher Alexander, A New Theory of Urban Design, (oxford: oxford University Press, 1987)

39 Christian Norberg-Schulz, Genius Loci: Towards a Phe-nomenology of Architecture, (New York: Rizzoli, 1979)

41 Spiro Kostof, The City Shaped: Urban Patterns and Mean-ings Through History, (Boston: A Bulfinch Press Book: little, Brown and Company, 1991).

42 Spiro Kostof, The City Assembled: The Elements of Urban Form Through History, (Boston: A Bulfinch Press Book: little, Brown and Company, 1992).

43 Поред Сисајда, Дуани и Платер-Циберк су урадили планове за још преко четрдесет градова, укључујући: Кентлендс у Мериленду, Блоунт Спрингс у Алабами, Чарлстон Плејс и Авалон Парк на Флориди, Мешпи Комонс на Кејп Коду. Поред планова за нове градове урађени су и пројекти за поједине градске четврти од којих су најпознатији Плаја Виста у Лос Анђелесу и Данијел Ајланд у Чарлстону. Andres Duany, Eliza-beth Plater-Zyberk, Chester E. Chellman, “New Town ordinances and Codes”, New Classicism, Omnibus Vol-ume, (New York: Rizzoli, 1990), pp. 239-243.

44 Нан Елин, Постмодерни урбанизам, (Београд: Ори-он, 2002), п. 96.

45 Нан Елин, Постмодерни урбанизам, (Београд: Ори-он, 2002), пп. 96-97.

72

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

Апстракт:У Републици Србији, разматрање пробле-

ма одлагања и прераде комуналног отпада доживљава пионирске кораке. Основни циљ рада је указивање на проблеме отпада на воденим површинама у урбаним подручјима које се састоје из три аспекта: неконтролиса-но депоновање; могућности елиминације отпада; и институционално организациони модел прикупљања и рециклаже. Узимајући у обзир чињеницу да Нацрт Закона о отпаду још увек није усвојен (а да између осталог третира и питање депоновања и рециклаже комуналног отпада), те да у њему није де-таљније разрађен проблем комуналног отпада који се неконтролисано одлаже у реке, у овом раду биће дате методолошке, али и легислативне препоруке за решавање наведеног проблема. Наиме, због све чешћих проблема са којима се суочава град Београд, али и други већи градови у Србији (уређене и неуређене обале затрпане комуналним отпадом) нужно је дефинисати модусе за при купљање и прераду овако одложеног отпада (мисли се првенствено на технологију). У том смислу, неопходно је детерминисати и легислативне оквире за наведену проблематику, као и успоставити хијерархију у одлучивању на нивоу градске управе и утврдити нове видове јавних комуналних предузећа (тзв. «речну чистоћу») која ће имати надлежности у овој области. Посебно су анализирана релевантна међународна искуства и предложен нови концепт пројекта уклањања отпада са река чија се примена препоручује на Дунаву и Сави на подручју града Београда.

Кључне речи: речне обале, чврсти кому-нални отпад, рециклажа, град Београд, легислативни оквир

73

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

УСПОСТАВЉАЊЕ СИСТЕМА ГРАДСКЕ ЧИСТОЋЕ НА ДУНАВУ И САВИ НА

ПОДРУЧЈУ ГРАДА БЕОГРАДА

Aнтоније Пушић*, Марина Ненковић-Ризнић**, Саша Милијић***

* Антоније Пушић, дипл. наутичар, дипл. туризмолог, UNI-CEF Goodwill Ambassadors, www.ramboamadeus.com, mail: rambadeus@yahoo.com

** мр Марина Ненковић-Ризнић, Институт за архи тектуру и урбанизам Србије, Београд, Бул. Краља Александра 73/II

Тел. +381 11 3370 109, mail: marina@iaus.org.yu***др Саша Милијић, Институт за архитектуру и

урбанизам Србије, Београд, Бул. Краља Александра 73/II

Тел. +381 11 3370 094, mail: sasam@iaus.org.yu

“ESTABlISHING THE SYSTEM oF PUBlIC CoMMUNAl UTIlITY oN THE RIVER DANUBE AND

THE RIVER SAVA oN THE TERRIToRY oF BElGRADE”Abstract:

Wastedisposalandtreatmentproblemconsider-ation in the Republic of Serbia is making a pioneer

steps. Main goal of this paper is to emphasize problems of waste disposal on waterways in urban

areas, which consists of three aspects: uncontrolled disposal, possibilities of waste elimination and institutional model of collecting and recycling.ConsideringthefactthatDraftversionofWastedisposal law is not yet adopted by the national

government (beside the fact that it contains the question of disposing and recycling municipal solid waste) and that it is not elaborating the problem of

dumping the municipal waste into rivers, this paper will give methodological and legislative recommen-

dations for the solution of this problem.However, city of Belgrade and the other cities in

Serbia are often facing serious problems (arranged riverfronts covered with municipal waste). Because of that, it is necessary to define methods of collect-

ing and treatment of waste disposed in the water streams (in the area of technology). It is also impor-

tant to determine legislative framework, and also to establish hierarchy in decision-making on the local

level. one of the main goals is to determine new aspects of public communal utilities (so called “river

communal utility”), which will have jurisdiction in this area.

International experiences must be analyzed separately and based on them is proposed new concept of elimination of waste from the rivers.

Implementation of this pilot project is recommend-ed on the river Danube and the river Sava on the

territory of the city of Belgrade.Keywords: river side, municipal solid waste,

recycling, city of Belgrade, legal framework

УДК 6

28.4.

04 (4

97.11

)

УВОДОтпад је последица живота на земљи.

Количина отпадака се повећавала са развојем индустрије, урбанизацијом и демографским растом који је из деценије у деценију бивао све већи, али и технолошком револуцијом, па је, стога, и питање третмана и одлагања отпадака постало један од приоритета свих земаља света. Простора је током векова бивало све мање, вештачки створених материјала немогућих за разградњу у природи све више, те је требало утврдити и алтернативне начине управљања отпадом.

Иницијални начин управљања отпадом било је његово одлагање на унапред предвиђене локације (депоније). Он је, као директне консеквенце, имао контаминацију земљи шта и подземних вода штетним материјама и продуктима распада органског и неорганског отпада (Ненковић, 2004). Међутим, овакав третман отпада довео је до ширења депонијског простора и смањењa грађевинског и пољопривредног земљишта, јер приликом лоцирања није вођено рачуна о њеним капацитетима, а ни о расту популације. С друге стране, по систему “not in my backyard”1, становништво је врло често отпад одлагало у оближње реке. Оваква пракса се наставила до данас у Србији, с тим да је степен одлагања отпада у реке много већи у сеоским, него у градским подручјима. Међутим, без обзира на наведени став, још увек се велики део чврстог комуналног отпада у градовима одлаже директно у реке (Christensen, Cosso, et al, 1999). На овај начин реке су постале велике ″покретне″ депоније док њихова приобаља, све више изгледају као класичне депоније, на којима се налази биоотпад и отпад ххI века (пластичне флаше, кесе, канте и др.).

74

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

ПОСТОЈЕЋЕ СТАЊЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ГРАДА БЕОГРАДА

На подручју града Београда (776 km2) речни токови Саве и Дунава са приобаљем имају површину од око 100 km2 (68 km2 приобаља и 32 km2 акваторија) и дужину од око 74 km. хидрографска мрежа је јако раз граната и чине је поред Саве и Дунава њи хових 16 при тока дужине 275 km. Укупно водених повр шина има око 42 km2, што за једно са при обаљем износи око 13% повр шине подручја града. То је више од сао бра ћајних површина (5,7%) и нешто мање од стамбених површина (16%). Уз обале Саве и Дунава привезано је преко 100 ресторана-сплавова на води, 3000 чамаца, 900 рекреа тивних сплавова и преко 600 сојеница. Такође усидрено је или при ве зано мноштво других пловних објеката као и других неадекватних и еколошки не при хватљивих садржаја (ГП Београда, 2001).

75

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

1 У буквалном преводу „не у мом дворишту“, овај израз се односи на начине елиминације отпада на што већу удаљеност од места стварања

Развојем технологије, али и идеје одрживог развоја, у другој полoвини хх века,

у фокус је стављено и питање управљања комуналним отпадом у склопу интегралног

управљања животном средином. Притом се полазило од савременог концепта деловања

на извору проблема, што је подразумевало смањење стварања отпадака, рециклажу и

искориш ћавање вредног сировинског и енергетског садржаја отпадака

(Милашин, 1992).Рециклажа (сакупљање и поновно

ко риш ћење oтпада), дакле, представља најбоље кон ципиран начин третмана

комуналног отпада (Бабић, 1991). Проблем безбедног укла њања неупотребљивих

отпадака изис кује бројне физичко-хемијско-биолошке про цесе, као и утврђивање

повољне локације за депоновање отпада.Узимајући у обзир чињеницу да је Ре пуб-лика Србија Националном стратегијом о управљању отпадом начинила тек први

по кушај у решавању проблема комуналног отпада, притом занемарујући прикупљање и

третман овог вида отпада из река и приобаља, овим радом ће се на примеру

главног града Србије дати препоруке за решавање наве деног проблема. Кроз

утврђивање постојећег стања, ингеренција и законске регулативе сагледана је тренутна ситуација у наведеној области и на основу

ње утврђени циљеви, актери и мере које треба предузети ради што ефикаснијег

уклањања отпада са речних обала. Тиме је формиран одређени вид пилот-пројекта у

области управљања комуналним отпадом на Сави и Дунаву, који може послу жити као

угледни пример и за остала градска подручја у Србији.

Сл. 1. Макро и микро приказ београдског приобаља

Picture 1.Belgrade riverbanks macro and micro view

Проблем отпада у приобаљу река интези виран је неплан-ским и неадекватним депоно вањем смећа поред обала водотокова. Низ водно од Београда, у непосредној близини обала Дунава регистровано је око 40 дивљих депонија (извор www.blic.co.yu/srbija, 18. 06. 2007.) Слична ситуација је и када се крене узводно од Београда Савом и Дунавом. На обалама Дрине од Бајине Баште до ушћа у Саву налази се преко 50 депонија (Малишић, 2007.). У условима великог водостаја тоне смећа крену да плове реком, од чега мањи део остаје на приобалном растињу, а већи део се диспергује дуж речног тока и при оба ља, ″односећи или доносећи смеће неком другом.″

Будући да град Београд нити његова локална управа до сада није озбиљније разматрала питање чишћења речних аква-торија од чврстог комуналног отпада (његове органске и не-органске фракције) идеја пилот пројекта је дефинисање и реализација читавог система прикупљања и третмана отпада са еколошки и туристички најважнијег дела градског подручја. С тим у вези треба напоменути да овакав отпад до сада (сем ретких и волонтерских акција) није системски прикупљан, нити је вршен његов предтретман и третман.

Надлежности у овој области нису успос-тављене, и не постоји адекватно јавно предузеће које би се бавило наведеном про-блематиком.

Законска регулатива (Нацрт Закона о отпа-ду, Национална стратегија о управљању отпа-дом и други документи) не третира посебно наведену проблематику, те је могуће закључити да још увек не постоји легислатив-ни оквир за реализацију оваквог пројекта. С друге стране, будући да је једна од фаза у реализацији пилот пројекта и дефинисање система рециклаже комуналног отпада, неке законске одредбе наведених докумената могу бити узета у разматрање. Тако у Члану 16. постојећег Закона о поступању са отпад-ним материјама, каже се да се “рециклажа може обављати у објектима који испуњавају услове у погледу локације, врсте уређаја и опреме, заштите од штетног дејства техно-лошких поступака на животну средину и жи-вот и здравље људи, као и у погледу обезбеђења одговарајућег простора за скла-диштење и чување”.

Такође, овај Закон прописује и низ казнених мера за прекршаје приликом третмана стам-беног отпада, а у овом случају - рециклаже.

Почетком 2006. године, Министарство нау-ке и заштите животне средине Републике Србије, Управа за заштиту животне средине донело је Нацрт закона о управљању отпа-дом. Поред осталог, наведени закон детерми-нише начине третмана управљања отпадом у градским и сеоским срединама, али не трети-ра питање третмана комуналног отпада из речног приобаља. Према овом Закону, пос-тројење за прераду отпада представља “ста-ционарну или мобилну техничку јединицу за управљање отпадом у којој се обавља једна или више активности складиштења, третмана или коначног одлагања отпада, а које се сас-тоји од грађевинског дела и опреме тако да чине технолошку целину”. У оваквој врсти пос тројења могуће је вршити предтретман и третман отпада који се прикупи из речног приобаља.

Будући да је наведени закон још увек у фор-ми нацрта, корисно би било сугерисати за-коно давном телу да у њега унесе и одредбе које се тичу уклањања отпада из приобалних подручја.

Међутим, без обзира на све наведене ле-гислативне проблеме, могуће је на нивоу гра-да Београда донети Уредбу о оснивању јавног предузећа за чишћење приобаља (“Речна

чистоћа”), чији би задатак био прикупљање, одношење и елиминација отпада који се саку-пи у речним акваторијама и обалама на подручју града. До сада се овом проблемати-ком недовољно и без адекватне опреме, ба-вила Служба приобаља ЈКП “Зеленило Бео-град, као и Служба за заштићена природна добра, која је мануелно (грабуљама) при-купљала и претоваривала отпад у камионете и након тога их одвозила на депонију.

Поред тога, постоји и значајан проблем од-говорности власника сплавова и ресторана у чијој се околини акумулира и велика количи-на чврстог отпада. Наиме, због значајне коли-чине отпада различитог порекла која се тало-жи у приобаљу (нарочито у непосредној бли зини сплавова-ресторана) укотвљених на обалама Саве и Дунава, неопходно је успоста-вити координацију на нивоу градска управа-власници сплавова, ради иницијалног при-купљања отпада који се акумулира.

За разлику од мануелног прикупљања от-пада у приобаљу (слика 2.), прикупљање пу-тем неких од релевантних примера (слике 3-6) или предлога новог концепта путем бар-жи/понтона са кавезима (слике 7-9) је знатно ефикасније.

76

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

МЕЂУНАРОДНА-РЕЛЕВАНТНА ИСКУСТВА

Проблем таложења отпада у непосредној близини сплаво-ва/приобаља могуће је избећи путем прикупљања отпада узводно од њихових локација, чиме би се не само смањила ко-личина отпада око бродова ресторана, већ и смањио степен загађености Саве и Дунава у најужем градском центру (новобео градски и земунски кеј, дорћолски кеј и др.)

На сликама 3,4,5 и 6 приказана су неки од начина при-купљања отпада, који се примењују у земљама ЕУ (извор www.slickbar.com).

77

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

Сл. 2. Мануелна селекција у

приобаљуPicture 2.

Manual selection on the riverbanks

Сл. 3. Тип пластичне баржеPicture 3. Plastic barge example

Сл. 4.Тип мрежасте металне баржеPicture 4.Metal mesh barge example

Сл. 6. Детаљ-прикупљање отпада на

пластичној баржиPicture 6.

Detail – Collecting the waste using plastic barge

УТВРЂИВАЊЕ НАДЛЕЖНОСТИ

С обзиром на чињеницу да се до сада ова тема није била предмет разматрања градске управе (осим парцијално у окви-ру ЈКП “Зеленило Београд”), неопходно је дефинисати систем доношења одлука и строго утврдити права и обавезе парти-ципаната у процесу (јавног или приватног комуналног предузећа које би на себе преузело реализацију пројекта овакве врсте). С тим у вези, треба напоменути да би координи-рана акција између јавног предузећа, приватних инвеститора и донација дала најбоље резултате, јер самим тим пројекат не би у потпуности финансирао град, али би имао извесне над-

Сл. 5. Тип пластичне барже

Picture 5. Plastic barge example

лежности у погледу мониторинга и био у могућности да стопи-ра пројекат уколико се покаже као нерентабилан, штетан по животну средину и квалитет грађана и слично.

Такође је неопходно активно учешће становништва у свим акцијама у овкиру овог пројекта, јер се без њихове сталне партиципације, а према Архуској конвенцији2 практично немогућа реализација оваквог пилот пројекта

78

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

Основна идеја је прикупљање такозваног органског отпада (грања, дрвећа и сл.), али би се овим путем прикупљале и „пливајуће” секундарне сировине као што су пластичне фла-ше, кесе, амбалажа и сл. Због могућности брзог нагомилавања отпада у кавезима, неопходно је успоставити адекватно предузеће ″Речна градска чистоћа″, односно припремити ефикасне посаде и оформити флоту чамаца и бродова мањих габарита, који би служили за прикупљање и транспорт наве-деног отпада чак и по неколико пута у току дана, ако се за то укаже потреба.

Ради постизања веће ефикасности и повећања квалитета живота, прикупљени чврсти комунални отпад би се одвозио на места коначне прераде (у случају органског отпада могао би бити употребљен за добијање био-гаса, или би се у посебно пројектованим постројењима мањих габарита вршило његово брикетирање), док би се у случају неорганског отпада (пласти-ка, гуме и сл.) овај отпад продавао даље прерађивачима се-кундарних сировина.

Укупан број припадника посада и чамаца флоте градске чистоће није неопходно да буде велики, а на специјализованим пловилима би требало да ради максимално два радника. Тех-ника пребацивања отпада може бити различита и то: • ручно пребацивање у посебан простор на чамцу; • аутоматско пребацивање целог кавеза у чамац; и• шлеповање понтона/кавеза са отпадом до места коначног

одлагања/рециклаже.У зависности од могућег повећања обима посла, повећавао

би се и обим радне снаге, као и број бродова.Поред наведених локација баржи/понтона неопходно би

било утврдити и локације за прераду прикупљеног отпада, његово спаљивање, балирање или брикетирање.

Предлог је да се систем успостављања градске чистоће на рекама састоји из комбинације међународних релевантних искустава и предложеног новог концепта.

АКТЕРИ У ИМПЛЕМЕНТАЦИЈИ ПИЛОТ ПРОЈЕКТА

За потребе реализације оваквог пројекта, неопходно је ангажовање мултидисциплинарног тима, који ће, у сарадњи са надлежним управама утврдити тачне локације успора речних токова Саве и Дунава, тј. места на којима би прикупљање било најефикасније.

У том смислу, неопходно је и учешће локалних власти у Бео-граду (Секретаријат за заштиту животне средине, Службе за зашти ћена природна добра при граду Београду и Служба приобаља ЈКП „Зеленило Београд”, и др.), Речне капетаније, као и републичких институција (Агенција за рециклажу при Министарству за заштиту животне средине, «Србијаводе»), које имају надлежности у овом ресору.

Будући да је, према Архуској конвенцији, поред стручњака и локалних власти неопходно учешће и становника, невлади-них организација, инвеститора и stake-holder-a неопходно је утврдити и механизме њиховог ангажовања (ЕРА, 1992).

Између осталог, реализацију наведеног пројекта од самог

79

Одр

жив

и ра

звој

град

ова

- урб

аниз

ам

Основни концепт пројекта заснива се на дефинисању више локација (пунктова) узвод-но од ушћа Саве у Дунав на којима би биле постављене барже/понтони са кавезима за прикупљање чврстог отпада, у комбинацији са другим презентованим системима, који се примењују у земљама ЕУ. Системи би били усидрени/распоређени на конкавним и кон-вексним обалама (деловима речних токова),

Сл. 7. Баржа/понтон са кавезом за прикупљање чврстог отпадаPicture7.Solid waste collection cage barge.

Сл. 8.

Баржа/понтонPicture 8. Barge

Сл. 9. Кавез за прикупљање чврстог отпадаPicture 9. Solid waste collection cage

Сл. 10. Распоред баржи у речном кориту

Picture 10. Riverbed barge

placement

2 Архуска конвенција је донета Четвртој министарској конференцији “Животна средина за Европу” у јуну 1998. године, под покровитељством Економске комисије Уједињених нација за Европу (UN/UCE). Потписало ју је 35 држава, а званично је ступила на снагу октобра 2001. године

ПРОЈЕКАТ-ОСНОВНИ КОНЦЕПТ

као и узводно и низводно од уређених дело-ва обала (на којима се по правилу налазе ше-талишта, марине и сплавови).

Основни елементи система су: баржа/пон-тон (слика 7.) и кавез (слика 8, 9.).

Предлог за локације баржи је на местима где река због меандрирања успорава свој ток, односно на местима где је акумулација отпада највећа (слика 10.).

почетка морају пратити медијске промоције путем средстава јавног информисања, али и дистрибуција летака на нивоу гра-да (ради информисања становништва о будућем пројекту који ће се реализовати на територији њиховог града/општине). Овим путем би се становништво упознало са циљевима пројекта и предностима оваквог третмана комуналног отпада (Миловановић, Ђукић,2002).

Такође је неопходна и сарадња са локалним невладиним организацијама (на пример Регионалном еколошком кан-целаријом у Београду и «Централом» из Београда) као консул-тантима у реализацији пројекта.

Уколико се покаже да би реализација овакве врсте пилот пројекта са становишта градске управе била нерентабилна, или једноставно град са својим јавним предузећима не буде био заинтересован за покретање овакве врсте интервенције у простору, неопходна је додатна сарадња са приватним инве-ститорима. Наиме, у земљама Европске уније се неретко деша-ва да надлежности у области прикупљања и третмана комунал-ног отпада припадају приватним ин вес титорима а не јавним градским инсти туцијама (Tchobanoglous, Theis-en, et al, 1993). У том случају, профит остварен продајом секундарних сировина, или њиховом директном прерадом у пос тројењима за реци-клажу имао би инвеститор.

Међутим, врло често се дешава да се на ни-воу града формира мешовито комунално предузеће (са одређеним процентом учешћа капитала градских комуналних предузећа и приватних предузетника) чиме се један део створеног капитала ипак враћа у «градску касу». На тај начин и град и приватни инвести-тор имају велики интерес за дуготрајну реализацију пројекта.

ЗАКЉУЧАК

У земљама ЕУ решавању проблема прикупљања и рециклаже отпада са водених површина се прилази системски при чему реке постају чистије, а градске обале се уређују као места за одмор и рекреацију. Применом систе-ма за уклањање отпада и казнених одредби за загађиваче река, као и едукацијом станов-ништва, преовладала је свест да реке треба са-чувати.

Пилот пројекат «речне чистоће» би коорди-нираном акцијом између државне и локалне управе, јавних комуналних предузећа и евен-туално приватних инвеститора могао да буде реализован у веома кратком року. Истражива-ња показују да је овакав или сличан тип пројекта до сада реализован у великом броју европских земаља које су имале проблем са комуналним отпадом у речном приобаљу. Интервенције на рекама су биле различитог типа (другачији типови баржи, различити материјали и сл.) али резултат је увек исти - знатно смањена количина чврстог отпада и значајно повећана количина сировина за пре-раду у постројењима за рециклажу.

Међутим, и поред наведених изражених могућности за реализацију пројекта, неоп-ходна је и додатна премиса, коју град Београд, а ни већи градови у Србији још увек немају, а то је постројење за прераду комуналног отпа-да. Наиме, без прераде прикупљеног отпада, створио би се утисак да се смеће само трансферује са једне локације на другу (из река - на депонију у Винчи, чији је век трајања

80

истекао пре 11 година (Чанак, 1990) и која озбиљно загађује подземне и површинске воде), чиме би се надаље додатно угрозио квалитет воде у београдским рекама.

Дакле за квалитетну реализацију пилот пројекта, поред утврђивања надлежности, измене легислативе, дефинисања инвестито-ра и учешћа становника неопходна је и изградња постројења минималних капаците-та који би прерађивали барем био-отпад, или вршили њихово брикетирање. Тиме би се, по-ред еколошке, естетске и социјалне, задо во-љила и економска компонента пројекта, која је неопходна за његову успешну реализацију.

Тиме би се створили услови за повећање квалитета живота свих становника града и створили услови за «враћање грађана на реке», што је један од циљева свих планских докумената на територији Београда.

Слично „not in my backyard“ принципу, али са позитивним последицама, становништво би отпад требало да одлаже на унапред дефинисане и планиране депоније а не у реке и њихова приобаља, по систему “not in my river”, што би требало да постане и максима овог пројекта

ЛИТЕРАТУРАAarhus convention (2000), The Implementation guide

http://www.unece.org-env-pp-acig.htmБабић О. (1991), Сакупљање, дневно држање,

транспорт и коначно одлагање чврстих отпадака у организацији ЈКП Градска чистоћа, Зборник радова “Третман градског отпада у Београду”, Савез инжењера и техничара, Београд, 1991. године, стр 61.

EPA (1992), Decision-makers guide to Solid waste man-agement”, United States Environmental Protection Agency, NY, р.р. 60

Малишић, М. (2007), Љубовијска депонија трује Дри-ну до Зворника, новине Политика, Београд

h t t p : / / w w w. p o l i t i k a . c o . y u / d e t a l j n o _ a r h i v a .php?nid=42878&y=2007&m=10&d=3

Милашин,Н. (1991), Одрживи развој и збрињавање отпада, Зборник радова “Третман градског отпада у Бео-граду”, Савез инжењера и техничара, Београд, 1991. , стр 32

Миловановић, Д., Ђукић, Д. (2002), Партиципација грађана у функцији одрживог урбаног развоја: еколош-ки контекст, у Зборнику радова Преиспитивање појма “одрживи развој” у планирању, пројектовању и грађењу, Архитектонски факултет, Београд, стр.43.

Ненковић, М (2004), Могућност увођења система ре-циклаже на територији општине Нови Београд, научни часопис EColoGICA, Друштво за ширење и примену науке и праксе у заштити шивотне средине Србије и Црне горе, Београд, стр. 51-61

Сметлишта на обалама река (2007), новине Блицhttp://www.blic.co.yu/srbija.php?id=6187Tchobanoglous, G., Theisen, H., Vigil, S. (1993), Integrat-

ed solid waste management- Engineering Principles and Managment issues, McGraw-Hill International Editions, New York, р.р.131

Christensen,T.H.;Cosso,R.;Stegmann,R.(1999),Wastemanagment and treatment of Municipal solid waste ( vol. V) , CISA ( Environmental sanitary engineering centre, Ca-gliari), Sardinia, p.12

Чанак, Н. (1990), хигијенски проблеми савремене ур-бане средине-докторска дисертација, Архитектонски факултет, Београд, стр. 88.

Закони и стратегијеCommunity strategy for waste management (1992), Eu-

ropean Community environmental legislation, Volume 6-Waste,Luxembourg,EEC

http://www.oecd.org/document/60/0,2340,en_2649_201185_2724668_1_1_1_1,00.html

“Закон о поступању са отпадним материјама”, Служ-бени гласник Републике Србије 25/96

Закон о заштити животне средине са пратећим сетом закона (Закон о процени утицаја на животну средину, Закон о стратешкој процени утицаја на животну среди-ну и Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања животне средине -сви “Службени гласник РС”, бр 14/04)

Нацрт закона о отпадуНационална стратегија управљања отпадом са про-

грамом приближавања ЕУ, Министарство за заштиту природних богатстава и животне средине, 2003.

Генерални план Београда (2001), Урбанистички за-вод, Београд

81

Апстракт: У раду су, у форми теоријске расправе, дати прикази релевантних поступака за детерминисање просторне структуре градова кроз ретроспект континуитета-дисконтинуитета схватања њихове просторне структуре, од парадигме класичнне социјалне екологије, до парадигме одрживог развоја. Посебно су наглашене и анализиране социо-еколошке, економске, системске и географске теорије у истраживању просторних структура градова и на њима засновани модели. Дошло се до закључка да је просторна структура урбаних насеља резултанта деловања сложених динамично-развојних и интеграцијских процеса који се одвијају у мрежама и системима на се ља на једној страни, те између њихових уну трашњих компонената на другој. Својом бити, град није статична творевина, већ је сложен и динами-чан систем у чијој се структури одра жава об-лик организације економског, социјал ног и културног живота, адаптиран условима гео-графске средине у којој егзистира.

Кључне речи: Просторна структура гра-да, функције града, социоеколошке теорије и модели (социјална екологија, факторска екологија, бихејвиоризам), економске теорије и модели, системска анализа и синтеза, од-рживи развој.

УВОДГрадови су појава

максималне друштвене концентрације остварене у

сложеној комбинацији деловања природне

средине и доминантних друштвених процеса. С

обзиром да су комбинације узајамног деловања природне средине и

сложених социогеографских фактора

разноврсне, сваки град поседује идивидуалност

изражену конзистентношћу и компатибилношћу

физичко-географских просторно-функцијских,

демографско-популацијских и морфо-

физиономских компоненти.

У урбаној географији, урбаној економији, урбаној социологији и у неким правцима урбанизма, под утицајем опште теорије система, увре жи ло се

мишљење да појам просторне структуре обухвата просторни размештај и систем функ-цијских веза-процеса и односа који се одви-јају између структурних елемената градског насеља. Такав став је прихваћен у југосло вен-ској (М. Вреск, 1986.) и српској географији (А.

83

Про

стор

но п

лани

рањ

е

ПРОСТОРНА СТРУКТУРА ГРАДА – ОД КОНЦЕПТА СОЦИЈАЛНЕ ЕКОЛОГИЈЕ

ДО КОНЦЕПТА ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА

Драгутин Тошић*, Никола Крунић**

* Др Драгутин Тошић, ванредни професор, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3, tosic@gef.bg.ac.yu

** Мр Никола Крунић, истраживач-сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Бул. краља Александра 73/II, nikola@iaus.org.yu

SPATIAl STRUCTURE oF THE CITY -FRoM THE SoCIAl-EColoGY CoNCEPT

To THE CoNCEPT oF SUSTAINABlE DEVEloPMENT

Abstract: This article contributes, in the form of theoretical discussion, to the review of relevant methods for determination of citie`s spatial structure through the ret-rospective of continuity/discontinuity of understanding their spatial structure from the school of classical sociology to the sustainable development paradigm. Particularly, authors underline signifi-cance and analyze main theories and their models (social-ecology, economics, system science and geography) in the re-searching of spatial structure of the cit-ies. They conclude that urban settle-ments spatial structure is resultant of complex dynamically-developing pro-cesses between settlements networks and systems on the one, and also be-tween their internal components, on the other side. In their essence, cities are not statical category, but complex and dy-namical system whose structure reflects the relations between economic, social and cultural organization of life, adapted to the geographic environment.

Key words: City spatial structure, city functions, socio-ecological theories and models (social ecology, factor ecology, be-haviorism) theory of economics and mod-els, system analysis and synthesis, sustain-able development.

П РОСТОРНО ПЛАНИРАЊЕ

Бого

сав

Војн

овић

Пел

икан

(1

894-

1942

), Ул

ица

цара

Лаз

ара,

19.

УДК 7

11.5

711.4

1:316

.334.5

711.4

1:502

.1150

2.131

.1:71

1.41

Главни еколошки процеси су концентрација, централизација, децентрализација, дифузија, сегрегација, инвазија, сукцесија и еколошка инерција. На наведене процесе највише ути-че фактор конкуренције. Обрасци терито ри-јалног ширења и унутрашње диференцијације градова, изражени начином искоришћавања и евалуације земљишта, заснивају се на еко-лошким принципима (адаптација еколошким условима, као и запоседање, ширење и дифе-ренцијација животног простора од поједи-наца и друштвених група) и њиховој про-сторно-временскојсукцесији(M.Bradford.,W.Kent, 1975 : 71-85). Дарвинистичка основа модела просторне структуре града, према којој су принципи екологије живог света примењени на људској заједници, изражена је у ставу да се у начину коришћења земљишта у граду генеришу социјални процеси. Критике еколошког концепта усмерене су на његову апстрактност и његов еколошко-детер ми нис-тички карактер.

Иако је од 60-их година прошлог века научно ирелевантан3, еколошки приступ је значајан као теоријско становиште које је инспирисало бројна емпиријска истраживања из којих су произашле студије о просторним структурама градова.

Еволутивни модел просторне структуре

Еволутивни модел је произашао из кон-цепта животних циклуса градова и хегерш-трандовог (T. Hegerstrand) модела дифузије иновација. Према њима град се, аналогно биологији, посматра као организам који се рађа, развија, доживљава климакс и рецесију. Климакс и рецесија могу се зауставити нау-чним, технолошким и економским ино ва-цијама. Концепт је, у бити, реафирмација Бау-мајстеровог модела ,,хармоничног града” из 1876. године, по коме град делује као жив организам. На темељима радова Г. Сјоберга (G. Sjoberg), М. Концена (M. Conzen), Е. Лих-тенбергер (E. lichtenberger) и других, 60-их година, развијен је модел промена про сторне структуре у времену. Концен и Лихтен бер-герова су разрадили и дефинисали животне циклусе структуре града. Сјоберг је еволу-тивне стадијуме развоја урбане структуре довео у контекст стадијума друштвеног развојаВ.Ростовa(W.Rоstow).Иакојемоделдиверзификован у више варијанти, уз висок степен генерализације могу се издвојити про-

85

Про

стор

но п

лани

рањ

е

Вељковић, 1988.) осамдесетих година прош-лог века.

Просторно-функцијска, популацијско-де-мо графска (соци јално-просторна) и морфо-фи зи ономска компонента струк турe града прожимају се низом узрочно-последичних веза/процеса. Просторна структура града је тренутно стање процеса који одржавају ње-не елементе (природу, ста новништво, функ -ције и материјалне урбане садржаје) у стању хомеостазе, односно у стању динамичне кохе-рентости. Систем веза који се одвија у про-сто ру града утиче на његову унутрашњу ди-фе ренцијацију изражену развојном инте грал ношћу и(или) дифе ренцираношћу структур но-функцијских целина у времену.

Такође, на развитак просторне структуре града утичу сложени процеси који се одвијају у геопросторном, соци оекономском и социо-културном окружењу, а свакако нај релеван-тније су везе и односи са насељима са којима је у мрежи и-или у систему односно у нодалној регији. Позицијом насеља у хијерархији на-сео бинског система датог простора, у великој

84

Про

стор

но п

лани

рањ

е

1 Беријева теоријско-методолошка полазишта су слич на хауардовим полазиштима при конципирању модела вртних градова. Наиме, иако хаурад није акцентирао конципирање унутрашње структуре градских насеља, он се залагао за динамичку рав-нотежу и органски склад између града и сеоског окружења на једној страни, и уравнотеженост изме ђу разноврсних функција града и његовог територијалног развоја. Он се, у циљу избегавања конфликта који угрожавају органски склад између функција и становништва насеља, залагао за по-зи тивну контролу територијалног ширења и де -мо графског раста и развоја града, изражену

планирањем густина насељености. Види, Berry, B.J.l. (1964): Cities as systems within systems of cities. Pa-pers and proceedings of the regional science Associa-tion, vol. 13, pp. 147 - 164.

2 Осамдесетих година двадесетог века се јављају те-орије за које се може рећи да престављају одређене видове неокласичних форми социјалне екологије. По њима друштвене структуре својим деловањем формирају просторну структуру града, тј. град је социјални простор чија се структура формира друш-твеном сегрегацијом на основу социјалног, еко-номског, етничког и социо-културног статуса станов-ништва.

3 Осамдесетих година двадесетог века се јављају тео-рије за које се може рећи да представљају одређене видове неокласичних форми социјалне екологије. По њима друштвене структуре својим деловањем фор-мирају просторну структуру града, тј. град је со ци-јални простор чија се структура формира друштвеном сегрегацијом на основу социјалног, економског, етнич ког и социо-културног статуса становништва.

4 Информацијски град је израз утицаја информационих технологија на социјално, економско и функцијско преструктурирање урбаних простора на једној стра-ни, и промене њихових позиција у регионалним, на-ционалним, транснационалним урбаним мрежама, на другој. Тиме је позиционирано и њихово место у процесу опште глобализације. У суштини, то је тран-спозиција Беријеве синтагме ,,град је систем у систему насеља”.

мери је детерминисана и његова просторна структура, тако да се град све чешће по сма тара као субсистем у систему насеља. Познати англосаксонски географ Брајан Бери (B. Berry, 1964) при анализи регионалних утицаја на развитак унутрашње структуре градских на сеља, позивајући се на парадигму органи за ци-је простора, полази од аксиома ,,град је систем у систему насеља”1. Руски географ Борис хорев (Б. С. хорев, 1971 : 69), при ана ли зи утицаја регионалног окружења на струк туру градског насеља, своје полазиште гради на синтагми ,,град је опште економски рејон у минијатури”.

Савремена истраживања просторне струк туре градова су еклектичког и интердис цип линарног карактера и ба зи-рају се на теме љима више теоријско-методолошких кон цеп ција.

Социјална екологија

Прва значајнија проучавања просторне струк туре града започела су 30-их година двадесетог века у САД. У то време, амерички социолози под утицајем Дарвинових радова и европских искустава, развијају екологију чо века (human eco logy) која је била приме-њивана и у истраживањима урбаних средина (urban ecology). Полазећи од хипотезе да чо-век и природа чине недељиво јединство, социјални еколози тврде да људске заједнице прилагођавају свој начин живота природном окружењу, али да то прилагођавање услов-ља ва стварање специфичних социјал них

сторне структуре прединдустријског, инду-стријског и постиндустријског града. Пост-индустријске урбане структуре испољавају се у видовима метрополиса или метропо ли-тенског града и информацијског града4.

Теорија (ре)структурирања урбаног простора

Структуралистички приступ примењује се у социогеографским истраживањима града. Њиме се негира класични социоеколошки аксиом. По структуралистима, социјалне функ ције (живети у заједници, радити, обра-зовати се, снабдевати се, одмарати се и ко-муни ци рати–духовно и материјално) и ста-новништво развијају и диференцирају урбани простор. Као синоним за просторну структуру најчешће се користе термини социјално-просторна струк тура и социјална топографија града. Социјална топографија града је после-дица производних и социјалних односа, тј. она је просторни израз социо економске диферен цијације градског становништва.

Структуралисти праве аналогију између неједнаког регионалног развоја државе и социоекономске сегрегације града и стављају их у контекст директне ,,експлоатације рада капиталом”. Сличне ставове имају и пред-ставници ,,постмодерне” и ,,неомарксистичке” географије5 и њима инспирисаних социо-географских дисциплина. Ипак, основна хи-потеза те доктрине има полазиште у аксиому: становништво је детерминанта стања и про-мена у просторној структури града. Истражи-вање становништва као детерминанте про-сторне структуре укључује анализу де мо графског развоја у квантитативном

СОЦИО-ЕКОЛОШКЕ КОНЦЕПЦИЈЕ И МОДЕЛИ

група чије се деловање испољава у физиономији културног пејсажа. У тај контекст стављају истраживања везе социјална организација становништва - просторна структура градова. Прве, значајније социо-еколошке студије из којих су индуковане теорије о везама соци јалних и урбаних структура вршене су у Чи кагу, тј. развила се ,,чикашка социо-еколошка школа.”2

Суштина класичног социјално-еколошког приступа у проучавању просторне структуре града састоји се у ставу да просторна струк-тура града настаје у еколошким процесима.

(природна и просторна покретљивост), ква-литативном (промене у биолошким, еко-номским и со цијалним структурама–социјална покрет љи вост) и просторном (размештај становништва и разни видови сегрегација) смислу. Град је дефинисан као социјални и економски про стор чија се структура формира сегрегацијом друштвених група на основу социогео граф ских принципа и обележја.

Модел факторске екологије

Слично теоријско утемељење има модел факторске екологије. То је егзатнији и савр-шенији методолошки облик анализе со ци-јалне топографије града. У теоријској равни, факторска анализа и социјална екологија представљају спој, при коме се из социјалне екологије узимају подаци везани за кван та-тивна обележја, а из факторске анализе подаци o просторном размештају (дистанце, ареали и површине) становништва и функција у граду. На темељу статистичко-математичких модела факторске анализе6 утврђује се сте-пен међузависности социогеографских обе-лежја становништва и развитка просторних структура градова. При анализи тих међу-зависности, као фактори, користе се социо-демографске карактеристике, а као варијабле њихове вредности за поједине делове насе-ља. Социјална топографија градова базирана на еколошком концепту детерминисана је применом мултиваријацијске анализе.

86

Про

стор

но п

лани

рањ

е

5 Најзначајнији представник неомарксистичке гео-графије је амерички географ Давид харви који у књизи Social Justice and the City, објашњење функ-ционалне, а посебно стамбене сегрегације и стварања гета, тражи у репродукцији или реплици социјалних односа у капитализму (Harvey, 1973.). По харвију, појава социјалне сегрегације у граду је последица капиталистичког производног система, а не продукт спонтаног, или на социоеколошком принципу засно-ваног, избора људи. Спрега финансијске и политичке, на једној страни и локалне бирократије на другој, по харвију реструктурирају урбани простор. Сличне ставове има и М. Кастелс. Он je у књизи The urban Question: a Marxist Approach, довео у корелацију начин развоја производње са развојем социјалних и просторних структура градова (Castells, 1977.). Физи-чка структура града је резултанта деловања тржишних сила и моћи државе, односно да простор–земљиште и у њему створени садржаји одражавају друштвени и економски систем моћи.

6 Теоријско методолошка основа концепта факторске екологије индукована је из бројних студија које су се бавиле проучавањем веза између социјалне и просторне компоненте појединих градова. Видети, Shevky,E.,Bell,W.(1955):Social Area Analysis: Theory, Illustrative Applications and Computational Proce-dure. Stanford.

7 Заговорници бихеjвиористичког приступа тврде да су класични социолошки правци, теорије и модели у истраживању просторних структура градова бази-рани на позитивизму. Наиме, они идентификују урба не структуре али не улазе у суштину њиховог развоја.

8 Бихејвиористички образац у географију, тј. урбану географију је увео В. Кирк (W. Kirk) под утицајимаВотсоновепсихологоје.Види,Kirk,W.(1951):Histori-cal geography and the concept of the behavioural environment. ,,Indian Georg. J”. Silver Jubilee Edition. NewYork. и Kirk,W. (1963):Problems of geography. Geography.

Континуитет развоја економских теорија и модела у изучавању просторних структура градских насеља постоји од почетка девет-наестог века до данас. Први приступи овом проблему оваплоћени су у теоријама о на-чину коришћења земљишта, теоријама лока-ција индустрије и услужних делатности и теоријама о организацији управе. Новији економски приступи у објашњавању начина искоришћавања градског земљишта и про-сторне структуре града почивају на теоријама вредности градског земљишта, односно тео-ријама о градској ренти. Суштина тих при сту-па је у томе што они урбани развој посматрају као економски феномен у коме тржиште има главну улогу. Дакле, постоји веза тржиште-,,urban land use”9.

По класичном концепту економске ренте унутрашња структура града формира се у зависности од цене земљишта, а заснива се на правилу смањења цене земљишта идући од центра ка периферији насеља. Потреба, потражња, понуда земљишта за одређену функцију формирају градску ренту. Процес прилагођавања просторне структуре града најефикаснјим облицима искоришћавања проводи се у конкуренцији корисника (функ-ција) за различите локације. Неокласични концепт економске ренте полази од хипотезе

87

Про

стор

но п

лани

рањ

е

9 Теоретско-методолошке приступе у изучавању везе просторна структура града - начин искоришћавања земљишта – формирање и вредност градске ренте, разрадилисуR.M.Hurd,M.Heig,R.U.Ratcliff,W.Alonsoи др.

10 То је време уласка урбане географије у функционално-процесну фазу развоја, базирану на чињеници да се брзи социоекономски процеси, или пак они који се одвијају на релацији друштво–урбани простор, не

Бихеjвиористичке и феноменолошке теорије

Бихеjвиористичке и феноменолошке тео-

рије у тумачињу просторних структура ур-баних насеља јављају се 60-их година два-десетог века. Бихејвиоризам се користи у урбаној географији у функцији критике по-зитивистичке основе претходних теорија и модела7. Феноменолошки приступи се те-меље на херменеутичкој методологији и епи-стемологији. Према тим теоријама, простор града треба сагледати у светлу деловања (понашања) појединаца, породица и соци-јалних група. Појединци, породице, друш-твене групе и њихове асоцијације, на бази субјективних интереса и вредновања мењају објективне структуре градских насеља8. Између објективне просторне структуре гра-да, феноменолошке околине и начина по на-шања становништва постоји снажна каузална веза.

да цена земљишта није искључиво у функцији удаљености од центра насеља, већ се формира под утицајима бројних фактора (саобраћајна доступност, инфраструктурна опремљеност, топографија, историјско-кул-турни фактори, квалитет животне средине...). Из тог приступа произашли су модели поли-центричне и секторски издиференциране урбане ренте.

Полазећи од реалне чињенице да поједине урбане функције имају посебне локацијске захтеве и услове, у последње три деценије разрађују се модели ,,локацијских услова и захтева” који теже ка рационалном и одр-живом развоју урбаних функција и урбаних структура.

Теорије о урбаној ренти и тржишту урбаним земљиштем су критиковане због своје ста-тичности и тривијалног појед ностављивања реалности. Оне запостављају моћ државе и локалне бирократије. Ставови бирократије на једној страни и тржишних сила на другој, често изазивају конфликте које решава држава својим инструментима. Кастелс (Cas-tells) град посматра као интегрални део про-цеса колективне потрошње и сматра да је физички облик градова, производ како тржи-шних сила, тако и моћи државе.

могу објашњавати старом методологијом, те се схо-дно и синхроно њиховој динамици мора изнаћи нова методологија. У истраживања се уводе квантифи ка-ционе методе и на њима граде егзактни модели. При-хватају се и разрађују основни постулати Берта лан-фијевог системског приступа, логика само регу ла - ционих система Н. Виернерија, Шанонове теорије информација и сл. Устоличила се максима ,,град је систем односно процес”.

ЕКОНОМСКЕ ТЕОРИЈЕ И МОДЕЛИ

ГЕОГРАФСКИ ПРИСТУП ИСТРАЖИВАЊУ ПРОСТОРНЕ СТРУКТУРЕ -ОСНОВА ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА ГРАДА

Географски приступ у истраживању про-сторне структуре града генерише основне постулате теорије система и концепције одр-живог развоја. Примена теорија система у проучавању просторне структуре града нема дугу традицију, јер почиње 60-их година прошлог века, мада се њени елементи могу препознати и у претходно објашњеним тео-ријско-методолошким приступима. У основи системске парадигме је процесни функци-

онализам10. Град је просторно-еколошки, биосоцијални, антропогени, технички, итд., сис тем у времену.

Савремени урбаногеографски приступ изу-чавања просторне структуре града полази од хипотезе да је град кохерентан систем, прос-торно-временски изражен конзи стент ношћу природно-еколошке средине, станов ништва и функција, са јасно развијеном струк туром коју карактеришу целови тост, ком по нентност, ком-

88

Про

стор

но п

лани

рањ

е

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Тридесете и четрдесете године прошлог века карактерише социоеколошки приступ при истраживању просторне структуре гра-дова односно њихове унутрашње органи-зације. Тим приступом даје се социјална ком-понента ранијим истраживањима просторних структура градова која су у европским зем-љама отпочела другом половином 19-ог века и имала за циљ да се схема идеалног пре-индустријског града замени схемом рацио-налног индустријског града. Посебно, зна чај-ни су радови Чикашке социоеколошке шко ле, чији представници социјалне групе ста-новништва града посматрају као организме у екосистему, који на различите начине запо-седају градски простор и формирају струк-туру. За разлику од њих, 50-их година, изуча-вања просторне структуре града добијају социогеографску конотацију и дефинишу је као израз заједничког деловања економских функција насеља и социогеографских карак-теристика и потреба њиховог становништва на једној страни и сложених социоекономских процеса који се одвијају у градској околини, на другој. Нагласак је стављен на међуза ви-сност просторновременске еволуције струк-туре града са развитком науке, технологије и свеукупног социоекономског и културног пре ображаја друштва. Такође, 90-их година јављају се нове тенденције у дефинисању просторних структура градских насеља при-лагођене постиндустријском друштву–пост-фордизму, а у урбаној географији за њих се залажу радикални географи и заговорници постмодернизма у науци. Они сматрају да се класични приступи не могу користити у изу-чавању брзих промена у продукционим одно-сима и њиховог утицаја на развој просторне структуре градова. За нове концепције о про-менама просторних структура града, опти-мисти кажу да оне воде ка одрживом развоју, а песимисти да су оне производ опчињености потрошачких друштава техни ком, техноло-гијом и новцем и да још увек не дају потпун одговор о корелату између динамичних и флексибилних производних односа и про ме-на у просторним структурама урбаних насе-ља. Још се трага за просторно-функцијским формама одрживог града.

Литература: 1.Allonso,W.(1964):LocationandLanduse.Toward

a general theory of land rent. Cambridge.2. Berry, B. J. l.(1964): Cities as systems within sys-

tems of cities. Papers, Reg. Sci. Ass., 13.3. Berry, B. J. l.(1971): The logic and limitations of

comparative factorial ecology. Econ. Geogr. 27.4. Вељковић, А.(1988): Елементи за системски

приступ у географском проучавању града. Зборник радова, Географски институт ‘’Јован Цвијић’’ САНУ, књига 40. Београд.

5. Вељковић, А.(1991): Градови–центри развоја у мрежи насеља Србије. Зборник радова Гео-графски институт ‘’Јован Цвијић’’ САНУ, књига 43. Београд.

6. Вељковић, А., Јовановић, Р., Тошић, Б. (1995): Градови Србије центри развоја у мрежи насеља. Географски институт ‘’Јован Цвијић’’ САНУ, посебна издања књ.44. Београд.

7. Грчић, М., Слука, Н. А. (2006): Глобални градови. Географски факултет Универзитета у Београду, Београд.

8. Вреск, М. (1990): Основе урбане географије. Школска књига, Загреб.

9. Вреск, М. (1990): Град у регионалном и урбаном планирању. Школска књига, Загреб.

10. Вреск, М. (2002): Урбани системи у свјету. Школска књига Загреб.

11. Вреск, М. (2002): Град и урбанизација-Основе урбане географије, Школска књига, Загреб.

12. Бадовинац, П. (1997): Централне урбане функ-ције – центри. Архитектонски факултет, Београд.

89

Про

стор

но п

лани

рањ

е

плементарност, хијерар хичност и интегративност. Између еле-мената струк туре урбаног ткива одвијају се сложене интеракције, односно везе (једносмерне, ви ше смерне, повратне, рефлексне, сталне, повре мене, цикличне, ритмичне, ланчане, моно валентне, поливалентне, компле мен тарне, амбивалентне...) на основу чијих сме рова, интензитета и карактера деловања се успостављају унутрашња хијерархија и дина-мичне кохезија и равнотежа, односно успо-ставља се хомеостаза у граду као систему. У граду се диференцирају просторно-функ циј ске целине које имају улогу полова конвер генције и дивергенције веза, а често транс формације и дифузије интеракција. С обзиром да процеси који формирају структуру града нису статични већ временски и просторно динамични, град се посматра као активан и динамичан геосистем сложене и променљиве структуре, који поседује просторно-развојну кохерентност и структурну диверзи фико ваност изражене индивидуалношћу функциј ских, социјално-демографских и морфолош ких карак-теристика.

Просторна структура града је резултанта деловања сложених динамично-развојних и интеграцијских процеса који се одвијају у мрежама и системима насеља регионалног окружења на једној страни, и између његових унутрашњих компоненти, на другој. ,,Одрживи град” није статична творевина, већ је сложен и динамичан систем, у чијој се структури одражава просторни облик организације економског, социјалног и културног живота, адаптиран условима географске средине у којој егзистира.

13. Castells, M. (1977): The Urban Question: A Marxist Approach. Edvard Arnold. london.

14.Kirk,W.(1955):Historicalgeographyandthecon-cept of the behavioural environment. ,,Indian Geogr. J”. Silver Jubilee Edition. New York.

15.Kirk,W. (1963): Problems of geography. Geogra-phy. New York.

16. Николић, М., Спасић, Н. (2005.): Од Рио Агенде до одрживог развоја градова. Одрживи град и његово окружење. Посебна издања 48, ИАУС, Београд

17. Harvey, D. (1973): Socal Justice and the City. ox-ford.

18. хорев, Б.С. (1971): Проблемы городов (Экономико-географическое исследование горо доского расселения в СССР), “Мысль”, Москва

19. Продановић, С. (2005): Урбане визије утеме-љене на тезама стратегије одрживог урбаног развоја. Одрживи град и његово окружење. Посебна издања 48. ИАУС, Београд.

20. Раткај, И. (2005): Пост-еколошки приступи у проучавању урбаних структура. Демографија, Институт за демографију Географског факултета Универзитета у Београду, Београд.

21.Shevky, E., Bell, W. (1955): Social Area Analysis:Theory, Illustrative, Applications and Computa-tional Procedure. Stanford.

90

Про

стор

но п

лани

рањ

е

Апстракт:Стратешка процена утицаја на животну средину (СПУ) представља један од најзначајнијих инструмената за имплементацију стратегије заштите животне средине у планирању. Применом СПУ у планирању, могуће је сагледати последице предложених промена у простору, уз уважавање потреба предметне средине. Иако је Законом о стратешкој процени утицаја дефинисан методо-лошки и процедурални оквир израде и усвајања СПУ, као и садржај Извештаја о СПУ, јединствена методологија процене утицаја планова на животну средину ниједефинисана. У раду ће бити приказана мето-дологија процене стра тешких утицаја која је била примењена у изради СПУ регионалног плана управљања комуналним отпадом. Ради се о првој СПУ у Србији рађеној за ову врсту секторских планова.

Кључне речи: Стратешка процена ути-цаја, методологија процене стратешких утицаја, комунални отпад.

Уводна разматрања Третман отпада има

више карактеристичних димензија, као што су:

здравствена, еколошка, социјална, економска,

урбанистичка и организа-циона. Неадекватан трет-

ман отпада и његово неконтролисано и неорга-низовано одлагање, поред

нарушавања пејзажних карактеристика простора,

неминовно доводи до загађења подземних и

површинских вода, земљишта, ваздуха, али

представља и опасност по здравље становништва. Због тога је управљање

отпадом веома значајан процес у контексту

заштите животнесредине и представља

посебан друштвени интерес. Из поменутих разлога, проблему отпада посвећено је доста пажње и на Светском самиту о животној сре-дини и развоју у Рио де Жанеиру. У „Агенди 21“, проблему отпада посвећено је Поглавље 21. које обрађује четири програмска подручја (‘’Agenda 21’’, 1993):• минимизирање отпада,• стимулисање поновне употребе и рецикла-

же1 отпада под условима безбедним по жи-вотну средину,

• проширивање служби за третман отпада, и

91

Про

стор

но п

лани

рањ

е

РЕГИОНАЛНИ ПЛАН УПРАВЉАЊА КОМУНАЛНИМ ОТПАДОМ

-МЕТОДОЛОШКИ ПРИСТУП ПРОЦЕНИ СТРАТЕШКИх УТИЦАЈА НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ

REGIoNAl PlAN oF CoMMUNAl WASTEMANAGEMENT

- methodological approach for the strategic environmental assessment -

Abstract:Strategic environmental assessment

(SEA) represents one of the most signifi-cant instruments for the implementation of environmental protection strategy in the spatial and urban planning. Applica-tion of SEA in planning enables intro-spection of spatial changes and respect of environmental requirements. Al-though the law on SEA defines method-ological and procedural framework for conducting and adopting the SEA, as well as the content of the SEA Report, the unique methodology of strategic en-vironmental assessment of plans is not defined. The paper will represent the methodology which was applied in the compilation of SEA for regional waste management plan. It is the first SEA con-ducted for this kind of regional plans in Serbia

Key words: Strategic environmental assessment (SEA), SEA methodology, com-munal waste

Бошко Јосимовић, д.п.п.*, Тамара Маричић, д.п.п.**

* мр Бошко Јосимовић, дипл. просторни планер, Инс ти тут за архитектуру и урбанизам Србије, Булевар краља Александра 73/II, Београд, тел. 011/3370-185, фаx. 011/3370-203, e-mail: bosko@iaus.org.yu

** мр Тамара Маричић, дипл. просторни планер, Инс-титут за архитектуру и урбанизам Србије, Булевар краља Александра 73/II, Београд, тел. 011/3370-094,

1 Под рециклажом се подразумева издвајање из масе отпадака корисних, употребљивих материјала и њи-хово враћање у неки производни процес у својству секундарних сировина, а то су: метални отпаци, папир, стакло, текстил, гума, пластика и слично.

• унапређивање третмана и одлагања отпа-да под условима безбедним по животну средину.Поред тога, инсистира се на обавезној из-

ради Анализе утицаја на животну средину пре доношења одлука о развоју насеља и при избору локације за изградњу депонија.

Решавање проблема везаних за третман отпада и негативне ефекте које он може изаз-вати, могуће је само о оквиру ефикасног си-стема управљања отпадом. Управљање отпа-дом је сложен процес који подразумева контролу целокупног система депоновања (од настанка отпада, преко сакупљања и транспорта, до третмана и одлагања отпада). У складу са овом констатацијом, проблемати-ка управљања отпадом налази се у сфери по-себног друштвеног интереса и тражи целовит плански приступ.

Национална стратегија управљања отпа-дом Републике Србије која је усвојена 2003. године, посвећена је оријентацији ка регио-налном приступу у управљању комуналним отпадом и даје смернице за рационално и од-рживо управљање отпадом, примењујући основне принципе ЕУ у области отпада. За успостављање система интегрисаног2 управ-љања отпадом, потребна је израда планова управљања комуналним отпадом на нивоу региона, али и на нивоу општина обухваћених појединим регионима.

За дугорочно решење проблема управ-љања отпадом није, међутим, довољна само Национална стратегија управљања отпадом. Неопходно је и усвајање закона и подзакон-ских аката, институционално јачање, развој финансијских механизама; што је у Србији у поређењу са развијеним земљама још увек на ниском нивоу. У том контексту, од велике je важности Нацрт Закона о управљању отпа-дом (тренутно у процедури усвајања), у коме

се, између осталог, дају смернице за имплементацију стратегије управљања отпа-дом. Тако се у члану члану 12. дефинише да Регионални план управљања отпадом доносе скупштине две или више јединица локалне самоуправе на чијим територијама укупно живи најмање 200.000 становника, којим се дефинишу заједнички циљеви у управљању отпадом у складу са Стратегијом (Национална стратегија управљања отпадом, 2003). На овај начин план управљања отпадом постаје вео-ма важан инструмент за реализацију циљева дефинисаних у Националној стратегији управљања отпадом.

Основни циљ плана управљања комунал-ним отпадом је да се минимизира негативан утицај отпада на животну средину и да се побољша ефикасност коришћења ресурса на територији општине. План управљања отпа-дом тежи да допринесе одрживом развоју ре-гиона, а затим и општина које су у саставу ре-гиона. У том контексту, улога СПУ, као средства за усаглашавање економских, социјалних и еколошких циљева, је одлучујућа.

Стратешка процена утицаја на животну средину представља инструмент за оцену по-добности планова и програма са аспекта утицаја на животну средину. Дефиниције су различите, а једна од новијих описује СПУ као “систематски процес за вредновање после-дица на животну средину предложене поли-тике, плана или програма како би се осигура-ло да су оне у потпуности укључене и на одговарајући начин обрађене у најранијем могућем ступњу доношења одлука, равно-правно са економским и социјалним разматрањима” (Sadler, Verheem, 1996). Детаљније о системима СПУ и примени у Србији видети у нпр. Маричић и Јосимовић (2005), Стојановић и Спасић (2006) и др.

У складу са европском Директивом 2001/42/EC3, Законом о стратешкој процени утицаја на животну средину Републике Србије прописа-но је да се СПУ врши за планове, програме и основе у различитим областима (члан 5), а између осталих и у области управљања отпа-дом. Значај СПУ огледа се у усмеравању план-ских решења ка циљевима одрживог управљања отпадом. Суштина је у процени стратешких утицаја, односно процени најзначајнијих планских решења која концеп-

2 Интегрисано управљање комуналним чврстим отпа-дом (КЧО) UNEP је 1996. године (према Seadon, 1327:2006) дефинисао као “оквир за дизајн и примену нових система управљања отпадом и за анализу и оптимизацију постојећих система”. Под тиме се под-ра зумева координисано коришћење сета метода за управљање отпадом, од којих сваки има одређену улогу у укупном плану управљања КЧО, односно про изводњу што мање количине отпада, поновно кориш ћење, рециклажу, производњу енергије из отпада, компостирање (Chang, Davila, 2007) и др. Проблеми управљања чврстим комуналним отпадом, као и решења, различити су у развијеним и земљама у развоју (UNIDo).

3 European Strategic Environmental Assessment Direc-tive

УДК 6

28.47

.02

92

Про

стор

но п

лани

рањ

е

туално и конкретно мењају досадашњи начин поступања с комуналним отпадом, а могу имати негативан утицај на све аспекте живот-не средине.

У наставку рада ћемо анализирати мето-дологију процене стратешких утицаја Регио-налног плана управљања комуналним отпа-дом за 11 општина Колубарског региона, првог секторског плана овог типа у Србији. Поменута методологија заснива се на истр-аживањима спроведеним у оквиру научног пројекта ТП 6501А „Методе за стратешку про-цену животне средине у планирању простор-ног развоја лигнитских басена“ (2005-2007. год.), и представља прилагођавање мето до-логије развијене у оквиру поменутог пројекта за случај плана управљања отпадом. У Колу-барском региону, 11 општина (са око 382.000 становника) је одлучило да се удружи у изра-ди заједничког Регионалног плана уп рав-љања отпадом, уважавајући тако про позиције и препоруке Националне стра тегије управ-љања отпадом. На тај начин створени су предуслови за израду прве секторске СПУ у Србији у складу са чланом 5. Закона о стра-тешкој процени утицаја на животну средину.

МЕТОДОЛОГИЈА ПРОЦЕНЕ СТРАТЕШКИх УТИЦАЈА

Потреба за јединственим методолошким корацима истраживања проблематике жи-вотне средине потиче од неопходности испу-њења основних принципа компатибилности, усклађености нивоа анализе, хијерархијске уређености и сукцесивне размене инфор-мација. Услед непостојања јединствене методологије за израду СПУ, односно за проце-ну могућих утицаја на животну средину у окви-ру Извештаја о СПУ, код нас су заступљена раз-личита мишљења о томе који приступ је најефикаснији. У том контексту у досадашњој пракси стратешке процене планова присутна су два приступа (Стојановић, 2006):(1) технички, који представља проширење

методологије процене утицаја пројеката (ПУ) на планове и програме где није проблем применити принципе за ПУ, и

(2) планерски, који захтева битно другачију методологију из следећих разлога:

• планови су знатно сложенији од пројеката, баве се стратешким питањима и имају ма ње детаљних информација о животној средини,

• планови се заснивају на концепту одржи-

вог развоја и у већој мери поред еколош-ких обухватају друштвена и економска питања,

• због комплексности структура и процеса, као и кумулативних ефеката у планском подручју нису примењиве софистициране симулационе математичке методе,

• при доношењу одлука већи је утицај заин-тересованих страна и нарочито јавности, због чега примењене методе и резултати процене морају бити разумљиви учесни-цима СПУ процеса.Због наведених разлога у пракси СПУ

најчешће се користе експертске методе. Као резултанта примене било које методе појављују се матрице којима се испитују про-мене које би изазвала имплементација плана и изабраних варијанти (укључујући и ону да се план не примени). Матрице се формирају успостављањем односа између циљева пла-на, планских решења и циљева стратрешке процене са одговарајућим индикаторима.

С´ обзиром да код нас још увек не постоје националне смернице за израду секторских СПУ, коришћена методологија се заснивала на страним искуствима која су потврдила своју вредност у пракси и то пре свега у Великој Британији, Немачкој и Аустрији. По-ред тога, коришћена је и методологија развијена у Институту за архитектуру и урба-низам Србије. Ради се о методологији за евалуацију која се заснива на наведеном пла-нерском приступу (Јосимовић, 2005). Примењена методологија заснована је на квалитативном вредновању животне средине у подручју плана, непосредном и ширем окружењу, као основе за валоризацију про-стора за даљи одрживи развој. Примењена методологија процене је код нас развијана и допуњавана у последњих 10 година4 и углав-ном је у сагласности са новијим приступима и упутствима за израду стратешке процене у Европској унији5 (Стојановић, 2002).

93

Про

стор

но п

лани

рањ

е

4 Стојановић Б., Н. Спасић, Критички осврт на примену закона о стратешкој процени утицаја на животну средину у просторном и урбанистичком планирању, ИЗГРАДЊА, Бр.1, 2006, стр. 5-11

5 James E., o. Venn, P. Tomilson, Review of Predictive Tech-niques for the Aggregates Planning Sector, TRl limited, Berkshire, UK, March 2004

Најзначајнији кораци у оквиру овог модела су (Јосимовић, 2006):• дефинисање циљева СПУ и избор индикатора

и• процена утицаја планских решења на животну

средину.Дефинисање циљева СПУ

условљено је оценом пос-тојећег стања животне сре-дине (карта1) и прелиминар-ном проценом мо гу ћих ути цаја планских реше ња на животну средину. У односу на дефинисане посебне циљеве стратешке процене одређују се индикатори (Табела1) .

Сл. 1. Методологија израде извештаја о СПУ (Стојановић, 2006)Picture1. Sea Report Methodology

Дефинисање циљева и индикатора СПУ

ПРОЦЕНА УТИЦАЈА НА ЦИЉЕВЕ СПУ

Процена утицаја сектора плана и варијанти

Квалитативни метод процене утицаја

Семиквалитативан метод

Утврђивање мера за ограничавање утицаја

Поређење варијанти и образлож. избора најповољнијих решења

Евалуација карактеристика и значаја утицаја планских решења

Смернице за процене утицаја на нижим хирерархијским нивоима

УТВРЂИВАЊЕ ЦИЉЕВА МЕРА ЗАШТИТЕ И ПРОГРАМА

МОНИТОРИНГА

Карта 1. Стање животне средине –

црне еколошке тачкеMap 1.

Environment status – ecological black spots

Укупни ефекти плана, па и утицаји на животну средину, могу се утврдити само поређењем са постојећим стањем, са циљевима и варијантним решењима плана. За планове дужег временског хоризонта и са већом неизвесношћу реализације метод израде сценарија модела развоја омогућује процену позитивних и негативних ефеката варијантних решења плана. Процена утицаја варијантних решења је квалитативна и експертска, а рађена је према следећим критеријумима:

0 – нема директног утицаја или је утицај нејасан,+ – укупно позитиван утицај,- – укупно негативан утицај.Након процене утицаја варијантних решења образлажу се

разлози за избор најповољнијег решења. Резултати процене утицаја варијантних решења на животну средину сумирају се према секторима плана.

У односу на процену утицаја варијантних решења могуће је донети одлуку да ли је у односу на животну средину повољнија варијанта да се план примени или да се план не примени. Уколико је повољнија варијанта да се план примени, приступа се евалуацији карактеристика и значаја утицаја планских решења.

ЕВАЛУАЦИЈА КАРАКТЕРИСТИКА И ЗНАЧАЈА УТИЦАЈА ПЛАНСКИх РЕШЕЊА

Значај утицаја процењује се у односу на величину (интензи-тет) утицаја и просторне размере на којима се може остварити утицај. Утицаји, односно ефекти планских решења6, према ве-личини промена се оцењују бројевима од -3 до +3, где се знак минус односи на негативне, а знак плус на позитивне промене (Табела 4). Просторне размере могу бити регионалног (Р), оп-штинског (О), или локалног (Л) карактера (Табела 5).

94

Про

стор

но п

лани

рањ

е

95

Про

стор

но п

лани

рањ

е

Табела 1. Рецептори, циљеви, посебни циљеви и индикатори (СПУ Регионалног плана управљања комуналним отпадом, 2007)

У од носу на дефинисане циљеве и изабране инд икаторе одр живог развоја, врши се про цена утицаја ода браних стрa-тешких сек тор ских ре шења на животну средину. Процена ути-цаја врши се у односу на циљеве стратешке процене утицаја у варијанти да се план примени и да се план не примени.

Област развоја Сценарио тренда развојаЦиљеви стратешке процене утицаја

... n

Успостављање система интегралног и одрживог управљања отпадом

Процењује се могући сценарио тренда развоја појединачних сектора у плану и то у односу на дефинисане циљеве и индикаторе.Регионални центар за

управљање отпадом

6 У СПУ Регионалног плана управ-љања комуналним отпадом за Колубарски регион издвојено је 9 планских решења која су укљу-чена у процес процене и то: тран-спорт отпада, изградња трансфер (претоварних) станица, изградња рециклажних дворишта, затва-рање и санација постојећих град-ских депонија – сметлишта, ре ги-онална санитарна депонија, по - стројење за рециклажу (се па ра - цију отпада), постројење за ком постирање зеленог отпада, постројење за механичко-био-лош ки третман отпада, по стро-јење за рециклажу грађевинског отпада.

Рецептори животне средине

Циљеви стратешке процене

Посебни циљеви стратешке процене Индикатори

Воде (површинске и подземне)

Смањити загађење површинских и подземних вода до нивоа да не постоји штетан утицај на квалитет

- Испуштање штетних материја из активности поступања са отпадом у воду мора бити у складу са ГВЕ

- Обезбедити да квалитет воде низводно од постројења не буде погоршан

- Број постројења која прелазе ГВЕ у воду

- БПК и ХПК узводно и низводно од постројења за управљање отпадом

Ваздух и климатске промене

Ограничити емисије штетних материја у ваздух до нивоа да не постоји штетан утицај на квалитет

- Испуштање штетних материја из активности поступања са отпадом у ваздух мора бити у складу са ГВЕ

- Повећати обим сакупљања комуналног отпада

- Смањити неконтролисано спаљивање/одлагање отпада

- Максимизирати потенцијал за добијање енергије из постројења за управљање отпадом

- Број дана када је прекорачена ГВИ прашине, НОx, СО2

- Број сметлишта која су извор загађења ваздуха

- % становништа обухваћеног системом сакупљања отпада

- Процењена количина несакупљеног отпада

Смањити емисију гасова са ефектом стаклене баште

- Смањити емисије СН4 и СО2 из постројења за управљање отпадом

- Задовољити националне циљеве управљања отпадом укључујући искоришћење гаса из депоније

- Количина отпада који се рециклира, одлаже на депонију или на други начин третира

- Израчуната годишња емисија гасова из депоније (СО2, СН4)

Земљиште

Ограничити коришћење обрадивог пољопривред. земљишта

- Површина и квалитет земљишта који се користи за активности управљања отпадом по тони отпада,треба да буде у складу са најбољом праксом

- Површина земљишта заузета активностима поступања са отпадом

Смањити загађење земљишта

- Нова постројења изградити на неосетљивим локацијама

- Минимизирати површину земљишта загађеног због активности поступања са отпадом

- Изврштити санацију сметлишта и рекултивацију земљишта

- Локације нових постројења и однос површина постојећих и планираних површина под депонијама

- Површина земљишта загађеног због активности поступања са отпадом

- Површина земљишта које је санирано

Биодиверзитет

Смањити штетан утицај на биодиверзитет и биљни и животињски свет

- Нова постројења изградити на неосетљивим локацијама

- Обезбедити мере компензације за сваку штету нанету стаништима

- Близина нових постројења за управљање отпадом осетљивим подручјима

- % станишта оштећених због активности поступања са отпадом

ПредеоЗаштитити пределе и законом заштићена природна добра

- Заштитити пределе пажљивим избором локација за нова постројења за управљање отпадом

- Максимизирати санацију затворених сметлишта ради очувања предела

- Минимизирати неадекватно поступање са отпадом

- Број места угрожених постојењима за управљање отпадом

- Површина која је санирана

- Број инспекцијских записника о дивљим депонијама и неадекватном поступању са отпадом

Становништво и људско здравље

Заштита здравља људи

- Минимизирати ризик и утицај акцидентних емисија од активности поступања са отпадом

- Минимизирати ниво еколошких проблема због активности поступања са отпадом

- Успоставити критеријуме о заштити предела при избору локација постројења за управљање отпадом

- Број становника оболелих од последица неадекватног одлагања отпада

- Број жалби грађана због: еколошких проблема због активности поступања са отпадом

- Близина постројења за управљање отпадом насељеним местима

Подстицати економски развој и раст запослености у региону

- Подстицати отварање нових радних места у постројењима за управљање отпадом

- Подстицати имплементацију система управљања отпадом

- Број нових радних места

- Профит од реализације пројекта

Саобраћај

Минимизирати утицај на животну средину саобраћаја од транспорта отпада

- Смањити обим саобраћаја од транспорта отпада

- Увести принцип близине колико је могуће за активности управљања отпадом

- Минимизирати стварање отпада ради смањења транспорта отпада

- Број пређених km због транспорта отпада - Близина постројења за управљање

отпадом насељеним местима- Количина насталог отпада

Табела 2. Процена утицаја варијантних решења у СПУ Регионалног плана за управљање комуналним отпадом у Колубарском региону (да се план примени/да се план не примени)

96

Про

стор

но п

лани

рањ

е

Вероватноћа да ће се неки процењени утицај догодити у стварности такође представља ва-жан критеријум за доношење одлука у току израде плана, те у том контексту утицаји могу бити врло вероватни (ВВ), вероватни (В), могући (М) или нису вероватни (Н) (Табела 6). Поред тога, додатни критеријуми могу се из-вести према времену трајања утицаја, одно-сно последица, а могу бити повремени (П) или дуготрајни (Д).

На основу критеријума процене величине и просторних размера утицаја планских решења на циљеве СПУ врши се евалуација значаја идентификованих утицаја за остваривање ових циљева. Утицаји од стра-

97

Про

стор

но п

лани

рањ

е

Размере Величина Ознака значајних утицаја

Регионални ниво: Р

Јак позитиван утицај +3 Р+3Већи позитиван утицај +2 Р+2Јак негативан утицај -3 Р-3Већи негативан утицај -2 Р-2

Општински ниво: О

Јак позитиван утицај +3 О+3Већи позитиван утицај +2 О+2Јак негативан утицај -3 О-3Већи негативан утицај -2 О-2

Локални ниво: Л

Јак позитиван утицај +3 Л+3Већи позитиван утицај +2 Л+2Јак негативан утицај -3 Л-3Већи негативан утицај -2 Л-2

ПЛАНСКО РЕШЕЊЕциљеви СПУ

1 ... n

Изградња регионалне депоније Р О Л

ПЛАНСКО РЕШЕЊЕциљеви СПУ

1 ... ... n

Изградња регионалне депоније ВВ В М Н

идентификације и евалуације стратешки значајних утицаја планских решења доноси се закључак какве утицаје иницира имплементација плана на планском подручју и то у односу на животну средину и друштвено економска питања..

Последњи корак у оквиру СПУ је сагледавање кумулативних и синергетских ефеката. Значајни ефекти могу настати као резултат интеракције између бројних мањих утицаја посто јећих објеката и активности и различитих планираних актив ности у подручју плана.

Кумулативни ефекти настају када појединачна планска ре шења немају значајан утицај, док неколико индивидуалних ефеката заједно може да има значајан ефекат. Као пример се може навести загађивање ваздуха, вода или пораст нивоа буке. Синергетски ефекти настају у интеракцији појединачних утицаја који производе укупни ефекат који је већи од простог

7 Мере заштите дефинишу се за све чиниоце животне средине

ПЛАНСКО РЕШЕЊЕциљеви СПУ

1 ... ... ... ... ... n

Изградња регионалне депоније -3 -2 -1 0 +1 +2 +3

Табела 4. Процена значаја планских утицаја (Стојановић, et.al, 2006).

Табела 5. Процена просторних размера планских утицаја

Табела 6. Процена вероватноће планских утицаја

Табела 3. Критеријуми за евалуацију значаја утицаја

Табела 7. Сагледавање могућих позитивних и негативних утицаја планских решења на животну средину и дефинисање мера заштите7

збира појединачних утицаја. Синергетски ефекти се најчешће манифестују код људских заједница и природних станишта (Стојановић, 2006).

Након идентификације значајних нега тив-них утицаја план ских решења на животну средину, утврђују се мере за смањење овак вих утицаја и њихово свођење у границе прих -ватљивости које гарантују да ће капацитет простора моћи да компензује евентуално угрожавање квалитета животне средине. Ме -ре заштите имају за циљ да утицаје на животну средину у оквиру планског подручја сведу у оквире граница прих ватљивости, а са циљем спре чавања угрожавања животне средине и здрав ља људи. Мере заштите омогућавају развој и спречавају конфликте на датом про-стору, што је у функцији реализације циљева одрживог развоја. Сваки део система управ-љања отпадом и сваки планирани обје кат је сагледан са три аспекта (Табела 7):

-користи по животну средину,- потенцијални негативни утицаји

на животну средину,- мере за ублажавање негативних

утицаја.

Карта 2.План управљања комуналним отпадом на подручју Колубарског регионаMap 2. WasteManagementPlanforKolubara Region

Део система управљања Планско решење Сагледавање утицаја

Превенција настајања отпада- користи по животну средину,

- потенцијални негативни утицаји на животну средину,

- мере за ублажавање негатив-них утицаја.

Сакупљање и транспорт отпадаТрансфер станицеТранспорт

Рециклажа отпада Постројење за рециклажу

Компостирање отпада Постројење за компостирање

Механичко-биолошки третман отпада

Постројење за механичко-биолошки третман отпада

Одлагање отпадаРегионална депонија

Затварање депонија

тешког значаја за предметни план су они који имају јак или већи (позитиван или негативан) ефекат на целом подручју плана или на ви-шем нивоу планирања (нпр. у рангу -2, -3, +2, +3) (Стојановић, 2006).

Процена се врши за свако изабрано планско решење (основна планска решења приказана су на карти 2) у односу на све дефинисане посебне циљеве и индикаторе. Оцена планских решења је квалитативна и експертска. Након процене утицаја планских решења из табела 4, 5, 6 приступа се идентификацији и евалуацији стратешки значајних утицаја планских решења синтетизовањем кључних утицаја плана на дефинисане циљеве СПУ (Табела 3). На основу

98

Про

стор

но п

лани

рањ

е

99

Про

стор

но п

лани

рањ

е

Рецептори животне средине

ИндикаториНадлежни

органи за праћење

Учеста-ност монито-

ринга

Неочекивани негативни утицаји када

се захтевају додатне мере

Воде

- Број постројења која прелазе ГВЕ у воду- БПК и хПК узводно и низводно од постројења за управљање отпадом- Број акцидентних загађења воде за које постоји извештај (нпр. помор рибе)

Завод за јавно здрављеРепубличка инспекција заштите животне средине

Годишње

- 10% повећања- Смањење класе водотока низводно- 10% повећања у пријављеним акциден-тима

Ваздух и климатске промене

- Број дана када је прекорачена ГВИ прашине, НОx, СО2 - Процењена количина несакупљеног отпада

Завод за јавно здравље, РхЗОдељ. за кому-налне послове општина

Годишње

- 10% прекорачења

- Повећање количина несакупљеног отпада

- Количина отпада који се рециклира, одлаже на депонију или на други начин третира- Израчуната годишња емисија гасова из депоније (СО2, СН4)

Агенција за заштиту животне средине,Одељ. за кому-налне послове општина

Годишње

- Изостанак напретка у односу на циљеве Плана- Нема смањења емисије депонијског гаса

Земљиште- Површина земљишта које је санирано

Агенција за заштиту животне средине

Сваке друге године

- Изостанак напретка у спровођењу Плана

Биодиверзитет

- Близина нових постројења за управљање отпадом осетљивим подручјима

Завод за заштиту природе Сваке друге

године

- Повећање губитка станишта

Предео- Број места угрожених постојењима за управљање отпадом

Завод за заштиту природе Сваке друге

године

- Пораст броја угроже-них места

Становништво и људско здравље

- Број становника оболелих од последица неадекватног одлагања отпада- Број жалби грађана због: буке, непријатних мириса и еколошких проблема због активности поступања са отпадом

Завод за јавно здравље

Сваке друге године

- Пораст броја оболелих становника

- 10% повећања броја жалби

Саобраћај

- Број пређених км због транспорта отпада - Количина насталог отпада (мера успешности минимизације отпада)

Одељ. за кому-налне и инспекцијске послове општина

Сваке друге године

- Поставити циљ када се сакупе први подаци- Мање од 5% смањ. отпада

Отпад

- Број пријављених акцидената: дивљих депонија, спаљивања у дворишту, осталих н едозвољених активности

Републичка инспекција заштите животне средине

Годишње

- 10% повећања у пријављеним акциден-тима

Могући утицаји свих планских решења сагледани су са три основна аспекта: ко ристи по животну средину, могући негативни ефекти на животну средину и дефинисање мера за ублажавање негативних утицаја који могу настати као резултат примене планских решења.

Као логичан наставак овог процеса дефи-нишу се циљеви и програм праћења стања за кључне чиниоце животне средине (Стоја-новић, 2006).

Према Закону о заштити животне средине квалитет животне средине се дефинише као скуп природних и створених вредности чији комплексни међусобни односи чине окружење, односно простор и услове за жи-вот, а као стање животне средине које се исказује физичким, хемијским, биолошким, естетским и другим индикаторима. Међутим, Закон не дефинише појам индикатора, па се у пракси индикатори појављују са различитим тумачењима и применама. У Србији се најчешће индикаторима називају подаци који се односе на квалитет ваздуха, воде и земљишта. Међутим, савремени приступ Ев-ропске агенције за животну средину (Europe-an Environmental Agency, ЕЕА)8 заснива се на комплекснијем DPSIR (driving force-pressure-state-impact-response) концепту, који узима у обзир све феномене у узрочно-последичном ланцу, укључујући и реаговање на незадовољава јућа стања. Овај концепт под-разумева активни однос према променама у животној средини, укључујући и друштвено-економске аспекте, који су често покретачка снага (driving force) промена. На овај начин чисто «еколошки индикатори» се укључују у систем индикатора «одрживог развоја» (СПУ Регионалног плана управљања комуналним отпадом, 2007).

Наведени концепт је у основи коришћен у фази формулисања циљева стратешке проце-не утицаја и индикатора, као средство за праћење напретка у остваривању циљева пла на и стратешке процене. Одабрани су кључни индикатори који ће се користити за праћење остваривања циљева СПУ, односно стања животне средине у току спровођења плана. Циљеви и индикатори су развијени у току процеса стратешке процене у консултацији са органима надлежним за жи-

вотну средину и кориговани су током проце-са. Циљеви коришћени за процену Плана имају придружене индикаторе, од којих се значајним сматрају: квалитет вода, квалитет ваздуха, климатске промене и транспорт.

Препоруке које се односе на мониторинг су:• Препоручује се да се успостави монито-

ринг индикатора и да се врши редовно извештавање. Ове информације могу по-служити и као основа за наредни План;

• Избегавање дуплирања активности; већина индикатора је заснована на постојећим по-дацима – зато подаци служе за упоређивање и извештавање;

• Индикатори треба да буду упоређени и контролисани годишње и интегрисани у годишњи извештај о спровођењу Плана управљања отпадом;

• Мониторинг је континуалан процес и инди-каторе треба побољшавати или додавати током времена уколико се захтева;

• Мора да постоји посвећеност органа вла-сти да се створе ресурси расположиви за спровођење мониторинга за време спро-вође ња Плана;

• Треба истражити могућности за коорди-нацију лица која обрађују податке у вези најбољег искоришћења расположивих по-датака;

• Индикатори укључују вредности које се односе на отпад, укључујући тоне несакупљеног отпада и појаве неконтроли-саног сагоревања и дивљих депонија. У Табели 8. приказани су индикатори и над-

лежни органи за праћење стања животне средине на подручју обухваћеном Регионал-ним планом управљања комуналним отпадом у Колубарском региону. Развијен је програм мониторинга. Кључни индикатори су успостављени за воду, квалитет ваздуха и климатске промене и саобраћај. Ово су аспек-ти животне средине на које ће имплементација Плана вероватно имати утицај. Додатни сет индикатора подразумева индикаторе на које се не утиче значајно. То се односи на биоди-верзитет, пределе итд.

8 EEA, Technical Report No25, Environmental Indicators: Typology and overview, (Copenhagen: EEA, 1999)

Табела 8. Индикатори и органи надлежни за праћење стања животне средине (СПУ Регионалног плана управљања кому-налним отпадом, 2007.)

100

Про

стор

но п

лани

рањ

е

101

Про

стор

но п

лани

рањ

е

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

У раду је приказана методологија процене утицаја планских решења на животну средину примењена у СПУ Регионалног плана управљања комуналним отпа-дом за 11 општина Колубарског региона, која је урађена у ИАУС-у. При томе је примењен планерски приступ, односно циљеви и индикатори су били дефинисани и оцењивани у контексту реализације планских, а не тех-нолошких решења.Приказана методологија се ослања на искуства израде СПУ у развијеним земљама, пошто ни три године након усвајања Закона о СПУ у Србији још увек није урађен правилник нити упутство које би помогло стручњацима у методологији израде СПУ9. Методологија је заснована на вишекритеријумској евалуацији планских решења у односу на дефинисане циљеве СПУ и индикаторе одржи вог развоја. Коришћена су квалитативна вредновања заснована на екпертским знањима и стручној литератури. Мањи проблеми су се јавили због непостојања националне базе података, релевантних података о животној средини, па је њихова доступност варирала у зависности од мерења која се (не)спроводе у појединим општинама. Научно-стручни допринос овог рада огледа се у прилагођавању методологије израде СПУ (развијене у ИАУС-у) за случај секторског регионалног плана управљања отпадом, и представљена методологија може се користити за планове и програме управљања отпадом различитих нивоа. Прилагођавања се првен-ствено односе на избор релевантних циљева и индика-тора стратешке процене у контексту затеченог стања животне средине на планском подручју и могућих не-гативних утицаја плана на животну средину.

Резултати процене стратешких утицаја планских решења представљају добру основу за утврђивање адекватних мера заштите животне средине и усмеравање планских решења у контексту остваривања жељених циљева. То је управо и основни задатак СПУ и наведеног модела који ће временом сигурно бити развијан и надграђиван.

ЛИТЕРАТУРА

[1] ‘’Агенда 21’’ - резиме на српском (1993), Савезно ми-нистарство за развој, Београд.

[2]ArbterK.(2005),SEAofWasteManagementPlans–AnAustrian Case Study, Implementing Strategic Environ-mental Assessment, Edited by Schmidt M., João E. and Albrecht E., Springer-Verlag, pp. 621-630.

[3] Закон о стратешкој процени утицаја, ‘’Службени гласник Републике Србије’’, бр. 135/04.

[4] Јосимовић Б. (2007), Методолошки приступ у изради СПУ - почетна искуства у Србији, План ска и

нормативна заштита простора и животне средине, Географски факултет, Београд.

[5] Маричић Т., Joсимовић Б. (2005), Преглед система стратешке процене утицаја (СПУ) у земљама Југоисточне Европе, Архитектура и урбанизам 16-17, ИАУС, Београд, стр. 66-74.

[6] Регионални план управљања комуналним отпадом за 11 општина Колубарског региона (2006), ИАУС, Београд.

[7] Sadler B, Verheem R. (1996), Strategic environmental assessment: key issues emerging from recent practice, Hague 7, Ministry of Housing, Spatial Planning and the Environment;

[8]SalhoferS.,WassermannG.,BinnerE. (2007),Strategicenvironmental assessment as an approach to assess waste management systems. Experiances from an Aus-trian case study, Environmental Modelling & Sofware, 22, pp. 610-618.

[9] Seadon J. K. (2006), looking beyond the solid waste ho-rizon, Waste Management 26, pp. 1327-1336.

[10] Стратешка процена утицаја на животну сре дину Регионалног плана управљања кому нал ним отпадом за 11 општина Колубарског региона (2007), ИАУС, Београд.

[11] Стојановић Б. (2002), Управљање животном среди-ном у просторном и урбанистичком планирању – Стање и перспективе, “Новији приступи и искуства у планирању”, ИАУС, Београд, стр. 119.

[12] Стојановић Б. (2006), Стратешка процена утицаја Просторног плана општине Ваљево на животну сре-дину, ИАУС, Београд.

[13] Стојановић Б., Спасић Н. (2006), Критички осврт на примену Закона о стратешкој процени утицаја на жи-вотну средину у просторном и урбанистичком планирању, Иградња, br. 1-2, стр. 5-11.

[14] Стојановић Б., Спасић Н., Маричић Т., (2006), Прилог методологији стратешке процене утицаја простор-ног плана рударско-енергетског комплекса на жи-вотну средину, монографија „Управљање простор-ним развојем“, ИАУС, стр. 109-126.

[15] Chang, N.-B., Davila, E. (2007), Municipal solid waste characterizations and management strategies for the Lower Rio Grande Valley, Texas, Waste Management,doi:10.1016/j.wasman.2007.04.002

[16] UNEP, Solid waste management, 2005, http://www.unep.or.jp/Ietc/Publications/spc/Solid_Waste_Manage-ment/index.asp

[17]UNIDO,WasteManagementProgramme,http://www.unido.org/doc/3765

Апстракт:Под утицајем интезивне урбанизације, број становника Централне Србије који живе у градовима достигао је скоро 60% укупног броја. И поред тога што је удео градског становништва још увек прилично испод нивоа развијенијих земаља, где проценат урбаног становништва прелази 70% (у великом броју случајева и преко 80%), стиче се утисак да су демографски “ресурси” сеоских подручја прилично истрошени и да је сав потенцијал демографске ревитализације Централне Србије концентрисан у градовима. У овом раду биће речи о демографским

променама које су захва тиле градове Централне Србије од пописа 1981. године па до данас, са посебним освр том на миграције становништва, као и на при родно кретање, односно на формирање ста росно – полне структуре градова. Промене ће бити по сма-тране кроз компаративну ана лизу на нивиоу малих, средњих и великих градова, док ће Београд бити представљен као посебна категорија.

Кључне речи: Централна Србија,

градови, становништво, миграције, старосно –

полна структура.

УВОДЗа урбанизацију се често

каже да је светски и историјски процес, који је

почео пре пет хиљада година, настанком првих

градова и у сталном је јачању. Процењује се да је

на преласку између другог и трећег миленијума, у

градовима живела половина светског

становништва (Вреск, 2002.). Тако се у Србији

након Другог светског рата поред константног

пораста броја урбаног становништва,

пoвећавао и број градова. Почев од послератних 21, број градских

на сеља у Централној Србији је достигао 117 по попису 2002. године.

Након пописа 1971. године у Србији је промењен критеријум за одређивање статуса градских насеља. Напушта се комбиновани (демографско – статистички) критеријум, по коме је званична статистика (Републички за-вод за статистику Србије) у време пописа вршила диференцијацију насеља, и уводи се административно – правни критеријум по коме се насеља, одлуком општинског органа (правним актом) објављеном у Службеном гласнику СРС, проглашавају за градска (Сте-вановић, 2004). У овом раду биће коришћен критеријум поделе градова на основу броја

ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ У ГРАДОВИМА ЦЕНТРАЛНЕ СРБИЈЕ – КОМПАРАТИВНА

АНАЛИЗА

DEMOGRAPHICCHANGESINTOWNSoF CENTRAl SERBIA – CoMPARATIVE

ANAlYSISAbstract:Due to intensive urbanisation, Central Serbia’s urban population reached al-most 60% in the total population. De-spite the fact that the urban residents share in Serbia is still bellow the level of urbanisation in developed countries, in wich the percentage of urban residents excuds 70% (in majority of cases even more than 80%), it is an impresion that demographic “resources” of rural areas have bean rather exhausted and that all demographic revitalisation potential of Central Serbia is concentrated in towns. This paper treats the demographic changes wich encompassed the towns of Central Serbia since 1981 census onwards,with special emphasis on the population migrations as well as on the natural growth, i. e. age – gender struc-ture formation featuring the towns of Central Serbia. The changes will be anal-ysed trough a comparative analysis at the level of small, medium – sized towns and big cities, while Belgrade will be rep-resent as a special category.Key words: Central Serbia, towns, popula-tion, migrations, age – gender structure.

Марко Филиповић* и Јасмина Ђурђевић**

* Марко Филиповић, дипл. демограф, истраживач-стипендиста, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, markof@iaus.org.yu

** Јасмина Ђурђевић, дипл. просторни планер, истраживач-приправник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, jasmina@iaus.org.yu

9 Једино је у фебруару 2007. Министарство науке и заштите животне средине израдило „Упутство за спровођење Закона о стратешкој процени утицаја на животну средину“ које је превасходно намењено органима управе задуженим за припрему планова/програма и органима за заштиту животне средине

УДК 3

14.7

(497

.11)

314.8

(497

.11)

По резултатима пописа 1991. године, учешће урбаног становништва у укупном броју ста-новника Централне Србије је прешло полови-ну и износи 53,5%. Београд, велики и мали гра-дови су остали на приближном нивоу, док значајан пораст имају средњи градови, чија је вредност порасла са 12,7% на 17,7% укупног броја становника Централне Србије. Овај по-раст је настао, пре свега захваљујући пет град-ских насеља која су, по подацима пописа 1991. године, ушла у групу средњих градова. Након ове промене број средњих градова и износи 26, што је 22,41% укупног броја градских насеља у Централној Србији. Број малих гра-дова се, захваљујући добијању статуса град-ских насеља Бруса, Мионице и Ћићевца, од-

102

Про

стор

но п

лани

рањ

е

103

Про

стор

но п

лани

рањ

е

становника (Spasić, Petrić, 2006.). Градови са 100000 и више становника чине групу великих градова, градови од 20000 до 100000 ста нов-ника чине групу средњих градова, а градови са мање од 20000 становника чине групу малих градова. Последња категорија, односно гру па малих градова, на основу броја ста-новника може се поделити на пет подгрупа (15 – 20000, 10 – 15000, 5 – 10000, 2 – 5000 и мање од 2000 становника).

На територији Централне Србије рас пред градова по наведеним групама изгледа овако:• Велики градови: Београд (као посебна ка-

тегорија), Ниш и Крагујевац;• Средњи градови: Аранђеловац, Бор, Борча,

Ваљево, Врање, Горњи Милановац, Зајечар, Јагодина, Краљево, Крушевац, Лазаревац, Лесковац, Младеновац, Нови Пазар, Обре-новац, Параћин, Пирот, Пожаревац, Про-купље, Смедерево, Смедеревска Паланка, Ћуприја, Ужице, Чачак и Шабац;

• Мали градови (укупно 93) и то: - од 15000 до 20000 становника: Пријепоље,

Велика Плана, Власотинце, Алексинац, Трс-теник, Неготин, Књажевац, Прибој и Лозница;

од 10000 до 15000 становника: Лебане, Мајданпек, Нова Варош, Сурдулица, Бујановац, Ивањица, Сјеница, Пожега, Куршумлија и Сурчин;

- од 5000 до 10000 становника: Ћићевац, Умка, Топола, Блаце, Велико Градиште, Врањ-ска Бања, Уб, Бања Ковиљача, Александровац, Рашка, Ариље, Димитровград, Лапово, Се-војно, Сврљиг, Петровац, Добановци, Гроцка, Владичин хан, Сокобања, Бела Паланка, Тутин,

Кладово, Костолац, Свилајнац, Бајина Башта и Врњачка Бања;

- од 2000 до 5000 становника: Гуча, Златибор, Ресавица, Грделица, Овча, Босилеград, Мата-рушка Бања, Рача, Рибница, Медвеђа, Пи но-сава, Љиг, Доњи Милановац, Вучје, Бели По-ток, Лајковац, Бољевац, Остружница, Косјерић, Лучани, Деспотовац, Нишка Бања, Кучево, Ба-буш ница, Велики Црљени, Брус, Мали Зворник и Крупањ;

- са мање од 2000 становника: Куршумлијска Бања, Дивчибаре, Белановица, Руцка, Пећани, Бело Поље, Сијаринска Бања, Брза Паланка, Јошаничка Бања, Боговина, Алексиначки Руд-ник, Баљевац, Мионица, Сопот и Рудовци.

Градови и њихова окружења се непрестано мењају. Урбанизација је током последња два века трансформисала већину руралних у урбане средине. Посматрајући ток овог про-цеса само у протеклих педесет година, број градских житеља порастао је са трећине на готово половину светског укупног станов-ништва, а уколико се ограничимо на земље Европске уније, у њима већ сада преко 80% становништва живи у градовима (Спасић, Петрић, Крунић, 2005.). Скоро идентична ка-тегоризација је у Немачкој, где је иста гра-нична вредност за велике градове (преко 100000 становника), средње градове (од 20000 до 100000), а једина је разлика у доњој граници категорије малих градова (Немачка – 5000). У Русији је горња граница категорије малих градова 50000 становника, док је у Француској горња граница категорије сред-њих градова 200000 становника (Spasić, Petrić, Filipović, 2007.).

Према попису из 1981. године укупан број градских насеља у Централној Србији (Табела 1) износио је 113 или три мање него 1971. го-дине. Статус градског насеља задржало је 83, док су 33 насеља, изменом критеријума, изгу-била тај статус и то: губљењем статуса само-сталног насеља спајањем са већим насељем (просторна експанзија централне агло-мерације) или једноставно одлуком општин-ског органа поједина насеља нису проглаше-на за градска иако су, према комбинованом критеријуму, у време претходног пописа ста-новништва то била (Стевановић, 2004.).

ПРОМЕНЕ БРОЈА СТАНОВНИКА И ГРАДОВА

На основу података пописа, извршеног 1981. године, може се видети да је у насељима градског типа тада живело 47% укупног броја становника Централне Србије (Табела 2). Појединачно, по категоријама, највећи удео је имао Београд са 19,1%, затим средњи гра-дови са 12,7%, па мали градови са 10,1%, док је на велике градове, односно Крагујевац и Ниш одлазило 5,1% укупног броја становника Централне Србије.

Од укупно 113 градских насеља 1981. годи-не, 89 су били мали градови, што у проценти-ма износи 78,76%, док је 21 средњи град у

процентима представљао 18,58% укупног броја градских насеља Централне Србије. Што се тиче индекса раста броја становника (Табела 3), у свим категоријама градова се бележи раст броја становника у односу на претходну пописну годину.

Категорија града1981 1991 2002

Број градова % Број градова % Број градова %

Београд 1 0,88 1 0,86 1 0,85

Велики градови 2 1,77 2 1,72 2 1,71

Средњи градови 21 18,58 26 22,41 25 21,37

Мали градови 89 78,76 87 75,00 89 76,07

Укупно 113 100,00 116 100,00 117 100,00

Година1981 1991 2002

Број % Број % Број %

Београд 1087915 19,1 1168454 20,1 1119642 20,5

Ниш и Крагујевац 290393 5,1 322696 5,6 320097 5,9

Средњи градови 900703 12,7 1027242 17,7 1044202 19,1

Мали градови 513350 10,1 590928 10,2 590869 10,8

Остала насеља 2902103 53,0 2699586 46,5 2719536 43,8

Централна Србија 5694464 100,0 5808906 100,0 5794346 100,0

До пописа 1991. године, на територији Централне Србије, градским насељима проглашена су седишта истоимених оп-штина: Брус, Мионица и Ћићевац, тако да је број градских насеља повећан са 113 на 116.

Табела 1: Број градова по категоријама и учешће у укупном броју градова Централне Србије

Табела 2: Број становника у градовима и учешће у укупном становништву Централне Србије

Извор: Спасић Н. 1984. и Пописи становништва од 1981. до 2002. године, РЗС Србије

Извор: Попис становништва 2002. године, РЗС

ржао на приближном нивоу, док је број великих градова остао непромењен.

Индекс пораста броја становника и даље има позитивне вредности у свим категоријама градова, али је такође у свим категоријама градова та вредност знатно нижа у односу на претходни међупописни период.

На територији Централне Србије, до попи-са 2002. године, број градских насеља се повећао за још једно насеље. Тачније, одлу-ком општинског органа Сурдулице издвојено је из самог града Сурдулице, насеље Бело Поље, које је проглашено градским насељем (Стевановић, 2004.). На тај начин је укупан број градских насеља достигао вредност 117.

Вредност индекса пораста броја становни-ка наставља са интензивним падом и спушта се испод 100 у групи великих градова и Бео-граду, где бележи минималну вредност од 95,8. Једини позитиван индекс има група средњих градова, док је промена броја ста-новника у категорији малих градова у последњем међупописном периоду била занемарљива.

104

Про

стор

но п

лани

рањ

е

105

Про

стор

но п

лани

рањ

е

Категорија града 1981/71 1991/81 2002/91 2002/48

Београд 121,0 107,4 95,8 281,5

Велики градови 131,6 111,1 99,2 361,1

Средњи градови 135,7 114,0 101,7 396,9

Мали градови 127,4 115,1 100,0 329,8

Табела 3: Индекс промене броја становника

Извор: Попис становништва 2002. године, РЗС

Природно кретање становништва пред-стављено је стопом природног прираштаја

Учешће градског становништва у укупном 2002. године наставља са растом, али знатно слабијим интензитетом него у претходним периодима и сада износи око 56%. Овај по-раст је остварен, пре свега, на основу порас-та броја становника средњих градова иако је, насупрот претходном периоду, број средњих градова смањен. Тачније, број становника града Прибоја се смањио испод 20000 и он је самим тим прешао у групу малих градова.

Табела 4: Стопа природног прираштаја становништва 1981 – 2005.

1981 1982 1983 1984 1985

Београд 6,18 5,78 5,92 5,21 4,00Велики градови 8,56 10,04 9,71 9,30 7,65Средњи градови 9,22 10,15 9,91 9,50 8,19Мали градови 9,00 10,97 10,57 10,25 9,04

1986 1987 1988 1989 1990

Београд 3,37 2,87 2,30 1,27 1,18Велики градови 7,65 7,12 7,04 6,25 4,65Средњи градови 8,13 7,92 7,47 6,15 5,84Мали градови 9,02 8,49 8,53 7,37 6,24

1991 1992 1993 1994 1995

Београд 0,91 -0,51 -0,62 -0,80 -0,99Велики градови 4,65 4,02 3,25 2,70 3,18Средњи градови 5,40 4,41 3,98 3,88 3,14Мали градови 6,34 5,25 5,11 4,42 4,31

1996 1997 1998 1999 2000

Београд -1,61 -1,77 -2,18 -3,37 -3,27Велики градови 1,70 1,03 0,26 -0,89 -0,61Средњи градови 2,49 1,88 1,27 0,73 0,49Мали градови 2,99 2,76 1,34 0,69 0,56

2001 2002 2003 2004 2005

Београд -1,65 -1,88 -2,54 -2,41 -2,77Велики градови 0,59 -0,47 0,00 1,32 -1,44Средњи градови 1,41 1,26 1,54 1,01 0,34Мали градови 1,59 1,06 1,66 0,32 -1,01

ПРИРОДНО КРЕТАЊЕ СТАНОВНИШТВА

(Табела 4), која се прати, на основу података виталне статистике од 1981. до 2005. године.

Извор: База података, Витална статистика, РЗС, 2007.

Стопа природног прираштаја је (График 1) на почетку по-сматраног периода у Београду имала вредост нешто већу од 6‰, док је у осталим групама градова била приближна и из-носила око 9‰. Након пораста 1982. године, почиње констан-тан пад вредности стопе природног прираштаја у свим категоријама градова. Осетнији пад се примећује на почетку деведесетих година XX века, за које је карактеристична политичка, економска и социјална криза. У Београду се 1992. године први пут јавља негатвна вредност стопе природног прираштаја. Овакав тренд се наставља до 1999. године, када и група великих градова добија негативну вредност стопе природног прираштаја. Након 1999. следи нека врста компензационог периода, где стопа бележи више вредности него у претходном периоду, да би поновни пад био забележен у последњој посматраној години, када чак и категорија малих градова има негативну вредност стопе.

Од осталих група, у позитивном смислу, издваја се категорија средњих градова, која једина током целог посматраног периода има позитивну стопу природног прираштаја. Али и у групи средњих градова у последњој години посматраног периода, стопа до бија минималну вредност за ову категорију која износи 0,34‰.

Супротно од средњих градова, Београд је током целог пос мат-раног периода имао стопу при-родног прираштаја на знатно ни-жем нивоу у односу на све остале категорије градова. Увек је била 2-3‰ испод нивоа осталих категорија, а 1989. године се бележи највећа разлика, од скоро 5‰ у односу на ниво стопе осталих група, који је константно био приближан.

СТАРОСНО – ПОЛНА СТРУКТУРА

Због релевантности података на нивоу градова, старосно – полна структура се прати кроз резултате два последња попи-са 1991. и 2002. године. Промене у старосно – полној структу-ри прате се кроз графички приказ старосне пирамиде и индекса старости.

На старосној пирамиди је одвојено приказано учешће петогодишњих старосних група, посебно за жене и посебно за мушкарце, у укупном становништву. Други показатељ, индекс старости се рачуна тако што се количник броја старих и броја младих помножи са 100. Критична вредност за овај показатељ је 40%. Испод критичне вредности је повољна ситуација, а преко 40%, неповољна. Друга гранична вредност код индекса старости која се мора поменути је 100%. Када индекс достигне вредност 100, то значи да на сваку младу, долази по једна ста-ра особа, што је изузетно неповољна ситуација. За младе се

График 1: Графички приказ кретања стопе природ-ног прираштаја у периоду 1981 – 2005.

Graph 1: Change of the natural population growth rates in the period 1981-2005

106

Про

стор

но п

лани

рањ

е

неповољна, али не тако драстично као у Београду. По резулта-тима пописа 1991. године у Крагујевцу и Нишу 28% укупног становништва је одлазилио на младо, а 13,1% на старо станов-ништво, што је давало вредност индекса од 46,8. Већ 2002. го-дине долази до драстичних промена и процентуални удео младих се смањује на 22,6%, а старих повећава на 18,7% укуп-ног становништва ова два града. Самим тим се и вредност ин-декса повећала на 82,7 што је више него дупло у односу на гра-ничну вредност.

107

Про

стор

но п

лани

рањ

е

узимају особе до 20 година старости, а за ста-ре, особе од 60 и више година.

График 3: Старосно полна структура 1991 и 2002. Велики градовиGraph 3: Age and gender structure of other big cities 1991 and 2002

Већ у првој посматраној години, старосно - полна структура становништва Београда је неповољна (График 2). Удео млађих од 20 година у укупном становништву износи 24,3%, а удео старијих од 60 година 17,3%. Све то заједно даје вредност индекса старости од 71,2, што је већ далеко изнад граничне вредности од 40%. Може се сматрати да је Београд имао прилично старо становништво већ 1991. године.

Године 2002. долази до даљег смањивања удела младих у укупном становништву и даљег повећавања удела старих. Удео старих је премашио удео младих и износи 22,6%, на-спрам 20,1% младих. Тако да индекс достиже максималну вредност од 112,4, што значи да на 100 младих долази 112 старих становика Београда.

Што се тиче категорије великих градова (График 3), и код њих је ситуација изузетно

Код категорије средњих градова (График 4), старосно – пол-на структура 1991. године је била знатно пововољнија у одно-су на Београд и велике градове. Процентуални удео младих је износио скоро 30% (тачније 29,2), а удео старих је имао мини-

Женско Мушко

Женско Мушко

Женско Мушко

Женско Мушко

Женско Мушко Женско Мушко

Женско Мушко Женско Мушко

График 2: Старосно полна структура 1991 и 2002. Београд Graph 2: Age and gender structure of Belgrade 1991 and 2002

График 4: Старосно полна структура 1991 и 2002. Средњи градовиGraph 4: Age and gender structure of medium-sized towns 1991 and 2002

График 5: Старосно полна структура 1991 и 2002. Мали градовиGraph 5: Age and gender structure of small towns 1991 and 2002

1991 2002

Београд 71,2 112,4

Велики градови 46,8 82,7

Средњи градови 42,5 72,3

Мали градови 41,4 68,9

малну вредност за све категорије, односно 12,4% укупног становништва средњих градова. Тако да је индекс само мало прешао граничну вредност и износио 42,5. По резултатима попи-са 2002. године и у овој категорији градова, ста-росно – полна структура добија одлике неповољне. Под утицајем разних негативних фактора удео младих се смањује на 24,2%, а удео старих у укупном становништву се повећао на 17,5%. Индекс старења становништва средњих градова 2002. године износи 72,3.

Промене у старосно – полној структури категорије малих градова су јако сличне про-менама код средњих градова (График 5). Годи-не 1991. удео младих је износио 30,2%, а удео старих у укупном становништву је био 12,5%,

108

Про

стор

но п

лани

рањ

е

Витално – статистичким методом (Стевановић, 1994.), добијено је, да је у међупописном периоду од 1981. до 1991. године, учешће миграционе компоненте у порасту градских насеља Централне Србије 43,9%. Од 96 насеља која имају пораст броја становника, 81 насеље има позитиван миг-рациони салдо, 20 градских насеља има мањи број становника него 1981. године. То су градска насеља са мање од 10000 становника (изузетак је Сурчин). Код тих насеља миг-

рациони салдо је негативан, а у шест насеља негативан је и природни прираштај, али је негативан миграциони салдо основни чини-лац смањења броја становника.

Почев од пописа 1991. године, миграције на нивоу градова се прате и на основу пописне статистике.

Удео досељеног становништва у укупном до 1991. године по категоријама градова се кретао од 51,6% (Београд) до 55,7% (мали градови). Удео миграната који су досељени са подручја исте општине највећи је у категорији малих градова и износи 28,1% (Табела 6). Обрнуто сразмерно са величином градова, удео досељених са подручја исте општине се смањује и износи 17% у категорији средњих градова, 8,6 у категорији великих градова и само 0,2 у Београду. Удео становништва

109

Про

стор

но п

лани

рањ

е

Извор: Попис становништва 1991. и 2002. године, РЗС

Табела 5: Индекс старости становништва по категоријама градова

МИГРАЦИЈЕ

Простор Републике Србије познат је као подручје веома изражених миграционих кретања становништва. Та кретања, била су нарочито интензивна у периоду после Другог светског рата, када на њеној територији, као резултат општег друштвено – економског развоја, доминирају миграције село – град. Таква кретања представљала су, у првим послератним деценијама најјачи фактор пораста градског становништва (Стевановић, 1994.). Такав тренд се наставио и последњих деценија, али знатно смањеним интензитетом, пре свега зато што су демографски ресурси руралних подручја прилично ослабљени, тако да је на селу у великом броју случајева остало старо становништво које није тако склоно миграцијама.

Битан детаљ који се тиче миграција су ратна догађања током деведесетих година XX века. Спас у Србији је потражио велики број људи, а познато је да се велики удео избеглог становништва населио управо у градовима. Тако да је позитивни прираштај у градовима током деведесетих година чинило избегло ста нов-ништво из бивших република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

тако да је индекс имао минималну вредност, посматрајући све категорије, 41,4. Године 2002. структура се мења као код средњих гра-дова и удео млађих од 20 година у укупном становништву се смањује на 25,1%, а удео старијих од 60 година се повећао на 17,3%. Индекс старења становништва малих градова је достигао вредност од 68,9.

Заједничко код свих категорија градова је то, да је њихова старосно – полна структура добила статус неповољне. Иако се повећањем категорије градова, повећава и индекс старења становништва, стиче се утисак да су се промене у старосној структури одвијале истим смером и интензитетом код свих категорија градова.

Извор: Попис становништва 1991. и 2002. године, РЗС

1991 у %

Од рођења

станује у истом месту

Досељено из

Исте општине Друге општине Бивших република СФРЈ

Београд 48,4 0,2 24,7 26,8

Велики градови 45,2 8,6 34,0 12,2

Средњи градови 45,2 17,0 27,8 9,9

Мали градови 44,3 28,1 19,4 8,2

2002 у %

Од рођења

станује у истом месту

Досељено из

Исте општине Друге општине Бивших република СФРЈ

Београд 47,8 0,3 23,4 28,5

Велики градови 51,4 6,2 30,3 12,1

Средњи градови 50,3 14,9 24,2 10,5

Мали градови 46,7 25,7 17,5 10,0

Табела 6: Мигранти према месту одакле су дошли 1991. и 2002.

досељеног са подручја друге општине највећи је у Крагујевцу и Нишу, односно категорији великих градова и износи чак 34% укупног становништва. Такође, и у осталим категоријама градова ова група миграната има велики удео, у Београду 24,7%, у средњим градовима 27,8% и у малим градовима 19,4% укупног ста новништва 1991. године.

По попису 2002. године, распоред мигрантског становништва према подручју са кога се доселило је сличан као и по попису 1991. године, са малим одступањима. Заједно са бројем становника у последњем међу по-писном периоду, смањио се и удео досељеног становништва у свим категоријама градова, осим у Београду. Удео миграната драстично се смањио у малим и средњим градовима (више од 5%), а код малих градова се смањио за око 2%. Удео становништва досељеног са подручја исте општине променио се сраз-мерно са укупним уделом миграната и креће се од 0,3% у Београду до 25,7% у малим градовима. Удео становништва досељеног са подручја других општина у свим категоријама градова има ниже вредности у односу на резултате пописа 1991. године и креће се од 17,5% у малим градовима до 30,3% у великим градовима. Након ратних дешавања током деведесетих година, удео становника досе-

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Значај демографске компоненте урба-низације у формирању карактера урбане средине, посебно са аспекта повећавања и промена структуре становништва, је огроман и данас не може да се замисли ни једна планерска дисциплина, која не полази у својим програмима од стања и проблема становништва (Тошковић, 2006.). На основу компаративне анализе демографских про-мена може се закључити да су градови Централне Србије у озбиљним проблемима. Све категорије градова се налазе у стадијуму дубоке демографске старости. Београд, као највећа урбана концентрација становништва, има најнеповољнију старосну структуру. Иако привлачи највећи број миграната, Београд је још по подацима пописа 1991. године био у стадијуму дубоке демографске старости. Такође, Београд карактерише и константно ниска стопа природног прираштаја током целог посматраног периода. Нешто повољнија ситуација у односу на велике градове је у малим и средњим градовима. Мали и средњи градови су по попису 1991. године били на прелазу између стадијума демографског старења и стадијума демографске старости, а тек 2002. су ушли у стадијум дубоке демо-графске старости. Такође, за разлику од ве-ликих градова, код малих и средњих градова стопа природног прираштаја је много дуже задржала позитивне вредности.

Управо мали и средњи градови би требало да буду основни покретач демографске ре-вита лизације Србије, као и носиоци процеса децентрализације. За демографски опоравак градова Србије неопходна су велика еко-номска улагања, неопходан је убрзан развој, појединих, слабије развијених подручја и неопходна је, пре свега, експлицитна попу-лациона политика и њено доследно спро-вођење.

111

Про

стор

но п

лани

рањ

е

љених из бивших република СФРЈ се повећао у свим категоријама, осим у великим градовима. Удео се значајно повећао у Београду и у категорији малих градова (око 2%).

Посматрано по типу насеља одакле су се доселили, мигранти су сврстани у две категорије: досељени из насеља градског типа и досељени из осталих насеља (Табела 7). Ове две категорије се представљају процентуалним уделом у укупном досељеном становништву. Досељени из насеља градског типа доминирају у Београду. Са повећањем величине града, повећава се и удео становништва досељеног из насеља градског типа. Код осталих категорија градова, у оба пописа, више од половине мигрантског становништва је досељено из неградских насеља.

110

Про

стор

но п

лани

рањ

е

1991 2002

Досељено из насеља типа Досељено из насеља типа

градско (%) остало (%) градско (%) остало (%)

Београд 57,3 42,7 60,1 39,9

Велики градови 38,3 61,7 40,7 59,3

Средњи градови 30,9 69,1 33,7 66,3

Мали градови 26,1 73,9 28,0 72,0

Извор: Попис становништва 1991. и 2002. године, РЗС

Карта 1:хијерархија градских насеља Централне Србије по попису 2002. годинеMap 1:Urban settlements hierarchy in Central Serbia according to 2002 censusИзвор: Н. Крунић, 2007.

Табела 7: Мигранти према типу насеља 1991. и 2002.

Литература:1. Вреск, М., (2002), Град и урбанизација, Школска

књига, Загреб2. Витална статистика, база података (2007), Ре-

публички завод за статистику, Београд3. Пописи становништва 1981– 2002., Републички

завод за статистику, Београд4. Спасић, Н. (1984), Мали градови Србије,

Посебна издања ИАУС, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд

5. Спасић, Н., Петрић, Ј., Крунић, Н.(2005), Про-сторна и функционална структура града на примерима Ваљева, Бора и Књажевца – Архитектура и урбанизам 16/17, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, 40 - 54 стр.

6. Spasić, N., Petrić, J.(2006), The role and development perspectives of small towns in Central Serbia, Spa-tium 13 – 14, Institute of Architecture and Urban & Spatial Planning of Serbia, Belgrade, pp 8 –15

7. Spasić, N., Petrić, J., Filipović, M. (2007), Small and medium towns of Central Serbia, Institute of Ar-chitecture and Urban & Spatial Planning of Serbia, Belgrade

8. Стевановић, Р. (1994) Допринос миграција по-пулационом расту градова Србије у периоду 1981– 1991. Становништво, бр. 3–4, 87–101 стр.

9. Стевановић, Р. (2004) Градска насеља Републике Србије у пописима становништва од 1948. до 2002. године. Становништво, бр. 1–4, 109 –126 стр.

10. Тошковић, Д., (2006), Увод у просторно и урба-нис тичко планирање, Академска мисао, Београд

хијерархија градских насеља

EXPERIENCE FRoM THE IMPlEMENTATIoN oF THE SPATIAl PlAN oF THE REPUBlIC oF SERBIA

(1996), AND SoME lESSoNS REGARDING THE PREPARATIoN oF THE

STRATEGY oF SUSTAINABlE SPATIAl AND URBAN DEVEloPMENT oF

SERBIA (2008)АbstractThe Spatial Plan of the Republic of Serbia was enacted in 1996, almost 30 years after the moment its preparation had been launched. Apart from defining a set of standard development propositions for a national development document of the kind, it also stipulated a reform of spatial, urban and environmental planning. However, the Plan has never been implemented in a programmed, systematic and organized way, apart from the fact that the mechanisms for its implementation, as scheduled and necessitated on the part of the planning profession during its promulgation, have neither been provided for. The otherwise stipulated mid-term programme for its implementation has not been passed either. To this extent, the Plan represents a typical example of a politically instrumentalized development document. More than ten years after its promulgation, the key development problems of Serbia became even more complex. Consequently, it is of an imperative to prepare a new national strategic framework plan for sustainable spatial and urban development. on this occasion, however, the planning profession ought to exact from the political cluster of society to demonstrate an effective political will to prepare and pass a new plan (or, to that case, a strategy), as well as to provide the necessary measures and instruments for its implementation. This should also instigate appropriate adjustments in the planning profession, viz., in the first place, a care for full professionalism and ‘’non-manipulative persuasion’’ to play the key role within new planning approaches, as well as to undertake a radical departure from ‘’systematic and organized mobilization of interests and bias’’, now the dominating forms of communication on the political and professional scene.

Key words: reform of the planning system and practice; political instrumetalization of the Plan; implementation; enlightened political will; sustainable spatial and urban development.

То изискује одређена прилагођавања и код планерске струке, а најпре, да обезбеди да

високи професионализам и неманипулативно убеђивање

постану окосница нових приступа, као и да настоји на

радикалном и постојаном отклону од постојеће

‘’систематске и организоване мобилизације интереса и

пристрасности’’, као доминантног облика професионалног и

политичког комуницирања.

Кључне речи: реформа система и праксе планирања; политичка

инструментализација Плана; имплементација; просвећена

политичка воља; одрживи просторни и урбани развој.

112

Про

стор

но п

лани

рањ

е

Уводне напомене

Просторни план Републике Србије донет је 1996. године, скоро 30 година након започињања рада на њему. Полазећи од колапса ранијег система планирања, који се десио од почетка 1990-тих година, као и од непримерене планске праксе, која је трпела од међународне изолације земље, санкција и доминације неколико транзицијских догми од њеног почетка (тј., приватизације, либерализације, маркетизације итд.), Планом се настојало постићи много ''више од једног плана''. Рачунало се с тим, а према томе је дефинисан и велик број његових одредби, да доношење и имплементација Плана треба да покрене реформу у области планирања, уважавајући при том и савремене трендове у европским системима и пракси планирања. План, међутим, никада није био организовано и систематски спровођен, најпре због тога што није био донет његов имплементацијски механизам, што је, иначе, било предвиђено у Закону о Просторном плану. Доцнији развој догађаја, а нарочито међународна изолација земље и санкције и бомбардовање од стране снага НАТО у

Просторни план Републике Србије донет је Законом 1996. године, скоро 30 година након одлуке о његовој изради1 Основна улога Плана била је да се њиме успостави стратешки оквир за дугорочну политику организације и уређења простора у Републици. Осим тога, Планом је било обухваћено и мноштво елемената енвајронменталне политике и политике демографског и социоекономског развоја. На тај начин, План је представљао један конвеционалан просторни план стратешког развоја на националном (државном) нивоу у области организације, коришћења и уређења простора, урба-низације и уређења насеља, коришћења природних ресурса, заштите и коришћења подручја од посебног значаја и заштите коридора основних инфраструктурних сис-тема, а садржао је и мноштво одредби из

113

Про

стор

но п

лани

рањ

е

ИСКУСТВА ИЗ ПРИМЕНЕ ПРОСТОРНОГ ПЛАНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ (1996) И ПОУКЕ ЗА ПРИПРЕМАЊЕ

СТРАТЕГИЈЕ ОДРЖИВОГ ПРОСТОРНОГ И УРБАНОГ РАЗВОЈА СРБИЈЕ (2008)

Миодраг Вујошевић, Ненад Спасић*

Просторни план Републике Србије донет је 1996. године, скоро 30 година након започињања рада на њему. Осим што је Планом био дефинисан већи број развојних одредби кој е су уобичајене за документе ове врсте, њиме се такође настојала покренути реформа у области просторног, урбанистичког и енвајронменталног планирања. План, међутим, никада није оствариван програмирано, си-стематски и организовано, нити је за његову имплементацију било обезбеђено све оно што је било предвиђено и тражено од шире планерске професије у часу његовог доношења. Није донет средњорочни програм за његову операционализацију од-носно спровођење. Он је типи-чан пример развојног документа који је политички инструмента-лизован. Више од десет година након његовог доношења, развојни проблеми Србије поста-ли су још сложенији, па се као императив поставља да се доне-се нови државни стратешки оквир у области одрживог про-сторног и урбаног развоја. Овога пута, међутим, од политичког кластера друштва мора се захте-вати да демонстрира стварну политичку вољу за припремање, доношење и остваривање новог плана (или стратегије), односно да обезбеди неопходанинструментаријум за импле мен-тацију развојних одлука.

*Др Миодраг Вујошевић је научни саветник у Институту за архитекту-ру и урбанизам Србије из Београда. Учествовао је у изради појединих делова Плана из 1996. године, конципирао модел имплементације који је у њему примењен, био члан ужег и ширег синтезног тима, са др Ксенијом Петовар извршио је његову финалну редакцију и касније (1997. године) написао, такође са др Ксенијом Петовар, скраћену верзију Просторног плана Републике Србије на енглес-ком језику. Др Ненад Спасић је научни саветник и директор ИАУС-а, у периоду двеју последњих кампања рада на Плану, тј., од 1988. године наовамо. Поред осталог, руководио је већим бројем истра-живања која су обављана за потре-бе републичког просторног плана.

1 Просторни план Републике Србије, ’’Службени гласник Републике Србије’’, 13/1996. У изради Нацрта плана коришћена је и комплетна грађа из ранијег рада на Плану.

пролеће 1999. године, додатно су неповољно утицали на остваривање Плана. Након политичких промена у јесен 2000. године започело се са селективним променама у области планирања развоја, које су не само непотпуне, него су у многом погледу неподударне са основним правцем еволуције планирања у већини земаља Европске уније. На имплементацији Плана из 1996. године није се инсистирало ни у овом периоду – заправо, он је напуштен као основни стратешки оквир на националном/државном нивоу за усмеравање просторног развоја, али није донет нови документ такве врсте. Однедавно (2006-7. године) су, ипак, планске власти Србије започеле са припремама за израду новог државног просторног документа, наиме, Стратегије одрживог просторног и урбаног развоја Србије, што користимо да овде подсетимо на неколико важних момената из доношења и остваривања Плана из 1996. године, као и да укажемо на неке поуке за које верујемо да ће бити од користи код израде, доношења и имплементације нове Стратегије.

других области. Такође, намера је била да се Планом успостави стратешки просторни оквир за већи број дугорочних секторских стратегија односно политика, као и да се покрену реформе у укупном систему планирања и управљања развојем. Томе је био прилагођен и садржај Плана.Осим тога, једна од основних намера Плана била је да се заштити простор као јавно добро, односно да се штите јавни интереси у коришћењу простора. Од овога се касније неретко одустајало, па је након 1996. године управо најугроженији простор као јавно добро, што се манифестује на много разних начина (нелегална изградња, потпуно неконтролисано ширење субурбије у градовима и другим насељима Србије, недовољна заштита највреднијих екосистема итд.).

КОНТЕКСТ У КОЈЕМ ЈЕ УРАЂЕН И ДОНЕТ ПРОСТОРНИ ПЛАН РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ИЗ 1996. ГОДИНЕ

УДК 7

11.16

(497

.11)

114 115

Посебно истичемо значај предложене схеме за макрорегионалну поделу Србије на планско-управљачке просторне целине, јер је у Плану предложена својеврсна ‘’хипотетичка, пробна’’ регионална схема (састављена, дакле, од шест макрорегиона и 34 ‘’функционална подручја’’), као једна од могућних интерпретација овог проблема у процесу тражења трајног решења за регионалну поделу Србије. Док је она у многом погледу остала недовршена у Плану, значај овог проблема последњих година поново је актуализован у контексту стручне, политичке и најшире јавне расправе о разним могућностима територијалног уређивања и организовања на националном и разним субнационалним нивоима. Управо у том контексту, регионална схема која је рудиментарно развијена у Плану тек очекује поновну елаборацију, сада у оквиру припремања Србије да почне примењивати EUROSTAT-ову схему NUTS.План је у многом погледу био ’’европски’’, барем као антиципација појединих доцнијих догађаја. Наглашавамо да је на припремној конференцији за доношење ESDP-а (Беч, новембар 1998) План оцењен као ’’европски конвенционалан’’, што ће нам овде послужити да устврдимо да је он могао бити даље развијан у духу наступајућег ’’европског планирања одрживог просторног развоја’’ (видети Faludi, 2002), наиме, да се наставило са радом на Плану, и да ток каснијих догађаја није пошао другим, а у једном делу и деструктивним правцем (са бомбардовањем земље од стране војног савеза НАТО у пролеће 1999. године). Наиме, тада је Србија била једина од свих бивших социјалистичких

земаља која је располагала управо усвојеним националним стратешким документом у области просторног развоја.2

Нацрт плана био је урађен током пролећа и лета 1994. године, након чега је уследила дуга и свестрана јавна расправа од стране бројних стручних, политичких и других актера, да би, на концу, био усвојен од стране тадашњег сазива Народне скупштине Републике Србије, надмоћном већином гласова народних посланика, при чему је за њега гласао и велик број посланика из опозиционих политичких партија. Расправа је вођена у целој Србији, на многим састанцима политичких форума, грађана, експерата и других стручњака, посебно формираних рецензионих група, на стручним и научним скуповима и другде.2

Данас (2008) видимо и разумемо да је то био најшири и најотворенији поступак разматрања једног стратешког документа на том нивоу (тј., државном-националном) још од слома иначе хипертрофираног система и праксе ‘’социјалистичког самоуправног планирања’’, што је, опет, тешко објаснити имајући у виду карактеристике тадашњег политичког режима. Иако су након јавне дебате погодно кориговане многе иницијалне одредбе, на концу је прихваћена огромна већина почетних предлога о кључним одредбама (из неколико радних верзија Нацрта плана). У једном делу, ово је била последица систематског настојања обрађивача односно предлагача Плана да се у први план по значају истакну његове стручне (‘’техничке’’) стране и њихова валидност.3 Огромна политичка и професионална фрустрација била је нагомилана већ крајем 1980-тих година, када је ‘’политички кластер’’

114

Про

стор

но п

лани

рањ

е

– најзад! – показао решеност да се рад на Просторном плану заврши и да се он донесе. Претходно, стално одлагање да се План заврши и донесе највише фрустрација доносило је управо стручњацима и научницима који су учествовали у неколико ранијих покушаја израде Плана, посебно због тога што су у међувремену обе покрајине донеле своје планове (САП Косово 1975., а САП Војводине 1976., а измене и допуне 1988. године). Можда је овај моменат, наиме, нагомилана силна професионална фрустрација, појединачно узевши, највише утицао на то да ангажовани планери унеколико смање амбиције наспрам тадашњих планских власти Србије у погледу улоге, садржаја и начина остваривања Плана. Наиме, у ситуацији када се настојало да се План донесе скоро ''по сваку цену'', поједини други аспекти, иако не мање важни, стављени су у страну. У политичким круговима, пак, нарочито се указивало на ранију опструкцију у изради ре-пубичког плана од стране покрајина (види, на пример, ‘‘Доношење просторног плана Србије већ две деценије ометају покрајине’’, Политика, 6. де цембра 1988. године). Уз то, већина србијанских политичара тврдила је да доношење републичког просторног плана након неколико деценија рада на овом документу представља једну од кључних манифестација ‘‘обнављања државне целовитости Србије’’, нарочито у односу на покрајински ниво управљања. Ипак, стручном тиму успело је да избори висок степен професионалне аутономије, па је тако и урађен и јавности понуђен на расправу солидан плански документ, чије су пропозиције одражавале интересе који сежу с ону страну конунктурних партијско-политичких афилијација и приближавале се општим јавним интересима. Већ током рада на Плану, међутим, започела је његова политичка инструментализација, а затим и појачана, одмах након доношења Плана. План није систематски и организовано

115

Про

стор

но п

лани

рањ

е

2 Одмах након доношења Плана, урађена је и његова скраћена верзија на енглеском језику (Spatial Plan of the Republic of Serbia, Abridged version, written based on the integral version, by K. Petovar and M. Vujošević, Belgrade, 1997), која је имала и знатан међународни одјек, почев од његове презентације од стране М. Вујошевића на припремној конференцији пред доношење Перспективе просторног развоја Европе (Conference on the European Spatial Development Perspective/ESDP), која је одржана у Бечу 25. и 26. новембра 1998. године, где је План врло добро примљен. Такође је приказан и у једном, тада водећем европском часопису за регионално планирање (A. Anker, ’’The Spatial Plan of the Republic of Serbia’’, EUREG, European Journal of Regional Development, 7/1998, 65-66).

3 Видети: Документација Института за архитектуру и урбанизам Србије о припремању, доношењу и остваривању Просторног плана Републике Србије, 1988-2007. Према овој евиденцији, против Плана уцело су гласали само народни посланици Српског покрета обнове и поједини посланици из других политичкх партија.

4 Овде треба нагласити да, за разлику од ранијих покушаја, који су се одвијали у условима идеолошког и политичког монопола једнопартијског система, једностране својинске структуре (монопола тзв. ‘’друштвене својине’’, осим у пољопривреди) и неразвијене тржишне привреде, кампања из 1993/4. године обновљена је након већ започете политичке плурализације и рудиментарне својинске и тржишне трансформације. У том контексту, посебно је наглашавано да је и планирање на почетку промена и да се не располаже заокруженим теоријским и општеметодолошким обрасцима планирања који би били примерени постсоцијалистичкој транзицији, што је упућивало на неопходну еклектичност примењене планске хеуристике (за детаље о овом упоредити у Vujošević, 1995а). Током ранијег периода, рад на Плану у више наврата је прекидан (повремено је био у застоју више година) и обнављан, а у неколико наврата мењан је и приступ у погледу методологије и садржаја. Током три деценије , рад на Плану био је отежан многим екстерним условима и ограничењима. За детаљнији приказ овог питања видети Vujošević, sa Petovar (2002); и Вујошевић (2008).

5 Указујемо на неколико законом формализованих обавеза у погледу остваривања Просторног плана. Примера ради, у члану 4 Закона о Просторном плану Републике Србије стајало је: ‘’Влада Републике Србије утврдиће мере од значаја за остваривање Просторног плана и припрему и доношење просторних планова...у року од једне године од дана ступања на снагу овог закона.’’. У члану 7 прецизирано је: ‘’Извештај о остваривању Просторног плана, Влада Републике Србије подносиће једном годишње Народној скуштини Републике Србије, а предлагаће усклађивање Просторног плана са стањем друштвеног и привредног развоја Републике, свака пете године.’’. Члан 8, пак, стипулише: ‘’Просторни и урбанистички планови, прописи и други општи акти ускладиће се са одредбама овог закона у року од две године од дана ступања на снагу овог закона.’’.

6 Још једном, тиме је, у ствари, антиципирана примена система NUTS, коју званично користи EUROSTAT.

оствариван, па је учињено веома мало на остваривању његових кључних одредби, што је оцена коју ћемо поновити на неколико места у овом раду. Утолико, он је типичан пример једног развојног документа који је политички инструментализован већ токо израде, а стално од часа доношења и започињања његове реализације.1

САДРЖАЈ ПЛАНА

Планом је било обухваћено око 20 области (‘’сектора’’) просторне, енвајронменталне (‘’еколошке’’) и политике коришћења: природних ресурса (шумског и пољо-привредног земљишта, водних ресурса, минералних сировина и енергетских ресурса); индустријског развоја; развоја сеоског подручја; јавних служби; заштите природе; и заштите непокретних културних добара. Ови ‘’сектори’’ груписани су у четири велике области и још два додатна дела, тј.: • Коришћењеизаштитаприроднихресурса.• Становништво, насеља, делатности и

регионална подела (која обухвата поделу Србије на две врсте регионалних ентитета, тј., на шест ‘’подручја утицаја макро регио-налних центара’’ и на 34 ‘’функционална подручја регионалних система насеља’’).6

• Саобраћајивезе.• Туризам и заштита животне средине и

културне баштине. • Макро биланс коришћења простора и

картографске илустрације.• ДеооприменииспровођењуПлана. У погледу тематског обухвата и садржаја, План је представљао врло обиман и амбициозан плански документ стратешког развоја у наведеним областима, како у прогностичко-планском, тако и у импле-ментационом делу. Он садржи више од 200 различитих одредби које припадају разним развојним и планским категоријама: циљеве

разног степена временске, просторне, сек-торске и имплементацијске одређености, дугорочне основе, дугорочне политике, прогнозе/предвиђања/предикције, про јек-ције, визије, перспективе, смернице, стра-тегије/стратешки оквири, мере и ин стру-менати имплементационих политика, импле-ментационе подршке и др. У том смислу, План је изразито ‘’еклектичан’’, а такав је и у погледу примењеног теоријског и општеметодолошког модела (‘’доктрине’’) на којем се заснива. Док је оваква разуђеност и обухватност Плана у часу доношења представљала, нема сумње, његову предност са становишта отворености за будућа различита ‘’читања и интепретације’’, током имплементације показало се да то може бити и његова знатнија мана, која је такође отежала његову имплементацију.7

План се заснивао на исцрпној анализи стања и оцени могућности решавања више од 15 кључних проблема просторног развоја и заштите животне средине Србије, од којих су многи релевантни и данас, док су у међувремену неки проблеми додатно искомпликовани следом догађаја од 1996. године наовамо.8

Дефинисано је десетак основних циљева и планских концепција (‘’решења’’), који су такође у великом степену од значаја и данас, као дугорочна стратешка оријентација и опредељења.9 Примена наведеног приступа одражавала је дејство фактора из следећих двеју група: 1) Управљање коришћењем простора и других ресурса и заштита животне средине у Србији били су запостављени и/или неефикасни већ у дугом периоду. 2) План је израђен полазећи од планског приступа с краја 1980-тих односно самог почетка 1990-тих година, када је још увек (основано или неосновано) доминирала тзв. ‘’филозофија развојног оптимизма и ентузијазма’’.10 Овде треба истакнути да, успркос амбицијама и оптимизму, ипак је јасно истакнуто да План ‘’...не може бити замена за многе и разноврсне облике државне регулативе кад је реч о коришћењу и организацији простора’’ (Програм израде Нацрта просторног плана Србије, с. 6). План је дефинисан као стратешки оквир за поступање мноштва актера на разним планско-управљачким нивома, чије активности треба да воде остваривању његових општих и посебних циљева.

116

Про

стор

но п

лани

рањ

е

План након доношења није систематски и организовано оствариван, па, као последица, данашње стање просторног развоја Србије у многом погледу горе је него што је било у време његове израде, чак и успркос економском расту који је остварен након 2000. године. У погледу имплементације циљних и других одредби, План из 1996. године представљао је до тада најмбициознији документ развоја у Србији од краја 1980-тих година, и основано се може тврдити да је њиме успостављен стандард у просторном, урбанистичком и енвајронменталном планирању, који је доцније примењиван и у појединим другим документима и који је још увек релевантан.11У овом делу Плана био је дефинисан велик број разнородних имплементационих мера и инструмената, али и механизама који су, како је то овде у више наврата истицано, били ‘’више од плана’’, у том смислу што је републичким просторним планом иницирана свеобухватна рефома читавог система и праксе просторног, урбанистичког и енвај-ронменталног планирања (политике заштите животне средине). Мере и инструменти примене и спровођења планских одредби у ужем смислу обухватиле су: • Општемере.• Одредбе о размештају делатности и

регоналном развоју (тј., развоја и размештаја активности и уређења простора у сеоским подручјима и пољопривреди, јавним службама, ту риз ма, заштите вода од загађивања и др.).

• Мерезаштитеживотнесредине.• Смернице за примену Плана у другим

просторним и урбанистичким плановима (у погледу опште намене простора и

коришћења природних ресурса, инфра-структурних коридора, привредних делат-ности и јавних служби, уређења сеоских атара и комасације земљишта, водо-привредних решења, заштите природе/природних добара и животне средине, заштите непокретних културних добара, мера одбране и заштите од елементарних непогода и од ратних раза рања, усме-равања процеса урба низа ције, изградње градова и приградских насеља итд.).

• Одредбеодоношењупросторнихплановаза уже просторне целине (тј., регио налних просторних планова, прос торних планова посебне намене, просторних планова за коридоре тех ничке инфра структуре и др.).

• Веома обухватне и детаљне одредбе оподршци остваривању планских циљева обухватиле су институционално прила-гођавање у области просторног и урба-нистичког планирања (у првом реду на републичком нивоу), формирање ин фор-мационог система о простору (ускла ђе ног са информационим системом о жи вот ној средини), програмску подршку (око 30 приоритетних програма развоја и других сродних пројеката, већином на републичком нивоу, као и на појединим ре гионалним нивоима) и истраживачку подршку (десетак посебних програма и про јеката допунских истраживања која су била неопходна за остваривање Пла на).12

У ситуацији у којој ни у истраживачком тиму Плана нити у широј стручној и другој јавности није постигнута сагласност да се нагласак у изради стави на средњерочне циљеве и друге одредбе,13 пронађен је својеврстан компромис (као некакав ‘’џентлментски споразум’’), па је у завршном делу Плана одређено да ће он бити

117

Про

стор

но п

лани

рањ

е

7 На ово је указивано већ током израде и усвајања Плана (видети: Vujošević, 1995а; Vujošević, 1995б; Vujošević, 1998; и др.)., као и у наредним годинама (нпр., Vujošević, sa Petovar 2002), али је то прошло скоро неопажено од шире стручне и политичке јавности, у еуфоричној и тријумфалистичкој атмосфери која је пратила доношење и политичку промоцију Плана. Нарочито је политичка јавност била незаинтересована за ова питања, па је у њој временом престало бити показивано било какво интересовање за ‘’судбину’’ овог републичког стратешког просторног документа.

8 Ključni problemi prostornog planiranja i Prostornog plana SR Srbije, Republički zavod za planiranje, mimeo, Beograd, april 1990. Налази из 1990. године једнако су коришћени као полазна (‘’аналитичка и дијагностичка’’) основа и у кампањи 1993/4. године.

9 За детаљнији коментар броја, опсега, садржаја и релевантности циљева, видети Vujošević, sa Petovar (2002).10 У погледу приступа и методологије, верзија Плана из 1996. године представљала је, заправо, прераду, а можда тек

и пуки ‘’’ретуш’’ документа који је био припремљен у кампањи 1989/1990. године (Просторни план СР Србије, Нацрт Плана, Републички завод за планирање и Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, 1990) и потом расправљен у Влади Србије. У изради новог документа, дакле, плански приступ и методологија из претходне кампање нису битније мењани, као ни већина планско-прогностичких одредби, иако је коришћена делимично новелирана истраживачка грађа. Овде треба подсетити да оптимизам и ентузијазам који су пратили израду Плана с краја 1980-тих година нису били без основа, јер је у то време савезна влада започела (или барем наговестила) већи број реформских корака, који је требало да означе прилагођавање и тзв. ‘’приближавање’’ тадашње Југославије Европској заједници. Што се, пак, тиче поменутог оптимизма, он је у одређеном погледу био саморазумљив и због других разлога. Наиме, србијански (као и читав југословенски) систем просторног (регионалног) и урбанистичког планирања имао је понешто од карактеристика западних система које је имитирао, тзв. ‘’рационалистичког-синоптичког’’ планирања, можда управо наведени ‘’плански оптимизам и ентузијазам’’. С друге стране, средином 1990-тих година то је већ представљало одоцнели рефлекс сличног оптимизма и ентузијазма који је за европске земље тржишних привреда био карактеристичан у неколико деценија након II светског рата (тј., до прве велике кризе планирања и државе благостања у 1970-тим годинама), када је некако ‘’природно’’ ишао укорак са друштвима која доживљавају привредну експанзију, интензиван насељски раст и развој, усложавање социјалне структуре итд. Средина 1990-тих година у новој Југославији, међутим, већ је била обележена дубоком и свестраном кризом, назадовањем и оскудицом, али се ‘’систем’’ понашао као да се ништа није променило у односу на ранији период, што је у великој мери дошло до израза и приликом припремања Плана.

11 Ово је, пре свега, последица тога што је у изради овог дела Плана примењено неколико новина у погледу приступа, методологије и садржаја имплементацијских одредби.

12 Овде такође треба нагласити да је из коначне верзије Плана изостављена скоро једна трећина имплементацијских одредби из Нацта плана, а међу њима и многе пропозиције које су обрађивачи Плана сматрали кључним за његово остваривање. До изостављања је дошло управо на инсистирање наручилаца Плана (тј., Владе Србије и њених органа), уз објашњење да ће оне бити накнадно враћене и разрађене током израде средњерочног програма за имплементацију Плана. Оваква одлука донета је у оквиру ширег и ужег тима за израду Плана, након тога што је неколико чланова радног тима у више наврата предлагало да нагласак у Плану буде на средњерочним одредбама – а не на ‘’дугорочним визијама-фанатзмагоријама’’ – што није и подржано од стране већине чланова ових двају тимова и главног руководиоца Плана (иако је етапна разрада за први средњерочни период иначе била предвиђена Програмом израде Нацрта просторног плана Србије, с. 5, т. 2б, који је био припремљен од стране ужег радног тима Плана у марту 1993. године).

13 Према личним белешкама М. Вујошевића.

ОДРЕДБЕ О ИМПЛЕМЕНТАЦИЈИ ПЛАНА И ЊИхОВО (НЕ)ОСТВАРИВАЊЕ

указивано је у више наврата током расправе о њему, али је критика ове врсте игнорисана од стране већине обрађивача и предлагача, или је решавање овог питања такође остављано за израду средњерочног програма за његову имплементацију.

Као последица, приоритети у алокацији финансијских и других средстава које одре-ђују све републичке владе у периоду од 1996. године наовамо не доводе се у везу са обавезама преузетим по основу републичког просторног плана, или се чак и директно косе са његовим приоритетима. Већ ова околност даје основа да се постави питање о реа-листичности одредби Плана (о чему ће такође бити речи у наставку овог саопштења). На овом месту истичемо једну околност, која би била од великог значаја и за припремање нове републичке Стратегије. Ако то већини експерата и широј друштвеној јавности није било видљиво у часу доношења Плана, сада им већ не би никако смела промаћи пука чињеница да циљеви Плана нису били усклађени са:• Материјалним и другим могућностима

друш тва.• Имплементацијским средствима којима се

рас полагало у часу доношења Плана и доц-није.

• Расположивом подршком, односно спрем-ношћу политичког кластера да обез беди инстру мен таријум за остваривање државног прос торног плана.

Осим тога, овде је важно истаћи и један други моменат. Наиме, један од кључних циљева републичког просторног плана састојао се у томе да се резервише простор за одређене намене и да се тај простор заштити од ненаменског коришћења до часа његовог активирања у складу са предвиђеном наменом. Ово се односи на тзв. ‘’просторно нефлексибилне’’ активности (најпре на зоне односно коридоре крупне техничке инфраструктуре и подручја заштићених при-

118

Про

стор

но п

лани

рањ

е

родних добара), у којем случају заштита јавних интереса изискује њихову благо-времену заштиту, јер је то неопходно за будући развој. Наравно, пропозиције о заштити простора и режиму његовог кориш-ћења могу бити веома рестриктивне и у другом погледу неповољне за постојеће и будуће кориснике, што захтева израду разних компензационих и других инструмената чија примена омогућава заштиту права и интереса тих корисника. За успостављање таквог

Поновимо још једном да је већ крајем 1994. године било очито да део политичке јавности настоји да инструментализује План у партијско-политичке сврхе, што се наставило све до краја претходног политичког режима, али и након тога.17 Убрзо након доношења Плана, констатовано је да се он не остварује, почев од тога, дакле, да није донет предвиђени средњорочни програм за његову импле-ментацију. Убрзо су поједине институције и појединци покренули низ акција у том прав-цу. У иницијативама ове врсте предњачио је Институт за архитектуру и урбанизам Србије из Београда, односно неколико његових са-радника, понекад у сарадњи са другим организацијама и асоцијацијама (на пример, са Републичким заводом за друштвено планирање, Удружењем урбаниста Србије и др.), али су оне скоро увек игнорисане или одбијане од стране надлежних републичких секторских власти. Предлози ове врсте одно-сили су се на разна питања која су се дирек-тно или индиректно тицала остваривања ре-публичког просторног плана, нпр.: импле-ментација Плана; израда других докумената предвиђених Планом; истраживање нових приступа и херустичких правила; реформа система и законодавства просторног, урба-нистичког и енвај ро нменталног плани рања у складу са савременим трендовима у земљама Европске заједнице (уније); усклађивање про-мена у систему планирања са транзицијским рефор мама у другим областима (прива-тизација, дерегулација, марке тизација итд.); успос тављање концепцијске и садржинске корес понденције и интегрисање развоја

119

Про

стор

но п

лани

рањ

е

реализован на основу посебног сред-њерочног програма (за период до 2000. године), који је требало донети ‘’најкасније за 12 месеци’’ након доношења Просторног плана Републике Србије. Поједини комен-татори су још током израде Плана указива-ли на разлоге због којих је већи део дуго-рочних одредби било неопходно ела бо-рирати и за први средњерочни пери од.14

Успркос неколиким иницијативама, до сада није донет наведени или неки други програм за имплементацију Просторног плана Републике Србије. У том смислу, План се може сматрати недовршеним документом, па сâм овај моменат представља један од кључних разлога због којих се огромна већина одредби Плана још увек не остварује. На то су, наравно, неповољно утицали и поједини догађаји из друге половине 1990-тих година (продужење међународних санкција према СР Југославији, опстајање ауторитарног поли тичког режима, бомбардовање земље од стране снага НАТО и др.), али и неки други фактори о којима ће бити речи у наставку нашег прилога.

Посебан хендикеп за остваривање Плана представљало је то што његове пропозиције нису обрађене и у економском (финансијском) погледу, нарочито са становишта импли-

цираних трошкова (за већину одредби навођене су само очекиване добити/користи, али ни тада потпуно у еко номском/финансијском погледу). Наиме, већ на основу грубих увида могло се проценити да би остваривање циљева који су у Плану одређени само у областима техничке инфраструктуре (водне, пољопривредне, енергетске, саобра-

ћајне и др.), санације животне средине, развоја градова итд., изискивало капиталне инвестиције величине од више млрд US $.15 Извори финансирање нису били одређени ни у самом Плану, а ни доцније (у једном делу, управо због тога што у међувремену није донет средњерочни програм, којим је требало дефинисати и начин финансирања реа-лизације Плана.). И на овај недостатак Плана

14 За детаљнији увид у стандардне разлоге због којих је важна средњорочна разрада дугорочних стратешких опредељења, видети Boisier (1981) и Вујошевић (1995а).

15 Примера ради, Планом је била предвиђена изградња преко 1,500 км гасовода, 950 МW нових енергетскихкапацитета, тзв. ‘’брзе пруге’’ од Суботице до Димитровграда, око 1,700 км нових аутопутева, 62 хидроакумулације, пошумљавање око 4,000 кв. км земљишта итд.

16 Како је елаборирање нових решења изискивало додатан, обиман истраживачки рад, то су обрађивачи Плана управо и предвидели програмске и истраживачке приоритете чији би резултати били коришћени за израду новог инструментаријума у овој области. У томе се рачунало и на истраживачку грађу и увиде на основу којих би било могућно поузданије евалуирати економску страну планских циљева и других пропозиција (видети: Просторни план Републике Србије, 114-115). 17 За детаљнију расправу о овом питању видети Вујошевић (2008).

КАСНИЈИ ПОКУШАЈИ ДА СЕ ПОКРЕНЕ ПИТАЊЕ ОСТВАРИВАЊА ПРОСТОРНОГ ПЛАНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ (1996) И ДОНОШЕЊА

НОВОГ РЕПУБЛИЧКОГ СТРАТЕШКОГ ДОКУМЕНТА

инстру ментаријума, пак, неопходна су бројна законска, институционална и организациона прила го ђавања, о чему су обрађивачи Плана водили рачуна, наглашавали значај хитног решавања ових проблема и тако и предвидели за фазу његове средњерочне разраде.16 Овај моменат (тзв. ‘’заштита трећих лица’’) у међувремену је само добио на значају, нарочито са растом тзв. ''дивљег и нерегулисаног тржишта'', па изискује помно решавање и за потребе израде Стратегије.

Србије (раније и: Црне Горе) у нове европске и регионалне документе одрживог простор-ног и другог развоја; предузимање промена подзаконских аката у планирању; израда ин-тегралне стратегије одрживог развоја Србије; израда нових модела за децентрализацију (регионализацију итд.) управљања развојем и развој заснован на моделу полицентричног просторног развоја, у складу са трендом ‘’Ев-ропа у регионалној плими’’ (’’a Europe of regions’’, ’’Europe in a flux of regions’’ itd.); ре-форма у области планирања/политике соци-оекономског развоја; институционално и ор-ганизационо прила гођа вање за ново планирање у Србији; прилагођавање стати-стичког територијалног система Србије европској статистичкој пракси (EUROSTAT, NUTS и др.); предлог за усклађивања конфли-ката у примени општих принципа и кри-теријума одрживости и израду конкретизова-них (опера тивних-аналитичких) концеп ција одрживог прос торног развоја; интегрисање просторно-планске и енвај ронменталне по-литике; итд. Мимо поменутих, број других иницијатива за импле ментацију одредби Пла-на био је веома мали. Овакви покушаји интен-зивирани су у широј професионалној зајед-ници тек од пре неко лико година, напоредо са израдом нове генерације докумената стратешког развоја Србије, односно са наглим активирањем надлежне репубуличке агенције за просторно планирање у вези с овим питањем (видети, на пример, Национални експертски састанак: ка Стратегији просторног и урбаног развоја Републике Србије, 2007).

120

Про

стор

но п

лани

рањ

е

121

Про

стор

но п

лани

рањ

е

означити радикалан помак набоље, наро-чито у погледу развоја тзв. ‘’економије за-сноване на знању’’, ‘’браун-филд’’ инвестиција, пове ћања енергетске ефи-касности, ширег увођења тзв. ‘’одрживе производње и потрошње’’ итд. Све то, међутим, изис киваће прилагођавање у погледу планских приступа и методологија и, вероватно, радикалан отклон од ‘’план-ске фило зофије’’ из 1990-тих година, која још увек доминира у србијанском планирању.2 Наиме, током 1990-тих годи-на, а тек нешто мање и последњих година, тзв. ‘’раубо вање’’ простора и уништавање природних и створених вредности (на пример, недовољно контролисана сеча шума, чак и у националним парковима, непланска и неконтролисана изградња објеката на пољопривредним и другим негра ђе винским подручјима, недовољна заштита подручја изворишта вода, неле-гална изградња у коридорима техничке инфраструктуре, узурпирање јавних про-стора у градовима и др.) достигло је толи-ке размере, да се оно може зауставити само ригорозном и комбинованом при-меном законских и планских мера нове гене рације.20

политика током 1990-тих година; ауторитарни политички режим током истог периода и његове последице по друштво, државу и становништво; одоцнеле, у неколико наврата започињане и прекидане транзицијске реформе привреде и друштва; бомбардовање СРЈ од стране снага НАТО у пролеће 1999. године (када је тзв. ‘’територијални капитал’’ Србије додатно умањен и нарушен, након тога што је био жестоко уздрман и радикално смањен од почетка 1990-тих година, а земља се додатно ''усидрила'' у тзв. ''унутрашњој периферији Европе'' – према Goler, 2005: 205-211)18; проблеми координације у припремању, доношењу и спровођењу развојних одлука; итд.

• Такође, проблеми у остваривању Плана последица су приступа и методологије који су примењени у његовој изради. План је имао све карактеристике планирања из 1980-тих година, за које се, међутим, показало да се не може носити са проблемима раста и развоја са којима се Србија суочава од почетка 1990-тих го-дина, као што је решавање проблема развоја у тзв. ‘’постсоцијалистичкој поли-тичкој плурализацији и демо кра тизацији, приватизацији и марке тизацији’’. У осно-ви, наведени проблем има и шире значење, које се доводи у везу са глобал-ном кризом тзв. ‘’свеобухватног/компре-хензивног’’ мо де ла у теорији и општој методологији планирања. Иако је то мож-да унеколико поједностављена конста-тација, ипак ћемо рећи да је План из 1996. године прожет својеврсном ‘’опсед-нутошћу растом, гра ђењем и коришћењем природних ресурса’’, што се у првом реду односи на техничку инфраструктуру (у водо привреди, енергетици, саобраћају итд.) и екстензивно коришћење природ-них ресурса. Неки од најновијих докуме-ната, као што је, на пример, Стратегије одрживог развоја Србије (2007), могли би

ских оцена, односно, осим у мањем броју сектора у којима је последњих година било предузето посебно ''инвентарисање стања'' или сличне активности). Нарочито недос-тају ригорозне и елабориране еx ante оце-не алтернативних развојних могућности и њихових импли кација и консеквенци, од-носно ‘’разлога за’’ и ‘’разлога против’’ (наи-ме, алтернативних сценарија развоја и њихових консеквенци и импликација).

• Слично,немасистематскогизаокруженогувида ни у то колико се одредбе Плана разрађују и примењују у другим простор-ним, урбанистичким и енвајронметалним плановима, односно у другим документима развоја (стратегијама, политикама, програ-мима, пројектима итд.).

• У једном делу, недостатак наведенесистематске евиденције јесте директна последица немара надлежних републичких органа у овој области, који у читавом периоду од 1996. године наовамо нису израдили (или понудили јавности на увид интерне материјале, ако такви постоје) обухватну и ригорозну еx post евалуацију имплементације републичког просторног плана. Посебно, нема евиденције о томе да су републичке владе извршавале прописане обавезе у погледу извештавања о оства-ривању Плана и предлагања његовог усклађивања са привредним и друштвеним развојем, као и о усклађивању законских и других прописа и просторних и урба-нистичких планова за Законом о Простор-ном плану Републике Србије, односно са каснијим Законом о планирању и изградњи (2003).

• Надаље, на изостајање имплементацијеПлана веома негативно је утицала и политичка, економска и социјалне криза у другој половини 1990-тих година, будући да су догађаји након доношења Плана узели потпуно другачији ток од очекиваних. Од демонстрираног ‘’развојног оптимизма и ентузијазма’’ није се реализовало скоро ништа све до 2000-2001. године (на страну то колико су они уопште били основани све од краја 1980-тих, односно од почетка 1990-тих година, када је обновљена кампања на изради Плана). Кључни утицај извршили су следећи догађаји: међународне економске и политичке санкције према СРЈ у већем делу 1990-тих година; већином некомпетентна државна и социоекономска

Овде је важно нагласити да све досад од стра-не републичких надлежних органа није ура-ђен ниједан систематски приказ о степену остваривања Плана. Евиденција која стоји на располагању (која је махом заснована на парцијалним, анегдотским и несистематизо-виним увидима) указује на следеће. Форми-рана је Републичка агенција за просторно планирање (док мрежа просторних, урбани-стичких и енвај ро нментално-планских инсти-туција на субнаци оналним нивоима управ-љања још увек није консолидована, односно побољшана), урађен је већи број просторних и генералних урбанистичких планова, као и још већи број регулационих планова (иако знатно мање у односу на оно што је Планом стипулисано), започет је рад на информацио-ном систему о простору, предузето је неколи-ко истраживања, махом незавршених (и то много мање у односу на приоритете који су били одређени у Плану), што прати изузетно ниске издатке на научна истраживања (мере-но њиховим учешћем у БДП-у), започето је или завршено свега неколико стратешких пројеката односно програма (од тридесетак који су наведени у завршном делу Плана, на име подршке његовом остваривању), и, надасве, План је остварен неједнако по секторима, али не као резултат систематске и организоване акције на његовом остваривању, већ превасходно као последица активности разних актера у тим секторима. Сумарно, План је реализован тек у мањем делу, а по секторима (областима) неравномерно.

Овде су кључни још неки моменти:• Прво,предвиђенестратегијеиполитикеза

имплементацију прогностичких и циљних одредби Плана (са саставним мерама и ин-струментима) нису биле формулисане ни у једном сектору/области, па је стога основа-но рећи да у највећем делу имплементација Плана све досад, заправо, није ни започета управо због тога што његове пропозиције нису биле опера ционализоване. Посебан пројект за управљање имплементацијом Плана из 1996. године, који је био предвиђен, све досад није израђен, а тако ни за мониторинг, еx post евалуацију и сис теме индикатора за ту сврху.

• Такође, нема ни рудиментарно објектив-изованог увида у степен оства ривања про-гностичких и циљних одредби Плана (осим, дакле, повремених и раштрканих анегдот-

18 За детаљнији приказ ових проблема и њихо веимпликације у погледу припремања нових стратешких докумената Србије, видети Vujošević, Spasić, 2007b.

19 Досад је у више наврата предлагано како да се приступи реализацији ове обавезе, односно да се реактуализује питање остваривања Плана, али без правог одговора надлежних органа. Тако, и у областима које су донедавно веома заостајале у односу на просторно и урбанистичко планирање донети су стратешки документи (укупно, сада већ преко 30), док још увек нема републичке стратегије одрживог просторног развоја. Ово је превасходно последица повремене намерне дебилитације јавног дискурса о проблемима Плана и планирања, у којој су предњачили идеолошки и политички неофити након 2000. године, а која је имала и политичку и професионалну страну.

20 За детаљнију раправу о овом сложеном проблему видети: Вујошевић, 2008. и Вујошевић, Спасић, 2007.

Садашњи проблеми су, свеукупно, у многом погледу другачији у односу на оне с краја 1980-тих година, односно из средине 1990-тих година, извесно сложе нији и са много мањим ‘’маневарским простором’’ за њихово решавање, наро чито са становишта тзв. ‘’сужавања јавног домена’’, односно смањења могућности за јавне интервенције. Велик део тих проб лема, наравно, био је видљив или наговештен и у време доношења Плана, али због разних разлога, па и због тога што је у највећем делу стручне и политичке јавности преовлађивало уверење да републички просторни план треба усвојити што пре и, такорећи, ‘’по сваку цену’’ (након толиких претходних поку шаја), проблеми о којима је реч нису са дужном пажњом узети у обзир и

122

Про

стор

но п

лани

рањ

е

123

Про

стор

но п

лани

рањ

е

ЗАКЉУЧНЕ НАПОМЕНЕ

Као што је на неколико места наглашено у овом прилогу, Просторни план Републике Србије из 1996. године ни у једном часу није оствариван програмирано, систематски и организовано, нити је за његову импле ментацију било обезбеђено све оно што је било предвиђено у

часу његовог доношења, а и тражено од шире планерске професије. Најпре, није донет средњо рочни програм за његову опера ционализацију односно спровођење, а доцнији ток догађаја деловао је неповољно на спровођење Плана. Ситуација се унеколико поправила у периоду након 2000. године, али је и тада План остао скрајнут, игнорисан и политички инстру ментализован, што се најпре огледа у пукој чињеници да се толико касни са припремањем и доношењем Стратегије одрживог прос торног и урбаног развоја Србије. Они елементи Плана који су остварени у периоду од десетак година нису реализовани као плод организованих и координисаних активности централних (републичких) планских власти, већ превасходно као резултат активности мноштва индивидуалних актера, махом међусоб но неповезаних. Већи помак набоље десио се у последњих неколико година, када је донето више десетина стратешких докумената у разним областима, на националном (државном) и на локалним нивоима. Велик део тих активности, међутим, предузима се без позивања на План као на референтни документ на државном нивоу. Консеквентно, нема поузданих и заокружених увида у то колико је постојеће стање у области простора, насеља и животне средине резултат спровођења Плана из 1996. године, а колико је резултат дејства других

фактора.Из досадашњег остваривања Просторног плана Републике Србије из 1996. године могућно је извући већи број поука за припремање и доношење Стратегије одрживог просторног и урбаног развоја Србије, од којих су најважније следеће:

Најпре, мора се прецизно дефинисати шта је улога •републичке Стратегије (или републичког Плана?) у односу на друге стратешке развојне документе, на разним управљачко-планским нивоима: да ли је то стратегија у ужем и основном смислу, тј., тзв. ''индетермистички-стохастички оквир'', као скуп правила за поступање у будућности (када се буде располагало са више информација него у часу доношења планских одлука)?; или је то тзв. ''дугорочна политика''?; или који од облика тзв. ‘’квази-плана’’ (‘’псеудо-плана’’, ‘’плана-фасаде’’ и сл)?; или превас-ходно дугорочни програм стратешких пројеката националног и макрорегионалног значаја?, или тзв. ''стратешки дугорочни план'' у ужем и основном смислу, тј., развојни документ који садржи разне и различито структурисане дугорочне и средњорочне циљеве, саставне политике, инстру менте, мере, подршке, актере на разним нивоима који су одговорни за имплементацију планских одлука?; или (само) смернице за доношење развојних докумената на нижим планским нивоима?; итд.23 Друго, треба ригорозно оценити да ли се располаже системом свих неопходних политика, инструмената и подршки за дефинисање једног детаљнијег и амбициознијег развојног документа – односно, да је то могућно успоставити у разумном периоду након његовог доношења – или домен планске акције треба свести на мањи број кључних питања (према старом слогану ‘’Боље мање, а боље!’’).Будући да се многе полуге за остваривање просторних, •насељских и енвајронменталних циљева налазе из ван ове области, а најпре у области макроекономског одлучивања, другог одлучивања о развоју и сек торског развоја, одлучујуће за остваривање Страте гије јесте да се дефинише који инструменти такве врсте ће бити коришћени и на који начин, као и на који начин ће они бити међусобно усклађени и њихова примена координисана.Надасве, треба помно оценити да ли у оквиру политичког •кластера друштва постоје све три врсте ''просвећене'' политичке воље које су неопходне за једно демократско планирање, у којем је могућно донети квалитетне развојне одлуке, а уз то и остварљиве: 1) Прва од њих јесте да се републички просторни план из 1996. године подвргне детаљној ex post евалуацији са становишта утицаја фактора чије је дејство коментарисано у овом раду, односно да се изради поуздана дијагноза стања, и да се о томе успостави најшири професионални и политички дијалог и постигне консензус. У истом сегменту, да се изврши помна процена

размотрени. Најпре, након 2000. године ос-тва рен је интензиван економски раст и структура привреде знатно је измењена.21

Смањено је учешће реалног сектора, а најпре индустрије и пољопривреде, у БДП-у, док је порасло учешће услуга (трговине, осигурања, финансијског посредовања, саобраћаја итд.), превас ходно као резултат огромног пораста увоза. Поврх тога, у последњих десетак година дешава се даља концентрација становништ ва и актив ности на потесу Београд – Нови Сад, у оквиру својеврсне ''србијанске банане'', као пандана ''плавој банани'' на простору Европ-ске уније. Овај процес одвија се спонтано, махом као резултат активности већег броја привредних субјеката и појединих локалних власти, у њиховом прила гођавању на нове услове конкуренције.22 Будући да се одвијају без икакве контроле и усмеравања на националном-државном нивоу, чиме се само продубљују иначе сложени проб леми огромних регионалних разлика у раз-вијености, то представља додатан разлог да се што пре приступи изради Стратегије одрживог просторног и урбаног развоја Србије.

21 Овде треба нагласити да је основица таквог раста у 2000. била релативно ниска, након привредног колапса Србије у 1990-тим годинама, као и то да су данас најнапредније бивше социјалистичке земље брзи раст оствариле управо у 1990-тим годинама, припремајући се за придружење Европској унији.

22 За детаљнију анализу ове тенденције, видети Zeković (2007).23 За детаљнији преглед приоритета, као и дефинисања улоге Стратегије, видети Вујошевић, Спасић (2007).

124

Про

стор

но п

лани

рањ

е

125

Про

стор

но п

лани

рањ

е

развојних опција Србије у новонасталим геополитичким приликама (тј., узимајући у обзир синдром ''Србија као део унутрашње европске периферије''), да се о томе расправи у најширем друштвеном дијалогу и о томе такође постигне општи друштвени консензус. 2) Друго, политичка воља да се, у демократском и партиципативном поступку, донесу одговарајуће одлуке о развоју. 3) На концу, стварна решеност републичких и других планских власти да обезбеде да се развојне одлуке и остваре, односно да се дефинише, активира и примени делотворан и рационалан имплементацијски инструментаријум. Да би план-стратегија добио одговарујућу улогу у усмеравању будућег развоја Србије, потребно је више од политичке решености да он буде довршен и донет, наиме, једна политичка решеност више врсте – да се ова акција доведе у везу са другим комплементарним акцијама на усмеравању развоја, и да се обезбеде реална средства за имплементацију плана. Ако просторно (регионално) планирање не добије стварне ‘’полуге’’ за имплементацију циљева и концепција, биће ‘’сувишно’’ и неефикасно, на начин како је то већином било и до сада.

Све наведено упућује на још један захтев у односу на планске власти, наиме, да поред знања разних актера друштва, најпре користе знања најкомпетентнијих стручњака у области планирања.

Осим што се горенаведени захтеви постављају пред политички кластер друштва, има много тога што планерска струка треба да испуни, а у првом реду да не пристане на тзв. ''дебилитацију-дебилизацију'' јавног дискурса о кључним питањима развоја и планирања, односно тзв. ''партијске колонизације и дилетантизације'' у вођењу јавних послова, што се, у суштини, своди на две ствари: прво, да обезбеди да високи професионализам и неманипулативно убеђивање постану окосница нових приступа; и друго, да настоји на радикалном и постојаном отклону од постојеће ‘’систематске и организоване мобилизације интереса и пристрасности’’, као доминантног облика професионалног и политичког комуницирања.

ЛИТЕРАТУРА И ДРУГИ ИЗВОРИ

Anker A.: ‘’The Spatial Plan of the Republic of Serbia’’, EUREG, 7/1998, pp. 65-6.

Boisier S., Planning a Regional System, ECE/UN for latin America, IlPES, Santiago de Chile, 1981.

Conference on the European Spatial Development Perspective/ESDP, European Commision, Republik Osterreich,Bundeskanzleramt,Wien,25-26/111998.

Документација Института за архитектуру и урбанизам Србије о припремању, доношњњу и остваривању Просторног плана Републике Ср-бије, 1988-2007.

‘‘Доношење просторног плана Србије већ две деценије ометају покрајине’’, Политика, 6. децембра 1988. године).

Faludi, A. (ed.) (2002), European Spatial Planning, lincoln Institute of land Policy, Cambridge, MA.

Goler, D. (2005), ‘‘South-East Europe as European Periphery? Empirical and Theoretical Aspects’’, in Serbia and Modern Processes in Europe and the World, pp. 137-142, The Faculty of Geography, University of Belgrade, Belgrade.

Ključni problemi prostornog planiranja i Prostornog plana SR Srbije, Republički zavod za planiranje, mimeo, Beograd, april 1990.

Petovar, K., Vujošević, M., Spatial Plan of the Republic of Serbia (written based on the integral version), Ministry of Construction, Republic Administration for Spatial Planning and Urbanism, and Institute of Architecture and Town Planning of Serbia, Belgrade, 1997.

Program izrade Nacrta prostornog plana Srbije, Insti-tut za arhitekturu i urbanizam Srbije, mimeo, Beograd, marta 1993.

Просторни план Републике Србије, ‘’Службени гласник’’, Београд, јун 1996.

Просторни план Републике Србије, Планска и аналитичк-документациона основа, ‘’Службени гласник’’, Београд, јун 1996.

Просторни план СР СРбије, Нацрт Плана, Републички завод за друштвено планирање и Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, август 1990.

Стратегије одрживог развоја Србије, Нацрт, Влада Републике Србије, Београд, 2007.

Вујошевић, М. (2008), ''Имплементација Просторног плана Републике Србије (1906): искуства и поуке за припремање Стратегије просторног развоја Републике Србије (2008)'', у Припрема за израду Стратегије одрживог просторног и урбаног развоја Србије, Републичка агенција за просторно планирање, Београд (у штампи)

Vujošević, M., N. Spasić, ’’Pristup izradi Strategije prostornog razvoja Republike Srbije, uloga Strategije i osnovni elementi strukture i sadržaja’’, u Nacionalni ekspertski sastanak: ka Strategiji prostornog i urbanog razvoja Republike Srbije, 38-48., Zbornik naučnih radova, Republička agencija za prostorno planiranje

Republike Srbije, Ministarstvo za kapitalne investicije Republike Srbije, Beograd, 2007а.

Vujošević, M. i N. Spasić, ‘’Transition Changes and Their Impact on Sustainable Spatial, Urban and Rural Development of Serbia’’, in Sustainable Development of Towns in Serbia, Institute of Architecture and Urban&Regional Planning of Serbia, Belgrade, 2007б.

Vujošević, M., ‘The New Generation of European Sustainable Development Documents and Strategic Development Schemes of Serbia and Montenegro. The problem of correspondence’, in P. Getimis and G. Kafkalas (eds.), Overcoming Fragmentation in Southeastern Europe: Prospects for Spatial Cohesion, pp. 191-233, Ashgate, Aldershot, 2007.

Vujošević, M., sa K. Petovar, ‘’Implementacija Prostornog plana Republike Srbije u uslovima tranzicionih promena – Predlog za prilagođavanje pristupa, metodologije i sadržaja’’, u: Grupa autora, Prilog unapređenju teorije i prakse planiranja i implementacije, 99-116, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, Beograd, 2002.

Vujošević, M., ‘’Ekonomske i druge vrednosti u održivom urbanom razvoju - osnovni opšti problemi i potreba razrade strateške koncepcije’’, u B. Stojkov, Strategija razvoja i uređenja naselja u novim uslovima, 85-102, Udruženje urbanista Srbije, Beograd, 1998.

Vujošević, M. (1995a), ‘’Prostorni plan Republike Srbije - Problemi njegovog dovršavanja i primene’’, Izgradnja (46), 1, 4-6.

Vujošević, M. (1995б), ‘’Implementacija republičkog prostornog u novom socio-političkom i ekonomskom kontekstu - neki teorijski i metodološki aspekti’’, u Prostorno planiranje, regionalni razvoj i zaštita životne sredine, 1, 125-136, Posebna izdanja, 26, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, Beograd.

Закон о планирању и уређењу простора, ‘’Службени гласник Републике Србије’’, 44/1995.

Закон о Просторном плану Републике Србије, ‘’Службени гласник Републике Србије’’, 13/1996.

Zeković, S. (2007), ’’The influence of the European policies on possibilities of sustainable industrial development in Serbian cities’’, in Sustainable Spatial Development of Towns and Cities, International Conference, Thematic Conference Proceedings, Volume 1, 78-98.

Yiftachel, o. (1998) ‘‘Planning and social control: exploring the dark sides’‘, Journal of Planning

127

Ист

ориј

а ар

хите

ктур

е

Апстракт: У раду је представљена историја и описана архитектура зграде Представништва Првог дунавског паробродарског друштва у Београду, са освртом на претходна истраживања. Такође, рад карактерише покушај да се архитектура грађевине стилски одреди уз сугестију да се ради о комбинацији чистог модернизма са утицајима стамбене архитектуре Беча 20-их и 30- их година двадесетог века. Кључне речи: Прво ду нав-ско паробродарско друш тво, Александар Поп, Петер Беренс, модернизам, стамбена архи тектура Беча 1919-1934.

Зграда Представништва Првог дунавског

паробродарског друштва (DDSG)1 налази се на углу Улица Капетан Мишине и

Господар Јевремове у једном од најстаријих

делова Београда – Дорћолу. Подигнута је у периоду између 1924. и

1926. године по пројекту аустријског архитекте

Александра Попа.2 Планове је разрадио

београдски инжењер Стеван Тоболар,3 који том

приликом није знатно променио изглед

грађевине. Зграда Представништва DDSG-а у

Београду представља један од ранијих примера модернизма у

архитектури Београда.

О АРхИТЕКТУРИ ЗГРАДЕ ПРЕДСТАВНИШТВА ПРВОГ ДУНАВСКОГ

ПАРОБРОДАРСКОГ ДРУШТВА У БЕОГРАДУ

ABoUT ARCHITECTURE oF THE HEADQUARTERS BUIlDING oF THE

FIRST DANUBE STEAMBoAT SHIPPING CoMPANY IN BElGRADE

Abstract: In this work is represented history and described architecture of The Headquarters Building of The First Dan-ube Steamboat Shipping Company in Belgrade. There is a close regard on the earlier research. The work is as well char-acterized by the attempt to determine architectural style of building with sug-gestion that it is a combination of a pure modernism with influences of architec-ture of communal houses in Vienna from 1919 to 1934.

Key Words: First Danube Steamboat Shipping Company, Alexander Pop, Peter Behrens, modernism, architecture of com-munal houses in Vienna 1919-1934.

Марија Дрљевић

И СТОРИЈА

1 Прво дунавско паробродарско друштво је скраћено у Краљевини СхС називано „Дунавац“, док скраћеница DDSG потиче од његовог изворног имена на не мач-ком: Donau-Dampfschiffahrts Gessellschaft: М. Ст. Ђуричић, Историја југословенског речног паро бро-дарства до 1926. године, Београд 1965, 115.

2 О архитекти Александру Попу: A. Friedrich, Öster-reichische architektur im 20. Jahre. Ein Führer in drei Bänden, band1,Wien1986, 50, 149, 162;A. Friedrich,Österreichische architektur im 20. Jahre. Ein Führer in drei Bänden,band2,Wien1990,299;A.Friedrich, Österreichi-

sche architektur im 20. Jahre. Ein Führer in drei Bänden, band 3,Wien 1995, 104, 135, 171, 221;Architekt Alex-ander Popp (1891 – 1947), каталог изложбе поводом стогодишњице рођења архитекте у градском музеју Нордико у Линцу 1991. године; Architecture in Austria, a Survey of the 20th Century, Basel – Boston – Berlin, 324; Architecture in Austria, a Survey of the 20th century, Basel-Boston-Berlin 1999, 324.

3 М. Јанакова Грујић, Београдски опус архитекте Стевана Тоболара (1888 – 1943), Наслеђе 7, Београд 2006, 151 – 166.

Бета

Вук

анов

ић (1

872-

1972

), Ку

ла Н

ебој

ша,

192

0.

АРхИТЕКТУРЕ

УДК 7

27.55

(497

.11)

ПРЕГЛЕД ПРЕТхОДНИх ИСТРАЖИВАЊА

У историографији готово да нема података о архитектури ове грађевине. У Градском заводу за заштиту споменика културе зграда је осамдесетихих година 20. века дословно само уведена у регистар, уз претпоставку да је грађена по плановима неког страног архитекте, највероватније Аустри-јанца. Регистрована је као културно исто ријаска вредност уз напомену да се задржава у постојећем стању.4 Од тог времена гра ђе вина није подвргавана заштити и данас стоји са приметно оштећеном фасадом (Сл. 1 и 2).

128

Ист

ориј

а ар

хите

ктур

е

ИСТОРИЈА ГРАДЊЕ

Прво дунавско паробродарско друштво основано је још 1829. године у Бечу. Највеће заслуге за развој паробродарства на Дунаву припадају управо њему. Пре Првог светског рата држало је монопол над пловидбом на Дунаву. У време избијања рата, било је при нуђено да стане на страну Аустро – Угарске којој је припадало и заједно са њом је пора жено. Многи бродови су уништени или отети. Није прошло много времена и већ 1919. године Дунавско паробродарско друштво је успело да се уздигне из пепела и крене у нове походе. Тако да је већ 1926. године поседовало 47 пароброда, 430 шлепова и 25 тенкова са укупном запремином од 265 000 тона.8 Чак и након оснивања југословенских паробродар ских друштава, прво Српског шездесетих го дина 19. века и проласка првог српског паро брода који се звао „Делиград“ и оживљавања српске флоте након Првог светског рата, Прво дунавско паробродарско друштво је остало најмоћније на Дунаву.9 Постоји анегдота да су превозници DDSG-a својевремено бесплатно превозили путнике не би ли на тај начин задржали монопол над пловидбом на Дунаву. Повратак на стање пре рата и ширење утицаја на Дунаву Прво дунавско паробродарско дру штво остварило је и градњом зграде Пред ставништва за Краљевину СхС у Београду.

129

Ист

ориј

а ар

хите

ктур

е

4 ЗЗСКГБ, ДУП МЗ „Чукур чесма“ и МЗ „Перо Поповић-Ага“, 1986.

5 ИАБ, ОГБ – техничка документација, 10 – 14 – 1924.

6 Аноним, Прво дунавско...7 З. Маневић, Непознати аутор: Зграда дунавског

паробродског друштва, Комуникације 60. Београд 1987, 11 – 12.

8 М. Ст. Ђуричић, нав. дело, 115.9 Д. Лукић, Пловидба на нашим рекама пре три хиљаде

година, НИН, Београд 2. децембар 1956, 12.

Сл. 1. Зграда Представништва Првог дунавског паробродарског друштваFig. 1. The Headquarters Building of The First Danube Steamboat Shipping Company

Најподробнији извори који могу пружити поуздане информације о грађевини и њеној архитектури су планови који се чувају у Исто ријском архиву у Београду.5 Остале инфор-мације припадају обавештењу о њеном отва рању које се налази у „Илустрованом листу“6 и кратком осврту др Зорана Маневића у часопису „Комуникација“.7 Шири подаци и озбиљније бављење архитектуром ове зна чајне грађевине у српској историографији не постоје.

Елемент који поред планова пружа највише информација је сама грађевина. Њен исто времени модернизам и монументална стро гост одају моћ и богаство инвеститора. Архи тектура зграде Представништва Првог дунав ског паробродарског друштва у Београду јасно их наглашава.

Сл. 2. Архитекта Александар ПопFig. 2. Architect Alexander Pop

DDSG је за зграду Представништва у Бео граду наручило пројекат од архитекте Александра Попа који је већ радио за ово предузеће. По стизању у Београд планови су предати инжењеру Стевану Тоболару на разраду. Истакнути београдски инжењер није кључно утицао на архитектуру будуће зграде Представништва DDSG-a. Он је унео тек не знатне промене. Сат на прочељу је премештен са десне на леву страну, сидро на улазу у грађевину је смањено за трећину, а терасе, такође на прочељу, нису затворене прозорима као на пројекту већ отворене (Сл. 3).

Сл. 3. Основа приземљаFig. 3.Ground floor plan

АРхИТЕКТУРА

Локација на којој се налази зграда Пред-ставништва Дунавског паробродарског друш-тва представља угаону структуру Улица Ка петан Мишине и Господар Јевремове. Она је део простране Дунавске падине. На њој се простире насеље Дорћол.

Грађевину карактерише угаона основа са унутрашњим двориштем у коме се налази још један, знатно мањи објекат, који представља ве-шерницу. Основа је структурално подељена на централни део који је истурен на углу улица и за један спрат виши од остатка грађевине и на крила која се пружају дуж улица Капетан Миши-не и Господар Јевремове тако да основа чини једнокраки троугао. Грађевина по се дује високо приземље са још три спрата и таванским делом, тако да одаје утисак петоспратнице. Приземље је било предви ђено за пословни део грађевине. Решено је тако да се на полукружно степениште у улазу наставља шестоугаоно предворје од ко-га се гранају два ходника дуж којих су поређа не прос торије. У остатку гра-ђевине налази се стан за ди-ректора и 12 станова за чинов нике. Део подрума гра- ђевине у коме се налазила котларница, која је омогу-ћавала централно гре јање у згради, адаптиран је за скло-ниште 1939. године уочи Дру-гог светског рата. (слика 4)

Фасада грађевине иако безорнаментална остварује одређени динамизам и рази-граност, који се виде у танким, плитким пиластрима који се пружају целом висином. Њима се супротстављају угла-

130

Ист

ориј

а ар

хите

ктур

е

131

Ист

ориј

а ар

хите

ктур

е

10 Enciklopedija moderne arhitekture, Beograd 1970, 51 – 53; Architecture in Austria., 324.11 Образовање и сарадња са Петером Беренсом су знатно утицали на архитектонске оријентације Алек сандра Попа.

Он је завршио грађевинску школу у Бечу 1911. године, а већ исте године га је DDSG примило да ради у одељењу за конструкције. Поп је ту остао до избијања Првог светског рата, али и после рата га је DDSG ангажовало на обнови и изгардњи магацина, пристаништа, фабрика и стамбених објеката дуж обале Дунава. Поп је 1921. године уписао магистарске студије и 1922. године их завршио код Петера Беренса. Те године остао је запажен и по добрим резултатима на конкурсима: треће место за преуређење Железничке станице у Линцу и друго место за крематоријум у Бечу иза чувеног архитекте Клеменса холцмајстера. Убрзо након тога, 1924. године, Беренс окупља свој тим за рад на Бечкој Академији уз колеге ханса Долгаста и Ернста Плискеа ангажује и Александра Попа за свог асистента. Од тог тренутка каријера Александра Попа ће се кретати једним новим током и он ће стећи нова искуства која ће применити на згради Представништва Првог дунавског паробродарског друштва у Београду. О томе у: Architekt Alexander Popp (1891 – 1947)., 7.

Сл. 4. Нацрт прочеља

Fig. 4. Main entrance sketch

Сл. 8. Детаљ улаза са натписомFig. 8. Main entrance with inscription, detail

Сл. 5. Фасада према Капетан Мишиној улициFig. 5. Kapetan Misina Street elevation

Сл. 6. Фасада према Господар Јевремовој улициFig. 6. Gospodar Jevremova Street elevation

Сл. 7. Улаз са натписомFig. 7. Main entrance with inscription

сти прозори на нај ви шим деловима грађевине. Детаљи су дискретни, али присутни. Огледају се у луку на прочељу грађевине, који је преузет из ори јенталне архитектуре. Угао прочеља је пре-сечен али из њега излази троугаони улаз у чијем централном делу се налази сидро, симбол Ду-навског паробродарског друштва, као и година 1925. и натпис: ПРВО ДУНАВСКО ПАРОБРОДАР-СКО ДРУШТВО.

Улаз својим обликом, као и кућица у двориш-ту асоцирају на бродску кабину, односно пра-мац брода, што суптилно говори о намени грађевине. Сидро на прочељу налази се и на мозаику на врху полукружног степеништа у улазу. Из контекста целине произлази да је кон-цепт архитектуре ове грађевине акценат на њеној намени. (слике 5, 6, 7, 8 и 9)

За зграду представништва DDSG-a у Београ-ду, како је већ поменуто, ангажован је аустријски архитекта Алек сандар Поп који је мање познат по својим делима колико по томе што је био

асистент чувеног немачког архитекте и професора Пете-ра Беренса10 на Беч кој Академији лепих уметности и по томе што је у време избијања Другог светског ра-та био про национал-социјалистички оријенти сан, па је у току рата радио за озлоглашеног хитлеровог са-радника Рихарда Геринга. Упра во Попове политичке оријентације су га одвеле у заборав заједно са његовим великим делима, међу кијима је и зграда Представништва Првог дунавског паробро-дарског друштва у Београду. Он је умро 1947. године у Градској болници у Линцу у Аустрији, потпуно сам.11

Сл. 9. Мозаик на у улазу у грађевину који

представља сидро, симбол Првог дунавског паробродарског друштва

Fig. 9.Mosaic at the building hall which repre-

sents anchor, a symbol of a Steamboat Shipping Company

МЕСТО ЗГРАДЕ ПРВОГ ДУНАВСКОГ ПАРОБРОДАРСКОГ ДРУШТВА У

АРхИТЕКТУРИ БЕОГРАДА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

Када се говори о Поповој архитектури мис-ли се на два утицаја, односно на две струје у архитектури које су утицале на његово ствара-лаштво. Први утицај је полазио од његовог ментора Петера Беренса (1868 – 1940).12 (слике 10 и 11)

Првих година треће деценије 20. века Алек-сандар Поп је био под очигледним утицајем Петера Беренса и то се види на неким елемен-тима које је употребио на згарди представ-ништва DDSG-а у Београду. Поређење се наро-чито може извршити у односу на Беренсову Управну заграду фабрике боја хехст. Утицаји су видљиви на решењу прочеља зграде DDSG-a. Мотив оријенталног лука који се понавља на Управној згради фабрике боја хехст, на згради

132

Ист

ориј

а ар

хите

ктур

е

133

Ист

ориј

а ар

хите

ктур

е

12 Беренс је често називан оцем модерне архитектуре. Кроз његов атеље су прошли велики архитекти модерне архитектуре Валтер Гропијус, Лудвиг Мис ван дер Рое и Ле Корбизје. Он је поставио темеље тзв. индустријском обликовању. У време кад Беренс постаје ментор Александру Попу за њим је већ рад за AEG фабрику турбина (1908 – 1911), затим стамбени град у хенингсдорфу крај Берлина (1910 – 1911), Немачко посланство у Петрограду (1911 – 1912). Беренс 1922. године постаје директор Школе за архитектуру на Бечкој Академији. У периоду од 1920. до 1925. године гради и Управну зграду фабрике боја хехст у Франкфурту на Мајни у препознатљивом експресионистичком стилу. О томе у: S. Giedion, Prostor, vreme, arhitektura, Beograd 1969, 304 – 307, 356; Enciklopedija., 51 - 53, 324.

13 A. Friedrich, Österreichische architektur im 20. Jahre. Ein Führer in drei Bänden, band 1., 195 – 198; Architekt., 14 – 17.14 J. Bittner, Neubauten Stadt Wien, Band 1, Die Wohnhausbauten,Wien-Leipzig-NewYork1925;New Housing in Vienna, An xhibition

by the Austrian Ministry of Foreign Affairs and the city of Vienna 1986, Vienna 1988, 10 – 24.15 Architekt., 13.16 Исти, 10.17 Enciklopedija., 290 – 292.18 Познато је да су се слична архитектонска решења развила у Чешкој почетком 20. века. Чешки архитекти Јан Котјера,

Јозеф Гочар, Јозеф хохол и Павел Јанак су почетком 20. века извели прекретницу у чешкој архитектури уводећи елементе кубизма које су преузели из Париза, али и елементе архитектуре и архитектонског поимања Ота Вагнера. Наиме, већина ових младих архитеката се вратила са студија у Бечу из атељеа Ота Вагнера и спровела револуцију у Чешкој ахитектури. Касније, тај спој ће бити очигледан и у бечкој стамбеној архитектури. О чешкој школи: M. R. Perović, Istorija moderne arhi-tekture, antologija tekstova, knjiga 2/B. Kristalizacija modernizma. Avangardni pokreti, Beograd 2000, 89 – 102.

становништва. Сваки стан је поседовао мокри чвор и централно грејање, као и електричну енергију, што је била прекретница када су у питању стамбена насеља. Зграде су биле по-везане зеленилом и парковима као и радњама, тако да се све што је потребно за живот ста-новника налазило на једном месту. Архитекти који су се бавили пројектима за ова насеља развили су посебан стил који се може запазити и на згради Првог дунавског паробродарског друштва у Београду.

Они су бирани из редова архитеката који су радили за државу и нису имали сопствену, приватну праксу. Било их је 140, а пројектовали су 400 кућа до 1934. године. Међу њима се налазио и Александар Поп. Он је сарађивао у програму за грађење насеља у периоду између 1927. и 1930. године за тзв. „народне куће“ у Бечу V, XI, XIII, XIV, XVI.15 Он је до овог посла дошао преко Петера Беренса, који је такође један од архитеката великог гради телљског

Сл. 10. Петер Беренс,

Управна зграда Фабрике боја Хехст у

ФранкфуртуFig. 10.

Peter Behrens, Office building of the

Hoechst AG, Frankfurt 1920 - 1925

Сл. 11. Прочеље, детаљFig. 11. Elevation, detail

лости којој се дивио, као што су тосканска и фирентинска висока ренесанса.17 Исти однос према архитектури имали су и градитељи беч ких насеља. На њиховим грађевинама се појављују и елементи кубизма нарочито у већ неколико пута поменутим угластим про-зорима.18

Бечка стамбена архитектура поседује мо-дерност у конструкцији, академску мону мен-талност Ота Вагнера, елементе кубизма који долазе из Француске, као и изломљеност фор ме која је карактеристична за чешки ку-бизам. Све ове елементе је упио и искористио Александар Поп за свој пројекат за зграду Представништва Дунавског паробродарског друштва и тако створио јединствен пример ове архитектуре у Београду. Стицајем окол-ности и радећи за Петера Беренса, Поп је имао прилику да учествује у пројектовању бечких стамбених насеља и на тај начин стек-не непроцењиво искуство које ће отворено применити и на своје самосталне пројекте међу којима је и зграда Представништва DDSG-a у Београду. Истовремено, Александар Поп је био под јаким утицајем свог ментора Петера Бернса и на основу тог утицаја је на згради Представништва Првог дунавског па-робродарског друштва у Београду применио елементе експресионистичке архитектуре. На тај начин Поп је комбиновао разиграност кубистичко – експресионистичке форме, гео-метријску строгост наступајућег модернизма и монументалност као заоставштину архи-тектуре јавних објеката из 19. века. Зграда Представништва Првог дунавског паро бро-дарског друштва у Београду, иако данас руи-нирана, стоји као јединствен пример бечке стамбене архитектуре из двадесетих и три-десетих година 20. века у овом граду.

Представништва Првог дунавског паробродар-ског друштва у Београду јавља се само једном у горњем централном делу прочеља. Распоред маса са стрем љењем у висину такође може по-везати ове две грађевине, као и позиције сата и јарбола за заставе. Утицај Петера Б еренса је очигледан, али и природан, јер је Поп након ма-гистратуре постао његов асистент и дугогодишњи сарадник са којим је остварио и неке заједничке пројекте, од којих је најпознатија Фабрика дувана у Линцу (1929 – 1935).13

Други утицај на Александра Попа извршила је политичка клима коју је створила тада владајућа Социјал-демократска партија, која је предузела велики подухват грађења стамбе-них насеља у Бечу. Овај подухват je подржа-вала влада Аустрије. У кратком периоду од 1923. до 1934. године настало је у Бечу више таквих насеља.14 Она су била планирана тако да произведу комфор и социјално повезивање

подухвата Беча. Беренс је заједно са Јозефом Франом учествовао у градњи насеља Rabenhof.

Као што је већ поменуто, насеља која су настала у овом периоду карактерише особен стил који се може видети и на пројекту за згра-ду Пред ставништва Првог дунавског па-робродарског друштва у Београду архи тек те Александра Попа. Угласти прозори, разу ђе-ност основе и својеврсни монументализам ка-рктеристи чан за сва насеља из тог програма.

Овај начин компоновања маса и фасаде може се видети на још једном Поповом пројекту. Ради се о конкурсном пројекту за реконструкцију Железничке станице у Линцу из 1922. године. На пројекту се такође јавља угласта основа, која одише експресио нис-тичким маниром.16 (слика 12)

Зграда Представништва Првог дунавског паробродарског друштва сама говори о својој архитектури. Она представља јединствен

пример тог типа модерне архитектуре у Београду. Оне, која је дошла директно из Беча од архитекте који је учествовао и стварао нова схватања у архитектури. На згради DDSG-a препознатљиви су утицаји стамбене архитектуре Беча из периода од 1923. до 1934. године. Елементи који се налазе на тим грађевинама, као и на овој која је предмет рада, нису нови и примењивани су пре тога на европској архитектури, али су овде први пут сакупљени тако да су створили једин-ствени стил који осликава дух тог времена.

Главни архитекти који су учествовали у бечком програму грађења станова школовали су се у атељеу Ота Вагнера који је био про-фесор на Бечкој академији лепих уметности. У историографији Вагнер се сматра претечом модерног урбанизма и архитектуре. Он је био професор Адолфу Лосу, Јозефу хофману, Јозефу Марији Олбриху. Адолф Лос је у бечком стамбеном програму имао једну од водећих улога. Такође, Вагнер је у своју архитектуру која се ослањала на нове материјале стакло и челик увео и елементе архитектуре из прош-

Сл. 12. Александар Поп, конкурсни пројекат за Железничку станицу у Линцу, 1922. годинеFig. 12. Alexander Pop, competition project for Railway Station in Linz from 1922.

135

Акт

уелн

ости

НАГРАДА РАНКО РАДОВИЋ 2007

Бранка Гугољ

А КТУЕЛНОСТИ

Награда која носи име архитекте Ранка Радовића основана је са циљем да подстиче, развија и афирмише критичко-теоријску ми сао у области архитектуре и архитектонско стваралаштво, како стоји у Правилнику о до дели награде. Одбор за доделу награде чине четири представника УЛУПУДС-а као осни вача награде, по један представник суосни вача: Задужбине Илије

Милосав ље ви ћа Коларца, Архитектонског факултета у Бео-граду, Архитектонског одсека Техничког фа кул тета у Новом Саду, Института за архи тектуру и урбанизам, док је представ-ник породице супруга Ранка Радовића.

Како се награда додељује у три категорије, за сваку од њих установљен је жири од по пет чланова. У категорији: критичко-теоријски текстови о архитектури, урбанизму и граду, конкурисало је седамнаест радова, а награду је добио др Александар Игњатовић за књигу Југословенство у архитектури 1904-1941, коју је објавила Грађевинска књига. Од шест приспелих радова у категорији: телевизијске емисије, изложбе, мултимедијалне презен та ције, награђена је изложба Србија на прашком квадријеналу 2007. Студија случаја: Београд Театар-Политика-Град, национални кустос: др Радивоје Динуловић, аутор националне поставке: Бранко Павић, продуцент Алексан дар Бркић. И у категорији: реализовано архи тектонско дело, нашло се шест радова, а до битник награде је: Пројекти биро М+, одго ворно лице арх. Драган Маринчић за Пословни објекат ЛЕВИ 9, Лазе Телечког 28, Нови Сад.

Бора

Бар

ух (1

911-

1942

), П

огле

д на

Дун

ав, 1

939.

Оснивач награде:Удружење ликовних уметника примењене уметности и дизајна Србије (УЛУПУДС)

Суоснивачи:Архитектонски факултет, Београд,Архитектонски одсек Техничког факултета, Нови Сад,Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд,Задужбина Илије Милосављевића Коларца, Београд.

Стални медијски спонзор: Радио телевизија Србије.

136

Акт

уелн

ости

137

Акт

уелн

ости

Свечана додела награде Ранко Радовић одр жана је у Малој сали Задужбине Коларац у петак 21. децембра 2007. године. Том при ли-ком председници жирија: др Ирина Субо тић, Данијела Пурешевић и диа Зорица Сави чић, прочитали су исцрпна образложења за сваки од награђених радова. Топлим речима при-сутним поштоваоцима и сарадницима ува-женог професора Ранка Радовића обратио се др Живојин Бата Карапешић. Након тога у му-зичкој галерији задужбине Коларац отво рена је изложба свих радова приспелих на конкурс за доделу награде. Визуелном иден титету награде посебно су допринели млади уметници: Горан Лончар који је урадио дизајн

Награђенакњига:

Александар Игњатовић

Југословенство у архитектури

1904-1941, коју је

објавила Грађевинска

књига

Награђена је изложба Србија на прашком квадријеналу 2007. Студија случаја: Београд Театар-Политика-Град, национални кустос: др Радивоје Динуловић, аутор националне поставке: Бранко Павић, продуцентАлексан дар Бркић.

Свечана додела награде Ранко Радовић Изложба

повеље које се додељује добитницима на гра-де, као и дизајн каталога изложбе и цело купног пратећег материјала везаног за до делу награ-де, Михајло Млинар који је урадио плакету, као и аутори поставке изложбе диа Милица Максимовић и диа Алекса Бијеловић.

Иако додељена тек други пут, са сигур-ношћу се може рећи да је награда која носи име ува женог архитекте, урбанисте, про-фесора архитектуре, писца књига и текстова о архи тектури, графичара и сликара – Ранка Радо вића, постала једна од најпрестижнијих на града у области у којој се додељује, као и да је преко добитника награде, сарадника и уче-ника ова уважена личност и даље са нама.

До битник награде за архи тектонско дело је:Пројекти биро М+, одго ворно лице арх. Драган Маринчић за Пословни објекат ЛЕВИ 9, Лазе Телечког 28, Нови Сад.

мулти-сензорни; особине простора, ствари мере се подједнако оком, ухом, носем, кожом, језиком, скелетом и мишићима”. Алихоџић је, зато, у истраживању пошао од става да ства-рање архитектонске композиције и крајњег артефакта није чисти интуитивни процес, већ нешто што се може знањем контролисати, у оној мери у којој архитекта поседује то знање.

Магистарски рад Рифата Алихоџића урађен је узорно, у свему према методологији за израду научно-истраживачких радова из области архитектуре и урбанизма. Структура тезе је равномерно компонована у свим деловима, како оним истраживачким, тако и у оним у којима се саопштавају резултати. Из садржаја се јасно сагледава логичан редослед излагања и он се састоји од: Предговора, који претходи садржају; Увода, означеног као прво поглавље, у којем су изложени предмет рада, циљ истраживања, основне хипотезе, методе истраживања, и претходна истра жи вања примене гешталт психологије у теорији архитектуре; Другог поглавља насловљеног

Рифат Алихоџић је изабрао за тему свог магистарског рада истраживање и дефини-сање примарних аспеката психолошког до-живљаја архитектонског простора и форме, првенствено визуелног доживљаја. Овај при-ступ проучавању архитектуре веома је редак у нашој средини и веома је мали број радова који су се овом темом само делимично ба-вили. У свету је психолошки доживљај архи-тектуре, константно истраживан, али на мар-гини већег интересовања од стране аутора, пројектаната, последњих деценија постао предмет пажње врхунских целовитих лично-сти, које се архитектуром баве и као теоре-тичари и као пројектанти. И сам пројектант Рифат Алихоџић је током израде магистар-ског рада био свестан да тиме истражује само један аспект, јер је комплексност перцепције прихватио на начин како је то дефинисао чувени фински теоретичар Јухани Паласма у једној од најновијих расправа (The Eyes of tfe Skin), објављеној 2005. године, који пише: “Сваки сусрет са доживљајем архи тектуре је

НАГРАЂЕНИ МАГИСТАРСКИ РАДОВИ

Институт за архитектуру и урбанизам Србије је у 2006. години доделио награде за најбоље магистарске и дипломске радова студентима Архитектонског факултета и Гео графског факултата, смер Просторно плани рање. У складу са својом концепцијом да у овај часопис укључи младе ствараоце, ре дак ција часописа приказује награђене радове.

Магистарски рад:„ДЕФИНИСАЊЕ ПРИМАРНИХ АСПЕКАТА ПСИХОЛОШКОГ ДОЖИВЉАЈА АРХИТЕКТОНСКОГ ПРОСТОРА И ФОРМЕ”.

постдипломац: Рифат Алихоџић, дипл.инж.арх. ментор: проф. др Нађа Куртовић-Фолић

Архитектонски факултет Универзитета у БеоградуПоследипломске студије у области архитектуре и урбанизма

138

Акт

уелн

ости

139

Акт

уелн

ости

ки простор и његове особине с аспекта перцепције”, са два подпоглавља, и Перцепци-ја архитектонског простора, Прин ципи перцеп ције архитектонског про стора; Шестог по главља, које носи наслов “Вријеме као четврта димензија у архитектури” са подпоглављем Четврта димензија у архитектури као фак тор времена (Разлика између реализованог и нацртаног у архи-тектури); Седмог поглавља насловљеног “Човјек, архитектонска форма и контекст”, са подпоглављем Архитектонски објекти у природном контексту и грађеној средини; Осмог поглавља посвећеног “Симбо лизму и значењу архитектонске форме”. По следње поглавље је Закључак са два основна под-поглавља, Елементи вредновања архи тек-тонске форме на основу перцепције и Однос функције и архитектонске форме у перцепцији.

Магистарски рад Рифата Алихоџића обу-хва та теоријски део истраживања психо-лошког доживљаја архитектектонског про-стора и форме, чиме се сврстава у ретке радове из ове области у нашој средини. Истраживање није временски ограничено, што је омогућило да Алихоџић користи и упоређује искуства, радове и примере из различитих периода архитектонског ства-ралаштва, па су тако па ра лелно истраживани и коментарисани најса временији примери, који још нису вредновани у целости, и примери који се сматрају универзалним вредностима, јер су прошли и проверу кроз одређену временску дистанцу. С обзиром да је Рифат Алихиџић у извесној мери саопштио и резултате сопствених истра живања, прове-рене кроз консултације са спе цијализованим теоретичарем (др Жарко Кораћ), магистарски рад несумњиво добија на вредности.

Литература којом се Рифат Алихоџић слу-жио примерена је карактеру тезе, а поједини радови су по први пут коришћени и комен-тарисани у нашој средини.

Рифат Алихоџић је самостално изабрао ве-лики број примера којима је визуелно пот крепио своје излагање и ставове. Они пред стављају графичке схеме којима се допуњава текстуални део о перцепцији архитектонског простора, фотографије пројеката или изве дених грађевина у чијем је пројектовању или реализацији примењено познавање гешталт психологије.

По обимности се посебно истичу четврто и пето поглавље, у којима се разматра архитек-тонска композиција и њени елементи с аспек та перцепције и архитектонски простор и његове особине, такође, с аспекта перцепције. У њима су расправљени скоро сви појавни облици

архитектонског простора и архи тек тонске композиције који се могу под вргнути перцептивном тумачењу. Осмо поглавље, Симболизам и значење архитектонске форме, односи се, углавном на третман симбола и значења архитектонске форме у савременој архитектури. Поред тема као што су визуелни симболи, знаци, који су били предмет истра-живања свих профила психолога, укључујући и гешталт, у овом поглављу указано је на разлике које постоје у тумачењу архитектуре као асоцијативне слике и као метафоре.

У закључку, Алихоџић је сумирао резултате својих истраживања и истакао две главне теме које су му се наметнуле, а то су Елементи вредновања архитектонске форме на основу перцепције и Однос функције и архитектонске форме у перцепцији. Он сматра да је сазнање о томе који елементи вредновања архитек тонске форме постоје у перцепцији, као и то како се доживљава архитектонска форма у корелацији са функцијом објекта изузетно значајни теори ј-ски ставови које сваки аутор у области архи тек-туре треба да савлада, како би успешно стварао.

Рифат Алихоџић је тежио да оствари не-колико циљева у свом истраживачком раду. Основни циљ је, несумњиво, покушај да се дефинишу врсте посматрања, применом достигнућа психологије опажања, на основу којих је могуће формирати одређене судове о архитектонском делу, његовим саставним елементима и простору који ствара архитек-тура. Други циљ је издвајање и примена при-мена принципа визуелног доживљаја, који првенствено делују у подручју примене зако-на перцепције до којих је дошла психологија опажања, конкретно теорија која се назива гешталт.

“Перцепција у психологији и њене могућнос-ти (општи преглед”, са подпоглављима Перцеп ција у психологији и Приказ историјског раз воја психологије опажања; Трећег поглавља под насловом “Истраживање гешталт психо-логије с аспекта перцепције”, са подпоглав-љима Појава и развој гешталт психологије и Принципи гешталт психологије и опажање; Четвртог поглавља насловљеног “Архитек-тонска композиција и њени елементи с аспекта перцепције”, са већим бројем подпо-главља и то Визуелни доживљај архитектон-ске форме с аспекта перцепције, утицај земљине теже на стварање архитектон ске компози ције (асиметрија простора), Равно-тежа ар хи тектонске композиције, Центри у архи тек тонској композицији, Структу ра а р-х итек тон ске композиције и Динамика у ар хи-тек тонској композицији (Напетост и из раз); Петог поглавља под насловом “Архи тек тонс-

Декартов читач (из књиге "Диоптрика")

Груписање по принципу правца кретања . Гешталтни закон "исте судбине"

Арх. Јорн Утсон. Опера у Сиднеју. Компоновање елемента по гешталт принципу "исте судбине"

Дио стваралачког опуса арх. Мариа Боте, са очигледним принципима гешталта у формирању композиције. Поготову са снажним наглашавањем симетрије и цен тралног језгра (моћ "центра").

140

Акт

уелн

ости

Како би своја истраживања усмерио ка на-веденим циљевима, Рифат Алихоџић је пошао од става да се приликом компоновања архи-тектонске форме и простора може користити низ правила којима је основа психологија опажања. Други став је да форма и простор нису само геометријске величине, већ су за људе примарно психолошки чиниоци и ди мензије.

Наведене циљеве је Алихоџић успео у ве-ликој мери да оствари, полазећи од општих прегледа перцепције у психологији и истра-живања гешталт психологије с аспекта перцеп ције, који су затим примењени у истражи вањима архитектонске композиције и њених елемената, као и архитектонског простора и његових особина с аспекта пер-цепције. Ра слоја вајући и анализујући читав низ проблема у архитектонском става ра-лаштву, он убед љиво тумачи неопходност познавања гешталт психологије од стране аутора који пројектују и реализују грађевине у природној и грађеној средини. Гешталт психологија је у појединим поглављима при-казана и као средство којим се могу истра-живати симболи, значење, и други духовни параметри који учествују у стварању и по-имању архитектуре.

У закључку, резултати истраживања су сведени у две велике целине. Прва се односи на његов успешан предлог елемената којима је могуће вредновати архитектонске форме на основу перцепције, а друга на однос функције и архитектонске форме у перцепцији. Пошто је у претходним поглављима аргумен-товано показао у којој мери је ред нешто што сваки систем нужно мора да поседује како би могао да функционише, Рифат Алихоџић исти закључак изводи за менталне и физичке функ-ције човека. Гешталт психологија се у великој мери служи законима физике како би појас-нила одређене ставове, а Алихоџић тиме објаш њава збивања у архитектури. На основу општих примера који се јављају у архитектури, он показује на који начин се просторни скло-пови могу интегрисати у визуелни ред, а који односи доводе до визуелног нереда. Прика-зујући у једном од поглавља како функционише визуелни доживљај код човека, који по пра-вилу тежи организованом облику сазнања о било ком феномену, Алихоџић закључује да је архитекта тај који ствара услове за било коју врсту опрганизације у грађеној средини.

Рифат Алихоџић се залаже за став да је, за разлику од других уметничких дисциплина, почетни и крајњи циљ архитектуре њена употребљивост. У том контексту, он истиче универзалност у времену Витрувијевог става да све грађевине треба градити водећи рачу-на о њиховој чврстоћи (firmitas), сврси (utili-tas), и лепоти (venustas). Овај став он комбинује са ставом да су изоморфизам опажајних сила у мозгу и динамичких сила које се дешавају у самој структури једни од основних постулата гешталт психологије. На основу тих ставова следи закључак да са становишта визуелног доживљаја, запажања ове врсте имају смисла и да због тога постоји добар разлог за под-ржавање чврстог јединства форме и функције. Залагање Рифата Алихоџића, које се у за-кључку јасно дефинише, односи се на потребу потпунијег образовања архитеката у домену психологије, првенствено перцепције, како би лакше спознали процес формирања цело-витог психолошког доживљаја код корисника или посматрача архитектонског дела или грађене средине. Кроз наведени закључак уочава се потпуни смисао и примењивост Али хоџићевог истраживања како у теорији архитектуре тако и у стваралачкој примени.

141

Акт

уелн

ости

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Потреба и законска обавеза за израдом Стратегије просторног развоја Србије, те чињеница да плански документ таквог типа представља преседан у методологији и пракси просторног планирања у нашој земљи, намећу потребу за проучавањем распо ложивих искустава земаља које су се налазиле у ситуацији у којој се Србија налази данас, а коју можемо описати као период великих структурних промена у економском, соци-јалном и политичком смислу. Избор Словачке као земље која је изабрана као пример у овој тези је оправдан с обзиром на то да неке њене одлике – висина националног дохотка, величина, политички процес који је резултирао распадом некадашње Чехо сло вачке, еко-номска и социјална структура, поред осталих фактора – представљају веродостојну основу за теоријско и мето до лошко проучавање. При том је посебно интересантан проблем исто-временог прила гођавања европским стан-дардима израде националних стратегија просторног развоја Словачке као земље кандидата за чланство у Ев роп ској Унији, и тек извршеној реги онализацији њене територије, адми нис трације и економије. Чињенице гово-ре да планирање као ужи, и општа ситуација у Србији као шири оквир у коме ће се одвијати израда Стратегије просторног развоја, ипак имају и много посебности у односу на било који пример који можемо наћи у ширем окружењу. Стога идеја да се постави савре-менији концептуални и методолошки оквир и принцип израде Стратегије, пред ставља квалитетан и научно основан циљ истраж-ивања, који је у спрези са једним од резултата да овај, а и радови сличне врсте донекле

својим налазима и решењима утичу на измену посто јеће застареле праксе.

Магистарска теза је урађена на 206 страна текста, са великим бројем слика, кар тографских прилога и табела, који знатно доприносе јасноћи текста и аргументацији појединих налаза и закључака. Текст тезе је структуиран у 7 основних поглавља, којима претходе краћи Предговор и Уводне напомене, а након којих су дати Прилози (укупно их је 4).

У Уводним напоменама представљен је основни контекст и потребе просторног плани рања у савременим условима, посебно у Европи, као и улога националног нивоа у системима просторног планирања. Раз мот-рена је и започета реформа система прос-торног планирања у Србији доношењем Закона о планирању и изградњи 2003. године, са посебним освртом на неопходну изградњу система просторних планова који је њиме предвиђен и доношење националне стра-тегије просторног развоја Србије. Са тим у вези је и постављена хипотеза магистарског рада, а то је да би теоријско-методолошки оквир њене израде требало потражити у искуству земаља са сличним општим условима великих струк-турних промена и образложено зашто је у ту сврху изабрана словачка национална страте-гија просторног развоја.

Прво поглавље Концепт истра жи вања на јасан и сажет начин даје основне теоријске и методолошке парадигме и обрасце у прос-торном планирању, његову сферу у оквиру које се оно мења и развија, као и значај квалитета простора у савременим условима с обзиром на који просторно планирање мора да дефинише своју улогу и циљеве.

Географски факултет Универзитета у БеоградуСмер: Просторно планирање, последипломске студије

Магистарски рад:„Теорија и методологија израде националних стратегија просторног развоја – пример Словачке”

постдипломац: Тијана Дабовићментор: проф. др Дејан Ђорђевић

142

Акт

уелн

ости

Надовезујући се на прво, у другом поглављу Нова улога просторног планирања размат-рају се домен, циљеви, улога разли читих нивоа управе, ефикасност и евалуација просторног планирања у контексту процеса глобализације, децентрализације и европ-ских интеграција. Посебан део посвећен је европ ском просторном планирању са његовим основним узроцима и последицама, као и главним политикама, иницијативама и документима од значаја за просторно плани-рање и просторни развој, како континента у целини тако и појединачних европских држа-ва и региона.

Треће, четврто, пето и шесто поглавље представљају срж истраживања и по обиму и садржају најважнија поглавља. У трећем поглављу Стратешко просторно планирање детаљно су анализиране све важне димензије овог вида планирања у којем се, од почетка 1990-тих година све више препознаје носилац неопходне иновативности и апликативности планирања које се суочава са новим друшт-вено-економским окружењем, зах тевима, принципима и вредностима. У посебном, четвртом поглављу тежиште је стављено на стратегије просторног развоја са аспекта комуникативног планирања и њихових пред-ности у односу на тради ционалне просторне планове. Разлози због којих национални ниво

планирања јача или слаби и трендови у просторном планирању на националном нивоу у развијеним земљама анализирани су у петом поглављу.

Шесто поглавље је посвећено Перс пективи просторног развоја Словачке. У њему су на детаљан начин представљене полазне осно-ве и принципи од значаја за израду, а затим и њен садржај. Поглавље је обогаћено са 18 картографских приказа смерница за просто-рни развој Словачке.

Седмо поглавље даје закључна разматра-ња. У њему се на јасан начин даје оквир у којем би просторно планирање требало да се одвија, са смерницама за израду Стратегије просторног развоја Републике Србије. Теза добија на тежини јер је подра зумевала суоча-вање са бројним нерешеним мето долошким, терминолошким и проце дуралним пробле-мима који оптерећују прак су нацио налног планирања у Србији, као и да прика зани налази нужно носе обележја тренутне слабо предвидиве ситуације.

Посебну вредност тезе представљају дефи-нисане смернице и правци даљих истра жива-ња, као позив свим заин тере сованим да помог-ну да се ова свео бухватна проблематикa што више научно размотри и унапреди у самој пракси.

143

Акт

уелн

ости

Слика 1.Заштићена природна подручја

Слика 2. Мрежа насеља

Слика 3. Саобраћај

Дипломски рад:Академија покретаУгао Булевара Арсенија Чарнојевића и Улице народних хероја, Нови Београд

дипломац: Сања Симоновићментор: Драгана Васиљевић -Томић септембар, 2006.

Функционални и физички склоп објекта последица је тумачења феномена покрета у широком распону његове манифестације путем различитих облика уметности, чиме се сугерише сложеност активности и садржаја који се у њему одвијају. Појам академије у синтагми назива, у складу је са сложеношћу основне теме коју паралелно третира са научног и уметничког аспекта, путем семан-тичког и визуелног израза.

Спој уметности балета, плеса, филма /ви-зуелних пре зен тација/, ликовних и приме ње-них, инспирисан и генерисан покретом, гради алгоритам функција коме коначно и резултира преусмеравањем тежишта догађаја унутар објекта.

Простор, линеарност, брзина кретања у функцији пер цепције окружења, индиви дуа-лност изграђених целина у растеру фрек-вентних саобраћајних праваца, основни су елементи новобеоградског амбијента коме припада изабрана локација.

Угаона зона Булевара Арсенија Чарнојевића и Улице народних хероја, представља хо мо-гени систем ортогоналне блоковске матрице снажне функционалне сегрегације, у коме се активности одвијају унутар растера доми-нантних централних упоришта одговарајућег радијуса грави та ционог опсега. Такав урбани карактер захтева прецизно регулисање сте-пена јавности отворених простора форми-рањем амбијената и простора окупљања.

НАГРАЂЕНИ ДИПЛОМСКИ РАДОВИ

Архитектонски факултет у Београду

144

Акт

уелн

ости

145

Акт

уелн

ости

јектовању и грађењу, води ка универзалном полазишту у тумачењу референтних смер-ница градског оквира, формулацији нових еле мената, уна пређивању постојећег, водећи пра во ка експерименту и личној одговорнос-ти интегритета.

Архитектура објекта Академије покрета, резултат је изолованог и личног одабира на-чина тумачења и доживљаја покрета од општег ка конкретном облику, тако да прет-ставља његов отелотворени тренутак, мате-ри ја ли зован, задржан и издвојен из кон-тинуитета и непрекидне промене.

Раслојавање терена као манифест по с то-јећих функција континуирано обухвата део простора додељујући оквир простору пок ре-та, док сегментарни поредак еле мената прет-поставља кретање у току изражавања посто-јећих функција.

Асиметрични конзолни препусти, сведе ни контакт са тлом ослоњен на језгро, издвајање косих равни из тла и њихово снажно увођење у објекат ослобађају простор приземља, усме равајући кретање ка вишим нивоима.

Функционални концепт објекта происте-као је као ре зултат интерпретације идеје покрета у простору, његове материјализације про стор ним величинама, последица његовог догађаја и закона по којима се одвија и од којих од сту па.

Раслојеност функција објекта исказана на-чином њиховог манифеста, одговара ентро-пији као мерљивој вредности оствареног кретања, тежњи ка усаглашавању, успостав-љању реда и поновном напуштању тежишта.

Пукотине којима објекат демонстрира при суство, карак тер и улогу функције истовре ме но су узрок и путање кретања енергије, најин тензивније у основи, умет-ношћу перфор ман са. Пулс ирање скри веног покрета позорнице евоцира кретање вертикалом објекта и као ехо опстаје површином терена, уводећи са држаје мимикрично и слободно, а над ра слојеним приземљем. Покретом се про во цира дога ђај, тражећи простор и начин свог израза.

Природна ауторска тежња за континуите-том личног става, израза и рукописа у про-

Ликовна збирка Му зеј а града Београда тематски je неупо редиво бо гатија но што је ка ракте ристично за ев ропске музеје тог про фила. Уз недвос-мислено пош то ва ње и других сли карских тема, два ос новна жанра, које так ва институција мора накуп љати, јесу градски пеј зажи и портрети зна-менитих гра ђана. Само те колекције увек имају смислену кохерентност, јасну адресу са које крећу у јавност.

Питање које увек стоји пред вратима ове приче јесте да ли се и како бележење призора на сликама и цртежима односи према ''реалном'' изгледу делова града из тренутака из којих су? Наравно, питање је лажно, нетач-но, нереално, самим тим и непотребно. Треба само бацити поглед на Ел Греков духов ни портрет града Толеда и све постаје друк чије, нутарњије, метафизичкије, транс цен ден тно.

Најстарија позната слика која собом носи име Београда је минијатура града у Бечкој илустрованој хроници из XIV века. И поред дражесне пикторалности кадра, оно што се у њему види сигурно није никада, без обзира на име слике, могао бити Београд. Шест векова касније, бечки књижевник Карл Краус је записао: ''[Оскар] Кокошка је начинио један мој портрет. Могуће је да ме неће препознати они који ме познају. Али сигурно ће ме пре познати они који ме не познају.''

Целим током хх века, цртачке и сликарске технике па ралелно су жи ве ле с недавно при с-тиглом фото графијом. Јасно је како би очекивања да уметничке сли ке исказују фак тици тет, или, пре свега, фактицитет, била потпуно пог решна. Друга

147

Нов

е књ

иге

Н ОВЕ КЊИГЕПЕЈЗАЖИ БЕОГРАДА У XX ВЕКУПОСЕБНО ИЗДАЊЕ

Аутор: ЈАСНА МАРКОВИЋИздавач: МУЗЕЈ ГРАДА БЕОГРАДА

замка која се налази пред нама је прет-пос тавка да су умет-ници узимали за мо тиве оно што ми мислимо да је у гра-ду, у Београду, бивало и јесте најважније. Ов де су слобода избо ра, с л о б о д а д о ж и в љ а ј а , слобода интер-претације, изнад било каквог налога.

Иако је тако, не можемо се отети утиску да је помало чудно што неки свима знани простори ретко или скоро никада не беху предмет пажње уметника. На почетку XхI века многи су задивљени панорамом Новог Београда, наро-чито погледом са шеталишта прекопута фран-цус ке амбасаде. Али тих слика у колекцији Му-зеја града Београда нема. Што нема, на пример, ни једног Трга Републике, ни једног На родног позоришта - већ је друга зона раз матрања.

Могуће је да је залеђе таквој укупној слици сликаног локална традиција проскинетичне љубави према, такозваном, ''старом Београду'', што год да се крије иза те синтагме. Она, чини се, остаје једнако магловита и када се спомиње при уклањању страћара и када се ради о очитој де вастацији изузетних градских ткива и амбијената. На њу се наставља реална слика Београда у хх веку који је, чим се удаљите из строгог центра, на многим својим адресама исказивао предео нит' урбани нит' рурални. Још увек и данас, чудесно, на само неколико стотина метара од Теразија, видите куће заправо залутале у ово време.

Периферија Београда хх века почиње неразумно преблизу центру града. Полуурба-

ДОКУМЕНТАЦИЈА ДУхА

Вељ

ко М

ихај

лови

ћ (1

948)

, М

апа

- САН

У, 19

82.

ност, недоречена градскост многих призора, води ка упиту ради ли се о мору кућа с врто-вима као некаквом концепту? Или, напросто, о адолесцентском телу које има започете све делове али споро зри, никако не бивајући уобли чен правцем који сви ишчекују. Свугде зевају забати, до мере да би се име града мо гло преиначити у Калканград. У тим међу-просторима града, као некаква утеха, нуди се интимизам дворишта, сокака и путељака, клижући међ' ниским кућама с кривим ду бо-ким крововима као неком постземљо тресном, предбарокном макетом, која произ води астигматизам побрканог редос леда у одно су на онај Грка из Шпаније.

Сигурно је да су простори Београда, самим тим и прикази и њихове интерпретације у низу од фактогафског до имагинарног, неупо редиво богатији, моћнији чињеницом да је, од Бога дат, под градом огромни чаршав тла, прадавно зањихан, да би се, потом, улицама мало где могло дуго ходати без узбрдица и низбрдица. Сценографичност београдског те рена жустро призива призоре. Можда зато међу Београђанима кружи фама, негде од 1920-их, о наводном Ле Корбизјеовом комен тару о ''најружнијем граду на свету на, за град, најлепшем месту на свету''. Многи знају да је најлепша простирка за град, ипак, она кон-стантинопољска. Сви знају да Београд не мо же бити нелеп ни у најружнијем сновиђењу.

Другу половину хх века Београд је одживео у једном уређењу друштва које је само у ограниченој мери, ако је то уопште могуће рећи, признавало Појединачно, Лично, По-себно, Индивидуално. Период је то у коме је, истовремено са предругојаченом државом, модерна архитектура засејана на свим оним местима које је рат, надасве бомбардовања, последично запунио зградама. Оне су, изгле да, често и превише биле без оног лица које крије лик, остала је само личина, рекао би Флоренски, да би их сликари и цртачи жељно усисавали у просторе својих кадрова. Можда ту лежи разлог толиких призора трошних здања, на сликама које су пред нама и Београдом који је пред очима.

Београд је, пре свега, град на рекама, прем-да се данас из неких делова престонице има доста путовати до њихових обала. Дунав и Сава омогућили су уметницима ''спољни'' по глед на Град, с тим што се приобаље и велики потези природе у том случају морају доживљавати

једнаковредно као градски пејзаж. У старијим приказима прве половине прошлог века, са ондашњим бродовима ви соких димњака, звоник Саборне цркве делује као парафраза истог таквог чунка, гле случајности, једне огромне барке која се зове Београд и која, реком званом и знаном као Време, плови а не одмиче.

Не пролазе реке кроз Град, или уз њега, него Град столује поред њих. Да нема тог савско-дунавског Канала Гранде, никада не бисмо бацили поглед на себе, ''изнутра''. А велики речни бродови, палате које плове, још увек у градском пејзажу често надомештају Београдов недостатак великих јавних грађе вина на копну. А не мали број нама сада најзначајнијих пунктова Београда, зграде и споменици, пловили су кроз време и простор, били предвиђани и рађени за једна места, па накнадно пресељавани на друга на којима су, попут Мештровићевог Победника, досегли свој симболички салто.

Наспрам Демоса београдских кућа, тог народа градских здања, малих и великих, старијих и новијих, лепших и мање лепих, као жене – али никада ружних, стоји Деимос београдске историје, често и други Марсов пратилац Фобос, страх од разарања који је, ево, текуће 2006. године након христа, учинио да и даље у центру Београда стоје рушевине... а ми као да смо се свикли. Зато слика куће у пожару, номинално бизаран призор, није изузетак ове колекције већ, механиком ве кова, пре њен далеки покретач.

Једна од првих ствари која западне за око у Тоскани су врхови брегова запоседнути ку-ћама. Нико не бежаше од путева и лаке приметљивости. У Србији тога мало има, јер је зулум који долази друмом био вековни атрибут. Али управо сâм Београд персони фикује то запоседање брега на неограничен рок, и све остало је у граду Београду и око њега увек само реп, краћи, дужи или беско начни, гребена започетог над Ушћем.

Људи могу имати свој други град уместо Београда, али не могу имати свој други Бео-град уместо Београда. Све је негде забележено у фактографији, и у сновима, и у апстракцији, свака опека Тврђаве, сваки врабац у пролету, сваки гутљај савске воде који пијемо, сваки одскок кестена који пада, прелет сунца и дремање сенке. Ова књига је зато заробљено време белога града у соковима свих боја, моћан сепарат записа свевидећег Алефа.

148

Нов

е књ

иге

149

Нов

е књ

иге

Књиге о јавном зеленилу у градовима су ретке у нашој пракси а још мање у теорији планирања. Поред студија са Шумарског факултата и ангажованог писања о јавном зеле-нилу мр Надежде Пејовић у издањима ИАУС-а, не памтимо неко озбиљније остварење на ову тему. Утолико охрабрује нова књига просторног планера мр Тамаре Маричић под на-словом "Систем зелених површина у великим градовима" у издању ИАУС-а 2007. године. Настала као плод вели-ке амбиције ауторке, да истражи и упореди искуства и остварења великих гра-дова, Берлина и Београда, ова књига упућује на неке важне чиниоце од којих зависи развој система зелених површина, тако значајних за квалитет живљења и здравља становника у великом граду.

Књига има четири крупна одсека. У уво-дном одсеку наводе се полазишта, садржана у идејама познатих аутора, која воде ка основ-ном питању које истиче ауторка: колико развој великог града доприноси развоју зе-ленила и обрнуто? Ово круцијално питање тражи одговор у другом одсеку у коме су обрађени теоријски аспекти истраживања улоге и значаја система зелених површина у укупном развоју великих градова. Овде се де-финишу кључни појмови а потом разматрају особине раста и развоја великих градова и градских зелених површина. Поред разма-трања историјата и тумачења урбанистичких теорија које су се бавиле јавним зеленилом у градовима, посебно је обрађено и питање значаја зелених површина и норматива који их регулишу. Паралелно, обрађен је и утицај савремених концепција заштите и уређења природе на развој великих градова и то са ста новишта доктрине одрживог развоја. Тре-ћи, по обиму највећи а по садржају најзна-

чајнији, одсек приказује ис-траживање које је ауторка Тамара Маричић обавила на примеру два велика града, Бер-лина и Београда. Упоредна ана-лиза показује какав су утицај на развој градског зеленила има-ли историјски, политички и економски услови, односно ка-кав су значај по том питању имали просторни и урбани-стички планови уз инструменте пејсажног планирања и зашти-те природе. При том није ис-

траживано само урбанизовано подручје ових градова већ и систем зелених површина у ши-рем окружењу.

Завршни одсек садржи закључна разма-трања о општим особинама система зелених површина у великим градовима, кроз призму утицајних чинилаца односно могућих права-ца даљег развоја. Ауторка с правом наглаша-ва да је значај зеленила у развоју великих гра-дова данас посебно актуелан, имајући у виду како потребу за квалитетнијим, здравијим и удобнијим животом у великом граду, тако и неспорни значај овог природног елемента за развој градске економије.

Овом књигом невеликог формата Тамара Маричић показује да је дилема између еко-номије и екологије излишна јер, са становиш-та дугорочног одрживог развоја, улагање у јавно зеленило представља предуслов ква-литетније урбане економије.

Актуелност обрађене теме и начин на који је обрађена дају довољно основа за закључак о практичном значају ове књиге за планирање, подизање и одржавање система јавног зеле-нила у великом граду, а пре свега у Београду и осталим већим градовима у Србији, као и за даљи развој метода валоризације зелених површина у великом граду.

СИСТЕМ ЗЕЛЕНИх ПОВРШИНА У ВЕЛИКИМ ГРАДОВИМА

Аутор: мр ТАМАРА МАРИЧИЋИздавач: ИАУС, бр. 51, 2007.

Проф. др Борислав СтојковАрх. Бојан Ковачевић

150

Нов

е књ

иге

151

Нов

е књ

иге

Изузетна је част и велика привилегија написати приказ књиге др Александра Игњатовића, архитекте и доцента на Департману за архитектуру Архитектонског факултета у Београду, која је изашла у издању Грађевинске књиге 2007. године. "Југос-ловенство у архитектури 1904-1941" (Сл. 1) резултат је његовог вишегодишњег систе матичног рада на проучавању проблема историје и теорије архитектуре и уметности, а при казује идеју југословенства у архи тектонској култури, најпре у периоду када је та идеја постала идеолошки актуелна - у Србији под династијом Карађорђевић и у јужно сло-венским областима Аустро-Угарске Монархије, од 1904. до 1918. године, а за-тим и доминантна - у културној политици званичне културе, уметности и архитектуре Краљеви не Срба, хрвата и Словенаца, од 1918. до 1941. године. Aутор Игњатовић већ првим редовима своје књиге указује читаоцу да се југословенски културни и национални идентитет у архи тектури заправо прика зивао симултано путем не колико различитих

ЈУГОСЛОВЕНСТВО У АРхИТЕКТУРИ 1904-1941Аутор: др АЛЕКСАНДАР ИГЊАТОВИЋ, АРх.Издавач: ГРАЂЕВИНСКА КЊИГА, Београд 2007.

и веома јасно указује читаоцу да се југословенски идентитет у архитектури у периоду између 1904. и 1941. године стварао кроз три доминантна обрасца, односно да пос тоје три могуће парадигме приказивања идеје југословенства у архитектури: примо рдија лис тичка, синкретистичка и универ-залистичка. Први образац, који аутор назива "примо рдијализам", одговарао је политичком концепту целовитог југословенства и идеји јединствене југословенске нације. Александар Игњатовић ов де доказује идеју о модернизму као кључном механизму у стварању интегралне југословенске културе и обрађује проблем југословенског расног идентитета у архитектури, а на примеру Југословенског пави-љона на Међународној из ложби у Барселони 1929. године (Сл.2) сумира резултате истраживања пре-зентације југос ловенства у оквиру примо рдиј-алистичке култур не парадигме. Други образац, који носи назив "синкретизам", претпоставља мешање и спајање националних, етничких или културних традиција три народа и одговара реалном југословенству. Аутор овде разматра идеју југословенства као синтезу различитих аутономних идентитета у архи тек тури: српског, хрватског и словеначког, и, након анализе бројних карактеристичних при мера, доказује своју идеју да је грађење југос ловенског идентитета као синтезног било најуочљивије кроз истовремено позивање на византијску и романичку градитељску традицију (Сл. 3). Трећи образац, "универзализам", функционише кроз конструисање слике југословенске нације као легитимног члана историјских европских нација, исказане кроз архитектуру. Овде аутор разматра и доказује почетну идеју постављајући студију случаја која се бави анализом архитектуре Новог двора (Сл. 4) и Музеја кнеза Павла у Београду као архитектонским примерима југословенског иден-титета "у орбити западне цивилизације". Аутор Игњатовић се у својој књизи, детаљно и систематично, кроз читав низ примера, кроз анализу изграђених архитектонских дела, пројеката, уметничких дела, изложби и текстова, бави про-блемом представљања југословенског кул турног и националног идентитета као значајне целине исто-рије и теорије друштва, политике, кул туре, уметности и архитектуре јужно сло венских народа новијег доба. Он је изузетно надахнуто успео да постави и објасни сложене механизме у којима архитектура и уметност не само да имају велику улогу, већ представљају основу и контекст југо-словенског националног и културног иден ти тета.Осим тога, Александар Игњатовић је у својој књизи поставио проучавање историје и теорије архи-тектуре изван уобичајених оквира дисциплине.

архите к тонских узора, као што су архитектура историјских сти-лова, наци онални роман тизам, фол клоризам или модерна архи-тектура, који су стилски, фор-мално или значењски међу-собно потпуно различити, тако да није постојао један једини фор мални или стилски правац помоћу кога се исказивала иде ја југос ло вен ства. Књига је поде-љена у пет целина које се нижу следећим редом: Увод, Југос-ловенство и архитектура: идеологије и идентитети, При-мордијализам, Син кре ти зам и Униве рзализам. Аутор Игњатовић прво зао-кружује теоријску поставку проблема дајући тумачења

основних појмова којима се у књизи бави, као што су "југословенство" и "идентитет", и поставку о архитектури као носиоцу одређеног идентитета, верујући да се сви аспекти архитектуре, од функционалних, техничких, формалних до стилских, не могу посматрати изван друштвеног, културног и политичког контекста у коме настају. Ова убеђења затим посебно обрађује у наредна три дела књиге,

Истражио је улогу архитектуре у процесу кон-струисања југословенског националног, етничког, расног, културног и политичког идентитета и успоставио релацију између формалних, стилских и типолошких аспеката архитектуре и идеологије југословенства. Тиме ова књига представља прву научну студију која се на овакав начин бави односом архитектуре, уметности, визуелне културе и идентитета, и један свежи и нови теоријски приступ у истраживању историјских појава, односа између архитектуре и уметности, идеологије и друштвено-политичког дискурса. Низ истражених проблема и серија оригиналних закључака о сложеним одно-сима архитектуре и идеологије до којих је аутор дошао, а који редефинишу уобичајене исто-риографске стереотипе везане за архитектуру и уметност Краљевине Југославије и карактер поје-диних архитектонских поетика, чине ову књигу незаобилазном за сва даља проучавања у овој об-ласти, као и немерљивим теоријским доприносом и вишеструко значајном за развој и унапређење уже научне области Историја и теорија архитектуре и уметности. Садржина књиге, њена структура, примењена методологија, као и резултати истраживања и питања која аутор поставља и отвара, су на завидном стручно-научном нивоу и читаоцу заиста пружају нова и драгоцена сазнања. Језик књиге, иако стручан, промишљен и веома софистициран, истовремено је јасан и разговетан, тако да је приступачан ширем кругу читалаца, а не само стручној јавности, што ово дело сврстава у групу оних која померају границе. Срдачно и топло препоручујем књигу свог колеге др Александра Игњатовића, са убеђењем да би превођење овог изузетног дела на енглески језик послужило бољем вредновању наше архитектуре и учинило да драгоцена сазнања буду шире доступна.

сл. 4 Стојан Тителбах, Нови двор, Београд, 1911-1914.

сл. 2 Драгиша Брашован, Југословенски павиљон на Светској изложби у Барселони, 1929.

сл. 3Богдан Несторовић, Јован Шнајдер, Ратнички дом, Београд, 1929, конкурсни пројекат

Мр Рената Јадрешин-Милић, арх.

152 153

Радови се предају на начин и у формату који је доле про-писан. Дужина текста је пола ауторског табака или 8 страна са проредом 1,5 и маргинама 2,5 cm са сваке стране (или око 14 500 знакова - Characters with sapces), укључујући податке о коришћењу литературе и напомене.

Радови се шаљу на адресу редакције ИАУС - “Архитектура и урба низам” Бул. краља Александра 75/II, или на e-mail milap@iaus.org.yu

Радови подлежу анонимној рецензији. Након обављене рецензије, ауторима се шаље мишљење рецензената, по коме треба да поступе, уколико има примедби. Рад потом враћају редакцији. Уколико аутори не прихвате све сугестије рецен-зената, потребно је да пошаљу образложења која ће раз мо-трити (по могућству) исти рецензенти и редакција.

Уз рад треба дати допис у коме аутор наводи да рад у овом облику није био раније публикован у неком домаћем или иностраном ча сопису или монографији.

Начин писања и формат:Језик: српскиПисмо: ћирилица за све прилоге који садрже текст (фонт

Myriad Pro 11 pt).Дати апстракт рада и кључне речи на српском (фонт Myriad

Pro 11 pt). Наслов рада, проширени резиме рада са кључним речима и

наслове испод слика дати и на енглеском. (фонт: Myriad Pro).Уколико аутори немају потребне фонтове редакција ће их

доставити путем e-maila или на дискети.Рад се шаље у две копије. Једна копија треба да садржи: на-

слов, име и презиме имена аутора и институцију где је аутор(и) запослен (уколико је запослен). Уз институцију треба дати комплетну адресу, телефон, факс, е-маил адресу. Када има ви-ше аутора и више инсти туција користити суперскрипт *, ** и ***. Друга копија иде рецензенту и не треба да садржи име аутора.

Апстракт на српском: Апстракт долази одмах после главног наслова и имена

аутора и треба да садржи максимално 200 речи текста и кључне речи. Апстракт треба да буде кратак резиме рада, који објашњава сажету идеју и методе које су коришћене у раду. У апстракту се не дају цитати и референце. Апстракт не треба да садржи делове из увода.

Апстракт на енглеском:Наслов рада, апстракт и кључне речи треба дати и на енгле-

ском. Поред тога на енглеском дати потписе испод слика оргинална страна имена и сл.

Текст:Текст треба да следи логичан и јасан план. Треба изложити

разлог за рад и његов однос према сличним претходним ра-довима. Методе и технике описати на јасан начин. Уколико у раду постоје резултати и дискусија резултата, као и препоруке, пожељно је одвојено их приказати.

Текст треба да је подељен у поглавља и сваки део треба да има наслов. Први ниво наслова пише се великим словима, болд. За други ниво наслова користи се иста величина слова с тим што је прво слово велико, остала мала, болд. За трећи ниво наслова користити италик.

Потребни симболи и текст маркери које није било могуће уписати у базичном типу слова (нпр.: ∑, π, β, α, ...), потражити у менију Insert - Symbol (Word) или написати и подвући оловком на одштампаној копији.

Када се страна имена преводе на српски језик, код прве појаве у тексту, треба (у загради) да буду написана у оргиналу.

Фусноте:Фусноте или напомене користити за цитирање или пози-

вање на изворе. Илустрације и табеле:Илустрације и табеле треба да буду нумерисане и снаб де-

вене одговарајућим насловом. Све илустрације и табеле треба да имају упутнице у тексту. Позив на слике или табеле у тексту се означава: (Сл. 1) или (Таб. 1). У првом кораку, када се радови шаљу за рецензију, слике и табеле дати на одвојеним лис то-вима са означеним бројевима и насловима.

Захвалница:Уколико аутор има потребу да се појединцу или установи

захвали за допринос у раду, тај текст се ставља у курзиву, мањим словима у односу на основни текст, после основног

текста, а пре литературе.Литература:Литературу треба дати по азбучном реду: Презиме и ини-

цијали имена аутора; иницијали имена и презиме осталих аутора; годину публиковања (у загради); наслов рада, назив часописа (тип слова – italic), број часописа (bold), број страна (од - до). (За књигу: место публиковања и име издавача), број страна (од - до).

Примери: за часопис: Радосављевић Р. (1995.), Основи заштите гра-

дитељског наслеђа језгра Новог Сада, Архитектура и урбанизам 2, стр. 23 - 32;

за књиге: Бркић А. (1992.), Знакови у камену, Београд, Савез архитеката Србије, 242 - 243;

напомена у оквиру текста, позив на литературу: (Бркић, 1992).Прилози:Уколико постоји потреба за прилозима који додатно објаш-

њавају основни текст, они садрже споредне, али важне податке као напр. методе анализе, компјутерске исписе, листу симбола као и додатне илустрације или табеле. Прилози се стављају после литературе и треба да се означе словима, бројевима или заглављем и на тај начин се на њих позива у основном тексту.

Након рецензије и прихватања рада за штампу, све горе на-ведене напомене важе. Текст и илустрације предати у једном од следећих формата: текстуалниприлог:MicrosoftWord(*.doc); табеле и графикони у размери 1:1, Excel, origin; дијаграми, шеме и с л. : Adobe I l lustrator, InDesign

фотографије, цртежи и сл.: TIFF (у резолуцији 300 pixels/inch) или их дати за скенирање.

Напомене: коначна верзија текста подлеже лекторисању (српски и

енглески); објављивање радова се не плаћа; радови се не враћају ауторима; аутори чији радови буду објављени добијају два примерка

часописа. уколико аутор жели да, у складу са досадашњим форматом

часописа, да неке сугестије везане за прелом текста (рас-поред, величина слика итд), може дати предлог који ће бити размотрен.

Важна напомене:Да би часопис био категорисан као водећи национални по-

требно је да аутори што више цитирају радове аутора који су објављени у другим водећим националним и међународним часописима.

CIP – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

71/72

Архитектура и урбанизам: Часопис за просторно планирање, урбанизам и архитектуру / главни и одговорни уредник Мила Пуцар. – Год. 1, бр. 1 (1. децембар 1994) - . – Београд (Булевар краља Александра 73/II) : Институт за архитектуру и урбанизам Србије, 1994 – (Београд : Графолик). – 30cm

ПовременоISSN 0354 – 6055 = Архитектура и урбанизам

CoBISS.SR-ID 8014860