''Чедомир Илић'' Милутина Ускоковића

Књижевни историчар Јован Деретић оценио је значај овога романа по томе што је то један од првих модерних романа у српској књижевности и што је један од првих београдских романа (говори о Београду). То су две главне иновације које је Милутин Ускоковић увео. То је жанровска квалификација на основу предметног слоја романа. Није сва вредност овога романа у томе и нису то његове главне особине. У историји књижевности најважнији су они писци и она дела која означавају највећи књижевни домет и која уносе неке нове моменте. Све друго је са тачке развоја књижевности мање важно. Ускоковићев значај је у томе што је он у свом роману артикулисао модерни доживљај егзистенције и што је приказао Београд на почетку 20. века. Овај роман има и друге елементе, квалитете и својства. Када се посматра из књижевно-историјске перспективе у целини, у овом роману уочавамо реалистичке, романтичарске и модерне елементе. Ако бисмо упоредили по квантитету, највише има реалистичких, док су романтичарски и модерни елементи мање заступљени у овом роману.

Шта је реалистичко? Цео склоп романа је постављен на основама реалистичке поетике. То је роман који има фабулу, који има дескрипције, у коме се износи слика времена, главне идеје доба које се описује. Ускоковић наставља и обогаћује традицију реалистичког приповедања. То можемо видети по следећим особинама: он, кад описује главне ликове романа, увек даје и њихов психолошки профил и њихов физички изглед и њихов социјални положај и њихову породичну историју и предисторију у складу се са реалистичком поетиком која подразумева једну свеобухватну слику стварности која се описује у књижевном делу. Захваљујући овој својој оријентацији на реалистичку слику стварности коју приказује, Усковић је постигао неке квалитете које можемо сматрати да и данас представљају вредност у литерарном смислу. У овом роману Ускоковић је дао једну подробну и потпуну слику србијанског друштва на прелазу из 19. у 20. век, а такође и слику живота и друштвених прилика у престоници. Роман и почиње тако што се помиње један друштвено-политички догађај, а то је веридба Александра Обреновића и Драге Машин и политички одјек те веридбе у Београду. Ускоковић описује најважније догађаје из друштвеног живота с почетка века, такође веома живописно описује прилике на београдском универзитету, тј. Великој школи, младе људе, студенте, главне идеје тога доба - идеје о слободи појединца, идеје о праведнијем, бољем уређењу друштвених односа. То су биле водеће идеје у том тренутку. Најзад, један од елемената важности овога романа огледа се и у веродостојној слици Београда и то је један од најпотпунијих и литерарно најубедљивијих описа Београда с почетка века. Ускоковић описује и панораму Београда – улице, тргове, врло веродостојно и ентеријере тако да је тај његов опис Београда у извесном смислу посебно важан, јер се Београд у међувремену променио, а остало је врло мало доказа, слика, описа Београда с почетка века. У Ускоковићевом роману дат је један од најподробнијих, најверодостојнијих описа живота у граду, атмосфера, прилика. У роману знатну пажњу Ускоковић посвећује и друштвено-економским процесима, економском развоју Србије у то доба. Приказује прилике на селу, настанак буржоазије, предузетника, индустријалаца, чиновничког слоја, постепену модернизацију и социјалну хијерархизацију друштва у Србији. Све то имамо у овом роману захваљујући реалистичкој усмерености овога писца који на поетици реализма поставља и своју романескну визију доба које описује.

Романтичарски елементи се осећају у обликовању ликова, нарочито главних, јер су они обликовани као идеалисти, као људи који живе за одређене идеале у које најискреније верују и труде се да их у свом животу остваре, као највише вредности постојања. Може се рећи да

1

романтичарски елеменат представља и слика, опис љубави главних ликова – Чедомира Илића и Вишње Лазаревић. Урађена је по моделу романтичарске љубави која подразумева узајамности између заљубљених, пуну усаглашеност и идеја и емоција. Околност да се љубави у овом роману завршавају несрећно, трагично може се повезати и са романтичарском, али и са модерном литерарном традицијом, па и са литерарном традицијом друге половине 19. Века где имамо те неостварене љубави и љубавнике незадовољне својим љубавним животом.

Од модерних елемената (то су те новости које је Ускоковић уводи у српску књижевност) то је пре свега доживљај искорењености модерног човека који је овде реализован по узору на модерне европске писце где је та искорењеност повезана са напуштањем завичаја, односно патријархалног начина живота у складу са природом, преласком јунака у нову, њему непознату градску средину у којој он не може да се снађе, у коју не може да се уклопи и доживљава своју егзистенцију промашеном, неиспуњеном, неоствареном. То је тај модел искорењености модерног човека, његове егзистенцијалне несигурности и у Ускоковићевом случају и амбивалентност која се огледа у томе што јунак има највеће амбиције да оствари у животу, оне највеће вредности, а упркос томе, не успева у својој намери и тако његов живот постаје располућен, он се као човек, као биће осећа фрустрираним, спутан разним околностима – друштвеним, па и психолошким. То је тај један аспекти модерности који је код Укоковића највише изграђен. Други аспект је усмерење ка новим феноменима живота. У овом роману то су нове идеје о устројству, организацији друштва и нова техничка, индустријска достигнућа као могућност развојха друштва, природе. То је виталистички и оптимистички однос према будућности и развоју друштва, насупрот доживљају ове појединачне егзистенције која протиче у знаку половичне испуњености и неостварености. То су главне особине ормана у књижевно-историјском смислу.

Погледајмо сада труктуру, уметничку целину романа.У жанровском смислу овај роман се може дефинисати и вишеструко: и као образовни роман, јер прати развој младих људи који улазе, који су на почетку живота и траже своје место у друштву. Главно обележје образовног романа је тематско, то што он приказује рану младост јунака, његово школовање, припремање за живот, одрастање до пунолетности и улазак у живот, његово тражење места у друштву, а дидактични роман обележавају идеје да се читалац поучи, да му се пренесу идеје. Овде више говоримо о образовном роману, јер су готови сви јунаци у тој ситуацији, Тим одређењем обухватамо целину овог романа. И догађаји и све што се каже подводимо под то како Ускоковић описује процес формирања ликова, заплет и расплет живота јунака који описује. Можемо га дефинисати и као љубавни роман, јер имамо неколико љубавних прича у овом роману. Тај елеменат структуре је развијен и важан за слику света у овом роману, јер су у овом роману ликови љубавника Чедомира Илића и Вишње Лазаревић обликовани као ликови двоје младих људи који се упознају и међу којима постоји та узаајмна привлачност и најискренија заинтересованост једно за друго, затим што је подручје те сродности њихових карактера, особина је тако широко да обухвата све битне аспекте егзистенције: имају исте идеје о животу, имају исте идеале, они су сродне душе, али упркос томе њихова љубав се не остварује, тако да се овакав ток и расплет љубавне приче уклапа у модерни доживљај егзистенције модерног човека који не успева да оствари високе циљеве у животу. Зашто ова љубав не успева? Ускоковић то мотивише и психолошким и социјалним чиниоцима. Психолошким јер се у Чедомиру Илићу збија промена, он одустаје од социјалистичких идеја, од идеја о препороду друштва и о потреби стварања праведнијег друштва које је на почетку романа заступао и које је прихватила и Вишња. Вишња је остала доследна тој идеји и тој активистичкој концепцији света, за њу и даље потпуно вредној труда, тако да се она разочарала донекле у Чедомира Илића иако га и даље воли, јер он ништа није лоше учинио према њој. Онда, постоји још једна љубавна прича, а то је веза између

2

Чедомира Илића и Беле, која настаје не из неке заљубљености Чедомира Илића у Белу, већ из његове неодлучности или његовог пристанка на љубавну везу са Белом, а после и на брак са њом, што, разуме се, делује врло негативно на љубавну између њега и Вишње Лазаревић која је у емотивном смислу права веза за разлику од везе са Белом која је у том смислу сасвим инфериорна, погрешна. Али ипак знатним делом Ускоковић је развио ову љубавну причу тако да она остане необјашњена до краја, помало загонетна, а нарочито тај ипак неочекиван расплет и немогућност да двоје људи који се воле остваре ту везу. И поред те недовољне мотивисаности једног оваквог тока, опис односа и опис љубави између Вишње и Чедомира врло је сугестиван, нарочито опис тих њиховиг у почетку заноса, а после патњи због неуспеха у љубави. Овај роман се може дефинисати и као психолошки роман због Ускоковићеве склоности да фабулу романа која заузима важно место у структури мотивише психолошким чиниоцима. У психолошком смислу нарочито је занимљив лик главног јунака који је амбивалентан, двострук. На почетку романа га сусрећемо као човека изузетних интелектуалних, менталних способности, који је свестан своје вредности и својих могућности и у животу има највеће амбиције. Има амбицију не само да на најбољи начин организује свој живот и успе у друштву, него да постигне такве резултате, такве домете да ће бити значајан његов рад за читаво друштво, за целочовечанство, тако да он добија и те елементе занесењака, идеалисте. После Ускоковић развија једну другу димензију у овом портрету, а то је његова пасивност, неиодлучност, неспремност да се бори за оне циљеве које је себи поставио и то се експлицитно каже у једној епизоди у којој о Чедомиру говори његова рођака Каја која га добро познаје, говори Вишњи и чуди се што је она одушевљена Чедомиром и што не види тај његов недостатак. Каја о њему говри као о слабом карактеру. Из ове две особине главног јунака, највише амбиције и способности на једној страни и недовољан активистички моменат настаје и трећа особина, то је незадовољство и самим собом и друштвом у којем живи, околностима, времену, добу и тај доживљај незадовољства постаје толико интензиван да у јунаку убија све његове амбиције, све његове планове, тако да он постаје пример човека незадовољног и животом којим живи и друштвом у којем живи и неспособним да реши то питање свог живота, да нађе било какав ослонац у животу. И то је црта која приближава романтизму и донекле и моделу сувишних људи. Овде још немамо тај доживљај апсурда, који имамо касније у делима 20. века, али имамо то безнађе, тај губитак наде, перспективе у живот. Живот постаје превелико оптерећење за тог јунака и једини излаз који он налази је самоубиство. То је један радикални израз тог јунаковог неуспеха и пораза, с тим што се тај јунаков животни неуспех и пораз артикулише као најтрагичнији могући исход у људском постојању. Чедомир Илић није лош човек, није ни неспособан човек, али завршава трагично. Упркос томе што има смисла за врлину, за вредности постојања, не успева да своје постојање испуни тим вредностима и то убија у њему животност, импулс, жељу за животом. И остали ликови у овом роману су као психолошки портрети врло убедљиви, утолико пре што има ликова који су обликовани по логици контратста у односу на Чедомира Илића, такав је лик Радивоја Остојића који је супротан пример. То је човек који се не опредељује за највеће образовање, за школовање, него за занат и што пре укључивање у живот, опет са сасвим практичним циљевима. Он нема никаквих психолошких оптерећења да би успео у тој својој намери и он у почетку досита и успева у тој својој амбицији. Има амбицију да постане модерни индустријалац, организује, предузима посао изградње хидроцентрале, али он не успева због елементарне катастрофе, поплаве, тако да и он доживљава неку врсту неуспеха, што се све уклапа у Ускоковићеву општу слику егзистенцијалну слику стварности модерног човека који никако не успева да се реализује у потпуности. Овај роман се може дефинисати и као друштвени роман зато што Ускоковић следећи реалистичку поетику и принципе свеобухватна описивања људске, па и друштвене стварности велику пажњу посвећује управо друштвеној средини у којој његови јунаци живе и која у великој мери одређује

3

живот његових јунака и фабулу у роману. Можемо рећу да је Ускоковић у овом роману описао све друштвене процесе који су се догађали на крају 19. и почетком 20. века у српском друштву. Раслојавање друштва, стварање нових класа, нових политичких покрета, нових друштвених снага у српском друштву које се у том добу формирају и ро је социолошки утемељена пројекција друштвене стварности. Врло подробно и упечатљиво Ускоковић описује стварање социјалистичког покрета и социјалистичких идеја, бујање социјалистичких идеја у Србији у то доба, а такође и политичке непринципијелне борбе, сукобе и негативне појаве у политичком животу. То ипак није главни ток у његовом роману. Не даје Ускоковић ликове политичара, имамо овде једног министра, његову породицу, жену, али не прати највише кругове моћи у српском друштву.

Завршна оцена о уметничкој вредности, домету његовог романа. Значај је због нове тематике коју уводи и новог, модерног доживљаја егзистенције, стварности. Када је реч о уметничкој вредности, она се огледа управо у тој комплексној слици стварности коју је дао у свом роману, најзад и у том сугестивно обликованом доживљају егзистенцијалне неостварености, али с обзиром на околности, да су и после Ускоковића српски писци писали романе и писали на модеран начин и са модерним осећањем и у томе опстигли веће уметничке домете, данас можемо да говоримо о неким недостацима у поступцима у обликовању његовог романа. У том погледу може се говрити да је његов језик колико год био подробан још увек неизграђен за артикулацију најфинијих емотивних стања, да је његова лексика ограничена у том погледу, иако је он направио несумњиве продоре и на том плану. Писци који су после њега стварали постигли су веће домете у језичкој стилизацији оног доживљаја стварности који писац жели да створи у свом делу.

Вељко Милићевић ''Беспуће''

Вељко Милићевић је рођен 1886. године у Чаглићу у Славонији у ондашњој Аустроугарској, одрастао је у Лици, умро је 1929. У Београду. Родитељи су му били учитељи у Лици, где Вељко Милићевић завршава основну школу и прве разреде гимназије, а гимназију завршава од трећег до седмог разреда у Загребу. 1904. је искључен из гимназије у осмом разреду због сарадње у социјалистичком листу, прелази у Београд и тамо завршава гимназију. Те године уписује права у Женеви, а следеће године мења факултет и уписује романске језике. Исте године прелази у Лондон да студира француски језик и француску књижевност. Права завршава 1911. године у Сарајеву. После студија бави се новинарством. Једно време живи у Црној Гори, учествује у Балканском рату, у одреду црногорском, узима црногорско држављанство, постаје чиновник њиховог Министарства иностраних дела. Учествује у Првом светском рату, учествује у борбама у Санџаку, па прелази у Француску и 1916. је шеф Прес бироа црногорске владе у Београду. Кратко време је био и Министар правде у Црној Гори, па је дао оставку и остао без посла и без прихода. Опет иде у Француски, из Француске се враћа у Загреб, ту не налази посао, 1920. прелази у Бјеловар, не успева да се запосли, 1922. прелази у Београд и ту добија новинарски посао и ту живи све до 1929. Када и умире. Ту је његов животопис, видимо да је прилично буран.

Што се тиче његовог књижевног рада, он је почео врло рано, већ у осмој години пише песме, родитељи су му били учитељи, па је вероватно под њиховим утицајем тако рано почео да се бави писањем поезије. То су углавном родољубиве песме. Године 1901. пише своју прву приповетку, а 1903, када има 17 година, објављује прозу у Српском књижевном гласнику као најмлађи сарадник у том нашем најважнијем часопису. Преводи са француског, између осталог, Мопасанове приче. Од 1901. када је почео да пише приповетке, написао је најпре 6 приповедака, а онда један роман 1906. године, то је роман Беспуће а после тога је написао још 7 приповедака,

4

све то до 1914. године. Године 1922. објављује роман Опсене. После смрти, СКЗ му објављује 1930. године две књиге приповедака, а 1939. роман Беспуће (прештампаван) и још седам приповедака у тој књизи, јер је то кратак роман. То је писац који није створио велики, обиман књижевни опус, али он је преводио са француског и са енглеског, углавном приповетке, романе ипозоришне комаде. Роман Беспуће објавио је у шест наставака у СКГ 1906. године, а нову коначну верзију је објавио 1912. године.

Роман Беспуће је значајан као први модеран роман у српској књижевности, јер је објављен 1906, али пошто је реч о писцу који није био много плодан, није се после потврдио, неко време је био запостављен, али је у новије време због романа Беспуће, нарочито због квалитета које тај роман има, нарочито због иновација које је унео на самом почетку 20. века, сматра се у књижевноисторијском смислу важним писцем, а то дело важним делом јер је како су неки написали, први српски модерни роман. То је један у форми краћи роман, можемо рећи да је претеча лирског романа или пример уграђивања лирског елемента у романескну слику света, тј. развијање емотивног слоја у нарацији тако да он постане битан елеменат уметничке структуре. По теми он се уклапа у модерну књижевност, јер приказује јунака који је по доласку у град у емотивној кризи, коју разрешава так што се враћа у завичај и роман прави управо то – његов повратак и боравак у родитељској кући. Главни јунак је студент Гавре Ђаковић. Роман почиње описом једне загребачке кафане и јунака романа који се налази у тој кафани. Опис је тако развијен да дочарава пре свега атмосферу, тј. расположење у тој кафани и то је представљено као обична, свакодневна кафанска атмосфера са буком и гужвом, али и са димом који је правио маглицу, дизао се ка стропу и гушио у грудима. Ту имамо наговештај те тескобе, неког гушења. Већ на почетку романа имамо опис јунаковог доживљаја тих људи. Најпре имамо опис самог јунака: Гавре Ђаковић, мали, крупан црн, наслонио се заваљен на канап/бе, од црвене кадифе са опруженим ногама, с палицама у џеповима, од ... са изгубљеним очима у стропу... крупан Босанац. Један реалистички опис са прегледом спољашњих појединости. У склопу тог описа један опис онога што тај јунак види и како доживљава и иако нам тај опис сада можда и изгледа сиров у то доба он је био иновација: Његове очи гледаху са запрепашћењем сав овај свијет у кавани који је у једном трену изгубио за њега свој обични изглед. Као да је било нешто што га је скривало, улепшавало, наједном ишчезнуло, као да се зденуо у ...и он с чуђењем посматраше... Опис једног новог доживљаја, кад одједном он њих види у новом светлу. Хиљаду пута их је видео, долази ту и сада их доживљава на један други начин – познавао је, њихови погледи глупави..., тај доживљај одвратности, неприпадања том друштву је оно ново, оно што овај писац уноси – и низак презир за себе. То је емоција која се експлицитно изражава. Он осећаше потребу да утече од њих. Осећао је у себи слабос, као да се на њега сручио сав терет њиховог живота, сазнао је у једном трену да неможе више да живи међу њима... Њега је гушио тај ваздух. Врло непосредно и директно Милићевић описује емоцију јунака – мржње и презира. Оно што је посебно значајно јесте то да та емоција, тај доживљај света постаје чинилац који утиче на фабулу романа. Није фабула главни елеменат у роману, који има свој ток и догађаје који га чине и који је окосница приповедања, њего је у првом плану емоција јунакова која је толико јака да одређује његово понашање. Он осећа да се гуши у тој средини, да мрзи те људе, не може да живи са њима и добија жељу да напусти те људе, да оде одатле, што ће и урадити. Први пут имамо такав склоп у роману да јунакова емоција одређује његове поступке. Чинило му се да ће да одахне када угледа... испресецана међама... Њему се јавља слика завичаја, тј. евокација оног животног стања и осећања када је био испуњен другом емоцијом, а то је било у детињству, када је био на селу и он доноси одлуку да се врати у ту средину, у родитељску кућу, да живи на тај начин испуњен позитивном енергијом, позитивним доживљајем стварности. Оно што је битно: да се овај јунак враћа на село, у природу и по томе се овај роман уклапа у поетику модерне, јунаков доживљај стварности може се тумачити као

5

одвојеност од амбијента у коме је човек одрастао, али оно што је карактеристично је то да је овде тај осећај јунаков дефинисан као осећај мржње према њудима, презира према себи, осећај да је он странац у тој средини у којој живи, а не толико да је то осећај због тога што је дошао из села у град, па се тамо није уклопио и постогао оно што жели, што је стандардана ситуација у модерном роману, оно роману који говори о човековој искорењености. Овде имамо одрђење емоције, као осећање да не припада свету у коме живи. У наставку Милићевић описује јунаков повратак у завичај и то ће бити главна фабула овога романа, али све време писац ће описивати јунакова емотивна стања и то је онај квалитет и она промена коју Милићевић уноси у наш роман, то преусмеравање нарације, приповедања на евокацију субјективног јнаковог доживљаја, његове унутрашње конституције, његовог унутрашњег света, његовог емотивног и менталног склопа, и због тога је то с правом названо први модерни роман, то је та промена са спољашњег описивања на на унутарњи приступ човековој егзистенцији. То је главно обележје модерне књижевности и овде то имамо изведено на најједноставнији начин, можда мало поједностављено, али видимо са свим тим обележјима у самој структури, са свим тим обележјима, померањима које један такав приступ доноси у литерарном поступку. Оно што је карактеристично за ток нарације, оно што се догађа у фабули, у тој авантури јунаковој – повратак у родитељски дом је да се његов доживљај стварности не мења. Уместо доживљаја загушености средином у којој живи, овде он има један доживљавај умтрвљеност живота, а разлог томе је што затиче празну родитељску кућу јер су родитељи у међувремену умрли, брат старији је извршио самоубиство. Затиче опустео родитељски дом, имање које је запуштено, необрађено, а онда је занимљиво да у тај опис Милићевић уграђује и пејсаже, опис природе, који су опет у складу са тим јунаковим доживљајем умртвљености као општег стања тако да његовј јунак у том пејсажу запажа један стари, осушени јасен који, као елеменат пејсажа, испуњава његов осећај умртвљеости постојања. То је сад глвна емоција коју Милићевићев унак има по повратку у завичај. Склоп догађаја ће бити такав да ће се његов јунак суочити са новим изазовима, са новим људима, са неким односима које успоставља са тим људима, тако да ће бити у ситуацији да успостави један квалитетан и позитиван однос према околини у којој живи. Роман има неколико епизода у фабули где можемо да пратимо ток и расплет тих ситуација у којима ће се јунак са једним таквим доживљајем опустошености валститог живота суочити као са изазовом, али тај изазов неће променити ништа у јунаку тако да ће се фабула овога романа завршити тако да се само изнова понови да тај јунаков доживљај неприлагођености, неприпадања заједници у којој се креће у којој живо и то је главно осећање света, главни доживљај егзистенције света у овом роману и по томе је овај роман можда ближи каснијим моденрим романима, јер је реч о отуђености човека у друштву, о тзв. феномену странца о чему ја Ками написао роман и постигао светски успех. У наставку: Како је Милићевић развио ту фабулу и обликовао један такав доживљај?

6